Оноре Домије

Маја Миловановић I7e

Ликовна култура
Садржај
Реализам......................................................................................................................................... 3
Биографија..................................................................................................................................... 4
Позната дела................................................................................................................................. 7
Гарантуа...................................................................................................................................... 8
Вагони треће класе................................................................................................................ 8
Праља............................................................................................................................................ 9
Дон Кихот................................................................................................................................. 11
Реализам
Реализам се односи на правац у француском сликарству средином 19. века
чији је главни представник Гистав Курбе. Интересује се за проблеме друштва,
настао је у Француској између револуције 1848. и Париске комуне 1870. а
посебно му доприноси стање након јулске револуције 1830. када долази до
нагле индустријализације и пораста капитала. Тада државом влада слој
грађанског друштва, а положај радника и сељака постаје све тежи. Сврха
реализма је да укаже на социјалне неправде које трпе радници и сељаци.
Реализам је повезан са социјалистичким идејама и борбама за права
радника.
Крупне економске и друштвене промене, као и развој позитивизма,
проузроковали су нову улогу уметности - одражавање друштвене стварности,
реализам је у општем значењу ознака за сва струјања у уметности која се
одликују тежњом ка блискошћу у приказу стварности. Уметник треба да се
бави савременим животом и што вернијем да приказивању стварности. Ови
погледи примењени на сликарство значили су да уметници имају задатак да
приказују савремени свет и живот, одбацујући религијску, митолошку и
алегоријску тематику.
Уметник приказује сцене без улепшавања, а избором теме говори о
неправдама и негативним особинама друштва. Дела су исправна у погледу
анатомије, односно перспективе. Користе се и карикатуром како би нам
указали на изопаченост одређених социјалних структура.
Први облик реализма био је натурализам, карактерише реалистично, до
детаља, преношење онога што је виђено. Реалистично преношење
стварности може међутим имати и морални значај тако што се приказује
друштвена реалност чије негативне стране често занемарују идеализујући
уметнички правци.
У другој половини 19. века рашириле су се реалистичне струје по читавој
Европи, у Русији је од 1870. група Передвижники радила такође на
социјално-критичким темама, од њих најпознатији је Иља Рјепин.
Најпознатије слике су му „Запорошци“ и „Бурлаци на Волги“. У својим
делима су представљали живот људи и критиковали моралне недостатке у
Руској Империји.

Биографија
Оноре Домије (Honore Daumier) рођен у Марсеју 26. фебруара 1808, био је
француски сликар, графичар и најзначајнији карикатуриста из доба реализма.
Његова дела говоре о политичкој и судској корупцији. Међутим, он је
приказивао и свакодневицу људи, као и библијске мотиве и мотиве из
књижевности (углавном из дела Молијера).
Домије je имао толико тешкоћа да своје
слике доврши, да их је начинио коначним,
изневерио би праву природу своје визије.
Најчешће је цртао и правио композиције
не на основу нечега што му је послужило
као модел у самоћи његовог атељеа већ на
основу онога што је памтио и чега се
присећао од ликова и призора које је
уочио на улици – његови модели биле су
људске масе. Његовом оку и оловци ништа
није промакло. Тако је Домије с временом
развио своје карактеристичне ликове за
које је инспирацију проналазио у
познаницима, пролазницима, људима које
је било могуће срести на ма којој париској
улици. У његовим делима често се
појављују личности лако препознатљиве и свима познате и дан данас:
пословни људи – бизнисмени, адвокати, лекари, професори итд.
Иако се бавио и скулптуром и посебно сликарством, Оноре Домије је и
историји остао запамћен првенствено као карикатуриста који је својим
цртежима и литографијама осликавао француско друштво 19. века.
Домијеова карикатура била је политичке природе и односила се на период
од Јулске монархије. Карикатуром је изложио подсмех краљу Лују Филипу и
представницима правде, судијама и адвокатима.
Он се у сликарству изражавао кроз однос светлог и тамног, занемарујући боју
и линијом која у кривинама експресионистички деформише облик. Веома
изражајним линијама, ослобођеним академских стега, уметник бележи
свакодневне животе обичних људи, њихове недаће и читаву панораму
дешавања и емоција. Сликао је дирљиве сцене патњи сиромашних ликова
или ликова из књижевних дела, историјских или друштвених догађаја.
Показао је да се нове теме морају приказати на нови начин: нема линеарне
ни ваздушне перспективе, јавља се сликање по плановима.
Домије је био велики сликар не само због својих тема већ и због начина на
који их је сликао. Најважнији елемент на његовим сликама је засигурно
светлост. Његов начин коришћења светлости је јединствен. Светлост на
његовим платнима постаје тако активан чинилац да је готово можемо
сматрати актером радње. Фигуре често трпе учинке светлости. Она их
изненађује док почивају у тами, а потом их преобликује тако да их можемо
сагледати у изворном, па тиме и у нимало ласкавом издању. Или их пак
приказује док се крећу или глуме испред ње. Видимо њихове контуре, а
светлост око њих им наглашава значење покрета – дете које наспрам
светлости гледа горе ка мајци, дон Кихот који јаше ка облацима, избеглице
које пузе ка хоризонту, праље које скидају рубље. Светлост их шамара као и
сам живот. Код Домијеа светлост обасјава фигуре да бисмо их ми уочили, али
њима не допушта да јасније виде. Осветљава само оно на шта жели да нам
скрене пажњу.
Тешко је помислити да је могао проћи дан када Домије није цртао, било на
папиру, на литографском камену или дрвеној плочи, будући да је за
четрдесетак година створио скоро шест хиљада цртежа.
Стварао је карикатуре политичара и портрете француских књижевника
(Балзак), представио је Луја Филипа, тадашњег владара као крушку (Луј
Филип био је безобзирни, дебели тиранин). Домије је ради тог цртежа
провео неколико месеци у затвору.
Већину живота провео је стварајући у Паризу, y Париз се са породицом
доселио 1816. када је имао 8 година. Свега неколико година касније очева
болест натераће га да почне да зарађује за живот већ као тринаестогодишњи
дечак. Као помоћник судског извршитеља упознао се са светом судства и
адвоката, који ће бити једна од најчешћих тема његових сатиричних цртежа.
Његов други посао увешће и остале ликове у Домијеове карикатуре. Као
службеник у књижари на Палаис ројалу, имао је прилике да кроз прозор
радње упозна нове јунаке својих будућих дела – модерне мушкарце и жене,
интелектуалце и уметнике, али и капетане индустрије – како парадирају
улицама препуним бутицима који окружују врт. Године 1822. почео је
образовање код једног од ученика Жака Луја Давида. 1823. године је
примљен у Швајцарску академију, а успут се бавио литографијом, која је
била његово главно изражајно средство.
Доба након Јулске револуције 1830. године, када је млади Домије почео да
се занима за политичку сцену и да објављује карикатуре у листу
„Карикатура“. Своја сатирична дела Домије је почео да ствара у време када је
Шарл Филипон, либерални новинар, основао часопис „Карикатура“ (La
Caricature), који је у својој редакцији окупио штаб младих књижевника и
цртача, у коме је спретно уједињено новинарство и уметност карикатуре.
Домије је, на позив уредника, убрзо постао сарадник часописа доприносећи
својим сатиричним цртежима у којима критикује друштво и власт. Гаргантуа
никада није објављена у часопису Карикатура, јер је цензура и полиција
зауставила њено објављивање на време. Управо у овом листу Домије 1831.
године приказује лик краља Луја Филипа у облику крушке, због чега ће
званичан краљев надимак постати Крушка. Смејаће му се и у иностранству, и
у затвору у којем је Домије провео пар година због превише смелих
карикатура. У листу La Charivari (чији назив значи „мачја музика”) Домије
први пут почиње да приказује своје карикатуре у којима више не извргава
руглу личности из света политике, већ обичне људе, свакодневне догађаје и
сцене нарави. . По служењу казне, уметник никада више није био оптужен,
иако је у својим делима наставио да напада режим, критикује друштво и
концепт живота који је презирао.
Песник Шарл Бодлер описао је Онореа Домијеа као једног од најзначајнијих
људи, не само у карикатури, већ и у самој модерној уметности, као човека
који сваког јутра разгаљује париско становништво и утољује глад за општом
веселошћу, карикатуристу којем се смеју сви – буржуји, пословни људи,
домаћице… У његовом раду дефилује све што у једном великом граду може
постојати од чудноватости, све оно ужасно, гротескно, језиво и смешно.
Домије познаје таштине, усхићења, очајања, глупости човечанства.
Домије је сликар изграђених и разграђених типова, чиме се поново
приближава ауторима који су слично типизирање свакодневних појава
желели да представе својим физиологијама. Његови радови имају и велики
социјално-политички значај. Пола века Домије је на неки начин био „савест
Европе“. Он је видео и раскринкао све пороке, ситничавост, моралну и
физичку накарадност човечанства, и увек је умео да истакне у њима оно
опште људско, свима добро познато.
Домије је и као политички коментатор и као друштвени сатиричар био
свестан да региструје друштвене процесе и навике које су подложне
променама. Штавише, надао се да ће, региструјући их, људе навести да их
промене. Све време се служио маштом да би предвидео последице онога
што је откривао. У часу када је академско „историјско“ сликарство, са својим
призорима древних битака и романтизованих победа, почело да посустаје,
Домије је ликовну уметност обогатио новим доживљајем историје: спознајом
вечне силе историјских промена која се манифестовала у свакодневном
животу свуда око њега. Схватио је да је и његово властито дело постало део
те силе, самим тим што ју је приказивало. На карикатурама ју је представљао
са жустрином непосредног коментара. На сликама ју је представљао служећи
се светлошћу, светлошћу наспрам које људи глуме, као активном
покретачком силом.
Слабљење вида које је од 1872. водило ка слепилу омело је његово
стваралаштво. Оноре Домије је умро у седамдесетој години, 10. фебруара
1879. Све до последње године његовог живота јавно је било изложено једва
десетак његових слика. Бодлер и неколицина пријатеља уважавали су га као
уметника. Већина је ипак у њему видела само врсног карикатуристу.
Последњих неколико година био је слеп, ослепео је због тога што је током
живота израдио четири хиљаде довршених литографија за штампу. Стално
се, узалуд, надао да ће једном престати да аргатује, како би се посветио
сликању.
Једном једином сценом Оноре Домије успева да дочара читаво једно
друштво, али не само друштво у коме је и сам живео, већ и безвремену
појаву која прати човека кроз епохе и коју данас можено препознати уколико
се дубље загледамо у сопствено окружење.

Позната дела
Слика Два доктора и смрт
инспирисана је Лафонтеновом басном о
два лекара који расправљају о лечењу
пацијента. Кадапацијент умре, оба лекара
за његову смрт узимају као доказ да су
били у праву. Домије занемарује детаље
приче и концентрише се на портретисање
лекара и њихово понашање. Два лекара,
одевена у одећу која указује на висок
стручни ранг, жучно расправљају о
болести пацијента. Сваки у руци држи
књигу као доказ сопствене
компетентности.
Заокупљени сопственом расправом и
доказивањем стручности у потпуности занемарују пацијента који, чекајући
излечитеље, лако постаје плен смрти која га непримећено узима себи.
Висока научна дискусија између лекара у првом је плану, далеко од
пацијента, тако да они не примећују најзначајнију промену код свог
пацијента – одлазак у свет мртвих.

Гарантуа, литографија из 1831. због које је Домије завршио у затвору.

Гаргантуа и Пантагруе (La vie de Gargantua et de Pantagruel) роман је Франсоа
Раблеа у пет књига. Сатирична алегорија о два џина Гаргантуи (отац) и
Пантагрунелу (сину), њиховом животу, чудесном рођењу, школовању и
фантастичним догодовштинама. Оноре Домије на карикатури Гаргантуа
приказује екстремну себичност, окрутност и незајажљивост француског
краља Луја Филипа.
На њој је представљен Гаргантуа као Луј Филип, који седи на престолу и гута
вреће кованог новца које су његови министри узели од сиромашних, а које
транспортују сићушни носач и до даске која се простире од земље до
његових уста. У подножју даске је публика јадних дроњавих људи и жена
који предају свој новац у корпе министара. Око престола су дебели мали
миљеници који су покупили племићке титуле, ордене, провизије и слично, за
које су дали понуде. Гаргантуа заправо приказује невероватне суме новца,
која влада троши на себе. Луј Филип је дозволио себи „плату“ већу од 18
милиона франака, што
је било 37 пута више од
Наполеона Бонапарте.
Чињеница да није
бирао актере својих
критичких дела довела
га је и до затвора.
Карикатура на којој је
представљен краљ Луј
Филип као Гаргантуа
како прождире народно
благо није била добро
примљена од стране
власти која је аутора
осудила на шест месеци затворске казне.
Важила за непристојну, сурову и вулгарну. Литографија ове карикатуре се
данас налази у Националној библиотеци у Паризу.

Вагон треће класе – усамљена гомила, којој је заједничко путовање у

железничком вагону, иако збијени, они једно другог ни не примећују и свако
је сам у својим мислима. Слика Вагон треће класе је његово најпознатије
дело. Тада су возови били јако важни, мада спори и бучни. Домије приказује
неквалификовану радну снагу, путнике у возу. Ту су радници, преваранти, али
у првом плану је старица са корпом са пијаце, дечак и млада жена са бебом.
Дивна целина која нас асоцира на Богородицу са светом Аном, прилагодио је
ову иконографску сцену. Градио је фину пирамиду од ликова, у неколико
планова (различито окренути људи). Слика Вагон треће класе из 1862. године
приказује његову честу тему, свакодневни градски живот. Ова слика се данас
налази у музеју уметности Метрополитен у Њујорку. Оноре Домије са слике
избацује сатиру и критику. Он је желео да прикаже радничку класу, не кроз
драму, већ кроз мирне тренутке њиховог свакодневног живљења. У
предњем делу слике су приказане три генерације ниже класе. Породица
седи заједно. Мајка са бебом, дечак и старица су одсутни и замишљени.
Њихове фигуре су насликане у већим пропорцијама. Неко ће видети у њима
тежину њиховог живота кроз одећу, уморно држање и изразе лица, а
посебно старице, пошто се на њу усмерава поглед посматрача.
Позадина слике заузима више простора него предња страна и сликана је са
више детаља. За тако претрпану позадину, породица на клупи изгледа као да
постоји у свом сопственом мирном простору. Кроз прозоре са леве стране
допире светлост, и мада осветљава породицу, ипак су они далеко од
прозора. Чињеница да су они делимично прикривени светлошћу указује да
су још више изоловани. Палета боја на слици је тмурна, од браон боје у
позадини, до различитих нијанси браон и зелене боје одеће путника. Тмурни
тонови наглашавају суморну атмосферу на слици. Светлост која долази кроз
прозоре ствара леп и неочекиван контраст према тмурним тоновима. Линије
на слици су једноставне и моћне. Линије у кривуљама експресионистички
деформишу облик, што је видљиво посебно на рукама жене са дететом.
Приказао је једно чудно савремено људско стање - "усамљену гомилу".
Овим људима је заједничко једино то што путују у једном вагону. Мада су
физички нагомилани, они не воде рачуна једно о другом и свако је сам са
својим мислима. Домије испитује то стање улазећи у карактере са ширином
људског саосећања достојном Рембранта, чијем се делу дивио. Његово
осећање за достојанство сиротиње подсећа на Луја ле Нана, кога су
француски критичари у то време управо били поново открили. Посебно је то
видљиво у сликању старице која је централна личност на слици. Мада слика
Вагон треће класе још увек служи као подсетник на негативне стране
индустријализације и урбаног живота, неки у њој виде и осећање наде.
Приказујући жену са децом, слика подсећа на вредности породице.
Праља (Grand Palais/Musée d'Orsay/ 1863.)
На својој познатој слици Праља, он
као да жели да испровоцира
дискусију о ширим друштвеним
питањима. Лица готово празна, без
идентитета, приморавају
посматрача да погледа околину око
главног фокуса, праље и њеног
детета. Постоје три сличне верзије
на тему праља, од којих се прва
појавила у Париском салону 1861.
године. Данас се ова слика налази у
музеју Орсеј у Паризу. Оноре Домије
је живео у Паризу, на мањем острву,
Сен Луј на Сени, одакле је могао да
посматра праље које се врацћају са
прања на Сени, како се уморно пењу
каменим степеницима. На слици је
приказана савијена жена испод
тежине својих свежњева за прање у
пратњи свог детета. Тело мајке је мало веће и у њему је изражена снага, али
и умор.
На њеној фигури се открива тежак рад који је присутан на души и телу. Одећа
виси на њој, а савијени рукави, илуструју да она користи своје руке да уради
неку врсту посла. Држећи у руци прут, девојчица изгледа као да јој је суђено
да се бави истим послом као и њена мајка. Да се дете не би спотакло уз
степенице мајка носи веш у једној руци, а детету помаже при пењању другом
руком. Постоји мешавина резигнације и нежности код мајке при помагању
детету да се попне високим степеницама. Главни фокус на слици су мајка и
дете, али они су најмрачнији део слике. Куће дуж кеја у Паризу у позадини
дају светлосну поставку, али је Домије оставио недовршену сцену моћне
симболичне димензије. Извор светлости на слици је позадина, а друга страна
града је светло и процват. Можда је Домије на тај начин преносио идеју да
све што је на другој страни реке или другој страни града нуди више. Мајка и
дете које посрће, живе у сиромаштву и покушавају да се изборе за бољи
живот. Не постоји осећај журбе на овој слици, створен је осећај монотоног
свакодневног живота сиромашних људи. Боје на слици не сугеришу ни мало
ведрине и дају монументални квалитет овој малој слици. Тамне боје скоро
стварају идеју да су мајка и дете прљави, њихова боја коже није чисто бела.
Њихова лица у тамним бојама уклапају се са празним изразом лица. Слика
Праља Оноре Домијеа је отеловљење друштвеног типа који карактерише
напорно понављање рада. Фокус слике на скромним обичним људима
праћен снагом и монументалношћу подсећа на Микеланђела, показујући
посматрач у неку врсту праве алегорије.
Дон Кихот
Једна од омиљених тема чувеног француског сликара Онореа Домијеа је Дон
Кихот, најславније дело у књижевности шпанског златног доба. Многобројне
слике и цртежи пустоловина Дон Кихота из Сервантесовог романа из 16.
века, показују колико је био опчињен том темом, нарочито у последњим
годинама свог живота. Позната слика са овом темом је Дон Кихот напада
ветрењаче (око 1866. године). Данас се ова слика налази у приватној
колекцији. На слици Дон Кихот напада ветрењаче приказана су два јунака
романа Дон Кихот – високи витез, луталица, човек са грандиозним заблудама
који узалуд покушава да оствари своје снове о племенитим подвизима и
Санчо Панса, његов једноставан, али верни пратилац, здепасти
материјалиста. Они су за Домијеа вероватно оличавали трагични сукоб у
људској природи који вечито непријатељски супроставља душу телу, идеалне
тежње суровој стварности. Композиција слике је оскудна, али испуњава целу
слику, и чак јечини већом од живота. У центру слике је Дон Кихот на коњу
који се устремио усред подневне жеге према некој невидљивој, удаљеној
мети. На први поглед Дон Кихот је једноставно насликан, али таквим
начином приказивања Домије је успео да унесе доста дубине у његов лик. У
предњем плану са леве стране је Санчо Панса који немоћно крши руке, као
прави споменик очајања. На слици нема много детаља. Коришћење боје је
минималистичко и доминирају тамније боје, а светлост је суптилна. Слику
одликује снажна вајарска једноставност облика и слобода израза четкице. На
слици Дон Кихот напада ветрењаче супротност идеала и сурове стварности је
остварена са пуно снаге и симболике. Зато је и ова слика Онореа Домијеа
постала универзални симбол узалудне борбе савременог човека за своје

идеале.
1 Дон Кихот и Санчо Панса (1868. уље на платну)