Анри

Матис
31. децембар 1869 – 3. новембар 1954.
Анри Матис (фр. Henri Matisse), је
био француски сликар, графичар,
вајар и декоратер.

Уметнички покрет: Фовизам

„ Ја маштам о уметности
равнотеже, препуној чистоте и
спокоја... налик доброј фотељи. “

Аутопортрет, 1906.
Најважнија Матисова слика: „Плес“.
Le Chat Aux Poissons Rouges, 1914.

Фовизам је уметничка група основана 1905.

у Паризу. Новинарски критичари звали су их
„ дивље звери “ – због живих боја и
неконвенционалних облика.

Матисова уметност заправо није тако

дивља. Он је пре свега трагао за спокојем и
бегом од свакодневних проблема. Упркос
томе, мало је муштерија у његово време
могло да увиди тај спокој.
Матисови родитељи су држали
продавницу у градићу Боену и
желели су да њихов најстарији
син преузме посао када одрасте.
Анри је био превелик сањар па су
га, уместо тога, послали у Париз
да студира право.
На праву му је било досадно, а
свађе са оцем су га довеле до
тога да заврши у болници.
Тамо је видео пацијента из
суседног кревета како копира
пејзаже у уљу. Затражио је од
мајке да му донесе боје. Запањио
се када је први пут покушао да
копира једну литографију.
Уписао се у локалну сликарску
академију, али 1891. одлази да
студира у Париз.
Матис је брзо савладао академску
технику и убрзо му је постала
досадна. Одбацио је академску
каријеру и почео да експериментише
бојом, јаким линијама и савременим
темама. Његова тадашња девојка
Камиј Жобло, са којом је 1894. добио
ћерку Маргериту, га је због тога
оставила.

Les Dance
Les Capucines (Nasturtiums withII The Dance II) 1910/12.
 Упознаје Амели Парер, са којом се
касније оженио и добио два сина.
Она га ослобађа свих обавеза и
подржава у његовој уметничкој
каријери.

Матис се пробио 1905. са портретом

Госпође Матис. На њој је Амели у
црвеној хаљини, са зеленом бојом од
чела до браде. Трагао је за новом
врстом хармоније у коришћењу боје.

Madame Matisse, Portrait A La Raie Verte,1905.

У првом светском рату, Амелино
здравље се погоршало. Матис је
нашао нову старатељку, Лидију
Делекторску, због чега га је Амели
касније оставила.

За време другог светског рата, Анри

је наставио да ствара умирујућа дела
и инсистирао је на томе да уметност
треба да обезбети утеху и спас од
умора.

Les Coucos, Tapis Bleu et Rose, 1912.

За време нациста, Матисова дела су
била уклањана из музеја широм
немачке и продавана на аукцијама.
Најчувенија од њих је била аукција
„ Фишер „ 1939.
На њој је присуствовао Пјер Матис,
Анријев син. Посебно је хтео да
врати очеву слику – „ Купачице са
корњачом “. Отишао је са сликом
коју је добио по јефтиној цени.

Купачице са корњачом, 1908.

 Пред крај свог живота, желео је да
створи монументално дело које ће бити
његова заоставштина. Био је разочаран
што нико није наручио да дизајнира
неки музеј или државну зграду.

Када су му понудили да уреди капелу

Розер, оберучке ју је прихвато, на
изненађење пријатеља који су га
Chapelle du Rosaire, 1941.

познавали као атеисту.

Nu Bleu I , 1952.

Матис се разболео од рака

дванаестопалачног црева. Ослабљен, није
могао да држи четкицу и кренуо да исеца
папире и ставља их на празна платна. Био
је одушевљен јарким, чистим бојама
папира. Скупио је колаже у књигу „ Џез “,
објављену 1947.

Наставио је да скицира све до смрти, 3.

новембра 1954. године.
L’Escargot (The Snail), 1953.

Матис се данас, заједно са

Паблом Пикасом, сматра
једним од оснивача модерне
уметности. Матис је био
пионир слободног коришћења
боја и његов утицај се може
пратити до уметника 20. века.
Саша Бранковић IV г