Biblioteka

PROSVETA

Dek London

ZOV DIVLjINE
Ureuje

ivorad Stojkovi

PROSVETA BEOGRAD
1

Naslov originala
JASK LONDON
THE CALL OF THE WILD
ZORICA DESPI

UZ LONDONOV "ZOV DIVLjINE"

Pisac ove knjige, Don Grifit London (1876 1916), zavrio je svoj
pustolovan i plodan ivot u etrdesetoj godini, kada je za sobom imao sedamnaest
godina knjievnog delovanja, i oko pedeset knjiga romana, pria i drugih radova. Pa
ipak, Alfred Kazin, jedan od njegovih kritiara, kae da bi najbolja pria koju bi Dek
London napisao, bila pria o njegovom ivotu.
Oca se jedva seao, ali je iz detinjstva zauvek poneo trag tekog siromatva
svoje porodice. Sav njegov kasniji ivot je otimanje od bede. Ve dosta rano bavio se
raznim poslovima: u svojoj desetoj godini prodavao je novine na ulici, onda se
zaposlio u fabrici konzervi sa zaradom od deset centi dnevno, a zatim je radio u
perionici, tovario ugalj i gusario.
Ropski rad u fabrici nije pogodovao njegovoj nemirnoj i nestalnoj prirodi.
enju za lutanjem po moru i nezavisnim ivotom podsticali su mu i njegovi
poznanici, krijumari opijuma, s kojima je provodio slobodno vreme u zalivu San
Franciska. U svojoj esnaestoj godini, pozajmivi trista dolara, nabavio je mali
jedrenjak sa kojim je i sam krijumario po zalivu. Ubrzo zatim, da bi upoznao obe
strane obalskog ivota, odluio je da se sa svojim brodom prijavi patrolnoj slubi i da
uestvuje u hvatanju krijumara.
Godinu dana posle toga krenuo je za Japan kao obian mornar. Taj dugi put,
uz naporan pad, nije mu doneo nita i on, po povratku, pokuava da se prihvati nekog
ozbiljnijeg posla. Ponovo poinje da padi u fabrici ovoga puta u fabrici jute, koju
je isto tako odmah omrznuo kao i nekada fabriku konzervi. Bio je i u zatvoru, osuen
zbog cvoga skitalakog ivota. Sa osudom, koja mu se inila krajnje nepravednom i
neosnovanom, on je u zatvoru poeo da buntovno razmilja o postojeem drutvu i, u
icto vreme, da cve vie uvia besciljnost svog dotadanjeg ivota. Rezultat svega toga
bila je reenost da ui i da se pripremi za studije. Uio je vrlo vredno i, posle dve
godine docpeo je bio na Kalifornijski univerzitet. U to vreme je otpoeo sa pisanjem
eseja i pria zasnovanim pa linom iskustvu, ili na onom to je dotle bio proitao.

Nekoliko takvih pria bilo je objavljeno u kolskim i lokalnim listovima, ali on,
u borbi za uspeh, ve u toj meri postaje nestrpljiv da prekida zapoete studije. Zlatna
groznica u Klondajku odvlai ga sa univerziteta, jer je odlazak na zamrznuti Sever
bio i suvie primamljiv za oveka eljnog da brzo doe do novca i da ih sipa u krilo
svoje sestre. Sa Severa nije doneo zlatni prah, ali je prikupio neto mnogo
dragocenije cvoje utiske u dnevnikim belekama, iz kojih je jednog dana i nastala
knjiga Zov divljine.
Glavna linost ove knjige jeste jedan pas. Zove se Bak, a junak Londonove
prine je ne samo po tom to se o njemu ovde najvie govori, ve i po tome to on, kao
cve glavne linosti u romanima, ima svoje detinjstvo, cvoj zaviaj, ivot pun dogaaja
i podviga, i najzad, jedan krupan preokret koji njegovu sudbinu ini uzbudljivom. Jer,
Bak je poen na toplom Jugu, a na zamrznuti Sever ga je dovela ljudska glad za
zlatom. Njegov ivot se tada sasvim menja, ali on cve tekoe snosi ne samo strpljivo,
ve i sa nekim razumevanjem. Od momenta kada ga njegov gospodar spasava od
smrti, on pokazuje najplemenitije osobine zahvalnosti i odanosti. Dek Londonov Bak
poctaje stvarni junak u svom samopregornom oseanju dunosti i vezanosti za
oveka; pisac tu ivotinju uzdie kao primer ovenosti meu ljudima na tom Severu,
koji ukleto robuju svojoj pohlepi i uzajamno se satiru.
Ali, kada Baku umire gospodar, u njemu se odigrava itava ivotna drama.
Poto je ostao sam, bez oveka, svoga spasioca, kome je bio najverniji prijatelj, u
naem psu se kidaju cve veze sa sredinom u koju je, doveden, zapao. Oseajui u sebi
iskonski zov divljine, Bak se vpaa ivotu svoje prave prirode. Iz Londonovih beleaka
sa Severa, vidi se da je on tamo odicta sreo jednog pca koga je iz doline Santa Klare
doveo sin nekog cydije, pa se moe verovati da je itava ova pria o Baku zasnovana
pa istinitom pievom doivljaju. Pravom umetniku, kakav je bio Dek London, to je
samo doprinelo da njegov roman *Zov Divljine* deluje tako snano, uzbudljivo, i, ppi
tom, neposredno. Otud knjiga koju italac ima u ruci spada ne samo u najpopularnija
ve i najbolja dela ovog amerikog pisca iji je pustolovni ivot toliko mnogo
pomogao njegovom knjaevnom stvaranju, ali ije knjievno stvaranje i slava nisu
mogli pomoi njegovom istroenom ivotu.
Zorica Despi

I
PUT U DIVLjINU
Skitaki nagon iz davnina
Niti dugih navika kov;
Iz dubokog, zimskog sna i mira
budi se nanovo predaka zov.
Bak nije itao novine pa nije ni mogao znati za nevolju koja je pretila njemu i
svakom psu jakih miia i dugog, toplog krzna, koji bi se zatekao na itavoj duini od
moreuza Pjudit do San Dijega. Jer su ljuli, kopajui po arktnkoj tmini, naili na neki
uti metal, a onda su razne parobrodske i transportpe kompanije naveliko razglasile to
otkrie, tako da je hiljade ljudi pohrlilo na Sever. Njima su bili potrebii psi jakih
miia za teak rad, i dobrog krzna za polarni mraz.
Bak je iveo u velikoj kui, u sunanoj dolini Santa Klare, na takozvanom
imanju sudije Milera. Kua je bila nedaleko od druma, zaklonjena drveem kroz
koje se nazirala prostrana senovita veranda to je opasivala sve etiri strane kue.
Prilazilo joj se krivudavim, ljunkovitim stazama preko velikih travnjaka, natkriljenim
kronjama visokih hrastova. Zadnji deo imanja bio je jo prostraniji od prednjeg.
Velike tale sa dvanaestak priljivih konjuara i deaka, red lozom obavijenih kuica
za poslugu, beskrajan niz drugih urednih kueraka, venjaka, zelenih panjaka,
vonjaka i jagodnjaka. Osim toga nalazio se tu i crpni ureaj za arterski bunar i veliki
betonirani bazen u kome su se deca sudije Milera brkala u jutarnjim asovima i
osveavala u topla popodneva.

Na tom velikom posedu vladao je Bak. Tu se rodio, i proiveo etiri godine

svoga ivota. Bilo je na imanju sudije Milera i drugih pasa. Nije ni moglo da bude bez
njih na tako ogromnom prostoru, ali oni nisu skoro nita znaili. Dolazili su i odlazili,
iveli u natrpanim tenarama, ili neprimeeni boravili u skrovitima kue, kao Tuts,
japanska pudlica ili Izabel, meksika goludravka neka udna bia koja su retko
pomaljala nos ili stupala nogom na zemlju. Pored njih, bilo je i foksterijera, bar
dvadesetak, koji su pretei tektali na Tuts i Izabel kada su izvirivale kroz prozore, a
titila ih je itava legija posluge naoruane metlama i pajalicama.
Ali Bak nije bio ni kuni pas ni pas iz tenare. itavo je kraljevstvo bilo
njegovo. On je uskakao u bazen ili odlazio u lov sa sudijinim sinovima; pratio je Moli
i Alisu, sudijine kerke, u dugim veernjim ili ranim jutarnjim etnjama; u zimske
veeri leao je kod sudijinih nogu pored razbuktale vatre u biblioteci; nosio je sudijine
unuke na leima ili se valjao sa njima po travi, pratio ih u stopu u njihovim
pustolovinama na esmi u dvoritu, pa ak i dalje do konjunice i jagodnjaka. Pun
gordosti i dostojanstva prolazio je pored terijera, a Tuts i Izabel skoro da nije ni
primeivao, jer on je bio kralj kralj nad svim onim to gmie, puzi i leti na imanju
sudije Milera, ubrajajui tu i ljude.
Elmo, njegov otac, ogromni bernardinac, bio je nerazdvojni drug sudije
Milera, a po svemu sudei, Bak je trebalo da ga nasledi. On nije bio toliko veliki
teio je samo sto etrdeset funti jer je njegova majka ep bila kotski ovarski pas.
Pa ipak, kada se na sto etrdeset funti doda dostojanstvo, koje je poticalo od opteg
ugleda i dobrog ivota, priliilo mu je da se ponaa kraljevski. Jo kao tene i tokom
sve etiri godine iveo je ivotom presienog aristokrate; ponosio se sobom, bio . je i
samoljubiv kao to ponekad bivaju seoski plemii zbog svog izuzetnog poloaja. Ipak
se nije pretvorio u razneenog sobnog psa. Lov i slina uivanja u prirodi branili su ga
od sala i jaali mu miie; a njemu, kao pripadniku vrste koja uiva u hladnom
kupanju, ljubav za vodom bila je pravo okrepljenje i sredstvo za odravanje zdravlja.
Tako je iveo pas Bak u jesen 1897. godine kada je trajk u Klondajku
privukao ljude iz itavog sveta na zamrzli Sever. Ali Bak nije itao novine, a nije znao
ni da je Manuel, jedan od batovanovih pomonika, bio veoma nezgodan poznanik.
Manuel je imao jedan ukorenjeni porok. Voleo je da se kocka na kineskoj lutriji. Sem
toga, postojala je kod njega i jedna kobnija slabost verovao je u neki svoj poseban
6

sistem; to ga je sasvim sigurno vodilo u propast. Za igranje po jednom sistemu treba

imati dosta novaca, a nadnica batovanovog pomonika nije bila dovoljna ni da
prehrani enu i brojno potomstvo.
Sudbonosne noi Manuelove izdaje, sudija se nalazio na sastanku u Drutvu
proizvoaa suvog groa, a deaci su se zabavljali organizovanjem atletskog kluba.
Niko ga nije primetio kada je sa Bakom proao kroz vonjak i krenuo samo u etnju,
kako je Bak verovao. Osim jednog jedinog oveka, niko ih nije ni video kako stiu na
malu elezniku stanicu, zvanu Koled Park. Taj ovek je porazgovarao neto sa
Manuelom: a zatim je zazveao novac.
Mogao si da zamota robu, grubo ree stranac; na to je Manuel prebacio
dvostruko, debelo ue oko Bakovog vrata ispod ogrlice.
Ti samo pritegni konopac i to e biti dovoljno, ree Manuel dok je stranac
mrmljao neto u znak odobravanja.
Bak je primio ue sa mirnim dostojanstvom. Zaista, bila je to za njega
neuobiajena predstava: ali nauio je da veruje ljudima koje poznaje i da im priznaje
zasluge za mudrost koja je prevazilazila njegovu sopstvenu. Kada su se krajevi ueta
nali u rukama stranca, on je pretei zareao. Hteo je samo da oglasi svoje
nezadovoljstvo, verujui, u svom ponosu, da e to za njih da znai i naredbu. Ali na
njegovo iznenaenje, ue se stee oko vrata i skoro mu zaustavi dah. U nastupu
razjarenosti on je jurnuo na oveka, koji mu je osujetio napad na pola puta, epao ga
za guu i vetim okretom bacio ga na lea. Tada se ue pritee jo nemilosrdnije, a
Bak se uzalud besno borio sa isplaenim jezikom dok su mu se iroka plea silno
nadimala. Nikada u svom ivotu nije doiveo neto tako gnusno, i nikada nije bio do
te mere besan. Ali snaga ga je izdavala, oi su mu se zastaklile, nije ni bio svestan
kada je na dati znak voz krenuo i njih dvojica ga ubacili u furgon.
Kada se osvestio, prvo je shvatio da ga boli jezik i da se trucka u nekom
prevoznom sredstvu. Promukli pisak lokomotive, prilikom nekog ukrtanja, otkrio mu
je gde se nalazi. Ranije je esto putovao sa sudijom tako da mu ovaj oseaj vonje u
furgonu nije bio nepoznat. Otvorio je oi u kojima je sevao neobuzdan bes otetog

kralja. ovek se baci na njegov vrat ali je Bak bio bri od njega. Vilice se sklopie na
ruci i ne popustie sve dok mu jo jednom sva ula ne otkazae.
Spopada ga tako pa gubi svest, ree ovek skrivajui povreenu ruku od
konduktera koga je privukla buka. Gospodar ga alje po meni u San Francisko. Neki
uveni veterinar odande misli da e moi da ga izlei.
to se tie tog nonog putovanja njega je taj ovek nadugako prepriavao
u maloj sobi iza krme na obali San Franciska.
A za sve to dobijam samo pedeset dolara, vajkao se on. Ne bih to ponovo
uradio ni za hiljadu u gotovom.
aka mu je bila zavijena krvavom maramicom a desna nogavica razderana od
kolena do lanka.
A koliko dobija onaj drugi? interesovao se krmar.
Stotinu, bee odgovor. Ni za paru manje nije hteo, svega mi.
To znai sto pedeset, izrauna krmar, pa da zna i vredi toliko.
Otmiar razveza krvavi zavoj i pogleda svoju razderanu ruku. Ako ne
pobesnim...
Ma nee pobesneti, zavrie ti na vealima, nasmeja se krmar i dodade:
Pomozi mi sada dok ne krene sa svojim prtljagom.
Oamuen, sa nepodnoljivim bolom u grlu i jeziku, polumrtav Bak je
pokuavao da se suprotstavi svojim muiteljima. Bacili su ga na zemlju i davili ga
neprestano dok nisu uspeli da turpijom skinu teku metalnu ogrlicu na njegovom
vratu. Odvezae ue i ubacie ga u neki sanduk sa reetkama.
Tu je leao cele te mune noi, pothranjujui svoj gnev i povreeni ponos.
Nikako nije mogao da shvati ta sve to znai. ta su hteli ovi strani ljudi od njega?
Zato su ga ovako sabijenog drali u tom uzanom sanduku? Nije znao razlog, ali ga je
muilo neodreeno oseanje bliske nesree. Skakao je nekoliko puta u toku noi kada

su se vrata otvarala, oekujui da ugleda sudiju ili bar deake. A uvek bi ugledao
izbuljeno lice krmara, koje je zurilo u njega pri bledoj svetlosti lojanice. I svaki put
se veseli lave, koji je treperio u Bakovom grlu, pretvarao u besno zavijanje.
Krmar ga nije uznemiravao, a sa svitanjem uoe etiri oveka i pokupie
sanduk. Opet neki muitelji, zakljui Bak, neke odrpane i upave prilike; juriao je i
besneo na njih kroz reetke. Oni su se samo smejali i bockali ga tapovima, koje je on
hitro doekivao zubima sve dok nije shvatio da su oni ba to i eleli. Zbog toga se
zlovoljno oprui i ostavi da mirno prebace sanduk u vagon. Tada su on i sanduk u
kome je bio zarobljen poeli da prolaze kroz mnoge ruke. Prvo su se elezniki
inovnici starali o njemu; prebacivali su ga u drugi vagon; onda ga je kamion vozio
zajedno sa mnogim kutijama i paketima; vozio se parnom skelom; zatim je parnu
skelu zamenio velikim eleznikim skladitem, sve dok ga konano nisu strpali u
vagon brzog voza.
Dva dana i dve noi vukao se taj vagon na repu lokomotive, i dva dana i dve
noi Bak niti je jeo niti pio. Besno je doekivao eleznnke inovnike, i reao dok su
mu se oni svetili zadirkivanjem. Kada se bacao na reetke sav uzdrhtao i zapenuao od
besa, oni su mu se podrugljivo smejali. Reali su i lajali kao odvratni psi, maukali,
pljeskali rukama i kukurikali. Sve je to bilo glupo, znao je, i zato je jo vie vrealo
njegov ponos, i bes je u njemu sve vie rastao. Glad mu nije toliko smetala, ali se
mnogo muio zbog vode i e mu je raspaljivala srdbu do grozniavog bunila. U
stvari, kako je bio napetih nerava i veoma razdraljiv, zlostavljanje ga je bacilo u
groznicu, koju su jo podstakli i njegovo zapaljeno grlo i oteen jezik.
Teila ga je samo jedna stvar: ue mu nije bilo na vratu. Ta injenica im je
davala nezasluenu prednost; sada kada je bez njega, pokazae on ve njima. Nee mu
vie nikada namai drugo na vrat. U to je bio siguran. Dva dana i dve noi nije jeo ni
pio, a u toku tih muenja nakupilo se u njemu toliko besa da je zlo ekalo svakoga ko
mu se prvi suprotstavi. Sa zakrvavljenim oima preobrazio se u pravog pobesnelog
avola. Toliko se izmenio da ga sudija ne bi uopte poznao; a elezniki inovnici eu
sa olakanjem odahnuli kada su ga na stanici Sitl skinuli sa voza.
etiri oveka su ga oprezno prenela iz vagona u malo, visokim zidovima
opasano dvorite. Neki snaan ovek u crvenom demperu izie i potpisa knjigu

koijau. Bak je slutio da je to sledei muitelj pa je besno nasrnuo na reetke. ovek

se zlokobno nasmeja i donese sekiru i batinu.
Neete ga sada valjda pustiti? upita koija.
A to da ne, odgovori ovek, zamahnuvi sekirom da otkuje sanduk.
Ona etvorica, koja su donela sanduk, razbeae se za tren oka i popee se na
visoki zid, da sa sigurnog mesta posmatraju prizor.
Bak je nasrtao na drvo koje je pucalo, zabadao zube u njega, cepao ga i borio
se sa njim. im je sekira udarala sa spoljne strane, on je doekivao iznutra, reao je i
urlikao gonjen divljom eljom da izae, a ovek u crvenom demperu je sasvim mirno
nameravao da ga pusti.
Eto ti sada, crvenooki avole, ree on kada je otvor bio dovoljno veliki da
Bak moe da proe. U isto vreme zameni sekiru batinom u svojoj desnoj ruci.
Bak je zaista i liio na crvenookog avola kada se je nakostreene dlake,
zapenuen, sa ludakim besom u zakrvavljenim oima ustremio da jurne. Pravo na
oveka usmerio je svojih sto etrdeset funti besa, nabijenih muenjem tokom ovih
dveju noi. U skoku, ba kada su mu eljusti bile spremne da epaju oveka, oseti
udarac koji ga zaustavi i on samrtniki stisnu zube. Prevrnuo se i udario o zemlju
leima i bokovima. Nikada ranije nije osetio udarce batine, i nije shvatao ta se to
deava. Sa reanjem, koje je delom liilo na lajanje, a vie na urlikanje, skoi na noge
i vinu se kroz vazduh. I opet dobi udarac, koji ga sravni sa zemljom. Ovoga puta je
shvatio da je to batina, ali njegov ludaki bes nije znao za opreznost. Juriao je
desetak puta i uvek je batina odbijala njegov skok i bacala ga na zemlju.
Posle jednog strahovito estokog udarca, posrnuo je suvie oamuen da bi i
dalje juriao. Zateturao se, krv mu je liptila iz nosa, usta i uiju, njegovo divno krzno
bilo je natopljeno i zamrljano krvavom sluzi. ovek mu je priao i udelio jo jedan
strahovit udarac u nos. Sve to je do sada izdrao nije se moglo uporediti sa ovim
estokim bolom. Razjareno urliui skoro kao lav, on se jo jednom baci na oveka.
Ali ovek, premestivi batinu iz desne ruke u levu, uhvati ga hladnokrvno za donju

10

vilicu i poe da ga cima. Bak opisa puni krug u vazduhu i zapoe drugi, ali tada tresnu
o zemlju glavom i prsima.
Nasrnuo je i poslednji put. ovek mu je pripremio silan podmukli udarac, koji
je namerno uvao za kraj i Bak se sklupa i pade, izgubivi potpuno svest.
Ovaj se ne ali sa psima, kaem vam ja, ree oduevljeno jedan sa zida.
Radije bih svaki dan krotio konje a nedeljom i po dva puta, odgovori
koija, koji se pope u kola i potera konje.
Baku se povratila svest ali ne i snaga. Leao je gde se sruio i posmatrao
oveka u crvenom demperu.
Odaziva se na ime ,Bak, ree ovek za sebe, ponavljajui krmarevo
pismo, koje ga je obavetavalo o poiljci sanduka i njegove sadrine. E, pa dobro,
Bak, junae, nastavi ovek blagonaklonim tonom, imali smo malu guvu, a najbolje
to moemo da uinimo je da se na tome stvar svri. Nauio si gde ti je mesto, a ja
znam svoje. Budi dobar i sve e biti dobro. Bude li rav, isterau ti te bubice iz glave.
Razume li?
Dok je govorio, gladio je bez straha glavu koju je maloas tako nemilosrdno
udarao i, mada se Bakova dlaka kostreila na svaki dodir ruke, izdrao je to bez
protesta. Kada mu je ovek doneo vodu udno je pio, a kasnije se naklopio na veliko
pare presnog mesa, sve komad po komad, iz ovekove ruke.
Pobedili su ga (znao je to), ali ga nisu slomili. Uvideo je, jednom zasvagda, da
se ne moe meriti sa ovekom koji ima batinu u ruci. Dobio je lekciju koju nikada u
svom ivotu nije zaboravio. Ta batina je znaila otkrie za njega. Ulazio je u carstvo
iskonskog zakona, i stigao je do pola puta. injenice ivota dobile su suroviji izgled; i
dok im se hrabro suprotstavljao, budila se u njemu skrivena pronicljivost njegove
prirode. Kako su dani prolazili, pristizali su drugi psi, u sanducima, na uzicama, neki
pokorno, neki opet buntovno sa urlikom kao to je i on doao; svi bez razlike,
posmatrao ih je, podvrgavali su se volji oveka u crvenom demperu. I svaki put, dok
je gledao surovu predstavu, Baka je lekcija pogaala kako treba: ovek sa batinom je
zakonodavac, gospodar koga treba sluati, mada se ne treba neminovno i povinovati.

11

to se tie poniznosti, Bak nikada nije mogao da se osea krivim, iako je video i
potuene pse kako se uvijaju oko oveka, mau repom i liu mu ruku. Video je i
jednog nepomirljivog i neposlunog psa, koji je najzad bio ubijen u borbi za prevlast,
S vremena na vreme dolazili su neki stranci, uzrujano razgovarali i na sve
mogue naine se ulagivali oveku u crvenome demperu. Tada bi novac prelazio iz
ruke u ruku, a stranci odvodili sa sobom io jednog ili vie pasa. Bak se pitao kuda su
to odlazili, jer se nikad nisu vraali; strahujui od budunosti, svaki put bi se radovao
kad bi ga mimoili u izboru.
Najzad je doao red i na njega u vidu omanjeg, smeuranog oveka koji je
govorio nekim iskvarenim engleskim sa prostakim uzvicima koje Bak nije
razumevao.
Do sto avola! uzviknuo je kada mu je pogled pao na Baka. Silan je ovo
pas! Koliko trai?
Tri stotine, a i to je kao poklonjeno, brzo odgovori ovek u crvenom
iemperu. To je ionako dravni novac i ti nee nita uariti, je'l da. Perolte?
Perolt se nasmeja. S obzirom da je, zbog neobino velike potranje, cena
psima skakala u nebesa, to nije bila prevelika suma za tako lepu kvotinju. Kanadska
vlada nee izgubiti, niti e njene poiljke biti sporije prenoene. Perolt je bio dobar
poznavalac pasa i im je ugledao Baka, znao je da se takav nae jedan u hiljadu
Ili jedan u deset hiljada, pomisli on.
Bak vide kako novac pree iz ruke u ruku i nije se iznenadio kada je Rukdova,
dobrodunog njufaundlandskog psa, i njega poveo mali smeurani o vek. Tada je
poslednji put video oveka u crvenom demperu, a kada su Rundov i on sa palube
Narvala bacili pogled na Sitl koji se udaljavao, bio je to i zadnji pogled na topli Jug.
Perolt je poveo njega i Rundova na donju palubu i predao ih tamnoputom dinu po
imenu Fransoa, Perolt je bio francuski Kanaanin, a Fransoa francuskokanadski melez
i, dva puta crnji. Bila je to nova vrsta ljudi za Baka (bilo mu je sueno da jo mnoge
sretne), i mada nije oseao nikakvu naklonost, u njemu je raslo neko potovanje za

12

njih. Shvatio je brzo da su Perolt i Fransoa pravini ljudi, tihi i nepristrasni u deljenju
pravde, a suvie dobri poznavaoci pasa da bi iko mogao da ih izigra.
Na donjoj palubi Narvala, Bak i Rundov su se pridruili dvojici drugih pasa.
Jedan od njih je bio veliki, sneno beli pas sa picbergena, koga je odande poveo neki
kapetan kitolovac, a koji je kasnije pratio i geoloka istraivanja u Barensovom moru.
Bio je ljubazan, ali nekako izdajniki, sa osmehom na licu smiljao je
podmukle trikove, kao na primer kada je ukrao Bakovu hranu jo kod prvog obroka.
Bak je jurnuo da ga kazni, ali Fransoa zafijuka biem kroz vazduh zakaivi pravo
prestupnika; i poto Baku nita drugo nije ostalo, on poe da gloe kost. Fransoa se
lepo poneo, zakljui on, i melezov ugled poe da raste u Bakovim oima.
Onaj drugi pas nije nastojao da se zblii sa njima, ali nije pokuavao ni da
potkrada doljake. Bilo je to neko sumorno, mrzovoljno bie i stavljao je jasno do
znanja Rundovu da jedino eli da ga ostave na miru, ili ak i vie od toga : da e
biti nevolje ako ga ne puste na miru. Zvao se Dejv, jeo je i spavao, ili zevao u
meuvremenu, nita ga nije zanimalo, ak ni kada je Narval proao kroz moreuz
kraljice arlote, kada se brodi ljuljao, tonuo i ponovo izbijao na povrinu kao
orahova ljuska. Bak i Rundov su se uzbuivali i skoro divljali od straha, a Dejv bi
samo podigao glavu kao da ga sve to gnjavi, udostojio bi ih jednim ravnodunim
pogledom, zevnuo i opet zaspao.
Danima i noima brodi se trzao uz neumorni ritam propelera i mada su svi
dani bili slini, Bak je shvatao da je vreme postajalo sve hladnije. Najzad, jednoga
jutra propeler se zaustavi a Narval preplavi atmosfera uzbuenja. Osetio je Bak, kao i
drugi psi, da predstoji neka promena. Fransoa im je stavio ogrlice oko vrata n poveo
na palubu. Zakoraivi na hladno tle Bakove ape zapadoe u neto belo, kaasto,
nalik na blato. On poskai natrag frkui. A to belo je padalo i odozgo. On se stresao,
ali jo toga popada po njemu. Radoznalo onjui, onda liznu. See kao vatra, a u
sledeem trenutku nestaje. Bio je zbunjen. Pokuao je opet, i opet isto. Posmatrai su
se grohotom smejali, on se stideo, nije znao zbog ega. U stvari bio je to njegov prvi
susret sa snegom.

13

II
ZAKON BATINE I ZUBA
Bakov prvi dan na obali Deja bio je prava mora. Svaki trenutak ispunjen
okom i iznenaenjem. Otrgli su ga iznenada iz jezgra civilizacije i prebacili u srce
praiskonske sredine. Nije ovo vie bio dokoni, suncem obasjani ivot u kome se
besposlii i dosauje. Ovde se nije znalo za mir i odmor, a sigurnosti ni za trenutak.
Bila je to neprestana zbrka i akcija, a svakog trenutka ivot i udovi bili su u opasnosti.
Morao je da bude oprezan, jer ovi psi i ljudi nisu bili gradski psi i ljudi. Svi su odreda
bili divljaci, koji ne poznaju druge zakone osim zakon batine i zuba.
Nikada ranije nije imao prilike da vidi da se psi bore ovako kako su se ovi
kurjaci borili, i njegovo prvo iskustvo donelo mu je nezaboravnu pouku. Bilo je to,
dodue, iskustvo drugoga, inae, kako ne bi ostao iv, ne bi mogao njime ni da se
koristi. Rundov je bio rtva. Bili su smeteni pored nekog stovarita grae, kada je
Rundov na svoj prijateljski nain hteo da se priblii jednom eskimskom psu velikom
kao pravi vuk. Rundov je bio dva puta vei od njega. Bez ikakvog upozorenja, samo
jedan skok kao munja, metalno kljocanje zuba, korak unazad isto tako brz i lice
Rundova osta razderano od oka do eljusti.
Bio je to vuji nain borbe napasti i ukloniti se, ali i vie od toga. Trideset
ili etrdeset eskimskih pasa dotralo je na mesto borbe, zatvorilo krug oko onih koji
dele megdan; mirno i napregnuto su ekali. Bak nije razumeo tu njihovu napregnutost,
niti je shvatio zato se stalno oblizuju. Rundov jurnu na svog protivnika, koji ga jo
jednom napade n poskoi u stranu. Njegovo sledee jurianje doekao je ovaj svojim
prsima na jedan udan nain i oborio ga. Nikada vie nije Rundov stao na svoje noge.

14

Taj trenutak su ekali eskimski psi. Ustremili su se na njega, reei i tekui, a on

natkriljen masom telesa zapita u samrtnnkom ropcu.
Sve se to odigralo tako brzs i neoskivano, da js Bak bio zaprepaen.
Primetio je da je pic isplazio svoj crveni jezik kao da se smeje; video je da Fransoa
zamahuje sekirom i utrava meu pse. Pored njega bila su jo tri oveka sa batinama, i
oni su mu pomogli da ih rastera. To nije dugo trajalo. Dva minuta posle Rundovljevog
pada i zadnji napada bio je oteran. A pas je leao oputeno bez znaka ivota na
krvavom, ugaenom snegu, bukvalno raskomadan, dok je nad njim tamnoputi melez
strahovito psovao. Ta scena je esto uznemiravala Baka u snu. Dakle, tako se bore.
Nema potene borbe. Jedan pad, i svreno je s tobom, dobro, pobrinue se on da mu
se to ne desi. pic je opet isplazio jezik i smejao se, a od tog trenutka Bak ga je
strano i beskrajno omrzao.
Jo se nije ni povratio od udara koji mu je nanela tragina smrt Rundova, kada
ga doeka drugi. Fransoa mu namesti kaieve i konopce. Bile su to uzde, onakve
kakve su kod kue konjuari stavljali konjima. I kao to je ranije video da rade konji, i
njega su tako uposlili, da vue Fransoa na sankama do ume na kraju doline i da se
vraa sa tovarom drva. Mada mu je ponos bio silno povreen to su ga pretvorili u
tegleu ivotinju, bio je isuvie mudar da bi se opirao. Pokorio se i vukao to je bolje
mogao, iako mu je sve to bilo novo i udno. Fransoa je bio strog, zahtevao je krajnju
poslunost, koju je postizavao svojim biem; Dejv, ve iskusan u vui, zubima je
ispravljao Bakove pogreke, grickao ga je za slabine kad god bi Bak skrenuo. pic je
bio voa, isto tako veoma iskusan, i kada nije uvek mogao da se doepa Baka, otrim
reanjem bi izraavao negodovanje ili veto prebacivao svu svoju teinu na uad da bi
Baka naterao da ide kako treba. Bak je lako uio i, pod zajednikim starateljstvom
svoja dva lruga i Fransoa, upadljivo js napredovao. Pri povratku u logor znao je ve
dobro da treba da stane na uzvik ho i da krene na poziv napred, da se na
okukama blago okree i da se uva rudnjaka kada su ih ia nizbrdici natovarene
saonice udarale u pete.
Tri odlina psa, ree Fransoa Peroltu. A taj Bak vue kao lud. Obuiu ga
brzo, kao nikoga do sada.

15

Tog popodneva Perolt, koji se urio da krene zbog poiljke, vratio se sa jo

dva psa. Zvao ih je Bili i Do, dva brata i dva prava eskimska psa. Iako od iste majke,
razlikovali su se kao dan i no. Bilijeva jedina mana bila je krajnja dobrodunost, dok
je Do bio sasvim drugaiji, mrzovoljan, uvuen u sebe, sa veoma zlim oima i stalno
je reao. Bak ih je drugarski prihvatio, Dejv ih nije ni primeivao, a pic je odmah
poeo da napada prvo jednog pa drugog. Bili je dobronamerno mahao repom, a onda
pobegao kada je shvatio da je dobronamernost bila uzaludna, lanuvi (jo uvek
dobronamerno) kada su mu se picovi otri zubi zarili u slabine. Ma koliko veto pic
kruio oko njega, Do se hitro okretao na zadnjim apama i uvek ga doekivao,
nakostreene dlake, zabaenih uiju, reei i zavijajui. Sa eljustima koje su se brzo
sklapale, sa oima koje su se demonski sijale bio je olienje ratobornog uasa.
Toliko je on strano izgledao da je pic morao disciplinovano da se povue; a da bi
prikrio svoj poraz, okrenuo se miroljubivom Biliju koji je sve vreme cvileo, i oterao
ga u logor.
Pred vee, Perolt je osigurao jo jednog psa, starog eskimca, dugakog,
mravog, sa oiljcima na licu od mnogobrojnih borbi i sa jednim okom, koje je
upozoravalo na hrabrost i nametalo potovanje. Zvao se Soleks, to znai Ljutko. Kao
i Dejv, i on nije traio nita, nije davao nita i nita nije ni oekivao: ali kada je polako
i odmereno stupao meu njih, ak ga je i pic ostavljao na miru. Imao je jednu
osobenost, koju je Bak na nesreu morao da otkrije. Nije voleo da mu se prilazi sa one
strane na kojoj nije imao oka. Bak se sasvim sluajno ogreio, i njegovo prvo saznanje
donelo mu je razderano rame do kosti, tri ina dubine. Od tada je Bak izbegavao tu
stranu i njihovo prijateljstvo nije vie nita remetilo. Soleksova jedina i vrlo jasna
elja, kao i kod Dejva, bila je da ga puste na miru. U stvari, svaki je od njih imao i
ivljih ambicija, za koje e Bak tek docnije saznati.
Te prve noi Bak je imao da rei problem spavanja. Osvetljeni ator je toplo
delovao posred ove snene ravnice. Kada je on, sasvim prirodno, uao u ator Perolt i
Fransoa su ga tako zasuli psovkama i raznim posuem da mu je trebalo vremena da se
povrati od zaprepaenja, a onda je posramljen izaao u hladnu no. Duvao je hladan
vetar i otro tipao i nagrizao ranu na njegovom ramenu. Legao je na sneg i
pokuavao da zaspi, ali od silnog mraza poe da drhti i ustade. Bedan i neutean
tumarao je kroz logor, da bi samo shvatio da je jedno mesto hladnije od drugog.

16

Ponegde su ak divlji psi juriali na njega, ali on bi nakostreio svoju grivu i reao
(brzo je uio) tako da su ga oni putali da mirno nastavi svoj put.
Najzad se setio neeg. Vratie se da vidi kako su njegove kolege to reavale.
Na njegovo iznenaenje svi su oni nekuda nestali. Nastavio je da luta, traio ih je i
opet se vraao. Da nisu u atoru? Ne. To nikako ne moe da bude, inae ne bi njega
onako izbacili. Gde su onda mogli da se sklone? Sputena repa i drhtei, sav
izgubljen, besciljno je kruio oko atora. Odjednom mu tle nestade pod prednjim
nogama i on potonu. Neto se komealo pod njegovim nogama. Tre se unazad reei,
sav nakostreen i uplaen od nevidljivog i nepoznatog. Ali ga kratko prijateljsko
cviljenje odvai i on krenu da ispituje. Do nozdrva mu dopre topal dah i tu, sklupan,
udobno je leao Bili. On zacvile moleivo, poe da se previja i uvija da bi pokazao
dobru volju i nameru, ak liznu Bakovo lice svojim toplim vlanim jezikom.
Jo jedno saznanje. Znai tako se to reava. Pun poverenja Bak izabra mesto i
uurbano, sa ono malo preostale snage, poe da kopa rupu za sebe. Za tren oka toplina
njegovog tela ispuni skrovite i on zaspa. Prethodni dan bio je dug i veoma naporan i
on je spavao duboko i udobno, mada je nekoliko puta zareao i kostreio se muen
tekim snovima.
Probudila ga je graja u logoru koji je ustajao. U prvi mah nije znao gde se
nalazi. Sneg je napadao u toku noi i potpuno ga zavejao. Sneni zidovi su ga sabijali
sa svih strana i zapljusnu ga silan talas straha straha koji oseaju zveri pred
zamkom. Taj znak ga natera da se vrati na itav svoj ivot, na ivote svojih predaka,
jer on je bio pripitomljeni pas, nepravedno pripitomljen, koji iz svog linog iskustva
nije mogao da zna za zamke, niti za strah. Svi miii mu se instinktivno zgrie, dlake
na vratu i ramenima se nakostreie i sa divljim krikom baci se uvis, u bletavi dan,
podiui itav oblak snega oko sebe. Kada se doepao tla, ugledao je snegom
pokriveni logor, koji se prostirao pred njim, i shvati gde se nalazi i priseti se svega to
je preiveo od trenutka kada je krenuo u etnju sa Manuelom, pa do jame koju je sebi
iskopao prethodne noi.
Fransoa ga vikom pozdravi. ta ti rekoh? viknu on Peroltu. Taj Bak veoma
brzo ui.

17

Perolt ozbiljno klimnu glavom. Kao kurir Kanadske vlade, koji nosi vane
poiljke, eleo je da sebi obezbedi najbolje pse i injenica da je stekao Baka inila ga
je neobino srenim.
Za nepuni sat jo su se tri eskimska psa prikljuila zaprezi, tako da ih je bilo
ukupno devet; ne proe ni etvrt sata, svi su bili upregnuti i lelujava zaprega je jurila
prema Deja Kanjonu. Bak je bio zadovoljan to je krenuo i mada je posao bio veoma
naporan, uvideo je da nema nekog naroitog razloga da ga prezire. Iznenadio ga je
zanos koji je nadahnjivao itavu zapregu, a koji je i na njega polako prelazio;
naroito su ga udile promene na Dejvu i Soleksu. U zaprezi su bili sasvim drugi psi.
Sva njihova pasivnost i ravnodunost je nestala. Bili su brzi i vredni, brinuli se za
dobar ishod vue, estoko se uznemiravali zbog svega to je moglo da uspori
napredovanje, bilo to odlaganje ili neka zbrka. Izgledalo je da je taj napor u zaprezi
predstavljao najvii izraz njihovih bia, smisao ivota, jedinu stvar koja im je pruala
radosti.
Dejv je bio rudnjak pas uz same saonice, ispred njega je vukao Bak, zatim
Soleks; ostali su se nizali ispred njih, sve jedan po jedan do prednjaka, a to mesto je
zauzimao pic.
Baka su namerno postavili izmeu Dejva i Soleksa da bi mogli da ga
obuavaju. Sposoban uenik, a oni sposobni uitelji, nisu mu nikada dozvoljavali da
dugo grei koristei za uenje svoje otre zube. Dejv je bio ispravan i veoma mudar.
Nikada ne bi ugrizao Baka bez razloga, a nikada nije propustio da to uini kada je bilo
potrebno. Kako mu je Fransoa sa svojim biem potpomagao, Bak je shvatio da e
jevtinije proi ako odmah ispravi pogreku nego da se protivi. Jednom, za vreme
kratkog zastoja, kada se zapetljao u konopce i zbog toga za kratko vreme odloili
polazak, Dejv i Soleks poletee na njega i primerno ga kaznie. Konopci se jo gore
zamrsie, ali je od tada Bak strogo vodio rauna da mu se to vie ne dogodi; i pre nego
to se dan zavrio, on je tako savladao svoj posao da su njegovi drugovi prestali da ga
kinje. Fransoa je sve ree fijukao biem, a Perolt ga je ak poastvovao: paljivo mu
pregledao noge.
Bila je to naporna vonja itavog dana uz kanjon, kroz Oviji Logor, pored
Terazija i kroz umu, preko gleera i snenih nanosa od po stotinu stopa visine, zatim

18

preko ilkotskog Razvoa koje lei izmeu slane i slatke vode i pretei uva tuni i
usamljeni Sever. Ili su bre pored jezera, koja su se nizala jedno za drugim i
isnunjavala kratere ugaenih vulkana. Kasno te noi stigli su u ogromni logor na vrhu
jezera Benet, gde su hiljade kopaa zlata gradili amce u oekivanju da se led otopi.
Bak iskopa rupu za sebe i spavao je snom iscrpljenog pravednika, ali ga suvie rano
izvukoe u hladnu tamu i zajedno sa drugovima upregoe u saonice.
Toga dana prevalili su etrdeset milja po utabanom snegu; sutradan i nekoliko
sledeih dana probijali su sami stazu i sa mnogo vie napora postigli manje. Po
pravilu, Perolt bi iao ispred zaprege i svojim krpljama gazio sneg da bi olakao njima
pozadi. Fransoa je upravljao sankama, ponekad bi njih dvojica izmenjali mesta, ali ne
esto. Perolt je urio i ponosio se svojim poznavanjem leda, a takvo poznavanje bilo
je neophodno, jer je jesenji led tanak, a na brzacima ga ak nije ni bilo.
Dani su se nizali jedan za drugim, Bak je radio u zaprezi. Podizali su logor
skoro uvek po mraku, a praskozorje ih je zaticalo na stazi sa miljama za sobom. Logor
su uvek postavljali poto bi ve pao mrak, pojeli po pare ribe, i uvukli se u sneg da
spavaju. Bak je uvek bio mrtav gladan. Funta i po osuene ribe, njegov deo, kao da je
svakog dana padao u bezdan. Nikad mu nije bilo dovoljno i zbog gladi je stalno patio
od greva. Drugim psima, zbog toga to su teili manje i bili ve priviknuti na ovakav
ivot, jedna funta bila je dovoljna da ih odrava u dobroj kondiciji.
Ubrzo je prestao da bude probira; izgubio je odliku svog ranijeg ivota. Jeo je
odmereno, dok nije uvideo da njegovi drugovi im zavre svoj deo prelaze na njegovu
porciju. Nije mogao da je odbrani. Dok bi se on izborio sa dvojicom ili trojicom,
hrana je ve iezavala u guama drugih. Da bi to ispravio, jeo je njihovom brzinom, a
toliko ga je glad muila da je bio spreman da uzme i ono to mu ne pripada.
Posmatrao je i uio. Kada je video kako Pajk, jedan od novih pasa, vet zabuant i
kradljivac, prepredeno krade pare slanine, dok je Perolt bio okrenut leima, Bak je
odluio da ve sutradan to isto ponovi dva puta, odvukavi itavu komadinu. Digla se
velika uzbuna, ali na njega ak ni sumnja nije pala, a Dab, nezgrapni eprtlja, koga su
uvek uspevali da uhvate, bi kanjen za Bakovo nedelo.
Ta prva kraa pokazala je da je Bak u stanju da se odri u toj neprijatnoj
severnjakoj sredini. Pokazala je i njegovu prilagodljivost, njegovu sposobnost da

19

prihvati i promenjene uslove, jer bi nedostatak tih sposobnosti sigurno znaio brzu i
uasnu smrt. Pored toga, to je znailo i propadanje ili razbijanje njegove moralne
linosti, jalov posao i optereenje u ovoj nemilosrdnoj borbi za opstanak. To je
odgovaralo atmosferi ljubavi i drugarstva na Jugu, gde se potovala privatna svojina, i
lina oseanja; ali na Severu, gde su vladali batina i zub, samo bi se ludak obazirao na
takve stvari, pa ukoliko bi ih i primeivao, bio bi osuen na siguran. neuspeh.
Nije to Bak izmislio. On je samo bio promuuran, i nesvesno se priuio na nov
nain ivota. Nikada nije pobegao iz borbe, bez obzira na njen ishod. Ali batina
oveka u crvenom demperu ulila mu je daleko osnovnijei iskonskije principe.
Civilizovan, mogao je nekada i da pogine za neki moralni princip, recimo da odbrani
bi sudije Milera; njegovo potpuno udaljavanje od civilizacije ogledalo se u
sposobnosti da izbegava moralne principe, pa ak i da im uzmie. Nije krao da bi se
time uveseljavao, nego zato to su mu creva krala. Nije krao javno, nego kriom i
lukavo iz potovanja prema batini i zubu. Ukratko, sve to je radio bilo je lake uraditi
ba tako nego drugojaije.
Razvijao se (ili nazadovao) brzo. Miii su mu ovrsli kao gvoe i postao je
neosetljiv za obian bol. Postigao je i unutarnju i spoljnu razboritost. Jeo je svata, ma
kako gadno i nesvarljivo to bilo; a kada je ve jednom progutao, stomani sokovi su
upijali i najsiuniji deli hrane; krv je to raznosila do krajnjih delova tela i pretvarala
u najtvre i najotpornije tkivo. Izotrili su mu se i vid i ulo mirisa, a sluh se razvio do
takve otrine da je ak i u snu uo najslabiji um i raspoznavao da li je taj um vesnik
dobra ili zla. Nauio je da izgrize led koji se skupljao izmeu prstiju, kao i da razbija
led na vodi, da bi ugasio e. Dizao bi se na zadnje noge, a ukruenim prednjima
udarao u led. Odlikovao se naroitom sposobnou da nanjui vetar i da ga predvidi za
itavu no unapred. Iako je vazduh bivao bez daka, on bi kopao jamu pored drveta ili
obale, a vetar koji je kasnije neizbeno nailazio zaticao ga je dobro zatienog i
udobno smetenog.
Nije se on samo iskustvom uio, nego su dugo uguivani instinkti poeli da
oivljavaju. Generacijama sticana pripitomljenost naputala ga je. Nekim nejasnim
putevima vraao se u poreklo svoje vrste, u vreme kada su hajke divljih pasa krstarile
iskonskim umama i klanjem dolazile do svoje hrane. Nije mu predstavljalo tekou
da u borbi razdire, kida ili da protivnika rani brzim vujim ujedom. Tako su se borili i
20

njegovi zaboravljeni preci. Ubrzavali su navikavanje na stari nain ivota, i sve one
stare smicalice, koje su oni utisnuli u potomstvo svoje vrste, postajale su i njegove.
Primao ih je bez mnogo napora i bez razmiljanja, kao da su mu uvek bile svojstvene.
A kada bi u tihim hladnim noima uperio svoju njuku prema zvezdama i zavijao
dugo i kao pravi vuk, to su njegovi preci, pomrli i u pepeo pretvoreni, kroz njega i
kroz vekove zavijali i podizali njuke prema zvezdama. Njegovo zavijanje bilo je i
njihovo, i ozvuavalo je njihov bol i sve ono to su tiina, studen i tama izazivali u
njima.
I tako, kao primer da je ivot orue u tuim rukama, drevna pesma je brujala u
njemu i on se vraao svome rodu; vraao se jer su ljudi pronali uti metal na Severu,
jer plata batovanovog pomonika Manuela nije mogla da podmiri sve potrebe
njegove ene i mnogobrojne izdanke sline svome ocu.

21

III
PRAISKONSKI NAGON ZVERI
Jak praiskonski nagon zveri tinjao je u Baku, i pod surovim uslovima ivota u
zaprezi postajao je sve snaniji. Ali je ipak pritajeno jaao. Njegova novosteena
lukavost uila ga je ravnotei i savlaivanju. Isuvie je bio zaokupljen
prilagaavanjem novom ivotu da bi mu sve to prijalo, a borbu ne samo da nije
zapodevao nego je izbegavao kadgod je mogao. itav njegov stav bio je promiljen.
Nije upadao u prenagle i brze akcije; ak i u estokoj mrnji koju je oseao prema
picu, uzdravao se od svakog napada.
S druge strane, verovatno to je u Baku nasluivao opasnog protivnika, pic
nije proputao nijednu priliku da upotrebi svoje zube. esto je skretao sa svoga puta
da gurne Baka i uporno nastojao da zapodene kavgu, koja je mogla da se zavri samo
pogibijom jednog od njih dvojipe.
Jo na poetku putovanja umalo da nije dolo do tog sukoba, ali ih je omeo
jedan neobian sluaj. U smiraj dana zaustavili su se na pustoj i turobnoj obali Jezera
Le Bar; a pomrina i meava, vetar koji je sekao kao usijan no primorali su ih da
lutaju i da trae mesto za logor. Gore nije moglo da im se desi. U pozadini se dizala
ogromna stena, a Perolt i Fransoa su morali da zaloe vatru i da prostru opremu za
spavanje na samom zaleenom jezeru. ator su ostavili u Deju, da bi lake putovali.
Nekoliko balvana, koje je nanela voda, obezbedili su im vatru, ali ona je najzad
propala kroz led i ostavila ih da veeru pojedu u mraku.
Bak je iskopao sebi sklonite pod jednom stenom. Ona je bila tako udobna i
topla da je nerado napustio kada je Fransoa delio ribu koju je najpre otkravio nad

22

vatrom. im je zavrio svoju porciju vratio se jami. U meuvremenu neko je ve

zauzeo. Jedan lave pun upozorenja stavio mu je do znanja da je pic taj prestupnik.
Do sada je Bak izbegavao svau sa svojim neprijateljem ali ovo je prevrilo svaku
meru. Riknu zver u njemu. Jurnu na pica tako besno da su se oboje iznenadili,
naroito pic, jer ga je dosadanje iskustvo sa Bakom uveravalo da je njegov
protivnik jedan neobino stidljiv pas, koji je zahvaljujui samo svojoj teini i veliini
neto uspevao.
Fransoa je isto tako bio iznenaen kad su dva psa sklupana izletela iz jame, i
nasluujui povod svae doviknu Baku: Dr' ga, Bak, pokai jednom tom dripcu.
I pic je bio raspoloen za borbu. Besno je urlikao od oduevljenja i obigravao
oko Baka oekujui povoljnu priliku da kidie. I Bak, koji je isto tako bio oran i
obazriv, vrebao je zgodu da napadne. Tada se desilo ono neoekivano, jedan dogaaj
koji je njihovu borbu za prevlast odgodio za daleku budunost, onda kada za sobom
budu imali mnogo preenih i ispaenih milja u zaprezi i u radu.
Peroltova psovka, odjek udarca batine po nekoj koatoj grbai, i bolno
skianje objavili su poetak urnebesa. Nanjuivi logor neke dlakave prilike,
izgladneli eskimski psi, iz nekog indijanskog sela osamdeset do stotinu njih
odjednom preplavie predeo. Uvukli su se dok su se Bak i pic borili, a kada su
Fransoa i Perolt jurnuli meu njih sa velikim motkama, oni su pokazali zube i
uzvraali napade. Izbezumio ih je miris hrane. Perolt spazi jednog kako zari glavu u
kutiju sa hranom. Udari ga jako motkom po rebrima, a kutija sa hranom pade na
zemlju. Za trenutak, dvadesetak izgladnelih divljaka poe da grabi hleb i slaninu.
Udarali su po njima nemilice. Oni su reali i zavijali pod kiom udaraca dok su se
ludaki borili za poslednju mrvicu hrane.
Kada su psi iz zaprege zaplaeni pourili u svoja sklonita, divlji napadai
jurnue na njih. Bak nikada nije video takve pse. Izgledalo je kao da e kosti da im
probiju kou. Bili su to samo kosturi, pokriveni nabranom prljavom koom, sa vatrom
u oima i penom na ustima. Ludilo od gladi uinilo ih je uasnim, nepobedivim. Niko
nije mogao da im se suprotstavi. Kod prvog juria, psi iz zaprege se uspee uz stenu.
Baka saletee tri divljaka i za tren oka razderae mu glavu i ramena. Nastala je
zastraujua buka. Bili je plakao kao i obino. Dejv i Soleks, sa kojih je kapala krv iz

23

bezbroj rana, borili su se'jedan pored drugog. Do je kljocao zubima kao avo.
Njegovi zubi su se sklopili oko prednje noge jednog divljeg eskimskog psa i slomiln
je. Pajk, zabuant, jurnu na opavu ivotinju i polomi joj vrat brzim ujedom i trzajem.
Bak epa za grlo jednog zapenuenog napadaa i krv iknu iz vratne ile. Topli ukus
krvi podstaknu ga na jo jai bes. Baci se na drugog i u isto vreme oseti kako se u
njegov vrat zarivaju neiji zubi. Bio je to pic koji je podlo napadao sa strane.
Perolt i Fransoa prvo raistie prostor oko svoga logora, onda pojurie da
spasu pse. Divlji talas izgladnelih zveri kotrljao se pred njima, i Bak se oslobodi
protivnika. Ali samo za trenutak, jer su ova dvojica morala da se vrate da opet
spasavaju hranu, a eskimci su ponovo navalili na pse. Bili, kome je strah ulio hrabrost,
jurnu kroz obru divljaka i pobee preko leda. Pajk i Dab su trali za njegovim
petama a ostali za njima. Kad se i Bak pripremao da pojuri, primeti krajikom oka da
je pic spreman da ga napadne sa oiglednom namerom da ga obori. Ako bi se
jednom naao pod ovolikom masom eskimaca, nita ga ne bi spaslo. Zato skupi snagu
i odbi picov napad, onda polete preko jezera.
Docnije kada su se njih devetorica preivelih sakupili, poee da trae zaklon
u umi. Iako ih niko nije gonio, bili su u alosnom stanju. Svaki je imao etiri do pet
rana, a neki su bili i veoma ozbiljno povreeni. Dab je bio ranjen u zadnju nogu; Doli,
poslednji eskimski pas, pripojen zaprezi u Doji, imao je razderano grlo; Do je
izgubio jedno oko; a dobroduni Bili sa jednim raskomadanim uvom plakao je i
skiao celu no. Kada su u zoru oprezno odgegali do logora, videli su da su razbojnici
otili i da su Perolt i Fransoa jako neraspoloeni. Nestala im je poslednja zaliha hrane.
Divlji eskimski psi su pregrizli uzde i atorsko platno. U stvari, pojeli su sve to je
moglo da se pojede, i nita im nije izmaklo. Pojeli su i par Peroltovih cipela od
jelenske koe, kone delove zaprenog remenja pa ak i bi. Fransoa se prenu iz
alosnog razmiljanja da bi pogledao svoje ranjene pse.
E, moji prijatelji, ree on blago, moda ete n pobesneti od ovih ujeda.
Moda e svi pobesneti, prokleti bili! ta ti misli, Perolte?
Perolt zatrese glavom sumnjivo. etiri stotine milja ga je delilo od Dausona i
teko bi podneo da besnilo izbije meu njegovim psima. Dva sata psovanja i krpljenja
i uzde su dobile svoj oblik, a ukrueni od rana psi su krenuli probijajui se s mukom

24

kroz najtei deo prtine koji su ikada sreli, a i najteim delom puta to im je ostao do
Dausona.
Reka Trideset Milja iroko se prostirala i njena brza voda prkosila je mrazu a
samo kod virova i na mirnim mestima zadravao se led. Da bi se ireli tih trideset
uasnih milja trebalo im je est dana napornog tegljenja. Zaista su bile uasne, jer je
svaka stopa predstavljala opasnost po ivot i pasa i ljudi. Perolt, koji je iao napred i
izviao, dvanaestak puta je propadao kroz led i spasavao ga je samo dugi tap koga je
on tako drao da preprei rupu koju bi njegovo telo napravilo. Cia je jo trajala,
termometar je pokazivao pedeset stepeni ispod nule; svaki put kada je propao kroz
led, morao je da loi vatru i da sui odeu da bi nekako ipak ostao u ivotu.
Nita ga nije moglo obeshrabriti. Zbog svoje upornosti bio je i izabran za
vladinog glasonou. Nije uzmicao pred opasnou, odluno je, od ranog jutra do
mraka, izlagao svoje sitno smeurano lice mrazu i borbi. Hodao je obalom po ivici
leda koji se lomio i pucao pod nogama, ne pomiljajui da zastane. Jednom su i
saonice propale sa Dejvom i Bakom, i skoro smrznute su ih izvukli napolje. Kao i
obino spasla ih je vatra. Pokrivao ih je prilino debeli sloj leda a Fransoa i Perolt su
ih terali da tre oko vatre da bi se otkravili, i u toj trci vatra ih je ak i oprljila.
Jednom drugom prilikom, pic je propao i povukao celu zapregu sve do Baka,
koji je, odupirui se prednjim nogama o klizavu ivicu leda to je na sve strane pucao,
vukao itavom snagom unazad da ih spase. Iza njega Dejv je snano vukao a i
Fransoa je teglio iz petnih ila.
Jo jednom se ledena ivica raspukla i jedino su se mogli spasti penjanjem uz
stenu. Perolt se uspeo nekim udom, dok se Fransoa molio da se udo desi; i poto su
sve kaieve opreme sastavili u jedno dugako ue, poeli su da diu pse na vrh stene,
jednog po jednog. Fransoa se zadnji popeo, posle eaonica i tovara. Tada su poeli da
trae neko zgodno mesto za silazak, a mogli su sii opet jedino pomou konopca. No
ih je ponovo zatekla na reci sa etvrt milje preenog puta u toku dana.
Kad su stigli do mesta Hutalinkva i do vrstog leda, Bak je bio pogpuno
iscrpljen. Ostali psi su se nalazili u slinom stanju. Da bi nadoknadio izgubljeno
vreme, Perolt ih je gonio od jutra do mraka. Prvog dana su preli trideset i pet milja do

25

Big Salmona; idueg dana jo trideset i pet milja do Litl Salmona, a treeg dana
preavi etrdeset milja dospee u blizinu FajvFingersa.
Bakove ape nisu bile tako vrste i otvrdle kao noge eskimskih pasa.
Omekale su tokom mnogih pokolenja, od onog dana kada je neki ovek iz peine ili
sa reke pripitomio i poslednjeg divljeg pretka. itavog dana hramao je od bolova i
im su se ulogorili, on je pao kao protac. Iako gladan, nije se ni pomerio da uzme
svoju porciju ribe, tako da je Fransoa morao da mu je donese. Osim toga, Fransoa mu
je trljao noge itavih pola sata posle veere a rtvovao je i vrhove svojih mokasina da
bi napravio etiri naglavka za Baka. Bilo je to veliko olakanje i Bak je jednog jutra
ak izmamio osmeh na izboranom Peroltovom licu, jer je Fransoa zaboravio da mu
navue naglavke, pa je Bak leao sa sve etiri noge uvis i nije hteo da se pomeri s
mesta bez njih. Kasnije su i njegove noge ovrsle, i iznoena obua mu nije vie bila
potrebna.
Jednog jutra dok su se uprezali u mestu Peli, Doli, koja nikada nije bila nimalo
nametljiva, iznenada pobesne. Poela je otegnuto da zavija kao vuk, a od tog zavijanja
srce se paralo i psi se kostreili od straha. I Doli jurnu na Baka. On nije nikada ranije
video pobesnelog psa i nije imao razloga da se boji besnila; ipak, osetio je da je to
neto uasno pa pobee u panici. Jurio je napred a Doli na svega jedan korak iza
njega, daui i sva zapenuena. Niti je ona mogla da ga sustigne, toliko je on
pomamno jurio, niti je on mogao da joj utekne, toliko je bila besna. On projuri kroz
poumljeni deo ostrva, spusti se do niih predela, pree kanal pun santi leda, dohvati
se drugog ostrva, pa treeg, zavi unazad prema glavnom delu reke i u oaju poe da
ga prelazi. Iako se nije osvrtao, oseao je njeno brektanje za leima. Fransoa ga dozva
sa daljine od etvrt milje i on udvostruenom brzinom jurnu natrag, jo uvek samo za
korak izvan opasnosti. Bolno dahui verovao je svim svojim biem da ga jedino
Fransoa moe spasti. Melez, drei sekiru u pripravnosti, zveknu njome po glavi
pobesnelu Doli u trenutku kada je Bak kao munja projurio pored njega.
Bak se zatetura prema saonicama, pade iscrpljen, bespomoan, bez daha. To je
bila prilika za pica. On jurnu na Baka, i dva puta zari zube u bespomonog
neprijatelja i razdera meso do kosti. Fransoa ga oinu, a Bak je uivao posmatrajui
batine kakve niko od pasa do tada nije dobio.

26

Pravi avo, taj pic, primeti Perolt. Jednog dana e ubiti ovog Baka.
Bak je kao dva avola, prihvati Fransoa. Posmatram ja tog Baka i siguran
sam, sluaj ti mene, da e ga jednog dana spopasti pakleni bes i da e da skrcka ovog
pica pa e samo da mu ispljune kosti na sneg. Sigurno, kaem ti ja.
Od tada, nastade otvoreni rat meu njima. pic kao prednjak i priznati
gospodar zaprege oseao je da od tog udnog junjaka preti opasnost njegovoj vlasti.
A Bak mu je stvarno bio udan, jer od mnogih pasa sa Juga koje je on poznavao,
nijedan nije mogao dostojno da se prilagodi ivotu u logoru i u zaprezi. Svi su bili
mekuci, umirali od rada, mrazeva i izgladnelosti. Bak je bio izuzetak, jer je samo on
mogao da se odri i da se po snazi, surovosti i lukavstvu meri ak sa eskimskim
psima. Bio je on i vlastoljubiv pas, a injenica da je batina oveka u crvenom
demperu izbila iz njega svu slepu odvanost i nepromiljenost u borbi za prevlast,
inila ga je jo opasnijim. Bio je prepredeniji od ostalih pasa i sa velikim iskonskim
strpljenjem prieljkivao je svoj trenutak.
Neizbeno je moralo doi do sukoba oko prevlasti. Bak ga je eleo. elela ga
je njegova priroda jer ga je obuzela ona nerazumljiva strast za radom u zaprezi i
putovanjima ona strast koja do zadnjeg daha prikiva pse za akciju, koja ih mami da
radosno umiru u amovima, a kida im srca ako ih odvoje od zaprege. Tom strau se
odlikovao Dejv, zadnji u zaprezi, Soleks kada je teglio svom snagom; ta strast ih je
proimala kada su polazili iz logora, i od zlovoljnih i naduvenih ivotinja pretvarala ih
u portvovana, oduevljena, ambiciozna bia; ta strast ih je bodrila itavog dana a
naputala ih je tek u jami, u logoru nou, da bi utonuli u sumorni nemir i
nezadovoljstvo. Ta strast gonila je pica da kanjava pse kada su greili ili remetili
red u zaprezi ili se krili u vreme prezanja. Ta strast je i uinila da se pic boji Baka
kao mogueg voe. A odatle je poticala i Bakova strast.
On je otvoreno ugroavao vlast voe. Jednoga dana naao se izmeu ggaca i
nekih zabuanata kada je pic hteo da ih kazni. A to je namerno uinio. Jedne noi
sneg je mnogo napadao, a ujutru Pajka, zabuanta, nigde nije bilo. Sklonio se u svoju
jamu, jednu stopu ispod snega. Fransoa ga je dozivao i uzaludno traio. pic je bio
uasno besan. Besneo je kroz logor, njuio i otkopavao svako mogue mesto reao je
tako uasno da je Pajk drhtao u svom skrovitu.

27

Kad se Pajk najzad pojavio na zemlji, pic jurnu na njega da ga kazni a Bak
besno ulete meu njih. Bilo je to sasvim neoekivano i tako dovitljivo izvedeno da
pic podskoi unazad i pade. Pajk, koji je kukavno cvokotao, skupi svu hrabrost kod
takve otvorene pobune i jurnu na svog oborenog vou. Bak, koji je potenu igru kao
pravilo ve davno zaboravio, stuti se na pica. Ali Fransoa, prigueno se smejui
njihovom sukobu, nepokolebljiv u deljenju pravde, donese svoj korba i udari po
Baku svom snagom. To nije uspelo da odvue Baka od oborenog protivnika, sve dok
se u ovu igru nije umeao i deblji kraj korbaa. Poluonesveen od udaraca, Bak se
povlaio a korba je udarao po njemu dok je pic estoko kanjavao Pajka, estog
prestupnika.
Sledeih dana, to su se vie pribliavali Dausonu, Bak je nastavljao da
posreduje izmeu pica i prestupnika; radio je to veto i obino kada Fransoa nije bio
u blizini. Bakova pritajena pobuna izrodila je i pojaala optu neposlunost. Jedino se
Dejv i Soleks nisu meali ali ostali psi, nije se znalo ko je gori. Stvari nisu vie tekle u
redu. Neprestano su se bockali i svaali. Iza uestalih neprilika uvek je stajao Bak. I
Fransoa je imao pune ruke posla jer je stalno strahovao od te borbe na ivot i smrt za
koju je znao da e se odigrati ranije ili kasnije; esto su ga nou agori svae i razdora
meu drugim psima dizali iz postelje, bojei se da je to obraun izmeu Baka i pica.
Zgodna prilika nikako da iskrsne a oni stigoe do Dausona jednog sumornog
popodneva. Velika borba je jo uvek predstojala. Tu su naili na mnotvo naroda i
bezbroj pasa, koji su svi vredno radili. Izgledalo je da ih neki nepisani zakoni gone da
rade. Po itav dan vukli su duge zaprege goredole uz glavnu ulicu a i nou su se
mogli uti njihovi praporci. Teglili su drvo za brvnare, drvo za ogrev, prevozili do
rudnika i radili sve one poslove koje su u dolini Santa Klare obavljali konji. Bak je
sretao i pse sa Juga, ali su ostali uglavnom bili eskimski psi. Svake noi, obino u
devet, dvanaest ili u tri izjutra, izvodili su svoju nonu popevku, tajanstveno i jezovito
pevanje kome se Bak sa zadovoljstvom pridruivao.
Sa severnom hladnom svetlou iznad glava ili sa zvezdama koje podrhtavaju
u ledenoj noi, sa ukoenom i smrznutom zemljom pod snenim pokrivaem, ovo
pevanje eskimskih pasa moglo je da znai prkoenje ivotu; ali kako je to bilo setno,
otegnuto zapevanje sa polujecajima, liilo je vie na sam ivot. Bio je to glasom
izraeni bol bitisanja. Bila je to stara pesma, stara kao i samo poreklo jedna od
28

prvih pesama tek nastalog sveta, iz vremena kada su pesme bile tune. Sadravala je
jade nebrojenih pokolenja, jadikovanje koje je tako udno uznemiravalo Baka. Kada
je on tuio i cvileo od bola ivota, bio je to i:stari bol njegovih divljih predaka, strah i
tajanstvenost tame i studeni, jedini razlog za takvo oseanje. To to je takvo zapevanje
moglo da uzbudi Baka, dokazivalo je i njegovu spremnost da se kroz doba vatre i
krova nad glavom vraa do skrivenih poetaka ivota, do doba jadikovanja.
Posle sedam dana provedenih u Dausonu spustili su se niz strmu obalu pored
Baraka na Jukonski put i krenuli natrag u Dajiu i Slanu Vodu. Perolt je nosio poiljke
jo hitnije od onih koje je doneo; osim toga, uhvatio ga je radni elan i nameravao je da
ovom prilikom pree rekordni put godine. Nekoliko stvari su mu ile na ruku. Odmor
od nedelju dana povratio je i pse i oni su se nalazili u odlinom stanju. Put koji su
prevalili, kasniji putnici su utabali. Osim toga policija je uredila da se na svake dvetri
milje postave skladita hrane za pse i ljude. Tako je Perolt krenuo s lakoom.
Stigli su prvog dana u Siksti Majlz, to je znailo ezdeset milja trke; drugog
dana su napredovali uz reku Jukon prema Peliju. Takva sjajna vonja kotala je
Fransoa velikih napora i muka. Podmukla pobuna koju je predvodio Bak razorila je
jedinstvo zaprege. Nije vie izgledalo kao da jedan pas vue saonice. Bakov podstrek
dovodio je buntovnike do svih moguih sitnih ispada. pic nije vie predstavljao vou
koga su se bojali. Nekadanji uasan strah je nestao i oni su smatrali da su jednaki i
prkosili njegovoj vlasti. Jedne noi, Pajk mu je ukrao pola ribe i progutao pod
Bakovim pokroviteljstvom. Jedne druge veeri, Dab i Do su se borili sa picom i
naterali ga da se prvi okane kazne koju su zasluili. ak se i dobroduni Bili promenio
i nije vie moleivo cvileo kao ranije. Kad god bi se Bak pribliio picu, reao je i
zloslutno se kostreio. Ponaao se u stvari kao pravi siledija, i epurio se pred samim
picovim nosem.
Opadanje discipline odraavalo se i na odnose meu psima. Svaali su se i
gloili vie nego ikad, tako da je logor ponekad liio na pravu ludnicu. Jedino su Dejv
i Soleks ostali isti, mada su neprestane prepirke i njih razdraivale. Fransoa je
izgovarao udne varvarske psovke i od besa udarao bespomono po snegu i upao
kosu. Bi je stalno fijukao meu psima, ali je bilo slabe koristi od toga. im bi
okrenuo lea oni bi opet poinjali. titio je pica svojim biem dok je Bak titio
itavu zapregu. Fransoa je znao da je Bak vinovnik sveg zla, a Bak je i mislio da on to
29

zna, ali je bio dovoljno pametan da ga nikada ne uhvate na delu. Predano je vukao u
zaprezi, jer mu je rad stvarno priinjavao radost; ipak mu je priinjavalo vee uivanje
da seje razdor meu svojim drugovima i da mrsi uad.
Na uu reke Tahkine, jedne noi posle veere, Dab naie na zeca, ustremi se i
promai ga. U sekundi itava zaprega jurnu. Na stotinu jardi od njih nalazio se logor
severozapadne policije sa pedesetak pasa, sve sami eskimci, koji se pridruie hajci.
Zec pojuri niz reku, zavi kod nekog malog potoka pa u zamrzlo korito. Trao je lako
po snegu a psi su s mukom krili put za njim. Bak je predvodio hajku od ezdeset
snanih pasa kroz mnoge zavijutke, ali nikako nije mogao da ga stigne. Zec je trao
polegnuto, strasno ciei i svojim divnim telom u skokovima odmicao po bledoj
meseini. Skok po skok, nalik na neko bledo privienje, zec je grabio napred.
Buenje starih nagona, koje u datim trenucima odvodi ljude iz bunih gradova
u ume i polja da bi ubijali olovnim zrnima izbaenim pomou hemijskog dejstva,
strast za krvlju, radost ubijanja sve je to Bak oseao samo jo daleko prisnije. Jurio
je na elu opora, gonio divlju ivotinju, ivo meso, da je ubije svojim zubima i da
svoju njuku zamoi do oiju u toplu krv.
Postoji neki zanos koji obeleava vrhunac ivota a posle koga se ivotna linija
sputa. Paradoks ivota i jeste u tome da taj zanos dolazi ba onda kada je bie u
najveem naponu snage, a on se pojavljuje i predstavlja neto van ivota, zaborav na
ivot oko sebe. Taj zanos, taj zaborav na ivot javi se umetniku, sakupi sve u njemu i
izbija iz njega kao oganj; javi se vojniku, kada opijen borbom na bojnom polju ne zna
za milost; javio se Baku koji je predvodio hajku, i sa starim vujim urlikom leteo za
hranom to je jo iva i bei pred njim po meseini. Ozvuio je dubine svoje prirode,
delove koji su dublji i od njega samog i koji vode nazad u samu utrobu vremena.
Nadvladala je ista ivotna nabujalost, talas plime u njegovom biu, savrena radost
svakog posebnog miia, zgloba i ile. Sve to nije bila smrt, sve to js bilo uareno i
neobuzdano izraavao je njegov pokret, dok je leteo likujui pod zvezdama i preko
lica mrtve, nepokretne materije.
pic, hladan i proraunat ak i u svom najviem zanosu, napustio je opor i
presekao uzan pojas zemlje gde je potok napravio jedan zavijutak. Bak nije znao za tu
preicu i dok je jurio okukom a ledeno privienje zeca proletalo pred njegovim oima,

30

opazi jo jednu veu priliku kako skae sa obale pravo na putanju zeca. Bio je to pic.
Zec nije mogao da skrene i kada su mu picovi beli zubi slomili vrat u letu, pisnuo je
prodorno kao to bi riknula progonjena zver. Na taj pisak, na krik ivota to se
survava sa najvie take u zagrljaj smrti, itav opor za Bakovim petama satanski
zaurla od radosti. Bak nije ni glasa pustio. Nije se zaustavio. Jurnuo je na pica, i
jurio pored njega rame uz rame. Skoro mu je dodirivao vrat. Valjali su se po snegu
sitnom kao prah. pic brzo stade na poge kao da nije ni bio oboren, razdera Bakovo
rame i odskoi. Dva puta mu kljocnue zubi

kao elina eljust zamke i dok se

povlaio da nae vre uporite, kezio se i reao.

Bak je odmah shvatio. Doao je trenutak, borba na smrt. Dok su reei
obigravali jedan oko drugog, uiju zabaenih unazad. vrebajui priliku za napad, Baku
se uini da mu js taj irizor poznat. Izgledalo mu je da se setio svega ume
pokrivene snegom, zemlje i meseeve svetlosti i borbenog zanosa. Nad belinom i
tiinom mudrovala je tajanstvena mirnoa. Ni najslabiji daak u vazduhu nita se
nije kretalo, ni listi nije zadrhtao, jedino se vidljivi dah pasa lagano dizao i nestajao
negde u ledenom vazduhu. Tada ovi psi, u stvari pripitomljeni kurjaci, za tili as
zavrie sa zecom; onda prioe i okruie ih puni iekivanja. Bili su mirni, oi su im
svetlele a dah se lagano dizao. Baku ovo nije bilo ni novo ni udno ovaj prizor
starih vremena. Bilo je kao da je uvek tako bilo, kao po nekom utvrenom redu.
pic je bio iskusan borac. Od picbergena, po celom Arktiku pa preko Kanade
i Barensovog mora, on je borbom uspevao da nadjaa i pobedi sve mogue pse. Bak
se odlikovao estokim besom ali nikada i slepim. U elji da ugrize i uniti nikada nije
zaboravljao da i neprijatelja goni ta ista elja. Nikada nije juriao dok nije bio
spreman da se odupre juriu; nikada nije napadao dok nije prvo odbranio napad.
Bak se uzalud trudio da zarije svoje zube u vrag ovog velikog belog psa. Kad
god su zubi pokuavali da prodru do mesa, uvek bi udarali u nicove zube. Zubi su
udarali u zube, a njuke postale iseene i krvave. Bak nije mogao da prodre kroz
odbranu svoga neprijatelja. Pade u vatru i zasu pica bujicom juria. Stalno je
pokuavao da se doepa sneno bele gue gde je ivot kucao tako blizu povrine, ali
ga je pic svaki put doekivao zubima i odskakao. Meutim, Bak je opet juriao
toboe prema grlu, a onda bi iznenada povlaio glavu i savijao se da bi udario pica

31

ramenom kao ovan, da ga obori. Ali umesto toga, kod svakog takvog pokuaja
Bakovo rame bivalo je razderano, dok je pic lagano odskakivao u stranu.
pic nije imao povreda, a Bak je krvavio i teko disao. Borba je postajala
oajnika. itavo vreme tih, vuji krug ekao je da dovri psa koji padne. Kako je
Bak poeo da se zanosi a pic neprestano da juria na njega, on je jedva uspevao da se
odri na nogama. Jednom pade i itav krug od ezdeset pasa krenu napred; ali on se u
skoku uspravi a krug se povue i nastavi da eka.
Bak je imao jednu veliku osobinu matu. Borio se instinktom a mogao je
isto tako da se bori i glavom. Jurio je kao da pokuava onaj stari trik ramenima, ali u
zadnjem trenutku spusti se na sneg i njegovi zubi epae picovu prednju levu nogu.
Slomljena kost je krckala a beli pas je stajao pred njim na tri noge. Tri puta je Bak
pokuavao da ga obori, pa kad ne uspe, ponovi trik i slomi prednju desnu nogu.
Uprkos bolu i bespomonoj situaciji pic je ludaki pokuavao da se odri. Primetio
je kako se utljivi krug uagrenih oiju sa isplaenim jezicima i srebrnastom parom
koja se dizala oko njega zatvara, kao to je esto viao sline krugove da se zatvaraju
nad njegovim pobeenim neprijateljima u prolosti. Samo ovoga puta on je taj
pobeeni.
Nije bilo nade za njega. Bak je bio neumoljiv. Milost pripada sredinama sa
blaom klimom. Pripremao je poslednji napad. Krug se toliko suzio da je oseao dah
eskimaca na svojim bedrima. Video ih je iza pica i sa dve strane kako se spremaju na
juri, oiju uperenih u njega. Nastao je kratak predah. Svaka ivotinja bila je
nepokretna kao da se pretvorila u stenu. Samo je pic podrhtavao i kostreio se dok je
antao napred i nazad i reao sa stranom pretnjom, kao da hoe da zaplai smrt koja
mu je lebdela nad glavom. Tada Bak skoi i odskoi i punim udarcem ramena udari u
picovo rame. Tamni krug se pretvori u mrlju na snegu obasjanom meseinom i pic
je nestajao pod tom mrljom. Bak je stajao i posmatrao Bak pobednik. Pobedio je
iskonski nagon zveri, koji je uinio da on u tome ak i uiva.

32

IV
KOME PRIPADA VOSTVO
A, ta ti ja rekoh, pravo sam kazao da je taj Bak avo i po.
Tako je govorio Fransoa sledeeg jutra kada je video da pica nema i da je
Bak sav izranjavljen. Privukao ga je vatri da bi pri svetlosti pregledao rane.
Taj pic se pakleno borio, ree Perolt dok je posmatrao otvorene isekotine i
rane na Baku.
A ovaj Bak se borio dva puta gore, odgovori Fransoa. Sada emo bar
dobro ii. Nema vie pica, i sigurno je da nee vie biti nevolje.
Dok je Perolt raspremao logorske stvari i tovario ih na saonice, Fransoa je
prezao pse. Bak se namesti tamo gde bi pic, voa, trebalo da stane; ali Fransoa, ne
primetivi ga, dovede Soleksa na to mesto. Po njegovoj oceni, Soleks bi bio najbolji
voa. Bak besno jurnu na Soleksa, odgurnu ga i stade na njegovo mesto.
E, ej, stani, uzviknu Fransoa udarajui ga veselo po bedrima. Gle ti ovog
Baka. Ubi pica pa misli da on treba da preuzme njegov posao. Goni se, viknu on ali
Bak ni da mrdne.
Fransoa ga epa za potiljak iako je on pretei reao, odvue ga na stranu i
smesti Soleksa. Starom psu, Soleksu nije se sve ovo svialo i jasno je stavljao do
znanja da se boji Baka. Fransoa ostade uporan, ali im se okrenuo, Bak opet pomeri
Soleksa, koji nije ni eleo da ostane na tom mestu. Fransoa se naljuti.
Udesiu ja tebe. ekaj samo, viknuo je i dokopao teku batinu.

33

Bak se seti oveka u crvenom demperu i lagano se povue; nije ni pokuavao

da se ubaci na to mesto kada je Soleks bio doveden. Kruio je oko batine, reao
ogoreno i besno, motrio kako bi mogao da je mimoie ako je Fransoa baci na njega,
jer je znao kako stvari stoje kada je batina u pitanju.
Fransoa je nastavio svoj posao, pa pozvao Baka da ga upregne na staro mesto
ispred Dejva. Bak uzmae dvatri koraka, Fransoa poe prema njemu a Bak se povue
jo dalje. Fransoa baci batinu mislei da se Bak nje plai. Bak se javno bunio. Nije on
hteo samo da izbegne batinanje, hteo je da postane prednjak. Na to je imao prava,
zasluio ga je i nee se zadovoljiti manjim.
Perolt doe u pomo. Jurili su ga skoro itav sat. Bacali batinu na njega. On je
izmicao. Psovali su njega i njegove pretke i sve ono to e doi posle njega do
poslednjeg pasjeg pokolenja, i svaku dlaku na njemu i svaku kap krvi iz njegovih
vena; on je jedino reanjem odgovarao na psovke i drao se van njihovog domaaja.
Nije pokuao da pobegne, vrteo se po logoru, jasno pokazujui da e se vratiti.i biti
dobar, ako se udovolji njegovoj elji.
Fransoa sede i poe da se ee po glavi. Perolt pogleda na sat i opsova. Vreme
je letelo i ve su itav sat izgubili. Fransoa se jo uvek ekao po glavi. Onda zavrte
glavom, nasmeja se snishodljivo na kurira koji slee ramenima pokazujui na taj nain
da su pobeeni. Fransoa ode do Soleksa i pozva Baka. Bak se nasmeja onako kako se
psi smeju ali jo uvek na odstojanju. Fransoa skide ue sa Soleksa i odvede ga na
njegovo staro mesto. Psi su stajali upregnuti u saonice u jednom nizu, spremni za
pokret. Za Baka je postojalo jedno jedino mesto na elu zaprege. Fransoa ga pozva
jo jednom a Bak se jo jednom nasmeja ali ne prie. Baci tu batinu, naredi Perolt.
Fransoa poslua a Bak dokasa sa pobednikim osmehom i zauze mesto na elu
zaprege. Stavie mu remenje, sanke krenue i jurnue niz drum pored reke, a Fransoa i
Perolt su trkali za njima.
Fransoa je uvek visoko cenio Baka, avo i po kako je govorio o njemu, ali
sada dok je dan tek osvajao shvatio je da sve te hvale nisu bile dovoljne. Bak je
namah preuzeo dunost voe; tamo gde je trebalo neto proceniti, i brzo smisliti i

34

dejstvovati, on se pokazao bolji ak i od pica kome Fransoa jo nikada nije naao

ravna.
Bak je naroito vodio rauna da njegovi drugovi ive i rade po prapisanim
zakonima divljine. Dejv i Soleks nisu ni primeivali promene u vostvu. Nije to bio
njihov posao. Oni su imali samo da rade i to da se iznuravaju u zaprezi. I sve dok ne
bi bili direktno umeani, nisu se ni osvrtali na ono to se dogaalo. Po njima bi ak i
dobroduni Bili mogao da vodi, samo ako odrava red. Ostali psi koji su postali
rasputeni zadnjih dana picovog vostva, iznenadili su se sada kada je Bak nastojao
da ih dovede u red.
Pajk, koji je vukao za Bakovim petama, i koji nikad ni gram svoje teine nije
prenosio na prsni remen, nego samo onoliko koliko je morao, bio je nekoliko puta
dobro prodrman zbog lenosti. I pre nego to je dan minuo, on je vukao bolje nego ikad
u svom ivotu. Prve noi u logoru ak i mrzovoljni Do dobi lekciju ono to pic
nikada nije uspeo da uradi. Bak ga prosto pridavi svojom teinom i poe da ga napada
zubima sve dok ovaj nije prestao da se opire i poeo moleivo da skii.
Stanje meu psima se odmah popravilo. Uspostavila se nekadanja solidarnost i
opet su svi psi u zaprezi vukli kao jedan. Kod Rink Rapida pridruie im se jo dva
eskimska psa Tik i Kuna. Fransoa se zaprepastio kojom je brzinom Bak uspeo da ih
dovede u red.
Nema na svetu ovakvog psa kao ovaj Bak, govorio je on. Nikada nee ni
biti, vredi on brat bratu hiljadu dolara. ta veli na to, Perolte?
Perolt je klimao glavom u znak odobravanja. Postigao je rekord i svakoga
dana sve je bolje ilo. Put je bio u odlinom stanju, utaban i vrst, bez novih padavina
sa kojima bi se trebalo boriti. Nije bilo suvie hladno. Temperatura je iznosila pedeset
stepeni ispod nule i tako je ostala itavog puta. Perolt i Fransoa su se smenjivali a psi
su i dalje jurili i samo na kratko zastajali.
Reka Trideset Milja bila je uglavnom pokrivena ledom i oni za jedan dan
preoe toliki deo puta za koji bi im nekada trebalo deset dana. U jednom zamahu
preoe ezdeset milja od jezera Le Bar do brzaka Hors Repids. Preko jezera Mar,

35

Tagi i Benet (dugih sedamdeset milja) jurili su takvom brzinom da se jedan od

gonia iji je red bio da tri pored saonica morao da privezuje konopcem za saonice.
Poslednje noi druge nedelje stigli su na beli klanac i spustili se niz padinu ka moru i
svetlostima Skagveja i brodova koji su im bili pod nogama.
Bio je to rekordan put. U toku tih etrnaest dana dnevno su proseno prelazili
po etrdeset milja. Tri dana su se Perolt i Fransoa epurili glavnom ulicom Skagveja i
nisu mogli da udovolje silnim pozivima da svrate na pie jer je zaprega bila stalno u
centru panje i divljenja raznih poznavalaca pasa i gonia. Kada su tri ili etiri
zlikovca sa Zapada zbog kraa po gradu bila izreetana, interes javnosti pree na
druge idole. Tada su stigla zvanina nareenja. Fransoa pozva Baka, obgrli ga i
zaplaka se nad njim. Bio je to zadnji Bakov susret sa Fransoom i Peroltom. Kao i
ostali ljudi i oni su zauvek iezli iz Bakovog ivota.
Neki kotski melez preuze brigu oko Baka i njegovih drugova i u drutvu
dvanaestak drugih zaprega krenue natrag napornim putem prema Dausonu. Nije sada
bilo lako juriti, niti su uspevali da postignu dobro vreme iako su svakog dana naporno
radili i vukli teak teret; bio je to niz potanskih zaprega koji je nosio poruke iz
itavog sveta ljudima koji su traili zlato nadomak Severnog pola.
Bak nije bio srean ali je podnosio sve i ponosio se radom kao Dejv i Soleks, i
starao se da njegovi drugovi, ponosni ili ne, obavljaju dobro svoj posao. Bio je to
jednolian ivot koji se odvijao sa tanou neke maine. Svi su dani bili isti. Svako
jutro u odreeno vreme izlazili bi prvo kuvari; loili vatre. Onda se dorukovalo. I
dok su jedni rasturali logor, drugi su uprezali pse i kretali na put itav sat pre
praskozorja. Uvee se logor postavljao. Jedni su razapinjali ator, drugi sekli drva i
borove grane za leaje, trei su donosili vodu ili led za kuhinju. Pored ostalog posla
hranili su pse. Za njih je to bio dogaaj dana, iako su i vreme posle veere prijatno
provodili, dok su se odmarali po logoru sa drugim psima kojih je bilo sada jo stotinu.
Meu njima je bilo izvrsnih boraca, ali tri borbe sa najeim psima donele su Baku
prvenstvo, tako da je svako njegovo kostreenje i pokazivanje zuba znailo za njih da
treba da mu se sklone s puta.
Bak je od svega najvie voleo da drema pored vatre; zadnje noge bi podvio a
prednje bi ispruio i uzdignute glave dremljivo posmatrao plamen. Nekad bi se

36

prisetio kue sudije Milera u obasjanoj dolini Santa Klare sa betoniranim bazenom za
kupanje, i Izabele, meksike goludravke i Tutsa, japanskog kuenceta. Ali se
najee seao oveka u crvenom demperu, Rundovljeve smrti, velike borbe sa
picom ili nekih dobrih stvari koje je pojeo ili bi voleo da jede. Nije alio za domom.
Sunana dolina bila mu je daleka i gubila se, a uspomene nisu imale nikakvu mo nad
njim. Daleko snaniji su bili spomeni njegovog naslea koji su uinili da neke stvari
koje nikada ranije nije video izgledaju poznate. Instinkti, koji su bili samo seanja
njegovih predaka pretvorena u navike, i potpuno zamrli u njemu, izotrili su se i
oiveli.
Ponekad, dok je tako uuren leao i gledao sanjivo u vatru, inilo mu se da
je plamen pripadao nekoj drugoj vatri i da on lei pored te vatre i gleda u nekog
drugog i drukijeg oveka od ovog meleza kuvara koji se nalazio pred njim. Taj
drugi ovek je imao krae noge i due ruke sa vlaknatim miiima i vorovima a ne
ovako okrugle i nabrekle kao ovaj. Kosa mu je bila duga i zamrena a elo zabaeno
unazad odmah iza oiju. Izgovarao je neke udne rei, a izgleda da se mnogo bojao
mraka iako je neprestano buljio u njega. U ruci koja je dopirala skoro do ispod kolena,
stezao je tap sa privrenim tekim kamenom na kraju. Nije bio sasvim go, iskrzana
i vatrom opaljena koa sputala se ispod ramena, a po telu guste dlake. Na nekim
mestima, na prsima i ramenima i na spoljnoj strani ruke i bedara bio je toliko kosmat
da su ta mesta liila na debelo krzno. Nije stajao uspravno ve mu se telo od kukova
naginjalo napred a noge malo savijale u kolenima. Bilo je udne elastinosti i gipkosti
u tome telu, skoro kao u make, i iva opreznost nagovetavala je da ivi u stalnom
strahu od neeg vidljivog i nevidljivog.
Neki put je pak taj kosmati ovek skupljen leao pored vatre i spavao sa
glavom meu nogama. Tada su mu laktovi bili na kolenima, a dlakave ruke vie glave
kao da hoe da je zatiti od kie. Iza vatre, kroz tamu koja je sve obavijala, Bak je
video mnoge svetlucave ike, dve i dve, uvek po dve za koje je znao da su oi velikih
zveri to jure za svojim plenom. Mogao je jasno da uje njihovo promicanje kroz
rastinje, kroz no. Dremao je tu kraj vatre pored obale Jukona leno trepui, a od
umova i prizora iz nekog drugog sveta podilazili bi ga marci i dlake bi mu se
kostreile od lea pa do ramena i uz vrat. Poinjao bi da cvili tiho i potiteno ili da
rei, a kuvar bi tada viknuo: Ej, ti Bak, probudi se. Onda bi taj drugi svet nestajao, a

37

pred njegovim oima pokazao bi se ovaj stvarni svet. On bi ustajao, zevnuo i

protegnuo kao da se probudio.
Bilo je naporno vui potanski vagon i taj teak posao iscrpljivao je pse. Bili
su omrali i dospeli u bedno stanje kada su stigli u Dauson, i odmor bar od nedelju ili
deset dana svakako bi im dobrodoao. Ali odmah posle dva dana sputali su se niz
obalu Jukona do Baraka, natovareni silnim poiljkama koje su ile u itav svet. Psi su
bili zamoreni, vozai su gunali, a da bude jo gore, sneg je neprekidno padao. Staza
je bila trona, trenje vee a vua veoma teka za pse; gonii su bili puni razumevanja i
inili su sve to su mogli da ivotinjama olakaju napore.
Svake veeri prvo bi namirili pse. Psi su veeravali pre njih i nijedan od
gonia ne bi krenuo na spavanje pre nego to pregleda noge svojih pasa. Pa ipak, psi
su gubili snagu. Od poetka zime preli su hiljadu osam stotina milja vukui
pretovarene sanke; a hiljadu osam stotina milja sa takvim naporom moralo je da ostavi
traga i na najizdrljivije. Bak je sve podnosio, starao se i da ostali psi dobro rade,
odravao red iako je i on bio veoma umoran. Bili je plakao i cvileo u snu svake noi.
Do je bio mrzovoljniji nego ikad, a Soleksu se nije moglo prii ni sa jedne strane,
one sa okom ili bez njega.
Dejv je nekako najtee podnosio. Neto nije bilo u redu sa njim. Postao je
veoma natmuren i razdraljiv i im bi stizali u logor, odmah bi traio svoje sklonite a
gonii su morali tamo da mu donose hranu. im bi se oslobodio zaprege, ne bi ustajao
sve do jutra u vreme prezanja. Kada bi ga prilikom iznenadnog zaustavljanja ili
polaska gurnuli, on bi jauknuo od bola. Goni ga je pregledao ali nije mogao nita da
pronae. Svi su se gonii zabrinuli za njega. Razgovarali su o tome za vreme obeda ili
puei lule pred polazak na poinak, a jedne veeri su ak odrali i savetovanje.
Doveli su ga do vatre, pregledali i pipali sve dok nije jauknuo od bola nekoliko puta.
Neto mu u stomaku nije bilo kako valja; nekakvo lomljenje kostiju, ali gonii ipak
nisu mogli da pronau uzrok njegovom bolu.
Kad su stigli do Kasijar Bara on je toliko bio slab da je stalno posrtao. kotski
melez ih zaustavi da ga izvue iz zaprege i da upregne Soleksa na njegovo mesto.
Hteo je da se Dejv malo odmori i da tri pored saonica. Iako bolestan, Dejv je bio
oajan to su ga ispregli, gunao je i reao dok su privrivali uad, a tuno je

38

zacvileo kada je ugledao Soleksa na onom mestu na kome je on tako dugo sluio. Iz
ponosa prema radu u zaprezi i prtini, iako smrtno bolestan, nije mogao da podnese da
drugi pas obavlja njegov posao.
Kada su saonice krenule, probijao se kroz meki sneg pored puta, napadao
Soleksa zubima, juriao na njega i pokuavao da ga odgurne, nameravajui da se
ubaci u zapregu izmeu Soleksa i saonica, a sve to vreme je neprestano tuio i cvileo
od bola. Melez je pokuao biem da ga otera; ali uzalud, a goni nije imao srca da ga
jae udara. Dejv je odbijao da mirno tri na repu zaprege, jer je to hodanje bilo lako;
nastavljao je da probija stazu kroz sneg pored puta, to je bilo veoma teko i do te
mere ga je iznurilo da je najzad pao i ostao da lei zavijajui alosno dok je dugi niz
saonica lelujavo prolazio.
Sa poslednjim ostatkom snage uspeo je da se dotetura do saonica, da se probije
kroz sneg kada se zaprega zaustavila, i da zauzme svoje mesto pored Soleksa. Voza
se za trenutak zadrao da pripali lulu od oveka koji je iza njega vozio. Vratio se i
poterao pse. Psi krenue bez ikakvog napora, okrenue glave i zastadoe iznenaeni. I
voza je bio iznenaen, jer se saonice ne pomakoe. On pozva drugove: Dejv je
pregrizao oba Soleksova konopca i stajao ispred saonica na svom starom mestu.
Oima je preklinjao da ga tu ostave. Voza je bio sasvim zbunjen. Njegovi
drugovi su priali o tome kako pas moe da presvisne od bola ako mu se uskrati posao
koji ga je u stvari i unitio, i priseali se primera kako su psi, prestari za rad ili
povreeni, umirali to im nisu dali da dalje vuku. Smilovae se, jer su znali da e Dejv
ionako da ugine, i hteli su da ga smrt zadesi u zaprezi, zadovoljnog i spokojnog. Tako
ga ponovo upregoe, vukao je ponosno kao i pre iako je vie puta i protiv svoje volje
jauknuo od unutarnjeg bola. Nekoliko puta je pao; zaprega ga je vukla, a kad su sanke
prele preko njega, poeo je da hramlje na zadnjoj nozi.
Izdrao je tako ceo put do logora, gde mu je voza napravio mesto pored vatre.
Osvanuo je suvie slab da bi mogao da putuje. U vreme prezanja pokuao je da se
dotetura do svog mesta. Grevitim naporom uspeo je da stane na noge ali posrnu i
pade. Tada je gmizao polako prema drugovima koje su uprezali. Povlaio je unapred
prednje noge i trzajem vukao telo, pa ponovo pomerao prednje noge, zatim trzaj, da bi
se pomakao svega nekoliko ina. Snaga ga je naputala, i poslednji pogled njegovih

39

drugova naao ga je kako lei i dahe u snegu i enjivo gleda za njima. Sluali su
njegovo alosno zavijanje sve dok nisu zamakli iza umovitog pojasa pored reke.
Tu se povorka zaustavi. kotski melez se vrati istim stopama do logora. Ljudi
su zautali. Zau se revolverski pucanj. Melez se urno vraao. Zamahnu biem,
praporci veselo zazveae, saonice krenue niz stazu. Bak je znao kao i ostali psi u
zaprezi ta se odigralo iza umovitog pojasa pored reke.

40

V
NAPORI VUE I PUTOVANjA
Posle trideset dana od odlaska iz Dausona, pota stie u Skagvej sa Bakom i
njegovim drugovima na elu. Psi su se nalazili u alosnom stanju, premoreni i
iscrpljeni. Bakovih sto etrdeset funti teine spali su na sto petnaest. Ostali njegovi
drugovi, iako laki po teini, izgubili su i vie od njega. Zabuant Pajk, koji se itavog
ivota pretvarao da mu je noga povreena, sada je prvi put ozbiljno hramao. I Soleks
je hramao, a Dab se muio sa uganutom plekom.
Svi su patili od nogu. Izgubili su gipkost i prestali da skakuu. ape su se
teko sputale na stazu, tela su podrhtavala pojaavajui time zamor od dnevnog
putovanja. To nije bilo nita ozbiljno, oni su prosto bili mrtvi umorni. Nije to bio
zamor koji nastaje posle nekog kratkog i prekomernog napora od koga se snaga
povraa ve posle nekoliko sati; bio je to zamor od laganog ali neprestanog
iscrpljivanja koje je trajalo mesecima. Nisu mogli da se oporave jer nisu imali
rezervne snage. Bila je sva utroena, i zadnji njen deli. Svaki mii, svako vlakno i
svaka elija dotueni zamorom. Postojao je razlog za to. Oni su prevalili dve i po
hiljade milja za nepunih pet meseci, a u zadnjih hiljadu i osam stotina milja imali su
samo pet dana odmora. Kad su stigli u Skagvej bilo je oigledno da su na izmaku
snage. Teko su odravali remenje zategnuto, a na nizbrdicama su jedva uspevali da
se dre van puta.
Napred, jo malo, tim jadnim umornim nogama, bodrio ih je voza dok su
se teturali glavnom ulicom Skagveja. Ovo je poslednji napor. A onda emo dobiti
jedan dugi odmor. Verujte, jedan avolski dug odmor.

41

Vozai su verovali u dui predah. I sami su preli hiljadu i dvesta milja sa dva
dana odmora, a po prirodi stvari i po optoj pravednosti zasluili su da se odmore. Ali
je toliko ljudi hrlilo u Klondajk i toliko je ljubavi, ena i roaka ostalo za njima, da je
pota u hrpama ekala zajedno sa zvagnim poiljkama. Nova grupa pasa iz
Hadsonovog zaliva bila je spremna da preuzme nosao onnh koji nisu vie bili
upotrebljivi za vuu. Trebalo je otarasiti se tih neupotrebljivih a poto dolari imaju
prednost nad psima morae ih prodati.
Tri protekla dana uverila su Baka i njegove drugove da su veoma slabi i
umorni. etvrtog dana ujutru dola su dva oveka iz Amerike, kupila ih za bagatelu
zajedno sa opremom. Ti ljudi su se obraali jedan drugom sa Hal i arls. arls je
bio sredovean ovek, svetle koe, sa slabim, vodnjikavim oima i brkovima koji su
trali iznad oputenih usana i u isto vreme ih zaklanjali. Hal je bio mladi od
devetnaest do dvadeset godina, sa velikim kolt revolverom i noem o opasau na
kome je bilo i mnotvo metaka. Taj opasa je najvie padao u on. Govorio je o
nezrelosti, krajnjoj i neopisivoj nezrelosti mladia. Bilo je oigledno da se obojica
nalaze van svoga elementa, a ta njihova pustolovina na Severu bila je jedna od onih
neobjanjivih tajni.
Bak u da se pogaaju, vide da se novac premesti iz ruke oveka u ruke
Vladinog agenta, i postade mu jasno da kotski melez i potanski voza odlaze iz
njegovog ivota kao Perolt i Fransoa i mnogi drugi ljudi koji su jo ranije nestali.
Kada su ih odveli u logor njihovih novih vlasnika, Bak odmah primeti krajnju
neurednost i dotrajalost, ator koji je samo upola razapet, neoprane sudove. Jedan
opti nered. Video je i jednu enu, Mercedes, kako su je oni nazivali. Ona je bila
arlsova ena a Halova sestra jedan lep porodini krug.
Bak ih je paljivo posmatrao dok su rasturali ator i tovarili sanke. Radili su sa
puno napora ali bez ikakve spretnosti. ator su sklopili u jednu nezgrapnu balu koja je
mogla da bude tri puta manja. Spakovae neoprane plehane sudove. Mercedes je
svojim lepravim kretanjem smetala ljudima i neprestano im delila savete i prigovore.
Kada su natovarili vreu sa odelom na prednji deo saonica, ona je pronala da ta vrea
treba da stoji pozadi, a kada su je tamo stavili i pokrili je drugom balom, ona pronae
da neke stvari, jo nespakovane, treba da stave ba u tu vreu, nikako drugaije, i oni
su morali ponovo da je skinu.
42

Tri oveka iz susednog atora prioe i stadoe da ih posmatraju, cerei se i

namigujui jedan na drugog.
Ima ti ve dosta prtljaga, ree jedan od njih, nije moj posao da te
savetujem, ali da sam na tvom mestu ne bih vukao taj ator za sobom.
Neuveno! viknu Mercedes, podiui ruke uvis sa ljupkim zaprepaenjem.
Kako bih mogla na ovoj zimi da budem bez atora?
Prolee je, nee biti vie tako hladnog vremena, odgovori ovek.
Ona odluno zavrte glavom, a arls i Hal potrpae jo raznorazne stvarice na
vrh gomile prtljaga.
Misli li da e ii? upita jedan od posmatraa.
A to da ne, odgovori arls kratko.
U redu, odvrati ovek brzo i mirno. Samo se pitam. Izgleda da e biti
veoma teko.
arls mu okrete lea, povue konopce nanie to je vie mogao, ali ni slino
onome kako bi to trebalo uraditi.
Ako psi mogu da vuku ovo udo itav dan! potvrdi drugi ovek.
A to ne bi, ree Hal ledeno utiv, pa jednom rukom dohvati uzde a drugom
oinu biem. Napred! viknu on.
Psi polegoe na prnjake, pomuie se nekoliko trenutaka, i opustie se. Nisu
mogli da pomaknu saonice.
Pokazau ja vama, lenje bube, uzviknu Hal spremajui se da ih oine biem.
Mercedes se umea. Nemoj tako, Hal, i istre bi iz njegove ruke. Jadnici!
Mora mi obeati da nee biti grub sa njima, inae neu krenuti odavde.

43

Mnogo mi pa ti zna o psima, podsmehnu joj se brat; ostavi ti samo mene

na miru. Lenjo je to kaem ti ja, jedino biem moe neto da izvue od njih. To je
jedini nain sa njima. Pitaj koga hoe. Pitaj ove ljude.
Mercedes pogleda moleivo, a njeno lepo lice je izraavalo neizrecivu
odvratnost.
Slabi su kao vejke, ako ba hoete da znate, doe kao odgovor od jednog
posmatraa. Krajnje iscrpljeni i to je sve. Treba im odmora.
Do avola sa odmorom, ree Hal svojim golobrkim usnama, a Mercedes
samo uzviknu tuno: O, o!
Poto je bila odana bratu, pouri da ga brani. Ne obraaj panju na tog
oveka, ree ona odluno. Ti e terati pse i postupaj sa njima kako misli da je
najbolje.
Hal oinu pse jo jednom. Oni se bacie na prnjake, zarie noge u utaban
sneg, skoro polegnue po njemu i zapee svom snagom. A sanke kao da su usidrene.
Posle dva pokuaja psi zastadoe dahui. Bi je divlje fijukao po njima a Mercedes
se opet umea. Klekla je ispred Baka sa suzama u oima i obgrlila ga oko vrata.
Jadno moje kue, govorila je saoseajui sa njim. to ne vue jae, onda
ne bi dobio batine. Baku se ona nije sviala, ali se isuvie bedno oseao da bi joj se
opirao, primao je sve to kao deo posla ovog neprijatnog dana.
Jedan od posmatraa, koji je do tada stiskao zube da ne bi izbacio neto grubo,
progovori:
Nije mi uopte stalo ta e sa vama biti, ali govorim zbog pasa. Pomoglo bi
mnogo kada biste te sanke pomerili sa mesta. Zaledili su im se okovi.
Bacite se svom teinom na rudu, drmnite desno levo pa ete ih pomeriti.
Pokuali su i trei put, ali prema savetu, Hal je pomerio sanke koje su se
stvarno bile zaledile. Pretovarene i glomazne poletee dok su se Bak i njegovi drugovi
besomuno naprezali pod kiom udaraca. Na stotinu jardi napred staza je skretala i

44

strmo zavijala u glavnu ulicu. Da bi se tako natovarene sanke odrale, trebalo je da ih

vodi neki mnogo iskusniji ovek od Hala. Kako su se sanke zanele na okuci,
prevrnue se i kroz olabavljene konopce izruie skoro pola prtljaga. Psi se ne
zaustavie. Rastereene sanke su odskakivale za njima. Razljutio ih je ravi postupak
i nepravedno teak teret. Bak je besneo. Jurio je napred, ostali su ga pratili. Hal je
vikao: O, o, ali se oni nisu obazirali. Hal se spotaknu i pade. Prevrnute sanke
preoe preko njega a psi nastavie da jure niz ulicu, uveseljavajui Skagvej
razbacivanjem preostalih stvari po glavnoj ulici.
Nekoliko ljubaznih graana zaustavi pse i poe da skuplja rasturene stvari
dajui pri tome more saveta. Prtljag treba da bude upola manji a zaprega dva puta
vea, govorili su oni. Hal, njegova sestra i zet su nerado sluali; skinue ator i poee
da pregledaju opremu. Ispadoe konzerve sa hranom, a ljudi prsnue u smeh, jer ko je
jo video konzerviranu hranu na Dugom Putu. Imate ebadi za itav hotel, ree
jedan od onih koji su se smejali i pomagali. Da ostavite i pola od svega ovoga pa e
opet biti mnogo. Pobacajte. Bacite ator i ovo posue jer ko e to ionako da pere.
Pobogu, vi izgleda da zamiljate da putujete Pulmanom.
I, tako poee da skidaju suvine stvari. Mercedes se rasplaka kada spustie na
zemlju vreu sa njenim haljinama i stadoe da bacaju jednu po jednu. Ona je ionako
stalno plakala, a odbaene stvari zalivala je ne tedei suze. Sela je i obgrlila kolena
njiui se napred i natrag, veoma nesrena. Uveravala ih je da se nee mrdnuti s mesta
ni za tuce mueva. Molila je sve redom i za svaku stvar, onda je obrisala oi i poela
da odvaja najneophodnije. Kada je zavrila sa svojim stvarima, besna krenu na stvari
mukaraca pa ih stade razbacivati kao tornado.
ak i prepolovljeni prtljag predstavljao je veliku gomilu. arls i Hal kupie
uvee jo est pasa. Sa ovima, i ranijom zapregom od est pasa, sa Tikom i Kunom,
eskimcima koje su uzeli na Brzacima, na onom rekordnom putovanju, broj se pope na
etrnaest. Ali ovi novi psi, iako su bili obueni im su stigli u ove krajeve, nisu nikad
vredeli mnogo. Tri psa su bila ptiari kratke dlake, jedan njufaundlandski, a dvojica
neke neodreene meane rase. Izgledalo je kao da ti doljaci nisu nita znali. Bak i
njegovi drugovi su ih prezrivo gledali, ali ih je on brzo nauio gde im je mesto i ta ne
treba da rade, jer je to bilo lake nego da ih ui ta bi trebalo da rade. Nerado su
gledali na posao u zaprezi. Izuzimajui onu dvojicu meane rase, svi su bili zbunjeni i
45

zaplaeni divljim postupcima prema njima. A ova dvojica su bila bez trunke duha;
njima su jedino mogle da se lome kosti.
Sa ovakvim beznadenim i bespomonim novajlijama i starom zapregom
iscrpljenom neprestanom vuom od dve i po hiljade milja, izgledi nisu bili nimalo
sjajni. Meutim, arls i Hal su bili jako veseli, ak i ponosni. Radili su stvari u
velikom stilu, imali zapregu od etrnaest pasa. Videli su druge saonice kako prelaze
preko prevoja u pravcu Dausona ili dolaze iz Dausona ali nikada nisu videli zapregu
od etrnaest pasa. Za putovanje po Arktiku, postojali su odreeni razlozi koji nisu
zahtevali da etrnaest pasa vuku jedne saonice, jer jedne saonice ne mogu da vuku
hranu za etrnaest pasa. Ali arls i Hal to nisu znali. Oni su na hartiji isplanirali itav
put: toliko tereta na jednog psa, toliko i toliko pasa, toliko dana, to je imalo da se
dokae. Mercedes je gledala preko njihovih ramena i klimala glavom, jer je sve
izgledalo jasno i jednostavno.
Kasno sledeeg jutra povede Bak dugu zapregu kroz ulicu. Nikakve ivosti ni
hitrine nije bilo u njemu ni u njegovim drugovima. Krenuli su skoro mrtvi umorni.
Osim toga, on je taj put od Slane Vode do Dausona preao etiri puta i saznanje da
ovako iznuren i umoran treba jo jednom da pree isti put dovodilo ga je do besa. Nije
vie radio od srca, ni on ni njegovi drugovi. Novi psi su bili srameljivi i uplaeni,
stari psi bez imalo poverenja u svoje gospodare.
Bak je nasluivao da se ne moe osloniti na ova dva oveka i enu. Nita nisu
znali, a kako su dani prolazili bivalo je jasno da nee ni moi da naue kako treba
raditi. Radili su sve nekako sporo, bez reda i bez discipline. Trebalo im je pola noi da
neveto razapnu ator, a pola jutra da ga rasture i natovare na sanke i to tako
neumeno da su itavog dana morali da zaustavljaju zapregu i da razmetaju prtljag.
Dogaalo se da u toku dana ne preu ni deset milja. A ponekad nisu mogli uopte da
krenu. Nijednog dana nisu uspeli da preu ni pola puta od onoga to su uzimali za
bazu u proceni koliine hrane potrebne za pse.
Hrane e im neizbeno ponestati. Oni su to i ubrzali veim porcijama i
pribliavao se as kada e nastati glad. Novi psi, iji eluci nisu bili naviknuti na
hroninu glad, imali su nezajaljive apetite, a kako je Hal inae mislio da je porcija
mala i da iznureni eskimci zbog toga slabo vuku, on rei la je udvostrui. I kao

46

vrhunac svega, Mercedes, koja sa suzama u lepim oima i drhtavim glasom nije
mogla da umilostivi brata da pse bolje hrani, poela je da krade ribu iz dakova i da
kriom hrani pse. Psima nije bila potrebna hrana, ve odmor. Iako su malo prelazili,
teak teret im je strahovito potkopavao snagu.
Nastade vreme nedovoljne ishrane. Hal se probudi jednog jutra svestan da je
otilo pola hrane a da je preena samo etvrtina puta i da nikakva ljubav ili novac ne
mogu kupiti tu hranu. Tako on smanji onu prvobitnu porciju a povea brzinu
putovanja. Sestra i zet su ga podravali ali nita nisu postigli, jer je teret bio suvie
teak a njihova neumenost prevelika. Bilo je sasvim jednostavno davati psima manje
hrane ali je zato bilo neizvodljivo naterati ih da bre idu, jer i njihova nesposobnost da
ujutru ranije sve zavre i krenu oduzimala im je vreme za put. Ne samo da nisu znali
ta da rade sa psima nego nisu znali ni ta da sa sobom urade.
Prvi je Dab posustao. Nespretni kradljivac, koga su stalno hvatali na delu i
kanjavali, ipak je bio veoma odan radu. Ali njegovo iaeno rame, bez leenja i
odmora, ilo je sve nagore, dok ga jednog dana Hal ne ubi svojim velikim kolt
revolverom. Postoji verovanje u ovom kraju, da pas doveden iz drugih krajeva crkava
od gladi ako treba da ivi od porcije jednog eskimskog psa, tako da je i ovih est
novih pasa pod Bakom moralo da ugine, ivei na umanjenoj porciji jednog eskimca.
Njufaundlandski pas ode prvi, za njim tri kratkodlaka ptiara, dok su melezi neto
due izdrali ali i oni najzad nestadoe.
Tokom vremena sva junjaka ljubaznost i blagost iilila je iz ovo troje ljudi.
Lien svakog sjaja i romantinosti, put po Arktiku postade suvie okrutna stvarnost i
za mukarce i za enu. Mercedes je prestala da oplakuje pse, jer je oplakivala sada
svoju sudbinu, svaala se sa muem i bratom. Izgleda da ih jedino svaa nije
zamarala. Bedan ivot je izazivao njihovu razdraljivost. A ukoliko je ivot postajao
tei, razdraljivost se udvostruavala i najzad ga prevazila. Ono divno strpljenje sa
kojim su ljudi sa Severa izdravali najtee napore na ovakvim putovanjima, a koji su
pored svega ostajali ljubazni i prijatni, to strpljenje bilo je strano ovim ljudima.
Ukrutili su se i sve ih je bolelo: miii, kosti, pa ak i srce, a zbog toga su postali otri
na jeziku a uvredljive rei lebdele su im na usnama od jutra do mraka.

47

arls i Hal su zapodevali kavgu kad god bi im Mercedes pruala priliku. Svaki
je od njih verovao da radi vie od drugoga i nije prezao da o tome govori u svakom
moguem trenutku. Mercedes je stajala as uz mua as uz brata. A sve se obino
zavravalo divnom i beskrajnom porodinom svaom. Prepirke su poinjale prvo oko
toga ko treba da cepa drva za potpalu (to se odnosilo samo na arlsa i Hala), onda bi
ukljuili itavu familiju, oeve, majke, strieve, neake, ljude koji su bili udaljeni
hiljadama milja, a neki ak mrtvi. Teko je razumeti samo kakva je veza postojala
izmeu cepanja drva i Halovih pogleda na umetnost ili socijalnu dramu koju je njegov
ujak pisao, da bi svae trebalo da skrenu u tome pravcu kao i na arlsova politika
ubeenja. A da dugaki jezik arlsove sestre ima ieg zajednikog sa paljenjem vatre
na Jukonu, bilo je jedino jasno Mercedes, koja je sebe rastereivala kroz bezbrojna
miljenja na tu temu, ili nekako sluajno zapoinjala priu o drugim neprijatnim
crtama svojstvenim samo familiji njenoga mua. Za sve to vreme, vatra se nije palila,
ator se nije razapinjao, a psi su ostajali bez hrane. Mercedes je nosila jo jednu
naroitu tugu tugu zbog svoga pola. Bila je privlana i nena i do sada su se uvek
prema njoj ponaali krajnje ljubazno. Sadanje ponaanje njenoga mua i brata nije
bilo galantno. A ona se navikla na svoju bespomonost. Oni su negodovali. I zbog tog
njihovog negodovanja na ono to je bila najbitnija privilegija njenoga roda ona im je
inila ivot nepodnoljivim. Nije vie razmiljala o psima, a kako je bila alosna i
umorna nije silazila sa saonica. Iako je bila i privlana i nena, ipak je teila sto
dvadeset funti i predstavljala zadnju slamku teretu koji su vukle slabe i izgladnele
ivotinje. Ona se vozila danima sve dok psi nisu posrnuli i sanke se zaustavile. arls i
Hal su je preklinjali da sie i da malo hoda, ona je samo plakala i molila nebesa da je
spasu njihove brutalnosti.
Jednom su je silom skinuli sa saonica, ali nikad vie to nisu pokuali, jer je ona
ispruila noge kao razmaeno dete i sela nasred druma. Oni su produili put, a ona se
nije ni pomakla. Poto su prevalili oko tri milje, morali su da istovare sanke i da se
vrate po nju i da je opet silom popnu.
Pod teretom sopstvene bede postali su sasvim neosetljivi za ivotinje. Hal je
razvijao teoriju, koju je primenjivao na druge, da treba ovrsnuti. Otpoeo je sa tim
priama kod svoje sestre i zeta. Poto je tu promaio, on je svoju teoriju batinom
ulivao psima u glavu. Kod Fajv Fingersa nestala im je hrana za pse i jedna krezuba

48

stara Indijanka ponudi da zameni nekoliko funti smrznute konjske koe za kolt
revolver koji je visio uz veliki no na Halovim bedrima. Ta koa bila je bedna zamena
hrani, kao i pre est meseci kada su je skidali sa izgladnelih govedarskih konja. Takva
smrznuta, liila je vie na parad galvaniziranog gvoa, a kada se ve nala u elucu
razdvajala se u tanka nekalorina koasta vlakna i u masu kratkih dlaka, tekih za
varenje.
Kroz sve te nevolje Bak je teglio na elu kolone kao u nekom komaru. Vukao
je kad je mogao, a kad bi posustao, padao je i ostajao na zemlji dok ga udarci bia ne
bi ponovo digli na noge. Sva vrstina i sjaj njegovog krzna nestali su. Blatnjave dlake
su trale, zamazane isuenom krvlju od rasekotina Halovog bia. Miii su se
pretvorili u vornovate mase, a mesnati delovi se istopili tako da su se svako rebro i
svaka kost jasno ocrtavali pod mlitavom, naboranom koom. Gledajui ga takvog srce
bi oveku moglo da prepukne, ali Bakovo srce nije pucalo. ovek u crvenom
demperu je to dokazao.
Njegovu sudbinu delili su i njegovi drugovi. I oni su bili ivi kosturi. Sa
Bakom zajedno bilo ih je svega sedam. U svoj svojoj bedi postali su neosetljivi na
udarce bia i batine. Bak je od silnih batina postajao tup i odsutan kao to su i sve
stvari koje je sluao i gledao izgledale tupe i daleke. Bili su polumrtvi, ak i vie od
toga, prosto vree kostiju u kojima je tinjala iskra ivota. Kad bi ih zaustavili,
stropotali bi se kao mrtvi, a ta iskra bi se zamaglila i bledela i izgledalo je kao da
nestaje. A kada bi batina ili bi pljusnuli po njima, iskra bi slabo blesnula i oni bi se s
mukom podizali na noge i nastavljali svoj posao.
Jednoga dana dobroudni Bili pade i ne uspe da se digne. Poto je Hal trampio
svoj revolver, on uze sekiru i udari Bilija po glavi dok je jo leao u zaprezi, izvue
kai i odvue ga na stranu. Posmatrajui sve to, Bak i njegovi drugovi su znali da ih
uskoro isto eka. Sledeeg dana ode Kuna i ostade ih samo petoro. Do, koji je postao
jo mrzovoljniji; Pajk, osakaen i opav, upola svestan a ipak nedovoljno da bi mogao
da zabuava; jednooki Soleks, jo uvek odan poslu u zaprezi i putovanju, i alostan
to nema vie snage da jo bolje vue; Tik, koji ove zime nije mnogo vukao tako da su
ga sada najvie tukli jer je bio najsveiji i Bak, jo uvek na elu zaprege, ali koji vie
ne namee strogu disciplinu, skoro posustao od nemoi jedva je nazirao put i oseao
ga samo nejasnim dodirom svojih apa.
49

Bilo je divno proletnje vreme, ali ga ni psi ni ljudi nisu primeivali. Sunce se
raalo svakoga dana sve ranije i zalazilo kasnije. Zorilo je ve u tri sata ujutru a
sumrak se provlaio ak do devet uvee; itav dan pod bleskom suneve svetlosti.
Tajanstvenu zimsku mirnou zamenio je agor buenja. itava zemlja je odisala
njime, krcata radou ivota. Tu radost su ispunjavali oni koji ponovo ive i kreu se,
oni koji su bili mrtvi i nepokretni u dugim mesecima mraza. Borove je napajao sok
ivota, vrbe i jasike su pupile. bunje i loza su se zaodevali sveim zelenilom.
Zrikavci su popevali nou, a danju bi sve gmizalo i izmilelo na sunce. Jarebice i
detlii su leprali i kljuckali po umi. Veverice su avrljale, ptice pevale a sa visine je
dopiralo gaktanje divljih gusaka koje su letele sa Juga u klinastom poretku parajui
nebo.
Sa svake padine na bregu uborila je voda melodijom nevidljivih izvora. Sve
se kravilo, savijalo i pucalo. Jukon se upinjao da se oslobodi leda koji ga je pritiskao.
On ga je nagrizao odozdo a sunce mu je pomagalo sa gornje strane. Jednom nastale
pukotine, pretvarale su se u rupe koje su rastavljale sante tako da su manji delovi leda
propadali u reku. Usred toga bujanja, razdiranja i treperenja probuenog ivota, pod
bletavim suncem i arlijanjem povetarca na putu smrti, teturala su se dva oveka,
ena i eskimski psi.
I tako, sa psima koji su posrtali, sa Mercedes koja je plakala i vozila se na
saonicama, sa Halom koji je bezazleno psovao i arlsom ije su setne oi vlaile,
dovukli su se nekako u logor Dona Torntona na uu Bele Reke. Kada su zastali, psi
popadae kao mrtvi. Mercedes obrisa oi i pogleda Dona Torntona. arls se spusti na
jedan panj da se odmori.
Sedao je lagano i paljivo jer je sav bio ukoen. Hal je progovorio. Don
Tornton je zavravao deljanje drke za sekiru koju je napravio od breze. Deljao je i
sluao, kratko odgovarao, i na njihova pitanja davao kratke i jasne savete. Znao je sa
kim ima posla i pruao savete uveren da oni nee biti prihvaeni. Tamo gore su nam
rekli da donji sloj puta poputa i da bi bilo najbolje da odgodimo put, ree Hal u
odgovor na Torntonovo upozorenje da se vie ne ale, jer je led nesiguran. Rekli su
nam da neemo stii ni do Bele Reke, a mi smo ipak ovde, kao to vidite, zadnje rei
su delovale zajedljivo ali pobedonosno.

50

Pravo su vam i rekli, odgovori Don Tornton. Donji sloj leda e svakoga
asa popustiti. Samo budale, uz slepu sreu koja ih obino prati, mogu da prou.
Pravo da vam kaem, ja se ne bih usudio da stupim na taj led ni za sve blago
Aljaske.
Zbog toga, valjda, to niste budala, ree Hal. Svejedno, mi idemo u
Dauson. Odmota svoj bi. Dii se, Bak, napred, dii se kad kaem.
Tornton nastavi da delje. Ne treba gubiti vreme sa budalama i njihovim
budalatinama; dvetri budale manje ili vie na ovome svetu ne mogu da izmene
poredak stvari.
Ali zaprega ne ustade na komandu. Prolo je to vreme kada su udarci mogli da
ih nateraju da ustanu. Bi je udarao na sve strane vrei nemilosrdno svoju namenu.
Don Tornton stisnu zube. Soleks se prvi s mukom podie, a zatim Tik, pa Do koji je
cvileo od bola. Pajk se bolno naprezao. Dva puta se prevrnu kada je ve napola ustao,
a u treem pokuaju uspe da stane. Bak se nije ni potrudio. Leao je mirno tamo gde
je pao. Bi je brazdao po njemu a on niti je reao niti se borio. Nekoliko puta je
Tornton hteo neto da kae ali se predomislio. Oi mu se ovlaie, a kako se bievanje
nastavilo, on ustade i poe neodluno da koraa goredole.
Bilo je to prvi put da Bak nije hteo da poslua, a u isto vreme dovoljan razlog,
sam po sebi, da Hal pobesni. Zamenio je bi obinom batinom. Bak ni da se pokrene
ak ni pod kiom teih udaraca koji su se sada sruili na njega. Kao i njegovi drugovi,
jedva bi i mogao da se digne, ali za razliku od njih, on je odluio da to ne uradi. Imao
je neko nejasno oseanje predstojee kobi. Ono ga je obuzelo jo dok je vukao uz
obalu i nije ga nikako naputalo. Kako je celoga dana oseao pod nogama tanak i
nesiguran led, izgledalo je da je opipao i blisku nesreu, tamo dalje napred na ledu na
koji je njegov gospodar pokuavao da ga natera. Odbijao je da se makne. Toliko je
ispatio da ga udarci nisu mnogo ni boleli. Dok su udarci i dalje pljutali, kresnu u
njemu iskra ivota i utrnu, skoro kao da je sasvim nestala. Oseao se udno obamrlim.
Kao da svest o udarcima dolazi sa neke velike daljine. I zadnji oseaj bola nestade,
nita vie nije oseao mada je nejasno uo udarce batine po svome telu. Ali to vie
nije bilo njegovo telo, izgdedalo je tako daleko od njega.

51

Iznenada, bez ikakvog upozorenja, nekim neartikulisanim uzvikom koji je vie

liio na krik neke ivotinje, Don Tornton jurnu na oveka koji je zamahnuo batinom.
Hal se oprui kao da ga je pogodilo poseeno drvo. Mercedes vrisnu. arls je
zamiljeno posmatrao, brisao vodnjikave oi ali nije ustao jer je bio sav ukruen.
Don Tornton stade iznad Baka, borei se da se savlada, suvie potresen da bi mogao
da govori. Ako jo jednom udarite tog psa, ubiu vas, uspe najzad da progovori
priguenim glasom.
To je moj pas, odgovori Hal briui krv sa usana dok mu je prilazio. Skloni
mi se s puta. Inae u te udesiti. Idem za Dauson.
Tornton stade izmeu njega i Baka pokazujui da ne namerava da se ukloni.
Hal izvue svoj veliki no. Mercedes opet ciknu, zaplaka se, poe da se smeje, i dobi
histerini napad. Drkom sekire Tornton raspali Hala po zglavku i izbi mu no iz
ruke. Udari ga jo jednom kada je pokuao da ga podigne. Tada se sae, uze no i sa
dva zamaha presee Bakovu uad.
Hala napusti njegova borbenost. Osim toga, imao je pune ruke posla oko sestre
Bak je i tako skoro mrtav da bi mu dalje koristio za vuu. I nekoliko minuta kasnije,
napustili su obalu i krenuli niz reku. Bak ih u kako odlaze i podie glavu da ih vidi.
Pajk je vodio, Soleks je bio kod rude, a Do i Tik izmeu njih. Hramali su i posrtali.
Mercedes je sedela na saonicama, Hal kod upravljaa, a arls se klimao pozadi.
Dok ih je Bak posmatrao, Tornton kleknu pored njega i grubim ali blagim
pokretom ruke traio je polomljene kosti. Kada je zavrio pregled i zakljuio da su u
pitanju samo ozlede i uasna izgladnelost, saonice su bile ve etvrtinu milje daleko.
Pas i ovek su ih posmatrali kako mile preko leda. Odjednom videe kako se zadnji
kraj sputa kao u neku jamu, a Hal koji se grevito drao upravljaa odlete uvis.
Vrisak ene dopre do njih. Videe arlsa kako se okrenu i uini korak da potri nazad.
Onda itav blok leda popusti a psi i ljudi nestadoe. Jedino se jo mogla videti rupa
koja je zjapila. Donji sloj leda je ipak popustio.
Don Tornton i Bak se pogledae.
Ti, avole jedan, ree Don Tornton a Bak mu liznu ruku.

52

VI
IZ LjUBAVI PREMA JEDNOM OVEKU
Kada su prolog decembra Donu Torntonu promrzle noge, njegovi drugovi su
mu pruili sve mogue udobnosti i ostavili ga da se oporavi a sami odlazili uz reku da
pripreme splav balvana za Dauson. Jo uvek je on malo hramao onda kada je spasavao
Baka ali je dolaskom toplog vremena potpuno ozdravio. I tu, leei pored reke u duge
proletnje dane, posmatrajui proticanje vode, sluajui lenjo pesmu ptica i bujanje
prirode, Bak je polako vraao svoju snagu.
Odmor uvek dobro doe posle preenih tri hiljade milja. A mora se priznati da
se Bak i olenjio dok su mu rane zarastale, miii jaali, a meso pokrivalo kosti. to se
toga tie svi su tu lenstvovali Bak, Don Tornton, Skit i Nig oekujui da naie
splav pa da ih prenese u Dauson. Skit je bila mala kuka, irski seter, i brzo se
sprijateljila sa Bakom, koji skoro na umoru nije ni bio u stanju da se brani od njenih
prvih nastupa. Imala je neku lekarsku osobenost, koju poseduju izvesni psi, i kao to
maka umiva svoje maie tako je ona prala i istila Bakove rane. Redovno, svakog
jutra posle doruka obavljala je dunost koju je sama sebi odredila, dok se Bak nije
navikao na njenu pomo i dok mu nije postala potrebna kao i Torntonova. Nig, isto
tako ljubazan, mada manje nametljiv, bio je ogroman crni pas, pola ptiar, a pola
kotski hrt, sa nasmejanim oima i neizmerno dobrom naravi.
Bak se iznenadio da ti psi nisu bili ljubomorni na njega. Izgledalo je kao da
dele ljubaznost i irokogrudost Dona Torntona. Kada je Bak ojaao poeli su da ga
uvlae u sve mogue smene igre, a Tornton nije mogao da se uzdri da i sam u njima
ne uestvuje, tako da se Bak kroz igru oporavljao i ulazio u novi ivot. Ljubav, pravu
strasnu ljubav oseao je prvi put. Nikada ranije on nije to doiveo na imanju sudije

53

Milera, u suncem okupanoj dolini Santa Klare. Lov i lutanje sa sudijinim sinovima,
predstavljali su poslovno drugarstvo. Prema sudijinim unucima oseao je neku vrstu
pokroviteljstva, a prema sudiji neko uzvieno i dostojanstveno prijateljstvo. Ali
grozniavu i razbuktalu ljubav, koja je bila skoro oboavanje, ludilo, probudio je u
njemu Don Tornton.
Taj ovek mu je spasao ivot i to je bilo neto; ali vie od toga, bio je on
idealni gospodar. Drugi se ljudi brinu o psima iz oseanja dunosti i neke poslovne
celishodnosti. Tornton se brinuo o svojima kao da su mu roena deca, jer nije mogao
drugaije. Njegova briga je ila i dalje. Nijednom nije zaboravio da ih ljubazno
pozdravi ili da im kae neku lepu re, da sedne i dugo razgovara s njima. askanje,
kako je on to nazivao, priinjavalo je radost i njemu kao i njima. Imao je obiaj da
grubo uhvati rukama Bakovu glavu i da je drmusa levodesno, da ga naziva pogrdnim
imenima koja su bila u stvari izrazi ljubavi. Bak nije znao za veu sreu od tog grubog
grljenja i tih psovki i kod svakog takvog drmusanja inilo mu se da e srce da mu
iskoi od radosti. I kada je to prestajalo i kada je Bak skakao njuka mu se smekala,
oi govorile o radosti, grlo treperilo od nekog neisputenog glasa, a Don Tornton bi
stajao nepomian i s puno potovanja uzviknuo: Gospode! ti samo to ne
progovori!
Bak je izraavao svoju ljubav na takav nain da je mogao da zada i bol. esto
bi zubima epao Torntonovu ruku tako jako da su otisci zuba dugo ostajali. Kao to
je Bak shvatao da su pogrdne rei izrazi ljubavi, tako je i njegov gospodar shvatao da
ovi prividni ujedi znae nenost.
Uglavnom Bakova ljubav se ispoljavala kroz oboavanje. Iako je ludeo od
sree kada mu se Tornton obraao ili ga dodirivao, on mu se nije naturao. Nije on bio
kao Skit, koja je imala obiaj da gura svoju njukicu i da je uka sve dok je gospodar
ne bi pomilovao, ili kao Nig, koji bi se dounjao i stavio svoju veliku glavu na
Torntonovo koleno. Bak se zadovoljavao ljubavlju sa daljine. Leao bi satima kraj
Torntonovih nogu, srean i budan, gledao bi u njegovo lice, zurio, prouavao ga i sa
najveom panjom pratio svaku promenu izraza i svaki pokret na njemu. Ili pak, kada
je leao malo dalje sa strane ili iza njega, posmatrao je njegove obrise i povremene
pokrete tela. esto bi jer je takva bila zajednica u kojoj su iveli snaga Bakovog

54

pogleda privukla Dona Torntona i on bi okretao glavu i uzvraao pogled, bez rei, ali
su oi govorile iz srca kao to se i Bakovo srce izraavalo kroz oi.
Dugo posle svog izbavljenja, Bak nikako nije voleo da gubi Torntona iz vida.
im je ovaj naputao logor, Bak mu je bio za petama sve dok se ovaj ne bi vratio. Od
trenutka kada je stupio na Sever, njegovi prolazni gospodari su mu usadili strah da
nijedan gospodar ne moe da bude stalan. Bojao se da se i Tornton ne izgubi iz
njegovog ivota kao Perolt, Fransoa ili kotski melez. ak ga je i nou u snovima
progonio taj strah. Tada bi se rasanio i dounjao kroz studen do ulaza u ator, stajao tu
i oslukivao dah svoga gospodara.
I pored te silne ljubavi prema Donu Torntonu koja bi trebalo da ima neki
blagotvoran uticaj na Baka, ica divljine, koju je Sever protkao kroz njega, ostala je
iva i delotvorna. Vernost i odanost odlike roene pored tople vatre i pod krovom
bile su mu jo uvek svojstvene; pa ipak zadralo se u njemu i mnogo surovosti i
podmuklosti. On je vie bio jedan divlji stvor prenet iz divljine do vatre Dona
Torntona, nego pas blagoga Juga na kome su vekovi civilizacije ostavili traga. Zbog te
prevelike ljubavi on nije mogao da potkrada svoga gospodara ali nije ni aska oklevao
da to uini u bilo kom drugom logoru, a promuurnost sa kojom je to izvodio titila ga
je od posledica.
Lice i telo bili su mu izbrazdani zubima mnogih pasa, i dalje se on borio ali
ustrije nego ikada i veoma promiljeno. Skit i Nig su bili isuvie dobroduni da bi se
sa njima svaao, a uz to i oni su Torntonovi psi; ali tui psi, bez obzira na njihovu
rasu ili vrednost, brzo su priznavali Bakovu nadmonost, ili bi bili prinueni da se
bore na ivot i smrt sa jednim stranim protivnikom. Bak je bio nemilosrdan. Dobro je
izuio zakon batine i zuba i nikada se nije odricao preimustva niti dizao ruke od
neprijatelja koji je ve krenuo putem smrti. Nauio je to od pica i od velikih
borbenih policijskih ili potanskih pasa i znao je da nema srednjeg puta.
Zagospodarie on ili e gospodariti njime; a pokazati bilo kakvu milost znailo bi
slabost. Milost nije postojala u iskonskom ivotu. Ona se pogreno tumai strahom a
takvi nesporazumi znae samo smrt. Ubiti ili biti ubijen, pojesti ili biti pojeden to
je jedini zakon; a tome zakonu od iskona Bak se povinovao.

55

Bio je on mnogo stariji od sebe samog i od svega to ga je okruivalo. Vezivao

je prolost i sadanjost, a venost koja je postojala pre njega odzvanjala je u njemu i
on se pokoravao njenom ritmu kao plima i oseka ili smenjivanje godinjih doba.
Sedeo je pored vatre, pored Dona Torntona, on pleati pas, velikih zuba, i duge
dlake, a iza njega su stajale seni svih moguih pasa poluvukova i divljih vukova
koje su ga gurale i podsticale, probale ukus mesa koje je on jeo, bile edne vode koju
je on pio, njuile vetar koji je on udisao, sluale sa njim i priale mu o umovima koji
postoje u praumama, odreivale mu raspoloenje, odlazile sa njim na poinak,
snivale sa njim i van njega i postajale predmet njegovih snova.
Toliko je dozivanje tih seni bilo presudno za njega da se svakim danom sve
vie udaljavao od ljudi i njihovih zahteva. Duboko iz ume dopirao je zov, tajanstven,
prodoran i primamljiv, a on je oseao da mora da se okrene od vatre i od ovog sveta i
da zaroni u umu duboko, ne znajui ni zbog ega ni kuda. Nije se pitao kuda i zato,
jer je zov zapovedniki odzvanjao iz dubine ume. Ali kad god bi tako odvuen stizao
do meke i neugaene zemlje i zelenog hlada, ljubav prema Donu Torntonu bi ga
ponovo vraala ognjitu.
Jedino ga je Tornton zadravao. Ostali ljudski rod nije mu nita znaio.
Povremeni prolaznici su mogli i da mu se dive i da ga miluju, on je ostajao hladan, pa
ak i odlazio ako bi neki bio suvie nametljiv. Kada su Torntonovi ortaci, Hans i Piter,
stigli dugo oekivanim splavom, Bak nije eleo ni da ih vidi dok nije shvatio da su oni
veoma bliski Torntonu. Posle toga, podnosio ih je mirno, prihvatao njihovu naklonost
kao da time ini njima ast. Bili su i oni irokogrudi kao Tornton, ljudi koji stoje na
zemlji jednostavno misle i sve im je jasno. I dok su dovlaili splav do velikog vrtloga
pored strugare u Dausonu, shvatili su Baka i njegovu prirodu i nisu ni nastojali da
uspostave onakvu prisnost kakvu su imali sa Skitom i Nigom.
Meutim, ljubav prema Torntonu bivala je sve snanija. Jedini je on mogao da
mu stavi tovar na lea u vreme letnjih putovanja. Nita mu nije bilo teko da uini ako
je to Tornton zahtevao. Jednoga dana, snabdeveni hranom od udela novca sa splava,
krenuli su iz Dausona ka gornjem toku reke Tanana. Ljudi i psi su sedeli na vrhu
grebena koji se tri stotine stopa strmo sputao ka steni na obali. Don Tornton je
sedeo na ivici, Bak iznad njegovog ramena. Sasvim nepromiljeno pade mu na um i
on pozva Hansa i Pita da vide ta e da se desi. Skoi, Bak, naredi on pruajui
56

ruku prema provaliji. U sledeem trenutku borio se sa Bakom na samoj ivici da ga

odvrati od skoka, a Hans i Pit su ih obojicu vukli od provalije.
To je vrlo neoprezno, izusti Pit kad se povratio i mogao da progovori.
Tornton odmahnu glavom. Ne, to je divno, a i strano. Znate da me to
ponekad i plai.
Ne bih eleo da sam u koi onoga koji te napadne u njegovom prisustvu,
zakljui Pit pokazujui glavom naBaka.
A veruj mi ni ja, dodade Hans.
Nije prolo ni godinu dana od toga dogaaja a Pitovo predvianje se ispuni u
Serkl Sitiju. Neki Crni Barton, zlovoljni i rav tip zapodevao je svau sa nekim
doljakom u kafani kada se Tornton dobronamerno umeao. Bak je po obiaju leao u
uglu sa glavom na prednjim apama i posmatrao svaki korak svoga gospodara. Sasvim
neoekivano Barton tresnu Torntona, koji se zatetura i uspe da ne padne zadravi se
za ogradu bara.
Oni koji su sve to posmatrali, zaue neto to nije bilo ni lajanje ni reanje,
ve nalik na urlik, i ugledae Baka u vazduhu kako leti prema Bartonovom grlu.
ovek sauva svoj ivot instinktivno ispruivi ruke, ali se nae na podu sa Bakom na
grudima. Bak je pustio njegovu ruku i krenuo na grlo. Ovoga puta je Barton uspeo
samo delimino da se zatiti i Bak mu razdera guu. itava gomila ljudi se baci na
Baka i odvue ga. Dok je lekar zaustavljao krvarenje, Bak je tumarao goredole, besno
zavijao, pokuavao da jurne unutra, a itav kordon toljaga ga je zadravao. Na licu
mesta bi sazvano savetovanje rudara koje je zakljuilo da je pas bio izazvan pa ga
oslobodie. Ali se Bak toga dana proslavio i njegova se slava pronese kroz sve logore
na Aljaski.
Kasnije, u jesen te godine, spasao je ivot Dona Torntona na jedan drugi
nain. Tri ortaka su se sputala amcem niz jedan opasan brzak potoka etrdeset
Milja. Hans i Pit su ili obalom i od drveta do drveta zadravali amac tankim i
vrstim konopcem a Tornton je iz amca motkom potpomagao sputanje i davao

57

pravac onima na obali. Bak, zabrinut i uznemiren, iao je obalom na jedan korak
ispred skele, ne skidajui pogled sa svoga gospodara,
Na jednom naroito opasnom mestu, gde je podvodna stena izbijala na
povrinu vode, Hans otpusti konopac i dok je Tornton akljom pokuavao da izbegne
greben, on potra niz obalu sa jednim krajem konopca u ruci da zaustavi skelu im
proe greben. amac zaobie stenu i pojuri niz vodu, koja je u matici tekla brzo kao u
mlinskom jazu, sve dok ga Hans ne zaustavi, ali suvie naglo. amac se trznu i
prevrte, a Torntona ponese voda ka najgorem delu brzaka, slapu gde je voda bila tako
neobuzdana da ni najbolji pliva ne bi izvukao odatle ivu glavu.
Bak se istog trenutka baci u vodu i na trista jardi, usred jednog vrtloga, stie
Dona Torntona. Kad je osetio da mu se gospodar vrsto uhvatio za rep, Bak zapliva
prema obali svom svojom velianstvenom snagom. Primicanje obali je bilo daleko
sporije nego strahovito brzi tok vode. Ispred njih je kobno huala uzburkana voda,
koja se belela razbijajui se o stene i probijala kroz njih kao kroz zube nekog
ogromnog elja. Voda ih je tako strahovito vukla ka poslednjem najstrmijem slapu da
je Tornton shvatio da se nikako ne mogu dokopati obale. Naiao je na jednu stenu,
druga ga ogrebe a o treu se strahovito udari. Uhvati se grevito za njen klizavi vrh
obema rukama i putajui Baka doviknu mu: Idi, Bak, idi!
Bak nije mogao vie da se odri i odvuen niz vodu borio se oajniki, ali ne
uspe da se vrati gospodaru. Kada je ponovo uo Torntonovo nareenje, on izroni i
podie glavu visoko kao da je hteo da poslednji put vidi svoga gospodara a onda
posluno zapliva prema obali. Plivao je svom snagom, i Hans i Pit ga izvukoe na
obalu ba na onom mestu gde bi dalje plivanje bilo neizvodljivo jer je nastajao ponor.
Znali su da su minuti u pitanju i da ovek ne moe dugo da se odri na
klizavoj steni usred takve vodene struje, i jurnue uz reku do mesta iznad kojeg je
Tornton visio. Vezae Baku oko vrata i ramena konopac kojim su malopre zadravali
amac, pazei da ga ne udavi i da mu ne smeta pri plivanju, pa ga pustie u potok. On
zapliva hrabro ali ne pogodi pravac matice. Shvatio je to kasno, tek kada mu je
Tornton bio na svega est zamaha a voda ga je nosila bespomonog mimo njega.

58

Hans je brzo pritegao konopac, kao da je Bak amac. Kada se ue tako naglo
zatee oko njega usred matice, on ode pod vodu i tu je ostao sve dok ga nisu izvukli
na obalu. Bio je skoro udavljen, a Hans i Pit prionue da izbace vodu iz njega i da mu
povrate dah. Bak htede da ustane ali se zatetura i pade. Do njih je dopirao Torntonov
glas i mada nisu mogli da razaberu rei, shvatili su da je na izmaku snage. Na Baka je
taj glas delovao kao elektrini udar, on skoi i pojuri niz obalu ispred Hansa i Pita, ka
mestu odakle je i prvi put krenuo u vodu
Privezali su mu ponovo konopac i pustili i on zapliva, ali ovoga puta pogodi
pravac matice. Samo je jednom pogreno proraunao. Hans je otputao ue ne
dozvoljavajui da bude isuvie labavo a Pit je vodio rauna da se ono ne zamrsi. Bak
je plivao dok nije doao u pravu liniju vie Torntona a onda skrenu i brzinom
ekspresnog voza upravi se prema njemu. Tornton je pratio njegovo primicanje i kada
ga Bak udari kao maljem, svom snagom matice koja ga je nosila, Tornton isprui ruke
i obgrli ga oko njegovog upavog vrata. Hans je obmotavao konopac oko drveta, a
Bak i Tornton se naoe pod vodom. Davei se i guei izbijali su na povrinu as
jedan as drugi, vukli se po neravnom dnu, udarali o stene i razne gromade dok se
najzad ne naoe na obali.
Hans i Pit su dugo i snano prevlaili Torntona preko jednog balvana i on
najzad doe k sebi. Prvi pogled bacio je na Baka nad ijim je oputenim i na izgled
beivotnim telom zavijao Nig, a Skit mu je lizala vlanu glavu i zatvorene oi.
Tornton i sam sav izubijan i ozleen pregleda paljivo Bakovo telo kad su mu ga
prineli, i nae da su tri rebra polomljena.
Ovo reava stvar, ulogoriemo se ovde, ree on. Logorovali su tu sve dok
Bakova rebra nisu zarasla i dok nije bio u stanju da nastavi put.
Te zime u Dausonu, Bak j.e izveo jo jedan podvig, moda ne toliko herojski,
ali je uinio da mu se ime podigne za nekoliko stupnjeva na jarbolu simbola aljaske
slave. Zbog tog podviga ova tri oveka su mu bila beskrajno zahvalna, jer im je
obezbedio sredstva da nabave potrebnu opremu za davno eljeni put na netaknuti
Istok gde se kopai nisu jo pojavili. Povod je bio jedan razgovor u krmi Eldorado,
gde su se ljudi hvalisali svojim psima miljenicima. Bak, poznat po svojim ranijim
podvizima, bio je na nianu i Tornton je morao junaki da ga brani. Posle pola sata

59

takvog razgovora jedan ovek je poeo da tvrdi da njegov pas moe da pokrene
saonice sa pet stotina funti tereta i da nastavi put sa njima. Drugi se pravio vaan i
govorio da njegov moe est stotina funti, a trei sedam stotina funti.
Pih, ree Don Tornton, Bak moe da povue hiljadu funti.
I da ih odvoji od leda i da vue stotinu jardi? upita Metjuson, kralj rudnika,
onaj to se hvalio sa sedam stotina funti.
I da ih odvoji od leda i da hoda sto jardi sa njima, ree Don Tornton
hladno.
Dobro, odvrati Metjuson odmereno i glasno, da svi mogu da uju. Dajem
hiljadu dolara ko kae da on to ne moe. Evo su. Rekavi to baci na sto vreu zlatnog
praha u veliini kobasice.
Svi su zanemeli. Torntonovo razmetanje, ako je samo to u pitanju, bilo je
izazvano. Osetio je kako mu krv jurnu u lice. Jezik ga je povukao, a da ni sam nije
znao da li Bak moe da pokrene hiljadu funti. Pola tone! Uplai ga ogromna cifra.
Verovao je mnogo u Bakovu snagu i esto je pomiljao da bi Bak bio u stanju da
povue takav teret; ali nikada do sada nije imao prilike da to pokae, a sada su oi
dvanaestoro ljudi bile uprte u njega i mirno iekivale. Osim toga, on nije imao
hiljadu dolara, a ni Hans ni Pit.
Moje saonice stoje napolju sa dvadeset dakova od po pedeset funti brana,
nastavio je Metjuson sa svirepom neposrednou. Ne mora oklevati.
Tornton nije odgovarao, jer nije znao ta da kae. Prelazio je odsutnim
pogledom sva lica, kao ovek koji je izgubio dar govora i traio da bilo ta pronae
to bi mu ga povratilo. Pogled mu se zaustavi na licu Dona O'Brajena, starog druga
ali veoma bogatog. Ono ga je podsetilo da uini neto to inae ne bi ni u snu uradio.
Moe da mi pozajmi hiljadu dolara, upita skoro apatom.
Svakako, odgovori O'Brajen i lupnu nabijenom vreom o sto pored
Metjusonove. Mada ne verujem, Done, da e Bak moi da to uradi.

60

Eldorado se isprazni jer su svi izili na ulipu da prate igru. Stolovi opustee,
trgovci i uvari ume izioe da vide ko e da dobije a i da se sami klade. Nekoliko
stotina ljudi u krznima i rukavicama skupljalo se oko saonica. Metjusonove saonice,
natovarene sa hiljadu funti brana, stajale su ve vie od dva sata na strahovitom
mrazu (bilo je ezdeset stepeni ispod nule) tako da su se okovi saonica zaledili na
utabanom snegu. Ljudi su se kladili na dva prema jedan da Bak nee moi da ih
pomakne. Otpoe prepirka oko znaenja rei pomai. O'Brajen je smatrao da
Tornton treba da odlepi saonice od leda, a da ih Bak pokrene sa mrtve take. Metjuson
je tvrdio da izraz ukljuuje i odlepljivanje saonica. Veina onih koji su posmatrali
klaenje delila je njegovo miljenje, a posle toga podigoe opkladu na tri prema jedan
protiv Baka, ali niko nije prihvatao, jer nijedan od njih nije verovao da Bak moe da
izvede podvig. Opijen velikom sumom Tornton je uleteo u opkladu. Gledajui sada
saonice, stvarnu injenicu sa deset upregnutih pasa koji su sklupani leali na snegu,
zadatak mu se uini nemoguim. Metjuson je likovao.
Tri prema jedan, objavi on. Dodajem jo hiljadu na opkladu, Torntone. ta
veli?
Sumnja se veoma jasno ocrtavala na njegovom licu, ali u njemu se bunio
njegov borbeni duh koji je lebdeo nad opkladom i nije znao za nemogue i nije uo
nita osim poziva na borbu. On pozva Hansa i Pita. Njihove kese behu tanke i sve
troje su jedva uspeli da prikupe dve stotine dolara. U njihovoj nematini, ta suma im
je bila itav imetak ali su je ipak bez dvoumljenja stavili pored Metjusonovih est
stotina.
Ispregoe onih deset pasa iz zaprege a upregoe Baka sa njegovim sopstvenim
kaievima. On je shvatio uzbuenje koje se irilo i oseao je da treba da uini neku
veoma veliku stvar za Dona Torntona. Zaue se uzvici divljenja kada se on
velianstveno pojavio. Bio je u odlinoj kondiciji, ni grama suvinog mesa i sto
pedeset funti koliko je teio predstavljali su teinu njegove vrstine i sranosti. Krzno
mu je blistalo kao sjajna svila. Po vratu i pleima upola nakostreena dlaka izgledala
je kao da e se podii sa svakim pokretom i kao da silna krepkost oivljava svaku
dlaku posebno. iroke grudi i teke prednje ape bile su u srazmeri sa itavim telom
na kome su se ocrtavali vrsti miii. Ljudi su prilazili da opipaju te miie i govorili
su da su od gvoa, i opklada protiv Baka pade na dva prema jedan.
61

Kao Bog je, gospodine, promuca jedan od novijih bogataa

iz

SkukumBena. Gospodine, dajem vam osam stotina za njega ovako kako stoji pre
probe. Tornton odmahnu glavom i prie Baku. Dalje od njega, bunio se Metjuson.
Rekli smo potena igra i dosta prostora.
Gomila se uuta. uli su se samo glasovi kockara koji su uzaludno nudili dva
prema jedan. Svi su se sloili da je Bak velianstvena ivotinja, ali dvadeset dakova
po pedeset funti brana bilo je ogromno u njihovim oima da bi odreili kese.
Tornton kleknu pred Baka. Uze mu glavu u ruke i nasloni obraz. Nije ga
drmusao kao to je imao obiaj da radi kada se igraju, niti mu je aputao blage
pogrdne rei, nego mu apnu u uvo: Ako me voli, Bak, kao to me voli, a Bak
zacvile od pritajenog oduevljenja.
Gomila je radoznalo posmatrala. Stvar je postajala veoma tajanstvena, kao
neka arolija. Kada Tornton ustade, Bak mu epa ruku u rukavici, zari zube i poe
polako da puta oklevajui. To je bio njegov odgovor izraen ne kroz rei nego kroz
ljubav. Tornton se odmaknu.
Sada, Bak, ree on.
Bak zatee konopce pa ih otpusti nekoliko ina. Tako su ga nauili.
Napred, zazvoni Torntonov glas otro kroz napregnutu tiinu. Bak se
pokrenu nadesno i skoknu da zategne ue a njegovih sto pedeset funti zaustavie se u
trzaju. Tovar se uzdrma, a ispod okova se zau otro pucanje.
Hou, nareivao je Tornton.
Bak ponovi isti pokret ovoga puta na levu stranu. Pucanje se pretvori u
prtanje. Sada, napred!
Torntonova naredba odjeknu kao pucanj. Bak se baci napred, zateui
konopce naglim trzajem. Svi delovi tela su se udruili u oajnikom naporu a miii
se grili i previjali kao neka iva stvorenjca pod svilenim krznom. Njegove velike
grudi se spustie skoro do zemlje a glava isturena napred bila je povijena, dok su mu

62

noge pritiskale kao lude, a nokti se zarivali i zasecali paralelne brazde. Sanke su se
njihale i drmale i skoro krenue napred. Jedna noga mu se okliznu a neki ovek iz
gomile viknu. Tada saonice krenue napred u na izgled brzim trzajima, mada se
nijednom nisu zaustavile... pola ina, in, dva ina... trzaji su se osetno gubili a
saonice dobile zamah, koji Bak iskoristi da krene glatko napred.
Ljudi odahnue, i poee ponovo normalno da diu, nesvesni da im je za
trenutak dah sasvim stao. Tornton je jurio iza saonica, hrabrio Baka kratkim bodrim
reima. Odstojanje je ve bilo odmereno i dok se Bak pribliavao gomili drva koja je
oznaavala stotinu jardi, uzvici gomile su narastali dok se nisu pretvorili u urlik kada
je Bak prolazio pored drva i na komandu se zaustavio. Ljudi su mahali, eiri i
rukavice su leteli po vazduhu, ak je i Metjuson uestvovao u tome. Ljudi su se
zdravili i dizali zagluujuu buku.
Tornton pade na kolena pored Baka. S glavom uz glavu drmusao ga je napred i
nazad. Oni koji su se brzo dogurali do njih uli su pogrdne rei, psovao ga je Tornton
dugo i sa arom, blago i sa puno ljubavi.
Hajde, gospodine, da vam dam hiljadu za njega, hiljadu gospodine, evo i
hiljadu i dve stotine, nudio je onaj kralj iz SkukumBena.
Tornton ustade. Oi su mu se ovlaile. Suze mu potekoe niz obraze.
Gospodine, ree on kralju iz SkukumBena, idite do avola, gospodine. To
je najvie to mogu da uinim za vas, gospodine.
Bak epa zubima Torntonovu ruku. Tornton ga je drmusao. Kao po neijoj
komandi posmatrai se povukoe na pristojnu daljinu. Nisu hteli svojom
neuviavnou da ih dalje uznemiravaju.

63

VII
ODJEKIVANjE ZOVA
Kada je Bak za onih pet minuta zaradio Donu Torntonu hiljadu i est stotina
dolara, omoguio mu je da poplaa neke dugove i da sa svojim ortacima krene na
Istok, u neki legendarni izgubljeni rudnik, ija je slava bila stara kao i istorija te
zemlje. Mnogi su poli da ga trae, malo je onih koji su ga nali, a mnogi se nikada
nisu ni vratili sa istraivanja. Taj izgubljeni rudnik utonuo je u tragediji a zaodenuo se
tajanstvenou. Nita se nije znalo o prvom oveku koji ga je pronaao jer se i
najstarije predanje prekidalo pre nego to je stizalo do njega. Od samog poetka se
znalo za neku drevnu i tronu kolibu. Ljudi na samrti su se kleli da ona postoji, i da se
na prostoru oko nje nalazi rudnik, i svoje tvrenje su dokazivali grumenima koji su se
razlikovali od svakog poznatog zlata na Severu.
Niko ivi nije stigao da zapleni to zlato, a mrtvi su bili mrtvi; zbog toga su se
Don Tornton, Pit i Hans sa Bakom i sa est drugih pasa okrenuli Istoku, nepoznatim
stazama da postignu ono to drugi ljudi i psi, sposobni kao i oni, nisu uspeli. Vozili su
se sedamdeset milja uz reku Jukon a onda skrenuli levo, pa uz reku Stjuard preli
Mejo i Mekjuston, i nastavili put sve dok reka Stjuard nije postala potoi, koji se
verao uz visoke planinske vrhove to su oznaavali kimu kontinenta.
Don Tornton je malo traio od ljudi i od prirode. Nije se bojao divljine. Sa
akom soli i pukom u ruci mogao je da krene u divljinu i da putuje dok je hteo i
koliko je hteo. Nije urio, putovao je kao Indijanci, lovio svoju veeru u toku dana;
ako nije uspeo nita da ulovi nastavljao je put opet kao Indijanci, ubeen da e ranije
ili kasnije ipak neto nai. I tako, na svom velikom putu na Istok troili su sirovo

64

meso, municija i alat su predstavljali sav tovar na saonicama, a vremenski rok se

protezao u beskrajnu budunost.
Za Baka su lov, pecanje i neodreeno lutanje kroz nepoznate krajeve
predstavljali bezgranino zadovoljstvo. Deavalo se da bi nedeljama putovali bez
zastajanja, iz dana u dan, onda bi nedeljama logorovali ovdeonde. Tada bi psi
lenstvovali a ljudi bi palili balegu i ljunak i ispirali kraj vatre bezbrojne lonce blata.
Bivali su ponekad i gladni, a nekad opet uivali u raskonim gozbama sve je
zavisilo od lovake sree i koliine ulova. Doe leto, a ljudi i psi sa tovarima na
leima prebacivali su se splavovima preko plavih planinskih jezera i sputali se ili se
peli uz nepoznate reke u lakim unovima koje bi istesali po oblinjim umama.
Meseci su dolazili i prolazili, a oni su prevaljivali ogromna prostranstva
neobeleena na zemljopisnoj karti i na kojima nije bilo ljudi, ili je moda i bilo, ako je
istinita pria o Izgubljenoj kolibi. Prelazili su razvoa po letnjim vejavicama, drhtali
pod pononim suncem na goletnim planinama koje su razdvajale poumljene delove
planina od onih sa veitim snegom, sputali se u doline gde je vladalo leto i gde su
komarci i muve leteli u rojevima, a na padinama gleera brali zrele jagode i cvee
kojima bi se svaki junjak mogao ponositi. S jeseni te godine prodrli su u neki
natprirodni jezerski predeo, sumoran i tih, gde su nekad bile divlje patke, a sada
nikakvog traga ivota samo fijukanje hladnog vetra, led na malo zaklonjenijim
mestima i setno udaranje talasa o opustele obale.
Jo jedna zima ih zatee na izbrisanim stazama koje su ljudi prokrili pre njih.
Naili su jednom na proseenu putanju u umi, veoma staru, a izgleda da ni Izgubljena
koliba nije bila daleko. Ali putanja nije imala ni svoj poetak ni kraj, i ostalo je
neobjanjeno zato su je prokrili i ko je to uradio. Jednom drugom prilikom, sluaj ih
je naneo na ostatke neke lovake kuice i meu pariima istrulele ebadi Don
Tornton naie na kremenjau. Znao je da je ta puka proizvod Hadson kompanije iz
prvih dana ivota na severozapadu, kada je ta puka vredela koliko i gomila dabrove
koe njene visine. To je bilo sve nikakvog drugog znaka o oveku koji je u tim
prvim danima podigao tu kuicu i ostavio puku meu ebadima.
Jo jedno prolee doe i na kraju itavog njihovog lutanja ne naioe na
Izgubljenu kolibu, nego na tanku naslagu zlata u jednoj prostranoj dolini gde je zlato

65

kao nekakav uti maslac pokrivalo dno sita za ispiranje. Nisu ili dalje. Svakog dana
bi radom zaraivali hiljade dolara u istom zlatnom prahu i grumenju a radili su
svakog dana. Zlato su pakovali u vreice od irvasove koe, pedeset funti u svaku
vreu i slagali ih kao drva ispred kolibe od omorika. Radili su kao divovi, dani su
jurili kao u snu a blago se gomilalo.
Psi nisu nita radili samo bi dovlaili lovinu koju je s vremena na vreme
Tornton ubijao. Bak je provodio duge sate sanjarei pored vatre. Vizija kratkonogog i
kosmatog oveka sada mu se sve ee priviala jer je imao manje posla; i esto bi,
mirkajui pored vatre, odlutao sa njim u taj drugi njemu ve poznati svet.
Glavna odlika tog drugog sveta bio je strah. Kada je posmatrao tog kosmatog
oveka kako spava pored vatre sa glavom meu kolenima i rukama sklopljenim iznad
nje, Bak je primeivao da on nemirno spava i da se esto trza i budi i preplaeno gleda
u pomrinu a onda baca na vatru jo drva. Ako su etali obalom mora, gde je kosmati
ovek sakupljao koljke i jeo ih, oi su mu vrebale unaokolo neku skrivenu opasnost a
noge bile spremne da potre kao vetar na prvi znak. umom su prolazili beumno,
Bak je u stopu pratio tog kosmatog oveka. Bili su oprezni i hitri, njih dvojica,
napregnutog uha i nozdrva, jer je ovek imao otar sluh i njuh kao i Bak. Kosmati
ovek je mogao da jurne na drvo i da se uspue brzo kao po zemlji, kaio se za grane
koje su ponekad i po dvanaestak stopa bivale udaljene jedna od druge, putao ih,
hvatao, i nikada jo nije pao ili promaio granu. Izgledalo je, u stvari, da se na drveu
osea udobno kao i na zemlji. Bak je zapamtio i mnoge probdevene noi pod drvetom
na kome je kosmati ovek nravio sebi legalo i spavao vrsto se drei za grane.
U bliskoj vezi sa vizijom kosmatog oveka bio je i zov koji je odjekivao iz
dubina ume. On je ispunjavao Baka velikim nemirom i udnim eljama. Probuivao
je u njemu neku iejasnu milinu i prisutnost nske divlje enje za neim to nije u
stvari uspeo la dokui. Ponekad bi krenuo za tim zovom u umu la ga trai kao neku
opipljivu stvar, lajui blago ili izazovno, zavisilo je od njegovog raspoloenja.
Zagnjurio bi svoju gubicu u sveu umsku mahovinu ili u crnu zemlju na kojoj je rasla
visoka trava, i frktao bi od radosti udiui miris bogate zemlje. esto bi satima
uuren kao u zasedi, iza panjeva i oborenih stabala pokrivenih gljivama, motrio i
oelukivao sve to se mie ili daje glasa od sebe. Moda je, leei tako, oekivao da

66

napreac uhvati taj zov koji nije razumevao. Nije mu bilo jasno zbog ega sve to ini.
Neto ga je gonilo na to i postupao je ne razmiljajui.
Javili su se u njemu neodoljivi nagoni. Dok je leao u logoru dremajui na
dnevnoj ezi, podizao bi iznenada glavu i ulio ui paljivo oslukujui, a onda bi
skoio i jurnuo, i jurio satima sve dalje do samog umskog izlaza, onda preko poljana
obraslih trskom. Voleo je da juri niz presuena rena korita i da se prikrade i uhodi
ivot umskih ptica. Leao bi i po itav dan u nekom bunu odakle je mogao da
posmatra jarebice kako se epure i lupaju krilima. Voleo je naroito da juri u tamno
predveerje letnjih noi i da slua priguen i pospan amor ume, da tumai znakove i
zvuke isto onako kao kad ovek ita knjigu, da istrauje ono tajanstveno neto to ga
je stalno zvalo da doe u snu i na javi.
Jedne noi tre se iz sna sa uagrenim oima i nozdrvama koje su drhtale i
njuile a dlaka mu se kostreila. Iz ume je dopirao zov (ili samo jedan njegov ton, jer
je onaj pravi zov bio vietoneki), jasan i odreen kao nikada ranije razvueno
zavijanje, zov slian a ipak drugojaiji od bilo kakvih glasova eskimskih pasa. On ga
prepoznade kao neto to je sasvim znano, kao neto to je i ranije sluao. Jurnu kroz
zaspali logor i brzo ali neujno odlete u umu. Dok se primicao, usporavao je hod,
preoprezan u svakom pokretu, naiao

je

na

neki proplanak i tu spazio,

uspravljenog na zadnje noge sa njukom upravljenom prema nebu, dugog, mravog

umskog vuka.
Bak nije ni unuo, a vuk je ipak prestao da zavija i stade da njui. Bak izie
na istinu, upola polegao, sa telom spremnim na sve i repom pravim i krutim dok je
noge sputao neuobiajeno paljivo. Svaki njegov pokret mogao je da se tumai
pretnjom kao i spremnou na prijateljstvo. Bilo je to pretee primirje koje odlikuje
susrete divljih zveri. Vuk pobee kad ga ugleda. Bak izbezumljeno pojuri za njim u
divljim skokovima. Saterao ga je u neku jarugu, u presueno korito potoka gde je
jedno oboreno stablo prepreilo put. Vuk se vrteo u krug, okreui se na zadnjim
nogama, kao to je to radio Do i drugi eskimski psi kada bi se nali u bezizlaznom
poloaju, reao je, kostreio se i neprestano kljocao zubima.
Bak nije napadao, kruio je oko njega i opkoljavao ga blagonaklono. Vuk je
bio podozriv i uplaen, jer je Bak bio tri puta tei od njega a glava mu je jedva

67

dosezala do Bakovih ramena. Vrebao je priliku da se izvue, jurnu i onda nastade trka.
Nekoliko puta ga je Bak saterivao u uglove i igra se ponavljala jer je vuk bio u
bednom stanju a Bak je mogao da ga lako sustie. Nije se on dao, jurio je sve dok mu
Bakova glava ne bi dotakla bokove, a tada bi kruio u nevolji da bi opet prvom
zgodom umakao.
Na kraju je ipak Bakova upornost bila nagraena. Vuk je video da mu se
nikakvo zlo ne sprema, pa prie da se onjue. Zatim su se drugarski igrali napeto i
malo snebivljivo kao sve divlje zveri kada prikrivaju svoju pomamnost. Posle kratkog
vremena, vuk poe lakim kasom jasno pokazujui na taj nain da mora nekuda da
ode. Stavljao je do znanja Baku da treba da poe sa njim i tako su jurili jedan pored
drugog kroz praskozorje pravo uz korito potoka, u tesnac pa preko goletnog razvoa
odakle je potok izvirao.
Suprotnim krakom razvoa sili su u neku dolinu gde su se prostirale ume i
mnotvo potoia a oni su trali satima dok se sunce sve vie pelo a dan postajao sve
topliji. Bak je bio mahnito srean. Znao je da se najzad odaziva pozivu trei pored
svog umskog brata ka mestu odakle je zov sigurno poticao. Stara seanja su brzo
oivela, bio je uzbuen kao to ga je nekad uzbuivala stvarnost ije su ovo bile
senke. Jurio je ovako i ranije, negde u tom drugom, nejasnom svetu, a sada opet juri,
slobodno u prirodi po neugaenoj zemlji i sa irokim nebom iznad glave.
Zaustavili su se pored potoka da ugase e i Bak se seti Dona Torntona i
sede. Vuk je nastavio put prema mestu odakle je zov dopirao, tada se vrati Baku,
onjui ga i pokua da ga bodri. Ali Bak se okrete i poe polako natrag. Skoro itav sat
je divlji brat trao pored njega blago skiei. Tada sede, podie njuku i poe da
zavija. Bilo je to alosno zavijanje, a kako je Bak uporno iao napred, zavijanje je
slabilo i bledelo dok se nije sasvim izgubilo.
Don Tornton je bio za rukom kada je Bak utrao u logor i poleteo na
gospodara, i sav izbezumljen od ljubavi obori ga na zemlju i poe da se penje po
njemu, liui mu lice i grizui ruku izigravao budalu, kao to je Don Tornton to
nazivao, dok je drmusao Baka i grdio ga od miline.

68

Dva dana i dve noi nije Bak naputao logor i nije gubio Torntona iz vida.
Pratio ga je na rad, gledao ga dok jede, dok se uvlai pod ebad i izlazi iz njih jutrom.
Ali posle dva dana zov iz ume je zapovedniki poeo da odzvanja kao nikada ranije.
Bakov nemir se povrati i poee da ga proganjaju uspomene o divljem bratu i vedroj
zemlji iza razvoa i njihovo zajedniko jurenje kroz iroka umska prostranstva. I opet
je krenuo da luta umom, ali se divlji brat ne pojavi; mada je dugo napeto oslukivao,
alosno zavijanje nije vie nikada doprlo do njega.
Poeo je da spava nou napolju, ostajao danima izvan logora; jednom pree
razvoe na uu potoka i spusti se u predeo ume i potoia. Lutao je itavu nedelju
dana, traio je uzalud bilo kakav znak o divljem bratu, hranio se lovom dok je lutao
lakim kasom koji izgleda da ga nikada nije mogao zamoriti. Lovio je losose u nekom
irokom potoku to je oticao u more, a pored tog potoka razdera jednog velikog crnog
medveda, koga su verovatno komarci oslepeli dok je lovio ribu, pa je sad onako slep
besneo po umi, bespomoan i straan. Ba takvog teko ga je bilo savladati i ta borba
podstaknu u Baku i poslednjs skrivene ostatke surovosti. Kada se posle dva dana
vratio svome plenu zatekao je dvadesetak grabljivaca kako se bore. On ih je razjurio
kao plevu, ostavljajui za sobom dvojicu koja se nikada vie nee boriti.
e za krvlju postala je jaa kod njega nego ikada ranije. Klao je, grabio,
iveo na sirovom mesu, bez tue pomoi, sam, a jedino se svojom snagom i hrabrou
odravao kao pobednik usred te neprijateljske sredine u kojoj su samo jaki mogli da
opstanu. Zbog svega toga obuzimalo ga je oseanje ponosa koje se kao neka zaraza
prenosila po itavom njegovom fizikom biu. Taj ponos izbpjao je u svakom njego
vom pokretu, u trzaju svakog miia i osmiljavao se jasno, kao govorom, u itavom
njegovom dranju. Njegovo sjajno krzno postajalo je jo sjajnije, ukoliko je to bilo
uopte mogue. Da nije imao smeu mrlju na njuci i iznad oiju, i belu prugu nasred
grudi moglo bi se pomisliti da je to neki ogroman vuk, vei od najveeg u svome
rodu. Od oca bernardinca nasledio je veliinu i teinu, a majka, ovarski pas, dala je
oblik toj veliini i teini. Imao je dugu vuju njuku. Samo, i ona je bila vea od
vuje; a neto ira glava bila je u stvari vuja glava samo veih razmera.
Imao je vuju pronicljivost i divlju pronicljivost, a inteligenciju ovarskog psa
i bernardinca; povrh svega, steeno iskustvo u najsvirepijim kolama nainilo ga je
stravinijim od bilo kog stvora to je lutao po divljini. Mesoder, jer je iveo od
69

presnog mesa, bio je u punom sjaju, na vrhuncu ivota, rasipajui snagu i krepost.
Kada je Tornton prelazio rukom preko njegovih lea milujui ga, ulo bi se
pucketanje, svaka dlaka je pri dodiru isputala elektricitet. Svaki deli, i mozga i tela,
nervno i miino tkivo, sve je bilo prenapeto do krajnosti, a svi delovi su inili jednu
divnu uravnoteenu skladnost. Na prizore, zvuke i dogaaje koji su zahtsvali akciju
odgovarao je munjevitom hitrinom. On je mogao da udvostrui brzinu kojom su
eskimski psn skakali da se odbrane od napada ili da napadnu. Kada bi primetio neki
pokret ili uo neki um reagovao je za krae vreme od onoga koje bi bilo potrebno
drugim psima da vide i da uju. Zapaao je, odluivao i reagovao u istom trenutku.
Jasno je da su te tri radnje zapaanje, odluivanje i reagovanje, sledile jedna drugu,
ali su razmaci izmeu njih bili beskrajno mali tako da su izgledale istovremene.
Miii su mu bili nabijeni ivotnom snagom i stupali su u akciju kao neke eline
opruge. ivot je u bujicama tekao njegovim ilama, silovit n radostan, kao da e ga u
silnom zanosu razbiti u parie i preplaviti svet.
Ovakav pas nikada nije postojao, ree jednoga dana Don Tornton dok je sa
drugovima posmatrao Baka kad je izlazio iz logora.
Kad su njega stvorili razbio se kalup, ree Pit.
A vere mi i ja tako neto mislim, potvrdi Hans.
Posmatrali su ga dok je izlazio iz logora ali nisu uoavali brzu i uasnu
promenu u njemu im bi se dokopao ume. Nije vie hodao. Postajao je najednom
stvor iz divljine, prikradao se brzo kao maka, senka koja se pojavljuje i nestaje meu
drugim senkama. Znao je dobro da iskoristi svaki zaklon, da kao zmija pue na
stomaku i da kao zmija skoi i iapadne. Znao je da izvue divlju kokoku iz njenog
gnezda, da ubije zeca na spavanju, da uhvati malu vevericu u vazduhu ako je i
sekundu zadocpila da se skloni na drvo. I ribe u rekama nisu bile dovoljno brze za
njega, a ni dabrovi dovoljno obazrivi dok su pravili zaklone. Ubijao ih je sebi za
hranu, ali ne zbog samog ubijanja nego zato to je najvie voleo da jede ono to sam
ulovi. Provejavala je i neka vedrina kroz njegove postupke voleo je da se prikrade
vevericama i kada su mu skoro bile nadomak, on bi ih pustio da se u samrtnikom
strahu penju do vrhova drvea.

70

Dolaskom jeseni krenue u velikom broju irvasi da se sa zimom sretnu u

blaim predelima. Bak je odmah smakao jedno mladune, ali je strahovito eleo da se
ogleda sa neim veim i opasnijim. Jednoga dana kod razvoa na izvoru potoka
pruila mu se prilika. Krdo od dvadesetak irvasa sa voom na elu prelazilo je
umoviti predeo izbrazdan potocima. Njihov voa bio je u divljakom raspoloenju;
visok est stopa, delovao je kao straan protivnik kakvog je Bak mogao samo da
poeli. Klatio je napred i nazad svoje velike ravaste rogove koji su se granali u
etrnaest paroaka visokih sedam stopa. Njegove sitne oi gorele su opakim i
estokim sjajem dok je besno zavijao na Baka.
Strela koja je strala iz irvasovog bedra, verovatno je i bila uzrok njegovom
besu. Instinktom koji je poticao iz starih lovakih dana iskonskog ivota, Bak je
nastojao da izdvoji vou od njegovog krda. Nije to bilo nimalo lako. On je lajao i
obigravao oko irvasa tano van domaaja velikih rogova i uasnih glomaznih nogu
iji bi samo jedan jedini udarac bio dovoljan da zbrie Baka sa liste ivih. Poto nije
mogao da okrene lea svojoj zubatoj opasnosti i da produi put, irvasa su spopadali
uasni napadi besa. Juriao je na Baka koji je veto uzmicao, mamei ga time kao da
nije uspevao da pobegne. Kada ga je na taj nain odvojio od njegovih drugova, dvatri
mlaa irvasa su se navraala i napadala Baka da bi omoguili svom ranjenom voi da
se pridrui krdu.
Postoji kod zverova neko strpljenje pasje, neumorno, uporno kao i sam
ivot koje po itave sate zadrava nepominog pauka u njegovoj mrei, zmiju
sklupanu, pantera u zasedi; to strpljenje se oivotvoruje kada one love sebi hranu.
Njime se odlikovao i Bak kada se nije micao od krda, usporavao njihovo kretanje i
razdraivao mlade irvase, zabrinjavao enke sa njihovim mladunadima i kada je
ranjenog irvasa dovodio do ludila od silnog bespomonog besa. Trajalo je to pola
dana. Bak se svuda nalazio, napadao je sa svih strana, obasipao ih olujom pretnje,
odvajao je svoju rtvu im bi se pridruila krdu, iscrpljujui strpljenje plena koje je
uvek manje od strpljenja napadaa.
to je dan vie odmicao i sunce odlazilo na poinak na severozapadu (nastajao
je opet mrak a jesenje noi su bile est sati duge), mladi irvasi su sve bezvoljnije
pomagali svom ugroenom voi. Bliska zima ih je gonila u nie predele a izgledalo
im je da ne mogu da se otresu ovog neumornog stvora koji ih je zadravao. Osim
71

toga, nije bio u pitanju ivot itavog stada ili mladih irvasa. Traio se ivot samo
jednog jedinog lana to je bilo ipak manje vano od njihovih ivota, tako da na kraju
pokazae spremnost da plate drumarinu za svoje dalje kretanje.
Dok se sumrak sputao, stari irvas je stajao oborene glave i posmatrao svoje
krdo enke koje je znao, mladunad o kojima se oinski starao, irvase kojima je on
upravljao kako brzim korakom odlazi kroz dan koji gasne. Nije mogao da krene za
njima jer mu je pred nosom skakao nemilosrdni zubati uas koji mu nije davao da
mrdne. Bio je teak pola tone i dobre tri stotine funti preko toga; proiveo je dug i
buran ivot pun borbe i okraja da bi na kraju doekao smrt od stvora ija glava nije
dopirala ni do njegovih velikih koatih kolena.
Od tada, ni danju ni nou Bak nije naputao svoj plen, nije mu davao ni
trenutak odmora, ni da brsti lie sa drvea ili pupoljke mladih breza i vrba. Nije mu
davao da ugasi svoju strahovitu e na malim potocima koje je nekada prelazio. esto
bi iz oajanja irvas jurnuo da pobegne. U tim trenucima Bak nije ni pokuavao da ga
zaustavi, nego je lagano kaskao za njegovim petama. Zadovoljan razvojem igre, on bi
prilegnuo kada se irvas zaustavljao, i estoko ga napadao ako bi ovaj pokuao da
neto pojede ili popije.
Velika glava se sve vie povijala pod umom rogova, a nesigurni hod postajao
je sve slabiji. Dugo je stajao oborene glave prema zemlji a oputene ui su mlitavo
padale. Za to vreme Bak je mogao da se napije vode i da se odmori. Dok bi tako
dahtao sa isplaenim crvenim jezikom i oima uprtim u velikog irvasa, inilo bi mu se
da primeuje neku promenu na licu svih stvari. Oseao je neko komeanje u celom
tom predelu. Dolaskom krda irvasa ivot je postajao drugaiji. ume i reke pa i sam
vazduh treptao je od njihovog prisustva. Nije to Bak saznavao ni okom, ni uhom ni
njuhom, ve nekim daleko istananijim ulom. Nita nije uo, nita nije video, pa
ipak je primeivao da se itav kraj izmenio, da dejstvuju udne stvari; i on odlui da,
im zavri svoj posao, sve to ispita.
Konano, krajem etvrtog dana oborio je velikog irvasa. Proveo je dan i no
pored svoje rtve, naizmenino jeo i. spavao. Kad se odmorio, osveio i ojaao, krenu
prema logoru Dona Torntona. Iao je dugim, lakim kasom i hodao satima nikad ne

72

gubei vreme u traenju pravog puta; iao je pravo logoru kroz ovu udnovatu zemlju
sa sigurnou koja bi mogla da zastidi oveka i njegovu magnetsku iglu.
I dok je nastavljao put, postajao je svesniji tih promena u ovom delu zemlje.
Postojao je neki drugi ivot, drukiji od onoga koji je vladao itavog leta. To nije
saznavao nekim istananim i tajanstvenim putem. Sada su ve i ptice govorile o tome,
veverice akorile a i sam lahor aputao. Nekoliko puta se zaustavljao da udahne svei
jutarnji vazduh koji mu je donosio poruke, koje su ga gonile da jo bre nastavi put.
Pritiskivalo ga je oseanje da se dogaa neka nesrea ukoliko se ve nije i dogodila. A
kada je preao poslednje razvoe i spustio se u dolinu to je vodila logoru poeo je da
hoda veoma oprezno. Tri milje dalje naiao je na svei trag od koga mu se nakostrei
dlaka na vratu. Trag je vodio pravo prema logoru i Donu Torntonu. Bak pouri
napetih nerava, spreman da opazi mnotvo detalja koji su mu priali priu priu
bez zavretka. Njuh mu je davao razne podatke o prolasku nekih ivih stvorova po
ijim je tragovima on sada iao. Uoio je prenapregnutu tiinu ume i ivot ptica je
zamro. Veverice su se posakrivale. Video je samo jednu dovitljivu sivu vevericu kako
se pripila uz isto tako sivi panj da je izgledala kao deo njega, kao neka izraslina samog
drveta.
Dok je Bak klizio kao tamna senka, njuka mu najednom skrenu na stranu, kao
da je neto epalo i povuklo. Krenuo je za tim njuhom i u jednom ipraju nae Niga.
Leao je porebarke, mrtav, sa strelom probodenom kroz telo.
Stotinu jardi dalje naiao je na jednog psa iz zaprege, jednog od onih koje je
Tornton kupio u Dausonu. Taj pas se jo previjao u samrtnikim mukama na samoj
stazi, a Bak ga zaobie i ne zaustavivi se. Iz logora su dopirali neki glasovi koji su
navirali i odlazili, kao pesma. Puzei napred prema ivici proplanka, naao je Hansa
kako lei licem na zemlji, naikan strelama kao neki je. U istom trenutku Bak uperi
pogled prema mestu gde je nekad bila koliba od jelovog granja i ugleda neto od ega
mu se podie dlaka na vratu i pleima. Obuze ga nesavladljiv bes. Nije ni bio svestan
da je zareao, a reao je glasno i jezovito. Bilo je to poslednji put u njegovom ivotu
da je dozvolio da mu strast nadvlada lukavstvo i razum, a izgubio je glavu samo zbog
velike ljubavi prema Donu Torntonu.

73

Pripadnici indijanskog plemena Jihat igrali su oko razruene kolibe od jelovine

kad zaue strahovit urlik i ugledae kako neka ivotinja kakvu nikada ranije nisu
videli juri prema njima. Bio je to Bak, otelotvoreni uragan besa koji se ustremio na
njih sa ludakom eljom da ih sve uniti. Baci se na prvog oveka (bio je to poglavica
Jihata), razdera mu grlo iz koga iknu mlaz krvi. Nije se zaustavio da zbrine svoju
rtvu, nego u prolazu razdera grlo i drugom Indijancu. Niko nije mogao da ga
zaustavi. On je uleteo u samu sredinu, kidao, razdirao, unitavao stalnim i uasnim
zamahom, prkosei strelama koje su oni odapinjali na njega. Kretao se u stvari tako
neshvatljivo brzo, a Indijanci zbijeni jedan uz drugog, da su strele njih pogaale.
Jedan od mlaih Indijanaca zavitla koplje na Baka ali proburazi grudi drugog
Iidijanca. Panika zavlada meu Jihatima, i oni premrli od straha pobegoe u umu
tumaei sve to silaskom Zlog Duha.
A Bak je stvarno bio ovaploeni avo koji besno juri za njihovim petama i
unitava ih kao jelene dok su trali kroz umu. Bio je to kobni dan za Jihate.
Rasprtali su se nadaleko i nairoko po itavom kraju, a preivelima je trebalo nedelju
dana da se skupe u dolini i da prebroje svoje gubitke. Bak se iscrpljen od gonjenja
vraao u opusteli logor. Naiao je na Pita zavijenog u ebad sa zauenim izrazom
kako lei mrtav na mestu gde je bio ubijen. Torntonova oajnika borba se jasno
ocrtavala na zemlji a Bak je njuio svaku pojedinost sve do ivice duboke bare. Na
obali, sa glavom i prednjim nogama u vodi, leao je Skit veran do kraja. Sama voda,
blatnjava i prljava od brane, uspeno je skrivala ono to je u njoj, Dona Torntona.
Pratei trag Bak je video da on tu prestaje.
Celoga toga dana Bak se nadnosio nad baru i uznemireno krstario po logoru.
Znao.je za smrt koja prekida pokrete, za smrt kao izlazak i isticanje ivota iz ivih
bia, a znao je da je i Don Tornton mrtav. Oseao je veliku prazninu, neto kao glad,
prazninu koja ga je neizmerno bolela a koju hrana nije mogla da ispuni. S vremena na
vreme, kada je zastajao i razmiljao nad mrtvim telima Jihata, zaboravljao je na svoj
bol. U tim trenucima postajao je gord na samog sebe, oseao je ponos vei i od jednog
koji je do sada osetio. Ubio je oveka, najplemenitiju zver a ubio ga je uprkos zakonu
batine i zuba. Njuio je radoznalo ta tela. Umrli su tako lako. Tee je bilo ubiti psa
eskimca nego njih. Nisu oni bili ravnopravni saborci, jer su znali samo za strele,

74

koplja i batine. Od sada ih se nee vie bojati sem kada su naoruani strelama,
kopljima i batinom.
Iako se spustila no, pun mesec koji se dizao visoko iznad drvea osvetljavao
je zemlju tako da je sve liilo na neki aroban dan. Dok je razmiljao i jadikovao
pored vode, Baka tre komeanje u umi, sasvim razliito od nemira koji su izazvali
Indijanci. On skoi, poe da oslukuje i da njui. Iz daljine je dopirao nejasan otri
lave kome su kao u horu odgovarali slini, isto tako otri glasovi. to je vreme
proticalo, lave je postajao sve blii i glasniji. I opet je Bak primio to kao neto
poznato iz nekog drugog sveta, neto to mu se zadralo u seanju. Otiao je do
sredine proplanka i oslukivao. Bio je to zov, vieglasni zov, koji je odzvanjao
primamljivije i nametljivije nego ikada ranije. I on je bio spreman da mu se povinuje.
Don Tornton je bio mrtav tako da je i zadnja spona unitena. ovek i njegov svet
nisu ga vie zadravali.
U potrazi za hranom, isto onako kako su i Jihati krenuli u lov pratei kretanje
irvasa, opor vukova je preao predeo potoka i uma i upao u Bakovu dolinu. Kao
neka srebrnasta bujica sjurili su se na proplanak obasjan meseinom. A Bak je stajao
nasred proplanka mirno oekujui njihov dolazak. Bilo je neeg uasnog u njegovoj
mirnoi i veliini tako da su zastali za trenutak a najhrabriji meu njima skoi pravo
na njega. Bak mu slomi vrat, onda stade, ukipljen kao i ranije dok mu se za leima
ranjeni vuk previjao u ropcu. Jo su trojica nasrnula u kratkim razmacima, ali su se
jedan za drugim isto tako povlaili sa razderanim guama i pleima iz kojih je ikljala
krv.
Bilo je to dovoljno za itav opor da u gomili, zbijeni i obuzeti strahovitom
eljom da ga raskomadaju, napadnu na Baka. Ali Baka je dobro posluila njegova
neviena hitrina i okretnost. Okreui se na zadnjim nogama kao oko ose, svuda se
nalazio, grizao je i razdirao, predstavljao je borbenu liniju koja se nije mogla lako
probiti, tako se brzo okretao i motrio na sve strane. Da bi ih spreio da mu ne priu
iza lea, morao je polako da uzmie prema koritu potoka, dok nije doao do jednog
velikog ljunkovitog nasipa. Skrenuo je skoro pod pravim uglom niz nasip koji su
ljudi napravili za kopanje rude, doao do zaliva, tako da je bio sa te strane zaklonjen i
mogao da ih doekuje samo sa prednje strane.

75

To je tako spretno radio da je bilo dovoljno samo pola sata pa da se potueni

vukovi povuku, sa isplaenim jezicima i surovim belim onjacima koji su blistali na
meseini. Nekolicina je leala uzdignutih glava i nauljenih uiju, drugi su stajali i
posmatrali ga, a ostali su pili vodu iz bare. Jedan od njih, dugaak mrav i siv oprezno
krenu napred, prijateljski, i Bak u njemu prepoznade svog divljeg brata sa kojim je
jurio itavu no i dan. On je blago skiao i kada mu je Bak odgovorio, dodirnue se
njukama.
Jedan stari suvonjav vuk, sa oiljcima iz raznih borbi, prie Baku. Bak se
iskezi, spreman da zarei, ali ipak i njega samo onjui. Onda stari vuk sede, upravi
njuku prema mesecu i otpoe dugo vuje zavijanje. I ostali sedoe i pridruie se
zavijanju. Sada je zov bio sasvim nepogreiv i razgovetan. Sede i Bak i poe da
zavija. Potom izae iz svog zaklona a opor se okupi oko njega i onjui ga prijateljski
i oprezno, kao to su navikli u svetu divljine. Voe opora urliknue i jurnue u ume.
Vukovi krenue za njima urliui u horu. I Bak je lajui pojurio za njima uz svog
divljeg brata.
Ovde bi mogla i da se zavri pria o Baku. Nije mnogo godina minulo a Jihati
su poeli da primeuju promene u rodu umskih vukova. Viali su neke sa tamnom
mrljom na glavi i njuci i sa belom belegom na grudima. A ono to je za njih bilo jo
znaajnije Pas-Duh predvodio je opor. Bojali su se njega jer je bio lukaviji od
njih, potkradao im je logor u hladne zimske dane, pljakao njihove zamke, unitavao
im pse i prkosio najhrabrijim lovcima.
Postojale su i gore prie: o lovcima koji nisu uspevali da se vrate i o onima
koje su njihovi ljudi iz plemena nalazili sa svirepo razderanim guama i sa tragovima
po snegu oko njihovih tela, sa tragovima veim od vujih. Svake jeseni, kada su Jihati
pratili kretanje irvasa, dolazili su do doline u koju nikada nisu zalazili. ene su se
rastuivale pored vatre priama o tome kako je Zao Duh izabrao tu dolinu za svoje
pribeite.
U letnje dane, ta dolina o kojoj Indijanci nisu nita znali, imala je svoga
posetioca. Bio je to ogroman vuk, sa velianstvenim krznom, slian a ipak razliit od
svih vukova. Prelazio je sam vedre predele uma i silazio na jednu istinu iznad
drvea. Tu je izbijao tanak uti mlaz iz vrea od irvasove koe i ponirao u zemlju

76

obraslu dugom travom, dok ga je biljni nanos koji ga je pokrivao zaklanjao od sunca.
Tu bi taj vuk sedeo zamiljen neko vreme, urliknuo jednom dugo i rastueno, a onda
odlazio. Ali nije on uvek bio sam. Kada naiu duge zimske noi i kada vukovi krenu u
potragu za hranom u nie predele, mogao se on videti kako juri ogromnim skokovima
na elu opora, po bledoj meseini ili kroz sjaj polarne svetlosti, nadvisujui svoje
drugove, a iz snanog grla ula se pesma mlaih dana ovoga sveta zajedno sa pesmom
itavog opora.

77

SADRAJ
Predgovor Zorica Despi ..................

ZOV DIVLjINE

I Put u divljinu ..............................

II Zakon batine i zuba ......................... 14

III Praiskonski nagon zveri ...................... 22
IV Kome pripada vostvo ....................... 33
V Napori vue i putovanja ...................... 41
VI Iz ljubavi prema jednom oveku ................ 53
VII Odjekivanje zova ............................ 64

78

DEK LONDON

ZOV DIVLjINE
Nacrt za korice
Vera Boikovi Popovi
Korektor
Branka Sjeran
Tehniki urednik
Slobodan Nikoli

Izdava
Izdavako preduzee PROSVETA
Beograd, Dobraina 30
tampa
GP DELO, Ljubljana
1971

79