2007.

41 (2), SUPPLEMENT 2
M.^. ISSN 0350.1221.UDK.61.

PREGLED LITERATURE

COBISS . SR - ID 81751559
UDK.016:616-085

GENSKA TERAPIJA
Katarina Kukuruzovi}

UVOD

reverzne mutacije (tako da gen je gen osposobljen za

normalnu funkciju) i supresija aktivnosti o{te}enog gena
novim genom

Genska terapija predstavlja tehniku kojom se geni

koriste za le~enje ili prevenciju bolesti. Le~enje bolesti
vr{i se zamenom o{te}enog ili abnormalnog gena
normalnim genom. Terapijski geni u organizam
pacijenta unose se pomo}u vektora ili direktnim
ubacivanjem ogoljene DNK.

Gen koji je direktno uba~en u citoplazmu }elije

uglavnom ne ostvaruje svoju funkciju. Da bi se postigla
funkcionalnost, potrebno je gen na drugi na~in ubaciti
u }eliju. Za ovo postoji nekoliko metoda: kori{}enjem
virusnih vektora, odnosno genetski izmenjenih virusa
(koji ne mogu da izazovu bolest, ve} samo da uvedu
gen u genom inficirane }elije), zatim nevirusnih
vektora, uglavnom u formi lipozoma (lipidnih sfera),
koji mogu da prenesu DNK kroz membranu }elije
doma}ina (biohemijski kompleks DNK u lipozomu
naziva se lipopleks) i hemijskim povezivanjem
molekula DNK sa molekulom koji mo`e da se ve`e sa
odre|enim }elijskim receptorima, posle ~ega DNK
prolazi kroz membranu i ulazi u }eliju (ovaj metod je
manje efikasan od drugih pobrojanih metoda).

Osnovni preduslov za gensku terapiju je

ovladavanje metodologijom dobijanja izdvojenog gena,
koji }e se ubacivati u genom. Sekvencioniranje i
kloniranje humanih gena poznato je jo{ od 1980.
godine, kada je humani gen za proizvodnju insulina
(deficijentan kod diabetes mellitus-a tip 1) uba~en u
genom bakterije, koja je po~ela da proizvodi humani
insulin. Ovako dobijeni insulin i danas se koristi u
terapiji diabetes mellitus-a.
Kao datum kada je prvi put po~ela da se primenjuje
genska terapija uzima se 14.09.1990. godine, kada je
~etvorogodi{nja devoj~ica, ro|ena sa te{kom
kombinovanom imunodeficijencijom (retkim uro|enim
oboljenjem u kome nedostaje gen za enzim adenozindeaminazu neophodan za normalan imunski
odgovor, pa je organizam osetljiv na svaki patogen, a
takva deca retko pre`ive detinjstvo), dobila gensku
terapiju (1). Kod ove devoj~ice je genska terapija
izvedena tako {to su prvo uzeti leukociti iz periferne
krvi, zatim su kolonizovani u laboratoriji, pa je u tu
kulturu leukocita uba~en gen koji nedostaje. Leukociti
su posle toga vra}eni u krv. Ova terapija pobolj{ala je
imunski odgovor, ali nije dovela do kona~nog izle~enja,
zato {to genetski tretirani leukociti `ive samo nekoliko
meseci, posle ~ega se terapija mora ponoviti (2).

Kao virusni vektori naj~e{}e se koriste: retrovirusi,

adenovirusi i herpes simplex virusi. Retrovirusi (3),
integri{u svoj genetski materijal, uklju~uju}i i novi gen,
u humani genetski materijal. S obzirom na to da
retrovirusi u svom genomu sadr`e RNK, a po ulasku u
}eliju doma}ina uz pomo} enzima reverzne
transkriptaze na osnovu tog lanca RNK sinteti{u
dvolan~anu DNK, novosintetisana DNK se pomo}u
enzima integraze ugra|uje u genom doma}ina. Veoma
je bitno da se novi gen ugradi tako da ne ometa
normalno funkcionisanje genoma }elije doma}ina.
Kada se retrovirusi koriste za uno{enje novog gena u
genom }elije, mogu}e je da se taj novi gen ugradi u
neki bitan deo genoma, {to se naziva inserciona
mutageneza, a koja mo`e da bude okida~
kancerogeneze, ukoliko taj deo genoma reguli{e
}elijsku deobu (4). Adenovirusi, koji ubacuju svoju
DNK u nukleus }elije, ne integri{u svoj genetski
materijal sa hromozomima doma}ina, nego virusna
DNK ostaje slobodna. Problem kod ovog na~ina
uno{enja gena u }elije doma}ina je {to se virusna DNK
ne replikuje zajedno sa ostalom genetskim
materijalom, pa posle }elijske deobe neke
novoformirane }elije ne sadr`e virusnu DNK i
terapijski uneti gen. Zbog toga je kod ovog oblika
genske terapije posle odre|enog vremena nephodno
ponoviti terapiju. Prednost upotrebe adenovirusa je {to
nema potencijalne opasnosti od insercione mutageneze, jer nema integracije unetog gena u genom
}elije doma}ina (5). I na kraju, za gensku terapiju
koriste se herpes simplex virusi, koji svoju dvolan~anu
DNK ugra|uju u genom }elija doma}ina.

OP[TI PRINCIPI GENSKE TERAPIJE

Osnovni princip genske terapije je ubacivanje
novog genetskog materijala u }elije, da bi se
kompenzovala aktivnost abnormalnih gena. Ukoliko
postoji mutirani gen, on ne kodira protein koji je
neophdan organizmu, pa se u tim slu~ajevima mo`e u
genom doma}ina ubaciti novi, normalan gen, koji }e
kodirati protein koji nedostaje.
Postoji nekoliko na~ina na koji se genska terapija
mo`e sprovesti: uno{enje novog gena u genom na
nespecifi~nu lokaciju (ovo je naj~e{}i na~in), zatim
zamena mutiranog gena koji prouzrokuje bolest
normalnim genom (tehnikom homologe rekombinacije),
inaktivacija ili "knocking out" mutiranog gena,
popravljanje mutiranog gena tehnikom selektivne

13

Dr Katarina Kukuruzovi}
e-mail: nomenmedici@yahoo.com

2007. 41 (2), SUPPLEMENT 2

M.^. ISSN 0350.1221.UDK.61.

COBISS . SR - ID 81751559
UDK.016:616-085

Vektori se u organizam ~oveka ubaciju na tri na~ina

(6): intravenski, zatim direktnom injekcijom u
specifi~no tkivo, gde ih preuzimaju individualne }elije
tog organa ili tako {to se uzorak }elja pacijenta u
laboratoriji izlo`i dejstvu vektora, a zatim se te }elije
vrate u organizam pacijenta. Ukoliko je tretman
uspe{an, novi gen }e po~eti da kodira funkcionalan
protein (Slika 1).

Neke od tih bolesti su: nasledna te{ka kombinovana

imunodeficijencija, Hantingtonova bolest, Parkinsonova bolest, anemija srpastih }elija, talasemija,
cisti~na fibroza, fenilketonurija, nasledne bolesti retine,
epidermolysis bullosa, osteopetrosis, nasledni polipi
kolona, shizofrenija, mani~no-depresivna psihoza,
hemofilija (7), diabetes mellitus tip 1, hroni~na
granulomatoza, reumatoidni artritis, ankiloziraju}i
spondilitis, mi{i}na distrofija, pulmonalna hipertenzija,
hiperholesterolemija (8), ateroskleroza, deficijencija
alfa 1-antitripsina, razli~ite vrste karcinoma (prostate,
dojke, ovarijuma, pankreasa, bubrega, be{ike, plu}a,
mozga, gliomi, pleuralni mezoteliomi, maligni
melanom, kolorektalni karcinom, Hodgkinov i nonHodgkinov limfom, hroni~na limfocitna leukemija,
hroni~na mieloidna leukemija) (9).

PROBLEMI GENSKE TERAPIJE

Najve}i problemi genske terapije su tehni~ki
nedostaci, jer ne postoji siguran na~in da se novi geni
ubace u ta~no odre|ene }elije i da se njihova funkcija
posle insercije precizno kontroli{e. Ovo predstavlja
ozbiljan rizik po zdravlje, naro~ito zbog potencijalne
toksi~nosti, inflamacije i karcinogeneze. Patofiziolo{ki
supstrat karcinogeneze posle primene genske terapije
je insercija novog gena na pogre{no mesto u genomu, i
to u tumor supresorske gene.

Slika 1. Novi gen uba~en vektorom u }eliju kodira

protein
Najnoviji metod ubacivanja novih gena u }elije
doma}ina je stvaranje novog, ve{ta~kog 47.
hromozoma, koji bi egzistirao autonomno, pored 46
hromozoma doma}ina. Za ovaj metod uno{enja
terapijskog gena potreban je veoma veliki vektor,
me|utim, veruje se da zbog konstrukcije i autonomije
ve{ta~kog hromozoma, imunski sistem ne}e napadati
taj hromozom.

Imunski odgovor, koji se razvija svaki put kad strani

molekul u|e u organizam doma}ina, tako|e predstavlja
problem jer smanjuje efikasnost genske terapije. Svrha
postojanja imunskog sistema jeste da napadne i
neutrali{e strane molekule, a u slu~aju potrebe da se
genska terapija ponovi, senzibilizacija organizma
predstavlja ote`avaju}u okolnost.

Genske terapije koje su do sada testirane odnosile

su se na }elije ko{tane sr`i i krvne }elije. Uvo|enjem
novog gena u spermatozoid ili jajnu }eliju novi gen
mo`e da se prenese na potomstvo, {to bi predstavljalo
tzv. germline gensku terapiju. Ova terapija nije nai{la
na odobravanje, jer se smatra da, iako bi pomogla u
spre~avanju nastanka odre|enog genskog poreme}aja
u pojedinim porodicama, nije izvesno kakav efekat bi
novi gen mogao da ima na razvijanje fetusa i da li bi
mogao dati neke ne`eljene kasne posledice. S obzirom
na to da osobe koje bi bile obuhva}ene germline
genskom terapijom jo{ nisu ro|ene, one ne mogu same
da odlu~e da li `ele ili ne `ele ovakvu terapiju, tako da
ova istra`ivanja na ljudima nisu dozvoljena.

Multigena etiologija poreme}aja (kao {to su

Alzheimerova bolest, hipertenzija, artritis, diabetes)
dodatno ote`ava primenu i uspe{nost genske terapije.
Postoje i eti~ka pitanja u vezi sa primenom genske
terapije (10): koja je ganica izme|u dozvoljene
upotrebe i zloupotrebe genske terapije, ko je nadle`an
da odlu~i koji su fenotipski oblici patolo{ki, a koji
normalni, da li je genska terapija zbog svoje visoke
cene dostupna isklju~ivo dobrostoje}im ljudima, da li
}e {iroka upotreba genske terapije dovesti do toga da
su razli~ite osobe dru{tveno manje prihvatljive i treba li
dozvoliti ljudima da genskom terapijom pobolj{aju
osnovne ljudske osobine, kao {to su visina,
inteligencija, atletske sposobnosti?

INDIKACIJE ZA GENSKU TERAPIJU

Genska terapija je indikovana kod genskih bolesti
za koje se ta~no zna koji gen je mutiran, a postoji na~in
da se normalan gen izoluje i ubaci u organizam ~oveka.

14

COBISS . SR - ID 81751559
UDK.016:616-085

2007. 41 (2), SUPPLEMENT 2

M.^. ISSN 0350.1221.UDK.61.

ZAKLJU^AK

4. Baum C, Dullmann J, Li Z, Fehse B, Meyer J,

Williams DA, von Kalle C. Side effects of retroviral
gene transfer into hematopoietic stem cells. Blood
2003;101(6):2099-114.

Genska terapija je tretman koji ima veliki potencijal

za le~enje mnogih bolesti, naj~e{}e naslednih
poreme}aja, nekih tipova karcinoma i odre|enih
virusnih infekcija. Ovu tehniku treba jo{ usavr{avati,
jer je, trenutno, veoma rizi~na, i zbog toga se za sada
testira samo kao tretman onih bolesti koje nemaju
alternativni oblik le~enja. Ubudu}e bi trebalo raditi na
postizanju ve}e sigurnosti primene genske terapije i na
pro{irivanju indikacija u kojima se genska terapija
mo`e koristiti.

5. Wang H, Shayakhmetov DM, Leege T, Harkey M,

Li Q, Papayannopoulou T, Stamatoyannopolous G,
Lieber A. A capsid-modified helper-dependent
adenovirus vector containing the beta-globin locus
control region displays a nonrandom integration
pattern and allows stable, erythroid-specific gene
expression. Journal of Virology 2005; 79(17):109991013.
6. Roman G, Plffy R, Hodosy J, Lukcs J, Tura J,
Celec P. Vectors and delivery systems in gene
therapy. Medical Science Monitor 2005; 11 (4):
110-21.

LITERATURA
1. Blaese RM, Culver KW, Chang L, Anderson WF,
Mullen C, Nienhuis A, Carter C, Dunbar C,
Leitman S, Berger M, et al, Treatment of severe
combined immunodeficiency disease (SCID) due to
adenosine deaminase deficiency with CD34+
selected autologous peripheral blood cells
transduced with a human ADA gene. Amendment
to clinical research project, Project 90-C-195,
January 10, 1992. Hum Gene Ther 1993;4(4):521-7.
2. Bordignon C, Mavilio F, Ferrari G, Servida P,
Ugazio AG, Notarangelo LD, Gilboa E, Rossini S,
O'Reilly RJ, Smith CA, et al.Transfer of the ADA
gene into bone marrow cells and peripheral blood
lymphocytes for the treatment of patients affected
by ADA-deficient SCID. Hum Gene Ther
1993;4(4):513-20.
3. Salmons B, Gunzburg WH. Targeting of retroviral
vectors for gene therapy. Human Gene Therapy
1993; 4(2):129-41.

7. Snyder RO, Miao CH, Patijn G A, Spratt SK,

Danos O, Nagy D, Gown AM, Winter B, Meuse L,
Cohen LK, Thompson AR, Kay MA. Persistent and
therapeutic concentrations of human factor IX in
mice after hepatic gene transfer of recombinant
AAV vectors. Nature Genetics 1997; 16: 270-5.
8. Gerard, R D, Collen D. Adenovirus gene therapy
for hypercholesterolemia, thrombosis and
restenosis. Cardiovascular Research 1997; 35: 451-8.
9. Roth J A, Cristiano R J. Gene therapy for cancer:
what have we done and where are we going?
Journal of the National Cancer Institute 1997; 89:
21-38.
10. Kimmelman J. Recent Developments in Gene
Transfer: Risk and Ethics. BMJ: British Medical
Journal 2005; 330(7482): 79-82.

15