Erih Vulfen

Psihologija hohtaplera

bojana888

BELEKA PRIREIVAA

U teoriji, izmeu sociologije i kriminalne antropologije postoji otra razlika u tome to

sociologija stoji na stanovitu da je zloin posledica sredine u kojoj je nastao, to jest da ima
socijalno poreklo; kriminalna antropologija tvrdi da zloinac pokazuje biopsihike abnormalnosti atavistike ili patoloke prirode - i da se bez tih abnormalnosti ne moe razumeti njihovo
antisocijalno delovanje. Ni jedno ni drugo ne odgovara istini.
Najpre zato to se socijalno stanovite mora korigovati nekim dodatnim elementima, poto
drutveni odnosi stvaraju preduslove za ljudsku degeneraciju: ludilo, alkoholizam, prostituciju itd.
Isto tako, dokazano je da zloin nije iskljuivo bioloki fenomen, ve rezultat zajednikog dejstva tri
faktora: telesno-drutvenog ustrojstva linosti, prirodne sredine i socijalne sredine.
Iz toga logino sledi da ne postoji samo jedan tip zloinca, ve skala zloinaca kakvu je
otprilike postavio Enriko Feri: zloinac ludak, roeni zloinac, zloinac iz navike, zloinac iz sticaja,
i zloinac iz strasti - pri emu znaajnu ulogu igraju i tri pomenuta faktora.
Antropolog koji konstatuje nasleene ili steene bioloke anomalije ne moe time negirati
posredno socijalno poreklo velikog broja anomalija.
Erih Vulfen, nemaki kriminalista i dravni tuilac sa bogatom praksom u ovoj studiji analizira
jedan veoma kompleksan tip zloinca hohtaplera koji sadri bioloke, dakle nasleene faktore i
faktore socijalne sredine, u strunoj literaturi koliko nam je poznato retko obraivanog.
Vulfenova analiza se ne zadrava samo na kriminalistikom i antropolokom aspektu ovog
fenomena, ve zadire i ire, u oblast sociologije i politike, poto on stoji na stanovitu da je
delovanje ove vrste zloinca duboko utkano u sredinu u kojoj se on rodio i vrio prevare. U tom
smislu, ova studija oslikava i portrete drutava u kojima hohtapleri deluju.
Vulfenova skala ovih otmenih prevaranata neodoljivo sklonih prevarama, varalica otmenog
dranja, poinje sa sitnim prevarantima mukog i enskog pola, preko hohtaplera svetskog renomea,
do politiara i dravnika. Ova studija je zanimljiva i znaajna po tome to analizira tip hohtaplera u
umetnosti, pri emu on veoma ubedljivo dokazuje postojanje veze izmeu umetnosti i hohtaplera.

T. G.

Uvod

Istraivanjem oseajnog i predstavnog ivota zloinca u kriminalnoj psihologiji sve vie se

dolazi do naunog uverenja da je oborena tvrdnja torniskog naunika ezara Lambroza da tipove
zloinca karakteriu atavistike, telesne i duevne mane. Naprotiv, mi savremeni kriminalisti tvrdimo
da se karakteri zloinaca formiraju jedino u njihovoj okolini, prema uticaju ambijenta, drutva i
prilika; uopte ne postoje zloinake tenje koje bi sama priroda usadila u duu ovekovu. Ako se
kod oveka odreene duevne sklonosti ispolje zloinaki u smislu krivinog zakona, radi se o
instinktima, nagonima i svojstvima, koji bi u drugim boljim okolnostima svoje reenje nali u jednom
ivotnijem, pozitivnom socijalnom dejstvu. Psihologija koja se bavi istraivanjem ovekovog
oseajnog i predstavnog ivota precizno utvruje onaj momenat u kome ovi instinkti, nagoni,
postepeno ili naglo, prelaze iz prirodnog socijalnog delovanja u nesocijalno delovanje. Ovi prelazi
ukazuju na najzanimljivije podruje kriminalne psihologije. Ni kod jednog drugog tipa zloina ovaj
kriminalno-psiholoki fenomen se ne moe jasnije predstaviti kao kod prevare, tj. psihologije
hohtaplera. Stoga ovom fenomenu posveujemo naa razmatranja.
Biologija i antropologija nas ue da su u oveku usaeni izvesni instinkti, koji su mu potrebni da
bi se trajno odravao. Ovi instinkti su se u oveku razvili do odreenih nagona. Takvi prvobitni
nagoni su nagon za hranom i polni nagon - oni slue odravanju ljudskog roda. Postoji i nagon za
samoodranjem koji se ispoljava u ovekovoj borbi sa anorganskom prirodom i ivotinjama, i slui
mu ouvanju od unitenja.
Podvrsta nagona za samoodranjem je u prvom redu nagon za unitenjem, koji pomae oveku u
borbi protiv ivotinja, neprijatelja i drugih prepreka, a potom i nagon sticanja koji se ispoljava u
elji za posedovanjem. U periodu ovekovog primitivnog razvoja ovaj nagon se izraavao u
ovekovoj potrebi za ivotnim sredstvima i prirodnim proizvodima. Ovi nagoni se na najbolji nain
mogu uoiti i kod deteta, kao simboli razvitka celokupnog oveanstva. Malo dete sve grabi, sve bi
htelo da ima, sve unosi u usta - re imati nasluuje se ve iz prvog dejeg tepanja. Ko je posmatrao
sa koliko strasti dete grabi slikovnicu da bi je pocepalo, taj shvata u kolikoj meri je u oveku usaen
nagon unitenja. Kasnije, ako se ovaj ovekov nagon za sticanjem iz bilo kojih razloga usmeri na
krivi put, to jest razvije u prekomernost i obilje, on e se ispoljiti u krtosti, lakomosti, ili sklonosti
ka krai, dok e pod slinim okolnostima, nagon za unitenjem razviti u nasilje, telesne povrede, ak i
ubistva. Ovde imamo dva primera kako se neophodni prvobitni instinkti kod oveka mogu preobraziti
u kriminalno ponaanje.
Sem toga, postoji jo jedna veoma vana podvrsta nagona za samoodranjem: nagon za
pretvaranjem. Priroda je morala da oveka snabde ovim instinktom na njegovom ivotnom putu. Ve
u periodu primitivnog razvoja, u borbi za ivot, ovek je morao da se u nedostatku snage ispomae

oprezom, lukavstvom i podmuklou, on je morao da se prikrada divljoj ivotinji i neprijatelju.

Priroda ovim nagonom nije obdarila samo oveka ve i ivotinje; poznata su lukavstva make,
kune, lisice i patke. Veverica i kuna se veto skrivaju iza stabljika kako bi izbegle pogledu lovca.
Prilikom jednog lova u Beu nekoliko medveda je u jednom jezeru bilo naterano na patke. im su
medvedi uli u vodu, patke su smesta zaronile. Kad je posle dugog naprezanja jednom medvedu na
kraju polo za rukom da uhvati jednu patku, ona poe da se pretvara da je mrtva. Kada ju je medved
spustio na obalu, ona je brzo skoila u vodu. Oigledan dokaz pretvaranja su insekti koji kada ih
dodirnete sasvim uvuku i zgre sve svoje udove i pretvaraju se da su mrtvi, sve dotle dok ne proe
opasnost. Konj, na primer, esto simulira hromost, da bi ga jaha potedeo jahanja. impanza
simulira kaalj, jer ne eli da ga u tom trenutku vode na neku predstavu. Da bi pobudio saaljenje i
dobio kakav zalogaj hrane, medved u zoolokom vrtu cvili kako bi oveka naveo da ovaj poveruje da
ima zubobolju. Dakle, vidimo da u ivotinjskom carstvu nagon za pretvaranjem ve prelazi u svesni
nagon za pretvaranjem, pa tako moemo zakljuiti da ve u ivotinjskom mozgu lee poeci
psihologije hohtaplera.
Psihologija deteta nam takoe dokazuje da postoji izvestan uroeni nagon za pretvaranjem. U
najranijem dejem dobu pojavljuje se takozvana prividna la, to je u stvari neto izmeu nenamerne
neistine i prave lai. ivahna i fantazijom obdarena deca esto e priati duge prie najbesmislenijeg
sadraja, i to tako kao da i sama veruju u svoju izmiljotinu, ili barem bez ikakvog stida pred
svedocima. Kod dece to esto nastaje sasvim mehaniki: govorni organ odjednom oseti potrebu za
talasanjem i na taj nain proizvedeni glas pomou deje fantazije trai odreen sadraj. U poetku su
to samo prividne lai, koje se kasnije razvijaju u nagon za podraavanjem. Ovakvu praksu deca ne
ispoljavaju samo priom nego i delom.
Daljim razvojem ovakvi lani iskazi se uvruju i u samoj lai ukoliko to slui njihovom
interesu. Kada se dojene zasiti i majka ili dojilja ga presvue u suve pelene, ono i dalje nastavi da
plae i dere se samo zato to jo uvek tei za nekom promenom; deava se esto da dete zavarava da
ima potrebu da ga izvuku iz krevetia. Jedno dvogodinje dete je kanjeno da stoji u oku, a ono je
onda trailo nou, iako ga je inae bilo veoma teko naterati da sedi na njoj. Ono je znai bilo
spremno i na takvu neugodnost samo da zbog stida ne bi moralo da kaznu izdri u oku. Jedna
etvorogodinja devojica alila se na bol u stomaku samo zato da ne bi jela pirina koji nije volela.
Jedan dvogodinji deak je uvek radio upravo ono to su mu inae zabranjivali, im bi ostao sam u
sobi, to jest im bi mu se priinilo da neko spava. Kada bi ga zatekli, pocrveneo bi i istog trenutka
stavio odreeni predmet koji nije smeo da dira na svoje mesto i rekao: hvala lepo!, kao da su mu
taj predmet pre toga dali. Jednom prilikom isti taj deak se u susednoj sobi igrao aom. Otac u
jednom trenutku povie: Smesta donesi tu au ovamo! Deak, ne oklevajui, donese jednu drvenu
igraku i ree: evo. To su jo sasvim bezazlena deja zavaravanja usled sopstvene odbrane. Jedna
etiri i po godine stara devojica nepanjom je razbila au i komadie stakla bacila u pe. Neto
kasnije je izvadila staklo iz pei i zapitala sluavke: Koja od vas je to uinila? tavie, kasnije je
ak tvrdila da je videla koja je od sluavki razbila au. Tek posle dugog ispitivanja priznala je la.
Kod izrazito patoloke dece la se zapaa veoma rano, i to u veoma ravom obliku i veoma esto.
Loe vaspitana deca esto e samo da se brane neistinom nego to e sasvim bez razloga i
povoda da izmiljaju. Veliki broj lai sugerie se deci pitanjem: Ko je to uradio? Ruso je ve
rekao da su deje lai dela njihovih vaspitaa. Prema tome, i budueg hohtaplera vaspitavaju
roditelji. Neke od neistina kojima vaspitai pristupaju deci jednostavno se uvree. Kada dete kupaju,
kau mu kako mu sapunica ne bi ula u oi: Zatvori oi, jer e ti se u njih uplesti gadan pauk! Kad
ih fotografiu, da bi bila mirna kae im se: Pazi, sad e ispod ove crne zavese da izleti vrabac!

Tako se u svest ovakve dece, polako i neprimetno uvue nepoverenje prema starijima. Dete raste,
razvija se, ali sve to vreme ivi u atmosferi lai (Deda Mraz, babaroga itd.), koji nikada ne dolaze, a
i kada dou, to je onda u liku neke preobuene tetke, to dete tek kasnije dozna. Dete vremenom uvia
da ga varaju i postaje jednako neosetljivo i prema lai i prema istini.
Potom dolaze konvencionalne lai; sa nepoeljnim osobama se pred decom razgovara ljubazno.
Roditelji koji su kod kue nareuju posluzi da slae posetioca. Na eleznici se daju lani podaci o
starosti dece kako bi se utedelo na voznoj karti. Stoga ne treba da nas udi da i sami kod dece
razvijamo onaj njihov uroeni nagon za pretvaranjem. Tu se raaju prvi poeci budueg varalice, iji
su prvi znaci hvalisanje i preterivanje. Dete ide ulicom i napadne ga pas. Ono se prepadne, zastane,
pou mu suze na oi i ustukne u strahu od psa. Kada se kasnije nae sa svojim drugovima priae im
kako ga je napao ogromni pas, najvei u mestu, ali ga je on udario batinom i pas je podvio rep
pobegavi. Ovakvom priom deak e svoj strah pretvoriti u odvanost. Deak je bio nezadovoljan
samim sobom zbog ega je i nastao taj psiholoki proces preinaenja kojega na isti nain sreemo i
kod hohtaplera. Ima dece koja se u tolikoj meri naue na hvalisanje u drutvu svojih drugova da im
kasnije postaje sasvim prirodno da kod kue govore jedno, a pred drugovima drugo: oni vode
dvostruki ivot. Drugi opet lau zbog pomanjkanja inteligencije i panje; lenji nee da vebaju svoje
pamenje, ve jednostavno neto pridodaju ili oduzimaju faktikoj istini. Veliki broj dece lae bez
ikakve svrhe: iz gluposti. Kasnije, ako i uvide svoje pogreke, zadrae se kod neistine - iz prkosa.
Kod ovakve dece je izraeno neprijateljstvo i prkos prema vaspitaima, uiteljima i ostaloj okolini uzrok je mnogih lai: da bi sauvalo naklonost vaspitaa i ljubav roditelja ono postaje laskavac.
Deaci, a naroito devojice, obesie se o vrat oca ili majke, ulagivati se i tepati, nastojei da se
pokau korisnim. Takva deca postaju mali komedijai.
Ne samo psihologija dece, ve i ovekova fantazija u velikoj meri ukazuje na duevno stanje
hohtaplera. Jedan je deak u svojoj mati izmislio priu kako u jednom delu grada zeevi i psi
hodaju po krovu i kako ribe imaju na nogama izme. Jedan desetogodinjak je priao drugovima, pa
ak i svome uitelju, da je video bicikl sa etrdeset vozaa. Na svako pitanje je uvek imao spreman
odgovor, ni u jednoj pojedinosti se nije zbunio. I posle godinu dana je taj deak, inae poteno i
estito dete, priao istu tu izmiljotinu sa upravo istim pojedinostima kao i prvi put. Time je pokazao,
u neku ruku, da i sam veruje u svoju priu, jer je inae ne bi zapamtio. Ovaj sluaj je takoe
psiholoka injenica koju emo sresti i kod zrelog hohtaplera.
Omiljeno prianje dejih bajki koje nije ba toliko vaspitno i bezazleno, takoe e uljuljkati
dete u svet fantazije, koje e ono onda iskoristiti i u realnim dogaajima. itanje takvih pria za decu
objanjava im da uvek postoji svet iluzije, jedan svet koji nije stvarnost, to ih onda uvodi u carstvo
neistine i lai. I zaudie nas kada nam posve mala deca kau da sadraj prie nije istinit.
Sedmogodinji Gete je svojim drugovima u igri priao bajku o Novom Amadisu, i to na
zahtev svojih drugova, tako da je on sam doiveo sve te udnovate stvari. On o moralnom znaenju
tog prianja u svojoj drugoj knjizi Istina i pesnitvo pie sledee: Da ja nisam postepeno i prema
svojoj prirodi nauio da ove izmiljene pojave preraujem u umetnike predstave, ovi bi poeci
laganja i na mene ostavili neugodne posledice. Ali on i dodaje: Uostalom, ja nisam bio sklon
laima i skrivanjima, niti sam bio lakouman. U ovom primeru nalazimo tek nasluen pesniki
hohtaplerski dodatak o kojem emo jo govoriti.
Postoji ovakva vrsta sluajeva koji ve vode u oblast kriminalnog. Jedna petnaestogodinja
devojica je 1901. godine ubedila jednoga starca u Hirsbergu da ga ljubi mlada i bogata devojka iz
ugledne porodice i da eli da se uda za njega. Ta mlada prevarantkinja mu je gotovo svakodnevno
donosila ljubavna pisma koja je sama pisala i izmamila od njega novac kojim e toboe kupiti

poklone za njegovu verenicu. Kada je prevareni starac poeo da sumnja u devojicu, i prestao da
bude dareljiv, dobio je od verenice poslednje ljubavno pismo u kome je pisalo: Vi ste jedan
stari jarac. U ovoj mladoj devojici je tinjao tip enidbene posrednice sa kojim emo se kasnije
poblie upoznati.
Jo je drastiniji sledei sluaj: Juna 1915. godine jedna ena je u Berlinvilmersdorfu usmrtila
svoje dvoje dece i sebe. Neposredno potom, udovac i otac pokojne dece dobio je pismo, iji se autor
predstavljao kao detektiv, zapretivi stranim otkriima o ivotu te nesrene porodice koji su naterali
enu i majku na taj grozni in, ako mu udovac ne ostavi na jednom grobu odreenu sumu novca. U isto
vreme, direktor pote u Vilmersdorfu je doiveo tramvajsku nezgodu. Posle nekoliko dana dobije
pismo u kojem mu jedna progonjena devojka, koju je kidnapovala neka razbojnika druina, pie
da joj ivot visi o koncu. Kae da nema ni govora o tramvajskoj nezgodi kako to novine piu, ve
naprotiv, da je i sam voza tramvaja lan te razbojnike druine i da je namerava ubiti. Ona ga moli
da mu na grobu broj 102 (susedni od napred navedenog) ostavi etiri stotine maraka da bi je pustili i
da bi se vratila svojim roditeljima. U znak zahvalnosti, pie, pomoi e da kidnaperi budu uhvaeni.
Ko je, u stvari, bila ta hohtaplerka i iznuivaica? Trinaestogodinja kerka jedne razvedene
radnice, inteligentna devojica, najbolja uenica u razredu, koja je volela da ita detektivske romane.
Sudski lekar je zapisao u svome izvetaju: Ona niti je duevno nestabilna niti duevno bolesna. Ona
tek voli da pusti na volju svojoj mati. Ona nije ni bezobzirna niti drska, ni prefrigana, ve je
naprotiv, staloena i skromna. Ona je tip degenerativnog fantaste.
Ovde emo upoznati itav niz novih injenica u vezi sa psihologijom hohtaplera. Sem prevari,
oni su skloni i ostalim srodnim deliktima: iznuivanju, falsifikovanju, krai. Iznuiva obmanjuje, i
svoja obmanjivanja zaodeva iznuivakim pretnjama. Falsifikovanje je pisana obmana, dok se
kradljivac pre svega slui prikrivanjem. Neke hohtaplere sreemo istovremeno i kao hotelske i kao
juvelirske lopove. Isto tako, pokazuje se kako se hohtaplerske sposobnosti ispoljavaju u vetini
gotovo knjievnog komuniciranja. U sluaju male enidbene posrednice uoili smo stilistika
vebanja; u drugom, isto tako, jednu stilistiku vebu iz detektivskog romana. Konano, iskazuje se i
kao fantasta s patolokom primesom.
Psihologija normalnog oveka takoe odaje duevnu prirodu hohtaplera. Potrebno je samo da
se prisetimo hvalisanja i laganja, na primer, lovaca, studenata, turista, putnika itd. Uostalom, svaki
ovek i na samome sebi moe da opazi takva ponaanja. Potrebno je da samo jedanput u drutvu
prijatelja preuvelia neki svoj doivljaj, te e sledeeg puta sve vie i vie pravoj istini dodavati
dozu preterivanja. Posle velikog broja ponavljanja na kraju i sam zaboravi u kojoj meri je tu stvar
zaista doiveo, a koliko je ona iskiena naknadnim dodavanjima. esto se to dogaa sasvim
nehotino; neto se sluajno doda, onda ovek nee da se ispravi i tako pria ostane. Ili pak, ovek
neku injenicu proprati vicem; vic pobudi efekat i tako se kasnije vic pria kao istina. Kod nunih
lai, kad hoemo da sami sebe opravdamo, pa kaemo samo pola istine, neko vreme smo toga svesni,
pa kasnije zaboravimo da smo pola ispustili, i ve smo se uiveli u la. U svim ovim i drugim slinim
primerima mi smo se psiholoki pribliili duevnom stanju hohtaplera. Pritom, fantazija u svemu
tome igra veliku ulogu. Nema uspenog hohtaplera bez fantazije.
Ima zanimanja ili karaktera koji su napadno skloni laima: pomenuli smo lovca, sportistu,
studenta i putnika. Oficiri staroga reima koji su obino ujedno bili i lovci takoe spadaju u tu grupu.
Trgovci se isto tako uputaju u hvalisanja zbog reklame. Ne smemo zaboraviti ni umetnike svih vrsta,
posebno scenske umetnike, pevae i glumce. Tatina i intrige koji su deo njihovog zanata, esto ih ne
naputaju i u privatnom ivotu. Hvalisanje im ide od ruke, jer naprosto i na sceni igraju te uloge.

Ovde se uoava jedan novi umetniki momenat i hohtaplerski talenat. Glumac voli da pokatkad
i u ivotu odigra neku komediju. tavie, on smatra da je to i potrebno kako bi sauvao svoj ugled i
umetniki renome. Tako ima linosti koje u pravom smislu rei vode dvostruki ivot. Takvu pojavu
smo ve uoili kod kolske dece. Atmosfera lai u kojoj deca ive i stalno prianje neistina moe da
kod ovakve dece, kod kojih se karakter jo razvija i jo nije formiran, u tolikoj meri obuzme njihovo
duevno stanje da ona vie nikada u ivotu nee govoriti istinu: za takve osobe kaemo: kad zine
lae. Kod neke dece ovakve pojave su periodine i prestaju sa starijim godinama, dok se neke toliko
ustale da ne prestaju ni u zrelom dobu, pa i kroz ceo ivot. U erotskoj i seksualnoj oblasti ovekovog
ivota naroito nalazimo mnoge primere ve pomenutog dvostrukog ivota. Oenjeni mukarac ima
ljubavnicu s kojom putuje, reju, s kojom ima neku duhovnu vezu. Kad se vrati kui svojoj supruzi
uvek je primoran, kao da se vraa iz nekog drugog sveta, da se prenese u svoju branu stvarnost kako
se ne bi odao. U svakoj Don uan linosti skriva se jedan maskirani hohtapler. Bankrotirani trgovac
takoe vodi dvostruki ivot. Jedan pred svojim poslovnim prijateljima, porodicom, javnou; eni
kupuje svilene haljine, sinu jahaeg konja, kerki pravi bogatu svadbu; drugim ivotom ivi u svojoj
unutranjosti.

Iz svega ovoga moemo zakljuiti da svakodnevni ivot sadri toliko razliitih pojava na osnovu
kojih se psiholoki formiraju razliiti hohtapleri; hohtaplera raduje njegova tatina isto kao to
lovca ili turistu zabavlja njegovo hvalisanje. Tatina postaje unutranja potreba, to ga raduje i ta
radost ga pobuuje na nove prevare. Hohtaplerski talenat se sve vie razvija i postaje snana mo
volje. Priroda ni ovde ne pravi skokove.
Konano, ovo varanje kod hohtaplera ide toliko daleko, da to vie nije samo obina potreba
ve, ako se nagoni i instinkti slobodno razvijaju, postaje upravo patoloka. Jedan primer iz moje
prakse dravnog tuioca potvrdie ovu konstataciju.
Jedan enidbeni varalica, svreni apotekar, iz vrste patolokih varalica, redovno se predstavljao
kao lekar. Kada bi iskoristio neku devojku naprosto bi nestao. Potom bi joj pod imenom svoga brata
koga je zbog vee uverljivosti potpisivao kao vojnog lekara, a najvie zbog toga da bi zametnuo trag,
javio da je umro. Smatrao je da e se na taj nain najbolje odbraniti od navaljivanja zaljubljene
devojke. Jedno takvo pismo glasilo je od rei do rei ovako: Potovana gospoice! Najposle sam
prisiljen da vam javim najalosniju od svih vesti. Dana 22. septembra ove godine u osam sati uvee,
nakon kratke, ali teke bolesti preminuo je na neprealjeni brat dr. med. (sledi ime) u trideset drugoj
godini ivota. Za ivota je stekao trajnu uspomenu (po etvrti put su ga strpali u zatvor) i pola sveta
lije suze nad njegovim sveim grobom. Jer on bejae prijatelj siromanih, nastojao je na sve mogue
naine da ublai njihovu bedu (iako je uglavnom varao priproste devojke). Sahrana je obavljena 25.
septembra, uz pratnju vojne muzike druge regimente (iako je zbog izdrane zatvorske kazne izbaen iz
vojske).
Duga povorka od osamdeset pet kola i velikog broja peaka ispratila je dragog nam pokojnika
do groblja, gde je gospodin pastor odrao dirljiv nadgrobni govor. Pokojnik je na samrti uzdahnuo:
O, moja dobra Marto (tako se, naime, zvala ostavljena verenica) da mi te je jo jednom pritisnuti na
grudi. Drago dete, u duhu se opratam od tebe. Tada se jo jedanput trgnuo, pruio mi utke ruku i
njegove oi se sklopie u nadi da ete se sresti s one strane groba. Verujte, draga gospoice, naa su
srca bila duboko potresena dok smo gledali kako na dragi neprealjeni brat lee u hladni grob. A bio
je ljubimac svih onih koji su ga poznavali. Biu tako slobodan da vas na proputovanju posetim
(nikada nije doao), da vam predam nadgrobnu vrpcu njegovih prijatelja, koja je toliko lepa da je
nismo stavili u grob. Sve u svemu bilo je sto pet venaca i sedamdeset osam, to veih, to manjih
vrpci.
U ovom pismu moga hohtaplera, nisam promenio ni jednu re, ni jednu brojku, ispravio sam tek
poneku pravopisnu greku. Kao tadanji dravni tuilac dobro sam poznavao toga oveka, i znam da
se oseao srenim dok je pisao ovo pismo; jako mu se dopadalo da bude onako asno sahranjen. On
je zasigurno bar nekoliko sati sa suzom u oku verovao, tavie, sa zadovoljstvom uverio samoga sebe
da je ljubimac svih onih koji su ga poznavali.
On je doista eleo da sve to bude tako. esto ujemo da hohtapler i sam veruje u svoje lai, i
doista ih smatra istinitim. Tu uoavamo jednu duboku crtu njegovog verovanja: unutranju enju. U
asu kada zapoinje svoje prevare, hohtapler ivi u jednom drugom svetu koji nije u skladu sa
grubom stvarnou njegovog pravog, nitavnog ivota. On je fantasta: pomou fantazije on doarava
sjajnu sliku tog drugog, lepog sveta. Ali on se ne zadovoljava samom predstavom, ve pokuava da tu
predstavu realizuje u svojoj okolini, a na raun svoga blinjega. U pitanju je ista ona osobina, koju
smo upoznali kod dece. Onaj deak koji je pobegao pred seoskim psom i posle se hvalio svojim
junatvom, te onaj drugi, koga je Boi razoarao nam padaju na um kad govorimo o tom momentu; i
njih vodi enja. Veliki broj ljudi su iluzionisti; i hohtapler je iluzionista. ta bi bio ovek, ta bi
bilo oveanstvo bez iluzija? Zar se mnoge iluzije kojima oveanstvo u svojoj unutranjoj enji

tei - religiozne, filosofske, moralne i politike - nisu pokazale kao prividni svetovi? Zar u tom
iluzionizmu nema neto to nije daleko od hohtaplera? I hohtapler rado bei u ovaj, za njega bolji
svet, i on neprestano ide u krivina dela. To je jedna vana okolnost.
Potrebno je takoe da se prisetimo i psihologije pria, o kojoj smo ve govorili. Danas kao i
ranije ima ljudi koji ive dvostrukim ivotom. Jednim ivotom stvarnog sveta - kao krojaice, pisari,
moleri, ulini istai, a pomou svoje mate i jednim drugim ivotom - kao kraljice, princeze,
ministri, vojvode, pronalazai, ili kao visoko obdareni umetnici kojima nedostaje samo tehnika.
Mnogi odrasli ljudi grade sanjarski svet pria u koji se diu iz svog bednog, svakidanjeg ivota;
usreeni sjajem pria kojima su okrueni, oseaju snagu da nastave svoj svakidanji ivot. Tako se i
hohtapler uzdie u svet pria, ali ide i korak dalje, te nastoji da te prie na svoj nain realizuje.
Ovome treba dodati i njegovu buntovnu prirodu. Hohtapler koji u najveem broju sluajeva
izrasta iz oskudnih prilika, ustaje i buni se protiv nepravedne raspodele dobara u drutvu. Ali
nepravdu, protiv koje se bori, on ne pobija asnim delima, ve prevarama. U takvom stanju ovek
uvek sledi zakon najkraeg puta. Tu se u psihologiji hohtaplera jasno uoava jedna svakako lana
socijalno-politika crta, koju nalazimo i u pismu spomenutoga apotekara, koji naglaava da se rtvuje
za siromane slojeve, iako im je uistinu nanosio tetu. Isto tako, pod imenom mnogih neobinih
socijalnih dobroinitelja skriva se maskirani hohtapler. Dobro su poznate varalice koje su u
revolucijama nastupali kao njeni barjaktari. Masa ivi od iluzija i zato ona voli iluzije i zanosi se
njima.
Kod svakoga od pomenutih protesta pokazuje se takoe i elja da se pronae jedan podesan
objekat. Ljudi kojima ponekad u ivotu ide loe, telesno i duevno trae uvek takav predmet pomou
kojeg e reiti neugodnu predstavu; kako filosof, tako i hohtapler, pomou svoje realizovane
fantazije otkriva oajnu spoznaju svoje bede.
Drugi pokreta pravoga varalice su tatina i elja za uivanjem, da uvek igra neku ulogu i da
udovoljava materijalnom zadovoljenju ivota. Hohtaplerova tatina se esto granii sa radou, i
njegovo ivotno zadovoljstvo esto se sastoji samo od uivanja u jelu i erotsko-seksualnom
zadovoljenju.
Konano, u pismu naeg apotekara nalazimo ve mnogo puta pominjanu knjievnu la.
Hohtapler visokim stilom opisuje dogaaj; ako eli da bude uspean on mora da bude dobar retor.
Kad sam kao dravni tuilac slubeno imao posla sa hohtaplerima dozvoljavao sam im da se
raspriaju; iz tog njihovog dobrodolog povoda, ja sam nalazio svoj interes da se razotkriju, steknu
poverenje u mene i iskreno ispriaju svoj ivot. esto mi je bilo dovoljno da im postavim samo
nekoliko pitanja da bih dobio vana priznanja; u svome prianju hohtapler redovno zapada u
brljivost. Dakle, ista ona pojava koju smo zapazili u dejoj psihologiji, ona poznata, esto motorna
elja (sila, potreba) za pokretanjem govornog organa. Pravi hohtapler je sangvinik i njegovi motorni
ivci ga teraju na igru i uzbudljiva deavanja. I kao to kod lopova izvesnu ulogu igraju motorni ivci
miia ruku, tako kod hohtaplera ulogu igraju miii organa govora. Ovim, u izvesnoj meri, vie
telesnim sposobnostima u kriminalnoj psihologiji nije posveena prava panja. Ova retorska
razvijenost hohtaplera otkriva njegovu bezgraninu potrebu da pusti na volju slobodni tok prie i
zablista pred jednim u naune svrhe paljivim sluaocem. Takvi ljudi mogu mnogo govoriti a da se ne
umore. I kao to u pesmi esto neto spoljanje izaziva najlepe misli i najlepe slike pesnika, tako i
pokretljivost govornog organa kod hohtaplera sija velikom dokaznom snagom; nema toga to on ne
bi pokuao da svojim laima uini istinitim.
ovek nasluuje da u razvijenosti svog opasnog prirodnog dara uiva i stoga je upravo zahvalan
da ga neko slua i da to nije kanjivo. Seam se jednog opasnog prevaranta koji mi je priao o svojim

lepim danima iz mladosti koji je hteo da me uveri kako je, mada nije bio student, u svom rodnom
selu, jednom kada se upnik razboleo, po njegovoj elji propovedao u seoskoj crkvi. Kada sam ja u
to posumnjao, on je navaljivao na mene da mu dopustim da mi ponovi tu propoved koja je neizbrisivo
ostala u njegovom seanju. Sasluao sam vei deo te propovedi. Ona se sastojala iz reminiscencija
na zatvorske propovedi, ali je iz nje izbijala i jaka enja za jednim drugim ivotom.
Svaki oveji instinkt pretvaranja, iji deli svako od nas nosi u sebi, pokazuje se, kao to
moemo esto videti, i u svakidanjem ivotu. Mnogi ljudi, moda velika veina, imaju potrebu, a
takoe i razloga, da se pred svetom pokazuju drugaijim nego to jesu. Jedan zakon prividnosti
upravlja ivotom i svetom, zata sigurno postoji izvesna potreba. Kada bi se svako od nas, jedan
drugome iskreno poveravao, pokazao onakvim kakav zaista jeste - sa svojim neprikrivenim
slabostima, on bi zbog toga trpeo tetu, ostao zapostavljen, reju, teko bi u ivotu napredovao. Zato
svi mi imamo potrebu da se u bilo kojem pravcu u profesiji, privatnom ivotu - pretvaramo. Ne
postoji nikakva bezuslovna obaveza za otkrivanjem istine, bezuslovno pravo na nju. Trgovac nije
duan da kupcu prikae sve pojedinosti svoje robe. Dravni tuilac koji vodi proces za onoga koji mu
daje nalog ne sme da saopti slabosti optube. Lekar sme u sluaju nepovoljnog razvoja bolesti da
prikrije istinu pred pacijentom. U spoljnoj politici, dravnik e esto pred predstavnicima drugih
drava skrivati istinu. Od najstarijih vremena u ratu idu zajedno sila i lukavstvo. Homer nije bez
razloga uz Ahila, prasliku snage, stavio lukavog i podmuklog Odiseja. Zato na svakidanji ivot
esto izgleda kao bal pod maskama. U tom svetu pretvaranja neko ima vie, a neko opet manje radosti
i veselja, a neko vie okretnosti i talenta za prikrivanje od drugoga.
Ima ljudi koji vie ili manje neprimeeni prolaze kroz ivot; mnogi nikada i ne skidaju maske.
Ve smo govorili o onim linostima s dvostrukim ivotom, koje nalazimo u svim drutvenim
slojevima. U taj svet privida koji ga okruuje, umee se i hohtapler sa svojim eljama i
sposobnostima. On pomou zakona tog prividnog sveta, kojega zbog svoje koristi proiruje, postie
uspehe i vara svoje blinje. Privid vlada svetom i svet upravo od davnina hoe da bude prevaren:
vult decipi mundus. Hohtapler zaluuje svet i kanjava ga njegovim vlastitim slabostima.
Moe se ii i dalje pa rei da hohtapler ne bi uspeo bez odreenog interpretatorskog glumakog
dara. Ova sposobnost prelazi granicu normalne psihologije.
U glumi dolazi do izraaja nagon za podraavanjem kojim je priroda obdarila ivotinje i malu
decu. Gde bi bila ovekova kultura bez tog nagona? Celokupno vaspitanje se zasniva na tome da se
deca primoravaju na podraavanje. ovek je, kao i majmun, bie koje oponaa. Ali on je
oponaanjem izgradio bajkovitu svetsku kulturu.
Ima ljudi koji oponaanjem razvijaju dar za predstavljanjem kojim uspeno prihvataju pomodne
forme, odelo i nastup. Ko ne poznaje pozorine ljude, koji su u stanju da se uspeno pretvore u
komedijae ivota? Iz tog svagda ivog izvora formiraju se veliki glumci i svojim nastupima se
upravo dopadaju kao glumci. Glumci i hohtapleri se odreuju prema sposobnosti autosugestije
pomou koje su u stanju da sami sebe promoviu kao pozorine umetnike, emu kao osnova slui
dramski tekst, a hohtapleru njegova vlastita fantazija. Tu je to zavaravanje, prijatna mimika,
otvoreno, poteno oko, oaravajua ljubaznost, ugodno zvuni glas, vete kretnje, itav nastup sa
svojom vrstom, esto fascinirajuom sigurnou, lepo odelo, pokatkad kostim prema stasu i osobi:
uniforma, diplomatski frak, svetenika odeda itd; imponuje pre svega inostrani ton u odevanju,
govoru i nastupu, ali i individualna dopadljivost linosti koja i pravim glumcima pomae na putu do
uspeha. Hohtapler ne retko raspolae ovim linim osobinama koje mogu da deluju sugestivno na
drugu osobu. Posebno, smesa njegovog ukupnog bia, stvarnosti i nestvarnosti, udnovati spoj neeg
simpatinog i nesimpatinog, smesa divljenja i potovanja koje on izaziva daje mu karakter neeg

demonskog, pojaanog temperamentom i ivahnim nagonom njegove prirode. Znatna sugestivna mo

ove demoninosti na pojedinca, a u nekim prilikama i na masu, lei u esto jednolinom ponavljanju,
sa nadljudskom snagom verovanja izvedenom predstavom koja upravo zapanjuje okolinu. To to mu
daje neobian izgled, to neto udnovato, divno, iznenaujue, senzacionalno, ak bizarno, upravo
deluje fascinirajue i pobuuje interes i odobravanje. Credo qui absurdum dodue nije princip
logike, ali vai kao jedan od osnovnih zakona psiholoke nauke o sugestiji.
Kao sa pesnikom, isto tako i sa glumcem, hohtapler ima po nekim svojim osobinama neto
zajedniko. To je drugi umetniki momenat kojeg sreemo u ovom izlaganju: slika i karakter
hohtaplera se sve vie i vie pomalja iz okvira normalne psihologije. Znaajne ovekove tenje
utiu na njegovu duhovnu prirodu i karakteriu celo njegovo bie. ak i najvie stvaralake snage mu
pomau da postigne uspeh. Kriminalna psihologija samo takvim metodama istraivanja izvrava
svoje istraivake ciljeve. Ona ne bi trebalo da se izdvoji kao posebna nauka i previe naglasi kao
neto posebno, koja razotkriva zloinca, jer ovo naglaavanje esto objanjava i osobine koje su
zajednike za zloinca i optu sliku o oveku. Ona bi trebalo da ukae i izloi veliki znaaj ovog
fenomena kod pesnika Sofokla, ekspira, Getea, ilera, Ibzena, Gerharta Hauptmana i drugih, jer su
kod njih zloinake i isto ljudske osobine udruene u jasnoj formi.

Geneza hohtaplera

Moemo pratiti postepeno uzdizanje hohtaplerskog tipa od skromnih poetaka do najvieg

stepena svetskog internacionalnog varalice.
Ima obrazovanih i imunih ljudi koji misle da imaju pravo da sebi priute tajno uivanje u
prevari. Jedan poznati kamerni peva mi je priao da je putujui na gostovanja esto krijumario
zabranjene predmete ispod svog pozorinog kostima na kojem je blistao veliki broj njegovih sjajnih
ordena i medalja, to je redovno zbunjivalo carinike. To zavaravanje odaje da kod njega postoje
uroene hohtaplerske sposobnosti. I zato ne udi da se zabranjeni predmeti krijumare u delovima
maina, izbuenom oruu i katranskim bavama. ene su, zahvaljujui svojoj odei, u prilici da to
bolje rade nego mukarci. Posebno ivene haljine mogu biti podloga za prenoenje saharina. Jedan
orkestar, koji je preao granicu da bi prireivao koncerte, a sastojao se od preobuenih krijumara,
preneo je iz Danske u vedsku ogromnu koliinu gume u svojim bubnjevima i limenim instrumentima.
Isto tako, svaki poteni graanin smatra da je krijumarenje pripremna kola za hohtaplera.
Jedan mladi kroja, ve mnogo puta kanjavan, poeo je da se bavi enidbenim prevarama.
Jednostavno je prisvojio grofovsku titulu i predstavljao se podsetnicom na kojoj je bila utisnuta
zlatna kruna i zvuno ime: Grof Erazmus Hobenstet Felen, student prava. Poto je na taj nain osvojio
mnoga enska srca, za kratko vreme je bio veren sa velikim brojem ena. Odmah primeujemo:
kroja koji je realizovao priu o grofu. Naravno, njegovi tobonji roaci visokog roda nisu hteli ni da
uju za njegove veze sa devojkom iz graanskog stalea, ta oni su toliko ogoreni da su mu uskratili i
mesena davanja. Veina ovih devojaka dobroga srca pomogle su svoga verenika velikim svotama
novca. Sa modrouto-crvenom studentskom vrpcom i kapom on je svoje verenice, naravno svaku
posebno, izvodio u jednu gostionicu gde je bio stalni gost za jednim stolom okienim istim bojama.
Tu su devojke ule da konobari njihovog verenika zovu gospodine grofe i ponovo su otvarale svoje
novanike. Da bi se jo bolje okoristio grof-kroja je u nekoliko gostionica imao ovakve stalne
stolove, dok jedna od verenica nije posumnjala; iskieni stolovi su stavljeni pod prismotru i
gospodin grof je uhvaen. Kostim ovog mladog hohtaplera sastojao se iz studentske kape i trobojke;
podsetnica sa krunom omiljen je rekvizit, deluje nepogreivo. U ovom sluaju hotelsko osoblje se
pokazuje kao nehotini pomaga jednoga hohtaplera.
Omiljen i uspean nastup hohtaplera je da se predstavlja kao inovnik. Poslednjih godina moe
se svakoga dana itati u novinama o lanim kriminalnim inovnicima; iako su esto nerado vieni oni
u Nemakoj jo uvek ostavljaju izvanredan utisak. Zbog toga varalica iz naroda vrlo rado igra ovu
ulogu i uspeno je markira. Moda on u toj ulozi proivljava neku vrstu ispunjenja elja kao u
kraljevstvu iz pria. Naalost, otkako se u nekim inovnikim krugovima pojavilo dosta varalica, on
svoju ulogu jo lake igra. Kao tobonju legitimaciju dovoljno je da ima lansku kartu bilo kog

pevakog drutva ili kuglakog kluba; ako se predstavi lepim gestom, prisutni nee nita primetiti i
varalica se ve legitimisao.
Ja sam kao dravni tuilac imao sledei sluaj. Kod jednog vrlo uglednog trgovakog savetnika i
vlasnika mlina blizu Drezdena - danas ve pokojnog - najavljen je jedan mladi ovek smrknutog lica
sa akt tanom pod pazuhom. Na njegovoj podsetnici je stajalo: dr. jur. varc, tajni kriminalistiki
komesar policijske uprave u Berlinu. Opet podsetnica koja stvara uzbuenje! I akt tana je vrlo
uspean rekvizit jednog varalice. Dr. varc se poverio trgovakom savetniku da je na ruskoj granici
otkriveno ogromno krijumarenje ita. Glavni krijumar koji je uhapen, teko optuuje njega,
trgovakog savetnika, kao sauesnika. Pri tome je iz tane dopola izvadio protokol i nalog za
hapenje.
Zbunjeni i preplaeni savetnik se zaklinjao da je nevin, tvrdei da je u pitanju zabluda. Pokazao
je komesaru svoje poslovne knjige kao dokaz da on ve odavno nije sa istone granice primao
nikakve poiljke. U tom trenutku ue knjigovoa i saopti da je primio telefonski poziv u kojem
gospodin ministar pravde trai hitan izvetaj komesara, to jest, trgovakog savetnika. Situacija je
postala kritina. Savetnik je ponudio 50.000 maraka jemstva da nalog za hapenje ne bi bio odmah
izvren, ali se istog trenutka ispostavilo da on u blagajni, koja je bila irom otvorena, nema dovoljno
gotovog novca. Na kraju je komesar pristao da se odvezu u banku po novac. Meutim, knjigovoa je
posumnjao, telefonirao je policiji, i varalica je bio uhvaen. Pokazalo se da su spisi iz akt tane
nezgrapna brljarija napisana u jednom potanskom uredu. Da je kojim sluajem savetnik zahtevao da
mu se predoi nalog za hapenje komedija bi bila brzo zavrena; da oni koje hohtapler hoe zbuniti
mogu u pravom trenutku da zadre prisustvo duha izostale bi mnoge senzacije. Jedan trgovaki
savetnik pokazuje varalici svoju praznu blagajnu - zar to nije slika za Fliegende Bltter! Portir
jednog hotela - i opet hotelski slubenici kao pomagai - telefonirao je za skromnu napojnicu u tano
naznaen minut da dr. varc mora smesta da krene kod ministra pravde. Varalica mi je priznao da mu
je namera bila da kad podigne novac iz banke, iskoi sa novcem iz koije i pobegne. Molio me je da
se po odsluenju kazne zauzmem za njega i pomognem mu da nae neko dobro nametenje kako bi
konano mogao da zapone poten ivot. Kad sam ga pitao kakav bi posao eleo, odgovorio mi je
strasno da bi eleo da radi kao detektiv u nekoj trgovakoj kui. Njegov bi ef, uveravao me je sa
svojim gotovo staklenim oima, mogao mirno da spava jer nikada ne bi bio pokraden ni od kupaca
niti od svojih nametenika; njegove bi oi bile posvuda i nijedan lopov mu ne bi umakao. ta se,
dakle, skrivalo u ovom hohtapleru? U osnovi njegovog duha, osobina koja ga je vukla kriminalitetu:
poto nije mogao da postane detektiv bio je varalica. U hohtaplerstvu se dakle pokazalo ispunjenje
elje: on je glumio policijskog inovnika!
U gradovima gde su veliki garnizoni, oficirska uniforma omoguuje varalici da stekne najvii
autoritet, tavie da sugestivno deluje na masu. Lani kapetan iz Kepenika, pedeset i sedmogodinji
obuar Vilhelm Fogt, ostao nam je svima jo i danas u ivoj uspomeni. On je pola godine pre toga
puten iz zatvora u kome je, kad se sve sabere, proveo dvadeset sedam godina svoga ivota. Jednog
lepog jesenjeg dana 1906. g. obukao je u Juigferihajdu blizu Berlina uniformu pruskog kapetana.
Pritom treba naglasiti da je earpu stavio nepropisno i da je na kapi imao nepropisnu kokardu. Uz sve
to, pa i kapetan star pedeset sedam godina. Jednostavnim pozivanjem na jednu ministarsku naredbu
koju nije pokazao zaustavio je jednu vojniku patrolu koja je dolazila sa streljane Tegl, stavio je pod
svoju komandu i eleznicom odvezao u Kepenik. U Kepeniku, gde pre toga nikada nije boravio u
svome ivotu, zaposeo je gradsku venicu i naredio policiji da na ulici odrava strogi red. Uhapsio je
naelnika i glavnog blagajnika i naredio da mu se preda blagajna sa 4.000 maraka. Kad je uzeo novac
nestao je. Zanimljivo je da on sam nikada nije bio vojnik, dok je gradonaelnik koga je on pod

vojnikom pratnjom poslao u Berlin, bio rezervni oficir. Tatina hohtaplera slavila je u ovom
obuaru pravi trijumf. I dok je on uglavnom sve priznao, vrlo uporno je pobijao tvrdnju da je ravo
nosio kapetansku uniformu; nije dozvoljavao da na njega padne i trunka krivice zbog toga to je
naopake stavio kokardu tvrdei da je to iskljuiva greka majstora koji je pravio kapu. Gospodin
Fogt se po odsluenju kazne zaposlio u jednom varijeteu. U Luksemburgu je tuio urednika jednog
lokalnog lista jer ga je u jednom lanku nazvao obuarem. Fogt je izjavio da je bio obuarski majstor
i da za njega jednostavni naziv obuar predstavlja uvredu. Na kraju je ipak gospodinu Fogtu sekira
pala u med: jedna imuna dama - poznato je da su ene boleive prema hohtaplerima - poklonila mu
je rentu. Kepenikijada je pravi hohtaplerski podvig u kojem je Fogt sa velikim uspehom pokazao
germansko-militaristiku intuitivnost i energinost uprkos upotrebljenim sredstvima. Fogt ipak nije
originalan. Jedan obuar se 1838. godine u okolini Naumburga predstavljao kao princ August Pruski;
revidirao je blagajne i uzimao novac. U pravu je Ben Akiba kada kae: sve je ve jednom vieno.

Da li je obuar Fogt sledio neki duboki instinkt kada se izdavao za lanog kapetana ostaje da se
vidi. ta je oseao Vilhelm Fogt kada je u kapetanskoj uniformi zapovedao osmorici vojnika i dvojici
oficira 4. gardijskog puka u Berlinu? Na ta pitanja kriminalna psihologija jo nije dala odgovore. Toj
psihologiji bi kao dokaz moda mogla da poslui izjava jednog njegovog druga sa robije: on hoe da,
kada izae iz zatvora, pokrene neto veliko, svet e se tome uditi i vojska e u tome imati uea.
Bez sumnje, ovde je u pitanju jedna stvaralaka volja i stvaralaka misao koja se rodila u tamnici.
Moglo bi se rei da je tvorac Kepenikijade pokazao izvestan epski ili dramski pesniki talenat.
Postoje latentne pesnike sile koje se nikada ne pretvore u stihove ili u prozu, poto im je zatvoren

put ka pronalaenju spoljne forme.

Hans Zaks nije bio jedini obuar i, povrh toga, humorista i pesnik. Zar nam Kepenikijada ne
izgleda kao fini literarni cvet svoga veka koji bi u zasenak mogao da baci i Klajstov Zerbrochenen
Krug ili Biberpelz Gerharta Hauptmana? Zar njegova popularnost ne podsea na Tila Ojlenspigela?
Lani kapetan iz Kepenika je namamio svet da se nasmeje pruskoj militaristikoj i policijskoj dravi.
Meutim, ovom pesnikom delu ne nedostaje ni traginosti. Prikriveni strah obuzima sve spoljne
neprijatelje Nemake. Kad je nemaki vojnik u mirno doba sa toliko discipline sledio jednog u
oficirsku kabanicu odenutog robijaa, kako bi se onda taj isti vojnik ponaao u krvavom boju pod
vostvom svojih vojskovoa. Trik obuara Fogta kao memento u internacionalnoj konstelaciji
Evrope, moda samo neto to ide zajedno sa podsticanjem svetskog rata, u svakom sluaju, jedna
sasvim nova perspektiva u kriminalistici. Mada Kepenikijada danas u potpunosti pripada samo
priama, ona e bez sumnje jednoga dana nai svoga pesnika: ponovo e se sresti pesnitvo i
hohtaplerstvo. Dotini pesnik e morati da poseduje neto od narodskog duha, kao G. Hauptman,
kako bi svetskoj knjievnosti doarao ovaj prekrasni materijal.
Jedan drugi hohtaplerski tip se ne zadovoljava time da svoju ulogu igra samo nekoliko sati, ve
nastoji da se trajno uspinje stepenicama inovnike karijere. I ovde Prusi daju romansijerski, gotovo
groteskni materijal u linosti lanog gradonaelnika Aleksandra iz Keslina. Hajnrih Torman, sin
jednog bravara bio je, posle prerane smrti svoga oca, sve do 1899. godine tienik jednog vojnog
zavoda u Potsdamu gde je spadao u najdarovitije uenike. Marljivim itanjem knjiga stekao je
izvanredno obrazovanje, oprobao se i u pesnitvu. On je do 1907. radio u raznim dravnim uredima u
Pruskoj. Jedan dravni savetnik u Istonoj Pruskoj napisao je preporuku u kojoj ga predstavlja kao
savesnog i darovitog oveka. Potom odlazi u detektive. Detektivska darovitost i karijera esto
dovode do hohtaplerstva. Torman je 1907. godine kao inovnik Niderbarnimske tedionice u
Berlinu protivzakonito prisvojio odreenu sumu novca, zbog ega je osuen na kaznu zatvora od
etiri stotine dana koja mu je preinaena u etiri hiljade maraka. Tada nestaje Hajnrih Torman pisar i
pojavljuje se dr. jurps. Hajnrih Torman. Prihvata se besplatne slube u optinskoj upravi, zbog ega
nije bilo razloga da se njegova diploma proverava. Meutim, on je kao doktor prava na osnovu svog
odlinog rada dobio izvanredne ocene. I kada je trebalo da bude uhapen kao pisar Hajnrih Torman,
rodom iz Osteroda, radi izvrenja ranije presude, obmanuo je dravno tuilatvo time to je kao rodni
grad naveo Keingsberg. I ovoga puta je nestao da bi odmah potom usledila nova metamorfoza. Doktor
prava Eduard Aleksander je kao optinski venik konkurisao na mesto pomonog savetnika sa lanim
papirima i sjajnim preporukama u optinskoj upravi u Brombergu gde se prouo kao osobito vredan
inovnik. Tako je u Brombergu uao u najvie krugove drutva i oenio se kerkom efa tamonje
eleznike direkcije. Lani Aleksander je proveo tri godine u Brombergu sa personalijama koje je
preuzeo od pravog Eduarda Aleksandera, tuioca u Berlinu. Godine 1913. radi kao zamenik naelnika
u Keslinu gde je izabran na konkursu na koji se prijavilo sedam stotina kandidata. Meutim, ovde ga
sustie njegova sudbina, i to ne panjom vlasti, ve tako to ga je prepoznao otac jedne njegove bive
ljubavnice doavi tu da naplati zajam. Qu est la femme? Nakon kratkog poricanja sve je priznao.
Siromatvo i veliko astoljublje su ga terali da se uspinje visokim stepenicama inovnike karijere.
Koji unutarnji motiv ga je u svemu tome podsticao? On je hteo da zauzme poloaj koji je smatrao
dostojnim svojih sposobnosti, bez akademskih studija i propisanih ispita, a na osnovu svoje prirodne
darovitosti i marljivosti. Ovaj pravi hohtaplerski motiv veoma je poznat u istoriji kriminala. Dakle,
neto kao slutnja gesla: vrednima je put otvoren! A i same vlasti su mu olakale posao podarivi mu
preporuke. On je, izmeu ostalog, opsenjivao svojim podsetnicama koje je davao u svim prilikama;
prilikom hapenja kod njega je pronaen itav paket tih podsetnica. Zvuno ime Aleksander podsea

na Aleksandra Velikog: elja da se bude veliki ovek. A pravniko znanje? Da li su ga ba svi

pravnici stekli na univerzitetu? Da li akademsko studiranje i polaganje ispita zaista imaju tako
odluan znaaj? Zar lani Aleksandar sa svojim uspesima ne opominje nau kancelarijsku autokratsku
kulturu? Zar nije divno kad ujemo da neko, a ja to ve odavno tvrdim, bez univerziteta i
diplomiranja moe da postane odlian pravnik?
Konano, oslobaanje prava iz okova dosadanjeg cehovskog reda, predavanje prava zdravom
umu laika, kako to ve odavna trai narodno oseanje - sve je to postignuto ne uvianjem pravnika i
slobodarskim zakonodavstvom ve - kakve li ironije - zahvaljujui hohtapleru, lanom Aleksandru!
Manje uspeni u slinim sluajevima bili su hohtapleri koji su hteli da ostvare karijeru kao
lekari, iako je, kako kae Mefist, lako zahvatiti duh medicine. Takav fantasta, sin nekog sitnog
inovnika, tvrdio je da je plod odnosa to ga je njegov otac lekar odravao sa nekom groficom; dakle
kao osnov, misteriozna veza i porod. Bio je pustolov koji je svoju karijeru zapoeo kao slaga, zatim
je bio dekoracioni i crkveni slikar, kasnije postaje uitelj muzike i pevanja u zavodu za umobolne,
direktor muzike u nekom putujuem cirkusu, tehniar u uredu za vodogradnju, nadzornik u rudniku, i
na kraju, morfinista i lekar. Prisvojio je doktorsku titulu, pisao recepte sa najrazliitijim natpisima,
as kao specijalista za enske bolesti, as za nervne bolesti, i prepisao samome sebi morfijum.

Kada je nakon prekomernog uivanja morfijuma postao nesposoban da kao lekar zarauje
novac, simulirao je morfijumsko pijanstvo, padao bi na ulici i gde god bi se zatekao kako bi ga
primili u bolnicu gde je imao besplatnu hranu. Onda bi netragom nestao izbegavi plaanje bolnikih

trokova; na ovakav nain je prevario veliki broj bolnica i leilita. Uvek je govorio da je studirao
medicinu. Stalno se predstavljao kao doktor medicine. Kao razlog je navodio: Za mene je uivanje
da kao neobrazovan ovek varam nauno obrazovane ljude, naroito lekarske kapacitete.
Jedan drugi lekar se predstavljao kao neak uvenog minhenskog ginekologa, profesora, doktora
Dederlejna; sin nadniara, nakon zavrene osnovne kole, zaposlio se kao pisar u mesnoj bolnici, a
potom u diskontnoj banci. Njegovi siromani roditelji nisu bili u stanju da mu omogue da studira
medicinu. Ovaj vie puta kanjavan hohtapler po imenu Kizeveter, koji je kao sanitetski kaplar
stekao tek povrna znanja po vojnim bolnicama, tvrdio je da je sa propusnicom nekog prijatelja za
kolegijum, prisustvovao predavanjima, poto mu nisu dozvolili da bude vanredni student, na
univerzitetu u Vircburgu. Tvrdio je da je studirao na univerzitetima u Erlangenu, Hajdelbergu i Bonu,
da je tavie, poloio dravni ispit, ali da nije imao novca za promociju; da je bio asistent u
berlinskoj Virsovoj bolnici, lekar u Nibilu i da je poloio ispit za sreskog lekara. Sve te navode
branio je na glavnoj raspravi u Beu i osporavao da je on kanjavani Kizeveter. U Gosanu je
nastupao kao profesor Dederlejn, drao spiritistike seanse kako bi dokazao nepostojanje duhova,
hipnotisao. Kretao se u visokom drutvu i verio kerkom nekog trgovca; obavljao je lekarsku praksu i
smatrali su ga velikim lekarom. Darovit ovek, tip fantaste koji iz nezadovoljene enje za naunim
radom, postaje hohtapler, a po svoj prilici, i zbog neke seksualne sklonosti koja ga je vukla pozivu
ginekologa, kakav je esto sluaj i sa pravim lekarima.
Ovde moemo kao tip hohtaplera navesti i jednog pravog naunika. Klasian sluaj je profesor
matematike Libri. Po roenju Italijan, Francuz po vlastitom izboru, Englez iz nude - kada se posle
izdrane kazne naao u Engleskoj, novoj domovini, Libri je postao istaknuti istoriar, duhovit
knjievnik, veliki naunik; profesor na Sorboni gde je predavao raun verovatnoe, lan Akademije,
vitez Legije asti, ve sa dvadeset godina ivota bio je profesor univerziteta u Pizi. Iz politikih
razloga bio je primoran da pobegne u Francusku, gde je ve bio poznat kao odlian naunik. U
Francuskoj je sem katedre dobio i ovlaenje da 1841. izvri inspekciju svih biblioteka u dravi, i
bio je naimenovan za predsednika komisije koja je trebalo da saini jedan katalog sa svim knjigama.
Snabdeven preporukama ministra zapoeo je svoje putovanje i - krau knjiga. tavie, polo mu je za
rukom da mu skupocene rukopise alju kui gde ih je, po njegovim uputstvima, trebalo podrobno
pregledati. Imao je najbogatiju biblioteku kakvu pre njega nije posedovalo nijedno privatno lice. I
onda kada je odbio jednu ponudu da je proda za dve stotine hiljada franaka, pobudio je sumnju.
Pobegao je u London, dok ga je porotni sud u njegovom odsustvu osudio na kaznu od deset godina
zatvora. Uostalom, na isti nain opljakao je i svoju domovinu Italiju. Firenca i Piza su otkupile za
sumu od pet stotina sedamdeset pet hiljada franaka rukopise i spise koje je on ukrao. Kasnije je
ustanovljeno da je Libri pripadao porodici sa zloinakim sklonostima. Njegov otac, grof Libri
Banjano bio je zbog falsifikata osuen na deset godina zatvora. Libri je bio hohtapler kao kradljivac
knjiga. Naravno, ve po svome znanju bio je bibliofil. Hohtapler je ve po tome to se svojim
znanjem progurao do poloaja koji su bili povoljni za krau knjiga, tako da je bio maltene u poziciji
gospodara francuskih biblioteka. Tvrdio je da je uvar neprocenjivih naunih dobara, dok je uistinu
bio njihov najvei tetoina.
Rafiniran hohtapler bio je i lani grof Gubata koji je 1909. godine uhapen u Parizu. Po
zanimanju kuvar, hteo je da postane glumac - ovde je opet prisutan onaj umetniki momenat - ali je
bio previe lenj da bi uio uloge. Pobegao je s nekom kuvaricom u Ameriku. U Kaliforniji je bio dva
puta kanjen zbog falsifikovanja ekova. U San Francisku se predstavljao kao grof Eugen Otokar
Harnah. Na kraju se predstavljao kao austrijski nadvojvoda i zaveo neku pansku groficu. Pokazao
joj je svoju fotografiju u uniformi austrijskog nadvojvode. Na fotografiji je zaista bio austrijski

nadvojvoda sa zlatnim runom, ali samo do glave - tu je varalica veto isekao sliku i nalepio svoje
lice na telo. Groficu je oduevio stasiti mu, poverila mu je svoj skupoceni nakit koga, naravno, vie
nije ni videla, i podmirila njegove velike hotelske raune u Americi. Kada je poela da sumnja,
nestao je da bi se na drugim mestima pojavio kao princ arl Burbonski, i ponovo kao nadvojvoda
Albreht Austrijski. Izjavljivao je da je unuk burbonske princeze i neak bugarskog cara. Gde god se
pojavljivao uivao je sve poasti. Spadao je u hohtaplersku vrstu glumaca ija umetnika darovitost,
ako se iz bilo kojeg razloga omete, skree u nesocijalnu koloteinu. Kao Austrijanac, sin nieg
inovnika u Lincu, posedovao je prirodni glumaki dar, jer kao to je poznato, austrijski narod je
iznedrio veliki broj glumaca. Najradije je igrao u kostimu i sa ordenima. Bio je internacionalan i sa
talentom za jezike. Prisilno zanimanje kuvara podsea na svet bajki u kome se kuvari uvek pominju;
moda otuda i potie njegova sklonost ka kneevskim titulama i kneevskom krvi.
Neemo se vie baviti njime, ve emo prei na srodnog mu kolegu - Maara Ignjaca Strasnofa,
jednog od najrafiniranijih hohtaplera. Posle niza manjih zatvorskih kazni, 1892. je odsluio i jednu
poduu. Tek to je izaao iz zatvora vien je u Budimpeti u sjajnoj bavarskoj uniformi. Na putu
izmeu Bea i Budimpete paradirao je sa skupocenim putnikim koferom i putnikim priborom,
pelerinom i krznom. Na reveru kaputa je imao modru vrpcu pruskog krunskog ordena; u kupeu prvog
razreda igrao je makao sa dva kneza. Kneevima je dao svoju vizitkartu - ponovo vizitkarta, savren
pronalazak - na kojoj je pisalo, ispod petokrake krune: Ludvig Beni od Erdenbenga, kraljevski venik
u Telgi. U oficirskoj uniformi otputovao je u Baden, blizu Bea, gde je njegova elegantna pojava
pobudila divljenje i gde je, obeavi da e se njome oeniti, od neke udovice izmamio etiri hiljade
kruna. Na kraljevskim manevrima nastupao je kao ruski vojni atae. U Americi i Engleskoj - i on je
bio internacionalan - nekoliko godina je vrio prevare. Kada se vratio u Maarsku, biskupu iz Neutre
se predstavio kao ministarski savetnik Vertei. I kada ga je on doekao kao svoga neaka koga ve
dugo nije video, savreno je odigrao tu ulogu i uzeo na zajam od njega nekoliko hiljada kruna. Biskup
je u njegovu ast priredio veeru na kojoj je on bio obuen u frak okien raznim prisvojenim
ordenima. Na ime ministarskog savetnika Verteija nabasao je u adresaru traei lano zvuno ime
koje mu se najvie dopalo.
Na slian nain prevario je i biskupa u tajnamangeru. Rekao je da su mu povereni dugovi grofa
Nizesija koji mu je dodeljen u ministarstvu i da je sam ministar poeleo da biskup uestvuje u
sreivanju grofovih dugova. Biskup je poverovao i dao est hiljada kruna. Sve Strasnofove prevare
su brzo otkrivane i uvek ih je okajavao robijom, ali je odmah potom, odmah po izdranoj kazni,
poinjao po starom.
I on spada, po tipu, u hohtaplere komedijante; sin siromanog privatnog inovnika kome nije
prijala kolska disciplina u gimnaziji; postao je trgovaki pomonik. Neko vreme bio je i u pozoritu;
iz garderobe narodnog pozorita u Budimpeti krao je glumcima skupocene predmete. Budui
hohtapler je svoju karijeru zapoeo kao kradljivac; budimpetanskim pozoritima je slao
preporuena pisma na kojima je falsifikovao imena uvenih glumaca, tako da su mu gotovo sva
pozorita svake veeri stavljali na raspolaganje ulaznice, koje je on prodavao po snienoj ceni. Sve u
svemu, nagonski hohtapler po temperamentu koga je podupirala maarska krv. Inae, istoni i juni
narodi, po svome temperamentu, raaju najvei broj internacionalnih hohtaplera; karakterie ih
rasna pokretljivost; hohtapleri su sangvinici. Otud kod njih to nagonsko raanje prevara uprkos
njihovom brzom otkrivanju. Nemac je za internacionalnog hohtaplera suvie trezven, previe
flegmatian. On nema kavaljerstva u odei i pojavi, odaje ga njegov govor. Strasnof je posedovao
instinktivnu sigurnost pomou koje je koristio i sluajne prilike. Pored toga, manja prisebnost duha,
ali zato vea oseajna sigurnost sa gotovo medijalnom sposobnou meseara koji u snu hoda po

najopasnijim mestima. Ignjac Strasnof je bio od te vrste. Hohtapler ne moe unapred da predvidi sve
dogaaje i ravna se prema njima, on je spreman na mnoge mogunosti ali i nemogunosti. On se, kao i
pesnik, predaje utiscima koje na njega stvari ostavljaju, pomou njih se prenosi u razliita stanja.
Pored toga, on poseduje i neku vrstu proraunljivosti. Kad bi Strasnof doao u situaciju koju je
trebalo da poznaje - prilikom susreta sa svojim stricem biskupom - on nije dopustio da ga ispituju,
ve da mu priaju, a i sam je priao ono to je prethodno uo, tako da je izgledalo da je potpuno
upuen u prilike.
Napustiemo sada tu sjajnu internacionalnu pojavu i nakratko emo poi u svet bajki, i pred
drezdenskim porotnim sudom upoznati ve ranije kanjavanog nemakog umara, koji se izdavao za
grofa Viktora Antona Mariju Lavuksa, koji je roen 1878. u Maarskoj i koji je pokuao da prevari
groficu Safgoc. Kao usvojeno dete nekog fabrikog nadzornika nosio je samo njegovo graansko ime.
On je u beskonanom govoru pred sudom opisao svoje doivljaje, ceo film se odvijao u sudnici na
takav nain da se pustolovniji ne bi mogao ni na filmu prikazati. Kao grof Lavuks oenio se 1918.
bogatom udovicom nekog engleskog generalnog konzula. Kada je ona godinu dana kasnije umrla,
navodi on, odrekao se njene imovine, od oko devetnaest miliona maraka, u korist njene rodbine.
umar je 1914. nastupao kao princ Hohenbartentajn, grof Firstenek, grof Felsek - sve sama bajkolika
i romantina imena. Kao svedok je sasluan fabriki nadzornik. Najpre je oborio, pod zakletvom datu
izjavu da je optueni grof Lavuks, i dokazao da je optueni zaista njegov sin. Tako je cela pria
propala; priznao je falsifikovanje krtenice, pokuaj prevare grofice Safgoc. Dakle, kako smo ranije
naglasili; hohtapler koji je hteo da realizuje svet bajki. U Nemakoj ive bajke o grofovima i
prinevima i naputenoj grofovskoj deci. Ovome bi trebalo dodati i dvojako dranje oca, koji je sinu
pothranjivao tu bajku, otprilike na nain na koji Hanele Gerharta Hauptmana naklapa o vanbranom
roenju, i u groznici ih prenosi u san o grofovskom poreklu.
Istoriar umetnosti Hans Jozef Mozer, koji potie iz ugledne berlinske porodice, ve je kao
dobrovoljac jedne konjike regimente bio stavljen pod tutorstvo zbog svoje nestabilnosti. On se, na
primer, vozio u posebnim vozovima i naredio je da se svim pripadnicima njegovog eskadrona saiju
skupocene uniforme. Oenio se 1902. jednom operskom pevaicom - od koje se ubrzo razveo - da bi
se 1903. ponovo, opet nakratko, oenio u Barseloni nekom baronicom de Vera. Poto je govorio pet
jezika - jeziki talenat hohtaplera - dobro je zaraivao kao tuma. Godine 1905. upoznao je nekog
panskog generala koji mu je poklonio nekoliko ordena. Navodno je iste godine primio pansko
dravljanstvo, prekrstio se u barona de Mozera i predstavljao se kao papski izaslanik. I pored
slubene izjave panske vlade i minhenskog generalnog vikara pred sudom u Minhenu je tvrdio da na
to ima pravo. U Parizu je 1911. osuen zbog prevare s ordenima na etiri meseca zatvora. Saraivao
je sa jednim heraldikim i arheolokim drutvom u Parizu, u kojem je policija zaplenila preko sto
kilograma ordena i medalja. U ogromnom koferu drao je vie od hiljadu tri stotine razliitih ukrasa
od kojih je svaki - zlatno runo, red podvezice, legija asti itd - imao svoju visoku vrednost i mogao
se kupiti po visokoj ceni. Oenio se po trei put 1916. i na osnovu falsifikovanih isprava stekao
bavarsko dravljanstvo kao baron de Mozer. U fantastinoj uniformi, grudi okienih ordenima kao
baron, papski izaslanik, panski vlastelin, reju, pribliavao se svojim rtvama, delio im papske
ordene koje je sam izmislio, enu nekog trgovca imenovao je damom ordena i, tavie, posredstvom
nekog princa Arana koga je predstavljao suludi veterinar, dodelio joj plemstvo; jednog trgovca
koga je olakao za ezdeset pet hiljada maraka imenovao je za kapitolskog sekretara reda baptista.
Jedan drugi trgovac starinama esto je bio pozivan u otmeni restoran gde je imao ast da plati raun
gospodina barona i gospoe baronice. Naravno, bio je proglaen vitezom reda baptista, u kaptolskoj
dvorani, prostoriji hotela. Sednici su prisustvovali dva slikara kao vitezi reda baptista i gospoa

baronica kao dama ordena (reda); svee su gorele a novi vitez nije trebalo ni da klekne. Nekoliko
dana kasnije dobio je diplomu koja je bila i uokvirena. Lekar je Mozera proglasio slaboumnim, ali
uraunljivim. U njemu nije teko prepoznati roenog fantastu na bezuslovno patolokoj osnovi. Hteo
je da ivi u drugom svetu, drugaijem od onog koje mu je roenjem bio dat. On svoju fantaziju uzdie
do bizarnog, grotesknog, smenog. Pojavljuju se poeci megalomanije, politiki i religijski momenat
esto prisutan kod takvih varalica.
Uzdizanje opisanog karaktera nalazimo kod ora Manuleskua, poznatog hohtaplera, hotelskog
provalnika i kradljivca dragulja, koji je napisao svoje memoare pod naslovom: Kralj lopova. Sin
siromanog rumunskog kapetana, svojevrsnog udaka, i sam je bio odreen za vojnu slubu, ali poto
nije voleo stroga pravila, potucao se po Beu i Parizu, gde je zbog krae bio osuen na etiri godine
zatvora. Glavno obeleje njegovog stila bilo je, kako ga je okarakterisao berlinski istrani sudija,
izvesna gracioznost sa kojom je izricao i najsmelije tvrdnje i veto prelazio s jedne stvari na drugu, a
da pritom ne ulazi u njihovu sutinu. Uz to bio je previe ljubazan da bi bio svadljiv; elegantan, skoro
enski pokret rukom bio je znaajan za njegovu kako spoljanju tako i unutranju prirodu, uvek
elegantno obuen, drao se forme kavaljera. Ovde uoavamo nacionalne odlike njegovog roenja:
smisao za formu i za razvoj sposobna uroena nadarenost Rumuna bili su njegovo naslee, ali i elja
za uivanjem i sjajem. Dva meseca nakon izdrane kazne u Nici u trajanju od deset meseci,
Manulesku je novembra 1898. upoznao neku groficu iz Drezdena i njenu majku u brzom vozu na pruzi
Lucern-Milano u kojem je kao i obino putovao s ukradenim novcem. Predstavio se pravim imenom,
ali je naveo da je rumunski vlastelin, da studira prava i da moe imati advokatsku praksu. Decembra
iste godine sa tom kontesom ga je venao u svojoj palati nadbiskup iz enove. Toj brzoj vezi
pogodovala je i injenica to je verenica imala dvadeset osam godina, to je grofovska familija
izgubila svoj posed u Saskoj, i to je, preko grofice-majke, u familiju dola strana, junjaka krv.
Mladi par se nastanio u vili u Sahenu na Bodenskom jezeru. Dok mu je ena bila u trudnoi pokazivao
je ve znake uzrujanosti i padao u bes zbog sitnica. Izgleda da je ve tada imao halucinacije. Poto se
njegov novac - steen kraama - istroio a njegovi navodni prihodi iz Rumunije izostali, odluio je
da septembra 1899. napusti enu i dete i tek roenu kerku, da bi toboe prihvatio dunost direktora
jednog hotela u Kapru. U stvari, bez ikakvih sredstava uputio se u Lucern da bi u hotelu vajcerhof
ukrao dragulje. Oktobra meseca sa izdravanja kazne u Frankfurtu na Majni eni pie nena pisma u
kojima uopte ne pominje svoju krivicu. ena koja nita nije slutila dola je da ga poseti u zatvoru,
gde je saznala istinu. Februara 1900. Manulesku je u Lucernu zbog krae osuen na est meseci
zatvora. Odmah potom razveo se sa groficom i nastavno sa kraama u Baden-Badenu, Majncu i
drugim nemakim gradovima. Novembra 1900. pojavio se u Berlinu pod imenom kneza ora
Lahovarija i podsetnicom sa kneevskom krunom. Decembra iste godine izvrio je dve krae dragulja
u hotelu Bristol gde je ranije boravio. Preko Drezdena, gde je plen prodao jednom poznatom
dvorskom draguljaru, otputovao je na jug i ve je januara 1901. uhapen u enovi, i krajem maja
izruen Berlinu. Poslat je na posmatranje u berlinsku bolnicu za umobolne, poto je pokazivao znake
uzrujanosti, pisao udna pisma i istinski mislio da je po roenju knez.
Lekarski nalaz je pokazao da se radi o optereenom degeneriku kod koga se ve u mladosti u
karakteru spajaju velike protivrenosti, sa tragovima velike razdraljivosti, koji na mahove vri
suluda dela i kod koga se, uz izvesne duevne sposobnosti, pokazuje potpuni nedostatak moralnih
oseanja i trajno prelaenje preko istine i realnih odnosa. On je bezvoljna igraka svoje uobrazilje
koja mu muti pogled u odnosu na realni svet i odreuje njegovo postupanje. Manolesku je zbog
neuraunljivosti maja 1902. smeten u ludnicu u Hercbergu odakle je, savladavi uvara, pobegao i
preko Drezdena dospeo u Insbruk.

U glavnom gradu Saksonije je u Europascher Hof obukao ukradeno odelo, dok je - iz obesti ili
ludosti - zatvorsko odelo sakrio pod krevet. Poto je vest o njegovom bekstvu telegrafskim putem
poslata celom svetu, nije bilo teko pratiti njegov trag. U Insbruku je kupio tirolsko odelo u kome se
fotografisao. Kada je, sa ponovo ukradenim novcem, nameravao da u prvoj klasi brzog voza otputuje
u Be, prepoznao ga je jedan hotelski slubenik po slici sa poternice. Poto su ga u Beu traili zbog
prevare upuen je tamo.
U Beu su ga lekari proglasili uraunljivim, ali je postupak ipak obustavljen, poto beko
dravno tuilatvo nije htelo da poniti berlinsku presudu. Poto se nije trailo njegovo izruenje
Nemakoj, otpremljen je za Rumuniju gde je pisao svoje memoare i neko vreme iveo od prodaje
knjige. Potom je iveo u Milanu gde se oenio nekom bogatom enom koja je znala za njegovu
prolost. Usled neke tuberkulozne bolesti izgubio je desnu ruku i tavie moralo je da mu bude
amputirano desno rame. Umro je u trideset estoj godini ivota voljen i oplakivan od svoje druge
ene Pauline.

Njegova isto hohtaplerska delatnost pokazuje, bez obzira na njegovu enidbu sa groficom koja
nije imala bogzna kakav imetak, malo uspeha; kao hohtapler se mogao odrati jedino kao vet
hotelski lopov. Uoljiv je i bitan njegov lopovski nagon: on ide iz krae u krau. On pria da kao u
snu ulazi u nepoznati hotel, ne obazire se na portira i pikola, penje se na prvi sprat, kuca na vrata, ako
mu neko iz sobe odgovori sa napred, izvini se i kae da je pogreio broj sobe, a kada ne dobije
odgovor, ulazi kroz esto nezakljuana vrata i brzim pokretima pokupi sve dragocenosti. Ovo stanje
slino snu izgleda sasvim verovatno i granii se sa umetnikim sposobnostima. Tako je i Gete priao

da je morao da ustane i napie pesme koje nije on smislio, ve da ih je priroda smislila za njega, ako
nije hteo da ih zaboravi kao san. Manolesku je usavrio mehanizam krae, a svakodnevno vebanje
mu je uvrstilo unutranju i spoljnu sigurnost. U berlinskom istranom zatvoru je zapao u psihozu
zatvora koja je kasnije nestala. Tako se rugao psihijatrima kojima je, kako kae, igrao Hamleta.
Kasnije je u svojim memoarima postao literarni hohtapler. Pisanje za njega postaje in i dok pie on
jo jedanput vri sve te prevare, ali i one koje uistinu nije imao prilike ili sposobnosti da izvri, ali
ije bi ga izvrenje veoma radovalo. Svojim memoarima nije samo fascinirao nemaku italaku
publiku, ve i itaoce u Americi i Engleskoj. tampa je njegove memoare proglasila za ispovest
genija. Kada sam na osnovu izvetaja koji su mu dostavljeni iz nekoliko evropskih zemalja, koje su
mi vlasti stavile na raspolaganje, sa njim stupio u prepisku, umiljao je da je veliki ovek ija se
dela ispituju. Sa svojih putovanja slao mi je razglednice sa lakonskim pozdravom: Saluto!
Monolesco. Hteo je da svoj mozak ostavi potomstvu uveren da e biti od velike koristi za
kriminalno-psiholoku nauku. Kad je Lambrozo odbio njegovu ponudu (Gospodine, zadrite vau
lobanju!) ogoreno mi je pisao i molio da u svojoj studiji o njegovim memoarima zagovaram
kupovinu njegove lobanje i mozga. Manolesku je bez kajanja, savesti i stida. Raduje ga kad neki
trkaki konj Manolesku pobedi na trkama, ili kada se u cirkusu prikazuje taka sa istim imenom.
Kada mu je neki novinar rekao da bi se na osnovu njegovih memoara mogao sainiti dobar pozorini
komad, sam se nosio idejom da ga napie i da sa njim (nekada je hteo da bude glumac) putuje svetom.
Nita mu vie ne bi godilo nego da zloine koje je izvrio i koje bi eleo da ih je izvrio, jo jedanput
nekanjeno ponovi na pozornici pred oima zauene publike. Pitao me je da li bih hteo da mu budem
impresario. Mislio je da e, ruku pod ruku sa dravnim tuiocem, sklopiti sjajne poslove.
Na ovakvim primerima vidimo da uspean hohtapler poseduje, u velikoj meri, degenerativne
sklonosti, uivanje u prevarama i pustolovinama, kakve esto sreemo i kod nekih histerika. Ipak,
nismo u stanju da takve ljude olako okarakteriemo kao neuranunljive u smislu krivinog zakona.
Mata je kod njih snanije izgraena i ima prevlast pad loginim i kritikim miljenjem. Tako
nadmona mata prekriva duevni ivot, pa dolazi do trajnog uivanja u nerealnim slikama uobrazilje
koje se svode na sopstveno ja, kao to degenerik voli da prejako naglaava kompleks ja. On svoju
linost kiti svim moguim dodacima koji je dopunjuju i obogauju. Fantastini sanjari, neskloni bilo
kakvom radu, samo u mislima zidaju svoje kule u vazduhu; jedni su delimino svesni nestvarnosti
svojih tvorevina, dok su drugi prema njima manje kritini i veruju u njihovu realizaciju, barem
trenutno, i tee ka njoj. Patoloke varalice gube duhovnu vlast nad svojom matom, te su usled svoje
sposobnosti da sami sebe uvere u njihovu stvarnost, ubeeni da varaju i sebe i druge i zbog toga
sprovode prihvaenu ulogu sa tako zauujuom sigurnou.
Sposobnost za glumaku autosugestiju koju sreemo u obinom duhovnom ivotu, zauujue je
velika. Ona hohtapleru, u licu i boji glasa upravo daje izraz koji odgovara njegovom poloaju: blag,
mek, ljubazan, humoristian, miran, alostan, tvrd, oajan. On moe sve, kao ekspirovi glumci: glas
se prilagoava pokretu, pokret glasu. Hohtapler, kao i veliki glumac, lije prave suze, od srca se
smeje, sve mu stoji na raspolaganju u pravo vreme. Sposoban je da odglumi veliku tugu koja kao da
potie iz najiskrenijih oseanja. On zaista ivi u situaciji koju doarava. U takvim trenucima on
doista osea radost, bol, povrede, stvari na koje inae ostaje ravnoduan.
Hohtapleri, kao to smo videli, potiu iz niih i srednjih slojeva: retko ih nalazimo u viim
krugovima, kao to je sluaj pravog grofa Monteglasa koji je rukovodio internacionalnom druinom
varalica specijalizovanom za krau dragulja. Razumljiva je pobuda za uzdizanjem, izraenija u
niim slojevima, u emu se vide i socijalne pobude hohaplerije. Pod hohtaplerom podrazumevamo
vrstu lopova koji svojim finim nastupom eli da postigne otmenost. Re potie iz lopovskog jezika i

nalazimo je ve u sedamnaestom veku u jednostavnijem obliku u rei prosjak. Pritom treba rei da
veliki broj osoba koje zaista potiu iz niih slojeva ima neku aristokratsku crtu koja im omoguava da
igraju ulogu, koja im u stvarnosti ne pripada. I zakoni naslea takoe igraju posebnu ulogu. Tako
sreemo mladog oveka iz naroda sa crtama lica i dranjem plemia, ili siromanu, lepu devojku koja
bi mogla da predstavlja princezu.
Do izraaja dolaze i osobine esto steene vanbranim roenjem i sklonostima majke u vreme
trudnoe. Tako se tumai da drutveni talenat, aristokratski pokreti i sklonosti - talenat za igru, sport i
zabavu izgledaju kao uroeni, kao da je ve sama priroda unapred htela da hohtaplera snabde
velikom elastinou, otrim okom za sagledavanje slabih strana, domiljatou i prevejanou.
Uostalom hohtapleri su malo sposobni za poten rad, tavie odlikuje ih nesposobnost za rad:
energiju i volju koriste jedino za prevare, pohotni su za uitke i egoistini su. Ali njihova tenja ka
uicima ide samo u pravcu animalnog, bilo da su to uici eluca, bilo uivanja u seksualnom ivotu
bez postojanja finijeg erotskog oseanja, estetske potrebe; strast im je bestijalna, nedostaje im bilo
kakve moralne hrabrosti, a odlikuje ih kukaviluk. Kod hohtaplersko-umetnikih dela, drskost i
mudrost mogu upravo da zaprepaste. U najveem broju sluajeva nisu nikakvi glumci ve artisti i
komedijai. Tatina i hvalisavost su im bezgranini i upravo je besmislena rasipnost kojom se plen,
koji povlai za sobom godine robije, propije, prokocka ili potroi na prostitutke samo za jednu no.
Nijedan se hohtapler nije obogatio, nijedan od njih nije na takav nain zaraeni novac upotrebio da
bi zapoeo poten posao: ima neto demonsko u njihovoj sudbini i uopte u njihovom biu; ne
poznaju lepotu pravog uivanja, zadovoljavaju se prekomernostima. Ukraden i na prevaru dobijen
novac, kae jedan psiholog, bei pred njemu nepoznatim koji ga ne razume; predmeti trae dostojnog
posednika. ovek ne moe da poseduje to mu ne pripada, ono se samo oslobaa; postoji neka
imanentna pravednost u stvarima.
Mistinost kojom vera i praznoverje ispunjavaju ovekova oseanja bila je oduvek za lekare
varalice onaj sveti mrak u kojem njihova arolija moe da deluje; i svetenika mantija je morala
da poslui kao sveti pokrov.
Internacionalni varalica Adrian Gorder, roen 1843. u Holandiji, ve u osnovnoj koli istakao
se laima i prevarama. Najpre odreen za trgovakog pomonika, sa devetnaest godina je stupio u
samostan; zbog loeg vladanja nije mu bilo doputeno da polae zavet. Odluuje se da na laki nain
doe do novca. Pomou falsifikovanih papira 1872. godine dobio je mesto upnika u jednoj
amerikoj optini; raskrinkan je posle godinu dana. Posle toga je putovao kao kaluer,
zloupotrebljavao gostoprimstvo, zaraivao novac itanjem misa, uzimao zajmove na obveznice, koje
e tobo otkupiti njegov samostan. Veliki deo vremena je provodio na putu izmeu Rima i svoga
samostana zbog poslova svoga reda, i prema potrebi, koristio se lanim ispravama. Nekad je bio otac
Jozef, ponekad otac Stanislav ili Norbert, brat August ili brat Robert. Nosio je i graanska imena: de
Roan, Krafton, de Ruz, fon Egmont, vikont Gorter, grof Lamorel. Posle etrnaest godina provedenih
po zatvorima u Francuskoj, Americi i Africi, od 1896. boravi u Nemakoj, Austriji, vajcarskoj,
svuda varajui svetenike i samostane. Odlino je poznavao redovnike iz svih redova, imao odreena
znanja o crkvenoj muzici i litararnom radu kaluera. Pokazivao je fotografije visokih crkvenih
dostojanstvenika, navodno svojih prijatelja; na ubedljiv nain je davao sakramente i itao misu.
Hohtapler na oltaru koji posveuje pretvaranje! Poznavao je engleski, francuski i holandski jezik, ali
latinski nikako nije iao od ruke ovom lanom sveteniku. Nepoznavanje latinskog ga je na kraju
kotalo i zatvora u Majncu gde je osuen na tri godine robije. Ozbiljna, naoko jednolina
hohtaplerska pojava, a ipak odlian umetnik u varanju. Bez sumnje nosio je u sebi religijski nagon
koji ga je i odrao u zapoetoj svetenikoj karijeri. ta je oseao dok je u crkvama i kapelama itao

misu i delio sakramente, to ga nije pitao nijedan dravni tuilac niti sudija. Moda bi dobar psiholog
od njega saznao da sa onim neistraenim, emu je sluio u kapelama i crkvama, nije u suprotnosti
tajna iza koje se skrivao: tajna je svet!
Neto je veselija naredna pria o opatu. Taj bivi monsinjer Feran August Marija Leroj de
Karavel de Rokvankur nije bio pravi opat i poasni kaluer u Kartagi, biskup in partibus u Sini,
rimski grof, papski vikar, bivi koautor kardinala Lavizeria. Bio je pod zatitom grofa od Parisa
koji mu je nekoliko godina plaao izdravanje. Pijanstvo je bilo uzrok njegovog pada. Skupocena mu
je bila uspomena na njegovu crkvenu prolost, koveg sa starom odedom pokojnog kardinala. Tada
zapoinje pseudocrkvena karijera biskupa od Sine. Prvo veliko delo koga se poduhvatio bila je
obnova bazilike u Kartagi. Uspeh je bio toliki da je neko vreme mogao da sasvim lagodno ivi. Onda
je potpomognut od nekolicine najuticajnijih klerikalnih poslanika u Parizu prireivao javne skuptine
na kojima je govorio o sudbini crnaca i pozivao na njihovo oslobaanje. Ponekad mu se dogaalo da
je i svoju opatsku odedu morao da zaloi; kada je trebalo da obavi kakav slubeni posao opet ju je
nakratko uzimao. Njegovo poslednje delo bila je ampanjska agentura. Stvorio je novu sortu,
ampanjac kardinala Lavizeria kojom je zainteresovao provincijski kler. Neki lakoverni tampar
odtampao mu je tira od pedeset hiljada papinih slika koje je svojim muterijama nudio kao premiju.
Vrhunac tragikomike je postigao u asu kada je uvenu Terezu Humbert zainteresovao za crkvu u
Kartagi. ovek koji je prevario najveu varalicu stolea zasigurno nije bio obian lupe. Redak
primer hohtaplera iz dobre kue i sa solidnim obrazovanjem - prema tome varalica, privremeno u
kostimu - koji je navodio javna i crkvena dobroinstva koje je poznavao iz svoje prethodne karijere.
Na kraju se kao agent za ampanjac sa papskom reklamom opet odao alkoholu!
Ima hohtaplera koji su postigli istorijsku slavu. Tom tipu pripada uveni pustolov Kaljiostro.
Pravo ime mu je zapravo bilo Josip Balsamo i roen je u Palermu 1743. godine kao sin siromanih
roditelja. Najpre je bio odreen za kaluera, ali je zbog loeg vladanja izbaen iz samostana.
U samostanskoj apoteci kod milosrdne brae u Kataironeu stekao je izvesna medicinska,
hemijska i farmacuetska znanja. Na raun toga je provodio pustolovni ivot kao falsifikator,
podvoda i lupe i putovao po Grkoj, Egiptu i srednjoj Aziji. Kada se vratio uzeo je lano ime grofa
Alesandra Kaljiostra i na taj nain dobio propusnicu za najuglednije porodice u Rimu i Napulju.
Njegova lepa ena Lorenca Feliciani mu je pomagala u prevarama. Prodavao je tinkture za
podmlaivanje, vodu za ouvanje lepote, bavio se pravljenjem zlata, tragao za kamenom mudrosti,
prizivao duhove zaraujui velike sume novca; kozmetika sredstva u rukama dobrih trgovaca i
varalica uvek su odlian izvor zarade. Kaljiostro se u paniji i Engleskoj kretao u najviim
krugovima, kneevski je troio a ene su ga oboavale. Delovao je za red slobodnih zidara, izdavao
se za Ilijinog poslanika, tvrdio da je plod ljubavi anela i zemaljske ene i da je poslat da vernike
putem telesnog i duevnog preporoda dovede do najvieg savrenstva. Bio je sjajno doekan u
Nemakoj, Petrogradu i Varavi. U Parizu je bio upleten u poznatu aferu sa ogrlicom - i po svoj
prilici nevino osuen - i na kraju proteran iz Francuske. U Rimu je 1790. osuen na smrt zbog jeresi,
ali je pomilovan na doivotnu tamnicu, dok je Lorenca poslata u samostan.
Kaljiostro je bio omanjeg rasta, irokih plea, vatrenih i prodornih oiju, prijatnog glasa,
poznavao je ljude, i imao je ivahne pokrete. Ukoliko je bio kozmetiar i alhemiar, pripadao je
hohtaplerskoj grupi arlatana, a kao priziva duhova - komedijaima. Ali njegove sposobnosti seu i
vie: kao Ilijin poslanik i propovednik spada u religijske glumce. elja za udesima onoga veka ila
mu je na ruku. Siromatvo i beda uinili su ga u mladosti bezobzirnim zloincem, ali se vremenom
preobrazio u gracioznog kozmetikog i alhemiarskog varalicu. Proao je kroz jo jedan period koji
se povezuje sa njegovim mladalakim vaspitanjem u samostanu. Njegova tenja za preporodom nije

potpuna prevara, ve proizlazi iz obmane i istine. Niko nije u stanju da bolje oseti utehu religije, nego
to to moe u izvesnim momentima slomljeni grenik.
Ako ima temperamenta, lako moe da postane religijski preporoditelj, reformator i fanatik. Pri
tome ga iskuenja njegovog prolog ivota uvek mame da napusti svoju sopstvenu nauku spasenja. Iz
toga proizlazi moralna dvolinost njegovog duevnog stanja koje se pokazuje kao lano. Uvek nejasna
obeanja religije kod takvih ljudi lako povlae za sobom druga obeanja koja se ne mogu ispuniti. Ko
obeava veno blaenstvo, o kome i pored najboljih duhovnih odlika nema pravu predstavu, onaj ko
ga obeava a u njega nije sasvim ubeen, moe u takvoj autosugestiji tvrditi i obeavati i druge stvari
za koje smatra da su mogue, ali u koje ipak sumnja kada o njima trezvenije razmilja.

Hohtaplerske osobine se mogu ustanoviti i kod istorijskih linosti. Tu je Napoleon Bonaparta

koji je u svojoj mladosti rekao da mu je ivot teak zato to su ljudi sa kojima ivi i sa kojima e
iveti drugaiji od njega. I kao francuski car, poto je bio Korzikanac nikada se nije oseao
Francuzem, uvek je bio tuinac, ovek bez domovine i glumac. U svom radu na konkursu lionske
akademije pisao je da astoljublje sa bledim licem, okorelim potezima, naglim korakom, nepravilnim
pokretima i sardoninim smekom nije utoite sree. Njegov savremenik Male Dipon nazvao ga je
patuljkom sa raupanom kosom koga su skuptinski govornici slavili kao mladog junaka, osvajaa

Italije. On e morati da okaje svoju vaarsku dreku, svoje loe ponaanje, svoje krae, streljanja i
besramne paskvile. Dravnik mora da zna savreno da lae, bila je njegova omiljena sentenca. On
je iz Italije, Egipta i Rusije slao izvetaje o slavnim bitkama kako bi bili objavljeni u pariskoj
tampi. Smatrao je da Francuzi treba da slave i udovolje njegovom slavoljublju; dati im igraku, to
im je dovoljno jer ih zabavlja; lako ih je voditi ako se veto preuti kuda taj put vodi. Taj Korzikanac
je bio glumac u najsjajnijem istorijskom kostimu, knjievnik i pesnik, monarhista, republikanac i
despot, vojskovoa i zakonodavac, pokrovitelj lepih umetnosti i erotiar; nemirni pustolov
demonskog upliva koji je svoju poudnu ruku pruao prema svim zemljama i bogatstvima Evrope,
voen grotesknim snom da postane car sveta. Snabdeven darom duha, ali bez moralnog oseaja
pravednosti, bio je ruitelj a ne graditelj, zaslepljen tatinom i samoljubljem - ludak svoje sree.

enski hohtapler

Do sada smo uglavnom govorili o mukom hohtapleru. Kako stvar stoji sa damama? Odmah
treba rei da enski hohtapler nema ni priblino toliko uspeha kao muki hohtapler. Kae se da
hohtaplerku brzo raskrinka otro ensko oko, koje je osetljivo za sitnice. Muki hohtapler, pogotovo
ako ga je priroda raskono obdarila, ima kod ena dosta uspeha. Manja sklonost ena prema
kriminalitetu i pustolovinama uopte, jer nije toliko samostalna u ivotu kao mukarac, odvraa je od
hohtaplerske karijere. Najvei hohtapleri starog i srednjeg veka bili su mukarci: Herakle, Odisej,
Kaljiostro. Ali ima nekoliko sluajeva u kojima se ena pokazala veim hohtaplerom od mukarca.
Dok je savremenom velikom hohtapleru za njegovu delatnost i uspeh neophodan kostim uniforma, diplomatski frak, svetenika odora, nekoliko ordena i zvunih titula - enskom hohtapleru
takvi rekviziti uglavnom nisu potrebni. Meutim, enska odea je sama po sebi, pogotovo u odnosu na
mukarca, kostim koji obmanjuje, zaslepljuje, zavarava. Ono to se ukupno uzev naziva enskom
toaletom, uz frizuru i parfem, nadometa kostim mukog hohtaplera. Dama je uvek kostimirana.
Po shvatanju svih kriminalistikih kola, ena je darovitija u pretvaranju od mukarca, poto ih
je priroda time morala obdariti kako bi se pri ljubavnom odabiranju dopale mukarcu. Izgleda gotovo
nemogue da se sa lepog enskog lica proita karakter. Pored toga, devojakom i enskom licu nije
potrebna zatita brade, kojim je priroda morala obdariti mukarca radi pretvaranja. Mukarac moe i
manje da izmeni svoje lice, a ipak mora da se u ivotu vie pretvara. Brada maskira mukarca, dok je
celo ensko lice u izvesnom smislu maska i lake obmanjuje. Nova moda brijanja brada kao da
pokazuje koliko su i mukarci uznapredovali da oseaju kako mogu i bez brade da varaju. ensko lice
ne poseduje one izraajne crte, ono je jednolino i manje odaje unutranjost nego muko lice. Ako i
ima izraajnih enskih lica onda ono vie govori o velikim nedostacima u karakteru i za takvo lice
kaemo da je mukobanjasto.
I fantazija koja je neophodna velikom hohtapleru u proseku je izraenija kod ena nego kod
mukaraca. Ona je i u jeziku enskoga roda - enska obdarenost koja nastaje usled jake, po sebi,
pasivne enske sposobnosti primanja utisaka, njenog oseajnog i predstavnog sveta. Ako pesnik u
velikoj meri poseduje fantaziju, onda je to upravo enska komponenta njegovih principa koja sadri
tu obdarenost. Pisanje pisama u godinama razvoja preteno je enski obiaj u kome fantazija ima
velikog udela dok u tim pismima ne zapone drugi ivot.
Svi kriminalisti su saglasni u tome da ena naginje lai. Ta sklonost potie od njene telesne
slabosti i potisnutog poloaja u drutvenom ivotu; priroda je biima koje nije obdarila snagom dala
lukavstvo i la. Duhovna konstitucija ene ne poseduje ono to nazivamo objektivnou; njene rei su
uvek oseajno naglaene prijatnou ili neprijatnou, ime se omoguava skretanje u nestvarno i
izmiljeno. ena ne poseduje apstraktno oseanje za stvarnost i istinu kao mukarac.

Mlada devojka lae sa najnevinijim izrazom lica. Mi ne elimo da verujemo da na lepom licu
usta lau. Ako laljivica pocrveni, mi to tumaimo kao simpatian znak stidljivosti. Ako mukarac
pocrveni, onda nam je to odmah signal da vara. Usled svoje jednostavnije duevne konstitucije koja
uglavnom poiva na uspenom funkcionisanju instinkata, ena manje pati od grie savesti. Iskreno
pokajanje je i kod mukaraca retka pojava, ali jo nisam sreo enu koja se pokajala. I pored
najoiglednijih dokaza - na primer u krivinom procesu - ona se teko i postepeno odluuje na
priznanje; ona ima jo uvek neto da primeti, vetaki iskonstruie najgluplje opravdanje, veruje u
njega i nastoji svim sredstvima da u njega poverujemo. Na kraju, i povrno glumljenje koje je
potrebno hohtapleru uspeno se razvija pod uticajem enske tatine. Ni na jednom podruju
produktivne umetnosti, ena se ne moe sa svojim uspesima takmiiti sa mukarcem, sem u umetnosti
pevanja i glumljenja. Dakle, vetina glume je uroena eni iz napred navedenih razloga; sva kanjiva
dela kod kojih je pomono sredstvo gluma, trovanje, na primer, koje se upravo moe nazvati enskim
monopolom. Prevara i jeste komedija koju treba odigrati.
Posebna osobina enske prevare je enidbena prevara, ali ne u smislu u kojem smo videli
mukarca, krojaa - grofa; ene vie vole prevarno posredovanje pri sklapanju braka.
Osamdesetih godina prolog veka izvesna madam De Mortije, pod imenom neke baronice
Delaroset, otvorila je u Parizu brani biro. Svaki klijent koji je traio bogatu enu morao je unapred
da poloi proviziju. Starije dame u elegantnim toaletama igrale su ulogu nevestine majke koju je opet
predstavljala neka mlada, lepa Engleskinja. Nevesta je predstavljana kao mlada udovica, razvedena
ena ili bogata devojka sa malim moralnim defektom. Kandidat za enidbu je morao nevesti da
pokloni skupocen nakit, plati lou u operi u kojoj je smeo samo izdaleka da gleda nevestu sa njenom
majkom; esto nije bio jedini koji je platio lou, bilo ih je ponekad i vie ali nijedan nije znao za
drugoga. Ili je kandidat za enidbu morao majku i kerku da izvede na bogatu veeru, tavie, bilo je i
takvih koji su pristajali i na putovanje u London.
Slian brani biro postojao je 1922. i u Lajpcigu koji je preporuivao otmenog mladoenju koga
je jedan od vlasnika predstavljao as kao oficira, barona ili grofa, as kao obinog graanina. Taj
biro je kao klijente imao mlade i starije devojke i ene koje su morale da plate za posredovanje, a
mladoenja je imao lane isprave za svaku osobu posebno.
Tako je neka dama iz Lajpciga poverovala da e postati grofica Ajnstefel. Brak je sklopljen
pred nadlenim inovnikom u branom uredu, a pred pravim belenikom ugovor o vlasnitvu. Madam
De Mortije se nije uputala u prava venanja. Navodni grof Ajnstadel se legitimisao na osnovu
falsifikovanih isprava. Poto je ve bio oenjen moe biti da je zbog neznanja, sem za prevaru bio
osuen i za dvoenstvo. Gospodina grofa koji se pre toga bavio davanjem pozajmica pre venanja su
frizirali i manikirali u jednom od najuglednijih lajpcikih salona. Rekli su mu da na samoj ceremoniji
venanja to manje govori da ga ne bi izdao naglasak. Duhovni voa ovog projekta bila je neka
ena koja je u salonu aristokratskog mladoenju predstavljala enama koje su htele da se udaju. Imala
je sainjen spisak sa odreenim cenama u zavisnosti ta je koja od ena traila: grofa, barona,
graanina itd. Reju, u oba sluaja savrena komedija sa podeljenim ulogama.
Rekord na podruju prevare u novije doba nosi Marta Kupfer u poznatoj berlinskoj aferi.
Gospoa Kupfer se uzdigla iz mraka prolosti, ispunjenog nematinom i nestaicom novca i dospela u
visine varalice sa milionskim svotama. ta je ona zapravo uradila? Ona je osnovala dva preduzea
koja su za rat i otadbinu u tom trenutku bila najznaajnija: drutvo za ishranu i ratne potrebe. Posao
je zapoela sa etiri stotine maraka i nekoliko buradi vetakog meda. Gospoa Kupfer je imala ruke
kao bajkoslovni kralj Mida: sve to bi dodirnula pretvaralo se u zlato. Novac je priticao u velikim
iznosima i nije bilo drutvenog sloja koji nije bio zastupljen kao partner gospoe Kupfer. Ona je

falsifikovala i svojim zajmodavcima pokazivala jedan ugovor meu ijim potpisnicima je bio veliki
broj ugledne gospode sa zvunim imenima - ekselencija Kisbah, grof Roden itd.

Falsifikovala je i belenikov peat na ovom ugovoru, kao i narudbenice za bolnice. Svojim

zajmodavcima je priala da je general 19. armije Lafert lino doao u Berlin da bi preuzeo
narudbine i da stanuje u hotelu Adlon, ali kada su ga tamo potraili, nije ga bilo. Partneri su bili
potpuno zadovoljni jer su ulozi donosili izmeu sto i dvesta procenata; nita nije trebalo raditi ve
samo ubirati kamate i profite. Na kraju je naravno samo na papiru, ostvarila profit od sto miliona
maraka i pravi bankarski konto od jednog miliona maraka. Pred sudom je priala o svojoj prolosti,
da je napisala nekoliko, delom, izvoenih drama, dok je u istranom zatvoru izjavila da je bila
filmska glumica, da se druila sa glumcima i pevaima. Ovde je oigledno u pitanju psiholoka veza
sa sposobnou da se iscenira velika prevarna komedija; posedovala je izvrstan dramski i glumaki
talenat kojeg je obilato koristila. Komedija u kojoj je nastupalo sto delimino zainteresovanih osoba,
uspeno voenje zajednike igre i veta inscenacija sredine; otud i fantazija koja je trebalo da pobudi
eljene iluzije. Drugi pokreta bili su tatina i elja za uivanjem; bila je veoma gostoljubiva - kod
nje se dobro jelo. U podrumu je drala najbolji francuski i nemaki ampanjac, najfinije belo i crno
vino, najskuplji konjak i cigarete. Bogata je bila i garderoba majke i kerke Gertrude Kupferna, na
ije je ime glasila firma; donji ve, svilene haljine, eiri, preko hiljadu pari arapa, velik broj obue
za sve prilike i godinja doba. Bez sumnje u svemu tome i erotika je igrala svoju ulogu. Gospoa
Kupfer se u toku rasprave pred porotnim sudom smejala publici i uopte ponaala kao junakinja
jednog zanimljivog procesa. Nesumnjivo da je posedovala poslovnu genijalnost kakvu do tada nije
imala nijedna ena; svoje razgranate poslove sa velikim sumama novca vodila je samo uz pomo
jedne male belenice i svoga pamenja. Kad se bolje promisli, sva ta obdarenost se sastojala u
varanju, jer da je poteno poslovala nikada ne bi bila u stanju da uspeno upravlja tako velikim
preduzeem. Sva njena nekad solidna preduzea; trgovina bezalkoholnim piem, ivotnim
potreptinama, nisu cvetali i ubrzo su propali. Porotnici su odbacili optubu kojom se ona tereti za
krivino delo prevare izjasnivi se da su oteeni pristali na prevaru zbog svoje lakovernosti i elje

za profitom. Svejedno, gospoa Kupfer spada u tip velikih hohtaplera. Karakteristino je da je

potpuno sama, bez mukog pomagaa, sve niti svojih prevara drala u svojim rukama, dok one na
kraju nisu popucale. Uostalom, gospoa Kupfer je bila simbol svoga vremena, izraz i kulisa onog
sloja savremenika za koje je rat predstavljao unosnu trgovinu iz koga nije lila bujica krvi ve novca.
Meutim, gospoa Kupfer ima iza sebe veliki broj prethodnica: slavnu Terezu Humbert koja je sa
navodnim nasleem od sto miliona maraka varala svet; takoe komedija sa inscenacijom izvedenom
na pravi enski nain. Poznat je i lopovluk takozvane Dahauerbanke u Minhenu iji je osniva bila
Adela Spiceder, runa i za pozorite nesposobna glumica. Ona je u novinama objavila da prima uloge
sa visokim kamatama, te joj je novac pristizao u ogromnim svotama jer je svet, kao to to uvek biva,
hteo da svoj novac to bolje uloi. Sa prispelim novcem plaala je dospele kamate dok na kraju cela
stvar nije propala.
Sledei sluaj nas opet vodi u carstvo bajki. Henrijet Pauline Vilke bila je poreklom iz
arlotenburga; kerka jednog sluge rano je ostala bez oba roditelja. Jedna ugledna porodica iz
Berlina kod koje je njena baka bila gazdarica prihvatila ju je i ona dobija vaspitanje koje je
prevazilazilo njen stale. Ila je iz porodice u porodicu, ali svuda su se prema njoj odnosili kao
prema poerki a ne kao slukinji. Neko vreme je bila vaspitaica u porodici jednog bankara, dok se
na kraju nije preselila kod jedne, njoj od ranije poznate sedamdesetogodinje ugledne i neudate
dame, gospoice Niman, kerke vojnog savetnika, koja joj je bila i kuma. Paulina je Nimanovoj
priala o svom boravku u bogatoj bankarevoj kui, izletima i zanimljivim poznanstvima. Tako je
upoznala i kneginju Lujzu Radzivil, kerku pruskog princa Ferdinanda koja je ivela u Parizu.
Kneginja je htela da se, po njenom prianju, zauzme za nju i obeala joj je nametenje u jednoj koli
koja e biti sagraena o troku drave. Stoga su joj, veli, potrebni izvesni fondovi pa e moda i
Nimanova dati za svoje kume neku sumu novaca. I doista, Nimanova je preko Pauline doznaila pet
stotina talira. Sada je kneginja dobrotvorka stupila sa gospoicom Niman u prepisku. Sva pisma
pisala je sama Paulina. Kneginja ju je obavestila da je pruski kralj Fridrih Vilhelm III kod nje
upoznao Paulinu i da se divi njenom preduzetnikom duhu, da eli da se kolski fond povea za
dodatnih etiri stotine talira i pita da li je gospoica Niman voljna da tu sumu dravi isplati.
Lakoverna dama je i tu sumu doznaila u hartijama od vrednosti Paulini kako bi ih ona predala.
Odmah potom dravni ministar Monsen je poslao navodno svojeruno potpisanu potvrdu. Zatim je
kneginja pisala da se trenutno nalazi u neprilici i da joj je potrebno sedam stotina talira za proces
koji vodi sa svojim bratom princom Augustom. Dobroduna gospoica Niman je pomogla princezi u
nevolji. Najzad je i sam Fridrih Vilhelm pisao staroj dami. Njegova je namera da novac pozajmi od
nekih svojih podanika kako bi izbegao inae neophodno podizanje poreza. Njegovo velianstvo se
nada da nimalo nee zaostati za njom. Paulina je to, uostalom, saznala od samoga kralja i neto od
toga je ve rekla kumi. Nimanova je naravno preko Pauline novac dala, ali je kralju bilo potrebno
sve vie novaca. Poto je Nimanova dala sve svoje hartije od vrednosti, ukupno dvanaest hiljada
talira, kralj, to jest Paulina, ju je nagovorila da na svoju kuu uzme zajam, najpre u iznosu od etiri
hiljade talira, i potom dodatnih tri hiljade. Meutim, obeana otplata nije usledila usled raznih
tekoa. Konano je usledila ali na veoma neobian nain. Nimanova je od kralja preko Pauline
primila zatvorenu kasu sa kljuem, uz sugestiju da je ne otvara pre nego to to kralj odredi. U tu svrhu
poslae joj sudskog savetnika Balhoria. Paulina se hvalila da je kralj obilato nagradio njeno
poverenje i da e u kasi nai pedeset hiljada talira u hartijama od vrednosti. Starica se otela
iskuenju i nije otvorila kasu. Varalica je i dalje plela svoju mreu.

Trgovac pokustvom reder, kod koga je Paulina dosta kupovala i plaala u gotovom, smatrao
ju je bogatom i pitao ju je da li bi mogla da mu pozajmi pet hiljada talira uz kamatu. Ona izjavi da je
njena prijateljica voljna da pozajmi taj novac ali da je on negde deponovan u hartijama od vrednosti
na ime kojih je pozajmljeno pet stotina talira; ako bi dao taj novac dobio bi hartije od vrednosti.
Kada je reder dao taj novac Vilkeova je zatraila jo dvaput po pet stotina talira, poto se prevarila
u iznosu. Kad je na kraju primio zapeaeni paket koji se nalazio kod Nimanove i otvorio ga u njemu
nije naao hartije od vrednosti ve nekoliko tabaka istog papira.
Sav pokradeni novac Vilkeova je utroila na raskoan ivot. Vozila se berlinskim ulicama u
najelegantnijem ekipau; najpre je iznajmila kola i konje, a kasnije se vozila u sopstvenoj koiji. Na
kraju je stanovala u vili u Tirgartenu koju je najotmenije uredila. Imala je livrejisanog slugu,
koijaa, kuvaricu, slukinju i pratilju. Nosila je najskuplju odeu, bila uvaavana muterija svih
trgovina, a zimi je gotovo svake veeri poseivala pozorite. Bila je predmet opte panje, i ljudi su
se tiskali oko njenih koija; hvalili su njenu dobrotu i ljubaznost i priali o njenim putovanjima u
Brisel, London i eke banje. Narod ju je zvao - a bilo je to 1835-1836 - zlatnom princezom. Nije
bila lepa; na crtama njenog inae pravilnog lica nije bilo nikakvih posebnih drai. Ali imala je
napadno belu kou i plavu kosu koja je prelazila u crvene nijanse, te su je valjda i zbog toga nazvali
crvenom princezom. U to vreme imala je dvadeset i jednu godinu. Nimanovu kojoj je konano moralo
upasti u oi njeno troenje lagala je da je verena sa brazilskim grofom Vilamorom koji na nju troi

svoje bogatstvo. Nimanova joj je poverovala i konano izgubila sav svoj imetak. Njen motiv nije bila
pouda, koristoljublje ili velika strast; pregledom je utvreno da je nevina; elja za uivanjem bila je
za nju nevana. Ona je htela da igra ulogu. Nije htela da radi i, po vlastitim reima, htela je da ivi na
visokoj nozi kao dama; bila je leptir koji se igra na suncu i slee sa cveta na cvet. Prema policijskom
izvetaju ve u detinjstvu je bila laljivica i drska devojka. Meutim, svedoci su izjavljivali da je
bila tiha, mirna i dobroduna devojka. Bankarevoj eni kod koje je prethodno radila kao guvernanta
dolazila je i kasnije. Ona sama je izjavila da je tajna verenica nekog grofa ezara Dankelmana, i da
je vanbrana kerka vojvode od Modene, da je prosioci prosto saleu. Njen posebno dobar prijatelj,
kae, jeste vojvoda Karl Meklenburg - Strelic koji joj je za roendan poklonio dvorac Mon Bijor. Sa
njom je, kae, spavao princ August Pruski. Pisma koja je pisala kao kneginja Radizvil i kao kralj
Fridrih Vilhelm odiu stilom ondanje literature. Moglo bi se rei da je u Vilkeovoj literatura
izgubila dobrog romanopisca. Njena pisma Nimanovoj poinjala su sledeim reima: Naoj dragoj,
mnogo voljenoj Nimanovoj, Na srdaan pozdrav! Kada je kralj molio novac, pisao je: Neka me
Bog kazni ako imam rave namere. Ne. Ja sam dobar i pravedan kralj. A u potpisu je stajalo: Va,
Vama naklonjen kralj Fridrih Vilhelm. Njen sluaj je kolski primer najbolje vrste. Vilkeova je
roeni fantasta, koji hoe da realizuje bajku i proivi jedan roman. Njeni poeci su bezazleni. Kod
nje se zapaa obest mladog uobraenog stvorenja kome se laganje dopada i koje se bez nekih
posebnih razloga besmisleno hvalie; togod joj se vie veruje, ona sve gluplje i drskije lae. Veta
inscenacija i zaodevanje prevare u formu pisma tipino su enski.
Jedinstvena u kriminalnoj istoriji je prevara sa nakitom izvedena sedamdesetih godina ovog
veka u jednoj od najuvenijih draguljarnica. Jedna elegantna dama se predstavila kao supruga nekog
uvenog lekara u bolnici za umobolne u Parizu, ija se kerka verila sa nekim bogatim francuskim
aristokratom. O tome se u gradu prialo i to je draguljaru bilo poznato. On joj je pokazao
najskupocenije primerke iz svoje kolekcije i, konano, dama je izbor htela da prepusti svome
suprugu. Draguljarev pomonik se sa njom odvezao u lekarev sanatorijum. Gospoa odnese
skupoceni nakit svome muu u sobu, ali iz nje nikako da se vrati. Posle dvadesetak minuta nametenik
smerno zakuca na vrata sobe, ue i zatekne lekara, kome sav nervozan i uzrujan ispria razloge svoga
dolaska. Lekar mu smireno odgovori da se ne osvre na priu o draguljima. Kada nametenik u sve
veoj uzrujanosti postade estok i nasrtljiv, poe da galami, lekar naredi da mu navuku ludaku
koulju i zatvore ga. Naime, hohtaplerka je ispriala lekaru o svome nesrenome sinu koga ve
mesecima spopada ideja da su mu pokradeni dragulji. Njen je sin, kae, u predsoblju i zato ona moli
lekara da ga zadri na leenju, s tim da unapred plati njegovo leenje. Onda zamoli lekara da je
izvede na druga vrata, jer njeno majinsko srce ne moe da podnese da ga vidi u takvom stanju.
Ubrzo je sa draguljima pobegla u nepoznatom pravcu. Primer varalice koji vebanjem postie pravu
virtuoznost, naravno potpomognuta velikim darom za pretvaranje.
Poseban tip je erotina hohtaplerka. Ona lovi mukarca u svoju mreu i nastoji da ga oerupa;
seksualno je pohlepna, svoje ari izdano deli, a pokatkada glumi iskrena oseanja; ima strast da
izigrava veliku damu i nesposobna je za poteni rad; esto je i kradljivica i ucenjiva. Pariska
kriminalistika policija je jula 1905. godine uhapsila jednu trinaestogodinju hohtaplerku i
ucenjivaicu. Ova vrlo rano razvijena devojka je ve sa jedanaest godina vodila raspusan ivot; u
dvanaestoj je imala udvaraa koji joj je poklonio skupoceni stan. Otada se i predstavljala kao
markiza Grandvil, ali u nekim sluajevima i kao lejdi Bogran. Novac neophodan za tako raskoan
ivot pribavljala je na taj nain to je zavodila mukarce i onda pod pretnjom povrede morala
iznuivala velike svote novaca.
Varijacije su mnogobrojne. Ukusno odevena dama koja je svojim bogatim nakitom i buketom

cvea privlaila panju na sebe spadala je u one ene pred kojima se u poseenim berlinskim
restoranima moralo zastati u telefonskoj govornici.
Veliki buket cvea koji je drala u ruci bio je stalni posrednik razgovora sa zainteresovanim
gospodinom. Predstavljala se kao vlastelinka, jedinica bogatog ekog kneza Kinskog i njegova
naslednica. Upravo se vratila sa putovanja po Junoj Americi, pa budui da je potroila svoj novac
sa zahvalnou je uzimala ono to su joj njeni oboavaoci davali, a s obzirom na budui brak i
naslee. Tako joj je jedan gospodin koji je nameravao da se njome oeni dao ezdeset hiljada
maraka. Prilikom hapenja ustanovljeno je da je bila sluavka i frizerka, a da su njeni brilijanti lani.
Biva sluavka uspeno nastupa kao kneevska ki. Ve smo rekli da ima devojaka poreklom iz niih
slojeva koje imaju aristokratske crte lica. Ali ako poblie pogledamo, ustanovimo da su govor,
pogled na svet i obrazovanje koji ukazuju na aristokratsko poreklo lani. Dodue, ima i
aristokratkinja ija celokupna pojava ne deluje nimalo kneevski. Za enu koja se brakom iz nieg
sloja uzdigla u aristokratiju kae se da nije u stanju da sakrije svoje poreklo, to mukarcu lake
uspeva. ena je manje prilagodljiva od mukarca i zato je manje sposobna za hohtaplera.
Ima i drugih tipova enidbenih varalica. U sudskim arhivama u Tauntonu, u grofoviji Somerset
nalazi se izvetaj iz 1746. na osnovu kojeg je izvesna gospoa Meri Hamilton bila optuena zbog toga
to se, odevena u muku odeu, venala sa etrnaest razliitih ena. Njena poslednja supruga Meri
Prajs se nije dala prevariti i prijavila ju je policiji: osuena je na javno bievanje i est meseci
tamnice. Bilo je i drugih slinih sluajeva. U Londonu je jedna ena 1777. osuena, jer se obuena
kao mukarac tri puta enila sa razliitim mukarcima.
Erotinom tipu hohtaplerke pripada i jedna dama iz moje tuilake prakse, Margarita S., inae
kerka jednog poznatog profesora u Drezdenu. Prema izjavi njenog oca do svoje dvadeset i etvrte
godine ivota ona je bila potena devojka i posluna kerka. Meutim, ispostavilo se da je bila
nasledno optereena. Naime, njena baka je bolovala od histerije; njena tetka je ve u mladim
godinama smetena u bolnicu za umobolne, a i sin joj takoe bio smeten u istu ustanovu. Dva
neuspela braka su doprineli tome da njen nervni sistem doivi snano rastrojstvo. Njena histerinost
se sastojala u tome to je meni i sudskom lekaru podvaljivala erotine namere. Ona je pod pravim
imenom u razliitim trgovinama kupovala skupocene predmete na veresiju, iako nije imala novca da
to plati; putovala je i boravila po hotelima da bi se na kraju otkrilo da nema novca da plati raune.
Najpre je bila osuena zbog prevare, a kasnije zbog ucenjivanja. Sudski lekar je izjavio da je
degenerisana i da boluje od snanog precenjivanja sopstvene linosti, i da je uverena da ostavlja
neodoljiv utisak na mukarce. Njen duh i karakter obeleavaju nedostatak, rasipnost, izrazita
nezahvalnost, pomanjkanje moralnih oseanja i rasuivanja. Uvek je naglaavala da je pristojna ena
i da nije kriva to je lepa, stasita i temperamentna. Izjavila je da samo zbog lepote nije primljena u
angaman u drezdenskom pozoritu, te da joj je upravnik rekao da je ne moe primiti zato to bi
svojom lepotom zasenila svoje koleginice. Lekari su je najpre proglasili privremeno uraunljivom,
da bi tek kasnije utvrdili da je njena uraunljivost pod velikim znakom pitanja.
Sa ovim prvim uverenjem ona je nastavila sa prevarama. U najboljim drezdenskim radnjama je
kupovala na kredit svileno rublje i kapute od somota, s tim da se raun ispostavi na ime dravnog
tuioca dr Vulfena. I zaista, neko vreme sam bio zasut tim raunima. Meutim, ona mi je slala i
mirisava pisma u kojima me, bez znaka uveravanja o svojoj ljubavi, veoma energino poziva da je
rehabilitujem i na kraju oenim, poto sam je svojim lanim optubama kompromitovao. Pismo je
pisala i tadanjem nemakom caru kako bi me on prisilio da se razvedem od svoje ene i oenim se
njome. Potom je prevrila svaku meru, putovala je nemakim gradovima, boravila po najuglednijim
hotelima, i naravno, nigde nije plaala; ak je u jednom minhenskom hotelu uspela da ubedi

upravnika da e raun platiti dravni tuilac Vulfen i to obrazloila tako to je rekla da je dr Vulfen
protiv nje podigao nekoliko lanih optunica i da je doneta oslobaajua presuda. Rekla je da je
saksonska dravna kasa duna da plati trokove njenog putovanja koje je preduzela, kako kae, radi
leenja svojih ivaca i oporavka od nametnutog joj krivinog postupka i pretrpljenih muka u
istranom zatvoru. I da stvar bude to udnija, direktori tih hotela su mi poslali raune sa molbom da
ih podmirim.
Time dolazimo do psiholopatskih hohtaplerki meu kojima histerine igraju najvidniju ulogu.
Sa histerijom - kratko reeno - boleu raznih duevnih i telesnih pojava - obino su povezana
preterivanja, svesne i nesvesne lai, teatralne sklonosti, dakle svi preduslovi za fantastina varanja.
Dvadesettrogodinja histerina Selestina Vurm je od svoje sedme godine bolovala od ireva i rana i
bila je prikovana za postelju.
Kada se religiozna porodica Korn zainteresovala za njenu sudbinu, Selestina je odluila da uz
pomo svojih roditelja izdano iskoristi njihovu dobrotu i plemenitost. Kornovima je ispriala da je
u snu videla njihovu mrtvu kerku Ursulu koja joj se alila na svoje patnje u istilitu i da moli
roditelje da prinesu rtvu i da joj miraz koji joj nisu dali za ivota, poalju na nebo. Poboni otac je
Selestini dao hiljadu maraka kako bi ih ona poslala Ursuli.

Selestina je posredovala izmeu Kornovih i neba u prepisci koja je ukupno iznosila pedeset
pisama za roditelje i trideset pisama od roditelja pokojnoj kerki. Selestina je pisala pisma sa neba
na lepom, u zlato izvezenom papiru, koji joj je u tu svrhu kupovala lukava majka. Ursula se zahvalila

za poslatu joj fotografiju njene sestre Line i obeala da e im poslati svoju sliku. Potom je pisala da
je na nebu rodila sina i traila novac i opremu za bebu. Budui da dva prekrasna krevetia sa
posteljinom na nebu mogu da se kupe u bescenje, za samo deset maraka, moli da joj roditelji taj
novac poalju posredstvom Selestine. Aneo Josip Ferster, Ursulin mu na nebu i budui otac drugog
deteta, zahvaljivao se za poslati krompir koji mu je odlino prijao kao i za deju opremu koju su deka
i baka poslali. Kasnije se i sama Majka Bogorodica u jednom pismu zahvalila za poslatih dve i po
hiljade maraka: Opet smo vas zatitili od velike nesree jer bi vam stradale dve krave da nismo
odmah poslali pedeset anela. Na kraju je Kornovima pisao i sam Isus Hristos, molio za novac a za
uzvrat davao razna obeanja, na primer, da e pomoi Hermanu Kornu da ne ode u vojsku. U drugom
pismu je pisao: O, dragi Boji izaslanici na zemlji. Jedanput sam uo da ste alosno rekli bolesnoj
Selestini da bi ste se obradovali kada bi stara baka umrla. Ne gubite nadu, jer u ja jednom iznenada
baku povesti sa sobom. Supruzi Korn, inae veoma ogranieni, prevareni su na taj nain za osam
hiljada maraka. Supruzi Vurm su 1898. osueni zbog krivinog dela prevare i sauenitva u prevari.
Karakteristino je da Selestinina histerina priroda nalazi vezu izmeu religioznog i seksualnog,
u emu njena fantazija upravo uiva. Selestinu veoma lako moemo uporediti sa siromanim detetom
Hanele Matern iz istoimenog komada Gerharda Hauptmana. Hanele sanja u groznici da je verena sa
uiteljem Gotvaldom, koji joj se javlja u obliku Hristosa. Hanela je takoe histerina devojka i u tom
smislu tipino je iivljavanje fantazija u prepisci i teatralnoj igri sa velikim brojem osoba;
iivljavanje njene religijske i prikrivene seksualne fantazije bilo je za Selestinu u njenoj bolesti
glavni pokreta njenih prevarnih radnji. A o emu je mogla i da razmilja bolesnica, nego o svome
neveselom erotskom devojatvu i o oekivanju buduih nebeskih radosti. Mada je verovala u veno
blaenstvo i nije se ustezala da ga ispuni nemogunostima za prevaru. Pritom nije nemoguno da je u
svome primitivizmu zamiljala onakvo blaenstvo kakvim ga je opisala u pismima; moda se nadala
da e na nebu biti verena i da e postati majka. Uivanje u takvoj fantaziji joj je olakavalo bolest.
U ovu grupu spada i cvetni medij Ana Rotke, histerina ena nekog kotlara, koja je 1902. u
Berlinu osuena na godinu i po dana zatvora zbog etrdeset osam prevara. Profesori i doktori su je
potovali, grofice i kneginje oboavali. Ona je uesnike svojih spiritistikih seansi zasipala cveem,
brzim pokretom ruke u vazduhu bi zahvatila pomorandu. Nekoj panjolki koja je poelela plodove iz
svoje domovine stvorila je grm eukaliptusa, visine i irine jednog metra. Na jednoj seansi je savila
karike lanca koji je navodno poticao iz egipatskih kraljevskih grobnica; bio je to ustvari lanac koji se
onda mogao kupiti u Berlinu za deset pfeniga. Neki svedok je video da Rotkeova cvee, koje
pokazuje, nosi na koncima pod donjom suknjom u obliku fieka. Kada su je na jednoj spiritistikoj
seansi policajci raskrinkali i uhvatili za obe ruke ona se grevito branila gotovo dvadeset minuta uz
povike: Ne dirajte me, umreu! U njenoj podsuknji nali su sto trideset pet cvetova i nekoliko
pomorandi. Njen mu i impresario istovremeno je izjavio je da njegova ena primila cvee prilikom
hapenja u velikom strahu. Ana Rotke je bila uverena da je spiritiskinja; imala je mo da svakoga
trenutka padne u stanje polutransa zato to je bila abnormalno nastrojena histerina ena. U stanju
transa nije nastupalo duboko pomuenje svesti, mada je ona tvrdila da je u transu imala vizije, ak i
spevala pesme. Upravo zbog histerinog ustrojstva linosti i lakovernosti na koju je svuda nailazila
ipak nije imala istu i potpunu svest o poinjenim prevarama. Izvesno je da svojstvo medijuma moe
da proizvede razna dejstva, ali on nije u stanju da to uradi u svakom trenutku. Poto se u takvim
situacijama od medijuma uvek zahtevaju uda, onda je on primoran da se slui trikovima. Naravno
ovo je bio sluaj i sa Rotkeovom, mada ne bi trebalo zanemariti ni injenicu da je ona na takav nain
zaraivala velike svote novaca.

Hohtapler u umetnosti

U nekoliko navrata smo dodirnuli take koje povezuju psihologiju hohtaplera sa umetnikim
delovanjem, naroito u pesnitvu i glumi.
Neosporno je da postoji psiholoko srodstvo izmeu pesnike snage i hohtaplerskog ustrojstva
linosti. Pesnik je stran ljudima i svetu, ali njegov duh, njegova dua svim silama nastoje da shvate i
protumae taj svet. Upravo u tome se i ogleda glavni zadatak pesnika. Priroda ga je obdarila
sposobnostima da se uivi u ljude svakojakih vrsta i da protumai fenomene nedostupne nauci. Pesnik
se na tome putu susree sa velikom zagonetkom due i sveta, pri emu ga hiljade fantastinih
mogunosti i nemogunosti odvlae od stvarnosti isto onako kao to hohtaplera njegove fantazije i
iluzije odvode na put prevare. U tom uzvienom zadatku pesnika lei i injenica da on, karaktere ljudi
koji mu slue kao uzori i dogaaje koje hoe da prikae, menja i formulie prema svojoj ideji. Neto
slino preduzima i varalica. Tako, na primer, Gete u spisu Istina i pesnitvo kae kao deji
pripoveda basni: Ako bi se posmatrala ta vreva, onda bi se u njoj nala ona preduzimljivost kojom
pesnik imperativno iskazuje ono najneverovatnije i od svakoga zahteva da za stvarno prihvati ono to
se njemu, pesniku, na neki nain priinjava istinitim. Isto tako, esto se dodiruju vredno sa
bezvrednim, genijalnost se granii sa ludilom; umetnost se u svojim fantazijama granii sa
nestvarnou i prevarama. Moglo bi se ak rei da onaj ko hoe da prikae svoje unutranje stanje,
mora na neki nain da sledi put varalice. Ko je sasvim ispravan? Gete skoro uvek; iler ree. Da li je
Rafael sasvim ispravan s obzirom na svoje duevno stanje? Umetnik ne stvara sve u uzvienim
asovima nadahnua, sustiu ga umor i odricanja; samo najvei uspevaju da ostanu isti i veliki, zbog
toga zapostavljaju delo. Umetnici srednje i nie vrednosti pre svega ele delo i zbog toga se menjaju i
falsifikuju. Zbog toga najvie trpi ispravnost. Pogledajmo slikare ekspresioniste, pre svega one koji
su pobegli od impresionizma. Da li su pravi? Zar ne falsifikuju? Zar ne varaju? Na kraju krajeva, zar
to varanje ne otvara nove puteve umetnosti? Zar i kod najistije i najdublje umetnosti ne moemo
pronai deli prevare? Ima glumaca koji su u stanju da nas rasplau, a da pritom sami ostanu potpuno
hladni. tavie, oni svim silama nastoje da svog partnera pomalo zbune. Ovde vidimo da se najvea
umetnost dodiruje sa prevarom.
Fridrih Nie je rekao da pesnik ivi u susedstvu sa zloinom. I injenice mu daju za pravo.
Umetnost se die iz pradubina podsvesti gde ljudski pranagoni lee okovani svagda pripravni za
zloin. Vihor strasti, silina snage kidaju te lance tako da stvaralac i zloinac mogu uporedo da
koraaju. Prisetimo se falsifikovanja slika darovite pesnikinje Lene Krist koja se ubila. Kako lako
umetnikova neobuzdana fantazija moe da preskoi okvire zakona. Pijetra Aretina su nazvali kraljem
lopova, jer je bio vet da svojim literarnim ucenjivanjem od velikana izvue novac. Pesniku je
srodan literarni zloin krivotvorenja. Poznati su sluajevi koji su iskorieni za materijalnu korist,

kao to je Mekfersonov Ospan ili pesme mladoga etertona koje je predstavljao kao tvorevine
srednjovekovnih kaluera. A kako stvar stoji sa velikim pozajmljivaima? Zar to nije bio i ekspir?
Zar to nije bio i kompozitor Georg Filip Hendl? Njegov biograf Krisander izdao je pet svezaka
kompozicija pozajmica. Jedan drugi njegov biograf, Maks Sajfert tome pridodaje i Kajzerovu operu
Oktavija, iz koje je Hendl preuzeo itave stranice, a da po obiaju nije naveo izvor. Da je Hendl
svoje prethodnike s namerom i sistematski iskoriavao, pokazuju njegove belenice koje nisu nita
drugo do prepisivanja tuih kompozicija; da ga ne bi otkrili veinom se sluio nepoznatim i
netampanim. Tejlor i Nojman tvrde da je Hendl bolovao od muzike kleptomanije i da mu je prijalo
da, i bez potrebe, tue kompozicije potpisuje svojim imenom. Pa razmislimo koliko je veliki Hendl
bio daleko od hohtaplera? Na kraju treba rei da velika nauna i tehnika otkria nisu samo
proizvod uenosti, ve da tu i mata ima svog udela. Ona sadre ideje, teorije, hipoteze koje najpre
izgledaju fantastine, da bi na kraju posle mnogih istraivanja dobili svoj eljeni oblik.
Na tome putu pokatkad nam se ljudski duh moe priiniti kao varalica koji naputa svet
stvarnosti. Protivnici ezara Lamroza su tvrdili za njega da je on u svojim istraivanjima mestimino
bivao u carstvu obmana. Proces koji prelazi iz pesnikog stvaranja u kanjivu konstataciju veoma se
lepo moe uoiti kod Fridriha Hebela. Naime, on u svojim dnevnicima pria razne prie koje se nisu
odigrale na onakav nain kako to on opisuje. Tako on na primer, pie kako je optuio prijatelja zbog
brakolomstva, i da je svoje brakolomstvo opravdavao boleu ene. Hebel pie: Poznanik to nikada
nije rekao, ali onaj ko ga je poznavao, taj e mi priznati da se teko moe rei neto iscrpnije.
Drukije reeno, Hebel kae da je prema karakteru poznanika moguno da se tako izrazio, ili da je
tako time opravdao svoje brakolomstvo. Time to je po svoj prilici bez zle namere ili elje da lae,
ve samo kao pesnik iskoristio dogaaj i karakter poznanika, Hebel je ve prekoraio u graanskom
ivotu postavljenu granicu klevete.
Prisetimo se samo pesme Gotfrida Kelera kolski drug, koja upravo na klasian nain ocrtava
te uporedne linije:

Kuda te je odvela tvoja dobra ideja,

O drue iz mladosti rane?
Kako smo se daleko razili
na naem brodiu, na talasima ivota.

Kada smo bili najloiji u razredu,

kako smo se dobroudno zavaravali,
izmiljajui i sanjajui o avanturama,
ljubavi i opasnostima!

I, upravo sada u sjaju svetiljke

vidim kako pokraj mene sa zbirom
promie pogurena i odrpana skitnica.
Tako su se izmenile nae zvezde

Tako su se izmenile nae sudbine.

Ti lupe postao si,
a ja pesnik.

Gotfrid Keler u svome delu Zeleni Hajnrih veoma precizno pravi razliku izmeu lai i
poezije. U detinjstvu je na samome sebi posmatrao pseudologiu phantasticu. U pomenutom romanu
sedmogodinji Hajnrih Li izgovara nekoliko nepristojnih rei iji mu je smisao bio nepoznat. Kad su
ga pitali od koga je uo te rei on je, za trenutak promislivi odgovorio da ih je uo od nekolicine
svojih kolskih drugova sa kojima se malo druio. Deaci su utali pred uiteljem. Kada su Hajnriha
upitali gde je uo te rei, on bez imalo premiljanja, i ubedljivo odgovara: U Briderlajnholcu. On
opisuje nain na koji su ga deaci naveli na etnju, opisuje i put. Taj put se jasno ukazuje pred
njegovim oima i podstaknut protivrenostima i laima neke bajke u koju sada i sam veruje, jer nije u
stanju da na drugaiji nain protumai stvarnost te scene, navodi put i staze koje vode ka tom mestu.
Mada ga on poznaje samo po prii i jedva da je za njega mario, iz njega ipak naviru rei. On
pripoveda priu u svim njenim pojednostima. U koli niko nije zapazio toliku Hajnrihovu govorniku
sposobnost, kao u ovoj prii. Nikome ne pada na pamet da zapita majku da li je on nekad kui doao
mokar (priao je da je upao u potok). Meutim, sa njegovom pustolovinom se dovodi u vezu da je
neko od deaka izostao od kole, i to upravo u vreme koje Hajnrih navodi. Veruje se njegovoj
mladosti i prii, jer ona dolazi neoekivano kao iz vedrog neba njegovog uobiajenog utanja.
Deaci su bili strogo kanjeni, a Hajnrih je ostao ravnoduan prema zlu koga je poinio. Naprotiv, on
je oseao u sebi zadovoljstvo to je pesnika pravednost tako lepo zaokruila njegovu priu, da se
dogodilo neto izvanredno, i sve to zahvaljujui njegovim stvaralakim reima.
Srodstvo hohtaplera sa pesnikom i glumcem nala je inae odraza i u svetskoj knjievnosti.
Setimo se samo Homerovog epa o lukavom Odiseju. Poto ga je jedno proroanstvo odvraalo od
uestvovanja u ratu protiv Troje, pre odlaska se pretvarao da je lud. Meutim, Palamades je
razotkrio i nadmudrio simulanta. On je bio junak vene mladosti, koji je oslepeo jednookog kiklopa
Polifema, pred kime je rekao da se zove Niko, tako da je kiklop zaslepljen bolom uzviknuo: Niko
me je oslepeo! Odisej je kao odlian pripoveda pustolovina u drutvu kraljevske kerke Nausikaje,
na gozbi Feniana pred njenim ocem, kao suludi prosjak, i na kraju u krugu drskih prosaca njegove
ene Penelope. Odisej je bio grki narodni junak, ne samo zbog toga to je lukavstvom, pomou
upljeg drvenog konja osvojio Troju. Grci su priredili narodno veselje u slavu njegovog lukavstva,
svojstva koje inae krasi grki narodni karakter. Narod je voleo tog moreplovca i pustolova velikog
umetnika u pretvaranju i preoblaenju, i zato ga slavi i velia u tom epu.
I nemaka poezija slavi varanje. Setimo se samo epa o Nibelunzima, Votanovog lukavstva,
nevidljive Zigfridove kabanice. Nemaka epska knjievnost uopte gaji tu tradiciju; varalice i lupee
slavi i izruguje im se. Mlinarov sin Hansjerg, ili grof Karabas i njegov pomonik maak u izmama
tipovi su hohtaplera. Kada je kralj vozei se sa svojom kerkom pitao kome pripadaju te divne
livade, polja i ume, seljaci mu odgovaraju: Grofu Karabasu!, poto je maak u izmama bio hitar i
potrao napred i nagovorio ljude da tako odgovore. Kada je trebalo dobiti lep dvorac koji je
pripadao nekom arobnjaku, maak ga nagovara da mu pokae svoje arolije. arobnjak se najpre
pretvorio u lava, a potom je radi probe, trebalo da se pretvori u mia. Kada se arobnjak pretvorio u
mia, maak ga je zgrabio i pojeo. Hansjerg je postao vlasnik dvorca i oenio se kraljevom kerkom.
Hohtaplerska priroda je i vuk koji hoe da pojede sedam jaria i tu svrhu se preobraava u
staru kozu. Kupio je kredu i pojeo ju je da bi dobio fin glas. Isto to bi, u nekoj drugoj situaciji, uradio

i hohtapler. Pekar mu je namazao noge testom, a mlinar ih posuo branom; dakle, neka vrsta kostima,
a sve sa ciljem da jariima pokae belu apu. Na kraju, Rajneke Fuks koga slavi narodni ep i
Geteovo knjievno delo, majstorski je varalica i lopov koji ima bujnu matu i nenadmanu
sposobnost varanja. Stanje patolokog varalice koji nije u stanju da se otrgne od bujice lai i uiva u
prevarama krasi i lukavu lisicu koja trijumfuje nad svojim neprijateljima.
Narodno oduevljenje inom varanja dolazi do izraaja u udesnim putovanjima i
pustolovinama barona Minhauzena. U narodnim priama on je opisan kao junak koji jednim hicem
otkida glavu svome konju koji visi na ularu na iljku tornja, jae na polovini konja i leti na topovskim
uladima. Minhauzenove lai su postale popularne kao tzv. minhauzijade, ali one su ve bile zapisane
u starim knjigama, odakle su samo pozajmljene. Nemaka poezija lai moe se pratiti sve do
Minhauzena i ona za svoj opstanak upravo treba da zahvali narodnom oduevljenju prema varanju.
Iz novije knjievnosti pomenimo Tartarina Taraskonca Alfonsa Dodea. Tartarin nikada nije
naputao svoj rodni grad Taraskon, ali on u svojoj fantaziji ivi u priama o lovovima i ratovima,
koje je proitao u putopisima iz dalekih zemalja. Tako jedanput umalo da dobije slubu u jednoj
trgovakoj kui u angaju, gde je dolo do napada Tatara. On tako uverljivo prikazuje tamonji ivot
da poveruje da je i sam bio u angaju.
Tako je stotinu puta priao o napadu divljih plemena, i kako ih je on odbio, a pria je stalno
zavravala reima: Naoruao sam sve svoje pomonike, razvio zastavu konzulata i borba je zapoela.
Pif, paf, puf - tako se neprestano pucalo s prozora na Tartare. Kada je silom prilika trebalo da krene
u lov u Alir, ita putopise o lovu na lavove i priguenim glasom pria o opasnostima koje e ga
doekati u Africi. Moguno je da je, usled estog prianja svojih buduih pustolovina i lovova, na
kraju i sam poverovao da ih je doiveo i da pria proivljeno. Na jednom drugom mestu stoji poruga
koja se odnosi na june Francuze: Nema laova na jugu - ni u Marseju, niti u Nimsu, ni u Tuluzu niti
u Taraskonu. Junjak ne lae. On se vara. On je uvek u mrei samoobmane. On ne govori uvek istinu,
to je tano, ali on uvek veruje u ono to kae. Ovde se dakle radi o pokuaju da se fantastina
samoobmana protumai geografski. Ona je posebna prirodna pojava... taraskonski tip u sutini nije
nita drugo do francuski karakter u potenciranom merilu.
I Henrik Ibzen na slian nain prikazuje svoga junaka Pera Ginta, koji je izrastao iz naroda.
Njegova majka je bila duevno rastrojena ena, a on sam je bez vaspitanja i obrazovanja. Viak
fantazije mu ne doputa da stvarnost i okolnosti koje ga okruuju proceni ispravno, i stoga esto
dolazi sa njima u sukob. On oivljava neorgansku prirodu, pastirica sa pocepanom suknjom je za
njega princeza, sam se igra princa, a u njenom ocu vidi kralja; fantastine predstave za njega postaju
pravi doivljaj.
Iz domovine je proteran kao momak kome je rad mrzak, koji lae i hvalie se, i hoe da u tuini
postane kralj ili car. Meutim, kako u tu svrhu koristi nesavesna i nemoralna sredstva, pretvara se u
savrenog egoistu, tei za nemoguim i apsurdnim: da Saharu pretvori u more. Kada na kraju doivi
potpuni brodolom, potiten i skrhan vraa se naputenoj verenici koja je ostarela kao i on, i spoznala
da bi i njega jednostavni ljudski odnosi usreili. Per Gint, svakako najbolje Ibzenovo delo,
klasina je tragedija hiperfantastinog oveka, koja pokazuje kuda oveka odvodi viak fantazije ako
nije u stanju da je kao pesnik i umetnik pretoi u umetniko delo, ve utie na njegova realna
oseanja, miljenje i rad. On je muenik svoje fantazije ili maskirani pesnik sa beskrajnom
saveu.
U dramskoj knjievnosti majstor pretvaranja je i ekspirov Riard III koji i sam govori o svojim
sposobnostima pretvaranja i samodopadno nabrajao svoju vetinu. Kada princeza Ana, ijeg je oca i
mua ubio, jadikuje nad leom svoga mladoga supruga, Riard Gloster se bori za njenu ljubav - i ona

ga ne odbija! U ispoljavanju te ljubavi on se slui svim sredstvima - od plamene strasti, pohlepe,

laskanja, bola, kajanja, prostodunosti do ale i brutalnosti - tako da se usled ovog demonskog
meanja princeza Ana sasvim zbuni i pomete u svojoj odluci. Klasian, dakako brutalan, hohtapler i
enidbeni varalica na putu ka kraljevskoj kruni, sa osobinama takve duevne i telesne izroenosti i
genijalnosti, da postaje shvatljiv kad ga igra, kao to ga je igrao Fridrih Mitervurcer, koji na svoju
drugaricu Alpsu Polic ostavlja izvanredan utisak: Po njemu se mogla razumeti Ana - on je bio zmija
koja je nesretnicu hipnotisala kao ptiicu. Bilo mi je vrue i hladno, drhtala sam celim telom, lice mi
je bilo osuto crvenim pegama - bila sam kao u groznici.
Ovaj pesniko-glumaki nagon nije ni kod koga toliko izraen kao kod Getea, koji je voleo da se
uvlai u razne linosti, da govori raznim jezicima due. Pa zar upravo on sam nije taj nesiguran
ljubavnik u Vajslingenu, Klavigu, Verteru i Fernandu? Zar nije on lakoumni politiar u Egmontu? Zar
nije Orest, Taso, Vilhelm Majster i Faust sa dve due u grudima? Zar on ne obavija svoj ivot u plat
istine i poezije? Zar ne preuzima razne spoljanje oblike da se u sebi uvek isti potpuno iivi? Zar
njegovi junaci nisu maske njegovog duha?
Nije li u tom smislu Rihard Vagner sam Rienci, Holandez, Tanhojzer, Loengrni, Tristan, Hans
Zaks, Valter Stolcing, Votan, Zigfrid i Parsifal?
Zar Fridrih iler, uvek negde u blizini kriminalistikog, nije u dve dramske skice prikazao
psihologiju velikog varalice? Najpre u lanom Dimitriju koji verujui u svoje kneevsko poreklo
prima ponuenu politiku misiju. Kad na vrhuncu svoje moi i sree saznaje da je prevaren u vezi
svoga porekla, odluuje se, kako to prilike odreuju u vezi sa njegovim karakterom, da prevaru odri
i prihvaenu ulogu odigra do kraja; na to ga upuuje volja za ivotom. Ono to je ranije bila istina,
vera, poverenje - sada postaje sumnja, prevara, la. Njegova volja je toliko snana da prerasta u
okrutno delo. Zar iler ovde motivu varalice nije dodelio ogromnu tragiku? Jo se to jasnije moe
videti u fragmentu Varbek u kome je junak trebalo da bude opasniji od uzurpatora, koji su kao
kraljevski sinovi navodno umakli goniocima Riarda III, osporavali Henriku VII pravo na presto.
Trebalo je da izgleda kao da mu prevara omoguuje mesto na koje ga je sama priroda odredila na
osnovu njegovih unutranjih i spoljanjih osobina. On nije trebalo da bude obian varalica, ve
roeni vladar koji svoje prirodno pravo na vlast suprotstavlja legitimnosti. Varbek je, a da to i ne
zna, kraljevskog porekla, njegovim ilama tee krv porodice Jork: nejasna slutnja o tome snano
drma njegovu podsvest. On je lani princ, njegova jasna svest ga osuuje, ali ga nejasno oseanje
opravdava u njegovim unutranjim konfliktima. Zar iler ovde nije veliao karakter srodan
hohtapleru?
Tako u obinom ivotu kao i u poeziji nalazimo svet lepog prikazivanja iza koga se zaklanjaju
ljudi i itavi narodi. U oveku je usaena sklonost ka zamiljanju. On u sebi nosi venu tenju da
sebe zamilja drugaijim od onoga kakav zaista jeste u svojoj malenkosti. Stoga zamiljanje kao neka
vrsta nepromenjivog zakona upravlja ivotom i svetom; vekovima ve vladaju maske, pojave koje
zamiljaju. Kneevi i svetenici, dravnik, vojnik i seljak, lekar i naunik, trgovac i umetnik sebe
zamiljaju kao neke koji nisu oni. Ko je taj ko moe da stavi ruku na srce i zakune se da je uvek
sasvim ispravan? Istina, mnogi se trude da budu ispravni prema odei, okolnostima ili sluaju koje su
izabrali prema unutarnjem nagonu, ali niko ne moe promeniti sebe maskom: u novome platu on se
esto nesvesno bori za hitne potrebe; sa darom prikazivanja stoji u vezi i nesposobnost da se trajno
odre na tom maskenbalu ivota. Hohtapler bi tako rado da se iz njegovog renika izbrie re
nemogue. Mi mu prebacujemo da hoe da zamilja, zapanjuje, kopa po zlatu, pliva u moru
dragulja, vara i predstavlja se kao neko drugi. Zar on ipak nije samo dete vremena sveta i istorije?
Kakav sam ja takvi ste vi svi! - dovikuje nam on. Strast prema zlatu hoe da pomuti vaa ula,

uvajte vae due i va um. Hohtapler ima svoju misiju, on vam pred oima dri ogledalo!

Table of Contents
BELEKA PRIREIVAA
Uvod
Geneza hohtaplera
enski hohtapler
Hohtapler u umetnosti