Bertrand Rasel Ljudsko Znanje Njegov Obim I Granice PDF

BIBLIOTEKA
SAVREMENE FILOZOFIJE
SYMPOSION
STRANI AUTORI
UREIVAKI ODBOR
DRAGAN JEREMI
MIHAILO MARKOVI, urednik
GAJO PETROVI
SVETOZAR STOJANOVI
BERTRAN RASL
LJUDSKO ZNANJE
NJEGOV OBIM I GRANICE
N O L IT . B E O G R A D
196 1
Naslov originala
BERTRAND RUSSELL
HUMAN KNOWLEDGE
ITS SCOPE AND LIMITS
Prevedeno sa treeg izdanja, London 1956.
Preveo s engleskog
JOVAN HRISTI
SADRAJ
Misaoni razvoj Bertrana R asla.................................................
Predgovor .................................................................
Uvod....................................................................................................
11
39
41
* t
P r v i de o
SVET N A U K E
I glava
Individualno i drutveno znanje .....................................................
II glava
Svemir astronomije ...........................................................................
III glava
Svet fizike ..........................................................................................
IV glava
Bioloka evolucija ...........................................................................
V glava
Fiziologija senzacije i volje .............................................................
VI glava
Nauka o duhu ...................................................................................
49
54
59
71
78
83
Dr u g i deo
JEZIK
I glava
Upotrebe jezika ...............................................................................
II glava
Ostensivna definicija ............................................................................
III glava
Osobena im en a...................................................................................
IV glava
Egocentrine pojedinanost i .................................................................
V glava
Uzdrane reakcije:
Znanje i uverenje....................................................................................
VI glava
Reenice...................................................................................................
VII glava
Spoljanja referenca ideja i uverenja...................................................
95
101
109
120
128
136
139
VIII glava
Istina: elementarne fo rm e.................................................................
IX glava
Logike reci i lanost .........................................
X glava
Opte znanje .......................................................................................
XI glava
injenica, uverenje, istina i znanje ...............................................
142
150
159
170
Trei d e o
NAUKA I PERCEPCIJA
Uvod ..................................................................................................
I glava
Znanje injenica i znanje zakona ..................................................
II glava
Solipsizam ...........................................................................................
III glava
Verovatno zakljuivanje u zdravorazumskoj praksi ....................
IV glava
Fizika i iskustvo ...............................................................................
V glava
Vreme u iskustvu...............................................................................
VI glave
Prostor u psihologiji ........................................................................
VII glava
Duh i m aterija...................................................................................
185
187
196
202
213
226
232
238
e t v r t i de o
NAUNI
POJMOVI
I glava
Interpretacija......................................................................................
II glava
Minimalni renici ...........................................................................
III glava
Struktura.............................................................................................
IV glava
Struktura i minimalni renici .........................................................
V glava
Javno i privatno vrem e..................
VI glava
Prostor u klasinoj fizici ................................................................
VII glava
Prostor-vreme ..................................................................................
VIII glava
Princip individuacije .......................................................................
IX glava
Kauzalni zakoni .............................................................................
X glava
Prostor-vreme i kauzalitet...............................................................
247
254
260
266
274
284
292
297
312
322
P e t i de o
VEROVATNOA
Uvod ................................................................................................
I glava
Vrste verovatnoe..............................................................................
II glava
Matematika verovatnoa ................................................................
III glava
Teorija konane frekvencije ............................................................
IV glava
Mizes-Rajhenbahova teorija ............................................................
V glava
Kejnzova teorija verovatnoe .........................................................
VI glava
Stupnjevi verodostojnosti ................................................................
VII glava
Verovatnoa i indukcija....................................................................
337
340
345
351
362
371
378
395
e s t i de o
P O S T U L A T I N A U N O G Z A K L J U I VANI A
I glava
Vrste znanja ......................................................................................
II glava
Uloga indukcije..................................................................................
III glava
Postulat prirodnih vrsta ili ograniene raznovrsnosti .................
IV glava
Znanje koje prevazilazi iskustvo .....................................
V glava
Kauzalni nizovi..................................................................................
VI glava
Struktura i kauzalni zakoni .............................................................
VII glava
Uzajamno delovanje ........................................................................
Vm glava
Analogija ..........................................................................................
IX glava
Pregled postulata ...............................................................................
X glava
Granice empirizma ............................................................................
Pogovor prevodioca .........................................................................
Renik nekih vanijih pojmova .......................................................
415
425
430
436
443
450
463
469
473
482
493
495
LJUDSKO
ZNANJE
MISAONI RAZVOJ BERTRANA RASLA

Roen 1872 godine Bertran Rasi je rano ostao bez roditelja i bio
vaspitavan u kui svog dede i babe sve do polaska na studije. Budui da je
B. Rasi po domaoj tradiciji bio orijentisan na politike probleme, intimno
jo od deatva zainteresovan matematikom, upoznat sa tradicionalnom
britanskom filozofijom velikih empirista i sa delima D. S. Mila jo pre
dolaska na studije njegov misaoni razvoj je bio vrlo bogat.
Za vreme studija na Kembridskom koledu B. Rasi se upoznao
sa mnogim linostima koje e kasnije biti vrlo znaajne u britanskoj, pa i
svetskoj filozofiji; izmeu ostalog sa Vajthedom (Whitehead), sa D. E. Murom
(G. E. ) i Mak Tagartom (Mc Tagart). Uticaj Mak Tagarta (kasnijeg
poznatog engleskog neohegelovca) i profesora Stauta (Stout) koji je bio
oduevljeni pristalica Bredlia (Bradley neohegelovac) bio je vrlo jak, tako
da je Rasi zavrio studije kao hegelovac.
Po zavretku studija, 1894 godine, B. Rasi je radio kratko vreme u
diplomatskoj slubi (u Britanskoj ambasadi u Parizu), ali je jo iste godine
naputa, eni se i putuje najpre za Nemaku, gde zajedno sa svojom enom
prouava socijal-demokratski pokret, tako da 1896 godine objavljuje delo
pod naslovom' Nemaka socijal-demokratija (German Social Democracy)
poznato kao njegova prva polemika sa marksizmom. Posle boravka u Nemakoj, putuje u Ameriku gde ostaje tri meseca.
Njegov osnovni interes se u to vreme kree oko pitanja prirode ma
tematike, jer ga ne zadovoljavaju ni Kantovo zasnivanje matematike i ge
ometrije na sintetikim sudovima a priori, niti empiristiko (u osnovi Milovo)
shvatanje matematikih sudova kao generalizacija iz iskustva. Godine 1898
poinje Raslov raskid sa hegelovstvom, najpre stoga to ga ne zadovoljava
Hegelova filozofija matematike. Pod uticajem D. E. Mura, koji se neto
ranije od njega oslobodio uticaja hegelovstva, B. Rasi postaje realist platonovskog tipa. Raskid sa hegelovstvom (i onim originalnim i onim bredlijevskog tipa) dovodi B. Rasla do kritike teorije intrinsinih relacija1 i
do njegove vlastite teorije tzv. logikog atomizma po kojoj su relacije ne
to spoljanje, a injenice jedna od druge logiki potpuno nezavisne teorije
kojoj je B. Rasi sa manjim izmenama ostao veran tokom celog ivota.1
1
Bredli je, naime, tvrdio da se iz saznanja sutine jednog predmeta mogu
logikim putem izvesti sve njegove relacije, te da nam saznanje jednog predmeta
daje mogunost da, polazei od njega, logiki izvedemo svo mogue znanje o
univerzumu u celini.
12
Realizam i logiki atomizam kao filozofska stanovita nisu, naime,
ni u kakvoj suprotnosti, mada s druge strane izmeu njih ne postoji nikakva
nuna logika veza, tako da je B. Rasi ostao logiki atomist i onda kada
je prestao da bude realist. Realizam i logiki atomizam su imena za naine
reavanja razliitih aspekata gnoseoloko-ontolokog problema. Realizam
tvrdi da se u svakom aktu saznanja ima apsolutna podudarnost saznanja
i objektivnog entiteta, a logiki atomizam da su ti, objektivno dati enti
teti, logiki nezavisni jedan od drugog (te da je i nae saznanje jednog enti
teta logiki nezavisno od saznanja nekog drugog entiteta). I jedna i druga
doktrina u Raslovoj interpretaciji nose jak peat pluralizma, kao reakcije
na Hegelov monizam apsolutne ideje koja svojim razvojem ostvaruje, dovodi
u vezu i ukida sve pojedinane stvari i injenice, nasuprot kojima samo ona
ima apsolutnu realnost.
Te iste, 1898 godine, B. Rasi je bio zamoljen da dri predavanja o
Lajbnicu na Kembridskom koledu i iz tih predavanja je nastalo njegovo
delo Kritiko izlaganje Lajbnicove filozofije (A Critical Exposition o f the
Philosophy o f Leibniz) tampano 1900 godine. Blie upoznavanje sa Lajbnicovom filozofijom navelo je B. Rasla na kritiku stare logike koja se bavila
samo sudovima subjekt-predikat oblika, a time vodila u metafiziku supstan
cije i atributa. Posredstvom ove kritike tradicionalne formalne logike i me
tafizike koja je na njoj bila zasnovana, B. Rasi dolazi do ideje da je obian
jezik, kada se upotrebi u filozofiji i logici, izvor mnogih zabluda. Od te ideje
do tenje da se izradi specijalni, precizni, vetaki jezik kojim bi takve zablude
u logici mogle da budu otklonjene i do pokuaja da se ta zamisao sprovede
u delo, jedan je korak koji je B. Rasi uskoro uinio.
Na Internacionalnom Kongresu za filozofiju u Parizu 1900 godine
B. Rasi se upoznaje sa Peanom i njegovim radovima iz oblasti matematike.
Prihvatajui Peanov vetaki jezik, B. Rasi sam konstruie vetaki jezik
za raun relacija i zajedno sa Vajthedom poinje da trai nain da osnovne
matematike pojmove (koji su kod Peana ostali nedefinisani) definie pomou
logikih pojmova, t.j. da itavu matematiku izvede iz logike. To je, naravno,
zahtevalo modifikovanje i razvijanje tradicionalne logike do stepena na kome
bi ona davala dovoljne osnove za izvoenje matematike, tj. stvaranje jednog
kompletnog sistema moderne simbolike logike. Rezultate svog istraivanja
Rasi objavljuje prvo u delu Principi matematike (The Principles o f M at
hematics, 1903 godine), a zatim zajedno sa Vajthedom u delu Principia
Mathematica (prvi tom 1910 g., drugi 1912 g. a trei 1913 g.). Konano,
u toku Prvog Svetskog rata, sedei u zatvoru zbog svoje pacifistike aktiv
nosti, B. Rasi se jo jednom vraa na probleme matematike i pie svoj Uvod
u matematiku filozofiju (Introduction to Mathematical Philosophy, publikovano 1919 g.). U toku ovih godina B. Rasi je publikovao i niz lanaka
koji su vrlo znaajni za razvoj matematike i simbolike logike.
Pored uspelih reenja, pred B. Rasla su se u izgradnji jednog ovako
grandioznog sistema postavile i izvesne i to ne male tekoe (neke od njih
on nije uspeo da razrei). Jedna od takvih tekoa je bilo pojavljivanje tzv.
logikih i matematikih paradoksa. Jedan od najpoznatijih paradoksa jeste
onaj koji nastaje pitanjem: da li klasa svih onih klasa koje ne sadre sebe
kao elemenat, ukljuuje samu sebe kao elemenat ili ne? Ako odgovorimo
13
da ona sadri sebe kao elemenat, onda ona u isto vreme ve prema svojoj
definiciji ne sadri sebe kao elemenat i obratno. Odgovori na dato pitanje
vode, dakle, u protivrenosti. Rasi je ovu tekou, koja je imala vrlo ozbiljne
posledice u matematici, pokuao da razrei tzv. teorijom logikih tipova
iji je osnovni smisao precizno razlikovanje raznih vrsta reci imena za
pojedinano od imena za klase, predikata koji se moe pripisati pojedinanom
od predikata koji se moe pripisati klasi i predikata koji se moe pripisati
relaciji itd. Ponekad je B. Rasi bio sklon da ovoj svojoj teoriji pripie onto
loki status, tj. da je smatra teorijom stvari, a ne teorijom vrsta rei2, ali
najee ju je i sam smatrao teorijom koja se odnosi na rei, tj. ima sintaktiki
smisao. Ovom teorijom (koju je nekoliko puta modifikovao) B. Rasi je na
stojao da apstraktni aparat simbolike logike obezbedi od zloupotrebe, tj.
od mogunosti pravljenja besmislica pomou njega.
Drugi problem je pred B. Rasla postavila njegova realistiko-platonovska orijentacija. Naime, prema takvom stanovitu bi svakom naem
pojmu morao da odgovara neki objektivni entitet. U sluaju matematike
ti entiteti oigledno nisu mogli da budu ulno dati, te se moralo pretpostaviti
njihovo bivstvovanje u nekom vanvremenskom, idealnom carstvu. Tako
bi svakoj vrsti brojeva i svakom broju ponaosob morao da odgovara neki
objektivni broj po sebi. Zbog oigledne komplikovanosti takve pretpostavke,
B. Rasi je poeo da trai nain da razne vrste brojeva definie jedne pomou
drugih i da na taj nain smanji broj idealnih entiteta. Tako se rodila ideja
i metoda analize, kojoj je B. Rasi u prvo vreme pripisivao ontoloki
znaaj : naime, ako bismo jednu vrstu entiteta uspeli da definiemo terminima
koji oznaavaju neku drugu vrstu entiteta, otpala bi nunost pretpostavke
da ona prva vrsta entiteta realno postoji, a ostala bi samo potreba da ovu
drugu vrstu, pomou koje smo onu prvu definisali, smatramo za objektivno
postojeu. Imena one prve vrste ne bi oznaavala nikakav objektivni entitet,
ve bi bila na faon de parler. Kasnije, kada je prestao da bude realist platonovskog tipa, B. Rasi je analizu ipak smatrao znaajnom metodom, pa
ak i centralnim problemom svog rada (to se vidi i iz samih naslova nje
govih kasnijih del, kao to su: Analiza materije, Analiza duha), ali joj
je pridavao vie gnoseoloki nego ontoloki status, tj. njen zadatak je bio
da ispita sa kojim minimalnim renikom i uz koji najminimalniji broj pre
misa, moemo da opiemo i objasnimo nae iskustvo i nae znanje. Ipak,
B. Rasi se nikad nije odrekao ideje da pomou analize moemo doi i do
preciznijih znanja o svetu injenica.
Jedan specijalan sluaj analize bila je Raslova uvena teorija des
kripcija (prvi put formulisana u poznatom lanku O denotiranju, On
Denotation, 1905 g.). Ona je nastala kao pokuaj da se odgovori na pitanje:
postoji li neto u svetu injenica to odgovara takvim opisima koji su protivreni kao to je npr. okrugli kvadrat? Teorija deskripcije je trebalo da
d tehniku analize reenica u kojima se takvi opisi (deskripcije) pojavljuju
i njihovog pretvaranja u reenice koje bi imale isti smisao, ali u kojima bi
ovi opisi, iji oblik stvara zabunu, bili eliminisani.
2 Naprimer u delu Logiki atomizam (Logical Atomism, 1924 g.)
14
Rad na osnovama matematike i na simbolikoj logici su uskoro
usmerili Raslovu panju s jedne strane na epistemoloke probleme, a s druge
strane na teoriju jezika, kako vetakog tako i obinog.
to se epistemologije tie, B. Rasi poinje od kritike pragmatizma.
Nasuprot pragmatikoj teoriji istine, Rasi razvija teoriju istine kao kore
spondencije. Godine 1912 B. Rasi publikuje delo Problemi filozofije (The
Problems o f Philosophy) u kome zastupa dualizam materije i duha, du
alizam pojedinanog i univerzalnog i dualizam dveju vrsta saznanja: nepo
srednog saznanja i saznanja putem opisa. Za njega su materija i duh bili
prosti, jedan od drugog potpuno razliiti entiteti, koji su nesvodljivi kako
jedan na drugi, tako i na neto to nije ni materija ni duh; B. Rasi je smatrao
da postojanje duha znamo iz neposrednog iskustva (svest o svome ja koje
je duhovno), dok o postojanju materijalnih stvari van nas zakljuujemo na
osnovu izvesnih osobina naih 'opaanja. Prihvatanje dualizma pojedina
nog i univerzalnog pokazuje snane tragove realizma platonovskog tipa
(postoji jedno univerzalno u nekoliko ili bezbroj pojedinanih; to univer
zalno je dato u neposrednom iskustvu).
Ve posle dve godine, u delu Nae znanje o spoljanjem svetu (Our
Knowledge o f the External World, 1914 g.) B. Rasi otstupa od ovog stano
vita. Njemu se uinilo da nema dovoljno dokaza o postojanju materijalnih
stvari van naeg iskustva, ili da se nae iskustvo moe objasniti na zado
voljavajui nain i u sluaju da odbacimo pretpostavku o postojanju mate
rijalnih stvari. U ovom delu B. Rasi smatra da pojam materijalna stvar van
naeg iskustva nastaje kao logika konstrukcija iz elemenata neposrednog
iskustva (naeg vienja, uvenja, dodira sa nekom stvari u raznim trenucima
i sa raznih strana). Ovakvim stanovitem (u sutini subjektivno-idealistikim) B. Rasi ini prvi korak prema tzv. neutralnom monizmu3, koji je
on sam jo uvek sve do 1921 godine kritikovao. Neutralni monizam je sta
novite prema kome ni materija, ni duh nisu prosti entiteti, jedan od drugog
potpuno razliiti, ve su i jedno i drugo konstrukcije iz elemenata neposred
nog iskustva (opaaja ili oseta); prema tome, Raslovo stanovite u delu
Nae znanje o spoljanjem svetu jo se ne moe okarakterisati kao neutralni
monizam, jer je on samo materiju smatrao logikom konstrukcijom, dok
je za duh i dalje smatrao da je to prosti entitet, dat u neposrednom iskustvu.
Pored matematike, logike i teorije saznanja i etika u to vreme pri
vlai Raslovu panju: 1910 godine on publikuje jednu raspravu pod naslo
vom Etika (Ethics) u kojoj, na nain vrlo slian Murovom4, pokuava
da odredi predmet etike i da d analizu znaenja reci dobro i ispravno.
Izbijanje Prvog Svetskog rata odvaja B. Rasla od teorijskih problema
za nekoliko godina. Vatreni protivnik rata on razvija veoma intenzivnu
pacifistiku aktivnost. Raslova, ratom naglo poveana, drutveno politika
aktivnost nije nipoto sluajna epizoda u njegovom ivotu, jer se B. Rasi
i pre rata interesovao za drutvena zbivanja, bio lan Fabijanskog drutva
3 Zaetnik neutralnog monizma je Ernst Mah (Ernst Mach) svojim delom
Analiza oseta (Analyse der Empfindungen, 1886 godine). U naem veku su neutralni
monizam prihvatili i uinili modernim pragmatist Viljem Dems (William James)
i ameriki neorealisti Peri, Hoult (R. R. Perry, E B. Holt) i drugi.
4 Vidi str. 28 ovog predgovora.
15
socijalista i kandidovao se za Parlament. Svestran i teoriski duh kakav je
bio, B. Rasi se ni u vreme rata nije zadovoljio samo neposrednom dnevnopolitikom delatnou i publicistikom, ve se bavio i prouavanjem uzroka
rata, pitanjima morala i traenjem perspektiva drutva posle rata. On uvia
da kapitalistika ekonomika nuno vodi u ratne krize i da mora biti ukinuta
radi obezbeenja mira. U delu Putevi prema slobodi: socijalizam, anarhizam,
sindikalizam (Roads to Freedom: Socialism, Anarchism and Syndicalism,
1918 god.) B. Rasi trai izlaz iz krize kapitalistikog drutvenog poretka5.
Pred kraj rata je B. Rasi zbog svoje pacifistike aktivnosti bio uhapen.
Posle zavretka rata, 1920 godine, B. Rasi odlazi u Sovjetski Savez,
nadajui se da je tamo stvoren model novog drutva, koje e odgovarati
njegovim idealima: ali on uskoro (posle pet nedelja) naputa Sovjetski Savez
razoaran: njegov graanski liberalizam se buni protiv diktatorskog karaktera
revolucionarnog reima, ali ga u isto vreme navodi na opravdane slutnje
da e nasilje znatno nadiveti situaciju u kojoj je bilo neophodno 6. Plod
ovog boravka je knjiga Praksa i teorija boljevizma {The Practice and
Theory o f Bolshevism, 1920 g.) i niz lanaka u kojima on iznosi svoje, uglav
nom negativne, utiske.
Uskoro posle toga B. Rasi putuje po Kini, gde ostaje oko godinu
dana, a svoje impresije publikuje u poznatoj knjizi Problemi Kine {The
Problems o f China, 1922 g.) i u nizu lanaka. U uporeenju sa Kinom i
uopte istonjakim nainom ivota i miljenja, jo reljefnije se za Rasla
istie destruktivna mo nekontrolisano industrijalizovanog naina ivota
Zapada. Ima puno razloga za pretpostavku da je ideja o kulturnoj dokolici,
kao idealu ljudskog budueg ivota (nasuprot kultu rada koji Rasi smatra
negativnom osobinom zapadnjakog i sovjetskog naina ivota), tako efektno
branjena u Raslovom kasnijem delu Pohvala lenjosti {In Praise o f Idleness,
1935 g.), roena u ovoj komparaciji Zapada i Istoka.
Ve smo spomenuli da je B. Rasla bavljenje matematikom i sim
bolikom logikom dovelo do razmatranja problema jezika; posebno su u
tom smislu znaajne ideja o analizi i teorija deskripcije. Jedna spoljanja
okolnost je jo vie uticala na razvijanje Raslovih interesa u ovom pravcu :
on se, naime, jo rata upoznao sa Ludvigom Vitgentajnom (Ludwig
Wittgenstein) koji mu je jedno vreme bio student. Vitgentajnove ideje o
jeziku kao glavnom problemu filozofije i njegovo shvatanje strukture sveta,
koje je veoma nalikovalo Raslovom logikom atomizmu, zbliilo je ova dva
znaajna mislioca i ujedno potstaklo Raslov interes u pravcu prouavanja
jezika. Plod tog interesovanja je serija lanaka pod naslovom Filozofija
logikog atomizma {The Philosophy o f Logical Atomism, 1918 1919 g.).
U ovom delu se Rasi bavi tzv. idealnim jezikom jezikom koji bi po svojoj
strukturi bio ako ne identian, a ono veoma slian strukturi injenica koje
oznaava; strukturu pak injenica B. Rasi je zamiljao prema svom modelu
logikog atomizma: one su, po njemu, nezavisne jedna od druge. Struktura
tog zamiljenog idealnog jezika je ustvari gotovo identina sa strukturom
jezika simbolike logike i matematike, onakvim kakve ih je B. Rasi izloio
6 Vidi str. 27 28 ovog predgovora,
16
u svojim ranijim radovima iz te oblasti. B. Rasi, dodue, nije smatrao da bi se
njegov Idealni jezik mogao upotrebiti u svakodnevnom ivotu, ali ga je
zato smatrao oruem koje e unaprediti logiku i nauku, jer bi takav idealni
jezik, po njegovom miljenju, maksimalno mogue korespondirao stvarno
sti po svojoj strukturi, a njegove bi se rei odnosile samo na neposredna
iskustva i stoga bi stavovi formulisani u tom jeziku bili najsigurnije premise
za svako dalje, iz njih izvedeno, znanje. Jedino ime se B. Rasi nije sa svom
ozbiljnou pozabavio (mada je tu i tamo nabacio to pitanje) jeste problem
nekomunikabilnosti jednog takvog jezika, a stoga i njegove potpune prak
tine neprimenljivosti u bilo kojoj nauci.
Ratom razdvojeni, B. Rasi i L. Vitgentajn su se posle rata opet
sreli u Engleskoj. Godine 1922 Vitgentajn publikuje svoje uveno delo
Logiko-filozofski traktat (Tractatus logico-philosophicus) , za koje B. Rasi
pie predgovor. Nasuprot Vitgentajnu koji je smatrao da se jezikom moe
govoriti o stvarnosti, ali ne i o jeziku samom, B. Rasi je takvo reenje smatrao
mistikim i kao razreenje nastale tekoe sugerirao je ideju o hijerarhiji
jezika, prema kojoj bi se jednim jezikom moglo govoriti o stvarnosti, a drugim
jezikom (vieg tipa) o ovom prvom jeziku i njegovoj strukturi i tako dalje
u beskonanost.7 Ova ideja o hijerarhiji jezika, razvijena prvo u delima Tarskog
i Karnapa, a tek kasnije i kod samog B. Rasla u delu Istraivanja o znaenju
i istini (Inquiry into Meaning and Truth, 1940 g.) bila je veoma znaajna
i plodna za dalji razvoj logike.
Godine 1921, svojim delom Analiza duha (The Analysis o f Mind)
B. Rasi nastavlja onaj razvojni put koji je zapoeo godine 1914 delom Nae
znanje o spoljanjem svetu, put od realizma platonovskog tipa prema neutral
nom monizmu. D ok je u delu Nae znanje o spoljanjem svetu B. Rasi jedino
materiju smatrao logikom konstrukcijom iz elemenata neposrednog iskustva,
a duh jo uvek shvatao kao prosti i nesvodljivi entitet, u delu Analiza duha
Rasi nastoji da i duh svede na skup elemenata neposrednog iskustva. Naj
bolje je da se posluimo Raslovom vlastitom ilustracijom da bi ova apstraktna
teorija postala jasnija. Ako imamo nekoliko fotografskih ploa, kae Rasi,
i ako je na njima eksponirano kretanje onoga to mi zdravorazumski nazi
vamo zvezdom, onda skup pojavljivanje zvezde na raznim ploama zovemo
zvezdom (materijalni objekat), a skup eksponiranih pojava na jednoj ploi
zovemo perspektivom. Ako se na mestu ploe nae nervni sistem i mozak
koji registruju razne pojave u obliku oseta, onda takvu perspektivu zovemo
duhom. Tako ni duh, ni materija nisu prosti, ve sastavljeni iz istorodnih
elemenata: oseta i neeg slinog osetima (pojava zvezde na fotografskoj
ploi nije oset, ali mu je u izvesnom smislu slina). Ovde nastaje izvesna raz
lika izmeu Raslove i ostalih varijanti neutralnog monizma: za Rasla su
samo nai oseti istinski neutralni, tj. mogu da budu i jesu i duhovni i ma
terijalni; pretstave (slike seanja itd.) nisu neutralne, ve isto duhovne, a
one pojave koje nisu oseti, jesu samo materijalne, a ne i duhovne. Tako Raslova
varijanta neutralnog monizma jo uvek ima neto manje subjektivistiki stav
7
Termin jezik se ovde upotrebljava u neto uem od uobiajenog,
tehnikom znaenju: on oznaava skup rei i pravila njihovog kombincvanja koje
se upotrebljavaju u jednoj oblasti (jezik matematike, jezik fizike, jezik sintakse itd.).
17
od ostalih varijanti istog stanovita; to se ogleda u priznavanju onih elemenata
koji, mada slini osetima, nisu oseti. Neutralni monizam, kojim je B. Rasi
nastojao da se uzdigne iznad protivstava materijalizma i idealizma, doveo
ga je do niza tekoa. Jedna od njih je poricanje univerzalnog vaenja zakona
kauzaliteta (jer bi inae bilo neizbeno pitanje: a ta je uzrok kako oseta,
tako i onih pojava koje nisu oseti? pitanje koje bi potpuno sruilo ne
utralni monizam); druga neuobiajena i protivrena pretstava prostora,
jer bi oseti trebalo istovremeno da se nalaze na dva mesta u prostoru: tamo
gde je perspektiva ili duh i tamo gde je ono to se pojavljuje (mate
rijalni objekt). Te imanentne tekoe su svakako jedan od ozbiljnih razloga
zbog kojih se ovakvo stanovite pokazalo kao neodrivo, iskonstruisano i,
moemo rei, najneplodnije od svih stanovita, koja je B. Rasi u toku svog
ivota pokuavao da zastupa.
Kako je sistem neutralnog monizma delom Analiza duha bio dograen do kraja, B. Rasi je, privremeno zadovoljan reenjem, za nekoliko
godina gotovo prestao da se bavi teorijom saznanja. Njegovu panju po
novo privlae problemi drutva, problemi normativne etike i javlja se jedno
novo interesovanje interesovanje za probleme vaspitanja. Ovaj novi interes
sam Rasi objanjava injenicom da su mu se u meuvremenu rodila dva
deteta. Njegova vea del iz oblasti teorije vaspitanja jesu: O vaspitanju,
naroito u ranom detinjstvu (On Education Especially in Early Childhood,
1926 g.) i neto kasnije Vaspitanje i drutveni poredak (Education and the
Social Order, 1932g.). Pripisujui vaspitanju ogroman znaaj, ak vei nego
to ga ono stvarno ima8, B. Rasi je protestovao protiv zastarelih pogleda
na vaspitanje (upotreba prinude itd.), protiv odgajivanja mladog narataja
kao vemika i dobrih podanika i pledirao za omoguivanje kolovanja talentovanoj deci bez obzira na drutveni i materijalni poloaj njihovih roditelja.
Godine 1927 on je publikovao delo pod karakteristinim naslovom:
Zato nisam hrianin (Why I am not a Christian) u kome pobija pokuaje
racionalnog fundiranja religije, kao i tvrenje da je Isus Hristos istoriska
linost, a crkvu optuuje za igranje konzervativne uloge u drutvu9.
U toku ovih godina od 1921 do 1927 B. Rasi se intenzivno bavio
modernom fizikom koja je proivljavala (kao to je to i danas sluaj) buran
period revolucionarnih otkria. Ovaj Raslov interes se ogleda u dvema knji
gama: ABC atoma (The ABC o f Atoms, 1923 g.) i ABC relativiteta
(The ABC o f Relativity, 1926 g.). Podrobno upoznavanje sa rezultatima
moderne fizike navelo je B. Rasla na revidiranje doktrine neutralnog mo
nizma. Mada u delima publikovanim 1927 godine (Analiza materije
The Analysis o f Matter i Skica filozofije An Outline o f Philosophy)
B. Rasi svoje stanovite jo uvek naziva neutralnim monizmom, ostaje kao
injenica da neutralni monizam iz 1921 godine nema ba mnogo zajednikih
osobina sa ovim neutralnim monizmom iz 1927 godine.
Raslovo stanovite 1927 godine mnogo je blie Vajthedovom stanovitu
nego neutralnom monizmu. Ono to on sada smatra neutralnim materijalom
od koga su sastavljeni i materija i duh, jesu dogaaji (events). Odnosi iz
2 Ljudsko znanje
18
meu dogaaja odreuju karakter prostora i vremena, a njihovi kauzalni
nizovi su ono to zovemo materijalnim objektom ili duhom (ako su
kauzalni nizovi fizikalni, imamo materijalni objekt, ako su kauzalni nizovi
mnemiki, tj. psiholoki, imamo duh). Oigledno je da su prema ovoj teoriji
dogaaji ustvari samo terminoloki slini meu sobom (naime, i jednu i
drugu vrstu dogaaja zovemo dogaajima) a ne pretstavljaju istorodne
elemente kao to je to bio sluaj sa elementima (osetima i neim slinim osetima) koje je Rasi smatrao neutralnim u delu Analiza duha. Treba naglasiti
da se Rasi uporedo sa vraanjem na pozicije koje su prihvatljivije s take
gledita nauke od njegovog starog stanovita, vratio i priznavanju univer
zalnog karaktera zakona kauzaliteta, mada je sam kauzalitet jo uvek shvatao
na neto fenomenoloki nain.
U ovim delima iz 1927 godine jasno se vidi koliko je Rasi analizu
sve manje shvatao kao ontoloku, a sve vie kao gnoseoloku doktrinu; on,
naime, ne kae da je stvar po sebi (npr. elektron po sebi) skup dogaaja,
ve da mi o njoj imamo nekakvo iskustvo i nekakvo saznanje samo onda
kada se s njom neto dogaa (npr. kad elektron odailje energiju). Skup
dogaaja vezanih kauzalnim zakonom, to je ono to mi znamo o jednoj stvari.
Pitanje da li iza tih dogaaja stoji i neka supstanca B. Rasi je smatrao
neopravdanim i metafizikim pitanjem.
Problemima epistemologije i teorije jezika B. Rasi se ponovo vraa
(u meuvremenu se bavio problemima drutva, etike, religije, vaspitanja)
tek 1940 godine u delu Istraivanja o znaenju i istini, koje je po osnovnom
stavu veoma blisko ovom delu koje italac ima pred sobom; taj stav se moe
okarakterisati kao sve vee priklanjanje nekoj vrsti naunog realizma.
Za vreme Drugog Svetskog rata duboko antifaistiki stav Raslov
naveo ga je da otstupi od svojih pacifistikih principa, jer je smatrao d a je
borba protiv faizma dozvoljena svim sredstvima, pa ak i orujem.
Raslov interes za istoriju filozofije, ispoljen prvi put veoma rano
(u delu Kritiko izlaganje Lajbnicove filozofije, 1900 g.) i stalno prisutan
u svim njegovim obimnijim delima iz oblasti filozofije u obliku kritike sta
novita ovog ili onog autora, dolazi do izraaja u delu Istorija Zapadne
filozofije; njena povezanost sa politikim i socijalnim uslovima od najra
nijih vremena do dananjeg dana (A History o f Western Philosophy ; Its
Connection with Political and Social Circumstances from the Earliest Times
to the Present Day, 1945 god.). Sama metodoloka ideja istaknuta u naslovu
je znaajna i svea, mada bi se njenom konkretnom provoenju od strane
Rasla mogao postaviti niz primedbi.
Godine 1948 B. Rasi publikuje Ljudsko znanje (Human Knowledge,
Its Scope and Limits) delo koje italac ima pred sobom i koje je, bar
zasad, konani rezultat Raslovih dugogodinjih istraivanja u oblasti teorije
saznanja. O njemu e biti govora u iduem odeljku.
Od 1948 godine dosada B. Rasi se uglavnom bavio publicistikom,
sa svojstvenom mu ivou reagujui na posleratne politike i socijalne pri
like, borei se protiv mogunosti novog atomskog rata i atomskog naoruanja
i eksperimenata, pledirajui za jednu od svojih omiljenih ideja za stvaranje
svetske vlade koja bi spasla oveanstvo od strahota samounitenja i zavela
racionalniji drutveni poredak. Godine 1954publikovao je svoje zasad poslednje
19
obimnije delo Ljudsko drutvo u etici i politici (Human Society in Ethics
and Politics).
Takav je ivotni i misaoni put jednog od najveih modernih filozofa
Bertrana Rasla.
EPISTEMOLOKI PROBLEM U DELU LJUDSKO ZNANJE
Obimnost problematike koju je Rasi zahvatio u ovom svom delu
ne dozvoljava nam, naalost, da se kritiki osvrnemo na sve one izvanredno
znaajne i aktuelne probleme za koje je Rasi traio i predloio izvesna reenja.
Tu je problem jezika (II deo), problem razlikovanja subjektivnog (opaajnog)
i objektivnog (fizikalnog) prostora i vremena (III deo), problem interpretacije
u iskustvu izvesnih apstraktnih naunih pojmova (definicija trenutka, take
itd. u IV delu), p ro ti razliitih znaenja reci verovatnoa i Raslova kri
tika razliitih savremenih teorija verovatnoe (Mizes, Rajhenbah, Kejnz itd.).
Uprkos zanimljivosti svih ovih problema, kao i injenici da se Raslova
reenja u mnogome mogu bar kao baza za diskusiju prihvatiti, ako ne i u
potpunosti usvojiti, mi emo se u ovom predgovoru zadrati samo na onom
problemu koji je osnovan za ovo delo i koji je sam Rasi formulisao u Pred
govoru na sledei nain: U ovoj knjizi pokuao sam da raspravim, to sam
potpunije mogao, jedno vrlo obimno pitanje: kako je mogue da su ljudska
bia, iji su dodiri sa svetom kratki, lini i ogranieni, ipak sposobna da
znaju onoliko koliko znaju? Da li je vera u naa znanja delimino iluzorna?
A ako nije, ta je onda to o emu moramo da stiemo znanja putem razli
itim od puta naih ula?101
Da bi se Raslova metodoloka polazna taka shvatila kako valja,
treba naroito naglasiti nain na koji Rasi postavlja ovo pitanje. On se, naime,
ne pita: da li je nauka mogua? to bi bio skeptiki prilaz problemu, nego:
kako je nauka mogua? to je nauno potpuno legitimno pitanje i plodnije
metodoloko polazite.
Problem o kome je re nastaje na ovaj nain: jo od Lajbnica i Hjuma
je uobiajeno razlikovanje istin razuma od istin injenica. Moderna
filozofija, naroito logiki pozitivizam, je tu razliku zaotrila do potpune
disparatnosti izmeu analitikog, navodno tautolokog, potpuno izvesnog
i nunog zakljuivanja kako se obavlja u istoj matematici i deduktivnoj lo
gici i sintetikog, neizvesnog (uvek samo verovatnog) zakljuivanja empiriskih nauka, zakljuivanja koje ne sadri u sebi nikakvu logiku nunost,
ali zato prua nova znanja. Ovu dihotominu podelu Rasi prihvata, mada
u blaem obliku od logikih pozitivista, to moemo videti iz sledeeg teksta,
kao i iz mnogih drugih njemu slinih: Opte je priznato, kae Rasi, da se
zakljuivanja nauke i zdravog razuma razlikuju od zakljuivanja deduktivne
logike i matematike u jednom veoma vanom pogledu, naime, da je zaklju
ak, kada su premise ispravne i rasuivanje ispravno, samo verovatan.n
Zato je to tako? Sa jedne strane mogu da postoje relevantne injenice koje
10 Str. 37 ovcg prevoda.
11 Str. 335 ovog prevoda.
20
ne znamo; sa druge, zakoni koje treba da prihvatimo da bismo predvideli
budunost mogu da budu neistiniti. . . Ali postoji i jedna trea vrsta sumnji
koja nastaje kada znamo jedan zakon koji tvrdi da se neto obino dogaa,
ili moda u jednoj ogromnoj veini sluajeva, iako ne uvek.12 Kao to vidimo
Raslovi razlozi za sumnju u apsolutnu izvesnost naunih zakljuaka su raci
onalni i ne baziraju se ni na kakvoj dogmatskoj potrebi konstrukcije sistema.
Deduktivnim zakljuivanjem logike i matematike Rasi se u ovom
delu ne bavi. Ono to njega ovde zanima je sledee: Prvo, ako su sva naa
iskustva samo pojedinana (tipa ovo A je B) ta nam omoguuje izvoenje
bilo kakvog zakljuka, a pogotovu izvoenje opteg zakljuka (tipa svi A
su B), ili s druge strane kako jedna pojedinana injenica moe da bude
potvrda za neku optu teoriju? Drugo, ta nam omoguuje donoenje zak
ljuaka na osnovu pojedinanih injenica iskustva o onome to lei van na
eg iskustva, tj. o objektivnoj stvarnosti po sebi? Rasi s pravom smatra da
to nisu potpuno razliiti, odvojeni problemi, jer pronalaenje principa (po
stulata, kako ih on zove) one prve vrste zakljuivanja dovoljno je da se u
isto vreme opravdaju i ovi drugi, zakljuci o onome to transcendira iskustvo.
S te take gledita Rasi otpoinje svoju kritiku empirizma. Empi
rizam je ili nedosledan (naprimer, kada veruje u mogunost optih zakljuaka
o iskustvu, a odbija da prihvati zakljuke o onome to ga transcendira; ili
kad veruje u egzistenciju ljudskih bia, ali ne i u egzistenciju fizikih objekata)
ili se pretvara u solipsizam, tj. prihvata zakljuak da je jedno pojedinano
Ja kao skup odreenih psihikih procesa senzacija, pamenja i iekivanja,
jedino to postoji. Solipsist je opet nedosledan, ako tvrdi da to Ja ima
nekakvu realnu prolost ili e imati budunost. Jer, i jedno i drugo se moe
znati samo pomou zakljuivanja, a to zakljuivanje pretpostavlja principe
koje solipsist nije spreman da prihvati. Jedino gledite koje u takvom sluaju
ostaje logiki neprotivureno jeste solipsizam trenutka, tj. stanovite prema
kome je jedan trenutni skup doivljaja jednog Ja sve za ta se moe znati
da realno postoji. Takvo gledite je u sebi potpuno logiki neprotivureno
(itaoc treba da stalno ima na umu da gdegod Rasi kae logika on misli
na deduktivnu logiku), ali je ono toliko neverovatno i u takvoj suprotnosti
ne samo sa zdravim razumom i naukom, nego i sa ponaanjem onih ljudi
koji bi takvo stanovite pokuali da brane, da je psiholoki potpuno nemo
gue verovati u njega i braniti ga.
Poto je izvrio ovakvu svojevrsnu reductio ad absurdum empi
rizma kao filozofskog stanovita, Rasi se vraa na svoja polazna pitanja u
nameri da na njih d jedan adekvatniji odgovor.
Empirizam je, naime, u jednom u potpunom pravu, smatra Rasi:
logiki je nemogue da se iz jednog skupa pojedinanih injenica napravi
neki valjani opti zakljuak. Ako bismo se nali u svetu u kome ne postoje
zakoni koji povezuju pojedinane injenice, ili u svetu iji nijedan zakon
ne bismo mogli da saznamo, svako zakljuivanje bi bilo nemogue. 13 Prema
12 loc. cit.
13 Sva takva zakljuivanja mogu se opravdati samo ako je mogue
utvrditi zakone. Kad ne bi bilo optih zakona, znanje svakog oveka bilo bi ogra
nieno na njegovo sopstveno iskustvo. Potrebnije je da bude zakona, nego da oni
budu poznati kae Rasi. Str. 336 ovog prevoda.
21
tome, ako nai zakljuci treba da budu valjani (a oni to u svojoj veini hypotesifcsu) i ako treba da imaju nekakav opti karakter (koji stvarno imaju)
meu premisama naeg saznanja mora da bude jedan ili vie optih stavova.
A poto deduktivna logika ne poznaje nijedan takav princip, svaki princip
koji opravdava zakljuivanje sa pojedinanog na opte mora da bude jedan
prirodni zakon, tj. iskaz da stvarni svet ima izvesne karakteristike za koje je
sasvim mogue da ih i nema.14 kae Rasi.
Koji su to, dakle, stavovi i odakle ih, na koji ih nain znamo?
esto se tvrdi, kae Rasi, da nam indukcija prostim nabrajanjem
prua takve opte premise. Poto je indukcija prostim nabrajanjem nesigurna,
(ostaje obino veliki broj neispitanih sluajeva) smatra se da zbog toga za
kljuci empiriskih nauka nisu izvesni ve samo verovatni. Rasi odluno kritikuje takvo gledite: indukcija prostim nabrajanjem ima posla samo sa
ekstenzijama (brojem, obimom ispitanih sluajeva), a ne i sa intenzijama
(karakteristikama koje treba da budu utvrene). nego to putem induk
cije potvrdimo ili odbacimo neki zakljuak, pre nego to uopte smatramo
da vredi pribei indukciji kao metodu proveravanja, mi moramo da imamo
nekakvo uverenje o tome da je odnos izmeu karakteristika koji tvrdimo
u naem zakljuku verovatan ili verovatno zakonit. Niko naprimer, ne veruje u stav Svi logiari ije prezime poinje slovom Q ive i u budue e
iveti u Americi mada bi indukcijom na osnovu podataka o svim ivim logiarima ustanovili da je stav svi logiari ije prezime poinje sa Q ive u
Americi potpuno istinit. Zato, ipak, ne smatramo vezu izmeu bavljenja
logikom, slova Q i ivljenja u Americi nunom zakonitom vezom, niti
na osnovu poznatih injenica pravimo predvianja o buduem toku doga
aja? Zato to imamo jedno uverenje koje prethodi indukciji o tome da
navedene karakteristike nisu povezane. Tako, dakle, indukcija moe da prida
veu ili manju verovatnou jednom zakljuku, moe ak da ga opovrgne, ali
ne moe da nam pomogne pri izvoenju zakljuka. Uz pomo matematikog
aparata teorije verovatnoe Rasi jo jednom dokazuje da svaka pretpostavka
mora da ima izvesnu poetnu verovatnou, da bi se iole ubedljivim mate
matikim rezultatom (relativno visokom vrednou razlomka m/n) moglo
na osnovu indukcije neto da se kae u prilog toj pretpostavci.
Tako, potoi indukcija i teorija verovatnoe mogu samo da nam
pomognu, ali ne i da ree na probi am, vraamo se ponovo na problem tstraivanja principa oas rukovode u donodnju zakljuka.
Listu postulata za koje Rasi smatra da su osnovne opte prmise
naeg saznanja, itaoc e nai u zavrnoj glavi ovog Raslovog del. Sam
Rasi ne smatra d a je ta lista neizmsljiva i za uvek vaea; on prihvata mo
gunost da e ta lista aiti menjana, bilo da se preciznijem analizom otkriju
jo neki postulati sem ovih od kojik Ratl smatra da polazi ljudsko saznanje,
bilo da se nae nain da se predloeni postulati deduktivnim putem izvedu
jedan iz drugog ili iz nekog optijeg postulata. Tako ta lista, makoliko inae
bila zanimljiva i znaajna (izmeu ostalih tu se nalazi i pastulat o postojanju
objektivnog sveta kao uzroka naih iskustava), nije ono to je najhitnije u
celoj ovoj raspravi.
14
Str. 336 ovog prevoda. Treba imati na umu da kad Rasi kae
mogue cn misli logiki mogue, a ne stvarno mogue.
22
Mnogo je zanimljivije pitanje: kakav je karakter tih postulata? N a
koji ih nain mi znamo15
Po Raslu, poreklo naih optih premisa induktivnog zakljuivanja
lei u navikama koje nisu svojstvene samo ljudima, nego i ivotinjama, na
vikama koje se formiraju kao rezultat funkcionisanja mehanizma uslovnog
refleksa. Rasi smatra da postoji proces koji on zove animalnim zakljuiva
njem; to zakljuivanje je animalno, jer se bazira na navikama tela, nego
na svesnom procesu razmiljanja i moe da se ogleda u izvesnom ponaanju,
ne budui praeno nikakvom mentalnom slikom; ono je ipak zakljuivanje,
jer ponekad moe da d pogrene rezultate. Tako ako kaemo tu je neto
crveno, okruglo mi samo saoptavamo svoje privatno, trenutno iskustvo.
Mogunost greke tu skoro da i ne postoji. Meutim, ako kaemo tu je
jabuka, onda smo izveli jedan animalan zakljuak iz iskustva koje je pret
hodno opisano recima tu je neto crveno, okruglo; taj je zakljuak retko
pogrean, ali ipak moe to da bude, recimo, ako to nije jabuka, ve veto
napravljena imitacija od kartona ili neto tome slino. Rasi napominje da su
greke kod animalnog zakljuivanja retke, jer su ti zakljuci prouzrokovani
jednim dugim prethodnim iskustvom, mada logiki ne slede iz njega. Iz
primera koje Rasi daje moe se zakljuiti da on smatra da do pogrenih
animalnih zakljuaka dolazi uglavnom u sluajevima kada nastanu neke
neoekivane i neuobiajene okolnosti.
Tako, na izgled, Rasi u modernoj frazeologiji ponavlja Hjumov
zakljuak: itavo opte sintetiko znanje je bazirano na navici.
Meutim, to samo tako izgleda na prvi pogled. Stvar je, naime, u
tome da Rasi samu naviku shvata na nain koji se radikalno razlikuje od
Hjumovog: navika nije neto subjektivno, proizvoljno i varljivo, ve je upravo
postojanje jedne odreene navike za izvoenje neke vrste zakljuaka naj
bolji dokaz da i u objektivnom svetu postoji nekakva zakonitost dogaanja.
Jer, navika se ne bi formirala da nema izvesne konstantnosti u pojavama
objektivnog sveta (navika je, po Raslu, samo rezultat mehanizma biolokog
prilagoavanja okolnoj sredini), a ta konstantnost je neverovatna i neobja
njiva bez pretpostavke izvesne zakonitosti. Ima mnogo mesta u ovom Raslovom delu koja itaocu mogu posluiti kao ilustracija ovog njegovog shvatanja.
Naveu jedno od najpregnantnijih: Nae znanje tih principa ako se
ono moe nazvati znanje postoji isprva u obliku sklonosti ka zakljui15
Na ovome mestu neka mi bude dozvoljena jedna mala istoriska digresija:
Problem pred kojim se Rasi naao je u osnovi kako Hjumov tako i Kantov. Na
pitanje: kako su mogui sudovi matematike? Hjum odgovara da oni nastaju analizom
pojmova koje sam razum u sebi ima; Kant da oni nastaju sintetiki apriornim
sudovima. Raslov odgovor na to pitanje je blii Hjumu nego Kantu. 1 Hjum i Kant
i Rasi tvrde da nam iskustvo prua samo pojedinana znanja. Na pitanje koje nuno
sledi: a kako su onda mogui opti sudovi u empiriskim naukama? Hjum odgovara:
to su nesigurna znanja, jer se baziraju samo na naoj subjektivnoj navici; Kant:
oni su bazirani na apriornim nunim osobinama ljudske moi suenja. Tako i Hjum
i Kant, svako na svoj nain, znanje o optim premisama empiriskih nauka i svako
dnevnog ivota trae na strani subjekta, a ne na strani objekta. Otuda skepticizam
kod Hjuma i agnosticizam kod Kanta. U daljem izlaganju emo prikazati Raslovo,
mnogo prihvatljivije, reenje ovog problema.
23
vanjima one vrste koju oni opravdavaju. Razmiljajui o takvim zakljui
vanjima, mi ekspliciramo te principe. A kada su oni eksplicirani, moemo
da se koristimo logikom tehnikom da bismo usavrili formu u kojoj su
oni iskazani i da bismo otklonili ono to je suvino.
Principi se znaju u smislu razliitom od onoga u kome se znaju
pojedinane injenice. Oni se znaju u tom smislu to mi generaliemo u skladu
sa njima kada koristimo iskustvo da nas ubedi u jedan univerzalan stav kao
to je psi laju. Kako je inteligencija oveanstva napredovala, navike za
kljuivanja sve vie su se slagale sa prirodnim zakonima koji su ove navike
nainili izvorom istinitih oekivanja ee nego lanih. Obrazovanje navika
zakljuivanja, koje navode na istinita oekivanja, deo je prilagoavanja
okolini, od kojeg zavisi bioloko odranje.16
Navela sam ovo mesto, mada podue, in extenso ne samo zato to
je to vrlo saet prikaz Raslovog miljenja nego i zato to smatram daje ovakvo
reenje problema u sutini prihvatljivo za nas kao dijalektike materijaliste.
Ono ima dovoljno empiristike arome, to bi Rasi rekao, da ne vodi ni
u kakvu metafiziku, ali je i dovoljno kritino prema jednostranostima celokupnog, a naroito savremenog, empirizma.
Veoma je znaajna jo jedna Raslova, naizgled usputna, napomena :
Besmisleno je misliti da nauka moe da bude praktino, ali ne i teoriski
vredna. Ona je praktino vredna samo ako se ono to ona predvia zaista i
dogodi, i ako nai kanoni (ili neto ime smo ih zamenili) nisu vredni, nema
razloga da verujemo u nauna predvianja. 17 Nasuprot agnostikim shvatanjima nekih savremenih empirista da upotrebljivost nauke za predvianje
buduih dogaaja jo uvek nije dokaz njene istinitosti, Rasi ovim stavom
istie svoje potpuno ispravno gledite da nauka ne moe da bude praktino
upotrebljiva ako nije i teoriski zasnovana i ispravna; s druge strane njena
primenljivost, efikasnost jeste jedan od dokaza njene istinitosti.
Rasi nastoji da se ogradi i od jednog drugog mogueg oblika agnosticizma, od onog klasinog kantovskog tipa. Ako ve postuliramo objek
tivnu stvarnost van nas kao izvor i uzrok naih iskustava, ta moemo mi
da saznamo o toj stvarnosti tako razliitoj od iskustava? Rasi tvrdi da ta
objektivna stvarnost nije Kantova nesaznajna stvar po sebi. U odgovoru
na to pitanje Rasi ide uglavnom linijom jednog Lokovog reenja. Lok je,
naime, smatrao da treba razlikovati tzv. primarne i sekundarne kvalitete
stvari: oni prvi su objektivni, ovi drugi nastaju delovanjem stvari na naa
ula. Rasi nam nudi jedno slino reenje: po njemu, naime, mi o objektivnoj
stvarnosti van nas ne moemo da znamo nita drugo sem njenih veoma apstrak
tnih karakteristika njene strukture u prostoru-vremenu, strukture koju
izraavamo matematikim formulama. Nae senzacije boja, zvukova i ostalih
ulnih kvaliteta nastaju delovanjem stvari na naa ula, ali mi ne moemo
da tvrdimo da su sami objekti po sebi, van tog kontakta, crveni, zeleni, topli,
tvrdi itd, oni samo poseduju izvesne osobine koje ine da nam te stvari u
dodiru sa naim ulima izgledaju takve, Sve to znamo jeste da, ako su nam
data dva ulna kvaliteta iste vrste (npr. dve razliite boje), postoji i nekakva
24
razlika na objektima koja ovoj razlici u ulnim kvalitetima odgovara. Fizika
nas uverava da ta razlika potie od razlike u duini elektromagnetskih talasa
dakle, jedne strukturalne razlike u samim objektima. Struktura naih ulnih
iskustava istovetna je sa strukturom objekata van nas i to nam omoguava
da imamo kakva takva, mada vrlo apstraktna, znanja o spoljanjem svetu.
U ovom, inae opravdanom, suprotstavljanju naivnom realizmu
koji smatra da stvari upravo i jesu ono to nam izgledaju, Rasi ide predaleko
kada zakljuuje: dok se mentalni dogaaji i njihovi kvaliteti mogu znati
bez zakljuivanja, fiziki dogaaji se znaju samo u pogledu njihove prostorno-vremenske strukture. Kvaliteti koji sainjavaju takve dogaaje su
nepoznati 'toliko nepoznati da ne moemo rei ni da jesu ni da nisu raz
liiti od kvaliteta za koje znamo da pripadaju mentalnim dogaajima.18
U Raslovom shvatanju objektivne stvarnosti van nas ima izvesnih
ostataka njegovog ranijeg shvatanja (onog iz Analize materije i Skice
filozofije) po kome je objektivna stvarnost nekakav kompleks dogaaja.
Rasi, dodue, nije odluan u tvrenju da se objektivni svet stvarno sastoji
samo iz dogaaja i da je masa u potpunosti iezla (on naprotiv priznaje da
u makro-fizikim razmerama jo uvek imamo realno postojanje mase kao
oblika energije), ve samo predlae kao mogue ispravni nain analize
analizu fizikih entiteta u dogaaje.
Ovo Raslovo, veoma diskutabilno, shvatanje fizikalne stvarnosti
kao kompleksa dogaaja dovodi na drugoj strani do jednog neoekivanog
i ispravnog zakljuka: do rehabilitacije pojma kauzalnog zakona.
Raslovo razmiljanje ide otprilike ovako: mogue je, mada ne i
izvesno, da bar u okvirima mikrofizike pojam mase (i na njoj baziran filozofski
pojam supstance, kao neeg to traje u prostor-vremenu i jeste nosioc kvali
teta i subjekt promena) nije vie neophodan za tumaenje fizikalnih pojava:
mogue je da je pojam kompleksa dogaaja dovoljna pretpostavka koja daje
mogunost za zasnivanje nauno valjane fizike. Meutim, ta je to to u tom
sluaju ujedinjuje dogaaje u komplekse i daje nam pravo da govorimo o
jednom komadu materije (npr. o jednom elektronu)? Rasi odgovara: To
su kauzalni zakoni.
Kako treba shvatiti pojam kauzalnog zakona? Da li su to zakoni koji
samo izraavaju izvesne konstantnosti u pojavama, tj. konstantno sledovanje
jedne pojave za drugom ili kad kaemo kauzalni zakon mislimo i neto vi
e? Ono prvo bi bilo gledite celokupnog empirizma, kao i Raslovo vlastito
gledite u ranijim delima. Sada u ovom delu Rasi ide dalje: pojam kauzalnog
zakona u njegovoj sadanjoj interpretaciji sadri i izvesne elemente zdravorazumskog pojma uzroka, tj. jedan elemenat nunog dejstvovanja.
Pojam kauzalnog zakona igra veliku ulogu i u Raslovoj teoriji saznanja,
jer uz pomo pozivanja na njega Rasi izbegava agnosticizam: naa su iskustva
uzrokovana dogaajima u spoljanjem svetu, kae on, a razlika u onom to
je dato u iskustvu dozvoljava, ba zbog postojanja kauzalnih zakona, da za
kljuimo da i ono to uzrokuje naa iskustva jeste na odgovarajui nain
razliito. Sve to mi verujemo da znamo o fizikom svetu potpuno zavisi
od pretpostavke da postoje kauzalni zakoni kae Rasi.19
25
Poto srno se tako, mada ovla i samo u optim crtama, upoznali
sa Raslovim reenjima vornih filozofskih problema sada emo ukratko
razmotriti kakve bi kritike primedbe mogle da budu postavljene ovoj nje
govoj optoj koncepciji.
Prvo to je diskutabilno u ovoj optoj koncepciji jeste povlaenje
otre granice izmeu analitikog deduktivnog zakljuivanja iste matematike
i logike i sintetikog zakljuivanja empiriskih nauka. Razlika postoji, to je
oigledno, ali da li je ona ba toliko otra i nepremostiva? Nama se ini da
nije. Jer, mada je mogue istu matematiku izvesti iz logike, a elu deduktivnu
logiku izvesti iz vrlo malog broja poetnih aksioma pomou na poetku
datih pravila zakljuivanja, ostaje injenica da su logike konstante koje
se u aksiomima javljaju, ne-analitikog karaktera. Kakav je onda njihov
karakter i kako znamo njihovo znaenje? Ako je to znaenje potpuno pro
izvoljno i konvencionalno, kako to da se zakljuci koje izvedemo u skladu
sa formulama koje deduktivna logika preporuuje kao analitike, ili rauni
koje izvedemo koristei se matematikim aparatom pokau primenljivim u naem delanju na objektivnu stvarnost? Mi bismo za pravila deduk
tivnog zakljuivanja tvrdili da su to samo eksplicirane strukture onih zaklju
aka koji su po pravilu istiniti (ba zato to su veoma apstraktne i opte)
i da su ona u tom smislu potvrdila svoju valjanost i svoju baziranost na nekom
objektivnom stanju stvari.
Da li bi Rasi prihvatio takvu soluciju ostaje da se vidi. Poto se,
naime, u ovom delu ne objanjava (ve samo tvrdi) razlika izmeu analiti
kih i sintetikih zakljuaka, niti se razjanjava poreklo i funkcija analitikih
zakljuaka, ne moe se rei nita odreeno o tome ta Rasi sada o tom pro
blemu misli.
Izgleda, dakle, da je mnogo spornije tumaenje onog prvog lana
dihotomije analitiko-sintetiko, nego ovog drugog. Verovatnoa empiriskih
zakljuaka onako kako je Rasi tumai i obrazlae injenica je koju dijalek
tiki materijalizam priznaje iskazom da je nae saznanje objektivne stvarnosti
samo relativno istinito, a da apsolutna istina ne moe biti postignuta, mada
joj se stalno pribliavamo.
Druga taka u kojoj bi se Raslova shvatanja mogla kritikovati
jeste podvajanje podataka iskustva kao pojedinanih i principa zakljuivanja
kao optih stavova. U realnom procesu saznanja se percepcija i apercepcija,
ulno i misaono, pojedinano i opte neobino kompleksno isprepliu. Meu
tim, poto Rasi nije pretendovao da d ni psihologiju, ni istoriju saznanja
ve samo jednu logiku analizu, ovo uproavanje stvarne slike procesa
ljudskog saznanja ne rezultira nekakvim naroito tetnim posledicama.
Opravdano bi se Raslu moglo zameriti to nije vodio dovoljno ra
una o aktivnom karakteru svih ljudskih iskustava, te da zbog toga nije
dovoljno naglasio vanu ulogu koju praksa igra kao kriterijum istinitosti.
Da ovo nije ad hoc i dogmatska primedba, vidi se najbolje iz toga da pomenuti propust uzrokuje izvesne tekoe u okviru samih Raslovih reenja.
Ilustrovau to jednim primerom: Rasi pretpostavlja da je nauka istinita i u
skladu s tim razvija elu dalju argumentaciju koja u saetom obliku izgleda
26
ovako: ako je nauka istinita onda mi znamo to, to i to o objektima u
stvarnosti; ali mi ne bi mogli to da znamo, ako bi empirizam bio u pravu.
Zakljuak: empirizam je pogrean. Ako mi treba da znamo to, to i to o ob
jektivnoj stvarnosti, onda je nuno da pretpostavimo postojanje kauzalnih
zakona koji tu stvarnost povezuju sa naim iskustvom itd.
Sve je to veoma zanimljivo i znaajno. Ali sada: odakle mi znamo
da je nauka istinita? Odakle mi znamo da znamo to, to i to o objektivnoj
stvarnosti? Ako iz tih pretpostavki izvodimo tako znaajne posledice, nismo
li u pravu da traimo obrazloenje za te pretpostavke? ta bi ovde Rasi
mogao da nam odgovori? Nama se ini da bi odgovorio onim mestom koje
smo ve imali prilike da citiramo i koje govori o besmislenosti odvajanja
praktine celishodnosti od teoretske istinitosti. Takvim odgovorom bismo
mogli da budemo zadovoljni. Dakle, ova zamerka Raslu se ne sastoji u tome
da je poricao znaaj prakse kao kriterijuma ljudskog saznanja, ve u tome
da nije eksplicitno povukao sve konsekvence koje mu je jedan takav kriterijum omoguavao i to nije bio dovoljno svesan znaaja tog kriterijuma.
Iz ovog poslednjeg i iz nedovoljnog poznavanja drugih Marksovih formulacija
oigledno rezultira Raslovo proglaavanje Marksa za zaetnika pragmatizma
(zbog njegovih Teza o Fojerbahu).
Naa poslednja primedba se odnosi na Raslovo shvatanje objek
tivne stvarnosti. Raslo va pretpostavka da bi fizikalni objekti (tj. neiva ma
terija) mogli da imaju kvalitete identine sa kvalitetima duhovnog, mental
nog bila bi jedan ozbiljan nedostatak i otvaranje vrata idealizmu, kada bi
je Rasi shvatao kao ozbiljnu, realnu mogunost. Kao to e sam itaoc
iz Raslovog teksta videti, Rasi to nije mislio ozbiljno. U obliku u kome je
iznesena, ta pretpostavka je samo plaanje danka jednoj suvinoj obazrivosti,
da se, naime, ne tvrdi dogmatski nemogunost neega to je bar logiki mogue.
Uostalom, sam Rasi je dao izvesne razloge zbog kojih tu pretpostavku ne
smatra i realno moguom.
Neto je ozbiljniji prigovor koji se Raslu moe staviti zbog nje
govog iventizma (shvatanja stvari kao kompleksa dogaaja). Njegov
inventizam je shvatljiv kao reakcija na staromodni pojam supstancije,
ali mislimo da se ne moe odrati u svetlu moderne fizike, makoliko prividno
ba na njoj bio baziran. Naime, pojam mase, koji su fiziari smatrali ekvi
valentom pojmu materije (zbog ega ih je jo Lenjin kritikovao) stvarno nije
vie bazian u modernoj fizici. Ali ipak, dosad nigde nije bila otkrivena ener
gija bez mase, niti dogaaj bez neega emu se on dogaa; drugim recima
pretpostavka o esticama materije (mase) je ipak ostala nuna pretpostavka
koja olakava posao savremenoj fizici. Tako nam Raslov iventizam ne
izgleda odriv.
Ipak, itaoc ne bi trebalo da stekne utisak da ovaj poslednji prigovor
u nekom znatnijem stepenu menja osnovni karakter ove Raslove teorije
saznanja, kao u osnovi materijalistike. Moda e izgledati udno da se takav
naziv primeni na Raslovu filozofiju, ali treba imati u vidu da se on odnosi
samo na ovu knjigu (a ne i na del iz 1914 1921 g. ak ne u potpunosti na
del iz 1927 godine). Ako, pak, nekome i to bude izgledalo preterano i ne
obino, neka se priseti Lenjinove definicije materijalizma kao filozofskog
stanovita koje veruje u objektivnu datost materije van oveka u vremenu
27
i prostoru, objektivnu datost koja deluje na naa ula i koju mi na taj nain
saznajemo. Uvereni smo da u ovom Raslovom delu nema mesta koja bi
protivureila takvom shvatanju.
Ako bi, pak, i sam Rasi verovatno odbio da se nazove materijalistom,
to bi rezultiralo samo iz njegovog pogrenog shvatanja materijalizma, kao
mehanicistikog materijalizma koji stoji i pada zajedno sa pojmom mase.
Ovim, naravno, nipoto nije tvreno da je Rasi dosledan materijalist i u detaljima, nego samo to da je njegova osnovna linija u teoriji saznanja,
onakva kakvu ju je ocrtao u delu Ljudsko saznanje materijalistika
i bliska reenjima koja bi i jedan dijalektiki materijalist bio sklon da prihvati.
BERTRAN RASL O DRUTVU, ETICI I RELIGIJI
RASLOVA SOCIJALNA FILOZOFIJA I
PREMA MARKSIZMU20.
NJEGOV
ODNOS
U uvodu za delo Sloboda i organizovanost 1814 1914 godine Rasi

govori o glavnim uzrocima drutvenih promena u ovom periodu, a iz ostalih
njegovih del se moe zakljuiti da je on te uzroke smatrao uopte glavnim
uzrocima promena u ljudskoj istoriji. On ih nabraja ovim redom: ekonomski
uzroci; delovanje politikih i uopte teoriskih faktora; delovanje izuzetnih
linosti; delovanje sluajnih pojava.
B. Rasi je u nekoliko navrata isticao da se slae sa Marksovim
miljenjem o ekonomskim uzrocima kao glavnim uzrocima promena u ljud
skom drutvu. Evo jednog takvog karakteristinog teksta: Ja se uglavnom
slaem sa Marksom da su ekonomski uzroci u osnovi veine velikih pokreta
u istoriji i to ne samo politikih nego i pokreta u takvim oblastima kao to
su religija, umetnost i moral21. ta pak Rasi podrazumeva pod ekonomskim
uzrocima, vidi se iz sledeeg njegovog teksta: To je prvo i glavno tehnika
proizvodnje; zatim su to zakoni i navike koje reguliu raspodelu; zatim su
to sirovine koje moe da iskoristi postojea tehnika,22.
20 B. Rasi ima veoma mnogo del, posveenih problematici drutva;
neka od njih su publicistika po karakteru i nameni. Poznatija i obimnija del
njegove Socijalne filozofije su sledea: Nemaka socijal-demokratija (German
Social Democracy, 1896 g.); Principi socijalne rekonstrukcije (Principles of
Social Reconstruction, 1916 g.); Putevi prema slobodi: socijalizam, anarhizam
i sindikalizam (Roads to Freedom: Socialism, Anarchism and Syndicalism,
1918 g.); Praksa i teorija boljevizma (The Practice and Theory of Bolshevism,
1920 g.); Perspektive industrijske civilizacije (Prospects of Industrial Civilization,
1923 g.) Osvajanje sree (The Conquest of happiness, 1930); Nauni izgled
(The Scientific Outlook, 1931 g.); Sloboda i organizovanost 18141914 (Free
dom and Organization 1814 1914 g.); Pohvala lenjosti (In Praise of Idleness,
1935 g.); Mo; nova socijalna analiza (Power; A New Social Analysis, 1938 g.)
Ljudsko drutvo u etici i politici (Human Society in Ethics and Politics, 1954 g.).
21 Sloboda i organizovanost citiram prema Library of Living Philo
sophers Bertrand Russell str. 654. Sline izjave i u Istoriji Zapadne filozofije
i njegovom Odgovoru na kritike itd.
22 Reply to Criticisms Library of Living Philosophers, str. 736.
28
Ono to B. Rasi nije nikada prihvatio jeste marksistika teorija
klasne borbe. Argumenti kojima B. Rasi kritikuje tu teoriju su moralistiki
i utopijski: on je, naime, smatrao da propovedanje klasne borbe stvara mrnju
koja onemoguava organizovanje harmoninog drutva. Nema alhemije
pomou koje univerzalna harmonija moe biti stvorena iz mrnje23 kae on.
Unoenje elementa moralne procene u diskusiju o jednoj naunoj teoriji
koja pretenduje samo na to da bude opis i objanjenje injeninog stanja
svakako ne odgovara standardima naune procene uopte, a najmanje Raslovom vlastitom otrom distingviranju nauke i vrednosne procene.
Uprkos svojoj izjavi o slaganju sa Marksom oko ekonomskih uz
roka, Rasi je, izgleda, primarnost ekonomskih uzroka vie deklarativno
usvajao, nego to je u skladu sa tom postavkom dosledno razvijao tumaenje
razvoja drutva. Njegovo potenciranje uloge individuuma, uloge teoriskih
faktora i njegova teorija ljudskih strasti, od kojih je najjaa i najopasnija
volja za mo, navodi na takav zakljuak. Posebno, tretirajui ulogu teoriskih
faktora, Rasi se prilino teko ogreio o marksizam, tvrdei da marksizam
posmatra duhovnu aktivnost samo kao efekat, a ne i kao jedan od uzroka
ekonomskih promena.
Mada se nikad nije slagao sa marksizmom, Raslova drutvena
orijentacija je ipak u mnogome napredna. On je otro kritikovao kapitalizam
kao drutveni sistem; i to kako klasini, slobodni kapitalizam XIX veka
(zbog kriza koje proizvodi i prevlasti bogatih nad siromanima), tako i ten
denciju stvaranja dravnog kapitalizma, koji zavodei izvestan red u proiz
vodnji, na drugoj strani gui demokratske slobode. Traei izlaz iz krize kapi
talistikog drutvenog sistema, Rasi je anarhizam i sindikalizam smatrao
donekle poeljnim, ali neostvarljivim reenjima; teoriji anarhizma on pre
bacuje utopizam, a u anarhiji vidi skrivenu opasnost uspostavljanja nejed
nakosti: ovog puta prevlasti jaih nad slabijima. Put kojim je iao Sovjetski
Savez za Rasla je bio neprihvatljiv: njemu nije odgovaralo stvaranje monog
birokratskog aparata, guenje demokratskih sloboda i zavoenje dravnog
socijalizma. Tako je Rasi izgradio svoj vlastiti ideal socijalizma poneto
nejasan, poneto utopijski, ali u svakom sluaju zanimljiv. Za njega je soci
jalizam: primarno . . . prilagoavanje mainskoj proizvodnji, koje zahtevaju
zdravorazumska shvatanja i koje je sraunato na poveanje sree ne samo
proletera, ve svih, izuzev neznatnu manjinu ljudske rase.24; on smatra
d aje ukidanje privatne svojine neophodno radi odranja mira i daljeg progresa;
Ja verujem da je ukidanje privatne svojine nad zemljom i kapitalom neop
hodan korak prema onom svetu u kome nacije treba da ive u miru jedna s
drugom25 kae on; ili na drugom mestu: Industrijalizam ne moe i dalje
da deluje, ne postavi socijalistikim26. B. Rasi je bio svestan da privreda
23 Putevi prema slobodi citiram prema Library of Living Philosophers
Bertrand Russell str. 564.
24 Pohvala lenjosti citiram prema Library of Living Philosophers
25 Putevi prema slobodi citiram prema Library of Living Philosophers
26 Perspektive industriske civilizacije citiram prema Library of Living
Philosophers Bertrand Russell str. 606.
29
tog budueg drutva mora biti planska i nije protestovao protiv te nunosti
samo ako je drava demokratska27. Kako pak konkretno treba da bude
obezbeena puna demokratinost novog sistema i kako on uopte treba da
izgleda, o tome je Rasi, naravno, imao vrlo nejasne pretstave. Prilino uto
pistiki i uglavnom prosvetiteljski, B. Rasi je odbijao revoluciju kao nain
za postizanje novog drutva, ve je smatrao da pravilno vaspitanje treba da
obezbedi onu promenu u ljudima koja bi dovela do menjanja odnosa kako
meu ljudima, tako i meu dravama.
Nije nikakvo udo to je utopijski karakter Raslove tenje za novim
drutvenim ureenjem, doveo samog B. Rasla do izvesne izolovanosti u
praktino politikoj aktivnosti, a samim tim i do pesimizma, jer je svet
oko njega ili tvrdoglavo odbijao da se u bitnome promeni, ili se menjao na
nain koji B. Rasi nije uspeo da shvati i opravda.
Svakako je potrebna jedna vrlo ozbiljna i opirna studija da bi se
mogli ispitati kako svi detalji Raslovog shvatanja drutva, tako i svi elementi
njegovog kompleksnog i uglavnom uvek negativnog odnosa prema mark
sizmu i prema teoriji i praksi Sovjetskog Saveza. Ipak, par optih konstatacija
e ovde biti izneseno.
Raslova kritika materijalizma, znao on to ili ne, pogaa samo me
hanicistiki materijalizam koji izjednaava pojam materije i pojam mase
(i koji je ve Lenjin kritikovao), ali nikako i dijalektiki materijalizam.
Raslova kritika marksizma kao dogmatizma pogaa samo jednu
odreenu praksu i jedan (naalost, u SSSR-u i komunistikim pokretima
koji od SSSR-a zavise, dosad pretean) nain pristupanja marksizmu, ali
ne i izvorni marksizam koji je po svojoj sutini anti-dogmatian.
Raslova kritika Marksove politike ekonomije i istoriskog mate
rijalizma toliko malo pogaa stvarnog Marksa, tj. pokazuje takvo nepozna
vanje izvornih del marksizma (kao to je to npr. u sluaju onog malopre
pomenutog odnosa baze i nadgradnje, kao i u mnogim drugim sluajevima)
da to upravo ne prilii jednom ozbiljnom, savesnom i objektivnom nauniku.
Raslova kritika Sovjetskog Saveza rezultira iz njegovog graanskog
liberalizma i individualizma. Negativne utiske o SSSR-u Ralje stekao 1920
godine, kada je svaki negativan sud bio neto preuranjen. Negativna ocena
je vie bazirana na njegovim predrasudama (odbijanje revolucije kao naina
za stvaranje novog drutva itd.), nego na uvianju i razumevanju situacije i
njenih imperativa. Prilino je izvesno da metodi primenjeni u SSSR-u tih
godina pod drugim okolnostima ne bi bili opravdani i znaili bi nazadak u
odnosu na ve razvijen? demokratske tradicije. Ali u zaostaloj Rusiji i u
uslovima blokade mnoge mere su bile objektivno opravdane.
Treba, meutim, ukazati na injenicu da Raslova kritika SSSR-a
nije voena sa reakcionarnih pozicija; B. Rasi nije kritikovao SSSR u ime
odranja kapitalizma, nego u ime svog utopijskog, ali ipak humanog ideala
socijalizma. Neka nam sledee mesto poslui kao ilustracija: Ako bolj
evizam preostaje kao jedini snaan i efikasan takmac kapitalizma, ja mislim
da se ni jedna forma socijalizma nee ostvariti. . . ovo uverenje je jedan od
razloga mog suprotstavljanja boljevicima. A li su protstavljati mu se s ta k e
27 Odgovor na kritike Library ot Living Philosophers str. 730.
30
gledita pristalica kapitalizma, po meni je potpuno uzaludno i protivno kretanju
istorije u dananje vreme.2% Nesumnjivo je da je graanski individualizam
naveo B. Rasla na mnoge pogrene sudove, ali moemo li da kao pogrena

ocenjujemo i njegova predoseanja, kao sto su sledea: Mogue je, stekavi
vlast, iskoristiti je u svoje ciljeve, a ne za ciljeve naroda. To je neto slino
onome to mislim da se dogodilo u Rusiji : uspostavljanje birokratske aristokratije, koja je koncentrisala autoritet u svojim rukama i stvorila reim isto
toliko tiranski i surov, kao to je kapitalistiki.2829; ili: revolucija je stvorila
despotizam koji e nadiveti krizu kojom je stvoren30. Moemo li kao
pogreno odbaciti Raslovo tvrenje iz 1938 godine da je u SSSR-u vlast u
rukama samo jednog oveka?31
Pred takvim i slinim mestima ovek se ne moe oteti utisku da
je B. Rasla preterana briga za slobodu pojedinca ipak katkada navela na
prilino opravdane strepnje i predoseanja. Stoga mislim da se Raslova kri
tika ne srne a limine i u celini odbijati kao reakcionarna i neprijateljska, makoliko ona ponekad bila neobjektivna i neopravdano otra.
RASL O ETICI.32Rasl se bavio kako teoriskom tako i normativnom
etikom (seksualna etika i etika braka, etika u vreme rata itd.). Poto je ovde
praktino nemogue izloiti principe njegove normativne etike, to e samo
ukratko biti prikazan Raslov stav prema sledea dva, u modernoj etici naro
ito aktuelna pitanja teoriske etike: 1) ta je znaenje reci dobro i u vezi
s tim kakav je status vrednosnih sudova uopte, a posebno moralnih sudo
va, 2) da li je etika filozofska nauka.
Izvesno vreme B. Rasi je stajao pod snanim uticajem D. E. Mura.
S obzirom na to da je D. E. Mur bio vrlo znaajan i poznat etiar (del
Principia Ethica , 1903 g.) njegov uticaj na B. Rasla je u ovoj oblasti bio
najjai. Potpuno u skladu sa shvatanjima D. E. Mura, B. Rasi je u svojim
Filozofskim esejima zastupao gledite da predmeti, ljudi, njihove akcije
imaju dve vrste svojstava: jedna od njih su prirodna (veliina, trajanje, ulni
kvaliteti itd.), njih saznajemo pomou ula i razuma i izriemo u empirijskiproverljivim iskazima, dok su druga ne-prirodna, saznaju se intuicijom i
izriu u vrednosnim sudovima (to je svojstvo biti dobar). Re dobar se
ne moe definisati, a vrednosni sudovi su jedna vrsta faktikih, injenikih
sudova. Diskusija o razliitim vrednosnim sudovimaje racionalna i daje rezultate.
28 Praksa i teorija boljevizma citiram prema Library of Living Philo
sophers Bertrand Russell str. 666. (kurziv moj S. K.).
29 Praksa i teorija boljevizma citiram prema Library of Living Philo
sophers Bertrand Russell str. 653.
30 loc. cit.
31 To je B. Rasi tvrdio u delu Mo; nova socijalna analiza.
32 Za prouavanje Raslovih etikih shvatanja cd znaaja su sledea
njegova del: Filozofski eseji (Philosophical Essays, 1910 g.); Principi socijalne
rekonstrukcije (Principles of Social Reconstruction, 1916 g.); U Staja verujem
(What I believe, 1925 g.); Skica filozofije (An Outline of Philosophy, 1927
g.); Religija i nauka (Religion and Science, 1935 g.); Mo; nova socialna
analiza (Power; A New Social Analysis, 1938 g.); Odgovor na kritike (Reply
to Criticisms, u ediciji P. A. Schilpp-a Bertrand Russell Library of Living Philo
sophers, 1944 g.); Ljudsko drutvo u etici i politici (Human Society in Ethics
and Politics, 1954 g.).
31
Kasnije je B. Rasi, kako sam kae pod uticajem Santajanine kritike33

njegovog i Murovog gledita, napustio ovakvo shvatanje i poeo da smatra
da se dobro i loe mogu definisati kao ono to elim i ono to ne elim.
B. Rasi je u to vreme smatrao da je prvobitno znaenje iskaza ovo je do
bro jednako znaenju iskaza ja ovo odobravam ili ja ovo elim. Tako
prvobitno i prosto znaenje se kasnijim razvojem modifikuje i komplikuje,
prvo, time to kao dobre ocenjujemo stvari koje momentalno ne elimo,
ali koje su inae poeljne, drugo, time to vremenom poinjemo da upotreb
ljavamo re dobro u jednom socijalnom smislu: dobro je ono to cela
zajednica odobrava ili eli34.
U svom O dgovoru na k ritik e Rasi dalje razvija svoju analizu
reci dobro i analizu vrednosnih sudova. Etiki sud, po mom miljenju,
izraava neku elju i samo posredno implicira da ja oseam tu elju35 kae
Rasi; vrednosni sud po njemu, dakle, ne samo to ne opisuje neki objekt
(o kome kaemo da je dobar), nego ne opisuje ni stanje subjekta, ve samo
izra a va njegovo stanje, tj. njegovu elju. Radi lakeg shvatanja onoga to
je miljeno ovakvim Raslovim stavom, neka itaoc uporedi iskaz boli me zub
sa uzvikom jao!; ono prvo je opis stanja subjekta, ovo drugo je njegov
iz r a z ; Rasi tvrdi da je iskaz ovo je dobro analogan uzviku jao!, a ne
iskazu boli me zub.
B. Rasi ide i dalje u analizi vrednosnih sudova; u nastavku gore
citiranog teksta on kae: Ja ne mislim da etiki sudovi sam o izraavaju neku
elju; slaem se sa Kantom da oni moraju imati elemenat univerzalnosti.
Ja bih interpretirao A je dobro kao neka bi svi ljudi eleli A36. Ovakvo
Raslovo preciziranje analize znai sledee: kada kaemo ovo je dobro
mi time ne kaemo samo ja ovo elim nego ja ovo elim i elim da svi
ljudi to ele. Jasno je, da ni ovo preciziranje ne menja Raslovo osnovno
shvatanje etikih sudova, kao izraza neke elje, samo to ovom analizom
elja postaje mnogo kompleksnija.
Konsekventno stavu da su etiki sudovi samo ekspresije, izrazi
naih elja, B. Rasi smatra da oni ne mogu biti ni istiniti ni lani i da je pri
likom razilaenja u etikim sudovima racionalna diskusija nemogua. Na
ravno, to se ne odnosi na sluajeve sporova pri kojima se protivnici slau
u nekom principu, tj. smatraju iste opte ciljeve dobrim; u tom sluaju je
mogua racionalna diskusija o tome da li neka konkretna osobina ili postupak
odgovaraju tim ciljevima, kao sredstvo za njihovo postizanje i da li su u tom
smislu dobri. Racionalna diskusija o etikim sudovima za Rasla je nemogua
samo u sluajevima kada su ciljevi, tj. najvii principi etikog vrednovanja
kod ljudi koji se spore potpuno razliiti (on navodi kao primer spor izmeu
demokrate i faiste). U tom sluaju mi moemo samo da negativno ocenju
jemo etiki sud naeg protivnika i da pokuamo da mu nametnemo svoj sud;
meutim, nain na koji emo pokuati da to uradimo nema nieg zajednikog
sa argumentisanjem i dokazivanjem kakvo se primenjuje u nauci.
33 George Santayana: Winds of Doctrine (1913 g.).
34 Ovo gledite je izneseno u delu An Outline of Philosophy.
35 Reply to Criticisms Library of Living Philosophers Bertrand
Russell str. 722.
36 loc. cit.
32
B. Rasi je uvek (bar u svojoj post-murovskoj fazi) gledao da izbegne

uvrivanje etike meu filozofske nauke, nekad manje, nekad vie odluno.
Ono to se tradicionalno smatralo normativnom etikom, Rasi potpuno is
kljuuje iz nauke jer je to shodno njegovoj gore iznesenoj teoriji o karak
teru etikog suda samo izraavanje naih elja. Tako on u delu S k ic a
f ilo z o fije kae: Nije zadatak etike da postavi stvarna pravila ponaanja . . .
To pripada uenju o moralu. Od etike se oekuje da prui osnove iz kojih
bi se takva pravila mogla izvesti.37 Meu takve osnove on je u to vreme
jo ubrajao stavove kao to je naprimer stav da je skup harmoninih elja
(bilo harmoninih elja jednog pojedinca, bilo svih pojedinaca u jednoj dru
tvenoj zajednici) bolji od skupa onih elja koje kolidiraju.
Meutim, kasnije je B. Rasi doao do zakljuka da ni takvi, vrlo
opti stavovi ne spadaju u etiku. Jedini predmet kojim se etika bavi i za
koji mogu da smatram da stvarno pripada filozofiji jeste dokaz da bi etiki
stavovi trebalo da budu izraeni u obliku izraavanja elja, a ne u indikativu.38
Dakle, kao jedini predmet filozofske etike ostaje za Rasla problem analize
jezikih izraza kojima se etiki stavovi izraavaju. Svako razmatranje ak i
najoptijih principa etikog vrednovanja i postavljanja normi, po njemu,
ne spada u nauku. Dosledan sebi, Rasi je i svoje vlastite principe u okviru
normativne etike smatrao samo izraavanjem svojih elja elje da svi
ljudi budu obrazovani, slobodni, da drutvo bude harmonino itd. a ne
naunim principima.
Zanimljivo je jo napomenuti da je B. Rasi normativnu etiku uvek
smatrao drutvenim produktom i po poreklu i po intenciji (kao skup pravila
koja treba da obezbede socijalnu koheziju) i da se uzdigao iznad prosvetiteljstva svojim shvatanjem da je za poboljanje morala sasvim nedovoljno
drati pridike i vaspitavati ljude, ve da je preduslov moralnog progresa
stvaranje takvog drutva u kome interesi pojedinaca nee kolidirati3940.
Svojom analizom znaenja etikih sudova i svojim kasnijim shva
tanjem filozofske etike kao jezike analize, Rasi je postao jedan od zaetnika
emotivistikog pravca koji je vrlo rasprostranjen u savremenoj etici na Za
padu i kome pripadaju tako znaajni filozofi kao to su (Ayer), Stivenson
(Stevenson) Karnap (Carnap) itd. On tako deli sve prednosti kao i sve nedo
statke emotivistike etike, da je, naime, s pravom ukazao na razliku koja postoji
izmeu naunih i vrednosnih iskaza, ali i da je otiao predaleko u naglaa
vanju te razlike i njenom pretvaranju u apsolutnu diskrepancu.
RASLOV ODNOS PREMA RELIGIJI.40 Vaspitan u verskom
duhu, pored svoje babe prezviterijanke, B. Rasi u svojoj 18 godini raski
da intimno sa religijom u trenutku kada je, itajui del D. S. Mila,
37 Citiram prema nemakom prevodu pod naslovom Mensch und Welt
izd. Mnchen 1930 g. str. 249.
Russell str. 719.
39 Delo An Outline of Philosophy.
40 Sledea su Raslova del relevantna za dato pitanje: lanci Potovanje
slobodnog oveka (The Free Mans Worship, 1903 g.), Sutina religije (The
Essence of Religion, 1912 g.) i Religija i crkve (Religion and the Churches,
1916 g.); izvesni delovi iz knjiga Principi socijalne rekonstrukcije (Principles of
33
otkrio da ne postoje racionalni razlozi za verovanje u boje postojanje. B.

Rasi, naime, otkriva da pitanje ko je stvorio svet? ako se na njega odgovori
Bog, povlai za sobom pitanje A ko je stvorio boga?, ime dokaz o po
stojanju boga, kao prvog uzroka gubi svoj smisao.
U toku 1898 godine, prouavajui Lajbnicovu filozofiju, B. Rasi se,
sada ve kao zreo ovek, vraa na pitanje mogunosti racionalnih dokaza
u korist postojanja boanstva i zakljuuje da su svi dokazi za postojanje nekog
natprirodnog bia potpuno racionalno neodrivi.
B. Rasi se vraao na pitanje tumaenja i pobijanja religije povremeno,
gotovo u toku celog svog ivota. Najsistematskije i najopirnije njegovo delo
iz te oblasti jeste delo pod karakteristinim naslovom Z a to nisam hrianin?.
Raslov stav prema religiji u ovom delu (a i inae) mogao bi se sumirati ova
ko : prvo, B. Rasi odbija da veruje, jer uvia da racionalni razlozi za to ne
postoje; drugo, on smatra da crkva igra negativnu ulogu u drutvu, jer je
protivnik kako socijalnog i moralnog progresa, tako i razvoja nauka. Ako
uprkos svemu tome ima dosta ljudi koji jo uvek veruju u boje postojanje,
B. Rasi razloge za to trai u vaspitanju kojim se ljudima usauju religiozne
predrasude i u ljudskoj elji za sigurnou. Katkada se kod njega, pored ovih
prosvetiteljskih motiva (kaem prosvetiteljskih, jer su ovi argumenti poznati
jo iz doba francuskih prosvetitelja XVIII veka), probija i saznanje da je
religija korisna bogataima kao sredstvo za dranje na uzdi siromanih.
Evo, npr., jednog takvog teksta: Ova doktrina (misli se na hrianstvo
S.K.) vrlo se ugodno podudara sa interesima bogatih i to je verovatno jedan
od razloga to je veina vodeih plutokrata duboko religiozna. Ako postoji
budui ivot i ako su nebesa nagrada za bedu ovde dole, mi postupamo ispravno
spreavajui svako poboljanje zemaljskih uslova ivota i moramo da potu
jemo nesebinost onih voa industrije koji dozvoljavaju drugima da zadre
za sebe kratkotrajne zemaljske nevolje, koje se toliko isplate.41
Od ovakvog stava do uvianja svih drutvenih i klasnih (pored
gnoseoloko-psiholokih) korena nastanka i odranja religije samo je jedan
korak, ali B. Rasi koji, kao to smo ve videli, nikada nije prihvatio teoriju
klasne borbe, ovaj jedan korak nikada nije uinio.
Odluno poriui da ima racionalnih razloga za verovanje u boga,
B. Rasi ipak pronalazi jednu emotivnu potrebu za koju smatra da je vero
vanje u neto natoveansko zadovoljava. Time B. Rasi zapada u nerazreivu
protivrenost elje za verom i racionalne nemogunosti da se veruje. Neka
nam par karakteristinih mesta poslue kao ilustracija ove Raslove antinomije:
Ako ivot treba da bude u potpunosti human, on mora da slui nekom
cilju koji izgleda da je, u izvesnom smislu, izvan ljudskog ivota, nekom cilju
koji je bezlian i iznad oveanstva, takav kao to je bog, ili istina, ili lepota . . .
Dodir sa tim venim svetom ak i u sluaju daje to samo svet nae mate
donosi snagu i mir koje borbe i prividni neuspesi naeg bremenitog ivota
Social Reconstruction, 1916 g.) i Misticizam i logika (Mysticizm and Logic
1917 g.), kao i del U staja verujem (What I Believe, 1925 g.), Religija i nauka
(Religion and Science, 1935 g.) i Zato nisam hrianin (Why I am not a
Christian, 1940 g.).
41
Education and the Modem World citiram prema Library of Living
3 Ljudsko znanje
34
ne mogu u potpunosti da razore.42 kae Rasi; i sa njemu svojstvenom kriti

nou on s druge strane uvia da ova emotivna potreba nije nikakav dokaz
da veiti svet njegove mate postoji: injenica da oseam potrebu za
neim to je vie od ljudskog nije nikakav dokaz da ta potreba moe biti
zadovoljena odgovara Rasi onima koji su njegov stav pokuavali da protu
mae kao sholastiko verujem jer je apsurdno.43
Bilo bi, naravno, i nenauno i nehumano poricati postojanje emo
tivne potrebe o kojoj B. Rasi govori potrebe za nekakvim.vrednostima
koje transcendiraju interese oveka pojedinca. Preterano je i nenauno samo
Raslovo tvrenje da te vrednosti treba da transcendiraju i interese i potrebe
oveanstva kao celine, tj. da budu nadljudske. Iz te preteranosti izvire i
nesreni sukob izmeu emotivne potrebe za verom i razuma koji veru u neto
nadljudsko odbacuje kao neopravdanu sukob koji nalazimo kod Rasla.
Vrednosti koje su iznad svakog pojedinca, ali ne i iznad oveka uopte, razreavaju ovaj sukob emocije i razuma i oplemenjuju ljudski ivot, bez pribegavanja matarijama u koje razum s pravom odbija da poveruje. B. Rasi
takav jedino realan izlaz iz ove antinomije nije pronaao.
ZAKLJUAK
Nadamo se da je italac iz dosadanjeg izlaganja ve mogao da
stekne osnovni utisak o Raslu, kao linosti i stvaraocu. Da je njegova aktiv
nost veoma kompleksna i plodna i da je irina njegovih interesovanja gotovo
neshvatljiva u ovo doba kad veina naunika i filozofa tei uoj specijalizaciji
to su sve injenice koje bi bilo teko osporavati.
Prirodno je, to u takvom irokom zahvatu Rasi nije mogao dati
podjednako znaajne doprinose na svim poljima. Tako, njegova socijalna
filozofija, tj. njegovi pogledi kako na razvoj drutva kroz istoriju i osnovne
uzroke tog razvoja, tako i na savremeno drutvo i njegove perspektive, nije
od nekog veet teoriskog znaaja. Moglo bi se rei da je Rasi uoio mnoge
probleme savremenog drutva, ali da nije uspeo da otkrije pravi nain za
reavanje tih problema, da su njegovi predloi u mnogome utopijski i uglavnom
nisu novi. Uostalom, to je prilino shvatljivo za linost koja nije bila prete
rano angaovana u drutvenim zbivanjima, u konkretnoj drutvenoj akciji.
Njegovi e pogledi na drutvo vie ostati kao ilustracija uzaludnosti jednog,
zbog svog individualizma usamljenog, mada potenog, napora da se nae
reenje i izlaz iz krize savremenog graanskog drutva, nego to zasluuju
da uu u jednu istoriju socijalnih doktrina. Drutvenu i klasnu uslovljenost
takve Raslove situacije teko da je potrebno objanjavati, kada se ima u vidu
njegovo aristokratsko poreklo i nain ivota.
42 Principles of Social Reconstruction citiram prema Library of Living
Russell str. 727; navedenom reenicom B. Rasi odgovara Brightman-u koji je
pokuavao da dokae kako Rasi ipak veruje u boga.
35
Raslova reenja u domenu teoriske etike u murovskoj fazi njegovog

razvoja nisu u osnovi originalna (mada to jesu u detaljima) i kao takva nisu
od naroitog znaaja. Svoja kasnija shvatanja o prirodi etikog suda i etikih
predikata, kao i o svoenju teoriske etike na analizu znaenja reci upotrebljenih u moralnim iskazima, Rasi nije u dovoljnoj meri argumentovao, raz
radio, niti razvio u jednu obuhvatniju teoriju. Tako, mada je on jedan od
zaetnika savremene emotivistike meta-etike, jer pomenuta njegova shvatanja
(koja ine osnovne teze i polaznu platformu savremenih del u toj oblasti)
vremenski prethode svim istraivanjima u tom pravcu, sami pretstavnici
ovog pravca se retko pozivaju na njega, te se ne moe smatrati da je on izvrio
neki znatniji uticaj na razvijanje njihovih shvatanja. O racionalnom elementu,
kao i o nedostacima takvog shvatanja teoriske etike bilo je ve govora.44
U domenu logike Raslov je znaaj neuporedivo vei, po miljenju
mnogih savremenih logiara ak i najvei u poreenju sa njegovim znaajem
na drugim poljima.
Rasi svakako nije prvi teoretiar koji je radio na logikim osnovama
matematike i na stvaranju pogodnog simbolikog aparata deduktivne logike.
njega su na tome radili i dosta uradili Bul, reder, Peano i Pirs, a naroito
Frege. Tako bi se, naprimer, moglo osporavati da je definisanje osnovnih
Dojmova matematike pomou logike Raslova zasluga, jer je ve pre toga
do slinih rezultata doao i Frege. Slino bi se moglo rei i za uvoenje pojma
i simbola propozicionalne (stavne) funkcije, tj. za prenoenje matematikog
pojma funkcije u neto modifikovanom vidu u osnovni aparat simbolike
logike jer je i to Frege uradio.
Treba, ipak, napomenuti 1) da je Rasi (po vlastitom iskazu) doao
do nekih rezultata nezavisno od Fregea i da je tek kasnije, doavi u vezu sa
Fregeom, imao prilike da uporedi rezultate. 2) Prethodnici Rasla su imali
ue interesovanje (Bul algebra logike, Peano samo matematiki, a ne
i opte-logiki sistem) dok je Rasi u zajednici sa Vajthedom uspeo da napravi
jedan sistem simbolike logike mnogo kompletniji i pregledniji od sistema
njegovih prethodnika koji pored toga to prua mogunost za izvoenje
matematike, u isto vreme i povrh toga pretstavlja jedan sistem elementarne
deduktivne logike (mada se, naravno, taj sistem i dosada poboljavao i do
punjavao, a slinih e ispravki biti i u budunosti).
Raslova notacija (preuzeta od Peana i dopunjena simbolima za
raun relacija) sa izvesnim poboljavanjima i pojednostavljenjima uportebIjava se i dan-danas u simbolikoj logici, ak i ee nego kasnija notacija
Poljaka Lukaijevia.
Ono to se nekad smatralo Raslovim neobino znaajnim otkriem
njegova teorija deskripcija45 ustvari nije od naroite principijelne vanosti.
To su mnogi savremeni logian ve uvideli.46 Ona je, naime, veoma znaajna
u okviru jedne odreene koncepcije jezika koncepcije po kojoj svakoj
rei u jeziku mora da odgovara neki oznaeni entitet. Meutim, kada se takva
koncepcija s puno dobrih razloga, modifikuje, onda se znaaj teorije deskrip44 Str. 30 ovog predgovora.
46 Naprimer Strawson: Introduction to Logical Theory, 1952 g.
3*
36
ija svodi samo na pruanje jednog u izvesnim prilikama i u izvesne svrhe

podesnog tehnikog postupka izmene oblika jedne reenice. Njen pretpostav
ljeni filozofski smisao i znaaj se pri takvoj interpretaciji gubi i to s dobrim
razlogom.
Ono to mislimo da ostaje kao trajna vrednost Raslove logike (pored
ve navedene irine, obuhvatnosti njegovog logikog sistema, koji je u tom
smislu osnovan za savremenu simboliku logiku) jeste Raslov pokuaj reenja
tzv. logikih paradoksa, tj. njegova teorija tipova i njegova ideja o hijerarhiji
jezika. Dodue, i jedna i druga ideja su neprimenljive u obinom jeziku,
ali zato su od trajnog znaaja za vetake jezike, za njihovu konstrukciju
i nain funkcionisanja. Raslova teorija logikih tipova47 je bila u tehnikim
detaljima modifikovana par puta i kod samog Rasla, sa izvesnim modifi
kacijama se ona javlja i u radovima logiara Poljske kole, ali makako njeni
tehniki detalji bili podloni daljem usavravanju, Raslova je zasluga to ju
je prvi formulisao.
Ideja o hijerarhiji jezika se kod Rasla javlja prvi put u Predgovoru
Vitgentajnovom T ra k ta tu i mada je sam Rasi nije razvijao sve do 1940
godine (tj. do del Inquiry into M ean ing a n d Truth ), dok su je u meuvre
menu prihvatili i razvili Tarski i Karnap, ipak ostaje injenica da je Rasi
prvi doao na tu ideju, koja se pokazala kao veoma plodna u savremenoj
logici, naravno, ponavljam, samo u okviru reavanja problema vetakih
jezika deduktivnih nauka.
to se tie Raslovih epistemoloko-ontolokih shvatanja, oni ne
mogu da budu tretirani kao jedna celina, jer je Rasi svoje gledite esto menjao.
Razvoj njegovih koncepcija smo izneli u prvom delu ovog Predgovora. Svaka
faza podlee jednoj drukijoj vrednosnoj oceni. U detalje takvih ocena je
nemogue uputati se. Najmanju vrednost moemo pripisati fazi od 1914 1921
godine ne samo zato to je Rasi u to vreme bio subjektivni idealist, ili bar
vrlo blizu tog stanovita, nego i zato to su njegova gledita u toj fazi veoma
protivrena i ne baziraju se na rezultatima nauka. ak je i njegovo poznavanje
psihologije, na koju se on stalno poziva u delu A n aliza duha, prilino
nesigurno i jednostrano. Makoliko proklamovao empirizam kao svoj osnovni
princip i deklarativno bio protiv metafizike, Rasi u to vreme nije zasnivao
svoju filozofiju na rezultatima nauke, ve je pravio jednu a d hoc filozofiju,
veoma metafiziku po svojim rezultatima. Tako se, naprimer, njegov neutralni
monizam moe objasniti kao reagovanje na dualizam metafizike kartezijanskog tipa, ali upravo kao m etafiziko reagovanje ime, naravno, negativne
osobine metafizike kao metafizike nisu bile otklonjene, niti je njegova filo
zofija postala u bitnome bolja ili naunija od svog neprijatelja stare meta
fizike.
Izgleda da je sam Rasi to osetio. Uostalom, taj izvanredno samo
kritian i kritian duh, veoma osetljiv na ono to je ispravno u kritici koja
je protiv njga uperena, nije ni mogao da postupi drukije.
Imali smo ve prilike da napomenemo48 da je bavljenje modernom
fizikom znatno modifikovalo Raslova filozofska shvatanja i to u jednom
48 Vidi str. 15 16 ovog predgovora.
37
pozitivnom smislu. Taj uticaj poinje da se osea ve 1927 g. a svakako kul

minira u knjizi Ljudsko znanje. Raslu nikada ne bi uspelo da d takvu,
vanredno profinjenu, u detaljima izvedenu i u mnogome tanu analizu procesa
ljudskog saznavanja, da nije imao ogromno znanje kako o rezultatima mo
deme nauke, tako i o njenom unutranjem mehanizmu, tj. o metodama,
nainu na koji se u naukama vri istraivanje i verifikovanje raznih hipoteza.
No, u svoj raznovrsnosti Raslovih epistemoloko-ontolokih gle
dita jedna se stvar moe zapaziti kao konstantna: to je njegova tenja da
svede na minimum sve one pretpostavke i principe koji su potrebni da objasne
proces ljudskog saznanja. Tome je verovatno doprinelo bavljenje deduktivnom logikom, gde se uvek tei to manjem broju aksioma i polaznih pret
postavki. Otuda i analiza kao preteni metod Raslovog filozofiranja. Nekad
je taj metod analize bio neopravdano ontoloki intoniran (kao da se radi
o analizi same stvarnosti na elemente), ali ee je to kod Rasla metod istra
ivanja premisa naeg saznanja i osnovnog renUca potrebnog za izraavanje
tih premisa. U tom traenju je Rasi vie puta menjao svoje miljenje o tome
k oje su to premise iz kojih se itavo znanje kojim raspolaemo u svakodnevnom
iskustvu i naukama moe izvesti. Rasi je as smanjivao, as poveavao njihov
broj, dok nije doao do rezultata koji smo izloili u drugom odeljku ovog
Predgovora i koji su, zasada, njegova zavrna re po tom pitanju.
Ako govorimo o uticajima koji se u Raslovoj filozofiji ispoljavaju,
moramo da konstatujemo da je nemogue pobrojati ih. Svaki znaajan filozof
je konano nastavlja celokupne prethodne filozofske tradicije. Tako i kod
Rasla moemo nai i motive kartezijanske sumnje, i uticaj Lajbnicove monadologije u njegovom logikom atomizmu, i mnoge druge uticaje. Ipak kao
dominantan moemo da oznaimo uticaj tradicionalne engleske empiristike
filozofije Loka, Berklija i Hjuma, i to vie po nainu pristupanja problemima,
nego po nekim definitivnim reenjima.
Slino stoji i sa uticajima savremenika na Rasla. On je trpeo mnogo
uticaja (da pomenemo kao najznaajnije Mura, Vitgentajna, Vajtheda,
neutralne moniste i biheviuriste), ali se sa vanrednom kritinou oslobaao
tih uticaja. Moe se rei da je Rasi stajao i stoji u jednom veoma prisnom,
ivom i kritikom odnosu prema elom toku filozofije kako onom u prolosti
(tj. njegovim znaajnim i jo uvek delotvomim elementima) tako i ovom
savremenom.
Rasi je sa svoje strane na ovaj ili onaj nain znatno uticao na razvoj
savremene filozofske misli, mada on nema uenika i sledbenika, niti neku
svoju kolu. tavie, on prilino usamljen stoji u savremenoj filozofiji, tako
da ga ni njegovi zemljaci, savremeni engleski analitiari ne cene ba mnogo,
smatrajui ga staromodnim.
Izgleda da je on staromodan za njih ba po onome po emu je
tako blizak nama: po svom naunom realizmu i odbijanju da tok i rezultate
svojih istraivanja podredi nekakvim apriori dogmama, ak i onda kada
su one modeme.
Svetlana KNJAZEVA
P R E D G O V O R
Strane koje slede nisu namenjene samo, ili prvenstveno pro
fesionalnim filozofima, ve jednom irem krugu italaca koji se zani
maju za filozofska pitanja, a ele, ili mogu, da im posvete samo jedno
ogranieno vreme. Dekart, Lajbnic, Lok, Berkli i Hjum pisali su za
takve itaoce, i ja mislim da je vrlo loe to se filozofija u poslednjih
otprilike stotinu i ezdeset godina poela da smatra za disciplinu
isto tako tehniku kao to je matematika. Logika je, mora se priznati,
tehnika disciplina na isti nain na koji je to i matematika, samo to
ja smatram da logika nije deo filozofije. Filozofija u pravom smislu
rei bavi se pitanjima koja zanimaju svakog obrazovanog oveka, i
gubi mnogo od svoje vrednosti ako je samo nekoliko profesionalaca
u stanju da razume ta ona govori.
U ovoj knjizi pokuao sam da raspravim, to sam potpunije
mogao, jedno vrlo obimno pitanje : kako je mogue da su ljudska bia,
iji su dodiri sa svetom kratki, lini i ogranieni, ipak sposobna da
znaju onoliko koliko znaju? Da li je vera u nae znanje delimino ilu
zorna? A ako nije, ta je onda to o emu moramo da stiemo znanja
putem razliitim od puta naih ula? Kako sam u svojim ranijim knjiga
ma ve raspravljao neke delove ovog problema, prinuen sam da,
u jednom irem kontekstu, ponavljam diskutovanje nekih pitanja koja
sam na drugom mestu razmatrao, ali sam ta ponavljanja sveo ovde
na najmanju moguu meru, koja jo uvek odgovara mojim namerama.
Jedna od tekoa predmeta kojim se bavim je u tome to
moramo da upotrebljavamo rei odomaene u obinom govoru, kao
to su uverenje, istina, znanje i percepcija. Kako su ove rei
u svakodnevnoj upotrebi neodreene i neprecizne, i kako pri ruci nema
preciznih rei kojima bismo ih mogli zameniti, neizbeno je da sve
reeno na ranijim stupnjevima naeg istraivanja ne bude zadovoljavajue
sa one take gledita za koju se nadamo da emo je dostii na kraju.
Proirivanje naeg znanja pod pretpostavkom da je uspeno
stavlja nas u poloaj putnika koji se nekoj planini pribliava kroz
40
izmaglicu: prvo se razaznaju samo obrisi, pa se ak i oni gube, ali po

stepeno smo u stanju da vidimo sve vie pojedinosti, i ivice brda postaju
sve otrije. Tako je i u naoj diskusiji nemogue raistiti prvo jedan
problem i onda prei na drugi, poto je sve podjednako utopljeno u
izmaglicu. Na svakom stupnju istraivanja, ma koliko da je jedan deo
problema u sreditu panje, svi su delovi vie ili manje od znaaja.
Razliite kljune rei koje moramo da upotrebljavamo meusobno su
povezane, i sve dok neke od njih ostaju neodreene, i druge manje ili
vie podleu istom nedostatku. Razumljivo je onda da sve to je u
prvi mah reeno zahteva kasnije popravke. Prorok je izjavio da se
u sluaju neslaganja izmeu dva teksta Korana, kasniji ima uzeti kao
autoritativan, i eleo bih da italac primeni slian princip u tumaenju
onoga to se u ovoj knjizi govori.
Rukopis knjige proitao je moj prijatelj i uenik g. . K. Hil,
i ja mu dugujem mnogo za dragocene primedbe, sugestije i popravke.
Vee delove rukopisa proitao je i g. Hajram D. Meklendon, koji
mi je dao nekoliko korisnih sugestija.
etvrta glava Treeg del o F izic i i is k u s tv u je pretampana,
sa nekolikim izmenama, knjiica pod istim naslovom koju je izdao
C a m b rid g e U n iv e rs ity P r e s s , i kome se ovde zahvaljujem za dozvolu
da je ponovo objavim.
U V O D
Osnovni cilj ove knjige je da ispita odnos izmeu linog is

kustva i skupa naunih znanja. Pretpostavlja se da nauno znanje
treba u njegovim najirim okvirima prihvatiti. Ma koliko da je
logiki savren, skepticizam je psiholoki nemogu, i postoji jedan
elemenat frivolne neiskrenosti u svakoj filozofiji koja eli da ga prihvati.
tavie, ako skepticizam treba da bude teoriski odbranljiv, on mora
da odbaci s v a k i zakljuak izveden iz iskustva; delimini skepticizam
koji porie postojanje fizikih dogaaja koje niko ne opaa ili solipsizam koji prihvata dogaaje u mojoj budunosti ili u prolosti koje
se ne seam, nema logikog opravdanja poto mora da prihvati prin
cipe zakljuivanja koji vode do uverenja koja on odbacuje.
Od Kanta naovamo, ili bi moda bilo bolje rei od Berklija
naovamo, postoji jedna mislim pogrena tendencija meu filozofima,
da dozvole da na opis sveta neopravdano utiu razmatranja izvedena
iz prirode ljudskog saznanja. Naunom zdravom razumu (koji ja prihvatam) jasno je da je samo jedan beskrajno mali deo svemira saznat,
da su bila bezbrojna doba u kojima uopte nije bilo saznanja, i da e
verovatno i u budunosti biti bezbrojna doba u kojima nee biti nikakvog
saznanja. Kosmiki i kauzalno, saznanje je jedno nevano obeleje sve
mira; nauka koja propusti da spomene njegovo pojavljivanje podlei e,
sa jedne bezline take gledita, samo beznaajnom nesavrenstvu. U
opisivanju sveta subjektivnost je porok. Kant je govorio za sebe da je
izvrio kopernikovsku revoluciju, ali bi bio vie u pravu da je govorio
o ptolomejskoj kontrarevoluciji, poto je on stavio oveka u centar
sa koga ga je Kopernik bio svrgnuo.
Ali ako se pitamo ne: u kakvom svetu ivimo?, ve: kako
stiemo znanje o svetu?, subjektivnost je na svom mestu. ta svaki
ovek zna zavisi, na jedan vaan nain, od njegovog linog iskustva:
on zna ta je video ili uo, ta je proitao, ili ta mu je bilo reeno,
kao i ono to je mogao da zakljui na osnovu svih tih podataka. Ovde
je u pitanju individualno, a kolektivno iskustvo, jer zakljuivanje
42
mora da o d mojih sopstvenih podataka pree na prihvatanje svedoanstava. Ako ja verujem da postoji neko mesto koje se zove Semipalatinsk, ja to verujem zbog izvesnih stvari koje su se m e n i dogodile;
i ako se ne prihvate izvesni bitni principi zakljuivanja, morau da
priznam da su mi se sve te stvari mogle dogoditi, a da takvo mesto i
ne postoji.
elja da se izbegne subjektivnost u opisivanju sveta (koju
i ja imam) odvela je neke savremene filozofe krivim putem, bar kako
se meni ini u pogledu teorije saznanja. Nalazei da su ti problemi
neprijatni, oni su pokuali da poreknu da oni uopte postoje. Da su
podaci privatni i lini, teza je koja je uobiajena jo od vremena tagore. Ta teza je poricana, poto se mislilo, kao to je i Protagora
mislio, da njeno priznavanje mora da dovede do zakljuka da je svako
znanje privatno i lino. to se mene tie, ja prihvatam tezu, ali ne i
zakljuak; kako i zato, strane koje slede pokuae da pokau.
Kao posledicu izvesnih dogaaja u mom ivotu ja imam
neka uverenja o dogaajima o kojima nemam nikakvo iskustvo
o mislima i oseanjima drugih ljudi, fizikim predmetima koji me
okruuju, istoriskoj i geolokoj prolosti Zemlje i udaljenim oblastima
svemira koje se prouavaju u astronomiji. to se mene tie, ja prihvatam
ova uverenja kao ispravna, i pored greaka u pojedinostima. Tako
se podreujem gleditu po kome postoje valjani procesi zakljuivanja
sa jednih dogaaja na druge dogaaje ili, blie, sa dogaaja kojih
sam svestan bez ikakvog zakljuivanja na one kojih nisam na taj nain
svestan. Otkrivanje ta su ovi procesi' pada u deo analizi naunog i
zdravorazumskog postupka, ukoliko je ovaj postupak optepriznat kao
nauno valjan.
Zakljuivanje sa jednog skupa dogaaja na druge dogaaje
moe se opravdati jedino ako svet ima izvesne karakteristike koje nisu
logiki nune. Koliko je deduktivna logika u stanju da pokae, svaki
skup dogaaja moe da bude ceo svemir; ako ja treba da uopte budem
u stanju da zakljuujem o dogaajima, prinuen sam da prihvatim
principe zakljuivanja koji se nalaze izvan deduktivne logike. Svako
zakljuivanje sa dogaaja na dogaaje trai neku vrstu meusobne
povezanosti meu razliitim pojavama. Takva povezanost se tradicional
no tvrdi u principu uzronosti ili prirodnog zakona. On se podrazumeva, kako emo videti, i u onoliko maloj vrednosti koju pridajemo
indukciji putem prostog nabrajanja. Ali su tradicionalni naini
formulisanja vrste meusobne veze pojava koja se mora postulirati
u mnogom pogledu nepotpuni, neki i suvie, a neki premalo, uski.
Otkriti minimalne principe koji su potrebni da bi se opravdalo nauno
zakljuivanje, jedna je od osnovnih namera ove knjige.
43
Opte je mesto rei da su bitni zakljuci nauke, nasuprot

zakljucima logike i matematike, samo v ero v a tn i to e rei da,
ako su premise istinite i zakljuivanje ispravno, zakljuak tek m o e
-da bude istinit. Potrebno je stoga ispitati ta se podrazumeva pod
verovatnou. Nai e se da postoje dva razliita pojma koji se mogu
imati u vidu. Sa jedne strane je matematika verovatnoa: ako jedna
klasa ima n lanova, a m od njih ima izvesnu osobinu, matematika
verovatnoa da e jedan nespecifikovan broj lanova te klase imati
osobinu o kojoj se govori je / . Sa druge strane je jedan iri i neodreeni
pojam koji nazivam stepenom verodostojnosti, to je koliina vere
koju je razumno pridati jednom manjem ili viem neizvesnom stavu.
0 obe vrste verovatnoe govori se kada se iskazuju principi naunog
zakljuivanja.
Tok naeg istraivanja bie, uglavnom, ovakav:
Prvi deo, o svetu nauke, opisuje neke od glavnih obeleja
svemira koja je nauno istraivanje uinilo verovatnim. Taj deo moe
se shvatiti kao postavljanje cilja koji zakljuivanje mora da bude spo
sobno da postigne, ako nai podaci i nai principi zakljuivanja treba
-da opravdaju naunu praksu.
Drugi deo, o jeziku, jo uvek se bavi pripremama. One su
uglavnom dvovrsne. Sa jedne strane vano je uiniti jasnim znaenja
nekih osnovnih izraza kao to su: injenica i istina. Sa druge strane
nuno je ispitati odnos ulnog iskustva prema empiriskim pojmovima
kao to su : crveno, tvrdo, metar ili sekunda. Uz to, ispitaemo
1 odnos rei koje se sutinski odnose na onoga koji govori kao to su
ovde i sada, prema bezlinim reima koje oznaavaju irinu, duinu
i datum. To otvara prilino vane i unekoliko teke probleme koji se
tiu odnosa linog iskustva i drutveno prihvaenog skupa opteg znanja.
U Treem delu, koji govori o nauci i percepciji, zapoinje
nae glavno istraivanje. Radi se o tome da odvojimo podatke od za
kljuaka u onome to obino prolazi kao empirisko znanje. Jo se ne
bavimo time da opravdamo zakljuke, ili da istraimo principe po
kojima se vri izvoenje zakljuaka, ali se bavimo time da pokaemo
da su zakljuci (nasuprot logikim konstrukcijama) n u n i u n au ci. Mo
ramo isto tako razlikovati i dve vrste vremena i prostora subjektivne
koje pripadaju podacima, i objektivne koje su izvedene. Uz to, pokazaemo da je solipsizam, izuzev u jednoj ekstremnoj formi u kojoj ga
niko nije zastupao, nelogina stanica na pola puta izmeu fragmentarnog
sveta podataka i potpunog sveta nauke.
etvrti deo, o naunim pojmovima, bavi se analizom osnovnih
pojmova izvedenog naunog sveta, naroito pojmovima fizikog pro
stora, istoriskog vremena i kauzalnih zakona. Izrazi koji se upotreb
ljavaju u matematikoj fizici treba da zadovolje dve vrste uslova; prvo,
44
oni moraju da zadovoljavaju izvesne formule; drugo, oni moraju da se

tumae tako da daju rezultate koje posmatranje moe da potvrdi ili
odbaci. Putem ovog drugog uslova oni su povezani sa podacima, mada
ne ba vrsto; putem prvog oni postaju odreeni u pogledu izvesnih
strukturalnih osobina. Ali ostaje izvesna sloboda u tumaenju. Nju
treba iskoristiti da bi se umanjila uloga koju igraju zakljuci nasuprot
konstrukcijama; na toj osnovi, naprimer, taka-trenuci u prostoruvremenu su konstruisani kao grupe dogaaja ili osobina. Dva pojma
pojam prostorno-vremenske strukture, i kauzalnih nizova postaju
u ovom delu sve vaniji. Kao to je Trei deo posveen tome da se
otkrije ta se moe smatrati kao podatak, tako je etvrti posveen tome
da pokae ta moramo da budemo sposobni da zakljuimo na osnovu
naih podataka ako nauka treba da je opravdana.
Poto je prihvaeno da nauno izvoenje zakljuaka daje
ovima, po pravilu, samo verovatnou, Peti deo posveen je ispitivanju
verovatnoe. Ovaj je izraz mogue tumaiti na razne naine, i razni
pisci su ga na razne naine definisali. Ta tumaenja i definicije su ispi
tane, kao i pokuaji da se verovatnoa povee sa indukcijom. U tome
je zakljuak do koga se dolo uglavnom onaj koji je zastupao Kejnz:
da indukcije ne ine svoje zakljuke verovatnim, sem ako izvesni uslovi
nisu ispunjeni, i da se samim iskustvom ne moe pokazati da li su uslo
vi ispunjeni, ili nisu.
U estom delu, o postulatima zakljuivanja u nauci, poku
avamo da iznaemo koje su minimalne pretpostavke koje
prethode iskustvu potrebne da opravdaju nae izvoenje zakona
iz skupa podataka, i dalje, u kome smislu, ako ga ima, moemo da
kaemo da te pretpostavke vrede. Glavna logika funkcija koju te
pretpostavke treba da izvre jeste da daju visoki stepen verovatnoe
zakljucima indukcija koje zadovoljavaju izvesne uslove. Za to nam
nije potrebno, poto je u pitanju samo verovatnoa, da pretpostavimo
da se takva i takva veza dogaaja javlja uvek, ve samo da se ona
javlja esto. Jedna od pretpostavki koja izgleda nuna je, naprimer,
ona o odvojivim kauzalnim nizovima, kao to su niz svetlosnih zrakova
ili zvunih talasa. Ta pretpostavka moe se iskazati ovako: Kada se
pojavljuje jedan dogaaj sa kompleksnom prostorno-vremenskom
strukturom, esto se dogaa da je to jedan iz niza dogaaja koji imaju
istu ili vrlo slinu strukturu. (Egzaktnija formulacija nai e se u VI
glavi toga del.) To je deo jedne ire pretpostavke pravilnosti, ili pri
rodnog zakona, koji, ipak, zahteva da bude iskazan u mnogo specifikovanijoj formi nego to je ona u kojoj se obino iskazuje, poto se u
toj formi on pokazuje kao tautologija.
Da nauno zakljuivanje, radi svoje ispravnosti, zahteva
principe koje iskustvo ne moe da uini ak ni verovatnim, neizbean
45
je zakljuak logike verovatnoe. To je nesvarljiv zakljuak za empirizam.

Ali se on moe uiniti ukusnijim pomou analize pojma znanje koja
je preduzeta u Drugom delu. Znanje je, mislim, pojam manje precizan
nego to se obino misli, i ima svoje korene usaene u neverbalizovanom
ivotinjskom ponaanju dublje nego to su mnogi filozofi voljni da prihva
te. Logiki osnovne pretpostavke, kojima naa analiza vodi, psiholoki
su kraj jednog dugog niza istanavanja koji poinje od navike oekivanja
kod ivotinja, kao to je ona da e neto to ima izvestan miris biti
dobro za jelo. Pitati, dakle, da li znamo postulate zakljuivanja u
nauci, nije tako odreeno pitanje kao to se ini. Odgovor mora da bude:
u jednom smislu da, u drugom ne; ali u smislu u kome je ne odgovor
mi ionako ne znamo nita, i znanje je u tom smislu samo varka.
Neprilike filozofa proizilaze, u dobroj meri, iz njihovog odbijanja da se
probude iz ovog blaenog sna.
PRVI DEO
SVET
NAUKE
I GLAVA
INDIVIDUALNO I DRUTVENO ZNANJE

Nauno znanje tei da bude potpuno bezlino, i da iskae
ono to je otkrio kolektivni razum oveanstva. U ovoj glavi razmotriu
koliko ono uspeva u tome, i koji elementi individualnog znanja treba da
budu rtvovani da bi se postigla ona mera uspeha koju je mogue postii.
Zajednica zna i vie i manje od pojedinca: ona zna, po svojoj
kolektivnoj sposobnosti, sav sadraj Enciklopedije i sve priloge sa
sednica naunih drutava, ali ona ne zna tople i prisne stvari koje ine
tkivo i daju boju jednom linom ivotu. Kada neko kae ne mogu
da iskaem uas koji me je obuzeo kada sam video Buhenvald, ili
rei ne mogu da izraze radost koju sam osetio kada sam posle godina
provedenih u logoru ponovo video more, on govori neto to je u strogom
i preciznom smislu istinito: on, na osnovu svoga iskustva, poseduje
znanje koje ne poseduju oni ija su iskustva bila razliita od njegovog,
znanje koje se ne moe potpuno recima izraziti. Ako je on izvanredan
umetnik, on moe da u itaocu stvori jedno stanje duha prilino nalik
na njegovo, ali ako on okua naune metode, tok njegovog iskustva
bie izgubljen i rasut u pranoj pustinji.
Jezik, nae jedino sredstvo za saoptavanje n au n og znanja,
bitno je socijalan i po svome poreklu i po svojim glavnim funkcijama.
Istina, jedan e matematiar ako ga bura izbaci na pusto ostrvo
sa olovkom i belenicom pokuati da samou ublai verovatno time
to e vriti kalkulacije matematikim jezikom; istina je takoe da
neki ovek moe da vodi dnevnik koji eli da sakrije od svih drugih.
Na jednom svakidanjijem planu, veina od nas upotrebljava rei kada
misli u usamljenosti. Ipak, osnovna namena jezika jeste komunikacija,
i da bi toj nameni odgovorio, on mora da bude jedan javni, a ne privatan
dijalekat koji je neko sam za sebe izmislio. Sledi, dakle, da ono to je u
neijem iskustvu najlinije tei da nestane u procesu prevoenja na
jezik. tavie, sama javnost jezika je dobrim delom opsena. Kompetentni
sluaoci tumaie date rei tako da one budu ili istinite za sve njih,
ili lane za sve njih, ali uprkus tome one nee imati isto znaenje za
4 Ljudsko znanje
50
svakoga od njih. Razlike koje ne utiu na lanost ili istinitost jednog

iskaza nemaju praktinog znaaja, i obino se prelazi preko njih, to
dovodi do toga da verujemo da su nai privatni svetovi mnogo vie
nalik na javni svet nego to oni to ustvari jesu.
To se lako moe dokazati ako razmotrimo proces uenja
razumevanja jednog jezika. Postoje dva naina na koji moemo da
saznamo ta jedna re znai : Jedan je putem definicije pomou drugih
rei, i koji se zove verb a ln a definicija; drugi ako esto ujemo re
kada je objekat koji ona oznaava prisutan, i koji se zove o s te n siv n a
definicija. Oito je da je ostensivna definicija jedina koja je mogua
u poetku, poto verbalna pretpostavlja znanje rei koje se u d e fin ien su
upotrebljavaju. Moete, pomou verbalne definicije, nauiti da je petougao ravna slika sa 5 strana, ali dete ne ui na taj nain znaenja svako
dnevnih rei kao to su kia, sunce, veera, ili postelja. Ona se
ue tako to se odgovarajue rei stalno ponavljaju kada dete primeuje
predmet koji je u pitanju. Prema tome je znaenje koje dete vezuje za
re proizvod njegovog linog iskustva, i menja se prema okolnostima
i njegovom ulnom aparatu. Dete koje esto ima iskustvo blage kiice
vezivae za re kia jednu pretstavu koja se razlikuje od one koju
za tu istu re vezuje dete koje je uvek vialo samo tropske pljuskove.
Dalekovido i kratkovido dete vezivae razliite pretstave za re postelja.
Dodue, obrazovanje pokuava (sa izvesnim uspehom) da
depersonalizuje jezik. Kia nije vie poznata pojava, ve kapi vode
koje padaju iz oblaka u pravcu zemlje, voda nije vie ono to vas
kvasi, ve H20 . to se vodonika i kiseonika tie, oni imaju verbalne
definicije koje se moraju nauiti napamet; nije vano razumete li ih vi,
ili ne. I tako, kako vae uenje napreduje, svet rei postaje sve vie
odvojen od sveta ula; vi postiete vetinu pravilnog upotrebljavanja
rei kao to postiete vetinu sviranja u violinu; na kraju, postajete
takav virtuoz u baratanju frazama da vam skoro nije vie potrebno
da drite na umu kako rei imaju neka znaenja. Tada ste postali
jedna potpuno javna linost, i ak su i vae najskrivenije misli pogodne
da uu u enciklopediju. Ali vi vie ne moete da se nadate da ete biti
pesnik, i ako pokuate da budete ljubavnik, otkriete da va depersonalizovani jezik ne uspeva ba najbolje da izazove eljene emocije.
Vi ste izraavanje rtvovali saoptavanju, a ono to moete da saoptite
pokazuje se kao apstraktno i suvoparno.
Vana je injenica to da, to smo blie potpunoj apstraktnosti
logike, neizbena razlika u znaenju koje razliiti ljudi pridaju jednoj
rei, postaje manja. Ne vidim razloga zato bi izmeu dva pogodno
obrazovana oveka postojala ikakva razlika u onome to im saoptava
re 3.481. Rei ili i ne mogu da imaju savreno isto znaenje za
dva razna logiara. Sva ista matematika bavi se pojmovima koji mogu
51
da budu potpuno javni i bezlini, stoga sto nemaju nieg ulnog, a

ula su izvor privatnosti/T elo je jedan osetliiy instrumenat za zapi
sivanje, koji stalno prenosi poruke iz spoljnjeg sveta) poruke koje prima
jedno telo nisu nikada istovetne sa onima koje jfffina drugo telo, mada
su nas praktini i socijalni zahtevi nauili kako da izbegnemo razlike
izmeu opaaja dva oveka koji su blizu jedan drugome. U konstruisanju fizike mi smo istakli prostorno-vremenski vid naih percepcija,
koji je najapstraktniji i najblii logici i matematici. To smo uinili u
tenji ka javnosti, da bismo mogli da saoptavamo ono to se moe
saoptiti, a ostatak da pokrijemo crnim plastom zaborava.
Ipak, prostor i vreme, onako kako ih ljudska bia znaju, nisu
u stvarnosti tako bezlini kao to nauka misli da jesu. Teolozi zamiljaju
Boga da posmatra i jedno i drugo spolja, nepristrasno, i sa jednakom
svesnou o celini; nauka pokuava da podraava tu nepristrasnost
sa izvesnim vidnim uspehom, ali je on delimino iluzoran. Ljudska bia
razlikuju se od teolokog Boga u tome to njihov prostor i njihovo
vreme imaju jedno o v d e i s a d a . Ono to je ovde i sada je ivo, ono
to je udaljeno postupno je sve nejasnije. Sve nae znanje dogaaja zrai
iz jednog prostorno-vremenskog centra, koji je ona mala oblast koju
mi zauzimamo u jednom odreenom trenutku. Ovde je neodreen
izraz: u astronomskoj kosmologiji Mleni Put moe da se rauna kao
to ovde, u prouavanju Mlenog Puta to ovde je Sunani sistem,
u prouavanju Sunanog sistema to ovde je Zemlja, u geografiji je
to grad ili okrug u kome ivimo, u fiziolokom prouavanju senzacija
to je mozak, nasuprot ostalim delovima tela. ira ovde uvek obuhvataju
ona ua kao svoje delove; sva ovde sadre mozak onoga koji govori,
ili jedan njegov deo. Slina razmatranja odnose se i na sa d a .
Nauka eli da eliminie ovde i sada. Kada se neki dogaaj
odigra na povrini zemlje, mi odreujemo njegov poloaj u prostornovremenskoj mnoini time to mu pripisujemo duinu, irinu* i datum.
Mi imamo razvijenu tehniku koja nas uverava da e svi paljivi posmatrai sa dobrim instrumentima doi do istog rezultata u procenjivanju
duine, irine i datuma. Prema tome u tim ocenama nema vie nieg
linog, sve dok smo zadovoljni numerikim iskazima ije znaenje
ne ispitujemo i suvie podrobno. Poto smo se dogovorili da su duina
Grinica i irina ekvatora nula, iz toga slede ostale duine i irine.
Ali ta je Grini? Teko da je to izraz koji bi trebalo da se javlja u
jednom bezlinom pregledu svemira, i njegova definicija nije mate
matika. Najbolji nain da se definie Grini jeste da se neko cdvedc
do njega i da mu se kae: ovo je Grini. Ako je neko drugi ve odredio
duinu i irinu mesta na kome ste., Grini se moe definisati duinom
Geografsku. Prim. prev.
52
i irinom u odnosu na to mesto ; on je, naprimer, toliko stepeni istono

i toliko stepeni severno od Njujorka. A f if e s to ne oslobaa onog
ovde koje je sarfa^Njujork, umesto TUST Dude Grini.
tavie, apsvTrdno je d e fin is a ti i Grini i Njujork njihovom
duinom i irinom. Grini je jedno aktualno mesto, naseljeno aktualnim
ljudima, i koje sadri graevine starije od njegove duinske preeminencije. Svakako da vi moete opisati Grini, ali onda uvek moe da se nae
jedan drugi grad sa istim obelejem. Ako elite da budete sig u rn i da
se va opis ne odnosi ni na jedno drugo mesto, jedini nain da to postig
nete jeste da spomenete njegov odnos prema nekom drugom mestu,
naprimer, da kaete da se Grini nalazi toliko i toliko milja niz Temzu,
poev od Londonskog mosta. Ali tada ete morati da definiete Lon
donski most. Ranije ili kasnije, vi se nalazite pred nunou da neko
mesto definiete kao ovde, a to je jedna egocentrina definicija,
poto mesto o kome se govori nije za svakoga ovde. Moe da postoji
nain kako da se ovaj zakljuak izbegne; mi emo se kasnije ponovo
pozabaviti tim pitanjem. Ali ne postoji oigledan i lak nain da se to
izbegne, i dok se on ne nae, sva odreivanja duine i irine zaraena
su subjektivnou onog ovde. To znai da, kada razliiti ljudi pripisuju
istu duinu i irinu jednom mestu, oni, u krajnjoj analizi, ne pridaju
isto znaenje ciframa do kojih dolaze.
Zajedniki svet, u kome mi svi verujemo da ivimo, jeste jedna
konstrukcija, delom nauna, delom prednauna. Mi opaamo stolove
kao krune ili pravougaone, uprkos injenici da jedan slikar, ako eli
da reprodukuje njihovu pojavu, mora da crta elipse ili nepravougaone
etvorougaonike. Mi vidimo jednog oveka kao priblino podjednako
velikog, bilo da je on udaljen 2 ili 12 jardi. Sve dok ne obratimo svoju
panju na injenice, mi smo potpuno nesvesni korekcija u tumaenju
ulnih pojava koje nas je iskustvo navelo da vrimo. Dug je put od
deteta koje crta oba oka na profilu do fiziara koji govori o elektronima
i protonima, ali du celog tog puta stalno ostaje jedna namera: da se
eliminie subjektivnost senzacija, i da se ona zameni jednom vrstom
znanja koje moe da bude isto za sve koji opaaju. Postupno, razlika
izmeu onoga to je senzacijom dato i onoga u ta se veruje da je objek
tivno, postaje sve vea; deiji profil sa dva oka jo uvek je vrlo nalik
na ono to je vieno, ali elektroni i protoni imaju sa time samo dale
ku slinost jedne logike strukture. Elektroni i protoni imaju prednost
da m o g u da budu ono to stvarno postoji tamo gde nema ulnih organa,
dok nai neposredni vizuelni podaci, zbog svoje subjektivnosti, skoro
sigurno da nisu ono to se dogaa u fizikim predmetima za koje kaemo
da ih vidimo.
Elektroni i protoni pretpostavljajui da je nauno i ispravno
verovati u njih ne zavise u pogledu svoga postojanja od toga da li
53
su opaeni, ili nisu; naprotiv, svi razlozi govore za to da su oni postojali

bezbrojna doba pre nego to je u svemiru postojao iko koji je bio u
stanju da opaa. Ali mada percepcija nije potrebna njima radi njihove
egzistencije, ona je potrebna da nama d razloge da verujemo da oni
postoje. Pre stotine hiljada godina jedna ogromna i udaljena oblast emitovala je neverovatan broj fotona, koji su lutali kroz svemir u raznim
pravcima. Najzad se svega nekoliko njih sudarilo sa fotografskom
ploom, gde su izazvali hemiske promene koje su uinile da jedan
njen deo, kada ga astronom ispituje, izgleda crn, a ne beo. Taj beskrajno
mali efekat na jedan siuan, ali visokoobrazovan, organizam, na
je jedini razlog da verujemo u postojanje jedne magline koja se po
veliini moe porediti sa Mlenim Putem. Redosled saznanja je supro
tan kauzalnom redu. Ono to u saznanju dolazi prvo jeste kratko
subjektivno iskustvo astronoma koji gleda jednu crno-belu plou, a
ono to dolazi na kraju je maglina, ogromna, daleka, koja pripada
dalekoj prolosti.
Razmatrajui razloge za verovanje u ma koji empiriski iskaz,
ne moemo da izbegnemo percepciju sa svim njenim linim ogranie
njima. Koliko informacija koju dobijamo sa ovog zamuenog izvora
moe da se iisti u filtru naunog metoda, i da se pojavi blistavo bo
anska u svojoj nepristrasnosti, teko je pitanje kojim emo se dosta
baviti. Ali postoji neto to je ve na poetku oigledno: samo ukoliko
je poetni perceptualni podatak pouzdan, moe da postoji razlog za
prihvatanje velike kosmike zgrade zakljuaka koji se na njemu zasnivaju.
Ne elim da navedem na pomisao da poetni perceptualni
podatak mora biti uzet kao nesumnjiv; to ni u kom sluaju nije sluaj.
Postoje poznata sredstva koj& poveavaju ili umanjuju snagu indivi
dualnog svedoenja; neka od njih upotrebljavaju se u sudnicama, a
neto drukija u nauci. Ali sva ona zavise od principa da n e k a teina
mora da se prida svakom svedoenju, poto samo po tom principu
smatramo da broj svedoenja koja se slau daje neemu visoku verovatnou. Individualne percepcije su osnova sveg naeg znanja, i ne
postoji metod koji bi nam omoguio da ponemo sa podacima koji su
opti za mnoge posmatrae.
II G LA V A
SVEMIR ASTRONOMIJE
Astronomija je najstarija nauka, i razmiljanja o nebeskim
pojavama i pravilnosti njihovog smenjivanja dala su ljudima prvu ideju
0 prirodnom zakonu. Ali uprkos svojoj starosti, astronomija je danas
krepka kao i u ma kom prolom vremenu i isto tako vana zbog pomoi
koju nam daje u ispravnom ocenjivanju ovekovog poloaja u svemiru.
Kada su Grci poeli da postavljaju astronomske hipoteze,
prividno kretanje Sunca, Meseca i planeta meu zvezdama nekretnicama
bilo je ve stotinama godina posmatrano od strane Vavilonjana i Egip
ana, koji su isto tako znali da sa sigurnou predvide Meseeva pom
raenja, a sa znatnim grekama i Suneva. Grci su, kao i drugi stari
narodi, verovali da su nebeska tela bogovi, ili da bar svako od njih
nadgleda neki bog ili boginja. Istina, bilo je i onih koji su dovodili u pi
tanje ovo miljenje: u doba Perikla Anaksagora je smatrao daje Sunce
usijan kamen, a da je Mesec nainjen od Zemlje. Ali je on zbog ovog bio
proganjan i prinuen da bei iz Atine. Teko je rei da li su i Platon
1 Aristotel bili tako racionalni, ali najracionalniji meu Grcima nisu
bili i najbolji astronomi; to su bili pitagorejci, koje je predrasuda nave
la na ono to se pokazalo da je dobra hipoteza.
Krajem petog veka n. e. pitagorejci su otkrili da je Zemlja
sferina; otprilike sto godina kasnije Eratosten je izmerio Zemljin
prenik sa grekom od oko osamdeset kilometara. U etvrtom veku
je Heraklid iz Ponta smatrao da se Zemlja okrene jednom za jedan dan.
a da Venera i Merkur opisuju putanje oko Sunca. U treem veku je
Aristarh iz Samosa z a s tu p a o jedan potpuno kopernikovski sistem, i
izradio teoriski ispravan metod za odreivanje udaljenosti Sunca i
Meseca. Dodue, to se tie Sunca, njegov rezultat je bio savreno po
grean, zbog netanosti njegovih podataka; ali je stotinu godina kasnije
Posidonije izvrio jedno merenje koje je dalo rezultat koji odgovara
polovini stvarne udaljenosti. Taj neobino iv napredak nije se produio,
i mnogo je stvari palo u zaborav tokom opteg opadanja intelektualne
energije u kasnijem dobu Antike.
55
Kosmos, kakav je recimo kod Plotina, jedno je udobno,

malo i ljudsko boravite u poreenju sa onim to je on od tada postao.
Vrhovno boanstvo upravljalo je celinomv ali je svaka zvezda bila
jedno potinjeno boanstvo, slino ljudskom biu, samo u svakom
pogledu uzvienije i mudrije. Plotin je smatrao pogrenim uenje gnostika
da osim ljudske due u stvorenom svemiru ne postoji nita vie vredno
oboavanja. Za njega, lepota neba nije samo vizuelna, ve i moralna
i intelektualna. Sunce, Mesec i planete su uzvieni duhovi pokrenuti
motivima koji samo mogu da padnu na pamet jednom filozofu u nje
govim najsvetlijim trenucima. On sa negodovanjem odbacuje mrano
shvatanje gnostika (i, kasnije, manihejaca) da je vidljivi svet stvorio zao
Demiurg, i da svako ko tei pravoj vrlini mora da ga prezire. Naprotiv,
blistava bia koja ukraavaju nebo mudra su i dobra, takva da tee
filozofa u haosu gluposti i uasa koji je obuzimao Rimsko Carstvo.
Kosmos srednjevekovnih hriana, mada manje strog nego
onaj manihejski, bio je lien nekih poetskih elemenata koje je paganstvo
do kraja zadralo. Ipak, promena nije bila velika, poto su aneli i
arhaneli manje ili vie zauzeli mesta politeistikih nebeskih boanstava.
I nauni i pesniki elementi srednjevekovnog kosmosa nalaze se u
Danteovom R a ju ; nauni elementi potiu od Aristotela i Ptolomeja.
Zamlja je sferina i centar je svemira; Satana je u centru Zemlje, a
pakao je jedna izvrnuta kupa iji je on vrh. Na antipodu Jerusalima
je Breg istilita, na ijem se vrhu nalazi zemaljski raj, koji se dodiruje
sa sferom Meseca.
Nebo se sastoji od deset koncentrinih sfera, od kojih je Meseeva najnia. Sve ispod Meseca podlono je raspadanju i propasti;
sve iznad je nerazorivo. Iznad Meseca sfere su poredane ovako
Merkurova, Venerina, Suneva, Marsova, Jupiterova, Saturnova;
zatim dolazi sfera zvezda nekretnica, iznad koje je Prvo Pokrenuto.
Najzad, iznad Prvog Pokrenutog nalazi se ista Vatra, koja se ne kree,
i u kojoj nema ni vremena ni prostora. Bog, aristotelovski nepokrenuti
pokreta, prouzrokuje obrtanje Prvog Pokrenutog, koje prenosi svoje
kretanje na sferu zvezda nekretnica, koje se prenosi nanie do sfere
Meseca. Nita se kod Dantea ne govori o veliini raznih sfera, ali ih
je mogue sve proi za dvadeset i etiri asa. Jasno je da je ovaj svemir
neto mali za savremena shvatanja; on takoe nije ni tako drevan,
poto je stvoren svega nekoliko stotina godina. Sfere, iji je centar
Zemlja, bile su vena prebivalita za izabrane. Izabrani su bili ona
krtena bia koja su postigla odreenu meru u veri i delima, zajedno
sa patrijarsima i prorocima, koji su predvideli dolazak Hristov, i svega
nekoliko pagana koji su, dok su bili na Zemlji, bili udesno prosveeni.
Protiv te slike svemira morali su da se bore pioniri moderne
astronomije. Zanimljivo je uporediti uzbunu koju je izazvao Kopernik
56
sa skoro potpunim zaboravom u koji je pao Aristarh. Stoiar Kleant

zahtevao je da Aristarhu treba da bude sueno zbog bezbonitva,
ali je vlada bila nepokretna; daje on bio osuen, kao Galileo, njegove
teorije bi moda bile poznatije. Svakako, ima vanijih uzroka razlici
izmeu posmrtne slave Aristarha i Kopernika. U grkim vremenima
astronomija je bila zabava dokonih bogataa vrlo uzviena zabava,
ali ne i nerazdvojni deo ivota zajednice. Ali u esnaestom veku nauka
je izumela barut i kompas, otkrie Amerike pokazalo je ogranienja
starog znanja o Zemlji, katolika ortodoksija postala je smetnja ma
terijalnom progresu, i bes mranjakih teologa uinio je da naunici
izgledaju kao heroji nove mudrosti. Sedamnaesti vek, sa teleskopom,
naukom dinamike i zakonom gravitacije, upotpunio je trijumf naunog
pogleda na svet, ne samo kao kljua istog znanja, ve i kao monog
sredstva ekonomskog napretka. Od tog vremena nauka je priznata
kao predmet od drutvenog, a ne samo linog, interesa.
Njutn je upotpunio teoriju Sunca i planeta kao sistem. Nasuprot
Aristotelu i srednjevekovnim filozofima pokazalo se da je Sunce, a ne
Zemlja, centar Sunevog sistema; da bi se nebeska tela, ostavljena
sama sebi, kretala u pravim linijama, ne u krugovima; da se, u stvari,
ona ne kreu ni u pravim linijama, ni u krugovima, ve u elipsama;
i da nije potrebna nikakva akcija spolja da odri ovo kretanje; samo to
u pogledu porekla sistema Njutn nije imao nita nauno da kae. On
je pretpostavio da ih je Bog u stvaranju bacio u tangencijalnom pravcu
i prepustio ih zakonu gravitacije. Pre Njutna, Dekart je pokuao da
stvori teoriju o poreklu Sunevog sistema, ali se njegova teorija pokazala
kao neodriva. Kant i Laplas postavili su hipotezu o maglini po kojoj
je Sunce obrazovano kondenzacijom prvobitne magline; ono je, kao
rezultat sve breg obrtanja, odbacivalo od sebe planete jednu za drugom.
Ta teorija se takoe pokazala kao nedovoljna, i savremeni astronomi
naginju gleditu da je postanak planeta prouzrokovan prolaskom jedne
druge zvezde kroz neposrednu blizinu Sunca. Stvar ostaje nejasna, ali
niko ne sumnja u to da su planete na neki nain postale od Sunca.
Najznaajniji napredak astronomije u dananje vreme ui
njen je u pogledu zvezda i maglina. Najblia zvezda nekretnica, Alfa
Kentaura, udaljena je oko 25 X IO12 milja, ili 4,2 svetlosne godine
(svetlost prelazi 186.000 milja u sekundi, a svetlosna godina je daljina
koju ona pree za godinu dana). Prvo odreivanje udaljenosti jedne
zvezde izvreno je 1835, i od tada, raznim pronicljivim metodama,
izraunavane su sve vee i vee udaljenosti. Smatra se da se najdalji
predmet koji se moe otkriti najsnanijim postojeim teleskopom,
nalazi na udaljenosti od 500 miliona svetlosnih godina.
Neto se sada zna i o optoj strukturi svemira. Sunce je jedna
zvezda galaksije, a ova je skup od oko 300.000 miliona zvezda, i pro-
57
stire se 150.000 svetlosnih godina u irinu, i izmeu 25.000 i 40.000

svetlosnih godina u dubinu. Celokupna masa galaksije je 160.000
miliona puta vea od mase Sunca; masa Sunca je oko 2 X IO27 tona.
Ceo ovaj sistem polako se obre oko svog centra gravitacije; Suncu
treba oko 225 miliona godina da svojom putanjom obie oko Mlenog
Puta.
U prostoru izvan Mlenog Puta pravilno su razbacani, koliko
nai teleskopi mogu da ispitaju, drugi sistemi zvezda, priblino iste
veliine kao i Mleni Put. Ti sistemi se zovu ekstragalaktike magline;
misli se da je oko 30 miliona njih vidljivo, ali taj broj jo nije potpun.
Prosena razdaljina izmeu dve magline je oko 2,000.000 svetlosnih
godina. Veina ovih fakata je uzeta iz: H a b l, P o d r u je m a g lin a , 1936*
Najudnija injenica u vezi sa maglinama je to da su linije
njihovih spektara, sa malim izuzecima, pomerene ka crvenom, i da
je veliina tog pomeranja u srazmeri sa udaljenou magline. Jedino
prihvatljivo objanjenje toga jeste da se magline udaljuju od nas; one
najudaljenije najbre. Na udaljenosti od 135 miliona svetlosnih godina
ta brzina dostie 14.300 milja u sekundi {H a b l, p r ilo g V III, s. 118).
Na izvesnoj udaljenosti ta brzina e dostii brzinu svetlosti, i magline e
biti nevidljive, ma koliko snani bili nai teleskopi.
Opta teorija relativiteta daje jedno objanjenje ove udne
pojave. Po toj teoriji svemir je konaan ne u tom smislu da ima jednu
ivicu izvan koje se nalazi neto to nije deo svemira, ve je on jedna
trodimenzionalna sfera u kojoj se najpravije mogue linije vraaju
(u svoje vreme) tamo odakle su poele, kao to se dogaa i na povrini
Zemlje. Ta teorija ide dalje, i predvia da se svemir ili iri ili skuplja;
i injenice otkrivene u vezi sa maglinama govore u prilog njegovog
irenja. Prema Edingtonu, svemir udvostruava svoju veliinu svakih
130 miliona godina otprilike. {N o v e s ta z e n a u k e s. 210)** Ako je to
tano, svemir je jednom bio sasvim mali, ali e vremenom postati
prilino veliki.
To nas dovodi do pitanja o starosti Zemlje, zvezda i maglina.
Na osnovama koje su uglavnom geoloke, starost Zemlje je ocenjena
na oko 3.000 miliona godina. Starost Sunca i drugih zvezda jo uvek
je predmet diskusije. Ako, u sreditu jedne zvezde, materija moe da
bude unitena pretvaranjem jednog elektrona i jednog protona u zra
enje, zvezde mogu da budu nekoliko miliona miliona godina stare;
a ako ne, samo nekoliko hiljada miliona. (H . S p e n s e r D o n s , S v e to v i
b e z k r a ja s . 231)*** U svemu, poslednje gledite izgleda da preovlauje.
* Hubble: The Realm of the Nebulae.
** Eddington: New Pathways of Science.
*** H. Spencer Jones: Worlds Without End.
58
Ima ak razloga da se veruje da svemir ima poetak u vre

menu; Edington je drao da je on poeo oko 90.000 miliona godina
n. e. To je svakako neto vie od 4.004 godine u koju su nai dedovi verovali, ali je jo uvek konaan period, i otvara stare zagonetke
o tome ta se dogaalo pre toga.
Krajnji rezultat ovog kratkog pregleda astronomskog sveta
je taj da svemir, mada vrlo velik i vrlo star, nije ni beskonano velik
ni beskonano star ipak, osnove na kojima se ovaj zakljuak zasniva
su za sada jo veoma spekulativne prirode. Opta teorija relativiteta
misli da je pomou jedne visprene meavine posmatranja i razmiljanja
sposobna da nam kae neto o svemiru kao celini. Ako je ova valjana,
a ja nisam niim ubeen da jeste poveanje srazmera i u prostoru i
u vremenu, koje je dosada karakterisalo astronomiju, ima granice,
tavie, mi smo na izmerljivoj daljini od njih. Edington smatra da je
veliina obima svemira veliina reda 6.00u miliona svetlosnih godina.
{N o v e s ta z e n a u k e s . 218). Ako je tako, neto bolji teleskopi omoguie
nam da shvatimo tu tunu sliku svih stvari. Kao to poinjemo da
vidimo, mi moemo uskoro da budemo sposobni da je razbijemo u
parad. Ali ja ne mislim da emo biti sposobni da je uobliimo po
elji svoga srca.
III GLAVA
SVET FIZIKE
Nauka koja u dananje doba najvie napreduje i koja izgleda
da baca najvie svetlosti na strukturu sveta, jeste fizika. Ova nauka
stvarno poinje od Galileja, ali da bi se ispravno ocenio njegov rad.
bie dobro da se baci pogled na ono to se u fizici mislilo njegovog
vremena.
Sholastici su smatrali a njihova gledita potiu uglavnom
od Aristotela da postoje razliiti zakoni za nebeska i zemaljska tela,
kao i za ivu i za mrtvu materiju. Smatrali su da bi mrtva materija
ostavljena sama sebi, postepeno gubila svako kretanje koje bi mogla
da ima, bar u Zemljinoj sferi. Sve ivo, prema Aristotelu, ima neku
vrstu due. Oznaka vegetativne due, koju imaju sve biljke i ivotinje,
jeste rastenje : animalna dua uzrokuje kretanje. Postoje etiri elementa,
zemlja, voda, vazduh i vatra, od kojih su zemlja i voda teki, a vazduh
i vatra laki. Prva dva se prirodno kreu nadole, druga dva nagore.
U najviem nebu postoji peti elemenat, neka vrsta uzviene vatre. Nema
nikakvih nagovetaja o jednom skupu zakona za sve vrste materije,
i nema nauke o promenama i kretanjima tela.
Galileo je a u manjem stepenu i Dekart uveo u fiziku
osnovne pojmove i principe koji su vaili sve do ovog veka. Pokazalo
se da su zakoni kretanja isti za sve vrste mrtve materije, a verovatno
i za ivu materiju. Dekart je smatrao da su sve ivotinje automati,
i da se njihovi pokreti teoriski mogu izraunati primenom istih onih
principa koji vae i za komad olova koji pada. Shvatanje da je ma
terija homogena, i da je poloaj u prostoru njena jedina za nauku
vana osobina, praktino je preovladalo meu fiziarima, bar kao
jedna radna hipoteza. Iz teolokih razloga ljudska tela su esto (mada
ne uvek) bila izuzeta iz strogog determinizma kome je izgledalo da
vode fiziki zakoni. Sa ovim moguim izuzetkom, nauna ortodoksija je odobrila Laplasovo gledite da bi jedan kalkulator sa
dovoljno matematikih sposobnosti, kada bi mu se dali poloaj, masa
i brzina svakog delia svemira u jednom datom trenutku mogao da
60
izrauna elu prolost i budunost fizikog sveta. Ako se, kako su neki
mislili, uda povremeno javljaju, ona se nalaze izvan nauke, poto
im je u prirodi da se ne pokoravaju zakonima. S toga razloga i oni
koji su verovali u uda nisu imali prilike da u svojim proraunima
otstupe od naune strogosti.
Galileo je uveo dva principa koji su omoguili matematiku
fiziku: zakon inercije i zakon slaganja sila. Treba neto rei o svakom
od njih.
Zakon inercije, poznat kao Njutnov prvi zakon kretanja,
tvrdi, na Njutnovom jeziku da:
Svako telo ostaje u stanju mirovanja ili jednakog pravoliniskog kretanja doklegod ga neka sila ne nagna da to stanje promeni.
Pojam sile, istaknuti pojam u radovima Galileja i Njutna
pokazao se kao suvian, i izbaen je iz klasine dinamike tokom devet
naestog veka. To je zahtevalo jednu preformulaciju zakona inercije.
Ali razmotrimo prvo taj zakon u odnosu na shvatanja koja su vladah
pre Galileja.
Sva kretanja na Zemlji tee da se uspore i da najzad stanu.
Kugle, ak i na najfinijoj povrini za kuglanje, stanu posle izvesnog
vremena; kamen, baen na led, ne kliza se zauvek. Nebeska tela, do
due, kreu se po svojim putanjama bez ikakvog primetnog smanjenja
brzine; ali njihova kretanja nisu pravoliniska. Prema zakonu inercije,
usporavanje kamena po ledu i krivoliniske putanje planeta ne obja
njavaju se niim to se sadri u njihovoj prirodi, ve delovanjem okoline.
Ovaj princip doveo je do mogunosti da se fiziki svet posmatra
kao jedan zatvoren sistem uzroka. Uskoro se pokazalo da je u svakom
dinamiki nezavisnom sistemu kakav Sunce i planete skoro da jesu
koliina kretanja, ili momenat, u svakom pravcu konstantan. Tako e
svemir, jednom u kretanju, ostati u kretanju zauvek, sem ako ga neko
udo ne zaustavi. Aristotel je mislio da su planetarna potrebni bogovi
da bi ih kretali po njihovim putanjama, i da kretanja na Zemlji mogu
da budu spontano izazvana od strane ivotinja. Kretanja materije mogu
se onda objasniti samo ako se uzmu u obzir nematerijalni uzroci.
Zakon inercije je to izmenio i omoguio je da se izrauna kretanje ma
terije samo pomou zakona dinamike.
Tehniki, princip inercije znaio je da kauzalni zakoni fizike
treba da budu iskazani pomou u b r za n ja , tj. promene veliine brzine
ili veliine puta, ili i jednog i drugog. Jednako kruno kretanje koje
su stari i sholastici smatrali kao prirodno za nebeska tela, prestalo
je da bude to, poto'je zahtevalo stalnu promenu u pravcu kretanja.
Otstupanje od prave linije zahtevalo je uzrok, koji je bio nadjen u
Njutnovom zakonu gravitacije.
61
Poto je ubrzanje drugi izvod puta po vremenu, iz zakona

inercije sledilo je da kauzalni zakoni dinamike moraju da budu diferen
cijalne jednaine drugoga reda, iako se oni nisu mogli iskazati u tom
obliku sve dok Njutn i Lajbnic nisu pronali infinitezimalni raun.
Ova posledica zakona inercije izdrala je sve promene u teoriskoj fizici
dananjih dana. Osnovna vanost u b rza n ja je moda najtrajnije i naj
plodnije Galilejevo otkrie.
Zakon slaganja sila, na Njutnovom jeziku, izraava ono to
se dogaa kad se jedno telo nae pod uticajem dveju sila. Ako na jedno
telo deluju dve sile, od kojih je jednoj izmerena veliina, i odreen
pravac pravom AB, a drugoj pravom BC, tada je efekat njihovog
istovremenog dejstva odreen pravom AC. Grubo reeno, to znai da,
kada dve sile deluju istovremeno, one proizvode isti efekat kao i kada
bi delovale jedna za drugom. Na tehnikom jeziku to znai da se radi o li
nearnim jednainama, to je u mnogome olakalo matematike proraune.
Ovaj zakon moe se tumaiti i kao potvrivanje uzajamne
nezavisnosti dva uzroka koji deluju istovremeno. Uzmimo, naprimer,
problem projektila, za koji je Galileo bio profesionalno zainteresovan.
Kad Zemlja ne bi privlaila projektil, on bi po zakonu inercije nastavio da
se kree horizontalno sa jednakom brzinom ako zanemarimo otpor
vazduha. Kada projektil ne bi imao poetnu brzinu, pao bi na Zemlju
vertikalno sa jednakim ubrzanjem. Da odredimo gde e on stvarno
pasti posle, recimo, jedne sekunde, moramo da pretpostavimo da se
on prvo kree jednu sekundu horizontalno jednakom brzinom, a da
onda jednu sekundu pada vertikalno sa jednakim ubrzanjem.
Kada sile koje deluju na telo nisu konstantne, princip nam
ne dozvoljava da uzmemo svaku za sebe u jednom konanom vremenu,
ali ako je to konano vreme kratko, rezultat e ipak biti priblino taan,
i sve taniji ukoliko je vreme krae, da se najzad priblii potpunoj
tanosti kao granici.
Mora se shvatiti da je ovaj zakon isto empiriski; nema ni
jednog matematikog razloga za njegovu istinitost. U njega treba
verovati sve dok ima svedoanstava koja mu govore u prilog, i ne dalje.
On se ne pretpostavlja u kvantnoj mehanici, i postoje pojave koje izgleda
pokazuju da on ne vai u atomskim pojavama. Ali u fizici na makroskopskom nivou on ostaje istinit, i igrao je vanu ulogu u klasinoj mehanici.
Od Njutna do kraja devetnaestog veka napredak fizike nije
doveo do nekih osnovno novih principa. Prva revolucionarna novina
bilo je Plankovo uvoenje kvantne konstante A, godine 1900. Ali pre
no to razmotrimo kvantnu teoriju, koja je vana za objanjenje strukture
i ponaanja atoma, treba da kaemo nekoliko reci o relativitetu, koji
ukljuuje otstupanje od njutnovskih principa znatno manje nego u
teoriji kvanta.
62
Njutn je verovao da, osim materije, postoje jo i apsolutni

prostor i apsolutno vreme. To znai da postoji jedan trodimenzionalni
skup taaka, i jedan jednodimenzionalni skup trenutaka, i jedan trolani
odnos koji ukljuuje materiju, prostor i vreme, naime odnos zauzima
nja jedne take u jednom trenutku. U tome se Njutn sloio sa Demokritom i drugim antikim atomistima koji su verovali u atome i prazni
nu. Drugi su filozofi smatrali da je prazan prostor nita, i da materija
mora da bude svuda. To je bilo miljenje Dekarta i Lajbnica sa ovim
poslednjim je Njutn, preko Dr. Klarka, diskutovao o tome.
Ma ta fiziari mogli misliti o njemu, kao o stvari filozofije,
Njutnovo gledite bilo je sadrano u tehnici dinamike, i bilo je kako
je on istakao empiriskih razloga da se ono pretpostavi drugim.
Ako se kofa sa vodom okree, voda se penje uz zidove suda, ali ako se
kofa okree a voda ostaje u miru, povrina vode ostaje ravna. Mi mo
emo, dakle, da razlikujemo okretanje vode od okretanja kofe, to ne
bismo mogli da inimo ako je kretanje samo relativno. Od Njutnovog
vremena nagomilali su se i drugi argumenti iste vrste. Fukoovo klatno,
spljotavanje Zemlje na polovima, i injenica da su tela manje teka
na malim geografskim irinama nego na velikim, omoguilo bi nam da
zakljuimo da se Zemlja okree ak i kad bi nebo bilo pokriveno uvek
oblacima; u stvari, po Njutnovim principima mi moemo da kaemo
da okretanje Zemlje, a neokretanje neba, prouzrokuje smenu dana i
noi, i dizanje i sputanje zvezda. Ali ako je prostor samo relativan,
razlika izmeu iskaza Zemlja se okree i nebo se okree samo je
verbalna: oba mogu da budu naini da se opie ista pojava.
Ajntajn je pokazao kako da se izbegne Njutnov zakljuak
i da se prostorno-vremenski poloaj uini sasvim relativnim. Ali nje
gova teorija relativiteta uinila je mnogo vie od toga. U Specijalnoj
teoriji relativiteta on je pokazao da izmeu dva dogaaja postoji jedan
odnos koji se moe nazvati interval, i koji se, na mnogo razliitih
naina, moe podeliti na ono to bi trebalo da smatramo prostornom
udaljenou, i na ono to bi trebalo da smatramo vremenskim razmakom.
Svi ovi razliiti naini podjednako su opravdani ; i ne postoji jedan koji
bi bio ispravniji od drugog. Koji emo od njih izabrati stvar je iste kon
vencije, kao i izbor izmeu metarskog sistema i sistema stopa i palaca.
Odatle sledi da se osnovna mnoina u fizici ne moe sastojati
od persistentnih delia koji se kreu, ve od etvorodimenzionalne
mnoine dogaaja. Postojae tri koordinate kojima se utvruje
poloaj dogaaja u prostoru, i jedna kojom se utvruje poloaj u vre
menu. Ali promena koordinata sada moe da izmeni i koordinate
vremena i koordinate prostora, a ne samo, kao ranije, da ih povea ili sma
nji za jedan konstantan iznos isti za sve dogaaje, kao, naprimer, kada
se raunanje datuma prenosi iz muhamedanskog u hrianski kalendar.
63
Opta teorija relativiteta objavljena 1915, deset godina

posle Specijalne bila je isprva geometriska teorija gravitacije. Taj
deo teorije moe se smatrati kao potvren. Ali ona ima i neka spekulativnija obeleja. U svojim jednainama ona sadri ono to se naziva
kosmikom konstantom, koja odreuje veliinu svemira u ma kom
vremenu. Taj deo teorije, kao to sam ve napomenuo, treba da pokae
da se svemir ili stalno poveava ili stalno smanjuje. Smatra se da pomeranje ka crvenom u spektrima dalekih maglina pokazuje kako se
one udaljuju od nas brzinom srazmernom njihovoj udaljenosti od nas.
To dovodi do zakljuka da se svemir iri, a ne skuplja. Treba shvatiti
da je prema toj teoriji svemir konaan, ali neogranien, kao to je,
samo u tri dimenzije, povrina lopte. Sve ovo podrazumeva neeuklidsku
geometriju, i moe da izgleda misteriozno za one ija imaginacija uporno
ostaje euklidska.
Dve vrste otstupanja od euklidskog prostora nalazimo u
Optoj teoriji relativiteta. Na jednoj strani su ona koja se mogu nazvati
otstupanjima malih srazmera (u kojima se, naprimer, Sunani sistem
posmatra kao mali), na drugoj su otstupanja velikih srazmera kao.
celine. Otstupanja malih srazmera pojavljuju se u blizini materije,
i smatraju se gravitacijom. Ona se mogu uporediti sa bregovima i do
linama na povrini Zemlje. Otstupanja velikih srazmera mogu se upo
rediti sa injenicom da je Zemlja okrugla, a ne ravna. Ako krenete iz
jedne take na Zemljinoj povrini i putujete to pravije moete, stii
ete na kraju tamo odakle ste i poli. Tako e se, smatra se, najpravija
linija u svemiru na kraju vratiti samoj sebi. Analogija sa Zemljom je
pogrena utoliko to je povrina Zemlje dvodimenzionalna, i ima oblasti
izvan sebe, dok je sferini prostor svemira trodimenzionalan, i nema
niega izvan sebe. Sadanji obim svemira je izmeu 6.000 i 60.000
miliona svetlosnih godina, ali se veliina svemira udvostruava priblino
svakih 1.300 miliona godina. Sve ovo jo uvek nije potvreno.
Ima jo mnogo stvari, prema profesoru Milneu*, koje se u
Ajntajnovoj teoriji mogu dovesti u pitanje. Profesor Milne smatra da
nema razloga da prostor posmatramo kao neeuklidski, i da pogodnost
odluuje koju emo geometriju prihvatiti. Razlika meu geometrijama
je, po njemu, razlika u jezicima, a ne u onome to se opisuje. Smelo
je za jednog laika da ima svoje miljenje o stvarima u kojima se ni
fiziari ne slau, ali sam sklon da mislim kako bi profesor Milne mogao
da bude u pravu.
Teorija kvanta bavi se, nasuprot teoriji relativiteta, najmanjim
stvarima o kojima je znanje mogue, naime, atomima i njihovom
strukturom. Tokom devetnaestog veka atomski sastav materije je
sasvim utvren, i pokazalo se da razni elementi mogu da se poredaju
* Relativity Gravitation and World Structure. E. A. Milne. Oxford, 1935.
64
u niz koji poinje sa vodonikom, a zavrava se uranijumom. Mesto

jednog elementa u ovom nizu zove se njegovim atomskim brojem.
Vodonik ima atomski broj 1, a uranijum 92. Za sada postoje dva praz
na mesta u nizu, tako da broj poznatih elemenata iznosi 90, a ne 92;
ali ta prazna mesta mogu svakoga dana da se popune, kao to su bila
popunjena i ostala koja su svojevremeno bila prazna. Uopte, ali ne
uvek, atomski broj se poveava sa atomskom teinom. Pre Raderforda
nije postojala ni jedna zadovoljavajua teorija o strukturi atoma, ili
0 fizikim osobinama koje su prouzrokovale da oni mogu da budu
poredani u niz. Niz je bio odreen samo hemiskim osobinama atoma,
1 nije postojalo nikakvo fiziko objanjenje tih osobina.
Raderford Borov atom (nazvan tako po svojim prona
lazaima) imao je divnu jednostavnost, danas naalost izgubljenu.
Ali, iako je on samo slikovita aproksimacija istine, ipak se moe ko
ristiti tamo gde se ne zahteva krajnja tanost, i bez njega se moderna
teorija kvanta ne bi nikada pojavila. Potrebno je stoga rei neto o njemu.
Raderford je pruio eksperimentalne razloge za to da se jedan
atom posmatra kao sastavljen od jezgra sa pozitivnim punjenjem,
okruenog mnogo lakim telima nazvanim elektroni, koja nose
negativni elektrini tovar, i okreu se, kao planete po svojim putanjama,
oko jezgra. Kada atom nije naelektrisan, broj planetarnih elektrona
jednak je atomskom broju elementa u pitanju; atomski broj je inae
uvek mera pozitivnog elektriciteta koji nosi jezgro. Atom vodonika
sastoji se od jednog jezgra i jednog planetarnog elektrona; jezgro toga
atoma zove se proton. Iznaeno je da se jezgra atoma ostalih ele
menata mogu smatrali kao sastavljena od protona i elektrona, u kojima
je broj protona vei od broja elektrona za atomski broj elementa. Tako
helijum, iji je atomski broj 2, ima jezgro koje se sastoji od etiri protona
i dva elektrona. Atomska teina se praktino odreuje brojem protona,
poto je doprinos mase elektrona koja je 1850 puta manja od mase
protona masi atoma skoro zanemarljiv.
Pronaeno je da se u atomima, osim protona i elektrona,
nalaze i druge estice koje su nazvane pozitronima i neutronima.
Pozitron je isto to i elektron, samo to nosi pozitivno umesto negativnog
punjenja; on ima istu masu kao i elektron, i verovatno i istu veliinu
ukoliko se o njima moe govoriti da imaju veliine. Neutron nema
elektrinog tovara, ali priblino istu masu kao i proton. Ne izgleda
nemogue da se proton sastoji od jednog pozitrona i jednog neutrona.
Ako je tako, onda se usavreni Raderford Borov atom sastoji od
tri vrste estica: neutrona, koji ima masu, ali nema elektrini tovar,
pozitrona, koji ima jedno pozitivno punjenje, i elektrona, koji nosi istu
koliinu negativnog elektriciteta.
65
Ali sada moramo da se vratimo teorijama koje prethode

otkriu neutrona i pozitrona.
Raderfordovoj slici Bor je dodao teoriju o moguim putanjama
elektrona, koja je po prvi put objasnila linije u spektru jednog elementa.
To matematiko objanjenje bilo je skoro, ali ne sasvim, savreno u
sluaju vodonika i pozitivno naelektrisanog helijuma; u drugim slu
ajevima ta matematika je bila i suvie teka, ali nije bilo razloga da se
pretpostavi da e teorija dati pogrene rezultate ako njena matematika
uspe da se izgradi. Borova teorija koristila se Plankovom konstantom
/;, o kojoj treba rei nekoliko reci. Prouavajui zraenje, Plank je
dokazao da energija svetlosti ili toplote frekvencije v mora da bude
h . v, ili 2h.v, ili 3h .v, ili neki drugi eli proizvod h .v, gde je h Plankova
konstanta, ija je vrednost u CGS jedinicama oko 6.55 IO-27, a
dimenzije su joj dimenzije akcije, tj. energija vreme. Planka sma
tralo se da se energija zraenja menja kontinuirano, ali je on nepobitno
pokazao da to ne moe biti sluaj. Frekvencija talasa je broj koji prolazi
jedna data taka u sekundi. U sluaju svetlosti, frekvencija odreuje
boju; ljubiasta svetlost ima najviu frekvenciju, crvena najniu. Postoje
drugi talasi iste vrste kao i svetlosni, ali koji nemaju frekvencije koje
izazivaju vizuelnu senzaciju boje. Frekvencije vie od frekvencije lju
biaste svetlosti su, po redu: ultravioletna, X-zraci i gama-zraci; nie
frekvencije od crvenog su infracrveno, i one koje se koriste u beinoj
telegrafiji.
Kada jedan atom emituje svetlost, on to ini zato to je otpu
stio koliinu energije jednaku koliini energije svetlosnog talasa. Ako
on emituje svetlost frekvencije, v, on je otpustio, prema Plankovoj
teoriji, koliinu energije jednaku h .v, ili nekom drugom elom proizvodu
h.v. Bor je pretpostavio da se to dogaa zbog toga to je jedan plane
tarni elektron skoio sa jedne dalje na jednu bliu putanju; prema tome
promena putanje mora da bude takva da sadri gubitak energije jednak
h.v, ili nekom drugom elom proizvodu te koliine. Prema tome, mo
gue su samo izvesne putanje u atomu vodonika postojala bi jedna
najmanja mogua putanja, a druge mogue imale bi 4,9,16, . . . puta
vei prenik od prenika te minimalne putanje. Ta teorija, iznesena
prvi put 1913 god. slagala se sa rezultatima posmatranja, i bila je izvesno
vreme opteprihvaena. Ipak, postepeno se otkrivalo da postoje i
njenice koje ona ne moe da objasni, tako da ona, iako je bila jedan
korak na putu ka istini, nije mogla biti prihvaena u svom prvobitnom
obliku. Nova i radikalnija teorija kvnta koja potie iz 1925, duguje
svoj nastanak dvojici ljudi, Hajzenbergu i redingeru.
U savremnoj teoriji nema vie pokuaja da se prui jedna
zamiljena slika atoma. Atom daje znake svoga postojanja kada emi
tuje energiju, i svi eksperimentalni podaci kojima raspolaemo, samo
5 Ljudsko znanje
66
su podaci o promeni energije. Nova teorija preuzima od Bora doktrinu

prema kojoj vrednost koliine energije u atomu mora da pripada jednom
diskretnom nizu vrednosti koji u sebi sadri , i svaka od tih vrednosti
zove se nivo energije. Ali o tome ta atomu daje njegovu energiju
ova teorija skromno uti.
Jedna od najudnijih stvari u toj teoriji je to da je ona sruila
razliku izmeu talasa i estica. Njutn je mislio da se svetio sastoji od
estica koje emituje izvor svetlosti. Hajgens je mislio da se ona sastoji
od talasa. Hajgensovo gledite je preovladalo, i doskora je smatrano
kao definitivno utvreno. Ali izgleda da eksperimentalne injenice
zahtevaju da svetlost bude sastavljena od estica koje se zovu fotoni.
Per contra, De Brolji smatra da se materija sastoji od talasa. Na kraju
se pokazalo da sve u fizici moe biti objanjeno ili hipotezom estica,
ili hipotezom talasa. Prema tome nema fizike razlike meu ovim
hipotezama, i svaka se moe prihvatiti u reavanju jednog problema,
ako je pogodna. Ali ma koja da se primeni, na njoj se mora ostati,
i mi ne smemo da u jednom proraunu meamo dve hipoteze.
U teoriji kvanta, individualne atomske pojave nisu odreene
jednainama ; jednaine su tu samo da pokau mogunost obrazovanja
diskretnih nizova, kao i da postoje pravila koja odreuju realizaciju
svake mogunosti u jednom velikom broju sluajeva. Postoje razlozi
da se veruje da ovo otsustvo potpunog determinizma nije posledica
nikakve nepotpunosti teorije, ve da je stvarna karakteristika mikrokosmikih pojava. Pravilnost koja je utvrena u makroskopskim po
javama jedna je statistika pravilnost. Pojave koje u sebe ukljuuju
veliki broj atoma ostaju deterministike, ali ta jedan individualni
atom moe u datim okolnostima da uini neizvesno je, ne samo zbog
toga to je nae znanje ogi anieno, ve zbog toga to nema fizikih
zakona koji u takvom sluaju pruaju jedan odreeni rezultat.
Postoji jo jedan rezultat teorije kvanta, oko koga se, bar
kako ja mislim, podiglo i suvie buke, naime, ono to se naziva Hajzenbergovim principom neodreenosti. Po njemu, postoji teoriska granica
u preciznosti sa kojom se izvesne povezane veliine mogu istovremeno
meriti. U odreivanju stanja jednog fizikog sistema postoje izvesni
parovi povezanih veliina; jedan takav par su poloaj i momenat (ili
brzina, ukoliko je masa konstantna), drugi su energija i vreme. Svakako,
opte je mesto da nijedna fizika veliina ne moe da se izmeri sa pot
punom tanou, ali se uvek verovalo da teoriski ne postoji granica
u tanosti koja se moe postii stalnim usavravanjem tehnike merenja.
Prema Hajzenbergovom principu to nije sluaj. Ako pokuamo da
izmerimo istovremeno dve povezane veliine spomenute vrste, svako
poveanje tanosti u merenju jedne od njih izaziva, poev od jednog
izvesnog momenta, smanjenje mogunosti tanog odreivanja druge.
67
Ustvari, bie greaka u oba merenja, i proizvod tih greaka ne moe

nikada da bude manji od h /2 n . To znai da, ako bi jedna veliina bila
izmerena sa potpunom tanou, greka u merenju druge bila bi bes
konana. Pretpostavimo, naprimer, da elite da izmerite poloaj i
brzinu izvesne estice u jednom odreenom trenutku: ako odredite
poloaj priblino tano, moi ete da odredite brzinu samo sa velikom
grekom, a ako brzinu izmerite priblino tano, greka u odreivanju
poloaja bie vrlo velika. Slian je sluaj i u pogledu energije i vremena :
ako vrlo precizno izmerite energiju, vreme u kome taj sistem ima tu
energiju bie vrlo neodreeno, a ako odredite vreme, energija e postati
neizvesna u vrlo irokim granicama. To nije pitanje nesavrenosti naih
aparata za merenje, ve osnovni princip fizike.
Postoje fizikalna razmatranja koje ovaj princip ine manje
iznenaujuim. Treba primetiti da je h vrlo mala veliina, poto je
ona reda IO-27. Prema tome gde god se pojavljuje h re je o vrlo malim
stvarima. Kada jedan astronom posmatra Sunce, ono je gospodski
ravnoduno prema njegovim istraivanjima. Ali kada jedan fiziar
pokuava da pronae ta se dogaa u atomu, aparat kojim on vri svoja
posmatranja moe vrlo lako i sam da utie na atom. Briljiva razmatranja
su pokazala da aparat koji je najpogodniji za odreivanje poloaja
jednog atoma, moe da utie na njegovu brzinu, dok aparat koji je
najpogodniji za odreivanje brzine, utie na njegov poloaj. Slian je
sluaj i sa drugim parovima povezanih veliina. Stoga ne mislim da princip
neodreenosti ima toliku filozofsku vanost kakva mu se esto pridaje.
Kvantne jednaine razlikuju se od jednaina klasine fizike
u jednom vrlo vanom pogledu: u tome to nisu linearne. To znai
da, kada ste otkrili posledicu samo jednog uzroka i onda jo jednu
posledicu samo jednog drugog uzroka, ne moete da naete njihovu
zajedniku posledicu sabiranjem dve prethodne posledice. To ima
vrlo udne rezultate. Uzmimo, naprimer, da imate jednu plou sa
jednom vrlo malom pukotinom, i da je bombardujete esticama; neke
od njih proi e kroz pukotinu. Zatvorite sada tu pukotinu i otvorite
jednu drugu pukotinu. Tada e neke estice proi kroz tu pukotinu.
Otvorite sada obe pukotine odjednom. Pomisliete da e broj estica
koje sada prolaze kroz obe pukotine biti jednak zbiru estica koje su
prolazile kroz jednu i kroz drugu pukotinu, ali to se pokazuje kao
netano. Pokazuje se da postojanje jedne druge pukotine utie na po
naanje estica kod prve pukotine. Jednaine su takve da predviaju
ovaj rezultat, ali je on zauujui. U kvantnoj mehanici ima manje
nezavisnosti uzroka nego u klasinoj fizici, i to je dobrim delom ono
to ini proraune tako tekim.
I teorija relativiteta i teorija kvanta uinile su da se stari pojam
mase zameni pojmom energije. Masa se obino definisala kao
5
68
koliina materije; materija je, sa jedne strane, bila supstanca

u metafizikom smislu, sa druge, ona je tehnika forma zdravorazumske
pretstave stvari. U ranijim stadijumima energija je bila stanje
materije. Sastojala se iz dva del , kinetike i potencijalne. Kinetika
energija jedne estice je polovina proizvoda mase i kvadrata brzine.
Potencijalna energija se meri radom koji je potreban da bi se jedna
estica dovela u sadanji poloaj iz jednog standardnog poloaja. (To
ostavlja neodreenom jednu konstantu, ali to nije vano.) Ako odnesete
jedan kamen sa podnoja kule do vrha, on skuplja potencijalnu ener
giju tokom tog procesa; i ako ga bacite sa vrha, potencijalna energija
e se tokom pada postepeno pretvarati u kinetiku. U svakom zatvoremom sistemu suma energije je uvek konstantna. Postoje razni oblici
energije, od kojih je jedan toplota; postoji tendencija da sve vie i vie
energije u svemiru uzme oblik toplote. Odranje energije postalo je
dobro zasnovana nauna generalizacija kada je Daul odredio meha
niki ekvivalenat toplote.
Teorija relativiteta i eksperimenti pokazali su da masa nije
konstantna, kako se smatralo, ve da se poveava sa brzinom kretanja:
kada bi jedna estica mogla da se kree brzinom svetlosti, njena bi
masa postala beskonana. Poto je svako kretanje relativno, razliita
merenja mase koja vre razliiti posmatrai prema svome kretanju u
odnosu na esticu u pitanju, podjednako su valjana. to se ove teorije
tie, ipak postoji jedno merenje mase koje se moe smatrati kao osnovno,
naime, merenje koje vri posmatra koji miruje u odnosu na telo ija
masa treba da se izmeri. Poto se poveanjem mase sa brzinom moe
oceniti samo za brzine koje su bliske brzini svetlosti, to se ovaj sluaj
praktino odnosi na sva posmatranja sa izuzetkom posmatranja alfa
i beta-estica koje emituju radioaktivna tela.
Teorija kvanta uinila je jedan jo dublji prodor u pojam
mase. Pokazalo se da kad god jedno telo gubi energiju zraenjem,
ono gubi i jednu odgovarajuu koliinu mase. Tako se smatra da Sunce
od svoje mase gubi 4,000.000 tona svake sekunde. Uzmimo jedan
drugi primer : atom helijuma, nenaelektrisan, sastoji se (jezikom Borove
teorije) od etiri protona i etiri elektrona, dok se atom vodonika sastoji
od jednog protona i jednog elektrona. Moglo bi se onda pretpostaviti
da e masa helijumovog atoma biti etiri puta vea od mase vodonikovog. Ipak, to nije tako: masa atoma helijuma je 4, ali masa vodonikovog atoma nije 1, ve 1,008. Razlog tome je da se energija gubi
zraenjem kada se etiri atoma vodonika spajaju u jedan atom heli
juma bar tako moramo da pretpostavimo, poto se radi o proce
sima koje jo niko nije posmatrao.
Misli se da se takvo spajanje vri u unutranjosti zvezda, a
moglo bi se vriti i u zemaljskim laboratorijama kada bismo bili u
69
stanju da proizvedemo temperature koje odgovaraju temperaturama

u unutranjosti zvezda. Skoro sav gubitak energije koji se sadri u
procesima stvaranja elemenata razliitih od vodonika, javlja se u prelazu na helijum; na kasnijim stupnjevima gubitak energije je mali.
Ako bi se helijum, ili neki drugi elemenat, mogao proizvoditi iz vodo
nika, u tome procesu oslobodila bi se ogromna energija u obliku svetlosti i toplote. To nagovetava mogunost atomskih bombi jo razornijih nego to su dananje, koje su proizvedene pomou uranijuma.
Ima i jedna druga prednost toga: zalihe uranijuma na Zemlji su prilino
ograniene, i postoji bojazan da e one biti istroene pre no to ljudska
rasa uspe da se zatre, ali ako bi se praktino neiscrpne rezerve vodonika
u moru mogle iskoristiti, bilo bi razloga da se nadamo da e h o m o sa p ien s
uspeti da uniti samog sebe, na veliku korist drugih pitomijih ivotinja.
Ali treba da se vratimo manje vedrim stvarima.
Jezik Borove teorije jo uvek je upotrebljiv u razne svrhe,
ali ne i za iskazivanje osnovnih principa fizike kvanta. Da iskaemo
te principe, moramo da odbacimo sve slike onoga to se dogaa u ato
mu, i da napustimo pokuaje da iskaemo ta je to energija. Mi moramo
prosto da kaemo : postoji neto kvantitativno emu dajemo ime ener
gija; to neto je vrlo neravnomerno rasporeeno u prostoru; postoje
male oblasti u kojima ga ima vrlo mnogo, i to su one koje se nazivaju
atomima i u kojima se po starim shvatanjima nalazi materija; te
oblasti stalno apsorbuju ili emituju energiju u oblicima koji imaju
odreenu uestalost. Kvantne jednaine daju pravila koja odreuju
mogue oblike energije koje emituje jedan atom, i srazmeru sluajeva
(iz jednog velikog broja sluajeva) u kojima e svaka od mogunosti
biti ostvarena. Ovde je sve apstraktno i matematiko, izuzev senzacija
boje, toplote itd., koje proizvodi zraena energija u fiziaru koji posmatra.
Matematika fizika sadri jednu tako ogromnu superstrukturu
teorija da ona tei da prekrije njenu osnovu koja se nalazi u posmatranju.
Ona je, pored svega, jedno empirisko prouavanje, i njen empiriski
karakter javlja se nedvosmisleno tamo gde se radi o fizikim konstan
tama. Edington {N o v e s ta z e n a u k e , str. 230)* daje sledeu listu osnovnih
konstanti fizike:
e elektrino punjenje elektrona,
m masa elektrona,
M masa protona,
h Plankova konstanta,
c brzina svetlosti,
G gravitaciona konstanta,
X kosmika konstanta.
' i-J-Iingtor.: New Pathways in Science.
70
Ove konstante javljaju se u osnovnim jednainama fizike, i obino

se (mada ne uvek) smatra da se nijedna od njih ne moe izvesti iz drugih.
Druge konstante, smatra se, mogu se dedukovati iz ovih: ponekad
se ta dedukcija moe izvriti, ali je ponekad i suvie teka za mate
matiare. One pretstavljaju ostatak prostih injenica, poto je sve,
koliko god je mogue, svedeno na jednaine. (Ja ne ukljuujem ovde
proste injenice koje su iskljuivo geografske.)
Treba primetiti da smo mi mnogo sigurniji u vanost ovih
konstanti nego u njihovo tumaenje. Plankova konstanta je u svojoj
kratkoj istoriji od 1900, bila recima iskazivana na razne naine, ali to
nije uticalo na njenu numeriku vrednost. Ma ta moglo da se dogodi
kvantnoj teoriji u budunosti, sigurno je da e konstanta h ostati vana.
Slino je i sa e i m, punjenjem i masom elektrona. Elektroni mogu
potpuno da ieznu iz osnovnih principa fizike, ali je sigurno da e
e i m ostati u ivotu. U izvesnom smislu se moe rei da je otkrie i
merenje ovih konstanti ono to je najtrajnije u modernoj fizici
IV GLAVA
BIOLOKA EVOLUCIJA
Dosada smo razmatrali svemir, ili kao celinu, ili one karak
teristike koje su zajednike svim njegovim delovima. Ono to se govori
u astronomiji i fizici, ako je istinito, potpuno je neutralno, tj.
nema nikakav naroiti odnos prema nama ili prema naoj prostornovremenskoj okolini. Ali sada moramo da obratimo nau panju na stvari
koje su za nas od neposrednijeg interesa. Ima stvari koje moemo da
znamo o naoj sopstvenoj planeti i njenim parazitima, ali koje ne
moemo da znamo o drugim oblastima svemira. Moe da bude da
ivot postoji drugde, ili da na nekoj dalekoj maglini postoji neto to je,
ako ne ivot onakav kakav mi znamo, a ono bar podjednako
sloeno i podjednako razliito od neorganskih supstancija koje poznajemo.
Ali mada to moe da bude tako, nema pozitivnog razloga da pretpo
stavljamo da i jeste; sve to mi z n a m o o ivotu, znamo po posmatranjima na povrini, ili vrlo blizu povrine, Zemlje. U naunom prou
avanju ivota mi okreemo lea velianstvenim vidicima astronomije,
i naputamo traganje za preciznim i intimnim znanjem o strukturi
koju nam prua atomska teorija.
oveanstvo je nalo da je tee biti nauan u pogledu ivota
nego u pogledu nebeskih tela; biologija koja je postojala u vreme Njutna,
bila je jo uvek duboko zaraena praznovericom. Mo rastenja koju
imaju sva iva bia, i mo prividno spontanog kretanja koju imaju
ivotinje, izgledale su misteriozne. Kretanja ivotinja nemaju prostu
pravilnost kretanja nebeskih tela. tavie, mi smo i sami ivi, i sve to
nas izdvaja od drvea i kamenja, ptica i ivotinja mora, mislilo se,
da bude otmeno i isuvie velianstveno za hladnu ravnodunost nau
nog istraivanja.
Uskoro se pokazalo da Biblija koja je u prvo vreme bila
smetnja za prihvatarije Kopernikovog sistema, dozvoljava i tumaenja
koja omoguuju ak i ljudima primerne pobonosti, kakav je bio Njutn,
da prihvate kako verbalnu inspiraciju Pisma tako i uenja astronomije.
Ali u pogledu biologije bilo je tee pomiriti nauku i Knjigu Postanja.
72
Ako se Biblija prihvati bukvalno, svet je bio stvoren godine 4.004 pre n. e.,
ili tako negde; svaka ivotinjska vrsta bila je odvojeno stvorena, a
Adam i Eva nisu imali roditelje. ovek je, jedini meu ivotinjama,
imao besmrtnu duu, slobodnu volju, moralnu odgovornost i uasnu
sposobnost Greha. Prema tome jaz izmeu njega i niih ivotinja bio
je nepremostiv. Stvorenje poluljudsko, a polumajmunsko bilo je nezamiljivo. Doktrinama izvedenim iz Svetog pisma bile su dodate i
druge izvedene iz Platona ili Aristotela. Samo je ovek racionalan,
to e rei on moe da sabira i da razume silogizme. Svaka je vrsta
nepromenljiva, i kopija je boanskog obrasca koji postoji na nebu,
to je doktrina koja se nalazi u ekspirovim stihovima:
A li
i n jim a
s lik a p r ir o d e
n ije
ven a.
Kada je geologija otkrila iezle vrste, pretpostavilo se da su

one propale u potopu. Sve ivotinje, koje sada postoje, potomci su
onog para koji se nalazio u Nojevom kovegu, mada su se neki prirod
njaci udili kako su lenjivci mogli da dospeju sa Ararata do June
Amerike a da se nijedan od njih nije uspavao na putu. Postojala je,
ipak, i jedna sa svim ovim nespojiva teorija po kojoj su neke ivotinje
postale spontano delovanjem sunca na mulj.
Tek sredinom devetnaestog veka su ljudi znatnih naunih
sposobnosti bili uznemireni tekoama koje nam danas izgledaju udne.
Smatralo se, naprimer, da grabljive ivotinje nisu postojale pre izgnanja
iz Raja; tigrovi i lavovi blaeno su vakali travu, dok su se leinari
astili voem i biljkama. Kada je geologija pokazala da su ivotinje
mesoderi postojale pre nego to su ljudska bia poela da postoje,
bilo je teko smatrati daje sav jad bilo ljudi ili ivotinja kazna za Adamov
greh pojedene jabuke. Hju Miler, kompetentan geolog iz sredine pro
log veka, iako je prihvatio injenice, naao je da su one duboko uzne
mirujue. Geologija je imala da izdri teku borbu. Sorbona je proklela
Bifona i nagnala ga da se porekne, poto je on smatrao da su postojee
planine i doline proizvod sekundarnih uzroka, a ne neposrednog
Bojeg stvaralakog ina. Kratkoa vremena koje dozvoljava Knjiga
Postanja bila je u prvo vreme najvea smetnja naunoj geologiji. Mi
ljenja po kojima su talone stene proizvedene tokom procesa kao to
su oni koje i danas moemo da posmatramo, bila su svedena na fan
tastine hipoteze kao to je ona po kojoj je sav krenjak bio naslagan
u onih nekoliko nedelja za vreme kojih je potop opadao. Fosili su
uznemiravali sve, poto su ukazivali na veu starost nego to je bila
ona koju je dozvoljavala pravovernost, ali su oni pruali dokaza za
potop, to je toliko razdrailo Voltera daje on izmislio potpuno apsurdne
teorije kojima je objanjavao fosile.
73
Najzad je bilo prihvaeno da dani u Knjizi Postanja znae

doba, i na osnovu tog kompromisa geolozi su stekli izvesnu slobodu
teoretisanja.
Ali je ipak Tenison bio jo uvek uznemiren:
Boreli se onda Bog i Priroda,
Kad Priroda daje tako rune snove?
Izgleda da se ona tako brine o vrsti
Da zapostavlja pojedinane ivote.
Tako se brine o vrsti? Ali ne!
Sa strmih stena i odvaljenog kamenja
Ona vie: Hiljade vrsta nestale su,
Ne brinem se ni za ta, sve mora da proe.*
Sve ranije bitke izmeu nauke i teologije na ovom polju bacila

je u zasenak velika bitka oko evolucije, koja je poela objavljivanjem
Darvinovog P o r e k la v rsta 1859, bitka koja nije jo zavrena u Americi.
Ali, neu vie da govorim o tim pranjavim svaama.
Evolucija je re koja se esto upotrebljava sa etikim priz
vukom, ali meavina sa etikom ne koristi nauci nita. Ako evolucija
ne treba da podrazumeva nita etiko, a ipak treba da se razlikuje od
proste promene, mislim da ona mora da znai poveavanje sloenosti
i heterogenosti. U tome smislu ima razloga da se veruje da je bilo evo
lucije i u neivoj materiji. Hipoteza o maglinama, mada ona nee objas
niti razvitak Sunanog sistema, izvanredno objanjava razvitak galak
sija. U jednom odreenom periodu morali su da postoje ogromni oblaci
koji su se postepeno zgunjavali u sisteme zvezda. Razni elementi mo
rali su se postepeno izgraivati procesima o kojima mi sada poinjemo
da doznajemo poneto. Izgraivanje hemiskih jedinjenja shvatljiviji je
proces. Taj proces ne moe da dotera daleko izuzev na umerenoj tem
peraturi, ne mnogo razliitoj od one na koju smo mi navikli; na tim
temperaturama mogu da nastanu molekuli vrlo velike sloenosti.
ime se razlikuje iva od mrtve materije? Prvo, svojim hemiskim sastavom i eliskom strukturom. Treba pretpostaviti da njene
ostale karakteristike proizilaze iz ovih. Najznaajnija od njih je asimi
lacija i reprodukcija, koje u niim formama ivota nisu ctro odvojene
jedna od druge. Rezultat asimilacije i reprodukcije jeste da e, ako je
* Are God and Nature then at strife,
That Nature lends such evil dreams?
So careful of the type she seems
So careless of the single life.
So careful of type? But no!
From scarped cliff and quarried stone
She cries: A thousand types are gone,
I care for nothing all must go.
74
data mala koliina ive materije u pogodnim uslovima, ta koliina

brzo porasti. Par zeeva u Australiji brzo se pretvara u tone zeeva.
Nekoliko bacila malih boginja u detetu brzo se pretvaraju u milione.
Nekoliko semenki koje ptice posle vulkanskog pustoenja bace na
Krakatau, brzo postaju bujna vegetacija. to se ivotinja tie, ova
osobina ive materije nije potpuno izraena, postoje ivotinjama potrebna
hrana, koja je ve organska; ali biljke mogu da pretvore neorganske
supstancije u ivu materiju. To je isto hemiski proces, ali iz njega,
verovatno, proizilaze na neki nain ostale osobenosti ive materije
kao celine.
Osnovna je osobina ive materije to to ona nije hemiski
statina, ve se nalazi u stalnoj hemiskoj promeni ; ona je, moe se rei,
prirodna hemiska laboratorija. Naa krv podlee jednoj vrsti promena
dok cirkulie telom, a suprotnoj vrsti promena kada u pluima dolazi
u dodir sa vazduhom. Hrana od trenutka dodira sa pljuvakom, biva
podvrgnuta nizu sloenih procesa koji se zavravaju time to joj daju
onu hemisku strukturu koja je svojstvena nekom delu tela.
Nema razloga, izuzev velike sloenosti molekula od kojih se
sastoji ivo telo, zbog kojih takvi molekuli ne bi mogli da budu vetaki
proizvedeni; nema ak ni najmanjeg razloga da se pretpostavi da bi
njima kada bi bili proizvedeni nedostajalo bilo ta to je karakte
ristino za prirodno stvorenu ivu materiju. Aristotel je mislio da u
svakoj biljci ili ivotinji postoji vegetativna dua, i slino gledite rai
reno je meu vitalistima. Ali kako organska hernija napreduje, ovo
gledite je sve manje prihvatljivo. Dokazi, iako ne konani, pokazuju
da sve to je karakteristino za ivu materiju, moe da bude svedeno
na herniju, i stoga, u krajnjoj liniji, na fiziku. Osnovni zakoni koji
upravljaju ivom materijom su po svoj prilici isti oni koji upravljaju
ponaanjem atoma vodonika, naime, zakoni kvantne mehanike.
Jedna od karakteristika ivih organizama koje su izgledale
mitseriozne, jeste mo reprodukcije. Zeevi raaju zeeve, crvendai
raaju crvendae, i gliste raaju gliste. Razvijanje iz embriona ne javlja
se u najprostijim oblicima ivota. Jednoeliski organizmi samo rastu,
dok ne dostignu izvesnu veliinu, a onda se dele. Neto od toga ostaje
i u seksualnoj reprodukciji: deo enskog tela postaje ovum, deo mukog
tela spermatozoid, ali ovaj je toliko manji od polovine ljudskog tela
da iz g le d a i kvalitativno, a ne samo kvantitativno, razliit od onoga to
se dobija procesom deljenja na dve jednake polovine. Ipak, novina se
ne sastoji u deljenju, ve u sjedinjavanju enskih i mukih elemenata
koji stvaraju novi organizam, koji prirodnim procesima rastenja postaje
vremenom nalik na svoje roditelje.
Kao posledica Mendelove teorije nasledni proces postao je
manje ili vie razumljiv. Pokazalo se da u ovumu i u spermatozoidu
75
postoji izvestan jako mali broj gena koji nose nasledne karakteristike.
Zakoni haslea, kao i zakoni kvantne teorije, diskretni su i statistiki;
uopte uzev, kada se roditelji roditelja razlikuju u neemu, mi ne moemo
da kaemo na koga e od njih jedno dato dete liiti, ali moemo da
pretpostavimo, prema srazmeri izvedenoj od velikog broja sluajeva,
da e dete liiti na ovog ili onog u pogledu jedne odreene osobine.
Uopte uzev, geni nose karakter roditelja, ali ima ih ponekad
i nestanih ili promenljivih, koji se bitno razlikuju od roditelja.
Prirodno, oni se javljaju u malom broju sluajeva, i mogu se vetaki
proizvesti pomou x-zrakova. Upravo ti nestani geni pruaju najbolju
priliku za evoluciju, tj. za razvijanje novih vrsta ivotinja i biljaka iz
starih vrsta.
Opta ideja evolucije vrlo je stara; ona se ve nalazi kod
Anaksimandra (VI vek pre n. e.), koji je smatrao da ljudi vode poreklo
od riba. Ali su Aristotel i Crkva odbacivali te teorije sve do osamnaestog
veka. Ve su se Dekart, Kant i Laplas zalagali za postepeno nastajanje
Sunanog sistema, umesto iznenadnog stvaranja praenog potpunim
otsustvom promene. im su geolozi uspeli da odrede relativna doba
raznih slojeva, fosili su pokazali da su sloeniji oblici ivota nastali
kasnije od prostijih; tavie, mnogi oblici koji su davno postojali, pot
puno su izumrli. Iznalo se da su visoko diferenciranim tipovima,
na koje smo navikli, prethodili prelazni tipovi. Hipoteza g e n e ra tio
s p o n ta n e a , opteprihvaena u svoje vreme, bila je eksperimentalno
oborena, izuzev u pogledu hipotetikog porekla najprostijeg oblika
ivota. Iz svega ovoga prirodno je pretpostaviti da razliite ivotinje
i biljke koje danas postoje vode pcreklo od zajednikih predaka i da su
se postepeno diferencirale kao rezultat promena u naslednim osobinama.
U ovom smislu doktrina evolucije je danas opteprihvaena.*
Ali ona pokretaka snaga na koju je Darvin ukazao, naime, borba za
ivot i odravanje najsposobnijih, nije ni iz bliza tako popularna meu
biolozima kao to je bila pre pedeset godina. Darvinova teorija bila
je proirivanje laissez-faire ekonomije na itav ivot ; sada, kada ta eko
nomija i njoj odgovarajua politika nisu vie u primeni, ljudi pretpo
stavljaju druge naine objanjavanja biolokih promena. Kada su se takve
pojave odigrale u delu jedne date grupe, doputa se Darvinovom meha
nizmu da objasni zato jedna strana pobeuje u borbi izmeu onih koji
se menjaju i onih konzervativnih. Ali dok su rani darvinisti smat
rali da se male promene odigravaju selekcijom u svakoj generaciji, neki
moderni mendelovci ukazuju na relativno velike promene koje se javljaju
samo povremeno, i nadaju se da e nai jednu manje ili vie mehaniku
* Sadanje stanje naunih mnenja o ovom predmetu se moe prou
avati u delu Duliana Hakslia: Evolucija: jedna moderna sinteza (Huxley Ju
lian: Evolution: a Modem Synthesis).
76
teoriju porekla tih promena. Mo eksperimentalnog menjanja gena po

mou x-zrakova daje nade za napredak u ovom pravcu.
Ima naunika koji smatraju da osnovni pojam u biologiji
treba da bude pojam organizam, i da prema tome biologija nikad ne
moe da bude svedena na herniju i fiziku. To gledite potie od Aristo
tela, i bilo je podravano hegelijanskom filozofijom, mada sam Hegel
ne upotrebljava re organizam. Za mene je to jedno pogreno shvatanje,
i ono je, ukoliko preovlada, prepreka naunom progresu. Ali kako je ono
jo uvek zastupano, bie dobro da ga ispitamo.
Pokuajmo prvo da iskaemo logiku sutinu te teorije. Ona
smatra da je telo ivotinje ili biljke jedno jedinstvo u tome smislu
da zakoni koji upravljaju ponaanjem delova mogu da budu iskazani
samo ako se uzme u obzir mesto delova u celini. Amputirani ud,
ili oko izvueno iz svoje duplje ne slue vie ciljevima kojima su sluili
dok su bili delovi ljudskog tela: ud ne moe da hoda, a oko ne moe
da vidi. To je svakako istinito, ali nije osobenost ivih stvari: va radio
aparat ne moe da vam saopti novosti kada nema struje. Pravo govorei,
nije oko to koje vidi; to je mozak ili duh. Oko je samo prenosnik i
transformator energije zraenja. Ali organsko gledite smatra da
ono to se sa energijom zraenja dogaa u oku ne moe da se razume
a da se ne uzme u obzir ostalo telo, i telo kao jedna celina.
Suprotno gledite, koje bih ja smatrao kao ispravno, tvrdi
da radi razumevanja onog to se u oku dogaa, treba znati, uz strukturu
samog oka, samo priticanje i isticanje energije. Spoljna povrina oka
izloena je izvesnim uticajima spolja koji prouzrokuju procese koji se
sa unutranje povrine oka prenose nervima. Mehanistiko gledite
smatra da bi se jedno oko, kada bi bilo odvojeno od tela, ali zadralo
svoju strukturu i hemiski sastav, a bilo snabdeveno vetakim nervima
koji bi izvodili svetlosne impulse, ponaalo kao da je jo uvek na svom
pravom mestu. Ovaj eksperimenat se ne moe u potpunosti izvesti,
zato to izdvojeno oko ne moe dugo da se odri, i to zahvaljujui
nedostatku vetine vetake zamene nerava ne mogu da imaju sasvim
iste osobine kao pravi nervi. Ali slini eksperimenti postaju sve vie
mogui; naprimer, kucanje srca jedne abe moe da se odri i kada se
srce izvadi iz abe.
Govorei uopte, nauni progres uinjen je pomou analize
i vetake izolacije. Moda, kao to nam kvantna teorija pokazuje,
ispravnost ovoga procesa ima granice, ali kada on ne bi bio obino ili
priblino valjan, nauno znanje bilo bi nemogue. Zbog toga je u svakom
sluaju dobro prihvatiti mehanistiko gledite kao radnu hijpotezu
koja e se napustiti samo kada ima jasnih dokaza protiv nje. to se
tie biolokih pojava, takvi dokazi do danas potpuno nedostaju.
77
Da sumiramo : z n a m o samo to da se ivot pojavljuje na ovoj pla

neti; malo je verovatno da se on javlja na nekoj drugoj planeti Sun
anog sistema, i verovatno je da velika veina zvezda nema uopte planeta.
ivot je, stoga, sasvim sigurno vrlo retka pojava. ak i na Zemlji on je
prolazan : na poetku Zemlja je bila i suvie topla, a na kraju e biti i
suvie hladna. Neki vrlo verovatni datumi nagoveteni su u knjizi
Ser Herold Spenser Donsa S v e to v i b e z k r a ja *. Starost Zemlje je vero
vatno manja od 3.000 miliona godina; ivot poinje otprilike 1.700
miliona godina. Sisari su nastali pre otprilike 60 miliona godina; ovekoliki majmuni pre otprilike 8 miliona godina, ovek pre otprilike 1
milion godina. Verovatno je da su se svi oblici ivota na Zemlji razvili
iz jednoeliskih organizama. Kako su se oni prvi obrazovali, ne znamo,
ali njihovo poreklo nije misterioznije od porekla atoma helijuma.
Nema razloga da se pretpostavlja da je iva materija podvrgnuta zako
nima razliitim od onih kojima je podvrgnuta neiva materija, a ima
znatnih razloga da se misli da se sve u ponaanju ive materije teoriski
moe objasniti pomou fizike i hernije.
Spencer Jones: Worlds Without hnu.
V G LAVA
FIZIOLOGIJA SENZACIJE I VOLJE

Sa gledita ortodoksne psihologije postoje dve granine take
izmeu duhovnog i materijalnog, naime, senzacija i volja. Senzacija
se moe definisati kao prva mentalna posledica jednog fizikog uzroka,
a volja kao poslednji mentalni uzrok jednog fizikog efekta. Ne
tvrdim da su ove definicije sasvim zadovoljavajue, ali one mogu da
budu prihvaene kao putokaz u naem preliminarnom pregledu. U
ovoj glavi neu govoriti ni o samoj senzaciji, ni o samoj volji, poto
to spada u podruje psihologije; govoriu samo o fiziolokim prethod
nicima i pratiocima senzacija i o fiziolokim pratiocima i posledicama
volje. Pre nego to razmotrimo ta o tome nauka ima da kae, bie
dobro da pogledamo stvar sa zdravorazumskog gledita.
Pretpostavimo da vam je neto reeno i da vi posle toga
preduzimate jednu akciju; vi, naprimer, moete da budete vojnik koji
slua komandu. Fizika prouava zvune talase koji putuju kroz vazduh,
dok ne stignu do uha; fiziologija prouava ono Stoje time prouzrokovano
u uhu, nervima i mozgu, sve do trenutka u kome vi ujete zvuk ; psiholo
gija prouava senzaciju sluha i htenje koje je njome prouzrokovano;
stvar sada opet preuzima fiziologija, i razmatra lanac dogaaja koji
poinje u mozgu i zavrava se u miiima, kao i kretanje tela koje
izraava htenje ; ta se sada dogaa ponovo je predmet fizike. Problem
odnosa duha i materije, koji je deo filozofskog magacina, dostie vrhunac
u prelaenju sa dogaaja u mozgu na senzaciju, i sa volje na druge
dogaaje u mozgu. To je tako jedan dvostruki problem: kako materija
aficira duh u senzaciji i kako duh aficira materiju u volji? Ne elim
da sada razmatram taj problem, spominjem ga samo da pokaem
relevantnost izvesnih delova fiziologije za probleme koje filozofija
mora da diskutuje. Fizioloki procesi koji prethode senzaciji i prate je
odlino su objanjeni u Adrijanovoj knjizi O sn o va s e n z a c ije : d e la tn o s t
ulnih o rg a n a (London, 1928).* Kao to svi znamo, postoje dve vrste
* Adrian: The Basis of Sensation: The Action of the Sense Organs
79
nervnih vlakana: ona koja nose poruku u mozak, i ona koja nose poru
ku iz mozga. Samo se prvima bavi fiziologija senzacije. Izdvojeni nervi
mogu se vetaki stimulirati elektrinom strujom, i ima dobrog razloga
da se veruje da je proces tako prouzrokovan slian procesu koji se
prirodno uzrokuje kada se nervi nalaze u ivom telu. Kada je jedan
izdvojen nerv na odgovarajui nain stimuliran, nadraaji se prenose
du njega brzinom od otprilike 220 milja na sat (100 metara u sekundi).
Svaki se nerv sastoji od snopa nervnih vlakana koja se proteu od
povrine tela do kimene modine, ili do mozga. Nervna vlakna koja
nose poruku u mozak zovu se aferentna, a ona koja nose poruku iz
mozga zovu se eferentna. Jedan nerv obino sadri i aferentna i
eferentna vlakna. Grubo reeno, aferentna vlakna poinju u ulnim
organima, a eferentna se zavravaju u miiima.
Reakcija nervnog vlakna na jedan stimulus je, kako se obino
naziva reakcija tipa sve ili nita kao reakcija puke na povlaenje
okidaa. Laki pritisak na okida ne prouzrokuje nita, ali dovoljno jak
pritisak prouzrokuje rezultat koji ostaje isti ma koliko jak bio pritisak
(u odreenim granicama). Isto tako, kada je jedno nervno vlakno
stimulirano vrlo slabo ili u jednom vrlo kratkom razmaku vremena
(manjem od 0,00001 sekunde), rezultata nema, ali kada je u pitanju
stimulus dovoljne snage, elektrina struja tee vlaknom za jedno vrlo
kratko vreme (nekoliko stotih delova sekunde), posle ega je nerv
umoran i ne prenosi dolje struju sve dok se ne odmori.
Isprva, u dva ili tri stota del sekunde, nervno vlakno je potpuno neosetljivo, a onda se postepeno oporavlja. U periodu oporavljanja dati
stimulus proizvodi reakciju koja je slabija i koja putuje sporije. Oporavak
je potpun posle otprilike jedne desetine sekunde. Iz ovog proizilazi
da stalan stimulus ne proizvodi stalno stanje nadraenosti u nervnim
vlaknima, ve niz nadraaja sa periodima mirovanja izmeu njih. Poruke
koje stiu u mozak su, kako Adrijan kae, vie nalik na rafal ispaljen
iz mitraljeza nego na kontinuirani tok vode.
Pretpostavlja se da u mozgu ili kimenoj modini postoji
suprotan mehanizam, koji pretvara diskretne impulse u kontinuirani
proces, ali je ovo za sada ista hipoteza.
Zahvaljujui diskontinuiranoj prirodi reakcije na jedan sti
mulus, ta reakcija e biti potpuno ista bilo da se radi o jednom konstan
tnom stimulusu, ili stimulusu ija uestalost odgovara periodima opo
ravka u nervu. Izgledalo bi da iz toga proizilazi da mi nikakvim sred
stvima ne moemo da saznamo da li je jedan stimulus konstantan
ili uestan. Ali to nije u potpunosti istinito. Pretpostavimo, naprimer,
da gledate jednu jasnu svetlu mrlju: kada biste mogli da svoje oi.
drite apsolutno fiksirane, vaa senzacija bi bila ista kada bi svetio
treperilo odgovarajuom uestalou i kada ne bi. Ali je u stvari ne
80
mogue da se oi dre savreno mirne, i zbog toga svei, nezamoreni

nervi ulaze stalno u igru.
Ima jedna znaajna injenica koja se ini da ograniava in
formativnu vrednost senzacije naime, da je reakcija nervnog vlakna
ista na svaki stimulus dovoljne snage i trajanja; jedna je i samo jedna
poruka koju dati nerv moe da prenese. Ali pogledajmo analogiju sa
pisaom mainom: ako pritisnete jedno slovo, samo jedan rezultat
se javlja, ali ipak pisaa maina kao celina moe da prenese svaku,
ma koliko komplikovanu informaciju.
Mehanizam eferentnih nervnih vlakana isti je kao i mehanizam
aferentnih; poruke koje putuju iz mozga u miie, isto su onako istrzane,
isprekidane kao i one koje putuju iz ulnih organa u mozak. Ali, ostaje
najzanimljivije pitanje: ta se dogaa u mozgu u vreme izmeu dolaska
jedne poruke putem aferentnih vlakana i odlaska poruke putem efe
rentnih? Pretpostavimo da ste proitali telegram koji glasi sva vaa
imovina propala je u zemljotresu, i da ste uzviknuli doavola, propao
sam. Mi oseamo, ispravno ili pogreno, da, po navici, ili introspekcijom
znamo psiholoke veze, ali svako se slae da moraju da postoje i fi
zioloke veze. Struja dovedena u vizuelne centre optikim nervom
mora da dopre do centara za govor, i onda da stimulira miie koji
proizvode va uzvik. Jo uvek se ne zna kako se to dogaa. Ali izgleda
jasno da, sa fizioloke take gledita, postoji jedan jedinstveni proces
od fizikog stimulusa do miine reakcije.. U oveku taj se proces iz
vanredno komplikuje delovanjem steenih navika, naroito jezikih,
ali u nekim manje sloeno organizovanim ivotinjama proces je prostiji
i laki za izuavanje; naprimer, razlog zbog koga noni leptir leti na
plamen, moe se dobro objasniti na fizioloki nain.
Ovo pokree jedno veoma zanimljivo pitanje, naime: moe li
se proces u mozgu koji vezuje dolazak ulnog stimulusa i odlazak poruke
u miie potpuno objasniti na fiziki nain? Ili je moda nuno da se
uvode mentalni meulanovi kao to je senzacija, odluka i volja?
Moe li jedan nadljudski kalkulator, koji dovoljno poznaje strukturu
jednog datog mozga, da predvidi miini odgovor na jedan dati stimulus
pomou zakona fizike i hernije? Da li je intervencija duha nuna veza
u spajanju jednog fizikog antecedenta (stimulusa) sa jednim fizikim
konzekventom (telesnim pokretom)?
Sve dok se o mozgu ne bude znalo vie no to se danas zna,
nije mogue sa uverenjem odgovoriti na ovo pitanje u jednom ili drugom
smislu. Ali danas postoje osnove, mada ne definitivne, da se ono to
se moe nazvati materijalistikim odgovorom smatra za verovatnije.
Postoje refleksi koji nisu upravljeni voljom, ve dejstvuju automatski.
Po zakonu navike, uslovni refleksi nastaju od bezuslovnih, i svi razlozi
govore u prilog tome da se navika moe fizioloki objasniti. Uslovni
81
refleksi dovoljni su da objasne veliki deo ljudskog ponaanja ; postoji li

neto to se ne moe na taj nain objasniti, ostaje zasada otvoreno pitanje.
Kasnije u tvrditi da ne postoji onakav jaz izmeu duhovnog
i fizikog kakav zdrav razum smatra da postoji. Isto u tako tvrditi,
ak i da se fizioloki lanac uzroka od ulnog organa do miia moe
objasniti na nain koji ne vodi rauna o psiholokim pojavama u sre
dini toga lanca, da to ne dokazuje da volja nije uzrok, ako samo
izraz uzrok uzmemo u njegovom jedino valjanom smislu. Ali oba
ova tvrenja trae dosta objanjavanja i dokazivanja. Za sada, dodau
samo nekoliko rei sa gledita naunog zdravog razuma.
Ako kao to izgleda postoji jedan neprekinuti lanac
isto fizikih uzrokovanja u procesu od ulnih organa do miia, iz
ovoga sledi da su ljudske akcije determinirane onoliko koliko je fizika
deterministika. Meutim, fizika je deterministika samo u pogledu
makroskopskih pojava, i ak i tu ona utvruje samo visoki stepen
verovatnoe, a ne izvesnost. Moda inteligencija moe da uini da se,
ne povreujui zakone fizike, dogode neverovatne stvari, kao to Maksvelov demon obara drugi zakon termodinamike time to otvara vrata
esticama koje se brzo kreu, a zatvara ih onima koji se. sporo kreu.
Na takvoj osnovi mora se prihvatiti da postoji samo mogu
nost i ne vie da, iako pojave u mozgu ne povreuju zakone fizike,
njihov proizvod nije ono to bi bio kada psiholoki faktori ne bi bili
ukljueni. Kaem da nema vie od mogunosti, iz vie razloga. Na
prvom mestu, ta hipoteza pretpostavlja da su samo mikroskopski
zakoni ouvani, a ne i makroskopski. Ali dokazi za makroskopske zakone
su bolji nego za mikroskopske, i vrlo vrste osnove bi bile potrebne
da opravdaju verovanje da su oni u nekim sluajevima otkazali. Na
drugom mestu, sve pojave koje ilustruju vezu duha i materije su makro
skopske : volja se, naprimer, pokazuje u opaljivim telesnim pokretima,
ne samo u atomskoj promeni. Na treem mestu, prouavanje procesa
koji se odigravaju u nervima i u mozgu pokazalo je dosada fiziko
uzrokovanje svuda gde su odgovarajua posmatranja bila mogua:
oblast koja se jo ne zna je ona u kojoj se radi o vrlo siunim pojavama,
i gde je posmatranje vrlo teko. Ne postoji, dakle, za sada ni najmanji
pozitivni razlog da se pretpostavi da ma ta u fizikim procesima u
mozgu ukljuuje makroskopske zakone razliite od zakona fizike
neive materije.
Ipak, oni koji su uprli da dokau mo duha nad materijom,
mogu da pronau pukotinu. Moglo bi se tvrditi da je jedna od karak
teristika ive materije stanje nestabilne ravnotee, i da je ovo stanje
najvie razvijeno u mozgu ljudskih bia. Stena koja tei mnogo tona
moe se postaviti na vrh kupastog brda tako da svako dete moe da je
jednim lakim dodirom poalje u nizinu; ovde mala razlika u pravcu
Ljudsko znanje
82
inicijalnog impulsa proizvodi ogromnu razliku u rezultatu. Moda je u

mozgu nestabilna ravnotea tako osetljiva da je razlika izmeu dve
mogue pojave u jednom atomu dovoljna da proizvede makroskopske
razlike u pokretima miia. I poto, prema kvantnoj fizici, ne postoje
fiziki zakoni koji odreuju koju e od moguih promena jedan atom
pretrpeti, moemo da zamislimo da je u mozgu izbor moguih promena
odreen jednim psiholokim uzrokom koji se naziva volja. Sve je
ovo m o g u e , ali ne i vie od mogueg; ne postoji ni najmanji pozitivni
razlog da se pretpostavi da se ita takvo zaista i dogaa.
Na osnovu onoga to sada znamo najverovatnija hipoteza
jeste da je u lancu dogaaja od ulnog organa do miia sve odreeno
zakonima makroskopske fizike. Da se vratimo naem prethodnom
primeru oveka koji ita telegram i uzvikuje: ja sam propao: verovatno
je da, ako ste dobar matematiar, moete da predvidite da e oblici
slova na telegramu, kada dospeju u njegovo vidno polje, izazvati proces
koji se zavrava izvesnim pokretima njegovih usta, naime, onim koji
proizvode zvuke koje pretstavljamo sa ja sam propao. Pretpostavlja
se da biste mogli da uinite to proroanstvo i da ne znate engleski;
nije vam potrebno da znate znaenje ni telegrama ni njegovog uzvika.
Razlika izmeu jednog oveka koji zna engleski i jednog oveka koji
ga ne zna sastoji se, sa fizioloke take gledita, samo u prisustvu ili
otsustvu veza izmeu aferentnih nerava, stimuliranih itanjem ili
sluanjem engleskih rei i eferentnih nerava koji proizvode odgovara
juu reakciju. Tu razliku moe da vidi hipotetiki posmatra a da ne
mora da zna znaenje ni stimulusa ni reakcije.
Mora se priznati, ova hipoteza ne izgleda mnogo zadovo
ljavajua, i ja ne elim da dogmatski* tvrdim da je ona istinita. Sve to
moe da se ispravno utvrdi jeste, po mome miljenju, da je ovo jedna
tana radna hipoteza za onog koji istrauje fizioloke pratioce senzacije
i volje. Ukoliko je istinita, ona e mu pomoi da napravi otkria, a
ako je na nekim mestima netana, njena netanost se utvruje eksperi
mentima na koje nas navodi njeno prihvatanje kao istinite. Ukoliko je
ova hipoteza tana, fiziologija je nauka nezavisna od psihologije, ako
je negde netana, fiziologija nije vie autonomna. Praktino, fiziolog
bi dobro uinio da pretpostavi da je njegova nauka autonomna, sve
dok se ne iznau razlozi koji tu pretpostavku obaraju.
* Re dogmatski Rasi upotrebljava u smislu: bez dokaza ili ne
navodei dokaze. Prim. red.
VI GLAVA
NAUKA O DU H U
Psihologiji kao nauci mnogo je tetilo to je ona bila vezana
za filozofiju, i ak, sve doskora, za teologiju. Razlikovanje duha i
materije, ne tako otro kod pretsokratovaca, postalo je naglaeno kod
Platona, kod koga je ono bilo povezano i sa religijom. Hrianstvo je
preuzelo ovaj aspekt platonizma i na njemu izradilo dosta teolokih
dogmi. Dua i telo bile su dve razliite supstance, dua je bila besmrtna,
dok je telo propadalo sa smru, mada mi posle vaskrsnua dobijamo
jedno novo, nepropadljivo telo. Dua je bila ta koja je greila i dobijala
venu kaznu kao ishod boanske pravde, ili uivala veno blaenstvo
kao ishod boanske milosti. Svi vodei sholastici prihvatili su postojanje
dve razliite supstance, duhovne i materijalne; pravovernost je zahtevala
materiju kao to je zahtevala i duh, poto je Hristovo telo bilo potrebno
za dogmu o transupstancijaciji. Isprva je razlikovanje duha od materije
bilo samo jedna duboka metafizika suptilizacija, ali je postepeno
postalo svojina zdravog razuma, tako da danas postoji samo nekoliko
metafiziara koji se usuuju da ga dovedu u pitanje.
Poriui svaku meuakciju izmeu duha i materije, kartezijanci su poveali apsolutnost ovog razlikovanja. Ali posle njihovog
dualizma dola je Lajbnicova monadologija, po kojoj su sve supstance
due, i ono to mi nazivamo materijom samo je nejasna percepcija
mnogih dua. Posle njega je Berkli, iz sasvim drugih razloga, takoe
poricao postojanje materije, i isto su inili iz isto tako drugih razloga
Fihte i Hegel. U meuvremenu su, naroito u Francuskoj osamnaestog
veka, postojali materijalisti koji su poricali postojanje due i podiavali postojanje materijalne supstance. Samo je Hjum od velikih
filozofa poricao supstancu uopte, i tako otvorio put za moderne dis
kusije o razlikovanju duhovnog od materijalnog.
to se mene tie, radije bih, nego to pokuam da se
upustim u jednu metafiziku diskusiju o materiji i duhu, istraio razliku
izmeu psihologije kao nauke i fizike kao nauke. Jasno je da su to razli
ite nauke poto ih na svakom univerzitetu predaju razliiti ljudi. ta fizi
ari treba da predaju prilino jc jasno, ali ta treba da predaju psiholozi?
6*
84
Ima psihologa koji zauzimaju gledite po kome se ovoj nauci

porie status zasebne nauke. Po shvatanju te kole psihologija se sastoji
u prouavanju ponaanja ljudi i ivotinja, i jedino to je odvaja od
filozofije je interes za organizam kao celinu. Posmatranja na koja
psiholog mora da se osloni su ona koja ovek vri na ivotinjama
razliitim od sebe; nema nauke, smatraju pristalice ove kole, koja
se slui podacima koje ovek moe da dobije iskljuivim posmatranjem
sebe. Iako ja prihvatam vanost onoga to se doznalo posmatranjem
ponaanja, ne mogu da prihvatim ovo gledite. Postoje mnogi dogaaji
i ja sam spreman da ovo dogmatski tvrdim koje mogu da posmatram kada se oni meni dogaaju, ali ne i kada se dogaaju nekom drugom.
Ja mogu da posmatram svoje sopstvene bolove i zadovoljstva, svoje
sopstvene percepcije, svoje elje, svoje snove. Analogija me dovodi
do toga da verujem da i drugi ljudi imaju slina iskustva, ali ovo je
zakljuak, a ne posmatranje. Zubni lekar ne osea moj bol, mada moe
da ima izvesne induktivne osnove da veruje da ga ja oseam.
To navodi na jednu moguu definiciju psihologije kao nauke
0 onim pojavama koje, po njihovoj prirodi, moe da posmatra samo
jedna linost. Ipak takva e se definicija, ako je unekoliko ne ograni
imo, pokazti kao suvie iroka u jednom smislu, a suvie uska u drugom.
Kada mnogi ljudi posmatraju jedan javni dogaaj kao to je rasprskavanje rakete ili govor pretsednika vlade preko radija, svi oni ne vide
1 ne uju tano istu stvar: postoje razlike koje potiu od perspektive,
udaljenosti od izvora svetlosti ili zvuka, defekata u ulnim organima,
itd. Dakle, ako bismo hteli da govorimo sa pedantnom tanou,
morali bismo da kaemo da sve to se moe posmatrati pripada samo
jednoj linosti. Ipak postoje esto takve bliske slinosti izmeu percep
cija razliitih linosti da se male razlike u mnoge svrhe mogu prenebregnuti, onda govorimo da svi vide istu pojavu, i postavljamo tu pojavu
u jedan javni svet izvan svih posmatraa. Takve pojave su podaci fizike,
a one koje nemaju taj javni i drutveni karakter pretstavljaju (predlaem)
podatke psihologije.
Po takvom shvatanju, podatak fizike je neto to je apstrahovano iz sistema korelativnih psiholokih podataka. Kada jedna
grupa ljudi posmatra rasprskavanje rakete, oni e prenebregnuti sve
za ta ima razloga da se smatra pojedinanim i linim u njihovom
iskustvu, i nee moi da bez napora shvate da u onome to vide postoji
i jedan lian elemenat. Ali oni mogu, ako je potrebno, da postanu
svesni tih elemenata. Jedan deo te grupe vidi raketu sa leve, drugi deo
sa desne strane, itd. Tako, kada se percepcija svake linosti posmatra
u svojoj potpunosti, a ne u apstraktnoj formi koja je najpogodnija za
prenoenje informacija o spoljnom svetu, percepcija postaje podatak
za psihologiju.
85
Ali iako je svaki fiziki podatak izveden iz sistema psiholokih

podataka, svaki psiholoki podatak nije izveden iz sistema fizikih
podataka. Prirodno je da drugi ljudi ne mogu da osete senzacije koje
proizvode stimulusi unutar moga tela; ako me boli stomak, ja nisam
nimalo iznenaen time to i drugi ljudi nisu na slian nain aficirani.
Postoje aferentni nervi koji polaze iz miia, i koji proizvode senzacije
kada miii rade; ove senzacije, prirodno, moe da oseti samo jedna
linost. Samo kada je stimulus izvan tela onoga koji percipira, pa i
tada ne uvek, senzacija pripada sistemu koji pretstavlja jedan podatak
za fiziku. Ako se jedna muva eta po vaoj ruci, vizuelna senzacija
koju ona proizvodi je javna, ali golicanje samo vi moete da osetite.
Psihologija je nauka koja se bavi podacima koji pripadaju samo jednoj
linosti, i pojedinanim vidovima podataka koje zdrav razum smatra
za javne.
Ovoj definiciji fundamentalne prigovore stavlja izvesna kola u
psihologiji koja smatra da introspekcija nije valjan nauni metod,
i da se nita nauno ne moe saznati osim onoga to je izvedeno iz javnih
podataka. To mi gledite izgleda toliko apsurdno da bih preao preko
njega kada ono ne bi bilo tako raireno; ali kako je ono postalo omiljeno
u raznim krugovima, izneu svoje razloge zbog kojih ga odbacujem.
Za poetak, potrebne su nam preciznije definicije privatnih
i javnih podataka. Javni podaci, za one koji odbacuju introspekciju,
nisu samo podaci koje i drugi ljudi primeuju, ve i oni koje bi pod
pogodnim okolnostima mogli da primete. Prema tome, Robinson
Kruso nije nenauno introspektivan kada opisuje kukuruz koji je odgajio, iako ne postoji nijedan drugi posmatra koji bi potvrdio njegovu
priu; jer, njen kasniji deo je potvrdio Petko, a isto je tako mogao da
potvrdi i raniji. Ali kada on pria kako se uverio da su njegovi jadi
kazna za raniji grean ivot, on ili govori besmislice, ili rei koje bi
izgovorio da je imao nekoga sa kime bi mogao da razgovara, jer
ono to ovek kae je javno, a ono to misli privatno. Tvrditi da onim
to nek govori on izraava svoje misli jeste, po toj koli, rei neto
to se nauno ngjnoe verifikovati, i, dakle, neto to se u nauci ne bi
smelo govoriti.pokuati, kao to je Frojd pokuao, da se stvori nauka
o snovima pogreno je; mi ne moemo da znamo ta neko sanja, ve
samo ta on kae da sanja. Ono to on kae da sanja pripada fizici,
poto se govorenje sastoji od pokreta usana, jezika i grla, ali je pogreno
pretpostaviti d;
i on govori u nameri da ispria san izraava
jedno stvarno
Morac
definiemo javni podatak kao onaj koji
mnogi ljudi m o g u da posmatraju, ako se nalaze na odgovarajuem mestu.
Oni ne moraju da svi posmatraju u isto vreme, ako ima razloga da se
veruje da se u meuvremenu nita nije promenilo : dva oveka ne mogu
86
da gledaju kroz isti mikroskop u isto vreme, ali neprijatelji introspekcije

ne ele da odbace podatke dobijene mikroskopom. Ili injenica da,
ako pritisnete onu jabuicu nagore, sve izgleda dvostruko. ta znai
to kada se kae da izgleda dvostruko? To moe da se tumai samo
ako odvojimo vizuelnu percepciju od fizike injenice, ili jo nekim
-izgovorom. Moete rei: Kada kaem da G. A. vidi sve dvostruke,
ja ne govorim nita o njegovim percepcijama, to znai samo: kada
bismo zapitali G. A., on bi r e k a o da vidi dvostruko. Takvo tumaenje
ini besmislenim svako ispitivanje o tome govori li G. A. istinu, i ne
mogue je da se otkrije ta je to to on misli da tvrdi.
Snovi su moda najnesumnjiviji primer injenica koje se mogu
znati preko privatnih podataka. Kada se seam jednog sna, ja mogu
da ga ispriam, verno, ili sa ulepavanjima; ja ak mogu da znam koje
od ovog dvoga inim, ali drugi kojima priam retko da to mogu da znaju.
Znao sam jednu Kineskinju koja je, posle nekoliko asova iz psiho
analize, poela da sanja savreno udbenike snove; psihoanalitiar je
bio oduevljen, ali su njeni prijatelji bili skeptini. Iako niko osim te
Kineskinje nije mogao da bude siguran u to ta je istinito, smatram daje u
pogledu onoga ta je ona sanjala moglo da se tvrdi da je to bilo tako
i tako, a ne ovako i ovako, kao i u sluaju fizikih pojava.
Moramo da kaemo : Javni podatak je onaj koji proizvodi
sline senzacije u svima koji percipiraju u jednoj izvesnoj prostornovremenskoj oblasti, koja mora da bude znatno vea nego to je oblast
koju zauzima ljudsko telo tokom (recimo) pola sekunde ili bolje,
javni podatak je onaj koji bi izazvao takve senzacije kada bi se oni
koji percipiraju nalazili na pogodnom mestu (ovo treba napustiti zbog
kukuruza Robinson Krusoa).
Ovo razlikovanje javnih od privatnih podataka teko se moe
precizirati. Grubo reeno, vid i sluh daju javne podatke, ali ne uvek.
Kada neko boluje od utice, sve mu izgleda uto, ali ta utost je privatna.
Mnogi ljudi pate od zujanja u uima koje se subjektivno ne razlikuje
od zujanja telegrafskih ica na vetru. Privatnost takvih senzaeija onaj
koji percipira zna samo po negativnom svedocenju'xlrugih ljudi. U
jednom smislu dodir daje javne podatke poto ljudi mogu jedan za
drugim da dodirnu isti predmet. Mirisi mogu da budu tako javni da
izazovu gnev sanitarne kontrole. Ukusi su javni u neto manjem stepenu,
jer iako dva lica ne mogu da jedu isti zalogaj, mogu da jedu komade
istog peenja. Taj metod je ipak dovoljan da se uspostave javna razli
kovanja izmeu dobrog i ravog kuvara, mada introspekcija igra ovde
bitnu ulogu, poto je dobar kuvar onaj ija jela izazivaju zadovoljstvo
kod veine potroaa, a zadovoljstvo svakog od njih je sasvim privatno.
Zadrao sam ovu diskusiju na nivou zdravog razuma, ali
u se kasnije vratiti na nju, i pokuau da prodrem dublje u pitanje
87
privatnih podataka kao osnova za nauku. Za sada je dovoljno da

kaem da je razlikovanje javnih i privatnih podataka stvar stepena,
da zavisi od svedoanstava koja se odnose na rezultate introspekcije;
da bi nas fiziologija navela da oekujemo da su senzacije koje proiz
vode stimulusi unutar ljudskog tela privatne; i, najzad, da su nam
mnoge injenice u koje je svaki od nas najvie siguran poznate pomou
sredstava koja su privatna za nas. Volite li miris pokvarenih jaja? Da li
ste zadovoljni to je rat zavren? Imate li zubobolju? Vama nije teko
da date odgovor na ova pitanja, ali niko drugi ne moe da odgovori
na njih izuzev zakljuujui na osnovu vaeg ponaanja, u koje spada
i vae svedoenje.
Stoga zakljuujem da ima znanja o privatnim podacima, i da
nema razloga da ne postoji nauka koja bi se njima bavila. Kada smo ovo
prihvatili, moemo da istraimo ta u stvari psihologija ima da kae.
Postoji, da ponemo time, neto ija se vancst esto prenebregova, a to je korelacija fizikih pojava sa senzacijom. Fiziari i astro
nomi zasnivaju svoja tvrenja o onome to se u spoljnom svetu dogaa
na svedoanstvima ula, naroito na svedoanstvima ula vida. Ali
nijedna od ovih pojava za koje nam govore da se odigravaju u fizikom
svetu nije senzacija; i kako je onda mogue da senzacija potvrdi ili
porekne jednu fizikalnu teoriju? Pogledajmo jedan primer koji pripada
detinjstvu nauke. Vrlo davno je bilo otkriveno da pomraenje Sunca
prouzrokuje Mesec koji se tada nalazi tano izmeu Zemlje i Sunca,
i nalo se da se pomraenja mogu predviati. Meutim, ono to je bilo
neposredno verifikovano pojavom pomraenja, samo je jedan niz
oekivanih senzacija. Ali je razvoj fizike i fiziologije postepeno kopao
jedan veliki jaz izmeu senzacija jednog astronoma koji posmatra
pomraenje i astronomske injenice o kojoj on zakljuuje. Fotoni pola
ze sa Sunca, i kada im Mesec nije na putu, neki od njih stiu do nekog
oka, gde izazivaju komplikovane procese koje smo razmatrali u pret
hodnoj glavi; najzad kada proces stigne do mozga astronoma,
astronom ima senzaciju.
Senzacija moe da bude dokaz astronomske injenice samo
ako su nam poznati zakoni koji vezuju ovo dvoje, a poslednji stepen
tih zakona je zakon koji vezuje stimulus i senzaciju, odnosno pojave
u optikom nervu ili mozgu sa senzacijom. Senzacija, treba primetiti,
nije ni nalik na astronomsku injenicu, niti je ovo dvoje n u n o povezano.
Bilo bi mogue da se proizvede jedan vetaki stimulus koji bi uinio
da astronom ima iskustvo koje je subjektivno nemogue razlikovati
od onoga to mi nazivamo vienje Sunca. A u najboljem sluaju
slinost izmeu senzacije i astronomske injenice ne moe da bude
vea od slinosti izmeu gramofonske ploe i muzike koju sa nje ujemo,
ili izmeu jednog kataloga u biblioteci i knjiga koje on pobrojava. Sledi,
88
dakle, ako je fizika empiriska nauka iji iskazi mogu da budu potvreni
ili oboreni iskustvom, da njoj moraju da se dodaju zakoni koji vezuju
stimulus i senzaciju. Meutim, takvi zakoni pripadaju psihologiji.
Stoga ono to se empiriski moe verifikovati nije ista izolovana fizika,
ve fizika vie jedan deo psihologije. Psihologija je, dakle, nuan sastojak
svakog del empiriske nauke.
Dosada nismo ispitivali postoje li zakoni koji vezuju jedan
mentalni dogaaj sa drugim. Zakoni korelacije dosad posmartrani
bili su oni koji vezuju jedan fiziki stimulus sa jednom mentalnom
reakcijom, a ono to sada moramo da razmotrimo jeste ima li ikakvih
kauzalnih zakona koji se nalaze potpuno unutar jednoga duha. Ako ih
ima, psihologija je utoliko jedna autonomna nauka. Asocijacija
ideja, kakva je ona (naprimer) kod Hartlija i Bentama, bila je zakon
takve vrste, ali uslovni refleks i zakon navike koji su zauzeli njeno mesto
primarno su fizioloki, a samo sekundarno psiholoki, zakoni, poto se
misli da se asocijacija uzrokuje stvaranjem staza u mozgu koje vezuju
jedan centar sa drugim. Jo uvek moemo da iskaemo zakon asocija
cije ideja na isto psiholoki nain, ali kada ga tako iskaemo, to vie
nije zakon koji izraava ono to se uvek dogaa, ve samo ono to e
se verovatno dogoditi. On, dakle, nema onu osobinu za koju se nauka
nada da e je nai u kauzalnom zakonu, ili se bar nadala da e je nai
pre nastanka kvantne teorije.
Isto moe da se kae i o psihoanalizi, koja eli da otkrije isto
mentalne kauzalne zakone. Ja ne znam nijedan psihoanalitiki zakon
koji tvrdi da iskazuje ono to e se pod takvim i takvim okolnostima
u v e k dogoditi. Ako jedan ovek, naprimer, pati od klaustrofobije,
psihoanaliza e otkriti ovo ili ono njegovo iskustvo iz prolosti za koje
smatra da objanjava njegovu tekou, ali mnogo ljudi imalo je isto
iskustvo samo bez istog rezultata. Prema tome, to iskustvo, iako moe
da bude d e o uzroka fobije, ne moe da bude ceo uzrok. Ne moemo,
dakle, da u psihoanalizi naemo nijedan primer isto psihikih kau
zalnih zakona.
U proloj smo glavi nagovestili, kao verovatnu hipotezu,
gledite da je telesno ponaanje teoriski objanjivo na fiziki nain,
i da se ne moraju uzimati u obzir nikakvi mentalni pratioci fiziolokih
pojava. Treba primetiti da ova hipoteza ni na koji nain ne odreuje
odgovor na nae sadanje pitanje. Ako se A i B dva dogaaja u mozgu,
i ako A uzrokuje B, i ako je a mentalni pratilac A, a b mentalni pratilac
B, sledi da a uzrokuje b , to je jedan isto mentalni kauzalni zakon.
U stvari, kauzalni zakoni nemaju prostu formu A uzrokuje B, ali
princip ostaje isti i u njihovoj pravoj formi.
Mada je za sada teko dati znaajne primere stvarno preciznih
mentalnih kauzalnih zakona, na jednoj zdravorazumskoj osnovi izgleda
89
prilino izvesno da takvi zakoni postoje. Ako jednom oveku kaete

daje on hulja i budala, on e se naljutiti; ako svoga poslodavca obavestite
da ga svuda smatraju za varalicu i krvopiju, on e vas zamoliti da traite
zaposlenje na drugom mestu. Reklama i politika propaganda daju
mnogo materijala za psihologiju uverenja. Oseanje koje ovek ima
dok ita roman ili gleda dramu u pogledu ispravnosti ponaanja
junaka zasnovano je na neformulisanom znanju mentalnog kauzaliteta,
kao to je sluaj i sa promuurnou u ponaanju sa ljudima. U ovim
sluajevima znanje o kome se radi je prednauno, ali ono ne bi moglo
da postoji kada ne bi bilo naunih zakona koji se mogu naunim pro
uavanjem potvrditi.
Postoji izvestan broj zaista kauzalnih zakona one vrste koju
ispitujemo, mada se oni za sada odnose na stvari koje nisu od velikog
interesa. Uzmite, naprimer, naknadne slike: vi fiksirano posmatrate
jedan crveni predmet, a onda zatvorite oi i vidite prvo jednu crvenu
sliku koja postepeno bledi, a onda jednu zelenu sliku koja je priblino
istog oblika. To je zakon koji se moe dokazati samo introspekcijom.
Ili uzmite jednu dobro poznatu iluziju:
Na slici su dve horizontalne linije paralelne, ali se ini da se

one pribliuju jedna drugoj na desnoj strani. To je, opet, zakon koji se
moe dokazati samo introspekcijom. Za oba sluaja postoje fizioloka
objanjenja, ali ona ne obezvreuju isto psiholoke zakone.
Moj zakljuak je da, dok neki psiholoki zakoni ukljuuju
fiziologiju, drugi je ne ukljuuju. Psihologija je nauka odvojena od
fizike i fiziologije, i delimino nezavisna od njih. Svi podaci fizike su
i podaci psihologije, ali obrnuto nije sluaj ; podaci koji pripadaju obema
osnov su sasvim razliitim zakljuivanjima u ovim dvema naukama.
Introspekcija ima vrednost kao izvor podataka, i u znatnoj meri se
moe podvesti pod naunu kontrolu.
Ima mnogo stvari u psihologiji koje su zaista naune mada
im nedostaje kvantitativna preciznost. Uzmimo, naprimer, analizu
90
naih percepcija prostora, i izgraivanje zdravorazumskog pojma

prostora na osnovu senzacija. Stereoskop je opovrgao Berklijevu teoriju
vienja po kojoj sve izgleda dvodimenzionalno. Proces kojim mi u
detinjstvu uimo da dodirujemo jedno mesto koje vidimo, moe se pro
uavati posmatranjem. Isti je sluaj i sa voljom : moe se posmatrati dete
staro nekoliko meseci kako sa uivanjem ui da svoje prste na nozi pok
ree kad zaeli, umesto da ih pasivno posmatra dok se gre u isto reflek
snim pokretima. Kada u kasnijem ivotu nauite neku vetinu, kao stoje
voenje bicikla, primetiete kako prolazite kroz razliite stadijume:
vi prvo elite izvesne pokrete svog sopstvenog tela, u nadi da e oni
prouzrokovati eljeno kretanje bicikla, ali kasnije vi neposredno elite
kretanje bicikla, i potrebni pokreti vaeg tela nastaju automatski.
Takva iskustva bacaju dosta svetlosti na psihologiju volje.
Psihologija se mnogo bavi povezivanjem ulnih nadraaja
sa uverenjima koja oni izazivaju. Mislim na tako elementarne pojave
kao to je pomisao evo make kada izvesne obojene mrlje u pokretu
prou kroz vidno polje. Oigledno je da isti ulni nadraaj moe biti
izazvan neim drugim, a ne makom, i da e vae uverenje onda biti
lano. Moete da vidite sobu u ogledalu i da mislite daje ona stvarna.
Prouavajui takve pojave, mi postajemo svesni da se veliki deo onoga
to mislimo da opaamo sastoji od navika prouzrokovanih prolim
iskustvom. Na ivot je pun oekivanja, kojih kao po pravilu postajemo
svesni samo kada se ona ne ispune. Pretpostavimo da vidite polovinu
konja kako se pojavljuje iza ugla; to moe da vas uopte ne zanima,
ali ako se druga polovina pokae kao krava, a ne konj, vi ete doiveti
skoro nepodnoljivo iznenaenje. Ipak, mora se prihvatiti da je takva
pojava logiki sasvim mogua.
Veza izmeu zadovoljstva, bola i elje sa obrazovanjem navika
moe se eksperimentalno prouavati. Pavlov, iji se rad nigde ne poziva
na introspekciju, stavio je jednog psa ispred dvoja vrata, od kojih je na
jednima bila nacrtana elipsa, a na drugima krug. Ako bi pas izabrao
prava vrata, dobio bi ruak; ako ne, dobio bi udar struje. Potstican
na taj nain, psei napredak u geometriji postajao bi zadivljujue brz.
Pavlov je postepeno crtao elipsu koja se sve vie i vie pribliavala
krugu, ali je pas jo uvek ispravno pravio razliku, sve dok odnos manje
i vee ose nije postao 8 : 9, kada je sirota ivotinja pretrpela nervni
slom. Korisnost ovog eksperimenta primenjenog na uenike i zloince
je oevidna.
Ili, da uzmemo ovo pitanje: zato verujemo u ono u ta verujemo? U ranijim vremenima filozofi bi rekli da je Bog usadio u nas
prirodnu svetlost pomou koje saznajemo istinu. U ranom devetna
estom veku oni bi rekli da smo razmotrili injenice i nali koja strana
pretee. Ali ako biste zapitali jednog savremenog efa reklame ili poli
91
tike propagande, on bi vam dao nauniji, ali i obeshrabrujui odgovor.

Veliki deo naih uverenja zasnovan je na navici, uobraenosti, linom
interesu ili estom ponavljanju. ef reklame se oslanja, uglavnom na
ovo poslednje, ali ako je umean on to spretno kombinuje i sa ostala tri.
Moemo da se nadamo da e, prouavajui psihologiju uverenja, oni
koji kontroliu propagandu biti vremenom u stanju da uvere svakoga
u bilo ta. Tada e totalitarna drava postati nepobediva.
to se tie ljudskog znanja, moemo da postavimo dva pitanja:
prvo, ta mi znamo? i drugo, kako mi to znamo? Na prvo od ovih
pitanja odgovara ona nauka koja pokuava da bude to je mogue
vie bezlina i dehumanizovana. U pregledu svemira koji iz toga proistie prirodno je da se pone astronomijom i fizikom, koje se bave
onim to je ogromno i onim to je opte; ivot i duh koji su retki i
imaju malo uticaja na tok dogaaja, moraju da zauzmu malo mesto
u ovom nepristrasnom pregledu. Ali u odnosu na nae drugo pitanje,
kako dolazimo do naeg znanja, psihologija je najvanija nauka. Ne
samo daje potrebno psiholoki prouavati procese kojima izvodimo
zakljuke, ve se pokazuje da su svi podaci na kojima bi nae zakljui
vanje trebalo da se zasniva, psiholoki po prirodi, to e rei, da su oni
iskustva pojedinanih linosti. Prividna javnost naeg sveta delom je
varljiva, a delom izvedena; sve sirovine naeg znanja su mentalni
dogaaji u ivotima pojedinih ljudi. U ovoj oblasti, dakle, psihologija
^dominira.
DRUGI
DEO
JEZIK
I GLAVA
UPOTREBE JEZIKA
Na jezik, kao na sve stvari tajanstvenog znaaja, kao to su
disanje, krv, seks i munja, gledalo se sujeverno jo otkad su ljudi postali
sposobni da formuliu svoje misli. Divljaci se boje da neprijatelju
otkriju svoje ime, da ovaj ne bi pomou njega bacio na njih zle ini.
Origen nas uverava da su paganski arobnjaci postizali vee efekte
upotrebom svetog imena Jehove nego upotrebom imena Zevsa,
Ozirisa ili Brame. To to su bibliske zapo vesti toliko poznate, ini da
ne vidimo lingvistiku emfazu: Ne pominji ime Boje uzalud. Navika
da se na jezik gleda sujeverno jo nije iezla. U poetku bee
Re kae naa verzija Jevaneelja po svetom Jovanu, i itajui
neke pozitivistike logiare, u iskuenju sam da poverujem da su
njihovi pogledi izraeni u ovom pogreno prevedenom tekstu.
Filozofi, kao ljudi udubljeni u knjige i teorije, interesovali
su se za jezik uglavnom kao za sredstvo pomou koga su neto tvrdili
ili saoptavali, ali to je samo jedan nain njegove upotrebe, i moda
ne najprimitivniji. Za ta slui jezik jednom kaplaru? S jedne strane,
postoje reci za komandovanje ija je svrha da prouzrokuju istovetne
i istovremene telesne pokrete izvesnog broja ljudi koji ih uju; s druge
strane, postoje grdnje i psovke ija je namena da uine pokornim one
kod kojih oekivani telesni pokreti nisu bili izazvani. Ni u jednom ni
u drugom sluaju reci nisu upotrebljene izuzimajui sluajnost da
neto konstatuju ili o neem informiu.
Jezik moe da se upotrebljava da izrazi emocije, ili da utie
na ponaanje drugih. Svaka od tih funkcija moe da se vri, mada manje
adekvatno, prelingvistikim metodama. ivotinje putaju kriko\e bola,
a deca, no to progovore, mogu da izraze ljutnju, nemir, elju,
zadovoljstvo i itavu gamu oseanja, raznim vrstama plaa i krkljanja.
Pas-ovar izdaje naredbe stadu na nain koji se jedva razlikuje od onog
koji upotrebljava ovar. Izmeu takvih glasova i govora ne moe da se
postavi otra granica. Kad vam zubar nanese bol, verovatno ete
zajeati i protiv svoje volje; to se ne smatra govorom. Ali ako on kae
96
Recite ako vas boli, i vi onda zajeite isto tako, to postaje govor,
tavie govor one vrste ija je namena da neto saopti. Ovaj primer
ilustruje injenicu da u pogledu jezika, kao i u mnogom drugom
pogledu, postoji kontinuirana gradacija od animalnog ponaanja do
ponaanja najsvesnijih naunika, i od prelingvistikih glasova do ugla
ane dikcije jednog leksikografa.
Zvuk koji izraava emociju zvau usklikom. Imperativ i
usklik mogu se razlikovati ve i u glasovima ivotinja. Kad kokoka
kvoca na svoje pilie, ona onda izdaje naredbe, ali kad u strahu zagalami,
ona tada izraava emociju. Ali, kao to se vidi iz vaeg jecanja kod
zubara, jedan usklik moe da neto saopti, i spoljanji posmatra ne
moe znati da li mu je to bila svrha ili nije. ivotinje koje ive u grupama
putaju odreene glasove kad nau hranu, i drugi lanovi grupe prilaze
kad to uju. Ali mi ne moemo znati da li ti glasovi samo izraavaju
zadovoljstvo ili im je svrha i da saopte da ovde ima hrane.
Kad god se radi o ivotinji takvog ustrojstva da odreeni
uslovi prouzrokuju odreenu vrstu emocije, a odreena vrsta emocije
prouzrokuje putanje odreenih glasova, ti glasovi daju podesnom
posmatrau dve vrste obavetenja: prvo, da ivotinja ima neku vrstu
oseanja, i drugo, da se radi o nekim odreenim uslovima. Glas koji
ivotinja puta je javan, a i uslovi mogu biti javni, tj. ako je ta ivotinja
galeb, moe biti prisutno jato riba. Glas ivotinje moe direktno delovati
na druge lanove iste vrste, i m i emo onda rei da su oni razumeli
njen glas. Ali time bi se podrazumevalo postojanje neeg mentalnog
to slui kao posrednik izmeu sluanja tog glasa i telesne reakcije
na zvuk, a nema stvarnog razloga da se takvo posrednitvo pretpostavi,
osim kad je reakcija odloena. Znaaj jezika se velikim delom odnosi
na odloene reakcije, ali jo neu raspravljati o toj temi.
Jezik ima dva glavna zadatka, da izrazi i da saopti. U svojoj
najprimitivnijoj formi, on se malo razlikuje od drugih oblika ponaanja.
ovek moe da izrazi svoju alost uzdahom, ili rekavi Avaj! ili
Teko meni! Moe da neto saopti pokazujui neku stvar, ili rekavi
Vidi. Nije neophodno da izraavanje i saoptavanje budu izdvojeni;
ako kaete Vidi zato to ste ugledali duha, to ete verovatno rei
tonom koji izraava strah. Ovo vai ne samo za elementarne oblike
jezika; u poeziji, a naroito u pesmama koje se pevaju, emocija i infor
macija prenose se istim sredstvima. Muzika se moe smatrati jednom
formom jezika gde je emocija odvojena od informacije, dok telefonski
imenik daje informaciju bez emocije. Ali u obinom govoru su obino
prisutna oba elementa.
Komunikacija se ne sastoji samo iz davanja informacije;
naredbe i pitanja moraju tu biti ukljueni. Neki put se jedno od drugog
jedva moe razdvojiti: ako hodate s nekim detetom, i kaete Tamo
97
je bara, podrazumeva se i naredba Zaobii je. Davanje informacije

moe se pripisati samo injenici da vas informacija interesuje, ili joj
svrha moe biti da utie na ponaanje. Ako ste upravo videli neki
sudar na ulici, eleete da to ispriate svojim prijateljima zato to vam
je duh obuzet time; ali ako kaete detetu da je est puta sedam etrdeset
i dva, vi to inite samo u nadi da ete uticati na njegovo (verbalno)
ponaanje.
Jezik ima dve meusobno povezane korisne osobine: prvo,
on je drutven, i drugo, on daje javni izraz mislima koje bi inae
ostale privatne. Bez jezika, ili neeg prelingvistikog to mu odgovara,
nae poznavanje okoline bilo bi ogranieno na ono to su nam pokazala
naa sopstvena ula, zajedno sa zakljucima na koje nas potsea naa
uroena konstitucija; ali pomou govora u stanju smo da saznamo
ono to drugi mogu da ispriaju, i da ispriamo ono to vie nije prisutno
u ulima, ve samo u seanju. Kad vidimo ili ujemo neto to neko
pored nas ne vidi i ne uje, esto mu moemo na to skrenuti panju
jednom reju, vidi ili sluaj, ili ak gestovima. Ali ako smo pola
sata ranije videli lisicu, druga osoba se ne moe uiniti svesnom te
injenice bez upotrebe jezika. To je otuda to se re lisica primenjuje
podjednako za lisicu koju vidimo i lisicu koje se seamo, tako da je
nae seanje, koje je samo po sebi privatno, preneto na druge pomou
izvesnih glasova koji su javni. Bez jezika, samo onaj deo naeg ivota
koji se sastoji od javnih senzacija mogao bi se saoptavati drugima,
i to samo onima koji su u poloaju da mogu imati senzacije o kojima
se radi.
Videemo da se korisnost jezika zasniva na razlici izmeu
javnih i privatnih iskustava, to je vano za razmatranje empirike
osnove fizike. Ta razlika, pak, zasniva se delimino na fiziologiji, a
delimino na postojanosti zvunih talasa i svetlosnog kvanta, to omo
guuje dva oblika jezika, govor i pisanje. Tako jezik zavisi od fizike,
i ne moe da postoji bez kauzalnih lanaca koji se priblino mogu izdvo
jiti, i koji, kao to emo videti, ine fiziko saznanje moguim; a poto
je javnost ulnih objekata samo priblina, jeziku koji se na njih pri
menjuje, gledanom drutveno, mora donekle nedostajati preciznost.
je sredstvo pomou Koga izvlaimo naa sopstvena iskustva na povrinu

i inimo ih javnim. Pas ne moe da ispria svoju biografiju; ma kako
reito lajao, ne moe da vam kae da su mu roditelji bili siromani
ali poteni. ovek to moe da ini stavljajui misli u vezu sa javnim
senzacijama.
7 Ljudsko znanje
98
Jezik slui ne samo za to da izrazi misli, ve i da omogui

misli koje bez njega ne bi mogle da postoje. Neki put se tvrdi da bez
jezika ne moe biti ni bilo kakvih misli, ali s tim gleditima ne mogu
da se sloim: ja smatram da mogu postojati misli, pa ak i istinita i
lana uverenja, i bez jezika. Ali se u svakom sluaju ne moe porei
da sve sloenije misli zahtevaju rei. Ja mogu, u izvesnom smislu, znati
da imam pet prstiju ne znajui re pet, ali ne mogu znati da London
ima oko osam miliona stanovnika ako nisam upuen u jezik aritmetike,
niti mogu imati bilo kakvu misao koja bi blie odgovarala onome to
se tvrdi u reenici Odnos obima kruga prema preniku je priblino
3,14159. Jezik, jednom razvijen, zahteva izvesnu autonomiju: mi
moemo znati, naroito u matematici, da jedna reenica tvrdi neto
istinito iako je ono to ona tvrdi i suvie sloeno da bi ga shvatili ak
i najsposobniji umovi. Pogledajmo malo ta se psiholoki deava u
ovakvim sluajevima.
U matematici, poinjemo od prilino jednostavnih reenica
za koje verujemo da smo u stanju da ih shvatimo, i dolazimo, koristei
se pravilima zakljuivanja za koja takoe verujemo da ih razumemo,
do sve komplikovanijih i komplikovanijih simbolikih iskaza, koji,
ako su nae prvobitne pretpostavke bile istinite, moraju biti istiniti
ma ta znaili. Po pravilu, nije potrebno znati ta oni znae ako
se njihovo znaenje smatra milju koja bi mogla iskrsnuti u duhu
nekog nadljudskog matematikog genija. Ali postoji jo jedna vrsta
znaenja, koja omoguava pragmatizam i instrumentalizam. Prema
onima koji prihvataju takvo tumaenje znaenja, jedna komplikovana
matematika reenica pretstavlja pravilo za praktinu proceduru u
izvesnom broju sluajeva. Uzmimo, naprimer, gornji iskaz o odnosu
obima kruga prema preniku. Pretpostavimo da ste vi pivar i da elite
obrue odreenog prenika za svoju burad; reenica je za vas pravilo
pomou koga moete utvrditi koliko vam je materijala potrebno. To
pravilo se moe sastojati iz posebnih reenica za svaki decimal, i zato
nema nikakve potrebe da se shvati njegovo znaenje u celini. Auto
nomija jezika vam omoguuje da se oslobodite tegobnog posla inter
pretacije, osim u najvanijim sluajevima.
Postoje jo dve upotrebe jezika koje su od velike vanosti;
on nam omoguuje da vrimo svoje transakcije sa spoljanjim svetom
pomou simbola koji imaju (1) izvestan stepen trajnosti u vremenu,
(2) znatan stepen izdvojenosti u prostoru. Svaki od tih kvaliteta je
upadljiviji u pisanju nego u govoru, ali nikako nije potpuno otsutan
u govoru. Pretpostavimo da imate prijatelja po imenu g. Dons. Njegove
granice, kao fizikog objekta, unekoliko su neodreene, i zato to on
stalno gubi i dobija elektrone, i zato to se jedan elektron, kao deo
energije, ne gubi naglo na izvesnoj udaljenosti od svog centra. Povrina
99
g. Donsa, prema tome, ima neki avetinjski, nedokuiv karakter, koji

vi ne volite da povezujete sa svojim naizgled vrsto graenim prijateljem.
Nije potrebno ulaziti u finese teoriske fizike da bi se pokazalo da je
g. Dons alosno neodreen. Kad see nokte, izvesno vreme makar
i kratko sumnjivo je da li su otseci jo deo njega ili nisu. Kad jede
komad ovijih rebara, u kome trenutku taj komad postaje deo njega?
Kad izdie ugljen dioksid, da li je ugljenik deo njega dok mu prolazi
kroz nozdrve? ak iako je odgovor potvrdan, izvesno vreme je sporno
da li su neki molekuli ve izili iz njegovih nozdrva ili nisu. U tim i
drugim primerima, sumnjivo je ta je deo g. Donsa, a ta nije. Toliko
o prostornoj neodreenosti.
Isti je problem i s vremenom. Na pitanje ta gledate? moete
odgovoriti G. Donsa, mada ga neki put gledate pravo u lice, neki
put ga vidite iz profila a neki put s lea, i mada on neki put tri trku a
neki put drema u naslonjai. Ima jo jedno pitanje, naime Na ta
mislite?, na koje takoe moete odgovoriti Na g. Donsa, iako u
raznim prilikama moe da bude vrlo razliito ono to vam je u stvari
u glavi: to moe da bude g. Dons kao beba, ili g. Dons kad se ljuti
to doruak kasni, ili g. Dons kad biva obaveten da e biti proglaen
za plemia' Ono to doivljavate moe da bude vrlo razliito u tim
raznim prilikama, ali za mnoge praktine svrhe podesno je smatrati
da svaki put postoji jedan zajedniki objekat, koji je, kako pretpo
stavljate, ono to znai ime G. Dons. To ime, naroito kad je
ottampano, iako ne moe potpuno da izbegne neodreenost i nestalnost
svih fizikih objekata, mnogo je manje neodreeno i nestalno nego
sam g. Dons. Dva sluaja kada su rei G. Dons ottampane, mnogo
su slinija nego (naprimer) prizor g. Donsa kako tri i seanje na g.
Donsa kakav je izgledao kao beba. A u oba sluaja, ono to je zabeleeno menja se mnogo sporije nego sam g. Dons, jer ne jede, i ne
die, i ne see nokte. Ime, prema tome, ini da se mnogo lake no to
bi inae bio sluaj misli na g. Donsa kao na jedinstveni, kvazi-permanentni entitet, to je za svakodnevni ivot podesno, iako nije istinito.
Jezik je, kao to se vidi iz gornje diskusije o g. Donsu, opasno
orue mada je korisno, pa ak i neophodno jer poinje sugerisanjem
odreenosti, posebnosti i kvazi-permanentnosti objekata koji to sve
ne poseduju, kako fizika, izgleda, pokazuje. Filozof je, zato, suoen
sa tekim problemom da upotrebljava jezik u cilju opovrgavanja lanih
uverenja na koja nas jezik navodi. Neki filozofi, koji se klone problema,
neizvesnosti i komplikacija vezanih za taj zadatak, vie vole da jezik
tretiraju kao autonoman, i nastoje da zaborave da mu je svrha da
uspostavi odnos sa injenicom i da olaka saobraanje sa okolinom.
Do izvesne take, takav postupak ima velike prednosti: logika i mate
matika nc l i toliko napredovale da su logiari i matematiari stalno
7*
100
imali na umu da simboli treba neto da znae. Umetnost radi umetnosti

je maksima koja ima legitimnu sferu u logici kao i n slikarstvu (iako ni
u jednom sluaju ne otkriva elu istinu). Moe biti da se pevanje prvi
put sluajno pojavilo u udvaranju, i da je bioloka svrha pevanja bila
da potstakne na seksualni dodir; ali ta injenica (ako je injenica)
nee pomoi kompozitoru da napie dobru muziku. Jezik je koristan
kad elite da naruite jelo u restoranu, ali ta injenica, takoe, nije
znaajna za istog matematiara.
Filozof, meutim, mora da trai istinu makar po cenu lepote,
i, studirajui jezik, on ne srne da dopusti da ga zavedu sirenske pesme
matematiara. Jezik, u svojim poecima, prozaian je i praktian, i
upotrebljava grube i neposredne pribline oznake koje, najpre, nemaju
nikakve lepote, a imaju samo vrlo ogranien stepen istinitosti. Docnija
istananja su i suvie esto bila vie estetski nego nauno motivisana,
ali estetski motivi moraju, makar i nerado, da budu beskompromisno
iskljueni iz ispitivanja u koje se uputamo.
II GLAVA
OSTENSIVNA DEFINICIJA
fcOstensivna definicija moe da bude definisana kao bilo
koji pro5"T)omocu koga se nekom objanjava znaenje nekih reci
bez upotrebe drugih reijl Pretpostavimo da ne znate francuski, i da
ste se posle nekog bro3oloma nali na obali Normandije; ulazite u
seosku kuu, vidite hleb na stolu, i, izgladneli, pokazujete ga prstom,
upitno. Ako seljak na to kae pain, vi ete zakljuiti, bar privremeno,
da je to francuska re za hleb, i to vae shvatanje e biti potvreno
ako ta re ne bude ponovljena kad budete pokazivali druge namirnice.
Tako biste nauili znaenje reci pomou ostensivne definicije. Jasno
je da morate, ako uopte ne znate francuski a va uitelj uopte ne zna
engleski, zavisiti od toga procesa tokom prvih lekcija, poto nemate
lingvistikih sredstava sporazumevanja.
Proces ostensivnog definisanja, meutim, moe se bolje ilustrovati primerom u kome uenik uopte ne zna nijedan jezik nego kad
ve zna svoj. Odrastao ovek zna da rei postoje, i prirodno e pretpo
staviti da Francuzi na neki nain imenuju hleb. Njegovo saznanje
dobija oblik : P a in znai h leb. Istina je da ste do tog saznanja, posle
brodoloma, doli pomou stvarnog hleba, ali da ste isplivali na obalu
sa renikom, stvarni hleb ne bi bio neophodan. Postoje dve faze
ovladavanja stranim jezikom; u prvoj, vi shvatate samo pomou prevo
enja, u drugoj mislite na stranom jeziku. U prvoj fazi znate da
p a in znai hleb, u drugoj fazi znate da to znai hleb. Odoje, koje
jo ne vlada jezikom, mora da pone od druge faze. Njegov uspeh
slui na ast sposobnostima dejeg uma.
Poznavanje jednog jezika ima dva aspekta, pasivan i aktivan :
pasivan, kad shvatate ono to ujete; aktivan, kad sami umete da
govorite. Psi u izvesnom stepenu postignu ono prvo, a deca to cbino
postiu neto ranije nego ovo drugo. Znati jedan jezik, to ne znai
imati sposobnost da se iscrpno objasni znaenje njegovih rei ; to znai
da sluanje tih rei ima odgovarajui efekat, i da njihova upotreba ima
odgovarajui uzrok. Neki put sam, putujui, posmatrao svau koja bi
102
nastala iziheu dvojice ljudi iji jezik nisam razumeo, i teko sam se
mogao oteti utisku daje njihovo rastue uzbuenje smeno. Ali, verovatno
je prvi optuivao drugog da je dete roditelja koji nisu bili venani, dok
mu je drugi uzvraao tvrenjem da onog prvog vara ena. Da sam
razumeo jezik, efekat uvrede i uzrok otrog odgovora bili bi mi oi
gledni. Kao to se vidi iz ovog primera, jedna osoba zna neki jezik ako
sluanje izvesnih glasova ima izvesne posledice a njihovo izgovaranje
ima izvesne uzroke. Proces pomou koga dete poinje da utvruje
te uzrone zakone jeste proces ostensivnog definisanja.
Ostensivna definicija, u svojoj najranijoj formi, trai da budu
ispunjeni izvesni uslovi. U jednoj sredini mora postojati neko primetno,
razgovetno, emocionalno interesantno i (po pravilu) esto ponovljeno
oblije, a odraslo lice mora esto da izgovara njegovo ime u trenutku
kad je ono u sreditu panje deteta. Naravno, postoji opasnost da se
pogrei. Pretpostavimo da dete ima mleko M.boci. Vi moete svaki
put rei ili mleko ili boca. U prvom sluaju, dete moe misliti da
je mleko prava re za bocu vode; u drugom sluaju, moe misliti
da je boca prava re za au mleka. Da bi se izbegle takve greke,
treba po teoriji da primenite Milove induktivne kanone, imajui u
vidu da je indukcija telesna navika, i samo iz utivosti moe da se
smatra logikim procesom. Umesto da kaete samo mleko ili samo
boca, rekH biste boca mleka; onda biste, u odgovarajuim prilikama,
rekli aa mleka i boca vode. Pomou upotrebe Milovih kanona,
dete e, ako preivi, vremenom nauiti da pravilno govori. Ali ja ne
dajem praktine pedagoke savete; ja samo ilustrujem jednu teoriju.
Pasivni deo ostensivne definicije je samo poznati proces
asocijacije ili uslovni refleks. Ako izvesni stimulus A izaziva kod deteta
izvesnu reakciju R, i esto se doivljava u vezi sa reju B, vremenom e
B poeti da izaziva reakciju R, bar delimino. im do toga doe, re
B je dobila za dete izvesno znaenje: ona znai A. Znaenje moe
i da ne bude ono koje je odrasla osoba elela: ona je moda htela da
kae boca, a dete je moda shvatilo da ta re znai mleko. Ali to
ne spreava dete da prisvoji jednu re koja ima neko znaenje; to samo
znai da jezik toga deteta nije ispravan engleski jezik.
Kad neki doivljaj prouzrokuje snanu emociju, ponavljanje
moe da bude nepotrebno. Ako detetu, poto je poelo da shvata re
mleko, pruite tako vrelo mleko da mu se usne opeku, i onda kaete
vrue, ono e moda zauvek razumeti tu re. Ali kad je neko iskustvo
neinteresantno, mogu biti potrebna mnoga ponavljanja.
Aktivno uee u uenju jezika trai druge sposobnosti, koje
su, meutim, od manjeg filozofskog interesa. Psi ne mogu da naue
ljudski govor jer su anatomski nesposobni da putaju potrebne glasove.
Papagaji, iako mogu da putaju manje ili vie potrebne glasove, izgledaju
103
nesposobni da postignu potrebne asocijacije, tako da njihove reci

nemaju znaenja. Bebe, kao i mladunci viih ivotinja, imaju impuls
da imitiraju starije pripadnike sopstvene vrste, i zato pokuavaju da
putaju glasove koje uju. One mogu kojom prilikom da ponavljaju
glasove kao papagaji, i da tek naknadno otkriju znaenje tih glasova.
U tome sluaju glasovi se ne mogu smatrati recima, sve dok za dete ne
dobiju izvesno znaenje. injenica da postoje rei, tj. glasovi sa zna
enjem, pretstavlja otkrie za svako dete. Uenje da izgovara rei
radost je za dete, uglavnom zato to mu to omoguuje da saoptava
svoje elje odreenije nego pomou plaa i gestova. Radi toga zado
voljstva deca se mentalno mue i napreu svoje miie uei da govore.
Uglavnom, mada ne uvek, za ostensivnu definiciju je potrebno
ponavljanje, jer se ostensivna definicija sastoji u stvaranju jedne navike,
a navike se, po pravilu, stiu postepeno. Izuzetne sluajeve ilustruju
izreke kao to je Ko se jednom opee, taj se uva vatre. Izuzimajui
takve neobino emocionalne sluajeve, rei koje imaju ostensivne
definicije oznaavaju ona oblija u dotinoj sredini koja se esto ponovo
javljaju, naprimer lanove porodice, hranu, igrake, omiljene ivotinje,
itd. Tu spada i proces prepoznavanja, ili neeg slinog. Mada detinja
majka u raznim prilikama izgleda neto drukije, dete o njoj misli
(kad pone da misli) kao o uvek istoj osobi, i nije mu teko da njena
razna pojavljivanja povee istim imenom. Jezik, od poetka, ili tanije
od poetka razmiljanja o jeziku, oliava verovanje u manje ili vie trajne
osobe i stvari. To je moda glavni uzrok tekoa svake filozofije koja od
bacuje pojam supstance. Ako treba da kaete deteto daje njegova majka
niz ulnih utisaka, povezanih slinou i uzronim vezama, ali bez mate
rijalne identinosti, i ako kojim udom postignete da shvati ta hoete
da kaete, ono e vas smatrati poremeenim i bie duboko uvreeno.
Proces nazvan prepoznavanjem zahteva, dakle, da bude ispitan.
Prepoznavanje, kao fizioloka ili psiholoka pojava, moe
da bude a moe i da ne bude istinito. U svakodnevnom smislu, ono ne
uspeva da bude istinito kad jednog blizanca zamenimo drugim, ali
metafiziki moe da nas vodi krivim putem ak i kad je ispravno sa
take gledita zdravog razuma. Da li postoji ita identino izmeu dve
razne pojave gospodina A, a ako postoji ta je to, nejasno je i teko
pitanje, koje u razmotriti u vezi sa osobenim imenima. Trenutno,
elim da razmotrim prepoznavanje kao proces koji se stvarno deava,
bez obzira na njegovu interpretaciju.
Prva faza razvoja ovog procesa je ponavljanje nauene reakcije
kada se stimulus ponovi. To mora da bude n au en a reakcija, poto pre
poznavanje mora da potekne iz procesa koji obuhvata, u docnijim
reakcijama na odreeni stimuls, neto ega nije bilo pri prvoj reakciji.
Pretpostavimo, naprimer, da date detetu au mleka sa gorkim lekom:
104
prvi put, ono e popiti mleko i napraviti kiselo lice, ali drugi put e
odbiti mleko. Ovo je subjektivno neto nalik na prepoznavanje, ak i
ako se u drugoj prilici dete vara kad pretpostavlja da je u mleko stavljen
lek. Jasno je da taj proces moe da bude isto fizioloki, i da obuhvata
samo slinost, ali ne i identinost, u stimulusu i reagovanju. Uenje
reci pomou ostensivne definicije moe u potpunosti da ue u ovu
primitivnu fazu. Detinji svet sadri izvestan broj slinih stimulusa na
koje je ono nauilo da odgovara slinim glasovima, kao to su sluajevi
sa reju mleko; on sadri i drugi skup slinih stimulusa na koje je
dete nauilo da odgovara reju majka. U ovome nema nieg to bi
angaovalo bilo kakva detinja uverenja ili emocije. Tek zahvaljujui
docnijem razmiljanju, dete, sad ve filozof, zakljuuje da postoji jedna
re, majka, i jedna osoba, Majka. Ja verujem da je taj prvi korak u
pravcu filozofije pogrean. Re majka, rekao bih, nije jedinstveni
entitet, ve grupa slinih glasova; a i sama Majka nije jedinstveni entitet,
ve grupa kauzalno povezanih pojava. Ove spekulacije, meutim, nisu
znaajne za proces ostensivnog definisanja, za koji je, kako smo videli,
neophodna samo prva faza na putu ka onom to se obino smatra
prepoznavanjem, naime samo sline nauene reakcije na sline stimuluse.
Ova primitivna forma prepoznavanja vana je za analizu
seanja i za objanjavanje slinosti jedne ideje i jedne impresije (da se
posluimo Hjumovom frazeologijom).* Kad se setim nekog prolog
dogaaja, ne mogu postii da se on ponovo desi, iako mogu uiniti
da se desi neto slino. Ali otkud znam daje novi dogaaj slian starom?
Subjektivno, mogu to znati samo ako uporedim jednu ideju sa jednom
impresijom: ja imam jednu ideju o prolom dogaaju i impresiju
0 sadanjem dogaaju, i shvatam da su slini. Ali to nije dovoljno,
poto ne dokazuje da je moja ideja o prolom dogaaju slina mojoj
impresiji o p r o lo m dogaaju koji sam imao onda kad se on deavao.
To se, u stvari, ne moe dokazati, i u izvesnom smislu to je jedna od
premisa znanja. Ali iako se to ne moe tano dokazati, moe se potvrditi
na razne naine. Vi moete opisati gospodina A dok je on prisutan,
1 va opis moe da bude zabeleen na diktafonu. Docnije ga moete
opisati po seanju, i uporediti svoj novi opis sa onim to je zabeleeno
u diktafonu. Ako se slau, vae seanje se moe smatrati tanim.
Ova ilustracija zavisi od injenice koja je osnovna za ovo
razmatranje, naime, od injenice da mi primenjujemo iste reci i na
ideju i na impresije koje su njihovi prototipovi. To objanjava mogunost
uenja jedne rei ostensivnim putem, preko jednog jedinog ulnog
doivljaja. Jednom sam video Dizraelija samo jednom i tad su
mi rekli To je Dizi. Docnije sam se esto seao toga sluaja, pri emu
* Hjumovi termini: idea i impression. Prim. red.
105
je ime Pizi pretstavljalo bitan sastavni deo moga seanja. To je

omoguilo da se ponavljanjem jedne ideje (u Hjumovom smislu) stvori
jedna navika, iako impresija nikad nije bila ponovljena. Oigledno je
da se ideje razlikuju od impresija na razne naine, ali njihovu slinost
sa njihovim prototipovima potvruje injenica da oni uzrokuju iste
rei. Na dva pitanja, ta gledate i Na ta mislite? moe se, u dve
razne prilike, odgovoriti na isti nain.
Razmotrimo sada razne vrste rei koje se obino ue putem
ostensivne definicije. Imam na umu jednu logiku formu gramatike
doktrine o vrstama rei.
Imali smo ve prilike da preliminarno razmotrimo osobena
imena. Sada neu o njima rei nita vie, poto e ona biti predmet
posebne glave.
Zatim dolaze imena vrsta: ovek, ena, maka, pas, itd.
Jedna takva vrsta sastoji se iz izvesnog broja posebnih individua, koje
se odlikuju izvesnim vidljivim stepenom meusobne slinosti. U bio
logiji Darvina, vrsta je pretstavljala nekakav uzvieni pojam.
Bog je stvorio par jedinki iste vrste, a razliite vrste se ne mogu ukrtati,
ili, kad se to izuzetno moe, kao to je sluaj sa konjem i magarcem,
drebe je neplodno. Postojala je usavrena hijerarhija rodova, porodica,
redova, itd. Tu vrstu klasifikacije, koja je bila, a i sada je podesna u
biologiji, sholastici su proirili i na druge oblasti, ometajui razvoj
logike time to su stvorili shvatanje kako su neki naini klasifikacije
ispravniji od drugih. to se tie ostensivne definicije, razna iskustva
e dovesti do raznih rezultata. Deca veinom ue re pas ostensivno;
neka na taj nain stiu znanja o vrstama pasa o ovarskim psima,
bernardincima, prepeliarima, pudlicama, itd., dok e druga, koja
nemaju mnogo posla sa psima, prvi put naii na te rei verovatno
u knjigama. Nijedno dete ne naui re etvoronoac ostensivno, a
jo manje re ivotinja u smislu kojim se obuhvataju i ostrige i koljke.
Ono verovatno ui mrav, pela, i kukac ostensivno, a moda
i insekt, ali u tom sluaju, ono e u insekte pogreno ukljuivati i
pauke, dok ne bude ispravljeno.
Imena supstanci, koje oigledno ne pretstavljaju skupove
individua, kao naprimer mleko, hleb, drvo, najverovatnije e se
nauiti ostensivnim putem kad oznaavaju stvari poznate iz svako
dnevnog ivota. Atomska teorija je pokuaj da se ova klasa objekata
identifikuje sa prvom, tako da je mleko, naprimer, skup mlenih indi
vidua (molekula), kao to je i ljudska rasa skup ljudi, ena i dece. Ali
nenauno rasuivanje ne doputa da se takva imena supstanci asimi
liraju u vrstu koja se sastoji od odvojenih individua.
106
Zatim dolaze osobine: crveno, plavo, tvrdo, meko, vrelo,

hladno, itd. Mnoge se od njih takoe ue ostensivnim putem, ali se
one neobinije, kao naprimer cinober, mogu opisati na osnovu slinosti
i razlika.
Imena izvesnih odnosa, kao gore, dole, desno, levo,
, posle, obino se naue ostensivnim putem. Tako je i sa recima
kao to su brzo i polako.
Postoji izvestan broj takvih rei koje bih nazvao egocentri
nim, ije se znaenje menja zavisno od toga ko ih izgovara i kakav
je njegov poloaj u vremenu i prostoru. Prostije rei takve vrste ue
se ostensivnim putem, naprimer ja, ti, ovde, sad. Te rei stvaraju
probleme koje emo razmotriti u jednoj docnijoj glavi.
Sve rei koje sam dosad spomenuo pripadaju svetu javnostiJedan posmatra mo videti kad neko oblije zajednike okoline privue
panju deteta, i da onda pomene njegovo ime. Ali kako stoji stvar sa
privatnim iskustvima, kao to su bolovi u stomaku, bol uopte ili seanje?
Svakako, neke rei koje oznaavaju privatne vrste iskustava ue se
ostensivnim putem. To je otuda to dete svojim ponaanjem pokazuje
ta osea: postoji, naprimer, veza izmeu bola i suza.
Ne postoje o d r e e n e granice za ono to se moe nauiti pomou
ostensivne definicije. Krst, polumesec i svastika mogu se nauiti
na taj nain, ali ne i iliagon. Ali taka gde ovaj metod uenja postaje
nemogu zavisi od detinjeg iskustva i njegovih sposobnosti.
Sve dosad pomenute rei mogu da se upotrebe kao potpune
reenice, a tako se u stvari i upotrebljavaju, u najprimitivnijem nainu
upotrebe. Majka, pas, maka, mleko itd., mogu da se upo
trebljavaju samostalno, da bi se izrazilo ili prepoznavanje ili elja.
Tvrd, mek, vreo, hladan se upotrebljavaju vie da izraze pre
poznavanje nego elju, i to obino da izraze prepoznavanje praeno
iznenaenjem. Ako se peen hleb ne moe jesti zato to je star, moete
rei tvrd ; a ako pren hleb nije vie krt, jer je bio izloen vazduhu,
moete rei mek. Ako vas voda u kadi opee, kaete vrela; ako se
najeite zbog nje,-kaete hladna. Roditelji esto upotrebljavaju re
brzo kao imperativ; slino tome, polako se upotrebljava na
drumskim i eleznikim okukama. Rei gore i dole liftboji obino
upotrebljavaju kao potpune reenice; unutra i napolje se slino
upotrebljavaju kod vrteki. Pre i posle se upotrebljavaju kao
potpune reenice pri reklamiranju raznih sredstava protiv elavosti. I
tako dalje i tako dalje. Treba obratiti panju na to da u nekim prilikama
i prilozi i predloi, a ne samo imenice i pridevi, mogu da se upotreblja
vaju kao potpune reenice.
107
t Mislim da sc elementarni naini upotrebe reci mogu podeliti

na indikativne, imperativne i interogativne. Kad dete vidi da mu majka
prilazi, moda e rei mama!; to je indikativni nain upotrebe. Kad
mu je potrebna, rei e mama!; to je imperativni nain upotrebe. Kad
se ona obue kao vetica a dete pone d^je prepoznaje, moe da kae
mama?; to je interogativni nain upotr eb i Indikativni nain upotrebe
mora da bude prvi kad se savladava JeziK, jer se asocijacija izmeu
rei i objekta koji ona oznaava moe uspostaviti samo uz istovremeno
prisustvo i jednog i drugog. Ali ubrzo sledi imperativni nain upotrebe.
Ovo je vano za razmatranje onog to podrazumevamo pod izrazom
misliti na neki objekat. Oigledno je da je dete koje je upravo nauilo
da zove svoju majku nalo verbalni izraz za stanje u kome se toga
esto nalazilo, zatim da je to stanje bilo u vezi sa njegovom majkom,
i da je ono sad dolo u vezu sa reju mama. jezika, njegovo stanje
je bilo samo delimino saoptivo; odrasla osoba, uvi da dete plae,
mogla je samo znati da ono neto hoe, ali je morala da pogaa o
emu se radi. Meutim, injenica da re mama! izraava njegovo
stanje, pokazuje da je njegovo stanje imalo veze sa njegovom majkom
ak i ovladavanja jezikom; radilo se, naime, o vezi nazvanoj misliti
na. Tu vezu jezik ne stvara, ve mu ona prethodi. Jezik je, sa svoje
strane, ini saoptivom.
Znaenje je re koja se mora interpretirati neto drukije,
zavisno od toga da li se primenjuje na indikativ ili na imperativ. U indi
kativu, re A oznaava karakteristiku B dotine sredine, ako se (1) izgo
vori A ako je B upadljivo prisutno, ili ako postoji potstrek da se izgovori
A, i (2) ako A, kad se uje, izazove ono to se moe nazvati pretstavom
B, to se ispoljava ili u traenju B ili u ponaanju kakvo bi bilo izazvano
prisustvom B. Tako, u indikativu jedna re znai jedan objekat ako
ulno prisustvo objekta prouzrokuje izgovaranje rei, a sluanje rei
ima posledice unekoliko analogne ulnom prisustvu objekta.
Imperativna upotreba jedne rei mora se razlikovati prema
tome da li se ona uje ili izgovara. Uopte govorei, imperativ koji se
uje naprimer zapovest u vojsci shvaen je kad prouzrokuje neku
vrstu telesnog pokreta, ili potstrek da se takav pokret uini. Jedan
izgovoreni imperativ izraava elju, i zato trai postojanje jedne pretstave o nameravanoj posledici. Tako, dok on neto izraava za onog
koji ga izgovara, on znai spoljanju posledicu koju zahteva. Razlika
izmeu onog to imperativ znai i onog to se izraava bitna je
u ovoj upotrebi rei.
108
U ovoj glavi bavili smo se samo najprimitivnijom, u p itrebom

najprimitivnijih rei. Nismo razmatrali upotrebu rei u pripovedanju
ili hipotezi ili fikciji, niti smo ispitivali logike rei kao to su ne,
ili, sve i neki ; nismo ispitivali kako oni to ue postiu da pravilno
upotrebljavaju rei kao to sjuknego i od, koje ne oznaavaju vidljive
karakteristike bilo koje Ciflq sredine. Ono to smo utvrdili, to je da
se jedna re moe povezati sa nekom primetnom karakteristikom
sredine (uglavnom sa onom koja se esto pojavljuje), i da se ona, tako
povezana, takoe povezuje sa neim to se moe nazvati pretstavom
ili milju o toj karakteristici. Kad takva veza postoji, re znai
tu karakteristiku sredine; njeno izgovaranje moe da bude prouzro
kovano dotinom karakteristikom, a njeno sluanje moe da izazove
pretstavu o toj karakteristici. Ovo je najprostija vrsta znaenja,
iz koje su se razvile sve ostale vrste.
III GLAVA
OSOBENA IMENA
Postoji tradicionalna razlika izmeu osobenih imena i imena
klasa, koja lei, kako glasi objanjenje, u injenici da se osobeno ime
u sutini, primenjuje samo na jedan objekat, dok se ime klase primenjuje
na sve objekte odreene vrste, ma koliko ih bilo. Tako je Napoleon
osobeno ime, dok je ovek ime klase. Primetie se da osobeno ime
ne znai nita ako ne postoji objekat na koji se to ime odnosi, ali ime
klase nije podlono takvom ogranienju. Ljudi ije glave rastu ispod
njihovih ramena je savreno ispravno ime klase, iako nema takvih
sluajeva. Opet, moe se desiti da postoji samo jedan sluaj na koji
se moe primeniti ime klase, naprimerZemljin satelit. U takvom sluaju,
taj jedini lan klase moe imati osobeno ime (Mesec), ali*to osobeno
ime nema isto znaenje kao ime klase, i ima drukije sintaksike funkcije.
Naprimer, moemo rei : Z e m ljin s a te lit je klasa sa jednim lanom,
ali ne moemo rei Mesec je klasa sa jednim lanom, jer nije klasa,
ili bar nije klasa istog logikog tipa kao Zemljin satelit, a ako se uzme
kao klasa (naprimer molekula), on ima mnogo lanova, a ne jedan.
Mnoga teka pitanja postavljaju se u vezi sa osobenim imenima.
Od ovih su dva naroito vana: prvo, ta je tana definicija osobenih
imena? i drugo, moe li se nae celokupno empiriko znanje izraziti
jezikom u kome ne bi bilo osobenih imena? Ovo drugo pitanje, kako
emo videti, vodi nas do u sr jedne od najstarijih i najupornijih filozof
skih diskusija.
Traei definiciju osobenog imena, moemo poi s meta
fizike, logike, fizike, sintaktike, ili teorisko-saznajne take gledita.
Kazau nekoliko uvodnih reci o svakoj od ovih taaka gledita.
A. M e ta f iz i k a . Prilino je oigledno da osobena imena
duguju svoje postojanje u obipom jeziku pojmu supstance prvo
bitno u elementarnoj formi linosti i stvari. Jedna supstanca ili
entitet se imenuju, a onda im se pridaju svojstva. Sve dok je ova meta
fizika bila prihvaena, nije bilo nikakvih tekoa u pogledu osobenih
imena, koja su pretstavljala oznake onih supstanci koje su bile dovoljno
110
interesantne. Neki put je, istina, trebalo da damo ime zbiru supstanci,
naprimer Francuska ili sunce. Ali takva imena, strogo govorei, nisu
bila nuna. U svakom sluaju, mogli smo proiriti svoju definiciju da
obuhvati i zbirove supstanci.
Ali veina nas, danas, ne prihvata supstancu kao koristan
pojam. Treba li, znai, da usvojimo, u filozofiji, jezik bez osobenih
imena? Ili emo nai definiciju osobenih imena koja ne zavisi od
supstance? Ili emo zakljuiti da je koncepcija supstance suvie
olako odbaena? Zasad, ja samo postavljam ova pitanja, ne poku
avajui da na njih odgovorim. Sve to trenutno hou da razjasnim,
to je da su osobena imena, onako kako se obino shvataju, sablasti
supstanca.
B. S in ta k ti k a . Jasno je da jedna sintaktika definicija
osobenog imena mora da se odnosi na dati jezik ili grupu jezika.
U jezicima svakodnevnog ivota, kao i u veini jezika upotrebljavanih
u logici, postoji razlika izmeu subjekta i predikata, izmeu rei koje
oznaavaju odnos i rei-termina. Jedno ime e biti, u takvim jezicima,
re koja se nikad ne moe pojaviti u reenici drukije nego kao subjekat
ili re-termin. Ili, opet: osobeno ime je re koja se moe pojaviti u
s v a k o j formi reenice koja ne sadri promenljive, dok se druge rei
mogu pojaviti samo u reenicama odgovarajue forme. Neki put se
kae da su neke rei sinkategorimatine, to izgleda znai da one
nemaju smisla same po sebi, nego da doprinose smislu reenica u kojima
se pojavljuju. Shodno ovom nainu izraavanja osobena imena nisu
sinkategorimatina, ali je prilino sumnjivo da li to moe da se smatra
definicijom. U svakom sluaju, teko je tano definisati termin sinkategorimatian.
Glavni nedostatak gornje sintaktike take gledita je u tome
to nam ona, sama po sebi, ne pomae da ustanovimo da li je mogue
izgraditi jezike sa drukijom vrstom sintakse, gde bi razlike o kojima
smo govorili iezle.
C. L o g i k a . U istoj logici nema mesta imenima, poto
njeni stavovi sadre samo promenljive. Ali logiar se moe pitati, u
svojim neprofesionalnim momentima, kojim konstantama bi se mogle
zameniti njegove promenljive. Logiar proglaava, za jedan od svojih
principa, da, ako je fx istinito za svaku vrednost , onda je i
fa istinito, gde je a bilo kakva konstanta. Ovaj princip ne pominje
konstantu, jer je bilo kakva konstanta promenljiva; on je tu da
zadovolji one koji ele da p r im e n e logiku. Svaka primena logike ili
matematike sastoji se u zameni promenljivih konstantama; zato, ako
logiku ili matematiku treba primeniti, bitno je znati kakvom se vrstom
konstanti moe zameniti koja vrsta promenljivih. Ako se dozvoh bilo
kakva vrsta hijerarhije meu proinenljivim, osobena imena e biti
Ill
konstante koje pretstavljaju vrednosti promenljivih najnieg tipa.

Takvo gledanje, meutim, nailazi na mnoge tekoe. Zato ga neu
dalje pratiti.
D. F izik a . Ovde treba uzeti u obzir dva gledita. Prema
prvom, osobeno ime je re koja oznaava bilo koji neprekidni deo
prostora-vremena koji nas dovoljno interesuje; po drugom, poto je
to funkcija ospbenih imena, ona su nepotrebna, jer se sypki deo prostorvremena moe opisati pomou njegovih koordinataCKarnap ( L o g i k a
s in ta k s a , str. 12 13)* objanjava da imena mesta mogu biti zamenjena
duinom i irinom, odnosno koordinatama prostora-vremena. Metod
oznaavanja pomou osobenih imena je primitivan; metod pozicionog
oznaavanja odgovara naprednijoj fazi nauke, i ima znatna metodoloka
preimustva nad prethodnim yj jeziku koji on upotrebljava, koordinate,
kako kae, zamenjuju rPTao to su Napoleon ili Be. Ova taka
gledita zasluuje detaljno razmatranje, u koje u se ubrzo upustili.
E. E p iste m o lo k i. Ovde, najpre, sreemo razliku koja se
ne podudara sa razlikom izmeu osobenih imena i drugih rei ali koja
moda- ima neke veze s njom. To je razlika izmeu rei koje imaju
verbalnu definiciju i rei koje imaju samo ostensivnu definiciju. to
se ovoga tie, dve stvari su oigledne: (1) ne mogu sve rei imati verbalne
definicije ; (2) pitanje koje rei imaju ostensivne definicije uglavnom je
arbitrarno. Naprimer, ako se Napoleon definie ostensivno, ozef
Bonaparta se moe definisati verbalno kao Napoleonov najstariji
brat. Meutim, ta proizvoljnost je ograniena injenicom da su ostensi
vne definicije, u jeziku date osobe, mogue samo u .granicama njenog
iskustva. Napoleonovi prijatelji su mogli (u odreenim granicama)
da ga ostensivno definiu, ali mi ne moemo, jer nikad ne moemo
stvarno rei ovo je Napoleon. Tu se oigledno pojavljuje problem
povezan sa problemom osobenih imena; u kojoj su meri ovi problemi
povezani, u to za sad neu ulaziti.
Oigledno, pred nama stoji niz problema koje treba razmotriti,
i, kao to se esto dogaa u filozofiji, teko je biti jasan u pogledu toga
o kojim se problemima u stvari radi. Mislim da bi bilo najbolje da
ponemo sa Karnapovom zamenom osobenih imena koordinatama.
Pitanje koje imamo da razmotrimo jeste to da li takav jezik moe
da izrazi celinu naeg empiriskog znanja.
U Karnapovom sistemu, grupa od etiri broja zamenjuje
jednu taku prostor-vremena. On to ilustruje primerom Plavo
x 2, > x i <<> to znai pozicija ( x lt x 2, x3, x4) je plava, umesto Plavo
(a), to znai objekat a je plav. Ali razmotrimo sad reenicu kao to
je: Napoleon je na Elbi proveo deo 1814 godine. Karnap e se, siguran
Carnap: Logical Syntax.
112
sam, sloiti da je ova reenica istinita, i da je njena istinitost empiriska,

ne logika. Ali ako je prevedemo na njegov jezik, ona e postati logika
istina. Napoleon e se zameniti sa svi kvarteti brojeva ukljueni u
te i te granice; tako e biti i sa Elbom i sa 1814. Onda emo
tvrditi da ove tri vrste kvarteta imaju jedan zajedniki deo. Ovo je,
meutim, logika injenica. To oigledno nije ono to smo mislili. Mi
dajemo ime Napoleon odreenom podruju, ne zato to nas interesuje
topografija, nggjfeato to to podruje ima izvesne karakteristike koje
ga ine interesantnim. Moemo braniti Karnapa pretpostavljajui
ako prihvatimo ematsko uproavanje da Napoleon treba da
znai sva podruja koja imaju izvestan kvalitet, recimo N, dok Flba
treba da znai sva podruja koja imaju kvalitet E. Onda e Napoleon
je proveo neko vreme na Elbi postati ^Podruja koja imaju kvalitet
N i ona koja imaju kvalitet E se delimino poktapaju. Ovo vie nije logi
ka injenica. Ali time su osobena imena obinog jezika interpretirana
kao prikriveni predikati.
Meutim, nae ematsko uproavanje je suvie grubo. Nema
kvaliteta, ili grupe kvaliteta, koji bi bili prisutni svuda gde se Napoleon
nalazio a otsutni svuda gde njega nije bilo. Kao dete, on nije nosio
trorogi eir, niti komandovao armijama, ili nosio oruje, dok su sve
te stvari ipak radili, povremeno, drugi ljudi. Kako, onda, da definiemo
re Napoleon? Uinimo sve to moemo za Karnapa. U trenutku
krtenja, svetenik odluuje da se ime Napoleon ima primeniti na
malu oblast kraj njega, koja ima manje-vie ljudski oblik, i da se ono
ima primenjivati na druge budue oblasti povezane sa ovom ne samo
kontinuitetom, koji nije dovoljan da osigura materijalnu identinost,
nego i izvesnim kauzalnim zakonima, naime onima koji nas navode da
jedno telo u dve razne prilike smatramo telom iste osobe. Moemo rei :
Ako je data vremenski kratka oblast koja ima karakteristike ivog
ljudskog tela, empiriska je injenica da ima ranijih i kasnijih oblasti
i koje su sa ovom povezane fizikim zakonima, koje imaju manje-vie
sline karakteristike; suma tih oblasti je ono to nazivamo osobom,
a jedna takva oblast se naziva Napoleonom. Da je imenovanje
retroaktivno, vidi se iz ploe na jednoj kui u Ajaiju gde pie: Ici
Napoleon fut conu.
Ovo moe da bude prihvaeno kao odgovor na primedbu
da bi, po Karnapovom miljenju, Napoleon je jednom bio na Elbi
bio logiki stav. Ostaju, meutim, neka vrlo ozbiljna pitanja. Videli
smo da se Napoleon ne moe prosto definisati kvalitetima, osim ako
treba da smatramo da ne mogu postojati dva sasvim slina pojedinca.
Ali prostor-vreme se moe upotrebiti i za to da diferencira sline
pojedince na raznim mestima. Karnap ima svoje reenice Plavo (3),
Plavo (4), itd., to znai mesto 3 je plavo, mesto 4 je plavo, itd.
113
Pretpostavlja se da moemo razlikovati plavo na jednom mestu od

plavog n drugom mestu. Ali kako se mesta razlikuju? Karnap dri
prostor-vreme kao neto sigurno, i uopte ne ispituje kako se mesta
u prostor-vremenu razlikuju. U stvari, u njegovom sistemu, oblasti
prostor-vremena imaju karakteristike supstance. U fizici se pretpo
stavlja homogenost prostora-vremena, ali se pretpostavlja i to da postoje
razne oblasti, koje se mogu razlikovati. Sem ako ne prihvatamo sumnjivu
metafiziku supstance, moraemo pretpostaviti da postoje oblasti koje
se razlikuju razlikama kvaliteta. Tako emo ustanoviti da oblasti ne
moraju vie da se smatraju kao supstancijalne, ve kao spletovi kvaliteta.
Karnapove koordinate, koje zamenjuju imena, ne odreuju
se proizvoljno, razume se. Koordinatni poetak i ose su arbitrarni,
ali kad se fiksiraju, ostalo ide po planu. Godinu koju nazivamo 1814
drukije imenuju muhamedanci, koji raunaju od Hedire, i Jevreji,
koji raunaju od stvaranja. Ali godina koju nazivamo 1815 imae
jedan broj vie, u svakom sistemu, od broja datog onom to nazivamo
1814. To je zato to koordinate nisu arbitrarne, i to one nisu imena.
Koordinate opisu ju jednu taku njenim odnosom prema koordinatnom
poetku i prema osama. Ali mi moramo biti u stanju da kaemo ovo
je koordinatni poetak. Ako treba da budemo u stanju to da kaemo,
onda moramo biti u stanju da im en u jem o koordinatni poetak, ili da
ga na neki nain opiemo, i na prvi pogled pomislilo bi se da do imena
moemo doi bilo kojim putem. Uzmimo, naprimer, geografsku duinu.
Koordinatni poetak geografske duine je Griniki meridijan, ali to bi
isto tako mogao da bude i svaki drugi meridijan. Mi ne moemo definisati
Grini kao duinu 0, irinu 52, jer, ako to uinimo, nema naina
pomou koga bi se utvrdilo gde je duina 0. Kad kaemo duina 0
je duina Grinia, to to kaemo zadovoljava, jer moemo otii u
Grini i rei o vo je Grini. Slino, ako ivimo na (recimo) duini
40 zapadno, moemo rei duina o v o g mesta je 40 zapadno, i
onda moemo definisati duinu O0 odnosom prema o v o m mestu. Ali
ako nemamo naina da znamo n e k a mesta drukije no po duini i
irini, duina i irina gube svoja znaenja. Kad pitamo koja je duina
i irina Njujorka?, mi ne postavljamo pitanje iste vrste kao to bi bio
sluaj ako bismo se padobranom spustili u Njujork i upitali Kako
se zove ovaj grad? Mi pitamo: Koliko je Njujork udaljen od Grinia na
zapad, i od ekvatora na sever? Tim pitanjem se pretpostavlja da su
Njujork i Grini poznati, i ve imenovani.
Mogao bi se nasumce odrediti ogranieni broj koordinata,
i to bi onda sve bila imena. Kad se (kao to se uvek ini) ona odreuju
po nekom principu, ona su opisi, i definiu take njihovim odnosom
prema koordinatnom poetku i osama. Ali ti opisi su nedovoljni za
samu osu i koordinatni poetak, jer su, to se njih tie, brojevi odreeni
8 Ljudsko znanje
114
proizvoljno. Da bismo odgovorili na pitanje gde je koordinatni poetak?

mi moramo imati neki metod za identifikovanje jednog mesta bez
pominjanja njegovih koordinata. Postojanje takvih metoda pretpostavlja
se pri upotrebi osobenih imena.
Zakljuujem, za sad, da ne moemo potpuno zameniti osobena
imena koordinatama. Moda moemo smanjiti broj osobenih imena,
ali ih ne moemo potpuno izbei. Bez osobenih imena moemo izloiti
itavu teorisku fiziku, ali ne moemo nijedan deo istorije ili geografije;
takav je, bar za sad, na provizorni zakljuak, ali docnije emo imati
razloga da ga modifikujemo.
Razmotrimo jo malo zamenu imena opisima. Neko mora
biti najvii ivi ovek u Sjedinjenim Dravama. Pretpostavimo da je on
g. A. Onda moemo da g. A zamenimo sa najvii ivi ovek u
Sjedinjenim Dravama, i ta zamena nee, po pravilu, uticati na istinitost
ili neistinitost bilo koje reenice u kojoj bi ona bila uinjena. Ali ona
e izmeniti iskaz. Neko moe o g. A. znati stvari koje ne zna o najviem
oveku u Sjedinjenim Dravama, i obratno. -Neko moe znati da g. A.
ivi u Ajovi, ali ne i da najvii ivi ovek u Sjedinjenim Dravama ivi
u Ajovi. Neko moe znati da najvii ovek u Sjedinjenim Dravama
ima vie od deset godina, ali moe i da ne zna da li je g. A. ovek ili
deak. Zatim, uzmimo iskaz da je g. A. najvii ovek u Sjedinjenim
Dravama. G. A. moe to i ne znati; moe postojati neki g. B. koji
mu konkurie. Ali g. A. svakako zna da je g. A. g. A. To jo jednom
pokazuje da ima izvesnih stvari koje se ne mogu izraziti pomou opisa
koji zamenjuju imena.
Imena lica imaju verbalne definicije pomou ovog. Pret
postavimo da ste u Moskvi i da neko kae ovo je Staljin; onda se
Staljin definie kao osoba koju sad gledate ili, potpunije: taj
niz okolnosti, koje ine jednu osobu, od kojih je o vo jedna. Tu je o vo
nedfinisano, ali Staljin je definisan. Mislim da se moe utvrditi da
svako ime primenjeno na neki deo prostora-vremena moe da ima
verbalnu definiciju u kojoj se pojavljuje re ovo, ili neki njen ekvivalenat. To, rekao bih, izdvaja ime neke istoriske linosti od imena neke
imaginarne osobe, kao to je Hamlet. Uzmimo neku osobu koju ne
poznajemo, recimo Sokrata. On se moe definisati kao filozof koji
je ispio otrov od kukute, ali takva nas definicija ne uverava da je
Sokrat postojao, a ako on nije postojao Sokrat nije ime. ta nas
uverava da je Sokrat postojao? Niz reenica koje smo uli ili proitali.
Svaka od njih pretstavlja jedan ulni dogaaj u naem iskustvu. Pretpo
stavimo da smo u E n c ik lo p e d iji nali iskaz Sokrat je bio jedan atinski
filozof. Ta reenica, dok je gledamo, jeste o v o , a naa vera u E n c ik lo
p e d iju navodi nas da kaemo ovo je istina. Sokrata moemo defi
nisati kao osobu opisanu u E n c ik lo p e d iji pod imenom Sokrat. Tako
115
smo imali iskustvo imena Sokrat. Moemo, naravno, na slian nain'

definisati Hamleta, ali neki od stavova upotrebljenih u definiciji
bie lani. Ako, naprimer, kaete Hamlet je jedan danski princ koji
je bio junak jedne ekspirove tragedije, to je neistinito. Istinito je:
Hamlet je re koju ekspir upotrebljava kao ime jednog danskog
princa. Iz toga bi, izgleda, sledilo da je, osim takvih rei kao to su
ovo i ono, svako ime jedan opis koji obuhvata jedno ovo , i pretstavlja ime samo zahvaljujui istinitosti nekog stava (stav moe biti
samo ovo ie ime, to je neistinito ako je to Hamlet).
ramo razmotriti pitanje minimalnih renika. Jedan renik
inimalnim ako ne sadri nijednu re koia moe da ima
neku verbalnu definiciju pomou drugih rei iz renika) Dva minimaln
renika koja obrauju istu oblast mogu i ne bifi jednaka; mogu
postojati razni metodi definisanja, od kojih neki ostavljaju manji broj
nedefinisanih termina nego drugi. Pitanje minimalnih renika je neki put
veoma vano. Peano je sveo renik aritmetike na tri rei. U klasinoj
fizici se mnogo postiglo kad su sve jedinice bile definisane pomou
jedinica mase, duine i vremena. Pitanje.koje elim da raspravim jeste:
kakve karakteristike mora imati jedan minimalni renik pomou koga
moemo definisati sve rei upotrebljene pri izraavanju naeg empiriskog znanja ili naih uverenja, ukoliko takve rei imaju bilo kakvo
precizno znaenje? Ue posmatrano da se vratimo na raniji primer
kakva je vrsta minimalnog renika potrebna za Napoleon je na Elbi
proveo deo 1814 godine, ili sline iskaze? Moda emo, kad na to
odgovorimo, moi da definiemo imena. U toku sledeeg izlaganja,
pretpostavljam da takvi istorisko-geografski iskazi nisu analitiki,
tj. iako su oni u stvari istiniti, ne bi bilo logiki nemogue da budu i
neistiniti.
Vratimo se teoriji koju nagovetava Karnap kad kae da
Napoleon treba definisati kao izvestan deo prostor-vremena. Primetili
smo da je, u tome sluaju, iskaz Napoleon je jedno vreme bio na Elbi
analitiki. Moe se odgovoriti : da, ali da bi se ustanovilo ta nije analiti
ko, morate videti zato dajemo ime onom delu prostor-vremena koji je
bio Napoleon. Mi to inimo zato to je imao izvesne naroite karakte
ristike. Bio je linost, a kad je odrastao, nosio je trorogi eir. Onda
emo rei: Ovaj deo prostor-vremena je jedna linost, i u svojim
docnijim delovima ona nosi trorogi eir; ovaj deo prostor-vremena
je jedno malo ostrvo; ovo i ono imaju neto zajedniko. Ovde imamo
tri iskaza, prva dva empiriska, trei analitiki. Ovome kao da nema
zamerke. Tako nam preostaje problem odreivanja koordinata, i problem
definisanja termina kao to su linost i ostrvo. Termini kao to
su linost i ostrvo mogu se oigledno definisati u terminima kva
liteta i odnosa; to su opti termini, a ne takvi (reklo bi se) koji dovode
116
do osobenih imena. Odreivanje koordinata zahteva odreivanje

koordinatnog poetka i osa. Moemo, jednostavnosti radi, da ignoriemo ose i da se usretsredimo na koordinatni poetak. Moe li se
koordinatni poetak definisati?
Pretpostavimo, naprimer, da radite na nekoj planetarnoj
teoriji, ne samo teonski, nego imajui u vidu i proveravanje vaih
prorauna putem posmatranja. Va koordinatni poetak, u tome sluaju,
morae da bude definisan neim to se moe posmatrati. Opte je
miljenje da se apsolutno fiziko prostor-vreme ne moe ôsmatrati.
Stvari koje moemo posmatrati su, uopte govorei, kvaliteti i pjostornovremenski odnosi, JMoemo rei Uzeu centar sunca za svoj koordi
natni poetak.* C e n ta r Sunca se ne moe posmatrati, ali Sunce (u
izvesnom smislu)moe. Empiriska je injenica da ja esto doivljavam
ono to nazivam gledanjem Sunca, i da mogu da posmatram kako
i drugi ljudi, izgleda, imaju slino iskustvo. Sunce je termin koji se
moe definisati kvalitetima: okruglo, arko, svetio, takve i takve prividne
veliine itd. Deava se da samo jedan objekat u mom iskustvu ima te
kvalitete, i daje taj objekat trajan. Mogu mu dati osobeno ime, Sunce,
i rei Uzeu Sunce za svoj koordinatni poetak. Ali poto sam definisao
Sunce njegovim kvalitetima, ono ne ulazi u minimalni renik. Iz toga,
reklo bi se, proizilazi da, iako rei za kvalitete i prostorno-vremenske
odnose mogu ulaziti u minimalni renik, nikakve rei za fizika pro1
storno-vremenska podruja to ne mogu. Ovo je, u stvari, samo jedan
nain da se istakne kako je prostorno-vremenska pozicija relativna, a
ne apsolutna.
Ako sve to do daljeg smatramo tanim, upitaemo se da li
su nam potrebna imena za kvalitete i prostorno-vremenske odnose.
Uzmite, naprimer, boje. Moe se rei da se one mogu odrediti pomou
talasnih duina. To vodi Karnapovom zakljuku da u fizici nema
nieg to ne bi mogao da sazna i slepac. to se tie teoriske fizike,
oigledno je tako. To vai, donekle, i u empiriskoj oblasti. M i vid im o
da je nebo plavo, ali rasa slepaca mogla bi da usavri eksperimente
koji bi pokazivali da sa neba dolaze transverzalni talasi izvesnih talasnih
duina, a to je upravo ono to obini fiziar k a o fiziar hoe da dokae.
Fiziar se, meutim, ne trudi da dokae, a slepac ne moe da dokazuje
stav : Kad svetlost izvesne frekvencije naie na normalno oko, ona izaziva
senzaciju plavog. Ovaj iskaz nije tautologija; to je bilo otkrie, uinjeno
mnogo hiljada godina posle uvoenja rei za plavo u optu upotrebu.
Pitanje da li se re plavo moe definisati, nije lako. Mogli
bismo da kaemo : plavo je ime za svetlosne senzacije prouzrokovane
svetlou takve i takve frekvencije. Ili bismo mogli rei: plavo je
ime za nijanse one boje koja, u spektru, dolazi izmeu ljubiaste i
zelene. Svaka od ovih definicija omoguila bi nam da izazovemo u
117
sebi senzaciju plavog. Ali kad to uinimo, treba da budemo u stanju

da kaemo : Dakle, to je p la v o . To bi bilo otkrie, uinjeno samo
ako se stvarno iskusi plavo. A u ovom iskazu, rekao bih: to je u
izvesnom smislu osobeno ime, mada one naroite vrste koju nazivam
egocentrinom.
Mi obino ne dajemo imena mirisima i ukusima, ali bismo
mogli to da inimo. no to sam otiao u Ameriku, znao sam iskaz
miris tvora je neprijatan. Sad znam dva iskaza to je miris tvora,
i to je neprijatno. Umesto rei to, mogli bismo da upotrebimo
neko ime, recimo fuj, i treba to da uinimo ako esto elimo da
govorimo o tome mirisu ne pominjui tvorove. Ali za svakog ko nije imao
potrebno iskustvo, to ime bi pretstavljalo samo skraeni opis, a ne ime.
Zakljuujem da imena treba primenjivati na ono to se iskusilo,
i da ono to se iskusilo nema, u sutini i neizostavno, nikakvu prostorno-vremensku jedinstvenost koja pripada prostorno-vremenskom
podruju u fizici. Jedna re mora da oznai neto to se moe p r e p o z n a ti ,
a prostomo-vremenska podruja, osim samih kvaliteta, ne mogu se
prepoznati, poto su sva slina. Ona su u stvari logike fikcije, ali ja
za trenutak prelazim preko toga.
Ima sluajeva koje sam iskusio, i verujem da ima drugih koje
nisam iskusio. Svi sluajevi koje sam iskusio kompleksni su, i mogu
se analizom podeliti u kvalitete sa prostornim i vremenskim relacijama.
Najvanije od tih relacija su komprezentnost, kontiguitet i sukcesivnost.
Rei koje upotrebljavamo da oznaimo kvalitete nisu precizne; sve
one imaju izvesnu neodreenost koja je svojstvena recima kao to su
elav i debeo. Ovo vai ak i za rei do <\ije nam je preciznosti
veoma stalo, kao to su santimetar i sekunda! Rei koje oznaavaju
kvalitete m o ra ju se definisati ostensivno, ako trel^ da budemo u stanju
da izrazimo zapaanja; im to zamenimo vetbalnom definicijom,
prestajemo da izraavamo ono to se posmatra. Re plavo, naprimer,
znaie boja kao ta , gde je to neka plava mrlja, Koliko je to slino
plavom, ne moemo tvrditi ni izbliza precizno.
Sve je to u redu, ali kako stoji stvar sa rei^na kao to su ovo
i to, koje se stalno same nameu? Zamiljamo da Ire ovo oznaava
neto jedinstveno, to se moe samo jednom desiti. Aro, meutim, ovo
oznaava skup komprezentnih kvaliteta, nema logikog razloga zato
se to ne bi ponovo desilo. Ja to prihvatam. To znaci, smatram da ne
postoji takva vrsta empiriski poznatih objekata kojapi, ako pripada
toj vrsti, inila da iskaz prethodi bude logiki lemogu.
Po navici smatramo da je relacija prethodi asimetrina i
tranzitivna.1 Vreme i dogaaj su pojmovi smiBeni da bi se te
1 To jest, ako A prethodi B, B ne prethodi A, a ako\ A prethodi B a B
prethodi C, onda A prethodi C.
|
118
osobine obezbedile za relaciju prethodi. Veina ljudi odbacila je

vreme kao neto to se razlikuje od vremenske sukcesije, ali oni
nisu odbacili dogaaj. Pretpostavlja se da jedan dogaaj zauzima neki
neprekidni deo prostor-vremena, na ijem kraju prestaje, i ne moe
se vie ponoviti. Jasno je da jedan kvalitet, ili jedan kompleks kvaliteta,
moe ponovo da se pojavi ; zato jedan dogaaj, a k o je neponavljanje
logiki nuno, nije skup kvaliteta. ta je on onda, i kako se saznaje?
On e imati tradicionalne karakteristike supstance, utoliko to e biti
subjekat kvaliteta, ali nee biti i definisan kad se svi njegovi kvaliteti
odrede. A otkuda znamo da postoji ikakva klasa objekata iji se lanovi
n e m o g u ponovo pojavljivati? Ako to treba da znamo, moglo bi izgledati
da to mora biti sluaj sintetikog a p r io r i znanja, i da, ako odbacimo
sintetiko a p r io r i , moramo odbaciti nemogunost ponovnog deavanja.
Mi emo, naravno, priznati da, ako uzmemo dovoljno veliki skup
kvaliteta, nee biti empiriskog primera ponovnog deavanja. Nepo
znavanje takvih skupova moe da bude prihvaeno kao fiziki zakon,
ali ne i kao neto nuno.
Gledite koje zastupam je to da se jedan dogaaj moe
definisati kao potpun skup komprezentnih kvaliteta, tj. kao skup koji
ima dve osobine : (a) da su svi kvaliteti toga skupa komprezentni, (b) da
nita izvan toga skupa nije komprezentno sa s v a k im lanom skupa.
Pretpostavljam da se to je empiriska injenica nijedan dogaaj
ne ponavlja; to znai, ako su a i b dogaaji, a a je ranije nego b , ima
izvesne kvalitativne razlike izmeu a i b . Da bi se ova teorija pretpo
stavila onoj koja onemoguuje definisanje nekog dogaaja, postoji
mnogo razloga koji se obino iznose protiv supstance. Ako su dva
dogaaja potpuno slina, nita nas nikad ne bi moglo navesti da
pretpostavimo da se radi o dva dogaaja. Pri pravljenju nekog popisa
ne bismo ih mogli brojati jedan odvojen od drugog, jer ako bismo
mogli to bi ve bila razlika izmeu njih. A sa gledita jezika, jedna
re mora da oznaava neto to se moe prepoznati, a tc zahteva neki
kvalitet koji se moe prepoznati. Ovo vodi zakljuku da se rei kao
Napoleon mogu definisati pa su zato teoriski nepotrebne, i da bi
isto vailo za rei kaje bi oznaavale dogaaje, ako bismo bili u iskuenju
da pronalazimo takve rei.
Zakljuujem da, ako svedemo na empiriski renik na minimum
iskljuujui tako sve rei koje imaju verbalne definicije, jo uvek e
nam biti potrebie rei za kvalitete, komprezentnost, sukcesivnost i
posmatrane prostorne relacije, tj. prostorne relacije koje mogu biti
zapaene unutar jedinstvenog ulnog kompleksa. Empiriska je injenica
da, ako obrazujemo jedan kompleks od svih kvaliteta koji su kom
prezentni jedni s drugima, ustanovie se da taj kompleks, koliko nas
119
iskustvo ui, ne prethodi sebi, tj. ne ponavlja se. Obrazujui vremenski

niz, mi generaliemo tu zapaenu injenicu.
U takvom jeziku, osobenim imenima bi najblie bile rei za
kvalitete i komplekse komprezentnih kvaliteta. Te rei e imati sin
taktike karakteristike osobenih imena, ali ne i izvesne druge karakte
ristike koje oekujemo, naprimer, oznaavanje podruja koje je prostorno-vremenski neprekidno. Da li, u takvim uslovima, te rei treba
nazvati imenima, to je stvar ukusa, i ja u tom pogledu ne iznosim
nikakvo miljenje. Rei koje se obino nazivaju osobenim imenima
naprimer, Sokrat mogu, ako sam u pravu, da budu definisane
pomou kvaliteta i prostorno-vremenskih odnosa, i ova definicija
pretstavlja stvarnu analizu. Veina subjekat-prediKat stavova, kao
Sokrat ima zatubast nos, hoe da dokae da je jedan kvalitet, imenovan
predikatom, jedan iz skupa kvaliteta imenovanih subjektom pri
emu je taj skup jedinstven zahvaljujui komprezentnosti i uzronim
relacijama. Osobena imena u obinom smislu, ako je ovo tano, zavode,
i stvaraju jednu lanu metafiziku.
Primedba. Nije bilo namere da gornje ispitiv;

bude definitivno. Problem ce opet biti obraivan i na dri
u etvrtom delu, VIII glava.
osobenih imena
mestu, naroito
IV G LA V A
EGOCENTRINE POJEDINANOSTI
Egocentrinim pojedinanostima nazivam rei ije znaenje
varira zavisno od toga ko ih izgovara i od njegovog poloaja u vremenu
i prostoru. etiri osnovne rei te vrste su ja, ovo, ovde i sad.
Re sad oznaava razliitu vremensku taku svakom prilikom kad
je upotrebim; re ovde oznaava razliito prostorno podruje kad
god se pokrenem; re ja oznaava razliite osobe, prema tome ko
je izgovara. Ipak, oigledno postoji n e k i smisao u kome sve ove rei
imaju konstantno znaenje, to pretstavlja razlog za upotrebu tih rei.
Ovo stvara jedan problem, ali pre no to ga uzmemo u razmatranje,
pogledajmo koje su jo rei egocentrine, a naroito koje su rei stvarno
egocentrine iako se nije nameravalo da one budu takve.
U oigledno egocentrine rei spadaju blizu, i daleko
prolost, sadanjost i budunost, bio, jeste i. bie, kao
i uopte svi oblici glagola u odreenom vremenu. Ovo i to su
oigledno egocentrine rei; u stvari ovo se moe smatrati kao jedina
egocentrina re koja nema nominalnu definiciju. Mogli bismo da
kaemo da ja znai osoba koja ovo doivljava, sad znai vreme
ovoga, a ovde znai mesto ovoga. Re ovo je, u izvesnom smislu,
osobeno ime, ali se razlikuje od pravih osobenih imena time to se
njeno znaenje stalno menja. To ne znai da je ono neodreeno, kao
(recimo) Don Dons, to je uvek osobeno ime mnogih, razliitih
ljudi. Za razliku od Dona Donsa, ovo je u svakom trenutku
ime samo jednog objekta u govoru jedne osobe. Ako su ta osoba i
vreme odreeni, znaenje rei ovo nije neodreeno, ali kad osoba
koja govori i vreme nisu poznati, ne moemo znati koji objekat ta re
oznaava. Iz tog razloga, re vie zadovoljava u govoru nego na hartiji.
Ako ujete oveca gde kae Ovo je doba progresa, vi znate na koje
doba on misli; ali ako proitate isti iskaz u nekoj knjizi, to je moda
rekao Adam kid je izmislio motiku, ili je to rekao bilo koji docniji
optimist. Tek poto utvrdite kada je neki iskaz napisan, moete biti
naisto ta on znai; u tome smislu, njegovo znaenje nije sadrano
samo u sebi, nego zahteva tumaenje pomou spoljanje informacije.
121
Jedan od ciljeva kako nauke tako i zdravog razuma jeste taj

da se promenljiva subjektivnost egocentrinih pojedinanosti zameni
neutralnim javnim terminima. Ja se zamenjuje mojim imenom, ovde
irinom i duinom, a sad datumom. Pretpostavimo da jedne mrane
noi etam s prijateljem, tako da izgubimo dodir jedan s drugim; on
vikne Gde si? a ja odgovorim Ovde sam. Nauka nee da prihvati
takav jezik; ona e to zameniti sa: U 11.32, na dan 30 januara 1946,
B. R. je bio na duini 4 3 29 Z. i irini 53 16 14 N. Ova infor
macija je bezlina: ona pretstavlja uputstvo pomou koga kvalifikovano
lice koje ima sekstant i hronometar i ima strpljenja da eka sunan dan,
moe da utvrdi gde sam bio, to moe objaviti recima: Evo, ovde
je bio. Ako je stvar dovoljno znaajna, recimo u vezi sa suenjem
zbog ubistva, ova opsena procedura moda e vredeti truda. Ali
spoljanja bezlinost je delimino varljiva. Obuhvaene su etiri stvari :
moje ime, datum, irina i duina. U odnosu na svaku od njih postoji
jedan elemenat egocentrinosti koji prikriva injenica to. u veini
sluajeva, to nema p r a k ti n o g znaaja.
S praktine take gledita, bezlinost je potpuna. Dve kom
petentne osobe, ako im je dato vreme i prilika, zajedno e prihvatiti
ili e zajedno odbaciti iskaz oblika : U vreme / A je bio na duini B,
irini C. Nazovimo ovaj iskaz P. Postoji procedura za utvrivanje
datuma, irine i duine, koja, ako se tano obavlja, vodi razne ljude
istom rezultatu, tako da ako dva oveka istinito kau on je bio ovde
pet minuta, svaki od njih mora da se nae u prisustvu drugog.
Ovo je bitan kvalitet naune terminologije i naune tehnike. Ali kad
izbliza ispitamo znaenja naih naunih termina, nalazimo da subjektiv
nost, koju smo eleli da izbegnemo, nije potpuno iskljuena.
Ponimo mojim imenom. Sa B. R. zamenjujemo ja
ili ti ili on, prema prilici, jer je B. R. javni naziv, koji se pojavljuje
na mom pasou i mojoj linoj karti. Ako policajac upita Ko ste vi?,
mogao bih odgovoriti: Vidite! ovo sam ja!, ali ta informacija nije
ono to policajac eli, pa zato vadim svoju linu kartu, i on je zadovoljan.
Ali, u sutini, ja sam samo zamenio jedan ulni utisak drugim. Gledajui
linu kartu, policajac dobija izvestan vizuelni utisak, koji mu omo
guuje da kae Ime optuenog je B. R.. Drugi policajac, gledajui
istu linu kartu, izgovorie ono to se naziva istom reenicom, tj.
on e pustiti niz glasova vrlo slinih onima koje je pustio prvi policajac.
Upravo ta slinost, koja se pogreno smatra identinou, pretstavlja
kvalitet imena. Da su dvojica policajaca morali da opiu moj izgled,
prvi bi, ako bi me zaustavio posle mog hodanja celog dana po kii,
mogao rei: To je bila neka prljava skitnica, crvenog lica, dok bi
drugi moda rekao To je bio jedan dobroduni stari gospodin u veer
njem odelu. Ime ima tu prednost to je manje promenljivo, ali ono
122
ostaje neto to se saznaje samo putem ulnih utisaka pojedinaca,
meu kojima nema dvojice potpuno slinih ljudi. Uvek se vraamo na
ovo je njegovo ime, gde je ovo sadarji utisak. Ili, bolje, da budemo
tani, njegovo ime je vrsta ulnih utisaka vrlo slinih o v o m e . Svojom
procedurom utvrujemo metod nalaenja skupova sasvim slinih
utisaka, ali ne moemo da sasvim izbegnemo ovo.
Ovde se radi i o jednom principu znatnog obima i znaaja,
koji zasluuje podrobnije izlaganje, kome se sad moramo posvetiti.
Ponimo jednom svakodnevnom ilustracijom. Pretpostavimo
da poznajete izvesnu g-u A, i da znate da se njena majka, koju nikad
niste videli, zove g-a B. ta ime G-a B znai za vas? Ne ono to
to ime znai za one koji je poznaju, a pogotovu ne ono to to ime znai
za nju samu. Ono mora da znai neto to se moe definisati pomou
vaeg iskustva, kao i svaka re koju umete da sa razumevanjem upo
trebljavate. Jer svaka re koju moete da razumete ili mora da ima
nominalnu definiciju izraenu recima koje imaju ostensivne definicije,
ili mora i sama da ima ostensivnu definiciju; a ostensivne definicije,
kao to se vidi iz procesa pomou koga se prave, mogue su samo u
vezi sa dogaajima koji su se vama desili. Ime G-a B je neto to
ste iskusili; zato, kad govorite o g-i B, vi ete je moda mentalno
definisati kao damu ije je ime g - a B . Ili, ako se dopusti (to ne bi
bilo sasvim tano) da ste direktno saznali g-u A, A biste mogli da
definiete g-u B kao majku, g-e A. Na taj nain, iako je g-a B
izvan vaeg iskustva, moete interpretirati reenice u kojima se njeno
ime pojavljuje tako da vas nemanje iskustva ne spreava da znate da li
su te reenice istinite.
Sad moemo da uoptimo proces povezan sa gornjom ilustra
cijom. Pretpostavimo da postoji neki objekat a koji znate iz iskustva,
i pretpostavimo da znate (nije vano otkuda) da postoji samo jedan
objekat prema kome a ima poznat odnos R, ali takvog objekta nema
u vaem iskustvu. (U gornjem sluaju, a je g-a A, a R je odnos keri
prema majci.) Moete onda dati ime objektu prema kome a ima odnos
R, neka to ime bude b. (U naoj ilustraciji to je bila g-a B.) Tada
se ve moe lako zaboraviti da je b vama nepoznato iako moda znate
masu istinitih reenica o b. Ali u stvari, tano govorei, vi ne znate
reenice o b ; vi znate reenice u kojima se ime b zamenjuje frazom
objekat prema kome a ima odnos R. Znate, isto tako, da ima reenica
o stvarnom objektu b koje su verbalno podudarne sa onima koje znate
o objektu prema kome a ima odnos R reenice koje izgovaraju
drugi, i u kojima se b pojavljuje kao ime ali iako moete opisati
te reenice, i znate (u granicama zdravog razuma) koje su istinite a koje
su lane, vi ne znate same te reenice. Moda znate da je majka g-e
A bogata, ali ne znate ta g-a B zna kad kae Ja sam bogata.
123
Rezultat takvog stanja stvari je taj da se nae znanje n a iz g le d
prostire izvan naeg iskustva mnogo dalje no to je stvarno sluaj.
Moda moemo praviti razliku, u sluajevima kao to su oni koje
smo razmatrali, izmeu onog to moemo tvrditi i onog na to c ilja m o .
Ako kaemo G-a B je bogata, ja cilja m na neto u vezi sa samom
g-om B, ali u stvari tvrdim da g-a A ima bogatu majku. Neko drugi
moe znati g-u B, ne kao majku g-e A, ve kao majku druge keri,
g-e C. U tom sluaju, kad kae G-a B je bogata, on misli G-a
C ima bogatu majku, to nije ono to sam ja mislio. Ali obojica imamo
za c ilj da kaemo neto o samoj g-i B, iako to nijednom od nas ne
uspeva. To u praksi nije vano, jer bi ono to svaki od nas kae o majci
g-e A, odnosno o majci g-e C bilo istinito u pogledu g-e B kad
bismo mi to samo mogli da kaemo. Ali iako to u praksi nije vano,
veoma je vano u teoriji saznanja. Jer, u stvari, za mene je svako, sem
mene samog, u poziciji g-e B, Sunce i Mesec, moja kua i vrt, moj
pas i moja maka, Staljin i Kralj. Sve njih ja znam samo po opisu,
ne pomou direktnog saznanja. A opis mora da bude u terminima mog
sopstvenog iskustva. Toliko o imenima. Sad moram ispitati datume,
u nastojanju da interpretiramo svoj iskaz P.
Kad znam datum, kako se taj datum moe definisati terminima
mog sopstvenog iskustva, ili, drugim reima, terminima koji za mene
imaju ostensivnu definiciju? Uzmimo, za poetak, definiciju datuma
1946. Javna definicija je 1946 godina posle zvaninog datuma
Hristovog roenja. Utvreno je da to ne moe biti stvarni datum
njegovog roenja, poto je Herod umro u etvrtoj godini pre Hrista.
Zato 1946 u stvari znai: izvestan broj godina posle vremena kad
je hrianska era bila fiksirana. To jest, ako je jedne godine bilo odlueno
da ta godina treba da se rauna kao godina n p. H. onda 1946 znai
1946 n godin posle te godine. Ovo je, rekli smo, ja v n o znaenje,
ali to oigledno nije moje privatno znaenje, poto ja ne znam koje
je to godine bilo. Ono to znam na osnovu svog sopstvenog iskustva,
to je da se ova godina naziva 1946-om u novinama, u mom dnevniku
i u pismima, i uopte gde god treba oekivati datum; mogu takoe
da se seam da je prola godina nazivana 1945-om. Znam ta se
podrazumeva pod p. H., i zato sam svestan da se smatra da je taj
datum u vezi sa izvesnim istoriskim dogaajima koji su mi poznati
na osnovu itanja Biblije.
Analizirajui subjektivno znaenje datuma, dolazimo na kraju
do nekog mog linog iskustva, bilo u sadanjoj percepciji ili u seanju.
Neki put je taj proces oigledan: hou da znam koji je dan u nedelji,
moj dnevnik mi kae da sam u sredu veerao s tim i tim, a seanje mi
kae da sam s njim veerao jue, i tako zakljuujem daje danas etvrtak.
Ili, recimo, ujem crkvena zvona i zakljuujem da je nedelja. Ako
124
verujem da je danas 30 januar 1946, ja to inim zato to sam video

taj datum u novinama, ili zato to se seam da je jue bio 29-i ili zbog
nekog slinog razloga.
Sline se stvari mogu rei o irini i duini. ak i rei koje
elimo da uinimo nauno bezlinim, zahtevaju, da bi bile interpre
tirane, lina iskustva interpretatora. To izmie naoj panji jer ga
skriva neto to bismo mogli nazvati verbalnom milju. Godina 1946
je objekat na koji je teko misliti, ali je re 1946 lak objekat. Ja ne
mogu da na bilo koji oigledan nain iskusim 1946, ali iskusim 1946
kad god to ujem ili proitam. Ono to nazivam verbalnom milju
karakterie se time to se ime jednog objekta upotrebljava kao sredstvo
kojim se on opisuje. Kad hoemo da mislimo na Napoleona, mi to
zamenjujemo opisom ovek ije je ime bilo N a p o le o n . Mi moemo
iskusiti ime Napoleon, i esto nismo svesni toga da smo upotrebili
ovek ije je ime Napoleon kao zamenu za Napoleon. Zbog te
nesvesne zamene, mi nikad ne shvatamo da o samom Napoleonu ne
znamo bukvalno nita, jer ga nismo direktno saznali.
Da se vratimo na egocentrine pojedinanosti. Problemi
koje one postavljaju naroito su vani u odnosu na prostor i vreme.
U kvalitetu crveno (recimo) nema nieg to bi u sutini bilo privatno ;
moemo sumnjati da li je vrsta senzacija koju nazivam crvenim
slina onoj koju neko drugi naziva istim imenom, ali nema pozitivnog
osnova da se ta razlika pretpostavi. S druge strane, ono to oznaavam
sa ovde je neminovno razliito od onog to bilo ko drugi oznaava
sa ovde, a ono to sad oznaavam sa sad je neminovno razliito
od onog to oznaavam sa sad nekom drugom prilikom, i od onog
to neko drugi oznaava sa sad u nekim drugim prilikama. To otro
ukazuje, u jeziku, na sutinsku privatnost iskustva svakog pojedinca.
Nalik na Lajbnicove monade, svako od nas odraava svet sa sopstvene,
line take gledita. Ali, u stvari, Lajbnic nije sa svojim monadizmom
iao dovoljno daleko, jer ga je primenjivao samo prostorno. ovek
je ne samo izdvojen od drugih ljudi, nego je izdvojen i od svoga prolog
i budueg ja. Nije samo ovde privatno, nego i sada; u stvari ovdesada je ono to je osnovno u problemu koji je pred nama. Ja-ovde-sada
znam neke stvari ; u izvesnom stepenu, iako neadekvatno, ja odraavam
univerzum trenutnom sadrinom svog duha. Ali da li je to mogue?
I kako je to mogue? I dokle je mogue? To su neki od osnovnih
problema o kojima se u ovoj knjizi raspravlja. Produena analiza nas
vodi do sve ueg podruja, od astronomskog univerzuma do duha
astronoma, i od njegovog duha kakav je u itavom njegovom ivotu
do njegovog duha postojeeg u odreenom trenutku. Ali od te take,
te siune camerae obscurae, ako (kao to svi mi u stvari verujemo)
astronom stvarno zna ono to se pretpostavlja da zna, moemo svetlou
125
znanja obasuti iroka podruja vremena i prostora, i otkriti nestvarnost

zidova naeg zamiljenog subjektivnog zatvora. U ovom procesu bekstva,
interpretacija egocentrinih pojedinanosti pretstavlja korak od bitnog
znaaja.
no to budemo pokuali da damo taan pregled ego
centrinih rei, pogledajmo ukratko sliku sveta kojoj e nas voditi
sledee izlaganje.
Postoji jedan javni prostor, naime, prostor fizike, i taj prostor
je ispunjen javnim fizikim objektima. Ali javni prostor i javni objekti
nisu ulni; do njih se dolazi meavinom zakljuivanja i logike kon
strukcije. ulni prostori i ulni objekti razlikuju se kod raznih osoba,
iako imaju izvesne meusobne srodnosti, kao i srodnosti sa javnim
predmetima koji im odgovaraju.
Postoji jedno javno vreme1, u kome se odvijaju ne samo
fiziki dogaaji, nego i mentalni dogaaji. Ima i privatnih vremena;
to su ona data u seanju i oekivanju.
Moj itav privatni prostor je ovde u fizikom prostoru,
a moje itavo privatno vreme je sad u javnom vremenu. Ali ima
i privatnih ovde i sad u privatnim prostorima i vremenima.
Kad vas prijatelj u mraku zovne gde ste? i vi odgovorite
ovde sam, to ovde je u fizikom prostoru, poto vam je stalo do
toga da date obavetenje koje e drugome pomoi da vas nae. Ali
ako traite, onda kad ste sami, neki izgubljeni predmet, i, kad ga naete,
uzviknete ovde je, to ovde moe da bude ili u javnom prostoru
ili u vaem privatnom prostoru. Naravno, u obinom jeziku nema
razlike izmeu javnog i privatnog prostora. ire posmatrano, ovde
je onde gde je moje telo moje fiziko telo ako mislim na ovde
u fizikom prostoru, ili moj percept** o sopstvenom telu ako mislim
na ovde u mom privatnom prostoru. Ali ovde moe da bude mnogo
ue lokalizovano, naprimer, ako pokazujete trn u svom prstu. Moglo
bi se rei (iako to ne bi bilo sasvim u skladu sa onim to je uobiajeno)
da je ovde mesto gde se nalazi bilo koji ulni objekat koji zaokuplja
moju panju. Iako to nije sasvim obino znaenje te rei, to je pojam
koji najpre treba ispitati u vezi sa reju ovde. Na slian nain, sada:
ima dvostruko znaenje, jedno subjektivno i jedno objektivno. Kad
u seanju prelistavam svoj ivot, neke stvari kojih se seam izgledaju
davnanje, druge skoranje, ali sve su one u prolosti u poreenju sa
1 Ovo tvrenje je ogranieno teorijom relat.iviteta. Ali poto se jezik
i teorija saznanja tiu stanovnika Zemlje, ta ogranienja se mogu zanemariti,
jer nema dve osobe koje bi imale relativnu brzinu koja bi se mogla uporediti
sa brzinom svetlosti.
* Nain na koji on upotrebljava ovaj termin Rasi je objasnio na str.
217 ovog del. Prim. red.
126
sadanjim perceptima. Ta prolost je, meutim, subjektivna: ono

ega se seam, seam se s a d , i moje seanje je sadanja injenica. Ako
je moje seanje istinito, postojala je jedna injenica sa kojom je moje
seanje u izvesnom odnosu, delimino kauzalnom, delimino po slinosti;
ta injenica je bila objektivno u prolosti. Smatram da, osim objektivne
relacije pre-i-posle, kojom se dogaaji redaju u javnom vremenskom
toku, postoji, izmeu seanja koja sva postoje u istom objektivnom
vremenu i subjektivna relacija vie-ili-manje-daleko. Privatni vremenski
tok stvoren tom relacijom razlikuje se ne samo kod raznih osoba,
nego i u raznim trenucima u ivotu jedne iste osobe. U privatnom
vremenskom toku postoji i budunost, i to budunost oekivanja. I
privatno i javno vreme imaju, u svakom trenutku ivota onoga ko
percipira, jednu odreenu taku, koja se, u tom trenutku, naziva sada.
Treba obratiti panju na to da i ovde i sada zavise od
percepcije ; u isto materijalnom univerzumu ne bi bilo nikakvih ovde
i sada. Percepcija nije nepristrasna, ve polazi iz jednog centra; na
perceptivni svet je (takorei) jedna perspektiva obinog sveta. Ono
to je blizu u vremenu i prostoru obino izaziva ivlja i odreenija
seanja ili percepte nego ono to je daleko. Javni svet fizike nema takav
svetlosni izvor.
Definiui egocentrine pojedinanosti, moemo uzeti ovo
kao osnovno, i to tako da se ovo ne razlikuje od onog. Pokuau
da doem do ostensivne definicije ovog, a odatle i do nominalne
definicije drugih egocentrinih pojedinanosti.
Ovo oznaava sve to se, u trenutku kad je ta re upotrebljena, nalazi u centru panje. Kad se radi o reima koje nisu ego
centrine, ono to je konstantno jeste neto to se odnosi na ukazani
objekat, ali ovo uvek oznaava drugi objekat kad god se primeni:
tu nije konstantan oznaeni objekat, ve njegov odnos prema odre
enoj upotrebi te rei. Kad god se ta re upotrebi, osoba koja je upo
trebljava ukazuje na neto, i re ukazuje na to neto. Kad re nije ego
centrina, nije potrebno razlikovati odreene prilike kad je ona upotrebljena, ali tu razliku moramo praviti kad se radi o egocentrinim
reima, jer one ukazuju na neto to ima dati odnos prema odreenoj
upotrebi te rei.
Moemo definisati ja kao osobu koja ukazuje na ovo,
sada kao vreme ukazivanja na ovo, a ovde kao mesto ukazivanja
na ovo. Moemo isto tako uzeti ovde-sada kao osnovno; onda bi
ovo bilo definisano kao ono to je ovde-sada, a ja kao ono to
doivljava ovo.
Mogu li dve osobe iskusiti isto ovo, a ako mogu, pod kakvim
uslovima? Ne mislim da se ovo pitanje moe resiti logikim razma
tranjima: a p r io r i , svaki odgovor bi bio mogu. Ali ako se pitanje uzme
127
empiriki, moe se dati jedan odgovor. Kad je ovo o emu se radi

neto to ?drav razum uzima kao percept nekog fizikog objekta,
razlika u perspektivi ini neizbenom razliku u perceptu, ako se u oba
sluaja radi o istom fizikom objektu. Dve osobe koje gledaju isto drvo,
ili sluaju cvrkut iste ptice, primaju to na donekle drukiji nain. Ali
dve osobe koje gledaju dva razna drveta mogle bi, teoriski, da to prime na
potpuno isti nain, iako je to neverovatno. Dve osobe mogu videti
potpuno istu nijansu boje, to e verovatno i biti sluaj ako obe gledaju
neprekidnu obojenu traku, naprimer, dugine boje. Dve osobe koje
gledaju etvrtasti sto nee videti potpuno iste etvorougaonike, ali e
etvorougaonici koje oni vide imati izvesne zajednike geometriske
osobine.
Iz toga proizilazi da je verovatnije da e dve osobe imati
isto ovo ako je ono unekoliko apstraktno, nego ako je sasvim kon
kretno. Ustvari, uopte govorei, svako poveanje apstraktnosti smanjuje
razliku izmeu sveta jedne linosti i sveta drugih linosti. Kad se radi
o logici i istoj matematici, ne mora biti nikakve razlike: dve osobe
mogu pridavati potpuno isto znaenje rei ili, ili rei 371.294.
To je jedan od razloga zato je fizika, u svom nastojanju da eliminie
privatnost ula, postajala postepeno sve apstraktnija. Na tome se,
takoe, zasniva gledite, koje je raireno meu filozofima, da je svako
istinito znaenje intelektualno a ne ulno, i da nas intelekt oslobaa
dok nas ula dre u linom zatvoru. U takvim shvatanjima postoji
jedan e le m e n a t istine, ali ne i vie, izuzev u sluajevima gde se radi o
logici i istoj matematici ; jer u svakom empirikom znanju osloboenje
od ula moe da bude samo delimino. Ono se, meutim, moe postii
do te mere da dve interpretacije jedne date reenice od strane dva oveka
skoro sigurno budu ili obe istinite ili obe lane. Postizanje takvog
rezultata je jedan od ciljeva (vie ili manje nesvesnih) koji odreuju
razvoj naunih pojmova.
V GLAVA
UZDRANE REAKCIJE:
ZNANJE I UVERENJE
Dosada smo se bavili neim to bi se moglo nazvati eksklamativnom upotrebom jezika, kada se on upotrebljava da oznai neki
interesantan detalj sadanjeg ovekovog iskustva. Dokle god se radi
samo o takvoj upotrebi, jedna jedina re moe imati funkciju reenice
u indikativu. Kad je Ksenofonovih Deset Hiljada uzviknulo More!
More! tu re su svi upotrebili na taj nain. Ali jedna jedina re moe
da se upotrebi i na druge naine. ovek koji u pustinji umire od ei
moe promrmljati vode! i tako je zatraiti, ili izraziti elju; moe
imati optiku iluziju i rei voda?; a moe da vidi izvor i da to potvrdi:
voda. Potrebne su reenice da bi se napravila razlika izmeu tih
raznih upotreba reci. One su takoe potrebne a takva im je moda
i glavna primena da bi se izrazilo ono to bi se moglo nazvati uzdranim reakcijama. Pretpostavite da nameravate da sutra krenete na
put vozom, i da danas gledate svoj voz: vi, trenutno, nemate nameru
da preduzmete bilo kakvu dalju akciju na osnovu znanja do koga
ste doli, nego ete se, kad doe vreme, ponaati na odgovarajui nain.
Znanje, u smislu u kome ono nije samo prost registar sadanjih ulnih
utisaka, pretstavlja u sutini pripreme za takve odloene reakcije.
Takve pripreme se mogu u svim sluajevima nazvati uverenjima,
ali se znanjem mogu nazvati samo onda kad izazivaju u spen e reakcije,
ili se bar pokazuju da se nalaze u odnosu prema injenicama kojima
se na neki nain bave, to ih ini razliitim od priprema koje bi se
nazivale grekama.
Vano je ne precenjivati ulogu jezika. Po mom miljenju,
u prelingvistikom iskustvu postoji neto to bi se moglo nazivati
uverenjem, i to moe biti istinito ili lano; postoji takoe, rekao bih,
i neto to bi se moglo nazvati idejama. Jezik beskrajno uveava broj
i kompleksnost moguih uverenja i ideja, ali nije, ubeen sam, neophodan
za najprostija uverenja i ideje. Maka moe dugo da posmatra miju
129
rupu, dok divlje mae repom, u oekivanju; u takvom sluaju, moglo

bi se rei (kako ja smatram) da miris mia stimulira ideju onog ostalog
to ini jednog stvarnog mia. Kritikovanje takvog jezika bazirano je
na po mom miljenju preterano intelektualistikoj koncepciji
onog to se podrazumeva pod reju ideja. Ideju bih definisao kao
stanje jednog organizma koje odgovara (u izvesnom smislu) neem
to nije ulno prisutno. Svaka elja ukljuuje ideje u ovom smislu,
a elja je svakako prelingvistika. Uverenje takoe, u jednom vanom
smislu, postoji u maki koja posmatra miju rupu, uverenje koje je
istinito ako mi jeste u rupi, a lano ako nije.
Re mi, sama po sebi, nee izraziti razliite stavove make
dok ova eka svoj plen i kada ga hvata; da bi se izrazili razliiti stavovi,
neophodan je dalji razvoj jezika. Nareenje, elja i prianje, sve to
ukljuuje upotrebu reci koje opisuju neto to nije ulno prisutno, a
da bi se jedno razlikovalo od drugog i od indikativa, neophodna su
razna lingvistika sredstva.
Moda se potreba da ideje budu smatrane neim to je
postojalo jezika moe uiniti oiglednijom ako se razmotri ta
reci izraavaju. ovek koji umire u pustinji mrmljajui vode! oigledno
izraava stanje u kome bi se mogla nalaziti i umirua ivotinja. Kako
to stanje treba analizirati, to je teko pitanje, ali svi mi, u izvesnom
smislu, znamo znaenje rei e, i svi znamo da ono to ta re znai,
da bi postojalo, ne zavisi od toga da li postoji neka re koja to oznaava.
Re e oznaava elju da se neto popije, i takva elja obuhvata,
u ve objanjenom smislu, prisutnost ideje pia. Ono to bi se obino
nazvalo ovekovim mentalnim ivotom u potpunosti se sastoji od
ideja i stavova prema njima. Mata, pamenje, elja, misao i uverenje,
sve to ukljuuje ideje, a ideje su povezane sa uzdranim reakcijama.
Ideje su, u stvari, delovi uzroka akcija, koji postaju potpuni uzroci
kad se primeni podesni stimulus. One su kao eksplozivi koji ekaju da
budu upotrebljeni. U stvari, slinost moe da bude velika. Uvebani
vojnici, kad uju re vatra (koja je u njima ve postojala kao ideja)
ponu da pucaju. Slinost jezika i eksploziva lei u injenici da vrlo
mali dodajni stimulus moe da naini ogroman efekat. Razmotrite
posledice koje je imala re rat! kada ju je Hitler izgovorio.
Treba obratiti panju na to da rei, kad se naue, mogu da
zamene ideje. Postoji stanje koje se naziva misliti na ovo ili ono,
recimo na vodu kad ste u pustinji. Po ponaanju psa izgleda da on niDe
da bude u takvom stanju, a isto tako i dete koje jo ne ume da govori.
Kad to stanje postoji, ono izaziva ponaanje koje ima veze s vodom.
Kad je re voda poznata, to stanje se moe sastojati (uglavnom,
ne u potpunosti) u prisustvu te rei, bilo izgovorene ili samo zamiljene.
Re, kad je shvaena, ima istu uzronu efikasnost kao ideja. Ono to
9 Ljudsko znanje
130
je veoma poznato obino je isto verbalno; malo aka odlazi dalje
od rei ponavljajui Viljem Osvaja 1066. Rei i ideje su, u stvari,
uzajamno zamenljive; i jedne i druge imaju znaenje, kao i istu vrstu
kauzalnih odnosa prema onome to znae. Razlika je u tome to u
sluaju rei veza sa znaenjem lei u prirodi drutvene konvencije, i
ui se sluanjem govora, dok je u sluaju ideja ta veza prirodna,
tj. ne zavisi od ponaanja drugih ljudi, nego od unutranje slinosti
i (mora se pretpostaviti) od fiziolokih procesa koji se vre u svim
ljudskim biima, i u manjoj meri u viim ivotinjama.
Znanje koje je, u veini oblika, povezano sa uzdranim
reakcijama, nije precizan pojam. Filozofi su nailazili na mnoge tekoe
upravo zato to su ga smatrali preciznim. Pogledajmo razne naine
znanja iste injenice. Pretpostavimo da sam, jue u etiri po podne,
uo prasak eksplozije. Kad sam ga uo, znao sam taj prasak u izvesnom
smislu, mada ne u smislu u kome se ta re obino upotrebljava. Taj
smisao, iako je neobian, ne moe biti odbaen, jer je pd sutinskog
znaaja pri objanjavanju onoga to znai empirika verifikacija.
Neposredno zatim, mogu rei to je bila neka buka!, ili kakva je
to bila buka? To je neposredno seanje, koje se od senzacije razlikuje
samo u stepenu, poto fizioloki poremeaj prouzrokovan bukom jo
nije potpuno nestao. Neposredno eksplozije, ako sam video pri
premu eksplozije, mogao sam biti u stanju napetog iekivanja; ono
je, u izvesnom smislu, slino neposrednom seanju, ali je upravljeno
ka bliskoj budunosti. Zatim dolazi pravo seanje: ja se sad seam
eksplozije koju sam jue uo. Moje se stanje sada sastoji iz ideja (ili
slika) ili rei, zajedno sa uverenjem i kontekstom koji odreuje datum
dogaaju koji se pamti. Mogu zamisliti eksploziju vrlo slinu onoj
koje se seam, ali u tome nema uverenja ni datiranja. (O rei uverenje
govoriu docnije.) Zamiljeni dogaaji nisu ukljueni u znanje ili zabludu,
zbog otsustva uverenja.
Senzacija, neposredno oekivanje, neposredno seanje i pravo
seanje, sve to daje znanje koje, u izvesnom stepenu i uz odgova
rajua ogranienja, ne zavisi od spoljanjeg svedoanstva. Ali znanje
ljudi koji su bar unekoliko obrazovani, svojim najveim delom, nije
ni od jedne od tih vrsta. Mi znamo ono to nam je bilo reeno ili to
smo proitali u knjigama ili novinama; tu na prvo mesto dolaze rei,
i esto je nepotrebno shvatiti ta te rei znae. Kad verujem u Viljem
Osvaja 1066, ono to u stvari verujem (po pravilu) jeste : rei Viljem
Osvaja 1066 su istinite. Ovo ima tu prednost to se rei mogu uiniti
ulnim kad god hou; Osvaja je mrtav, ali njegovo ime oivi kad god
ga ja izgovorim. Ovo ima takoe tu prednost to je ime javno i isto za
sve, dok e se slika (ako postoji) koja se pojavljuje prilikom razmiljanja
o Viljemu, razlikovati kod raznih osoba, i sigurno e biti i suvie kon-
131
kretna. Ako (imprimer) zamiljamo Viljema na konju, to nee odgovarati

Viljem je bio roen u Falezu, jer on nije bio roen na konju.
Reenice koje se uju prilikom prianja, naravno, ne shvataju
se uvek na ovaj isto verbalni nain; u stvari, isto verbalno shvatanje je
u sutini nepotpuno. Dete koje ita uzbudljivu avanturistiku priu
preivljavae avanture heroja, naroito ako je heroj otprilike iste
starosti kao i italac. Ako heroj preskoi provaliju, detinji miii e
se napeti; ako heroj vidi lava spremnog da skoi, dete e zadrati svoj
dah. Ma ta se sa herojem deavalo, deje fizioloko stanje pretstavlja
reprodukciju, u manjim srazmerama, fiziolokog stanja heroja. U zrelo
doba ivota, isti rezultat se moe postii putem dobre literature. Kad
ekspirov Antonije kae: Umirem, Egipte, umirem, mi doivljavamo
neto to ne doivljavamo kad u Tajmsu vidimo beleku o smrti
neke osobe koju ne poznajemo. Razlika izmeu poezije i prostog iskaza
jeste u tome to poezija tei da odvede itaoca iza rei, do onoga to
je njihov smisao.
Proces nazvan verifikacijom ne z a h te v a apsolutno (ali
esto obuhvata) imaginativno shvatanje rei, ve samo poreenje rei
unapred upotrebljenih sa recima upotrebljenim kada injenica o kojoj,
se radi postane ulna. Vi kaete ova lakmusova hartija postae crvena;
ja docnije kaem: Ova lakmusova hartija je postala crvena. Tako
ja tr e b a samo da iziem iz isto verbalnog podruja kad upotrebljavam
reenicu da bih izrazio sadanju ulnu injenicu.
Znanje je neodreen pojam iz dva razloga. Prvo, zato to
je znaenje jedne rei uvek manje ili vie neodreeno, izuzev u logici
i istoj matematici; i drugo, zato to je ono to smatramo znanjem u
manjem ili veem stepenu nesigurno, i nema naina da se utvrdi koliko
je potrebno nesigurnosti da se jedno uverenje ne bi moglo nazvati
znanjem, kao to se ne moe utvrditi tano koliki gubitak kose ini
jednog oveka elavim.
Znanje se neki put definie kao istinito uverenje, ali
ova definicija je suvie iroka. Ako pogledate sat za koji verujete da
radi, ali koji je u stvari stao, i sluajno to uinite u trenutku kada on
pokazuje tano vreme, doi ete do istinitog uverenja u pogledu vremena*
ali se ne moe sa punom tanou rei da vi to znate. Tana definicija
znanja ne treba da nas se za trenutak tie; ono to nas se sada tie,
to je uverenje.
Uzmimo neku prostu reenicu koja izraava neto to je,
ili moe da bude, ulna injenica, kao, naprimer, uje se zagluna jeka
(ili ula se, odnosno ue se). Uzeemo kao injenicu da se takva jeka
uje na mestu P u vreme /, i da se uverenje koje treba razmotriti odnosi
na tu odreenu jeku. To znai da emo izmeniti nau reenicu u zagluna
jeka uje se na mestu P u vreme t . Nazvaemo tu reenicu S. ta se
9*
132
sa mnom deava kad verujem u tu reenicu, ili, tanije, kad verujem u

ono to ona izraava?
Postoji niz mogunosti. Prvo, ja mogu da budem na samom
mestu P u vreme /, ili blizu njega, i mogu uti tu jeku. U tome sluaju,
u vreme / ja imam direktno ulno znanje o toj jeci ; obinim jezikom
teko da bi se to nazvalo uverenjem, ali za nae svrhe bolje je ukljuiti
i to u obim te rei. Oigledno, takva vrsta znanja ne zahteva rei. To
ne zahteva ni neposredno seanje koje postoji dok sam ja jo uvek pod
dejstvom te jeke. Ali kako stoji stvar sa seanjem na neto udaljeno? Tu,
takoe, moemo biti i bez rei, ali emo imati auditivnu sliku praenu
oseanjem koje moe da bude (ali ne mora) izraeno recima to se desi
lo. Neposrednom oekivanju takoe nisu potrebne rei. Kad posmatrate
vrata koja vetar tek to nije zalupio, vae telo i duh su u stanju oekivanja
treska, a ako do njega ne doe, biete veoma iznenaeni. Ovo neposredno
oekivanje razlikuje se od naih obinih oekivanja dogaaja koji nisu
neposredni. Ja pretpostavljam da u sutra ujutru ustati, ali moje telo
nije u onom neprijatnom stanju u kome e se nalaziti sutra ujutru kad
se budem spremao da ustanem. Sumnjam da je mogue, bez rei, oe
kivati bilo koji dogaaj koji nije u n e p o s re d n o j budunosti. Ovo je
jedna od razlika izmeu oekivanja i seanja.
Verovanje u neto izvan mog sopstvenog iskustva obino
izgleda mogue samo uz pomo jezika, ili nekog rudimentarnog poetka
jezika. Galebovi i ljudoderi imaju krik gladi, koji u sluaju ljudodera
ima svrhu da obavesti, ali u sluaju galebova moe da bude samo spon
tani izraz emocije, kao to je jecanje kada vas zubar ozledi. Zvuk ove
vrste pretstavlja re za onoga koji ga slua, ali ne za onoga od koga taj
zvuk potie. Na dranje jedne ivotinje mogu uticati znaci koji
nemaju analogije sa jezikom, naprimer, kad ivotinja trai vodu u
nepoznatim predelima. Ako edna ivotinja uporno tri niz brdo, u
dolinu, biu sklon da kaem da ona veruje da tamo ima vode, i u
tome sluaju postojae ne-verbalno verovanje u neto to je jo izvan
iskustva ivotinje. Meutim, ja ne elim da ulazim u rasprave o znaenju
rei, i zato neu insistirati na gleditu da takvo dranje pokazuje
uverenje.
Kod ljudi, do uverenja u pogledu onoga to se nije iskusilo
i to se nee skoro iskusiti, obino se dolazi putem verbalnog svedoenja.
Da se vratimo na nau reenicu S: neka osoba koju smatramo istino
ljubivom izgovara tu reenicu u naem prisustvu, i mi onda verujemo
u ono to se tom reenicom tvrdi. Sada bih hteo da ispitam ta se u
nama u stvari deava dok verujemo u tu reenicu.
Moramo, naravno, razlikovati jedno uverenje kao naviku
od istog uverenja kada je ono aktivno. Ta razlika treba da se pravi
u pogledu svih navika. Steena navika sastoji se u tome to izvestan
stimulus, kad god se pojavi, proizvodi izvesnu reakciju koju nije pro-
133
izvodio u dotinoj ivotinji sve dok ta ivotinja nije imala odreena

iskustva. Moramo pretpostaviti da, ak i kad nema stimulusa o kome
je re, postoji neka razlika izmeu jedne ivotinje koja ima neku odre
enu naviku i ivotinje koja tu naviku nema. ovek koji razume re
vatra mora se na neki nain razlikovati od oveka koji je ne razume,
ak i kad ne uje tu re. Pretpostavljamo da je ta razlika u mozgu, ali
njena priroda je hipotetina. Meutim, nas se ne tie navika kao stalna
crta jednog organizma, nego a k tiv n a navika, koja dolazi do izraza samo
kad se primeni odgovarajui stimulus. U sluaju koji ispitujemo stimulus
je reenica S, ili, tanije, poto se ta reenica moda dotle nikad nije
ula, i tako moda nije imala mogunost da stvori jednu naviku, stimulus
je niz rei iz kojih se sastoji S, od kojih je svaka, kako pretpostavljamo,
poznata sluaocu, i ve je stvorila naviku koja pretstavlja shvatanje
njenog znaenja.
Moe se desiti, kad ujemo jednu reenicu, da se ne potrudimo
da razmislimo ta ona znai, ve prosto verujemo ova reenica je
istinita. Sa izvesnim vrstama reenica to je uobiajena reakcija;
naprimer, kad nam se kae neija adresa, a mi elimo da dotinom
licu piemo. Ako elimo da odemo i da ga vidimo, znaenje tih rei
postaje vano, ali ako hoemo da mu piemo pismo, dovoljne su samo
rei. Kad verujemo ova reenica je istinita, mi ne verujemo u ono
to ta reenica tvrdi; ako je ta reenica na nekom jeziku koji nam je
nepoznat, moemo verovati daje istinita iako nismo u stanju da utvrdimo
ta ona tvrdi naprimer, ako je to reenica iz grkog jevanelja, a
mi ne znamo grki. Zato neu obraati panju na ovaj sluaj, ve u
razmatrati ta se deava kada, uvi S, verujemo u ono to S tvrdi.
Uprostimo unekoliko tu reenicu, i pretpostavimo da, kada
se etam sa prijateljem, ovaj kae: Ovde je jue bila eksplozija. Ja
mu mogu verovati, ili ga mogu razumeti ne verujui mu. Pretpostavimo
da mu verujem, i da verujem u ono to njegove rei tvrde, a ne samo
da su rei istinite. Najvanija re u reenici je eksplozija. Ta re,
kada je ja aktivno shvatam, budi u meni blede imitacije utisaka koji
se imaju kada se slua stvarna eksplozija to su auditivne slike, slike
nervnog oka itd. Zahvaljujui rei ovde, te slike se u mojoj mentalnoj
predstavi kombinuju sa okolnim prizorom. Zahvaljujui rei jue,
one se kombinuju sa seanjima vezanim za jueranja iskustva. Sve
je to ukljueno u shvatanje reenice, bilo da se u nju veruje, ili ne. Ja
sam sklon miljenju da je verovanje u jednu reenicu prostije od razumevanja bez verovanja; ja mislim daje primitivna reakcija verovanje, a
da razumevanje bez verovanja ukljuuje potiskivanje impulsa da se
veruje. Ono to karakterie verovanje, jeste spremnost na svaku akciju
koja bi bila potrebna ako je ono to se tvrdi injenica. Pretpostavimo
naprimer, daje neki moj poznanik nestao, i da se zna za njegovo kretanje
134
prethodnih dana; uverenje me onda moe potstai da potraim znake

njegovog boravka, to ja ne bih uinio ako razumem bez uverenja. Ako
se nikakva slina akcija ne trai, ostaje bar akcija ponavljanja onoga
to mi je reeno, kad god to bude izgledalo umesno.
Iz svega toga proizilazi da, kad verujem u ono to neka odreena
reenica tvrdi, rei, postigavi svoj nameravani efekat, ne moraju vie
da budu prisutne u meni. Sve to jo mora da postoji, to je jedno stanje
duha i tela koje odgovara injenici koju reenica iznosi.
Greka je pretpostaviti da se uverenja sastoje is k lju iv o u
potstreku na akciju ove ili one vrste. Napraviemo jedno poreenje;
uverenje se moe uporediti sa cisternom plus cev, plus slavina. Slavina
se m o e odvrnuti, i uverenje m o e da utie na akciju, ali ni jedno ni
drugo se ne deava bez nekog dopunskog stimulusa. Kad jedan ovek
veruje u neto, u njemu moraju postojati ili odgovarajue rei ili odgo
varajue slike, ili, bar, odgovarajua miina prilagoenja. Bilo ta od
toga, u izvesnim posebnim uslovima (koji odgovaraju odvrtanju slavine),
dovee do akcije, a ta akcija moe biti takva da pokazuje spoljanjem
posmatrau ono u ta se veruje; ovo je sluaj naroito onda ako se
akcija sastoji u izgovaranju odgovarajuih rei. Impuls za akciju, uz
odgovarajui potstrek, inherentan je u prisustvu rei, slika ili miinih
prilagoenja. Teko je ivo pretstavljati sebi neku ideju a ne postupati
u vezi sa njom. Ako, sami u noi, itate neku priu koja govori o tome
kako je nekom oveku zabijen no u lea, imaete impuls da prislonite
svoju stolicu uza zid. Glumac But (brat Linkolnovog ubice), kada je
jednom igrao Magbeta pijan, odbio je da bude ubijen, i nemilosrdno je
gonio Makdafa po gledalitu. Nije mudro itati priu o duhovima nepo
sredno pre prolaenja kroz groblje u noi. Kao to ovi primeri pokazuju,
kada se ima izvesna ideja bez uverenja, impuls da se veruje nije otsutan,
nego potisnut. Uverenje nije neto dodato nekoj ideji koja se prethodno
imala, ve neto to se, naporom, izvlai iz jedne ideje, kada se o toj
ideji razmilja a da se ona ne prihvata.
Drugi primer je tekoa koju neobrazovani ljudi oseaju kada
se radi o hipotezama. Ako kaete pretpostavimo to i to, pa da vidimo
ta bi onda bilo, oni e ili biti skloni da veruju u ono to vi pretpo
stavljate, ili e misliti da prosto gubite vreme. Iz toga razloga, r e d u ctio
a d a b su rd u m je forma dokazivanja koja je neprijatna onima koji nisu
upueni u logiku ili matematiku; ako hipoteza treba da se pokae
kao pogrena, oni ne mogu sebe da nateraju da se nje hipotetino
pridravaju.
Ja ne elim da preuveliam obim prelingvistikog uverenja:
bez rei moe se raspravljati samo o vrlo prostim i primitivnim stvarima.
Rei su javne, trajne (kada su napisane), i mogu se stvarati po volji.
Te njihove crte omoguuju nam da imamo komplikovanije navike
135
bazirane na reima nego to bi bio sluaj kada bi te navike bile zasnovane

na idejama ili slikama bez rei. Postiui verbalne navike, mi se pri
premamo za stvarne situacije do kojih moe doi. tavie, znanje se
moe eksternalizovati u prirunike, i onda je potrebno da postoji u
ljudskim biima samo onda kada se to zaeli. Uzmimo telefonsku
knjigu: niko ne eli da sazna sve to ona sadri, pa ak ni deo njene
sadrine, izuzev u izvesnim odreenim trenucima. Ljudi koji su tu
knjigu sastavili moda je nikad nee upotrebiti, a ogromna veina
onih koji je upotrebljavaju nisu uestvovali u njenom sastavljanju. Ta
vrsta podrutvljenog potencijalnog znanja omoguena je samo jezikom,
u stvari p isa n im jezikom. Sve to je oveku koji upotrebljava telefon
potrebno da zna, to je prosto uputstvo za odgovarajuu akciju koja
se izvodi iz odgovarajueg podatka u knjizi. Slinim sredstvima mi
u ogromnoj meri smanjujemo koliinu znanja koje treba da drimo
u glavi.
Svako generalizovano znanje je takve vrste. Pretpostavimo
da mi zemljopis kae da je Semipalatinsk provincija i grad u centralnoj
Aziji, na teritoriji SSSR-a. To znanje e ostati isto verbalno sve dok
ne budem imao priliku da odem u Semipalatinsk, ali ako se to desi,
postoje pravila po kojima mi rei iz te knjige pokazuju kako se postiu
eljena iskustva. U takvom sluaju se moe rei da ja shvatam rei
ako znam koju akciju one propisuju kad imam elje povezane sa onim
to te rei znae, ili, u ekstremnom sluaju, samo elju da znam ta te
rei znae. Moete zaeleti da vidite planine Altai, ne znajui nita o
njima, osim da je to njihovo ime. U tome sluaju, prirunik vam
pokazuje ta morate uiniti da biste znali stav: ovo su planine Altai.
Kad nauite aritmetiku, znaete kako ete postupati u svim onim
bezbrojnim sluajevima kada treba u radnjama da prebrojite kusur,
ali prilikom uenja aritmetike nije potrebno da mislite na njenu primenu.
Na taj nain, obim isto verbalnog znanja postaje sve iri i iri, i na
kraju se lako zaboravlja da verbalno znanje mora imati neku vezu
sa ulnim iskustvom. Ali mi ne moemo definisati empirisku istinu
i lanost drukije do takvom vezom, i ako se to zaboravlja, nema nikakve
nade da emo ikada doi do zdrave filozofije.
VI GLAVA
REENICE
U ovoj glavi hou da razmotrim reenice nasuprot recima,
i da ispitam u emu se sastoji shvatanje rei koje ne oznaavaju objekte,
nego se pojavljuju samo kao delovi reenica. Videli smo da re voda
moe da se upotrebi tako da izraava ono to, da bi se u potpunosti
iskazalo zahteva razliite reenice. Ta re moe znaiti evo vode;
ona moe znaiti hou vode ; ona moe, ako se izgovori sa upitnom
intonacijom, znaiti je li ovo voda? Oigledno, takva viesmislenost
nije poeljna, naroito u pisanju, gde je teko naznaiti razlike u into
naciji. Zato su nam potrebne rei kao to su: evo, hou, je li
ovo. Funkcija takvih rei ini temu ove glave.
Razmotrimo sledee reenice: evo vatre ovde, ovde je
bila vatra, ovde e biti vatre, je li tu vatra?, hou ovde vatru,
ovde nema vatre. Te reenice su sadanje, prole, budue, upitne,
optativne i negativne, ali se u svima njima radi o istom objektu,
naime o vatri.
Re vatra moe da u meni bude prouzrokovana na razne
naine. Kad je prouzrokovana ulnom prisutnou vatre, ja tu injenicu
saoptavam u reenici evo vatre ovde; kad je ona prouzrokovana
seanjem, ja to postiem reenicom ovde je bilo vatre. Alija tu reenicu
mogu da upotrebim ne da bih izrazio seanje, ve da bih ponovio ono
to mi je reeno, ili da bih iskazao zakljuak izveden na osnovu pri
sustva toplog ara. U prvom sluaju, re vatra prouzrokovana je
u meni mojim sluanjem te rei; u drugom sluaju, mojim gledanjem
neeg to oigledno pretstavlja posledicu vatre. Zato, kad kaem
ovde je bilo vatre, stanje moga duha moe biti veoma razliito. Uprkos
tim subjektivnim razlikama, meutim, ono to ja tvrdim isto je u svim
tim raznim sluajevima. Ako je moje tvrenje istinito, ovde se neto
desilo, i taj sluaj zahvaljujui kome je to istinito isti je bez obzira da
li se on pojavljuje u seanju, ili se zna na osnovu svedoenja, ili se
zakljuak o njemu izvlai iz sadanjih tragova prolog dogaaja. Iz
toga razloga mi u svim tim raznim sluajevima upotrebljavamo iste rei,
137
jer se ne tei tome da se reenicom u indikativu izrazi stanje duha (mada

je to uvek sluaj), ve da se potvrdi jedna injenica razliita od one
koja je izraena tom reenicom. Ali mi emo odloiti detaljno razma
tranje istine i lanosti za jednu docniju glavu.
Sline subjektivne viesmislenosti pojavljuju se u vezi sa
reenicom ovde e biti vatre. U situaciji u kojoj doivljavate nepo
sredno oekivanje vatre, vae subjektivno stanje je analogno seanju,
izuzimajui jednu vanu stvar ono je upueno ka budunosti. Ali,
po pravilu, izkazi o budunosti su u stvari zakljuivanja. Moete videti
vlaan plast sena kako tinja i zakljuiti da e on izgoreti, ili vam je
moda bilo reeno da e kroz izvesno vreme tu biti vatromet. Ali opet
te razliite mogunosti ne menjaju ono to se tvrdi kad kaete: ovde
e biti vatre.
Je li tu vatra? moe biti forma imperativa, ili sugestija da
se stvar ispita. Ovom reenicom se ne iznosi nekakvo tvrenje, nego
se pokazuje elja da se bude u stanju da se takvo tvrenje izrazi. Ono
to tu reenicu razlikuje od reenice ovde ima vatre ne sastoji se
u neem to ima spoljanju referencu, nego u naem stavu prema onome
to ima takvu referencu. Moemo rei da postoji ideja nazvana
vatra ovde sad; kad pred te rei stavimo evo, mi tvrdimo tu
ideju, a ako pred njih stavimo je li to9, mi ih aktivno razmatramo,
tj. nama je cilj da utvrdimo da li emo to tvrditi ili neemo. Ja govorim
0 spoljanjoj referenci na preliminaran nain, poto je taj pojam teak,
1 zahteva podrobnije razmatranje.
Hou ovde vatru je reenica u indikativu, kojom se tvrdi
da oseam izvesnu elju, ali ona se obino upotrebljava kao da je to
iz r a z elje, a ne njeno p o tv r iv a n je . Striktno govorei, elja treba da
bude izraena pomou kad bi ovde bilo vatre, ili oh daje ovde vatre!
Ovo se lake i prirodnije izraava jezikom koji, kao grki, ima optativni
nain. Reenica oh da je vatre, ne tvrdi nita, i zato nije ni istinita
ni lana. Ona iz r a a v a elju, i osoba koja me uje kako je izgovaram
moe zakljuiti da oseam elju, ali ta reenica ne tv r d i da ja oseam
elju. Slino, kad kaem ovde ima vatre, ja iz r a a v a m jedno uverenje,
i onaj koji me slua moe zakljuiti da imam to uverenje, ali ja ne tv rd im
da imam uverenje. Kad kaem ovde nema vatre, ono to se moe
nazvati sadrinom isto je kao kad kaem ovde je vatra, samo je
ta sadrina poreknuta umesto da bude potvrena.
Razmatrajui gornje reenice, ali izostavljajui one koje se
odnose na prolost i budunost, utvrdiemo da u pogledu onoga to
one izraavaju, sve imaju isto jezgro, naime vatra-ovde-sa. Ideje
izraene recima vatra, ovde i sad, mogu se nazvati indikativnim
idejama, tj. sve one mogu da pokazuju osobine jednog ulnog iskustva.
Uzete sve zajedno, one sainjavaju jednu kompleksnu indikativnu
138
ideju. Jedna indikativna ideja, neki put pokazuje, a neki put ne; ako
ovde sada ima vatre, vatra-ovde-sad pokazuje tu vatru, ali ako vatre
nema, vatra-ovde-sad ne pokazuje nita. Mi moemo imati razliite
stavove prema jednoj indikativnoj ideji: potvrdan, upitan, optativan,
ili negativan stav. Ti se stavovi izraavaju reima evo, je li tu oh
da je i nema. (Ne elim da kaem da je time iscrpena lista moguih
stavova.) Ti stavovi, koji se iz r a a v a ju gornjim reima, mogu se takoe
p o tv r d i t i , ali onda su nam za njih potrebne indikativne rei; te rei
su verovanje, sumnja, elja, neverovanje, To vodi novim ree
nicama, i sve ove pretstavljaju tvrenja, ali tvrenja o mom stanju
duha, a ne o vatri. Te reenice su: verujem da ovde sad ima vatre,
pitam se da li ovde ima sad vatre, nadam se da ovde sad ima vatre
i ne verujem da ovde sad ima vatre.
Oigledno je da svaki od izraza evo, ima-li, oh-da-je
i nema, treba da bude smatran kao jedna re, koja izraava razliite
stavove onoga koji ih izgovara prema jednoj istoj ideji. Njihova funkcija
nije da pokau na objekte, kao to je sluaj sa imenima; injenica da
re ne moe da se upotrebi sa smislom, ne implicira da na nekom
platonskom nebu postoji objekat nazvan ne. Da bi se jezik shvatio,
osnovno je uvideti da neke neophodne rei znae objekte, a druge ne.
Rei koje znae objekte mogu se nazvati indikativnim
reima. U takve rei ukljuujem ne samo imena, nego i rei koje ozna
avaju osobine kao belo, tvrdo, toplo, i rei koje oznaavaju
opaajne relacije kao pre, iznad, u. Kad bi jedina svrha jezika
bila da opie ulne injenice, mogli bismo se zadovoljiti indikativnim
reima. Ali, kao to smo videli, takve rei su nedovoljne da izraze
sumnju, elju, ili neverovanje. One takoe nisu dovoljne da bi se izrazile
logike veze, naprimer ako je tako, pojeu moj eir. Ili, da je
Vilson bio taktiniji. Amerika bi pristupila Drutvu naroda. One su
nedovoljne i u reenicama gde su potrebne rei kao svi i neki,
taj i jedan. Smisao rei te vrste moe se objasniti samo objanja
vanjem smisla reenica u kojima se one pojavljuju. Kad hoete da
objasnite re lav, moete odvesti svoje dete u zooloki vrt i rei mu :
Vidi, to je lav. Ali ne postoji zooloki vrt gde mu moete pokazati
a k o ili ta j ili ip a k , jer to nisu indikativne rei. One su potrebne u ree
nicama, ali samo u reenicama gde se ne radi iskljuivo o tvrenju
izdvojenih injenica. Upravo zato to su nam takve reenice potrebne,
rei koje nisu indikativne su neophodne.
VII G L A V A
SPOLJANJA REFERENCA IDEJA

I UVERENJA
Vrsta spoljanje reference o kojoj emo govoriti u ovoj glavi
nije ona pomou koje se iskustva interpretiraju kao percepti spoljnjih
objekata, kao naprimer kad vizuelna senzacija proizvede u meni stanje
nazvano vienje stola. Ova vrsta spoljanje reference razmatrae
se u vezi sa interpretacijom fizike i dokazima njene istinitosti. Ono
ime emo se sada pozabaviti, jeste referenca jednoga del moga
mentalnog ivota prema drugom delu, a samo posredno prema onom
to ne ini deo mog iskustva.
Mi imamo obiaj da kaemo kako mislimo n a to i to, i da
verujemo u to i to. Ja elim da ispitam znaenje reci na i u u takvim
izrazima, no to bi se definisala istina i lanost.
U jednoj ranijoj glavi prouili smo proces ostensivne definicije
kao izvora znaenja rei. Ali mi smo tada ustanovili da jedna data
re moe da znai neku ideju kao i ulno iskustvo; to se deava
naroito onda kada se ta re upotrebljava da bi izrazila neko seanje.
Kad ista re moe da se upotrebi da bi oznaila neku ideju ili ulno
iskustvo, to pokazuje da je ta ideja u stvari pomisao na ulno
iskustvo. Ali, oigledno, odnos izraen reju na moe postojati
nezavisno od jezika, i, u stvari, pretpostavlja se prilikom upotrebe te
iste rei za jednu ideju ili ulno iskustvo.
Odnos koji sada razmatramo moda se najjasnije vidi u sluaju
seanja. Pretpostavimo da ste nedavno videli neto strano recimo,
kako je vaeg prijatelja pregazio kamion. U duhu e vam se slika o
tome dogaaju stalno iznova pojavljivati, ne samo kao ista mata, ve
kao neto za ta znate da se stvarno desilo. Kad vas opet celog obuzme
taj brzi dogaaj, moete rei sebi : da, to se stvarno desilo. Ali u kome
smislu to moe da bude istinito? Jer, vae seanje se deava s a d a i sastoji
se od slika, ne od senzacija, a ponajmanje od stvarnih kamiona. Smisao
u kome je to ipak istinito moramo tek da razjasnimo.
140
Slike se pojavljuju na dva naina, kao mata i kao seanje.

Neki put sam, pod uticajem umora ili groznice, video lica osoba koje
sam voleo, ali ne sa dobrodunim izrazom na koji sam bio navikao,
nego sa stranim grimasama ili sa grotesknim izrazom. Te neprijatne
slike nisu stvarale nikakvo uverenje sve dok moja temperatura ne
bi bila tolika da bih poeo da padam u bunilo. ak i u voljnom seanju
esto ima imaginativnih dodataka u koje se ne veruje, ali oni se ne
smatraju seanjima. Ono to se smatra seanjem sastoji se iz slika ili reci
ija se veza sa nekim ranijim iskustvom osea. Poto je jasno da rei
mogu izraziti pamenje samo zato to jedna data re moe da se primeni
i na sliku (ili ideju) i na neki ulni dogaaj, jasno je da moramo najpre
razmotriti neverbalno seanje, da bismo otkrili kakav je odnos jedne
ideje prema ulnom iskustvu koji nas navodi da upotrebljavamo istu
re i za jedno i za drugo. Ja u zato, za sad, ostaviti po strani seanja
izraena u recima, i razmotriti samo ona koja se pojavljuju kao slike
praene uverenjem ili oseanjem da se odnose na neku raniju pojavu.
Pretpostavimo da se od mene zatrai da opiem nametaj u
svojoj sobi. Ja mogu otii u svoju sobu i zabeleiti ono to vidim, ili
mogu zamisliti sliku svoje sobe i zabeleiti ono to vidim oima svoga
duha. Ako sam vizuelan tip, i ako sam u toj sobi stanovao izvesno
vreme, ta dva metoda e dati rezultate koji se, bar u optim crtama,
nee razlikovati. Lako je, na taj nain, proveriti tanost moga seanja.
Ali pre no to se ona proven, ja u to implicitno verujem. Neka seanja
se uopte ne mogu u potpunosti proveriti, recimo ako ste bili jedini
svedok nekog ubistva; vae svedoenje e ipak biti prihvaeno, ako
nema razloga da se sumnja u vau iskrenost. Ali trenutno nas ne zanima
istinitost seanja, nego analiza pojave.
ta se misli kad se kae da je A slika ili ideja B? Najpre,
mora postojati slinost; tanije, ako je i jedno i drugo kompleksno,
mora postojati slinosti strukture. Drugo, B mora igrati izvesnu odre
enu ulogu u uzrokovanju A. Tree, A i B moraju imati izvesne zajednike
posledice, naprimer, mogu izazvati iste rei u osobi koja ih doivljava.
Kad te tri relacije postoje, rei u da je B prototip A.
Ali ako je A seanje na B, radi se jo o neem drugom. Jer
u ovom sluaju se osea ili veruje da A cilja na neto drugo, izvan sebe,
a to neto je u stvari B. Mi bismo v o le li da kaemo da se osea da A
ukazuje na B, ali nemamo pravo da to kaemo jer samo B nije prisutno
u osobi koja se sea; prisutno je samo A, kao pretstavnik B. Moramo
zato rei da u seanju, za razliku od iste mate, postoji uverenje:
A se odnosi prema neemu kao ideja prema prototipu, gde je odnos
ideje prema prototipu definisan sa tri karakteristike pomenute u
prethodnom pasusu. Naravno, ja neu da kaem da obino uverenje
bazirano na seanju ima svu izriitost nagovetenu gornjom analizom.
141
Hou samo da kaem to da se u seanju nejasno osea kako jedna

ideja ukazuje na neto izvan same sebe, i da je gore dat pregled onoga
to bi se u stvari moglo deavati kada bi se ovo nejasno oseanje moglo
opravdati.
Kada je B prototip A, kaemo da je A slika koja se odnosi
na B. Ovo je definicija ove upotrebe rei na.
Oigledno je da A moe da bude slika B a da osoba o kojoj
se radi nije svesna te injenice. Takoe je oigledno da A moe imati
mnogo prototipa. Ako vam kaem da sam sreo nekog crnca na nekoj
poljskoj stazi, u Engleskoj, re crnac moe se u vaem duhu pojaviti
kao slika nejasno sloena od mnogih crnaca koje ste videli; u ovom
sluaju svi se oni mogu smatrati kao prototipovi vae slike. ire posmatrano, ak i kad jedna slika ima samo jedan prototip, ona e obino
biti neodreenija od svog prototipa. Ako, naprimer, imate izvesnu
sliku o jednoj nijansi boje, sve razne nijanse koje razlikujete kad su
vam ulno dostupne mogu sluiti kao njeni prototipovi. Ovo, uzgred,
daje odgovor na Hjumovo pitanje: Moete li zamisliti nijansu boje
koju nikad niste videli, ako ona pretstavlja prelaz izmeu dve vrlo
sline nijanse boje koje ste videli? Odgovor je taj da vi ne moete imati
tako preciznu sliku, ak i ako se radi o boji koju ste videli, ali da moete
imati mutnu sliku, koja podjednako odgovara nijansi koju niste videli
kao i dvema slinim nijansama koje ste videli.
Videemo da se, prema gornjoj teoriji, spoljanja referenca
sa nekom idejom ili slikom sastoji u uverenju koje, kada se uini izriitim,
Ihoe da se izrazi recima: ovo ima prototip. Kad nema takvog uverenja,
(koje je, kada postoji, obino jedno prilino neodreeno oseanje,)
iako u stvari prototip moe i postojati, nema ni spoljanje reference.
'Ovo je sluaj iste imaginacije.
U sluaju uverenja seanja, ako je ono na ta se seanje odnosi
iskustvo osobe koja se sea, gornja vrsta spoljanje reference je jedina
vrsta koja je potrebna. Ali po pravilu postoji i jedna druga vrsta, naime
ona koju, na poetku ove glave, nismo hteli da razmatramo. Recimo
da seja seam jue sam video slona. Tu je obuhvaeno ne samo moje
jueranje iskustvo, nego i uverenje da jedna ivotinja ima nezavisnu
egzistenciju, ne samo onda kad sam je video, nego i pre i posle toga.
Sve to zavisi od animalnog zakljuivanja u smislu koji e se razmotriti
u Treem delu knjige, gde se govori o referenci koja je ne samo izvan
mog sadanjeg iskustva, nego i izvan itavog mog iskustva. Takva
vrsta spoljanje reference, meutim, prelazi okvir ove glave.
V III G L A V A
ISTINA: ELEM ENTARNE FORME

Istina i lanost, ukoliko su javne, atributi su reenica, bilo
u indikativu ili u subjunktivu ili u kondicionalu. U ovoj glavi, u kojoj
e se razmatrati samo prostiji primeri istine, ograniiu se na reenice
u indikativu. Osim reenica, ima i drugih naina da se iznose javni
iskazi, kao to je, naprimer, sluaj sa mapama i grafikonima. Ima
takoe i konvencionalnih naina da se reenica svede na jednu osnovnu
re, kao to se radi u telefonskim imenicima i u eleznikom redu vonje.
Ali za nae svrhe mogli bismo da se ograniimo na potpuno izraene
reenice, bez tete po optu primenljivost. A dok ne razmotrimo logike
rei, koje e pretstavljati temu sledee dve glave, moramo se ograniiti
na reenice u indikativu.
Ali da bismo definisali istinu i lanost, moramo prodreti
iza tih reenica, do onoga to one izraavaju i pokazuju.
Jedna reenica ima, pre svega, osobinu koju bih nazvao
smislom. To je ona osobina koja se zadrava u tanom prevodu.
Dva i dva su etiri ima isti smisao kao i deux et deux font quatre.
Smisao je zadran i kad se red rei promeni; naprimer. A je mu B,
B je ena A, A je mukarac koji je u braku sa B, A je u braku
sa B, koja je ena, sve to ima isti smisao. Oigledno je da su dve reenice
istinite ili su obe lane ako imaju isti smisao; zato ono to razlikuje istinu
od lanosti treba pre traiti u smislu reenica nego u samim reenicama.
Neke reenice koje, na prvi pogled, izgledaju korektno sastav
ljene, u stvari su besmislica, tj. nemaju nikakav smisao. Takve su,
ako se doslovno interpretiraju, reenice potreba je majka pronalaska
i odugovlaenje krade vreme. Jedan veoma vaan deo logike sintakse
sastoji se iz pravila za izbegavanje besmislica u sastavljanju reenica.
Ali nas se trenutno tiu reenice koje su toliko proste da se ne izlau
opasnosti da budu besmislene.
Najlaki nain da doemo do onoga to je smisao jedne
reenice jeste da se upitamo ta je zajedniko reenici na jednom
jeziku i njenom prevodu na drugi. Pretpostavimo da u datoj prilici
143
kaem nekom Englezu: Vruina mi je a Francuzu: Jai chaud,

te dve reenice izraavaju isto stanje duha i tela, i ista injenica
ih ini istinitim (ili lanim). Tako izgleda da smisao jedne reenice
ima dva aspekta: s jedne strane, izraava stanje osobe koja
je izgovara, a s druge strane pokazuje na neto izvan toga trenutnog
stanja, od ega zavisi njena istinitost ili lanost. Ono to jedna potvrdna
reenica izraava jeste u v e re n je ; ono to je ini istinitom ili lanom
jeste in jen ica , koja se, uopte uzev, razlikuje od uverenja. Istina ili
lanost su spoljanje relacije, to znai, nikakva analiza jedne reenice
ili jednog uverenja nee pokazati da li je ona istinita ili lana (ovo ne
vai u logici i matematici, gde istinitost ili lanost, jedno od ta dva
u svakom odreenom sluaju slede iz oblika reenice. Ali ja trenutno
ne govorim o logikoj istini). Razmotrimo, naprimer, reenicu ja sam
ujak, i pretpostavimo da znate da vaa sestra u Indiji treba da dobije
dete, ali da ne znate da li je dete ve roeno. Nikakva analiza reenice
ili vaeg stanja duha nee pokazati da li je ta reenica istinita ili lana,
poto njena istinitost ili lanost zavise od dogaaja u Indiji koji su vam
nepoznati. Ali iako vam shvatanje reenice ne omoguuje da znate da
li je ona istinita ili lana, ono vam omoguuje da znate kakva bi je
injenica uinila istinitom a kakva lanom; to, zato, spada u smisao
reenice, ili je bar nerazdvojno od toga smisla, iako se moe dogoditi
da stvarna istina ili lanost (tj. jedno od toga u jednom sluaju) nije
od njega nerazdvojna.
Ako su istina i lanost definisani, moemo rei da e dve
reenice imati, po definiciji, isti smisao ako neko stanje stvari, koje
jednu od njih ini istinitom, ini istinitom i drugu, i obratno. Ali, kao
to emo videti, nije jasno da li se istina i lanost mogu definisati
bez prethodnog definisanja smisla.
Smisao ima, rekli smo, dve strane, od kojih bismo jednu mogli
nazvati subjektivnom, a drugu objektivnom. Subjektivna strana je u
vezi sa stanjem osobe koja tu reenicu izgovara, dok je objektivna
strana u vezi sa onim to bi reenicu inilo istinitom ili lanom. Ponimo
sa razmatranjem subjektivne strane.
Kad kaemo da je neka reenica istinita, mislimo da osoba
koja to iznosi kao tvrdnju eli da govori istinito. ovek moe izgovoriti
jednu reenicu bez namere da je tvrdi: kad glumac kae to sam ja,
Hamlet, Danac, niko mu ne veruje, ali ga niko i ne optuuje za la.
To pokazuje daje subjektivna strana u analizi smisla bitna. Kad kaemo
da je neka reenica istinita, hoemo da kaemo neto o stanju duha
osobe koja je izgovara ili je slua verujui joj. U stvari, uverenja su,
svega, istinita ili lana; reenice postaju takve samo zahvaljujui
tome to mogu da izraze uverenja. Zato subjektivnu stranu smisla
reenice treba traiti u uverenjima.
144
Moemo rei da dve reenice imaju isti smisao ako izraavaju

isto uverenje. Ali, rekavi to, moramo objasniti u kome smislu dve
osobe (ili jedna osoba u raznim prilikama) mogu imati isto uverenje,
i kako moemo proveriti da li je to sluaj. U praktine svrhe, moemo rei
da dve osobe koje govore istim jezikom imaju isto uverenje ako prihvate
istu reenicu koja to uverenje izraava; a kad dve osobe govore na
raznim jezicima, njihova uverenja su ista ako kompetentan prevodilac
smatra reenicu kojom jedan od njih izraava svoje uverenje prevodom
one koju je upotrebila druga osoba. Ali ovaj kriterijum nije teoriski
dovoljan, jer se deci koja ne umeju da govore mora dozvoliti da imaju
uverenja, kao to se to mora (rekao bih) dozvoliti i ivotinjama.
Uverenje, onako kako elim da upotrebim tu re, oznaava
stanje duha ili tela, ili oboje, u kome ivotinja postupa u vezi sa neim
to nije ulno prisutno. Kad odem na stanicu oekujui da naem voz,
moja akcija izraava jedno uverenje. Isti je sluaj sa akcijom psa uzbu
enog mirisom lisice, kao i ptice u sobi, koja udara o prozorska stakla
elei da izleti napolje. Meu ljudima, jedina akcija kojom se uverenje
izraava sastoji se, vrlo esto, u izgovaranju odgovarajuih rei.
Videemo da je uverenje, prema gornjoj definiciji, usko
povezano sa znaenjem i sa ostensivnom definicijom. Rei imaju
znaenje kad postoji neka asocijacija ili uslovni refleks koji ih povezuje
sa neim izvan njih samih ovo, bar, vai za indikativne rei. Kaem
vidi, eno lisice, i vi postupate kao to biste postupali kad biste nami
risali lisicu. Kaem lisica kad vidim lisicu, jer lisica sugerie re
lisica, i obratno. Kad neposredno posle nestanka lisice izgovorimo
re lisica, a vi, ne videvi ivotinju, ujete tu re, postoji uverenje
u gore definisanom smislu. Zato, bez rei, traite lisicu. Ali uverenje
postaje odreeno stanje duha samo kad je akcija zadrana naprimer,
kada ste upravo videli voz koji nameravate da uzmete sutradan. Kad
se trai neposredna akcija, energija se moe preneti u miie, i uverenje
se moe pokazati samo kao karakteristika telesnih pokreta. Ali mora
se imati u vidu da su uzvici lisica ili hej telesni pokreti; zato ne
moemo porei da telesni pokreti mogu izraavati uverenja.
Spoljanja referenca, koju smo razmatrali u poslednjoj glavi,
postoji u svim indikativnim recima kad se one upotrebljavaju onako
kako je upotreba rei poela. Ona postoji i u neverbalnom ponaanju,
naprimer, kad pas raskopava zeju rupu poto je video zeca kako je
u nju utrao. Ali kad je ponaanje neverbalno, esto je teko i posmatrau
i vriocu akcije da kau na ta se ponaanje tano odnosi. Rei
su, kao vage i termometri, instrumenti od kojih se trai preciznost,
iako one esto nisu naroito dobri instrumenti; ali ono to one
preciziraju moe postojati, i priblino se shvatiti, i bez nji
hove pomoi.
145
Pretstaviemo stvar ematski, uz manje-vie nerealno uproavanje: prisustvo stimulusa A uzrokuje izvesnu vrstu ponaanja,
recimo B; kao rezultat iskustva, neto drugo, recimo C, moe da pro
uzrokuje B bez prisustva A. U tome sluaju, za C se moe rei da pro
uzrokuje uverenje kod A, a za uverenje kod A moe se rei da
pretstavlja karakteristiku ponaanja B. Kad doe do reci, sve ovo
postaje preciznije. Zato to ste videli lisicu (A), izgovorili ste re lisica
(B), ili ste videli trag lisice na snegu (C), i, videi ga, rekli ste lisica.
Vi tada verujete u A zbog C. A ako trag odista potie od lisice, vae
uverenje je istinito.
Ono to ima spoljanju referencu uverenje, ili ideja, ili
telesni pokret u nekim je sluajevima javno, a u nekim privatno. Javno
je onda kad se sastoji od vidljivog ponaanja, ukljuujui govor; privatno
je onda kad se sastoji iz slika ili misli. (Znaenje javnog i privatnog
u ovom smislu bie objanjeno u Treem delu.) Kad ono to se pojavi
u nekom organizmu ima spoljanju referencu, jedino to je u v e k pri
sutno jeste uzronost, koja je objanjena u poslednjem pasusu; naime,
pojava ima neke efekte koji bi rezultirali iz ulnog prisustva onoga
to pretstavlja njegovu spoljanju referencu. Daemo ime pretstavna
pojava svemu to se deava u jednom organizmu i ima spoljanju
referencu.
Osim bitnog kauzalnog odnosa pomou koga se definie
pretstavna pojava, u nekim vrstama takvih dogaanja postoje i drugi
odnosi. U slici seanja ima slinosti sa onim to se zamilja (tj. ega
se ovek sea). U drugim slikama verovatno je da e takoe biti slinosti,
mada manje egzaktne vrste. Ako vam neko kae va sin je pao u
provaliju i poginuo, po svoj prilici ete imati vrlo ivu sliku koja e
biti u izvesnim stvarima tana, a u drugim nee. Ali rei (osim kad
su onomatopeje) nemaju nikakve slinosti sa onim to znae, i zato
se verbalna uverenja ne mogu ocenjivati kao istinita ili lana na osnovu
razlike ili slinosti sa onim to one tvrde. Verbalno ponaanje je samo
jedna forma telesnog ponaanja koja je pretstavna; druga forma
ispoljava se ;kod psa koji raskopava zeju rupu. Moemo, sasvim uopteno, rei da telesno ponaanje, kad je pretstavno, ne mora nimalo
liiti na ono na ta se odnosi.
Ipak, u sluaju eksplicitnog jezika, esto ima stru k tu r a ln e
slinosti izmeu jedne reenice i onog to se njome tvrdi. Pretpostavimo
da ste videli kako je lisica pojela gusku, i onda kaete lisica je pojela
gusku. Prvobitni dogaaj je pretstavljao odnos izmeu lisice i
guske, dok reenica stvara odnos izmeu rei lisica i rei guska,
pomou rei pojela, koja stoji izmeu njih. (Uporedi Vitgentajnov
10 Ljudsko znanje
146
Ova mogua strukturalna slinost izmeu neke reenice

i onog to se njome tvrdi ima izvesnog znaaja, koji ipak, mislim,
nije osnovni.
Gornji pregled onoga to ini pretstavni dogaaj itsinitim je, verujem, taan kada je primenljiv, ali ima raznih ekstenzija koje
istini daju iri opseg.
Ponimo sa seanjem. Moete se setiti nekog dogaaja koji ne
zahteva nikakvu sadanju akciju, i u tom sluaju gornja definicija
istinitog nije primenljiva. Vae seanje, ako je u slikama, moe onda
da bude istinito u tome smislu to lii na dogaaj. ak i kada se ne
trai nikakva sa d a n ja akcija, mogu postojati budue situacije u kojima
vae seanje igra praktinu ulogu, i tada moe da se nazove istinitim
ako odgovori zahtevima.
Ali jo je vanije ono to bi se moglo nazvati izvedenim
znaenjem, koje je osobina reenica ije nekolike rei imaju primarno
znaenje. Pretpostavimo da za jedno odreeno dete rei maka,
pas i mrzeti imaju primarno znaenje, u tome smislu to su bile
nauene pomou ostensivne definicije. Tada reenica make mrze
pse ima znaenje koje ne mora da se naui pomou novog procesa
bilo ostensivnog bilo nominalnog definisanja. To je, tavie, reenica
koja se nikad ne moe proveriti jednim ulnim dogaanjem; u tome
se ona razlikuje od reenice kroz jedan trenutak ue se zagluna jeka.
Samo na Platonovom nebu mogli bismo videti MAKU kako mrzi
PSA. Ovde na zemlji ima mnogo injenica zahvaljujui kojima je reenica
istinita, i sve one se ne mogu iskusiti istovremeno. Odnos reenice prema
injenicama zahvaljujui kojima je ona istinita izvodi se iz izvesnog
broja drugih reenica, od kojih svaka ima formu: Ovo je maka, a
ono je pas, i ovo mrzi ono. (Uzimam mrnju kao karakteristiku
oiglednog ponaanja; to ne izlaem kao teoriju, ve kao ilustraciju.)
Imamo tri reenice, (a) ovo je maka, (b) ono je pas, (c) ovo
mrzi ono. Svaka od njih moe da bude direktno prouzrokovana
sadanjim plnim injenicama, ukoliko je posmatra nauio engleski.
Dovoljan broj takvih reenica, ili odgovarajuih posmatranja, odnosno
uverenja, vremenom e, kod veine ljudi, uzrokovati reenicu make
mrze pse, ije znaenje po zakonima sintakse sledi iz znaenja reenica
u oblicima (a), (b) i (c). U tome smislu je znaenje takvih reenica
izvedeno. Za sad, poto smo primetili da je znaenje veine reenica
izvedeno, elim da se ograniim na reenice ije je znaenje primarno.
Razmotrimo reenicu ovo je maka, izgovorenu kad je
maka ulno prisutna. Dosada sam razmatrao istinu i lanost kao
ideje koje se mogu primeniti samo na pretstave o stvarima koje nisu*
T r a k ta t.)
* Wittgenstein: Tractatus logico-philosophicus.
147
ulno prisutne, a ako bismo se striktno pridravali toga gledita, nae
reenice (a), (b) i (c), kada su izgovorene, ne bi bile ni istinite ni lane.
Takav nain upotrebe reci ne bi, meutim, bio podesan, i zato u radije
rei da su (a), (b) i (c) istinite ili lane.
Ako, u prisustvu neke ivotinje, kaem ovo je maka,
kakve su mogunosti da to bude lano? Postoji, najpre, svesno laganje:
moda razgovaram sa slepcem, i elim da on misli kako je u pitanju
maka iako se u stvari radi o zecu. Moemo iskljuiti ovaj sluaj, na
osnovu toga to reci koje izgovaram ne izraavaju uverenje, i jo na
osnovu toga to re maka nije uzrokovana onim to vidim, nego
nekom zadnjom namerom. Zatim, moe se dogoditi da ne vidim jasno,
zbog mraka ili slabog vida, i kad neko upali jo jednu sijalicu, ja kaem
Oh, vidim da to nije maka. U ovom sluaju ono to vidim mora
donekle liiti na maku, i ako sam rekao ovo je neto to lii na maku,
govorio sam istinu. Zatim, imamo sluaj nedovoljnog poznavanja
jezika, koje me navodi da dam ime maka onom to se zvanino
naziva puma. U ovom sluaju greka je samo drutvena: moj jezik
nije korektan engleski, ali na jeziku koji govorim moj iskaz je taan.
Na kraju, moda patim od d eliriju m tr e m e n sa , i vidim maku tamo
gde nieg nema, bar sa javne take gledita. Ako se ne radi o takvim
neuobiajenim sluajevima, moj iskaz ovo je maka bie istinit.
Kad je maka tu, i kaem evo make, kakav je odnos onoga
to kaem prema stvarnom, prisutnom etvoronocu? Postoji kauzalan
odnos: prizor make uzrokuje re maka, ali to, kao to smo videli
u sluaju nejasnog vida, nije dovoljno da osigura istinitost, jer i neto
to nije maka moe da uzrokuje re maka. Kad kaem ovo je
maka, tvrdim da postoji neto to nije samo moje trenutno vizuelno
iskustvo, nego ivi, die, maue, prede i moe da ima svoje maje radosti
i tuge. Sve je to pogreno u sluaju d eliriju m tr e m e n sa . Uzmimo zato
prostiji primer, recimo ovo je plavo. Ovaj iskaz ne mora implicirati
nita vie od jednog mog privatnog iskustva, i zato nije podlono onoj
vrsti greke o kojoj se radi kada je re o pijanici. U ovom sluaju, jedina
mogua greka proisticala bi iz neznanja jezika, koje me navodi da
nazovem plavim ono to bi drugi nazvali ljubiastim. Ovo je
drutvena greka, ne intelektualna greka; ono to verujem istinito je,
samo su moje rei ravo odabrane. U ovom sluaju je, stoga, mogunost
stvarne neistinitosti mog iskaza minimalna.
Moemo rei, uopteno : indikativna re je istinita kad je
uzrokovana onim to ona znai, pod pretpostavkom da je re upotrebljena na nain koji bi se mogao nazvati eksklamatornim, kao kad
ljudi viu vatra! ili ubistvo! U razvijenom govoru obino odbacujemo
ovaj nain upotrebe indikativnih rei, i, umesto njega, stavljamo pred
njih re ovo je. Tako je iskaz ovo je plavo istinit ako je uzrokovan
10*
148
onim to plavo znai. Ovo je u stvari tautologija. Ali veina rei,

kao to su maka i pas, znai ne samo ono to moe da bude tre
nutni percept, nego i uobiajene okolnosti u kojima se pojavljuje takva
vrsta percepata. Ako su to samo uobiajene ali ne i nepromenljive
okolnosti, moe se greiti prilikom upotrebe rei koju taj percept uzro
kuje; to je sluaj rtve d e lir iju m tr e m e n s a , kao i Isaka kad mu se od
Jakova uinilo daje Jezekilj. Veina rei pretstavlja animalnu indukciju
koja je obino istinita, ali ne uvek; ovo vai, naroito, za imena objekata
ili vrsta objekata, kao to su nai prijatelji ili razne vrste ivotinja.
Zato kad god se takve rei upotrebljavaju kao posledice percepta,
postoji mogunost da se pogrei, mada je ona esto neznatna.
Moemo sad postaviti, kao definiciju : jedna reenica u obliku
ovo je A naziva se istinitom ako je uzrokovana onim to A
znai. Moemo, dalje, rei da je jedna reenica u obliku to je bio A
ili bie A istinita ako je ovo je A bilo, ili e u drugom sluaju
biti, istinito u gornjem smislu. Ovo vai za sve reenice gde se iznosi
koje su, odnosno koje su bile ili koje e biti, injenice percepcije, kao
i one u kojima, na osnovu jednog percepta, tano utvrujemo njegove
uobiajene okolnosti pomou animalnog zakljuivanja, bar u meri
u kojoj takve okolnosti mogu pretstavljati deo znaenja jedne indi
kativne rei. To se odnosi na sve injenine premise empiriskog znanja.
Ovo ne vai za opte iskaze kao psi laju, niti pak za principe zaklju
ivanja, bilo deduktivnog ili nedemonstrativnog. Oni se ne mogu razma
trati sve dok ne ispitamo znaenje logikih rei kao to su ili i sve.
Gore imamo, meutim, samo definiciju istine, ne i lanosti. Lanost
ostaje da se ispita docnije.
Naim definicijama znaenja i istine moe se staviti
vana primedba da obe zavise od interpretacije uzroka koja bi, prema
modernoj fizici, mogla izgledati gruba i samo delimino primenljiva
na prirodne procese. Ako se prihvati takvo gledite, sledi da sve defekte
ovog staromodnog pojma o uzroku imaju i pojmovi znaenje
i istina kako smo ih ovde interpretirali. Ne mislim, meutim, da je
ovo neka ozbiljnija zamerka. Oba pojma su iz drugih razloga neizbeno
unekoliko neodreena i neegzaktna, a ti drugi razlozi mnogo vie
oteavaju preciznost nego moderna fizika. Stavovi kao to su munja
prouzrokuje grmljavinu, mikroorganizmi prouzrokuju groznicu
rane prouzrokuju bol, mada nis tako izvesni kao to se ranije smatralo,
pa ak i ako je (u ta ja, iz razloga koji e se docnije videti, ne verujem,)
uzrok priprost pojam koji pripada izvesnoj fazi nauke, a nije funda
mentalna kategorija kao to se ranije mislilo, ipak izraavaju u
podesnoj formi istine o uobiajenom, mada ne i nepromenljivom,
toku prirode, i kao takvi jo uvek su upotrebljivi, osim tamo gde se,
kao u kvantnoj fizici* trae krajnje finese u tanosti, iako su kompli-
149
kovane i docnije najee neupotrebljive za svrhe predvianja. Kad

bi fiziari. mogli da proraunaju ljudsko ponaanje, ne bi nam biil
potrebni pojmovi kao to su znaenje, uverenje i istina. Ali
oni u meuvremenu ostaju korisni, i donekle se mogu osloboditi dvo
smislenosti i neodreenosti. Bilo bi beskorisno ii dalje od toga, iako
uzrok u stvari nije osnovni nauni pojam. Ali ako je, kao to ja
smatram, pojam uzroka neophodno potreban, onda se gornji
problemi ne pojavljuju, ili se bar pojavljuju samo u jednom modifikovanom obliku.
IX G L A V A
LOGIKE REI I LANOST

U prethodnoj glavi govorili smo o istinitosti uverenja i reenica
u sluajevima gde to zavisi samo od posmatranja, a ne i od zakluivanja
na osnovu prethodnog znanja. U ovoj glavi moramo poeti sa ispiti
vanjem reenica onih vrsta koje se mogu dokazati ili opovrgnuti kad
su poznati odgovarajui podaci izvedeni iz posmatranja. Kad se radi
0 takvim reenicama, ne moramo vie razmatrati odnos uverenja ili.
reenice prema neem to,uopte posmatrano, nije ni uverenje ni reenica;
umesto toga, moramo razmotriti samo sintaktike odnose izmeu
reenica, zahvaljujui kojima nesumnjiva ili verovatna istinitost ili
lanost izvesne reenice proizilazi i i istinitosti ili lanosti nekih drugih.
Pri takvom zakljuivanju ima izvesnih rei, koje u nazvati
logikim reima, od kojih se uvek pojavljuje bar jedna. Ima dve
vrste takvih rei, od kojih se jedne mogu nazvati svezama, a druge
optim reima, mada ne u uobiajenom gramatikom smislu. Primeri
sveza su ne, ili, i, ako-onda. Primeri optih rei su sve i
neki. (Zato je neki nazvano optom reju, videe se iz daljeg
izlaganja).
Upotrebljavajui sveze, moemo vriti razna prosta zaklju
ivanja. Ako je /? istinito, ne-/? je lano ; ako je p lano, ne-/?
je istinito. Ako je p istinito, /? ili q je istinito; ako je q istinito,
/? ili q je istinito. Ako je p istinito, i q je istinito, p i q je istinito.
1 tako dalje. Reenice koje sadre sveze nazvau molekularnim
reenicama, zamiljajui da su /? i q , povezani kao atomi. Ako
je data istinitost ili lanost skupa stavova, istinitost ili lanost svakog
molekularnog stava izvedenog iz tog skupa sledi po pravilima sintakse, i
ne zahteva novo posmatranje injenica. Mi smo, u stvari, u domenu logike^
Ako u pogledu p znamo i ta je obuhvaeno verovanjem
u /? i ta bi inilo p istinitim ili lanim, ta moete rei u po
gledu ne-/??
Ako je data reenica /?, moemo verovati u nju, ili ne. Ni
jedno ni drugo nije primarna upotreba reenice; primarna upotreba
151
sastoji se u izraavanju uverenja u neto drugo. Ako, osetivi kap na

svom nosu, kaem pada kia, to se moe nazvati primarnim tvre
njem, jer tu ne obraam nikakvu panju na reenicu, nego je upotreblja
vam da bih direktno ukazao na neto drugo, naime, na kiu. Ova vrsta
tvrenja nema svoj odgovarajui negativ. Ali ako mi kaete da li
pada kia?, i ja pogledam kroz prozor, mogu odgovoriti da ili ne
i ta dva odgovora su, takorei, na istom nivou.. U ovom sluaju meni
je najpre data jedna reenica, a zatim, zbog te reenice, data mi je i
meteoroloka injenica koja mi omoguuje da kaem da ili ne.
Ako je odgovor da, ja ne kaem pada kia, ve reenica pada
kia je istinita; jer ono to mi je bilo dato vaim pitanjem, bila je
jedna reenica, a ne meteoroloka injenica. Ako je odgovor ne, ja
kaem reenica pada kia je lana. Ovo nagovetava da bih m o d a
mogao interpretirati ne pada kia kao neto to znai reenica
pada kia je lana.
Takvo shvatanje, meutim, nailazi na dve tekoe. Prva je
u tome to bi onda bilo vrlo teko videti ta podrazumevamo pod
lanim; druga je u tome da bi bilo skoro nemogue razumeti kako se
putem posmatranja moe ustanoviti istinitost neke reenice koja sadri
re ne. Kad, u odgovor na vae pitanje, pogledam kroz prozor, ja
ne samo da ne primeujem da pada kia jer bih to mogao postii
i ne gledajui napolje nego u izvesnom smislu primeujem da ne
pada, ali kakav bi to smisao mogao biti, nije jasno.
Otkuda znam ta tvrdim kad kaem ne pada kia? Mogu
rei Video sam da je itavo nebo vedro, a znam da ne pada kia kad
je nebo vedro. Ali otkuda to znam? Zato to sam esto jednovremeno
posmatrao injenice koje mogu saeti u dve reenice nebo je vedro
i ne pada kia. Zato ne mogu na taj nain objasniti kako je dolo
do toga da znam negativne injenice.
U kom smislu, ako ga ima, postoje negativne injenice, nasuprot
istinitim reenicama koje sadre reci ne? Postavimo stvar ovako:
Zamislite neku osobu koja bi znala sve to bi se moglo iskazati bez
upotrebe reci ne, ili nekog njenog ekvivalenta; da li bi takva osoba
znala itav tok prirode, ili ne? Ona bi znala da je maslaak ut, ali ne
bi znali da on nije plav. Moemo rei da je cilj znanja da se opie svet,
i da ono to ini jedan sud percepcije istinitim (ili lanim) uopte je
neto to bi bilo injenica i onda kad nikakvih sudova ne bi bilo na
svetu. uta boja maslaka moe se smatrati takvom injenicom, i
mora se pomenuti u potpunom opisu sveta. Ali da li bi postojalo maslakovo neplavetnilo kad ne bi bilo nikakvih sudova? i moramo li mi,
u potpunom opisu maslaka, pomenuti sve boje koje nisu njegove?
Razmotrimo sluaj gde nas percepcija vodi najneposrednije
mogue vrlo jednostavnom negativnom sudu. Pretpostavimo da ste
152
uzeli eer mislei da je to so; kad ga probate, verovatno ete uzviknuti

ovo n ije so. U takvom sluaju sudaraju se ideja i senzacija : vi imate ideju
o ukusu soli, i senzaciju ukusa eera, i iznenadni ok zbog toga to
su oni toliko razliiti. Percepcija izaziva negativni sud samo kad je
korelativni pozitivni sud ve bio donet ili uzet u obzir. Kad traite
neto to ste izgubili, kaete ne, nije tamo; posle bljeska munje moete
rei nisam uo grom. Ako ste videli drvored bukava sa jednim brestom
izmeu njih, moete rei to nije bukva. Ako neko kae da je nebo
potpuno vedro, a vi otkrijete oblak na horizontu, moete rei nije
potpuno vedro. Sve su to sasvim oigledni negativni sudovi koji,
prilino direktno, proistiu iz percepcije. Pa ipak, ako vidim da je
maslaak ut, teko da bih obogatio svoje znanje ako bih primetio da
nije plav ili crven. ta, onda, znai istiniti negativni sud, u odnosu na
objektivnu injenicu?1.
U svim spontanim negativnim perceptivnim sudovima, iskustvo
koje nas vodi tome sudu je, u svojoj sutini, jedne iste vrste. Ima se
slika ili ideja senzacije odreene klase, i senzacija iste klase ali razliita
od one o kojoj se imala ideja. Oekujem da u videti plavo, a ugledam
crveno ; oekujem ukus soli, a dobijem ukus eera. Ovde je sve pozitivno :
ideja plavog, senzacija crvenog, iskustvo razlike. Kad kaem razlike,
ne mislim samo na logiku neidentinost, kakva postoji (naprimer)
izmeu jedne boje i jednog ukusa; mislim na onu vrstu razlike koja
se osea izmeu dve boje. Ta vrsta razlike je razlika u stepenu. Moemo
prei od plavog na crveno preko niza meutonova, od kojih se svaki
subjektivno ne moe razlikovati od sledeeg. Moemo rei da izmeu
dve nijanse boje postoji velika razlika, to bi bilo besmisleno ako
bi bilo reeno za jednu boju i jedan ukus. Dve nijanse boje imaju neku
vrstu inkompatibilnosti: kad u jednom pravcu vidim plavo, ne vidim
istovremeno u tom pravcu i crveno. Druge vrste senzacija imaju slinu
inkompatibilnost; u svakom sluaju, ovo vai za senzacije dodira:
ako oseam da mi je neki deo tela zagolican, ne oseam istovremeno
da je prignjeen.
Kad, na osnovu percepcije, kaem ovo nije plavo, to se moe
interpretirati tako da znai ovo je boja koja se razlikuje od plave,
gde je razlikuje pozitivan odnos koji bi se mogao nazvati neslinou,
a ne apstraktnom neidentinou. U svakom sluaju, moe se smatrati
da je to injenica zahvaljujui kojoj je moj sud istinit. Moramo razli
kovati ono to jedan sud izraava i ono to se njime tvrdi, tj. ono to ga
ini istinitim ili lanim. Tako, ako istinito kaem ovo nije plavo,
1 U nastavku nastojim da pokaem da je mogue definisati istinitost
negativnih sudova ne pretpostavljajui da postoje negativne injenice. Ja teim samo
da razradim jednu teoriju koja osigurava taj rezultat; ne tvrdim da nema neke
alternativne teorije koja bi mogla da isto tako bude zadovoljavajua.
153
sa subjektivne strane postoji razmatranje reenice ovo je plavo iza

koga sledi odbacivanje, dok sa objektivne strane postoji neka boja
koja se razlikuje od plave. Na taj nain, to se tie sudova o boji, izbegavamo potrebu za negativnim injenicama kao onim to negativne
sudove ini istinitim.
Ali ostaje jedna tekoa, i to vrlo ozbiljna. Gornja teorija
uspeva samo zahvaljujui inkompatibilnosti razliitih boja, tj. injenici
da, ako vidim crveno u odreenom pravcu, ne vidim istovremeno plavo
u tom pravcu. Ovo ponovo uvodi ne, ega pokuavamo da se oslo
bodimo. Ako bih mogao da vidim i plavo i crveno istovremeno u datom
pravcu, onda ovo je crveno ne bi bio osnov za ovo nije plavo.
O se a se da je nemogunost vienja dve boje istovremeno u istom
pravcu logika nemogunost, a ne indukcija na osnovu iskustva; ali
to je samo jedna od raznih hipoteza koje su p r im a f a c ie mogue. Pretpo
stavimo da je, u jednom datom pravcu od mog oka, bio izvor crvene
svetlosti, kao i izvor plave svetlosti direktno iza njega; onda bih imao
izvesnu koloristiku senzaciju koja ne bi bila ni crvena ni plava, nego
bi se sastojala iz nekakve jedinstvene nijanse boje. Onda bi izgledalo
da su razne nijanse boje jedine senzacije svoje vrste koje su fizioloki
mogue, i da nema nieg analognog sluanju muzikog akorda.
Ispitajmo hipotezu da je inkompatibilnost crvenog i plavog
logika, i upitajmo se da li nam to pomae da eliminiemo ne iz
objektivnog sveta. Mi sad pretpostavljamo da je tautologija kad se
kae: ako u datom trenutku postoji u vidnom polju crvena boja u
odreenom pravcu, u tome pravcu u isto vreme nema plave boje.
Prostije, mada manje precizno, mogli bismo da nau pretpostavku
ovako iskaemo: Logiki je nemogue da i ovo je crveno i ovo je
plavo budu oba istiniti o datom ovo. Ali ova pretpostavka, bila ona
istinita ili lana, nee nam pomoi. Dva pozitivna predikata, kao to
je Lajbnic pokazao, dokazujui da je Bog mogu, ne mogu da budu
logiki inkompatibilni. Zato naa pretpostavka zahteva od nas da
smatramo ili crveno ili plavo ili oboje kao neto kompleksno,
i bar jedno mora sadrati ne u svojoj definiciji. Jer, ako
su data dva kompleksna predikata P i Q, oni e biti lo g i k i
inkompatibilni samo ako jedan od njih sadri elemenat A, a drugi
sadri elemenat ne-A. U tome smislu su zdrav i bolestan inkom
patibilni, kao i iv i mrtav. Ali logike inkompatibilnosti moe
biti samo ako se ona na kraju izvede iz inkompatibilnosti dvaju stavova
p i ne-p. Zato ne moemo eliminisati ne iz objektivnog sveta ako pret
postavimo da su crveno i plavo lo g i k i inkompatibilni.
Ispitajmo paljivije gledite da inkompatibilnost crvenog i
plavog ima fizioloki izvor. To znai da treba da pretpostavimo da
stimulus izvesne vrste prouzrokuje senzaciju crvenog, dok stimulus
154
druge vrste prouzrokuje senzaciju plavog. Sklon sam da verujem da

je to najbolja teorija, ali onda moramo da objasnimo inkompatibilnost
dve vrste stimulusa. Moe se smatrati da ova inkompatibilnost, kao
pojava iz fizike, proistie iz injenice da svaki svetlosni kvant ima
jednu odreenu koliinu energije, zajedno sa kvantnim zakonima koji
povezuju energiju i frekvenciju. Tekoa je u tome to nije dovoljno
rei da dati svetlosni kvant ima toliku i toliku koliinu energije; moramo
biti u stanju i da kaemo da on n e m a i neku drugu koliinu. Ovo se
uvek smatra kao neto to je samo po sebi toliko oigledno da se ak
nikad i ne istie. U klasinoj fizici su analogni principi mogli imati
logiku osnovu, ali u kvantnoj fizici inkompatibilnost izgleda sintetika.
Poimo od jedne nove take u naporu da eliminiemo negativne
injenice. Ako je data jedna jedina indikativna reenica, kao ovo
je crveno, moemo prema njoj imati dva stava, verovanja i neverovanja.
Oba su pozitivna u tome smislu to su to stvarna stanja organizma,
koja se mogu opisati bez rei ne. Svako moe da bude istinito,
ali istinitost jednog neverovanja nije sasvim ista stvar kao i istinitost
nekog verovanja. U prethodnoj glavi smo videli ta se podrazumeva
pod istinitou perceptivnog uverenja: ovo je crveno je istinito
ako je uzrokovano neim crvenim. Tada nismo definisali ta ini odgo
varajue neverovanje istinitim. Posvetimo se sada tome pitanju.
Ako je neverovanje u ovo je crveno sud percepcije to
je sluaj koji razmatramo onda ovo mora biti neka boja. Samo
se u logici ili filozofiji bavimo time da ne verujemo u crvenilo mirisa
ili boja; takvo neverovanje odgovara docnijoj fazi od one koju treba
razmotriti u vezi sa naim sadanjim problemom. Zato u poi od toga
da kad god, donosei sud percepcije, ne verujemo u ovo je crveno,
mi uvek percipiramo neku drugu boju. Moemo zato rei da je nevero
vanje u ovo je crveno istinito kad je uzrokovano neim to prema
crvenilu ima odnos pozitivne neslinosti koju smo ranije razmatrali.
(Ovo je dovoljan, ne i nuan, uslov).
Moramo sad da interpretiramo zakon kontradikcije. Ne smemo
rei Ovo je crveno i ovo nije crveno ne mogu biti oba istiniti
poto nam je stalo da eliminiemo ne. Moramo rei Neverovanje u
reenicu verovanje da je ovo crveno kao i neverovanje da je ovo crveno
oba su istinita uvek je istinito. Izgleda da na taj nain moemo zameniti
ne i lanost, neverovanjem i istinom neverovanja. Onda ponovo
uvodimo ne i lanost putem definicija : rei ovo nije plavo definiu se kao rei koje izraavaju neverovanje u ono to se izraava recima
ovo je plavo. Tako vie nije potrebno ne kao sastavni deo injenica
koji se ne moe definisati.
Gornja teorija moe se saeti na sledei nain: Sa take gledita
logike, ako su poznati bilo kakvi stavovi koji sadre re ne, meu
155
neizvedenim stavovima mora biti nekih koji imaju oblik ne-/? ili
oblik p implicira ne-#. Izgleda da sud ovo nije crveno moe da
bude sud percepcije, ukoliko je ovo boja koja nije crvena. Ovaj
sud se moe interpretirati kao neverovanje u ovo je crveno, poto
je neverovanje jedno stanje koje je isto toliko pozitivno kao i verovanje.
Dovoljan (ne i nuan) uslov za istinitost neverovanja u ovo je crveno
jeste taj da neverovanje treba da bude uzrokovano jednim ovo, koje
prema crvenom ima odnos pozitivne neslinosti.
Postoji i drugo proveravanje istine u nekim sluajevima,
koje je dovoljno a nije i nuno. Ovo je plavo je istinito ako e
osoba ije se verovanje izraava tim reima imati, pod pogodnim uslovima, oseanje sasvim tako, a lano je ako e ta osoba imati
oseanje kakvo iznenaenje. Za svako verovanje postoji odgova
rajue neverovanje. Jedna osoba ne veruje u ono to je izraeno
sa ovo je plavo ako e biti iznenaena ako je ovo je plavo istinito,
i ako e imati oseanje sasvim tako ako je ovo je plavo lano.
Rei ovo nije plavo (da ponovimo) izraavaju neverovanje u ono to
je izraeno sa ovo je plavo. Govorei uopteno, ne-p se mora definisati onim to ono iz ra a v a .
Cilj je ove teorije da objasni kako negativne reenice mogu
da budu istinite, i kako se mogu saznati, a da se ne mora pretposta
vljati da ima injenica koje se mogu tvrditi samo u reenicama koje
sadre re ne.
Svi empiriski negativni sudovi izvode se iz negativnih sudova
percepcije tipa ovo nije plavo. Pretpostavimo da u daljini vidite neku
ivotinju, koju u prvi mah smatrate psom, ali se ispostavi, kad se
priblii, da je to lisica. To zavisi od percepcije oblika, a percepcija
oblika zavisi od injenice da tamo gde vidite jednu boju, ne vidite
drugu. Trenutak kad kaete to nije pas, nego lisica je trenutak u
kome ste ugledali neto to niste oekivali, recimo lisiju dlaku. Kad
se vae iznenaenje analizira, svodi se na neki takav sud percepcije
kao to je ovo nije zeleno, nego mrko, tamo gde lisija dlaka neo
ekivano sakrije travu.
Ima jo stvari da se kau o negaciji, u vezi sa optim stavovima,
kao i u vezi sa logikom. Ali gornja analiza izgleda adekvatna tamo
gde se radi o negativnim sudovima percepcije, kao i uopte u svim
sluajevima u kojima nas posmatranje navodi da tvrdimo reenicu
koja sadri re ne.
Sad moramo pokuati da na slian nain postupimo sa reju ili.
U sluaju rei ili, jo oiglednije nego u sluaju ne, ono
to ini p ili q istinitim nije injenica koja sadri neki sastavni deo
koji odgovara rei ili. Pretpostavimo da vidim neku ivotinju i kaem
to je bio hermelin ilr lasica. Moj iskaz je istinit ako je to bio hermelin,
156
a istinit je i onda ako je to bila lasica; nema tree vrste ivotinje, hermelin-ili-lasica. U stvari, moj iskaz izraava parcijalno znanje kombinovano sa neodlunou; re ili izraava moju neodlunost, ne neto
objektivno.
Ali ovakvom shvatanju mogu se staviti primedbe. Moe se
rei da re hermelin oznaava jednu klasu ivotinja koje nisu potpuno
sline i da se isto odnosi na re lasica. Izraz hermelin ili lasica,
moglo bi se rei, oznaava samo jednu drugu klasu ivotinja, koja
se, kao svaka od prethodnih vrsta, sastoji od individua koje imaju
zajednike karakteristike ali i razlike. Mogla bi se lako nai jedna
re za hermelina-ili-lasicu, recimo, hersica, i onda bismo mogli rei
to je bila hersica. Time bi se bez ili tvrdila ista injenica koja se
ranije tvrdila uz pomo te rei.
Ili, da uzmemo prostiji primer: ima mnogo nijansi plave
boje, sa raznim imenima: postoji marinska plava, akvamarin, paunovoplava itd. Pretpostavimo da imamo skup nijansi plavih boja, koje emo
nazvati blt b2 itd., i pretpostavimo da sve to je plavo ima jednu od
tih nijansi. Onda je iskaz ovo je bl5 ili ba, ili itd., sasvim ekvivalentan
iskazu ovo je plavo, ali prvi iskaz sadri ili, dok drugi ne sadri.
Takve injenice, meutim, ako se ispravno interpretiraju,
potvruju gledite da je znaenje rei ili subjektivno. Ili moe da
bude eliminisano a da to nimalo ne utie na injenicu koja ini reenicu
istinitom ili lanom, ali utie na stanje duha osobe koja tu reenicu
tvrdi. Kad kaem to je hermelin ili lasica, moe se pretpostaviti da
dodajem ali ne znam ta je od toga dvoga; kad kaem to je hersica,
toga dodatka nema, iako bi on jo uvek bio istinit ako bih ga rekao.
U stvari, ili izraava svesno parcijalno neznanje, mada u logici ono
moe da slui i u druge svrhe.
U ovom pogledu postoji razlika izmeu take gledita logike
i take gledita psihologije. U logici, zanima nas samo ono to jednu
reenicu ini istinitom ili lanom; u psihologiji, zanima nas i stanje duha
osobe koja tu reenicu izgovara sa uverenjem. U logici, p implicira
p ili q , ali se u psihologiji stanje duha osobe koja tvrdi p razlikuje
od stanja duha osobe koja tvrdi p ili q , osim ako je osoba o kojoj
se radi logiar. Pretpostavimo d me upitaju koga ste dana ili u
London? Mogu da odgovorim u utorak ili sredu, ne seam se kad.
Ako znam da je to bio utorak, neu odgovoriti u utorak ili sredu,
uprkos injenici da bi taj odgovor bio istinit. U stvari, mi upotrebljavamo
re ili samo kad smo nesigurni, a kad bismo bili sveznajui, izrazili
bismo svoje znanje bez upotrebe te rei izuzimajui, odista, nae
znanje u pogledu stanja duha onih koji su svesni veeg ili manjeg stepena
svog neznanja.
157
Eljminisanje disjunktivnih injenica nije tako teko kao

eliminisanje negativnih injenica. Oigledno je da, iako mogu istinito
da verujem da je danas utorak ili sreda, nema, osim utorka ili srede,
nekog dana u nedelji koji bi se zvao utorak-ili-sreda. Ono to verujem
istinito je jer je danas utorak, ili zato to je danas sreda. Ovde se opet
pojavljuje ili, a istina je da ili ne moemo definisati. Ali ono to
ne moemo definisati nije karakteristika nesaznajnog sveta, nego oblika
parcijalnog saznanja.
Neko bi mogao da kae: Kad verujem u p ili q \ jasno je
da verujem u n e to , a to neto nije ni '' ni * q \ i zato mora biti neeg
objektivnog u ta verujem. Takvo dokazivanje bi bilo pogreno. Odluili
smo da, kad kaem da verujem u ne-/?, ja u stvari ne verujem u /?;
to znai, imamo reenicu koja ne sadri re ne, koja oznaava izvesnu
sadrinu u koju mogu verovati ili ne verovati, ali kad se doda re ne,
reenica vie ne izraava samo sadrinu, nego i moj stav prema njoj.
Sluaj rei ili je vrlo slian. Ako tvrdim danas je utorak ili sreda,
imamo dve reenice, danas je utorak i danas je sreda, od kojih svaka
oznaava izvesnu sadrinu. Moje disjunktivno tvrenje izraava stanje
duha u kome nijedna od tih sadrina nije ni potvrena ni opovrgnuta,
ali postoji neodlunost izmeu njih. Re ili ini da ta reenica vie
ne oznaava jedinstvenu sadrinu, nego izraava stanje duha u odnosu
prema dvema sadrinama.
Kad se jedna indikativna reenica tvrdi, radi se o tri stvari.
Postoji saznaj ni stav onoga koji neto tvrdi verovanje, neverovanje
i neodlunost, u sluajevima dosad razmatranim; postoji sadrina ili
postoje SBdrine oznaene tom reenicom; i postoji injenica ili injenice
zahvaljujui kojima je reenica istinita ili lana, i koje u zvati verifikatorima ili fabifikatorima te reenice. U reenici danas je utorak
ili sreda, saznaj ni stav je oklevanje, a postoje dve sadrine, naime,
smisao danas je utorak i danas je sreda; verifikator moe biti
injenica da je danas utorak ili injenica da je danas sreda, a falsifikator
moe biti injenica da je danas neki drugi dan u nedelji.
Reenica koja ne sadri nikakve logike rei moe samo da
izrazi uverenje. Kad bismo znali sve istinite reenice koje ne sadre
nikakve logike rei, i takoe znali da su one sve, svaka druga istinita
reenica mogla bi se dobiti logikim zakljuivanjem. Reenica koja
nije na listi postala bi istinita ako bi se ubacila re ne. Reenica u
kojoj su dve reenice povezane reju ili bila bi istinita ako bi bilo koja
od te dve sastavne reenice bila na listi. Reenica u kojoj su dve reenice
povezane reju i bila bi istinita ako se obe sastavne reenice nalaze
na listi. Ista vrsta logikog dokazivanja bila bi mogua za reenice
koje sadre logike rei sve i neki, kao to e se videti u
sledeoj glavi.
158
Tako, ako damo ime atomina reenica reenici koja ne

sadri logike rei, bie nam potrebno da kao premise sveznanja imamo
(a) listu svih istinitih atominih reenica, (b) reenicu sve istinite atomine reenice nalaze se u gornjoj listi. Onda bismo mogli doi do svih
drugih istinitih reenica putem logikog zakljuivanja.
Ali gornji metod ne uspeva bez (b), kad elimo da utvrdimo
istinitost jedne reenice koja sadri re svi ili neistinitost reenice
koja sadri re neki. Moemo, besumnje, nai zamene za (b), ali sve
e one sadrati, u stvari, re sve. Iz toga, izgleda, proizilazi da nae
znanje mora obuhvatiti premise koje sadre tu re, ili, stoje ekvivalentno,
koje tvrde lanost reenica koje sadre re neki. To nas vodi detaljnom
ispitivanju rei sve i neki, to e biti predmet sledee glave.
X GLAVA
OPTE ZNANJE
Pod optim znanjem podrazumevam znanje istinitosti ili
lanosti reenica koje sadre re svi ili re neki ili logike ekvivalente
tih rei. Moglo bi se misliti da re neki nije tako opta kao re svi,
ali to bi bila greka. To se vidi iz injenice da je negacija neki-reenice
jedna svi-reenica, i obratno. Negacija reenice neki ljudi su besmrtni
je svi ljudi su smrtni, a negacija reenice svi ljudi su smrtni je neki
ljudi su besmrtni. Tako, svaka osoba koja ne veruje u jednu nekireenicu mora verovati u jednu svi-reenicu, i obratno.
Isti elemenat univerzalnosti u jednoj neki-reenici ispoljava
se u analizi njenog znaenja. Pretpostavimo da kaem sreo sam crnca
na stazi. Moj iskaz je istinit ako sam sreo bilo kog lana itave klase
crnaca ; tako se to odnosi na itavu klasu, kao to bi bio sluaj i da sam
rekao svi su crnci afrikog porekla. Pretpostavimo da hoete da
opovrgnete moj iskaz; mogli biste da uinite dve stvari. Prvo, mogli
biste da pogledate itavu klasu crnaca, i dokaete da nisam sreo nijednog
od njih; drugo, mogli biste da pregledate klasu ljudi koje sam sreo,
i dokaete da nijedan od njih nije crnac. U oba sluaja je nuno potpuno
nabrajanje jedne klase.
Ali, po pravilu, jedna klasa se ne moe potpuno prebrojati.
Niko ne moe da nabroji klasu crnaca. Kad bi bilo mogue prebrojati
klasu ljudi koje sam sreo na stazi, morali bismo znati, za svakog
pretstavnika ljudske rase, da li sam ga ili nisam sreo na stazi. Ako
znam, na osnovu percepcije, da sam sreo A, B, C, i nikog drugog,
onda se mora pretpostaviti da znam opti stav sva ljudska bia izuzev
A, B i C nisu se srela sa mnom. Ovo u akutnom obliku postavlja problem
negativnih sudova percepcije, to smo razmatrali u prethodnoj glavi.
To takoe oigledno pokazuje da se nailazi na tekoe kad se hoe
da opovrgnu neki-reenice, odnosno da se dokau svi-reenice.
Ali no to nastavimo ispitivanje istinitosti ili lanosti
takvih reenica, pogledajmo najpre ta one znae.
Jasno je da reenicu svi su ljudi smrtni moe shvatiti osoba
koja nije u stanju da da spisak svih ljudskih bia. Ako razumete logike
16C
rei koje su tu ukljuene, kao i predikate ovek i smrtan, moete
potpuno s h v a titi tu reenicu, bili vi u stanju da znate njenu istinitost,
ili ne. Neki put nesumnjivo moete znati istinitost takve reenice iako
je prebrojavanje klase o kojoj se radi nemogue ; primer je svi prosti
brojevi osim 2 su neparni. Ovo je, naravno, tautologija, kao i iskaz
sve udovice su bile venane, to se ne saznaje putem prebrojavanja
udovica. Da bi se shvatila opta reenica, treba shvatiti samo in te n z ije \
sluajevi gde se znaju e k s te n z ije su izuzetni.
Dalje: kad je najpre data intenzija, prebrojavanje odgovarajue
ekstenzije mogue je samo putem univerzalnog negativa. Ako je, naprimer,
dato da su stanovnici izvesnog sela A, B, C. . . , to daje ekstenziju
stanovnik ovog sela samo ako znamo da nijedno ljudsko bie osim
A, B, C. . . ne stanuje u ovom selu. Tako se jedna klasa, ako nije
d e fin isa n a prebrojavanjem, moe prebrojati samo uz pomo neke
negativne svi-reenice za koju se mora pretpostavljati da je poznata.
Iako se, u istoj logici, jedan svi-stav moe dokazati samo
pomou premisa koje su svi-stavovi, ima mnogo svi-stavova u koje
svi verujemo iz razloga izvedenih iz posmatranja. Takvi su psi laju,
ljudi su smrtni, bakar sprovodi struju. Konvencionalno je gledite
da su takvi stavovi induktivna uoptavanja, koja su verovatna, ali
nisu izvesna, kad su njihove premise poznate. Pretpostavlja se da znamo
na osnovu posmatranja A je pas i A laje, B je pas i B laje, itd. ;
takoe se pretpostavlja da ne znamo nikakav stav oblika X je pas
i X ne laje. Pretpostavlja se da iz toga sledi da verovatno svi psi laju.
Mene trenutno ne zanima valjanost takvog zakljuivanja, ve samo
injenica da je znanje principa koji garantuje njihovu valjanost, ako
postoji, opte znanje, i to takve vrste da se ne moe zasnivati na posmatranju. Indukcija, zato, ak i kad je valjana, ne moe da nam pomogne
da shvatimo kako smo doli do opteg znanja.
Postoje tri glavna naina da se doe do optih stavova. Neki
put su to tautologije, kao sve udovice su ene; neki put su oni rezultati
indukcije; neki put se dokazuju potpunim prebrojavanjem, naprimer
u ovoj su sobi svi mukarci. Poeu razmatranjem potpunog pre
brojavanja.
Sa take gledita znanja, mada ne i logike, postoji vana
razlika izmeu pozitivnih i negativnih optih stavova; naime, neki
opti negativni stavovi izgleda kao da rezultiraju iz posmatranja isto
onako direktno kao i ovo nije plavo, to smo razmotrili u prethodnoj
glavi. U Alisi u zemlji iza ogledala kralj kae Alisi: Koga to vidi
da dolazi putem?, a ona kae: Vidim nikog da dolazi*, na ta kralj
* Na engleskom: I see nobody coming. Engleski jezik ne podnosi dve
negacije. Zbog razumljivosti diskusije, morao sam da prevodu dam, za srpski jezik
neuobiajenu, jednu negaciju. Prim. prev.
16C
rei koje su tu ukljuene, kao i predikate ovek i smrtan, moete
potpuno s h v a titi tu reenicu, bili vi u stanju da znate njenu istinitost,
ili ne. Neki put nesumnjivo moete znati istinitost takve reenice iako
je prebrojavanje klase o kojoj se radi nemogue; primer je svi prosti
brojevi osim 2 su neparni. Ovo je, naravno, tautologija, kao i iskaz
sve udovice su bile venane, to se ne saznaje putem prebrojavanja
udovica. Da bi se shvatila opta reenica, treba shvatiti samo in te n z ije ;
sluajevi gde se znaju e k s te n z ije su izuzetni.
Dalje: kad je najpre data intenzija, prebrojavanje odgovarajue
ekstenzije mogue je samo putem univerzalnog negativa. Ako je, naprimer,
dato da su stanovnici izvesnog sela A, B, C . . . , to daje ekstenziju
stanovnik ovog sela samo ako znamo da nijedno ljudsko bie osim
A, B, C. . . ne stanuje u ovom selu. Tako se jedna klasa, ako nije
d e fin isa n a prebrojavanjem, moe prebrojati samo uz pomo neke
negativne svi-reenice za koju se mora pretpostavljati da je poznata.
Iako se, u istoj logici, jedan svi-stav moe dokazati samo
pomou premisa koje su svi-stavovi, ima mnogo svi-stavova u koje
svi verujemo iz razloga izvedenih iz posmatranja. Takvi su psi laju,
ljudi su smrtni, bakar sprovodi struju. Konvencionalno je gledite
da su takvi stavovi induktivna uoptavanja, koja su verovatna, ali
nisu izvesna, kad su njihove premise poznate. Pretpostavlja se da znamo
na osnovu posmatranja A je pas i A laje, B je pas i B laje, itd.;
takoe se pretpostavlja da ne znamo nikakav stav oblika X je pas
i X ne laje. Pretpostavlja se da iz toga sledi da verovatno svi psi laju.
Mene trenutno ne zanima valjanost takvog zakljuivanja, ve samo
injenica da je znanje principa koji garantuje njihovu valjanost, ako
postoji, opte znanje, i to takve vrste da se ne moe zasnivati na posmatranju. Indukcija, zato, ak i kad je valjana, ne moe da nam pomogne
da shvatimo kako smo doli do opteg znanja.
Postoje tri glavna naina da se doe do optih stavova. Neki
put su to tautologije, kao sve udovice su ene; neki put su oni rezultati
indukcije; neki put se dokazuju potpunim prebrojavanjem, naprimer
u ovoj su sobi svi mukarci. Poeu razmatranjem potpunog pre
brojavanja.
Sa take gledita znanja, mada ne i logike, postoji vana
razlika izmeu pozitivnih i negativnih optih stavova; naime, neki
opti negativni stavovi izgleda kao da rezultiraju iz posmatranja isto
onako direktno kao i ovo nije plavo, to smo razmotrili u prethodnoj
glavi. U Alisi u zemlji iza ogledala kralj kae Alisi: Koga to vidi
da dolazi putem?, a ona kae: Vidim nikog da dolazi*, na ta kralj
* Na engleskom: I see nobody coming. Engleski jezik ne podnosi dve
negacije. Zbog razumljivosti diskusije, morao sam da prevodu dam, za srpski jezik
neuobiajenu, jednu negaciju. Prim. prev.
161
odvraa: Onda sigurno ima odlian vid! Ja pri ovoj svetlosti mogu
samo da nekog vidim. Poenta je, za nas, u tome to vidim nikog
n ije ekvivalentno reenici ne vidim nekog. Ovaj drugi iskaz je istinit
ako su mi oi zatvorene; njime se ne iznose nikakvi dokazi da nema
nikog; ali kad kaem vidim nikog, hou da kaem vidim, ali ne
vidim nekog, to je p r im a f a c ie svedoanstvo da nema nekog. Takvi
negativni sudovi su isto toliko vani kao pozitivni sudovi za sticanje
naeg empiriskog znanja.
Razmotrite, naprimer, iskaz kao to je ovo selo ima 623
stanovnika. Popisivai iznose takve iskaze s pouzdanjem, na osnovu
prebrojavanja. Ali prebrojavanje obuhvata ne samo 623 stava oblika
ovo je ljudsko bie, nego i beskonani broj stavova u obliku ovo
nije ljudsko bie, a na kraju i izvesnu sigurnost da imam dovoljno
takvih stavova da mogu biti prilino siguran da nikog nisam prevideo.
Dingis Kan je verovao u stav svi stanovnici Merva su poubijani,
ali se varao, jer su se neki zavukli u skrovita i on ih je prevideo. To
je bila jedna mogunost da se pogrei; druga mogunost bi bila ako
bi mu se uinilo da je neki groteskni zatvorenik, dugo dran izmeu
zidova, gorila.
Pretpostavimo da ste gestapovski oficir angaovan u nekoj
potrazi, i da ste konstatovali da je u odreeno vreme u jednoj kui
bilo samo petoro ljudi. Kako ste doli do toga? Kad primetite ljudsko
bie u bilo kom delu kue, naterate ga da doe u odreenu sobu; kad
konstatujete da niko nije ostao, prebrojite one koje moete videti, i
naete da ih ima pet. To zahteva da, pre svega, imate izvestan broj
sudova vidim oveka u ovom pravcu i vidim u tom pravcu neto
to nije ovek. To zahteva, zatim, sud u postupku koji sam obavio,
svaki ovek n kui bio bi primeen. Ovaj drugi sud bi vrlo verovatno
mogao biti pogrean iz zdravorazumskih razloga i moemo ga zane
mariti, ali onaj prvi zahteva da bude objanjen.
Kad odgovorite ne na pitanja kao to je ima li nekog tamo?
ujete li neto? da li to boli?, vi tvrdite jednu univerzalnu negaciju,
pa ipak va odgovor n a iz g le d rezultira direktno iz percepcije, kao da
ste odgovorili da. Ovo mora zavisiti od one vrste inkompatibilnosti
o kojoj smo diskutovali u prethodnoj glavi. Vi vidite neto, ali to se
svojim oblikom razlikuje od ljudskog bia; vaa auditivna svest je u
stanju oslukivanja, ne u stanju sluanja; u onom delu tela o kome se
radi vi oseate neto to nije bol. Samo zahvaljujui inkompatibilnosti
pozitivni percept vodi do univerzalnog negativa: mogu tvrditi da tamo
gde vidim plavo, ne vidim nikakvu nijansu crvenog, ukoliko je podruje
o kome se radi dovoljno malo. Takvi univerzalni negativi zasnovani
na percepciji prave velike tekoe, ali bez njih bi najvei deo naeg
empiriskog znanja bio nemogu, ukljuujui, kao to smo videli, sve
11 Ljudsko znanie
162
statistike i sve do ega se dolo nabrajanjem lanova klase definisane

intenzijom, kao stanovnici ovog sela ili prisutni u ovoj sobi. Moramo
zato, u naoj teoriji saznanja nai mesta za univerzalne negative zasno
vane ^ percepciji.
Ipak, za trenutak u taj problem ostaviti po strani, da bih
ispitao da li ima optih in je n ic a , nasuprot istinitim optim stavovima;
i, ako se opte injenice odbace, ta je to to ini opte stavove istinitim,
kad su istiniti. Kad se odgovori na to pitanje, moda e biti lake otkriti
kako se saznaju istiniti opti stavovi.
Ima li optih in je n ic a ? Moemo postaviti to pitanje i u sledeem
obliku: Pretpostavimo da sam znao istinitost ili neistinitost svake
reenice koja ne sadri re svi ili re neki ili neki ekvivalenat bilo
koje od te dve rei; ta, onda, neu znati? Da li e ono to neu znati
biti samo neto o mom znanju i uverenju, ili e to biti neto to nema
nikakve veze sa znanjem ili uverenjem? Pretpostavljam da mogu rei
Braun je ovde, Dons je ovde, Robinson je ovde, ali ne neki
ljudi su ovde, jo manje ovde su tano trojica ljudi, ili svaki ovek
se ovde zove Braun ili Dons ili Robinson. I ja pretpostavljam da,
iako znam istinitost ili lanost svake reenice izvesne vrste, ne znam
da moje znanje ima tu potpunost. Kad bih znao da je moja lista kom
pletna, mogao bih zakljuiti da su ovde tri oveka, ali, ovako kako je,
ne znam da nema drugih.
Pokuajmo da objasnimo o emu se tu tano radi. Kad je
bio otkriven Antarktiki Kontinent, postalo je poznato neto to je
tamo postojalo no to je to iko znao; saznavanje je bilo relacija
izmeu onoga ko to percipira i neeg to je bilo nezavisno od percepcije
i, uopte govorei, od postojanja ivota. Ima li ieg slinog u sluaju
istinitih svi-reenica i neki-reenica, naprimer, na Antarktiku ima
vulkana ?
Dajmo ime sveznanje prvog reda znanju istine ili lanosti
svake reenice koja ne sadri opte rei. Ogranieno sveznanje prvog
reda znaie slino potpuno znanje koje vai za sve reenice izvesnog
oblika, recimo oblika je ovek. Treba da pronaemo ta n e zna
osoba sa sveznanjem prvog reda.
Moemo li rei da je jedina stvar koju ona ne zna ta da njeno
znanje ima potpunost prvog reda? Ako je tako, to je jedna injenica o
njenom znanju, a ne o injenicama koje ne zavise od znanja. Moglo
bi se rei da ona zna sve osim toga da nema vie nieg to bi se moglo
znati; izgledalo bi da joj nije nepoznata nijedna injenica koja ne
zavisi od znanja.
Uzmimo sluaj ogranienog sveznanja prvog reda. Pogledajte
reenice oblika * je ovek i je smrtan, i pretpostavite da neki
mudrac zna da li su te reenice istinite ili lane, za svaku vrednost
163
za koju te reenice imaju smisla, ali ne zna (to je u stvari istina) da

nema drugih vrednosti za koje te reenice imaju smisla. Pretpo
stavimo da su A, B, C. . . Z vrednosti za koje je * je ovek istinito,
i pretpostavimo da je za svaku od ovih vrednosti : je smrtan istinito.
Onda su iskazi A je smrtan, B je smrtan. . . Z je smrtan uzeti
zajedno, u s tv a r i ekvivalentni iskazu svi su ljudi smrtni, to znai, ako
je jedan istinit, istinit je i drugi, i obratno. Ali na mudrac ne moe
znati za tu ekvivalentnost. U svakom sluaju, ekvivalentnost trai
konjunkciju A je smrtan, B je smrtan. . . Z je smrtan, to znai,
trai reenicu zasnovanu na ponovljenoj upotrebi reci i, koju treba
interpretirati na isti nain kao i re ili.
Odnos i i ili je udan. Kad tvrdim p i #, moe se smatrati
da tvrdim p i da tvrdim q , tako da i u p i q izgleda nepotrebno.
Ali ako poriem p i q, ja tvrdim ne-p ili ne-#, tako da ili izgleda
potrebno da bi se interpretirala la n o s t jedne konjunkcije. Obratno,
kad poriem p ili #, ja tvrdim ne-p i ne-#, tako da je potrebna
konjunkcija da bi se interpretirala la n o s t disjunkcije. Tako su i
i ili uzajamno zavisni; i jedno i drugo moe se definisati pomou
drugog plus ne. U stvari, kako i tako i ili, odnosno ne mogu
se definisati pomou ne-p ili ne-#, kao i pomou ne-p i ne-#.
Oigledno je da su svi-reenice analogne konjunkcijama, a
neki-reenice disjunkcijama.
Nastavljajui sa svi su ljudi smrtni, dozvolimo naem
mudracu da razume i i ili i ne, ali pretpostavimo da je jo uvek
nesposoban za neki i svi. Pretpostavimo, dalje, kao i pre, da su
A, B, C. . . Z svi ljudi koji postoje, i da na mudrac zna A je smrtan
i B je smrtan i . . . i Z je smrtan; ali poto ne zna re svi, ne zna
ni da su A, B, C. . . Z svi ljudi koji postoje. Nazovimo taj stav P.
Pitanje koje nas se tie je: ta, u stvari, on ne zna ne znajui P?
U matematikoj logici, P se interpretira kao: Ma kakvo
bilo , ili nije ovek, ili je A, ili je B, ili je. . . Z. Ili se moe
interpretirati kao: Ma kakvo bilo , konjunkcija
je ovek i nije
A i nije B i. . . nije Z je lana. I jedno i drugo pretstavlja iskaz
0 svemu u vasioni, i izgleda nerazumno pretpostavljati da moemo
znati sve stvari u vasioni. U sluaju svi ljudi ima odista mesta za
sumnju, jer m o e biti ljudi na nekoj planeti ili nekoj drugoj zvezdi.
Ali kako stoji sa reenicom svi ljudi u ovoj sobi?
Sad emo pretpostaviti da su A, B, C svi ljudi u ovoj sobi,
da znam A je u sobi, B je u sobi, C je u sobi, da razumem i,
1 ili, i ne, ali ne i svi ili neki, tako da ne mogu znati A i B
i C su svi ljudi u ovoj sobi. Nazvaemo taj stav Q. ta ne znam
ne znajui Q?
ii-
164
Matematika logika interpretirajui Q, opet uvodi sve stvari
u vasioni to iskazuje u obliku: Ma kakvo bilo , ili nije u sobi
ili nije ovek ili je A, ili je B, ili je C; ili Ma kakvo bilo ,
ako nije A i nije B i nije C, onda nije ovek ili nije u sobi.
Ali u ovom sluaju logistika interpretacija, ma kako bila tehniki
podesna, izgleda psiholoki oigledno nerazumna, jer da bih znao ko
je u sobi, oigledno ne moram znati nita o onome izvan sobe. Kako,
onda, treba interpretirati Q?
U praksi, ako sam video A i B i C, i elim da budem siguran
u pogledu Q, pogledau u ormane, ispod stolova, i iza zavesa, i s vremena
na vreme rei nema nikog u ovom delu sobe. Teoriski, mogao bih
podeliti sobnu zapreminu na izvestan broj manjih zapremina, od kojih
je svaka taman toliko velika da u njoj moe biti mesta za malo ljudsko
bie; mogao bih da pregledam svaku zapreminu, i da kaem ovde
nema nikog osim tamo gde sam naao A i B i C. Na kraju, moramo
biti u stanju da kaemo pregledao sam sve delove ove sobe ako nae
tvrenje Q treba da bude opravdano.
Iskaz ovde nema nikog analogan je iskazu ovo nije plavo,
koji smo razmatrali u prethodnoj glavi. To n ije beskrajno proirena
konjunkcija: Braun nije ovde i Dons nije ovde i Robinson nije ovde
i. . ., kroz ceo spisak ljudske rase. On samo porie jednu osobinu koja
je zajednika mestima gde ima ljudskih bia, koju potvrujemo kad
kaemo ovde ima nekog, recimo kad se igramo murke. To ne stvara
nikakve nove probleme. Sad je pregledao sam sve delove sobe ili
neki ekvivalenat toga, univerzalno.
Ono univerzalno koje traimo moe se iskazati ovako: Ako
sprovodim izvestan postupak, svaka osoba u sobi postae primetna u
nekoj fazi tog postupka. Taj postupak mora biti stvarno izvren;
neemo nikad moi da budemo u pravu ako kaemo ima tano tri
uranijumova atoma u ovoj sobi, ali ljudska bia, na sreu, nikad nisu
mikroskopska. Nae univerzalno se moe postaviti u obliku: Ako
izvrim niz radnji Ax, A2 . . . A, svako ljudsko bie unutar izvesne
zapremine V bie opaeno za vreme bar jedne od tih radnji. To podrazumeva skoro nerazmrsivu zbrku logikih, fizikih, metafizikih i
psiholokih elemenata, a poto nas trenutno interesuju samo logiki
elementi, bie bolje da odaberemo drugi primer kojim bismo poeli.
Uzmimo: Maloas sam uo preko radija est piskova. To moe
da se interpretira ovako : Za vreme nedavnog, kratkog perioda vremena,
imao sam est vrlo slinih auditivnih senzacija izvesne precizno definisane vrste, naime, vrste zvane pisak. Svakoj od njih mogu dati
osobeno ime, recimo Px, P2, . . . P6. Onda kaem: Px i P2 i . . . P6 su
bili piskovi koje sam uo u vremenskom periodu od tx do t2. Taj iskaz
emo zvati R.
165
Prilino je oigledno da je ono to razlikuje R od konjunkcije

uo sam Pj i uo sam P2 i . . . i uo sam P6 negativno : to je znanje
da nisam uo druge piskove. Razmotrimo to. Pretpostavimo da pri
stajem da sluam piskove tokom perioda od pet sekundi, na ijem ete
mi poetku i kraju rei sad. Neposredno posle toga, kaete jeste
li uli neke piskove?, a ja kaem ne. Ovo, mada je logiki univerzalno,
moe psiholoki biti jedan jedini negativni sud percepcije, kao ne
vidim nikakvo vedro nebo ili ne oseam nikakvu kiu. U takvim
sudovima (ponavljamo) imamo sugeriranu ideju jednog kvaliteta i
senzaciju drukijeg kvaliteta koja nas navodi da ne verujemo u suge
riranu ideju. Ovde nemamo mnotvo trenutaka, nego prividnu sadanjost
u kojoj je jedan kvalitet prisutan, a drugi se osea kao otsutan. Znamo
nisam uo piskavost i prevodimo to sa nisam uo nikakve piskove.
Mnotvo piskova je mnotvo dogaaja nasuprot kvalitetima; ta
tema je ve obraena u vezi sa osobenim imenima.
Takve negativne sudove moemo proiriti izvan prividne
sadanjosti, jer nema otre granice izmeu senzacije i neposrtdnog
seanja ili neposrednog i pravog seanja. Kaete da li ujete pisak,
a ja ne odgovaram otsenim. , nego razvuenim ne-e-e-e. Na taj
nain se moja negacija moe rastegnuti na period od oko deset sekundi.
Pomou neposrednog seanja i pravog seanja njegov vremenski opseg
moe se beskrajno proiriti, tako da opravda iskaz kao to je ele
sam noi posmatrao i nisam video nijedan avion. Kad su takvi iskazi
opravdani, moemo rei izmeu vremena tx i vremena t2 video sam
tano est aviona, jer moemo podeliti taj period na manje periode;
pa za est perioda kaemo video sam avion, a za druge kaemo nisam
video nikakav avion. Ti razni sudovi se onda grupiu u seanju, i
omoguuju sud nabrajanja za vreme itavog tog perioda video sam
samo est aviona.
Ako je gornja teorija tana, negativni sudovi percepcije nisu
univerzalni: oni kau (naprimer) nisam uo piskavost, ne nisam
uo nikakve piskove. Sud nisam uo nikakve piskove logiki sledi,
jer je jedan pisak kompleks iji je jedan elemenat piskavost. Zaklju
ivanje je slino onome u kome u iz nisam nikog video zakljuuje
na nisam video nikakvu povorku. Povorka je grupa ljudskih bia,
i jedan ovek moe u raznim trenucima da spada u mnoge povorke,
ali povorke ne mogu postojati bez ljudskih bia. Moemo, zato, na
osnovu otsustva kvaliteta nazvanog ljudskost logiki zakljuiti da
nema povorki. Na slian nain, na osnovu toga to nema bunosti
moemo zakljuiti da nema bunih glasova.
Ako je gornja teorija tana, empiriski sudovi nabrajanja
zavise od univerzalnih negativnih sudova koji se logiki mogu izvesti
iz negativnih sudova percepcije koji se opet odnose samo na pojedine
166
kvalitete, kao ne vidim plavo. Na problem, to se tie takvih sudova,

reava se zato prethodnim teorijama o ne i o osobenim imenima.
Meutim, gore imamo samo jedan od naina pomou kojih
dolazimo do optih stavova. Taj nainje podesan kad je mogue potpuno,
nabrajanje, tj. kad postoji osobina P o kojoj moemo rei: a v a 2 . . .
a n su subjekti o kojima se P moe istinito tvrditi. On je primenljiv
da se doe do ovo selo ima 323 stanovnika, ili svi stanovnici ovog
sela prezivaju se Dons, ili svi matematiki logiari ija imena poinju
sa Q ive u Sjedinjenim Dravama. Ono o emu smo diskutovali
bilo je ovo: ta se trai da bi bilo mogue potpuno nabrajanje? Ali
ima mnogo optih stavova u koje svi verujemo iako je potpuno nabra
janje ili praktino ili teoriski nemogue. Oni se dele na dve vrste, tautologije i indukcije. U prvu vrstu spadaju svi petougaonici su poligoni,
sve udovice su imale mueve, itd. U drugu vrstu spadaju svi su ljudi
smrtni, svaki bakar sprovodi struju, itd. O svakoj od ovih vrsta mora
se neto, rei.
jTautologije su prvenstveno odnosi izmeu pojedinih svojstava,
ne izmeu stvari koje imaju ta svojstval Petougaonost je osobina iji
je elemenat mnogougaonost; ona se mdZSTlefinisati kao mnogougaonost
plus petostrukost. Tako svaki onaj ko potvruje petougaonost neminovno
potvruje mnogougaonost u isto vreme. Slino, : je udovica znai
je imala mua koji je mrtav, i zato se time, uzgred, tvrdi jcje imala
mua. Videli smo da se jedan elemenat tautologije pojavljuje kad
hoemo da interpretiramo sudove kao nisam uo nikakve piskove.
Striktno empiriski elemenat je nisam uo piskavost; piskovi se
definiu kao kompleksi iji je elemenat piskavost. Izvoenje zakljuka
nema piskova iz nema piskavosti je, dakle, tautoloko. Neu vie
govoriti o tautolokim optim stavovima, jer taj predmet spada u
logiku, koja nas ovde ne zanima.
Ostaje da se razmotre induktivne generalizacije ne njihovo
opravdavanje, ve njihov smisao, kao i to koje su injenice nune ako
te generalizacije treba da budu istinite.
Teoriski, moglo bi se metodom nabrajanja dokazati da su svi
ljudi smrtni: neki Kaligula koji bi vladao svetom, poto bi sproveo
potpuni popis stanovnitva, mogao bi da poubija svoje podanike i
onda izvri samoubistvo, uzviknuvi u samrtnom ropcu: Sad z n a m
da su svi ljudi smrtni. Ali u meuvremenu moramo se oslanjati na manje
definitivne dokaze. Najvanije pitanje je da li takve generalizacije, kad
nisu dokazane potpunim nabrajanjem, treba smatrati da tvrde jednu
relaciju intenzija, bilo izvesnu ili verovatnu, ili samo jednu relaciju
ekstenzija. I dalje: tamo gde postoji relacija intenzija koja opravdava
svaki A je B, mora li to biti lo g i k a relacija koja generalizaciju ini
167
tautologijom, ili postoji neka vanlogika relacija intenzija, o kojoj

stiemo verovatno znanje pomou indukcije?
Uzmite bakar sprovodi struju. Do te generalizacije dolo
se induktivno, a ta indukcija se sastojala iz dva del. S jedne strane,
bilo je eksperimenata sa raznim komadima bakra; s druge strane, bilo
je eksperimenata sa raznim materijalima, koji su pokazali, prilikom
svake probe, da se svaki elemenat ponaa na karakteristian nain
u pogledu sprovoenja struje. Dve faze postoje i pri utvrivanju indukcije
psi laju. S jedne strane, ujemo izvestan broj pasa koji laju; s druge
strane, primeujemo da se ivotinja svake vrste, ako se uopte uje,
oglaava na nain karakteristian za tu vrstu. Ali postoji i dalja faza.
Ustanovljeno je da atom bakra ima izvesnu strukturu, i sa te strukture,
a u skladu sa optim zakonima fizike, moglo se zakljuiti sprovoenje
elektriciteta. Ako sad d e fin ie m o bakar kao neto to ima izvesnu
atomsku strukturu, postoji jedna relacija izmeu intenzije bakar
i intenzije sprovodljivost, koja postaje logika ako se fiziki zakoni
prihvate kao pretpostavka. Ali imamo i jednu skrivenu indukciju,
naime, ono to se pokazuje kao bakar u analizama koje su vrene pre
moderne teorije o strukturi atoma, takoe je, i po novoj definiciji, bakar.
(Ovo treba da bude istinito uopte, ne univerzalno.) Samo ta indukcija
mogla bi, teoriski, da se zameni dedukcijom iz zakona fizike. Sami
zakoni fizike delimino su tautologije, ali su u svojim najvanijim
delovima hipoteze za koje se utvrdilo da objanjavaju veliki broj podre
enih indukcija.
Ista stvar se moe rei za psi laju. Iz anatomije pseeg grla,
kao i iz strukture svakog duvakog muzikog instrumenta, treba da je
mogue zakljuiti da iz njega mogu izai samo neki odreeni glasovi.
Tako zamenjujemo prilino uske induktivne dokaze, izvedene iz sluanja
pasa, mnogo irim dokazima na kojima se zasniva teorija zvuka.
U svim takvim sluajevima princip je isti. On je sledei/ Ako je
dato mnogo pojava, sve u vezi sa njima, izuzimajui poetnuprostor
vremensku distribuciju, sle^tautoloki iz malog broja optih principa,
koje zato smatramo istinitjml
Nas se sad ne tie ota je vrednost osnova tih optih principa,
ve karakter onoga to oni tvrde, t. j. da li oni tvrde relacije intenzije
ili isto ekstenzivne relacije ukljuivanja u klasu. Mislim da se moramo
sloiti sa prvom interpretacijom. Kad jedna indukcija izgleda pri
hvatljiva, to je zato to nam jedna relacija izmeu intenzija o kojima
se radi ne izgleda neverovatna. Logiari ija imena poinju sa Q ive
u Sjedinjenim Amerikim Dravama moe se dokazati potpunim
nabrajanjem, ali se u to nee verovati na induktivnim osnovama; poto
ne vidimo nikakvog razloga zato bi neki Francuz po imenu (recimo)
Qutelet morao da napusti svoju rodnu zemlju im se zainteresuje za
168
logiku. S druge strane, psi laju se odmah prihvata na induktivnim

osnovama, jer oekujemo mogui odgovor na kakvu vrstu zvukova
prave psi? Ono to indukcija ini u pogodnim sluajevima, jeste da
(uini jednu relaciju intenzija verovatnom. Ona to moe initi ak i u
sluajevima kad se opti princip nagoveten indukcijom pokae kao
tautologija. Moete primetiti daje l + 3 = 2 2, l + 3 + 5 = 3 2, l + 3 + 5 + 7 =
= 4 2, i zato pretpostaviti da je zbir prvih n neparnih brojeva uvek n 2;
kad formuliete tu hipotezu, lako je dokazati je dedukcijom. U kojoj
se meri obine naune indukcije, kao bakar sprovodi struju, mogu
svesti na tautologije, vrlo je teko pitanje, i vrlo dvosmisleno. Ima
raznih moguih definicija bakra, i odgovor moe zavisiti od toga
koju emo definiciju prihvatiti. Ne mislim, meutim, da relacije izmeu
intenzija, koje opravdavaju tvrenja oblika svaki A je B, mogu u v e k
da se svedu na tautologije. Sklon sam da verujem da ima intenzionalnih
relacija koje se mogu otkriti samo empiriski, i nisu, ni praktino ni
teoriski, sposobne da budu logiki demonstrirane.
Potrebno je, pre no to preemo na drugu temu, da kaemo neto
0 neki-stavovima, ili egzistencijalnim stavovima, kako se oni nazivaju
u logici. Iskaz neki A je B je negacija svaki A nije B (tj. nijedan A
nije B), a svaki A je B je negacija neki A nije B. Tako je istinitost
neki-reenica ekvivalentna lanosti odgovarajuih svi-reenica, i obratno.
Ispitali smo istinitost svi-reenica, i ono to smo rekli vai i za lanost
neki-reenica. Sad elimo da ispitamo istinitost neki-reenica, sa im
je u vezi lanost korelativnih svi-reenica.
Recimo, sreo sam g. Donsa, i rekao vam sreo sam jednog
oveka. To je neki-reenica: njom se tvrdi da je, za n e k u vrednost jc,
sreo sam , i je ovek istinito. Ja znam da je ovo o kome se radi
g. Dons, ali vi to ne znate. Ono to znam omoguuje mi da izvedem
istinitost reenice sreo sam jednog oveka. Tu postoji razlik od
izvesnog znaaja. Ako znam da su reenice sreo sam Donsa i Dons
je oV^k istinite, supstancijalni je zakljuak da je reenica sreo sam
jednog oveka istinita. Ali ako znam da sam sreo Donsa, a znam
1 da je Dons ovek, onda ve znam dalsaffi sreo jednog oveka. Znati
da je reenica sreo sam Donsa istinifevTtije isto to i znati da sam
sreo Donsa. Mogu znati ovo drugo, ali ne i prvo, ako ne znam engleski;
mogu znati prvo, ali ne i drugo, ako ujem da to kae neka osoba
prema ijem moralnom karakteru gajim najdublje potovanje, ali ako
opet ne znam engleski.
Pretpostavimo da ujete zvonce na vratima, i zakljuite da
neko dolazi u posetu. Dok jo ne znate ko je to, va duh je u izvesnom
stanju u kome su kombinovani uverenje i neizvesnost. Kad utvrdite
ko je to, elemenat neizvesnosti iezava, ali elemenat uverenja ostaje,
zajedno sa novim uverenjem to je Dons. Tako se zakljuivanje sa
169
a ima karakteristiku P na neto ima karakteristiku P sastoji samo
iz izolovanja i obraanja panje na jedan deo totalnog uverenja izraenog
tvrenjem a ima osobinu P. Mislim da se neto slino moe rei
o svim deduktivnim zakljucima, i da se tekoe pri takvom zaklju
ivanju, ako se na njih naie, imaju pripisati injenici da mi vie verujemo
u to da je jedna reenica istinita nego to verujemo u ono to se njom
tvrdi.
Prelaz sa reenica koje izraavaju sudove percepcije, na nekireenice, naprimer, sa eno Donsa na eno nekog, dakle, ne priinjava nikakve tekoe. Ali postoji izvestan broj neki-reenica u koje
svi verujemo, ali do kojih se ne dolazi na tako prost nain. Mi esto
znamo da n e to ima osobinu P, iako nema odreene stvari a za koju
moemo rei a ima karakteristiku P. Znamo, naprimer, da je neko
bio otac g. Donsa, ali moda nismo u stanju da kaemo ko je to bio.
Niko ne zna ko je bio otac Napoleona III, ali svi verujemo da je neko
bio. Ako metak fijukne pored vas kad nikog nema na vidiku, kaete
neko je pucao na mene. Po pravilu, u takvim sluajevima izvodite
zakljuak iz nekog opteg stava. Svako ima oca, i zato g. Dons ima
oca. Ako verujete da sve ima neki uzrok, mnoge stvari znaete ovako:
neto je prouzrokovalo ovo. Da li su takve generalizacije jedini
izvor neki-reenica koje nisu direktno izvedene iz percepcije, ili, naprotiv,
mora biti neki-reenica meu premisama naeg znanja, to je pitanje
koje u, za sad, ostaviti otvoreno.
Postoji kola, iji je osniva Bruver, koja smatra da jedna nekireenica moe da ne bude ni istinita ni lana. Standardni primer je
ima tri uzastopne sedmice u decimalnom izrazu broja n. Dokle su se
vrili prorauni, nisu se pojavile tri uzastopne sedmice. Ako se poja
vljuju u docnijoj fazi, to se vremenski moe otkriti; ali ako se nigde
ne pojavljuju, to se nikad nee otkriti. Pretresao sam to pitanje u I s tr a i
vanju o zn a en ju i is tin i ,* gde sam doao do zakljuka da su takve
reenice uvek ili istinite ili lane ako imaju sintaktikog smisla. Poto
ne vidim razloga da menjam to miljenje, obratiu itaoevu panju
na tu knjigu, gde e nai razloge za moje stanovite, i pretpostaviu,
bez daljeg dokazivanja, da su sve sintaktiki ispravne reenice ili istiniti
ili lane.
" 4
r *
Russell: Inquiry into Meaning and Truth.
XI GLAVA
INJENICA, UVERENJE, ISTINA I ZNANJE

Cilj ove glave je da u dogmatinoj formi iskae izvesne zakljuke
koji proizilaze iz prethodnih razmatranja, zajedno sa potpunijim razma
tranjima u I str a iv a n ju o z n a en ju i istin i. Tanije, elim da dam to
odreeniji smisao recima u naslovu ove glave. Neu porei da te reci
mogu imati i druga, isto toliko opravdana znaenja; hou samo da
podvuem da znaenja koja u im dati pretstavljaju vane pojmove,
koji su, kad se shvate i jasno odrede, korisni u mnogim filozofskim
problemima, ali kad se meaju, mogu napraviti veliku zbrku.
A. INJENICA
injenica, kako ja shvatam taj termin, moe da se definie samo
ostensivno. Sve to na svetu postoji, nazvau injenicom. Sunce
je injenica ; Cezar je preao Rubikon je injenica; ako imam zubo
bolju, moja zubobolja je injenica. Ako inim neki iskaz, moje iznoenje
tog iskaza je injenica, a ako je on istinit, postoji jo i neka injenica
zahvaljujui kojoj je taj iskaz istinit, a ne postoji ako je neistinit. Mesar
kae: Sve sam prodao, to je injenica; neposredno zatim, stie povlaeni kupac, i dobija lep komad teletine izvaen ispod tezge. Mesar
je tako rekao dve lai; jednu da je sve prodao, i drugu da je to
ipjenica. injenica je ono to ini iskaze istinitim ili lanim. eleo bih
jja svedem re injenica na mipimum onoga to se mora znati da bi
istinitost ili lanost bilo kog iskaza mogla analitiki da sledi iz onih
iskaza koji tvrde taj minimumi Naprimer, ako se i sa Brut je bio
Rimljanin i sa Kasije je Rimljanin tvrdi po jedna injenica, ne
bih rekao da bi se sa Brut i Kasije bili su Rimljani tvrdila neka nova
injenica. Videli smo da pitanja da li postoje negativne injenice i opte
injenice postavljaju tekoe. Ove finese su, meutim, uglavnom
lingvistike.
Pod injenicom podrazumevam neto to postoji, bez
obzira da li iko tako misli, ili ne. Ako pogledam red vonje i vidim da u
171
10 sati ide. voz za Edinburg, onda, ako je red vonje taan, stvarno
postoji taj voz, koji je injenica. Iskaz u redu vonje je sam po sebi
injenica, bio on istinit ili laan, ali njime se is k a zu je jedna injenica
samo ako je on istinit, tj. ako stvarno postoji taj voz. Veina injenica
ne zavisi od naeg htenja; zato se one nazivaju surovim, tvrdoglavim
ili neizbenim. Fizike injenice su, veinom, nezavisne, ne samo
od naih htenja, nego ak i od naeg postojanja.
itav na saznaj ni ivot je, bioloki posmatran, deo procesa
prilagoavanja injenicama. To je proces koji se odvija, u veoj ili
manjoj meri, u svim oblicima ivota, ali se obino ne naziva saznajnim
dok ne dopre do izvesnog nivoa u svom razvoju. Poto nema nigde
otre granice izmeu najnie ivotinje i najdubljeg filozofa, oigledno
je da ne moemo precizno rei na kojoj taki nae animalno ponaanje
prelazi u neto to zasluuje da bude poastvovano nazivom znanje.
Ali u svakoj fazi se vri prilagoavanje, a ono emu se ivotinja prilagoava je okolina in jen ice.
B. UVERENJE
Uverenje, koje treba zatim da razmotrimo, ima bitnu i neizbenu
crtu neodreenosti, koja potie iz kontinuiteta mentalnog razvoja od
amebe do h o m o sa p ien sa . U svojoj najrazvijenijoj formi, onoj koju
uzima u obzir veina filozofa, ono se istie tvrenjem jedne reenice.
Poto ste malo omirisali vazduh, viete: Gospode boe! kua gori.
Ili, kad se drutvo reava da li da ide na izlet, kaete: Pogledajte one
oblake: bie kie. Ili, u vozu, pokuavate da razoarate nekog opti
mistikog saputnika primedbom Kad sam proli put putovao ovuda,
kasnili smo tri sata. Takve primedbe, ako ne laete, izraavaju uverenja.
Toliko smo navikli da upotrebljavamo reci da bismo izrazili uverenje
da moe izgledati malo udno ako se govori o uverenju u sluajevima
gde nema rei. Ali jasno je da rei, ak i kad se upotrebljavaju, nisu
tu bitne. Miris paljevine ini najpre da verujete da kua gori, a onda
dolaze rei, ne kao neto to p r e ts ta v lja uverenje, nego kao nain da
se njemu da forma ponaanja kojom se ono moe saoptiti drugima.
Mislim, naravno, na uverenja koja nisu suvie komplikovana ili rafi
nirana. Ja verujem-daje zbir uglova poligona jednak zbiru pravih uglova
pomnoenim brojem- strana toga geometriskog oblika, minus etiri
prava ugla, ali ovelpi bi bila potrebna nadljudska matematika intu
icija da bi mogao da u to veruje bez rei. Meutim, uverenje prostije
vrste, naroito kad zahteva akciju, moe da bude potpuno neverbalizovano. Kad putujete s nekim, moete potpuno slobodno rei:
Moramo da potrimo; voz tek to nije poao. Ali ako ste sami, moete
172
imati isto uverenje, i potrati isto tako brzo a da vam nikakve rei ne
prou kroz glavu.
Nameravam, zato, da tretiram uverenje kao neto to moe
da bude i preintelektualno, i to se moe ispoljiti u ponaanju ivotinja.
Sklon sam da verujem da, u izvesnim prilikama, isto telesno stanje
moe zasluivati da bude nazvano uverenjem. Naprimer, ako u
mraku uete u svoju sobu, a nekoje stavio fotelju na neuobiajeno mesto,.
moete naleteti na nju, jer je vae telo verovalo da tamo nema fotelje.
Ali za nae sadanje svrhe nije toliko vano da ulogu koju telo igra
u uverenju izdvojimo od uloge koju u njemu igra duh. Jedno uverenje,
kako ja shvatam taj termin, jeste izvesno stanje tela ili duha, ili i jednog
i drugog. Da bih izbegao preteranu opirnost, nazvau to jednim
stanjem organizma, zanemarujui razliku izmeu telesnih i mentalnih
faktora.
Jedna karakteristika uverenja je ta da ono ima spoljanju
referencu, u smislu definisanom u jednoj prethodnoj glavi. Najprostiji
sluaj, koji se moe posmatrati bihevioristiki, jeste taj kad, zbog nekog
uslovnog refleksa, prisustvo A uzrokuje ponaanje koje odgovara
B. To vai za vaan sluaj postupanja posle primljenog obavetenja:
ovde je reenica koja se ula A, a ono to ona oznaava B. Neko kae
pazite, ide auto, i vi postupate onako kako biste postupili da ste
videli automobil. U ovom sluaju verujete u ono to je oznaeno ree
nicom ide auto.
Svako stanje jednog organizma koje se sastoji u verovanju
u neto, moe, teoriski, da se potpuno opie bez pominjanja toga neeg.
Kad verujete ide auto, vae uverenje se sastoji u izvesnom stanju
miia, ulnih organa i emocija, moda i uz neke vizuelne slike. Sve
to, i sve drugo to bi moglo doprineti stvaranju vaeg uverenja, mogli
bi, teoriski, potpuno da opiu psiholog i fiziolog radei zajedno, ne
morajui ak ni da pominju uopte nita izvan vaeg duha i tela. Vae
stanje, kad verujete da dolazi automobil, bie veoma razliito u raznim
okolnostima. Moete posmatrati trku, i pitati se da li e je dobiti auto
mobil na koji ste se kladili. Moda ekate da vam se vrati sin iz zaroblje
nitva na Dalekom Istoku. Moda nastojite da umaknete policiji.
Moda su vas, rasejanog, iznenada trgnuli dok ste prelazili ulicu. Ali
kako vae totalno stanje nee biti isto u tim razliitim sluajevima,
svi e oni imati neto zajedniko, a to je ono neto,to sve te sluajeve
ini sluajevima uverenja da dolazi hutomobil.|Uverenje je, moemo
rei, zbir stanja jednog organizma povezanih time to sva imaju, u
celini ili jednim delom, istu spoljanju referencu.^
ivotinje i mala deca pokazuju svoja uverenja akcijom ili
nizom akcija. Uverenja lisiara u pogledu lisice vide se po njegovom
praenju traga. Ali kod ljudskih bia, kao posledica jezika i prakse;
173
uzdranih reakcija, uverenje esto postaje manje-vie statino stanje,

koje se moda sastoji u izgovaranju ili zamisljanju odgovarajuih rei,
zajedno sa jednim od oseanja koja sainjavaju razne vrste uverenja.
to se ovih tie, moemo ih nabrojati: prvo, uverenje koje se sastoji
u dopunjavanju senzacija animalnim zakljuivanjem; drugo, seanje;
tree, oekivanje; etvrto, uverenje neoekhano steeno putem osvedoenja; i peto, uverenje koje proistie iz svesnog zakljuivanja. Moda
je ova lista i nepotpuna i delimino preobilna, ali je sigurno da se
percepcija, seanje i oekivanje razlikuju u pogledu vrste oseanja
koja se podrazumevaju. Uverenje je, zato, irok rodni termin, a
stanje verovanja nije otro izdvojeno od srodnih stanja koja prirodno
ne bi bila opisana kao uverenja.
Pitanje ta se veruje kad je jedan organizam u stanju verovanja,
obino je unekoliko neodreeno. Lisiar koji ide tragom mirisa je
neobino odluan, jer mu je cilj prost, i on se ne dvoumi u pogledu
sredstava; ali golub koji okleva da jede iz vae ruke, u mnogo je neodreenijem i kompleksnijem stanju. Tamo gde se radi o ljudskim biima,
jezik stvara iluziju preciznosti; ovek moe da bude u stanju da izrazi
svoje uverenje jednom reenicom, i onda se pretpostavlja da je ta
reenica ono to on veruje. Ali, po pravilu, to nije sluaj. Ako kaete
vidi, eno Donsa, vi verujete neto, i izraavate svoje uverenje recima,
ali ono to verujete ima veze sa Donsom, ne sa imenom Dons. Moete,
drugom prilikom, imati uverenje koje se ti e rei. Ko je taj dostojan
stveni gospodin koji je ovog trenutka uao? To je Ser Teofilus Tvakum
U ovom sluaju vama je potrebno ime. Ali, po pravilu, rei su u obinom
govoru, takorei, providne; one nisu ono to se veruje, kao to ni ovek
nije ime kojim ga zovu.
Kad rei samo iz ra a v a ju jedno uverenje o onome to rei
znae, uverenje oznaeno recima je precizno, u istom stepenu u kome
su i znaenja rei neprecizna. Izvan logike i iste matematike, nema
rei ije je znaenje precizno; takve rei nisu ni santimetar i sekunda.
Zato, ak i kad je uverenje izraeno recima koje imaju najvii stepen
preciznosti za koji su empiriske rei sposobne, pitanje u ta se veruje
je jo uvek manje-vie neodreeno.
Ta neodreenost ne prestaje kad uverenje pretstavlja neto
to bi se moglo oznaiti kao isto verbalno, tj. kad se veruje da je
izvesna reenica istinita. Uverenja te vrste stiu aci koji su obrazovani
na staromodan nain. Pogledajte razliku u odnosu jednog aka prema
Viljem Osvaja, 1066, i u sredu nee biti kole. U prvom sluaju,
on zna daje to prava forma rei, i nimalo ne haje za njihovo znaenje;
u drugom sluaju, stie uverenje u vezi sa sledeom sredom, nimalo ne
haje za to koje ste rei upotrebili da biste u njemu stvorili uverenje.
Prvo uverenje, ali nc i drugo, jeste isto verbalno.
174
Ako kaem da uenik veruje da je reenica Viljem Osvaja,

1066, istinita, morao bih da dodam da je ta definicija istine isto
pragmatika: jedna reenica je istinita ako su posledice njenog izgo
varanja u prisustvu uitelja prijatne; ako su neprijatne, ona je lana.
Zaboravivi aka, i ponovo uzimajui nae prave uloge kao
filozofa, ta m i mislimo kad kaemo da je izvesna reenica istinita?
Ja jo ne pitam ta se misli kad se kae istinito; to e biti naa sledea
tema. Za trenutak elim da ukaem na to da, ma kako se istinito
definisalo, smisao ova reenica je istinita mora zavisiti od smisla
reenice, i zato je neodreen upravo u onom stepenu u kome ima neodre
enosti u reenici za koju se kae da je istinita. Mi zato ne uspevamo da
izbegnemo neodreenost upravljajui panju na isto verbalna uverenja*
Filozofija, kao i nauka, treba da shvati da se, iako je potpuna
preciznost nemcgua, mogu pronai naini da se postepeno smanji
podruje neodreenosti ili nesigurnosti. Ma kako izvanredan bio na
aparat za merenje, uvek e ostati neke duine u pogledu kojih nismo
sigurni da li su vee ili manje od metra, ili-su mu jednake; meutim,
nema poznate granice usavravanja kojima se broj takvih sumnjivih
duina moe smanjiti. Slino, kad se jedno uverenje izrazi recima,
uvek e ostati opseg moguih okolnosti za koje ne moemo rei da li
bi inile uverenje istinitim ili lanim, ali se irina toga opsega moe
beskrajno smanjivati, kako poboljanom verbalnom analizom, tako
i delikatnijom tehnikom posmatranja. Da li je potpuna preciznost
teoriski mogua ili nije, zavisi od toga da li je fiziki svet diskretan
ili kontinuiran.
Razmotrimo sad sluaj uverenja izraenog recima koje imaju
najvii stepen preciznosti koji se moe dostii. Pretpostavimo, kon
kretnosti radi, da verujem u reenicu: Moja visina je vea od 5 stopa
i 8 ina, a manja od 5 stopa i 9 ina. Nazovimo tu reenicu S. Ja
jo ne pitam ta bi inilo tu reenicu istinitom, ili ta bi mi omoguilo
da kaem da to znam ; ve pitam samo : ta se deava u meni kad imam
uverenje koje izraavam reenicom S? Oigledno je da nema tanog
odgovora na to pitanje. Sve to se odreeno moe rei jeste to da sam
u takvom stanju koje e mi, ako se dogode jo neke stvari, dati oseanje
koje bi se moglo izraziti recima sasvim tako, i da ih sad, kad se te
stvari jo nisu desile, na neki nain zamiljam kako se deavaju i isto
vremeno imam oseanje izraeno reju da. Mogu, naprimer, da
zamislim sebe kako stojim prislonjen uza zid na kome je nacrtana
skala stopa i ina, da u mati vidim vrh svoje glave izmeu dve oznake
na toj skali, i da imam oseanje da se slaem sa tom slikom. Ovo moemo
smatrati sutinom onoga to bi se moglo nazvati statikim uverenjem,
za razliku od uverenja ispoljenog u akciji: statiko uverenje se sastoji
iz ideje ili slike kombinovane sa da-oseanjem.
175
C. ISTINA
Sad prelazim na definiciju istine ili lanosti. Neke stvari
su oigledne. Istina je csobina uverenja, i, sledstveno, reenica koje
izraavaju uverenje. Istina se sastoji u izvesnoj relaciji izmeu jednog
uverenja i jedne ili vie injenica koje nisu uverenja. Kad nema takve
relacije, uverenje je lano. Jedna reenica se moe nazvati istinitom
ili lanom ak i kad niko u nju ne veruje, ukoliko bi, ako bi se u nju
verovalo, uverenje bilo istinito ili lano, ve prema tome o kakvom
se sluaju radi.
To je sve, kaem, oigledno. Ali nije oigledna priroda relacije
izmeu uverenja i injenice o kojoj se radi, kao ni definicija mogue
injenice koja e dato uverenje uiniti istinitim, ili znaenje mogueg
u ovom izrazu. Dok se ne odgovori na ta pitanja, nemamo adekvatne
definicije istine.
Ponimo bioloki najranijom formom uverenja, koja se moe
videti i kod ivotinja kao i kod ljudi. Istovremeno postojanje okolnosti
dve vrste, A i B, ako je bilo esto ili emocionalno interesantno, lako
moe da dovede do toga da ivotinja, kad je A ulno prisutno, reaguje
onako kao to je ranije reagovala na B, ili da bar delimino pokae
takvu reakciju. Kod nekih ivotinja ta veza moe neki put da bude
uroena, a ne da bude rezultat iskistva. Ali ma kako ta veza bila
izazvana, kad ulno prisustvo A izaziva postupke koji odgovaraju
B, moemo rei da ivotinja veruje da je B u njenoj okolini, i da je
to uverenje istinito ako je B u toj okolini. Ako probudite nekog
usred noi i viknete vatra!, on e skoiti iz postelje ak i ako jo
nije ni video ni omirisao vatru. Njegova akcija svedoi o uverenju koje
je istinito ako ima vatre, a lano u suprotnom sluaju. Da li je
njegovo uverenje istinito, to zavisi od jedne injenice koja moe ostati
izvan njegovog iskustva. Moda e da pobegne tako brzo da se nikad
ulima ne osvedoi u vatru ; moda e se bojati da ne bude osumnjien
za paljevinu i pobei iz zemlje, nikada ne ispitavi da li je uopte bilo
vatre; ipak, njegovo uverenje ostaje istinito ako je postojala injenica
(naime, vatra) koja je pretstavljala spoljanju referencu ili smisao tog
uverenja, a ako nije bilo takve injenice, njegovo uverenje je ostalo
lano ak i ako su ga svi prijatelji uveravali da je bilo vatre.
Razlika izmeu istinitog i lanog uverenja potsea na razliku
izmeu udate ene i usedelice: u sluaju istinitog uverenja postoji
injenica sa kojom ono ima izvesnu relaciju, ali u sluaju lanog uverenja
nema takve injenice. Da bismo upotpunili svoju definiciju istine
i lanosti, potreban nam je opis injenice koja bi dato uverenje uinila
istinitim, a to je opis koji se ne odnosi ni na ta ako je uverenje lano.
Ako je data ena za koju ne znamo da li je udata ili ne, moemo da
176
smislimo opis koji e se odnositi na njenog mua ako je udata, ali se

nee odnositi ni na ta ako je usedelica. Takav bi bio opis: ovek koji
je stajao kraj nje u crkvi ili u matinom uredu dok su izvesne rei bile
izgovarane. Na taj nain, potreban nam je opis injenice ili injenica
koje, ako postoje, ine jedno uverenje istinitim. Takvu injenicu ili
injenice nazvau verifikatorom uverenja.
U ovom problemu je osnovna relacija izmeu senzacija i
slika, ili, po Hjumovoj terminologiji, izmeu utisaka i ideja. U pret
hodnoj glavi smo razmotrili relaciju jedne ideje prema njenom proto
tipu, i videli kako se znaenje razvija iz te relacije. Ali ako su dati
znaenje i sintaksa, dolazimo do novog pojma, koji u nazvati smislom;
on je karakteristian za reenice i kompleksne slike. U sluaju pojedinih
rei upotrebljenih na eksklamatoran nain, kao vatra!, ili ubistvo!,
znaenje i smisao su srasli, ali obino se razlikuju. Razliku ini jo
oiglednijom injenica da rei moraju imati svoje znaenje ako treba
da slue nekoj svrsi, ali niz rei ne mora uvek imati smisla. Smisao je
karakteristian za sve reenice koje ne pretstavljaju besmislicu, i to
ne samo za reenice u indikativu, nego i za one koje su upitne, zapovedne
ili optativne. Za nae trenutne svrhe, meutim, moemo se ograniiti
na reenice u indikativu. Za njih moemo rei da im se smisao sastoji
u opisu injenice koja e, ako postoji, uiniti reenicu istinitom. Ostaje
nam da definiemo taj opis.
Uzmimo jednu ilustraciju. Deferson je imao uverenje izraeno
recima: U Severnoj Americi ima mamuta. To uverenje je moglo
biti istinito ak i ako niko nije video nijednog od tih mamuta; mogla
su, onda kad je on izrazio to uverenje, postojati samo dva mamuta u
nenastanjenom ogranku Stenovitih Planina; te mamute je uskoro
zatim mogla poneti bujica niz reku Kolorado do mora. U tom sluaju,
uprkos istinitosti njegovog uverenja, ne bi za to uverenje postojali
nikakvi dokazi. Stvarni mamuti bi bili injenice, i bili bi, u gornjem
smislu, verifikatori uverenja. Verifikator koji nije u iskustvu moe
se esto opisati, ako prema neem poznatom iz iskustva ima relaciju
poznatu iz iskustva, na taj nain razumemo frazu kao Adamov otac,
koja nita ne opisuje. Na taj nain razumemo Defersonovo uverenje
o mamutima: znamo kakva bi vrsta injenica uinila njegovo uverenje
istinitim, tj. moemo biti u takvom stanju duha da bismo uzviknuli
ako bismo videli mamute: Da, to je ono na ta sam mislio! ,
Smisao jedne reenice proistie iz znaenja njenih rei uz
zakone sintakse. Iako znaenja moraju biti izvedena iz iskustva, smisao
ne mora. Znam iz iskustva znaenje rei ovek i znaenje rei krila,
pa zato i smisao reenice Eno krilatog oveka, iako nemam iskustva
u pogledu smisla te reenice. Smisao jedne reenice moe uvek da bude
177
shvaen kao neka vrsta opisa. Kad taj opis opisuje jednu injenicu,
reenica je istinita; inae je lana.
Vano je ne precenjivati ulogu koju igra konvencija. Dokle
se radi o uverenjima, a ne o reenicama u kojima su ona izraena,
konvencija ne igra nikakvu ulogu. Pretpostavimo da oekujete susret
sa nekim prijateljem koji vam je veoma drag, a koga neko vreme niste
viali. Vae oekivanje moe da bude bez ikakvih rei, ak i ako je
puno detalja i kompleksno. Moete se nadati da e on biti nasmeen,
moete se seati njegovog glasa, njegovog hoda, izraza njegovih oiju;
vae oekivanje, u svojoj sveukupnosti, moe da bude takvo kakvo
bi mogao da izrazi samo dobar slikar, bojama a ne recima. U tome
sluaju vi oekujete jedno sopstveno iskustvo, i istinitost ili lanost
vaeg oekivanja zavisi od odnosa ideje i utiska: vae oekivanje je
istinito ako je utisak, kad doe, takav da bi mogao biti prototip
vae prethodne ideje da je vremenski redosled bio obrnut. To je ono
to izraavamo kad kaemo Oekivao sam da u ovo videti. Kon
vencija samo pretvara uverenje u jezik, ili (ako nam se neto govori)
jezik u uverenje. Osim toga, odnos jezika i uverenja, izuzev u apstraktnim
stvarima, obino nije nimalo egzaktan: uverenje je bogatije u detaljima
i kontekstu nego reenica, koja hvata samo izvesne upadljivije crte.
Kaete videu ga ubrzo, ali vi m is lite videu ga nasmeenog, ali
neto starijeg nego , prijateljski raspoloenog, ali uzdrljivog, neoeljanog i prljavih cipela i tako dalje, u beskrajnom nizu detalja
kojih moete biti samo upola svesni.
to se tie definisanja istine i lanosti sluaj oekivanja pretstavlja najprostiju formu, jer u ovom sluaju injenica od koje zavisi
istina ili lanost treba da bude u iskustvu. Drugi sluajevi su tei.
Seanje je, gledano iz aspekta naeg sadanjeg problema,
veoma analogno oekivanju. Seanje je ideja, dok je injenica koje
se seamo bila utisak; seanje je istinito ako lii na injenicu onako
kao to ideja lii na svoj prototip.
Razmotrite, sada, iskaz kao to je imate glavobolju. U
svakom uverenju koje se tie iskustva neke druge osobe moe postojati
ista vrsta izvan verbalnog bogatstva koje je, kao to smo videli, esta
pojava u vezi sa oekivanjima naeg linog iskustva; moete, ako ste
nedavno imali zubobolju, saoseati sa prijateljem ije prodorne bolove
zamiljate. Ma koliko mnogo ili malo mate angaovali, jasno je da
je vae uverenje istinito u srazmeri sa tim koliko ono lii na zubo
bolju vaeg prijatelja a ta slinost je opet iste vrste kao i slinost
izmeu ideja i prototipa.
Ali kad preemo na neto to niko nema u iskustvu ili nije
nikada imao, kao to je unutranjost zemlje, ili svet poetka ivota,
i uverenje i istina postaju apstraktniji nego u gornjim sluajevima.
12 Ljudsko znanje
178
Moramo sad ispitati ta se podrazumeva pod istinom kad injenicu

koja verificira nije niko imao u iskustvu.
Anticipirajui diskusiju koja e tek doi, pretpostaviu da se
moe znati da fiziki svet, nezavisno od percepcije, ima izvesnu struk
turalnu slinost sa svetom naih percepata, ali da se ne moe znati
da li ima ikakve kvalitativne slinosti. A kad kaem da ima struktu
ralnu slinost, polazim od toga da su ureujue relacije pomou kojih
se struktura definie, prostorno-vremenski odnosi kao i oni koje znamo
iz sopstvenog iskustva. Izvesne su injenice o fizikom svetu naime,
one injenice koje sainjavaju prostorno-vremensku strukturu zato
onakve kakve smo u stanju da ih zamislimo. S druge strane, injenice
u pogledu kvalitativnog karaktera fizikih pojava su, verovatno, takve
kakve ne moemo zamisliti.
Dok nije teko pretpostaviti da ima in jen ica koje se ne mogu
zamisliti; dotle ne moe biti u v e re n ja , osim optih uverenja, iji se
verifikatori ne bi mogli zamisliti. Ovo je vaan princip, ali da nas on
ne bi zaveo, potrebna je obazrivost u pogledu nekih logikih taaka.
Prva od ovih je ta da mi moemo znati opti stav iako ne znamo nijedan
njegov pojedinani sluaj. Na velikoj ljunkovitoj plai moete rei.
verovatno istinito: Na ovoj plai ima ljunaka koje niko nikad nije
primetio. Nesumnjivo je istina da ima konanih celina na koje niko
nikad nije pomislio. Ali pretpostavka da se takvi stavovi utvruju
davanjem pojedinanih sluajeva njihove istinitosti bila bi protivrena
u sebi. To je samo primena principa da moemo razumeti iskaze o svim
ili nekim lanovima jedne klase iako nismo u stanju da lanove pre
brojimo. Iskaz svi su ljudi smrtni razumemo tako dobro kao da
moemo da damo potpunu listu ljudi; jer, da bismo razumeli taj iskaz,
treba samo da razumemo pojmove ovek i smrtan i ono to se razume
pod njihovim pojedinanim sluajem.
Sad uzmite iskaz : Ima injenica koje ne mogu da -zamislim.
Ne nastojim da ocenim da li je ta reenica tana; stalo mi je samo da
pokaem da je razumljiva. Obratite, najpre, panju na to da bi, kad
ona ne bi bila razumljiva, i njena suprotnost morala biti nerazumljiva,
i zato ne bi bila istinita, mada ne bi bila ni lana. Zatim, obratite panju
na to da nije potrebno davati pojedinane sluajeve da bi se taj iskaz
razumeo, kao to se ne moraju pokazati pojedini sluajevi neprimeenih
ljunaka ili brojeva na koje niko nije pomislio. Portebno je samo
razumeti rei i sintaksu, to i razumemo. Iskaz je zato razumljiv; da
li je istinit, to je druga stvar.
Uzmite, sad, sledei iskaz: Postoje elektroni, ali se ne mogu
percipirati. Ja se opet ne pitam da li taj iskaz j e s t e istinit, nego ta se
misli kad se pretpostavlja ili veruje daje istinit. Elektron je termin definisan pomou uzronih i prostorno-vremenskih relacija prema doga-
179
ajima koje imamo u iskustvu, kao i prema drugim dogaajima koji
su sa njima povezani na nain koji znamo iz iskustva. Imamo u iskustvu
relaciju roditelj, i zato moemo shvatiti relaciju pra-pra-pradeda,
mada ovu relaciju nismo imali u iskustvu. Na slian nain moemo
razumeti reenice koje sadre re elektion, iako ne percipiramo
nita na ta se ta re moe primeniti. A kad kaem da moemo razumeti
te reenice, hou da kaem da moemo zamisliti injenice koje bi ih
inile istinitim.
U tim sluajevima neobino je to to moemo zamisliti o p te
okolnosti koje bi verifikovale nae uverenje, ali ne moemo zamisliti
pojedine injenice koje pretstavljaju pojedinane sluajeve opte inje
nice. Ne mogu da zamislim nikakvu pojedinu injenicu u formi rt
je broj na koji se nikad nije pomislilo, jer, ma kakvu vrednost da dam
broju n, moj iskaz postaje laan ve samim tim to dajem tu vrednost.
Ali ja sasvim dobro mogu da zamislim optu injenicu koja ini isti
nitim iskaz: Ima brojeva na koje se nikad nije pomislilo. Fazlog je
u tome to se opti iskazi odnose na intenzije, i mogu se shvatiti bez
ikakvog znanja o odgovarajuim ekstenzijama.
Uverenja koja se tiu neeg to nije bilo u iskustvu, kao to
se vidi iz gornjeg izlaganja, ne tiu se pojedinaca koje nemamo u iskustvu,
nego klasa iji nijedan lan nije u naem iskustvu. Jedno uverenje mora
uvek da bude takvo da se moe analizom pretvoriti u elemente koje
je iskustvo uinilo razumljivim, ali kad se jedno uverenje postavi u
logikom obliku, ono esto sugerira drukiju analizu, koja kao da
obuhvata komponente koje nisu poznate iz iskustva. Kad se izbegne
takva psiholoki zavodljiva analiza, moemo da kaemo sasvim uopteno:
svako uverenje koje nije samo impuls za akciju ima prirodu jedne slike,
kombinovane sa da-oseanjem ili ne-oseanjem; u sluaju da-oseanja
ono je istinito ako postoji injenica koja na tu sliku lii onako kao
to prototip lii na neku pretstavu; u sluaju ne-oseanja ono je istinito
ako nema takve injenice. Uverenje koje nije istinito naziva se lanim.
To je definicija istine i lanosti.
D. ZNANJE
Prelazim sad na definiciju znanja. K ao. i u sluajevima
uverenja i istine, ima izvesne neizbene neodreenosti i nepreci
znosti u tom pojmu. Neshvatanje toga dovelo je, ini mi se, do znaajnih
greaka u teoriji saznanja. Ipak, dobro je biti to je mogue precizniji
u pogledu neizbenog nedostatka preciznosti definicije koju traimo.
Jasno je da je znanje podvrsta istinitih uverenja: svaki sluaj
znanja je sluaj istinitog uverenja, ali ne i obratno. Vrlo je lako dati
12*
180
primere istinitih uverenja koja ne pretstavljaju znanje. Postoji ovek
koji gleda asovnik koji ne radi, iako on misli da ovaj radi, i koji sluajno
pogleda asovnik u trenutku kad ovaj tano pokazuje vreme; taj ovek
dolazi do istinitog uverenja u pogledu vremena, ali se ne moe rei da
on ima znanje. Postoji ovek koji istinito veruje daje prezime pretsednika
vlade u 1906 poinjalo sa B, ali on to veruje zbog toga to misli da je
premijer bio Balfur, mada je u stvari to bio Kembel-Banerman. Postoji
sreni optimista koji, kupivi loz, ima nepokolebljivo ubeenje da e
dobiti, i, poto ima sree, dobija. Takvi primed se mogu nabrajati
do u beskraj; oni pokazuju da ne moete tvrditi da ste znali samo
zato to se pokazalo da ste bili u pravu.
Koju osobinu, osim istine, mora uverenje da ima da bi se
moglo smatrati znanjem? Prost ovek bi rekao da mora biti vrstih
dokaza koji bi podravali uverenje. Na zdravorazumskom nivou, ovo
je tano u veini sluajeva gde se u praksi pojavluje sumnja, ali ako se
hoe da se time da potpun pregled stvari, to je vrlo neadekvatno. Dokaz
se sastoji, s jedne strane, iz izvesnih injenica koje su prihvaene kao
nesumnjive, i, s druge strane, iz izvesnih principa pomou kojih se iz
injenica izvode zakljuci. Oigledno je da je ovaj proces nezadovo
ljavajui ako ne znamo injenice i principe zakljuivanja ne samo pomou
dokaza, jer inae padamo u zaaran krug ili beskonani regres. Zato
moramo koncentrisati svoju panju na injenice i principe zakljuivanja.
Tako moemo rei da se ono to se zna sastoji, prvo, iz izvesnih injenica
i izvesnih principa zakljuivanja, i to takvih da ni jednima ni drugima
nisu potrebni spoljanji dokazi, i drugo, iz svega onog to se moe
ustanoviti primenom principa zakljuivanja na injenice. Po tradiciji,
injenice su ono to je dato u percepciji i seanju, dok su principi zaklju
ivanja principi deduktivne i induktivne logike.
Ima raznih nezadovoljavajuih stvari u ovoj tradicionalnoj
doktrini, iako nisam nimalo siguran da, na kraju, moemo dati u
zamenu bilo ta to bi bilo mnogo bolje. svega, ta doktrina ne daje,
intenzionalnu definiciju znanja, ili bar ne is to intenzionalnu defi
niciju; nije jasno ta je zajedniko injenicama percepcije i principima
izvoenja zakljuaka. Drugo, kao to emo videti u Treem delu knjige,
vrlo je teko rei ta su injenice percepcije. Tree, dedukcija se pokazala
znatno manje monom nego to se ranije pretpostavljalo; ona ne daje
novo znanje, osim u pogledu novih oblika rei kojima se tvrde istine
koje su u izvesnom smislu ve poznate. etvrto, metodi zakljuivanja
koji bi se mogli u irem smislu nazvati induktivnim nikad nisu bili
zadovoljavajue formulisani; kad se formuliu, ak i kad su potpuno
istiniti, oni svoje zakljuke samo ine verovatnim; tavie, u svako,
eventualno tanoj formi, oni trpe od nedostatka samo-oevidnostij
181
i, ako se u njih uopte moe verovati, veruje im se zato to izgleda da

se bez njih ne moe doi do zakljuaka koje svi prihvatamo.
Ima, u glavnim crtama govorei, tri naina koji su bili sugerirani
da bi se povela borba sa tekoama pri definisanju znanja. Prvi,
i najstariji, jeste naglasiti pojam samo-oevidnosti. Drugi je
ukinuti razliku izmeu premisa i zakljuaka, i rei daje znanje odreeno
koherentnou itave jedne grupe uverenja. Trei, i najdrastiniji, je
potpuno napustiti pojam znanja i zameniti ga uverenjima koja
poboljavaju uspeh, a ovde se uspeh moda moe interpretirati
bioloki. Moemo uzeti Dekarta, Hegela i Djuija kao protagoniste ove
tri take gledita.
Dekart smatra da je istinito sve ono to shvatam jasno i
razgovetno. On veruje da iz ovog principa mogu da se izvedu ne samo
logika i metafizika, nego i injenice, bar u teoriji. Empirizam je uinio
takvo gledite nemoguim; mi ne smatramo da bi nam ak i krajnja
jasnost misli omoguila da demonstriramo postojanje Rta Horn. Ali
time se ne ponitava pojam samo-oevidnosti: moemo rei da se
to odnosi na konceptualne dokaze, ali postoje i perceptualni dokazi
pomou kojih dolazimo do novih injenica. Ne mislim da samo-oevidnost moemo potpuno odbaciti. Ako se okliznete o komad kore
od pomorande i tresnete glavom o plonik, neete biti dobro raspo
loeni prema filozofu koji pokuava da vas ubedi da nije sigurno da
ste povreeni. Samo-oevidnost takoe ini da prihvatate argumenat
da je Sokrat smrtan ako su svi ljudi smrtni a Sokrat je ovek. Ne znam
da li je samo-oevidnost ita drugo do izvesna vrstina ubeenja; njena
sutina je u tome to, tamo gde je ima, ne moemo da ne verujemo.
Ako, meutim, samo-oevidnost treba prihvatiti kao garanciju istine,
mora se praviti jasna razlika izmeu toga pojma i drugih koji imaju
subjektivnu slinost sa njim. Mislim da ga moramo imati na umu kao
neto to je relevantno za definiciju znanja, ali to samo po sebi
nije dovoljno.
Druga tekoa u vezi sa samo-oevidnou je u tome to je ona
neto to zavisi od stepena. Tresak groma je nesumnjiv, ali vrlo slabi
zvuk nije; oigledno je da vedrog dana vidite sunce, ali nejasna mrlja
koju vidite kroz maglu moe da bude imaginarna; silogizam u Barbari
je oigledan, ali jedan teak korak u matematikom dokazivanju moe
da bude jedva vidljiv. Samo najviem stepenu samo-oevidnosti
moemo pripisivati najvii stepen izvesnosti.
Teoriju koherencije i instrumentalistiku teoriju njihovi
pobornici obino iznose kao teorije is tin e . Kao takve, one su podlone
izvesnim zamerkama koje sam stavljao na drugim mestima. Sada
raspravljam o njima ne kao o teorijama is tin e , ve kao o teorijama
zn a n ja . U tom obliku ima vie da se kae o njima.
182
Zanemariemo Hegela, i sami emo izneti teoriju koherencije.

Moraemo da kaemo da od dva uverenja neki put ne mogu oba biti
istinita, ili, bar, da mi to neki put verujemo. Ako verujem istovremeno
da je A istinito, da je B istinito, i da ne mogu i A i B biti istovremeno
istiniti, imam tri uverenja koja ne sainjavaju jednu koherentnu grupu.
U tom sluaju bar jedno od ta tri uverenja mora biti pogreno. Teorija
koherentnosti u svojoj ekstremnoj formi tvrdi da postoji samo jedna
mogua grupa uzajamno koherentnih uverenja, koja sainjava itavo
znanje i itavu istinu. Ja u to ne verujem; drim se, radije, Lajbnicove
mnoine moguih svetova. Ali u modifikovanom obliku teorija koheren
tnosti moe se prihvatiti. U tom modifikovanom obliku ona e rei
daje sve, ili skoro sve to se smatra znanjem u manjem ili veem stepenu
neizvesno; da, ako principi zakljuivanja spadaju u p r im a f a c i e mate
rijale znanja, onda jedan deo p r im a f a c i e znanja moe da se izvede
iz drugog, i tako dobije vie verodostojnosti nego to bi je sam imao.
Tako se moe dogoditi da grupa stavova, od kojih svaki sam po sebi
ima samo osrednji stepen verodostojnosti, moe kolektivno da ima
vrlo visok stepen verodostojnosti. Ali ovaj argumenat zavisi od mo
gunosti variranja stepena unutarnje verodostojnosti, i zato ne pretstavlja
istu teoriju koherencije. Razmotriu ovu stvar detaljnije u Petom delu.
U pogledu teorije po kojoj treba da zamenimo znanje
pojmom uverenja koja poboljavaju uspeh, dovoljno je ukazati
na to da ona svu svoju prihvatljivost koju eventualno ima zasniva
na svojoj nedoslednosti. Ona pretpostavlja da moemo znati (u staro
modnom smislu) koja uverenja poboljavaju uspeh, jer ako ne moemo
to znati, ta teorija je beskorisna u praksi, a njen je cilj upravo da glorifikuje praksu na raun teorije. U praksi je, oigledno, esto veoma
teko znati koja uverenja poboljavanju uspeh, ak i ako moemo
imati adekvatnu definiciju uspeha.
Zakljuak kome, izgleda, sve ovo vodi jeste taj da je znanje
stvar stepena. Najvii stepen se nalazi u injenicama percepcije, i u
ubedljivosti vrlo prostih argumenata. Sledei najvii stepen nalazi se
u ivim seanjima. Kad postoji niz uverenja, a svako je od njih u
izvesnom stepenu verodostojno, ta uverenja postaju jo verodostojnija
ako se ustanovi da su koherentna kao logika celina. Opti principi
zakljuivanja, bili oni deduktivni ili induktivni, obino su manje oigledni
od mnogih njihovih pojedinanih sluajeva, i psiholoki se mogu izvesti
iz shvatanja njihovih pojedinanih sluajeva. Pred kraj naeg istrai
vanja vratiu se definiciji znanja, i onda u pokuati da gornjim
sugestijama dam vie preciznosti i jasnoe. U meuvremenu, zapamtimo
da pitanje ta podrazumevamo pod znanjem? nije pitanje na koje
se moe dati odreen i nedvosmislen odgovor, kao to se takav odgovor
ne moe dati ni na pitanje ta podrazumevamo pod elavou?
TREI DEO
NAUKA
I PERCEPCIJA
Ill
U V O D
Naa sadanja ispitivanja kretae se u pravcu koji je suprotan od
pravca u kome se kretalo ispitivanje svemira preduzeto na poetku ove knjige.
U tome ispitivanju trudili smo se da budemo to manje pristrasni i lini;
na je cilj bio da se, koliko nam sposobnosti dozvoljavaju, to vie pribli
imo opisu sveta onakvog kakav bi on izgledao nekom posmatrau udesne
perceptivne moi koji bi ga spolja gledao. Vie nas se ticalo ta mi znamo
nego ta mi znamo. Nastojali smo da se u svom opisu drimo izvesnog reda
koji je, za trenutak, prelazio preko injenice da smo i mi sami deo univer
zuma, i da svaki pregled svemira koji bismo mi mogli dati zavisi od njegovog
uticaja na nas, i u tom smislu je neizbeno antropocentrian. U skladu s tim,
poeli smo sa sistemom galaksija, i preli, postepeno, na nau sopstvenu
galaksiju, na sopstveni mali Sunani sistem, nau sopstvenu siunu planetu,
infinitezimalne trunke ivota na njenoj povrini, i na kraju, na vrhuncu
beznaajnosti, govorili smo o telima i umovima onih udnih bia koja su
uobrazila da su svemoni stvaraoci, Icraj i svrha itavog ogromnog kosmosa.
Ali taj pregled, koji kao da je zavren siunou oveka i svih nje
govih briga, samo je jedna strana istine. Postoji i druga strana, koja se mora
istai pregledom drukije vrste. U ovom pregledu drukije vrste, kome e
mo sad posvetiti svoju panju, ne pitamo se vie ta je svemir, nego kako
smo doli do onoga to o njemu znamo. U ovom pregledu ovek je sredite,
kao u Ptolomejevoj astronomiji. Ono to znamo o svetu, znamo putem do
gaaja u naim sopstvenim ivotima, dogaaja koji bi, kad ne bi misao bila
tako snana, ostali sasvim privatni. One takice koje astronom vidi na
fotografskoj ploi, za njega su znaci ogromnih galaksija od kojih ga razdva
jaju stotine hiljada svetlosnih godina. Sve beskrajnosti prostora i dubine
vremena ogledaju se u njegovoj misli, koja je, u izvesnom smislu, prostrana
kao i one. Nita nije suvie veliko ili suvie malo da bi ga njegov um mogao
shvatiti, nita nije suvie daleko u vremenu ili prostoru da mu on ne bi dao
odgovarajue mesto u strukturi kosmosa. Snaga mu je mala, kao to se po
njegovoj siunosti moe i naslutiti, ali u kontemplaciji on ne zna za granice,
i jednak je >vemu to moe da shvati.
U sledeim delovima knjige moj je cilj da aspravljam najpre o
naim podacima, a onda o odnosu nauke i sirovog materijala iskustva. Po
daci od kojih poinje nauno zakljuivanje privatni su za nas ; ono to nazivamo-
186
vienjem sunca je dogaaj u ivotu onoga koji gleda, iz koga sunce astro
noma mora da bude izvedeno posle dugog i komplikovanog procesa zaklju
ivanja. Oigledno je da bi, ako svet pretstavlja potpuni haos, zakljuivanja
takve vrste bila nemogua; da nema uzrone uzajamne povezanosti, ono
to se dogaa na jednom mestu ne bi ni na koji nain pokazivalo ta se do
gaa na drugom mestu, i moja iskustva mi nita ne bi govorila o dogaajima
izvan moje sopstvene biografije. Proces koji ide od line senzacije i misli
do bezline nauke, onaj je kome emo se sada posvetiti. Put je dug i neravan,
i cilj se mora stalno imati pred oima da putovanje ne bi izgledalo zamorno.
Ali dok ne preemo taj put, ni opseg ni sutinska ogranienost ljudskog
znanja ne mogu biti adekvatno shvaeni.
Zakljuivanja na koja emo se implicitno oslanjati u ovom ispiti
vanju, ija e eksplicitna logika biti razmotrena u estom delu, razlikuju se
od zakljuivanja u deduktivnoj logici i matematici po tome to nisu demonstra
tivna, tj. re je o zakljuivanjima koja, ako su premise istinite a rasuivanje tano,
ne osiguravaju istinitost zakljuka, iako se smatra da ona ine zakljuak verovatnim u izvemom smislu i izvesnom stepenu. Izuzev u matematici, skoro
sva zakljuivanja na koja se u stvari oslanjamo takve su vrste. U nekim slu
ajevima zakljuivanje je tako ubedljivo da stvara praktin u izvesnost.
Pretpostavlja se da je neko morao kucati na pisaoj maini tekst koj
ima izvesnog smisla, iako je, kao to ukazuje Edington, to mogao sluajno ui
niti i neki majmun koji bi hodao po pisaoj maini, i ta gola mogunost ini
da je ovo zakljuivanje o nekom ko je to morao namerno kucati nedemonstrativno. Mnoga zakljuivanja koja prihvataju svi naunici mnogo su manje
izvesna, naprimer, teorija da zvuk prenose talasi. Postoji gradacija verovatnoe
koju raznim zakljuivanjima pridaje nauni zdrav razum, ali ne postoji jedna
prihvaena grupa principa na osnovu kojih takve verovatnoe treba ocenjivati. eleo bih da, analizirajui nauni postupak, sistematizujem pravila
takvog zakljuivanja. Idealna bi bila sistematizacija onakva kakva je postig
nuta u deduktivnoj logici.
Obiaj je da se svako zakljuivanje smatra deduktivnim ili induktiv
nim, i da se verovatno zakljuivanje smatra sinonimnim sa induktivnim
zakljuivanjem. Verujem da e nam, ako obino prihvaena nauna zaklju
ivanja treba primiti kao valjana, biti potrebni i neki drugi principi pored
same indukcije, ako ne i umesto nje.
Tri pitanja moemo smatrati tipinim za ona koja elim da prouim.
Ova tri se tiu najboljih raspoloivih osnova za verovanje: (1) da je svet jue
postojao, (2) da e s 5 sunce sutra dii iznad horizonta, (3) da postoje zvuni
talasi. Ne pitam da li su ta uverenja istinita, ve, pod pretpostavkom da jesu
istinita, koji su najjai razlozi da se u to veruje. I uopte: zato da verujemo
u stvari koje tvrdi nauka ali koje ne verifikuje sadanja percepcija? Odgovor,
ako se ne varam, nije nimalo jednostavan.
I GLAVA
ZNANJE INJENICA I ZNANJE ZAKONA

Kada ispitujemo svoja uverenja u odnosu na injenice, na
lazimo da su ona neki put zasnovana direktno na percepciji ili seanju,
dok su u drugim sluajevima izvedena kao zakljuci. Zdravom razumu
ta razlika ne priinjava naroite tekoe: uverenja koja potiu nepo
sredno iz percepcije izgledaju mu nesumnjiva, a zakljuci se, iako neki
put mogu biti pogreni, u takvim sluajevima smatraju takvim da se
lako mogu ispraviti, osim kad je re o naroito sumnjivim stvarima.
Ja znam da moj prijatelj g. Dons postoji zato to ga esto viam:
u njegovom prisustvu znam ga pomou percepcije, a u njegovom otsustvu pomou seanja. Ja znam za postojanje Napoleona zato to sam
sluao i itao o njemu, i imam dovoljno razloga da verujem u istino
ljubivost mojih uitelja. Neto manje sam siguran u pogledu Hengista i
Horse*, i jo manje siguran u pogledu Zaratustre, ali te neizvesnosti
su jo uvek na nivou zdravog razuma, i ne izgleda, na prvi pogled, da
one pokreu neke filozofske probleme.
To primitivno pouzdanje, meutim, bilo je izgubljeno ve u
veoma ranoj fazi filozofskog rezonovanja, i to iz jakih razloga. Utvreno
je da ja putem percepcije znam manje nego to se mislilo, a zakljuivanja
pomou kojih prelazim sa opaenih injenica na neopaene podlona
su diskusiji. Oba ta povoda za skepticizam moraju se ispitati.
svega, postoji tekoa u pogledu onoga ta je izvedeno
kao zakljuak, a ta nije. Maloas sam govorio o svome uverenju u
Napoleona kao o zakljuku izvedenom iz onoga to sam uo i proitao,
ali postoji jedan vaan smisao u kome to nije sasvim tano. Kad dete
pone da ui istoriju, ono ne rezonuje ovako: Moja uiteljica je osoba
najvieg moralnog karaktera, plaena da me ui injenicama; moja
uiteljica kae da je postojao takav ovek kao to je bio Napoleon;
zato je verovatno takav ovek i postojao. Ako bi dete tako inilo,
ono bi ostalo u znatnoj meri skeptino, jer bi mu dokazi koje bi imalo
* Mitoloki junaci. Prim. prev.
188
o moralnom karakteru njegove uiteljice bili verovatno neadekvatni,
a u mnogim zemljama su esto uitelji bili plaani da predaju neto to
je sasvim suprotno od injenica. U stvari, dete spontano veruje u ono
to mu se kae, osim ako mrzi svoga uitelja. Kad nam se bilo ta kae
emfatino ili autoritativno, teko je ne verovati u to, kao to svaki
moe da iskusi na dan 1 aprila. Ipak, postoji razlika, ak i na nivou
zdravog razuma, izmeu onoga to nam se kae i onoga to sami znamo.
Ako detetu kaete : Otkud zna za Napoleona?, dete moe rei Zato
to mi je uiteljica tako rekla. Ako kaete: Otkud zna da ti je ui
teljica to rekla?, dete moe rei: Prosto zato to sam je uo. Ako ka
ete: Otkud zna da sije uo?, ono moe rei: Zato to se toga dobro
seam. Ako kaete Otkud zna da se sea toga?, ono e ili izgubiti
strpljenje ili e rei: Pa eto, prosto se seam. Dok ne doete do te
take, ono e braniti svoje uverenje u pogledu te injenice uverenjem
u drugu injenicu, ali e na kraju doi do nekog uverenja za koje ne moe
izneti dalje razloge.
Postoji, tako, razlika izmeu uverenja koja se pojavljuju
spontano i uverenja za koja se ne mogu dati dalji razlozi. Ova druga
vrsta uverenja je od najveeg znaaja za teoriju saznanja, jer ona pretstavljaju neophodni minimum premisa za nae znanje injenica. Takva
uverenja u zvati podacima. U obinom razmiljanju ona su uzroci
drugih uverenja, a ne p r e m is e iz kojih su druga uverenja izvedena kao
zakljuci; ali mi moramo, kritiki analizirajui svoja uverenja u odnosu
na injenice, kad god je to mogue prevoditi uzrone prelaze primitivnog
miljenja u logike prelaze, i prihvatiti tako izvedena uverenja samo u
onoj meri u kojoj nam se ini da priroda tih prelaza to opravdava.
Za to postoji jedan zdravorazumski razlog, jer se moe utvrditi da su
u svakom takvom prelazu mogue greke, i zato su podaci izvesniji
od uverenja iz njih izvedenih. Ja ne tvrdim da su podaci uvek potpuno
izvesni, niti je ovo tvrenje potrebno da bi se naglasio njihov znaaj
u teoriji saznanja.
Duga je istorija diskusija u pogledu onoga to se pogreno
naziva skepticizmom ula. Mnogo tota vara svojim izgledom.
Moe se misliti da su stvari koje se vide u ogledalu realne. U izvesnim
okolnostima, ljudi vide dvostruko. Izgleda kao da duga na nekom mestu
dodiruje tie, ali ako tamo odete, neete ga nai. U vezi sa tim naroito
treba obratiti panju na snove: ma kako ivopisni oni bili, mi verujemo,
kad se probudimo, da su predmeti koje smo, kako nam se inilo gledali,
bili iluzija. Ali u svim tim sluajevima sr podatka nije iluzarna, v.
su takva samo izvedena uverenja. Moje vizuelne senzacije, kad gledam
u ogledalo ili kad vidim dvostruko, tano su onakve kakvim ih smatram.
Stvari pri dnu duge odista izgledaju arene. U snovima ja doivljavam
sve ono to mi se ini da doivljavam; jedino stvari izvan moga duha
189
nisu onakve kakvim ih smatram dok sanjam. U stvari, nema iluzija

ula, ve samo greaka pri interpretiranju podataka senzacije kao
znakova stvari drukjih od njih samih. Ili, tanije reeno, nema dokaza
da postoje iluzije ula.
Svaka senzacija poznatije vrste donosi sa sobom razna uverenja
i oekivanja. Kad (recimo) vidimo i ujemo avion, mi ne samo da imamo
vizuelnu senzaciju i auditivnu senzaciju huke motora, nego i spontano
i bez svesnog razmiljanja interpretiramo ono to vidimo i ujemo, i
dopunjujemo to uobiajenim dodacima. Do koje mere to inimo, to
postaje oigledno kad napravimo greku, naprimer, kad se pokae daje
ono to smo smatrali avionom u stvari ptica. Znam jedan put, kojim
sam esto vozio kola, koji na jednom mestu ima okuku, iza koje se
nalazi jedan okreeni zid. Nou je bilo vrlo teko ne videti taj zid kao
da je put koji ide pravo uzbrdo. Pravilna interpretacija toga zida kao
kue, i pogrena interpretacija, kao puta uzbrdo, bile su u izvesnom
smislu, zakljuivanja iz podatka senzacije, ali to nisu bila zakljuivanja
u logikom smislu, jer se do njih dolo bez ikakvog svesnog mentalnog
procesa.
Ja dajem ime animalno zakljuivanje procesu spontane
interpretacije senzacija. Kad pas uje da ga zovu, u tonovima na koje
je navikao, on se osvre i tri u pravcu toga zvuka. On se moe i prevariti,
kao pas koji gleda u gramofon na reklami His Masters Voice. Ali
poto zakljuivanja ove vrste potiu iz ponovljenih iskustava koja stva
raju naviku, njegovo zakljuivanje mora biti ono koje se u njegovom
dotadanjem ivotu pokazivalo kao tano, jer inae ne bi ni dolo do
navike. Tako, kad ponemo da razmiljamo, sve vie i vie oekujemo
razne stvari koje se u stvari deavaju, mada bi bilo logiki mogue da se
one ne deavaju uprkos tome to dolazi do senzacije koje potstiu na
oekivanje. Tako nam razmiljanje na osnovu animalnog zakljuivanja
obezbeuje poetnu zalihu naunih zakona, kao to je psi laju. Na
te poetne zakone ovek se obino ne moe sasvim osloniti, ali oni
nam pomau da uinimo prve korake ka nauci.
U svakodnevna uoptavanja, kao to je psi laju, poinje
da se eksplicitno veruje kada se pojave navike koje bi se mogle opisati
kao preverbalna forma tog istog uverenja. Kakva vrsta navike se ispoljava
u recima psi laju? Mi ne oekujemo od pasa da laju sve vreme, ali
oekujemo da e, a k o se oni oglase, to biti lave ili reanje. Psiholoki,
indukcija se ne ponaa kao to se ponaa u udbenicima, gde se pret
postavlja da smo videli niz sluajeva u kojima su psi lajali, posle ega
smo svesno poeli da uoptavamo. injenica je da se uoptavanje,
u formi navike da se neto oekuje, pojavljuje na niem nivou od nivoa
svesne misli, tako da, kad ponemo da svesno mislimo, ve verujemo
u uoptavanja, ne, eksplicitno, na osnovu dokaza, ve kao u neto to
188
o moralnom karakteru njegove uiteljice bili verovatno neadekvatni,
a u mnogim zemljama su esto uitelji bili plaani da predaju neto to
je sasvim suprotno od injenica. U stvari, dete spontano veruje u ono
to mu se kae, osim ako mrzi svoga uitelja. Kad nam se bilo ta kae
emfatino ili autoritativno, teko je ne verovati u to, kao to svaki
moe da iskusi na dan 1 aprila. Ipak, postoji razlika, ak i na nivou
zdravog razuma, izmeu onoga to nam se kae i onoga to sami znamo.
Ako detetu kaete: Otkud zna za Napoleona?, dete moe rei Zato
to mi je uiteljica tako rekla. Ako kaete: Otkud zna da ti je ui
teljica to rekla?, dete moe rei: Prosto zato to sam je uo. Ako ka
ete: Otkud zna da sije uo?, ono moe rei: Zato to se toga dobro
seam. Ako kaete Otkud zna da se sea toga?, ono e ili izgubiti
strpljenje ili e rei: Pa eto, prosto se seam. Dok ne doete do te
take, ono e braniti svoje uverenje u pogledu te injenice uverenjem
u drugu injenicu, ali e na kraju doi do nekog uverenja za koje ne moe
izneti dalje razloge.
Postoji, tako, razlika izmeu uverenja koja se pojavljuju
spontano i uverenja za koja se ne mogu dati dalji razlozi. Ova druga
vrsta uverenja je od najveeg znaaja za teoriju saznanja, jer ona pretstavljaju neophodni minimum premisa za nae znanje injenica. Takva
uverenja u zvati podacima. U obinom razmiljanju ona su uzroci
drugih uverenja, a ne p r e m is e iz kojih su druga uverenja izvedena kao
zakljuci; ali mi moramo, kritiki analizirajui svoja uverenja u odnosu
na injenice, kad god je to mogue prevoditi uzrone prelaze primitivnog
miljenja u logike prelaze, i prihvatiti tako izvedena uverenja samo u
onoj meri u kojoj nam se ini da priroda tih prelaza to opravdava.
Za to postoji jedan zdravorazumski razlog, jer se moe utvrditi da su
u svakom takvom prelazu mogue greke, i zato su podaci izvesniji
od uverenja iz njih izvedenih. Ja ne tvrdim da su podaci uvek potpuno
izvesni, niti je ovo tvrenje potrebno da bi se naglasio njihov znaaj
u teoriji saznanja.
Duga je istorija diskusija u pogledu onoga to se pogreno
naziva skepticizmom ula. Mnogo tota vara svojim izgledom.
Moe se misliti da su stvari koje se vide u ogledalu realne. U izvesnim
okolnostima, ljudi vide dvostruko. Izgleda kao da duga na nekom mestu
dodiruje tie, ali ako tamo odete, neete ga nai. U vezi sa tim naroito
treba obratiti panju na snove: ma kako ivopisni oni bili, mi verujemo,
kad se probudimo, da su predmeti koje smo, kako nam se inilo gledali,
bili iluzija. Ali u svim tim sluajevima sr podatka nije iluzarna, v.
su takva samo izvedena uverenja. Moje vizuelne senzacije, kad gledam
u ogledalo ili kad vidim dvostruko, tano su onakve kakvim ih smatram.
Stvari pri dnu duge odista izgledaju arene. U snovima ja doivljavam
sve ono to mi se ini da doivljavam; jedino stvari izvan moga duha
189
nisu onakve kakvim ih smatram dok sanjam. U stvari, nema iluzija

ula, ve samo greaka pri interpretiranju podataka senzacije kao
znakova stvari drukjih od njih samih. Ili, tanije reeno, nema dokaza
da postoje iluzije ula.
Svaka senzacija poznatije vrste donosi sa sobom razna uverenja
i oekivanja. Kad (recimo) vidimo i ujemo avion, mi ne samo da imamo
vizuelnu senzaciju i auditivnu senzaciju huke motora, nego i spontano
i bez svesnog razmiljanja interpretiramo ono to vidimo i ujemo, i
dopunjujemo to uobiajenim dodacima. Do koje mere to inimo, to
postaje oigledno kad napravimo greku, naprimer, kad se pokae daje
ono to smo smatrali avionom u stvari ptica. Znam jedan put, kojim
sam esto vozio kola, koji na jednom mestu ima okuku, iza koje se
nalazi jedan okreeni zid. Nou je bilo vrlo teko ne videti taj zid kao
daje put koji ide pravo uzbrdo. Pravilna interpretacija toga zida kao
kue, i pogrena interpretacija, kao puta uzbrdo, bile su u izvesnom
smislu, zakljuivanja iz podatka senzacije, ali to nisu bila zakljuivanja
u logikom smislu, jer se do njih dolo bez ikakvog svesnog mentalnog
procesa.
Ja dajem ime animalno zakljuivanje procesu spontane
interpretacije senzacija. Kad pas uje da ga zovu, u tonovima na koje
je navikao, on se osvre i tri u pravcu toga zvuka. On se moe i prevariti,
kao pas koji gleda u gramofon na reklami His Masters Voice. Ali
poto zakljuivanja ove vrste potiu iz ponovljenih iskustava koja stva
raju naviku, njegovo zakljuivanje mora biti ono koje se u njegovom
dotadanjem ivotu pokazivalo kao tano, jer inae ne bi ni dolo do
navike. Tako, kad ponemo da razmiljamo, sve vie i vie oekujemo
razne stvari koje se u stvari deavaju, mada bi bilo logiki mogue da se
one ne deavaju uprkos tome to dolazi do senzacije koje potstiu na
oekivanje. Tako nam razmiljanje na osnovu animalnog zakljuivanja
obezbeuje poetnu zalihu naunih zakona, kao to je psi laju. Na
te poetne zakone ovek se obino ne moe sasvim osloniti, ali oni
nam pomau da uinimo prve korake ka nauci.
U svakodnevna uoptavanja, kao to je psi laju, poinje
da se eksplicitno veruje kada se pojave navike koje bi se mogle opisati
kao preverbalna forma tog istog uverenja. Kakva vrsta navike se ispoljava
u recima psi laju? Mi ne oekujemo od pasa da laju sve vreme, ali
oekujemo da e, a k o se oni oglase, to biti lave ili reanje. Psiholoki,
indukcija se ne ponaa kao to se ponaa u udbenicima, gde se pret
postavlja da smo videli niz sluajeva u kojima su psi lajali, posle ega
smo svesno poeli da uoptavamo. injenica je da se uoptavanje,
u formi navike da se neto oekuje, pojavljuje na niem nivou od nivoa
svesne misli, tako da, kad ponemo da svesno mislimo, ve verujemo
u uoptavanja, ne, eksplicitno, na osnovu dokaza, ve kao u neto to
190
izraava ofto to je implicitno u naoj navici da oekujemo. Ovo je

istorija uverenja, ne njegovo opravdanje.
Uinimo takvo stanje stvari neto eksplicitnijim. Najpre
dolazi ponovljeno iskustvo sa psima koji laju, onda dolazi navika da se
lave oekuje, a onda, uz verbalni izraz te navike, dolazi uverenje u
opti stav psi laju. Na kraju dolazi logiar, koji pita, ne zato verujem
u to?, nego kakav razlog postoji da se to smatra istinitim? Ako
postoji ikakav razlog, on se, oigledno, mora sastojati iz dva del:
prvo, tu su injenice percepcije koje se sastoje iz raznih sluajeva u kojima
smo uli pse kako laju; drugo, postoji neki princip koji opravdava
uoptavanje posmatranih primera u jedan zakon. Ali ovaj logiki proces
dolazi istoriski posle, a ne pre, naeg verovanja u masu zdravorazumskih uoptavanja.
Prevoenje animalnih zakljuivanja u verbalna uoptavanja
izvodi se u obinom miljenju vrlo neadekvatno, pa ak i u miljenju
mnogih filozofa. U onome to se smatra percepcijom spoljanjih obje
kata ima mnogo ega to se sastoji iz navika koje potiu iz prolog
iskustva. Uzmimo, naprimer, nae uverenje u trajnost objekata. Kad
vidimo psa ili maku, stolicu ili sto, mi ne pretpostavljamo da gledamo
neto to samo trenutno postoji; mi smo ubeeni da ono to gledamo
ima prolost i budunost koje su prilino duge. Mi to ne mislimo o
svemu to vidimo; oekujemo da e munja, raketa ili duga brzo ieznuti.
Ali iskustvo nas navodi da oekujemo da obini vrsti predmeti, koji
se mogu ne samo videti nego i dodirnuti, obino traju, i mogu se videti
i dodirnuti ponovo u podesnim prilikama. Nauka podrava to uverenje
tumaei prividna uezavanja kao transformacije u gasovite oblike.
Ali uverenje u kvazi-permanenciju, osim u izuzetnim sluajevima,
prethodi naunoj doktrini o neunitivosti materije, a njemu samome
prethodi animalno oekivanje da se obini objekti mogu opet videti
ako pogledamo tamo gde treba.
Dopunjavanje sadrine senzacije pomou animalnog zaklju
ivanja, dok ne postane ono to se naziva percepcijom, analogno je
dopunjavanju telegrama u redakcijama dnevnih listova. Reporter
telegrafie samo re Kralj, a u novinama se tampa Njegovo veli
anstvo Kralj ore VI. U takvom postupku ima izvesnog rizika,
poto je reporter moda mislio na g. Makenzi Kinga*. Tano je da e
kontekst obino otkriti takvu greku, ali mogu se zamisliti okolnosti
u kojima kontekst tu ne bi pomogao. U snovima mi pogreno dopunjujemo gole poruke senzacije, i samo nam kontekst budnog ivota
otkriva nau greku.
* King na engleskom znai kralj. Prim. prev.
191
Analogija sa skraenim novinarskim telegramima vrlo je

bliska. Pretpostavimo, naprimer, da vidite nekog prijatelja na prozoru
voza koji ulazi u stanicu, i da ga neto kasnije vidite kako vam prilazi
na peronu. Fiziki uzroci vaih percepcija (i vae interpretacije tih per
cepcija) su izvesni svetlosni signali koji se kreu izmeu njega i vaih
oiju. Sve to vam fizika, sama po sebi, dozvoljava da na osnovu pri
jema tih signala zakljuite jeste da je negde na liniji vida bila emitovana
ili odbijena ili prelomljena ili rasuta svetlost odgovarajuih boja. Oi
gledno je da bi ona vrsta ingenioznosti koja je proizvela film mogla da
vas navede da imate iste te senzacije i onda kad va prijatelj nije prisutan,
i u tom sluaju vi biste se varali. Ali takvi izvori obmane ne mogu biti
esti ili bar nisu dosad mogli biti esti, jer,, da su bili, vi ne biste stvo
rili navike oekivanja i uverenje u kontekst koje ste stekli. U sluaju
koji je iznet kao primer, vi ste ubeeni da je to va prijatelj, da je on
postojao u toku vremenskog intervala izmeu trenutka kad ste ga videli
na prozoru i trenutka kad ste ga videli na peronu, i da je njegov put
kroz prostor od jedne take do druge bio neprekinut. Vi ste uvereni da je
ono to ste videli neto vrsto, a ne neki nedokuivi objekat kao to
je duga ili oblak. I tako, iako poruka primljena ulima sadri (takorei)
samo nekoliko kljunih rei, vae mentalne i fizike navike navode
vas da spontano i bez razmiljanja proirite to u koherentnu i dovoljno
informativnu reportau.
Ovo irenje sadrine senzacija da bi se dolo do onoga to se
oznaava prilino spornim imenom percepcije oigledno je istinito
samo ako nae navike asocijacija teku paralelno sa procesima u spoljnjem svetu. Oblaci koji se gledaju odozgo, sa planine, mogu toliko
liiti na more ili sneno polje da vas samo vaa sigurnost da nije tako
spreava da na ovaj nain interpretirate svoje vizuelne senzacije.
Ako niste navikli na gramofon, vrsto ete verovati da glas iza vrata
potie od osobe u sobi u koju se spremate da uete. Nema oigledne
granice u pronalaenju spretnih aparata koji mogu da prevare neoprez
nog oveka. Mi znamo da ljudi koje vidimo na bioskopskom platnu
nisu stvarno tamo, iako se kreu, govore, i ponaaju na nain koji ima
izvesne slinosti sa kretanjem, govorom i ponaanjem ljudskih bia;
ali kad mi to ne bismo znali, u poetku bi nam bilo teko da u to verujemo. Dakle, ono to nam se ini da znamo zahvaljujui ulima, moe da
bude varljivo kad god se okolina razlikuje od onog to oekujemo na
osnovu svog preanjeg iskustva.
Iz gornjih razmatranja proizilazi da ne moemo priznati
kao podatke sve ono to bi nekritiko prihvatanje zdravog razuma
uzelo kao dato u percepciji. Samo su senzacije i seanja odista podaci
za nae znanje o spoljnjem svetu. Iz naeg spiska podataka moramo
iskljuiti ne samo stvari o kojima svesno zakljuujemo, nego i sve
192
ono do ega se dolo putem animalnog zakljuivanja, kao to je za
miljena tvrdoa nekog objekta vienog ali ne i dotaknutog. Istina je
da su nae percepcije u svoj svojoj punoi, podaci za psihologiju:
ono to mi u stvari imamo jeste iskustvo verovanja u takav i takav objekat.
Samo je radi znanja stvari izvan naeg duha potrebno smatrati jedino
senzacije kao podatke. Ta potreba je posledica onoga to znamo o
fizici i fiziologiji. Isti spoljnji stimulus, koji dopire do mozgova dvojice
ljudi sa razliitim iskustvima, dae razne rezultate, i samo ono to je
tim raznim rezultatima zajedniko moe se upotrebiti pri zakljuivanju
0 spoljnjim uzrocima. Ako bi se prigovorilo da je istinitost fizike i
fiziologije sumnjiva, situacija postaje jo gora; jer ako su one neistinite,
iz mojih iskustava se ne moe izvesti nikakav zakljuak u pogledu
spoljnjeg sveta. Ja, meutim, u itavoj ovoj knjizi, pretpostavljam da
je nauka, uopte govorei, istinita.
Ako definiemo podatke kao one injenice koje, nezavisno
od zakljuivanja, s pravom smatramo skoro sigurnim, iz onog to je
reeno proizilazi da su svi moji podaci dogaaji koji se meni dogaaju,
1 da su, u stvari, ono to bi se obino nazvalo dogaajima u mom duhu.
Ovo je gledite koje je bilo karakteristino za engleski empirizam,
ali gaje odbacila veina kontinentalnih filozofa, dok ga sada prihvataju
sledbenici Djuija, kao i veina logikih pozitivista. Poto je to tema
od velikog znaaja, izneu razloge koji su me ubedili, ukljuujui
kratko ponavljanje onih koji su ve bili izneti.
Ima, najpre,. argumenata na nivou zdravog razuma, koji
potiu iz iluzija, iz pojava razrokosti, odbijanja ili prelamanja svetlosti
itd., ali iznad svega iz snova. Noas sam sanjao da sam u Nemakoj,
u kui koja je izgledala kao ruevine neke crkve; u snu sam najpre
pretpostavljao da je crkva bila bombardovana u poslednjem ratu,
ali sam docnije bio obaveten da njene ruevine potiu od verskih
ratova u esnaestom veku. Sve je to, dokle god sam sanjao, imalo ubedljivost ivota na javi. Ja sam stvarno imao san i stvarno sam imao
iskustvo koje se sutinski nije razlikovalo od iskustva koje se ima kada
se u budnom stanju posmatra razruena crkva. Iz toga proizilazi da
doivljaj koji nazivam vienjem crkve ne pretstavlja krajnji dokaz da
crkva postoji, poto se to moe desiti i kad nema takvog spoljanjeg objek
ta kao to sam u snu pretpostavljao. Moe se rei da, iako u snu mogu
m is liti da sam budan, kada se probudim, ja z n a m da sam budan. Ali
ja ne vidim kako mi moemo biti toliko sigurni; esto sam sanjao kako
se budim i ustajem; u stvari, jedanput, kada sam primio eter, u toku
jednog sna ja sam to stotinu puta sanjao. Mi ne verujemo snovima,
u stvari, zato to se oni ne uklapaju u odgovarajui kontekst, ali taj
dokaz moe se uiniti nedovoljnim, kao u Kalderonovom komadu
193
Ne verujem da sada sanjam, ali ne mogu dokazati da ne

sanjam. Meutim, sasvim sam siguran da imam izvesna iskustva, bila
to iskustva sna ili pak ivota na javi.
Sad prelazimo na drugu vrstu argumenata, izvedenih iz fizike
i fiziologije. Ovu vrstu argumenata uveo je u filozofiju Lok, koji ih je
upotrebljavao da bi pokazao da su sekundarni kvaliteti subjektivni.
Ova vrsta argumenata moe se upotrebljavati da bi se stavila u sumnju
istinitost fizike i fiziologije, ali ja u sa njima postupati polazei od
hipoteze da je nauka, uglavnom, istinita.
Mi imamo vizuelnu senzaciju kad svetlosni talasi dopru do oka,
a auditivnu senzaciju kad zvuni talasi dopru do uha. Nema razloga
da se pretpostavlja da su svetlosni talasi uopte nalik na iskustvo koje
nazivamo vienjem neeg, ili da su zvuni talasi uopte nalik na iskustvo
koje nazivamo uvenjem nekog zvuka. Nema uopte nikakvog razloga
da se pretpostavlja da fiziki izvori svetlosnih i zvunih talasa imaju
ita vie slinosti sa naim iskustvima nego to je imaju talasi. Ako su
talasi proizvedeni na neuobiajene naine, nae iskustvo bi moglo da
nas navede da zakljuujemo i o buduim iskustvima, ali e se ispostaviti
da ova neemo imati; to pokazuje da ak i u normalnoj percepciji
interpretacija igra veu ulogu nego to zdrav razum pretpostavlja,
i da nas interpretacija neki put navodi da gajimo lana oekivanja.
Druga tekoa je u vezi sa vremenom. Sada vidimo i ujemo,
ali ono to (po zdravom razumu) vidimo i ujemo dogodilo se pre
izvesnog vremena. Kad i vidimo i ujemo neku eksploziju, najpre je
vidimo, a onda je ujemo. ak i ako bismo mogli pretpostaviti da je
nametaj u naoj sobi tano onakav kao to nam izgleda, ne moemo
pretpostaviti to za neku maglinu koja je milionima svetlosnih godina
daleko i izgleda kao neka mrlja iako nije mnogo manja od Mlenog
Puta, i ija je svetlost koja sada do nas dopire krenula pre no to su
ljudska bia uopte postojala. A razlika izmeu magline i nametaja je
samo razlika u stepenu.
Zatim, ima fiziolokih argumenata. Ljudi koji su izgubili
nogu mogu u njoj i dalje oseati bol. Dr. Donson je, opovrgavajui
Berklija, mislio da bol u prstu na njegovoj nozi kojom je udario u kamen
dokazuje da kamen postoji, ali se pokazuje da to ak nije bio ni dokas
da postoji taj prst na njegovoj nozi, jer se bol mogao osetiti ak i da j(
njegova noga bila amputirana. Govorei uopte, ako je na izvestar
nain stimuliran neki nerv, dolazi do izvesne senzacije, ma otkud potekac
taj stimulus. Sa dovoljno vetine, mogue je uiniti da ovek vidi zvezdanc
nebo ako mu se nadrauje optiki nerv, ali e instrumenat koji se zatc
koristi malo potseati na velianstvena tela koja prouavaju astronomi
iv o t j e s a n *
* Calderon: La Vida es Sueno.

13 Ljudsko znanje
194
Gornji argumenti, kao to sam ranije primetio, mogu se
interpretirati skeptiki, tako da pokazuju kako nema razloga da se
veruje da nae senzacije imaju spoljnje uzroke. Poto ta interpretacija
priznaje ono to sada tvrdim, naime, da su senzacije jedini podaci za
fiziku, neu, za sad, da ispitujem da li se ona moe oboriti, nego u
prei na vrlo slinu vrstu argumenata koja je u vezi sa metodom tezijanske sumnje. Taj se metod sastoji u traenju podataka uz privre
meno odbacivanje svega u ta bi se moglo posumnjati.
Dekart tvrdi da postojanje ulnih objekata moe da bude
neizvesno, jer bi neki lukavi demon mogao da nas zavodi. M i treba da
zamenimo lukavog demona filmom u tehnikoloru. Mogue je, naravno,
i to da mi moda sanjamo. Ali on smatra postojanje naih misli sasvim
nesumnjivim. Kad kae mislim, dakle, postojim, poetne izvesnosti
do kojih je, kako se pretpostavljalo, doao, su pojedinane misli,
u irokom smislu u kome on upotrebljava taj termin. Njegovo sopstveno
postojanje je zakljuak iz njegovih misli, zakljuak ija nas valjanost
trenutno ne interesuje. U kontekstu, ono to mu izgleda sigurno jeste
to da postoji sumnja, ali iskustvo sumnje nema naroitih preimustava nad
drugim iskustvima. Kad vidim blesak munje, mogu, kako se smatra,
da ne budem siguran u pogledu fizikog karaktera munje, pa ak i u
pogledu toga da li se desilo ita izvan mene, ali ne mogu sebe naterati
da sumnjam da se desilo neto to se naziva vienjem bleska munje,
mada moe i da ne bude nikakvog bleska izvan moga vida.
Neu time da kaem da sam siguran u pogledu svih svojih
iskustava; to bi svakako bilo pogreno. Mnoga seanja su sumnjiva,
kao i mnoge slabe senzacije. Kaem samo i time tumaim jedan deo
Dekartovog tvrenja da ima dogaaja u koje, i kad hou, ne mogu
da sumnjam, i da su oni takve vrste da pretstavljaju, ako priznamo
postojanje ne-ja, deo ivota moga ja. Svi oni nisu senzacije; ima tu
apstraktnih misli, seanja, elja, zadovoljstava ili bolova. Ali svi su
ono to bismo opisali kao moje unutranje mentalne doivljaje.
Moje je lino gledite da je ova taka gledita opravdana
ukoliko se tie podataka koji su injenice. injenice koje se nalaze izvan
mog iskustva mogu se uiniti sumnjivim, osim ako nema dokaza da
njihovo postojanje proizilazi iz injenica u okviru mog iskustva zajedno
sa zakonima u iju sam sigurnost dovoljno ubeen. Ali to je opirno
pitanje, u vezi sa kojim u za sad rei samo nekoliko pripremnih rei.
Hjumov skepticizam u odnosu na svet nauke proisticao je iz
(a) doktrine da su svi moji podaci neto lino moje, i (b) otkria da
injenice, ma kako brojne i dobro odabrane bile, nikad logiki ne
impliciraju bilo koje druge injenice. Ne vidim nikakvog naina da se
izbegne bilo jedna bilo druga teza. Prvu sam i sam dokazivao; mogu
rei da u tom pogledu znatnu vanost pridajem dokazivanju na osnovu
195
fizikog uzrokovanja senzacija. to se tie druge, ona je oigledna kao

stvar sintakse za svakog onog koji je shvatio prirodu deduktivnih
argumenata. Jedna injenica koje nema u premisama mora imati, da
bi bila tvrena, osobeno ime koje se ne pojavljuje u premisama. Ali,
postoji samo jedan nain na koji se novo osobeno ime moe pojaviti
u deduktivnom argumentu, a to je prelaenje sa opteg na pojedinano,
kao u svi su ljudi smrtni, dakle, Sokrat je smrtan. Ali nikakav zbir
tvrenja o injenicama nije logiki ekvivalentan opteni tvrenju,
tako da, ako se nae premise tiu samo injenica, ovaj put uvoenja
novog osobenog imena nije za nas otvoren. Otuda sledi navedena teza.
Ako ne treba da izvedemo Hjumov skepticizam iz gornje
dve premise, izgleda da postoji samo jedan izlaz stati na gledite
da meu premisama naeg znanja ima nekih optih stavova, ili bar
jedan opti stav koji nije analitiki nuan, tj. hipoteza njegove lanosti
ne protivrei sama sebi. Princip koji opravdava naunu upotrebu
indukcije imao bi takav karakter. Potrebno je jo nai naina da se
uini verovatnim (ne izvesnim) zakljuivanje iz poznatih injenica na
dogaaje koji jo nisu bili, i moda nikad nee ni biti, deo iskustva osobe
koja zakljuuje. Ako jedan pojedinac treba da zna ita izvan sopstvenih
iskustava do sadanjeg trenutka, njegove zalihe neizvedenog znanja
moraju se sastojati ne samo iz injenica, nego i iz optih zakona, ili
bar jednog zakona koji mu dozvoljava da zakljuuje iz injenica; a
takav zakon ili zakoni moraju, za razliku od principa deduktivne logi
ke, da budu sintetiki, tj. da se njihova istinitost ne dokazuje kontradiktornou njihove lanosti. Jedina alternativa ovoj hipotezi je potpuni
skepticizam prema svim naunim i zdravorazumskim zakljuivanjima,
ukljuujui one koje sam nazvao animalnim zakljuivanjima.
13*
II G L A V A
SOLIPSIZAM
Doktrina nazvana solipsizam obino se definie kao uverenje
da ja jedini postojim. To nije jedna doktrina ako nije istinita. Ako je
istinita, to je tvrenje da ja, Bsrtran Rasi, jedini postojim. Ali ako je
lana, a ja imam itaoce, onda je to za vas koji itate ovu glavu tvrenje
da jedino vi postojite. Takvo gledite sugeriraju zakljuci do kojih
se dolo u prethodnoj glavi, i koje se svodi na to da su svi moji podaci,
ukoliko su injenice, privatni za mene, i da se zakljuivanje u kome se
polazi od jedne ili vie injenica i dolazi do drugih injenica ne moe
nikad logiki demonstrirati. Ti zakljuci sugeriraju da bi bilo razumno
sumnjati u sve izvan mog sopstvenog iskustva, naprimer, u misli drugih
ljudi i u postojanje materijalnih objekata kad ih ne vidim. To gledite
emo sada ispitati.
Moramo poeti time to emo ovu doktrinu uiniti preciz
nijom, i razlikovati razne oblike koje bi ona mogla da ima. Ne smemo je
iskazati recima Samo ja postojim, jer te reci nemaju jasno znaenje
sem ako je ova doktrina lana. Ako je svet odista zdravorazumski
svet ljudi i stvari, moemo odabrati jednu osobu i pretpostaviti da ona
misli da pretstavlja itav svemir. To potea na ljude Kolumba,
koji su verovali da Stari Svet pretstavlja svu zemlju na ovoj planeti.
Ali ako ne postoje drugi ljudi i druge stvari, re ja gubi svoje znaenje,
jer je to iskljuiva i ograniavajua re. Umesto da kaemo ja sam
itav svemir, moramo rei podaci su itav svemir. Ovde se podaci
mogu definisati nabrajanjem. Onda moemo rei: ova lista je potpuna;
nema vie nieg. Ili moemo rei: nije poznato da ima ieg vie.
U ovoj formi, doktrina ne zahteva prethodno definisanje ja, a ono to
ona tvrdi dovoljno je odreeno da bi se o tome moglo diskutovati.
Moemo razlikovati dve vrste solipsizma, koje u nazvati dog
matskim i skeptikim. Dogmatski solipsizam, u gornjem iskazu, kae
nema nieg izvan podataka, dok skeptiki solipsizam kae
nije poznato da ima ieg izvan podataka. Nema nieg ime bi
se mogao podravati dogmatski solipsizam, jer je isto toliko teko
opovrgnuti postojanje kao i dokazati ga, kad se to odnosi na neto
197
to nije podatak. Zato neu rei nita vie o dogmatskom solipsizmu,

i svu u panju obratiti na skeptiki.
Skeptiku formu ove doktrine teko je precizno iskazati.
Nije pravilno rei, kaa to smo mi malo as rekli, nije poznato nita
osim podataka, jer neko drugi moda zna vie; to je ista zamerka
koja bi se mogla staviti i dogmatskom solipsizmu. Ako popravimo
svoj iskaz rekavi m e n i nije poznato nita osim sledeih (data lista
podataka), opet smo ukljuili JA, to, kao to smo videli, ne smemo
initi kad definiemo nau doktrinu. Uopte nije lako izbei ovu zamerku.
Mislim da ovako moemo iskazati problem sa kojim je solipsizam suoen: Stavovi P i,p 2> -P n poznati su bez zakljuivanja. Moe
li se ova lista uiniti takvom da se iz nje mogu kao zakljuci izvesti
drugi stavovi kojima se tvrde injenice? U ovoj formi ne moramo
tvrditi da je naa lista potpuna, ili da obuhvata sve to neka osoba zna.
Oigledno je da e, ako se naa lista sastoji iskljuivo iz stavova
kojima se tvrde injenice, odgovor na nae pitanje biti negativan, i
skeptiki solipsizam je istinit. Ali ako naa lista sadri ita to ima
odlike zakona, odgovor moe da bude drukiji. Ti zakoni, meutim,
moraju biti sintetiki. Svaki zbir injenica logiki moe da bude celina;
u istoj logici, svaka dva dogaaja su mogua istovremeno, i nikakav
zbir dogaaja ne implicira postojanje drugih dogaaja.
Ali no to nastavimo da sledimo ovaj tok misli, razmotrimo
razne forme solipsizma.
Solipsizam moe da bude vie ili manje drastian; postajui
drastiniji, on postaje loginiji, ali istovremeno i sve manje prihvatljiv.
U svom najmanje drastinom obliku on prihvata sva moja mentalna
stanja koja prihvata i zdrav razum ili ortodoksna psihologija, tj. ne
samo ona kojih sam neposredno svestan, nego i ona do kojih se dolo
zakljuivanjem na isto psiholokim osnovama. Obino se smatra
da u svako doba imam mnoge slabe senzacije koje ne primeujem.
Ako se u mojoj sobi nalazi asovnik, ja mogu da ujem njegovo kuca
nje i da mi ono smeta, ali ga ja po pravilu ne primeujem ak i onda
kada ga lako mogu uti, ako zaelim da ga sluam. Prirodno, u takvom
sluaju bi se reklo da imam auditivne senzacije kojih nisam svestan.
Isto bi se, u veini sluajeva, moglo rei i za objekte na periferiji mog
vidnog polja. Ako su to vani objekti, kao, naprimer, neprijatelj sa
punim revolverom, brzo u ih postati svestan, i dovesti ih u centar
svog vidnog polja, ali ako su nezanimljivi i nepomini, ja u produ
iti da ih ne budem svestan. Ipak, izgleda prirodno pretpostaviti da ih
na neki nain vidim.
Slina razmatranja odnose se na lapsuse seanja. Ako pogle
dam u neki stari dnevnik, nalazim beleke o veerama na koje sam bio
pozvan, ali koje sam potpuno zaboravio, ali mi je teko da posumnjam
198
u to da sam imao iskustvo koje bi zdrav razum opisao kao odlazak

na veeru. Verujem da sam nekad bio odoje, ma da nikakav trag iz
tog perioda nije ostao u mom eksplicitnom seanju.
Najmanje drastina vrsta solipsizma doputa takva mentalna
stanja do kojih se dolo zakljuivanjem. Ona samo odbija da dopusti
zakljuivanje o ma kom drugom osim o meni samom i o mojim men
talnim stanjima.
Meutim, ovo je nelogino. Principi koji su potrebni da bi se
opravdalo zakljuivanje o mentalnim stanjima kojih nisam svestan
na osnovu drugih kojih sam svestan, potpuno su isti kao i oni koji su
potrebni u zakljuivanju o fizikim objektima i drugim umovima.
Ako, dakle, treba da osiguramo logiku bezbednost koju solipsizam
trai, moramo se ograniiti na mentalna stanja kojih smo sada svesni.
Budi su se divili zato to je mogao da duboko razmilja dok su tigrovi
urlali oko njega; ali da je bio dosledan solipsist, smatrao bi da urlici
prestaju im on prestaje da ih opaa.
Tako dolazimo do druge forme solipsizma, koja kae da se
svemir sastoji, ili moda sastoji, samo iz sledeih stvari: a onda nabra
jamo sve to opaamo ili ega se seamo u trenutku dok govorimo.
A to e morati da se ogranii na ono to stvarno primeujem, jer se
do onog to bih m o g a o primeivati dolazi zakljuivanjem. U ovom
trenutku, opaam svog psa, koji spava, i kao prost ovek ubeen sam
da sam ga mogao opaziti bilo kad tokom proteklog asa, jer je on
bio stalno (kako verujem) u mom vidnom polju, samo ja u stvari nisam
bio svestan toga. Dosledni solipsist e morati da kae da se u toku
poslednjeg asa, dok mi se pogled otsutno odmarao na psu, uopte
nita nije u meni deavalo kao posledica toga; jer tvrditi da sam imao
senzaciju koju nisam primeivao znai doputati zakljuivanje zabra
njene vrste.
U pogledu seanja, rezultati ove teorije su krajnje udni.
Stvari kojih se seam u jednom trenutku sasvim su razliite od onih
kojih se seam u drugom trenutku, ali jedan dosledni solipsist bi priznao
samo ono ega se sada seam. Tako e njegov svet biti svet rastavljenih
fragmenata koji se potpuno menjaju od trenutka do trenutka menjaju,
naime, ne u pogledu onoga to sada postoji, nego u pogledu onoga
to je postojalo u prolosti.
Ali jo nismo gotovi sa svim onim to solipsist mora da
rtvuje logici ako hoe da se osea sigurnim. Potpuno je jasno da mogu
imati neko seanje iako se stvar koje se seam nije ni dogodila; logiki je
mogue da sam poeo da postojim pre pet minuta, zajedno sa seanjima
koja sam tada imao. Treba zato da izostavimo stvari kojih se seamo,
i da ograniimo svemir solipsista na sadanje percepte, ukljuujui
percepte sadanjih stanja duha koja izgledaju kao seanja. U pogledu
199
sadanjih percepata, ovaj najrigorozniji tip solipsiste (ako postoji)
prihvata Premise Dekartovog c o g ito , u izvesnoj interpretaciji. Ono
to on prihvata moe se tano iskazati samo formulom A, B, C. . .
se deavaju. Ako se A, B, C. . . nazivaju mislima, time se nita ne
dobija, osim moda sa gledita onih koji odbacuju solipsizam. Ono
to karakterie doslednog solipsistu jeste injenica da stav A se deava,
ako se pojavi u njegovoj listi, nikad nije izveden kao zakljuak. On
odbacuje kao bezvredna sva zakljuivanja sa jednog ili vie stavova u
obliku A se deava, na druge stavove koji potvruju pojavljivanje
neeg, bilo imenovanog ili opisanog. Zakljuci takvih procesa zaklju
ivanja, smatra on, mogu biti ili ne biti istiniti, ali se nikad ne moe
znati da su istiniti.
Poto smo sad izloili poziciju solipsista, moramo videti
ta bi se moglo rei za i protiv.
Argument za skeptiki solipsizam je sledei : iz grupe stavova
oblika A se deava nemogue je zakljuiti pomou deduktivne lo
gike, bilo koji drugi stav kojim se tvrdi pojavljivanje neeg. Ako takvo
zakljuivanje treba da bude valjano, ono mora da zavisi od nekog
ne-deduktivnog principa kao to je uzronost ili indukcija. Pomou
deduktivnih argumenata na osnovu stavova oblika A se deava
ne moe se pokazati da je ikoji takav princip makar samo verovatan.
(U jednom docnijem poglavlju ispitau dokaze za ovo tvrenje). Naprimer, valjanost indukcije ne moe se zakljuiti iz toka dogaaja
osim ako se ne pretpostavi indukcija ili neki isto tako problematini
postulat. Zato, ako je, kao to empiristi tvrde, sve nae znanje zasnovano
na iskustvu, ono ne samo da mora biti zasnovano na iskustvu, nego
i mora biti ogranieno na iskustvo; jer se samo pretpostavljanjem
nekog principa ili nekih principa koje iskustvo ne moe ak ni da uini
verovatnim, neto moe dokazati iskustvom, osim samog iskustva.
Mislim da ovaj argument dokazuje da imamo da biramo
izmeu dve alternative. Ili moramo prihvatiti skeptiki solipsizam
u njegovoj najstroijoj formi, ili moramo priznati da znamo, nezavisno
od svog iskustva, neki princip ili neke principe pomou kojih se na
jedne dogaaje moe zakljuivati iz drugih dogaaja, bar sa izvesnom
verovatnoom. Ako prihvatimo prvu alternativu, moramo odbaciti
mnogo vie nego to se obino misli da solipsizam odbacuje; ne moemo
znati za postojanje nae sopstvene prolosti ili budunosti, niti imati ikak
vog osnova za neka oekivanja koja se mogu ticati nae sopstvene budu
nosti, ako do nje doe. Ako prihvatimo drugu alternativu, moramo
delimino odbaciti empirizam; moramo priznati da imamo znanje
o izvesnim optim crtama toka prirode, i da se to znanje, iako moe
da bude uzrokovano iskustvom, ne moe logiki izvesti kao zakljuak
iz iskustva. Moramo takoe priznati da, ako imamo takvo znanje,
200
ono jo nije eksplicitno ; uzronost i indukcija, u svojim tradicionalnim

oblicima, ne mogu biti sasvim istiniti, a uopte nije jasno ime bi se
mogli zameniti. Tako se ispostavlja da se pri prihvatanju jedne ili druge
alternative nailazi na velike tekoe.
to se mene tie, ja odbacujem solipsistiku alternativu i
prihvatam drugu. Priznajem, to je za elu stvar bitno, da se solipsistika
alternativa ne moe opovrgnuti pomou deduktivnih argumenata,
ukoliko polazimo od onog to u nazvati empiristikom hipotezom,
naime, od toga da se ono to znamo bez zakljuivanja sastoji iskljuivo
iz onoga to smo iskusili (ili, tanije, iz onoga to u odreenom trenutku
pretstavlja nae iskustvo) zajedno sa principima deduktivne logike.
Ali mi ne moemo znati da je empiristika hipoteza istinita, jer bi to
bilo znanje one vrste koju sama ta hipoteza odbacuje. To ne dokazuje
da je hipoteza lana, ali dokazuje da nemamo prava da je iznosimo
kao tvrenje. Empirizam je moda istinita filozofija, ali ako jeste ne
moe se znati daje istinita; oni koji tvrde da znaju daje istinita protivree samima sebi. Nita nas, dakle, ne spreava a b in itio da odbacimo
empiristiku hipotezu.
Protivu solipsizma ima da se kae, najpre, da je psiholoki
nemogue verovati u njega, i zato ga ustvari odbacuju ak i oni koji
misle da ga prihvataju. Jednom sam primio pismo od jednog eminentnog
logiara, gospoe Kristine Lad Franklin, u kome je rekla da je solipsista, i da se udi to nema drugih solipsista. To uenje me je zaudilo,
upravo zato to dolazi od strane jednog logiara. injenica da ne mogu
da verujem u neto ne dokazuje da je to lano, ali dokazuje da sam
neiskren i povran ako se pravim da u to verujem. Kartezijanska sumnja
ima svoju vrednost kao nain da se izrazi nae znanje i pokae ta
od ega zavisi, ali ako se ide suvie daleko to postaje samo tehnika
igra u kojoj filozofija prestaje da bude ozbiljna. Ma ime bilo ko,
ukljuujui mene, dokazivao protivno, i dalje u verovati da ja sam
ne pretstavljam itav svemir, i svako e se ustvari sloiti sa mnom u tom
pogledu, ako je moje ubeenje da drugi ljudi postoje opravdano.
Najvaniji inilac u argumentaciji koja se tie solipsizma
jeste taj da je solipsizam odriv samo u svojoj najdrastinijoj formi.
Ima raznih nedoslednih pozicija koje nisu sasvim neuverljive, i koje
su ustvari prihvatili mnogi filozofi. Od ovih, najmanje je. drastino
gledite da nikad nee postojati vrsti osnov da se tvrdi da postoji
neto to niko nije iskusio; odakle moemo, sa Berklijem, zadravajui
realnost duha, zakljuiti da materija ne postoji. Ali poto ovo gledite
priznaje iskustva drugih osim mene, i poto su mi ta iskustva poznata
samo zahvaljujui zakljuivanju, ono smatra da se ispravno moe
dokazivati postojanje izvesnih pojava na osnovu postojanja drugih;
a ako se ovo prihvati, ustanovie se da nema razloga zato bi se do
201
gaaji na koje zakljuujemo morali imati u iskustvu. Isto takvo rezonovanje vai za onu formu solipsizma koja veruje da ovek ima svoju
prolost i verovatno budunost; to uverenje se moe opravdati samo
ako se priznaju oni principi zakljuivanja koji vode odbacivanju svake
forme solipsizma.
Tako smo doli do svega dve ekstremne hipoteze, koje se
jedine logiki mogu braniti. Ili, s jedne strane, znamo one principe
ne-deduktivnog zakljuivanja koji opravdavaju nae uverenje da postoje
ne samo drugi ljudi nego i itav fiziki svet, ukljuujui i sve ono to
se nikad ne opaa ve o emu se samo zakljuuje na osnovu njegovih
posledica; ili se, s druge strane, ograniavamo na ono to se moe
nazvati solipsizmom trenutka, gde je itavo moje znanje svedena
na ono to sad primeujem, iskljuujui moju prolost i verovatnu
budunost, kao i sve one senzacije na koje u ovom trenutku ne obraam
panju. Kad se ova alternativa jasno shvati, ne verujem da e iko poteno
i iskreno odobriti drugu hipotezu.
Ako se solipsizam trenutka odbaci, moramo nastojati da
otkrijemo koji su sintetiki principi zakljuivanja, ijim saznavanjem
treba opravdati naa nauna i zdravorazumska uverenja, u njihovim
najoptijim crtama. Tome zadatku emo se posvetiti u VI delu ove
knjige. Ali bie dobro da se, prvo s jedne strane, napravi pregled podata
ka, a s druge strane pregled naunih uverenja interpretiranih u njiho
vom najmanjem problematinom obliku. Moemo se nadati da ema
analizom rezultata toga pregleda otkriti premise koje se, svesno ili
nesvesno, pretpostavljaju rasuivanjima nauke.
III G L A V A
VEROVATNO ZAKLJUIVANJE U
ZDRAVORAZUMSKOJ PRAKSI
Verovatno zakljuivanje (da ponovimo ono to smo ve
rekli) je ono iji zakljuak, kad su premise istinite a rezonovanje pravilno,
nije, ipak, izvestan, ve samo verovatan u veem ili manjem stepenu.
U naunoj praksi postoje dve vrste zakljuivanja: isto matematika,
kao i ona koja bi se mogla nazvati supstancijelni. Zakljuivanje na
zakon gravitacije primenjen na planete na osnovu Keplerovih zakona
je isto matematiko, ali zakljuivanje sa zabeleenih prividnih kretanja
planeta na Keplerove zakone je supstancijelno, jer Keplerovi zakoni
nisu jedina hipoteza logiki u skladu sa posmatranim injenicama.
Matematiko zakljuivanje je bilo dovoljno istraeno tokom poslednjih
pola veka. Ono to elim da razmotrim, jeste ne-matematiko zaklju
ivanje, koje je uvek samo verovatno.
Prihvatiu, ire govorei, kao ispravno svako zakljuivanje
koje je deo prihvaene celine naune teorije, osim ako sadri neku
greku specifine vrste. Neu uzimati u obzir skeptike argumente
u pogledu nauke, nego u analizirati nauno zakljuivanje pod hipo
tezom, da je ono u optim crtama valjano.
U ovom poglavlju u se baviti uglavnom -naunim znanjem
sadranim u zdravom razumu.
Moramo voditi rauna o razlici izmeu zakljuivanja onakvog
kako se ono shvata u logici i onog koje bi se moglo nazvati animalnim
zakljuivanjem. Pod animalnim zakljuivanjem podrazumevam
ono to se deava kad jedan dogaaj A uzrokuje uverenje B bez ikakvog
svesnog posrednika. Kad pas nanjui lisicu, postaje uzbuen, ali mi
ne mislimo da on sebi kae : Ovaj miris je u prolosti bio esto povezan
sa bliskou lisice; zato je verovatno lisica sada tu negde u blizini.
On postupa, to je istina, kao to bi postupao da je tako rezonovao,
ali to rezonovanje ostvaruje njegovo telo, putem navike, ili uslovnog
refleksa, kako se to ve zove. Ako je A, u prethodnom iskustvu i
votinje, bilo esto povezivano sa B, gde je B bilo neto emocionalno
203
interesantno, dogaaj A tei da uzrokuje ponaanje koje odgovara B.

Ovde nema svesn e veze A i B; ima, moemo rei, A-percepcije i B-ponaanja. Staromodnim jezikom bi se reklo da utisak A uzrokuje ideju
B. Ali novija frazeologija, koja se slui terminima telesnog ponaanja
i navike koje se moe posmatrati, preciznija je i obuhvata ire polje.
Veina supstancijelnih zakljuivanja u nauci, za razliku od
onih samo matematikih, proizilazi, pre svega, iz analize animalnih
zakljuivanja. Ali pre no to razvijemo taj aspekt nae teme, pogledajmo
koliko je podruje animalnog zakljuivanja u ljudskom ponaanju.
Praktino (za razliku od teoriskog) shvatanje jezika spada
u animalno zakljuivanje. Shvatanje jedne reci sastoji se praktino
iz (a) efekta njenog sluanja, i (b) uzroka njenog izgovaranja. Vi razumete
re lisica ako, kad je ujete, osetite potstrek da delate na nain koji
odgovara prisustvu lisice, a kad vidite lisicu, imate potstrek da kaete
lisica. Ali vi ne morate biti svesni te veze izmeu lisice i rei lisica;
zakljuivanje o lisici na osnovu te rei ili izvoenje te rei kao zaklju, ka o lisici pretstavlja animalno zakljuivanje. Drukije stoji sa recima
erudita, kao dodekaedron. Znaenje takvih rei uimo pomou
verbalne definicije, i u takvim sluajevima je veza rei i znaenja u
poetku svesno zakljuivanje dok ne postane navika.
Rei pretstavljaju poseban sluaj z n a k o v a . Moemo rei da
je jednom datom organizmu O, lan klase stimulusa A z n a k (ili, tanije,
subjektivni znak) nekog lana klase objekata B, ako javljanje u O
stimulusa klase A izaziva reakciju koja odgovara objektu klase B.
Ali ovo jo nije dovoljno precizno. Pre no to bismo se postarali za
veu preciznost, pogledajmo jedan konkretan primer, recimo, nema
dima bez vatre.
Treba proi kroz vie faza pre kazivanja ove poslovice. Prvo,
mora se imati ponovljeno iskustvo i dima i vatre, bilo istovremeno
ili vremenski vrlo blisko. Prvobitno, i dim i vatra izazivali su svoju
reakciju, recimo, dim reakciju mirisanja, a vatra reakciju beanja.
Ali vremenom se stvara navika, i dim izaziva reakciju beanja. (Pret
postavljam da se radi o sredini gde su umski poari esti). Due vre
mena posle prvog stvaranja te navike, stvaraju se dve nove: dim vodi
rei dim, a vatra vodi rei vatra. Tamo gde postoje te tri navike
gde dim izaziva reakciju koja odgovara vatri; gde dim izaziva re
dim, a vatra izaziva re vatra postoji materijal za stvaranje
etvrte navike, gde re dim izaziva re vatra. Kad tu naviku stekne
neki mislilac, ona moe da izazove reenicu nema dima bez vatre.
Takva je, bar, prosta skica jednog veoma kompleksnog procesa.
U gornjem primeru, kad sve te navike postoje, dim je znak
vatre, re dim je znak dima, a re vatra je znak vatre. Moda se
moe pretpostaviti da je znak-relacija esto tranzitivna, tj. da je, ako
204
je A znak za B a B znak za C, onda je A znak za C. Ovo nee uvek

biti sluaj, ali e se obino deavati ako su znak-relacije A i B, B i C
vrlo vrsto uspostavljene u organizmu ivotinje. U tome sluaju, kad
je re dim znak za dim, a dim znak vatre, re dim e biti, na izveden
nain znak vatre. Ako vatra prouzrokuje re vatra, re dim e,
dakle, na izveden nain, postati uzrok rei vatra.
Postavimo sad definiciju organizam O ima ideju o vrsti
objekta B kad akcija odgovara B iako nikakav objekat vrste B nije ulno
prisutan. Ovo, meutim, zahteva neka ogranienja. Jedna ideja
ne mora da proizvede s v e reakcije koje bi proizvodio objekat; na to
mislimo kad kaemo da neka ideja moe da bude bleda, ili da ne bude
ivo zamiljena. Moe da ne bude nieg sem rei B. Tako emo rei
da je ideja B prisutna u O kad god O pokazuje n e k u reakciju koja
odgovara B i niem drugom.
Sad moemo rei da je A znak B, kad A uzrokuje ideju B.
Upotrebili smo re odgovara, a tu re treba dalje definisati.
Ona se ne srne definisati teleoloki, kao korisno po organizam ili
tako nekako. Reakcija koja odgovara B je prvenstveno reakcija
uzrokovana ulnim prisustvom B, nezavisno od steenih navika. Bolni
jauk kad se dodirne neto vrelo pretstavlja odgovarajuu reakciju u
ovom smislu. Ali mi ne moemo da potpuno iskljuimo steene navike
iz nae definicije odgovarajuih reakcija. Odgovarajua reakcija je
ako kaete lisica kad ugledate lisicu. Moemo napraviti razliku;
nema situacije u kojoj van steenih navika reagujemo rekavi lisica.
Moemo se, dakle, reiti da u odgovarajue reakcije ukljuimo one
koje se, kao rezultat navike, javljaju u prisustvu objekta B, ali se ne
javljaju spontano kao reakcije na bilo ta izuzev B, niti se pak javljaju
kao reakcije po navici, na ita drugo osim B, izuzev kao rezultat kom
binacije navika.
Gornje izlaganje daje definiciju onoga to se moe nazvati
subjektivnim znakom, kad A uzrokuje ideju B. Moemo rei da je
A objektivni znak za B kad B, a ne ideja B, stvarno sledi iza A ili
ide s njim. Moemo globalno rei da organizam grei kad god jedan
subjektivan znak nije i objektivan znak; ali takav iskaz nije taan bez
blie odredbe.
Blia odredba je potrebna zato to moramo razlikovati jednu
ideju praenu uverenjem od one koja se samo uzima u obzir. Ako biste
imali dva prijatelja po imenu Boks i Koks, verovatno je da bi susret
sa Boksom prouzrokovao ideju o Koksu, ali ne i uverenje da je Koks
prisutan. Mislim da je uzimanje jedne ideje u obzir, bez uverenja,
kompleksnija pojava od uzimanja te ideje u obzir sa uverenjem. Jedna
ideja jeste; ili ukljuuje u sebe (neu se uputati u diskusiju o tome
da li se radi o prvom ili drugom) potstrek na odreenu vrstu akcije.
205
Kad taj potstrek nije savladan, u ideju se veruje; kad je savladan,

ideja se samo uzima u obzir. U prvom sluaju moemo ideju zvati
aktivnom, u drugom potisnutom. Greka je povezana samo sa
a k tiv n im idejama. Tako, greka je kad jedan subjektivni znak izaziva
aktivnu ideju, iako nema takvog redosleda znaka i objekta ideje.
Greka je, prema ovom gleditu, pre-intelektualna ; ona trai
samo telesne navike. Greka je kad ptica udara o prozorska stakla
koja ne vidi. Svi mi, kao ptice, imamo nepromiljena uverenja koja
mogu, ako su pogrena, dovesti do bolnih okova. Nauni metod se,
kako ga ja shvatam, sastoji uglavnom u eliminisanju onih uverenja
koja se sa razlogom mogu smatrati izvorom okova, dok se zadravaju
ona protiv kojih se ne moe izneti nikakav odsudni argumenat.
Govorei sve ovo, polazio sam od uzronih zakona u obliku
A uzrokuje B, gde su A i B klase pojava. Takvi zakoni moda nikad
nisu potpuno istiniti. Istiniti zakoni se mogu izraziti samo diferencijalnim
jednainama. Ali nije ni neophodno da oni budu egzaktno istiniti.
Potrebno nam je samo: U znatnoj veini sluajeva gde se javlja A,
B se javlja istovremeno ili ubrzo zatim. To ini B v ero va tn im kad
god se javilo A, a to je sve to moemo zahtevati. Pretpostavljao sam
da e, ako je u istoriji datog organizma posle A esto sledilo B, uz A,
ili ubrzo za njim, da doe ideja B, tj. potstrek na akcije koje bi bile
stimulirane od B. Ovaj zakon je neminovno neodreen. Ako su A i B
emocionalno interesantni za organizam, jedan sluaj njihovog pove
zivanja moe da bude dovoljan da se stvori navika; ako nije, mogu
biti potrebni mnogi takvi sluajevi. Veza 54 i 6 puta 9 je, za veinu dece,
emocionalno neinteresantna; otuda tekoa da se naui tablica mnoenja.
S druge strane, ko jednom nastrada, dvostruko otvara oi pokazuje
kako se lako stvara navika kad je emocionalni interes jak.
Kao to se vid; iz svega ovoga, nauka polazi, i mora da polazi,
od grubih i neposrednih generalizacija koje su samo priblino tane, i
od kojih mnoge postoje kao animalno zakljuivanje pre no to se izraze
recima. Proces je sledei: posle A sledi B u izvesnom broju sluajeva;
onda je A praeno oekivanjem B; onda (verovatno mnogo docnije)
dolazi eksplicitni sud A je znak B, i tek onda, kad mnotvo takvih
sudova ve postoji, nauka moe da krene odatle. Zatim dolazi Hjum,
koji se pita da li ikad imamo razloga da smatramo A objektivnim znakom
B, ili makar samo da pretpostavljamo da emo ga i dalje smatrati
znakom B. To je skica psihologije subjekta; ona nema nikakve d ir e k tn e
veze sa njegovom logikom.
Razlika izmeu animalnog zakljuivanja i naunog zaklju
ivanja je, ponavljam, u ovome: u animalnom zakljuivanju, percept
A prouzrokuje ideju B, ali bez svesti o toj vezi; u naunom zakljui
vanju (bilo ispravnom ili neispravnom) postoji uverenje koje se tie
206
i A i B, i koje sam izrazio sa A je znak B. Upravo ta pojava jednog

posebnog uverenja koje izraava vezu A i B, izdvaja ono to se obino
naziva zakljuivanjem *od onog to nazivam animalnim zakljuivanjem.
Ali vano je primetiti da uverenju koje izraava vezu prethodi, u najosnovnijim sluajevima, navika animalnog zakljuivanja.
Uzmite, kao primer, uverenje da ima vie-manje permanentnih
objekata. Pas, viajui svog gospodara u raznim prilikama, reaguje
na izvestan nain koji ima neke konstantne crte; to je vidljiva injenica
koju izraavamo recima da pas prepoznaje svog gospodara. Kad pas
trai otsutnog gospodara, tu se radi o jo neem. Teko je ne upotrebiti
nezgrapno intelektualistiki jezik da bi se opisalo ono to se deava
u takvom sluaju. ovek je u iskuenju da kae da tu postoji elja
da se jedna ideja o objektu zameni utiskom o njemu, ali to bi bila fraza
koja na izgled govori mnogo a ustvari malo kae. Najprostija vidljiva
injenica u pogledu elje kod ivotinje jeste nemirno ponaanje dok
ne doe do izvesne situacije, posle ega nastupa relativno spokojstvo.
Ima i fiziolokih injenica u vezi sa luenjem lezda, to je prouavao
Pavlov. Ja ne p o r i e m da psi imaju iskustva manje ili vie slina iskustvima
koja mi imamo kad oseamo elju, ali to je zakljuivanje iz njihovog
ponaanja, a ne podatak. Ono to posmatramo moe se sumirati recima
da je ponaanje psa jednim delom podeeno prema njegovom gospo
daru, kao to je ponaanje jedne planete podeeno prema suncu. U
sluaju planete, ne zakljuujemo da ona misli na sunce; u sluaju
psa, veina nas izvodi odgovarajui zakljuak. Ali to je razlika o kojoj
zasad jo ne treba da vodimo rauna.
Kada doemo do jezika, prirodno je imati jednu re za one
karakteristike sredine koje su meusobno povezane onako kao to
su, za jednog psa, povezana pojavljivanja njegovog gospodara.
U jeziku postoje osobena imena za objekte sa kojima smo najintimnije
povezani i zajednika za druge objekte. U osobenim imenima je sadrana
izvesna zdravorazumska metafizika, koja, kao animalno zakljuivanje,
prethodi jeziku. Uzmimo deje pitanje kao to su Gde je mama?,
Gde mi je lopta? Ona impliciraju da majke i lopte, i kad nisu ulno
prisutne, ipak negde postoje, i mogu se verovatno uiniti ulno prisutnim,
putem podesne akcije. To uverenje koje se odnosi na postojanje per
manentnih ili kvazi-permanentnih objekata zasnovano je na prepozna
vanju, i tako implicira pamenje u izvesnom smislu. Ma kako s tim
stojimo, jasno je da dete, kad pone da govori, ve ima naviku da
slino reaguje na izvesnu grupu stimulusa, koja, kada se > njoj pone
razmiljati, postaje uverenje u permanentne zdravorazumske objekte.
Isto je moralo vaiti i za oveanstvo tokom razvoja jezika. Metafi
zika manje ili vie permanentnih objekata ini bazu renika i sintakse
svakog jezika, i na njoj se temelji pojam supstance. Jedino to bih u
207
vezi s tim hteo trenutno da istaknem jeste da to proizilazi iz intelektualizacije animalnog zakljuivanja angaovanog *pri prepoznavanju.
Sad prelazim na seanje. U vezi sa seanjem elim da kaem
da je njegova opta, mada ne i stalna, istinitost premisa naunog znanja,
koja je neophodna ako nauku treba primati kao uglavnom istinitu,
ali koja se ne moe uiniti ak ni verovatnom argumentima koji ne
polaze od toga da postoji seanje. Jo preciznije: kad se neeg seam,
verovatno je da se ono ega se seam dogodilo, i tako mogu da, po
ivosti svog seanja, nekako procenim stepen verovatnoe.
Razjasnimo najpre ta se logiki misli kad se kae da je seanje
jedna premisa znanja. Bilo bi pogreno davati opti iskaz u obliku
Ono ega se ovek sea, verovatno se desilo. Pre e biti da je premisa
svaki pojedinani sluaj seanja. To znai da imamo uverenje o prolim
dogaajima do kojih se nije dolo zakljuivanjem iz drugih uverenja,
ali koja, ipak, ne treba da napustimo, osim ako za to imamo vrlo jake
razloge. (Pod mi podrazumevam ovde ljude upuene u nauni metod
i oprezne u pogledu svojih uverenja). Ti jaki razlozi moraju neminovno
da ukljuuju naune zakone, jedan ili vie njih, kao i injenice, koje
se moraju ili opaati ili ih se ovek mora seati. Kad Magbetove vetice
ieznu, on sumnja da ih je ikad video, jer veruje u permanentnost
materijalnih objekata. Ali iako se moe desiti da se svako seanje pokae
kao pogreno, ono uvek ima izvesnu vrednost, koja nas nagoni da ga
prihvatamo kad ne raspolaemo suprotnim dokazima.
Nekoliko rei mora se sada rei o naunim zakonima nasuprot
pojedinanim injenicama. Samo ako se pretpostavljaju zakoni, moe
jedna injenica initi drugu verovatnom ili neverovatnom. Ako se
seam da sam jue u podne bio u Americi, a da sam pet minuta pre
toga bio na Kamatki, misliu da je jedno od ta dva moja seanja sigurno
pogreno, jer sam vrsto ubeen da se taj put ne moe prei za pet
minuta. Ali zato ja to mislim? Kao empirist, smatram da nauni za
koni treba da budu zakljueni induktivno iz pojedinanih injenica.
Ali kako da utvrdim injenice o tome koliko je put trajao? Jasno je
da se moram delimino oslanjati na seanje, jer drukije ne bih znao
da sam putovao. Krajnji dokaz za svaki nauni zakon sastoji se iz poje
dinanih injenica, zajedno sa principima naunog zakljuivanja koje
nameravam da istraim. Kad kaem da je seanje premisa, mislim da se,
od injenica na kojima se temelje nauni zakoni, neke prihvataju isklju
ivo zato to ih se seamo. One se, meutim, prihvataju samo kao
verovatne, i svaka se od njih moe docnije odbaciti, kad se otkriju nauni
zakoni koji neko odreeno seanje ine neverovatnim. Ali do konsta
tacije o toj neverovatnosti dolazi se samo na osnovu pretpostavke da su
seanja veinom istinita.
208
Neophodnost seanja kao premise moe se uiniti oiglednom

ako postavimo pitanje: kakvog razloga imamo da odbacimo hipotezu
da je svet poeo da postoji pre pet minuta? Ako je onda poeo da postoji
upravo kao to je ustvari tada ve postojao, sa ljudima koji imaju
navike i kod kojih se pretpostavljaju seanja, koja su ljudi ustvari onda
ve imali, ne bi bilo naina da se utvrdi da su ta seanja tada tek poela
da postoje. Ipak, u toj hipotezi nema nieg logiki nemogueg. Nita
to se sada deava ne implicira logiki bilo ta to se desilo nekom
drugom prilikom. A zakoni prirode iz kojih zakljuujemo o prolosti
sami zavise, kao to smo videli, od seanja, u pogledu dokaza u njihovu
korist. Sledstveno, injenice kojih se seamo moraju se dodati inje
nicama koje opaamo, kao nai podaci, iako im po pravilu moemo
pridati nii stepen poverenja nego injenicama koje opaamo.
Ovde treba napraviti razliku, koja nije bez znaaja. Jedno
seanje je sadanja injenica: ja se sada seam onog to sam jue uinio.
Kad kaem da je seanje jedna premisa, ne mislim da iz sadanjeg
seanja mogu zakljuivati o prolom dogaaju koga se seam. Ovo
moe u izvesnom smislu da bude istinito, ali ne pretstavlja vanu
injenicu u tom pogledu. Vana je injenica ta da je sam proli dogaaj
premisa za moje znanje. On se ne moe zakljuiti iz sadanje injenice
moga seanja o njemu ako se ne pretpostavlja opta istinitost moga
seanja, tj. da se neki dogaaj koga se seamo verovatno odista dogodio.
To je ono to je seanje kao premisa znanja.
Mora se shvatiti da, kad kaem da je ovo ili ono premisa,
ne mislim da je ona nesumnjivo istinita; mislim samo da je ona neto
to treba uzeti u obzir da bi se dolo do istine, ali da sama nije zakljuena
iz neeg za ta se veruje da je istinito. Situacija je ista kao na suenju
nekom kriminalcu gde svedoci protivree jedni drugima. Svaki svedok
ima izvesnu p r im a f a c ie vrednost, i moramo traiti neprotivrean sistem
koji bi obuhvatio to vei broj njihovih iskaza.
Sada dolazim do jednog drugog izvora znanja, naime, do
svedoenja. Ne mislim da opta istinitost svedoenja treba da bude
premisa i u zavrenoj strukturi naunog znanja, ali ona je premisa u
ranim fazama, a animalno zakljuivanje navodi nas da joj verujemo.
tavie, mislim da emo ustanoviti da, u zavrenoj strukturi nauke,
postoji jedna opta premisa koja je potrebna da bi se osigurala verovatna istinitost svedoenja kao i izvene druge stvari.
Ispitajmo najpre zdravorazumske argumente koji bi vredeli
na sudu. Ako dvanaest osoba, od kojih svaka lae isto tako esto kao
to govori istinu, nezavisno svedoe o nekom dogaaju, anse su 4095
prema 1 da svedoe istinito. To se moe uzeti kao praktina izvesnost,
osim ako tih dvanaest osoba imaju naroitog razloga da lau. To se
209
moe dogoditi. Ako se na moru sudare dva broda, svi mornari s jednog
broda kunu se da je tano jedno, svi mornari sa drugog kunu se da je
tano suprotno. Ako je jedan brod potonuo sa svom posadom, svedoci
e biti jednoduni, iako e sudije, iskusne u takvim sluajevima, biti
prema njima nepoverljivi. Ali ne treba da se-dalje uputamo u takvu
argumentaciju, koja vie pristaje pravnicima nego filozofima.
Zdrav razum, u praksi, prihvata svedoenje ako nema pozi
tivnog razloga da se to ne ini, u nekom odreenom sluaju. Animalno
zakljuivanje, na osnovu rei ili reenice, o onome to ta re ili reenica
znai, uzrok je, mada ne i opravdanje, za takvu praksu. Ako uestvujete
u lovu na tigrove, i neko uzvikne tigar, vae e telo osim ako ne
inhibirate svoje impulse dospeti u stanje veoma slino stanju u kome bi
dospelo ako biste videli tigra. Takvo stanje je s t e uverenje da je tigar
u blizini ; tako ete verovati u svedoenje oveka koji je rekao tigar.
Na stvaranje takvih navika otpada pola posla oko uenja engleskog
jezika; drugu polovinu ini stvaranje navike da se kae tigar kad
se tigar ugleda. (Prelazim preko finesa gramatike i sintakse). Moete,
naravno, nauiti da inhibirate impulse koje vas nagone da steknete
neko uverenje; moete saznati da je va drug aljivina. Ali inhibirani
impuls i dalje postoji, a ako bi prestao da postoji vi biste prestali da
shvatate re tigar. Ovo vai ak i za tako suvoparne iskaze kao
tigrovi ive u Indiji i istonoj Aziji. Moe vam se initi da taj iskaz
sluate bez ikakvih emocija koje se vezuju za tigrove, ali on ipak moe
sledee noi da prouzrokuje moru usred koje ete se probuditi u hladnom
znoju, to pokazuje da impulsi koji se vezuju za re tigar i dalje potsvesno postoje.
Ova primitivna lakovernost u odnosu na svedoenje ini da
reklame uspevaju. Ako niste neka naroito sumnjiava osoba, vi ete,
ako vam se esto i sa naglaavanjem govori da su takvi i takvi sapuni
ili daje takva i takva politika najbolja, na kraju u to poverovati, i rezultat
e biti da taj i taj postaje milioner ili diktator, ve zavisno od sluaja.
Meutim, ja ne elim da skrenem u politiku, i zato neu nita vie rei
o ovom aspektu verovanja u svedoenje.
Svedoenje se mora razlikovati od informacije o znaenju
rei, mada nije uvek Iako praviti tu razliku. Vi ste nauili re maka
zato to su vai roditelji govorili maka kad god biste primetili neku
maku. Da oni nisu u tom pogledu bili dovoljno istinoljubivi da su,
kad biste primetili maku, govorili nekiput pas, nekiput krava,
nekiput krokodil vi nikad ne biste nauili da pravilno govorite.
injenica da mi ipak nauimo da pravilno govorimo pretstavlja svedoanstvo uobiajene istinoljubivosti roditelja. Ali dok je, s take gledita
jednog roditelja, njegovo izgovaranje rei maka jedan iskaz, sa
take gledita deteta to je samo korak ka sticanju jezikih navika.
14 Ljudsko znanje
210
Tek kad dete sazna za znaenje reci maka, vae izgovaranje te rei
pretstavlja iskaz za njega kao i za vas.
Svedoenje je veoma vano u jednom pogledu, naime, ono
pomae da se utvrdi razlika izmeu srazmerno javnog sveta ula i
privatnog sveta misli, koja se ve jasno pravi kad poinje nauno milje
nje. Jednom sam drao predavanje pred znatnim brojem ljudi, kad
je neka maka dostojanstveno uetala u sobu i legla kraj mojih nogu.
Ponaanje publike ubedilo me je da nisam imao halucinaciju. Neka
od naih iskustava, ali ne sva, pokazuju se, na osnovu ponaanja drugih
(ukljuujui svedoenja), kao zajednika svima onima koji su na neki
nain bliski i upotrebljavaju normalna ula. Snovi nemaju taj javni
karakter, kao ni veina misli. Mora se obratiti panja na to da je
javni karakter jedne (recimo) grmljavine ustvari zakljuivanje, i to
prvobitno animalno zakljuivanje. ujem grmljavinu, a osoba koja
stoji kraj mene kae grmi. Zakljuujem da je ona ula grmljavinu,
i sve dok ne postanem filozof ja to zakljuujem svojim telom, tj. moj
um stie uverenje daje uo grmljavinu, ne prolazei kroz neki mentalni
proces. Kad postanem filozof, moram da ispitam sklonosti svog tela
na zakljuivanje, ukljuujui uverenje da postoji javni svet, uverenje
do koga je telo dolo zakljuivanjem na osnovu posmatranja ponaanja
(naroito govornog ponaanja) slinog njegovom sopstvenom ponaanju.
Sa take gledita filozofa, nije samo interesantno pitanje da
li je trebalo da svedoenje koje ujete bude istinito, nego da li treba
da d ikakvo obavetenje. Ovde ima raznih stupnjeva, koji idu prema
besmislenosti. Kad ujete glumca kako na sceni govori sit sam tih
uasa, vi ne mislite da se on ali zbog neumerenosti, i znate da nije
postojala namera da budete doslovno ubeeni njegovim iskazima. Kad
ujete sopran kako na gramofonskoj ploi bolno jadikuje zbog neverstva
njenog dragog, vi znate da u kutiji nema nikakve dame, i da dama
koja je na ploi snimljena nije davala oduke svojim sopstvenim oseanjima, nego je samo nameravala da vam omogui da uivate udubljujui se u imaginarnu tugu. Ili, uzmite sluaj onog kotskog duha iz
osamnaestog veka, koji je stalno ponavljao Nekad sam bio sre-sresrean sad sam jadan i bedan, za koga se ispostavilo da je neki
zarali raanj. I na kraju, javljaju se ljudi u snovima koji govore svata,
a kada se probudimo, uveravamo se da nije niko govorio.
Iz svih tih razloga, ne moemo prihvatiti svedoenje zdravo
za gotovo. Postavlja se pitanje zato bismo ga uopte prihvatili?
Tu zavisimo, kao i onda kad verujemo u postojanje zvunih
talasa i svetlosnih talasa, od zakljuivanja koje prelazi okvire naeg
iskustva. Zato ne bi sve to nam izgleda kao svedoenje bilo nalik
na kripu zaralog ranja ili govor ljudi u snu? Ne moemo odbaciti
tu hipotezu oslanjanjem na iskustvo, jer nae iskustvo moe da bude
211
potpuno isto bila ta hipoteza istinita ili ne. A prilikom bilo kakvog
zakljuivanja koje ide izvan okvira budueg ili prolog iskustva ne
moemo se oslanjati na indukciju. Indukcija dokazuje da e se, ako se
u sta n o vi da iza A esto sledi B, verovatno u s ta n o v iti da i sledei put
B dolazi iza njega. To je princip koji ostaje potpuno u granicama iskustva,
stvarnog ili mogueg.
U sluaju svedoenja, zavisimo od a n a lo g ije . Ponaanje tela
drugih ljudi a naroito njihovo govorno ponaanje je primetno
slino naem sopstvenom, a nae sopstveno je primetno povezano sa
mentalnim pojavama. (Zasad nije vano ta podrazumevamo pod
mentalnim.) Zato smatramo da je ponaanje drugih ljudi takoe
povezano sa mentalnim pojavama. Ili, tanije, prihvatamo to najpre
kao animalno zakljuivanje, i potom pronalazimo dokaze na osnovu
analogije, da bismo racionalizovali ve postojee uverenje.
Analogija se razlikuje od indukcije bar u smislu u kome
ja upotrebljavam te rei po injenici da jedno zakljuivanje po analo
giji, kad izie iz okvira iskustva, ne moe da bude provereno. Ne moemo
prodreti u umove drugih da bismo posmatrali misli i emocije o kojima
zakljuujemo na osnovu njihovog ponaanja. Moramo, dakle, prihvatiti
analogiju u smislu u kome ona prelazi granice iskustva kao ne
zavisnu premisu naunog znanja, ili moramo nai neki drugi isto takoefektivan princip.
Princip zakljuivanja po analogiji morae da bude priblino
ovakav: ako je data klasa sluajeva gde B dolazi uz A ili odmah za njim,
i druga klasa sluajeva u kojima se ne moe utvrditi da li je B prisutno
ili ne, postoji verovatnoa (koja varira zavisno od okolnosti) da je B
prisutno i u tim sluajevima.
Ovo nije precizan iskaz o tome principu, koji zahteva razna
ogranienja. Ali neophodna dalja doterivanja nee mnogo menjati
stvar u pogledu problema koji se nas tie.
Dalje otstupanje od iskustva vri se pri zakljuivanju o neem
kao to su zvuni i svetlosni talasi. Usredsredimo svoju panju na one
prve. Pretpostavimo da ste na taci O, od koje zrakasto polaze mnogi
putevi, smestili barutno punjenje, i da u odreenom trenutku izazivate
eksploziju. Na svakih sto jardi du tih drumova postavili ste po jednog
posmatraa sa zastavicom. Jedna osoba u uvrenom balonu posmatra
sve posmatrae, kojima je izdato nareenje da mau zastavicama kad
uju eksploziju. Ustanovie se da su oni koji su bili na istoj udaljenosti
od O mahnuli zastavicom u istom trenutku, dok su oni koji su dalje od
take O mahnuli zastavicom docnije od onih koji su bili blii; tavie,
vreme koje proe izmeu primeivanja eksplozije i mahanja zastavicom
datog posmatraa proporcionalno je njegovoj udaljenosti od O. Nauka
zakljuuje (a s njom i zdrav razum) da jedan proces polazi od O, i da se,
u*
212
zato dogaa neto u vezi sa zvukom, ne samo tamo gde ima posmatraa,
nego i tamo gde nema nikoga. U ovom zakljuivanju, mi prelazimo
granice celokupnog iskustva, a ne samo naeg linog iskustva kao u
sluaju svedoenja. Zato nauku ne moemo interpretirati iskljuivo
pomou iskustva, ak i kad ukljuimo celokupno iskustvo.
Princip korien pri gornjem zakljuivanju moe se, privremeno,
nazvati principom prostorno-vremenskog kontinuiteta uzronih zakona.
To je isto to i poricanje akcije na daljini. Ne moemo imati uverenje
da zvuci dolaze sukcesivno do sukcesivnih posmatraa ako nita nije
prelazilo kroz meuprostor. Ako to poriemo, na svet postaje isuvie
isprekidan da bi se u njega moglo verovati. Naa uverenja se, verovatno,
temelje na kontinuitetu svih opaenih kretanja; zato bi se moda analo
gija mogla proiriti da obuhvati i ovo zakljuivanje. Meutim, ima
mnogo ta da se kae pre no to budemo naisto u pogledu principa
koji odreuju takva zakljuivanja. Zato u dalje razmatranje ove teme
ostaviti za jednu docniju glavu.
Dosad sam nastojao da prikupim prostije i neposrednije
primere elementarnog naunog zakljuivanja. Ostaje da se rezultati
naeg preliminarnog pregleda uine preciznim.
Zavriu pravljenjem kratkog rezimea iz ovog naeg razmatranja.
Kad ponemo da mislimo, ustanovljavamo da smo stekli
izvestan broj navika koje se mogu nazvati animalnim zakljuivanjima.
Te navike se sastoje u tome to se u prisustvu A ponaamo, manje ili
vie, onako kao to bismo se ponaali u prisustvu B; one rezultiraju
iz prethodnog povezivanja A i B u naem iskustvu. Kad postanemo
svesni tih navika, one uzrokuju uverenja kao iza A uvek (ili obino)
sledi B. To je jedan od glavnih izvora standardnih uverenja do kojih
najpre dolazimo kad ponemo da bivamo nauno orijentisani; tu je,
posebno, ukljueno razumevanje jezika.
Drugo pre-nauno uverenje koje ostaje i u nauci jeste uverenje
da ima vie ili manje permanentnih objekata, kao to su ljudi i stvari.
Napredak nauke proiava to uverenje, i u modernoj teoriji kvanta nije
mnogo od njega ostalo, ali bez njega bi nauka teko mogla biti stvorena.
Opta, mada ne univerzalna, istinitost seanja je nezavistan
postulat. Ona je potrebna za veliki deo naeg znanja, i ne moe se usposta
viti zakljuivanjem iz bilo ega to nju ne pretpostavlja.
Svedoenje je, kao seanje, jedan od isvora naih primitivnih
uverenja. Ali od njega samog ne mora se praviti jedna premisa, poto
se ono moe uklopiti u iru premisu a n a lo g ije .
I najzad, da bismo zakljuivanjem doli do takvih stvari kao
to su zvuni talasi i svetlosni talasi, potreban nam je princip koji se
moe nazvati prostorno-vremenskim uzronim kontinuitetom, ili poricanjem akcije na daljinu. Ali ovaj poslednji princip je komplikovan,
i zahteva dalje razmatranje.
IV GLAVA
FIZIKA I ISKUSTVO
U ovom poglavlju e se raspravljati o jednom pitanju kome
je, po mom miljenju, bilo posveivano premalo panje. Ono je sledee:
pretpostavljajui da je fizika, iroko govorei, istinita, moemo li mi
znati da je ona istinita, i, ako odgovor treba da bude potvrdan, da li
to obuhvata znanje drugih istina osim fizikih? Moda emo ustanoviti
da, ako je svet takav kao to fizika kae, nijedan organizam ne moe
znati da je takav; ili da, ako jedan organizam moe znati da je takav,
on mora znati neke stvari izvan fizike; naroito izvesne principe verovatnog zakljuivanja.
Ovo pitanje postaje akutno u problemu percepcije. Jo od
najranijih vremena postojala su dva tipa teorija u pogledu percepcije,
jedna empirika, druga idealistika. Prema empirikoj teoriji, neki
neprekidni lanac uzrokovanja vodi od objekta do percipijenta, a ono
to se naziva percipiranjem objekta je poslednja karika toga lanca,
ili, tanije, poslednja one take gde lanac poinje da vodi od tela
percipijenta umesto u njega. Prema idealistikoj teoriji, kad se percipijent nae u blizini nekog objekta, neko boansko nadahnue uini
da dua percipijenta iskusi neto nalik na objekt.
Svaka od ovih teorija nailazi na tekoe.
Idealistika teorija potie od Platona, ali dostie svoju logiku
kulminaciju kod Lajbnica, koji je smatrao da se svet sastoji od monada
koje nikad ne deluju reciprono jedna na drugu, nego sve prolaze kroz
paralelni razvoj, tako da ono to se dogaa u meni u svakom trenutku
ima slinosti sa onim to se u vama u istom trenutku dogaa. Kad
mislite da pokreete svoju ruku, ja mislim da vidim kako je pokreete;
tako se obojica obmanjujemo, a niko Lajbnica nije bio dovoljno
smeo da razotkrije tu obmanu, koju on smatra najboljim dokazom
Boje dobrote. Ova teorija je fantastina, i imala je malo pristalica;
ali u manje loginim oblicima delovi idealistike teorije percepcije mo
gu se nai ak i kod onih koji sebe smatraju najdaljim od nje.
Filozofija je izdanak teologije, i veina filozofa, kao Malvolio,
visoko misle o dui. Oni su zato skloni da joj pripiu maginu mo,
214
i da pretpostave da odnos izmeu percipiranja i onog to se percipira
mora da bude neto to uopte ne lii na fiziku uzronost. Ovo gledite
je podravano uverenjem da su duh i materija sasvim razliiti, i da
percipiranje, koje je mentalna pojava, mora biti neto sasvim drukije
od izvesne pojave u mozgu, koja se jedino moe pripisati fizikom
uzrokovanju.
Teorija da percipiranje zavisi od lanca fizikog uzrokovanja
lako se dopunjuje uverenjem da svakom stanju mozga odgovara
izvesno stanje duha, i obratno, tako da, ako je dato ili stanje mozga
ili stanje duha, drugo moe da kao zakljuak izvede neka osoba koja
je dovoljno razumela taj odnos. Ako se smatra da nema uzronog
meusobnog delovanja izmeu duha i mozga, ovo je samo jedna nova
forma prestabilirane harmonije. Ali ako se uzrokovanje smatra kao
to ga obino smatraju empiristi samo kao nepromenljivi tok ili
uporednost, onda pretpostavljena korespondencija mozga i duha tautoloki obuhvata uzrono meusobno delovanje. elo to pitanje zavi
snosti duha od tela ili tela od duha bilo je sasvim nepotrebno obavijeno
tamom zbog emocija koje su u to uplitane. injenice su sasvim proste.
Neke pojave koje se mogu posmatrati obino se nazivaju fizikim,
neke druge mentalnim ; nekiput su fizike pojave uzroci mentalnih,
a nekiput je obrnuto. Udarac je uzrok bola koji oseam, volja prouz
rokuje pokret moje ruke. Nema razloga da se sumnja bilo u jednu
bilo u drugu uzronu vezu, ili bar nema razloga koji ne bi vaio podjed
nako za sve uzrone veze.
Ovakvim rezonovanjem savlauju se one tekoe koje smetaju
da se prihvati fizikalna teorija percepcije.
Zdravorazumski argumenti u korist fizikog uzrokovanja
percepcija toliko su jaki da bi samo duboke predrasude mogle da ih
dovedu u pitanje. Kad zatvorimo oi, ne vidimo; kad zapuimo ui,
ne ujemo; kad smo pod anestezijom, ne opaamo nita. Oblije koje
neka stvar ima moe biti izmenjeno uticom, kratkovidou, mikrosko
pima, maglom, itd. Trenutak-u kome ujemo neki zvuk, zavisi od nae
udaljenosti od take njegovog fizikog porekla. Isto vai i za ono to
vidimo, iako je brzina svetlosti tako velika da je, kad se radi o zemalj
skim predmetima, vreme koje proe od trenutka kad se neto dogodi
do trenutka kad to vidimo neznatno. Ako objekte opaamo zahva
ljujui boanskom nadahnuu, mora se priznati da se to nadahnue
prilagoava fizikim uslovima.
Meutim, fizikom uzrokovanju percepcija mogu se staviti
dve zamerke. Jedna je da ono onemoguuje, ili bar oteava, pretpo
stavku da spoljanji objekti jesu ono to nam se ini da jesu; druga
da ono, izgleda, ini da sumnjamo u to da pojave koje nazivamo per
cepcijama mogu stvarno da budu izvor znanja to se tie fizikog
215
sveta. Prva od ovih zamerki moe se zanemariti poto se tu radi samo

o predubeenjima, ali druga je vanija.
Problem je ovaj: svaki empirist smatra da nae znanje o
injenicama potie iz percepcije, ali ako je fizika istinita, mora da bude
tako malo slinosti izmeu naih percepata i njihovih spoljanjih uzroka
da je teko videti kako, iz percepata, moemo doi do znanja o spoljanjim objektima. Problem jo vie komplikuje injenica da je fizika
bila nastala zakljuivanjem iz percepcija. Istoriski, fiziari su poeli
od naivnog realizma, to e rei od uverenja da su spoljanji objekti
tano onakvi kakvi izgledaju; na osnovu te pretpostavke, oni su razvili
teoriju koja je od materije napravila neto to nije ni nalik na ono to
opaamo. Tako je njihov zakljuak protivreio njihovoj premisi, mada
to nije primetio niko osim nekolicine filozofa. Zato treba da utvrdimo
da li se, ako je fizika istinita, hipoteza naivnog realizma moe tako
modif ikovati da se postigne ispravno zakljuivanje, idui od percepata
do fizike. Jednom reju: ako je fizika istinita, da li je mogue znati je?
Pokuajmo najpre da definiemo ta treba da podrazumevamo
pod hipotezom da je fizika istinita. Tu hipotezu hou da prihvatim
samo u onoj meri u kojoj je ona prihvatljiva za zdrav razum obrazo
vanog oveka. Mi konstatujemo da se teorije fiziara stalno modifikuju,
tako da nijedan smotren naunik ne oekuje da e bilo koja fizikalna
teorija ostati nepromenjena tokom sledeih sto godina. Ali kad se
teorije menjaju, takva promena obino samo je od manjeg znaaja
to se tie pojava koje se mogu posmatrati. P r a k ti n a razlika izmeu
Ajntajnove teorije gravitacije i Njutnove je vrlo mala, iako je teoriska
razlika veoma velika. tavie, u svakoj novoj teoriji ima delova koji
izgledaju prilino izvesni, dok drugi ostaju prilino spekulativni.
Ajntajnova zamena prostora i vremena prostor-vremenom pretstavlja
promenu jezika motivisanu istom onom potrebom za jednostavnou
kao i u sluaju Kopernikove promene jezika. Ovaj deo Ajntajnove
teorije moe se prihvatiti sa znatnim poverenjem. Ali hipoteza da je
svemir trodimenzionalna sfera sa konanim prenikom ostaje speku
lativna; niko ne bi bio iznenaen ako bi se pronali dokazi koji bi
naveli astronome da odustanu od takvog naina izraavanja.
Ili, opet, uzmite fizikalnu teoriju svetlosti. Niko ne sumnja
da sveti ost putuje brzinom od otprilike 300.000 kilometara u sekundi,
ali da li se ona sastoji od talasa, ili estica zvanih fotoni, to je pitanje
o kome se moe raspravljati. U sluaju zvuka, s druge strane, talasna
teorija se moe smatrati utvrenom.
Svaka fizikalna teorija koja preivi, prolazi kroz tri faze. U
prvoj fazi, ona je predmet raspre meu strunjacima; u drugoj fazi,
strunjaci se slau da je to teorija koja najbolje odgovara raspoloivim
injenicama, mada se odmah iza toga moe ispostaviti da je nespojiva
216
sa novim injenicama; u treoj fazi, smatra se da postoji vrlo mala

verovatnoa da bi bilo kakav novi dokaz mogao uiniti ita drugo
osim da je modifikuje.
Kad kaem da u pretpostaviti da je fizika istinita, mislim
to da u prihvatiti one delove fizike koji su dostigli treu fazu, ne kao
izvesni, ali kao verovatniji od svake filozofske spekulacije, i zato ih
filozofi mogu prihvatiti kao premisu u svojoj argumentaciji.
Pogledajmo sad ta najizvesniji delovi fizike imaju da kau
u odnosu na na sadanji problem.
Velika fizika otkria u sedamnaestom veku ostvarena su
pomou dve radne hipoteze. Po jednoj, uzroni zakoni u fizikom
svetu treba da uzmu u obzir samo materiju i pokret, poto se materija
sastoji od estica koje traju u vremenu ali stalno menjaju svoje poloaje
u prostoru. Pretpostavljalo se da, to se fizike tie, nema potrebe da se
u pogledu jedne estice vodi rauna o bilo emu osim njenog poloaja
u prostoru u raznim trenucima; to znai, mogli bismo pretpostav
ljati da se estice razlikuju samo po poloaju, ne po svom kvalitetu.
U poetku, ovo jedva da je bilo ita drugo do definicija rei fizika;
kad je postalo potrebno da se uzmu u obzir kvalitativne razlike, pri
vukla nas je druga oblast, zvana hernija. Tokom ovog veka, meutim,
moderna atomska teorija je svela herniju, teoriski, na fiziku. To je
ogromno proirilo opseg hipoteze da se razne estice materije razlikuju
samo po svom poloaju.
Da li ta hipoteza vai i za fiziologiju, ili je, pak, ponaanje
ive materije podlono zakonima drukijim od onih koji vladaju mrtvom
materijom? Vitalisti se dre ovog poslednjeg gledita, ali ja mislim
da je ono prvo verodostojnije. Moe se rei da e se, kad god se radi
o nekom fiziolokom procesu, ustanoviti da se ovaj pokorava zakonima
fizike i hernije, i da, dalje, nema fiziolokog procesa koji se ne moe
tim zakonima objasniti. Zato je najbolja hipoteza ta da se fiziologija
moe svesti na fiziku i herniju. Ali ta hipoteza nije ni izbliza toliko izvesna
kao svoenje hernije na fiziku.
Otsada u pretpostavljati da prva od tih radnih hipoteza iz
sedamnaestog veka, koja se moe nazvati hipotezom homogenosti
materije, vai za itav fiziki svet, za ivu kao i za mrtvu materiju.
Neu stalno ponavljati da ova teorija nije sig u rn o is tin ita ; treba smatrati
da je to reeno jednom za svagda. Polazim od ove teorije zbog toga
to mi se ini da obilje dokaza, mada ne definitivnih, ide njoj u prilog.
Druga radna hipoteza iz sedamnaestog veka moe se nazvati
hipotezom nezavisnosti uzroka; ona je sadrana u zakonu paralelograma. U svojoj najprostijoj formi ona-govori, naprimer, neto nalik
na ovo: ako biste koraali jedan minut po palubi broda koji plovi,
doi ete do iste one take u odnosu na vodu do koje biste doli
217
ako biste najpre stajali nepomini dok bi brod plovio, a onda koraali
dok bi brod stajao. Uopte govorei, kad se jedno telo nalazi pod uticajem raznih sila, rezultat njihovog zajednikog i istovremenog delo
vanja u datom periodu vremena isti je kao rezultat njihovog zajednikog
ali naizmeninog delovanja, pri emu bi svaka sila delovala tokom
datog perioda vremena i to, ako je dati period vremena vrlo kratak,
ovo e biti bezmalo tano, a to je taj period krai ovo e biti sve istinitije. Naprimer, mesec privlae i zemlja i sunce; za jedan sekund,
on e se pomeriti bezmalo isto onoliko koliko bi se pomerio kad ga,
za jedan sekund, ne bi privlaila ni zemlja ni sunce, dok bi se on i dalje
kretao kao dotle, a onda se za jo jedan sekund kretao kao da ga (poev
od mirovanja) privlai samo zemlja, a zatim, za jedan sekund, kao
da ga (poev od mirovanja) privlai samo sunce. Ako uzmemo krae
vreme nego to je jedan sekund, ovo e biti jo istinitije, i bilo bi skoro
sasvim istinito ako bi period vremena bio beskrajno smanjen.
Ovaj princip je izvanredno vaan u tehnikom pogledu.
On nam omoguuje, kad prostudiramo efekte izvesnog broja posebnih
sila od kojih svaka nezavisno deluje, da proraunamo efekat njihovog
zajednikog delovanja. To je osnova matematikih metoda primenjenih
u tradicionalnoj fizici. Ali mora se rei da on nije samo-oevidan, izuzev
u prostim sluajevima kao to je onaj sa ovekom koji hoda po palubi
broda. U drugim sluajevima, treba verovati u njega, ako radi, ali ne
treba da se iznenadimo ako katkad ustanovimo da nije efikasan. U
kvantnoj teoriji on se mora odbaciti, mada ovo moda nije definitivno.
Ma kako bilo, ova druga radna hipoteza je mnogo manje utvrena
nego prva. Ona, bar priblino, obuhvata iroko polje, ali nema sigur
nih osnova da se veruje da je njena primena univerzalna.
Ovaj vek je unekoliko modifikovao pretpostavke fizike. Prvo,
imamo etvorodimenzionalnu mnoinu dogaaja, umesto dve mnoine
prostora i vremena; drugo, uzroni zakoni nisu dovoljni da odrede
pojedinane dogaaje, ve samo statistike raspodele; tree, promena
je verovatno diskontinuirana. Te modifikacije bi bile vanije za nas
nego to su, da nije injenice da su druga i trea od njih primenljive
samo na mikroskopske pojave, dok su fizike pojave, kao govor, koje
su u vezi sa mentalnim dogaajima, makroskopske. Zato, ako se
ljudsko telo ponaa u potpunom skladu sa fizikim zakonima, jo
uvek se mogu sa tanou upotrebljavati zakoni klasine fizike da bi
se odredilo ta e ovek rei, i uopte koji e biti krupniji pokreti nje
govog tela.
To nas dovodi do problema odnosa duha i materije, poto
se percepcija obino smatra mentalnom, dok se percipirani objekt
kao i stimulus za percipiranje smatraju fizikim. Moje je lino uverenje
da ovaj problem ne priinjava nikakve tekoe. Tekoama, za koje
218
se pretpostavlja da postoje, koren je u ravoj metafizici i ravoj etici.

Duh i materija, kae nam se, dve su supstance, i to potpuno disparatne.
Duh je uzvien, materija je niska. Greh je podvrgavati duh telu. Znanje,
kao jedna od najplemenitijih mentalnih aktivnosti, ne moe da zavisi
od ula, jer ulo pretstavlja jedan oblik podvrgavanja materiji, i zato je
ravo. Otuda ona platonska osuda identifikovanja znanja sa percepcijom.
Sve je to, pomisliemo moda, zastarelo, ali to je ostavilo trag u pred
rasudama koje je teko otkloniti.
Ipak, pitanje razlikovanja duha i materije teko bi se postavilo
da nije imalo izvesnog osnova. Moramo, zato, traiti jedno ili vie
razlikovanja manje-vie analognih razlikovanju izmeu duha i materije.
Ja bih mentalnu pojavu definisao kao pojavu koja se moe znati
bez zakljuivanja. Ali pogledajmo neke konvencionalnije definicije.
Ne moemo se koristiti kartezijanskim razlikovanjem izme
u miljenja i protegnutosti, ve i zbog Lajbnicove zamerke da protegnutost obuhvata mnotvenost i zato ne moe biti atribut jedne jedine
supstance. Ali mogli bismo pokuati da napravimo jedno unekoliko
analogno razlikovanje. Materijalne stvari, mogli bismo rei, imaju
prostorne odnose, dok mentalne stvari nemaju. Mozak je u glavi, ali
misli nisu tako nas bar filozofi uveravaju. Ovo gledite je posledica
meanja raznih znaenja rei prostor. Meu stvarima koje vidim
u datom trenutku ima prostornih odnosa koji sudeo mojih percepata;
ako su percepti mentalni, kao to ja mislim, onda su oni prostorni
odnosi koji pretstavljaju sastojke percepata takoe mentalni. Naivni
realizam identifikuje moje percepte sa fizikim stvarima; on pretpostavlja
da je sunce astronoma ono to vidim. To obuhvata identifi kovanje
prostornih odnosa mojih percepata sa prostornim odnosima fizikih
stvari. Mnogi ljudi zadravaju taj aspekt naivnog realizma iako su
odbacili sve ostale.
Ali ova identifikacija se ne moe braniti. Prostorni odnosi
fizike postoje izmeu elektrona, protona, neutrona, itd., koje ne opaamo;
prostorni odnosi vizuelnih percepata postoje izmeu stvari koje opaamo,
i u poslednjoj analizi izmeu obojenih povrina. Postoji gruba korela
cija izmeu fizikog prostora i vizuelnog prostora, ali ona je vrlo gruba.
Prvo: dubine prestaju da se razlikuju kad su velike. Drugo: odreivanje
vremena je razliito ; mesto gde izgleda da se sunce sada nalazi, odgovara
mestu gde je fiziko sunce bilo osam minuta. Tree: percept je
podloan promenama koje fiziar ne pripisuje promenama u objektu,
tj. onima koje prouzrokuju oblaci, teleskopi, mirkanje ili zatvaranje
oiju. Korespondencija izmeu percepta i fizikog objekta je zato
samo priblina, i nije tanija u pogledu prostornih odnosa nego u nekom
drugom pogledu. Sunce fiziara nije identino sa suncem mojih percepata,
a 93.000.000 milja koje ga razdvajaju od meseca nisu identine sa pro-
219
stornim odnosom izmeu vizuelnog sunca i vizuelnog meseca kad

sluajno vidim oboje istovremeno.
Kad kaem da je neto izvan mene, mogu misliti na dve
razliite stvari. Mogu misliti da imam percept koji je izvan percepta
mog tela u perceptualnom prostoru, ili pak mogu misliti da postoji
fiziki objekt koji je izvan mog tela kao fiziki objekt u prostoru fizike.
Obino oni grubo odgovaraju jedan drugom. Sto koji gledam je izvan
mog tela kad ga gledam u perceptualnom prostoru, a fiziki sto je izvan
mog fizikog tela u fizikom prostoru. Ali nekiput te korespondencije
nema. Sanjam, recimo, kako se dogaa eleznika nesrea: vidim voz
kako se survava niz nasip, i ujem krike ranjenih. Ti objekti koje sanjam
su stvarno i istinski izvan mog tela koje sanja u mom sopstvenom
perceptualnom prostoru. Ali kad se probudim, ustanovim da je ceo
san prouzrokovala buka u mojim uima. A kad kaem da je buka u
mojim uima, hou da kaem da je fiziki izvor zvuka koji ujem u
mojim uima kao fiziki objekt u fizikom prostoru. U drugom smislu,
mogli bismo rei da su svi zvuci u uima, ali ako meamo ta dva smisla
doi e do zbrke koja se ne daje razmrsiti.
_____
Uopteno, mogli bismo rei da je moj percept o svemu to
nije moje telo izvan percepta mog teia u perceptualnom prostoru,
a ako percepcija ne obmanjuje, fiziki objekt je izvan mog fizikog
tela u fizikom prostoru. Iz toga ne proizilazi da je moj percept izvan
mog fizikog tela. Ustvari, takva hipoteza je p r im a f a c i e besmislena,
iako joj se, kao to emo videti, moe dati izvestan smisao, ali ona
je onda lana.
Sad moemo poeti da se hvatamo u kotac sa naim osnovnim
pitanjem, naime ta podrazumevamo pod perceptom, i kako on
moe da bude izvor znanja o neem drugom?
ta je percept? Kako ja tu re upotrebljavam, to je ono
to se dogaa kad, govorei zdravorazumskim terminima, vidim neto ili
ujem neto ili inae verujem da sam postao svestan neega putem
svojih ula. Sunce, verujemo, uvek postoji, ali ga ja samo ponekad
vidim: ne vidim ga nou, ili kad je oblano vreme, ili kad sam preoku
piran neim drugim. Ali nekiput ga vidim. Svi sluajevi kad vidim
sunce imaju izvesne meusobne slinosti, koje su mi omoguile u detinjstvu da nauim da upotrebljavam re sunce u pravoj prilici.
Kad u raznim prilikama vidim sunce, neke slinosti su oigledne u
meni; naprimer, moram drati oi otvorene, i okrenute u odreenom
pravcu. Njih, meutim, ne smatramo svojstvima sunca. Ali ima drugih
slinosti koje, koliko zdrav razum moe otkriti, ne zavise od nas; kad
vidimo sunce, ono je skoro uvek okruglo, svetio i arko. Retki sluajevi
kad ono nije takvo lako se objanjavaju maglom ili pomraenjem.
Zdrav razum'zato kae: postoji jedan objekt koji je okrugao, svetao
220
i arki; ona vrsta dogaaja koja se naziva gledanjem sunca sastoji

se iz relacije izmeu mene i tog objekta, a kad se ta relacija ostvari,
ja opaam objekt.
Ali u tom trenutku fizika intervenie na vrlo udan nain.
Ona nas uverava da sunce nije svetio u smislu u kome obino shvatamo tu re; ono je izvor svetlosnih zrakova koji imaju izvestan efekat
na oi, nerve i mozak, ali kad toga efekta nema zato to svetlosni zraci
ne nailaze na ivi organizam, nema nieg to bi se u pravom smislu
moglo nazvati svetlou. Isto rezonovanje vai i za rei vrelo i
okruglo bar ukoliko se okruglo shvata kao kvalitet koji se moe
opaziti. Jo neto: iako vi sad vidite sunce, fiziki objekt o kome se
moglo zakljuivati na osnovu vaeg gledanja postojao je osam
minuta; ako je, u meuvremenu, sunce zalo, vi jo uvek vidite tano
ono to vidite. Ne moemo, zato, identifikovati fiziko sunce sa onim
to vidimo ; ipak, ono to vidimo pretstavlja na glavni razlog da verujemo
u fiziko sunce.
Pretpostavljajui istinitost fizike, ta je to u njenim zakonima
to opravdava zakljuivanje o fizikim objektima na osnovu percepata?
no to na odgovarajui nain pretresemo to pitanje, moramo ceptima odrediti mesto u svetu fizike. Tu ima neto neobino: fizika
nikad ne spominje percepte izuzev kad govori o empiriskoj verifikaciji
njenih zakona; ali ako te zakone ne zanimaju percepti, kako onda percepti
mogu da ih verifikuju? Ovo pitanje treba imati na umu tokom sledeih
razmatranja.
Pitanje poloaja percepata u uzronim lancima fizike razlikuje
se od pitanja saznajnog statusa percepata, iako su ta dva pitanja po
vezana. Trenutno me interesuje lokacija percepata u uzronim lancima.
Jedan percept recimo sluanje neke buke ima niz prethodnika,
koji putuju u prostor-vremenu od fizikog izvora te buke, kroz vazduh,
do uiju i mozga. Iskustvo koje nazivamo sluanjem buke je, koliko
se moe utvrditi, istovremeno sa cerebralnim terminusom fizikog
uzronog lanca. Ako je buka takve vrste da trai telesni pokret, pokret
poinje gotovo odmah posle sluanja buke. Ako treba da ukljuimo
sluanje buke u neki fiziki uzroni lanac, moramo da ga poveemo
sa istim podrujem prostor-vremena kao to je ono prateih cerebralnih
dogaaja. A to vai i za buku kao neto percipirano. Jedino podruje
prostor-vremena sa kojim ova buka ima ikakve direktne veze je sadanje
stanje sluaoevog mozga; veza sa fizikim izvorom zvuka je indirektna.
Isto takvo rasuivanje vai i za viene stvari.
Veoma mi je stalo da umanjim metafizike pretpostavke
koje se prave u vezi sa ovim. Moete smatrati da duh i materija dejstvuju jedno na drugo, ili da, kao to su tvrdili kartezijanci, teku u paralel
nim nizovima, ili da su, kao to veruju materijalisti, mentalne pojave
221
samo pratioci izvesnih fizikih pojava koje ih odreuju, i nemaju reci

proni uticaj na fizike dogaaje. Kakvo je vae gledite u ovom po
gledu nema nikakvog znaaja za ono na ta elim da ukaem. Ono
to govorim je neto to je oigledno za zdrav razum obrazovanog
oveka, naime, to da je, bez obzira da li razmatramo percept ili isto
vremeno stanje mozga, uzrona lokacija i jednog i drugog je izmeu
onih dogaaja u aferentnim nervima koji pretstavljaju stimulus, i
onih dogaaja u eferentnim nervima koji, pretstavljaju reakciju.
Ovo vai ne samo za percipiranje, koje prirodno smatramo
mentalnim, nego i za ono to imamo u iskustva kad percipiramo.
Znai da to vai ne samo za vienje sunca, nego i za sunce, ako pod
suncem podrazumevamo neto to ljudsko bie moe da ima u iskustvu.
Sunce astronoma je izvedeno zakljuivanjem, ono nije a**ko i svetio,
i postojalo je osam minuta onog to nazivamo vienjem sunca.
Ako vidim sunce i stanem zbog njega da mirkam, ono to vidim nije
93.000.000 milja i osam minuta daleko, nego je uzrono (i zato prostornovremenski) izmeu svetlosnih talasa koji udaraju u oi i mirkanja kao
posledice.
Dualistiko gledite o percepciji kao odnosu subjekta prema
objektu je gledite koje su, predvoeni Viljemom Demsom, empiristi
sad uglavnom napustili. Razlika izmeu vienja sunca kao mentalnog
dogaaja, i neposrednog objekta moga gledanja, sada je od svih odba
ena kao neispravna, sa ime se i ja slaem. Ali mnogi od onih koji
pri hvataju gledite koje i ja prihvatam u ovom pogledu, ipak se nedosledno pridravaju nekog oblika naivnog realizma. Ako je moje vienje
sunca identino sa suncem koje vidim, onda sunce koje vidim nije
astronomovo sunce. Iz potpuno istih razloga, stolovi i stolice koje
vidim, ako su identine sa mojim vienjem, ne nalaze se tamo gde
fizika kae da se nalaze, nego tamo gde je moje vienje. Moete rei
da moje vienje, poto je mentalno, nije u prostoru; ako tako postu
pite, neu diskutovati o tome. Ali u ipak insistirati na tome da postoji
jedno, i samo jedno podruje prostora-vremena sa kojim je moje vienje
uvek uzrono povezano, a to je moj mozak u trenutku gledanja. A isto
to vai za sve objekte ulne percepcije.
,
Sad smo u stanju da ispitamo odnos izmeu neke fizike
pojave i pojave koja sledJ i koja se popularno smatra vienjem te fi
zike pojave. Uzmimo, naprimer, bljesak munje u tamnoj noi. Munja
je, za fiziara, elektrino pranjenje, koje ini da elektromagnetski
talasi krenu izvan podruja gde se to dogodilo. Ti talasi, ako ne naiu
na neprozirnu materiju, prosto idu sve dalje i dalje; ali kad naiu na
neprozirnu materiju njihova energija trpi izvesne promene, prelazi
u nove forme. Kad sluajno naiu na ljudsko oko vezano sa ljudskim
mozgom, dogaaju se razne komplikovane stvari, koje moe da prouava
222
fiziolog. U trenutku kad ovaj uzroni proces dopre do mozga, osoba

kojoj taj mozak pripada vidi munju. Ta osoba, ako nije upoznata sa
fizikom, misli da munja j e s t e ono to se deava kad ona vidi munju;
ili, tanije, ta osoba misli da je ono to se deava jedan odnos izmeu
nje i munje koji se naziva opaanjem munje. Ako poznaje fiziku,
ona to ne misli, ali ipak smatra da ono to se deava kad ona vidi
munju pretstavlja adekvatan osnov za znanje o fizikom svetu.
Sad moemo najzad da se suoimo' sa pitanjem: kako, i
u kojoj meri, mogu percepti da budu izvor znanja u pogledu fizikih
objekata? Jedan percept, sloili smo se, dolazi na kraju uzronog lanca
koji poinje objektom. (Naravno, nijedan uzroni lanac nema stvarno
ni poetak ni kraj. S jedne druge take gledita, percept je poetak;
on poinje reakciju na neki stimulus.) Ako percept treba da bude izvor
znanja o objektu, mora da bude mogue da se na osnovu posledice
zakljuuje o uzroku, ili bar da se zakljuuje o nekim karakteristikama
uzroka. U tom obratnom zakljuivanju o uzroku na osnovu posledice,
zasad u pretpostavljati zakone fizike.
Ako percepti treba da omogue zakljuivanje o objektima,
fiziki svet mora sadrati vie ili manje odvojive uzrone lance. U sada
njem trenutku mogu videti razne stvari listove hartije, knjige, drvee,
zidove i oblake. Ako odvojenost tih stvari u mom vidnom polju treba
da odgovara fizikoj odvojenosti, svaka od njih mora da zapone svoj
sopstveni uzroni lanac, dopirui do mojih oiju uglavnom neometana
od strane drugih. Teorija o svetlosti uverava nas daje to sluaj. Svetlosni
talasi koji polaze od jednog izvora, u podesnim uslovima e ii svojim
putem praktino neometani od strane drugih svetlosnih talasa na istom
podruju. Ali kad svetlosni talasi naiu na neki^pbjekat koji odbija
ili prelama zrake, onda iezava ta nezavisnost mdijuma.
Ovo je vano za utvrivanje toga ta je taj objekat koji, kako
se pretpostavlja, vidimo. Danju, praktino sva svetlost koja dopire do
oiju dolazi u krajnjoj liniji od sunca, ali mi ne moemo rei da vidimo
samo sunce. Mi vidimo poslednje podruje posle koga je tok svetlosti
bio bitno neometan dok svetlost nije stigla do oiju. Kad je svetlost
odbijena ili rasuta, smatramo, po pravilu, da ona ini da vidimo poslednji
objekt koji je odbija ili rasipa; kad je prelomljena, smatramo da jo
uvek vidimo prethodni izvor, iako neprecizno. Meutim, ne smatra se
uvek da odbijena svetlost daje percepciju predmeta koji odbija svetlost;
ona se ne smatra takvom kad je odbijanje svetlosti precizno, kao u
ogledalu. Ono to vidim kad se brijem smatram svojim sopstvenim
licem. Ali kad je svetlost reflektovana od spoljanjeg predela, ona mi
daje mnogo vie obavetenja o stvarima u tom predelu nego o suncu,
i zato smatram da opaam stvari u tome predelu.
223
U manjoj meri, iste se stvari mogu rei za zvuk. Pravimo

razliku izmeu uvenja zvuka i uvenja njegovog odjeka. Kad bi sunce
bilo onoliko hromatski zvuno koliko je svetio, i kad bi zemaljski
predmeti bili rezonantni samo na neke njegove note, mogli bismo
rei da ujemo stvari, a ne sunce, kad bi one davale karakteristine
zvune odraze.
Druga ula ne daju istu vrstu percepcije udaljenih objekata
ili posrednih veza u uzronim lancima, jer nisu zainteresovana za fi
zike procese koji imaju posebnu vrstu nezavisnosti, karakteristinu
za talasne pokrete.
Iz svega ovoga je jasno da je odnos jednog percepta prema
fizikom objektu koji se kako se pretpostavlja percipira, mutan,
priblian, i unekoliko neodreen. Nema p r e c iz n o g smisla u kome bi se
moglo rei da opaamo fizike objekte.
Pitanje percepcije kao izvora znanja moe se ukljuiti u ire
pitanje: u kojoj meri* i u kakvim okolnostima, moe jedna faza nekog
fizikog procesa da bude osnov za zakljuivanje o nekoj ranijoj fazi?
To se, oigledno, moe desiti samo ukoliko je proces o kome se radi
nezavisan od drugih procesa. Moda je iznenaujue to da procesi
mogu da budu tako nezavisni. Mi vidimo odvojene zvezde jer svetlost
koja polazi od svake od njih putuje kroz podruja puna drugih tragova
svetlosti ali ipak zadrava svoju nezavisnost. Kad je ta nezavisnost
naruena, vidimo mutno oblije, kao to je mleni put. U sluaju mlenog puta, nezavisnost nije naruena sve dok ne dopremo do fizioloke
faze; zato teleskopi mogu da izdvoje pojedine zvezde mlenog puta.
Ali nezavisnost svetlosti koja dolazi sa raznih delova jedne iste zvezde
ne moe se uspostaviti teleskopima: zato zvezde nemaju merljivu
prividnu veliinu.
Na perceptivni aparat, onakav kakvog ga vidi fiziolog, moe
da do izvesnog stepena bude zanemaren od strane fiziara, jer se moe
tretirati kao priblino konstantan. Naravno, on ustvari nije konstantan.
Ako zamirim, mogu videti dva sunca, ali ne zamiljam da sam ostvario
neko astronomsko udo. Ako zatvorim oi i okrenem svoje lice ka
suncu, vidim mutno-crveni sjaj; tu promenu u izgledu sunca pripisujem
sebi, ne suncu. Stvari izgledaju drukije kad ih gledam krajikom oka
a drukije kad se zagledam u njih. One izgledaju drukije kratkovid:m
a drukije dalekovidim ljudima. I tako dalje. Ali zdrav razum nas ui
da razlikujemo te subjektivne izvore varijacija u perceptu od onih
koj se pripisuju u fizikom objektu. Dok ne nauimo da crtamo,
mislimo da neki pravougaoni objekt uvek izgleda pravougaon; u pravu
smo, u tome smislu to nas animalno zakljuivanje navodi da uvek
ocenjujemo da je pravougaon.
224
Nauka u takvim sluajevima pretpostavlja postojanje nekog
normalnog posmatraa koji je donekle fikcija, kao proseni ovek,
ali nije toliko fikcija da bi bio praktino beskoristan. Kad normalni
posmatra vidi razliku izmeu dva objekta, naprimer, da jedan
izgleda ut a drugi plav, pretpostavlja se daje uzrok te razlike u razlici
objekata, a ne u subjektivnom perceptivnom aparatu posmatraa.
Ako je, u datom sluaju, ta pretpostavka pogrena, smatra se da e
je popraviti mnotvo posmatranja od strane mnogih posmatraa.
Takvim metodima, fiziar moe da tretira na perceptivni aparat kao
izvor k o n s ta n tn e greke, koja je, zato to je konstantna, za mnoge svrhe
nevana.^
p r in c ip i koji opravdavaju zakljuivanje sa percepata na fizike
objekte nisu bili dovoljno prostudirani. Zato, naprimer, kad izvestan
broj ljudi vidi sunce, treba da verujemo da sunce postoji izvan njiho
vih percepata, a ne samo da postoje zakoni koji odreuju okolnosti
u koj'ma emo imati iskustvo vienja su nca^
Ovde se suoavamo sa principom kojim se koriste i nauka
i zdrav razum, i po kome, kad je ;zvestan broj pojava u posebnim delovima prostor-vremena oigledno uzrono meusobno povezan, mora
postojati neki kontinuirani proces u podrujima izmeu njih, koja ih
povezuju. Taj princip prostorno-vremenskog kontinuiteta treba ponovo
ispitati, kada budemo razmotrili zakljuivanje o fizikom prostoru
na osnovu perceptualnog. U meuvremenu, to se moe prihvatiti bar
kao prvi korak ka formalizovanju zakljuivanja o fizikim objektima
na osnovu perceptualnih.
Zavriu rezimeom ove glave.
Nae glavno pitanje je bilo : ako je fizika istinita, kako se ona
moe znati, i ta, osim fizike, moramo znati da bismo zakljuivali
o fizici? Taj se problem postavlja zbog fizikog uzrokovanja percepcije,
koja ini verovatnim da se fiziki objekti znatno razlikuju od percepata;
ali ako je tako, kako moemo zakljuivati o fizikim objektima na
osnovu percepata? tavie, poto se percipiranje smatra mentalnim,
dok su mu uzroci fiziki, suoeni smo sa starim problemom odnosa
duha i materije. Moje je lino uverenje da mentalno i fiziko nisu
tako razliiti kao to se obino misli. Mentalnu pojavu bih definisao
kao takvu pojavu za koju neko zna bez zakljuivanja; razlika izmeu
mentalnog i fizikog, dakle, spada u teoriju saznanja, a ne u me
tafiziku.
Jednu od tekoa koje su izazvale zabunu pretstavljalo^ je
zanemarivanje razlike izmeu perceptualnog i fizikog prostora.Q*erceptualni prostor se sastoji iz perceptibilnih odnosa izmeu detSva
percepata, dok se fiziki prostor sastoji iz zakljuivanjem izvedenih
225
odnosa izmeu zakljuivanjem izvedenih fizikih stvam Ono to vidim

moe da bude izvan mog percepta o mom telu, aliê izvan mog tela
kao fizike stvari.
Percepti se, posmatrani uzrono, nalaze izmeu dogaaja
u aferentnim nervima (stimulus) i dogaaja u eferentnim nervima
(reakcija); njihova lokacija u uzronim lancima je ista kao i lokacija
izvesnih dogaaja u mozgu. Percepti kao izvor znanja o fizikim objek
tima mogu da slue svojoj svrsi samo ukoliko ima manje-vie nezavisnih
uzronih lanaca u fizikom svetu koji se mogu izdvojiti. To se deava
samo priblino, i zato zakljuivanje o fizikim objektima na osnovu
percepata ne moe da bude precizno. Nauka se, uopteno govorei,
sastoji iz sredstava pomou kojih se moe prebroditi taj poetni nedo
statak preciznosti pod pretpostavkom da percepcija daje prvu aproksi
maciju istine.
15 Ljudsko znanje
V GLAVA
VREME U ISKUSTVU
Cilj je ove glave da prikae one crte sirovog iskustva koje
pretstavljaju sirovinu za pojam vremena, sirovinu koja treba da proe
kroz dugi proces prerade no to bi mogla da se pojavi u fizici ili istoriji. Postoje dva izvora naeg uverenja koje se tie vremena; prvi je percep
cija promene u okviru jedne prividne sadanjosti; drugi je seanje.
Kad pogledate sat, moete videti kako se kree sekundna kazaljka,
ali vam samo seanje kae da su se i minutne kazaljke i satne kazaljke
pomerile. ekspirovi asovnici nisu imali kazaljke za sekunde, to se
vidi iz stihova:
Ah! ipak mu se lepota, ko kazaljka na satu,
iskrada s lica, neprimetnim hodom.
Primetan hod je mogu samo kad je pokret toliko brz da je, iako
su poetak i kraj primetno drukiji, vreme koje je prolo tako kratko
da su i jedan i drugi delovi iste senzacije. Nijedna senzacija, ak ni ona
izazvana bleskom munje, nije striktno trenutna. Fizioloki poremeaji
postepeno se smiruju, i vreme tokom koga vidimo blesak munje mnogo
je due od vremena ispunjenog fizikom pojavom.
Odnos prethodnog, ili ranijeg-i-kasnijeg, je element u
iskustvu opaanja promene, kao i u iskustvu seanja. Striktno govorei,
tu treba da dodamo i neposredno oekivanje, ali ono nije tako vano.
Kad vidim neki brz pokret, kao, naprimer, pokret zvezde koja pada,
ili senke oblaka na nekom predelu, svestan sam da je jedan deo pokreta
raniji od drugog, iako se ceo odvija u okviru jedne prividne sada
njosti; kad toga ne bih bio svestan, ne bih znao da li je to bio pokret
od A do B ili od B do A, pa ak ni da li je uopte bilo promene. Kad
je neki pokret dovoljno brz, mi ne opaamo promenu: ako dovoljno
veto zavrtite jedan novi, on e izgledati kao prozrana lopta. Ako
pokret treba da bude opaen, on ne srne da bude ni suvie brz ni suvie
polagan. Ukoliko ispunjava taj uslov, on omoguuje iskustva na osnovu
kojih se moe doi do ostensivnih definicija rei za vremenske odnose:
prethodni, sledei, , posle, ranije, kasnije. Kad se te
227
reci shvate, mogu se shvatiti reenice kao to je A prethodi B ak
i kad A i B nisu delovi jedne prividne sadanjosti, ukoliko znamo ta
se podrazumeva pod A a ta pod B.
Ali jedna prividna sadanjost je vrlo mali deo ivota jednog
oveka, te se u pogledu duih perioda vremena u okviru naeg sopstvenog
iskustva oslanjamo na seanje. Ustvari, naravno, oslanjamo se jo
na mnogo tota osim seanja. U pogledu ranijih delatnosti zabeleenih
u mom dnevniku, mogu zakljuivati o njihovom redosledu i njihovoj
udaljenosti od sadanjosti prema datumima pod kojima su bile zabeleene. To je, meutim, proces koji pretpostavlja znatno znanje, dok
se mene trenutno tiu podaci na kojima se zasniva nae znanje u pogledu
vremena. Sa izvesnim ogranienjem, i uz znatnu opasnost da se pogrei,
moemo svojim seanjima dati redosled po tome kako se oseaju.
Pretpostavimo da smo maloas imali neki razgovor, koji je poeo
prijateljski ali se zavrio otrom svaom, i pretpostavimo da je osoba
sa kojom smo razgovarali izletela besno iz sobe. Sad moemo itav
taj razgovor pogledati retrospektivno, mislei u tom trenutku sam
rekao ono to nije trebalo, ili na tom mestu je on sebi dozvolio ne
oprostivu primedbu. Ustvari, mi se ne seamo h r p e dogaaja, nego
n iza , i esto ne moe biti osnovane sumnje u to da je taan redosled
koji nam seanje stavlja na raspoloenje.
Ovde, meutim, nastaje komplikacija koja se esto previa.
Sva moja seanja se deavaju s a d a , a ne u vremena kad su se dogaaji
kojih se seam desili. Redosled prolih dogaaja, koliko moe da mi
bude poznato iz seanja, mora da bude u vezi sa izvesnim kvalitetom
mojih seanja: neke moram o s e a ti kao nedavne a druge moram o s e a ti kao daleke. Mora biti da ja pomou tog kvaliteta nedavnog i da
lekog, koji se osea, odreujem mesto koje e dogaaji kojih se seam
zauzeti u jednom nizu, kad se oslanjam samo na seanje. Idui od
percepata ka mranoj provaliji vremena, sadanja sadrina mog
duha ima izvestan poredak za koji verujem da je u vezi, makar kakvoj,
sa objektivnim vremenskim redosledom dogaaja na koje se moja
seanja odnose. Taj poredak u sadanjoj sadrini mog duha, koji se,
pomou oekivanja, moe proiriti u budunost, mogao bi se nazvati
subjektivnim vremenom. Njegovi odnosi prema objektivnom vremenu
su zamreni, i zahtevaju da budu razmotreni.
Sveti Augustin, koga je oseanje grenosti kojim je bio obuzet
dovelo do preterane subjektivnosti, zadovoljavao se time da subjek
tivnim vremenom zameni istorisko i fiziko vreme. Seanje, percepcija
i oekivanje, po njemu, sainjavali su itavo vreme. Ali to, oigledno,
nije dovoljno. Sva njegova seanja i sva njegova oekivanja deavala
su se otprilike u vreme pada Rima, dok se moja deavaju otprilike u
vreme pada industriske civilizacije koji nije sainjavao deo oekivanja
15
228
biskupa od Hipo-a. Subjektivno vreme bi moglo da bude dovoljno

nekom solipsisti trenutka, ali nije dovoljno za oveka koji veruje u
stvarnu prolost i budunost, makar samo svoju vlastitu. Moje trenutno
iskustvo sadri jedan prostor percepcije, koji nije prostor fizike, i vreme
percepcije i seanja, koje nije vreme fizike i istorije. Moja prolost,
onakva kakva je bila, ne moe se identifikovati sa mojim seanjima
o njoj, a moja objektivna istorija, koja je bila u objektivnom vremenu,
razlikuje se od subjektivne istorije mojih sadanjih seanja, koja, objek
tivno, sva biva s a d a .
Po mome miljenju, jedna od premisa znanja je ta daje seanje
uglavnom istinito. Ta premisa tvrdi ili implicira, iroko govorei, da je
sadanje seanje po pravilu u korelativnoj vezi sa prolim dogaajem.
Oigledno, to logiki nije nuno. Mogao sam poeti da postojim
nekoliko minuta, zajedno sa upravo onim seanjima koja sam tada imao.
Ako je itav svet tada postao, upravo onakav kakav je tada bio, nee nika
da biti nieg ime bi se dokazalo da nije postojao pre toga; ustvari, onda
bismo imali sve dokaze koje sada imamo o tome da je on pre toga
postojao. To ilustruje ono to mislim kad kaem da je seanje jedna
premisa, jer niko od nas nije ni za trenutak spreman da prihvati pret
postavku da je svet poeo da postoji pre pet minuta. Mi ne prihvatamo
tu pretpostavku zato to smo ubeeni da se, po pravilu, dok se seamo,
neto nalik na nae sadanje seanje deavalo u vreme koje je objek
tivno prolo.
Maloas sam rekao da je opta istinitost seanja jedna premisa
ljudskog znanja. Moda emo ustanoviti u jednoj kasnijoj fazi da se
ono moe podvesti pod neku iru premisu, ali zasad se ta mogunost
moe zanemariti. Meutim, ono to treba uzeti u obzir u ovoj fazi,
to je odnos poverenja u pojedina seanja, prema postulatu da je seanje
verodostojno po pravilu, ili u izvesnim odreenim sluajevima.
Kad se neeg seam, ne obraam najpre panju na svoje sa
danje duhovno stanje, da bih zatim razmislio o tome kako je seanje
obino istinito, i najzad zakljuio da se neto slino onome ega se
seam dogodilo, u prolosti. Naprotiv, ono to se deava kad se neeg
seam, j e s t e uverenje da se neto desilo u prolosti. Ono ime se bavim
u ovom poglavlju, to je (a) analiza takvih uverenja, i (b) iskaz o onome
to se misli kada se kae da je jedno takvo uverenje istinito. Nijedno
od ta dva pitanja nije tako jednostavno kao to se izgleda obino pret
postavlja.
Seanja esto lebde u duhu kao proste slike, koje ne prati
uverenje, ali mene se tiu samo seanja u koja se veruje. Uzmimo neki
konkretan primer. Pretpostavimo da sam video kako automobil zamalo
to mi nije pregazio dete, koje je ustvari ostalo nepovreeno, i pret
postavimo da sam sledee noi imao straan san u kome mi je dete
229
poginulo. Kad se probudim, mislim, sa neizrecivim olakanjem: O v o

se nije desilo; ono se desilo.
Potrebno je dobro razjasniti stvar pre no to doemo do sri
problema koje nam ovaj primer postavlja. Pre svega, kad kaemo
ovo se nije desilo, ne poriemo da nije bilo stranog sna; ukoliko
se seamo tog stranog sna kao svog privatnog iskustva, nae seanje
je sasvim ispravno. Strani san, meutim, nije imao kontekst koji imaju
iskustva u budnom stanju: on nije imao uopte nikakvog konteksta
u ivotu deteta, ili bilo koje osobe izuzimajui mene i one osobe koje
su morale da sluaju dok sam o tome priao; a u mom sopstvenom
ivotu njegov se kontekst naglo zavrio kad sam se probudio, umesto
da se produi tokom godina alosti. To je ono to mislimo kad kaemo
da je straan san bio samo san.
Ali sve ovo je irelevantno za na problem seanja; to sam
spomenuo samo zato da bih razjasnio ta je relevantno a to nije. Kad
se seam stranog sna, moje seanje je istinito; zaveden sam samo
onda ako pretpostavim da je strani san imao onu vrstu konteksta
koju bi imalo slino iskustvo u budnom stanju. Greka seanja se
pojavljuje samo onda kad verujemo da smo u prolosti imali neko
iskustvo koje ustvari nismo imali, i kad, dalje, verujemo to na onaj
specifian nain koji se naziva priseanjem, za razliku od naina
o kome se radi kad itamo beleke o zaboravljenim dogaajima, ili
kad moramo da sluamo kako tetke priaju o naim podvizima iz vre
mena kad smo bili deca. Takve greke seanja nesumnjivo se dogaaju.
Neu isticati primer ora IV koji se seao da je bio prisutan u bitci
kod Vaterloa; uzimajui blii primer, znam da mi se deavalo da isuvie
dockan smislim duhovit odgovor, pri emu bih oseao tendenciju da,
seajui se razgovora, zamiljam da sam stvarno tako odgovorio, pa
bih se toj tendenciji odupirao jedino uz prilian moralni napor. Kad
dva oveka nezavisno prepriavaju neki zajedljivi razgovor, obojica e
obino falsifikovati istinu na nain povoljan po njihovo samopotovanje. ak se i za seanja bez nekog naroitog emocionalnog interesa
moe pomou zabeleenih podataka dokazati da su netana.
Ali najubedljivije primere lanih seanja nai emo u snovima
mada ne u stranom snu koji sam maloas zamislio. Izmenimo sad
strani san : sad ne sanjam da sam video kako je dete poginulo, nego
sanjam da mi je, poto sam to video, palo u dunost da kaem detinjoj
majci ta se dogodilo. To je isto tako straan san, ali sad se lano uverenje u mom snu ne odnosi samo na kontekst mog iskustva, nego na
moje sopstveno prolo iskustvo. Kad sanjam da vid im kako automobil
gazi dete, ja imam iskustvo, mada bez onoga to ga obino prati; ali
kad sanjam da sam vid eo gaenje deteta, ja uopte nisam imao iskustvo
koga se u svom snu seam. To je pravi primer lanog seanja, i pokazuje
230
da se samim seanjem ne moe utvrditi da se ono ega se seamo stvarno

desilo, ma koliko mi svodili ono ega se seamo na njegovu sr isto
linog iskustva.
Ovaj primer e, nadam se, objasniti ta podrazumevam pod
subjektivnim vremenom, i u emu je problem njegovog odnosa prema
objektivnom vremenu. U snovima, kao i u ivotu najavi, postoji razlika
izmeu opaanja i seanja. Opaanje i seanje se stvarno pojavljuju
u snovima, i to se tie opaanja ne moramo pretpostavljati da nas
snovi varaju u pogledu naih sopstvenih iskustava: ono to, u snovima,
vidimo i ujemo, mi odista vidimo i ujemo, mada, zbog neobinog
konteksta, ono to vidimo i ujemo stvara lana uverenja. Slino, mi se
stvarno seamo onog ega se u snovima seamo, to znai, stvarno se
ima iskustvo koje nazivamo seanjem. U snu, to seanje ima jedan
kvalitet drukiji od onog u percepciji sna, i zahvaljujui tome kvalitetu
seanje se odnosi na prolost. Ali to nije kvalitet prave prolosti koji
imaju istoriski dogaaji; to je kvalitet subjektivne prolosti, zahvalju
jui kome se ocenjuje (lano) da se sadanje seanje odnosi na neto
to je objektivno prolo.
Taj kvalitet subjektivne prolosti imaju seanja na javi kao
i ona u snovima, i to je ono to ih ini subjektivno razliitim od per
cepcija. To je kvalitet koji moe da se pojavljuje u raznim stepenima:
naa seanja iz g le d a ju dalja ili manje daleka, i mogu se urediti u jedan
niz, prema toj kvalitativnoj razlici. Ali poto sva naa seanja imamo
s a d a sa take gledita istorije, taj subjektivni vremenski redosled je neto
sasvim drugo od objektivnog vremenskog redosleda, mada se nadamo
da izmeu jednog i drugog postoji izvestan stepen korespondencije.
Ja mogu da percipiram jedno seanje, ali ne mogu da perci
piram ono ega se seam. Seanje se sastoji u seanju neega. Sad
hou da analiziram seanje, a naroito da razmotrim taj odnos prema
neem. Ukratko: ta mislimo kad, mislei na neki proli dogaaj,
donosimo sud to se dogodilo? ta moe to da bude?
Tekoa je u tome to, da bi se znalo ta mislimo kad kaemo
to se dogodilo, re to mora da se odnosi na neku sadanju sadrinu duha, dok, ako je re dogodilo se opravdana, re to mora
da se odnosi na neto u prolosti. Tako bi izgledalo da re to mora
da se odnosi na neto to je i prolo i sadanje. Ali mi po navici mislimo
da je prolost mrtva, i da nita prolo ne moe da bude i sadanje.
ta, onda, mislimo kad donosimo sud to se dogodilo?
Mogua su dva razliita odgovora, u vezi sa dve razne teorije
o osobenim imenima koje smo razmatrali u jednoj ranijoj glavi. Ako
smatramo da, u opisivanju strukture sveta, meu lanove koji se moraju
samo imenovati treba da budu ukljueni dogaaji, koji se jedino
definiu svojim prostorno-vremenskim poloajem, i logiki nisu u
231
stanju da se ponove, onda moramo rei da je izraz to se dogodilo
netaan, i da treba da bude zamenjen izrazom dogodilo se neto vrlo
slino tome. Ako, pak, smatramo da se jedan dogaaj moe definisati kao splet kvaliteta, od kojih se svaki moe ponovo pojaviti,
onda to se dogodilo moe da bude potpuno tano. Ako, naprimer,
vidim dugu u dva maha, i jednom prilikom vidim izvesnu nijansu boje
blizu sredine, verovatno je da sam i drugom prilikom video upravo
tu nijansu. Dalje, ako, seajui se ranije duge dok gledam docniju,
kaem za neku nijansu boje koju sada gledam: to se dogodilo prolog
puta, ono to kaem moe da bude potpuno tano.
Svaki od ovih odgovora reie odreenu tekou koja nas
je neposredno zanimala, i zasad neu pokuavati da se opredelim ni
za jedan od njih. Oni ostavljaju otvoreno pitanje ta se podrazumeva
pod izrazom dogodilo se; o tome u govoriti kad preem na razma
tranje javnog vremena.
Treba obratiti panju na to da ono to podrazumevamo pod
prolou u istoriskom smislu, shvatamo zahvaljujui iskustvu redosleda u okviru jedne prividne sadanjosti. To iskustvo nam omoguuje
da shvatimo re prethodi. Onda moemo da shvatimo: ako je y
u prividnoj sadanjosti, : prethodi . Zato moemo da razumemo
ta se misli kad se kae da prethodi svemu u prividnoj sadanjosti,
tj. da je u prolosti. Bitna je stvar da je vreme u toj prividnoj sada
njosti objektivno a ne subjektivno.
Sad moemo rezimirati nae izlaganje u ovom poglavlju.
Postoje dva izvora naeg znanja o vremenu. Jedan je per
cepcija redosleda u okviru jedne prividne sadanjosti, a drugi je seanje.
Seanja se mogu percipirati, zahvaljujui emu se sva moja sadanja
seanja mogu svrstati u jedan vremenski redosled. Ali to vreme je sub
jektivno, i mora se razlikovati od istoriskog vremena. Istorisko vreme
ima prema sadanjosti odnos prethoenja, koji znam iz iskustva
promene u okviru jedne prividne sadanjosti. U istoriskom vremenu,
sva moja sadanja seanja su s a d a , ali ukoliko su ona istinita, ona
ukazuju na pojave u istoriskoj prolosti. Nema lo g i k o g razloga zato
bi bilo koja seanja bila istinita; koliko logika moe da'pokae, sva
moja sadanja seanja mogla bi da budu upravo ono to su i da nikad
nije bilo nikakve istoriske prolosti. Nae znanje o prolosti zato zavisi
od nekog postulata koji se ne moe otkriti samo analizom naih sada
njih seanja.
VI G L A V A
PROSTOR U PSIHOLOGIJI
Psihologije se prostor tie ne kao sistem odnosa izmeu ma

terijalnih objekata, ve kao jedno obeleje naih percepcija. Kada
bismo mogli da prihvatimo naivni realizam, ta razlika bi imala mali
znaaj: mogli bismo da percipiramo materijalne objekte i njihove
prostorne odnose, a prostor koji karakterie nae percepcije bio bi
identian sa fizikim prostorom. Ali, ustvari, naivni realizam se ne
moe prihvatiti, percepti nisu identini sa materijalnim objektima,
a odnos perceptualnog prema fizikom prostoru nije identinost.
Kakav je taj odnos odmah u razmotriti; mene interesuje, svega,
samo prostor onakav kakav se pojavljuje u psihologiji, tako da zane
marujem sva pitanja fizike.
Jasno je da je iskustvo ono to nas je navelo da verujemo u
postojanje prostornih odnosa. Psihologija tei da ispita koja su iskustva
relevantna, i kojim procesom zakljuivanja ili konstrukcije prelazimo t
sa iskustva na prostor zdravog razuma. P oto, se dobar deo toga
procesa odvija u ranom detinjstvu, i ne pamti se vie u docnijim godina
ma, prilino je teko otkriti posmatranjem i zakljuivanjem karakter
prvobitnih iskustava koja stvaraju navike od kojih zdrav razum odraslog
oveka polazi kao od neeg sigurnog. Da uzmemo samo najoigledniji
primer : mi stvari koje dodirujemo i koje vidimo stavljamo u isti prostor,
automatski i bez razmiljanja, dok bebe mlae od tri meseca izgleda
nisu u stanju da tako ine. To znai da ne znaju kako da dodirnu neki
predmet koji vide i koji im je dostupan. Samo putem estih sluajnih
kontakta one postepeno naue pokrete koji su potrebni da bi se izazvala
senzacija dodira kad je data vizuelna senzacija. Pilii, meutim, to
mogu od roenja.
Moramo odvojiti sirovi materijal senzacije od svega ime
Je taj materijal dopunjen zahvaljujui iskustvu i navici. Kad vidite
(recimo) jednu pomorandu, vi nemate samo vizuelno iskustvo, nego
i oekivanja dodira, mirisa i ukusa. Bili biste zapanjeni ako biste usta
novili da pri dodiru potsea na staklorezaki kit, ili da mirie kao
233
pokvareno jaje, ili da ima ukus bifteka. Bili biste jo vie zapanjeni
ako bi se pokazalo da se ona ne moe ni dodirnuti, kao Magbetov
bode. Takva iznenaenja pokazuju da oekivanja ne-vizuelnih senza
cija pretstavljaju deo onoga to se spontano dogaa kad imate neku
vizuelnu senzaciju poznate vrste. Kod pileta se, izgleda, takva oeki
vanja delimino mogu pripisati uroenoj konstituciji. Kod ljudskih
bia to se mnogo rede pojavljuje, ako se uopte pojavljuje; naa oeki
vanja izgleda potiu, ako ne u celini a ono uglavnom, iz iskustva. Vizuelna senzacija najpre ima, reklo bi se, izvesnu istotu, i tek postepeno,
put.^m estog zdruivanja, dobija oreol oekivanja povezan sa drugim
ulima, koji ima u ivotu odraslog oveka. Isto to vai i za ostala ula.
Iz toga proizilazi da je jedinstveni prostor zdravog razuma
jedna konstrukcija, mada ne smiljena. Psihologiji pada u deo da uini
da budemo svesni toga kako se dolo do te konstrukcije.
Kad ispitujemo svoje trenutno vidno polje, istei ga, koliko
moemo, od svih naslaga poteklih od iskustva, utvrujemo da je to
kompleksna celina iji se delovi nalaze u raznovrsnim relacijama. Ima
odnosa levo i desno, gore i dole; ima takoe odnosa koje
nauimo da interpretiramo kao dubinu. Svi ti odnosi spadaju u podatke
senzacija. Najbolji nain da se postane svestan elementa senzacije u
vizuelnim percepcijama dubine sastoji se u upotrebi stereoskopa. Kad
pogledate dve posebne fotografije koje ete pogledati zajedno u stereoskopu, obe izgledaju pljosnate, kakve i jesu ; ali kad ih vidite kombinovane u stereoskopu dobijate utisak da stvari stre, i da su neke
blie od drugih. Kao sud to bi, naravno, bilo pogreno; fotografije su
upravo onako pljosnate kao to su bile toga. Ali to je jedan pravi
kvalitet vizuelnog podatka, vrlo pouan, koji pokazuje kako vizuelno
dolazimo do ocene dubine.
Pomou tri relacije, levo-i-desno, gore-i-dole, naizgled-daleko
-i-naizgled-blisko, vae trenutno vizuelno polje se moe uobliiti u
trodimenzionalni skup. Ali daleko-i-blisko, ocenjivano vizuelno, ne moe
se razlikovati ako jedna od daljina nije vrlo kratka; ne moemo videti
daje sunce dalje od meseca, pa ak i dalje od oblaka koji ga ne zaklanjaju.
Druga ula osim vida pruaju druge elemente koji doprinose
zdravorazumskoj konstrukciji prostora. Kad se dodirne jedan deo
tela, moemo, u izvesnim granicama, znati o kome se delu radi, nemajui
potrebe da pogledamo tamo. (Na jeziku ili vrhovima prstiju prilino
tano pravimo razliku; na leima samo otprilike). To implicira da do
diri na jednom delu tela imaju jedan kvalitet koji nemaju dodiri na
drugim delovima, i da kvaliteti koji odgovaraju raznim delovima imaju
relacije koje nam omoguuju da ih sredimo u dvodimenzionalni red.
Iskustvo nas ui da povezujemo senzacije dodira sa vizuelnim senza
cijama gledanja raznih delova tela.
234
Ne samo statike senzacije, kao one koje smo pomenuli, nego i

senzacije pokreta angaovane su u konstruisanju zdravorazumskog
prostora. Postoje dve vrste senzacija pokreta, aktivna i pasivna akti
vna kad imamo oseaj miinog naprezanja, pasivna kad posmatramo
promene izgleda nezavisno od nas. Kad pokrenemo deo svog tela i
vidimo ga kako se pokree, imamo aktivne i pasivne senzacije istovreme
no. Senzacije koje nazivam pasivnim samo su relativno pasivne; uvek ima
aktivnosti panje, koja obuhvata prilagoavanje ulnih organa, izuzev
u sluaju prilino snanih senzacija. Kad neoekivano udarite glavom
0 nizak dovratak, vi ste skoro sasvim pasivni, ali kad paljivo sluate
neki vrlo slab zvuk, element aktivnosti je znatan. (Govorim o aktivnosti
1 pasivnosti kao o elementima u senzacijama, ne uputajui se u njihov
kauzalni status.)
Pokret je neophodan za proirivanje naeg pojma prostora
izvan nae neposredne okoline. Razdaljina od mesta na kome se nalazi
mo do nekog drugog mesta moe se oceniti kao sat hoda, tri asa vonje
vozom, ili dvanaest asova letenja avionom. Sve takve procene pret
postavljaju fiksirana mesta. Moete znati koliko je vremena potrebno
da bi se stiglo iz Londona u Edinburg, jer oba ta mesta zadravaju
fiksirane poloaje na zemljinoj povrini, ali ne moete znati koliko e
vam vremena biti potrebno da biste stigli do g. Donsa, jer se on moe
pomeriti dok ste vi na putu k njemu. Sve razdaljine iznad jednog pri
lino niskog minimuma zavise od pretpostavke o nepominosti; i
njenica da ta pretpostavka nikad nije sasvim istinita delimino je uinila
potrebnom teoriju relativiteta, po kojoj razdaljina razdvaja dogaaje,
a ne tela, i to prostorno-vremenska razdaljina, ne isto prostorna raz
daljina. Ali ta razmatranja nas vode izvan okvira zdravog razuma.
Treba obratiti panju na to da se prostorne relacije date u
senzaciji uspostavljaju uvek meu podacima istog ula. Postoji prostorni
odnos izmeu dva del istog vidnog polja, ili izmeu dva istovremena
uboda iglom na raznim mestima vae ake; takvi prostorni odnosi
su unutar okvira senzacija, i ne ue se putem iskustva. Ali izmeu
senzacije dodira jednog uboda iglom i vizuelne senzacije vienja igle
nema neposrednog prostornog odnosa datog u senzaciji, ve postoji
samo uzajamna korelacija koju ljudska bia ue putem iskustva.
Kad i vidite i oseate iglu koja vam dodiruje ruku, samo vam iskustvo
omoguuje da identifikujete taku vienog kontakta i taku kontakta
koji se osetio dodirom. Podesno je rei da su na istom mestu, ali u
psihologiji to nije sasvim tano: tano je da su to uzajamno povezana
mesta u dva razna prostora, u vizuelnom prostoru i prostoru dodira. '
Istina je da se u f iz i k o m prostoru radi samo o jednom mestu, ali to
mesto lei izvan naeg neposrednog iskustva, i ne pripada ni vidu
ni dodiru. Konstrukcija jednog prostora u kome su smetena sva naa
235
perceptualna iskustva pretstavlja trijumf pre-naunog zdravog razuma.

Njen znaaj je u njenoj pogodnosti, a ne u nekoj krajnjoj istini za koju
bi se moglo pretpostaviti da je ta konstrukcija ima. Zdrav razum grei
kad joj pripisuje izvestan stepen nekonvencionalne istine iznad one
na koju ona ima prava da pretenduje, a ta greka, neispravljena, znatno
smeta zdravoj filozofiji prostora.
Jedna jo ozbiljnija greka, koju pravi ne samo zdrav razum
nego i mnogi filozofi, sastoji se u pretpostavci da prostor u kome su
smetena perceptualna iskustva moe da bude identifikovana sa fizikim
prostorom koji je izveden zakljuivanjem, i koji je ispunjen stvarima
koje se ne mogu percipirati. Obojena povrina koju vidim kad gledam
sto ima prostorni poloaj u prostoru mog vidnog polja; ona postoji
samo tamo gde postoje oi i nervi i mozak da bi prouzrokovali izvesne
promene u energiji fotona. (Re gde u ovoj reenici je gde u fizikom
prostoru.) Sto, kao fiziki objekt koji se sastoji iz elektrona, pozitrona
i neutrona, lei izvan mog iskustva, i ako postoji neki prostor koji
sadri i njega i moj perceptualni prostor, onda u tome prostoru fiziki sto
mora da bude sasvim izvan mog perceptualnog prostora. Ovaj zakljuak
je neizbean ako prihvatamo ono gledite u vezi sa fizikim uzrokovanjem
senzacija koje nam namee fiziologija i koje smo razmotrili u jednoj
ranijoj glavi.
Pojam jednog jedinstvenog prostora, Kantova beskrajna
data celina, mora se odbaciti. Grubi materijal kojim se raspolae za
empirike konstrukcije sadri relacije vie vrsta naroito one izmeu
delova jednog vizuelnog polja ili delova jednog polja dodira od
kojih svaka sreuje svoje polje u mnoinu koja ima osobine koje su
istim matematiarima potrebne za geometriju. Pomou korelacija
naroito izmeu vizuelnog mesta i mesta dodira na nekom objektu
koji istovremeno vidim i dodirujem razni prostori koji potiu iz
odnosa delova posebnih polja senzacija mogu se stopiti u jedan prostor.
Da bi se taj prostor nainio potrebno je iskustvo korelacije; nisu vie
dovoljne one vrste relacija date u posebnim iskustvima.
Svet zdravog razuma rezultira iz jedne dalje korelacije, kombinovane sa jednom neopravdanom identifikacijom. Postoji korelacija
izmeu prostornih relacija nepercipiranih fizikih objekata i prostornih
odnosa vizuelnih i drugih podataka senzacija, i postoji identifikacija
takvih podataka sa izvesnim fizikim objektima. Naprimer: sedim u
sobi, i vidim ili bar zdrav razum misli da vidim prostorne relacije
izmeu delova nametaja u njoj. Znam da je iza vrata hol sa stepeni
tem. Verujem da su prostorne relacije stvari iza vrata napr. levo
od iste kao i one izmeu delova nametaja koje vidim; i dalje,
identifikujem ono to vidim sa fizikim objektima koji mogu postojati
i nevieni, tako da, ako mi je zdrav razum dovoljan, nema nepremosti
236
vog jaza izmeu vizuelnog nametaja i nevidljivog hola iza vrata. Za

njih se obino smatra da spadaju u isti prostor, iji se jedan deo per
cipira dok se o ostalom zakljuuje.
Ali, ustvari, ako treba verovati fizici i fiziologiji, ja ne vidim
nametaj u svojoj sobi, osim u pikvikovskom smislu. Kad se kae da
vidim jedan sto, ustvari se dogaa to da imam jednu kompleksnu
senzaciju koja je, unekoliko, po strukturi slina fizikom stolu. Fiziki
sto, koji se sastoji iz elektrona, pozitrona i neutrona, izveden je zakljui
vanjem, kao i prostor u kome se nalazim. Dugo se u filozofiji smatralo
optim mestom tvrenje da fiziki sto nema kvalitete stola datog u
senzaciji; on nema boje, nije topao ili hladan u smislu u kome znamo
za toplotu i hladnou iz iskustva, nije tvrd ili mek ako tvrdo i meko
pretstavljaju kvalitete date u senzacijama dodira, i tako dalje. Dugo se,
kaem, to smatralo optim mestom, ali to ima jednu posledicu na koju
se nije obraalo dovoljno panje, naime, da prostor u kome se fiziki
sto nalazi mora takoe da se razlikuje od prostora koji znamo iz iskustva.
Kaemo da je sto izvan mene, u smislu u kome moje telo
to nije. Ali kad to kaemo, moramo da se uvamo od izvesne dvosmis
lenosti koja potie iz potrebe da se pravi razlika izmeu fizikog i
psiholokog prostora. Vizuelni sto je izvan mog tela u vizuelnom
prostoru, ako se moje telo interpretira kao ono to vidim, a ne kao
ono to fizika smatra mojim telom. Fiziki sto je izvan mog tela ako
S3 moje telo interpretira kao u fizici, ali nema neposredne ili oigledne
prostorne relacije prema mom telu kao prema vizuelnom objektu o
kome imam iskustvo. Kad preemo na razmatranje hola iza vrata,
koji ne mogu da vidim, potpuno smo ogranieni na fiziki smisao:
hol je izvan mog fizikog tela u fizikom prostoru, ali nije, u bilo kom
oiglednom smislu, izvan mog tela datog u senzaciji u psiholokom
prostoru, jer nema hola datog u senzaciji, i zato se hol ne moe nalaziti
nigde u psiholokom prostoru. Tako, iako postoje dva smisla u kojima
je sto izvan mene, postoji samo jedan smisao u kome je hol
izvan mene.
Postoji jo jedan izvor zabune, koji se moe pripisati inje
nici da ima dva sasvim razliita naina dovoenja u korelativnu vezu
psiholokog i fizikog prostora. Oigledan nain je taj da se dovede
u korelaciju mesto stola datog u senzaciji u psiholokom prostoru sa
mestom fizikog stola u fizikom prostoru, to pretstavlja vaniju korela
ciju za veinu ciljeva koji elimo da postignemo. Ali postoji jedan
sasvim drukiji odnos izmeu dve vrste prostora, i taj drugi odnos
se mora shvatiti da bi se izbegli nesporazumi. Fiziki prostor je u celini
izveden zakljuivanjem, i konstruisan pomou uzronih zakona. Fizika
polazi od mnoine dogaaja, od kojih se neki mogu svrstati u niz pomou
fizikih zakona; naprimer, sukcesivni dogaaji koji pretstavljaju dolae
237
nje jednog svetlosnog zraka na sukcesivna mesta povezani su zakonima

prostiranja svetlosti. U takvim sluajevima koristimo se negiranjem
akcije na daljini, ne kao fizikim principom, nego kao sredstvom
d efin isa n ja prostorno-vremenskog redosleda. To znai, ako su dva
dogaaja povezana nekim uzronim zakonom, tako da je jedan posledica drugog, svaki trei dogaaj koji je uzrok jednog a posledica drugog
treba postaviti izmeu ta dva u prostorno-vremenskom redosledu.
Razmotrite sad neku posebnu uzronu sekvencu, koja poinje
nekim spoljanjim stimulusom, recimo, stimuliranjem oka, i nastavlja
se du aferentnih nerava do mozga, izazivajui najpre jednu senzaciju
a onda volju, za im sledi tok du eferentnih nerava, i najzad miini
pokret. itav taj niz, posmatran kao jedna uzrona sekvenca, mora,
u fizikom prostor-vremenu, da zauzima kontinuirani niz poloaja,
a poto se fizioloki lanovi toga niza zavravaju i poinju u mozgu,
mentalni lanovi moraju poinjati i zavravati se u mozgu. To e rei,
da senzacija i volja posmatrane kao delovi mnoine dogaaja ureenih
u prostor-vremenu kauzalnom relacijom moraju biti lokalizovane
u mozgu. Jedna taka u prostor-vremenu, po teoriji koja e biti izloena
u sledeoj glavi, jeste jedna grupa dogaaja, i nema razloga zato neki
od tih dogaaja ne bi bili mentalni. Nae oseanje suprotnog ima se
pripisati samo tvrdoglavoj privrenosti dualizmu duha i materije.
i
Sad moemo rezimirati gornje izlaganje. Kad imamo iskustv?
zvano vienjem stola, vizuelni sto ima, najpre, jedan poloaj u prostoru
mog trenutnog vidnog polja. Zatim, pomou iskustvenih korelacija]
on zauzima mesto u jednom prostoru koji obuhvata sva moja -1
tualna iskustva. Onda se, pomou fizikih zakona, dovodi u korelaciju*
sa jednim mestom u fizikom prostor-vremenu, naime, mestom koje
zauzima fiziki sto. I najzad, pomou psihofizikih zakona on se dovodi
u vezu sa drugim mestom u fizikom prostor-vremenu, naime, sa mestom
koje zauzima moj mozak kao fiziki objekt. Ako u filozofiji prostora
treba izbei beznadene nesporazume, te razliite korelacije se moraju
^talno i briljivo rasplitati.
<
U zakljuku, treba primetiti da je dvostruki prostor u kome
se percepti nalaze veoma slian dvostrukom vremenu u seanju. U
subjektivnom vremenu, seanja su u prolosti; u objektivnom vremenu,
ona su u sadanjosti. Slino, u subjektivnom prostoru moj percept
stola je tamo, ali je u fizikom prostoru ovde.
VII G L A V A
D U H I MATERIJA
Zdrav razum veruje da znamo neto o duhu, i neto o materiji;
on smatra, dalje, da je ono to znamo o jednom i drugom dovoljno
da pokae da su to stvari dve sasvim razliite vrste. Ja smatram, naprotiv,
da je sve to znamo bez zakljuivanja mentalno, i da se fiziki svet
zna samo u pogledu nekih apstraktnih obeleja njegove prostornovremenske strukture obeleja koja, zbog svoje apstraktnosti, nisu
dovoljna da bi se pokazalo da li se fiziki svet razlikuje ili ne po svom
sutinskom karakteru od sveta duha.
Najpre u pokuati da iskaem zdravorazumsko stanovite,
i to to jasnije, s obzirom na zabune koje su tu karakteristine.
Duh se kako bi zdrav razum rekao ispoljava kod osoba
koje rade i trpe razne stvari. U pogledu saznanja, one percipiraju,
pamte, zamiljaju, apstrahuju i zakljuuju; u pogledu emocija, imaju
prijatna oseanja, imaju simpatije, strasti i elje; u pogledu volje, one
mogu hteti da neto urade ili hteti da neto ne urade. Sve te pojave
moe percipirati osoba koja ih doivljava, i sve se zajedno mogu svrstati
kao mentalni dogaaji. Svaki mentalni dogaaj se deava s a nekom
osobom, i pretstavlja dogaaj u njenom ivotu.
Ali osim percipiranja misli tako zdrav razum smatra
opaamo i stvari, i dogaaje izvan nas. Mi vidimo i dodirujemo
fizike objekte; ujemo zvuke koje uju i drugi ljudi, i koji zato nisu
u nama; kad osetimo miris kanalizacije, to osete i drugi ljudi, osim
ako nisu vodoinstalateri. Ono to opaamo, ako je izvan nas, naziva
se fizikim; taj termin ukljuuje i stvari, koje su materija, i do
gaaje, kao to je buka ili blesak munje.
Zdrav razum takoe doputa zakljuivanje u pogledu onog
to se ne opaa, ili bar naa zakljuivanja, napr. o sreditu zemlje,
o drugoj strani meseca, o mislima naih prijatelja, i o mentalnim doga
ajima koji su stvorili istoriska svedoanstva. Jedan mentalni dogaaj
izveden zakljuivanjem moe da bude poznat bez zakljuivanja osobi
kojoj se dogodio. Jedna fizika stvar ili fiziki dogaaj izveden zaklju
239
ivanjem moe da bude ili da ne bude percipiran od nekog; smatra se

da neke fizike stvari, kao to je sredite zemlje, nikad nisu bile
percipirane.
To zdravorazumsko gledite, uglavnom prihvatljivo u pogledu
mentalnih dogaaja, zahteva radikalnu izmenu u pogledu fizikih
dogaaja. Ono to bez zakljuivanja znam kad imam iskustvo na
zvano vienje sunca nije sunce, ve mentalni dogaaj u meni. Ja nisam
neposredno svestan stolova i stolica, ve samo izvesnih njihovih delovanja na mene. Objekti percepcije za koje smatram da su izvan mene,
kao to su obojene povrine koje vidim, spoljanji su samo u mom
privatnom prostoru, koji prestaje da postoji kad umrem ustvari,
moj privatni vizuelni prostor prestaje da postoji kad god sam u mraku
ili kad zatvorim oi. A oni nisu izvan mene ako to ja pretstavlja
potpun zbir mojih mentalnih dogaaja; naprotiv, oni spadaju u mnoge
mentalne dogaaje koji me sainjavaju. Oni su izvan nekih drugih
mojih percepata, naime, onih koje zdrav razum smatra perceptima
mog tela; pa ak i u odnosu na njih oni su spoljanji samo za psiho
logiju, ne i za fiziku, jer je prostor u kome se nalaze privatni psiho
loki prostor.
U pogledu onoga to zdrav razum smatra percepcijom spoljanjih objekata, treba razmotriti dva suprotna pitanja: prvo, zato se
podatak mora smatrati privatnim; drugo, iz koga se razloga podatak
smatra znakom neeg ije postojanje ne zavisi od mene i mog perceptivnog aparata?
Ima dve vrste razloga iz kojih se podatak recimo pri vienju
ili dodiru smatra privatnim. S jedne strane, postoji fizika, koja,
poinjui sa namerom da uini sve to moe za naivni realizam, dolazi
do teorije o onome to se deava u fizikom svetu koja pokazuje da
nema osnova za pretpostavku da fiziki sto ili stolica lie na percept
izuzev u izvesnom apstraktnom strukturalnom pogledu. S druge strane,
mogue je poreenje iskustava koje imaju razni ljudi kad, prema zdravom
razumu, percipiraju istu stvar. Ako se ograniimo na ulo vida; kad
se kae da dva oveka vide isti sto, postoje razlike u perspektivi, razlike
u prividnoj veliini, razlike u pogledu odbijanja svetlosti, i tako dalje.
Tako su u najboljem sluaju projektivne osobine stola iste za izvestan
broj onih koji ga opaaju, pa ak ni one nisu sasvim iste ako postoji
sredina koja prelama svetlost, kao to je lonac koji se pui, ili na stari
prijatelj voda, koja ini da tap izgleda prelomljen. Ako smatramo,
kao to zdrav razum ini, da se isti objekt moe percipirati i vidom
i dodirom, onda objekt, ako treba odista da bude isti, mora jo vie
da se udalji od podatka, jer se kompleksni vidni podatak i kompleksni
podatak dodira razlikuju u sutini, i mogu biti slini samo u pogledu
strukture.
240
Nae drugo pitanje je tee. Ako je podatak u mojim percep

cijama uvek privatan za mene, zato ga ipak smatram znakom pomou
kojeg mogu da zakljuim na jednu fiziku styar ili dogaaj koji je
uzrok mog percepta ako je moje telo podesno postavljeno, ali ne pretstavlja deo mog neposrednog iskustva osim delimino u izuzetnim
sluajevima?
Kad ponemo da mislimo, dolazimo do nepokolebljivog
ubeenja da neke od naih senzacija imaju uzroke izvan naeg tela.
Glavobolja, zubobolja i bolovi u stomaku, kako smo voljni da priznamo,
imaju unutranje uzroke, ali kad iaimo palac na nozi ili u mraku
naletimo na ulini stub ili vidimo blesak munje, ne moemo sebe lako
nagnati da sumnjamo u spoljnji izvor naeg iskustva. Tano je da
katkad pomiljamo da je to uverenje bilo pogreno, naprimer, ako smo
ga imali u snu, ili kad nam ui zuje kao telefonske ice. Ali takvi slu
ajevi su izuzetni, i zdrav razum je naao naina kako da u takvim
sluajevima postupi.
Ono to nas najvie uvruje u uverenju da veina senzacija
ima fizike uzroke je, s jedne strane, kvazi-javnost mnogih senzacija,
i, s druge strane, injenica da one, ako bi se smatralo da nastaju spontano,
izgledaju sasvim udne i udljive.
to se tie kvazi-javnosti, taj argumenat je suprotan onome
koji dokazuje privatnost podataka: iako dva oveka koji stoje jedan
pored drugog (nemaju sasvim iste vizuelne podatke, oni imaju vrlo
sline podatke, i mada su vizuelni k v a lite ti i k v a lite ti dodira razliiti,
strukturalne osobine jednog vienog objekta su priblino identine
sa takvim osobinama istog objekta kad se on dodirne. Ako imate
modele geometriskih tela, ono za koje vidite da je dodekaedron bie
tano imenovano od strane jednog obrazovanog slepog oveka kad
ga ovaj opipa. Osim javnosti koja se odnosi na razne percipijente,
postoji i neto to bi se moglo nazvati vremenskom javnou u iskustvu
jednog oveka. Znam da mogu, ako preduzmem potrebne mere, u
svako doba videti crkvu svetog Pavla; znam da se sunce, mesec i zvezde
stalno iznova pojavljuju u mom vizuelnom svetu, kao i moji prijatelji
i moja kua i moj nametaj. Znam da se razliite prilike, kad vidim te
objekte i kad ih ne vidim, mogu lako objasniti razlikama u meni ili
u mojoj okolini koje ne impliciraju nikakvu promenu u objektima.
Takva razmatranja uvruju zdravorazumsko uverenje da osim men
talnih dogaaja ima i stvari koje pretstavljaju izvore slinih percepata
kod raznih posmatraa u isto vreme, i esto kod istog posmatraa u
raznim prilikama.
to se tie nepravilnosti sveta koja se sastoji samo iz podataka
to je argument koji je teko precizirati. Grubo govorei, mnoge se
senzacije dogaaju bez ikakvih fiksiranih prethodnika u naem sopstve-
241
nom iskustvu, i to na nain koji neodoljivo sugerira da, ako imaju

uzroke, ti uzroci lee delimino izvan naeg iskustva. Ako vam padne
na glavu sa krova dok prolazite pored neke kue, iskusiete izne
nadni bol koji se ne moe uzrono objasniti niim ega ste bili svesni
pre no to se to desilo. Istina je da ima nekih ekstremnih psihoanalitiara
koji tvrde da se nesreni sluajevi deavaju samo ljudima koje ivot
poinje da zamara jer suvie razmiljaju o svojim krivicama, ali ne
verujem da takvo gledite ima mnogo pristalica. Uzmimo stanovnike
Hiroime kad je eksplodirala atomska bomba: ne moe biti da su svi
oni bili u svom psiholokom razvoju doli do take koja je zahtevala
nesreu kao sledei korak. Da bismo jedan takav dogaaj uzrono
objasnili, moramo prihvatiti isto fizike uzroke; ako se oni odbace,
moramo se predati uzronom haosu.
Takvi argumenti se mogu pojaati razmatranjima izloenim
u glavi o solipsizmu, koja pokazuju da se moramo opredeliti za jednu
od dve alternative: ili (a) nikakva zakljuivanja o drugim dogaajima
na osnovu jednih podataka ne mogu se priznati kao valjana, u kome
sluaju znamo daleko manje nego to veina solipsista pretpostavlja,
i, ustvari, znatno manje nego to moemo primorati sebe da smatramo
minimumom naeg znanja, ili (b) postoje principi zakljuivanja koji
nam dozvoljavaju da zakljuujemo o stvarima izvan naeg sopstvenog
iskustva.
Uverenje koje se odnosi na fiziku uzronost senzacija takoe
je podrano injenicom da, ako se to uverenje odbaci, ne preostaje
nikakav razlog da se nauka prihvati i u njenim irokim crtama, dok
odbijanje nauke ne izgleda razborito.
To su opta razmatranja koja nas navode da potraimo neki
nain na koji se sistematizovala i racionalizovala naa zdravorazumska
sklonost da zakljuivanjem utvrujemo fizike uzroke senzacija.
Zakljuivanja o fizikom svetu na osnovu iskustava, mogu,
verujem, da budu opravdana pod pretpostavkom da postoje uzroni
lanci, ija je svaka karika jedna kompleksna struktura odreena prostorno
-vremenskim odnosom komprezentnosti (ili kontiguiteta) ; da su sve
karike jednog takvog lanca sline strukture; daje svaka karika povezana
sa drugim karikama nizom struktura koje se dodiruju; i da je, kad
se ustanovi da je izvestan broj takvih slinih struktura grupisan oko
jednog centra vremenski ranijeg od ostalih, verovatno da sve one imaju
uzrono poreklo u nekom kompleksnom dogaaju koji je u tome centru
i ima strukturu slinu strukturi posmatranih dogaaja. Nastojau,
docnije, da ovu pretpostavku uinim preciznijom, i da iznesem razloge
u korist njenog prihvatanja. Zasad, da bih izbegao preopirnost, postupau s njom kao da je nesumnjivo tana, i na toj osnovi u se vratiti na
odnose izmeu mentalnih i fizikih dogaaja.
16 Ljudsko znanje
242
Kad ljudi, na zdravorazumskoj bazi, govore o jazu izmeu
duha i materije, ono na ta ustvari misle je provalija izmeu vizuelnog
ili taktilnog percepta i jedne misli tj. seanja, zadovoljstva, ili
htenja. Ali to je, kao to smo videli, podela u okviru mentalnog sveta,
percept je isto toliko mentalan kao i misao. Neto sumnjiavije osobe
mogu smatrati da je materija nepoznati uzrok senzacije, stvar-po-sebi
koja svakako nema sekundarne kvalitete a moda nema ni primarne
kvalitete. Ali ma koliko oni isticali nepoznati karakter stvari-po-sebi,
oni ipak pretpostavljaju da znaju o njoj dovoljno da bi bili sigurni
da se ona veoma razlikuje od duha. To dolazi, mislim, otuda to svoju
matu nisu oslobodili od shvatanja da su materijalne stvari neto vrsto
na ta ovek moe da naleti i da se udari. Moete naleteti na telo svog
prijatelja, ali ne na njegov duh; njegovo se telo, dakle, razlikuje od
njegovog duha. Takvo rezonovanje se uporno odrava u mati
mnogih ljudi koji su ga intelektualno odbacili.
Zatim, imamo argumenat o mozgu i duhu. Kad fiziolog ispituje
mozak, on ne vidi misli, te je zato mozak jedna stvar, a duh koji misli
druga. Lanost ovakve argumentacije se sastoji u pretpostavci da ovek
moe da vidi materiju. ak ni najsposobnijem fiziologu to ne moe
poi za rukom. Njegov percept kad gleda neki mozak je jedan dogaaj
u njegovom sopstvenom duhu, i ima samo uzronu vezu sa mozgom
koji navodno vidi. Kad, kroz jak teleskop, vidi malenu svetlu taku, i
interpretira je kao ogromnu maglinu koja je postojala pre milion godina,
on shvata da se ono to vidi razlikuje od onog to on zakljuuje. Sluaj
sa mozgom gledanim kroz mikroskop razlikuje se od toga samo u
stepenu: postoji potpuno ista potreba da se, pomou fizikih zakona,
na osnovu vizuelnog podatka zakljuuje o njegovom fizikom
uzroku. I kao to niko ne pretpostavlja l a maglina ima ikakve blie
slinosti sa svetlom takom, tako niko ne treba da pretpostavlja da
mozak ima ikakve bliske slinosti sa onim to fiziolog vidi.
ta, onda, znamo o fizikom svetu? Najpre treba da tanije
definiemo ono to podrazumevamo pod fizikim dogaajem. Njega
bih definisao kao dogaaj koji je, ako se zna da se dogodio, izveden
zakljuivanjem, i za koji nije poznato da je mentalan. A mentalni
dogaaj (ponavljam) definiem kao dogaaj sa kojim se ovek ne
upoznaje putem zakljuivanja ve drukije. Tako je fiziki dogaaj
onaj koji je ili potpuno nepoznat, ili, ako je uopte poznat, nije nikom
poznat drukije nego putem zakljuivanja ili, moda bi trebalo
da kaemo, nije poznato da je ikom poznat drukije nego putem za
kljuivanja.
Ako su fiziki dogaaji dovoljni kao osnova za fiziku, i,
zaista, ako treba da imamo ikakvog razloga da u njih verujemo, oni
ne smeju biti to ta ln o nepoznati, kao Kantove stvari-po-sebi. Ustvari,
243
prema principu od koga polazimo, oni su poznati, mada moda nepot

puno, to se tie njihove prostorno-vremenske strukture, jer ova mora
biti slina prostorno-vremenskoj strukturi njihovih posledica po cepijente. Napr. iz injenice da sunce izgleda okruglo u perceptualnom
prostoru imamo prava da zakljuujemo da je ono okruglo u fizikom
prostoru. Nemamo prava da vrimo slino zakljuivanje u pogledu
sjaja, jer sjaj nije strukturalna osobina.
Ne moemo, meutim, zakljuiti da sunce n ije sjajno podrazumevajui pod sjajem kvalitet koji znamo u percepciji. Jedino
ispravno zakljuivanje u pogledu fizikog sunca je strukturalno; u
pogledu neke osobine koja nije strukturalna, kao to je sjaj, moramo
ostati potpuni agnostici. Moda moemo rei da nije verovatno da je
fiziko sunce sjajno, poto nita ne znamo o kvalitetima stvari koje
nisu percepti, i zato izgleda da postoji neogranieno polje za izbor
moguih kvaliteta. Ali takva argumentacija je toliko spekulativna da
moda ne treba da joj pridajemo mnogo vanosti.
Tako dolazimo do pitanja: da li ima ikakavog razloga, a ako je
tako, koji je to razlog, da se pretpostavlja da se fiziki dogaaji po
kvalitetu razlikuju od mentalnih dogaaja?
Ovde moramo, najpre, napraviti razliku izmeu dogaaja u
ivom mozgu i ostalih dogaaja. Poeu dogaajima u ivom mozgu.
Pretpostavljam, iz razloga koji e biti dati u IV delu, da je
jedno malo podruje prostor-vremena zbir komprezentnih dogaaja,
i da su prostorno-vremenske oblasti ureene pomou uzronih odnosa.^
Prva pretpostavka ima tu posledicu da nema razloga zato misli ne bi
spadale u dogaaje iz kojih se mozak sastoji, a druga pretpostavka
vodi zakljuku da su, u fizikom prostoru, misli u mozgu. Ili tanije,
svaka oblast mozga je jedna klasa dogaaja, a meu dogaajima koji
sainjavaju jednu oblast ukljuene su misli. Treba obratiti panju na
to da je na iskaz da su misli u mozgu eliptian. Taan je iskaz taj da
misli spadaju u dogaaje koji, kao klasa, ine jednu oblast u mozgu.
To znai da je jedna data misao lan jedne klase, a ta klasa je jedna oblast
u mozgu. U tome smislu, u pogledu dogaaja u mozgu nemamo razloga
da pretpostavljamo da to nisu misli; naprotiv, imamo jak razlog da
pretpostvljamo da su bar neki od njih misli. Misli upotrebljavam kao,
radni termin za mentalne dogaaje.
J
Kad se radi o dogaajima u delovima fizikog prostor-vremena
gde nema mozgova, jo uvek nemamo pozitivnog dokaza da to nisu
misli, osim onih koji se mogu izvesti iz posmatranja razlike izmeu
ive i mrtve materije uz zakljuivanje po analogiji ili iz otsustva analo
gije. Moemo tvrditi, napiimer, da je navika uglavnom ograniena
na ivu materiju, i da, poto je pamenje jedna vrsta navike, nije vero/atno da pamenje postoji tamo gde nema ive materije. Proirujui taj
16*
244
dokaz, moemo primetiti da ponaanje ive materije, naroito u njenim
viim formama, mnogo ve zavisi od njene prole istorije nego pona
anje mrtve materije, i da se, zato, itav taj veliki deo naeg mentalnbg
ivota koji zavisi od navike moe verovatno nai tamo gde ima ive ma
terije. Ali takvi argumenti su nepotpuni i ogranieni. Kao to ne moemo
biti s ig u r n i da je sunce sjajno, tako ne moemo biti sig u r n i da ono nije
razborito.1 Moda smo u pravu ako smatramo da ni jedno ni drugo
nije verovatno, ali sigurno nismo u pravu ako kaemo da je nemogue.
Zakljuiu da, dok se mentalni dogaaji i njihovi kvaliteti
mogu znati bez zakljuivanja, fiziki dogaaji se znaju samo u pogledu
njihove prostorno-vremenske strukture. Kvaliteti koji sainjavaju takve
dogaaje su nepoznati toliko nepoznati da ne moemo rei ni da jesu
ni da nisu razliiti od kvaliteta za koje znamo da pripadaju mentalnim
dogaajima.
1 Ne elim da italac tu mDgunost isuvie ozbiljno uzme u obzir. Ona

spada u vrstu prasii bi mogli da lete, o kojoj raspravlja g. Kreo-Vilijams u
Udobnostima nerazuma, str. 103. (Crawshay-Williams: The Comforts of Unreason).
ETVRTI DEO
NAUNI
POJMOVI
I GLAVA
INTERPRETACIJA
U onome stoje dosad bilo reeno o svetu nauke sve se uzimalo
u svojoj nominalnoj vrednosti. Ja ne kaem samo da smo verovali
u ono to nam ljudi od nauke govore, poto je takav stav do izvesne
mere jedino razuman za svakog oveka koji nije strunjak u tim stvarima.
Kada kaem da je taj stav razuman, ja ne mislim da treba da budemo
sigurni u istinitost onoga to nam se govori, poto je opte prihvaeno
da e se verovatno tokom vremena izvesne ispravke smatrati potrebnim.
Ono na ta mislim jeste, da najbolje savremeno nauno miljenje ima
vie verovatnoe da bude istinito ili priblino istinito, nego ma koja
druga laika hipoteza. Taj sluaj je slian gaanju mete. Ako ste rav
strelac, malo je verovatno da ete pogoditi u sredite mete, ali ete
ipak pogoditi metu. Tako naunikova hipoteza, iako ne mora da bude
sasvim tana, ipak je verovatnije da e biti tanija od ma koje druge,
koju predlae neko nenauno lice. Ali to nije ono to nas zanima u
ovom poglavlju.
Ono o emu sada treba da raspravljamo nije istina, ve in te r p re
esto se dogaa da mi imamo. ono to izgleda kao dovoljan
razlog da verujemo u istinitost jedne formule, koja je izraena mate
matikim simbolima, iako nismo u stanju da damo jasnu definiciju
tih simbola. Sa druge strane, esto se dogaa da smo u stanju da pridamo
razliita znaenja tim simbolima, i da svako od njih uini formulu
istinitom. U prvom sluaju nama nedostaje jedna odreena interpre
tacija nae formule, dok ih u drugom imamo vie. Takva situacija, koja
moe da izgleda udna, javlja se u istoj matematici i matematikoj
fizici ; ona se javlja ak i u interpretaciji tako zdravorazumskih iskaza,
kao to je u mojoj sobi su tri stola i etiri stolice. Tako, postoji jedna
velika klasa iskaza u iju smo istinitost u izvesnom smislu sigurniji
nego u znaenje. Interpretacija se bavi takvim iskazima; ona se
sastoji u tome da se nae to je preciznije mogue znaenje za jedan
iskaz takve vrste ili, ponekad, da se nae itav sistem moguih znaenja.
ta c ija .
248
Uzmimo, prvo, jedan primer iz iste matematike. oveanstvo

je dugo bilo ubeeno da je 2 + 2 = 4 ; ono je bilo tako vrsto ubeeno
u to, da se taj iskaz uzimao kao primer neeg savreno izvesnog. Ali
kada su se ljudi zapitali ta podrazumevaju pod 2, 4, + , = ,
davali su neodreene i divergentne odgovore, to je jasno pokazalo
da nisu znali ta ti simboli znae. Neki su tvrdili da mi intuitivno znamo
svaki broj i da stoga nemamo potrebe da brojeve definiemo. To izgleda
verovatno kada se radi o malim brojevima, ali ko moe da ima intuiciju
o 3.478.921? Tako su oni govorili da mi imamo intuiciju 1 i + ; i da tako
moemo da definiemo 2 kao 1 + 1, 3 kao 2+1, 4 kao 3+1,
itd. Ali s tim nije ilo tako dobro. To nam je omoguilo da kaemo
da 2 + 2 = ( l + l) + ( l + l), i da je 4 = {(1 + 1 ) + 1} + 1 i tada nam je
potrebna jedna nova intuicija da nam kae da moemo da premestimo
zagrade, odnosno da nas u veri da ako su 1, #, , tri broja, tada
(1 + )+ = 1 + ( + )
Neki filozofi bili su sposobni da na zahtev prikau takvu intuiciju, ali
je najvei broj ljudi ostao skeptian prema tome i oseao da su neke
druge metode potrebne.
Peanu dugujemo za dalji razvoj, srodniji sa naim problemom
interpretacije. Peano je poeo sa tri nedefinisana izraza o, konani
ceo broj (ili broj) i onaj koji sledi, i na osnovu njih je nainio pet
pretpostavki :
1) 0 je broj;
2) Ako je a broj, onaj koji sledi a (t. j. tf+1) je broj;
3) Ako dva broja imaju isti broj koji ih sledi, ta dva broja
su identina;
4) 0 ne sledi nijedan broj;
5) Ako je s skup kome pripada 0 i broj koji sledi svaki broj
koji pripada s , tada svaki broj pripada s.
Poslednja od ovih pretpostavki je princip matematike indukcije.
Peano je pokazao da se pomou ovih pet pretpostavki moe
dokazati svaka formula u aritmetici.
Ali sada se pojavila jedna nova tekoa. Pretpostavljalo se
da ne moramo da znamo ta se misli pod o, broj i onaj koji sledi,
sve dok se pod time misli neto to zadovoljava spomenutih pet pretpo
stavki. Meutim, pokazalo se da postoji jedan beskonaan broj moguih
interpretacija. Neka, naprimer, o znai ono to obino nazivamo
1, i neka broj znai ono to obino nazivamo broj razliit od 0;
u tom sluaju sve pretpostavke su istinite, i cela aritmetika se moe
dokazati, iako e svaka formula dobiti jedno neoekivano znaenje.
2 e znaiti ono to obino zovemo 3, ali 2+2 nee znaiti 3+3
249
ve 3+2, a 2+ 2 = 4 znaie ono to obino izraavamo sa 3+ 2= 5.

Na slian nain moemo aritmetiku da interpretiramo tako da o
znai 100, a broj broj vei od 99. I tako dalje.
Sve dok ostajemo u oblasti aritmetikih formula, sve ove
razliite interpretacije broja su podjednako dobre. Samo kada doemo
do empiriske upotrebe brojeva u pobrojavanju, nalazimo razloge da
jednu interpretaciju pretpostavimo drugim. Kada kupujemo neto
u jednoj radnji, i kada nam slubenik kae tri ilinga, molim, njegovo
tri nije isti matematiki simbol koji znai trei lan posle poetka
jednog niza; ustvari njegovo tri se ne moe definisati svojim a r itm e
ti k im osobinama. Oigledno je da njegovu interpretaciju tri, izvan
aritmetike, treba pretpostaviti svim ostalim koje Peanov sistem dozvo
ljava. Iskazi kao ljudi imaju 10 prstiju, psi imaju 4 noge, Njujork
ima 10.000.000 stanovnika, zahtevaju definiciju brojeva koja se ne
moe izvesti iz same injenice da oni zadovoljavaju formule aritmetike.
Takva definicija je stoga najvie zadovoljavajua interpretacija
broj-simbola.
Ista situacija javlja se kad god se matematika primenjuje na
neki empiriski materijal. Uzmimo, naprimer, geometriju, ali ne kao
logiku vebu izvoenja posledica iz proizvoljno pretpostavljenih
aksioma, ve kao pomo u zemljomerstvu, crtanju karata, graenju ili
astronomiji. Takva praktina korienja geometrije sadre jednu tekou
koja se, iako ponekad priznata na letimian nain, nije nikada raz
matrana onoliko ozbiljno koliko to zasluuje. Geometrija, ona koju
izgrauju matematiari, koristi se takama, pravama, ravnima i kru
govima, ali je truizam rei da se takvi predmeti ne mogu nai u prirodi.
Kada u zemljomerstvu koristimo proces trijangulacije, mi znamo
da nai trouglovi nemaju tane prave linije za svoje strane, niti egzaktne
take za svoja temena, ali se prelazi preko toga time to se kae da su
strane trouglova a p r o k sim a tiv n o prave, i da su temena a p r o k sim a tiv n o
take. Nije sasvim jasno ta se pod time podrazumeva, sve dok se
smatra da ne postoje savreno prave linije ili take, kojih su nae grube
linije i take samo aproksimacija. Moemo da mislimo da ulne prave
linije i take imaju priblino one osobine koje su oznaene u Euklidovim definicijama i aksiomima, ali sve dok nismo u stanju da kaemo
kolika je ta priblinost, nai prorauni su neodreeni i nezadovoljavajui.
Problem egzaktnosti matematike i neegzaktnosti ula je veoma
star, i Platon je pokuao da ga rei fantastinom hipotezom reminiscen
cije. U novija vremena, kao i neki drugi nereeni problemi, on je bio
zaboravljen, jer se na njega naviklo kao to se vie ne primeuje neprijatan
miris u kome ivite dugo vremena. Jasno je da, ako geometrija treba
da bude primenjena na ulni svet, mi moramo da pronaemo definicije
take, prave, ravni, itd., izraene pomou ulnih podataka, ili inae
250
moramo biti u stanju da na osnovu ulnih podataka zakljuimo o

postojanju neopaenih entiteta koji imaju osobine potrebne geometriji.
Da nae naine, ili nain, da uini jednu ili drugu od ove dve stvari,
problem je empiriske interpretacije geometrije.
Postoji takoe i ne-empiriska interpretacija koja ostavlja
geometriju u oblasti iste matematike. Skup svih ureenih trojki realnih
brojeva ini jedan tro-dimenzionalan euklidski prostor. Ovakvom
interpretacijom cela euklidska geometrija se moe dedukovati iz arit
metike. Svaka ne-euklidska geometrija se moe na slian nain aritmetiki
interpretirati. Moe se dokazati da se euklidska, i svaka ne-euklidska
geometrija, moe primeniti na svaku klasu koja ima isti broj lanova
kao realni brojevi. Pitanje broja dimenzija, i pitanje da li je geometrija
koja iz toga proizilazi euklidska ili ne, zavisie od ureujue relacije
koju smo izabrali. Postoji jedan beskonaan broj ureujuih relacija
(u logikom smislu), i samo nas razlozi empiriske pogodnosti mogu
navesti da izaberemo neku od njih i da joj poklonimo naroitu panju.
Sve je ovo relevantno kada razmatramo koju interpretaciju iste geo
metrije je najbolje da prihvati fiziar ili inenjer. To pokazuje da se
u jednoj empiriskoj interpretaciji mora i ureujua relacija, a ne samo
ureeni lanovi, empiriski definisati.
Vrlo slina razmatranja odnose se i na vreme, koje, ipak,
u odnosu na pitanje koje sada diskutujemo, nije tako teak problem
kao prostor. U matematikoj fizici govori se da se vreme sastoji od
trenutaka, iako se zbunjenom studentu kae da su trenuci matematike
fikcije. Nijedan pokuaj ne ini se da mu se objasni zato su fikcije
korisne, ili kako se one odnose prema onome to nije fikcija. On otkriva
da je pomou tih bajki mogue izraunati ono to se stvarno dogaa,
i posle izvesnog vremena on verovatno prestaje da se uznemirava
pitanjem zato je to sluaj.
Nije se uvek smatralo da su trenuci fiktivni. Njutn je smatrao
da su oni realni, kao i mesec i sunce. Kada je ovo gledite bilo odbaeno,
bilo je lako otii u suprotnu krajnost i zaboraviti da je verovatno da
jedna fikcija koja je korisna nije s a m o fikcija. Postoje stupnjevi fiktivnosti.
Uzmimo, za sada, da jedna linost nije nimalo fiktivna; ta bismo onda
mogli da kaemo o razliitim skupovima linosti kojima ona pripada?
Veina ljudi oklevala bi da porodicu smatra za fiktivnu jedinicu, ali
ta sa jednom politikom partijom ili kriket klubom? ta sa skupom
linosti koje se zovu Smit, kome emo pretpostaviti da naa linost
pripada? Ako verujete u astrologiju bie vam vaan skup linosti roenih
pod jednom odreenom planetom, ako ne verujete, smatraete da je
takav skup fiktivan. Ove distinkcije nisu logike, sa logike take
gledita svi skupovi linosti su, ili podjednako realni ili podjednako
fiktivni. Vanost ovih distinkcija je praktina, a ne logika: postoje
251
skupovi o kojima se moe mnogo korisnih stvari rei, i oni sa kojima

to nije sluaj.
Kada kaemo da su trenuci k o risn e fikcije, treba pretpostaviti
da mislimo da postoje entiteti kojima smo, kao i individuama, skloni
da pridamo visoki stupanj realnosti (bez obzira na to ta ovo moe
da znai), i da, u poreenju sa njima, trenuci imaju manji stupanj
realnosti nego to je onaj koji kriket klubovi imaju u odnosu na svoje
lanove. Ali mi elimo isto tako da kaemo da se o trenucima, kao i o
porodicama nasuprot vetakim skupovima ljudi, moe mnogo
praktino vanih stvari da kae.
Sve ovo je veoma neodreeno, i problem interpretacije se
sastoji u tome da se to zameni neim preciznim, imajui uvek na umu
da, ma kako mi definisali trenutke, oni moraju da imaju osobine koje
se trae u matematikoj fizici. Ako su date dve interpretacije koje obe
zadovoljavaju ovaj zahtev, izbor izmeu njih je stvar ukusa i pogodnosti.
Ne postoji jedna interpretacija koja je ispravna i druge koje su
pogrene.
Tehniki aparat klasine fizike sastoji se od taaka, trenutaka
i estica. Pretpostavlja se da postoji jedna trolana relacija nalaziti
se u jednoj taki u jednom trenutku i ono to se u jednom trenutku
nalazi u jednoj taki naziva se estica. Isto se tako tehniki pretpo
stavlja da su estice nerazorive, tako da ma ta se nalazi u jednoj taki
u jednom trenutku, nalazi se u n e k o j taki u nekom drugom trenutku.
Kada kaem da se ovo pretpostavlja, ne mislim da se tvrdi kao injenica,
ve da se tehniki postupak zasniva na pretpostavci da nema nikakve
opasnosti u tome da se to smatra za injenicu. Dri se jo uvek da je
to sluaj u makroskopskoj fizici, ali u mikroskopskoj fizici estice
su postepeno nestajale. Materija u starom smislu nije vie potrebna,
ono to je potrebno je energija koja se definie samo u pogledu njenih
zakona, i relacije promena njene distribucije prema naim senzacijama
ili posebnije, u pogledu relacije frekvencija prema opaajima boja,
Uopteno reeno, osnovni tehniki aparat moderne fizike
je etvorodimenzionalna mnoina dogaaja ureenih prostornovremenskim relacijama, koje se mogu analizirati u jednu prostornu
i jednu vremensku komponentu na nekoliko naina, iji je izbor pro
izvoljan. Kako se diferencijalni raun jo uvek upotrebljava, tehniki
se pretpostavlja da je prostor-vreme kontinuiran, ali nije jasno ta je
u ovoj pretpostavci vie od matematike pogodnosti. Isto tako nije
jasno imaju li dogaaji onu preciznu lokaciju u prostor-vremenu
koja je karakterisala esticu u jednom trenutku. Sve to ini da je pitanje
interpretacije moderne fizike veoma teko, ali bez ik a k v e interpretacije
mi ne moemo da kaemo ta je to to tvrde kvantni fiziari.
252
Interpretacija se u svom logikom vidu neto razlikuje od

prilino neodreenog i tekog pojma koji smo razmotrili na poetku
ovog poglavlja. Tamo smo govorili o simbolikim iskazima za koje
se zna da imaju nekakvu vezu sa pojavama koje moemo da posmatramo
i da dovede do rezultata koje posmatranje potvruje, ali ije je znaenje
unekoliko neodreeno, izuzev kada ih definie njihova veza sa posmatranjem. U tom sluaju moemo da kaemo, kao to smo rekli na
poetku ovog poglavlja, da smo prilino sigurni da su nae formule
istinite, ali da nismo uopte sigurni u to ta one znae. U logici, pak,
mi postupamo drukije. Nae formule se ne posmatraju kao istinite
ili lane, ve kao hipoteze koje sadre promenljive. Skup vrednosti
promenljivih, koje ine hipoteze istinitim, je jedna interpretacija.
Re taka moe se u geometriji interpretirati kao ureena trijada
realnih brojeva ili, kako emo videti, kao ono to emo nazvati pot
punim kompleksom komprezentnosti; a moe se isto tako interpre
tirati na beskonano mnogo drugih naina. Ono to ti naini imaju
zajednikog jeste to da zadovoljavaju aksiome geometrije.
esto imamo, i u istoj i u primenjenoj matematici, kolekcije
formula koje se sve mogu logiki dedukovati iz jednog malog broja
poetnih formula, koje se mogu nazvati aksiomima. Ovi aksiomi
mogu se smatrati kao jemstvo za ceo sistem i mi moemo da usretsredimo nau panju iskljuivo na njih. Aksiomi se sastoje delom od
izraza koji imaju poznatu definiciju, delom od izraza koji e u ma kojoj
interpretaciji ostati kao promenljive, i delom od izraza koji, mada jo
nedefinisani, treba da steknu definicije, kada aksiomi budu interpre
tirani. Proces interpretacije sastoji se u nalaenju konstantnog znaenja
za ovu klasu izraza. Znaenje se moe dati verbalnom definicijom,
ili se moe dati ostensivno. Ono mora da bude takvo da, s tom interpre
tacijom, aksiomi postanu is tin iti (pre interpretacije, oni nisu ni istiniti
ni lani). Iz toga sledi da su sve njihove konsekvence takoe istinite.
Pretpostavimo, naprimer, da elimo da interpretiramo formule
aritmetike. U pet ranije navedenih Peanovih aksioma postoje: prvo,
logiki izrazi, kao jeste i jeste identian sa, ije se znaenje pret
postavlja kao poznato; drugo, promenljive, kao a i s , koje moraju da
ostanu promenljive posle interpretacije; tree, izrazi o, broj, i onaj
koji sledi, za koje jedna interpretacija treba da nae konstantno znaenje
koje e ovih pet aksioma uiniti istinitim. Kao to smo videli, postoji
beskonaan broj interpretacija koje zadovoljavaju ove uslove, ali meu
njima je samo jedna koja zadovoljava i empiriske iskaze pobrojavanja,
kao ja imam 10 prstiju. U tom sluaju, dakle, postoji jedna interpre
tacija daleko pogodnija od ma koje druge.
**
Kao to smo u sluaju geometrije videli, jedan dati skup
aksioma moe imati interpretacije dve vrste: logike i empiriske. Sve
253
nominalne definicije, ako se sa njima ide dovoljno daleko unazad,

moraju na kraju da dovedu do izraza koji imaju samo ostensivne defi
nicije, i u sluaju jedne empiriske nauke empiriski izrazi moraju da
zavise od izraza ija je ostensivna definicija data u opaanju^ Sunce
jednog astronoma, naprimer, veoma se razlikuje od onog flTfflradimo,
ali ono mora da ima definiciju koja je izvedena iz ostensivne definicije
reci sunce, koju smo u detinjstvu nauili. Tako jedna empiriska
interpretacija jednog skupa aksioma, kada je potpuna, mora uvek da
u sebe ukljuuje upotrebu izraza koji imaju ostensivnu definiciju,
izvedenu iz ulnog iskustva. Ta interpretacija nee, razume se, sadrati
s a m o takve izraze, poto e u njoj uvek biti logikih izraza; ali ono
to ini tu interpretacju empiriskom jeste prisustvo izraza izvedenih
iz iskustva.
Pitanje interpretacije bilo je neopravdano zanemarivano.
Dogod ostajemo u oblasti matematikih formula, sve izgleda precizno,
ali kada zaelimo da te formule interpretiramo, pokazuje se da je ta
preciznost delom iluzorna. Sve dok se ovo ne razjasni mi ne moemo
ni sa kakvom tanou da kaemo ta neka nauka tvrdi.
II G L A V A
MINIMALNI RENICI
U ovom poglavlju razmotriemo jedan lingvistiki tehniki
postupak, koji je veoma koristan u analizi naunih pojmova. Po pravilu
postoji mnogo naina na koje se reci upotrebljene u nauci mogu
definisati pomou jednog malog broja tih reci. Taj mali broj rei moe
da ima ostensivne definicije ili moe da ima nominalne definicije pomou
rei koje ne pripadaju toj nauci, ili ukoliko nauka nije interpretirana
onako kako smo razmotrili u prethodnom poglavlju te rei mogu
da budu bez ikakve definicije, bilo ostensivne, bilo nominalne, odnosno
da budu jedan skup izraza koji imaju osobine koje ta nauka pripisuje
svojim osnovnim izrazima. Takav skup poetnih rei nazivam minimal
nim renikom jedne odreene nauke, podrazumevajui da {a ) svaka
re koja se ii toj nauci upotrebljava ima nominalnu definiciju pomou
tih rei, i (b ) da se nijedna od tih poetnih rei ne moe nominalno
definisati pomou jedne druge poetne rei.
Sve to se kae u nauci moe se rei pomou rei iz minimalnog
renika. Jer kadgod se pojavi jedna re koja ima nominalnu definiciju,
mi je moemo zameniti tom definicijom, ako ta definicija sadri rei
koje imaju nominalnu definiciju, mi ih opet moemo zameniti defini
cijama i tako dalje, sve dok nijedna od preostalih rei nema nominalnu
definiciju. Ustvari, izrazi koji se mogu definisati su suvini, a samo
su oni koji se ne mogu definisati neophodni. Ali odreivanje izraza
koji mogu da budu nedefinisani je delimino proizvoljno. Uzmimo,
naprimer, raun stavova koji je najprostiji i najpotpuniji primer
formalnog sistema. Uzmimo da su ili i ne nedefinisani, ili i i ne;
a umesto dva takva nedefinisana izraza moemo da uzmemo jedan
koji bi bio ne ovo ili ne ono ili ne ovo i ne ono. Uopte mi ne moemo
da kaemo da takva-i-takva re m o r a da pripada minimalnom reniku
takve-i-takve nauke, ali u najveem broju sluajeva postoji jedan ili
vie minimalnih renika kojima ta re pripada.
Uzmimo, naprimer, geografiju. Pretpostaviu da ve postoji
renik geometrije; tada je naa prva geografska potreba metod odre-
255
ivanja duine i irine. Za to je dovoljno da u naem minimalnom

reniku postoje Grini, Sevemi pol i zapadno od; ali je jasno
da ma koje drugo mesto moe da poslui umesto Grinia, a Juni
umesto Severnog pola. Relacija zapadno od nije stvarno potrebna,
poto je jedna geografska paralela krug u ravni upravnoj na osu koja
prolazi kroz Severni pol. Ostatak reci koje se upotrebljavaju u fizikoj
geografiji kao zemlja, voda, planina, i ravnica moe se definisati izrazima koji pripadaju herniji, fizici ili geometriji. Tako izgleda
da su dve reci Grini i Severni pol potrebne da bi geografija bila
nauka koja se bavi zemljinom povrinom, a ne povrinom nekog drugog
sferoida. Zahvaljujui prisustvu ove dve reci (ili nekih drugih koje
slue istoj svrsi), geografija je u stanju da ispria otkria putnika. Treba
primetiti da su ove dve rei prisutne kadgod se spominju duina i irina.
Kao to pokazuje ovaj primer, nauka, postajui sve vie
sistematska, moe da stekne manji minimalni renik. Stari su znali
mnogo geografskih injenica pre nego to su znali kako da odrede
duinu i irinu, ali da bi izrazili ove injenice njima je bio potreban
vei broj nedefinisanih rei nego nama danas. Kako je zemlja sferoid,
a ne lopta, Severni pol ne mora da bude nedefinisan: moemo definisati dva Pola kao krajnje take najkraeg zemljinog prenika, a
Severni pol kao Pol blii Griniu. Tako nam ostaje Grini kao jedini
nedefinisani izraz u geografiji. Sama zemlja definie se kao onaj sfsriod
iju povrinu obrazuju zemlja i voda, ogranien vazduhom, na ijoj
se povrini nalazi Grini. Ali izgleda da smo doli do kraja u sma
njivanju naeg minimalnog renika: ako hoemo da budemo sigurni
da govorimo o zemlji, mi moramo da spomenemo neko mesto na njenoj
povrini ili neko mesto koje stoji u nekoj odreenoj gemetriskoj relaciji
prema njoj, i to mora da bude neko mesto koje moemo da prepoznamo.
Iako, dakle, Njujork ili Moskva ili Tombuktu mogu da poslue
umesto Grinia, n e k o mesto mora da se nalazi u ma kom geografskom
minimalnom reniku.
Ova diskusija o Griniu pokazuje nam i neto drugo, a to je
da izrazi koji su u jednoj nauci zvanino nedefinisani, ne moraju da
budu identini sa onima koji su nedefinisani za jednog oveka. Ako
nikada niste videli Grini, re Grini ne moe da ima za vas ostensivnu
definiciju, dakle, ne moete da razumete tu re sve dok ona ne dobije
nominalnu definiciju. Ustvari, ako ivite u mestu koje se zove P,
tada vam P slui, umesto Grinia, i vaa zvanina duina definie,
za vas, meridijan Grinia, a ne duinu P. Ipak takva razmatranja su
pred-nauna i analiza naunih pojmova se njima ne bavi. U izvesne
svrhe, pak, mi se moramo baviti njima, naroito onda kada razmatramo
odnos nauke prema ulnom iskustvu; ali, po pravilu, ima malo opasnosti
u tome to ih zanemarujemo.
256
Pogledajmo, dalje, problem minimalnog renika astronomije.

Astronomija se sastoji iz dva del. Prvi je jedna vrsta kosmike geo
grafije, drugi je jedna primena fizike. Iskazi o veliinama i putanjama
planeta pripadaju kosmikoj geografiji, dok Njutnova i Ajntajnova
teorija gravitacije pripadaju fizici. Razlika je u tome to u geografskom
delu mi imamo posla sa iskazima o tome gde je ta, dok u fizikom
delu mi imamo posla sa zakonima. Kako u ovde govoriti o fizici
posebno, razmotrimo prvo geografski deo astronomije. U ovom delu,
sve dok je on na elementarnom stupnju, potrebna su nam osobena
imena za sunce, mesec, planete, sve zvezde i magline. Kako nauna
astronomija napreduje, broj potrebnih osobenih imena moe se postepeno
smanjivati. Merkur se moe definisati kao planeta najblia suncu,
Venera kao druga planeta, zemlja kao trea planeta i tako
dalje. Konstelacije se defmiu svojim koordinatama, a zvezde u njima
stupnjem sjajnosti.
U ovom sistemu sunce ostaje u naem minimalnom reniku
i sada nam je jo potrebno ono to je neophodno za definisanje nebeskih
koordinata. Severnjaa nam nije potrebna poto se moe definisati
kao zvezda bez dnevnog obrtanja, ali nam je potrebno neko drugo
nebesko telo koje e sluiti u onu svrhu u koju Grini slui u geografiji
zemlje. Na taj nain izgleda da su zvaninoj astronomiji potrebna svega
dva osobena imena, sunce i (recimo) Sinjus. Mesec se, naprimer,
moe definisati kao telo koje ima te-i-te koordinate tog-i-tog datuma.
Sa tim renikom moemo na izvestan nain da iskaemo sve to astronom
eli da kae, isto onako kao to sa tri Peanova nedefinisana izraza
moemo da iskaemo elu aritmetiku.
Ali kao to se Peanov sistem pokazuje nedovoljan kada doemo
do brojanja, tako se naa zvanina astronomija pokazuje nedovoljna
kada treba da se povee sa posmatranjem. Postoje dva osnovna stava
koja ona u sebi ne sadri, naime, ovo je sunce i ovo je Sirijus. Mi
smo, izgleda, obrazovali renik za apstraktnu astronomiju, ali ne za
astronomiju koja belei posmatranja.
Platon, koga je astronomija zanimala samo kao skup zakona,
eleo je da ona bude potpuno odvojena od ula; one, koje zanimaju
stvarna nebeska tela koja postoje, stii e kazna da u drugoj inkarnaciji
postanu ptice. Dananji ljudi od nauke ne prihvataju ovo gledite,
ali se ono, ili neto slino njemu, moe nai u radovima Karnapa i
nekih drugih logikih pozitivista. Mislim da oni nisu svesni toga da
zastupaju takvo gledite, i da bi ga ak odluno odbacili; ali preoku
pacija recima nasuprot onome to one znae izloila ih je platonovskom
iskuenju, i vodila ih je udnim stazama ka propasti, ili bar ka onome
to bi jedan empirista smatrao za propast. Astronomija nije sa m o skup
reci i reenica; ona je skup rei i reenica koje su od onih koje su lingvi
257
stiki isto tako dobre, izabrane zato to opisuju svet povezan sa ulnim
iskustvom. Sve dok se ulno iskustvo zanemaruje nema nijednog razloga
da se bavimo neim velikim to ima ba toliko planeta na ba tolikim
rastojanjima. A reenice u koje se probija ulno iskustvo su one kao
ono je sunce.
Svaka usavrena empiriska nauka ima dva vida: sa jedne
strane ona se sastoji od jednog skupa stavova povezanih na razliite
naine, i koji esto sadri jedan mali broj izabranih stavova iz kojih
se svi ostali mogu dedukovat' ; sa druge strane, ona je pokuaj da se
opie neki deo, ili neki vid svemira. U onom prvom vidu ne postavlja
se pitanje istinitosti ili lanosti stavova, ve samo pitanje njihove meu
sobne povezanosti. Ako se, naprimer, gravitacija menja u upravnoj
srazmeri sa razdaljinom, planete e se (ako ih ima) okretati oko sunca
(ako ono postoji) u elipsama iji je ono centar, a ne ia. Taj stav nije
deo deskriptivne astronomije. Postoji jedan slian stav koji isto tako
nije deo deskriptivne astronomije i koji kae da, ako se gravitacija
menja u obrnutoj srazmeri sa kvadratom razdaljine, planete e se (ako
ih ima) kretati oko sunca (ako ono postoji) u elipsama ije je ono jedna
ia. Ovo se razlikuje od dva iskaza: gravitacija se menja u obrnutoj
srazmeri sa kvadratom razdaljine, i planete se kreu oko sunca u elipsama
ija je ono jedna ia. Prvi iskaz je hipotetian; dva druga tvrde i antece
dent i konsekvent prethodnog hipotetikog iskaza. Ono to im omo
guava da to ine jeste pozivanje na posmatranje.
Pozivanje na posmatranje vri se u iskazima kao to je ono
je sunce; takvi iskazi su, dakle, bitni za istinitost u astronomiji. Takvi
iskazi nikada se ne javljaju ni u jednom zavrenom izlaganju neke
astronomske teorije, ali se javljaju dok se teorija izgrauje. Naprimer,
posle posmatranja pomraenja 1919, reeno nam je da fotografije
izvesnih zvezda pokazuju takvo-i-takvo njihovo pomeranje ka suncu.
To je bio iskaz o poloaju izvesnih taaka na fotografskoj ploi koje
je neki astronom posmatrao nekog dana; to je, meutim, bio iskaz
koji primarno nije pripadao astronomiji, ve biografiji, ali je on ipak
sadrao dokaze za jednu vanu astronomsku teoriju.
Izgleda tako, da je renik astronomije iri ako ga posmatramo
kao skup stavova koji iz posmatranja izvode istinu ili bar verovatnou,
nego ako ga posmatramo kao isto hipotetiki sistem ija nas se istinitost
ili lanost ne tie. U prvom sluaju moramo da budemo sposobni da kae
mo ono je sunce ili neto slino; u drugom sluaju takve potrebe nema.
Fizika, koju sada moramo da razmotrimo razlikuje se od
geografije i astronomije, poto ona ne govori o tome ta gde postoji,
ve samo utvruje opte zakone. Bakar provodi elektricitet je zakon
fizike, ali ima bakra u Kornuolu je injenica geografije. Fiziara
se ne tie gde ima bakra, sve dok ga ima dovoljno u svojoj laboratoriji.
17 Ljudsko znanje
258
Na ranijim stupnjevima razvoja fizike re bakar je bila

potrebna, ali se sada ona moe definisati. Bakar je elemenat iji
je atomski broj 29 i ta nam definicija omoguuje da dedukujemo mnoge
stvari o atomu bakra. Svi elementi se mogu definisati pomou elektrona
i protona, ili bar pomou elektrona, pozitrona, neutrona i protona.
(Moda se proton sastoji od jednog neutrona i jednog pozitrona.)
Same ove estice mogu se definisati svojom masom i elektrinim tovarom.
Na kraju, poto je masa oblik energije, izgledalo bi da je energija,
elektrini tovar i prostor-vremenske koordinate sve to je potrebno
fizici; i poto nema geografskog elementa koordinate mogu da ostanu
isto hipotetike, t. j. nema nikakve potrebe za neim to bi bilo ono
to je Grini u geografiji. Fizika kao ista nauka t. j. odvojena od
metoda verifikacije izgleda, dakle, da zahteva samo etvorodimenzionalni kontinuum koji sadri distribucije razliitih koliina energije
i elektriciteta. Svaki etvorodimenzionalni kontinuum moe da poslui,
i energija i elektricitet treba da budu samo kvantiteti iji se nain
promene distribucije upravlja po izvesnim utvrenim zakonima.
Kada je fizika dovedena do tog stepena apstrakcije, ona
postaje grana iste matematike, koja se moe slediti bez ikakvog pozi
vanja na stvarni svet, i koja ne zahteva nikakav renik, razliit od
matematikog. Ali ta matematika je takva da o njoj nijedan isti mate
matiar ne bi mislio. Jednaine, naprimer, sadre Plankovu konstantu
/?, ija je veliina otprilike 6.55 1027 erg. see. Niko ne bi pomislio
da uvede ba tu koliinu da za to nisu postojali eksperimentalni razlozi,
a im se eksperimentalni razlozi uvedu, cela slika se menja. etvoro
dimenzionalni kontinuum nije vie samo matematika hipoteza, ve
prostor-vremenski kontinuum do koga smo doli sukcesivnim istanavanjem prostora i vremena koje nam prua iskustvo. Elektricitet
nije vie samo ma kakva koliina, nego je stvar merena ponaanjem
naih elektrinih instrumenata koje moemo posmatrati. Energija je,
iako visoko apstraktna, generalizacija do koje smo doli sasvim kon
kretnim eksperimentima, kao to su oni Daulovi. Proverljiva fizika,
dakle, koristi se razliitim empiriskim pojmovima uz one isto apstraktne
koji su potrebni u istoj fizici.
Razmotrimo paljivije definiciju izraza kao to je energija.
Ono to je vano u pogledu energije je njena konstantnost i najglavniji
korak ka utvrivanju toga bilo je odreivanje mehanikog ekvivalenta
toplote. To je bilo uinjeno posmatranjem termometara, naprimer.
Ako sada, razumemo pod fizika ne samo skup fizikih zakona, ve
i dokaze za njihovu istinitost, tada moramo da u fiziku uvedemo i
Daulove opaaje koje je imao dok je gledao termometre. A ta razumemo
pod toplota? Obian ovek razume pod tim izve$nu vrstu senzacije
ili njen (za njega) nepoznat uzrok; fiziar razume pod tim brzo kretanje
259
siunih delia tela. Ali ta je dovelo fiziara do te definicije? Samo

injenica da, kada o se a m o toplotu, postoje razlozi da smatramo da se
takvo kretanje dogaa. Ili da uzmemo injenicu da trenje proizvodi
toplotu: naa prva potvrda te injenice je da, poto vidimo trenje,
osetimo toplotu. Svi ne-matematiki izrazi upotrebljeni u fizici kao
eksperimentalnoj nauci vode poreklo iz naeg ulnog iskustva i zbog
toga ulno iskustvo moe da potvrdi ili porekne fizike zakone.
Tako, ako se fizika posmatra kao nauka zasnovana na posmatranju, a ne kao grana iste matematike, i ako se smatra da su dokazi
fizikih zakona deo fizike, minimalni renik fizike mora da bude takav
da nam omogui da spomenemo iskustva na kojima se naa fizika
uverenja zasnivaju. Bie nam potrebne rei kao toplo, crveno,
tvrdo ne samo da opiu ono to fizika tvrdi da je stanje tela koja u
nama proizvode te senzacije, ve i da opiu same te senzacije. Recimo,
naprimer, da kaem: pod crvenom svetlou razumem svetlost te-i-te
talasne duine. U tom sluaju iskaz, da svetlost te talasne duine ini
da vidim crveno, je tautologija, i sve do devetnaestog veka ljudi su
proizvodili besmislene zvukove kada su govorili da je krv crvena, poto
se nije znalo nita o korelativnom odnosu talasnih duina i senzacija
boje. To je apsurdno. Jasno je da crveno ima jedno znaenje nezavisno
od fizike i da je ono relevantno u skupljanju podataka za fiziku teoriju
boja, isto onako kao to je pred-nauno znaenje toplog relevantno
u izgraivanju fizike teorije toplote.
Glavni zakljuak ove diskusije o minimalnim renicima jeste
da svaka empiriska nauka, ma koliko apstraktna, mora da u ma kom
minimalnom reniku sadri rei koje opisuju naa iskustva. ak i
znaenja izraza koji su najvie matematiki, kao to je energija,
moraju, kada je lanac definicija upotpunjen do izraza koji imaju samo
ostensivnu definiciju, da zavise od izraza koji neposredno opisuju
iskustva, ili ak, u naukama koje bi se mogle nazvati geografskim,
imenuju pojedinana iskustva. Ako je ovaj zakljuak valjan, on je
vaan i prua prilinu pomo u poslu tumaenja naunih teorija.
17*
III G L A V A
STRUKTURA
U ovom poglavlju baviemo se isto logikom diskusijom
koja je preko potrebna za svaki dalji korak u tumaenju nauke. Logiki
pojam koji u pokuati da objasnim je pojam struktura.
Pokazati strukturu jednog predmeta znai spomenuti njegove
delove i naine na koji se oni meusobno odnose. Ako uite anatomiju,
morate prvo da nauite imena i oblike raznih kostiju, a onda e vam
pokazati koje mesto u kosturu svaka od njih zauzima. Tada ete znati
strukturu kostura onoliko koliko anatomija ima ta da kae o njoj.
Ali vi time niste doli do kraja onoga to ima da se kae o strukturi
u odnosu na kostur. Kosti su sastavljene od elija, a elije od molekula,
a svaki molekul ima jednu atomsku strukturu, koju treba da proui
hernija. Atomi sa svoje strane imaju strukturu koja se prouava u
fizici. Na tom mestu ortodoksna nauka staje sa svojom analizom, ali
nema razloga da se pretpostavi da je dalja analiza nemogua. Imaemo
prilike da predloimo analiziranje fizikih entiteta u strukture dogaaja
i ak se moe smatrati, kao to u pokuati da pokaem, da i dogaaji
imaju strukturu.
Razmotrimo sada jedan drugi primer strukture, naime, reenice.
Reenica je niz rei, ureenih relacijom ranijeg i kasnijeg, ako se ona
govori, levog i desnog, ako se pie. Ali to nisu relacije meu recima,
to su relacije meu p o je d in im s lu a je v im a rei. Re je klasa slinih
zvukova koji svi imaju isto, ili bar priblino isto, znaenje. (Jedno
stavnosti radi ograniiu se na govor nasuprot pisanju.) Reenica je
jâkoe klasa zvukova, poto mnogi ljudi mogu da izgovore istu reenicu.
Moramo, dakle, da kaemo ne da je reenica vremenski niz rei, ve
je reenica klasa zvukova od kojih se svaki sastoji od niza zvukova
u brzom vremenskom sleflovaniu. a svaki od ovih drugih zvukova je
pojedinaan sluaj jedne r e c j (To je nuna, ali ne i dovoljna karakteri
stika reenice, poto su nÎunizovi rei besmisleni.) Neu se zadravati
na razlikovanju razliitih delova govora, ve u prei na sledei stupanj
analize koji nije vie sintaktiki, nego fonetiki. Svaki pojedini sluaj
261
jedne rei je sloeni zvuk iji su delovi slova (ako pretpostavimo fonetsku
azbuku). Postoji jo jedan stupanj posle fonetike analize: analiza
sloenog fiziolokog procesa izgovaranja ili sluanja jednog slova.
Posle te fizioloke analize dolazi analiza fizike i analiza se dalje nastavlja
kao i u sluaju sa kostima.
U ovome to sam rekao preao sam preko dve stvari koje
je potrebno razjasniti, naime, da rei imaju z n a en je , a da reenice
imaju sm isa o . Kia je re, ali kima nije, ma da su obe klase slinih
zvukova. Pada kia je reenica, ali kia sneg slon nije, ma da su
obe nizovi rei. Nije lako definisati znaenje i smisao, kao to smo
videli u raspravljanju o teoriji jezika. Nije ni potrebno da to pokuavamo
sve dok se strogo drimo pitanja o strukturi. Re stie znaenje jednom
spoljnom relacijom isto onako, kao to ovek stie osobinu da bude
ujak. Nema te obdukcije koja bi mogla da otkrije da li je neki ovek
bio ujak ili nije, i nijedna analiza jednog skupa zvukova (ako se sve
spoljanje iskljui) ne moe da pokae da li taj skup ima znaenje ili
smisao, ako je taj skup niz neega to moe da izgleda kao rei.
Ovaj primer pokazuje da analiza strukture, ma koliko potpuna,
ne moe da nam kae sve to bismo eleli da znamo o jednom predmetu.
Ona nam govori samo to koji su delovi predmeta i kako se oni meu
sobno odnose, ona ne govori nita o relaciji predmeta sa predmetima
koji nisu ni njegovi delovi, ni njegove komponente.
Analiza strukture obino prolazi kroz sukcesivne stupnjeve,
kao to je bio sluaj u oba navedena primera. Ono to se uzima kao
neanalizovana jedinica na jednom stupnju, moe se na sledeem pokazati
kao jedna sloena struktura. Kostur je sastavljen od kostiju, kosti od
elija, elije od molekula, molekuli od atoma, atomi od elektrona,
pozitrona i neutrona; dalja analiza je za sada u pitanju. U izvesne svrhe,
kosti, molekuli, atomi i elektroni mogu se smatrati kao neralanljive
jedinice bez strukture, ali ni na jednom stupnju analize nema pozitivnih
razloga da se pretpostavi da je to i sluaj. Poslednje jedinice do kojih
se tako dolo mogu se pokazati da su sposobne za dalju analizu. Mora
li da bude jedinica koje se ne mogu analizirati poto nemaju delova,
pitanje je za koje izgleda da nema naina da se resi. Ono nije ni vano,
poto nema nieg pogrenog u razmatranju strukture koje poinje
od jedinica koje e se kasnije pokazati kao sloene. Take se, naprimer,
mogu definisati kao klase dogaaja, ali to ne obezvreuje nimalo tra
dicionalnu geometriju koja je take smatrala za proste. Svako razmatranje
strukture odnosi se na izvesne jedinice za koje se privremeno smatra
da nemaju strukturu, ali se nikada ne srne pretpostaviti da te jedinice
nee, u nekom drugom kontekstu, imati strukturu koju je vano
razaznati.
262
Postoji i pojam identiteta strukture koji je veoma vaan

u velikom broju pitanja. Pre nego to dam jednu preciznu definiciju
tog pojma zadrau se na nekim preliminarnim primerima.
Ponimo sa onim lingvistikim. Pretpostavimo da, u ma
kojoj datoj reenici, zamenimo jedne reci drugima, ali tako da reenica
ipak i dalje ima smisla; tada nova reenica ima istu strukturu kao i
prva. Neka smo, naprimer, poeli sa Platon je voleo Sokrata; i umesto
Platon stavimo Brut, umesto voleo je stavimo ubio je, i umesto
Sokrat stavimo Cezar. Tako dolazimo do reenice Brut je ubio
Cezara, koja ima istu strukturu kao i Platon je voleo Sokrata. Sve
reenice koje imaju ovu strukturu zovu se reenice dijadne relacije.
Na slian nain moe se sa Sokrat je Grk prei na Brut je Rimljanin
bez promene strukture; reenice koje imaju ovu strukturu zovu se
subjekt-predikat reenice. Tako se reenice mogu klasificirati po
svojoj strukturi. Teoriski postoji beskonaan broj struktura koje reenice
mogu da imaju.
Logika se bavi reenicama koje su istinite zbog svoje strukture,
i koje uvek ostaju istinite kada se u njima jedne rei zamene drugima,
a da ta izmena ne uniti smisao. Uzmimo, naprimer, reenicu: Ako
su svi ljudi smrtni, a Sokrat je ovek, tada je Sokrat smrtan. Ovde
moemo da rei Sokrat, ovek i smrtan zamenimo drugim recima,
a da reenica ostane istinita. Postoje i druge rei u ovoj reenici, naime,
ako-onda (to mora da se rauna kao jedna re), svi, jesu, i,
jeste. Ove se rei ne smeju zameniti drugima. Ali to su logike
rei i njihova namena je da pokau strukturu, kada se one izmene i
struktura se menja. (Sve ovo otvara razne probleme, ali za sada nije
potrebno da u njih ulazimo.) Jedna reenica pripada logici, ako moemo
da budemo sigurni da je istinita (ili lana), a da ne moramo da znamo
ta rei u njoj znae, osim onih koje pokazuju strukturu. Zbog toga
se upotrebljavaju promenljive. Umesto spomenute reenice o Sokratu,
oveku i smrtnosti, mi kaemo: Ako su svi (a) ((3), i ako je jedno (a)
tada je jedno ((3). Ma ta , a i p mogli da budu, ova reenica je
istinita, ona je istinita zbog svoje strukture. Da bi ovo bilo jasno mi
upotrebljavamo jt, a, i p umesto obinih rei.
Razmotrimo sada relaciju jednog okruga sa njegovom geo
grafskom kartom. Ako je okrug mali, tako da se krivina zemljine
povrine moe zanemariti, princip je prost: istok i zapad pretstavljeni
su levim i desnim, sever i jug gornjim i donjim krajem karte, a sve
razdaljine su smanjene u jednoj odreenoj srazmeri. Iz toga sledi da
iz svakog iskaza o geografskoj karti moemo da zakljuimo iskaz o
okrugu, i obrnuto. Ako u okrugu postoje dva grada, A i B, a jedan
santimetar na karti pretstavlja jedan kilometar na zemlji, tada iz injenice
da je znak A udaljen od znaka B deset santimetara moemo da
263
zakljuimo da je A deset kilometara udaljeno od B, i obrnuto.* Tsto

tako iz pravca linije koja spaja znak A i znak B moemo da zaklju
imo pravac linije od A do B. Ovi zakljuci mogui su zbog identiteta
strukture geografske karte i okruga koji je na njoj pretstavljen.
Pogledajmo sada jedan sloeniji primer: relaciju grampfonske
ploe i muzike koja je na njoj snimljena. Jasno je da muzike ne bi bilo
da ne postoji izvestan identitet strukture ploe i muzike koji se moe
pokazati ako se zvune relacije pretvore u prostorne relacije i obrnuto
t.j. ono to je blie sreditu ploe odgovara onome to je kasnije u
muzici. Samo zbog tog identiteta strukture mi moemo da ujemo
muziku sa ploa. Slina razmatranja odnose se i na telefon, radio, it.d.
Ove primere moemo da uoptimo tako da se oni odnose
na relaciju naih opaajnih iskustava i spoljneg sveta. Radio aparat
pretvara elektromagnetske talase u zvune talase; ljudski organizam
pretvara zvune talase u senzacije sluha. Elektromagnetski talasi i
zvuni talasi imaju izvesnu slinost strukture, to je (moemo da pretpo
stavimo) sluaj i sa zvunim talasima i senzacijama sluha. Kadgod
jedna sloena struktura uzrokuje drugu, i u uzroku i u posledici mora
da postoji skoro ista struktura, kao kod gramofonske ploe i muzike.
Ovo je prihvatljivo ako se prihvati i maksima isti uzrok, ista posledica
i njena posledica razliiti efekti, razliiti uzroci. Ako se ovaj princip
smatra za valjan, mi moemo da iz jedne sloene senzacije ili niza
senzacija, zakljuimo o strukturi njenog fizikog uzroka, ali nita vie,
izuzev toga da relacija susedstva mora da bude sauvana, t. j. susedni
uzroci imaju susedne posledice. Potrebno je da se ovaj argument dosta
proiri, ali za sada ga spominjem samo da pokaem jednu vanu primenu pojma strukture.
Moemo sada da preemo na formalnu definiciju strukture.
Treba primetiti da struktura uvek podrazumeva relacije, sama klasa
kao takva nema strukturu. lanovi jedne klase mogu da obrazuju
mnoge strukture, isto kao to se mnogo razliitih kua moe nainiti
od jedne gomile cigala. Svaka relacija ima neto to se naziva poljem
koje se sastoji od svih lanova koji imaju tu relaciju sa neim, ili sa
kojima neto ima tu relaciju. Tako je polje relacije roditelj klasa
roditelja i dece, a polje relacije mu je klasa mueva i ena. Ove
relacije imaju dva lana i nazivaju se dijadne. Postoje i relacije od
tri lana, kao to je ljubomora i izmeu, i one se nazivaju trijadne.
Ako kaem A je kupio B od C za D funti, upotrebio sam jednu
tetradnu relaciju. Ako kaem A je stalo do ljubavi B prema C vie
nego do mrnje D prema E upotrebio sam jednu pentadnu relaciju.
Ovaj niz vrsta relacija teoriski nema granice.
* U engleskim merama u originalu. Prim. prev.
264
Zadrimo se prvo na dijadnim relacijama. Rei emo da klasa a

koja je ureena relacijom R ima istu strukturu kao i klasa p ureena
relacijom S, ako svakom lanu klase a odgovara jedan lan klase p,
i obrnuto. Ako sada dva lana klase a imaju relaciju R, tada dva odgo
varajua lana klase p imaju relaciju S, i obrnuto. To se moe pokazati
primerom slinosti jedne napisane i jedne izgovorene reenice. Klasa
izgovorenih rei u reenici je ovde a , klasa napisanih rei je p, i ako
je jedna izgovorena re vremenski ranija od druge, tada je odgovarajua
napisana re levo od druge napisane rei (ili desno, ako se radi o hebrej
skom jeziku). Zbog ovog identiteta strukture jedna napisana reenica
se moe pretvoriti u izgovorenu i obrnuto. Proces uenja itanja i
pisanja je proces uenja koja izgovorena re odgovara kojoj napisanoj
rei, i obrnuto.
Jedna struktura se moe definisati mnogim relacijama. Uzmimo,
naprimer, jedan muziki komad. Jedna nota moe da bude pre ili posle
jedne druge note, ili istovremena sa njom. Jedna nota moe da bude
jaa od druge, ili via od druge, ili da se od druge razlikuje brojem
harmonika. Sve relacije ove vrste koje su muziki relevantne moraju
da imaju odgovarajue na gramofonskoj ploi ako elimo da ujemo
dobru reprodukciju. Kada kaemo da gramofonska ploa mora da ima
istu strukturu kao i muzika, mi ne mislimo samo na relaciju R meu
muzikim notama i odgovarajuu relaciju S meu udubljenjima na
ploi, ve na jedan veliki broj relacija slinih R i na veliki broj odgo
varajuih relacija slinih S. Na nekim kartama se razliite visine obeleavaju razliitim bojama; u tom sluaju razna mesta na karti odgovaraju
raznim duinama i irinama, dok razne boje odgovaraju raznim visinama.
Identitet strukture kod ovakvih karata vei je nego kod drugih, i zato
nam one daju vie informacija.
Za relacije vieg reda od dijadnih, definicija identiteta strukture
je potpuno ista. Neka su, naprimer, date dve trijadne relacije R i S,
i dve klase a i p, od kojih se a nalazi u polju R, a p u polju S. Rei emo
da a ureeno relacijom R ima istu strukturu kao i p ureeno relacijom
S, ako postoji nain da se jedan lan a dovede u korelaciju sa jednim
lanom p, i obrnuto; tako da ako su a v a 2, az u korelaciji sa b v b 2,
b s, i ako R ureuje , a 2i 3, tada S ureuje b lt b 2> b z , i obrnuto. Ovde,
opet, mogu da postoje mnoge relacije kao to je R i mnoge relacije
kao to je S ; u tom sluaju postoji identitet struktura u raznim vidovima.
Kada dva kompleksa imaju istu strukturu svaki iskaz o jednom
od njih, ukoliko zavisi samo od strukture, ima odgovarajui iskaz
o drugome, istinit ako je prvi istinit, laan ako je prvi laan. Ovo omo
guuje postojanje renika kojima se iskazi o jednom kompleksu mogu
prevesti na iskaze o jednom drugom. Ili, umesto renika, mi moemo
da i dalje upotrebljavamo iste rei, ali da im pridajemo druga znaenja
265
prema kompleksu na koji se odnose. Ovo se dogaa kada se tumai

neki sveti tekst, ili zakon fizike. Uzima se da dani u bibliskom opisu
Stvaranja znae doba, i tako se Knjiga Postanja miri sa geologijom.
U fizici imamo, pretpostavljajui da se nae znanje o fizikom svetu
odnosi samo na strukturu koja proizilazi iz empiriski saznate relacije
susedstvo u topolokom smislu, ogromnu irinu u tumaenju simbola.
Svaka interpretacija koja ostavlja netaknutim jednaine i vezu sa naim
ulnim iskustvom, ima podjednako pravo da bude smatrana za m o g u e
istinitu, i fiziar je moe upotrebiti da pokrije gole kosti svoje mate
matike.
Pogledajmo, naprimer, pitanje dileme: talasi ili estice. Do

skora se smatralo da je to jedno supstancijelno pitanje : svetlost mora
da se sastoji ili od talasa ih od malih paketa koji se zovu fotoni. Smatralo
se da se ne moe staviti u pitanje to da se materija sastoji od estica.
Ali, najzad je bilo pronaeno da jednaine ostaju iste bilo da se materija
i svetlost sastoje od estica, bilo da se obe sastoje od talasa. Ne samo to
su jednaine iste, ve su i proverljive posledice iste. Svaka od ove dve
hipoteze je, dakle, podjednako legitimna, i ne moe se smatrati da
ijedna od njih ima vea prava na istinitost. Razlog je to to fiziki svet
moe da ima istu strukturu, i isti odnos prema iskustvu, i u jednom
i u drugom sluaju.
Razmatranja koja proistiu iz vanosti strukture pokazuju
da je nae znanje, naroito u fizici, apstraktnije i vie zaraeno logikom
nego to je izgledalo. Ipak, postoji vrlo odreena granica u pretvaranju
fizike u logiku i matematiku; ona je postavljena injenicom daje fizika
jedna empiriska nauka ija verodostojnost zavisi od odnosa sa naim
perceptivnim iskustvima. Dalja diskusija o ovoj temi mora se odloiti,
dok ne doemo do teorije naunog zakljuivanja.
IV G LA V A
STRUKTURA I M INIMALNI RENICI

italac e se svakako setiti da se, u odnosu na jedan skup
znanja, minimalni renik defini e kao onaj koji ima sledee dve osobine
1) da se svaki stav iz datog skupa znanja moe iskazati recima koje
pripadaju minimalnom reniku, 2) da se nijedna re iz tog renika ne
moe definisati pomou drugih rei tog renika. U ovom poglavlju
pokazau vezu ove definicije sa strukturom.
Prva stvar koju treba primetiti jeste da jedan minimalni renik
ne moe da sadri imena kompleksa ija je struktura poznata. Uzmimo,
recimo, ime Francuska. Ono oznaava izvesnu geografsku oblast
i moe se definisati kao sva mesta unutar tih-i-tih granica. Ali ne
moemo da, obrnuto, definiemo granice pomou Francuske. Mi
elimo da budemo sposobni da kaemo ovo mesto je na granicama
Francuske, to zahteva jedno ime za to mesto, ili za delove koji ga
sainjavaju. Ovo mesto ulazi u definiciju Francuske, ali Francuska
ne ulazi u definiciju ovog mesta.
Iz toga proizilazi da svako otkrie strukture omoguava da
se smanji minimalni renik potreban za jedan predmet. Herniji su
nekad bila potrebna imena za sve elemente, ali se danas razni elementi
mogu definisati pomou atomske strukture upotrebom dve rei, elek
tron i proton (ili, moda, tri rei, elektron, pozitron i neutron).
Svaka oblast u prostor-vremenu moe se definisati pomou svojih
delova, ali se delovi ne mogu definisati pomou nje. Jedan ovek se
moe definisati pobrojavanjem, u ispravnom vremenskom nizu svih
dogaaja koji su mu se dogodili, ali se dogaaji ne mogu definisati pomo
u tog oveka. Ako elite da govorite i o kompleksima i o stvarima koje
su njihovi sastavni delovi, moete to uiniti i bez imena za komplekse,
ako znate njihovu strukturu. Na ovaj nain analiza uproava, sistematizuje i smanjuje va poetni aparat.
Jedna empiriska nauka zahteva tri vrste rei. Prvo, osobena
imena koja obino oznaavaju jedan kontinuirani deo prostor-vremena;
takva su Sokrat, Uels, sunce. Zatim dolaze rei koje oznaavaju
267
kvalitete ili relacije; primeri kvaliteta su crveno, toplo, glasno,

a primeri relacija iznad, , izmeu. I, najzad, dolaze logike
reci kao ili, ne, neki, svi. Zasada moemo da zanemarimo
logike rei i da se usretsredimo na druge dve vrste rei.
Obino se smatra da se analiza neega to ima osobeno ime
sastoji u njegovoj deobi na prostorno-vremenske delove. Uels se sastoji
od grofovija, grofovije od parohija, svaka parohija od crkve, kole
itd. Sa svoje strane crkva ima delove i tako moemo da produimo
(misli se) dok ne stignemo do taaka. Ono to je u tome udno jeste
da mi nikad ne stiemo do taaka i da tako jedna poznata zgrada izgleda
da se sastoji od jednog beskonanog broja nepostiivih i isto konceptu
alnih sastavnih delova. Mislim da je ovo shvatanje prostorno-vremenske
analize pogreno.
Kvaliteti i relacije ponekad se mogu, a ponekad se ne mogu
analizirati. Ne verujem da se pre, kakvog ga znamo u iskustvu, moe
analizirati; u svakom sluaju nije mi poznata nijedna takva analiza
koju bih mogao da prihvatim. Ali u izvesnim sluajevima analiza jedne
relacije je oigledna. Ded znai roditelj roditelja, brat znai
sin roditelja i tako dalje. Svi porodini odnosi mogu se izraziti pomou
tri rei supruga, muko i roditelji; to je minimalni renik za
ovaj predmet. Pridevi (t.j. rei koje oznaavaju kvalitete) esto imaju
kompleksna znaenja. Milton naziva orlove nokte* veoma nagizdanim,
to pretstavlja re ije je znaenje veoma sloeno. Takva re je i uven.
Rei kao to je crveno, koje skoro da su jednostavne, nikada to nisu
sasvim; postoje mnogi prelivi crvenog.
Kadgod je poznata analiza jednog kvaliteta ili relacije, re
za taj kvalitet ili relaciju nije potrebna u naem bazinom jeziku.
Kada imamo rei za svaku stvar, kvalitet i relaciju koje ne
moemo da analiziramo, moemo da izrazimo sve nae znanje bez
ikakve potrebe za drugim recima. Praktino to bi bio isuvie dug posao,
ali teoriski nominalne definicije nisu potrebne.
Kada bi se svet sastojao od prostih stvari, t.j. od predmeta,
kvaliteta i relacija koji nemaju strukturu, tada bi se sve nae znanje,
kao i znanje Sveznajueg, moglo izraziti recima koje oznaavaju te
proste stvari. Mogli bismo da u svetu razlikujemo materijal (da upotrebim re Uiljama Demsa) i strukturu. Materijal bi sainjavale sve
proste stvari oznaene imenima, dok bi struktura zavisila od relacija
i kvaliteta, za koje bi na minimalni renik imao rei.
Ovo shvatanje moe se primeniti, a da se ne pretpostavi da
postoji neto apsolutno prosto. Sve ono za ta ne znamo da je sloeno,
moemo definisati kao relativno prosto. Rezultati dobijeni upotrebom
* Radi se o cveu, zvanom orlovi nokti. Prim. red.
268
pojma relativna prostota bie istiniti ak i da se sloenost otkrije

kasnije, ako smo se uzdrali da tvrdimo apsolutnu prostotu.
Ako dopustimo da postoje denotativne definicije odvojeno
od strukturalnih, moemo se bar prividno zadovoljiti mnogo manjim
aparatom imena. Sva mesta u prostor-vremenu mogu se indicirati
svojim koordinatama, sve boje svojim talasnim duinama, i tako dalje.
Mi smo ve videli da pripisivanje prostorno-vremenskih koordinata
zahteva nekoliko osobenih imena, recimo Grini, Severnjaa i
Big Ben. Ali to je veoma mali aparat u poreenju sa imenima za
sva razna mesta u svemiru. Omoguava li nam ovaj nain definisanja
prostorno-vremenskih mesta da kaemo sve to o njima znamo teko
je pitanje, o kome u malo kasnije govoriti. Pre no to se ono razmotri
bie dobro da se podrobnije ispitaju problemi koji se javljaju u pogledu
kvaliteta.
Pogledajmo definiciju rei crveno. Mi je moemo definisati
kao (1) bilo koju nijansu boje izmeu dve specifikovane krajnosti u
spektru, ili kao (2) bilo koju nijansu boje prouzrokovanu talasima,
ija se talasna duina nalazi izmeu specifikovanih krajnosti, ili (3) kao
talase, ija se talasna duina nalazi izmeu tih krajnosti (u fizici).
Razne stvari mogu se rei o svakoj od ove tri definicije, ali ima jedna
koja treba da se kae o svima njima.
To je da one imaju vetaku, nerealnu i delom iluzornu pre
ciznost. Re crveno, kao i re elav, je re ije je znaenje neodre
eno na krajevima. Veina ljudi e se sloiti da jedan ovek koji nije
elav nee oelaviti gubitkom jedne dlake u kosi; matematikom
indukcijom sledi da on nee oelaviti i ako izgubi sve dlake u kosi,
to je apsurdno. Na slian nain, ako je jedna nijansa boje crvena, mala
promena u tonu nee uiniti da ona prestane da bude crvena, iz ega
sledi da su sve boje crvene. Isto se dogaa i kada u naoj definiciji
govorimo o talasnim duinama, poto se duine ne mogu tano izmeriti.
Ako je data jedna duina, za koju smo najpaljivijim merenjem utvrdili
da iznosi jedan metar, ona e i dalje izgledati kao metar, ako se skrati
ili povea za jedan veoma mali deo; tako svaka duina izgleda kao
metar, to je opet apsurdno.
Iz toga sledi da je svaka definicija crvenog koja eli da se
smatra za preciznu, pretenciozna i laljiva.
Moraemo da crveno, ili ma koji drugi neodreeni kvalitet, definiemo metodom kao to je ovaj. Kada su boje spektra rairene
pred nama, postojae neke za koje e se svi sloiti da su crvene, i neke
za koje e se svi sloiti da nisu, ali izmeu ove dve oblasti spektra posto
jae jedna sumnjiva oblast. Ako idemo du te oblasti poeemo sa
time to emo rei skoro sam siguran da je ovo crveno, a zavriti
sa skoro sam siguran da ovo nije crveno, dok izmeu postoji oblast
269
u kojoj ne moemo da se odluimo ni za n e ni za d a . Svi empiriski

pojmovi imaju ovu osobinu ne samo oni oigledno neodreeni kao
glasno i toplo, ve i oni do kojih nam je najvie stalo da budu
precizni kao santimetar i sekunda.
Moe se pomisliti da e crveno postati precizno ako ga
ograniimo na one nijanse za koje smo sigurni da su crvene. Ali, iako
ovo smanjuje oblast nesigurnosti, ona ne iezava. Ne postoji tano
odreena taka u spektru u kojoj ste sigurni da ste postali nesigurni.
Ostae jo uvek tri oblasti : jedna u kojoj ste sigurni da ste sigurni da
je nijansa boje crvena, jedna u kojoj ste sigurni da ste nesigurni, i jedna
meuoblast u kojoj ste nesigurni u to da li ste sigurni ili nesigurni. I
ove tri oblasti, kao i one prethodne, nee imati otre granice. Vi ste
samo prihvatili jedan od mnogobrojnih postupaka koji smanjuje oblast
neodreenosti, ali koji je nikad potpuno ne uklanja.
Ova diskusija zasnivala se na pretpostavci kontinuiteta. Ako
su sve promene diskretne a mi ne znamo da one to nisu potpuna
tanost je teoriski mogua. Ali ako postoji diskontinuitet, on je zasada
daleko ispod nivoa ulnog razlikovanja, tako da bi diskretnost, ak
i da postoji, bila savreno nekorisna kao pomo u definisanju empiriski
datih kvaliteta.
Ostavimo sada problem neodreenosti i vratimo se naim
trima definicijama. Ali sada emo ih prepraviti tako, da one budu
definicije jedne date nijanse boje. To ne uvodi nikakve nove tekoe
poto, kao to smo videli, definicija crvenog kao pojasa boje zahteva
definiciju preciznih preliva koji ine njegove granice.
Pretpostavimo da vidim jednu obojenu mrlju i da nijansu boje
te mrlje nazivam C. Fizika mi kae da je ova nijansa boje prouzroko
vana svetlou talasne duine X. Tada mogu da definiem C kao:
(1) nijansu boje ma koje mrlje koja se ne moe razlikovati od boje
mrlje koju sada vidim; ili (2) kao nijansu boje ma koje vizuelne senzacije
prouzrokovane elektromagnetskim talasima duine X ili (3) kao elektro
magnetske talase duine X. Kada se radi samo o fizici, bez obzira na
metode kojima se zakoni verifikuju, (3) je najpogodnija definicija. Mi
je koristimo kada govorimo o ultra-violetnim zracima, kada kaemo
da je svetlost sa Marsa crvena, kao i kada, pri zalasku sunca, kaemo
da suneva svetlost nije stvarno crvena, ve samo izgleda crvena poto
prolazi kroz prainu. Fizika p e r s e nema nita da kae o senzacijama,
i ako upotrebljava re boja (to ne mora da ini) ona e eleti da je
definie na nain koji je logiki nezavisan od senzacija.
Ali iako fizici, kao zatvorenom logikom sistemu, nije potrebno
da spominje senzacije, ona se moe v e r ifik o v a ti samo pomou senzacija.
Da svetlost izvesne talasne duine prouzrokuje vizuelne senzacije jedne
odreene vrste empiriski je zakon, i samo kada se takvi zakoni dodaju
270
zakonima fizike, taj zbir postaje jedan proverljivi sistem. Nedostatak

definicije (2)je u tome to prikriva snagu empiriskog zakona koji povezuje
talasne duine sa senzacijama. Hiljadama godina no to je talasna
teorija svetlosti bila pronaena, ljudi su upotrebljavali imena boja, i to,
da se talasna duina svetlosti smanjuje dok idemo spektrom od crvenog
do ljubiastog, bilo je jedno pravo otkrie. Ako nijansu boje definiemo
njenom talasnom duinom, moraemo da dodamo da sve senzacije
prouzrokovane istom talasnom duinom imaju jednu priznatu slinost,
i da se ona smanjuje kada se talasna duina menja, ali samo malo.
Tako ne moemo da izrazimo sve to o tome znamo a da ne govorimo
o nijansama boja onakvim kakve su date u vizuelnoj senzaciji, nezavisno
od svake fizikalne teorije o svetlosnim talasima.
Izgleda, dakle, da ako elimo jasnost u ukazivanju na empiriske
podatke koji nas navode da prihvatimo fiziku, bie dobro da prihvatimo
nau prvu definiciju jedne nijanse boje, poto e nam sigurno biti
potreban neki nain da govorimo o onome ta ta definicija definie,
a da ne moramo da idemo zaobilaznim putem kroz fiziku, kojim idemo
ako spominjemo talasne duine.
Ostaje ipak otvoreno pitanje hoe li sirovina nae definicije
boja biti jedna nijansa boje (ma gde se ona pojavila) ili jedna data obojena
mrlja koja moe da se pojavi samo jednom. Razvijmo obe hipoteze.
Pretpostavimo da elim da opiem svoje vidno polje u
jednom danu. Poto nas zanima samo boja, dubina moe da se zanemari.
Svakog trenutka ja imam jednu dvodimenzionalnu mnoinu boja.
Pretpostaviu da se moje vidno polje moe podeliti na oblasti odreene
veliine u kojima je svaka boja primetno jednolika. (Ova pretpostavka
nije bitna, ali skrauje diskusiju.) Prema tome, moje e se vidno polje
sastojati od jednog konanog broja obojenih mrlja raznih oblika.
Mogu da ponem time to u imenovati svaku mrlju, ili svaku nijansu
boje. Treba da razmotrimo ima li razloga da jedan od ova dva puta
pretpostavimo drugome.
Ako ponem time to u imenovati svaku mrlju, ja definiem
jednu nijansu boje pomou relacije slinosti u boji meu mrljama. Ta
slinost moe da bude manja ili vea; mi pretpostavljamo da postoji
jedan krajnji sluaj koji se moe nazvati potpuna slinost. Ova relacija
se razlikuje time to je tranzitivna, to nije sluaj sa manjim stupnjevima
slinosti. Iz spomenutih razloga mi ni u jednom sluaju ne moemo da
budemo sigurni da izmeu dve mrlje postoji potpuna slinost u pogledu
boje, kao to ne moemo da budemo sigurni da je jedna duina tano
metar. Ipak, moemo da iznaemo postupke koji nas sve vie i vie
pribliuju onome to je potrebno da bi se uspostavila potpuna slinost.
Nijansu boje jedne date mrlje definiemo kao klasu mrlja
koje su joj potpuno sline po boji. Svaka nijansa boje se definie rela-
271
ijom sa jednim ovo; to je nijansa boje ove mrlje. Svakom ovo
kako ga postajemo svesni, dajemo jedno ime, recimo P; tada se nijansa
boje P definie kao sve mrlje koje imaju potpunu slinost u boji sa P.
Sada se postavlja pitanje: ako su date dve mrlje koje se ne
mogu razlikovati po boji, ta me navodi da mislim da se radi o dvema
mrljama9 Odgovor je oigledan: razlika u prostorno-vremenskom
poloaju. Ali, iako je ovaj odgovor oigledan, on ne reava problem.
Jednostavnosti radi pretpostavimo da su te dve mrlje deo istog vidnog
polja, ali da nisu u vizuelnom dodiru jedna sa drugom. Prostorni poloaj
u trenutnom vidnom polju je kvalitet koji se menja sa razdaljinom od
sredita vidnog polja, kao i sa time da li je oblast u pitanju iznad ili
ispod, levo ili desno od sredita. Razliiti kvaliteti, koje mali delovi
vidnog polja mogu da imaju, povezani su relacijama gore-i-dole, levoi-desno. Kada pokreemo oi, kvaliteti vezani za jedan dati fiziki
predmet menjaju se, ali ako se fiziki predmeti sami nisu pomerili nee
biti to p o lo k e promene u onom delu vidnog polja koji je zajedniki
za obe prilike. To omoguava zdravom razumu da prenebregne subjektiv
nost vizuelnog poloaja.
to se tie tih vizuelnih poloajnih kvaliteta mi imamo iste
one alternative koje smo imali u sluaju nijansi boja. Moemo ime
novati svaki kvalitet, posmatramo li ga kao neto to ostaje isto u
razliitim prilikama, ili moemo imenovati svaki pojedinani sluaj
kvaliteta i povezati ga sa drugim pojedinanim sluajevima istog kva
liteta relacijom potpune slinosti. Pogledajmo kvalitet koji pripada
sreditu vidnog polja i nazovimo ga centralnost. Tada, sa jedne strane,
postoji jedan jedini kvalitet centralnosti koji se ponavlja, dok sa druge
strane, ima mnogo pojedinanih sluajeva koji imaju potpunu poloajnu
slinost i kvalitet centralnosti zamenjuje se klasom tih pojedinanih
sluajeva.
Ponovimo li sada, u vezi sa pojedinanim sluajevima central
nosti, pitanje kako razlikujemo jedan od ovih sluajeva od drugih,
odgovor je opet oigledan: razlikujemo ih po njihovom poloaju u
vremenu. (U iskustvu jedne linosti ne mogu da postoje dva istoviemena
sluaja centralnosti.) Sada moramo da analiziramo razliku u poloaju
u vremenu.
U pogledu vremena, kao i u pogledu prostora, moramo da
razlikujemo subjektivno i objektivno vreme. Objektivni prostor je
onaj fizikog sveta,. dok je subjektivni prostor onaj koji se javlja u
naim perceptima, kada posmatramo svet sa jednog mesta. Tako je
objektivno vreme ono fizike i istorije, dok je subjektivno ono koje se
javlja u naem trenutnom pogledu na svet. U mom sadanjem stanju
duha ne postoje samo percepti, ve i seanja i oekivanja; ono ega
se seam stavljam u prolost, a ono to oekujem u budunost. Ali
272
sa nepristrasne istoriske take gledita, moja seanja i moja oekivanja

su isto tako s a d a kao i moji percepti. Kada se seam, neto se dogaa
sa mnom sada to, ako se dobro seam, ima izvesnu relaciju sa neim
to se ranije dogodilo, ali samo ono to se ranije dogodilo nije sada u
mome duhu. Moja seanja se nalaze u jednom vremenskom redu, kao
to se i moje vizuelne percepcije nalaze u jednom prostornom redu
po svojim sutinskim kvalitetima koji se mogu nazvati stupnjevi
udaljenosti. Ali ma koliko veliki stupanj udaljenosti jedno seanje
moglo da ima, ono je jo uvek, sa objektivnog istoriskog stanovita,
jedan dogaaj koji se s a d a dogaa.
Malopre sam rekao da u iskustvu jedne linosti ne mogu da
postoje istovremeno dva sluaja centralnosti, ali ovo moe da u izvesnom
smislu bude pogreno. Ako se, sa otvorenim oima, seam jednog
ranijeg vizuelnog iskustva, tada e postojati jedan sluaj centralnosti
u mome perceptu i jedan u mome seanju, a oni su oba sada u istoriskom
vremenu. Ali oni nisu oba sada u vremenu mog sadanjeg subjektivnog
iskustva. Tako ispravan iskaz glasi: dva sluaja centralnosti ne mogu
da budu istovremena u istoriskom vremenu ako su p e r c e p tu a ln i delovi
iskustva jednog oveka, i oni ne mogu ni u jednom sluaju da budu
istovremeni u subjektivnom vremenu jednog iskustva koje se sastoji
od percepata, seanja i oekivanja.
Postoji jedna tekoa u shvatanju vremena koje je, u izvesnom
smislu, potpuno s a d a , i prostora koji je, u izvesnom smislu, potpuno
o v d e. Ipak, izgleda da se ova shvatanja ne mogu izbei. Ceo moj
psiholoki prostor je, sa gledita fizike, o v d e , i elo moje psiholoko
vreme je s a d a sa gledita istorije. Kao Lajbnicove monade, mi smo
ogledala svemira, iako vrlo delimino i vrlo netano; u tome to sam
ja ovoga trenutka ogledalo sveta postoji jedno ogledalo-vreme i jedan
ogledalo-prostor koji odgovaraju, mada ne tano, bezlinom vremenu
i bezlinom prostoru fizike i istorije. Sa objektivne take gledita,
prostor i vreme mog sadanjeg iskustva potpuno su zatvoreni u jednu
malu oblast fizikog prostor-vremena.
Sada treba da se vratimo pitanju da li da pretpostavimo
jedan kvalitet centralnosti koji moe da postoji u razliita vremena,
ili jedan izvestan broj pojedinanih sluajeva tog kvaliteta, od kojih
svaki postoji samo jednom. Postaje oigledno da e ova poslednja
hipoteza dovesti do velikih i nepotrebnih komplikacija koje ona prva
izbegava. Moemo dovesti pitanje do kraja, pitajui ta moe da se
razume pod ovo. Pretpostavimo da je ovo jedan momentani vizuelni podatak. Postoji smisao u kome je video sam ovo ve ranije
istinito, ali postoji i smisao u kome ovo ne moe da bude istinito. Ako
pod ovim razumem izvesnu nijansu boje, ili ak izvesnu nijansu izvesnog
oblika, mogao sam da je vidim ranije. Ali, ako pod tim razumem neto
273
to je odreeno u vremenu, tako da moe da bude nazvano dogaaj,

tada je jasno da nisam mogao da je vidim ranije. Ista razmatranja vae
i ako me neko pita vidite li ovo negde drugde? Ja mogu da vidim
istu nijansu boje negde drugde, ali, ako znaenje ovog podrazumeva
poloaj u vizuelnom prostoru, ja ne mogu da ga vidim nigde drugde.
Tako je prostorno-vremenska pojedinanost ono to moramo da
razmotrimo.
Ako zauzmemo stanovite koje je po mom miljenju bolje
da jedan dati kvalitet, kao to je nijansa boje, moe da postoji na raznim
mestima i u raznim vremenima, tada ono to bi inae bilo pojedinaan
sluaj kvaliteta postaje kompleks u kome je taj kvalitet kombinovan
sa drugim kvalitetima. Nijansa boje, kombinovana sa jednim datim
poloajnim kvalitetom, ne moe da postoji u dva del jednog vidnog
polja, poto se delovi tog polja definiu svojim poloajnim kvalitetima.
Slino razlikovanje postoji i u subjektivnom vremenu: kompleks koji
se sastoji od jedne nijanse boje i jednog stupnja udaljenosti ne moe
da bude identian sa kompleksom koji se sastoji od iste nijanse boje
i drugog stupnja udaljenosti. Na ovaj nain pojedinani sluajevi
mogu se zameniti kompleksima i ovim zamenjivanjem vri se veliko
uproavanje.
Iz prethodne diskusije proizilazi da se jedan mogui minimalni
renik kojim bi se opisivao svet mog iskustva, moe konstruisati na
ovaj nain. Svi kvaliteti iskustava, ukljuujui i one kvalitete vizuelnog
prostora i vremena u seanju koje smo razmatrali, imenuju se. Isto tako
moramo da imamo reci za relacije koje imamo u iskustvu, kao to su
levo-i-desno u jednom vizuelnom polju i ranije-i-kasnije u jednoj prividnoj
sadanjosti. Nisu nam potrebna imena za prostomo-vremenske oblasti
kao to su Sokrat ili Francuska, poto se svaka prostorno-vremenska
oblast moe definisati kao kompleks kvaliteta ili sistem takvih kom
pleksa. Dogaaji, koji su datirani i koji ne mogu da se ponove, mogu
se uvek posmatrati kao kompleksni; sve to ne znamo kako da ana
liziramo moe se ponovo javiti u raznim delovima prostor-vremena.
Kada izaemo iz naeg sopstvenog iskustva, kao to to inimo
u fizici, nove reci nam nisu potrebne. Definicije stvari koje nisu u
iskustvu moraju da budu denotacionalne. Ako nisu u iskustvu, kvaliteti
i relacije se mogu saznati samo pomou deskripcija u kojima sve kon
stante oznaavaju stvari koje se nalaze u iskustvu. Iz toga sledi da je
minimalni renik za ono to mi u iskustvu imamo, u isto vreme i mini
malni renik za sve nae znanje. Da ovo mora da bude sluaj jasno je
iz razmatranja procesa ostensivne definicije.
18 Ljudsko znanje
V G LA V A
JAVNO I PRIVATNO VREME

Namera ovog del knjige jeste da prui mogue interpretacije
naunih pojmova pomou moguih minimalnih renika. Ne tvrdim
da nijedna druga interpretacija nije mogua, ali se nadam da e se
tokom diskusije pokazati izvesne zajednike karakteristike svih pri
hvatljivih interpretacija. U ovom poglavlju baviemo se interpretacijom
rei vreme.
Veina ljudi sklona je da se sloi sa Sv. Avgustinom: ta
je onda vreme? Ako me niko ne pita, znam: ali ako elim da objasnim
onome koji me pita, ne znam. Razume se, filozofi su nauili da budu
blagoglagoljivi kada se radi o vremenu, ali je ostatak oveanstva,
iako se naiazi u prisnom odnosu sa vremenom, svestan da ih samo
nekoliko pitanja moe dovesti u beznadenu zabunu. Postoji li prolost?
Ne. Postoji li budunost? Ne. Onda postoji stvarno samo sadanjost.
Da. Ali unutar sadanjosti vreme ne srne da protie. Sasvim tako.
Onda vreme ne postoji? Zaboga, ne budite tako dosadni. Ako izabere
pogodnog sagovornika, svaki filozof je u stanju da povede jedan
ovakav razgovor.
Ser Isak Njutn, koji je razumeo knjigu proroka Danijela,
znao je i sve o vremenu. Pogledajmo ta on kae u sholiji posle poetne
definicije vremena u P r in c ip ia :
Ja ne definiem vreme, prostor, mesto i kretanje, poto su
svima dobro poznati. Moram samo da primetim da prosti ljudi posmatraju ove kvantitete samo u odnosu koji oni imaju prema ulnim predme
tima. Iz toga proizilaze izvesne predrasude, za ije je uklanjanje pogodno
razdvojiti ove kvantitete na apsolutne i relativne, istinite i prividne,
matematike i obine. Apsolutno, istinito i matematiko vreme tee
jednako, po sebi i svojoj sopstvenoj prirodi, bez obzira na bilo ta
spoljanje, i drukije se naziva trajanje: relativno, prividno i obino
vreme je jedna ulna spoljanja (tana ili netana) mera trajanja pomou
kretanja, koje se obino uzima umesto istinitog vremena; kao, naprimer,
sat, dan, mesec, godina.
275
Njiitn dalje objanjava da svi dani nemaju jednaku duinu,
i da moda nigde u prirodi ne postoji jednako kretanje, ali da do apso
lutnog vremena dolazimo, u astronomiji, korekcijama vulgarnog
vremena.
Apsolutno vreme Ser Isak Njutna, iako je ostalo u tehnikom
postupku klasine fizike, nije bilo opte prihvaeno. U fizici je teorija
relativiteta pruila razloge da se ono odbaci, iako su ti razlozi ostavili
otvorenu mogunost apsolutnog prostor-vremena. Ali i ove teorije
Njutnovo apsolutno vreme bilo je odbacivano, iako razlozima koji
nemaju nikakve veze sa fizikom. Jesu li, teorije relativiteta, ovi
razlozi imali ikakvu valjanost, pitanje je koje vredi da ispitamo.
Iako Njutn kae da nee definisati vreme, poto je ono dobro
poznato, iz njegovog teksta sledi da je samo vulgarno vreme dobro
poznato, i da je matematiko vreme neto izvedeno putem zakljuka.
Savrmenim jezikom, nazvali bi ga pre jednim prilagoavanjem, a ne
neim izvedenim putem zakljuka u pravom smislu rei. Proces kojim
se dolazi do matematikog vremena je, u osnovi, ovaj: postoji jedan
veliki broj periodinih kretanja rotacija i kretanje zemlje i planeta,
plima i oseka, treperenje zvune viljuke, kucanje srca zdravog oveka
u miru koja su takva da, ako se za jedno od njih pretpostavi da je
jednako, i sva druga su priblino jednaka. Ako jedno od njih, recimo*
zemljinu rotaciju, uzmemo kao jednako po definiciji, moemo da
doemo do fizikih zakona zakona gravitacije na prvom mestu
koji objanjavaju pojave i pokazuju zato su ostala periodina kretanja
priblino jednaka kretanja. Ali, naalost, zakoni do kojih se na ovaj
nain dolazi su samo priblini i, tavie, pokazuju da, trenjem plime,
zemljina rotacija zakanjava. To je protivureno u sebi ako je zemljina
rotacija uzeta kao mera vremena; stoga nam je potrebna druga mera
koja e uiniti da nai zakoni budu pribliniji tanoj istini. Nalo se
da nije pogodno uzeti bilo koje stvarno kretanje kao d efin iciju mere
vremena, ve je potrebno da se nae jedna kompromisna mera koja
e uiniti da fiziki zakoni budu to je mogue taniji. Ova kompromisna
mera slui onome za ta je Njutnu bilo potrebno apsolutno vreme.
Nema, meutim, razloga da se pretpostavi da ona pretstavlja fiziku
realnost, poto je izbor mere vremena proizvoljan, kao izbor izmeu
Muhamedanskog i Hrianskog kalendara. Ustvari, mi tu meru biramo
tako da izraavanje fizikih zakona bude to je jednostavnije mogue,
ali to inimo na osnovu pogodnosti, a ne zbog toga to mislimo da je
jedna mera istinitija od ma koje druge.
esto je Njutnovom apsolutnom vremenu prigovarano da
se ono ne moe posmatrati. udno je da ova primedba dolazi od ljudi
koji od nas trae da verujemo u elektrone, protone i neutrone, kvantne
prelaze u atomima i sve ostalo to se isto tako ne moe posmatrati.
18*
276
Ja ne mislim da se fizika moe odrei zakljuaka koji prelaze granice

posmatranja. injenica da se apsolutno vreme ne moe posmatrati
nije porazna po shvatanje koje trai da se ono prihvati. Ono to je
porazno jeste to da se fizika moe interpretirati i bez pretpostavke
apsolutnog vremena. Kadgod se jedan skup simbolikih stavova, za
ije prihvatanje ima razloga, moe interpretirati bez zakljuivanja
na ma kakve entitete koji se ne mogu posmatrati, zakljuak na takve
entitete iz tog skupa stavova nije valjan, poto je taj skup stavova
istinit ak i da ne postoje takvi entiteti. Zbog toga je, a ne samo zbog
toga to se apsolutno vreme ne moe posmatrati, Njutn pogreio
zakljuujui o njemu na osnovu zakona fizike.
Dok je odbacivanje Njutnovog shvatanja opte mesto, malo
ljudi zna probleme koji iz toga nastaju. U fizici postoji jedna nezavisna
promenljiva t ije se vrednosti pretpostavljaju da obrazuju jedan konti
nuiran niz, i od kojih je svaka ono to se obino naziva trenutak.
Njutn je posmatrao trenutke kao fiziku realnost, to savremeni fiziar
ne ini. Poto on ipak i dalje upotrebljava promenljivu t , mora da se
nae neka interpretacija za njene vrednosti, i ta interpretacija mora
da poslui u one tehnike ciljeve u koje je Njutnu sluilo apsolutno
vreme. Problem interpretacije t je ono ime se bavimo u ovom
poglavlju. Da bismo ga u prvi mah uprostili, zanemariemo relativitet
i ograniiemo se na vreme kakvo se javlja u klasinoj fizici.
I dalje emo jednu vrednost promenljive t nazivati trenutak,
ali emo pokuati da tu re interpretiramo pomou fizikih podataka,
to jest, oekivaemo od nje da ima definiciju, odnosno da ne pripada
minimalnom fizikom reniku. Sve to od te definicije zahtevamo jeste
da tako definisani trenuci imaju formalne osobine koje od njih trai
matematika fizika.
Materijal koji treba upotrebiti u definisanju trenutka ili
take zavisi od teorije pojedinanih ili osobenih imena koju emo
prihvatiti. Moemo da prihvatimo gledite po kome kadgod se, naprimer,
pojavi jedna nijansa boje na dva razna mesta, postoje dva razliita
pojedinana od kojih je svako jedan pojedinaan sluaj te nijanse
boje i subjekt kome se mogu pridevati kvaliteti, ali koji se ne moe
d e fin isa ti svojim kvalitetima, poto jedno drugo, potpuno slino, poje
dinano moe i negde drugde da postoji. Sa druge strane, moemo da
smatramo da je jedno pojedinano snop kvaliteta koji zajedno postoje.
Diskusija u prethodnom poglavlju, kao i ranije razmatranje osobenih
imena, navodi nas da prihvatimo ovo drugo gledite. Ali ja u, ipak,
u ovom i u sledea dva poglavlja, hipotetiki prihvatiti ono prvo gledite,
a u Osmom poglavlju u pokazati kako da se ono to je reeno interpre
tira ovim drugim gleditem. Za sada, dakle, uzimam kao sirovinu
dogaaje koje treba zamisliti tako da svaki od njih zauzima jedan
277
konaan i kontinuiran deo prostor-vremena. Pretpostavlja se da dva

dogaaja mogu da se delimino poklope, i da se nijedan dogaaj
ne ponavlja.
Kada je re o vremenu, jasno je da se radi o relacijama ranijeg
i kasnijeg; isto se tako smatra da u naem iskustvu nema nieg to
ima samo trenutno postojanje. Sve to je ranije ili kasnije od neeg,
nazvau dogaajem. Naa definicija trenutka treba da bude takva
da moemo da kaemo da jedan dogaaj postoji u nekim trenucima,
a da ne postoji u nekim drugim. Poto smo se sloili da dogaaji, kakvi
su nam poznati, nisu samo trenutni, potrebno je da trenutak definiemo
tako da svaki dogaaj postoji u jednom kontinuiranom otseku niza
trenutaka. Da trenuci obrazuju niz definisan relacijom ranijeg i kasnijeg,
jedan je od zahteva koji naa definicija mora da ispuni. Poto smo
odbacili Njutnovu teoriju, ne smemo da smatramo da su trenuci neto
nezavisno od dogaaja, neto to dogaaji mogu da zauzimaju kao to
eiri zauzimaju kuke na iviluku. Tako moramo da traimo definiciju
koja trenutak posmatra kao jednu strukturu sastavljenu od pogodno
izabranih dogaaja. Svaki dogaaj bie lan mnogo takvih struktura
koje su trenuci tokom kojih on postoji: on je u svakom trenutku
koji je struktura iji je on lan.
Datum je odreen sa potpunom preciznou, ako se za svaki
dogaaj u svetu zna, prethodi li potpuno tom datumu, dolazi li potpuno
posle njega, ili je postojao tog datuma. Ovome se moe prigovoriti
da, ako svet bude bez promene tokom pet minuta, nee biti naina da
se odredi datum u tih pet minuta, poto e svaki dogaaj koji potpuno
prethodi jednom delu tih pet minuta potpuno prethoditi svakom drugom
delu, svaki dogaaj, koji potpuno sledi ma koji deo tih pet minuta,
sledie i svaki drugi deo, a svaki dogaaj koji postoji u ma kom delu
tih pet minuta postojae i tokom svih tih pet minuta. To, ipak. nije
prigovor naem iskazu, ve samo pretpostavci da e vreme tei i u
jednom svetu koji se ne menja. Po Njutnovoj teoriji ovo je sasvim
mogue, ali u relacionoj teoriji vremena to postaje u sebi protivreno.
Ako se vreme definie dogaajima, onda je nemogue da se svet ne
menja due od jednog trenutka. I kada kaem nemogue, mislim
da je lo g i k i nemogue.
Iako se ne moemo sloiti sa Njutnom da nije potrebno definisati vreme, oigledno je da iskazi o vremenu zahtevaju n e k i nedefinisani izraz. Izabrao sam relaciju ranije-kasnije ili potpuno-prethodi.
Izmeu dva dogaaja, a i b mogue su tri vremenske relacije: a moe
da bude potpuno pre b , b moe da bude potpuno pre a, ili a i b mogu
da se delimino poklope. Pretpostavimo da elite da to je mogue
tanije odredite jedan datum u trajanju a. Ako kaete da taj datum
treba isto tako da bude i u trajanju b , utvrujete datum tanije nego
278
ako samo kaete da je on u trajanju , razume se ako a i b ne poinju
i ne zavravaju se zajedno. Pretpostavimo da postoji i trei dogaaj
c koji se delimino poklapa i sa a i sa b to e rei, obinim jezikom
(koji nam jo nije dozvoljeno da upotrebljavamo), da postoji period
u vremenu tokom koga postoje i a i b i c. U optem sluaju, taj period
e biti krai od onoga u kome i a i b postoje. Sada traimo etvrti
dogaaj d koji se delimino poklapa i sa a i sa b i sa c, t. j. obinim
jezikom, postoji tokom jednog del vremena tokom koga postoje
i a i b i c. Vreme u kome a, b , c i d postoje krae je od onog u kome ma
koja tri od njih postoje. Na taj nain, korak po korak, pribliavamo se
tanom datumu.
Pretpostavimo da na taj nain idemo to je dalje mogue,
sve dok ne ostane nijedan dogaaj koji se delimino poklapa sa svim
dogaajima nae grupe. Kada doemo do toga, grupa dogaaja koja
je konstruisana moe da se definie kao jedan trenutak. Da bih
pokazao da je ovo tvrenje legitimno treba samo da pokaem da tako
definisani trenuci imaju matematike osobine koje trai fizika. Ne
moram da pokaem da je to ono na ta ljudi obino misle kada kau
trenutak, ma da bi bilo dobro da se raspravljanje dopuni time to
bi se pokazalo da oni obino ne misle ni na ta.
Jedan trenutak, onako kako ja definiem taj izraz, je klasa
dogaaja koji imaju sledee dve osobine: (1) svi se dogaaji te klase
delimino poklapaju; (2) nijedan dogaaj izvan te klase ne poklapa
se ni delimino sa svakim lanom klase. Ova grupa dogaaja, kao to
u pokazati, ne traje jedno konano vreme.
Kada kaemo da jedan dogaaj traje jedno konano vreme,
pod time moemo da razumemo, po relacionom shvatanju vremena,
samo da se promene dogaaju dok on postoji, t.j. da dogaaji koji
postoje kad on poinje nisu svi identini sa dogaajima koji postoje
kada se zavrava. To znai da postoje dogaaji koji se delimino pokla
paju sa datim dogaajem, ali ne i jedan sa drugim. Tako rei a traje
jedno konano vreme znai ne postoje dva dogaaja b i c takva,
da se svaki delimino poklapa sa a , ali da b potpuno prethodi c.
Istu definiciju moemo da primenimo i na grupu dogaaja.
Ako se svi lanovi grupe ne poklapaju ni delimino, grupa kao celina
nema trajanja, ali ako se svi lanovi grupe delimino poklapaju, rei
emo da grupa kao celina traje jedno konano vreme ako postoje bar
dva dogaaja koji se delimino poklapaju sa svakim lanom grupe,
iako jedan od njih potpuno prethodi drugome. Ako je ovo sluaj,
promena se javlja dok grupa traje, ako nije, ne javlja se. Sada, ako
grupa obrazuje jedan trenutak (onako kako smo ga definisali) nijedan
dogaaj izvan grupe ne poklapa se delimino sa svim lanovima grupe,
i nijedan dogaaj unutar grupe ne prethodi potpuno nijednom drugom
279
dogaaju u grupi. Stoga grupa kao celina ne traje jedno konano vreme.
I stoga se moe pogodno definisati kao jedan trenutak.
Trenuci e obrazovati jedan niz ureen jednom relacijom koja
se definie pomou relacije potpuno prethodi meu dogaajima.
Jedan trenutak je raniji od drugog, ako u prvom trenutku postoji jedan
lan, koji potpuno prethodi jednom lanu drugog trenutka, t.j. ako
jedan dogaaj u prvom trenutku potpuno prethodi jednom dogaaju
u drugom trenutku. Nije teko primetiti da biti u jednom trenutku
znai isto to i biti lan klase koja je trenutak.
Prema gornjoj definiciji, nemogue je logiki da se svet ne
menja tokom jednog konanog vremena. Ako se dva trenutka razlikuju
oni su sastavljeni (bar delimino) od razliitih lanova, a to znai da
neki dogaaji koji postoje u jednom trenutku ne postoje u drugom.
Naa teorija ne pravi nikakve pretpostavke o tome postoje
li ili ne postoje dogaaji koji postoje samo u jednom trenutku. Ako
takvi dogaaji postoje, imali bi osobinu da se dva dogaaja koji se
sa njima delimino poklapaju, delimino poklapaju i meusobno.
Uopte, trajanje jednog dogaaja znai klasa onih trenutaka iji
je lan dogaaj koji je u pitanju. Pretpostavlja se da jedan dogaaj
zauzima jedan kontinuirani otseak niza trenutaka; ta pretpostavka
je formalno sadrana u aksiomu da nita potpuno ne prethodi samom
sebi. Ali ovaj aksiom nije neophodan.
Neto je ve bilo reeno o kvantitativnom merenju vremena,
ali bi bilo dobro da se ponovo iskae gledite do koga nas dovodi fizika.
Kvantitativno merenje vremena je konvencija, izuzev u tome to vea
mera mora da bude primenjena na celinu a ne na deo. Jednoj godini
moramo da pridamo veu meru nego ma kom mesecu u to j godini,
ali moemo, ako je pogodno, da toj godini pridamo manju meru nego
jednom mesecu neke druge godine. Ipak, pokazuje se da to nije pogodno.
Istoriski, astronomi su poli od toga da i dan i godina imaju konstantnu
duinu; tada se pokazalo da, ako je zvezdani dan konstantan, sunani
dan nije, ali godina jeste. Ako je zvezdani dan konstantan po definiciji;
veliki broj periodinih pojava je priblino konstantan; to je dovelo
do dinamikih zakona koji su nagovestili da bi bilo pogodnije da se
zvezdani dan smatra kao da nije p o tp u n o konstantan zbog trenja plime.
Zakoni bi se mogli formulisati uz pomo m a k o je mere vremena, ali,
prirodno, astronomi i fiziari su pretpostavljali one mere pomou kojih
se zakoni mogu iskazati na najprostiji nain. Kako se ovo skoro sloilo
sa prirodnim merama dana i godina, njihov konvencionalni karakter
nije bio primeen, i moglo se pretpostaviti da je ono, to je bilo definisano, bilo Njutnovo istinito ili matematiko vreme, za koje se
verovalo da ima fiziku realnost.
280
Do sada sam govorio kao da postoji, kako se verovalo, jedno

kosmiko vreme za ceo svemir. Od Ajntajna, znamo da to nije sluaj.
Svaki komad materije ima svoje sopstveno lokalno vreme. Postoji
mala razlika izmeu lokalnog vremena jednog komada materije i
jednog drugog komada, sve dok njihova relativna brzina ne postane
znaajniji razlomak brzine svetlosti. Lokalno vreme jednog datog
komada materije je ono koje bi pokazao jedan savreno taan hronometar koji putuje sa njim. Beta-estice putuju brzinama koje nisu
daleko od brzine svetlosti. Ako bismo uspeli da stavimo jedan hronometar na jednu beta-esticu i nagnali je da putuje jednom zatvorenom
putanjom, otkrili bismo, kada se ona vrati do nas, da se taj hronometar nee sloiti sa onim koji je ostao na miru u laboratoriji. Jedan
udniji primer (koji dugujem profesoru Rajhenbahu) je onaj vezan
za mogunost putovanja na zvezde. Pretpostavimo da smo izumeli
jednu raketu koja bi poslala jedan projektil na Sirijus brzinom od deset
jedanaestina brzine svetlosti. Za jednog zemaljskog posmatraa put bi
trajao oko 55 godina, i mogli bismo da zakljuimo da, ako se u pro
jektilu nalaze mladi ljudi, oni e ostariti kada projektil stigne na Sirijus.
Ali za putnike, put e trajati samo oko 11 godina. To nee biti samo
vreme koje je izmereno njihovim asovnicima, ve i vreme koje je
izmereno njihovim fiziolokim procesima kvarenjem zuba, gubitkom
kose, i t.d. Ako su oni kad su poli izgledali i oseali se kao ljudi od
20 godina, izgledae i oseae se kao ljudi od 31 godine kad stignu.
Samo zbog toga to esto ne nailazimo na tela koja se kreu brzinama
bliskim brzini svetlosti takve udne injenice primeuju samo ljudi
od nauke.
Ako se dva komada materije (recimo, zemlja i jedna kometa)
sretnu, razdvoje i ponovo sretnu, i ako je u intervalu njihova relativna
brzina bila veoma velika, fiziari koji ive na ovim komadima materije
(ako ih ima) drukije e izmeriti vreme izmeu dva susreta, ali e se
sloiti u tome koji je od njih raniji a koji kasniji. U relacijama ranije
i kasnije primenjenim na dva dogaaja koji se dogaaju jednom
komadu materije, nema, dakle, nikakve dvosmislenosti: ako postoji
nekoliko komada materije kojima se dogaaju oba data dogaaja,
jedan od tih dogaaja bie raniji za sve njih, a drugi kasniji za sve njih.
Zasada treba smatrati da se konstrukcija trenutaka kao
klasa dogaaja primenjuje samo na dogaaje koji se dogaaju jednom
komadu materije u prvom redu telu jednog posmatraa. Njena
primena i na kosmiko vreme, koja se moe izvriti na mnoge, podje
dnako legitimne naine, neto je to sada neu raspravljati.
Umesto da zasnivamo nau konstrukciju na dogaajima koji
se dogaaju jednom telu, moemo je zasnovati na onima koji se doga
aju jednom duhu ili koji su deo jednog iskustva. Ako je taj duh moj,
281
ja mogu da imam iskustvo one vrste dogaanja koja se izraava recima

A potpuno prethodi B, naprimer, kada sluam otkucaje asovnika
koji izbija sate. Ako je A jedan dogaaj koji imam u iskustvu, sve to
se delimino poklapa sa A, ili potpuno prethodi A, ili potpuno sledi
A, sainjavae moje vreme i samo e dogaaji koji pripadaju mome
vremenu biti ukljueni u konstrukciju trenutaka koji pripadaju
mome vremenu.* Povezivanje mog vremena sa vaim ostaje tako kao
problem koji treba razmotriti.
Biografiju moemo definisati kao skup dogaaja, takav
da se ma koja dva od njih ili delimino poklapaju ili jedan potpuno
prethodi drugom. Zasada u pretpostaviti da, kada jedna biografija
ima psiholoku definiciju, ona takoe ima i fiziku definiciju t.j.
vremenski niz koji sainjavaju dogaaji moga iskustva je identian
sa vremenskim nizom konstruisanim od dogaaja koji se dogaaju
mome mozgu, ili nekom njegovom delu. Piema tome govoriu o bio
grafiji kao komadu materije, a ne samo o biografiji u vezi sa iskustvom
jedne linosti.
Ono to je dosada reeno moe se sada saeti u jedan niz
definicija.
Jedan dogaaj je neto to prethodi, sledi, ili se delimino
poklapa sa neim.
Biografija kojoj jedan dogaaj pripada jesu svi dogaaji
koji mu prethode, slede ga, ili se delimino poklapaju sa njim.
Trenutak je skup dogaaja koji pripadaju jednoj biografiji
i imaju dve osobine, takve da (a) ma koja dva dogaaja skupa poklapaju
se, i (b ) nijedan dogaaj izvan skupa ne poklapa se sa sv im
lanovima skupa.
Kae se da jedan dogaaj postoji u jednom trenutku ako
je on lan tog trenutka.
Kae se da je jedan trenutak raniji od jednog drugog, ako
u njemu postoji jedan dogaaj koji potpuno prethodi jednom dogaaju
u drugom.
Vremenski niz jednog datog trenutka je niz trenutaka od
kojih je dati trenutak jedan, i koji ima osobinu da je od ma koja dva
trenutka jedan raniji od drugog.
Vremenski niz je vremenski niz nekog trenutka.
Nije pretpostavljeno da jedan trenutak moe da pripada samo
jednom vremenskom nizu, niti da jedan dogaaj moe da pripada samo
jednoj biografiji. Ali se pretpostavlja da, ako a potpuno prethodi b ,
a i b nisu identini. Ovo je jedna pretpostavka koju e biti potrebno
da ispitamo, i moda da modifikujemo, kasnije.
* Moje vreme u ovom smislu ne treba meati sa subjektivnim vremenom
iz Pete glave Treeg del ove knjige.
282
Poto je spomenuta konstrukcija vremenskog niza najjedno

stavniji primer jednog postupka koji e se esto upotrebljavati, utroiu
nekoliko trenutaka da bih izloio razloge za njegovo usvajanje.
Mi poinjemo od injenice da, iako fiziari odbacuju Njutnovo
apsolutno vreme, oni i dalje upotrebljavaju nezavisnu promenljivu /,
za ije vrednosti kau da su trenuci. Smatra se da vrednosti t obrazuju
jedan niz koji je ureen relacijom nazvanom ranije-i-kasnije. Isto
se tako smatra da postoje pojavljivanja koja se zovu dogaaji, ija
je pod-klasa sve to moe da se posmatra. Meu dogaajima postoje
dve vremenske relacije koje se mogu posmatrati : oni mogu da se pokla
paju, kao kada ujem asovnik kako izbija i vidim njegove kazaljke
da pokazuju dvanaest asova; ili jedan od njih moe da prethodi dru
gome, kao kada se seam prethodnog otkucaja dok sluam sadanji.
To su podaci za na problem.
Ako sada elimo da upotrebljavamo promenljivu t a da ne
pretpostavimo Njutnovo apsolutno vreme, moramo da pronaemo
nain kako da d e fin ie m o klasu vrednosti /, odnosno trenuci ne
smeju da pripadaju naem minimalnom reniku koji se, ukoliko nije
iskljuivo logiki, mora sastojati od rei ije se znaenje zna putem
iskustva.
Postoje dve vrste definicija koje se mogu nazvati denotacionalnim i strukturalnim. Primer denotacionalne definicije je najvii
ovek u Sjedinjenim Dravama. Ovo je svakako definicija, poto mora
da postoji jedna i samo jedna linost na koju se ona odnosi, ali ona tu
linost definie samo njenim relacijama. Uopte, jedna denotacionalna
definicija je ona koja jedan entitet definie kao jedini koji ima izvesnu
relaciju, ili izvesne relacije, sa jednim ili vie poznatih entiteta. Sa druge
strane, ako je ono to elimo da definiemo jedna struktura sastavljena
od poznatih elemenata, moemo je definisati spominjanjem elemenata
i relacije koja obrazuje strukturu; to je ono to nazivam strukturalnom
definicijom. Ako je ono to definiem klasa, moe da bude potrebno
da se spomene samo struktura, poto elementi mogu da budu irelevantni.
Naprimer, osmougao mogu da definiem kao ravnu sliku koja ima
osam strana; to je jedna strukturalna definicija. Ali mogu isto tako da
ga definiem kao mnogougao iji se svi poznati primeri nalaze na
sledeim mestima, i da priloim spisak. To b; bila jedna denotaci
onalna definicija.
Jedna denotacionalna definicija nije potpuna bez dokaza za
postojanje objekta koji je oznaen. ovek visok preko 10 stopa
je po svojoj logikoj formi isto tako dobar iskaz kao i najvii ovek
u Sjedinjenim Dravama, ali ona, verovatno, ne oznaava nikoga.
Kvadratni koren iz 2 je jedna denotacionalna definicija, ali sve do
dananjih dana nije bilo dokaza da ona oznaava bilo ta; sada znamo
283
da je ta definicija ekvivalentna strukturalnoj definiciji klasa svih

racionalnih brojeva iji su kvadrati manji od 2, i time je pitanje egzi
stencije (u logikom smislu) reeno. Zbog mogue sumnje u pogledu
egzistencije, denotacionalne definicije su esto nezadovoljavajue.
U sluaju nae promenljive t , denotacionalna definicija je
iskljuena poto smo odbacili apsolutno vreme. Stoga moramo da
potraimo jednu strukturalnu definiciju. Time se podrazumeva da
trenuci moraju da imaju strukturu, i da je ona izgraena od poznatih
elemenata. Kao podatke iskustva imamo relacije poklapa se i
prethodi, i nalazimo da se pomou njih mogu izgraditi strukture koje
imaju formalne osobine koje matematiki fiziari zahtevaju od trenu
taka. Takve strukture, dakle, slue u sve svrhe u koje se od njih zahteva
da slue, bez ikakve potrebe za ma kakvom a d h o c pretpostavkom.
To je opravdanje naih definicija.
VI GLAVA
PROSTOR U KLASINOJ FIZICI

U ovom poglavlju baviemo se prostorom onakvim kakav
se javlja u klasinoj fizici. To e rei da emo se baviti time da naemo
jednu interpretaciju (koja ne mora nuno da bude jedina mogua)
geometriskih izraza koji se upotrebljavaju u fizici. U pogledu prostora
nailazimo na tee i sloenije probleme nego to su bili oni na koje smo
naili u pogledu vremena. Delom, to je tako zbog problema koje je
uvela teorija relativiteta. Ipak emo za sada zanemariti relativitet i
posmatrati prostor kao odvojiv od vremena, kao to se to inilo u fizici
pre Ajntajna.
Za Njutna, prostor je, kao i vreme, apsolutan to e rei
da se sastoji od skupa taaka koje nemaju strukturu i koje su poslednji
sastojci fizikog sveta. Svaka taka je vena i nepromenljiva, a promena
se sastoji u tome to je jednom zauzima jedan komad materije, jednom
drugi, a ponekad nijedan. Lajbnic je, nasupfot ovome, tvrdio da je
prostor samo jedan sistem relacija iji su lanovi materijalne, a ne
samo geometriske take. Iako su i fiziari i filozofi bili skloni da prihvate
Lajbnicovo pre nego Njutnovo gledite, tehniki postupak matematike
fizike bio je i dalje Njutnovski. U matematikom aparatu prostor
je jo uvek skup taaka koje se definiu trima koordinatama, a
materija skup estica od kojih svaka u razliita vremena zauzima
razliite take. Ako se ne slaemo sa Njutnom u pripisivanju fizike
realnosti takama, ovaj sistem trai jednu interpretaciju u kojoj e
take imati strukturalnu definiciju.
Upotrebio sam rei fizika realnost za koje moe da se
smatra da zvue i suvie metafiziki. Ono to pod tim razumem moe
se izraziti, u jednom obliku prihvatljivijem za savremeni ukus, pomou
tehnikog postupka sa minimalnim reenicama. Ako je dat jedan skup
imena, moe da se dogodi da se neke od imenovanih stvari mogu struk
turalno definisati pomou drugih; u tom sluaju postojae minimalni
renik koji ne sadri imena koja se mogu zameniti definicijom. Naprimer,
svaki Francuz ima osobeno ime, i francuska nacija se moe isto tako
285
posmatrati kao jedno osobeno ime; ali je ono nepotrebno, poto moemo
da kaemo: francuska nacija se definie kao klasa koja se sastoji
od sledeih lica (sada se navede spisak). Takav se metod moe primeniti samo na konane klase, ali postoje i drugi metodi koji nisu
na ovaj nain ogranieni. Moemo da Francusku definiemo pomou
njenih geografskih granica, a da onda Francuz definiemo kao roen
u Francuskoj.
Praktino, ovaj proces zamenjivanja imena strukturalnim
definicijama ogranien je, a moda je (ma da se to moe staviti u pitanje)
i teoriski ogranien. Ako, jednostavnosti radi, pretpostavimo da se
materija sastoji od protona i elektrona, moemo, teoriski, da svakom
elektronu i protonu damo po jedno osobeno ime. Tada bismo mogli
da jednu ljudsku linost definiemo ako spomenemo elektrone i protone
od kojih se njeno telo sastojalo u razliita vremena; tako su imena
ljudskih linosti teoriski suvina. Govorei uopte, sve to ima strukturu
koja se moe otkriti nije potrebno imenovati, poto se moe definisati
pomou imena svojih sastojaka i rei za njihove relacije. Sa druge
strane, svemu to nema poznatu strukturu potrebno je ime, ako elimo
da budemo u stanju da izrazimo sve nae znanje o njemu.
Treba primetiti da jedna denotacionalna definicija ne ini
ime suvinim. Napr. otac Aleksandra Velikog je jedna denotacionalna
definicija, ali nam ona ne omoguava da izrazimo injenicu koju su
savremenici mogli da izraze sa ovo je Aleksandrov otac, gde ovo
slui kao ime.
Kada poriemo Njutnovu teoriju apsolutnog prostora, a u
matematikoj fizici i dalje upotrebljavamo ono to nazivamo takama,
na postupak je opravdan samo ako postoji jedna strukturalna definicija
take, i (u teoriji) pojedinanih taaka. Takvo definisanje mora da
se poslui metodom slinim onim kojim smo definisali trenutke.
Ipak, ovde treba staviti dve ograde: prvo, da naa mnoina taaka treba
da bude trodimenzionalna; i drugo, da moramo da definiemo taku u
jednom trenutku. Rei da je taka P u jednom vremenu identina sa
takom Q u drugom, znai rei neto to nema nikakvog odreenog
znaenja izuzev konvencionalnog koje zavisi od izbora materijalnih
osa. Poto ovo ima veze sa relativitetom neu to sada dalje razmatrati
i ograniiu se na definiciju taaka u jednom datom trenutku, zane
marujui tekoe koje nastaju u vezi sa definicijom istovremenosti.
U onome to sledi ja ne insistiram na pojedinanom metodu
konstruisanja kojim se sluim. Drugi metodi isto su tako mogui, i
neki od njih se mogu pretpostaviti mome. Jedino to je vano jeste
da se takvi metodi mogu izgraditi. Definiui trenutke mi smo upotrebili
relaciju poklapa se u vremenskom smislu, kao relaciju koja postoji
izmeu dva dogaaja ako (obinim jezikom) postoji vreme u kome
286
oba postoje. Definiui take upotrebljavamo relaciju poklapa se

u prostornom smislu koja treba da postoji izmeu dva istovremena
dogaaja koji (obinim jezikom) zauzimaju istu oblast prostora, delimino ili u celini. Treba primetiti da dogaaje, nasuprot komadima
materije, ne treba smatrati za neprobojne. Neprobojnost materije je
jedna osobina koja tautoloki sledi iz definicije materije. Dogaaji
se, pak, definiu samo kao izrazi za koje se pretpostavlja da nemaju
strukturu i koji imaju prostorne i vremenske relacije takve da pripadaju
konanim zapreminama i konanim vremenskim periodima. Kada
kaem takav da, ja razumem slian u pogledu logikih osobina.
Ali poklapa se ne treba definisati logiki, to je jedna empiriski poznata
relacija koja ima, u konstrukciji za koju se zalaem, samo ostensivnu
definiciju.
U mnoini koja ima vie od jedne dimenzije mi ne moemo
da pomou relacije poklapa se konstruiemo nita to ima osobine
koje se zahtevaju od taaka. Kao najprostiji primer, uzmimo povrine
na jednoj ravni. Tri povrine A, B i C u jednoj ravni mogu da budu
u takvom odnosu da se svaka od njih delimino poklapa sa druge dve,
a da nemaju nijednu povrinu koja bi njima bila zajednika. Na ovoj
slici krug A poklapa se delimino sa pravougaonikom B i trouglom C,
a B se delimino poklapa sa C, ali ne postoji nijedna povrina koja je
zajednika za A, B i C. Osnova nae konstrukcije morae da bude
relacija tri povrine, a ne dve. Rei emo da su tri povrine kopunktualne ako postoji jedna oblast koja im je zajednika. (Ovo je objanjenje,
a ne definicija).
Pretpostaviemo da su nae povrine ili sve krugovi, ili takvi
oblici koji se od krugova mogu dobiti stezanjem ili rastezanjem na takav
nain da ostanu ovalne. U tom sluaju, ako su date tri povrine A, B
i C koje su kopunktualne, i jedna etvrta povrina D takva da su A, B
i D ; A, C, i D, i B, C i D kopunktualne, tada A, B, C i D imaju jednu
zajedniku oblast.
Sada emo jednu grupu od ma koliko povrina definisati
kao kopunktualnu ako je svaka trojka, izabrana iz grupe, kopunktualna. Kopunktualna grupa povrina je taka, ako se grupa ne moe
proiriti a da ne prestane da bude kopunktualna, t. j. ako, data ma koja
povrina X izvan grupe, u grupi postoje bar dve povrine A i B takve
da A, B i X nisu kopunktualne.
Ova definicija je primenljiva samo za dve dimenzije. Za tri
dimenzije moramo da ponemo sa relacijom kopunktualnosti izmeu
etiri zapremine koje moraju da budu lopte, ili da budu dobijene stezanjem
i rastezanjem lopti. Tada je, kao i ranije, kopunktualna grupa zapremina
ona u kojoj su ma koje etiri zapremine kopunktualne, i kopunktualna
287
grupa je taka ako se ne moe proiriti a da ne prestane da bude

kopunktualna.
Definicije su iste i za n dimenzija, samo to se onda mora
poeti sa relacijom kopunktualnosti izmeu / i+ l oblasti.
Pomou ovog metoda take se definiu kao klase dogaaja,
uz preutnu pretpostavku da svaki dogaaj zauzima manje ili vie
ovalnu oblast.
U sadanjoj diskusiji dogaaje treba shvatiti kao nedefinisanu sirovinu iz koje se izvode geometriske definicije. Drugom
prilikom moemo da ispitamo ta treba razumeti pod dogaajima
i onda emo biti u stanju da produimo analizu*, ali za sada mnoinu
dogaaja sa njihovim prostornim i vremenskim relacijama posmatramo
kao empiriske podatke.
Nain na koji prostorni red proizlazi iz ovih naih pretpostavki
je prilino sloen. Sada se neu baviti njime, poto sam o tome ve
govorio u A n a liz i m a te r ije ** gde se isto tako nalazi jedna potpunija
diskusija o definiciji take (XXVIII i XXIX poglavlje).
Neto mora da se kae i o metriskim osobinama prostora.
U svojim popularnim knjigama astronomi nas zaprepauju govorei
nam koliko su udaljene magline, a onda govorei nam da je svemir
konaan i da je trodimenzionalni analogon povrini jedne lopte. Ali
u svojim manje popularnim knjigama oni nam govore da je merenje
konvencionalno, i da bismo mi mogli da izaberemo konvenciju po
kojoj e nam najudaljenija maglina severne hemisfere biti blia od
antipoda. Ako je tako, ogromnost svemira nije injenica, ve konvencija.
Mislim da je ovo samo delimino tano, ali nije nimalo lako odvojiti
elemenat konvencije u merenju. no to se to pokua, neto mora
da bude reeno o merenju u njegovim elementarnim oblicima.
Merenje, ak i razdaljine do udaljenih maglina, zasnovano
je na merenju rastojanja na zemljinoj povrini, a ovo poinje sa pret
postavkom da su neka tela priblino vrsta. Ako merite veliinu svoje
sobe, vi pretpostavljate da va metar niti raste niti se smanjuje tokom
merenja. Zemljomerska sluba Engleske odreuje rastojanje trijangulacijom, ali ovaj proces trai da postoji bar jedna razdaljina koja je
neposredno izmerena. Ustvari, bila je izabrana jedna osnovna linija
na Selisberi Plejnu i bila je paljivo izmerena na elementarni nain na
koji merimo veliinu svoje sobe: lanac, iju duinu moemo da definiemo kao jedinicu, stavljan je na zemljinu povrinu du jedne to
je mogue pravije linije. Kada je jedna duina neposredno izmerena,
* Vidi Treu glavu Drugog del, i etvrtu glavu etvrtog del
ove knjige.
** Russell: Analysis of Matter.
288
ostalo se nastavlja merenjem uglova i raunanjem: prenik zemlje,

udaljenost sunca i meseca, ak i udaljenost najbliih zvezda nekretnica
moe se odrediti bez ikakvog daljeg direktnog merenja duina.
Ali kada se ovaj proces ispita pokazuje se da je pun tekoa.
Znaenje pretpostavke da je neko telo vrsto nije jasno sve dok
nismo ustanovili metriku koja nam omoguava da poredimo duine
i uglove u jednom vremenu sa duinama i uglovima u drugom vremenu,
poto je vrsto telo ono koje ne menja svoj oblik ili veliinu. Potrebna
nam je jo i jedna definicija prave linije poto e nai rezultati biti
pogreni ako osnovna linija na Selisberi Plejnu ili linije koje koristimo
u trijangulaciji nisu prave. Izgleda, dakle, da merenje pretpostavlja
geometriju (da nam omogui da definiemo prave linije) i dovoljno
fizike da nam prui osnove da izvesna tela smatramo kao priblino
vrsta, i da poredimo rastojanja u jednom vremenu sa rastojanjima
u drugom. Tekoe su znatne, ali su prikrivene pretpostavkama pre
uzetim od zdravog razuma.
Grubo reeno, zdrav razum pretpostavlja da jedno telo j e s t e
vrsto ako iz g le d a vrsto. Jegulje ne izgledaju vrste, ali eline ipke
izgledaju. Sa druge strane, ljunak na dnu jednog ustalasanog potoka
moe da izgleda da se migolji kao jegulja, ali zdrav razum ipak smatra
da je on vrst, poto zdrav razum smatra da treba imati vie poverenja
u ulo dodira nego u ulo vida, i, ako bosi pokuate da pregazite potok,
o s e ti e te da je ljunak vrst. Mislei tako, zdrav razum je Njutnovac :
on je ubeen da jedno telo u svakom trenutku sutinski ima jedan oblik
i veliinu, koji jesu ili nisu jednaki sa oblikom i veliinom u jednom
drugom trenutku. Ovo ubeenje znai neto u apsolutnom prostoru,
ali bez njega ono je p r im a f a c ie besmisleno. Ipak, mora da postoji
jedna interpretacija fizike koja e objasniti znatan uspeh koji proizilazi iz zdravorazumskih pretpostavki.
Kao i u sluaju merenja vremena, tri inioca su vana: prvi,
jedna pretpostavka koja se moe ispraviti; drugo, fiziki zakoni koji
su prema toj pretpostavci priblino istiniti; tree, modifikacija te pretpo
stavke koja e fizike zakone uiniti tanijim. Ako pretpostavite da
jedan elian tap koji vidimo i oseamo kao vrst ne menja svoju duinu
nai ete da su razdaljina izmeu Londona i Edinburga, prenik zemlje
i udaljenost Sirijusa priblino konstantni, ali da su neto manji kada
je vreme toplo, a neto vei kada je hladno. Pae vam na um da bi
bilo jednostavnije rei da se va elini tap iri na toploti, naroito
ako vam to omoguuje da spomenute razdaljine smatrate za priblino
konstantne, i, dalje, kada vidite da iva u termometru zauzima po
toplom vremenu vie prostora. Vi tada pretpostavljate da se tela koja
izgledaju vrsta ire na toploti, i vi to inite da biste uprostili iskazivanje
fizikih zakona.
289
Razjasnimo sada ta je u ovom procesu konvencija a ta fizika

injenica. Fizika je injenica da e od dva elina tapa koji izgledaju
jednaki i koji nisu ni topli ni hladni, onaj koji je zagrevan na vatri
biti neto dui od onog koji je za to vreme leao u snegu, i da e ta
razlika ieznuti kada njihova temperatura doe ponovo na temperaturu
sobe. Ovde se koristim pred-naunim metodom merenja toplote: toplo
telo je ono koje oseamo kao toplo, a hladno ono koje oseamo kao
hladno. Na osnovu takvih grubih pred-naunih posmatranja mi smatramo
da termometar daje tanu meru neega to je priblino izmereno naim
osetima toplog i hladnog; i sada moemo da, kao fiziari, zanemarimo
nae osete i da se usretsredimo na termometar. Tako je tautologija da
se m o j termometar penje sa povienjem toplote, ali je supstancijelna
injenica da to isto ine i svi ostali termometri. Ova injenica iskazuje
slinost izmeu ponaanja mog termometra i ponaanja ostalih tela.
Ali elemenat konvencije nije sasvim onakav kako sam ga
pretstavio. Ja ne pretpostavljam da je moj termometar taan po defi
niciji; naprotiv, svi se slau u tome da je svaki postojei termometar
manje ili vie netaan. Idealan termometar, kome se stvarni termometri
samo pribliuju, je onaj koji, ako se uzme da je taan, ini da opti
zakon irenja tela na toploti bude to je mogue tanije istinit. Empiriska je injenica da, potovanjem izvesnih pravila prilikom pravljenja
termometara, moemo da uinimo da oni budu sve pribliniji idealnom
termometru, i ta injenica opravdava shvatanje po kome je temperatura
koliina koja za jedno dato telo u jednom datom vremenu ima jednu
tano odreenu vrednost koja se, verovatno, neto razlikuje od one
koju pokazuje ma koji stvarni termometar.
Postupak je isti za sva ostala fizika merenja. Gruba merenja
dovode do priblinih zakona; izmene u mernim instrumentima (prema
pravilu da svi instrumenti kojima se meri isti kvantitet moraju da to
je priblinije mogue pokazuju isti rezultat) u stanju su da zakone
uine preciznijim. Smatra se da je najbolji instrument onaj koji zakone
ini najpreciznijim, i pretpostavlja se da bi jedan idealan instrument
, bio u stanju da zakone uini sasvim preciznim.
Ma koliko komplikovan izgledao, ovaj stav jo nije dovoljno
komplikovan. Retko kada se radi samo o jednom zakonu, i vrlo se
esto dogaa da je i sam zakon samo priblian. Merenja razliitih
kvantiteta su u meusobnoj zavisnosti, kao to smo videli u sluaju
duine i temperature, tako da promena u nainu merenja jednog moe
da izmeni meru drugog. U stvarnom naunom postupku, zakoni,
konvencije i posmatranja su skoro nerazdvojno isprepleteni. Rezultat
jednog posmatranja esto je iskazan u formi koja pretpostavlja izvesne
zakone i izvesne konvencije, i ako on protivrei mrei do tada pretpostvaljanih zakona i konvencija, postoji znatna sloboda izbora u tome
19 Ljudsko znanje
290
koji bi od njih trebalo modifikovati. Poznati primer za to je MajkelsonMorlijev eksperimenat gde i najprostija interpretacija podrazumeva
radikalnu izmenu u prostornim i vremenskim merenjima.
Vratimo se sada merenju razdaljine. Postoji jedan veliki broj
grubih, pred-naunih posmatranja koja navode na usvojene metode
merenja. Ako sa neim to oseate kao konstantni napor etate ili
vozite bicikl jednim ravnim putem, za svaku preenu milju puta
bie vam potrebno priblino jednako vreme. Ako put treba da se
asfaltira, koliina asfalta za jednu milju ista je kao i koliina asfalta
za drugu. Ako vozite automobil vreme za koje prelazite svaku milju
bie ono koje vas va brzinomer navodi da oekujete. Ako trigonometriske proraune zasnujete na pretpostavci da su sve milje jednake,
rezultati e se slagati sa onima koje ste dobili neposrednim merenjem.
I tako dalje. Sve ovo pokazuje da brojevi dobijeni uobiajenim procesima
merenja imaju znatnu fiziku vanost i daju osnovu za mnoge fizike
i fizioloke zakone. Ali jednom formulisani, ovi zakoni su osnov za
popravljanje procesa merenja, kao i za to da se rezultati tako popravljenih
procesa smatraju za tanije, ma da su u stvari oni samo pogodniji.
Ipak, postoji jedan elemenat u pojmu tanosti koji nije samo
pogodnost. Mi smo navikli na aksiom da su stvari koje su jednake
jednoj stvari meusobno jednake. Ovaj aksiom ima laljiv i prevaran
izgled oiglednosti uprkos injenici da su empiriska svedoanstva protiv
njega. Moete iznai, pomou najdelikatnijih testova koje moete
da primenite, da je A jednako B, i da je B jednako C, ali da se A primetno razlikuje od C. Kada se tako neto dogodi kaemo da A nije
s tv a r n o jednako B, ili da B nije s tv a r n o jednako C. Prilino udno,
ovo se potvruje kada se tehnika merenja pobolja. Ali stvarna osnova
za nae verovanje u spomenuti aksiom nije empiriska. Mi verujemo da
se jednakost sastoji u posedovanju jedne zajednike osobine. Dve
duine su jednake ako imaju istu veliin u , i ta veliina je ono to elimo
da izrazimo kada merimo. Ako je ovo uverenje ispravno, spomenuti
aksiom je logiki nuan. Ako A i B imaju istu veliinu, i ako B i C
imaju istu veliinu, tada je nuno da A i C imaju istu veliinu, pod
pretpostavkom da neto ima samo jednu veliinu.
Iako ovo verovanje u veliinu kao jednu osobinu koja je
zajednika mnogim izmerljivim stvarima neprimetno utie na zdrav
razum u njegovom shvatanju o onome to je oigledno, ono ne treba
da se prihvati sve dok nemamo dokaze za njegovu istinitost u pojedi
nanom sluaju koji je u pitanju. Verovanje da postoji jedna takva
osobina svakog lana jednog skupa logiki je ekvivalentno verovanju
da postoji jedna tranzitivna i simetrina relacija izmeu ma koja dva
lana skupa. (Ta ekvivalencija je ono to sam ranije nazvao principom
apstrakcije). Ono to tvrdimo kada tvrdimo da postoji jedan skup
291
veliina koje nazivamo razdaljinama, jeste ovo: izmeu ma kog para

taaka i jednog drugog para taaka, postoji ili jedna simetrina tranzitivna relacija, ili jedna asimetrina tranzitivna relacija. U prvom
sluaju kaemo da je razdaljina izmeu jednog para taaka jednaka
razdaljini izmeu drugog; a u drugom sluaju kaemo da je prva
razdaljina vea ili manja od druge, prema smislu relacije. Razdaljina
izmeu dve take moe se definisati kao klasa parova taaka koji prema
njoj imaju relaciju ekvidistancije.
Dotle smemo da idemo u razmatranju pitanja merenja razda
ljine, a da ne zaemo u pitanje definicije pravih linija koje sada moramo
da razmotrimo.
Zdravorazumsko poreklo prave linije je jedan optiki pojam.
Neke linije izgledaju prave. Ako se jedan pravi tap dri krajem prema
oku, deo najblii oku skriva sve ostale, dok e se, ako je tap kriv,
neki njegov deo pojaviti iza ugla. Razume se da postoje i drugi zdravorazumski razlozi za pojam prave linije. Ako se jedno telo okree postoji
jedna prava linija, osa okretanja, koja ostaje nepokrenuta. Ako stojite
u podzemnoj eleznici moi ete da kaete kada ona skree, po strani
na koju vas zanosi. Do izvesne mere je mogue oceniti pravost ulom
dodira: slepi ocenjuju oblike skoro isto tako dobro kao i oni koji mogu
da vide.
U elementarnoj geometriji prave linije se definiu kao celine;
njihova osnovna karakteristika je da je jedna prava linija odreena
im su date njene dve take. Mogunost da se razdaljina posmatra
kao prava relacija izmeu dve take zavisi od pretpostavke da prave
linije postoje. Ali u savremenoj geometriji izgraenoj za potrebe fizike,
pravih linija u Euklidovom smislu nema, i razdaljina je odreena
samo ako su dve take u pitanju vrlo blizu jedna drugoj. Ako su dve
take daleko jedna od druge moramo prvo da odluimo kojim emo
putem ii od jedne ka drugoj, i tada da sabiramo mnoge male razdaljine
du puta. Najpravija linija izmeu tih dveju taaka je ona iji je
takav zbir minimum. Umesto pravih linija moramo da se koristimo
geodezikama koje pretstavljaju putanje od jedne take ka drugoj,
krae od ma koje druge, jedva razliite, putanje. Ovo razara jedno
stavnost merenja razdaljine koje postaje zavisno od fizikih zakona.
Komplikacije u teoriji geometriskog merenja koje iz toga nastaju ne
mogu se razmatrati, a da se blie ne ispita veza fizikih zakona sa geo
metrijom fizikog prostora.
19*
V II G L A V A
PROSTOR-VREME
Svako zna da je Ajntajn prostor i vreme zamenio prostorvremenom, ali oni koji nisu upoznati sa matematikom fizikom imaju
obino vrlo neodreenu ideju o prirodi te promene. Poto je to jedna
veoma vana promena u odnosu na nae pokuaje da shvatimo strukturu
sveta, u ovom poglavlju u pokuati da objasnim ono to je u njoj od
filozofskog znaaja.
Moda je najbolji poetak otkrie da je pojam istovremenost
dvosmislen kada se primenjuje na dogaaje koji postoje na razliitim
mestima. Eksperimenti, a naroito Majkelson-Morlijev, doveli su do
zakljuka da je brzina svetlosti ista za sve posmatrae, ak i da se oni
kreu. Na prvi pogled ovo je izgledalo kao logika nemogunost. Ako
ste u vozu koji se kree brzinom od 30 milja na sat, i ako prolazite
pored voza koji se kree brzinom od 60 milja na sat, njegova
relativna brzina u odnosu na vas bie 30 milja na sat. Ali ako se
taj voz kree brzinom svetlosti, njegova relativna brzina u odnosu na
vas bie ista kao i njegova relativna brzina u odnosu na sve vrste take
na zemlji. Beta-estice se ponekad kreu brzinom koja dostie 90%
brzine svetlosti, ali kada bi jedan fiziar mogao da putuje sa jednom
takvom esticom i tom prilikom proao pored jednog zraka svetlosti,
procenio bi da se svetlost u odnosu na njega kree istom brzinom kojom
bi se kretala da je on u miru u ojdnosu na zemlju. Ovaj paradoks se
objanjava injenicom da e razni posmatrai, svi snabdeveni savrenim
hronometrima, na raznim mestima razliito oceniti vremenske intervale
i prosuditi istovremenost.
Kada se ovo jednom istakne, nije teko uvideti potrebu takvih
razlika. Pretpostavimo da jedan astronom posmatra neki dogaaj na
suncu i belei vreme svojih posmatranja; on e zakljuiti da se dogaaj
dogodio otprilike osam minuta pre njegovog posmatranja, poto je
to vreme koje je potrebno svetlosti da se sunca stigne na zemlju. Ali
pretpostavimo sada da se zemlja brzo kree ka, ili od sunca. Ako niste
znali kada se, po zemaljskom vremenu, dogaaj na suncu dogodio,
293
neete znati koliko vremena treba svetlosti da pree put od sunca do

zemlje, i stoga vam vae posmatranje nee omoguiti da znate kada se
dogaaj na suncu dogodio. To e rei da pitanje: koji su dogaaji na
zemlji istovremeni sa onim dogaajima na suncu koje ste posmatrali?
nee imati odreeni odgovor.
Iz dvosmislenosti pojma istovremenosti sledi da i u pojmu
razdaljine postoji isto tako dvosmislenost. Ako se dva tela kreu jedno
u odnosu na drugo, njihova razdaljina se kontinualno menja, i u predrelativistikoj fizici se pretpostavljalo da postoji takva koliina kao to
je njihova razdaljina u datom trenutku. Ali ako postoji dvosmislenost
u pogledu toga ta je isti trenutak za dva tela, postoji isto tako i dvo
smislenost u pogledu razdaljine u datom trenutku. Jedan posmatra
ocenie je na jedan nain, a drugi na drugi, i nema razloga da se jedna
od tih ocena pretpostavi drugoj. Ustvari, ni vremenski intervali, ni
prostrane razdaljine nisu injenice nezavisne od kretanja posmatraevog
tela. U odvojenom merenju prostora i vremena postoji jedna vrsta
subjektivnosti ne psiholoke, ve fizike, poto ona utie na instru
mente, a ne samo na posmatrae. Ona je nalik na subjektivnost kamere
koja snima sa jedne take gledita. Fotografije snimljene sa druge take
gledita izgledae drukije i nijedna od njih nema prava na naroitu
tanost.
Ipak, postoji jedna relacija izmeu dva dogaaja koja je ista
za sve posmatrae. Ranije su bile dve, razdaljina u prostoru i proteklo
vreme, ali sada postoji samo jedna koja se zove interval. Zbog toga
to postoji samo ta jedna relacija intervala, umesto razdaljine i proteklog
vremena, mi moramo da dva pojma, prostor i vreme, zamenimo jednim,
prostor-vremenom. Ali iako ne moemo vie da odvajamo prostor i
vreme, postoje jo uvek dve vrste intervala, prostorni i vremenski.
Interval je prostorni ako jedan svetlosni signal, poslan sa tela na kome
se dogaa jedan dogaaj, stie na telo na kome se dogaa drugi dogaaj,
poto se taj drugi dogaaj dogodio. (Treba primetiti da nema dvosmi
slenosti u pogledu vremenskog reda dogaaja na jednom datom telu).
Interval je vremenski ako svetlosni signal koji poe od jednog dogaaja
stigne na telo na kome se deava drugi dogaaj no to se taj drugi
dogaaj dogodi. Poto nita ne moe da putuje brzinom veom od brzine
svetlosti, moemo da kaemo da je interval vremenski kada jedan
dogaaj moe da utie na drugi, ili na neto u istoj prostor-vremenskoj
oblasti; ako ne moe, interval je prostorni.
U specijalnoj teoriji relativiteta definicija intervala je prosta
u optoj je komplikovanija.
Pretpostavimo da jedan posmatra, koji sebe smatra za nepo
kretnog, praeni daje razdaljina izmeu dva dogaaja r, a vreme proteklo
294
izmeu njih t. Ako je c brzina svetlosti, tada e, po specijalnoj teoriji

relativiteta, kvadrat intervala biti
c2 t
2 2
u sluaju da je interval vremenski, a ako je prostorni bie

r 2 c 2 12
Obeleimo ove dve vrste intervala sa

ij. = ( c 2 t 2 r2), a
i \ = c 2 12 r 2 i \ =
t\
i /2. Tada je
i2 = i c 2 t 2 r 2
(c2/2r 2)
i\ = i
]/c2 12 r 2
Tehniki je jednostavnije da se smatra da je interval uvek ili prostorni

ili vremenski, u kom sluaju je kvadrat onog drugog negativan i interval
je imaginaran.
Kada se ne radi ni o gravitaciji ni o elektromagnetskim silama,
pokazuje se da je na ovaj nain definisani interval isti za sve posmatrae
i stoga se moe smatrati kao prava fizika relacija izmeu dva dogaaja.
Opta teorija relativiteta zamenjuje ovo ogranienje uvoenjem
modificirane definicije intervala.
U optoj teoriji relativiteta nema vie odreenog intervala
izmeu udaljenih dogaaja, ve samo izmeu dogaaja koji su blizu
jedan drugome. Na velikoj udaljenosti od materije formula za interval
pribliava se onoj iz specijalne teorije, ali se inae formula menja prema
blizini materije. Nalo se da se formula moe tako podesiti da izraava
gravitaciju, pod pretpostavkom da se materija koja se kree slobodno,
kree po geodezici, t. j. da bira najkrai ili najdui put izmeu ma koje
dve susedne take.
Pretpostavlja se da, nezavisno od intervala, prostor-vremenske
take imaju redosled takav da du ma koje putanje jedna taka moe
da bude izmeu dve druge koje se nalaze blizu nje. Naprimer, interval
izmeu dve razne take na jednom svetlosnom zraku je nula, ali take,
ipak, imaju vremenski redosled: ako zrak putuje od sunca, delovi blii
suncu su raniji od delova daljih od sunca. Prostorno-vremenski redosled
dogaaja je pretpostavljen u pripisivanju koordinata, jer, iako je ono
u mnogome konvencionalno, ono mora da bude takvo da dve susedne
take imaju koordinate koje se ne razlikuju mnogo i da, kako se take
sve vie pribliavaju jedna drugoj, razlika njihovih koordinata tei
nuli kao granici.
Ako se smatra da se fiziki svet sastoji od etvorodimenzionalne mnoine dogaaja, umesto od mnoine postojanih estica koje
se kreu, postaje potrebno da se nae nain kako bi se definisalo ono
na ta se misli kada kaemo da su dva dogaaja deo istorije jednog
i istog komada materije. Sve dok nemamo takvu definiciju kretanje
295
ne znai nita odreeno, poto se ono sastoji u tome da se jedno telo

u razna vremena nalazi na raznim mestima. esticu ili materijalnu
taku moramo definisati kao niz prostor-vremenskih taaka koje
izmeu sebe imaju jednu kauzalnu relaciju koju nemaju sa drugim
prostor-vremenskim takama. Principski u ovom postupku nema
nikakve tekoe. Dinamiki zakoni se obino iskazuju pod pretpostavkom
da postoje postojane estice, i slue tome da se odredi da li dva doga
aja A i B pripadaju biografiji jedne estice ili ne. Mi emo zadrati
zakone, a iskaz da A i B pripadaju istoj biografiji pretvoriemo u defi
niciju biografije, dok je ranije izgledalo da je to jedno supstancijalno tvrenje.
Moda je potrebno da se ovo bolje objasni. Polazei od pretpo
stavke da postoje postojani komadi materije, mi dolazimo do fizikih
zakona koji povezuju ono to se dogaa jednom komadu materije u
jedno vreme sa onim to mu se dogaa u drugo. (Najoigledniji takav
zakon je zakon inercije). Sada emo'ove zakone iskazati na jedan drugiji
nain: ako je u jednoj maloj oblasti prostor-vremena dat dogaaj jedne
odreene vrste, u susednim oblastima bie susednih dogaaja koji e
sa njim biti povezani na jedan naroiti nain. Rei emo daje niz tako
povezanih dogaaja ono to se naziva jednim komadom materije u
razna vremena. Tako materija i kretanje prestaju da budu deo osnovnog
aparata fizike. Ono to je osnovno je etvorodimenzionalna mnoina
dogaaja sa raznim vrstama kauzalnih relacija. Bie relacija koje e
uiniti da smatramo da dogaaji pripadaju jednom komadu materije,
ili da pripadaju raznim komadima materije koji su u interakciji, bie
relacija koje povezuju jedan komad materije sa svojom praznom
okolinom (napr. emisija svetlosti), kao i onih koje povezuju dogaaje
koji su u praznom prostoru, napr. delove jednog svetlosnog zraka.
Skupljanje dogaaja u nizove koje obezbeuje postojanost
materije mogue je samo delimino i priblino. Kada se jedan atom
pretstavi kao jezgro sa planetarnim elektronima, mi ne moemo da,
posle jednog kvantnog prelaza, kaemo da taj-i-taj elektron u novom
stanju treba da bude identifikovan sa tim-i-tim elektronom iz starog
stanja. ak nismo ni sigurni u to da je broj elektrona u svemiru kon
stantan. Masa je samo jedan oblik energije i nema razloga zato se
materija ne bi rastvarala u druge oblike energije. Energija, a ne materija
je ono to je osnovno u fizici. Mi ne definiemo energiju, ve samo
otkrivamo zakone promena njene distribucije. Kada se radi o atomskim
pojavama ti zakoni vie ne odreuju jedan jedinstveni rezultat, iako
mikroskopske pojave ostaju statistiki odreene sa jednim ogromno
visokim stupnjem verovatnoe.
Nita osim tehnike pogodnosti ne govori u prilog konti
nuiteta prostor-vremena, koji je jedna tehnika pretpostavka u fizici.
296
Moe da bude da je broj prostor-vremenskih taaka konaan i da

prostor-vreme ima zrnastu strukturu, nalik na gomilu peska. Ako je
ta struktura dovoljno fina, nijedan fenomen koji se moe posmatrati
nije u stanju da pokae da to nije kontinuum. Teoriski mogu da postoje
dokazi protiv kontinuuma, ali nijedan od tih dokaza ne moe da bude
definitivan.
Teorija relativiteta ne utie na prostor i vreme percepcije.
Moj prostor i moje vreme, onako kako ih percepcijom saznajem u
korelativnom su odnosu sa onima koji, u fizici, odgovaraju osama koje
se kreu sa mojim telom. U odnosu na ose koje su vezane za jedan
dati komad materije staro odvajanje prostora i vremena jo uvek vai;
problemi koje teorija relativiteta reava su oni koji se javljaju u poreenju
dva skupa osovina koji se nalaze u brzom relativnom kretanju. Poto
nijedna dva ljudska bia nemaju relativnu brzinu koja se pribliava
brzini svetlosti, poreenje njihovih iskustava nee otkriti ona neslaganja
koja bi proistekla kad bi avioni mogli da se kreu brzinom beta-estica.
Teorija relativiteta, dakle, moe se zanemariti u psiholokom prou
avanju prostora i vremena.
VIII GLAVA
PRINCIP INDIVIDUACIJE
U ovom poglavlju razmatrau savremeni oblik jednog veoma
starog problema o kome su sholastici mnogo raspravljali, ali koji je
i danas daleko od toga da bude definitivno reen. Najire i najprostije
reeno, problem je ovaj: Kako da definiemo razliitost zbog koje
u jednom popisu pobrojavamo svaki predmet ponaosob? Isti problem
moemo izraziti i na nain koji izgleda drukiji, napr. : ta treba razumeti
pod jednim pojedinanim? ili koji predmeti mogu da imaju osobena
imena ?
O ovome su bila zastupana tri gledita.
Prvo: jedno pojedinano je sainjeno od kvaliteta i potpuno je
definisano kada su svi njegovi kvaliteti pobrojani. To je Lajbnicovo
gledite.
Drugo: jedno pojedinano se definie svojim prostornovremenskim poloajem. To je shvatanje Tome Akvinskog o materi
jalnim supstancama.
Tree: numerika razliitost je poslednja i ne moe se definisati. Mislim da bi to bilo shvatanje veine savremenih empirista, kada
bi se oni potrudili da zauzmu jedno odreeno stanovite.
Prema nainu na koji se tumai, druga od spomenutih teorija
moe se svesti na prvu ili treu. Ako zauzmemo Njutnovo stanovite
prema kome stvarno postoje take, tada dve razne take imaju potpune
iste kvalitete i njihova razliitost mora da bude gola numerika razli
itost koju trea teorija smatra moguom. Ako sa druge strane pri
hvatimo kao to to svi danas ine relaciono gledite o prostoru,
druga teorija morae da kae. Ako se A i B razlikuje u prostornovremenskom poloaju, tada je A jedno, a B drugo. Ali ovde postoje
tekoe. Neka je A jedna nijansa neke boje : ona se moe javljati na
mnogo mesta, a da ipak bude samo jedna. Stoga A i B ne smeju da
budu kvaliteti ili, ako jesu, moraju da budu kvaliteti koji se nikada
ne ponavljaju. Ako, pak, nisu kvaliteti, ili snopovi kvaliteta, oni moraju
da budu pojedinanosti onakve, kakve trea teorija smatra moguim;
298
ako jesu kvaliteti ili snopovi kvaliteta, mi onda prihvatamo prvu od

nae tri teorije. Naa druga teorija se, dakle, moe zanemariti.
Konstrukcija taaka i trenutaka u trima prethodnim poglav
ljima koristila se dogaajima kao sirovinom. Razni razlozi, od kojih
je teorija relativiteta najglavniji, uinili su da se ovaj postupak pretpo
stavi onome koji, kao kod Njutna, uzima take, trenutke i estice
kao sirovine. U naim se konstrukcijama pretpostavlja da jedan dogaaj
moe da zauzima konanu koliinu prostor-vremena, da dva doga
aja mogu da se poklapaju i u prostoru i u vremenu i da se nijedan
dogaaj ne ponavlja. To e rei da, ako A potpuno prethodi B, A i B
nisu identini. Takoe smo pretpostavili da, ako A potpuno prethodi
B i B potpuno prethodi C, A potpuno prethodi C. Dogaaji su pri
vremeno bili shvaeni kao pojedinanosti u smislu nae tree teorije.
Bilo je pokazano da se prostor-vremenske take i prostorno-vremenski
redosled mogu konstruisati, ako se prihvati sirovina takve vrste.
Ali sada se bavimo problemom konstruisanja prostorvremenskih taaka i prostorno-vremenskog redosleda u sluaju kada
prihvatamo nau prvu teoriju. Naa sirovina nee sada sadrati nita
to n e m o e da se ponovi, poto jedan kvalitet moe da se javi na mnogo
odvojenih mesta. Stoga moramo da k o n s tr u i e m o neto to se n e ponavlja
i sve dok to ne uinimo nismo u stanju da objasnimo prostorno-vremen
ski redosled.
Moramo da se zapitamo: ta se razume pod jednim poje
dinanim sluajem? Uzmimo jednu odreenu nijansu boje koju emo
nazvati C. Pretpostavimo da je to nijansa jedne od duginih boja,
tako da se ona javlja, ma gde se javili duga ili sunani spektar. U
svakoj takvoj prilici kaemo da postoji jedan pojedinaan sluaj
C. Da li je svaki pojedinaan sluaj jedno pojedinano koje se ne moe
analizirati i koje ima kvalitet C? Ili je svaki pojedinaan sluaj jedan
kompleks kvaliteta iji je C lan? Ono prvo je trea od tri spomenute
teorije, ovo drugo prva.
I u jednom i u drugom shvatanju postoje tekoe. Ako zau
zmemo prvo stanovite da je jedan pojedinaan sluaj C pojedinano
koje se ne moe analizirati, sreemo se sa svim poznatim tekoama
vezanim za tradicionalni pojam supstancije. Jedno pojedinano se
ne moe definisati ni prepoznati ni saznati, ono je neto to slui u
isto gramatiku svrhu davanja subjekta jednoj subjekt-predikat ree
nici, kao to je ovo je crveno. A dozvoliti gramatici da diktira nau
metafiziku, danas je opte priznato kao opasno.
Teko je shvatiti kako neto tako nesaznatljivo, kao to bi
to pojedinano moralo da bude, moe da bude potrebno za interpre
taciju empiriskog znanja. Pojam supstancije kao iviluka na koji se
veaju predikati je neprijatan, ali teorija koju smo razmatrali ne moe
299
da izbegne njegove slabe strane. Stoga zakljuujem da moramo, ako

je mogue, da naemo neki drugi nain da definiemo prostornovremenski redosled.
Ali ako napustimo pojedinanosti u smislu koji smo resili
da odbacimo nalazimo se, kao to je primeeno, pred tekoom da
naemo neto to se nee ponavljati. Prost kvalitet, kao to je nijansa
boje C, ne moe se oekivati da se javi samo jednom. Pokuaemo
da izbegnemo ovu tekou razmatranjem jednog kompleksa kvali
teta. Ono to pod time razumem bie razumljivije ako ga iskaem
na psiholoki nain. Ako vidim neto i ako u isto vreme ujem neto
drugo, moja vizuelna i auditivna iskustva imae relaciju koju nazivam
komprezentnost. Ako se u isto vreme seam neega to se dogodilo
jue, i sa strahom oekujem sutranju posetu zubnom lekaru, moja
seanja i moja oekivanja takoe su komprezentna sa onim to
vidim i sa onim to ujem. Tako moemo da obrazujemo itavu jednu
grupu mojih sadanjih iskustava i svega onoga to je sa njima komprezentno. To e rei da, ako je data ma koja grupa iskustava koja su
komprezentna, ja njoj treba da dodam sve ono za ta sam naao da
je komprezentno sa svima njima, i da idem tako sve dok ne postoji
vie nita to je komprezentno sa svakim i svim lanovima grupe.
Tada sam doao do grupe koja ima dve osobine: (a ) svi lanovi grupe
su komprezentni, (b) nita izvan grupe nije komprezentno sa svakim
lanom grupe. Takvu grupu nazvau potpunim kompleksom komprezentnosti.
Takav kompleks pretpostavljam da se sastoji od delova za
koje se moe oekivati da, u prirodnom toku dogaaja, budu lanovi
mnogih drugih kompleksa. Nijansa boje C, pretpostavili smo, javlja
se svaki put kada neko jasno vidi dugu. Mogue je da se moje seanje
ne moe kvalitativno razlikovati od seanja koje sam imao jue. Moje
shvatanje bola u zubu moe da bude ba ono to sam oseao pre svoje
poslednje posete zubnom lekaru. Sve ove pojedinosti kompleksa komprezentnosti mogu esto da se javljaju, i nisu sutinski datirane. To
e rei da, ako je A jedna od njih, i A prethodi (ili sledi) B, nemamo
razloga da pretpostavimo da A i B nisu identini.
Postoji li ikakvi razlozi, logiki ili empiriski, da se veruje
da se jedan potpuni kompleks komprezentnosti kao celina ne moe
ponoviti? Ograniimo se, prvo, na iskustvo jedne linosti. Moje vidno
polje je veoma kompleksno, iako nije verovatno da je ono beskonano
kompleksno. Svaki put kad pokrenem oi vizuelni kvaliteti u vezi
sa jednim predmetom koji ostaje vidljiv, trpe promene: ono to vidim
krajem oka izgleda drukije od onoga to je u sreditu mog vidnog
polja. Ako je istina, kao to neki smatraju da je moje seanje obojeno
celokupnim mojim prolim iskustvom, tada logiki sledi da moje totalno
300
seanje ne moe da bude potpuno slino u dve razliite prilike; ak

i da odbacimo ovo shvatanje, takva potpuna slinost izgleda malo
verovatna.
ini mi se da iz ovih razmatranja treba da zakljuimo da
tano ponavljanje celog mog momentanog iskustva, koje ovde nazi
vam potpunim kompleksom komprezentnosti, iako nije logiki
nemogue, empiriski je toliko neverovatno da moemo da pretposta
vimo da se nikada ne javlja. U ovom sluaju jedan kompletni kompleks
komprezentnosti imae, dok se radi o iskustvu jedne linosti, formalne
osobine koje se trae od dogaaja, t.j.: ako su A, B i C kompletni
kompleksi komprezentnosti, tada, ako A potpuno prethodi B, A i B
nisu identini; i, ako B takoe potpuno prethodi C, tada A potpuno
prethodi C. Sada imamo sve to nam je potrebno da bismo definisali
vremenski redosled u iskustvu jedne linosti.
Ipak, ovo je samo deo i to ne najtei onoga to treba da ui
nimo. Moramo da proirimo prostorno-vremenski redosled izvan
iskustva jedne linosti na iskustva razliitih ljudi i na fiziki svet. Ovo
je teko, naroito u pogledu fizikog sveta.
Sve dok se ograniavamo na iskustvo jedne linosti, dovoljno
nam je da se bavimo samo vremenom. Ali sada moramo da uzmemo
u obzir i prostor. To e rei da moramo da naemo jednu definiciju
dogaaja koja e obezbediti da svaki dogaaj ima ne samo jedan
jedini vremenski poloaj, ve i jedan jedini prostorno-vremenski poloaj.
Sve dok se ograniavamo na iskustva nema novih ozbiljnih
tekoa. Moe se smatrati skoro sigurnim na empiriskim osnovama
da moje vidno polje, kadgod su mi oi otvorene, nije potpuno slino
sa vidnim poljem ma kog drugog oveka. Ako A i B gledaju isti prizor
istovremeno, postoje razlike u perspektivi; ako izmene mesta A nee
videti isto ono to je B video zbog razlika u vidu, svetlosnih promena
koje su se u meuvremenu dogodile i tako dalje. Ukratko, razlozi
da se pretpostavi da jedno totalno momentano iskustvo A nije nikada
potpuno nalik na neko totalno momentano iskustvo B, isti su kao i
razlozi da se pretpostavi da dva totalna momentana iskustva A nisu
nikada potpuno slina.
Ako se ovo uzme kao dato, moemo da uspostavimo pro
storni red meu onima koji opaaju pomou zakona perspektive,
pretpostavljajui da postoji ma koji fiziki predmet koji svi ti ljudi
opaaju. Ako on ne postoji, moe se, pomou posrednih veza, doi
do istog rezultata. Razume se da u tome postoje komplikacije i tekoe,
ali one se ne tiu onoga o emu raspravljamo toliko da ih ne bismo
mogli zanemariti.
Ono to moe da se kae o isto fizikom svetu je hipote
tino, poto fizika daje samo informacije o strukturi. Ali ima razloga
301
da se pretpostavi da na svakom mestu fizikog prostor-vremena postoji

u svakom trenutku mnoina podeavanja, kao to postoji i u duhu.
Komprezentnost za koju smatram da ima samo ostensivnu defini
ciju, javlja se u psihologiji kao istovremenost u jednom iskustvu,
a u fizici kao poklapanje u prostor-vremenu. Ako se, kao to ja
smatram, moje misli nalaze u mojoj glavi, oigledno je da su ovo samo
razliiti vidovi jedne iste relacije. Ipak, ova identifikacija nije bitna
u mojoj sadanjoj raspravi.
Kada posmatram zvezde u vedru no, svaka zvezda koju
vidim deluje na mene na jedan odreeni nain, prvo na oko, a zatim
na duh. Iz toga sledi da se na povrini oka dogaa neto to je kau
zalno povezano sa svakom vidljivom zvezdom. Ista razmatranja vae
i za obine predmete koje gledamo na dnevnoj svetlosti. U ovom tre
nutku mogu da vidim ispisane strane neke knjige, jedan ovalan sto,
bezbrojne dimnjake, zeleno drvee, oblake i plavo nebo. Te stvari
mogu da vidim, poto postoji jedan lanac fizikog uzrokovanja koji
poinje od njih i dopire do mojih oiju i onda do u mozak. Ono to
se dogaa na povrini mog oka je isto onoliko kompleksno, koliko
i moje vidno polje, ustvari kompleksno, koliko i sve ono to mogu
da vidim. Ova kompleksnost mora da bude fizika, a ne samo fizio
loka ili psiholoka; optiki nerv ne bi mogao da reaguje kompleksno
kao to reaguje da nema uticaja podjednako kompleksnih nadraaja.
Moramo da smatramo da, kadgod svetlost neke zvezde prodire u oko,
neto se u vezi sa tom zvezdom dogaa. Tamo gde teleskop fotografie
milione zvezda, moraju da se dogaaju milioni stvari od kojih je svaka
vezana za svoju zvezdu. Ove stvari su u iskustvu samo tamo gde
postoji jedan nervni sistem koji ih belei, ali kamere i diktafoni poka
zuju da se one dogaaju i na drugim mestima. Principski, dakle, nema
tekoa u konstruisanju kompleksa komprezentnosti i tamo gde nema
nikoga koji percepira, na istim principima kojima smo se koristili,
bavei se momentanim iskustvima.
Ostavimo spekulacije o fizikom svetu, o kome je nae znanje
veoma ogranieno, i vratimo se svetu iskustva. Stanovite koje pred
laem da se pretpostavi usvajanju potpuno bezbojnih pojedinanosti
kao to su take prostora ili estice materije, moe se izraziti na sledei nain:
Postoji jedna relacija koju nazivam komprezentnost i koja
postoji izmeu dva ili vie kvaliteta, kada su oni istovremeno u isku
stvu jedne linosti naprimer, izmeu visokog C i cinobera, kada
ujete jedno i vidite drugo. Moemo da obrazujemo grupe kvaliteta
koje imaju sledee dve osobine: (a ) svi lanovi grupe su komprezentni ;
( b) ako je dato ma ta to nije lan grupe, postoji bar jedan lan grupe sa
kojim ono nije komprezentno. Ma koja takva potpuna grupa kompre-
302
zentnih kvaliteta sainjava jednu kompleksnu celinu koja je definisana kada su dati njeni sastavni delovi, ali koja nije klasa, ve jedno.
To e rei ona je neto to postoji ne samo zbog toga to njeni sastavni
delovi postoje, ve zbog toga to, budui da su komprezentni, sai
njavaju jednu jedinu strukturu. Kada jedna takva struktura ima men
talne sastavne delove moe se nazvati totalnim momentanim iskustvom.
Nasuprot kvalitetima totalna momentana iskustva imaju
vremenske relacije sa eljenim karakteristikama. Mogu da vidim plavo
jue, crveno danas, a sutra ponovo plavo. Ukoliko se radi o kvalite
tima, dakle, plavo je pre crvenog, a crveno je plavog, dok je plavo,
poto se javlja jue i sutra pre samog sebe. Stoga ne moemo da od
samih kvaliteta konstruiemo takvu relaciju koja bi od njih stvorila
jedan niz. Ali se niz moe stvoriti od totalnih momentanih iskustava,
pod pretpostavkom da se nijedno od njih nikada ne ponavlja. Da se
to nikada ne dogaa jedan je empiriski stav, ali je dobro zasnovan
sve dok ide nae iskustvo. Smatram za zaslugu ove teorije to to se
ona oslobaa neega to bi inae bilo sintetiko saznanje a p r io r i.
Da, ako A prethodi B, B ne prethodi A i da, ako A prethodi i B pret
hodi C, A prethodi C; sve su to sintetiki stavovi, tavie, kao to smo
videli, oni nisu istiniti ako su A, B i C kvaliteti. Time to smo ove
iskaze (ukoliko su oni istiniti) uinili empiriskim generalizacijama,
savladali smo neto to bi inae bilo ozbiljna tekoa u teoriji saznanja.
Sada se vraam pojmu pojedinanog sluaja. Kako ja
elim da upotrebim tu re, pojedinaan sluaj jednog kvaliteta je
kompleks komprezentnih kvaliteta, u kome je on jedan lan. U izvesnim sluajevima ovo izgleda prirodno. Jedan pojedinaan sluaj
oveka ima i druge kvalitete osim ovekolikosti, on je beo ili crn,
Francuz ili Englez, pametan ili budala itd. Na njegovom pasou nabro
jano je dovoljno njegovih karakteristika da ga izdvoje od ostalog sveta.
Po svoj prilici, svaka od ovih karakteristika postoji i u mnogim dru
gim pojedinanim sluajevima. Postoje bebe-irafe koje imaju visinu
spomenutu u njegovom pasou, kao to postoje papagaji koji imaju
isti roendan kao i on. Samo skup kvaliteta ini da je taj pojedinaan
sluaj jedinstven. Ustvari svaki se ovek definie jednim takvim skupom
kvaliteta u kome je ovekolikost samo jedan lan.
Ali kada doemo do taaka prostora, trenutaka vremena,
estica materija i uopte itave opreme apstraktne nauke, oseamo
kao da bi jedno pojedinano moglo da bude ist pojedinaan sluaj
koji se od drugih razlikuje samo relacijom, a ne kvalitetima. U izvesnom stepenu mi to mislimo i o manje apstraktnim predmetima: mi
kaemo lii kao jaje jajetu, podrazumevajui da izmeu dva jajeta
nema kvalitativnih razlika. Mi isto tako mislimo da dve obojene mrlje
mogu da budu s a m o dva predmeta i da se razlikuju samo numeriki.
303
Smatram da je ovaj nain miljenja pogrean. Rekao bih da, kada

ista nijansa boje postoji istovremeno na dva mesta ona je jedan, a ne
dva predmeta; postoje dva kompleksa u kojima je ta nijansa boje kombinovana sa kvalitetima koji odreuju poloaj u vidnom polju. Ljudi
su postali tako zaokupljeni relativitetom prostornog poloaja u fizici,
da su zaboravili apsolutnost prostornog poloaja u vidnom polju.
Ono to se nalazi u sreditu mog vidnog polja ima u svakom trenutku
kvalitet koji se moe nazvati centralnost, ono to je desno je dexter,
ono to je levo je sinister, ono to je iznad je superior, a ono to
je ispod je inferior. To su k v a lite ti, a ne relacije, vizuelnog podatka.
Kompleks koji se sastoji od jednog takvog kvaliteta kombinovanog
sa jednom nijansom boje je ono to je odelito od kompleksa koji se
sastoji od iste nijanse boje, samo je negde drugde. Ukratko, mnotvo
pojedinanih sluajeva jedne date nijanse boje, obrazovano je isto
onako kao to je obrazovano i mnotvo pojedinanih sluajeva ovekolikosti: naime, dodavanjem drugih kvaliteta.
Slina razmatranja primenjuju se i kad se radi o takama,
trenucima i esticama, ukoliko oni nisu logike fikcije. Pogledajmo
prvo trenutke. Videe se da ono to nazivam jednim totalnim momentanim iskustvom ima sve formalne osobine koje se zahtevaju i od
trenutaka moje biografije. I videe se da, gde ima samo materije,
potpuni kompleks komprezentnosti moe da slui da se definie
jedan trenutak Ajntajnovog lokalnog vremena, ili da se definie jedan
taka-trenutak kosmikog prostor-vremena. Take u perceptualnom
prostoru definiu se bez muke, poto kvaliteti gore-i-dole, desno-i-levo
imaju ve, u razliitom stepenu, osobine koje mi traimo od taaka.
Ova injenica, kao i percepcija dubine, navela nas je da toliko nagla
simo prostorne karakteristike sveta.
Ne mislim da se o esticama moe govoriti na sasvim ova
kav nain. U svakom sluaju, one vie nisu deo osnovnog aparata
fizike. One su, rekao bih, vrpce dogaaja meusobno povezanih zako
nom inercije. One vie nisu nerazorive i postale su samo pogodne
aproksimacije.
Sada dolazim do jedne mogue primedbe ovoj teoriji koju
je Amo stavio Lajbnicu. Ako je jedno pojedinano stvarno jedan
kompleks kvaliteta, tada iskaz da to-i-to pojedinano ima takav-itakav kvalitet mora, ako je istinit, da bude analitiki; ili bar tako
izgleda. Lajbnic je smatrao (1) da svaki stav ima subjekt i predikat,
(2) da se supstancija definie zbirom svojih predikata, (3) da je dua
jedna supstancija. Sledilo je da se sve to se moe istinito rei o jednoj
datoj dui sastoji u spominjanju jednog predikata koji je jedan od
onih koji sainjavaju datu duu. Cezar je, naprimer, jedan skup
predikata od kojih je jedan prelaenje Rubikona. Njega je, dakle,
304
logika nagnala da pree Rubikon, a sluajnost i slobodna volja ne

postoje. Trebalo je da se Lajbnic sloi u ovome sa Spinozom, ali on
to nije uinio iz razloga koji ne slue na ast ni njegovom umu, ni nje
govom karakteru. Pitanje je: Mogu li da se ne sloim sa Spinozom,
a da izbegnem slinu sramotu?
Ono to treba da razmotrimo je jedan subjekt-predikat stav
koji izraava jedan sud percepcije, kao ovo je crveno. Sta je ovo?
Jasno je da to nije moje elo momentano iskustvo, jer ja ne kaem
jedan od kvaliteta koji su sada u mome iskustvu je 'crvenost'. Re
ovo m6e da bude praena pokretom koji pokazuje da se ono na
ta mislim nalazi u jednom odreenom pravcu, recimo, u pravcu sre
dita mog vidnog polja. U tom sluaju sr onoga to elim da kaem
moe se izraziti ovim: centralnost i crvenost prostorno se poklapaju
u mom sadanjem vidnom polju. Treba primetiti da unutar velikog
kompleksa mog totalnog momentanog iskustva postoje manji kom
pleksi sainjeni prostornom komprezentnou u perceptualnom pro
storu. Ma koji kvalitet video u jednom pravcu, on ima perceptualnoprostornu komprezentnost sa vizuelnim kvalitetom koji ini taj pravac.
Izgledalo bi da je re ovo, praena pokretom ekvivalentna jednoj
deskripciji, napr. ono to zauzima sredite mog vidnog polja. Rei
da je ta deskripcija primenljiva na crvenost znai rei neto to jasno
da nije analitiko. Ali poto se ovde radi o deskripciji umesto o imenu,
to nije sasvim ono to smo hteli da razmotrimo.
Razmatrali smo koje stvari mogu da imaju formalne osobine
koje se trae za prostorno-vremenski redosled. Takva stvar mora da
se dogaa samo na jednom mestu i u jednom vremenu, ona ne srne
da se ponavlja, ni na jednom drugom mestu, ni u jednoj drugoj prilici.
Dogod se radi o vremenu i fizikom prostoru te uslove zadovoljava
potpuni kompleks komprezentnosti, bilo da se sastoji od mog momen
tanog iskustva ili od pune grupe kvaliteta koji se poklapaju. (Punom
zovem onu grupu u kojoj, kada joj se ma ta doda, lanovi prestaju
da budu komprezentni.) Ali kada ponemo da razmatramo perceptualni prostor, slian postupak nam vie nije potreban. Ako istovremeno
vidim dve mrlje jedne date nijanse boje, one se razlikuju u pogledu
kvaliteta gore-i-dole, levo-i-desno, i ti kvaliteti su ono to mrljama
daje pojedinanost.
Ispitajmo, posle ovih prethodnih napomena, pitanje osobenih imena.
Tvrditi, da je Cezar je preao Rubikon analitiki stav,
izgleda naopako. Ali ako to nije analitiki stav, ta onda razumemo
pod Cezar?
Ako uzmemo Cezara onakvim kakav je bio, bez ogranienja
naim neznanjem, moemo da kaemo da je on bio jedan niz doga
305
aja od kojih je svaki jedno momentano totalno iskustvo. Ako bismo

hteli da Cezara definiemo pobrojavanjem tih dogaaja, prelaz
Rubikona morao bi da doe na na spisak, i stav Cezar je preao
Rubikon bio bi analitiki. Ali ustvari mi ne moemo definisati Cezara
na ovaj nain, poto ne znamo sva njegova iskustva. Ono to se zaista
dogaa je vie nalik na ovo: Izvesni nizovi iskustava imaju izvesne
karakteristike zbog kojih takve nizove zovemo linostima. Svaka
linost ima jedan odreeni broj svojstvenih karakteristika; Cezar,
imprimer, ima ime Julije Cezar. Recimo da je P jedna osobina koja
je pripadala samo jednoj linosti; tada moemo da kaemo: dajem
ime A linosti koja ima osobinu P. U tom sluaju ime A je jedna
skraenica za linost koja ima osobinu P. Oigledno je da, ako ta
linost ima takoe i osobinu Q, stav A ima osobinu Q nije anali
tiki, ako Q nije analitiki posledica P.
To je sve u redu kada se radi o istoriskoj linosti, ali ta sa
nekim koga blie znam, napr. sa mnom? ta sa iskazom kao to je
toplo mi je? Ovo se moe, po ugledu na nau raniju analizu, pre
vesti kao toplota je jedan od kvaliteta koji ine Ja-sada. Ovde se
moe uzeti da Ja-sada oznaava isti kompleks koji je oznaen sa
moje totalno sadanje momentano iskustvo. Ali pitanje ostaje:
kako ja znam ta je oznaeno sa Ja-sada? Ono to je time oznaeno
stalno se menja, nema dve prilike u kojima denotacija moe da bude
ista. Ali jasno je da reci Ja-sada imaju u izvesnom smislu konstantno
znaenje; one su fiksirani elementi jezika. Ne moemo da kaemo
da je, u uobiajenom smislu, Ja-sada ime kao Julije Cezar, poto
da bismo znali ta ono oznaava moramo da znamo ko i kada ga je
upotrebio. Ja-sada nema ni odreeni pojmovni sadraj poto se
ni on ne bi menjao sa svakom prilikom u kojoj se ono upotrebljava.
Isti problemi javljaju se i u pogledu rei ovo.
Ali iako Ja-sada i ovo nisu imena u obinom smislu,
ja sam sklon da mislim da postoji smisao u kome se oni mogu smatrati
kao imena. Osobeno ime, nasuprot jednoj skrivenoj deskripciji, moe
se dati celini ili ma kom delu onoga to govornik u datom trenutku
ima u iskustvu. Kada nas naa verbalna invencija izda mi se obra
amo ovome za deo naeg totalnog momentanog iskustva na koji
obraamo panju, i pozivamo u pomo Ja-sada za totalno momen
tano iskustvo. Ja tvrdim da mogu da opaam jedan kompleks komprezentnih kvaliteta a da ne moram nuno da opaam sve kvalitete koji
su njegovi sastavni delovi. Mogu da takvom kompleksu dam ime
ovo i da tada primetim da je, recimo, crveno jedan od kvaliteta
koji su njegovi sastavni delovi. Znanje koje iz toga proizilazi izraavam
reenicom ovo jc crveno, koja je, prema tome, sud analiza, ali nije,
u logikom smislu, jedan analitiki sud. Jedan kompleks se moe opa20 Ljudsko znanja
306
ziti a da ne budem svestan svih njegovih delova; kada obratim panju

postajem svestan da on ima jedan takav-i-takav deo, to je sud percep
cije koji analizira celinu, ali nije analitiki, poto je celina bila definisana kao ovo a ne kao kompleks poznatih delova.
Ono to imam na umu je ono to su istakli Getalt psiholozi.
Pretpostavimo da imam asovnik koji ne pokazuje samo sate i minute,
ve i dane meseca, mesece godine, i godine hrianskog raunanja
vremena; i pretpostavimo da taj asovnik treba da radi tokom celog
mog ivota. Tada on nikad nee, tokom mog ivota, da izgleda dva
puta na isti nain. Ja mogu da opazim da on u dva maha izgleda razli
ito a da nisam u stanju da odmah kaem u emu se razlika sastoji.
Panja me moe navesti da kaem: Ovo je kada je minutna kazaljka
na vrhu, a ono kada nije. Ovde su ovo i ono samo imena, i stoga
sve to o njima moe da se kae ne moe da bude logiki analitiko.
Postoji i jedan drugi nain da se izbegne zakljuak da su
sudovi analitiki kada su oni ustvari oigledno empiriski. Vratimo
se na na asovnik koji se nikada ne ponavlja. Jedan datum moemo
nedvosmisleno definisati pomou tog asovnika. Pretpostavimo da,
kada asovnik pokazuje 10 asova i 47 minuta 15 juna 1947, kaem
toplo mi je. To se moe prevesti kao Toplota je komprezentna
sa izgledom asovnika koji je opisan kao 10 asova, 47 minuta, 15 juna
1947. Ovo svakako nije analitiki.
Jedan od naina da se cilj i opseg nae diskusije uini jasnim
jeste da se ona izloi na nain minimalnih renika. Moemo da se
zapitamo: ta je u principu minimalni renik za opisivanje sveta
mog ulnog iskustva? Moramo da se zapitamo: Mogu li da se zado
voljim imenima kvaliteta i recima za komprezentnost i prostorne i
vremenske relacije, ili su mi potrebna i osobena imena? A u ovom
poslednjem sluaju, kojim e stvarima biti potrebna osobena imena?
Predloio sam da se obina osobena imena kao to su Sok
rat, Francuska, sunce primenjuju na kontinuirane delove prostorvremena koji nas zanimaju, i da je prostor-vreme sastavljeno od pot
punih kompleksa komprezentnosti koji su sa svoje strane sastavljeni
od kvaliteta. Prema ovoj teoriji jedan pojedinaan sluaj neke (recimo)
boje je kompleks iji je ta boja jedan sastavni deo. Sama boja postoji
kadgod (kako bismo obino rekli) postoji neto to je obojeno tom
bojom. Svaki skup komprezentnih kvaliteta moe se nazvati kom
pleks komprezentnosti, ali je taj kompleks potpun samo ako se
ne moe proiriti, a da ne prestane da bude kompleks komprezentnosti.
esto se jedan potpun kompleks moe odrediti ako se spomenu neke
njegove komponente; napr., u sluaju spomenutog asovnika kom
pleks je odreen kada znamo koji izgled asovnika pripada tom kom
pleksu. To je ono to ini datiranje pogodnim.
307
Subjekt-predikat stavovi koji izraavaju sudove percepcije

javljaju se na dva naina. Prvo : ako je kompleks odreen kada su samo.
neki od njegovih sastavnih kvaliteta odreeni, moemo da iskaemo
da taj kompleks takoe ima te-i-te druge kvalitete; primer za ovo je
iskaz bilo mi je toplo, kada je asovnik pokazivao 10 asova i 47
minuta.
Drugo: ja mogu da opazim jedan kompleks, a da ne budem
svestan svih njegovih delova; u tom sluaju mogu obraanjem panje
da doem do suda percepcije oblika P je deo W, gde je W osobeno
ime opaenog kompleksa. Ako se uzme da su takvi sudovi nesvodljivi
potrebna su nam osobena imena za komplekse. Ali izgleda da do
potrebe za takvim sudovima dolazi samo zbog neznanja i da se, kada
bismo ga bolje znali, nae elo W moe uvek opisati pomou svojih
sastavnih delova. Smatram, dakle, iako sa izvesnim oklevanjem, da
nema teoriske potrebe za osobenim imenima nasuprot imenima kvali
teta i relacije. Sve ono emu su datum i poloaj odreeni jeste kom
pleks, i pojam prostog pojedinanog je pogrean.
Poto je predmet ovog poglavlja teak, bie dobro da pono
vim osnovne take prethodne diskusije, krae i manje polemino*
kako bih je uinio jasnijom i spreio nesporazume.
Komprezentnost, onako kako ja shvatam taj izraz, primenjuje se i na fiziki svet i na svet duha. U fizikom svetu ona je
ekvivalentna sa poklapa se u prostor-vremenu, ali to se ne moe
uzeti kao njena definicija, poto je komprezentnost potrebna da bi se
definisao prostorno-vremenski poloaj. Hteo bih da naglasim da rela
cija treba da bude ista i u fizici kao i u psihologiji. Isto onako kao to
se mnoge stvari dogaaju istovremeno u mom duhu, tako moramo
da pretpostavimo da se mnoge stvari dogaaju istovremeno na svakom
mestu prostor-vremena. Kada nou posmatramo nebo svaka zvezda
koju moemo da vidimo proizvodi svoj posebni efekat a to je jedino
mogue ako se na povrini oka dogaaju stvari koje su povezane sa
svakom vidljivom zvezdom. Sve te razliite stvari su komprezentne.
Kadgod su nekolike stvari komprezentne one obrazuju ono
to u nazvati kompleksom komprezentnosti. Ako postoje i druge
stvari koje su komprezentne sa svima njima, one im se mogu dodati
tako da obrazuju jedan vei kompleks. Kada se vie ne moe nai
nita to je komprezentno sa svim sastavnim delovima kompleksa,
ja ga nazivam potpunim, Tako je potpuni kompleks komprezent
nosti onaj iji sastavni delovi imaju ove dve osobine {a) svi su komprezentni, (b ) nita izvan grupe nije komprezentno sa svakim
lanom grupe.
^

20*
308
Ja-sada oznaava potpuni kompleks komprezentnosti u kome

se nalazi sadanji sadraj moga duha. Ovo oznaava ma koji deo
tog kompleksa na koji obraam panju.
Potpuni kompleksi komprezentnosti subjekti su prostornovremenskih relacija u fizikom prostor-vremenu. Iz empiriskih, a ne
logikih razloga najverovatnije je da se nijedan od njih ne ponavlja,
t. j. da nijedan od njih ne prethodi samom sebi, nije severno od samog
sebe, nije zapadno od samog sebe, niti je iznad samog sebe.
Jedan potpuni kompleks komprezentnosti smatra se kao
jedan prostorno-vremenski taka-trenutak.
Jedan kompleks koji nije potpun bie deo raznih potpunih
kompleksa, isti je sluaj i sa jednim pojedinanim kvalitetom. Jedna
data boja, naprimer, deo je svakog potpunog kompleksa koji je stomo-vremenska taka u kojoj ta boja postoji. Rei da jedan kvalitet
ili jedan nepotpuni kompleks postoji u toj-i-toj prostorno-vremenskoj
taci, znai rei da je on deo potpunog kompleksa koji je ta taka.
Jedan nepotpuni kompleks zauzima jednu kontinuiranu oblast
u prostor-vremenu ako, kada su date ma koje dve prostorno-vremenske
take kojih je on deo, postoji jedna kontinuirana putanja od jedne
do druge koja se sva sastoji od take, iji je deo taj nepotpuni kompleks.
Takav kompleks moe se nazvati jednim dogaajem. On *
ima osobinu da se ne ponavlja, ali ne i da zauzima samo jednu storno-vremensku taku.
Da jedan dati nepotpuni kompleks zauzima jednu kontinui
ranu oblast, moe se definisati na sledei nain. Kae se da je jedan
potpuni kompleks B izmeu dva ne suvie udaljena potpuna kom
pleksa A i C, ako je ono to je zajedniko za A i C deo B. Skup pot
punih kompleksa je u nau svrhu kontinuiran, ako izmeu ma koja
dva njegova lana postoje drugi lanovi skupa. Ipak ovo je samo jedna
gruba definicija na brzu ruku; precizna definicija se moe dati samo
pomou topologije.
Nikada ne moemo da znamo da je jedan dati kompleks
komprezentnosti potpun, poto uvek moe da postoji neto drugo,
ega nismo svesni, a to je komprezentno sa svakim delom datog
kompleksa. To je drugi nain da se kae da ne moemo praktiki tano
definisati mesto ili datum.
Sa stanovita odreivanja datuma izvesni nepotpuni kom
pleksi imaju prednost. Uzmimo, naprimer, datum na dananjim novi
nama i jedan asovnik na kome su obeleni svih 24 sata i koji radi.
Oni zajedno ine jedan kompleks koji se nikada ne ponavlja i ije je
trajanje*tako kratko da u najveem broju sluajeva ne moramo da
309
primetimo da je ono due od jednog trenutka. Pomou takvih nepot

punih kompleksa mi ustvari odreujemo datume.
Za odreivanje prostornog poloaja sline prednosti imaju
okularni kvaliteti centralnosti, gore-i-dole i levo-i-desno. Ovi se kvali
teti uzajamno iskljuuju u pogledu neega to se moe nazvati pri
vatna komprezentnost, a to je relacija izmeu elemenata jednog
totalnog momentanog iskustva. Kvalitet centralnosti, naprimer, ima
privatnu komprezentnost sa bojom koja zauzima sredite mog vid
nog polja. Korelacija mesta u mom privatnom prostoru sa mestima
u fizikom prostoru uspostavlja se pod pretpostavkom da, ako vizuelni
opaaji nisu privatno komprezentni, ni odgovarajui fiziki predmeti
nisu javno komprezentni, ali ako su vizuelni opaaji privatno kom
prezentni, odgovarajui fiziki predmeti mogu da se razlikuju po svojoj
udaljenosti od onoga koji opaa, ma da se priblino nee razlikovati
po pravcu. Tako je privatna komprezentnost percepata potreban,
ali ne i dovoljan uslov za javnu komprezentnost odgovarajuih fizikih
predmeta.
Uopte treba primetiti da svako poveavanje broja kvaliteta
sloenih u jedan kompleks komprezentnosti smanjuje koliinu prostorvremena koju taj kompleks zauzima. Potpuni kompleks komprezentnosti
zauzimae deo prostor-vremena iji nijedan deo ne pripada prostorvremenu; ako pretpostavimo kontinuitet, takav deo imae osobine koje
oekujemo da ima jedan taka-trenutak. Ali nema ni empiriskih ni
a p r io r i razloga koji govore u prilog bilo kontinuiranog, bilo diskonti
nuiranog prostor-vremena; sve ono to znamo moe se objasniti
podjednako dobro i jednom i drugom hipotezom. Ako prostor-vreme
nije kontinuirano, konani broj kompleksa komprezentnosti zauzimae
konanu prostorno-vremensku zapreminu, i struktura prostor-vremena
e biti zrnasta, kao struktura jedne gomile same.
Jedan kompleks komprezentnosti, onako kako ga ja shvatam,
odreen je kada su dati kvaliteti koji ga sainjavaju. To e rei da, ako
su kvaliteti q x, q 2, . . . , q n svi meusobno komprezentni, postoji ba
jedan kompleks komprezentnosti recimo C koji se sastoji od
kombinacije ovih kvaliteta. Uvek je logiki mogue da se C pojavi
vie puta, ali ja smatram da ako je C dovoljno kompleksno, toga pona
vljanja, ustvari, nee biti. Potrebno je ukratko objasniti ta se logiki
razume pod ponavljanjem. Jednostavnosti radi ograniimo se na vreme
jedne biografije, i ponimo time to emo razmotriti potpune komplekse.
Pretpostavljam da izmeu ma koja dva potpuna kompleksa
koji pripadaju istoj biografiji postoji relacija ranije-i-kasnije. Smatrati
da se jedan potpuni kompleks moe ponoviti znai smatrati da on moe
da ima relaciju ranije-i-kasnije prema samom sebi. Ovo se, pretpo
stavljam, ne dogaa, ili se, bar, ne dogaa ni u jednom obinom vre
310
menskom periodu. Ja ne mislim da dogmatski poriem ciklinost
istorije (koju su tvrdili neki stoiki filozofi) ali ta je mogunost tako
daleka da nije potrebno uzimati je u obzir.
Poto mi nikada ne moemo da znamo da li je jedan kom
pleks komprezentnosti potpun ustvari, moemo da budemo prilino
sigurni da nije praktino u svrhe hronologije i geografije, mi koristimo
nepotpune komplekse koji se ili ne ponavljaju, ili se ponavljaju na jedan
dosta pravilan nain. Datum na jednom kalendaru traje dvadeset
etiri asa, a onda se naglo menja. Neki asovnici imaju minutnu
kazaljku koja se svakoga minuta pomera sa jednim trzajem; izgled
ovakvog asovnika traje jedan minut i ponavlja se svakih dvanaest
asova. Kada bismo imali ezdeset takvih asovnika poredanih u krug,
i kazaljka svakog se trgla jednu sekundu posle kazaljke onog levo
od njega, kompleks koji se sastoji od izgleda svih esdeset pokazivao
bi vreme unutar jedne sekunde. Takvim metodima tanost datiranja
moe se beskonano poveati. Iste primedbe odnose se i na metode
odreivanja geografske duine i irine.
Jedan kompleks komprezentnosti, iako je definisan kada su
dati svi kvaliteti koji ga sainjavaju, ne sme se shvatati kao jedna
samo logika konstrukcija na nain na koji se shvataju klase. On
je neto to se moe znati i imenovati a da ne moramo da znamo sve
kvalitete koji ga sainjavaju. Ono to je ovde logiki vano moe se
razjasniti na ovaj nain: relacija ranije-i-kasnije postoji primarno
izmeu dva potpuna kompleksa komprezentnosti, a samo u izvedenom
i definicijom datom smislu izmeu dva parcijalna kompleksa. U sluaju
jedne isto logike strukture, iskaz o toj strukturi moe se svesti na
iskaz o njenim sastavnim delovima, ali ovo nije mogue u sluaju vre
menskog redosleda po teoriji o pojedinanim koju smo usvojili
u ovom poglavlju. Jedan se kompleks moe, dakle, spomenuti na nain
koji nije svodljiv na iskaz o ma kome ili svim njegovim sastavnim
delovima. On je, ustvari, ona vrsta predmeta koji je ovo i koji moe
da ima osobeno ime. Jedan skup kvaliteta obrazuje kompleks kompre
zentnosti samo ako su svi kvaliteti uzajamno komprezentni ; tada je
kompleks neto novo, preko i iznad tih kvaliteta, ma da nuno jedinstven
kada su ti kvaliteti dati.
Prema ovoj teoriji, jedan kompleks komprezentnosti koji
se ne ponavlja zauzima mesto koje su tradicionalno zauzimale pojedinanosti; jedan jedini takav kompleks, ili vrpca takvih kompleksa
na jedan odreeni nain kauzalno povezanih, jeste ona vrsta predmeta
kome konvencijom odgovara da ima osobeno ime. Ali jedan kompleks
komprezentnosti istog je logikog tipa kao i jedan jedini kvalitet, odnosno
ma koji stav koji ima smisla o jednom od njih, ima smisla, ma da verovatno
nije istinit, i o drugome.
311
Dovde se moemo sloiti sa Lajbnicom da samo nae neznanje

ini da su imena za komplekse potrebna. Teoriski, svaki kompleks
komprezentnosti se moe definisati pobrojavanjem kvaliteta koji ga
sainjavaju. Ali, ustvari, mi moemo da opaamo jedan kompleks a
da ne opaamo sve kvalitete koji ga sainjavaju. U tom sluaju, ako
otkrijemo da je izvestan kvalitet sastavni deo tog kompleksa, potrebno
nam je ime za kompleks da izrazimo ta je to to smo otkiili. Potreba
za osobenim imenima, dakle, vezana je za nae sticanje znanja, i otpala
bi kada bi nae znanje bilo potpuno.
IX G L A V A
KAUZALNI ZAKONI
Praktina korisnost nauke zavisi od njene sposobnosti dg
pretskae budunost. Kada je atomska bomba bila baena oekivale
se da e veliki broj Japanaca umreti, to su oni, ustvari, i uinili. Takv:
zadovoljavajui rezultati doveli su, danas, do oboavanja nauke koje
potie od zadovoljstva izvedenog iz zadovoljavanja nae udnje za moi
Najmonije zajednice su i najnaunije, iako ljudi od nauke nisu oni
koji raspolau moi koju daje njihovo znanje. Naprotiv, stvarni ljudi
od nauke brzo spadaju na poloaj dravnih zatvorenika osuenih
na robovski rad od strane surovih gospodara, nalik na pokorne duhove
iz 1001 noi. Ali, ne smemo da troimo vie vremena na ovako prijatna
razmatranja. Mo nauke potie od otkria kauzalnih zakona, i njima
treba da se bavimo u ovom poglavlju.
Jedan kauzalni zakon, kako ja upotrebljavam taj izraz,
moe se definisati kao opti princip po kome, ako je dato dovoljno
podataka o jednoj oblasti prostor-vremena, moemo da zakljuimo
neto o izvesnoj drugoj oblasti. Zakljuak moe da bude samo verovatan, ali ta verovatnoa mora da bude znatno vea od polovine ako
ovaj princip treba da se smatra vrednim imena kauzalni zakon.
Namerno sam ovu definiciju uinio veoma irokom. Na

prvom mestu, oblast na koju zakljuujemo ne mora da bude kasnija
od one sa koje zakljuujemo. Istina, postoje izvesni zakoni na prvom
mestu drugi zakon termodinamike koji dozvoljavaju zakljuivanje
unapred pre nego u nazad, ali to nije opta karakteristika kauzalnih
zakona. U geologiji, naprimer, skoro sva zakljuivanja vre se unazad.
Na drugom mestu, mi ne moemo da postavimo pravila koja bi odre
ivala broj podataka koji su potrebni da bi se jedan zakon iskazao.
Kada bi ikad postalo mogue da se zakoni embriologije iskau pomou
fizike, bili bi potrebni ogromno sloeni podaci. Na treem mestu, zaklju
ivanje se moe odnositi samo na neke manje ili vie opte karakteristike
dogaaja o kojima se zakljuuje. U vreme pre Galileja znalo se da teka
tela bez oslonca padaju, to je bio jedan kauzalan zakon; ali se nije
313
znalo kojom brzinom padaju, tako da je bilo nemogue rei gde e se

jedno telo koje pada nai posle izvesnog vremena. Na etvrtom mestu,
ako zakon iskazuje visoki stepen verovatnoe, on moe da bude skoro
isto tako zadovoljavajui kao i kada bi iskazivao izvesnost. Ne mislim
da je verovatnoa zakona istinita; kauzalni zakoni kao i elo nae
znanje mogu da budu pogreni. Ono na ta mislim jeste da izvesni
zakoni isk a zu ju verovatnoe, statistiki zakoni kvantne teorije, naprimer.
Takvi zakoni, ako se pretpostavlja da su potpuno istiniti, ine dogaaje
o kojima se zakljuuje samo verovatnim, to ne smeta da se oni smatraju
za kauzalne zakone po definiciji koju smo dali.
Prednost zakona koji pruaju samo verovatnou je ta da nam
omoguavaju da uvedemo u nauku gruba uoptavanja od kojih polazi
zdrav razum, kao to su vatra pee, hleb hrani, psi laju i lavovi
su divlji. Sve su ovo kauzalni zakoni i koji mogu da imaju izuzetaka,
tako da u jednom datom sluaju oni pruaju samo verovatnou. Vatra
na kojoj se pee puding ne pee vas, otrovani hleb ne hrani, neki psi
su isuvie lenji da laju, i neki lavovi toliko zavole svoje uvare da prestanu
da budu divlji. Ali u velikoj veini sluajeva ove generalizacije bie
dobar vodi za akciju. U naem svakodnevnom ponaanju prihvaen
je veliki broj takvih priblinih pravilnosti i od njih proistie ideja kauzalnih
zakona. Istina, nauni zakoni nisu vie tako prosti : oni su postali komplikovani zbog toga to se pokualo da im se da oblik u kome e oni
biti bez izuzetka. Ali stari prostiji zakoni ostaju valjani sve dok smatramo
da oni tvrde verovatnoe.
Postoje dve vrste kauzalnih zakona, oni u kojima se radi
o postojanosti i oni u kojima se radi o promeni. Ona prva vrsta zakona
esto se ne smatra- za kauzalne, ali to je pogreno. Dobar primer
zakona postojanosti^je prvi zakon kretanja. Drugi primer je postoja
nost materije. Posle otkria kiseonika, kada je proces sagorevanja bio
shvaen, bilo je mogue posmatrati materiju kao nerazorivu. Danas
se pojavila sumnja u tanost ovog shvatanja, ali u mnoge praktine
svrhe ono ostaje istinito. Ono to izgleda daje istinitijejeste postojanost
energije. Postepeni razvitak zakona koji iskazuju postojanost poeo
je od zdravorazumskog uverenja, zasnovanog na pred-naunom iskustvu
da veina vrstih predmeta nastavlja da postoji sve dok se ne istroi
od starosti ili dok ih vatra ne uniti, posle ega, mogue je pretpostaviti,
njihovi mali delii nastavljaju da postoje rasporeeni na nov nain.
Sa tog pred-naunog stanovita nastalo je uverenje u postojanje mate
rijalne supstance.
Galileo i Njutn nali su da je kauzalne zakone u kojima se
radi o promeni potrebno iskazivati pomou ubrzanja, t.j. promene
brzine, ili u veliini, ili u pravcu, ili i u jednom i u drugom. Najvei triumf
tog stanovita bio je zakon gravitacije, po kome svaka estica materije
314
prouzrokuje u svakoj drugoj ubrzanje upravno srazmerno masi estice,

koja privlai, i obrnuto srazmerno kvadratu razdaljine meu njima.
Ali Ajntajnova forma zakona gravitacije uinila ga je slinim zakonu
inercije i u izvesnom smislu slinijim zakonu postojanosti pre nego
zakonu promene. Po Ajntajnu prostor-vreme je puno neega to
moemo nazvati brdima, svako brdo postaje strmije to se vie uz
njega penjete i ima komad materije na svom vrhu. Iz toga proizilazi
da je najlaki put od mesta do mesta onaj koji vijuga oko brda. Zakon
gravitacije sastoji se u injenici da tela uvek biraju najlaku putanju
koja je ono to se naziva geodezikom. Postoji zakon kosmike lenjosti
koji se naziva princip najmanje akcije, koji kae da e telo koje se
kree sa jednog mesta na drugo izabrati putanju na kojoj se vri najmanje
rada. Pomou ovog principa gravitacija se ukljuuje u geometriju
prostor-vremena.
Osnovni zakoni promene u modernoj fizici jesu zakoni kvantne
teorije koji upravljaju prelazima energije iz jednog u drugi oblik. Jedan
atom moe da emituje energiju u obliku svetlosti koja putuje nepromenjena sve dok ne susretne jedan drugi atom koji moe da apsorbuje
svetlosnu energiju. Takve izmene pokoravaju se izvesnim pravilima
koja nisu dovoljna da se kae ta e se u jednom datom sluaju dogoditi,
ve mogu da pretskau sa veoma visokim stepenom verovatnoe, stati
stiku distribuciju moguih dogaanja u jednom veoma velikom broju
izmena. Dotle fizika danas moe da se priblii konanom karakteru
kauzalnih zakona.
Sve to mi verujemo da znamo o fizikom svetu potpuno
zavisi od pretpostavke da postoje kauzalni zakoni. Senzacije, i ono to
optimistiki nazivamo percepcijama dogaaju se u nama. Mi stvarno
ne vidimo fizike predmete kao to ne ujemo elektromagnetne talase
kada sluamo radio. Moe da bude da je ono to se nalazi u naem
neposrednom iskustvu sve to uopte postoji, ako nemamo razloga da
verujemo da nae senzacije imaju spoljne uzroke. Stoga je vano da
istraimo nae uverenje u uzrokovanje. Da li je ono samo praznoverica ili ima vrste osnove?
Pitanje opravdavanja naeg uverenja u kauzalitet pripada teoriji
saznanja i stoga sada neu o njemu govoriti. Ono to u ovom delu
raspravljam jeste interpretacija nauke, a ne istraivanje osnova zbog
kojih pretpostavljamo da je nauka valjana. Na izvestan nain nauka
prihvata kauzalitet, i nae pitanje je: u kom smislu se kauzalitet ukljuuje
u nauni metod*.
Govorei uopte, nauni metod sastoji se u iznalaenju hipoteza
koje odgovaraju podacima i koje su jednostavne toliko koliko je to u
* O onome to sledi diskutovae se podrobnije u Petom i estom delu
ove knjige.
315
saglasnosti sa tim zahtevom, i koje omoguavaju izvoenje zakljuaka

koji e kasnije biti potvreni posmatranjem. Teorija verovatnoe poka
zuje da valjanost tog procesa zavisi od pretpostavke koja se moe grubo
iskazati kao postulat o postojanju optih zakona izvesnih vrsta. U
pogodnoj formi taj postulat moe da uini naune zakone verovatnim
ali bez njega oni ak ni ne postiu verovatnou. Stoga treba da ispitamo
tu pretpostavku i da iznaemo najprihvatljiviji oblik u kome je on i
efektivan i mogue istinit.
Ako sloenost moguih zakona nema granice, svaki tok
dogaaja koji se moe zamisliti pokoravae se zakonima i tada e
pretpostavka da postoje zakoni postati tautologija. Uzmimo, naprimer,
broj svih taksija koje sam u svom ivotu najmio i vremena u kojima sam
ih iznajmljivao. Ovde imamo konaan skup celih brojeva i konaan
broj odgovarajuih vremena. Ako je n broj taksija koji sam iznajmio
u vremenu t , svakako je mogue na jedan neogranien broj naina
pronai funkciju / takvu da je formula
n = f(t)
istinita za sve vrednosti n i t koje su se dosada pojavile. Beskonaan

broj takvih formula nee vredeti za sledei taksi koji iznajmljujem,
ali e ipak ostati beskonaan broj tih formula koje e biti istinite. Kada
ja umrem, bie mogue da se raun zakljui i ipak e ostati jedan besko
naan broj moguih formula od kojih svaka moe da pretenduje na
to da bude zakon koji povezuje broj jednog taksija sa vremenom u
kome ga iznajmljujem.
Za ono to ovde elim da kaem ovaj primer je vaan zbog
svoje oigledne apsurdnosti. U smislu u kome verujemo u prirodne
zakone rekli bismo da ne postoji zakon koji povezuje n i / iz navedene
formule i da je ist sluaj ako se dogodi da neka od tih formula radi.
Ako smo nali formulu koja radi za sve dosadanje sluajeve, ne bi
trebalo da oekujemo da ona radi i za sledei sluaj. Samo jedna praznoverna osoba koja je emocionalno zainteresovana mogla bi da veruje
u indukciju takve vrste; kockari u Monte Karlu prave indukcije koje
nijedan ovek od nauke ne bi potvrdio. Ali uopte nije lako iskazati
razliku izmeu indukcija jednog praznovernog kockara i indukcija
estitog oveka od nauke. Svakako da postoji razlika, ali u emu se
ona sastoji? Da li je ta razlika takva da se tie logike valjanosti ili se
ona sastoji samo u tome to je u jednom od spomenutih sluaja oigledno
da se radi o pozivanju na emocije? Da li je vera u nauni metod samo
naunikova praznoverica koja odgovara njegovom nainu kockanja?
Ova pitanja pripadaju teoriji saznanja. Zasada ja elim da otkrijem
ne zato mi verujemo, ve u ta mi verujemo kada verujemo u naune
zakone ?
316
Uobiajeno je da se govori o in d u k c iji kao o neemu to je
potrebno da bi se istina naunih zakona uinila verovatnom. Ne mislim
da je ista i prosta indukcija ono to je osnovno. To pokazuje primer
sa brojem taksija. Sva prethodna posmatranja tih brojeva saglasna
su sa nekim brojem zakona oblika n = f ( t) , i ti e po pravilu dati razliite
vrednosti za sledee n. Stoga se svi oni ne mogu upotrebiti za pretskazivanje i ustvari mi nismo sklowda verujemo ni u jedan od njih. Uoptavajui, moemo da kaemo: Kvaki konani skup posmatranja saglasan
je sa nekim brojem zakona se uzajamno iskljuuju, a koji svi imaju
tano isti induktivni dokaz sebi u prilog. Stoga, ista indukcija nije
valjana i, tavie, nije ono u ta mi ustvari verujema
Kadgod nam izgleda da induktivni dokaz ini jedan zakon
veoma verovatnim, taj zakon se sam nametnuo manje ili vie nezavisno
od dokaza i na neki nam je nain izgledao da moe da bude istinit.
Kada je to sluaj, kasniji dokazi koji ga potvruju su iznenaujue
ubedljivi.
Ipak, ovo je samo delimino istinito. Ako se radi o zakonu
ije se posledice veoma razlikuju od onoga to bismo oekivali, i ako
je on potvren posmatraniem, spremniji smo da verujemo u njega, nego
da su njegovi rezultati obini. Ali u takvom sluaju sam zakon moe
da izgleda prihvatljiv, ma da su njegove posledice kada su bile spomenute
izgledale iznenaujue. Moda je jedan od najvanijih efekata naunog
obrazovanja taj da se modificiraju hipoteze koje izgledaju p r im a f a c ie
verovatne. To, a ne neposredni negativni dokazi, uinilo je da verovanje
u vraanje opadne. Ako imate jedan broj naizgled slinih kutija, od
kojih se u nekima nalaze girostati, i ako ih pokaete nekom divljaku,
rekavi mu da pomou neke magine formule moete da uinite da
jedna od njih ne moe da se okree, induktivni dokazi e ga brzo ubediti
da ste u pravu, ali ovek sa obrazovanim naunim pogledom na svet
traie neko drugo objanjenje uprkos ponovljenoj prividnoj verifikaciji
vaeg zakona.
tavie, indukcija ne ini valjanim mnoga zakljuivanja u
koje nauka ima najvie poverenja. Svi smo mi ubeeni da, kada jedan
broj ljudi uje neki zvuk u isto vreme, njihovo zajedniko iskustvo
ima jedan spoljni izvor koji se rasprostire kroz medium u meu-prostoru
pomou zvunih talasa. Ne moe da bude induktivnih dokaza (osim
u jednom proirenom smislu) za neto izvan ljudskog iskustva, kao to
je zvuni talas. Nae iskustvo bie istoj bilo da zvuni talasi stvarno
postoje, bilo da se, mada oni ne postoje, pojavljuju auditivne senzacije,
kakve bi se pojavile i da ima zvunih talasa, i nema induktivnog dokaza
koji govori u prilog jednoj od ovih hipoteza. Ipak svako, ustvari, prihvata
realistiku alternativu ak i idealistiki filozof, osim u svojim pro
fesionalnim trenucima. Mi inimo to na osnovu neega to nema nikakve
317
veze sa indukcijom delimino zbog toga to elimo da zakoni budu

to je mogue jednostavniji, delom zbog toâ to verujemo da kauzalni
zakoni moraju da imaju prostorno-vremenski kontinuitet, t. j. ne smeju
da ukljuuju akciju na razdaljini.
U izgraivanju naunih zakona iskustvo igra dvostruku ulogu.
Jedna hipoteza se potvruje ili odbacuje kada se posmatra javljaju li
se ili ne njene proraunate posledice. Postoji takoe i prolo iskustvo
koje odreuje koju emo hipotezu smatrati pre toga verovatnom. Ali
iza tih uticaja iskustva postoje izvesna neodreena opta oekivanja
i, ako ona ne daju konanu a p r io r i verovatnou izvesnim vrstama
hipoteza, nauna zakljuivanja nisu valjana. U razjanjavanju naunog
metoda osnovno je dati to je mogue vie preciznosti ovim oekivanjima
i ispitati potvruje li uspeh nauke njihovu vrednost. Poto su uinjena
preciznim, ova oekivanja, naravno, nisu vie ono to su bila dok su
bila neodreena, ali sve dok ona ostaju neodreena pitanje da li su
istinita ili lana je takoe neodreeno.
*
Izgleda mi da je ono to se moe nazvati verom nauke
manje ili vie ovo: postoje formule (kauzalni zakoni) koje povezuju
i opaene i neopaene dogaaje; te formule pokazuju prostorno-vre
menski kontinuitet, t. j. ne ukljuuju neposrednu relaciju bez posrednika
izmeu dogaaja koji su konano udaljeni jedan od drugog. Formula
koja ima ove karakteristike postaje visoko verovatna ako, uz slaganje
sa svim prolim posmatranjima, omoguava predvianje drugih koja
su kasnije potvrena i koje bi predvianje bilo vrlo neverovatno kada
,bi formula bila lana.
*
Ako postoji neko opravdanje ove vere, ono pripada teoriji
saznanja. Na sadanji zadatak je zarren time to smo je iskazali.
Ali je jo uvek potrebna diskusija o poreklu i raenju ove vere.
Postoje razni mogui postulati koji se mogu uzeti kao osnova
naunog metoda, ali je teko iskazati ih sa potrebnom preciznou.
Postoji zakon kauzaliteta; postoji uniformnost prirode; postoji vla
davina zakona; postoji verovanje u prirodne vrste i Kejnzov princip
ograniene raznovrsnosti; i najzad, postoji strukturalna konstantnost
sa prostorno-vremenskim kontinuitetom. Treba da bude mogue da se
iz svih ovih poneto neodreenih pretpostavki, izdvoji neki odreeni
aksiom ili aksiomi koji e, ako su istiniti, dati eljeni stepen verovatnoe
naunom zakljuivanju.
U delima ^ svih filozofa princip kauzaliteta javlja se u
elementarnom obliku koji on nikada nema u bilo kojoj razvijenijoj
nauci. Filozofi pretpostavljaju da nauka smatra da ako je data ma koja
pogodna klasa dogaaja A, postoji uvek druga klasa dogaaja ,
takva da je svako A uzrokovano po jedinu. B; tavie, svaki dogaaj
pripada nekoj takvoj klasi.
~
318
Veina filozofa smatrala je da uzrok znai neto drugo oc

nepromenljivog antecedei^fe. Razlika se moe pokazati pomoi
Gelenksova dva asovnika oba rade savreno tano ; kada jedan
pokae as drugi izbija, ali' mi ne mislimo da je onaj prvi bio uzrok
to drugi izbija. Jedan profesor na mom koledu koji se ne bavi na
ukom nedavno je oajniki primetio: Barometar je prestao da utie
na vreme. To se smatralo kao ala, ali ako uzrok znai nepromenljivi antecedent, onda to ne bi bila ala. Pretpostavlja se da, kada je
A u z ro k o v a n o B, redosled nije samo injenica, ve je u izvesnom smi
slu i n u an . To shvatanje povezano je sa sporom o determinizmu i
slobodnoj volji koji je jedan pesnik saeo u sledee stihove:
Jedan mladi jednom ree: vaj!
Naalost doznah da sam taj
Stvor to se kree
Po brazdama predodreenim vee,
Ukratko, ne autobus, ve tramvaj.
Nasuprot ovome mnogi empiristi smatrali su da uzrok
znai samo nepromenljivi antecedent. Tekoa ovog gledita, kao
i svakog koje tvrdi da su nauni zakoni oblika A uzrokuje B, je u
tome to su takvi redosledi retko nepromenljivi i, ak da su, ustvari,
i nepromenljivi, mogu se lako zamisliti okolnosti pod kojima oni to
ne bi bili. Ako nekom oveku kaete da je budala, on e se, po pravilu,
naljutiti, ali on moe da bude svetac ili da umre od sranog napada
pre no to stigne da se razjari. Ako kresnete ibicom o kutiju, ona se
obino pali, ali moe da se slom A ili da bude vlana. Ako bacite kamen
u vazduh, on obino pada ponovo na zemlju, ali neki orao moe da ga
proguta, mislei da je ptica. Ako zaelite da pokrenete vau ruku, ona
se obino kree, ali ne ako ste paralizovani. Na taj nain svi zakoni
oblika A uzrokuje B mogu da imaju izuzetke, poto neto moe da se
umea i da osujeti oekivani rezultat.
Ipak, postoje razlozi ija e se snaga pokazati u estom delu,.
da se prihvate zakoni oblika A uzrokuje B, ako se to ini uz pogodne
predostronosti i ogranienja. Pojam manje ili vie postojanih fizikih
predmeta u svojoj zdravorazumskoj formi podrazumeva supstancu,
a kada se supstanca odbaci moramo da naemo neki drugi nain
da definiemo identitet jednog fizikog predmeta u razna vremena.
Mislim da se ovo mora uiniti pomou pojma kauzalni niz.pedan
niz dogaaja nazivam kauzalnim nizom ako, kada su dati od
njih, moemo da zakljuimo neto o drugima, a da nam nije potrebno
da znamo ma ta o okolmS Naprimer, ako su prozori i vrata u mojoj
sobi zatvoreni, i ja s vredfina na vreme primetim svog psa kako spava.
319
na ilimu, zakljuujem da je on bio tu ili bar negde u sobi onda kada

ga nisam primeivao. Foton koji putuje od jedne zvezde do mog oka
je jedan niz dogaaja koji se pokoravaju jednom unutranjem zakonu,
ali koji prestaju da mu se pokoravaju kada foton stigne do mog oka.
Kada dva dogaaja pripadaju jednom kauzalnom nizu, moe se rei
da je raniji uzrok kasnijem. Na ovaj nain zakoni oblika A uzrokuje
B mogu da sauvaju izvesnu valjanost. Oni su vani kada se radi o
percepciji i o postojanosti materijalnih predmeta.
Mogunost da se neto umea navela je fiziku da svoje zakone
iskazuje u obliku diferencijalnih jednaina za koje se moe smatrati
da iskazuju ono to tei da se dogodi. I, kao to je ve bilo objanjeno,
klasina fizika pretstavlja rezultantu vie uzroka koji dejstvuju isto
vremeno kao vektorski zbir, to znai da u izvesnom smislu svaki uzrok
proizvodi svoju posledicu kao da nijedan drugi uzrok ne deluje. Ali,
ustvari, elo shvatanje uzroka svodi se na shvatanje zakona. A
zakoni, kakvi se javljaju u klasinoj fizici, bave se tendencijama u jednom
trenutku. O onome to se stvarno dogaa moe se zakljuiti ako se
uzme vektorski zbir svih tendencija u jednom trenutku i ako se on
integrali da bi se iznaao rezultat posle jednog konanog vremena.
Svi empiriski zakoni izvedeni su zakljuivanjem iz jednog
konanog broja posmatranja koji je dopunjen interpolacijom i ekstrapolacijom. Uloga koju igra interpolacija ne shvata se uvek onako kako
zasluuje. Uzmimo, naprimer, prividno kretanje planeta. Mi pretpo
stavljamo da se one tokom dana kreu jednim putem koji se slae sa
putem koji smo posmatrali prethodne noi i koji emo posmatrati
sledee. Bila bi mogua hipoteza da planete postoje samo kada su
posmatrane, ali to bi uinilo zakone astronomije veoma komplikovanim.
Ako se primeti da se planete mogu fotografisati prilino kontinuirano,
isti problem javlja se i u pogledu fotografija: postoje li one kada ih
ni ko ne gleda? Ovo je ponovo pitanje interpolacije, a interpolacija je
opravdana injenicom da ona prua najjednostavnije zakone koji se
slau sa onim to je bilo posmatrano.
Isti princip vai i za ekstrapolaciju. Astronomija tvrdi ne
samo ta su planete radile u svim vremenima od kako postoje astronomi,
ve i ta e one initi i ta su inile kada nije bilo nikoga da ih posmatra.
esto se govori da se u osnovi ove ekstrapolacije nalazi neki drugi
princip, a ne onaj koji se nalazi i u osnovi interpolacije, ali se, ustvari,
radi o jednom i istom principu: izabrati najjednostavniji zakon koji
se slae sa poznatim injenicama.
Ipak, ako se ovo uzme kao postulat, mogu mu se staviti ozbiljne
primedbe. Jednostavan je neodreen pojam. tavie, esto se dogaa
da se jednostavan zakon posle izvesnog vremena pokae kao i su v ie
320
jednostavan, i daje pravi zakon komplikovaniji. Ali u ovim sluajevima
jednostavan zakon je obino p r ib li n o taan. Ako stoga tvrdimo samo
da je jedan zakon priblino taan, mi ne moemo biti optueni za
greku ako se nae neki drugi zakon koji je jo bolja aproksimacija.
Uniformnost prirode, na koju se esto poziva kao princip,
nema odreenog znaenja izuzev u vezi sa prirodnim zakonima. Ako
se unapred prihvati da postoje prirodni zakoni, princip uniformnosti
prirode tvrdi da prostor i vreme ne smeju da se ekpslicitno javljaju u
formulaciji zakona: zakoni moraju da budu isti u jednom delu prostorvremena kao i u drugom. Ovaj princip moe da bude istinit ili laan,
ali je u svakom sluaju nedovoljan kao postulat poto pretpostavlja
postojanje zakona.
Postojanje prirodnih vrsta nalazi se u osnovi mnogih prednaunih generalizacija kao to su psi laju ili drvo pliva. Sutina
jedne prirodne vrste je u tome to je ona jedna klasa predmeta koji
svi imaju izvestan broj osobina za koje se ne zna da su logiki povezane
izmeu sebe. Psi laju i ree i mau repovima, dok make mauu i predu
i liu se. Mi ne znamo zato bi svi lanovi jedne ivotinjske vrste trebalo
da imaju toliko zajednikih osobina, ali vidimo da ih imaju i svoja
oekivanja zasnivamo na onome to vidimo. Bili bismo zaprepaeni
ako bi jedna maka poela da laje.
Prirodne vrste nemaju samo bioloku vanost. Atomi i molekuli
su prirodne vrste, kao i elektroni, pozitroni i neutroni. Kvantna teorija
uvela je jedan novi oblik prirodnih vrsta svojim diskretnim nizom
energetskih nivoa. Sada je mogue da se konana struktura fizikog
sveta shvati ne kao kontinuirani tok, na nain konvencionalne hidrodinamike, ve na jedan vie pitagorejski nain, gde se modeli izvode
iz analogije sa gomilom same. Evolucija, iji se tok u Darvinovo vreme
irio od pretka ka pretku sada vri revolucionarne skokove pomou
mutacija i neredovnih proizvoda. Moda su ratovi i revolucije uinili
da nam je dosadila postepenost. Ali, bilo kako bilo, moderne naune
teorije su daleko vie skokovite i krivudave nego to je to bio miran
kosmiki tok ureenog progresa koji su zamiljali viktorijanci.
Ovo je od priline vanosti za indukciju. Ako se bavite jednom
osobinom koja moe da bude karakteristina za jednu prirodnu vrstu,
vi moete prilino bezbedno da je uoptite posle nekoliko pojedinanih
sluajeva. Laju li foke? Poto ih ujete oko desetak, vi sa uverenou
odgovarate da, poto ste unapred uvereni da ili sve foke laju ili nijedna
foka ne laje. Kada ste nali da nekoliko komada bakra dobro provode
elektricitet, bez oklevanja pretpostavljate da to vai za sav bakar. U
321
takvim sluajevima generalizacija ima jednu konanu a p r io r i verovatnou, i indukcija je manje nepouzdana nego u drugim problemima.
Kejnz ima jedan postulat kojim se, po njegovom miljenju,
mogu opravdati induktivni argumenti; on ga naziva principom ogra
niene raznovrsnosti. Taj princip je jedan oblik pretpostavke o prirodnim
vrstama. On je jedno od pomonih sredstava ka jednoj optoj pret
postavci koja, ako je istinita, ini nauni metod valjanim. Kasnije u
govoriti vie o njemu. Ono to je u ovom poglavlju reeno, samo je
anticipacija daljih izlaganja.
21 Ljudsko znanje
X GLAVA
PROSTOR-VREME I KAUZALITET
Fizika rasporeuje dogaaje u jednu etvorodimenzionalnu
mnoinu koja se zove prostor-vreme. Ta mnoina nastala je poboljanjem
starije mnoine stvari ureenih u razna vremena po prostoru. Sa
svoje strane ovo je bilo poboljanje mnoine nastale iz pretpostavke
tane korespondencije izmeu percepata i stvari. Nema sumnje da bi
fizika elela da zaboravi svoju istoriju koja, kao i istorije mnogih izgra
enih institucija, nije onoliko slavna koliko bi se elelo da bude. Ali,
naalost, njeno pravo na nau privrenost teko je odvojiti od njene
prole veze sa naivnim realizmom; ak i u svome najizvetaenijem
obliku ona jo uvek izgleda kao popravljanje teksta naivnog realizma.
Perceptualni prostor je jedna zdravorazumska konstrukcija
sastavljena od razliitih sirovina. To su vizuelne prostorne relacije:
gore-dole, levo-desno, dubina do izvesne udaljenosti (posle koje se
razlike u dubini ne mogu vie opaati). To su razlike u senzacijama
dodira koje nam omoguavaju da razlikujemo dodir na jednom delu
tela od dodira na drugom delu. To je neto neodreena sposobnost
da ocenimo pravac odakle dolazi neki zvuk. Najzad, to su korelacije
iskustava, od kojih je najvanija korelacija vida i dodira; odnosno
posmatranje kretanja i iskustvo delova naeg tela koji se kreu.
Od takvih sirovina (ono to sam sad naveo ni izdaleka ih ne
iscrpljuje) zdrav razum konstruie jedan jedini prostor koji sadri
i opaene i neopaene predmete. Opaeni predmeti identifikuju se sa
perceptima u skladu sa principima naivnog realizma. Neopaeni objekti
za zdrav razum su oni koje bismo opazili kada bismo se nalazili na
pravom mestu, sa ulima podeenim na odreen nain. To vai i za
predmete koje samo drugi opaaju, kao i za predmete (kao to je unutra
njost zemlje) koje niko ne opaa, ali o kojima zdrav razum moe da
zakljuuje.
Pri prelazu iz zdravorazumskog sveta u svet fizike zadravaju
se izvesne zdravorazumske pretpostavke, mada u neto modificiranom
obliku. Pretpostavljamo, naprimer, da nametaj u naoj sobi nastavlja
323
da postoji i kada ga ne vidimo^ Zdrav razum smatra da je ono to

nastavlja da postoji upravo ono sto' flfljvidimo kada gledamo, ali fizika
nam kae da je to samo spoljni uzrok onoga to vidimo, tj. ogroman
skup atoma koji podleu estim kvantnim transformacijama. Tokom
tih transformacija oni zrae energiju koja, kada doe u dodir sa ljudskim
telom, ima razne efekte, od kojih se neki zovu percepcije. Dva isto
vremena del jednog vizuelnog percepta imaju jednu odreenu vizuelnu
prostranu .relaciju koja je komponenta totalnog percepta; fiziki predmeti
koji odgovaraju ovim delovima mog totalnog percepta imaju relaciju
koja otprilike odgovara ovoj vizuelnoj prostornoj relaciji. Kada kaem
da ta relacija odgovara, mislim da je ona deo jednog sistema relacija
koje imaju u izvesnoj meri istu onu geometriju koju imaju i vizuelni
percepti, i da postavljanje fizikih predmeta u fizikom prostoru ima
relacije koje se mogu|otkriti sa postavljanjem perceptualnih predmeta
u perceptualnom prostoru^
Ali ta korespondencija nije ni u kom sluaju potpuna. Uzmimo,
jednostavnosti radi, nebeska tela onakva kakvim ih vidimo i onakva
kakva jesu. Kakvim ih vidimo, ona se ne razlikuju u pogledu razdaljine
od nas, ve izgledaju kao sjajne mrlje ili take na nebeskom svodu.
To e rei da je njihov poloaj u vidnom polju odreen samo sa dve
koordinate. Ali su nas pomraenja ubrzo dovela do gledita da sva
nebeska tela nisu, ustvari, podjednako udaljena od zemlje, ma da je
prolo mnogo vremena no to je razlika u udaljenosti zvezda
nekretnica bila prihvaena. Da bismo odredili poloaj jednog nebeskog
tela u odnosu na nas potrebne su nam tri polarne koordinate, r, 0, 0 .
Bilo je pretpostavljeno da 0 i 0 mogu da budu isti i za fiziku zvezdu
i za opaenu zvezdu, ali da r mora da bude izraunato; ustvari, dobar
deo astronomije se bavi izraunavanjem tog r. Pretpostavka da su 0 i 0
isti i u vizuelnom i u fizikom prostoru ekvivalentna je pretpostavci
da svetlost putuje pravim linijama. Posle izvesnog vremena pokazalo
se da ova pretpostavka nije potpuno istinita, ali je ona jo uvek dovoljno
istinita kao prva aproksimacija.
Koordinate 0, 0 astronomskog prostora, iako imaju priblino
iste numerike vrednosti kao 0, 0 vizuelnog prostora, nisu identine
sa njima. Kada bi bile identine, hipoteza da se svetlost ne kree u
potpuno pravim linijama bila bi besmislena. Ovo pokazuje vezu i
razliku izmeu prostora koji vidimo, gledajui nono nebo, i astronom
skog prostora koji konstruiu astronomi. Ta veza odrava se to je
mogue bliskijom, ali se posle jedne odreene take mora napustiti
ako treba da verujemo u relativno jednostavne zakone kojima se pokorava
realno i prividno kretanje nebeskih tela.
Male udaljenosti od nas ne procenjuju se razraenim metodima
astronomije. Mi moemo da otprilike vidimo male udaljenosti, iako
21*
324
i
stereoskop proizvodi ovaj efekat na,'jedan varljiv nain. Mi prosu

ujemo da su stvari koje dodiruju nae telo blizu onog del tela koji
dodiruju. Kada nas stvari ne dodiruju mi ponekad moemo da se
pokrenemo da bismo ih dodirnuli. Koliina potrebnog kretanja onda
otprilike meri njihovu poetnu udaljenost od nas. Tako imamo tri
zdravorazumska naina ocenjivanja udaljenosti vizuelnih predmeta na
povrini zemlje. Nauka ih upotrebljava kao osnovu za svoj nain cenjivanja daljine, ali ih popravlja pomou fizikih zakona koji su
zakljueni na osnovu toga to su se pretpostavili ti zdravorazumski
naini procenjivanja udaljenosti. Ceo ovaj proces lii na krpljenje.
Ako su zdravorazumske procene daljina i veliina otprilike tane, tada
su izvesni fiziki zakoni otprilike tani. Ako su ti zakoni potpuno tani,
zdravorazumske procene se moraju neto doterat^. Ako su razni zakoni
u protivrenosti jedan sa drugim, oni se m oriji podesiti tako da ta
protivrenost nestane. Tako posmatranje" i tgrija deluju jedno na
drugo; ono to se u naunoj fizici naziva pbsmatranjem obino je
neto u emu se nalazi umeano prilino teorije/
Ostavimo sada razmatranja o etapama koje su dovele do
teoriske fizike i uporedimo zavreni fiziki svet sa svetom zdravog
razuma. Pretpostavimo da vidim maslaak i zumbul; zdrav razum kae
da je maslaak ut, a zumbul plav. Fizika kae da elektromagnetski
talasi raznih frekvencija polaze od sunca i stiu do ova dva cveta; kada
stignu do njih, maslaak odbija talase ija frekvencija proizvodi senzaciju
utog, a zumbul one ija frekvencija proizvodi senzaciju plavog. Ta
razlika potie od neke razlike u strukturi ova dva cveta. Tako, iako
plavo i uto postoje samo ako postoji oko, razlika meu njima dozvo
ljava nam da zakljuimo o razlici meu fizikim predmetima u pravcu
u kome vidimo plavo, odnosno uto.
^
Zdrav razum konstruie jedan jedini prostor koji sadri stvari
koje su kombinacija osobina otkrivene raznim ulima kao to je toplo,
tvrdo, sjajno. Te stvari zdrav razum postavlja u jedan trodimenzi
onalan prostor u kome se udaljenost ne moe proceniti zdravorazumskim
metodama, sem ako nije mala. Sve do skora u fizici se zadralo neto
nalik na stvari, ali se tamo to zvalo materija i od svih osobina
ostao mu je samo poloaj u prostoru. Poloaj jednog komada materije
u prostoru bio je otprilike identian sa poloajem odgovarajue stvari,
sa izuzetkom toga da se udaljenost, ako je velika, morala sraunavati
razraenim naunim metodima.
U tom traenju i izbiranju meu zdravorazumskim uverenjima, fizika je postupala bez formulisnih principa, ali ipak po jednom
potsvesnom planu koji moramo da pokuamo da uinimo eksplicitnim.
U jednom delu toga plana treba da se zadri onoliko zdravorazumskog sveta koliko je mogue bez nepodnoljivog komplikovanja, drugi
325
deo tog plana treba da prui takve ne-opovrgljive pretpostavke koje
e dovesti do jednostavnih kauzalnih zakona. Ovaj drugi postupak
ve se nalazi u zdravorazumskoj veri u stvari: mi ne verujemo da
vidljivi svet prestaje da postoji kada zatvorimo oi, i smatramo da
maka postoji i onda kada krade mleko kao i onda kada je kanja
vamo zbog toga. Sve ovo je verovatno zakljuivanje : logiki je mogue
da se pretpostavi da se svet sastoji od mojih percepata, i zakljuivanje
na zdravorazumski svet, kao i na svet fizike, nije demonstrativno.
Ali za sada ne elim da idem dalje od zdravog razuma; ono to elim
jeste da razmotrim prelaz sa zdravog razuma na fiziku.
Moderna fizika je udaljenija od zdravog razuma nego to
je to bila fizika devetnaestog veka. Ona se oslobodila materije zamenivi je nizovima dogaaja; napustila je kontinuitet u mikroskopskim
pojavama; i zamenila je strogi deterministiki kauzalitet koji se tie
svake individualne pojave statistikim proecima. Ali je ona zadrala
mnogo toga iji je izvor zdrav razum. Determinizam i kontinuitet
postoje jo uvek kada se radi o makroskopskim pojavama, a za mnoge
svrhe jo uvek postoji materija.
Svet fizike sadri vie nego to sadri svet percepata, a u izvesnom smislu i vie nego to sadri svet zdravog razuma. Meutim,
dok ih on prevazilazi u kvantitetu, on je siromaniji od njih po kvali
tativnoj raznovrsnosti. Ali se zdrav razum i fizika dodaju perceptima
po pretpostavci da stvari ne prestaju da postoje kada ih niko ne posmatra, i da se o nikad neopaenim stvarima esto moe zakljuivati. Fizika
se dodaje elom teorijom mikroskopskih pojava; ono to ona tvrdi
o atomima i njihovoj istoriji prevazilazi ono to zdrav razum dozvo
ljava sebi da zakljuuje.
^
Postoje dve naroito vane vrste lanaca dogaaja: prvo,,
oni koji sainjavaju istoriju jednog datog komada materije; drugo*
oni koji povezuju jedan predmet sa njegovom percepcijom. Sunce,
naprimer, ima svoju biografiju koja se sastoji od svega onoga to se
dogaa u delu prostor-vremena koji ono zauzima; za tu biografiju
se moe rei da j e sunce. Ono takoe emituje zraenja od kojih neka
stiu do oiju i mozgova i uzrokuju ono to se naziva videti sunce.
Govorei uopte, prvi skup dogaaja sastoji se od kvantnih prelaza*
a drugi od energije zraenja. Tako postoje i dva odgovarajua skupa
kauzalnih zakona jedan koji povezuje dogaaje koji pripadaju
istom komadu materije, drugi koji povezuje delove istog zraenja.
Postoji, takoe, i trei skup zakona koji se tie prelaza energije u atomu
u energiju zraenja i obrnuto.
Opaanje kakvog ga introspektivno znamo potpuno se razli
kuje od dogaaja koje razmatra fizika. Stoga, ako treba da postoji
zakljuivanje sa percepata na fizika pojavljivanja ili sa fizikih pojav
326
ljivanja na percepte, potrebni su nam zakoni koji p r im a f a c i e nisu

fiziki. Sklon sam da mislim da se fizika moe interpretirati tako da
u sebi sadri te zakone, ali zasad neu razmatrati ovu mogunost.
Na problem je, stoga, ovaj : uzimajui percepte onakve kakve ih znamo
u iskustvu i fizika pojavljivanja onakva kako ih tvrdi fizika, koje
to zakone znamo koji ih meusobno povezuju i dozvoljavaju zaklju
ivanje sa jednih na druga?
Delimino odgovor je ve poznat zdravom razumu. Mi vidimo
kada svetlost stie do oka, ujemo kada zvuk stie do uha, imamo
senzacije dodira kada se nae telo dodiruje sa neim drugim i tako
dalje. Ovi zakoni nisu ni zakoni fizike ni fiziologije sem u sluaju da
se fizika podvrgne jednoj radikalnoj reinterpretaciji. To su zakoni
koji iskazuju fizike antecedente percepcija. Ti antecedenti su deli
mino izvan tela onoga koji percipira (izuzev u sluaju kada on perci
pira neto u svom sopstvenom telu), delimino u njegovim ulnim
organima i nervima, delimino u mozgu. Otkae li ijedan od ovih
antecedenata, percepcije nema. Ali sa druge strane, ako je jedan od
ovih antecedenata uzrokovan na neki neuobiajen nain, percept e
biti isti onakav kakav bi bio da je uzrokovanje normalno i onaj koji
percipira moe da bude prevaren naprimer, neim vienim u ogle
dalu ili neim to uje preko radija, ako nije navikao ni na ogledala
ni na radio.
Svako pojedinano zakljuivanje sa jedne percepcije na jedan
fiziki predmet moe, dakle, da bude pogreno u tom smislu to uzro
kuje oekivanja koja se ne ispunjavaju. Ali o b i n o ono nee biti pogreno
u tom smislu, poto navika takvog zakljuivanja mora da je bila obra
zovana posle jednog velikog broja sluajeva u kojima je ono bilo oprav
dano. Ali ovde je potrebno jo malo preciznosti. Sa praktine take ,
gledita zakljuivanje sa percepata opravdano je ako izaziva oeki
vanja koja su verifikovana. Ipak, sve se ovo nalazi u oblasti percepata.
Ono to iz toga sledi jeste da se naa zakljuivanja o fizikim predme
tima slau sa iskustvom, ali mogu da postoje i druge hipoteze koje
se isto tako slau.
Opravdanje naeg zakljuivanja sa percepcija na fizike
predmete zavisi od doslednosti celog sistema. Prvo, od obinih per
cepcija mi dolazimo do jedne elementarne fizike; to je dovoljno da
bismo stavili snove, iluzije itd. koji protivree naoj elementarnoj
fizici u jednu zasebnu kategoriju. Tada se prihvatamo posla da popra
vimo nau elementarnu fiziku tako da ona moe u sebe da ukljui
i te izuzetne pojave. Postoji, naprimer, savreno dobra fizika teorija,
iluzija. Tako uimo da budemo kritini i obrazujemo pojam izvebani
posmatra. Mi smo kritini u pogledu percepata u ime zakona, a
kritini smo u pogledu zakona u ime percepata; postepeno, kako se
327
fizika poboljava, uspostavlja se sve vra i vra harmonija izmeu
percepata i zakona.
Ali, kada kaem da postajemo kritini u pogledu percepata,
moram da izbegnem jedan nesporazum. Izvesno je da se percepti
javljaju i teorija koja eli da ih porekne pogrena je; ali neki od njih,
prouzrokovani na neki neuobiajen nain, navode zdrav razum na
pogrene zakljuke. Iluzije su dobar primer za ovo. Ako vidim jezero
koje je samo iluzija, vidim ono to vidim isto onako kao to bih video
i stvarno fiziko jezero ; ja greim ne u pogledu percepta, ve u pogledu
onoga to on implicira. Percept ini da mislim da u, ako idem u izvesnom pravcu, doi do vode za pie; i to je ono u emu sam ja obmanut,
ali moj vizuelni percept moe da bude tano isto ono to bi bio kada
bi se tamo stvarno nalazila voda. Ako je adekvatna, moja fizika mora
da objasni ne samo da tamo nema vode, ve i zato se ini da je tamo
voda. Pogrena percepcija je pogrena ne u pogledu samog percepta,
ve u pogledu njegovih kauzalnih korelata, antecedenata i konsekvenata. Pogreka esto lei u animalnom zakljuivanju. injenica da
animalna zakljuivanja mogu da budu pogrena jedan je od razloga
to se ona smatraju kao zakljuivanja.
____
Relacija fizikih zakona prema iskustvu nije nimalo jedno
stavna. Najoptije reeno, iskustvo moe da porekne zakone, ali ne
moe da ih dokae. To e rei da oni tvrde vie nego to samo iskustvo
doputa. U sluaju iluzije, ako sam poverovao da je ona stvarnost,
i isto tako pretpostavio da jedno veliko jezero ne moe da se isui za
nekoliko sati, mogu da otkrijem da me je iluzija navela na lano uverenje. Ali ovde lano uverenje moe da bude i uverenje da jedno jezero
ne moe da se isui za nekoliko sati. Uverenje da materijalni predmeti
traju i u intervalu izmeu dva posmatranja je uverenje koje se moe
logiki dokazati posmatranjem. Recimo, da sam postavio hipotezu
da se stolovi kada ih niko ne posmatra, pretvaraju u kengure; to bi
fizike zakone uinilo veoma komplikovanim, ali nijedno posmatranje ne bi moglo da odbaci tu hipotezu. Zakoni fizike u onom obliku
u kome ih prihvatamo moraju ne samo da se slau sa posmatranjem,
ve moraju da imaju, u pogledu onoga to nije posmatrano, izvesne
karakteristike jednostavnosti i kontinuiteta koje se empiriski ne mogu
demonstrirati. Uopte, mislimo da na fizike pojave ne utie to to su
one posmatrane, ma da se misli da to nije sasvim istinito, kada se radi
o mikro-pojavama. na kojima se zasniva kvantna teorija.
Fizika, ako pretpostavimo da je usavrena, mora da ima
dve osobine. Na prvom mestu, ona treba da predvia percepte; nijedna
percepcija ne srne da bude protivna onome na ta nas fizika navodi
da oekujemo. Na drugom mestu, ona mora da pretpostavi da se neposmatrana fizika pojavljivanja pokoravaju kauzalnim zakonima, to
328
je mogue slinijim onima koje zakljuujemo iz kontinuiranog posmatranja. Ako, naprimer, posmatram telo koje se kree, primeujem
da je to kretanje kontinuirano; stoga, pretpostavljam da je svako kre
tanje, posmatrano ili ne, priblino kontinuirano.
To nas dovodi do pitanja o kauzalnim zakonima i fizikom
prostor-vremenu. Videli smo da se fiziko prostor-vreme izvodi putem
zakljuka iz perceptualnog prostora i vremena; ono sadri sva posmatrana pojavljivanja, kao i sva neposmatrana. Ali, kako je ono izvedeno
putem zakljuka, odreivanje poloaja jednog pojavljivanja u njemu
takoe je izvedeno putem zakljuka. Odreivanje poloaja dogaaja
u fizikom prostor-vremenu vri se pomou dva metoda. Prvo, postoji
korelacija izmeu perceptualnog prostora i vremena i fizikog prostorvremena, iako je ova korelacija samo gruba i priblina. Drugo, kau
zalni zakoni fizike pripisuju jedan redosled dogaajima i odreivanje
poloaja neposmatranih dogaaja u prostor-vremenu vri se delimino
pomou njih.
Kauzalni zakon, kako ja upotrebljavam taj izraz, je ma kakav
zakon koji, ako je istinit, omoguava da se sa jednog izvesnog broja
dogaaja zakljui neto o nekim drugim dogaajima. Naprimer, pla
nete se kreu u elipsama je jedan kauzalan zakon. Ako je taj zakon
istinit, pet podataka (teoriski) omoguavala bi nam da izraunamo
putanju planete poto pet taaka odreuju jednu elipsu. Ipak, veina
zakona nije tako jednostavna, oni se obino izraavaju diferencijalnim
jednainama. Kada su tako izraeni, oni pretpostavljaju jedan red:
svaki dogaaj mora da ima etiri koordinate i susedni dogaaji su
oni ije se koordinate vrlo malo razlikuju. Ali sada se postavlja pitanje :
kako pripisujemo koordinate dogaajima u fizikom prostor-vremenu?
Smatram da se pri tome koristimo kauzalnim zakonima. To e rei
da je relacija kauzalnih zakona i prostor-vremenskog reda reciprona.
Ispravan iskaz je ovaj : Dogaaji se mogu rasporediti po jednom etvorodimenzionalnom redu takvom da su oni, kada su tako rasporeeni,
meusobno povezani kauzalnim zakonima koji su priblino kontinui
rani, t.j. dogaaji, ije se koordinate vrlo malo razlikuju, i sami se
malo razlikuju. Ili : Kada je dat ma koji dogaaj, postoji jedan niz veoma
slinih dogaaja u kome se vremenska koordinata kontinuirano menja
od malo manje ka malo veoj od vremenske koordinate datog doga
aja, i u kome se prostorne koordinate kontinuirano menjaju u okolini
prostorne koordinate datog dogaaja. Izgleda da ovaj princip ne vai
za kvantne prelaze, ali vai za makroskopske dogaaje i za sve doga
aje gde nema materije (kao to su svetlosni talasi).
Korelacija izmeu fizikog i perceptualnog prostor-vremena,
koja je samo priblina, odvija se na sledei nain. U vizuelnom pro
storu, ako su predmeti dovoljno blizu da se razlika u dubini moe
329
opaziti, svaki vizuelni percept ima tri polarne koordinate koje se mogu
nazvati udaljenost, gore-dole i desno-levo. Sve su to kvaliteti percepta
i mogu se meriti. Moemo pripisati iste numerike koordinate fizikim
predmetima za koje kaemo da ih vidimo, ali te koordinate, onda,
vie nemaju isto znaenje koje su imale u vizuelnom prostoru. Zbog
toga to nemaju isto znaenje, korelacija moe da bude samo gruba,
naprimer, ako jedan predmet posmatramo kroz neki medijum koji
prelama svetlost. Ali, iako je ta korelacija gruba, ona je vrlo korisna
za uspostavljanje pive aproksimacije koordinata dogaaja u fizikom
prostor-vremenu. Dalje popravke vre se pomou kauzalnih zakona,
za koje prelamanje svetlosti moe ponovo da poslui kao primer.
Nema nijednog logikog razloga da postoje takvi zakoni
ili neka poznata relacija koja utvruje etvorodimenzionalni red meu
dogaajima. Uobiajeni argument za prihvatanje fizikih zakona
jeste da su oni najjednostavnije dosada pronaene hipoteze koje su
u saglasnosti sa posmatranjem gdegod je posmatranje mogue. Ipak,
oni nisu jedine hipoteze koje su u saglasnosti sa posmatranjem. Niti
je jasno s kakvim pravom mi objektiviziramo nae davanje prednosti
je d n o s ta v n im zakonima.
Ono to fizika govori o svetu mnogo je apstraktnije nego
to izgleda, zato to zamiljamo da je njen prostor ono to znamo
iz svog iskustva, a njena materija ona vrsta stvari koje oseamo kao
tvrde kada ih dodirnemo. Ustvari, ak i da pretpostavimo da je fizika
istinita, ono to znamo o fizikom svetu veoma je malo. Razmotrimo,
prvo, teorisku fiziku apstraktno, a zatim u odnosu prema iskustvu.
Kao apstraktni sistem, fizika, zasada, kae otprilike ovo:
postoji jedna mnoina, nazvana mnoina dogaaja, koja ima jedan
sistem relacija meu svojim lanovima i ona pomou tog sistema rela
cija stie izvesnu etvorodimenzionalnu geometriju. Postoji jedan
izvan-geometriski kvantitet koji se zove energija koji je nejednoliko
rasporeen po toj mnoini, ali ije konane koliine postoje u svakoj
konanoj zapremini. Totalna koliina energije je konstantna. Zakoni
fizike su zakoni o promenama distribucije energije. Da bismo iska
zali te zakone moramo da razlikujemo dve vrste oblasti, one koje se
nazivaju praznim i one za koje se kae da sadre materiju. Postoje
veoma mali materijalni sistemi koji se nazivaju atomi; svaki atom
moe da sadri ma koji od izvesnih diskretnih prebrojivih nizova koli
ina energije. Ponekad on iznenada otpusti jednu konanu koliinu
energije u ne-materijalnu okolinu, ponekad on iznenada apsorbuje
jednu konanu koliinu energije iz okoline. Zakoni o tim prelazima
sa jednog energetskog nivoa na drugi samo su statistiki. Ako jedan
dati period vremena nije isuvie kratak, postojae, za jedno dato stanje
330
okoline izvestan broj prelaza svake mogue vrste od kojih su manji

prelazi uobiajeniji od veih. Taj broj se moe izraunati.
U praznom prostoru zakoni su jednostavniji i odreeniji.
Delii energije koji naputaju jedan atom ire se podjednako u svim
pravcima putujui brzinom svetlosti. Putuje li jedan deli kao talas
ili kao mala estica ili kao neto to je kombinacija i jednog i drugog,
stvar je konvencije. Sve se dogaa prosto, sve dok energija koja zrai
ne stigne do jednog atoma, a tada atom moe da apsorbuje jednu
konanu koliinu energije sa istom individualnom neodreenou
i statistikom pravilnou koja vai i za emisiju energije iz atoma.
Koliina energije koju emituje jedan atom u jednom datom
prelazu odreuje frekvenciju energije zraenja koja iz toga proizilazi. A to sa svoje strane odreuje kakav efekat energija zraenja moe
da ima na ma koju materiju koju moe da sretne. Frekvencija je
re koja se upotrebljava u vezi sa talasima, ali ako se talasna teorija
svetlosti odbaci, frekvencija se moe uzeti kao merljivi, ali neodre
eni kvalitet jednog zraenja. Ona se meri svojim efektima.
Toliko o teoriskoj fizici kao jednom apstraktnom logikom
sistemu. Ostaje nam da razmotrimo kako je ona povezana sa iskustvom.
Ponimo sa geometrijom prostor-vremena. Mi uzimamo da
se poloaj jedne take u prostor-vremenu moe odrediti pomou etiri
realna broja koji se nazivaju koordinatama. Isto se tako pretpostavlja,
iako to nije bitno, da svakom skupu etiri realna broja kao koordi
natama (ako nije i suvie veliki) odgovara jedan poloaj u prostorvremenu. Uprostiemo izlaganje, ako prihvatimo ovu pretpostavku.
Tada je broj poloaja u prostor-vremenu jednak broju realnih brojeva,
koji se zove c. Sada, o svakoj klasi c entiteta moemo da tvrdimo
svaku geometriju u kojoj postoji jedan-prema-jedan korespondencija
izmeu jednog poloaja i jednog konanog ureenog skupa realnih
brojeva (koordinata). Stoga nam specifikovanje geometrije jedne mno
ine ne kae nita ako ureujua relacija nije data. Poto je namera
fizike da daje empirisku istinu, ureujua relacija ne srne da bude
isto logika, kakva bi se mogla konstruisati u istoj matematici, ve
mora da bude relacija ija je definicija izvedena iz iskustva. Ako je
ureujua relacija izvedena iz iskustva iskaz da prostor-vreme ima
takvu-i-takvu geometriju ima supstancijelni empiriski sadraj, koji
nema ako ta relacija nije izvedena iz iskustva.
Mislim da bi ureujua relacija trebalo da bude kontiguitet
ili komprezentnost, u smislu u kome ih znamo u ulnom iskustvu.
Neto se mora rei o njima.
Kontiguitet je osobina data u vidu i dodiru. Dva del vidnog
polja su kontiguentna ako se njihove vidljive razdaljine i uglovne
koordinate (gore-dole, desno-levo) veoma malo razlikuju. Dva del
331
mog tela su kontiguentna ako se kvaliteti pomou kojih odreujem

dodir na njih razlikuju veoma malo. Kontiguitet je kvantitativan,
i stoga nam omoguava da stvorimo nizove percepata: ako su A, B
i C kontiguentni, ali je B kontiguentnije A i C nego to su to oni meu
sobno, B treba staviti izmeu A i C. Postoji takoe kontiguitet u vre
menu. Kada sluamo jednu reenicu prva i druga re su kontiguentnije
od prve i tree. Pomou prostornog i vremenskog kontiguiteta, naa
se iskustva >na jedan odreeni nain mogu rasporediti u jednu ure
enu mnoinu. Moemo da pretpostavimo da je ta ureena mnoina
deo ureene mnoine fizikih dogaaja, i da je ureena istom relacijom.
to se mene tie, ja dajem prednost relaciji komprezentnosti. Ako upotrebimo tu relaciju, pretpostavljamo da svaki dogaaj
zauzima jednu konanu koliinu prostor-vremena, to jest, da nijedan
dogaaj nije ogranien na jednu taku prostora i jedan trenutak vre
mena. Kae se da su dva dogaaja komprezentna ako se poklapaju
u prostor-vremenu; to je definicija za apstraktnu fiziku. Ali, kao to
smo videli, nama je potrebna jedna definicija izvedena iz iskustva.
Kao ostensivnu definiciju iz iskustva, dao bih sledeu: Dva doga
aja su komprezentna ako se nalaze u istom odnosu u kome se
nalaze dva istovremena del jednog iskustva. U svakom trenutku ja
vidim izvesne stvari, ujem izvesne stvari, dodirujem izvesne stvari,
oekujem izvesne stvari i seam se izvesnih stvari. Svi ovi percepti,
seanja i oekivanja dogaaju mi se sada; rei u da su oni uzajamno
komprezentni. Pretpostavljam da ova relacija, koju znam u svom
sopstvenom iskustvu, moe da postoji i meu dogaajima koji nisu
u iskustvu, i da moe da bude relacija pomou koje se konstruie prostorvremenski red. Posledica ovoga jeste da su dva dogaaja komprezentna
kada se poklapaju u prostor-vremenu, to, ako se uzme da je prostorvremenski red ve odreen, moe u n u tar f i z i k e da poslui kao defini
cija komprezentnosti.
Komprezentnost nije isto to i istovremenost, iako je impli
cira. Komprezentnost, kako je ja shvatam, mora se uzeti kao saznata
iskustvom, i ona ima samo ostensivnu definiciju. Niti bih kompre
zentnost definisao kao istovremenost u iskustvu jedne linosti. Ovoj
definiciji bih stavio dve primedbe: prvo, da ne moe da se proiri na
fizika pojavljivanja koja nisu ni u ijem iskustvu; drugo, da je isku
stvo neodreena re. Rekao bih da je jedan dogaaj u iskustvu
ako potstie obrazovanje jedne navike, a to se, govorei uopte, dogaa
samo tamo gde ima ive materije. Ako je ovo tano, iskustvo nije
osnovni pojam.
Sada se postavlja pitanje: moe li se prostorno-vremenski red
konstruisati samo pomou komprezentnosti, ili nam je potrebno jo
i neto drugo? Uzmimo jednu uproenu hipotezu. Pretpostavimo
332
da postoji rt dogaaja, a l3 a 2, . . . , i pretpostavimo da je a x komprezentno samo sa a 2, a a 2 je komprezentno sa a x i a 3, a z sa a 2 i 4, i tako

dalje. Tada moemo da konstruiemo redosled a v a 2i . . . a n. Rei
emo da je jedan dogaaj izmeu dva druga ako je komprezentan
sa njima, ali oni nisu meusobno komprezentni ; i, optije, ako su
a , b i c tri razliita dogaaja, rei emo da je b izmeu a i c ako su
dogaaji komprezentni sa a i c vlastiti deo dogaaja komprezentnih
sa b . Ovo se moe uzeti kao definicija izmeu. Ako joj dodamo
pogodne aksiome iz nje e nastati red koji elimo.
Treba primetiti da ne moemo da konstruiemo prostorvremenski red pomou Ajntajnove relacije interval. Interval izmeu
dva del jednog zraka svetlosti je nula, ali mi ipak moramo da razli
kujemo zrak koji ide od A do B od onoga koji ide od B ka A. Ovo
pokazuje da samo interval nije dovoljan.
Ako se izloena taka gledita prihvati, take u prostorvremenu postaju klase dogaaja. O ovome sam govorio u A n a liz i
m a te r ije , kao i u VI i VIII poglavlju ovog del, i, stoga, se vie neu
zadravati na tome.
Toliko o definiciji prostor-vremenskog reda pomou iskustva.
Ostaje da se iskae veza fizikih dogaaja u spoljnom svetu sa ceptima.
Kada energija koju materija emituje kao rezultat kvantnih
prelaza dopre, bez daljih kvantnih prelaza, do jednog del ljudskog
tela, ona potstie jedan niz kvantnih prelaza koji konano stiu do
mozga. Ako prihvatimo maksimu isti uzroci, iste posledice sa njenom
posledicom razliiti efekti, razliiti uzroci sledi da dva niza energije
zraenja koji padaju na istu taku tela uzrokuju razliite percepte;
poto mora da postoji razlika u tim nizovima, mora da postoji razlika
i u kvantnim prelazima iz kojih su oni nastali. Pretpostavljajui posto
janje kauzalnih zakona, izgleda da se ovome ne moe nita primetiti,
i to je osnova za zakljuivanje sa percepcija na materijalni izvor pro
cesa kojim su one uzrokovane.
Mislim ma da to kaem sa oklevanjem da razlikovanje
prostorne i vremenske udaljenosti zahteva razmatranje kauzalnih
zakona. To e rei da, ako postoji jedan kauzalni zakon koji povezuje
dogaaj A sa dogaajem B, A i B su odvojeni u vremenu, i stvar je
konvencije hoemo li ih smatrati odvojenima i u prostoru. Ipak, postoje
izvesne tekoe u ovom shvatanju. Nekoliko ljudi mogu da vide ili
uju neto istovremeno i u ovom sluaju postoji kauzalna veza bez
vremenskog intervala. Ali u ovom sluaju veza je posredna, kao to
je ona koja povezuje brau ili brau od strieva; to e rei, ona ide
prvo od efekta ka uzroku, a zatim od uzroka ka efektu. Ali, kako
da razlikujemo uzrok od efekta pre no to smo uspostavili vremenski
333
redosled? Edington kae da mi to inimo pomou drugog zakona

termodinamike. U sferikom zraenju mi uzimamo da zraci putuju
o d centra, a ne k a centru. Ali ja bih, poto elim da poveem fiziku
sa iskustvom, rekao da mi uspostavljamo vremenski redosled
pomou seanja i naeg neposrednog iskustva vremenskog sledovanja.
Ono ega se seamo nalazi se, po definiciji, u prolosti; a u prividnoj
sadanjosti postoji ranije i kasnije. Sve to je komprezentno sa neim
ega se seahio, ali ne sa mojim sadanjim iskustvom, takoe je u pro
losti. Sa ovog polazita moemo da proirimo definiciju vremenskog
redosleda, kao i razlikovanje prolosti i budunosti korak po korak
na sve dogaaje. Tada moemo da razlikujemo uzrok od efekta i da
kaemo da su uzroci uvek raniji od efekata.
Po ovoj teoriji postoje izvesni elementi koji se neizmenjeni
prenose iz sveta ula u svet fizike. To su: relacija komprezentnosti,
relacija ranije i kasnije, neki elementi strukture i razlike u izvesnim
okolnostima t.j. kada u iskustvu imamo razliite senzacije koje
pripadaju istom ulu, moemo da pretpostavimo da se njihovi uzroci
razlikuju. To je ostatak naivnog realizma u fizici. On ostaje u fizici
na prvom mestu zbog toga to protiv njega ne postoji nijedan pozi
tivni argument, jer se fizika slae sa poznatim injenicama; kao i zbog
toga to nas predrasuda navodi da se drimo naivnog realizma, kadgod
se on ne moe oboriti. Postoje li neki bolji razlozi od ovih za prihvatanje fizike, ostaje da se ispita.
PETI DEO
V ER O V A T N O A
U V O D
Opte je priznato da se zakljuivanja nauke i zdravog razuma razli

kuju od zakljuivanja deduktivne logike i matematike u jednom veoma va
nom pogledu, naime, da je zakljuak, kada su premise istinite i rasuivanje
ispravno, samo verovatan. Mi imamo razloga da verujemo da e sunce izai
sutra, i svi e se sloiti da se moemo, u praksi, ponaati kao da ti razlozi
opravdavaju izvesnost. Ali kada ih ispitamo vidimo da oni ostavljaju, iako
malo, mesta sumnji. Postoje tri vrste opravdane sumnje. to se tie prve dve
vrste: sa jedne strane, mogu da postoje relevantne injenice koje ne znamo;
sa druge, zakoni koje treba da prihvatimo da bismo predvideli budunost
mogu da budu neistiniti. Onaj prvi razlog sumnji ne zanima nas mnogo u
ovom istraivanju, ali ovaj drugi zahteva da se podrobno ispita. Ali postoji
i jedna trea vrsta sumnji koja nastaje kada znamo jedan zakon koji nam tvrdi
da se neto obino dogaa, ili moda u jednoj ogromnoj veini sluajeva,
iako ne uvek. U ovom sluaju imamo prava da oekujemo ono to se obino
dogaa, ma da ne sa potpunim poverenjem. Naprimer, ako neko baca kocke
retko se dogaa da e baciti dve estice deset puta uzastopce, iako to nije
nemogue; mi stoga imamo prava da oekujemo da se to nee dogoditi, samo
to nae oekivanje treba da bude oseneno sumnjom. Sve ove vrste sumnji
podrazumevaju neto to se moe nazvati verovatnoa, ali ova re moe
da ima razliita znaenja koja je vano da razdvojimo.
Matematika verovatnoa nastaje uvek iz kombinacije dva stava
od kojih jedan moe da bude potpuno poznat, a drugi potpuno nepoznat.
Ako izvlaim karte iz jednog pila, kakvi su izgledi da u izvui keca? Ja
znam konstrukciju jednog pila karata i znam da je svaka trinaesta karta kec,
ali ja ne znam nita o tome koju u kartu izvui. Ali ako kaem verovatno je
daje Zaratustra postojaoja kaem neto o stepenu neizvesnosti ili verodostojnosti koji se pridaje stavu Zaratustra je postojao. Ovo je neto sasvim
razliito od matematike verovatnoe, ma da su u mnogim sluajevima ova
dva pojma meusobno povezana.
Nauka se bavi time to izvodi zakone iz pojedinanih sluajeva.
Zakljuak ove vrste ne moe da bude deduktivan sem ako, uz pojedinane
22 Ljudsko znanje
338
sluajeve, meu naim premisama ne postoje i opti zakoni; logiki je ovo

oigledno. Ponekad se misli da ako pojedinane injenice ne mogu da jedan
opti zakon uine izvesn im , one mogu da ga uine verovatnim . Pojedinane
injenice mogu svakako da uzrokuju uverenje u jedan opti stav: to to smo
videli pojedinane ljude da umiru navelo nas je da verujemo da su svi ljudi
smrtni. Ali ako mi opravdano verujemo da su svi ljudi smrtni to mora da
bude stoga to su, principski, izvesne pojedinane injenice dokazi optih
zakona. A poto deduktivna logika ne poznaje nijedan takav princip, svaki
princip koji opravdava zakljuivanje sa pojedinanog na opte mora da bude
jedan prirodni zakon, tj. iskaz da stvarni svet ima izvesne karakteristike za
koje je sasvim mogue da ih i nema. Takav princip ili principe, pokuau da
potraim u estom delu ove knjige; u Petom delu tvrdiu samo da indukcija
prostim nabrajanjem nije takav princip, i da se, ukoliko se ona strogo ne
ogranii, moe pokazati da je takva indukcija bezvredna.
U nauci, mi zakljuujemo ne samo o zakonima ve i o pojedinanim
injenicama. Ako u novinama proitamo da je kralj mrtav, mi zakljuujemo
da je on mrtav; ako moramo da dugo putujemo vozom bez izgleda na ruaki
zakljuujemo da emo biti gladni. Sva takva zakljuivanja mogu se opravdat,
samo ako je mogue utvrditi zakon e. Kad ne bi bilo optih zakona, znanje
svakog oveka bilo bi ogranieno na njegovo sopstveno iskustvo. Potrebnije
je da bude zakona, nego da oni budu poznati. Ako je A uvek praeno B,
ivotinja koja vidi A oekuje B. Moe se rei da ivotinja zna da B dolazi
posle A, iako ne zna opti zakon. Ali, iako se izvesno znanje o jo neopaenim
injenicama moe stei na ovaj nain, nemogue je otii mnogo daleko, a
da se ne zna opti zakon. Takvi zakoni, uopte, iskazuju verovatnoe (u
izvesnom smislu) i sami su samo verovatni (u drugom smislu). Napr. verovatno je (u jednom smislu) da je, ako imate rak, verovatno (u drugom smislu)
da ete umreti. Iz ovakvog stanja stvari jasno je da ne moemo da razumemo
nauni metod, a da prethodno ne istraimo razne vrste verovatnoe.
Iako je takvo istraivanje potrebno, ja ne mislim da verovatnoa
ima onu vanost koju joj mnogi pisci pripisuju. Vanost koju ona ima nastaje
na dva naina. Sa jedne strane, potrebni su nam, meu premisama nauke,
ne samo podaci izvedeni iz percepcije i pamenja, ve i izvesni principi sin
tetikog zakljuivanja koji se ne mogu uspostaviti ni pomou deduktivne
logike ni pomou argumenata iz iskustva, poto se oni pretpostavljaju u
svakom zakljuivanju sa injenica iskustva na druge injenice ili zakone.
Moe se prihvatiti da su te premise u izvesnom stepenu neizvesne, tj. da
nemaju najvii stepen verodostojnosti. U naoj analizi ove forme ve
rovatnoe tvrdiemo, nasuprot Kejnzu, da podaci i premise zakljuivanja
mogu da budu neizvesne. To je jedan nain na koji je teorija vero
vatnoe relevantna, ali postoji i jedan drugi. Mi esto znamo (u izvesnom
smislu reci znati) da se neto obino, ali moda ne uvek, dogaa napr.
da je munja praena grmljavinom. U tom sluaju imamo klasu sluajeva A,
339
za koje imamo razloga da verujemo da veina pripada klasi B. (Ovde su A

vremena odmah posle munje, a B vremena kada grmljavina postane ujna.)
Pod ovakvim okolnostima ako je dat jedan pojedinaan sluaj klase A, o
kome ne znamo da li je pojedinaan sluaj klase B, imamo prava da kaemo
da je on verovatno lan klase. B. Ovde verovatno ne znai isto ono to
znai i kada govorimo o stepenima verodostojnosti, ve neto sasvim raz
liito. Verovatno ovde ima ono znaenje koje ima u matematikoj teoriji
verovatnoe. '
Iz ovih razloga, a i zbog toga to je logika verovatnoe mnogo manje
potpuna i neosporiva od elementarne logike, potrebno je da se teorija vero
vatnoe podrobno razvije i da se ispitaju razna protivrena pitanja interpre
tacije. Treba imati na umu da je cela diskusija o verovatnoi uvod u istra
ivanje postulata naunog zakljuivanja.
22*
I GLAVA
VRSTE VEROVATNOE
Pokuaji da se izgradi jedna logika verovatnoe su mnogobiojni, ali veini od njih stavljane su sudbonosne primedbe. Jedan
od uzroka pogrenih teorija bilo je previanje razlike ili bolje, odlu
nost u meanju meu osnovno razliitim pojmovima koji svi, to
se tie upotrebe, imaju podjednako pravo da se zovu verovatnoa.
U ovom poglavlju izvriu jedno prethodno i neto opirno istraivanje
tih razliitih pojmova, ostavljajui za kasnije pokuaj odreivanja
preciznih definicija.
Prva velika injenica o kojoj moramo da povedemo rauna
jeste postojanje matematike teorije verovatnoe. Meu matemati
arima koji su se bavili ovom teorijom postoji jedno prilino potpuno
slaganje o svemu to se moe izraziti matematikim simbolima, ali
jedno potpuno otsustvo slaganja u pogledu interpretacije matematikih
formula. U takvim okolnostima najjednostavniji put bio bi da se pobroje
aksiomi iz kojih se teorija moe dedukovati, i da se odlui da svaki
pojam koji zadovoljava te aksiome ima, sa matematiareve take gle
dita, podjednako pravo da se naziva verovatnoa. Ako postoji
mnogo takvih pojmova, i ako smo odluili da biramo meu njima,
motivi naeg izbora moraju da lee izvan matematike.
Postoji jedan veoma prost pojam koji zadovoljava aksiome
teorije verovatnoe, i koji ima prednosti i u drugom pogledu. Ako je
data jedna konana klasa B koja ima n lanova, i ako m od njih pripa
daju nekoj drugoj klasi A, tada kaemo da, ako je jedan lan klase B
izabran nasumce, izgledi da e on pripadati klasi A su m jn . Odgovara
li ova definicija onim svrhama u koje elimo da koristimo matematiku
teoriju verovatnoe, pitanje je kojim emo se baviti kasnije; ako ne
odgovara, moraemo da traimo neko drugo tumaenje matematike
verovatnoe.
Treba shvatiti da se ovde ne postavlja pitanje istinitosti i
lanosti. Svaki pojam koji zadovoljava aksiome moe se uzeti da b u d e
matematika verovatnoa. U stvari, moe da bude poeljno da se u
341
jednom kontekstu prihvati jedna interpretacija a u drugom druga,

poto je pogodnost jedini vodei motiv. To je obina situacija u inter
pretaciji jedne matematike teorije. Naprimer, cela se aritmetika, kao
to smo videli, moe dedukovati iz pet aksioma koje je Peano nabrojao,
i stoga ako je sve to elimo od brojeva to da se pokoravaju pravilima
aritmetike mi moemo da definiemo kao niz prirodnih brojeva svaki
niz koji zadovoljava pet Peanovih aksioma. Svaka progresija zado
voljava te aksiome, i posebno, niz prirodnih brojeva koji ne poinje
od 0 ve od 103, ili 1000, ili od ma kog konanog celog broja. Samo
ako smo odluili da brojevi treba da nam slue i za prebrojavanje,
a ne samo za aritmetiku, mi imamo motiv da izaberemo niz koji poinje
sa 0. U sluaju matematike teorije verovatnoe interpretacija koja
treba da bude izabrana na slian nain zavisi od svrhe koju imamo u vidu.
Re verovatnoa esto se upotrebljava na nain koji se ne
moe, ili bar ne moe lako, tumaiti kao kolinik dva broja dve konane
klase. Mi moemo da kaemo : Verovatno je da je Zaratustra postojao,
verovatno je da je Ajntajnova teorija gravitacije bolja od Njutnove,
verovatno je da su svi ljudi smrtni.* U tim sluajevima moemo da
tvrdimo da postoji izvestan dokaz koji je u vezi sa izvesnim zaklju
kom u velikoj veini sluajeva; na taj nain, teoriski, definicija vero
vatnoe kao kolinika dva broja dve klase moe da postane primenljiva. Stoga je mogue da sluajevi slini navedenim ne podrazumevaju
neko novo znaenje verovatnoe.
Ipak, postoje dve izreke koje smo skloni da prihvatimo bez
mnogo ispitivanja, ali koje podrazumevaju jednu interpretaciju vero
vatnoe koja se teko moe uskladiti sa navedenom definicijom. Prva
od tih izreka je maksima biskupa Batlera daje verovatnoa vod ivota.
Druga je maksima da je sve nae znanje samo verovatno, to je naroito
istakao Rajhenbah.
Maksima biskupa Batlera svakako da je valjana u odnosu
na jednu obinu interpretaciju verovatnoe. Kada kao to je obino
sluaj nisam siguran ta e se dogoditi, ve moram da se pridravam
nekih hipoteza, ja biram najverovatniju hipotezu i prilikom odlui
vanja vodim rauna o verovatnoi. Ali postoji jedna vana logika
razlika izmeu ove vrste verovatnoe i matematike verovatnoe u
tome to se u ovoj poslednjoj radi o stavnim funkcijama, a u onoj
prvoj o stavovima.** Kada kaem da su izgledi da novi padne glavom
nagore jedna polovina, to je odnos dve stavne funkcije : je bacanje
novia i je bacanje novia koji pada glavom nagore. Ako treba,
* Ne sme sc pomeati sa svi su ljudi verovatno smrtni.
** T. j. o reenicama koje sadre jednu nedefinisanu promenljivu, napr.
A je ovik, koje postaju stavovi kada toj promenljivoj pridamo jednu vrednost.
342
da zakljuim, u jednom sluaju, da su izgledi da padne glava jedna

polovina, moram da kaem da taj sluaj posmatram samo kao p r im e r .
Ako bih mogao da ga posmatram u svoj njegovoj pojedinanosti mogao
bih, teoriski, da odluim hoe li pasti pismo ili glava, i vie ne bih bio
u oblasti verovatnoe. Mi koristimo verovatnou kao vodia stoga to
je nae znanje nepotpuno; mi znamo da dogaaj u pitanju pripada
klasi dogaaja B, i mi moemo da znamo koji deo te klase pripada
nekoj klasi A koja nas zanima. Ali taj broj e se menjati prema naem
izboru klase B; tako emo dobiti razliite verovatnoe koje su sve, sa
matematikog stanovita, podjednako ispravne. Ako verovatnoa tre
ba da bude vodi u praksi, moramo da imamo neki nain da jednu
verovatnou izaberemo kao vero v a tn o u . Ako to ne moemo da uini
mo, sve verovatnoe ostaju podjednako ispravne i mi smo ostavljeni
bez vodstva.
Uzmimo jedan primer u kome je svaki razuman ovek vo
en verovatnoom. Mislim na osiguranje ivota. Ja znam uslove pod
kojima je neka kompanija spremna da osigura moj ivot, i moram
da odluim hoe li osiguranje pod tim uslovima biti dobar posao,
ne u odnosu na osiguratelje uopte, ve u odnosu na mene.
Moj problem je razliit od problema osiguravajueg dru
tva i mnogo je tei. Osiguravajue drutvo ne zanima moj individu
alni sluaj: ono nudi osiguranje svim lanovima izvesne klase, i treba
da vodi rauna samo o statistikim proecima. Ali ja mogu da verujem
da imam naroite razloge da oekujem dug ivot, ili da sam kao onaj
kotlananin koji je umro dan posle isteka njegove polise i ije su
poslednje rei bile uvek sam imao sree. Sve to se tie moga zdravlja
i naina ivota moe da bude relevantno, ali neto od toga moe da bude
tako neuobiajeno da statistika nije u stanju da mi pomogne. Najzad,
odluujem da posetim jednog lekara koji, posle nekoliko pitanja, primeuje genijalno: O, oekujem da ete iveti do devedesete. Ja sam
bolno svestan toga da je njegov sud smuti-pa-prospi i da nije nauan, ali
i da on eli da mi uini neto prijatno. Verovatnoa do koje najzad
dolazim je tako neto neodreeno i neto to se uopte ne moe nume
riki izmeriti; ali kao uenik biskupa Batlera, ja moram da se ravnam
po ovoj neodreenoj verovatnoi,.
Verovatnoa koja je vod ivota nije matematika, ne samo
zbog toga to se ne odnosi na proizvoljne podatke, nego na sve podatke
u vezi sa datim pitanjem, ve i zbog toga to mora da vodi rauna o
neemu to lei sasvim izvan oblasti matematike verovatnoe i to
se moe nazvati unutarnjom sumnjivou. To je ono to je relevantno
kada se kae daje sve nae znanje samo verovatno. Pogledajmo, naprimer,
neku davnu uspomenu koja je tako nejasna da joj vie ne moemo poverovati, zvezdu koja je tako bleda da nismo sigurni vidimo li je zaista
343
ili ne, zvuk tako tih da mislimo da je moda samo zamiljen. Ovo su
ekstremni sluajevi, ali je ista vrsta sumnjivosti nekad manjeg stepena
vrlo obina. Ako tvrdimo, kao to to ini Rajhenbah, da je sve nae
znanje sumnjivo, mi tu sumnjivost ne moemo matematiki definisati,
poto se u skupljanju nae statistike pretpostavlja da zn a m o da li ovo
A jeste B ili nije, tj. da li je osigurana osoba umrla. Statistika je izgra
ena na strukturi pretpostavljene izvesnosti u pogledu prolih sluajeva,
a sumnjivost koja je univerzalna ne moe da bude samo statistika.
Stoga, mislim da sve u ta smo skloni da verujemo ima jedan
stepen sumnjivosti, ili, obratno, stepen verodostojnosti. Ponekad
je ovo povezano sa matematikom verovatnoom, ponekad ne; to je jedan
iri i neodreeni pojam. Ipak, on nije isto subjektivan. Postoji jedan
srodan subjektivni pojam, naime stepen ubeenja jednog oveka u
svoja uverenja, ali verodostojnost, kako je ja shvatam, objektivna
je u tom smislu to je ona stepen vere koju ra zu m a n ovek poklanja
neemu. Kada sreujem svoje raune ja poklanjam izvesnu veru rezul
tatu koji sam dobio posle prvog sabiranja, znatno vie vere ako sam
isti rezultat dobio i posle drugog sabiranja, a skoro sam potpuno ubeen
ako isti rezultat dobijem i trei put. To poveavanje ubeenja raste
sa poveavanjem dokaza, i stoga je racionalno. U odnosu na ma koji
stav koji ima dokaza (ma koliko nedovoljnih) postoji jedan odgovarajui
stepen verodostojnosti koji je isti kao i stepen vere koju jedan razu
man ovek poklanja tom stavu. (Ovo poslednje se moda moe smatrati
kao definicija rei razuman.) Vanost verovatnoe u praksi potie
od njene veze sa verodostojnou, ali ako zamislimo da je ta veza tenja
nego to ustvari jeste, unosimo zbrku u teoriju verovatnoe.
Veza izmeu verodostojnosti i subjektivnog ubeenja moe
se empiriski prouavati; nije nam, stoga, potrebno da imamo ikakvo
miljenje o tome samih dokaza. Maioniar, naprimer, moe da
podesi okolnosti na nain koji je njemu poznat, ali koji je sraunat
da prevari publiku; tako, on moe da stekne pcdatke o tome kako da
izazove neistinita ubeenja, koji mogu da budu korisni u reklamiranju i
propagandi. Ne moemo da tako lako prouimo odnos verodostojnosti
i istine, poto obino prihvatamo jedan visoki stepen verodostojnosti
kao dovoljan dokaz za istinu i, ako to ne inimo, ne moemo vie da
otkrijemo nijednu istinu. Ali moemo da otkrijemo da li stavovi, koji
imaju veliku verodostojnost, obrazuju takav skup, u kome oni uza
jamno ne protivree, poto takav skup sadri logike stavove.
Kao rezultat ove prethodne diskusije mislim da od ova dva
razliita pojma svaki, na osnovu upotrebe, ima podjednako pravo
da se zove verovatnoa. Prvi od njih je matematika verovatnoa
koja je numeriki merljiva i koja zadovoljava aksiome rauna vero
vatnoe; ona se podrazumeva u statistici, bilo fizikoj, bilo biolokoj,
344
bilo sociolokoj, a mi se n a d a m o da se ona podrazumeva i u indukciji.

Ta verovatnoa je uvek u vezi sa klasama, a ne sa pojedinim sluaje
vima, sem, kada se oni smatraju s a m o kao pojedinani sluajevi tih
klasa.
Ali postoji i neto drugo to nazivamo stepenom verodostojnosti. On se moe primeniti na pojedine stavove i uvek uzima u obzir
sve relevantne dokaze. U izvesnim sluajevima on je primenljiv i kada
nema poznatih dokaza. Najvii stepen verodostojnosti koji moemo
da dostignemo jeste onaj koji ima veina sudova percepcije; sudovi
pamenja imaju razliite stepene verodostojnosti prema njihovoj ivosti
i vremenskoj blizini. U izvesnim sluajevima stepen verodostojnosti
se moe zakljuiti iz matematike verovatnoe, a u nekima ne moe;
ali, i kad se moe na taj nain zakljuiti, vano je da imamo na umu
da su to dva razliita pojma. Ova, a ne matematika vrsta verovatnoe,
relevantna je kada se kae da je sve nae znanje samo verovatno, i da
je verovatnoa vod ivota.
Obe vrste verovatnoe zahtevaju da budu razmotrene. Poeu
sa matematikom verovatnoom.
II GLAVA
MATEMATIKA VEROVATNOA
U ovom poglavlju razmatrau teoriju verovatnoe kao granu
iste matematike, u kojoj iz izvesnih aksioma dedukujemo posledice,
ne pokuavajui da ih na ovaj ili onaj nain interpretiramo.* Treba
primetiti da, dok je interpretacija na ovom polju sporna, sam mate
matiki raun je neto u emu se svi slau onoliko, koliko i u drugim
granama matematike. Ova situacija nije nimalo neobina. Interpre
tacija infinitezimalnog rauna bila je neto oko ega su se matematiari
i filozofi sporili skoro dve stotine godina; Lajbnic je smatrao da on
podrazumeva aktuelne infinitezimale i tek je sa Vajertrascm ovo
gledite bilo definitivno odbaeno. Uzmimo jedan jo osnovniji primer:
nikada nije bilo nikakvih diskusija u pogledu elementarne aritmetike,
ali je, ipak, definicija prirodnih brojeva jo uvek predmet spora. Stoga,
ne treba da nas iznenadi da postoji sumnja u pogledu definicije vero
vatnoe, ma da je nema (ili je ima veoma malo) u pogledu rauna
verovatnoe.
Prema Donsonu i Kejnzu oznaiemo sa p /h nedefinisani
pojam : Verovatnoa p kada je dato A. Kada kaem da je taj pojam
nedefinisan, mislim da se on definie samo aksiomima ili postulatima
koje tek treba nabrojati. Sve to zadovoljava te aksiome je jedna inter
pretacija rauna verovatnoe i treba oekivati da mogu da postoje
mnoge mogunosti interpretacije. Nijedna od njih nije ispravnija niti
opravdanija od drugih, ali neke mogu da budu va n ije od drugih. Tako
je u traenju interpretacije Peanovih pet aritmetikih aksioma inter
pretacija, u kojoj je prvi broj 0, vanija od one u kojoj je prvi broj 3781 ;
ona je vanija zbog toga to nam omoguuje da identifikujemo inter
pretaciju formalistikog shvatanja sa shvatanjem koje je priznato u
brojanju. Ali zasada emo zanemariti sva pitanja interpretacije i rasprav
ljati o verovatnoi na isto formalan nain.
* to se tie interpretacije vidi Prvu glavu etvrtog del ove knjige.
346
Razni autori daju na skoro isti nain aksiome ili postulate

koji su potrebni. Ono to u sada navesti potie od profesora C. D.
Broda.* Aksiomi su:
I. Ako su dati p i h postoji samo jedna vrednost p j h . Stoga,
moemo da govorimo o verovatnoi p kada je dato h .
II. Mogue vrednosti / su svi realni brojevi od 0 do 1,
ukljuujui ova dva. (U nekim interpretacijama ograniavamo mogue
vrednosti na r a cio n a ln e brojeve; to je pitanje o kome u kasnije rasprav
ljati.)
III. Ako h implicira p , tada je p / h = 1. (1 oznaava izvesnost).
IV. Ako h implicira n c -p , tada je p / h = 0 . (0 oznaava
nemogunost.)
V. Verovatnoa p i q kada je dato h je verovatnoa p kada
je dato h pomnoena sa verovatnoom q kada su dati p i A, i takoe
je verovatnoa q kada je dato h pomnoena sa verovatnoom p kada
su dati q i h.
Ovo je konjunktivni aksiom.
VI. Verovatnoa p i q ili p ili q kada je dato h je verovatnoa
p kada je dato h p lu s verovatnoa q kada je dato h m in u s verovatnoa
i p i q kada je dato h.
Ovo je disjunktivni aksiom.
U nau svrhu nije vano jesu li ovi aksiomi svi n u n i , ono to
se nas tie je samo to da su oni d o v o ljn i.
Potrebno je primetiti neto u pogledu ovih aksioma. Oigledno
je da II, III i IV ukljuuju delimino konvencije koje se lako mogu
izmeniti. Ako je mera jedne date verovatnoe , moemo isto tako
da uzmemo kao njenu meru ma koji broj f / / koji se poveava kada
se poveava; 1 i 0 u III i IV zameniemo tada s a / / l / i //0 /.
Prema navedenim aksiomima stav koji mora da bude istinit,
ako su podaci istiniti, treba da ima verovatnou 1 u odnosu na podatke,
a onaj koji mora da bude laan, ako su podaci istiniti, treba da ima
verovatnou 0 u odnosu na podatke.
Vano je primetiti da je na osnovni pojam p j h relacija dva
stava (ili konjunkcije stavova), a ne osobina jednog stava p . To razdvaja
verovatnou koja se javlja u matematikom raunu od verovatnoe
potrebne u praksi, poto ova poslednja treba da pripada jednom stavu
samom po sebi ili, bar, zbog njegovog odnosa prema podacima koji
nisu proizvoljni, ve odreeni problemom i prirodom naeg znanja.
Nasuprot tome izbor podataka h je u matematikom raunu potpuno
proizvoljan.
* Mind, N. S. No. 210, str. 98.'
347
Aksiom V je konjunktivni aksiom. On odreuje koji su izgledi
da e se svaki od dva dogaaja dogoditi. Naprimer, ako izvlaim dve
karte iz jednog pila, koji su izgledi da obe budu crvene? Ovde A
pretstavlja podatak da se pil sastoji od 26 crvenih i 26 crnih karata;
p pretstavlja iskaz prva karta je crvena, a q iskaz druga karta
je crvena. Tada je (p i q )/h izgled da su obe crvene, p/A izgled da je
prva karta crvena, q /( p i A) je izgled da je druga karta crvena, ako je
dato daje prva karta crvena. Oigledno je da jep/A = 1/2, q j( p i A)= 2 5 /51.
Tako je po aksiomu izgled da su obe karte crvene 1/2x25/51.
Aksiom VI je disjunktivni aksiom. U navedenom primeru
on odreuje koji su izgledi da bar jedna od karata bude crvena. On
kae daje izgled da bar jedna karta bude crvena, izgled daje prva karta
crvena p lu s izgled da je druga karta crvena (kada nije dato da li je prva
karta crvena ili nije) m in u s izgled da su obe karte crvene. To je 1/ 2 + 1/2
1/2x25/51, ako uzmemo rezultat koji smo dobili pomou konjunktivnog aksioma.
Oigledno je da pomou aksioma V i VI, ako su date odvojene
verovatnoe ma kog konanog skupa dogaaja, moemo da izraunamo
verovatnou da e se svi oni dogoditi ili da e se bar jedan od njih
dogoditi.
Iz konjunktivnog aksioma sledi da
pKq i h)J^/(pA
q /h
Ovo je princip inverzne verovatnoe. Njegova korisnost se moe

pokazati na ovaj nain. Neka je p neka opta teorija, a q jedan ekspe
rimentalni podatak relevantan za p . Tada je p / verovatnoa teorije p
na osnovu ranije poznatih podataka, q /h je verovatnoa q na osnovu
ranije poznatih podataka, a q /( p i A) je verovatnoa q ako je p istinito.
Tako se verovatnoa teorije p poto je q bilo utvreno dobija kada se
prethodna verovatnoa p pomnoi sa verovatnoom q kada je dato
p i podeli.sa prethodnom verovatnoom q. U najkorisnijem sluaju
teorija p implicirae q y tako da je q l { p i A )= l. U tom sluaju
P iti i *) =
To e rei da novi podatak q poveava verovatnou p u srazmeri sa

prethodnom neverovatnoom q. Drugim reima, ako naa teorija
implicira neto iznenaujue, i to se dogodi, to u mnogome poveava
verovatnou teorije.
348
Ovaj princip se moe ilustrovati otkriem Neptuna ako se
ono posmatra kao potvrda zakona gravitacije. Ovde je p=zakon gravita
cije, h = svi relevantni podaci poznati otkria Neptuna, q = inje
nica da je Neptun otkriven u izvesnom poloaju. Tako je q fh bila pret
hodna verovatnoa da e se jedna jo nepoznata planeta nai u jednoj
maloj oblasti neba. Uzmimo da je to m/. Tada je verovatnoa zakona
gravitacije posle otkria Neptuna bila w/m puta vea od ranije.
Oigledno je daje ovaj princip od velike vanosti u prosuivanju
odnosa novih dokaza prema verovatnoi jedne naune teorije. Ipak,
videemo da je on neto razoaravajui, i ne daje onoliko dobre rezul
tate koliko smo se nadali.
Postoji jedan vaan stav koji se ponekad naziva Bejsovom
teoremom. To je ovaj. Neka su p v p2, . .
n mogunosti koje se uza
jamno iskljuuju, od kojih se za neku zna da je istinita; neka su h opti
podaci, a q neka relevantna injenica. Mi elimo da znamo verovatnou
jedne mogunosti p kada je dato q , kada znamo verovatnou svakog p
pre no to je q bilo poznato, kao i verovatnou q kada je dato p za svako
r. Tada imamo
Pr/(q i A) = h/(/>, I )-/
q /(P r
h ) -P 'lh
Ovaj stav omoguava nam, naprimer, da feimo sledei problem:

Imamo n + 1 vrea od kojih prva sadri n crnih kuglica i nijednu belu,
druga sadri n 1 crnih kuglica i jednu belu, ( r + 1) vrea sadri n r
crnih kuglica i r belih. Izabrali smo jednu, ali ne znamo koju vreu;
iz nje smo izvukli m kuglica koje su sve bile bele; kakva je verovatnoa
da smo izabrali Mu vreu? Ovaj problem vaan je, istoriski, u vezi sa
onim to je Laplas mislio da je dokaz indukcije.
Uzmimo sada Bernulijev zakon velikih brojeva. On tvrdi
da, ako je u svakom od izvesnog broja sluajeva izgled da e se izvestan
sluaj dogoditi p , tada je, za dva makoliko mala broja i e, izgled da
e se, poev od izvesnog broja sluajeva, srazmera sluajeva u kojima
se taj dogaaj zbiva, uvek razlikovati od p za vie od e, manji od .
Ilustrujmo ovo na primeru bacanja novia. Pretpostavljamo
da su pismo i glava podjednako verovatni. Ja tvrdim da se, po svoj
prilici, posle dovoljno mnogo bacanja, srazmera glava nee nikada
razlikovati od 1/2 za vie od e, ma koliko da je e, malo. Takoe tvrdim
da je, ma koliko malo bilo , izgled takve razlike posle -tog bacanja
manji od , ako je n dovoljno veliko.
349
Poto je ovaj stav od velike vanosti u primeni verovatnoe

u statistici, naprimer, zadrimo se malo due na tome ta on tano
tvrdi u sluaju koji smo naveli. Prvo, tvrdim da e, recimo, poev od
izvesne take, procenat glava ostati uvek izmeu 49 i 51. Vi se ne slaete
sa mojim tvrenjem i mi odluujemo da ga empiriski proverimo onoliko
koliko je to mogue. Tada teorema tvrdi da je, to dalje idemo, verovatnije da e injenice potvrditi moju teoriju i da se, to se broj baca
nja poveava, ta verovatnost pribliava izvesnosti, kao granici. Pretpostaviemo da vas je eksperimenat ubedio da poev od jedne take
procenat glava ostaje uvek izmeu 49 i 51, ali ja sada tvrdim da e on
poev od neke dalje take, uvek ostajati izmeu 49.9 i 50.1. Sada po
navljamo na eksperimenat i, posle izvesnog vremena, iako, verovatno,
dueg nego ranije, vi ste ponovo ubeeni. Posle ma kog broja bacanja
postoje izgledi da moje tvrenje ne bude verifikovano, ali se ti izgledi
smnjuju kako se broj bacanja poveava i, ako idemo dovoljno daleko,
oni se mogu uiniti manjim od nekog ma koliko malog izgleda.
Navedeni stav lako se dedukuje iz aksioma, ali se, razume se,
ne moe empiriski proveriti, poto podrazumeva beskonane nizove.
Ako izgleda da ga probe koje vrimo potvruju, na protivnik uvek
moe da kae kako se to ne bi dogodilo da smo otili dalje; a, ako
izgleda da ga ne potvruju, branilac teoreme moe uvek da kae da
nismo ili dovoljno daleko. Empiriski dokazi, dakle, ne mogu ni da
potvrde ni da obore ovu teoremu.
Ovo su glavni stavovi u istoj teoriji verovatnoe koji su
vani za nae istraivanje. Ipak, rei u neto vie o /7+1 vreama,
od kojih svaka sadri n kuglica, to belih, to crnih, a r + 1 vrea sadri
r belih i n r crnih kuglica. Podaci su sledei : Poznato mi je da se u
vreama nalazi ovaj promenljivi broj belih i crnih kuglica, ali ne postoji
nijedan nain na koji bih mogao da ih spolja razlikujem. Ja biram nasum
ce jednu vreu i izvlaim iz nje jednu po jednu m kuglica koje ne vraam
nazad kad sam ih izvukao. Pokazuje se da su one sve bele. Raspolaui
tom injenicom, hou da znam dve stvari : prvo, kakvi su izgledi da sam
izabrao vreu u kojoj se nalaze samo bele kuglice? drugo, kakvi su
izgledi da e sledea kuglica koju izvuem biti bela?
Sada postupamo na sledei nain. Neka je h injenica da su
vree napunjene na navedeni nain, a q injenica da sam izvukao m
belih kuglica; neka je, isto tako, p r hipoteza da sam izabrao vreu
koja sadri r belih kuglica. Oigledno je da r mora da bude bar ono
liko veliko koliko m , tj.,
ako je
manje od m, tada je
p r/ q h = 0
q / p rh = 0.
350
Posle izvesnog raunanja pokazuje se da je izgled da smo izabrali

vreu u kojoj su sve kuglice bele
.
w+l
Sada elimo da znamo koji su izgledi da e sledea kuglica

biti bela. Posle izvesnog raunanja pokazuje se da je taj izgled
Treba primetiti da ovo ne zavisi od
veoma blizu 1 .
ti
i da je, ako je
*
m + 2
veliko,
U ovu skicu nisam uveo nijedan argumenat o indukciji koji

ostavljam za kasnije. Prvo u razmotriti vrednost izvesnih interpretacija
verovatnoe onoliko koliko se to moe uiniti nezavisno od problema
koji su u vezi sa indukcijom.
III GLAVA
TEORIJA KONANE FREKVENCIJE

U ovom poglavlju baviemo se jednom veoma jednostavnom
interpretacijom verovatnoe. Moramo prvo da pokaemo da ona
zadovoljava aksiome navedene u prethodnom poglavlju, a onda raz
motrimo, na preliminaran nain, koliko ona odgovara obinoj upo
trebi rei verovatnoa. Nazvau je teorijom konane frekvencije,
kako bih je razlikovao od jednog drugog oblika teorije frekvencije
o kome e kasnije biti govora.
Teorija konane frekvencije poinje od sledee definicije:
Neka je B ma koja konana klasa, a A ma koja druga klasa.
Mi elimo da definiemo koji su izgledi da e jedan proizvoljno
izabran lan klase B biti lan klase A, tj. da e se prvi ovek koga sretnete
na ulici zvati Smit. Ovu verovatnou definiemo kao broj B-ova koji
su A, podeljen sa brojem svih B-ova. Ovo oznaavamo simbolom A/B.
Oigledno je da tako definisana verovatnoa mora da bude
ili jedan racionalni razlomak, ili 0, ili 1 .
Nekoliko ilustracija uinie namenu ove definicije jasnijom.
Koji su izgledi da e jedan proizvoljno izabran ceo broj manji od 10,
biti prost? Postoji 9 celih brojeva manjih od 10, od kojih su 5 prosti;
izgledi su, dakle, 5/9. Koji su izgledi da je u Kembridu padala kia
prole godine na moj roendan, pretpostavljajui da ne znate kada je
moj roendan? Ako ie m broj dana u kojima je padala kia, izgledi
su m f 365. Koji su izgledi da se neki ovek, ije se ime nalazi u london
skom telefonskom imeniku, zove Smit? Da biste resili ovaj problem
morate prvo da pobrojite sve telefonske pretplatnike koji se zovu Smit,
a zatim da pobrojite sve pretplatnike i da prvi broj podelite drugim.
Koji su izgledi da e jedna karta, nadohvat izvuena iz jednog pila,
biti pik? Oigledno 13/52, tj. 1/4. Ako ste izvukli jedan pik, koji su
izgledi da ete izvui jo jedan? Odgovor je 12/51. Ako bacam dve
kocke, koji su izgledi da e zbir njihovih brojeva biti 8? Postoji 36 naina
na koji kocke mogu da padnu, a u 5 od njih brojevi daju zbir 8, tako
da su izgledi 5/36.
352
Oigledno je da u velikom broju elementarnih sluajeva

navedena definicija daje rezultate koji su u skladu sa obinom upo
trebom. Ispitajmo sada da li tako definisana verovatnoa zadovo
ljava aksiome.
Slova p , q i h koja se javljaju u aksiomima moraju se sada
uzeti da pretstavljaju klase ili stavne funkcije, a ne stavove. Umesto
h implicira p imaemo h je sadrano u p ; p i q pretstavljae za
jedniki deo dve klase p i q> dok e p ili q biti klasa svih lanova koji
pripadaju ili obema klasama p i q> ili svakoj od njih ponaosob.
Nai aksiomi su bili:
I. Postoji samo jedna vrednost p j h . Ovo je istinito samo ako
h nije nula-klasa, u kom sluaju je / = 0/0. Stoga emo pretpostaviti
da h nije nula-klasa.
II. Mogue vrednosti p/A su svi realni brojevi od 0 do 1.
U naoj interpretaciji one e biti samo ra cio n a ln i brojevi, sve dok ne
mognemo da naemo nain kojim emo nau definiciju proiriti i na
beskonane klase. Ovo nije jednostavno, poto delenje beskonanih
brojeva ne daje jedan jedini rezultat.
III. Ako se A sadri u p, tada je p / h = 1. U tom sluaju zajed
niki deo A i p je A, i ovaj aksiom sledi iz nae definicije.
IV. Ako je A sadrano u ne-p, tada je p /A = 0. To je oigledno
iz nae definicije, poto je u tom sluaju zajedniki deo A i p nula-klasa.
V. K o n ju n k tiv n i a k s io m . Ovaj aksiom, po naoj definiciji,
iskazuje da je srazmera lanova h koji su lanovi i p i q, srazmera la
nova h koji su lanovi p pomnoena sa srazmerom lanova p i h koji
su lanovi q. Pretpostavimo da je broj lanova h a i broj lanova zajed
nikih p i h je A, a broj lanova zajednikih p, q i h je c. Tada je sraz
mera lanova A, koji su lanovi i p i q , c / a ; srazmera lanova h koji
su lanovi p je b j a , a srazmera lanova p i h koji su lanovi q je c /b .
Tako je na aksiom verifikovan, poto je c l a = b j a c /b .
VI. D is ju n k tiv n i a k s io m . Po naoj sadanjoj interpretaciji,
ako a , b i c imaju navedena znaenja, i ako je d broj lanova h koji
su lanovi p ili q , ili obe ove klase, i ako je e broj lanova h koji su
lanovi q, ovaj aksiom kae da
d
------ 1----------- ,
a
.
t.j.
, ,
d = b + e -c
to je opet oigledno.
Tako su nai aksiomi zadovoljeni ako je h jedna konana
klasa koja nije nula-klasa, samo su mogue vrednosti jedne verovatnoe ograniene na r a cio n a ln e razlomke.
353
Sledi da je matematika teorija verovatnoe ispravna i u ovoj

interpretaciji.
Ipak moramo da ispitamo o p s eg tako definisane verovatnoe
koji je p r im a f a c ie isuvie uzak za svrhe u koje elimo da se koristimo
verovatnoom.
Na prvom mestu, elimo da budemo u mogunosti da govo
rimo o izgledima da e neki odreeni dogaaj imati neku karakteri
stiku, a ne samo o izgledima da e je imati jedan nespecifikovani lan
neke klase. Naprimer: Vi ste ve bacili dve kocke, ali ja nisam video
rezultat. ta je za mene verovatnoa da ste bacili dve estice? Mi e
limo da budemo u mogunosti da kaemo da je ona 1/36 i, ako nam
naa definicija ne dozvoljava da to kaemo, ona nije adekvatna. U
takvom sluaju rekli bismo da jedan dogaaj posmatramo samo kao
jedan pojedinaan sluaj neke klase; rekli bismo da, ako se a posmatra
samo kao lan klase B, izgledi da a pripada klasi A su A/B. Ali nije
sasvim jasno ta se razume pod posmatrati jedan odreeni dogaaj
samo kao lana izvesne klase. Ono to se podrazumeva u takvom slu
aju je ovo: Date su nam neke karakteristike jednog dogaaja koje su,
zajedno znanje potpunije od naeg, dovoljne da ga jedinstveno odrede;
ali u odnosu na nae znanje mi nemamo naina da naemo pripada li
on klasi A ili ne, ma da znamo da on pripada klasi B. Vi koji ste bacili
kocke znate pripada li hitac klasi duplih estica ili ne, ali ja to ne znam.
Sve moje relevantno znanje jeste da je va hitac jedan od 36 moguih.
Ili, da uzmemo sledee pitanje: Koji su izgledi da najvii ovek Sjedi
njenih Drava ivi u Ajovi? Neko moe da zna ko je taj ovek, u sva
kom sluaju postoje poznati metodi pomou kojih se to moe pronai.
Ako je taj metod uspeno korien postoji jedan odreeni odgovor
koji ne podrazumeva verovatnou, naime, da taj ovek ili ivi u Ajovi
ili ne. Ali, meni to nije poznato. Ja mogu da tvrdim da je stanovnitvo
Ajove m, a stanovnitvo Sjedinjenih Drava n i da je, prema ovim
podacima, verovatnoa da taj ovek ivi u Ajovi . Tako, kadgod
govorimo o verovatnoi da jedan odreeni dogaaj ima neku karak
teristiku, uvek moramo da specifikujemo podatke u odnosu na koje
treba da procenimo tu verovatnou.
Moemo da kaeiho uopte: Ako je dat ma koji predmet
a i ako je dato da je a lan klase B, kaemo da je, u odnosu na ovaj
podatak, verovatnoa da je a jedno A, A/B, kao to je ranije definisano.
Ovo shvatanje je Jcorisno, poto o jednom predmetu esto znamo
dovoljno da nam omogui da ga jedinstveno definiemo, a ne znamo
dovoljno da odredimo ima li on ovu ili onu osobinu. Najvii ovek
u Sjedinjenim Dravama je jedna odreena deskripcija koja vai za
jednog i samo jednog oveka, ali ja ne znam koga oveka i, stoga, je
za mene otvoreno pitanje da li on ivi u Ajovi. Karta koju u sada
13 Ljudsko znanje
354
izvui je jedna odreena deskripcija i za jedan trenutak znau odnosi

li se ona na crvenu ili crnu kartu, ali zasada ja to ne znam. U takvoj
vrlo obinoj situaciji, u kojoj raspolaemo samo deliminim znanjem
o jednom odreenom predmetu, k o r isn o je primenjivati verovatnou i na
odreene predmete, ne samo na potpuno nedefinisane lanove klasa.
Iako je delimino neznanje ono to ovaj oblik verovatnoe
ini k o r is n im , neznanje se ne podrazumeva u pojmu verovatnoe, koji
bi i dalje imao isto znaenje i za sveznanje i za nas. Sveznanje bi znalo
da lije a jedno A, ali bi jo uvek bilo u mogunosti da kae: U odnosu
na podatak da je a jedno B, verovatnoa da je a jedno A jeste A/B.
U primeni nae definicije na jedan odreeni sluaj postoji, u
izvesnim sluajevima, jedna mogua dvosmislenost. Da ovo razjasnimo,
moramo da upotrebimo jezik osobina nego jezik klasa. Neka klasa
A bude definisana osobinom 0 , a klasa B osobinom . Tada kaemo:
Verovatnoa da a ima osobinu 0 , ako je dato da ono ima
osobinu , definie se kao srazmera stvari koje imaju obe osobine
0 i , i onih koje imaju osobinu . Da a ima osobinu 0 oznaavamo
sa 0 a . Ali ako se a javlja u 0 a vie nego jednom, postojae
jedna dvosmislenost. Napr., pretpostavimo da je 0 a a izvrava
samoubistvo, tj. a ubija a . To je jedna vrednost funkcije ubija ,
to je klasa samoubistva; ali je isto tako i vrednost funkcije a ubija , to
je klasa linosti koje a ubija,kao i vrednost funkcije jcubija a, to je klasa
linosti koje ubijaju a . Tako, ako se a javlja vie nego jednom u 0 a,mo
ramo prilikom definisanja verovatnoe 0 a , da napomenemo koja se od
njegovih javljanja imaju smatrati kao vrednosti promenljive, a koja ne.
Videe se da sve elementarne teoreme moemo da interpre
tiramo u skladu sa navedenom definicijom.
Uzmimo, naprimer, Laplasovo takozvano opravdavanje
indukcije :
Postoji N + l vrea od kojih svaka sadri N kuglica.
Od ovih vrea r+ 1 sadri r belih kuglica i Nr crnih. Iz
jedne vree izvukli smo n kuglica koje su sve bele. Kakvi su izgledi
(a) da smo izabrali vreu u kojoj su sve kuglice bele?
(b ) da e sledea kuglica biti be!a?
Laplas kae da (a) jeste (+1) / ( N + l), (b ) jeste (+1) / ( + 2).
Ilustrujmo ovo nekim numerikim primerima. Prvo: Pret
postavimo da u svemu ima 8 kuglica, od kojih su 4 izvuene, sve bele.
Kakvi su izgledi (a ) da smo izabrali vreu u kojoj su samo bele kuglice i.
( b ) da e sledea kuglica koju izvuemo biti bela?
Neka p r pretstavlja hipotezu da smo izabrali vreu sa r belih
kuglica. Podaci iskljuuju.p0, p l9 p 2> p z . Ako imamo p A postoji samo
355
jedan nain na koji smo mogli da izvuemo 4 bele kuglice, a ostaje

etiri naina da izvuemo jednu crnu, a nijedan na koji da izvuemo
belu. Ako imamo /?5, bilo je 5 naina na koje smo mogli da izvuemo
4 bele kuglice, a za svaki od njih postojao je 1 nain na koji smo mogli
da izvuemo jo jednu belu kuglicu, i 3 da izvuemo jednu crnu; tako iz
p 5 dobijamo 5 sluajeva u kojima je sledea kuglica bela, i 15 u kojima je
crna. Ako imamo p 6 bilo je 15 naina da se izaberu 4 bele kuglice, i
kada su one bile izabrane ostalo je 2 naina da izaberemo jednu belu i 2
da izaberemo jednu crnu; tako iz p % dobijamo 30 sluajeva u kojima je
sledea kuglica bela i 30 u kojima je crna. Ako imamo p 1 ima 35 naina
da se izvuku 4 beie kuglice, i poto su one izvuene ostaju 3 naina da
se izvue jedna bela, i jedan da se izvue crna; tako dobijamo 105 na
ina na koje moemo da izvuemo jo jednu belu kuglicu, i 35 da izvu
emo crnu. Ako imamo p 6 postoji 70 naina na koje moemo da izvue
mo 4 bele kuglice, i kada su one izvuene ima 4 naina da se izvue
jo jedna bela i nijedan da se izvue crna; tako iz p 8 dobijamo 280
sluajeva u kojima je peta kuglica bela, i nijedan u kojima je crna.
Sabiranjem dobijamo 5 + 3 0 + 105 + 280, tj. 420 sluajeva u kojima
je peta kuglica bela i 4 + 15 + 30 + 35, tj. 84 u kojima je peta kuglica
crna. Stoga su izgledi u prilog beloj kuglici 420 prema 84, tj. 5 prema 1;
to e rei da su izgledi da 5 kuglica bude bela 5/6.
Izgledi da smo izbrali vreu u kojoj su sve kuglice bele jesu
odnos broja naina na koji se biraju 4 bele kuglice iz te vree i celokupnog broja naina na koje se biraju 4 bele kuglice. Onaj prvi je,
videli smo, 70; drugi je 1 + 5 + 15 + 35 + 70, tj. 126. Stoga su izgledi
70/126, odnosno 5/9.
Oba ova rezultata su u skladu sa Laplasovom formulom.
Uzmimo jo jedan numeriki primer: pretpostavimo da ima
10 kuglica od kojih su 5 izvuene, i koje su sve bele. Koji su izgledi
za Pio> tj- da smo izabrali vreu u kojoj se nalaze samo bele kuglice?
I kakvi su izgledi da e sledea kuglica biti bela?
Ps mogue na 1 nain;
ako p s , nema naina da sledea kuglica
bude bela, a ima 5 naina da bude crna.
mogue na
6 naina; ako 1 nain na koji je sledea bela,
4 na koja je crna.
p1
mogue na 21 nain; ako p ly 2 naina na koja je sledea bela,
3 na koja je crna.
p6
mogue na56.naina;
ako p8, 3 naina na koja je sledea bela,
2 na koja je crna.
p9
moguena 126 naina; ako p9, 4 naina na koja je sledea bela,
1 na koji je crna.
pw
moguena 252 naina; ako 10 5 naina na koja je sledea bela,
0 na koji je crna.
23 '
356
Tako su izgledi za p l0 2 5 2 /(1 + 6 + 2 1 + 5 6 + 1 2 6 + 2 5 2 ) tj. 252/462,

tj. 6/ 11 .
Naina na koje sledea kuglica moe da bude bela ima
6+21 x 2 + 5 6 x 3 + 1 2 6 x 4 + 2 5 2 x 5 , tj. 1980, a naina na koje moe
da bude crna ima
5 + 4 x 6 + 3 x 2 1 + 2 x 5 6 + 1 2 6 , tj. 330.
Stoga su izgledi u prilog bele kuglice 1980 prema 330, tj. 6 prema 1,
tako da su izgledi da sledea kuglica bude bela 6/7. I ovo je u skladu
sa Laplasovom formulom.
Uzmimo sada Bernulijev zakon velikih brojeva. Moemo
da ga ilustrujemo na sledei nain: pretpostavimo da bacamo novi
n puta i zapiemo 1 svaki put kada padne glava, a 2 svaki put kada
padne pismo, i tako obrazujemo broj od n cifara. Pretpostaviemo
da se svaka mogua kombinacija javlja samo jednom. Tako, ako je
n = 2, imamo etiri broja 11, 12, 21, 22; ako je /i= 3 imamo 8 brojeva
111, 112, 121, 122, 211, 212, 221, 222; ako je = 4 imamo 16 brojeva
1111, 1112, 1121, 1122, 1211, 1212, 1221, 1222, 2111, 2112, 2121, 2122,
2211, 2212, 2221, 2222; i tako dalje. Uzimajui poslednji od navedenih
nizova nalazimo
1 broj koji ima sve 1
4 broja sa tri 1 i jednom 2
6 brojeva sa dve 1 i dve 2
4 broja sa jednom 1 i tri 2
1 broj koji ima sve 2.
Ti brojevi 1, 4, 6, 4, 1, su koefcijenti za (a + 6)4, Nije teko dokazati
da su za n cifara odgovarajui brojevi koeficijenti za (a -\-b )n. Bernulijeva teorema svodi se na to da je, ako je n veliko, zbir koeficijenata
blizu sredine skoro jednak zbiru svih koeficijenata (koji je 2"). Tako,
ako uzmemo sve mogue nizove glave i pisma u jednom velikom broju
bacanja*, njihova ogromna veina ima priblino jednak broj i glava i
pisama. tavie, ta veina i ta priblinost beskrajno se poveavaju kako
se broj bacanja poveava.
Iako je Bernulijeva teorema optija i preciznija od navedenih
iskaza sa podjednako verovatnim alternativama, ona prema naoj sada
njoj definiciji verovatnoe treba da se interpretira na nain slian
onome koji smo naveli. injenica je da, ako obrazujemo niz brojeva
koji se sastoje od 100 cifara, od kojih je svaka ili 1 ili 2 , otprilike jedna
etvrtina ima 49, 50 ili 51 cifru koje su 1, skoro polovina ima 48, 49,
50, 51 ili 52 cifre koje su 1, vie od polovine ima od 47 do 53 cifre koje su
1, a oko tri etvrtine ima od 46 do 54 cifara koje su 1. Kako se broj
357
cifara poveava, poveava se pretenost sluajeva u kojima je broj

cifara 1 i 2 priblino podjednak.
Zato treba da smatramo da nam ova isto logika injenica
daje osnova da oekujemo da emo posle velikog broja bacanja nov
ia postii priblino jednak broj pisama i glava drugo je pitanje koje
u sebe ukljuuje, uz logike zakone, i prirodne zakone. Spominjem ga
samo da bih naglasio da ga sada ne razmatram.
elim da naglasim injenicu da se u navedenoj interpretaciji
ne govori nita ni o mogunosti, niti o neemu to bi podrazumevalo
neznanje. Radi se samo o brojanju lanova jedne klase B, i odrei
vanju koji od njih pripadaju i jednoj klasi A.
Ponekad se tvrdi da nam je potreban i jedan aksiom ekviprobabiliteta tj. da su pismo i glava podjednako verovatni. Ako to
znai da se ustvari oni javljaju sa priblino jednakom frekvencijom,
ova pretpostavka nije nuna u matematikoj teoriji koja se, kao takva,
ne bavi aktualnim dogaanjima.
Razmotrimo sada mogue primene definicije konane
frekvencije na sluajeve verovatnoe koji izgledaju da nisu njome
obuhvaeni.
Prvo: pod kojim okolnostima se ova definicija moe proi
riti i na beskonane skupove? Poto smo verovatnou definisali kao
razlomak, a razlomci su besmisleni kada su brojitelj i imenitelj beskonani,
mogue je da se definicija proiri samo ako postoji neki nain prelaska
na granicu. Time se zahteva da o-ovi iju verovatnou da budu b procenjujemo, obrazuju jedan niz, ustvari jednu progresiju a lt a 2, 3, . .
a ni . . . u kojoj za svaki konani broj n postoji jedno odgovarajue a n i
obrnuto. Onda moemo sa p n da oznaimo srazmeru a-ova
do a koji pripadaju b. Ako se poveavanjem w, p n pribliava granici
moemo ovu granicu da definiemo kao verovatnou da e jedno a
biti i, edno b * Ipak, moramo da razlikujemo sluaj u kome vrednost p n
oscilira oko granice od onog u kome se ona pribliava granici samo
sa jedne strane. Ako bacamo novi broj glava bie ponekad vei od
polovine broja svih hitaca, a ponekad manji; tako p n oscilira oko gra
nice 1/2. Ali ako pogledamo srazmeru prostih brojeva do w, ona se
pribliava granici nula samo sa jedne strane: za svako konano , p
je jedan odreeni pozitivni razlomak koji je za velike vrednosti n pribli
no 1/log n. Sada, 1/log n pribliava se nuli kako se n neogranieno
poveava. Tako se srazmera prostih brojeva pribliava nuli, ali mi
ne moemo da kaemo nijedan ceo broj nije prost, ve moemo da
kaemo da su izgledi da jedan ceo broj bude prost beskonano mali,
* Ova granica zavisi od redosleda a-ova i stoga im pripada . nizu,
a ne kao klasi.
358
ali nikada nula. Oigledno je da su izgledi da jedan ceo broj bude

prost vei nego da bude, recimo, i paran i neparan, iako su ti izgledi
manji od ma kog makoliko malog konanog razlomka. Rekao bih
da moemo, kada su izgledi da jedno a bude b tano nula, da zakljui
mo nijedno a nije b, ali ne moemo da izvedemo ovaj zakljuak
kada su izgledi infinitezimalni.
Treba primetiti da sve dok nemamo neku pretpostavku o
prirodnom toku, ne moemo da koristimo metode prelaska na granicu,
kada se radi o jednom empiriski definisanom nizu. Naprimer, ako
bacimo novi i naemo da se broj glava stalno pribliava granici 1/ 2,
to nam ne daje pravo da pretpostavimo da e to biti granica i onda ka
da bismo mogli da na niz uinimo beskonanim. Mogue je, naprimer,
da se, ako je n broj bacanja, srazmera glava ne pribliava tano 1/ 2,
ve da se pribliava
n
~N
gde je N broj vei od ma kog broja koji moemo da dostignemo u

stvarnim eksperimentima. U tom sluaju nae e indukcije biti empi
riski poreknute, ba kad smo mislili da su one potpuno utvrene.
Moe se isto tako dogoditi da neki empiriski niz pone posle izvesnog
vremena da se ponaa potpuno nepravilno i da prestane da se u bilo
kom smislu pribliava granici. Ako, stoga, navedeno proirivanje nae
definicije na beskonane nizove treba da koristimo i u sluaju empiriskih nizova, moraemo se pomoi nekom vrstom induktivnog aksioma.
Bez ovog nema nikakvih razloga da oekujemo da e kasniji delovi
jednoga niza produiti da se pokoravaju nekom zakonu, kome se po
koravaju njegovi raniji delovi.
U obinim empiriskim sudovima verovatnoe, kakvi su,
naprimer, oni u prognozi vremena, nalazi se meavina raznih eleme
nata koje je vano da razdvojimo. Najprostija hipoteza preterano
uproena radi ilustracije jeste da je opaen neki simptom koji je,
recimo, u 90% sluajeva, u kojima je ranije bio posmatran, bio praen
kiom. U tom sluaju, kada bi induktivni argumenti bili isto onoliko
nesumnjivi kao i deduktivni, rekli bismo da ima 90% verovatnoe
da e padati kia. To e rei da sadanji trenutak pripada klasi trenu
taka u kojima je spomenuti simptom prisutan i u kojoj ima 90% tre
nutaka koji prethode kii. To je verovatnoa u matematikom smislu
koji smo razmatrali. Ali nije samo to ono zbog ega nismo sigurni
hoe li padati kia. Isto tako nismo sigurni ni u valjanost zakljuivanja;
nismo sigurni hoe li ovaj simptom i u budunosti biti praen kiom
u devet od deset sluajeva. Ova sumnja moe da bude dvostruka, nauna
359
i filozofska. Mi moemo, poklanjajui puno poverenje naunom po

stupku uopte, da oseamo da u ovom sluaju imamo isuvie malo
podataka da bismo opravdali indukciju; ili da druge okolnosti, koje
su mogle da budu prisutne, a mogle bi biti nepromenljiviji prethodnici
kie, nisu bile sa dovoljno panje eliminisane. Najzad, zapisnici mogu
da budu sumnjivi: kia je mogla da ih uini skoro neitljivim ili ih je
radio ovek za koga se kasnije utvrdilo da je lud. Takve sumnje nalaze
se u samom naunom postupku, ali ima i sumnji koje je istakao Hjum:
da li je induktivni postupak valjan, ili je on samo jedna navika koja
ini da se oseamo udobno? Zbog nekog od ovih razloga, ili zbog svih,
moemo da oklevamo u pogledu 90-postotnog izgleda da e padati
kia, u koji nas nai dokazi navode da verujemo.
U sluajevima ovakve vrste imamo jednu hijerarhiju verovatnoa. Primarni nivo je: Verovatno e padati kia. Drugi nivo je:
Verovatno je da su simptomi, koje sam opazio, znaci verovatne kie.
Trei nivo je: Verovatno je da izvesni dogaaji ine izvesne budue
dogaaje verovatnim. Od ova tri nivoa prvi je nivo zdravog razuma,
drugi je nivo nauke, a trei nivo filozofije.
Na prvom stupnju opazili smo da je dosad u devet od deset
sluajeva A bilo praeno B ; u prolosti dakle, A je inilo B verovatnim
u smislu ograniene frekvencije. Na ovom stupnju mi bez razmiljanja
prihvatamo da istu stvar moemo i u budunosti da oekujemo. .
Na drugom stupnju, ne stavljajui u pitanje mogunost za
kljuivanja sa prolosti na budunost, shvatamo da se u takvim zaklju
ivanjima moraju preduzeti neke mere predostronosti kao to su,
naprimer, Milova etiri metoda indukcije. Isto tako shvatamo da induk
cije, ak i kada su sprovoene po najboljim pravilima, nisu uvek verifikovane. Ali ja mislim da se na postupak jo uvek moe podvesti
pod teoriju ograniene frekvencije. U prolosti smo izvrili jedan izvestan broj indukcija, neke vie a neke manje paljivo. Od onih izvre
nih po jednom izvesnom postupku deo p bio je dosad verifikovan;
stoga je ovaj postupak dao verovatnou p indukcijama koje su po njemu
vrene. Nauni metod sastoji se u mnogome od pravila pomou koiih
se p (provereno rezultatima indukcija u prolosti) moe pribliiti 1.
Sve je ovo jo uvek unutar teorije konane frekvencije, ali sada su
jedino indukcije ono pomou ega procenjujemo frekvenciju.
To e rei da imamo dve klase A i B, od kojih se A sastoji
od indukcija koje su bile izvrene u skladu sa izvesnim pravilima, a
B od indukcija koje je iskustvo dosad potvrdilo. Ako je n broj lanova
klase A, a m broj lanova zajednikih klasama A i B, tada je m jn izgled
da jedna indukcija, izvrena po tim pravilima, mora da je dovela,
do dananjeg dana do rezultata koji su, kada su mogli biti provereni,
naeni za istinite.
360
Kada to kaemo, ne koristimo se indukcijom, ve samo opi

sujemo jedan vid prirodnog toka onoliko koliko je on bio posmatran.
Ipak smo nali jedan kriterijum dosadanje izvrsnosti ma kojih pravila
naunog postupka, i to unutar teorije konane frekvencije. Jedina
novina u tome je da. su sada nae jedinice indukcije, a ne pojedini doga
aji. Sa indukcijama se postupa kao sa pojavljivanjima i samo se one,
koje su se stvarno javile, imaju smatrati kao lanovi nae klase A.
Ali im se sporimo oko toga hoe li jedna individualna induk
cija, koja je dosad bila potvrena, biti ili verovatno biti, potvrena i u
budunosti ; ili, ima li izgleda da e pravila postupka koji je dao veliki
broj dosad potvrenih indukcija, dati i u budunosti veliki broj pot
vrenih indukcija, mi smo izili iz teorije konane frekvencije, poto
se sada radi o klasama iji lanovi nisu poznati. Matematika teorija
verovatnoe, kao i sva ista matematika, iako daje znanje, ne prua
(bar u jednom vanom smislu) nita novo; indukcija sa druge strane
svakako prua neto novo i jedino u ta moemo da sumnjamo jeste
to da li je ono to ona daje znanje.
Zasad jo ne elim da kritiki ispitujem indukciju; elim samo
da objasnim da se ona ne moe uklopiti u teoriju konane frekvencije,
ak ni tako to emo jednu pojedinanu indukciju smatrati jednom
iz jedne klase indukcija, poto proverene indukcije mogu da prue
samo in d u k tiv n i dokaz u prilog jedne dosad neproverene indukcije.
Ako sada kaemo da je princip koji opravdava indukciju verovatan,
upotrebljavamo re verovatno u smislu razliitom od onoga koji
ona ima u teoriji konane frekvencije. Rekao bih da ovaj smisao
mora da bude ono to smo nazvali stepen verodostojnosti.
Sklon sam da mislim da se, ako se indukcija, ili ma koji drugi
postulat umesto nje, prihvati, sve precizne i merljive verovatnoe mogu
interpretirati kao konane frekvencije. Pretpostavimo, naprimer,
da kaem: Postoji visoka verovatnoa da je Zaratustra postojao.
Da potvrdim ovaj iskaz, moram prvo da razmotrim ta je sve u nje
govom sluaju navedeno kao dokaz, a zatim da traim slian dokaz
za koji je poznato da li je ispravan ili pogrean. Klasa od koje zavisi
verovatnoa, nije klasa postojeih i nepostojeih proroka, poto ona
postaje neto neodreena ako se u nju ukljue i nepostojei proroci;
niti to moe da bude klasa samo postojeih proroka, poto se radi
o tome pripada li Zaratustra toj klasi. Moraemo da postupimo na
sledei nain: Postoji u Zaratustrinom sluaju dokaz koji pripada
izvesnoj klasi A; od svih dokaza koji pripadaju toj klasi i koji se mogu
proveriti samo je jedan deo p ispravan ; stoga, zakljuujemo indukcijom
da postoji verovatnoa p u prilog slinog dokaza u Zaratustrinom slu
aju. Tako, frekvencija plus indukcija obuhvata ovu upotrebu vero
vatnoe.
361
Ili, pretpostvimo da kaemo kao biskup Batler: Verovatno
je da je svemir rezultat Stvaraoevog plana. Ovde poinjemo sa takvim
pomonim argumentom kao to je onaj da jedan asovnik podrazumeva asovniara. Postoji veoma mnogo asovnika za koje se zna
da ih je napravio asovniar, a ne zna se ni za jedan asovnik koji nije
napravio asovniar. U Kini postoji jedna vrsta mermera na kome se
ponekad javlja neto to izgleda kao slika koju je radio neki umetnik;
imao sam prilike da vidim zadivljujue primere. Ali to je toliko retko
da je potpuno opravdano (pretpostavljajui indukciju) da, kada vidimo
sliku, izvedemo zakljuak o nekom umetniku sa veoma visokim stepenom verovatnoe. Ono to ostaje za crkvenog logiara i to on nagla
ava naslovom svoje knjige, jeste da dokae tu analogiju ; ovo se moe
smatrati kao sumnjivo, ali se ne moe podvesti pod matematiku verovatnou.
Stoga, utoliko izgleda da su sumnjivost i matematika verovatnoa u smislu konane frekvencije jedini potrebni poj
movi uz prirodne zakone i pravila logike. Ipak ovaj zakljuak je samo
privremen. Ne moe se rei nita definitivno sve dok ne ispitamo i
neke druge definicije verovatnoe.
IV G L A V A
MIZES-RAJHENBAHOVA TEORIJA
Interpretacija verovatnoe pomou frekvencije u formi raz
liitoj od one koju smo izloili u prethodnom poglavlju, nalazi se u
dve znaajne knjige dvojice nemakih profesora koji su tada bili u
Carigradu.*
Rajhenbahova teorija je dalje razvijanje fon Mizesove, i ona
je, u mnogom pogledu, bolji izraz te vrste teorija verovatnoe. Stoga
u se zadrati na Rajhenbahu.
Poto je dao aksiome rauna verovatnoe, Rajhenbah prua
jednu interpretaciju na koju izgleda da navodi sluaj statistikih ko
relacija. On pretpostavlja dva niza (jq, x 2,
i ( y lt y 2, . , )>
i dve klase 0 i P. Neki, ili svi pripadaju klasi 0; ono to njega zanima
jeste: koliko esto odgovarajui y pripadaju klasi P?
Pretpostavimo, naprimer, da istraujemo pitanje da li je
jedan ovek predisponiran za samoubistvo time to ima dandrljivu
enu. U tom sluaju -evi su ene, a y - \ su muevi, klasa 0 sastoji se
od dandrljivaca, klasa P od samoubica. Tada, ako je dato da jedna
ena pripada klasi 0, nae pitanje glasi: koliko esto njen mu pripada
klasi P?
Posmatrajmo iseke ova dva niza koji se sastoje od njihovih
prvih n lanova. Pretpostavimo da u prvih n jt-eva ima a lanova koji
pripadaju klasi 0, i pretpostavimo da meu njima ima b lanova takvih
da odgovarajue y pripada klasi P. (Odgovarajue y je ono sa istim
indeksom.) Tada kaemo daje svuda u iseku od x x do x n relativna frek
vencija 0 i P jednaka b / a . (Ako svi pripadaju klasi 0, a = n , i rela
tivna frekvencija je b in ) . Ovu relativnu frekvenciju oznaavamo sa
(0,).
* Richard von Mises: Wahrscheinlichkeit, Statistik und Wahrheit,
2-go izdanje, Be, 1936 (1-vo izd. 1928); Hans Reichenbach: Wahrscheinlichkeitslehre, Lajden 1935. Vidi isto tako i Rajhenbahovo Experience and Prediction
1938.
363
Sada prelazimo na to da damo definiciju verovatnoe P

ako je dato 0 koju oznaavamo sa W(0,P). Definicija glasi:
W(0,P) je granina vrednost (0,) kada n neogranieno raste.
Sa malo matematike logike ova se definicija moe znatno
uprostiti. Na prvom mestu, dva niza nisu potrebna. Poto se za oba
pretpostavlja da su progresije, to, stoga, mora da postoji neki jedanprema-jedan korelator njihovih lanova. Ako je taj korelator S, rei
da izvesno y pripada klasi P isto je to i rei da odgovarajue pripada
klasi iji lanovi imaju relaciju S sa nekim lanovima klase P. Naprimer,
neka je S relacija ene i mua; tada, ako je y jedan oenjen ovek, a
njegova ena, rei da je y vladin inovnik istinito je ako, i samo ako,
je ena vladinog inovnika.
Na drugom mestu prihvatanje sluaja, u kome svi ne pri
padaju klasi O, ne daje nam nikakve prednosti. Definicija je pogodna
samo ako jedan beskonano veliki broj Jt-eva pripada klasi O; u tom
sluaju oni koji pripadaju O obrazuju jednu progresiju, a ostatak se
moe zaboraviti. Tako emo zadrati ono to je osnovno u Rajhenbahovoj definiciji, ako je zamenimo sledeim:
Neka je Q jedna progresija, a a neka klasa u kojoj, u vanim
sluajevima, postoje lanovi u nizu Q kasniji od ma kog datog broja.
Neka je m broj lanova a meu prvih n lanova Q. Tada se W(Q, a)
definie kao granina vrednost m /n kada se n beskonano poveava.
Moda omakom, Rajhenbah govori kao da je pojam vero
vatnoe primenljiv s a m o na progresije i da se ne moe primeniti na
konane klase. Ne mogu da verujem da on tako misli. Ljudski rod,
naprimer, je jedna konana klasa, a mi elimo da primenimo verovatnou u ivotnoj statistici, to bi bilo nemogue kad bi se Rajhenbahova
definicija shvatila doslovce. Psiholoki, kada Rajhenbah govori da je
granina vrednost n = beskonanost, on m is li o graninoj vrednosti
kao o nekom broju koji je skoro dostignut kadgod je n , sa empiriske
take gledita, veliko, tj. kada nije daleko od maksimuma do koga nam
naa sredstva posmatranja omoguavaju da stignemo. On ima
jedan aksiom ili postulat koji tvrdi da kadgod za svako veliko
, koje se moe posmatrati, postoji jedan takav broj, on je priblino
jednak graninoj vrednosti za n = beskonanost. To je udan aksiom
ne samo zbog toga to je proizvoljan, ve i stoga to veina nizova
kojima se bavimo izvan iste matematike nisu beskonani; ak se
moe sumnjati u to da li je ijedan od njih beskonaan. Mi smo navikli
da smatramo da je prostor-vreme kontinuirano, to podrazumeva
postojanje beskonanih nizova, ali ova pretpostavka nema nikakvih
osnova, izuzev matematike pogodnosti.
Da bih Rajhenbahovu teoriju uinio to je mogue adekvatnijom pretpostaviu da, kada se radi o konanim klasama, treba da se
364
zadri definicija iz prolog poglavlja i da je namena ove nove defini

cije samo jedno proirivanje prethodne koje nam omoguuje da verovatnou primenimo na beskonane klase. Tako e njegovo (0,)
biti verovatnoa, ali ona koja se odnosi samo na prvih n lanova
jednog niza.
Ono to Rajhenbah postulira kao svoju formu indukcije
otprilike je ovo: Pretpostavimo da smo izvrili N posmatranja o ko
relaciji izmeu O i P, tako da smo u mogunosti da izraunamo (0,)
za sve vrednosti n do n = N; i pretpostavimo da se kroz elu poslednju
polovinu vrednosti n , (0,) uvek razlikuje od izvesnog razlomka p
za manje od e, gde je e malo. Tada se postavlja da e se, ma koliko
poveavali n, (0,) uvek nalaziti unutar ovih uskih granica i stoga
e se W(0,P), koje je granica za n = beskonanost, takoe nalaziti unutar
tih granica. Bez ove pretpostavke ne moemo imati nijedan empiriski
dokaz u pogledu granine vrednosti za 72= beskonanost, i verovatnoe
kojima je ova definicija specijalno namenjena moraju da ostanu pot
puno nepoznate.
Dve stvari moraju da budu reene u odbranu Rajhenbahove
teorije pred navedenim tekoama. Na prvom mestu, on moe da tvrdi
da nije potrebno pretpostaviti da se n beskonano pribliava beskona
nom. Za sve praktine ciljeve dovoljno je da n postane veoma veliko.
Uzmimo, naprimer, da se bavimo ivotnom statistikom. Za jedno
osiguravajue drutvo nije vano ta e se dogoditi sa statistikama
ako se one produe za sledeih 10.000 godina. U najboljem sluaju
njih zanimaju sledeih 100 godina. Ako, poto smo prikupili statistike,
pretpostavimo da e frekvencije ostati priblino iste sve dok nema
mo deset puta vie podataka nego to imamo sada, to je dovoljno za skoro
sve praktine ciljeve. Rajhenbah moe da kae da, kada govori o besko
nanosti, upotrebljava samo jednu pogodnu matematiku stenografiju,
mislei samo mnogo vie od niza koji smo dosad istraili. On moe
da kae da je sluaj potpuno analogan sluaju empiriskog odreivanja
brzine. Teoriski, brzina se moe odrediti samo ako su merljivi prostori
i vremena beskonano mali, ali poto je to u praksi nemogue brzina
u jednom trenutku se nikada ne moe, ak ni priblino, znati. Istina,
sa pristojnom merom tanosti moemo da znamo p r o se n u brzinu
u jednom kratkom vremenskom fazmaku. Ali ak i da pretpostavimo
postulat kontinuiteta, prosena brzina u toku (recimo) jedne sekunde
ne daje nam savreno nikakve indikacije u pogledu brzine u jednom
datom trenutku tokom te sekunde. Svako kretanje moe da se sastoji
od perioda mirovanja odvojenih trenucima u kojima je brzina besko
nana. Bez ove ekstremne hipoteze, ak. i da pretpostavimo kontinui
tet u matematikom smislu, nijedna konana brzina u jednom trenutku
nije nespojiva sa ma kojom prosenom brzinom tokom jednog, ma
365
koliko kratkog, konanog vremena koje sadri taj trenutak. Ipak,

za praktine svrhe ovo nema nikakvih posledica, sem u nekim poja
vama kakve su, naprimer, eksplozije. Ako uzmemo da je brzina u ma
kom trenutku tokom jednog veoma kratkog merljivog vremena, pri
blino jednaka prosenoj brzini tokom tog vremena nai emo da su
zakoni fizike verifikovani. Stoga se Brzina u jednom trenutku moe
smatrati samo kao pogodna matematika fikcija.
Kada govori o granici frekvencije kada je n beskonano,
Rajhenbah moe da na slian nain kae da misli samo na aktualnu
frekvenciju za veoma velike brojeve, ili na aktualnu frekvenciju sa
malim koeficijentom greke. Beskonano veliko i beskonano malo
podjednako se ne mogu opaati, i stoga su (Rajhenbah moe da kae)
podjednako irelevantni za empirisku nauku.
Sklon sam da prihvatim valjanost ovog odgovora. alim
samo to ga nisam naao eksplicitno formulisanog u Rajhenbahovim
knjigama; ipak, mislim da ga je morao imati na umu.
Na drugom mestu, ono to govori u prilog njegove teorije
je to to se ona moe primeniti i na one sluajeve u kojima elimo da
se koristimo argumentima verovatnoe. Mi elimo da koristimo te
argumente kada imamo n e k e podatke o jednom buduem dogaaju,
koji nisu dovoljni da odrede njegov karakter u nekom pogledu koji
nas zanima. Moja smrt, naprimer, je jedan budui dogaaj, i ako ja
osiguravam svoj ivot mogu da ushtednem da znam kakvi dokazi
postoje da e smrt nastupiti jedne date godine. U takvim sluajevima
uvek imamo jedan broj individualnih sluajeva poredanih u jedan niz,
i pretpostavljamo da e i u sledeim sluajevima frekvencije koje smo
iznali u dosadanjim sluajevima, biti manje ili vie iste. Ili, da uzmemo
kockanje, iz koga je nastao ceo raun verovatnoe. Nas ne zanima
samo injenica da postoji 36 moguih rezultata za jedno bacanje dveju
kocki. Ono to nas zanima jeste injenica (ako je to injenica) da e
u jednom dugom nizu bacanja svaka od 36 mogunosti biti ostvarena
priblino jednak broj puta. To je injenica koja ne sledi iz proste egzi
stencije 36 mogunosti. Kada sretnete jednog stranog oveka, postoje
tano dve mogunosti: ili da se on zove Ebenezer Vilkiz Smit, ili da se
ne zove. Ali u svom dugom ivotu, tokom koga sam sretao mnoge
strane osobe, samo sam jednom naao da je ona prva mogunost bila
ostvarena. isto matematika teorija koja samo nabraja mogue slu
ajeve, liena je ma kakvog praktinog interesa sve dok ne znamo
da se svaki mogui sluaj javlja sa priblino podjednakom, ili nekom
poznatom frekvencijom. A to, ako posmatramo dogaaje, a ne jednu
logiku shemu, moe da se zna samo uz pomo aktualne statistike,
ije korienje, moe se rei, mora da tee manje ili vie onako kako je to
izloeno u Rajhenbahovoj teoriji.
366
Ovaj u argumenat takoe prihvatiti privremeno; ispitau

ga ponovo kada ponemo da razmatramo indukciju.
Rajhenbahovoj teoriji, onako kako je on iskazuje, moe
se staviti jedna primedba sasvim druge vrste koja se tie toga da je on
u teoriju uveo nizove, dok izgleda da su samo klase ono to je logiki
relevantno. Uzmimo jedan primer: koji su izgledi da jedan proizvoljno
izabran ceo broj bude prost? Ako uzmemo ele brojeve u njihovom
prirodnom redu, izgledi su, po Rajhenbahovoj definiciji, nula. Jer,
ako je n neki ceo broj, broj prostih brojeva manjih ili jednakih sa n
je priblino /log n ako je n veliko, tako da su izgledi da jedan ceo broj
manji od n bude prost priblino 1 /log , a granina vrednost 1 /log n
kada n beskonano raste, je nula. Ali pretpostavimo sada da smo pre
uredili ele brojeve po sledeem planu: Stavimo prvo prvih 9 prostih
brojeva, zatim prvi broj koji nije prost, pa zatim sledeih 9 prostih,
pa drugi broj koji nije prost, i tako dalje do u beskonanost. Kada su
eli brojevi poredani na ovaj nain Rajhenbahova definicija pokazuje
9
da su izgledi da jedan proizvoljno izabran broj bude prost . Moemo
10
ak da poredamo ele brojeve tako da izgledi da jedan broj ne bude

prost budu nula. Da dobijemo ovaj rezultat treba da ponemo sa prvim
ne-prostim brojem, tj. 4, i da stavimo, posle -tog broja koji nije prost
n prostih brojeva koji dolaze posle onih koje smo ve stavili; ovaj niz
je 4, 1, 6, 2, 3, 8, 5, 7, 11, 9, 13, 17, 19, 23, 10, 29, 31, 37, 41, 43, 1 2 , . . .
U tom rasporedu bie, pre (n-fl)-vog ne-prostog broja, n ne-prostoh
brojeva, i(-) prostih. Tako se, kada se
poveava, odnos broja
ne-prostih i broja prostih brojeva pribliava 0 kao granici.

Iz ovog primera oigledno je da e, ako usvojimo Rajhenbahovu definiciju, ako je data ma koja klasa A koja ima isto onoliko
lanova koliko ima prirodnih brojeva, i ako je data ma koja besko
nana pod-klasa B, izgledi da jedno proizvoljno izabrano A bude u
isto vreme i jedno B, biti ma ta izmeu 0 i 1 (ukljuujui i njih same),
ve prema nainu koji smo izabrali da rasporedimo B-ove meu A-ovima.
Iz toga sledi da se verovatnoa, ako se eli da se ona primeni
na beskonane skupove, mora primeniti na nizove, a ne na klase. Ovo
izgleda udno.
Istina, kada se radi o empiriskim podacima, oni su svi dati
u jednom vremenskom redosledu, pa prema tome u nizu. Ako smo iza
brali da pretpostavimo da e biti beskonano mnogo dogaaja one
vrste koju istraujemo, tada isto tako moemo da odredimo da naa
definicija verovatnoe treba da bude primenjivana samo dok su doga
aji ureeni u vremenske nizove. Ali, ne zna se da je, van iste mate-
367
matike, ijedan niz beskonaan, i veina ih je, koliko moemo da ocenimo, konana. Koji su izgledi da e jedan ovek koji ima 60 godina
umreti od raka? Svakako da ovo moemo da procenimo a da ne pret
postavimo da je broj ljudi koji e, pre no to se zavri vreme, umreti
od raka, beskonaan. Ali ovo ne bi bilo mogue ako se Rajhenbahova
teorija shvati doslovce.
Ako verovatnoe zavise od toga uzimamo li mi dogaaje
u njihovom vremenskom redosledu, pre nego u nekom drugom redu
na koji bi se oni mogli urediti, tada verovatnoa ne moe da bude grana
logike, ve mora da bude deo prouavanja prirodnog toka. To nije
Rajhenbahovo gledite; on, na protiv, smatra da je svaka istinita lo
gika logika verovatnoe, i da je klasina logika greila to je delila
stavove na istinite ili lane, a ne prema njihovom razliitom stepenu
verovatnoe. On bi stoga trebalo da bude u stanju da iskae sve to
je osnovno u teoriji verovatnoe na apstraktan logiki nain, bez uvo
enja sluajnih obeleja aktualnog sveta kao to je vreme.
Postoji velika tekoa u tome da se spoji statistiko shvatanje
verovatnoe sa gleditem, koje Rajhenbah takoe zastupa, da su svi
stavovi samo u razliitim stupnjevima, koji ne dostiu izvesnost, verovatni. Tekoa je u tome to izgleda da smo osueni na reg ressu s
in in fin itu m . Pretpostavimo da kaemo da je verovatno da e ovek
koji ima kugu i umreti od nje. To znai da bismo, kada bismo mogli
da obrazujemo ceo niz ljudi koji su, od najranijih vremena do nestanka
ljudskog roda, bili bolesni od kuge, nali da je vie od polovine njih
i umrlo od kuge. Poto budunost, a i vei deo prolosti, nisu zapi
sane, mi smatramo da su zabeleeni sluajevi sasvim dobri uzorci. Ali
sada treba da se setimo da je sve nae znanje samo verovatno; stoga
ako, u skupljanju nae statistike, naemo zabeleeno da je G. A imao
kugu i umro od nje, mi to ne smemo da smatramo kao izvesno, ve
samo kao verovatno. Da naemo koliko je to verovatno, mi moramo
da ovaj podatak ukljuimo u jedan niz, recimo zvaninih umrlica,
i da naemo neki nain pomou koga emo utvrditi koja je srazmera
umrlica ispravna. Tako e jedna stavka u naoj statistici biti: G.
Braun je zvanino proglaen mrtvim, ali se pokazalo da je on jo uvek
iv. Ali, sa svoje strane, to mora da bude samo verovatno, i stoga
mora da se nalazi u nizu zvaninih greaka od kojih se za neke pokazuje
da nisu greke. To e rei, moramo da skupljamo sluajeve u kojima
se pogreno verovalo da se pokazalo da je jedna linost proglaena
mrtvom jo uvek iva. Ovome ne moe da bude kraj, ako je nae znanje
samo verovatno, a verovatnoa samo statistika. Ako treba da izbegnemo jedan r e g re ssu s in in fin itu m , i ako nae znanje treba da bude samo
verovatno, verovatnoa e se morati interpretirati kao stepen verodostojnosti, i morae da se procenjuje na nain razliit od statistikog.
368
Statistika verovatnoa se moe proceniti samo na osnovu izvesnosti,

aktualne ili postulirane.
Vratiu se Rajhenbahu u vezi sa indukcijom. Za sada, elim
da razjasnim svoje sopstveno gledite o vezi matematike verovatnoe
i prirodnog toka. Uzmimo, naprimer, Bernulijev zakon velikih brojeva,
birajui najprostiji mogui sluaj. Videli smo da, ako skupimo sve
mogue ele brojeve koji imaju n cifara, od kojih je svaka ili 1 ili 2,
tada, ako je n veliko recimo, ne manje od 1.000 velika veina mogu
ih celih brojeva ima priblino podjednak broj 1 i 2 u sebi. Ovo je samo
jedna primena injenice da se, u razvijanju (+>) po binomnom
obrascu, kada je n veliko, zbir koeficijenata blizu sredine ne razlikuje
mnogo od zbira svih koeficijenata, koji je 2. Ali kakve ovo veze ima
sa iskazom da u, ako mnogo puta bacim jedan novi, verovatno
dobiti podjednak broj pisama i glava? Jedno je logika, a drugo je,
izgleda, empiriska injenica; kakva veza postoji meu njima?
U nekim interpretacijama verovatnoe iskaz koji sadri
re verovatno ne moe nikada da bude jedan empiriski iskaz. Prihva
eno je da se ono to je neverovatno moe dogoditi, i da ono to je
verovatno moe da omane. Iz toga sledi da ono to se dogaa ne
pokazuje da je jedan raniji sud verovatnoe bio ili taan ili pogrean;
svaki tok dogaaja koji se moe zamisliti logiki je pomirljiv sa svakom
ranijom procenom verovatnoe koja se moe zamisliti. Ovo se moe
porei samo ako tvrdimo da se ono to je veoma neverovatno ne do
gaa, to nemamo nikakvog prava da tvrdimo. Posebno ako indukcija
tvrdi samo verovatnoe, tada je sve to se moe dogoditi logiki po
mirljivo i sa istinom i sa lanou indukcije. Stoga princip indukcije
nema nikakvog empiriskog sadraja. Ovo je jedan r ed u ctio a d ab su rd u m
koji pokazuje da moramo da verovatno i aktualno poveemo tenje
no to se to ponekad ini.
Ako se drimo teorije konane frekvencije i do sada
nisam naao razloga zbog kojih to ne bismo uinili rei emo da,
kada tvrdimo da je a je jedno A i da je verovatno dato i a je jedno
B, time mislimo da je, ustvari, vei deo lanova B lan A. To je iskaz
o jednoj injenici, ali nije iskaz o a. I ako kaemo da jedan induktivni
argument (pogodno formulisan i ogranien) ini njegov zakljuak
verovatnim, ja mislim pod time da je on jedan iz klase argumenata
od kojih vei deo ima istinite zakljuke.
ta sada mogu da razumem pod time kada kaem da su
izgledi glave jedna polovina? Na prvom mestu ovo je, ako je istinito,
jedna empiriska injenica; ona ne sledi iz injenice da u bacanju
novia postoje samo dve mogunosti, pismo i glava. Kada bi sledila,
mogli bismo da zakljuimo da su izgledi da se jedan stranac zove
Ebenezer Vilkiz Smit jedna polovina, poto postoje dve alternative
369
ili se on zove, ili se ne zove tako. Kod nekih novia glave padaju
ee od pisma, kod drugih, pismo pada ee od glave. Kada, ne
specifikujui novi, kaem da su izgledi glave jedna polovina, ta
pod time razumem?
Moje tvrenje, kao i sva druga empiriska tvrenja, koja
pretenduju na numeriku tanost, mora da bude samo priblino. Kada
kaem da je jedan ovek visok 6 stopa i 1 palac, dozvoljen mi je izvestan
postotak greke; ak i da sam to rekao pod zakletvom, ne mogu da
budem optuen za krivokletstvo, ako se pokae da sam pogreio za
jedan stoti deo palca. Na slian nain ne moe se smatrati da je moj
iskaz o noviu laan, ako se pokae da bi 0.5000001 bila tanija procena
od 0.5. Ipak pitanje je postoji li takav dokaz koji bi me naveo da mislim
da je 0.5000001 bolja procena od 0.5. Kao i svuda i u verovatnoi
uzimamo najjednostavniju hipotezu koja priblino odgovara injenicama.
Uzmimo, recimo, zakon slobodnog padanja. Galileo je izvrio jedan
izvestan broj posmatranja koja su se manje ili vie slagala sa formulom
s = V2g t ?. Nema sumnje da je on mogao da nae jednu funkciju
/( /) , takvu da je s = / ( / ) i koja bi se tanije slagala sa njegovim posmatranjima, ali on joj je pretpostavio jednostavniju formulu koja
se prilino dobro slagala sa posmatranjima*.) Na isti nain, ako sam
bacio novi, 2.000 puta i dobio 999 glava i 1.001 pismo, uzeo bih
da su izgledi glava jedna polovina. Ali ta tano razumem pod tim
iskazom?
Ovo pitanje pokazuje snagu Rajhenbahove definicije. Po
njemu ja razumem da e, ako produim da dovoljno dugo bacam
novi, srazmera glava biti vremenom veoma blizu 1/2; ustvari, ona
e se razlikovati od 1j 2 za manje od ma kog ma koliko malog razlomka.
Ovo je jedno proroanstvo; ako je ispravno, moja procena verovatnoe
je ispravna, ako nije, nije ispravna. ta teorija konane frekvencije
moe ovome da suprotstavi?
Moramo da razlikujemo ono to j e verovatnoa od onoga
to je v ero v a tn o . to se tie onoga to je verovatnoa, to zavisi od
klase bacanja novia koju posmatramo. Ako posmatramo bacanja
jednog datog novia, tada je, ako tokom ele svoje egzistencije ovaj
novi od n bacanja da m glava, verovatnoa glava tog novia .
Ako posmatramo novie uopte n e biti broj bacanja novia kroz
elu prolu i buduu istoriju sveta, a m broj tih bacanja u kojima je
pala glava. Da uinimo problem manje obimnim moemo da se
ograniimo na ovogodinja bacanja u Engleskoj, ili bacanja koja su
zapisali oni koji prouavaju teoriju verovatnoe. U svim ovim sluajevima
* Cf. Defriz: Teorija verovatnoe, i: Nauno zakljuivanje. (Jeffreys:
Theory of Probability i Scientific Inference).
24 Ljudsko znanje
370
i n su konani brojevi, a / je verovatnoa glava pod datim

okolnostima.
Ali nijedna od navedenih verovatnoa nije poznata. Tako
moramo da ih procenjujemo, odnosno da naemo neki nain da
odredimo ta je v e r o v a tn o da su one. Ako se drimo teorije konane
frekvencije to e znaiti da na niz pisama i glava mora da pripada
nekoj konanoj klasi nizova i da mi moramo da posedujemo neko
relevantno znanje o celoj toj klasi. Pretpostaviemo da se posmatranjem
pokazalo da se, u svakom nizu od 10.000 ili vie bacanja jednog datog
novia, srazmera glava posle 5.000-tog bacanja nikad nije menjala
za vie od 2 e gde je e malo. Tada moemo da kaemo: U svakom
posmatranom sluaju srazmera glava posle 5.000 bacanja datog novia
uvek je ostajala izmeu p e i p + e, gde je p konstanta koja zavisi
od novia. Zakljuivati sa ovog sluaja na sluaj koji jo nije posmatran stvar je indukcije. Ako ovo treba da bude valjano, bie nam
potreban jedan aksiom koji tvrdi da se (u izvesnim sluajevima)
karakteristika, koja se nalazi u svim posmatranim sluajevima, nalazi
i u velikom broju svih sluajeva, ili bar neki aksiom iz koga ovo sledi.
Tada emo biti u mogunosti da iz posmatranih frekvencija izvedemo
jednu verovatnu verovatnou, interpretirajui verovatnou u skladu
sa teorijom konane frekvencije.
Ovo je samo skica predloga jedne teorije. Ono to elim da
naglasim jeste da je, po teoriji za koju se zalaem, svaki iskaz vero
vatnoe (nasuprot jednom samo sumnjivom iskazu) in je n i k i iskaz
o nekim proporcijama u jednoj seriji. A posebno princip indukcije,
bio on istinit ili laan, morae da tvrdi kao injenicu da veina nizova
izvesne vrste ima u celini neku karakteristiku koju ima veliki broj
suksesivnih lanova niza. Ako je ovo injenica induktivni argumenti
mogu da pruaju verovatnoe, ako nije ne mogu. Sada ne istraujem
kako mi znamo da li je ovo injenica ili ne; to je problem koji neu
razmatrati sve do poslednjeg del naeg istraivanja.
Primetie se da smo u ovoj diskusiji bili navedeni da se
sloimo sa Rajhenbahom u mnogim stvarima, dok smo se stalno
razilazili u pogledu d e fin ic ije verovatnoe. Najvanija primedba koja
se ovoj definiciji moe staviti jeste da je frekvencija od koje ona zavisi
hipotetika i da se nikad ne moe utvrditi. Sa Rajhenbahom se ne
slaem ni u tome to razdvajam otrije nego on verovatnou od sumnjivosti, i to smatram da logika verovatnoe nije logiki osnovnija,
nasuprot logici izvesnosti.
m
V GLAVA
KEJNZOVA TEORIJA VEROVATNOE

U Kejnzovoj R a sp r a v i o vero v a tn o i* (1921) izlae se teorija
koja je u izvesnom smislu antiteza teoriji frekvencije. On smatra da
je relacija koja se koristi u dedukciji p implicira q ekstremna forma
relacije koja e moe nazvati p manje ili vie implicira q . Ako znanje
o A, kae Kejnz, opravdava racionalno uverenje u a stepena a, moemo
da kaemo da postoji jedna relacija verovatnoe stepena a izmeu
a i A. To piemo: a /h = a. Izmeu dva skupa stavova postoji
jedna relacija pomou koje, ako znamo prvi od njih, moemo drugom
da pridamo neki stepen racionalnog uverenja. U osnovi, verovatnoa
je jedna relacija. Isto je tako beskorisno rei A je verovatno kao
to je beskorisno rei A je jednako* ili *A je vee od*. Iz a i a
implicira A moemo da zakljuimo A, odnosno moemo da odbacimo
svako spominjanje premisa i prosto da tvrdimo zakljuak. Ali ako
je u u takvom odnosu sa A, da znanje a ini verovatno uverenje u A
racionalnim, ne moemo da zakljuimo nita o A to se ne bi pozivalo
na a ; ovde nema niega to bi odgovaralo isputanju jedne istinite
premise u demonstrativnom zakljuivanju.
Verovatnoa je, po Kejnzu, jedna logika relacija koja se ne
moe definisati izuzev, moda, pomou stupnjeva racionalnog uverenja.
Ali izgleda da Kejnz naginje vie ka tome da stupnjeve racionalnog
uverenja definie pomou relacije verovatnoe. Racionalno uverenje,
kae Kejnz, moe se izvesti iz znanja: ako imamo jedan stepen racio
nalnog uverenja u p, to je stoga to znamo neki stav A, i to takoe
znamo p/A = a. Sledi da neki stavovi oblika p/A = a moraju da
se nalaze meu naim premisama. Nae znanje je delom neposredno,
delom steeno putem argumenta; znanje steeno putem argumenta
polazi od neposrednog znanja stavova oblika p implicira q ili q / p = a.
U svakom argumentu, kada se on potpuno analizira, moramo da
imamo neposredno znanje o relaciji premisa i zakljuka, bilo da je
to relacija implikacije, bilo da je to relacija verovatnoe u izvesnom
* Keynes: Treatise on Probability.
24 *
372
stepenu. Znanje h i p / h = a dovodi do racionalnog uverenja odgo
varajueg stepena u p . Kejnz eksplicitno pretpostavlja da je svako
neposredno znanje izvesno, i da racionalno uverenje koje nije izvesno
moe da nastane samo ako se radi o percepciji jedne relacije verovatnoe.
Verovatnoe uopte, po Kejnzu, nisu numeriki merljive;
one, koje to jesu, obrazuju jednu veoma specijalnu klasu verovatnoa.
On smatra mogunim da se jedna verovatnoa ne moe porediti sa
drugom, t.j.m oe da ne bude ni manja, ni vea, ni jednaka drugoj.
On ak smatra da je ponekad nemogue porediti verovatnoe p i ne-/)
na osnovu jednog datog dokaza. On ne smatra da mi ne znamo dovoljno
da bismo to uinili, ve da stvarno ne postoji nikakva relacija
jednakosti ili nejednakosti. Kejnz misli o verovatnoama po sledeoj
geometriskoj shemi: Uzmimo dve take od kojih jedna pretstavlja
0 (nemogunost), a druga 1 (izvesnost); tada se numeriki merljive
mogunosti mogu pretstaviti da lee na pravoj liniji izmeu Oi l,d o k
druge lee na raznim krivim putanjama od Odo 1. Za dve verovatnoe
na istoj putanji moemo da kaemo da je ona blia 1 vea, ali ne
moemo da poredimo verovatnoe na razliitim putanjama, sem kada
se one seku, to se moe dogoditi.
Kejnzu je potrebno, kao to smo videli, neko neposredno,
znanje stavova verovatnoe. Da bi ga dobio on ispituje i popravlja
ono to se naziva princip ne-dovoljnog razloga ili, kako ga on naziva,
princip indiferencije.
U svom grubom obliku ovaj princip tvrdi da su alternative,
za koje ne postoji nijedan razlog kojim bi se jedna mogla pretpostaviti
drugoj, podjednako verovatne. U ovom obliku, istie Kejnz, princip
dovodi do kontradikcija. Pretpostavimo, naprimer, da ne znate nita
o boji jedne knjige; tada su izgledi da ona bude plava ili da ne bude
plava podjednaki, odnosno, po 1/ 2. Izgledi da ona bude crna isto su
tako 1/2. Stoga su izgledi da ona bude crna ili plava 1. Iz toga sledi
da su sve knjige ili plave ili crne, to je apsurdno. Ili, pretpostavimo
da znamo da je neki ovek nastanjen ili u Velikoj Britaniji ili Irskoj
hoemo li uzeti njih dve kao nae alternative, ili emo uzeti Englesku,
kotsku i Irsku, ili emo uzeti da je svaka grofovija podjednako
verovatna? Ili ako znamo da specifina teina neke supstance lei
izmeu 1 i 3, hoemo li uzeti intervale od 1 do 2 i od 2 do 3, kao
podjednako verovatne? Ali ako posmatramo specifinu zapreminu,
intervali od 1 do 2/3 i od 2/3 do */3 bili bi sasvim prirodan izbor, sto
bi znailo da specifina teina ima podjednake izglede da se nalazi
izmeu 1 i 3/2ili izmeu /2i 3. Takvih paradoksa ima beskonano mnogo.
Kejnz ne odbacuje sasvim princip indiferencije; on misli
da se on moe iskazati tako da se izbegnu navedene tekoe i da jo
uvek bude koristan. U tom cilju, on prvo definie irelevantnost.
373
Grubo reeno jedna dodata premisa je irelevantna, ako

ne menja verovatnou; t.j. h \ je irelevantno u relaciji prema i ,
ako je x j h \ h = x /h . Tako je, naprimer, injenica da prezime nekog
oveka poinje sa M irelevantna u procenjivanju izgleda njegove smrti.
Ipak, navedena definicija je isuvie prosta, poto h i moe da se sastoji
od dva del, od kojih jedan poveava verovatnou -, dok je drugi
smanjuje. Naprimer, izgledi za ivot belog oveka smanjeni su
ako ivi u tropskim predelima, ali su poveani (ili se bar tako kae),
ako je trezvenjak. Moe da bude da je smrtnost belih trezvenjaka
u tropskim krajevima ista kao i smrtnost belih ljudi uopte, ali ne
bismo mogli rei da je biti trezvenjak koji ivi u tropskim krajevima
irelevantno. Stoga kaemo da je h i irelevantno za x / h , ako ne postoji
nijedan deo h i koji menja verovatnou -.
Kejnz sada iskazuje princip indiferencije u sledeem obliku :
Verovatnoe od a i b u odnosu na jedan dati dokaz podjednake su
ako ne postoji nijedan relevantni dokaz koji se odnosi na a bez odgo
varajueg dokaza koji se odnosi na b ; to e rei da su verovatnoe
od a i b u odnosu na taj dokaz jednake, ako je dokaz simetrian u
odnosu na a i b.
Ipak, postoji jo jedan neto tei uslov koji treba dodati
ovome. Moramo da iskljuimo one sluajeve u kojima je jedna od
alternativa disjunkcija sub-alternativa is to g o b lik a . Kada je ovaj
uslov ispunjen alternative se nazivaju n ed e ljiv im u odnosu na dokaz.
Kejnz daje sledeu formalnu definiciju deljivog: Alternativa 0 (a )
deljiva je u odnosu na dokaz h, ako je, kad je dato h , 0 (a) ekvi
valentno sa 0 (b ) ili 0 (c), gde su 0 ( b ) i 0 (c) inkompatibilni, ali
svaki za sebe mogui kada je h istinito. Osnovno je da su ovde 0 (a),
0 (b) i 0 (c) vrednosti jedne iste stavne funkcije.
Tako Kejnz konano prihvata kao aksiom princip da su uz
dati dokaz, 0 ( a ) i 0 ( b ) podjednako verovatni ako je ( 1) dokaz si
metrian u odnosu na a i b i ako su (2) 0 ( a ) i 0 (b) nedeljivi u odnosu
na dokaz.
Empiristi mogu da stave jednu optu primedbu navedenoj
teoriji. Oni mogu da kau da je neposredno znanje relacija verovatnoe
koje se u njoj trai, oigledno nemogue. Deduktivna demonstrativna
logika mogao bi da bude njihov argument mogua je stoga to
se sastoji od tautologija, stoga to samo drugim reima iskazuje nau
poetnu zalihu stavova. Kada ini vie od toga kada, naprimer,
zakljuuje Sokrat je smrtan iz svi ljudi su smrtni, ona zavisi od
iskustva u pogledu znaenja reci Sokrat. Nita osim tautologija
ne moe se znati nezavisno od iskustva a Kejnz ne tvrdi da su njegove
relacije verovatnoe tautologije. Kako se, dakle, one mogu znati?
Jer, jasno je da se one ne znaju putem iskustva u smislu u kome se
374
tako znaju sudovi percepcije; a pretpostavljeno je da neke od njih

nisu izvedene putem zakljuivanja. Ako se ovo prihvati, relacije verovatnoe sainjavale bi jednu vrstu znanja koju empirizam smatra
nemoguom.
Oseam mnogo simpatija za ovu primedbu, ali ne mislim da se
ona moe smatrati presudnom. Kada budemo diskutovali principe
naunog zakljuivanja, videemo da je nauka nemogua, ako nemamo
neko znanje koje ne bismo mogli da imamo kada bi empirizam, u najstroijoj formi, bio istinit. U svakom sluaju, neemo dogmatski pret
postaviti da je empirizam istinit, iako je pokuaj da se naim proble
mima nau reenja koja su u skladu sa njim, potpuno opravdan. Ako,
dakle, ova primedba moe da uini da sa izvesnim oklevanjem prihva
timo Kejnzovu teoriju, ona ne srne da nas navede na to da je odmah
odbacimo.
Postoji tekoa u jednom pitanju koje Kejnz izgleda nije blie
razmotrio: Verovatnoa u odnosu na premise, daje li ona ikad racio
nalnu verodostojnost stavu koji je uinjen verovatnim, i pod kojim okol
nostima? Kejnz kae da je isto tako besmisleno rei p je verovatno,
kao to je besmisleno rei p je jednako ili p je vee od. U ovom
sluaju nema, po Kejnzu, nieg analognog isputanju jedne istinite pre
mise u deduktivnom zakljuivanju. Ipak, kae Kejnz, ako znamo A i
ako znamo p / A = a , mi imamo prava da poklonimo p racionalno uverenje odgovarajueg stepena. Ali kada to inimo ne izraavamo vie
jednu relaciju p i A; mi koristimo tu relaciju da zakljuimo neto o p .
To neto moemo nazvati racionalnom verodostojnou, i moemo da
kaemo: p je racionalno verodostojno u stepenu a. Ali ako ovo treba
da bude istinit iskaz o p , koji ne povlai za sobom spominjanje A, tada
A ne moe da bude proizvoljno, jer pretpostavimo p j h = 0L i p / A '= a ',
hoemo li mi, ako su i A i ' poznati, dati p -u stepen a ili a ' racionalne
verodostojnosti? Nemogue je da oba odgovora budu ispravna u ma
kom datom stanju naeg znanja.
Ako je istina da je verovatnoa vod ivota, tada u ma kom
datom stanju naeg znanja mora da postoji jedna verovatnoa koja
se vezuje za p vitalnije od ma koje druge i ta verovatnoa ne moe da
bude u odnosu na p r o iz v o ljn e premise. Moramo da kaemo da je to
verovatnoa, kada se uzme da je A sve nae relevantno znanje. Moemo
da kaemo: Ako je dat ma koji skup stavova koji sainjava izvesno
znanje jedne linosti i, ako konjunkciju ovog skupa stavova nazovemo A,
postoji jedan izvestan broj stavova koji nisu lanovi ovog skupa, koji
prema njemu imaju relaciju verovatnoe. Ako je p jedan takav stav i,
ako je p /A = a , tada je a stepen racionalne verodostojnosti koji za tu
linost pripada p -u .Ne smemo da kaemo da, ako je A' iieki istinit stav
izvan A, koje spomenuta linost zna, i ako je p / A '= a ', tada p z a tu li n o st
375
ima stepen verodostojnosti oc'. On e imati taj stepen verodostojnosti

samo za linost ije se sve relevantno znanje nalazi sakupljeno u h '.
Nema sumnje da bi Kejnz sve ovo prihvatio. Ustvari, primedba se odnosi
na izvesnu neodreenost iskaza, a ne na neto bitno u samoj teoriji.
Bitnija primedba odnosila bi se na to kako da znamo stavove
kao to su p / h oi. Ja ne tvrdim a p r io r i da mi n e m o e m o da ih znamo;
ve se samo pitam kako m o e m o da ih znamo. Primetie se da, ako
verovatnoa ne moe da bude definisana, moraju da postoje i stavovi
verovatnoe koji se ne mogu dokazati i koji stoga, ako treba da ih
prihvatimo, moraju da se nalaze meu premisama naeg znanja. To
je opte obeleje svih logiki uoblienih sistema. Po nudi svaki od njih
polazi od jednog poetnog aparata nedefinisanih izraza i nedokazanih
stavova. Oigledno je da se jedan nedefinisani izraz ne moe javiti
u jednom zakljunom izvedenom stavu, ako se nije javio bar u jednom
od nedokazanih stavova; ali jedan definisani izraz ne mora da se javlja
ni u jednom nedokazanom stavu. Naprimer, sve dok se smatralo da
u aritmetici postoje nedefinisani izrazi morali su da postoje i nedokazani
aksiomi : Peano je imao tri nedef inisana izraza i pet aksioma. Ali kada
se brojevi i sabiranje logiki definiu, aritmetici nije potrebnan nijedan
nedokazani stav, izuzev onih koji se nalaze u logici. Tako, u naem
sluaju, ako verovatnoa moe da se definie, moe da se dogodi
da se svi stavovi u kojima se ova re javlja mogu zakljukom izvesti;
ali, ako se ta re ne mce definisati, a mi treba da znamo ma ta o njoj,
tada moraju da postoje stavovi koji je sadre i koje znamo bez spoljnog
dokaza.
Nije sasvim jasno kakve bi stavove Kejnz prihvatio da budu
premise naeg znanja verovatnoe. Znamo li neposredno stavove oblika
/=? I ta je to ako verovatnoa nije numeriki merljiva? Znamo
li mi, moda, samo jednaine i nejednaine, tj. />/<#/, ili p / h = q l h <!
Sklon sam da mislim da je ovo poslednje Kejnzovo gledite. Ako je tako,
onda su osnovne injenice relacije tr i stava, a ne d v a : mi moramo da
ponemo od jedne trijadne relacije
P (P, q, h)
koja znai: ako je dato A,
da kaemo:
p lh = q /h
je manje verovatno od
q.
Tada moemo
znai: Ni P(p,?,A) niti P(q ,p ,h ) .
Treba da pretpostavimo da je P asimetrino i tranzitivno u odnosu

na p i <7, dok je A konstantno. Ako se prihvati Kejnzov princip indiferencije, on nam, pod izvesnim okolnostima, omoguuje da dokaemo
p l h q /h . I sa ove osnove moe se izgraditi raun verovatnoa u onoj
meri u kojoj ga Kejnz smatra valjanim.
376
Navedena definicija jednakosti moe se prihvatiti samo ako
se p/A i q lh mogu uporeivati; ako (to Kejnz smatra moguim)
nijedno od njih nije vee od drugog, a ipak nisu jednaki, definicija se
mora odbaciti. Ova tekoa se moe otkloniti aksiomima u pogledu
okolnosti pod kojima se dve verovatnoe mogu uporeivati. Kada
se one mogu uporeivati, one lee na istoj putanji izmeu O i l . Tada
moramo da sa desne strane navedene definicije p / h = q / h dodamo
da se p /h . i q lh mogu uporeivati.
Iskaimo sada Kejnzov princip indiferencije. On treba da usta
novi okolnosti pod kojima je p/A=#/A. To e se, kae Kejnz, dogoditi
kada su dva (dovoljna, ali ne i nuna) uslova ispunjena. Neka p bude
oblika 0 (a), q oblika 0 (A) ; tada Amora da bude simetrino u odnosu
na a i A, a 0 () i 0 (A) moraju da budu nedeljivi.
Kada kaemo da je A simetrino u odnosu na a i A, po svoj
prilici mislimo da, ako je A oblika /(a, A), tada
f(a
, A) = / (A,
a ).
To e se dogoditi ako je /(a , A) oblika g (a ) .g (A), to se dogaa kada se

informacija koju h daje o a i A sastoji od odvojenih stavova, jednog o
a i drugog o A, koji su oba vrednosti jedne stavne funkcije.
Sada stavljamo p = 0 (), q = 0 (A), = / (a, A). Na aksiom
mora da iskae da, uz jedno pogodno ogranienje, meusobna zamena
0 ( a ) i 0(A) ne moe da pretstavlja nikakvu razliku. To povlai za
sobom da je
0 ( a ) l f ( a , b ) = 0 (A)// (a , A)
podrazumevajui da se 0 ( a ) i 0 (A) mogu uporeivati u odnosu na
/ (a, A). To sledi ako se kao opti princip uzme da je
0/
a=
0bI
odnosno, ako verovatnoa ne zavisi od jednog pojedinanog subjekta,

ve od stavnih funkcija. Izgleda da ima nade da se ovakvim putem
doe do jednog oblika principa indiferencije koji je sam po sebi evidentniji od Kejnzovog.
Ispitajmo u ovu svrhu njegov uslov nedeljivosti. Kejnz definie
0 (a) je delj ivo da znai da postoje dva argumenta Ai c takva daje 0 a
ekvivalentno sa 0 A ili 0 c a 0 A i 0 c ne mogu oba da budu istiniti,
dok su 0 A, 0 c oba verovatni ako je dato h. Ne mislim da je to sasvim
ono to Kejnz stvarno eli da kae. Mislim da emo se pribliiti onome
to on eli ako uzmemo da su a , A i c klase od kojih je a zbir A i c. U
tom sluaju 0 mora da bude funkcija koja ima klase kao argumente.
Napr. neka je a jedna povrina na meti podeljena na dva del A i c.
Neka 0 a bude neka taka na a je pogoena i neka a bude
377
niani se na nekutaku na a. Tada je 0 a deljivo u navedenom smislu
i mi nemamo
0 / a = 0 6 / b
poto je oigledno da je 0 / a vee od 0 b / b.
Ali nije jasno da je na raniji uslov, da h bude simetrino u
odnosu na a i b, nedovoljan. Jer sada h sadri stav b je deo a , koji
nije simetrian.
Kejnz diskutuje uslove da 0 / a = 0 b /^ b i navodi kao pri
mer podbacivanja sluaj u kome je 0 x . = . je Sokrat. U tom sluaju
ma ta bilo
0 (Sokrat)^ (Sokrat) = 1,
dok je, ako b nije Sokrat, 0 b f 6= 0.
Da bih iskljuio ovaj sluaj, ograniiu 0 x tako da ne sadri
a. Da uzmemo jedan analogan sluaj, stavimo
0 x . = . ubija a, . = . je nastanjen u Engleskoj. Tada
su 0 / a izgledi da e a, ako je Englez, izvriti samoubistvo,
dok su uopte 0 / izgledi da e a biti ubijen od strane nekog
Engleza koji se zove . Oigledno je da je u najveem broju sluajeva
0 / a vee od 0 6 / 6, poto ima vie izgleda da e jedan ovek
izvriti samoubistvo nego da e ubiti nekog nadohvat izabranog oveka.
Izgleda, dakle, da je osnovni uslov da 0 ne srne da sadri
ni a ni b. Ako je ovaj uslov ispunjen ne vidim kako bi se moglo
dogoditi da nemamo
0 / a = 0 b / b.
Moj je zakljuak da princip indiferencije ustvari tvrdi da je
verovatnoa jedna relacija izmeu stavnih funkcija a ne izmeu
stavova. To je ono to se razume pod frazama kao to je izbor nadohvat.
Ta fraza znai da jedan izraz treba da posmatramo samo kao neto
to zadovoljava izvesnu stavnu funkciju; ono to se tada govori, govori
se o stavnoj funkciji, a ne o ovoj ili onoj njenoj vrednosti.
Ipak, ostaje jo neto bitno to nas, ustvari, zanima. Ako je
data jedna relacija verovatnoe izmeu dve stavne funkcije 0 x i ,
moemo da je posmatramo kao relaciju izmeu 0 a i a, podrazumevajui da 0 : i ne sadre a. Ovo je nuan aksiom u svim primenama verovatnoe u praksi, poto su tada pojedinani sluajevi
ono to nas zanima.
Moj zakljuak je da je glavni formalni nedostatak Kejnzove
teorije verovatnoe to on posmatra verovatnou kao relaciju izmeu
stavova nego izmeu stavnih funkcija. Rekao bih da primena na
stavove pripada upotrebama teorije, a ne samoj teoriji.
VI G L A V A
STUPNJEVI VERODOSTOJNOSTI
A. OPTA RAZMATRANJA
Da je sve ljudsko znanje u manjoj ili veoj meri sumnjivo,
doktrina je koja nam dolazi iz Antike; za nju su se zalagali skeptici i
Akademija u svom skeptikom periodu. U savremenom svetu, napredak
nauke dao joj je novu snagu. ekspir, da pretstavi najsmeniju krajnost
skepticizma, kae:
Sumnjaj da su zvezde vatra,
Sumnjaj da se sunce kree.
Ovo poslednje je ve Kopernik bio stavio u pitanje, a to e u jo veoj

meri uiniti Kepler i Galileo. Ono prvo je lano, ako se vatra uzme
u hemiskom smislu. Mnoge stvari koje su izgledale nesumnjive pokazale
su se kao, po svoj prilici, neistinite. Vremenom naune teorije se menjaju nagomilavanjem novih dokaza; nijedan estiti ovek od nauke
nee pokloniti onoliko poverenja nekoj skoroj naunoj teoriji, koliko
je srednji vek poklanjao Ptolomejevoj.
Ali, iako svaki deo onoga to bismo voleli da smatramo
znanjem moe da bude u n e k o m stepenu sumnjiv, jasno je da su neke
stvari skoro izvesne, dok su druge stvar kockarskog nagaanja. Za
jednog razumnog oveka postoji skala sumnjivosti, od jednostavnih
logikih i aritmetikih stavova i sudova percepcije, na jednoj strani,
do pitanja o tome kojim su jezikom govorili Mikenjani ili koju pesmu
pevahu Sirene, na drugoj. Vezuje li se ma kakav stupanj sumnjivosti
za najmanje sumnjiva naa uverenja, pitanje je kojim nemamo potrebe
da se sada bavimo. Dovoljno je da ma koji stav, u pogledu koga imamo
racionalnih osnova za neki stepen verovanja ili neverovanja, moe
teoriski da se stavi u skalu izmeu sigurne istine i sigurne lanosti.
Treba li i same ove granice ukljuiti u tu skalu, pitanje je koje moemo
da ostavimo otvorenim.
379
Postoji izvesna veza izmeu matematike verovatnoe i stu

pnjeva verodostojnosti. Ta veza je u ovome: Kada u odnosu na sve
raspoloive dokaze stav ima izvesnu matematiku verovatnou, tada
se time meri i njegov stupanj verodostojnosti. Naprimer, ako se spremate
da bacite kocke, stav pae dve estice ima samo jednu tridesetpetinu
verodostojnosti koju pridajemo stavu dve estice nee pasti. Tako
e razuman ovek koji svakom stavu pridaje ispravan stupanj vero
dostojnosti, biti voen matematikom teorijom verovatnoe, k a d a j e
o n a prim en Jjiva.
Ipak, pojam stupanj verodostojnosti ima daleko iru primenu od pojma matematike verovatnoe. Smatram da se on moe
primeniti na svaki stav izuzev onih koji nisu ni podaci, niti se odnose
na podatke ni na kakav nain koji bi govorio u prilog ili protiv njiho
vog prihvatanja. Smatram da se taj pojam moe primeniti naroito
na stavove koji su veoma blizu prostom izraavanju podataka. Ako ovo
shvatanje treba da je logiki odrivo, moramo da smatramo da je
stupanj verodostojnosti koji se pridaje jednom stavu i sam ponekad
jedan podatak. Mislim da bi, takoe, trebalo da smatramo da je stupanj
verodostojnosti, koji treba pridati jednom p o d a tk u , ponekad podatak
i da ponekad (moda uvek) ne dostie izvesnost. U tom sluaju mo
emo da smatramo da postoji samo jedan podatak, naime, stav sa
stupnjem verodostojnosti koji mu se pripisuje, ili moemo da smatramo
da su podatak i njegov stepen verodostojnosti dva odvojena podatka.
Neu razmatrati koje od ova dva gledita treba da bude prihvaeno.
Stav koji nije podatak moe da dobija verodostojnost iz raznih
izvora; ovek koji eli da dokae svoju nevinost moe da se brani i na
osnovu alibija i na osnovu svoje preanje estitosti. Osnove koje go
vore u prilog jednoj naunoj hipotezi praktino su uvek sloene. Ako
se prihvati da jedan podatak moe da ne bude izvestan, njegov stupanj
verodostojnosti moe se poveati jednim argumentom ili se, nasuprot,
moe uiniti veoma malim jednim protiv-argumentom.
Stupanj verodostojnosti koji daje jedan argument ne moe
se jednostavno proceniti. Uzmimo, prvo, najjednostavniji mogui
sluaj, onaj u kome su premise izvesne, a argumenat, ako je valjan,
demonstrativan. Na svakom koraku moramo da vidimo da zaklju
ak sledi iz svojih premisa. Ponekad je to lako, ako je, naprimer, argument
silogizam modusa Barbara. U ovom sluaju stupanj verodostojnosti koji
se pridaje vezi premisa i zakljuka skoro je izvesnost, i zakljuak ima
skoro isti stupanj verodostojnosti koji imaju i premise. Ali u sluaju
nekog tekog matematikog argumenta izgledi da e se pojaviti neka
greka u rasuivanju mnogo su vei. Jednom dobrom matematiaru
logika veza moe da bude potpuno oigledna dok je za uenika ona jedva
vidljiva, i to samo na mahove. Uenikove osnove za verovanje u ispravnost
380
preduzetog koraka nisu isto logike, one su delom argumenti na osnovu
autoriteta. Ovi argumenti nisu ni u kom sluaju demonstrativni, poto
ak i najbolji matematiar ponekad grei. Na takvim osnovama, kao
to je Hjum istakao, zakljuak jednog dugog argumenta manje je izvestan nego zakljuak jednog kratkog, poto na svakom koraku postoji
mogunost greke.
Pomou izvesnih uproavajuih hipoteza ovaj izvor neizvesnosti moe se podvesti pod matematiku teoriju verovatnoe. Pret
postavimo da je utvreno da su, u izvesnoj grani matematike, dobri
matematiari u pravu u jednom koraku njihovih argumenata u od
svih sluajeva; tada su izgledi da su oni u pravu, tokom celog argu
menta od n koraka, x n. Iz toga sledi da, u jednom drugom argumentu
koji nije bio verifikovan ponavljanjem, postoje znatni izgledi za greku,
ak i kada je blizu 1. Ali ponavljanjem se ovi izgledi mogu svesti na
to da postanu veoma mali. Sve se ovo nalazi u okvirima matema
tike teorije.
Ali ono to se ne nalazi u okvirima te teorije jeste privatno
ubeenje jednog matematiara sa kojim preduzima svaki korak. Stupanj
tog ubeenja menjae se prema teini i sloenosti koraka; ali uprkos
te promenljivosti ono mora da bude isto onako direktno i neposredno,
kao i nae poverenje u predmete percepcije. Da bismo dokazali da
izvesna premisao implicira izvestan zakljuak, moramo da vidimo
svaki korak; ne moemo da dokaemo valjanost koraka, sem ako ga
ne podelimo u manje korake, od kojih e svaki tada morati da bude
vien. Ako se ovo ne prihvati svi argumenti bie izgubljeni u jednom
r e g re ssu s in in fin itu m .
Dosad sam govorio .o demonstrativnom zakljuivanju, ali

u pogledu naeg sadanjeg pitanja ne-demonstrativno zakljuivanje
ne postavlja nijedan nov problem, poto, kao to smo videli, ak i
demonstrativno zakljuivanje, kada ga vre ljudska bia, daje zakljuku
samo verovatnou. ak se ne moe ni rei da rasuivanje koje se pro
glaava demonstrativnim daje uvek zakljuku vii stupanj verovatnoe
od rasuivanja koje je priznato kao samo verovatno; tradicionalna
metafizika daje mnogo primera za ovo.
Ako kao to verujem, a to u u datom trenutku objasniti
podaci, kao i rezultati zakljuivanja, mogu da budu lieni najvieg
stupnja verodostojnosti koji se moe postii, epistemoloka relacija
izmeu podataka i zakljuenih stavova postaje u nekoliko sloena.
Mogu, naprimer, da mislim da se seam neega, ali da naem razloge
da verujem da se ono ega sam mislio da se seam nikad nije dogodilo ;
u tom sluaju argument me moe navesti da odbacim jedan podatak.
Obratno, ako podatak p e r s e nema veoma visok stupanj verodostojnosti,
on se moe potvrditi spoljanjim dokazima; naprimer, ja mogu da
381
imam veoma bledu uspomenu na veeru sa G. Tim-i-tim nekada prole

godine i mogu da naem da se u mom prologodinjem dnevniku na
lazi jedna stavka koja potkrepljuje moje seanje. Iz toga sledi da svako
od mojih uverenja moe da bude pojaano ili oslabljeno dovoenjem
u vezu sa drugim uverenjima.
Relacija izmeu podataka i zakljuaka ostaje ipak vana,
poto se razlog da verujem bilo ta mora nalaziti, posle dovoljne ana
lize u podacima, i samo u podacima. (U podatke ovde stavljam i prin
cipe koji se koriste u ma kom zakljuivanju koje podaci mogu da po
vuku za sobom). Ono to proizilazi jeste da podaci relevantni za neko
pojedinano uverenje mogu da budu mnogo brojniji nego to to na
prvi pogled izgleda. Uzmimo opet sluaj seanja. injenica da se ja
seam nekog dogaaja dokaz je, mada ne presudni, da se taj dogaaj
dogodio. Ako sada naem zapis nekog savremenika o tom dogaaju,
to e biti dokaz koji potvruje moje seanje. Ako naem mnogo takvih
zapisa, dokaz je pojaan. Ako se radi o dogaaju, kao to je prolazak
Venere, koga jedna dobro zasnovana nauna teorija ini skoro izvesnim,
ova injenica se mora dodati zapisima, kao jedna osnova vie za moje
povcrenje. Tako, dok postoje uverenja koja su samo zakljuci argu
menata, ne postoji nijedno uverenje koje je, u jednom racionalnom
uobliavanju znanja, samo premisa. Kada to kaem ja govorim episte
moloki, a ne logiki.
Tako se jedna epistemoloka premisa moe definisati
stav koji ima neki stupanj racionalne verodostojnosti sam po sebi,
nezavisno od svojih relacija sa drugim stavovima. Svaki takav stav
moe se koristiti da d neki stupanj verodostojnosti stavovima koji
ili slede iz njega ili se nalaze u jednoj relaciji verovatnoe sa njim. Ali
na svakom stupnju poetno skladite verodostojnosti se smanjuje.
Sluaj je analogan bogatstvu koje biva smanjivano naslednim taksama
svaki put kada ga neko nasledi. Ako idemo dalje sa ovom naom ana
logijom, moemo da kaemo da je unutarnja verodostojnost nalik
na bogatstvo koje je neki ovek stekao sopstvenim radom, dok je
verodostojnost kao rezultat argumenta nalik na nasledstvo. Analogija
vai i u tome to ovek koji je stvorio bogatstvo moe i da nasledi jedno
bogatstvo, iako svako bogatstvo mora da potie od neeg to nije
nasledstvo.
U ovom poglavlju diskutovau verodostojnost, prvo, u odnosu
na matematiku verovatnou, zatim u odnosu na podatke, zatim u
odnosu na subjektivnu izvesnost i, najzad, u odnosu na razumno
ponaanje.
382
B. VERODOSTOJNOST I FREKVENCIJA
Sada treba da diskutujem pitanje: Pod kojim okolnostima
se verodostojnost jedne srazmere a izvodi iz frekvencije kada je
dato neko 0 :? Drugim reima, ako je 0 a je jedno a, pod kojim
okolnostima se verodostojnost a je jedno p izvodi iz jednog ili vie
stavova oblika: Srazmera m /n lanova <x su i lanovi p? Videemo
da ovo pitanje nije onoliko opte koliko ono koje je trebalo da posta
vimo, ali e biti poeljno da ga prvog diskutujemo.
Zdravom razumu izgleda jasno da je u tipinim sluajevima
matematike verovatnoe ona jednaka stupnju verodostojnosti. Ako
izvlaim nadohvat jednu kartu iz jednog pila, stepen verodostojnosti
karta e biti crvena jednak je stupnju verodostojnosti karta nee
biti crvena, i stoga je stupanj verodostojnosti svakog od ovih iskaza
1/2, ako 1 pretstavlja izvesnost. U sluaju jedne kocke, stupanj vero
dostojnosti prvo e pasti 1 potpuno je jednak stupnju verodostoj
nosti prvo e pasti 2, ili 3, 4, 5, ili 6. Stoga se sve izvedene frekvencije
iz matematike teorije mogu interpretirati kao izvedeni stupnjevi vero
dostojnosti.
U ovom prevoenju matematikih verovatnoa u stupnjeve
verodostojnosti koristimo se jednim principom koji nije potreban u
matematikoj teoriji. Matematika teorija samo broji sluajeve; ali
prilikom ovog prevoenja moramo da znamo, ili pretpostavimo, da
je svaki sluaj podjednako verodostojan. Nunost ovoga principa
bila je ve odavno shvaena; on je bio nazvan principom ne-dovoljnog
razloga ili, kako ga je nazvao Kejnz, principom indiferencije. Mi smo
razmatrali ovaj princip u vezi sa Kejnzom, ali ga sada moramo razma
trati samog po sebi. Pre no to ponem da ga diskutujem, moram da
istaknem da on n ije potreban u matematikoj teoriji verovatnoe.
U toj teoriji potrebno nam je da znamo samo brojeve razliitih klasa.
Samo kada se matematika verovatnoa uzme kao mera verodostoj
nosti, ovaj princip postaje potreban.
Ono to nam je potrebno neto je nalik na ovo : Ako je dat
jedan predmet a u pogledu koga elimo da znamo koji stupanj vero
dostojnosti da pripada stavu 'a je jedno (5', i ako je dato da je sve rele
vantno znanje koje imamo 'a je jedno a', tada je stupanj verodostojnosti
' je jedno ' matematika verovatnoa koja se meri kolinikom broja
lanova zajednikih a i p, i broja lanova a.
Ilustrujmo ovo primerom najvieg oveka u Sjedinjenim Dra
vama i izgledima da on ivi u Ajovi. Ovde imamo, sa jedne strane,
deskripciju d , za koju se zna da vai za jednu, i samo za jednu, od broja
imenovanih linosti ^ A2, . . A n , gde je n broj stanovnika Sjedinje
nih Drava. Odnosno, zna se da je jedan i samo jedan od stavova
383
d = Ar (gde se r kree o d 4 do n) istinit, ali ne znamo koji. Ako je
ovo stvarno sve nae relevantno znanje, pretpostavljamo da je ma
koji od stavova d = Ar isto onoliko verodostojan koliko i ma koji
drugi. U tom sluaju svaki ima verodostojnost 1/ . Ako Ajova ima
m stanovnika stav d je nastanjen u Ajovi ekvivalentan je disjunkciji
m stavova d = Ar, i stoga ima m puta veu verodostojnost od ma
kog od njih, poto se oni uzajamno iskljuuju. Prema tome on ima
stupanj verodostojnosti koji se meri sa m /n .
Razume se da u navedenom primeru svi stavovi d = Ar
nisu podjednako vani. Oevidnost nam omoguuje da iskljuimo
decu i patuljke a, po svoj prilici, i ene. To pokazuje da je ovaj princip
teak za primenu, ali ne i da je laan.
Uslovi koje ovaj princip zahteva bolje su ispunjeni u sluaju
izvlaenja jedne karte iz pila. Ovde je deskripcija d : karta koju u
sada izvui. Sve 52 karte imaju neto to se moe smatrati kao ime:
2 pik, i td. Tako imamo 52 stava d = A r od kojih je jedan i samo
jedan istinit, ali nemamo nikakvih dokaza u prilog jednog od njih.
Stoga je verodostojnost svakog 1/52. Ako ga prihvatimo, ovo povezuje
verodostojnost sa matematikom verovatnoom.
Sada moemo da, kao jednu moguu formu principa indiferencije, iskaemo sledei aksiom:
Ako je data jedna deskripcija d, za koju znamo da vai za
jedan i samo jedan od predmeta a\> a 2, . . . a n, i ako je dato da nemamo
nikakvih znanja o tome za koji od njih vai ova deskripcija, tada su
n stavova ' d = a / (1
svi podjednako verodostojni, i stoga
svaki od njih ima verodostojnost koja se meri sa 1/.
Ovaj aksiom je ui od principa ne-dovoljnog razloga kako
se on obino iskazuje. Moramo da ispitamo da li je on dovoljan i imamo
li razloga da u njega verujemo.
Ovo to smo naveli uporedimo, prvo, sa Kejnzovim principom
indiferencije, koji smo diskutovali u jednom prethodnom poglavlju.
Setiemo se da taj princip kae: verovatnoe p -a i q - a u odnosu na
jedan dati dokaz jednake su, ako je (1) dokaz simetrian u odnosu
na p i q, i ako su (2) p i q nedeljivi, tj. nijedan od njih nije disjunkcija
stavova svog sopstvenog oblika. Resili smo da se ovo moe uprostiti:
rekli smo daje potrebno da p i q budu vrednosti jedne stavne funkcije
recimo,p 0 ( a ) i q = 0 ( b ) ; d a . 0 x ne sadri ni ni b ; i da ako se
u dokazu spominje , recimo, u formi ( ), tada dokaz mora da sadri
i (b ) i obrnuto, gde ne srne, sa svoje strane, da spominje i b.
Ovaj princip je neto optiji od onoga koji smo iskazali u prethodnom
pasusu: on ga implicira. Ali ja sumnjam da onaj prvi princip impli
cira ovaj drugi. Mogli bismo, moda, da prihvatimo ovaj optiji
princip i da ga iskaemo na sledei nain:
384
Ako su date dve propozicionalne funkcije 0 x i , od kojih

nijedna ne spominje ni a ni b , ili ih spominje simetrino, tada, ako je
dato a i , dva stava 0 a i 0 b imaju podjednaku verodostojnost.
Ako se prihvati ovaj princip, on nam omoguava da vero
dostojnost zakljuimo iz matematike verovatnoe i da sve stavove
matematike teorije koristimo za merenje stupnjeva verodostojnosti
u sluajevima, u kojima je matematika teorija primenljiva.
Primenimo ovaj princip na sluaj n kuglica u jednoj vrei,
od kojih se za svaku zna da je ili crna ili bela. Pitanje glasi : kolika je
verovatnoa da ima belih kuglica? Laplas je smatrao da za svaku
vrednost od 0 do 1 ima podjednako izgleda, tako da je verovatnoa
jednog datog , 1/+1. Ovo je opravdano sa jedne isto matematike
take gledita, pod pretpostavkom da smo poli od stavne funkcije:
= broj belih kuglica.
Ali ako ponemo od stavne funkcije:
je bela kuglica,
dobijamo sasvim drugi rezultat. U tom sluaju postoji mnogo naina

da se izabere kuglica. Prva kuglica moe se izabrati na n naina;
kada je ona izabrana, sledea se moe izabrati na n 1 naina, i tako
dalje. Tako je broj naina da se izabere loptica
n
puta (/i 1) puta (2) puta,. . puta (n + 1 ).
Ovo je broj naina na koji moe da bude belih kuglica, Da dobijemo

verovatnou za belih kuglica moramo da podelimo ovaj broj zbirom
brojeva naina na koje se bira 0 ili 1, ili 2, ili 3, ili . . . n belih kuglica.
Lako je pokazati da je taj zbir 2. Tako se izgledi za tano belih kug
lica dobijaju kada se gornji broj podeli sa 2". Nazovimo to p (n ,r) .
Ovo ima maksimum kada je
x = ^ -n
ako je
parno, ili kada
n + , ako je n neparno. Kada je ili n malo, ovo je veoma

2
2
malo, ako je n veliko. Sa isto matematike take gledita ova dva raz
liita rezultata su podjednako ispravna. Ali kada doemo do merenja
stupnjeva verodostojnosti, meu njima postoji velika razlika. Pret
postavimo da imamo neki nain da razlikujemo kuglice nezavisno od
njihove boje, tj. neka ih jednu za drugom izvlaimo iz vree, i nazo
vimo onu koju smo prvu izvukli d u drugu d 2, i tako dalje. Stavimo a
za belo i b za crno, i stavimo 0 a za belo je boja d \ , 0 b
za crno je boja d i . Oevidno je da je ili 0 a ili 0 b istinito ali da nisu
oba istiniti. Ovo je simetrino i stoga 0 a i 0 b imaju podjednaku verox =
385
dostojnost, tj. d \ je belo i d i je crno imaju podjednaku verodostojnost. Isto rasuivanje odnosi se i na d 2, d$ . . . d. Tako su u sluaju
svake kuglice stupnjevi verodostojnosti crnog i belog podjednaki.
I stoga je, kao to se moe prosto izraunati, stupanj verodostojnosti
jc belih kuglica, p { n , x)> gde se pretpostavlja da se nalazi izmeu 0 i ,
ukljuujui i njih same.
Treba primetiti da u merenju stupnjeva verodostojnosti pret
postavljamo da podaci nisu samo istiniti, ve i iscrpni u odnosu na
nae znanje, tj. pretpostavljamo da ne znamo nita relevantno, osim
onoga to je spomenuto v t podacima. Stoga, za jednu datu linost u
jedno dato vreme postoji samo jedna ispravna vrednost za stupanj
verodostojnosti jednog datog stava, dok su u matematikoj teoriji
mnoge vrednosti podjednako ispravne u odnosu na mnoge razliite
podatke, koji mogu da budu isto hipotetiki.
U primenjivanju rezultata matematikog rauna verovatnoe
na stupnjeve verodostojnosti, moramo paziti da ispunimo dva uslova.
Prvo, sluajevi koji ine osnovu matematikog pobrojavanja, moraju
svi da budu podjednako verodostojni po onome to je dato; drugo,
ono to je dato mora da sadri u sebi sve nae relevantno znanje. Tre
ba rei nekoliko rei o prvom od ovih uslova.
Svako matematiko proraunavanje verovatnoe polazi od
neke osnovne klase, kao to je izvestan broj bacanja novia, izvestan
broj bacanja kocke, pil karata, skup kuglica u jednoj vrei. Svaki
lan ove osnovne klase rauna se kao jedan. Sada mi pravimo druge
klase koje se iz nje mogu logiki izvesti, napr. klasu n nizova od 100
bacanja jednog novia. Iz ovih n nizova moemo da izaberemo jednu
pod-klasu onih nizova koji se sastoje pd 50 glava i 50 pisama. Ili, ako
ponemo od pila karata, moemo da posmatramo klasu moguih
karata koje imamo u ruci*, tj, izbore od po 13 karata, i da ispitamo
koliko njih sadri 11 karata jedne boje. Stvar je u tome to p r o ra u n a te
frekvencije uvek vae za klase koje imaju strukturu koja se moe logiki
definisati u odnosu na osnovnu klasu, dok se osnovna klasa ovde
smatra da se sastoji od lanova koji nemaju logiku strukturu, tj. ija
je logika struktura irelevantna.
Sve dok se ograniavamo na proraunavanje frekvencija,
tj. na matematiku teoriju verovatnoe, moemo ma koju klasu da
uzmemo kao osnovnu i da proraunavamo frekvencije u odnosu na
nju. Nije potrebno da pretpostavljamo da su svi lanovi klase podjed
nako verovatni; sve to nam je potrebno jeste da kaemo da se svaki
lan klase za datu svrhu rauna kao jedan. Ali kada elimo da utvr
dimo stupnjeve verodostojnosti, potrebno je da se naa osnovna klasa
* Misli se na brid, u kome se deli po 13 karata. Prim. prev.
25 Ljudsko znonje
386
sastoji od stavova koji su svi podjednako verodostojni u odnosu na

ono to je dato. To je ono to treba da obezbedi Kejnzova nedeljivost.
Ja bih rekao da lanovi osnovne klase moraju da imaju relativnu
jednostavnost, tj. ne smeju da imaju strukturu koja se moe definisati
pomou podataka. Uzmimo napr. bele i crne kuglice u jednoj vrei.
Svaka kuglica ima izvanredno sloenu strukturu, poto se sastoji od
biliona molekula; ali za na problem je ovo potpuno irelevantno. Sa
druge strane, skup od m kuglica, izabran iz jedne osnovne klase od n
kuglica, ima logiku strukturu u odnosu na osnovnu klasu. Ako svaki
lan osnovne klase ima jedno ime, svaka t pod-klasa od m lanova
moe definisati. Sva p r e r a u n a v a n ja verovatnoe u vezi su sa klasama
koje se mogu definisati pomou osnovne klase. Ali sama osnovna kla
sa mora da se sastoji od lanova koji se logiki ne mogu definisati
pomou podataka. Kada je ovaj uslov ispunjen, mislim da je princip
indiferencije uvek zadovoljen.
Ipak, ovde je potrebna opreznost. Postoje dva naina na
koje a je jedno a moe da postane verovatno. Ili, (1), to je izvesno
da a pripada jednoj klasi u kojoj je vei deo lanova a, ili (2) to je ve
rovatno da a pripada jednoj klasi u kojoj su svi lanovi a. Naprimer,
moemo da kaemo G. A. je verovatno smrtan, ako smo sigurni
da su svi ljudi smrtni, ili ako imamo razloga da mislimo da je verovatno
da su svi ljudi smrtni. Kada bacamo dve kocke, moemo da kaemo
verovatno neemo baciti dve estice, poto znamo da u najveem
broju bacanja ne padaju dve estice. Sa druge strane, pretpostavimo
da imam podatke koji nagovetavaju, ali ne dokazuju, da je izvestan
bacil uvek prisutan, kada se radi o izvesnoj bolesti; tada, u jednom
sluaju te bolesti mogu da kaem da je taj bacil verovatno prisutan.
Postoji jedna vrsta silogizma za svaki ovaj sluaj. U prvom sluaju,
Veina A je B;
Ovo je jedno A;
Stoga je ono verovatno i jedno B.
U drugom sluaju,
Svi A su verovatno B;
Ovo je jedno A;
Stoga je ono verovatno i jedno B.
Ovaj drugi sluaj tee se svodi na frekvenciju. Ispitajmo da lije to mogue.
U izvesnim sluajevima jasno je da je to mogue. Napr.,
veina rei ne sadri slovo Z. Stoga, ako se jedna re izabere nadohvat,
verovatno je da nijedno njeno slovo nije Z. Tako, ako je A = klasa
slova date rei, i B = klasa slova koja nisu Z, imamo sluaj naeg
drugog pseudo-silogizma. Razume se, re se moe definisati na neki
nain koji nam privremeno ne omoguava da je znamo, napr., 8.000-ta
387
re u HamletUy ili trea re na strani 248 O k sfo rd s k o g re n ik a . Pod

pretpostavkom da vi sada ne znate koje su to rei, bie pametno da se
kladite da one ne sadre slovo Z.
U svim sluajevima naeg drugog pseudo-silogizma, jasno
je da je ono to sam nazvao osnovna klasa dato kao klasa klasa i
da je, stoga, njena logika struktura bitna. Da uoptimo: neka je
jedna klasa, takva da je veina njenih lanova potpuno sadrana u
izvesnoj klasi P; tada iz je jedno a i a je jedno , moemo da
zakljuimo je verovatno jedno p. (U navedenom primeru, je bila
klasa rei, a klasa slova u izvesnoj rei, a p azbuka bez Z.) Ono to je
u tome udno jeste da, ako sa zbir oznaimo klasu lanova lanova ,
nae premise nisu dovoljne da dokau da je jedan lan zbira verovatno
lan p. Naprimer, neka se sastoji od tri rei SNAGA, PREPELICA,
BALEGA, i od svih onih rei koje ne sadre nijedno slovo koje se nalazi
u ove tri. Tada se zbir sastoji od svih slova azbuke, izuzev moda Z.*
Ali iz je jedno a i a je jedno izlazi kao verovatno da nije jedno
od slova koje se nalazi u ove tri navedene rei, dok iz je lan zbira
to ne izlazi. Ovo pokazuje komplikacije koje nastaju kada osnovna
klasa ima strukturu relevantnu za verovatnoe. Ali u ovakvim slua
jevima ipak je mogue da se verodostojnost meri frekvencijom, ma da
manje jednostavno.
Postoji jo jedna vanija klasa sluajeva koja se moe diskutovati samo u vezi sa indukcijom. To su sluajevi u kojima imamo
induktivnih dokaza na osnovu kojih je verovatno da su sva A, B; i mi
zakljuujemo da je neko pojedinano A verovatno B, tj. verovatno
su svi ljudi smrtni (n e : svi ljudi su verovatno smrtni), dakle, Sokrat
je verovatno smrtan. Ovo je pseudo-silogizam druge navedene vrste.
Ali ako se verovatno u verovatno su svi ljudi smrtni moe svesti
na frekvenciju, sigurno je da to svoenje uopte nije jednostavno.
Diskusiju o ovoj klasi sluajeva ostaviu, stoga, za kasnije.
Videemo da postoje razni sluajevi stupnjeva verodostojnosti
koji se ne mogu izvesti iz frekvencija. Njih u sada razmatrati.
C. VERODOSTOJNOST PODATAKA
U ovom odeljku zalagau se za jedno neortodoksno shvatanje,
naime, da jedan podatak moe da bude neizvestan. Dosad su o tome
postojala dva gledita: prvo, da u jednom prikladnom uobliavanju
znanja poinjemo od premisa koje su same sobom izvesne i koje se
* Treba li uzeti i Z, zavisi od toga da li se ZOO srne smatrati kao
jedna re.
25 *
388
mogu definisati kao podaci; drugo, da, poto nijedno znanje nije
izvesno, ne postoje podaci, ve naa racionalna uverenja obrazuju jedan
zatvoreni sistem, u kome svaki deo podrava svaki drugi deo. Ono
prvo je tradicionalno gledite, nasleeno od Grka i sauvano u Euklidu
i teologiji. Ovo drugo je gledite koje je, ako se ne varam, prvi zastupao
Hegel, i koje danas najuticajnije podrava Don Djui. Gledite koje
u izloiti je kompromisno, ali neto vie na strani tradicionalne teorije,
nego one koju zastupaju Hegel i Djui.
Ja definiem podatak kao stav koji sam po sebi ima izvestan
stupanj racionalne verodostojnosti, nezavisno od ma kog argumenta
izvedenog iz drugih stavova. Oigledno je da zakljuak jednog argu
menta ne moe da iz tog argumenta izvede vii stupanj verodostojnosti
nego to je onaj koji pripada premisama; iz toga sledi da, ako postoji
neto kao to je racionalno uverenje, moraju da postoje racionalna
uverenja koja nisu u potpunosti zasnovana na argumentu. Ali iz toga
ne sledi da postoje uverenja, koja argumentu ne duguju n i ta od svoje
verodostojnosti, poto jedan stav moe da ima i sebi svojstvenu verodostojnost i da u isto vreme bude zakljuak iz drugih stavova koji su
sami u sebi verodostojni. Ali iz toga sledi da svaki stav, koji je u ma
kom stepenu racionalno verodostojan, mora to da bude ili (a ) iskljuivo
sam po sebi, ili (b ) iskljuivo kao zakljuak iz premisa, koje su same
po sebi racionalno verodostojne, ili (c) poto ima sam po sebi neki
stupanj verodostojnosti, a u isto vreme i sledi, pomou demonstrativnog,
ili verovatnog zakljuivanja, iz premisa koje same po sebi imaju neki
stupanj verodostojnosti. Ako su svi stavovi, koji imaju sami po sebi
ma kakvu verodostojnost, izvesni, sluaj (c) nije ni od kakve vanosti,
poto nijedan argumenat ne moe takve stavove da uini izvesnim.
Ali po gleditu koje ja zastupam, sluaj (c) je od najvee vanosti.
Tradicionalno gledite zastupao je Kejnz i izloio ga u svojoj
R a s p r a v i o v e r o v a tn o i. Na str. 16 on kae:
Da bismo mogli da imamo racionalno uverenje u p , nieg
stupnja verovatnoe od izvesnosti, nuno je da znamo jedan skup
stavova h, kao i da znamo neki sekundaran stav q , koji tvrdi relaciju
verovatnoe izmeu p i h .
U gornjem izlaganju izdvojena je jedna mogunost. Pret
postavlja se da ne moemo imati racionalno uverenje u p , stupnja manjeg
od izvesnosti, izuzev pomou jednog poznatog stava, propisanog tipa.
To e rei, da takvo uverenje moe da nastane samo posredstvom
percepcije neke relacije verovatnoe.. . Sve znanje koje je steeno na
strogo neposredan nain direktnim saznanjem predmeta oko nas,
bez ikakve primese argumenta i kontemplacije logikog odnosa bilo
kog drugog znanja prema ovom znanju, odgovara izve sn o m racional
nom uverenju, a ne samo verovatnom stupnju racionalnog uverenja.
389
Ja u obrnuti ovo gledite. U tu svrhu razmotriu (1) blede

percepcije, (2) nesigurno seanje, (3) neodreenu svesnost logike veze.
(1) B le d e p e rc e p c ije . Razmotrimo dobro poznata iskustva
kao to su ova. (a) ujete jedan avion koji se udaljuje; prvo ste sigurni
da ga ujete, a naposletku ste sigurni da ga ne ujete, ali u meuvre
menu postoji jedan period tokom koga vi niste sigurni da li ga jo uvek
ujete ili ne. (6),Posmatrate Veneru u praskozorje; prvo je vidite kako
ija, a naposletku znate da ju je dnevna svetlost uinila nevidljivom,
ali u meuvremenu moete da sumnjate u to vidite li je jo uvek ili ne.
(c) Tokom nekog putovanja napunili ste se izvesnim brojem buva;
ponete da ih se oslobaate i na kraju ste sigurni da ste u tome uspeli,
ali u meuvremenu ste uznemiravani povremenim sumnjivim svrabovima. (d ) Grekom ste napravili aj u sudu, u kome se nalazilo sirce;
rezultat je uasavajui. Ispirate sud i pokuavate ponovo, ali je nepri
jatan miris jo uvek nepogreivo prisutan. Posle drugog ispiranja sum
njate da jo uvek oseate ukus sireta; posle treeg ste sigurni da ga
ne oseate. (<e) Kanalizacija u vaoj kui je pokvarena i vi pozivate
limara. Posle njegove posete oseate kao sigurno da je neprijatni miris
nestao, ali postepeno, prolazei kroz razne stepene sumnje, uveravate
se da se on vratio.
Svakome su dobro poznata ova iskustva i ma koja teorija
saznanja, zasnovanog na ulnim opaanjima, mora da ih uzme u obzir.
(2) N e sig u rn o se a n je . U B u ri (in I, scena II) Prospero
trai od Mirande da gleda unazad, u mranu provaliju vremena.
Ona kae zar nisam imala jednom etiri ili pet ena to se brinue
o meni? I Prospero potvruje njeno sumnjivo seanje. Svi mi imamo
seanja ovakve vrste u koja se ne oseamo sigurni. Obino moemo,
ako to vredi truda, da pomou drugih dokaza otkrijemo jesu li ona
ispravna ili ne, ali to je irelevantno za nau sadanju tezu, koja je da
ona sama po sebi imaju izvestan stupanj verodostojnosti, iako taj stupanj
moe da bude dalek od potpune izvesnosti. Seanje, koje ima prilino
visok stupanj verodostojnosti, daje svoj prilog uvrivanju naih osnova
za verovanje u neki dogaaj iz prolosti za koji imamo i drugih dokaza.
Ali ovde je potrebna jedna distinkcija. Dogaaj iz prolosti koga se
nejasno seam ima u sebi samom deliminu verodostojnost,. ali kada
navedem seanje kao osnovu za uverenje, vie ne posmatram doga
aj iz prolosti kao podatak, poto je sadanje seanje, a ne on, ono
to je moj podatak. Moje seanje daje izvesnu verodostojnost onome
ega se seam. Kolika je ta verodostojnost moemo u izvesnoj meri
da induktivno utvrdimo pomou statistikog ispitivanja frekvencije
greaka seanja. Ali to je neto sasvim razliito od dogaaja iz pro
losti kao podataka. Da takvim podacima mora da nas snabde seanje,
teza je koju sam na drugom mestu razmatrao.
390
(3) N e o d r e e n a s v e s n o s t lo g i k e v e z e . Svako ko je studirao

matematiku, i ije matematike sposobnosti nisu skoro nadljudske,
morao se nai u poloaju u kome je bio jedva sposoban da vidi izvestan
korak u nekom dokazu. Proces praenja jednog dokaza olakava se
time to smanjujemo korake u dokazivanju, ali makoliko da su sma
njeni, neki od njih moraju da ostanu teki, ako je predmet dokazivanja
veoma sloen. Oigledno je da, ako smo korake smanjili to je mogue
vie, svaki korak mora da bude jedan podatak, poto bi inae svaki
pokuaj dokazivanja podrazumevao reg r e ss u s in in fin u tu m . Posmatrajmo,
recimo, jedan silogizam modusa Barbara. Ja kaem svi ljudi su smrtni
i vi se slaete. Ja kaem Sokrat je ovek i vi se slaete. Tada kaem
dakle, Sokrat je smrtan i vi kaete ne vidim kako dolazimo do toga.
ta sad ja mogu da uinim? da kaem: Zar ne vidite daje f ( a ) istinito
ako je/(x) uvek istinito? i zar ne vidite da, stoga, ako 0(:) uvek implicira
(), tada 0 (Sokrat) implicira (Sokrat)? i zar ne vidite da mogu
da stavim ': je ovek' umesto '0 * ' i ' je smrtan' umesto ':'? i zar
ne vidite da ovo dokazuje ono to sam rekao? Uenik koji bi mogao da
prati ovo, a ne onaj prvi silogizam, bio bi psiholoka monstruoznost.
A ak i kad bi postojao takav uenik, morao bi ipak da vidi korake
u mom novom argumentu.
Iz toga sledi da, kada je jedan argument iskazan to je jedno
stavnije mogue, veza koja se tvrdi u svakom koraku mora da bude
jedan podatak. Ali je nemogue da ta veza u svakom koraku ima naj
vii stupanj verodostojnosti, poto i najbolji matematiari ponekad
prave greke. Ustvari, nae se percepcije logikih veza izmeu stavo
va, slino naim ulnim percepcijama i seanjima, mogu urediti po
svojim stupnjevima verodostojnosti: ponekad vidimo logiku vezu
tako jasno da nita ne moe da nas navede da posumnjamo u nju,
dok je ponekad naa percepcija veze tako slaba da nismo sigurni vidimo
li je ili ne.
Stoga u otsada pretpostavljati da jedan podatak, u smislu
u kome je definisan na poetku ovog odeljka, moe da bude neizvestan
u manjem ili veem stepenu. Teoriski ovu vrstu neizvesnosti moemo
da poveemo sa neizvesnou izvedenom iz matematike verovatnoe,
ako pretpostavimo da se o neizvesnoti jedne od ovih vrsta moe suditi
kao o veoj, jednakoj ili manjoj od neizvesnosti druge vrste. Naprimer,
ako mislim da ujem jedan slab zvuk, ali nisam siguran, ja teoriski
mogu da kaem: Pojavljivanje ovog zvuka ima isti stupanj racionalne
verodostojnosti kao i pojavljivanje dve estice u bacanju kocki. U
izvesnom smislu ova se poreenja mogu proveriti skupljanjem dokaza
o grekama kod slabih percepcija i odreivanjem njihove frekvencije.
Sve je ovo neodreeno i ja ne vidim kako se moe uiniti preciznim.
Ali u svakom sluaju ovo ukazuje na to da je neizvesnost podataka
391
kvantitativna, i da moe da bude jednaka ili nejednaka neizvesnosti

izvedenoj iz zakljuivanja verovatnoe. Pretpostaviu da je ovo sluaj,
dok smatram da je u praksi numeriko merenje neizvesnosti jednog
podatka retko mogue. Moemo da kaemo da je neizvesnost jednaka
jednoj polovini, kada se radi o sumnji, koja ne daje prevagu ni verovanju ni neverovanju. Ali to se moe utvrditi samo introspekcijom
i ne moe biti .potvreno nikakvim ogledom.
Prihvatanje neizvesnosti podataka komplikuje proces njivanja racionalne verodostojnosti jednog stava. Pretpostavimo da
izvestan stav p ima sam po sebi, kao podatak, stupanj verodostojnosti
; i pretpostavimo da postoji i jedna konjunkcija stavova h koja sama po
sebi ima verodostojnost y , iz koje sledi, pomou jednog argumenta
koji ima verodostojnost z, da p ima stupanj verodostojnosti w. ta je
tada totalna verodostojnost p l Moda bismo bili skloni da kaemo da
je ona x -\- y z w . Ali je takoe sigurno da h ima verodostojnost samo
po sebi, kao i jednu izvedenu verodostojnost, a to e poveati verodo
stojnost . Ustvari, komplikacije e uskoro postati nereive. Zbog
toga se moramo unekoliko pribliiti teoriji Hegela i Djuia.
Ako je dat jedan broj stavova, od kojih svaki sam po sebi
ima prilino visok stupanj verodostojnosti, i ako je dat jedan sistem
zakljuivanja, pomou koga ovi stavovi poveavaju verodostojnost
jedan drugome, mogue je da se doe do jednog skupa meusobno
povezanih stavova koji kao celina imaju veoma visok stupanj vero
dostojnosti. Unutar tog skupa neki stavovi su samo zakljueni, ali
nijedan nije samo premisa, poto su oni stavovi koji su premise u isto
vreme i zakljuci. Zgrada znanja moe se uporediti sa mostom postav
ljenim na mnogo stubova, od kojih svaki ne samo da podupire sam
most, ve i pomae drugima da stoje vrsto spojnicama koje ih uzajamno
povezuju. Stubovi odgovaraju stavovima koji sami po sebi imaju neku
verodostojnost, dok gornja konstrukcija mosta odgovara onome to
je samo zakljueno. Ali iako svaki stub moe da bude pojaan drugim
stubovima, vrst temelj je ono to podupire celinu, i unutranja vero
dostojnost je ono to, na slian nain, podupire elu zgradu znanja.
D. STUPNJEVI SUBJEKTIVNE IZVESNOSTI
Subjektivna izvesnost je psiholoki pojam, dok je verodo
stojnost, bar delom, logiki. Pitanje postoji li ikakva veza meu njima
jedan je oblik pitanja da li mi ita znamo. Takvo pitanje ne moe se
diskutovati na osnovu potpunog skepticizma; nijedan argument nije
mogu ako nismo spremni da n e to tvrdimo.
Razlikujmo prvo tri vrste iz v e s n o s ti.
392
(1) Jedna stavna funkcija je izvesna u odnosu na drugu kada

je klasa izraza koji zadovoljavaju ovu drugu deo klase izraza koji
zadovoljavaju prvu. Napr. je ivotinja je izvesno u odnosu na
je racionalna ivotinja. Ovo znaenje izvesnosti pripada mate
matikoj verovatnoi. Nazvaemo ovu izvesnost logikom.
(2) Jedan stav je izvestan ako ima najvii stupanj verodostojnosti, bilo da ga ima sam po sebi, bilo da mu on pripada kao rezultat
argumenta. Moda nijedan stav nije u ovom smislu izvestan, tj. makoliko izvestan on mogao da bude u odnosu na znanje jedne linosti,
novo znanje moe da povea stupanj njegove verodostojnosti. Ovu
vrstu izvesnosti nazvaemo epistemolokom.
(3) Za jednu linost jedan stav je izvestan ako ona nimalo
ne sumnja u njegovu istinitost. Ovo je jedan isto psiholoki pojam
koji emo nazvati psiholoka izvesnost.
U nedostatku subjektivne izvesnosti, jedan ovek moe da
vie ili manje bude ubeen u neto. Mi oseamo kao sigurno da e se
sunce sutra roditi, i da je Napoleon postojao; ali smo manje sigurni
u kvantnu teoriju i postojanje Zaratustre; jo manje smo sigurni u to
da je Edington uspeo da tano odredi broj elektrona, i da je u opsadi
Troje postojao neki kralj koji se zvao Agamemnon. Ovo su stvari u
kojima se svi u prilinoj meri slaemo, ali postoje i druge u kojima se,
po pravilu, ne slaemo, Neki ljudi ne sumnjaju u to da je eril dobar,
a Staljin zao, dok drugi misle suprotno; neki su ljudi bili potpuno
sigurni da je Bog na strani Saveznika, drugi su mislili da je On na strani
Nemaca. Subjektivna izvesnost, dakle, nije jemstvo za istinu ili za
visoki stupanj verodostojnosti.
Greka nije samo apsolutna greka verovanja u ono to je
lano, ve i kvantitativna greka verovanja vie ili manje od onog to
je opravdano stupnjem verodostojnosti koji se pridaje stavu u koji se veruje u odnosu na znanje onog koji veruje. ovek koji je ubeen u to da
e jedan konj pobediti na Derbiju grei ak i kada taj konj pobedi.
Govorei uopte, nauni metod se sastoji od postupaka i
pravila namenjenih tome da uine da se stupnjevi verovanja to je
mogue vie podudaraju sa stupnjevima verodostojnosti. Ipak, ne
moemo da ponemo da traimo takvu harmoniju ako ne ponemo
od stavova koji su i epistemoloki verodostojni i subjektivno skoro
izvesni. Time se nagovetava jedno kartezijansko ispitivanje, koje,
ako eli da bude plodno, mora da ima neki ne-skeptiki vodei princip.
Ako ne bi bilo nikakve relacije izmeu verodostojnosti i subjektivne
izvesnosti, takva stvar kao to je znanje ne bi mogla da postoji. U praksi
pretpostavljamo da se jedna klasa uverenja moe smatrati istinitom
ako (a ) svi koji su razmotrili ta uverenja vrsto veruju u njih, ako (b )
ne postoji nijedan pozitivni argument protiv njih, i ako (c) ne postoji
393
nijedan poznati razlog da pretpostavimo da bi oveanstvo verovalo

u njih kada bi ona bila neistinita. Na osnovu ovoga smatra se da sudovi
percepcije, sa jedne strane, i logika i matematika, sa druge, sadre ono
to je u naem znanju najizvesnije. Videemo da, ako elimo da do
emo do nauke, izvesni van-logiki principi moraju da budu dodati
logici i matematici. Dosada se (mislim pogreno) najoptije smatralo
za indukciju da je-jedan od tih principa. Ovi van-logiki principi otva
raju probleme koje e biti na zadatak da istraimo.
Savrena razumnost sastoji se ne u verovanju u ono to je
istinito, ve u tome da se svakom stavu prida onaj stupanj verovanja
koji odgovara njegovom stupnju verodostojnosti. U pogledu empiriskih
stavova stupanj verodostojnosti se menja kada se nagomilaju novi
dokazi. U matematici, razuman ovek koji nije matematiar verovae
u ono to mu se kae; on e stoga menjati svoja uverenja kada mate
matiari otkriju greke u radovima svojih prethodnika. Sam mate
matiar moe da bude savreno razuman, uprkos tome to pravi greke,
ako je greka takva da se u jednom vremenu teko moe otkriti.
Treba li da teimo razumnosti etiko je pitanje. Neke njegove
vidove razmotriu u sledeem odeljku.
E. VEROVATNOA I PONAANJE
Svima je poznata izjava biskupa Batlera da je verovatnoa
vod ivota. Razmotrimo ukratko ta to moe da znai, ukoliko je isti
nito, i ta povlai za sobom verovanje da ta izjava ima onaj stupanj
istinitosti koji se ini da ima.
Veina etikih teorija pripada jednoj od dve vrste. Prema
teorijama prve vrste dobro ponaanje je ponaanje koje se pokorava
izvesnim pravilima; prema teorijama druge vrste to je ponaanje namenjeno ostvarivanju izvesnih ciljeva. Postoje teorije koje ne pripadaju
nijednoj od ove dve vrste, ali ih ovde moemo zanemariti.
Kant i Dekalog pretstavljaju primere prvog od ova dva tipa
teorija. Istina, Dekalog nije ist primer ovog tipa teorija, poto su
neke od zapovesti potkrepljene razlozima. Ne smete da oboavate
slike, poto e Bog biti ljubomoran; treba da potujete svoje roditelje,
poto to smanjuje vae izglede da ete umreti. Jasno je da je lako nai
razloge protiv ubistva i krae, ali nijedan od njih nije dat u Deset Za
povesti. Ako postoje razlozi, postoje i izuzeci, koje je zdrav razum
uglavnom priznao, ali nijedan od njih ne prihvata se u tekstu.
Kada se etika posmatra kao skup pravila ponaanja, veiovatnoa u njoj ne igra nikakvu ulogu. Ona je relevantna samo u drugom
394
tipu etikih teorija, u kome se vrlina sastoji u ostvarivanju izvesnih

ciljeva. to se relacije verovatnoe tie, nema nikakve razlike u tome
koji se cilj bira. Pretpostavimo odreenosti radi da je cilj najvea mo
gua prevaga zadovoljstva nad bolom. Jedno zadovoljstvo i jedan bol
smatraju se jednakim kada je linost koja moe da bira indiferentna
prema tome ima li u isto vreme i zadovoljstvo i bol, ili nijedno od ta
dva. Ovaj cilj moemo oznaiti kao najvie poveavanje zadovoljstva.
Ne moemo da kaemo da e vrli ovek delati na nain
koji u s tv a r i najvie poveava zadovoljstvo, poto moe da se dogodi
da on nema razloga da oekuje ovaj rezultat. Bilo bi dobro da je Hitlerova majka ubila svog sina, dok je bio dete, ali ona to nije mogla da zna.
Stoga, moramo da kaemo da e vrli ovek delati na nain koji e,
koliko je njemu poznato, v e r o v a tn o najvie poveati zadovoljstvo.
Oigledno je, da je stupanj verodostojnosti vrsta verovatnoe o kojoj
se ovde radi.
Ove verovatnoe treba da budu procenjivane pravilima za
proraunavanje oekivanja. To e rei, da, ako postoji verovatnoa
p da jedan in ima meu svojim posledicama zadovoljstvo veliine ,
to prilae oekivanju koliinu . Poto daleke posledice retko imaju
verovatnou koja se moe oceniti, opravdano je da praktian ovek
ogranii svoju panju na manje udaljene posledice svog delanja.
Postoji jo neto to treba uzeti u obzir: ovde su prorauni
veoma teki, a najtei kada su srene osobine dveju moguih akcija
skoro jednake, u kom sluaju je izbor nevaan. Stoga, po pravilu,
ne vredi paljivo odreivati koja e akcija proizvesti najvie zadovolj
stva. Ovaj razlog govori u prilog pravila delanja, ak iako ih naa
krajnja etika odbacuje: ona mogu da budu ispravna u velikoj veini
sluajeva i da nam utede trud i gubljenje vremena, potrebnog za procenjivanje verovatnih efekata. Ali sama pravila delanja moraju da
budu paljivo opravdana svojim srenim karakterom i, kada se radi
o zaista vanim odlukama, mora se imati na umu da ta pravila nisu
apsolutna. Promena novca obino podrazumeva neto nalik na krau,
a rat podrazumeva ubijanje. Dravnik koji mora da odlui da li da
promeni novac ili da objavi rat, treba da se postavi iza pravila i to
je mogue bolje oceni verovatne posledice. Samo u ovom smislu ve
rovatnoa moe da bude vod ivota, i to samo pod izvesnim okol
nostima.
Ipak, postoji jedan drugi i skromniji smisao ove izreke, koji je,
moda, biskup Batler imao u vidu. Taj je da u praksi treba da smatramo
kao izvesno sve ono to ima visoki stupanj verovatnoe. To je stvar
zdravog razuma i ne postavlja nikakve probleme koji bi mogli da za
nimaju teoriju verovatnoe.
VII GLAVA
VEROVATNOA I INDUKCIJA
A. POSTAVLJANJE PROBLEMA
Problem indukcije je jedan sloen problem koji ima razne
vidove i ogranke. Poeu time to u postaviti problem indukcije pro
stim nabrajanjem.
I. Osnovno pitanje u odnosu na koje su ostala pomona je
ovo: Ako je dato da u jednom broju pojedinanih sluajeva klase a
svi pripadaju klasi , znai li ovo da je verovatno (a ) da e sledei po
jedinani sluaj a biti jedno p, ili (b ) da su svi a p?
II. Ako nijedno od ovoga nije univerzalno istinito, moe
li se otkriti da postoje izvesna ogranienja a i p koja ga ine istinitim?
III. Ako je, uz pogodna ogranienja, i jedno i drugo istinito,
da li je ono, tako ogranieno zakon logike ili zakon prirode?
IV. Moe li se ono izvesti iz nekog drugog principa, kao
to je princip prirodnih vrsta, ili Kejnzova ogranienost raznovrsnosti,
ili vladavina zakona, ili uniformnost prirode, ili bilo ta drugo?
V. Treba li princip indukcije da bude iskazan u nekom drugom
obliku: Ako je data jedna hipoteza A, za koju se zna da ima mnoge
istinite posledice, a ija se nijedna lana posledica ne zna, ini li ova
injenica h verovatnim? A ako ona to ne ini uopte, ini li bar pod
pogodnim okolnostima?
VI. Koja je minimalna forma induktivnog postulata koji,
ako je istinit, daje valjanost naunim zakljuivanjima koja su prihvaena?
VII. Postoji li ma kakav razlog i koji da se pretpostavi da je
ovaj minimalni postulat istinit? Ili, ako takav razlog ne postoji, postoji
li razlog da p o s tu p a m o kao da je taj postulat istinit?
U ovim diskusijama treba da se setimo da je re verovatno
u obinoj upotrebi dvosmislena. Ako kaem da je, pod izvesnim okol
nostima, verovatno da e sledee a biti jedno p, se nadam da u
moi da ovo interpretiram prema teoriji konane frekvencije. Ali,
396
ako kaem da je induktivni princip verovatno istinit, morau da

upotrebim re verovatno tako da ona izraava visoki stupanj verodostojnosti. Ako dovoljno ne odvajamo ova dva znaenja reci vero
vatno, moe lako nastati zbrka.
Diskusije koje emo sada zapoeti imaju istoriju, koja se
moe smatrati da poinje sa Hjumom. U pogledu mnogih sporednih
stvari u njima postignuti su konani rezultati; ponekad se u prvi mah
nije shvatilo da su te stvari samo sporedne. Ali dosadanja istrai
vanja uinila su prilino jasnim da tehnike diskusije koje su dostigle
izvesne rezultate bacaju malo svetlosti na glavni problem koji ostaje
u sutini onakav kakvog ga je Hjum postavio.
B. INDUKCIJA PROSTIM NABRAJANJEM
Indukcija prostim nabrajanjem jeste sledei princip: Ako
je dat jedan broj n a-i, za koje se nalo da su i p-e, i ako nije dato nijedno
a, za koje se nalo da nije jedno p, tada dva iskaza: (a) 'sledee a bie
jedno ' i (b) 'svi a su p', imaju verovatnou koja raste kako raste n r
i koja se pribliava izvesnosti kao granici, kako se n pribliava besko
nanosti.
Nazvau (a ) posebnom indukcijom, a (b ) optom induk
cijom. Tako e (a ) dokazivati daje na osnovu naeg znanja o smrtnosti
ljudskih bia u prolosti, verovatno da e G. Taj-i-Taj umreti, dok e
0b ) dokazivati da su verovatno svi ljudi smrtni.
nego to preemo na tee i neizvesnije probleme postoje
izvesna vana pitanja koja se mogu resiti bez veih tekoa. To su:
(1) Ako indukcija treba da slui u one svrhe, u koje oeku
jemo da slui u nauci, verovatnoa mora da bude tako interpretirana
da jedan iskaz verovatnoe tvrdi jednu in je n ic u ; ovim se trai da ve
rovatnoa koja se podrazumeva moe da bude izvedena iz istine i lanosti, a ne da bude takva da se ne moe definisati. Ovo, sa svoje strane,
ini interpretaciju ogranienom frekvencijom manje ili vie neizbenom.
(2) Primenjena na niz prirodnih brojeva, indukcija nije valjana.
(3) Kao lo g i k i princip indukcija nije valjana.
(4) Indukcija zahteva da pojedinani sluajevi na kojima
je zasnovana budu dati kao niz, a ne samo kao klasa.
(5) Ma koje ogranienje koje moe da bude potrebno da bi
se princip uinio valjanim mora da bude iskazano pomou in te n zija
kojima su definisane klase a i p, a ne pomou ekstenzija.
(6) Ako je broj stvari u svemiru konaan, ili ako je neka
konana klasa sama relevantna za indukciju, tada se indukcija, za
397
dovoljno n , moe demonstrirati. Ali je u praksi ovo nevano, poto

bi to n moralo da bude vee nego to ikad moe da bude u ma kom
stvarnom istraivanju.
Sada u dokazati ove stavove.
(1) Ako se uzme da se verovatnoa ne moe definisati,
moramo da prihvatimo da se neverovatno moe dogoditi i da nam,
stoga, jedan stav verovatnoe ne kae nita o toku prirode. Ako se
ovo gledite prihvati, induktivni princip moe da bude valjan, a da
ipak svako zakljuivanje, izvreno u skladu sa njim, moe da se pokae
kao lano; ovo je neverovatno, ali nije nemogue. Iz toga sledi da se
svet u kome je indukcija istinita ne moe empiriski razlikovati od sveta
u kome je ona lana. Stoga, ne moe da postoji nijedan dokaz za ili
protiv ovog principa, i on ne moe da nam pomogne da zakljuimo
ta e se dogoditi. Ako, pak, princip treba da slui neemu, moramo
da verovatno interpretiramo kao ono to se ustvari obino dogaa,
odnosno, moramo da interpretiramo verovatnou kao frekvenciju.
(2) In d u k c ija u a r itm e tic i. U aritmetici je lako dati primere
indukcija koje dovode do istinitih zakljuaka i onih koje dovode do
lanih zakljuaka. Devons navodi sledea dva sluaja:
5, 15, 35, 45, 65, 95
7, 17, 37, 47, 67, 97
U prvom redu svaki broj se zavrava sa 5 i deljiv je sa 5; to moe da
dovede do zakljuka da je svaki broj koji se zavrava sa 5 i deljiv sa 5,
to je istina. U drugom redu svaki broj se zavrava sa 7, i svaki od njih
je prost; to moe da dovede do zakljuka daje svaki broj koji se zavrava
sa 7 prost, to bi bilo lano.
Ili, da uzmemo : Svaki parni ceo broj je zbir 2 prosta broja.
Ovo je istinito u svakom sluaju u kome je to bilo provereno, a broj
takvih sluajeva je ogroman. Ipak, ostaje razumna sumnja da je to
u v e k istinito.
Kao zauujui primer promaaja indukcije u aritmetici
uzmimo sledee:*
Stavimo n ( ) = broj prostih brojeva <
lim (:) =
x dt
f
oj lo g /
Poznato je da su, kada je veliko, n ( ) i lim(x) skoro jednaki. Takoe

je poznato da je, za svaki poznati prost broj,
re () < lim (jc)
Vidi Hardy: Ramanujan str. 16, 17
398
Gaus je pretpostavio da ova nejednaina uvek vai. Ona je bila proverena

za sve proste brojeve do IO7, kao i za dosta njih posle toga, i nije bio
otkriven nijedan sluaj njene lanosti. Ipak je Litlvud 1912 dokazao
da postoji beskonaan broj prostih brojeva za koje je ova nejednaina
lana, i Skjuz je (L . M .S J o u r n a l , 1933) dokazao da je ona jana za
neke brojeve manje od
10
34
10
10
Treba primetiti da Gausova pretpostavka, iako se pokazala kao lana,
ima sebi u prilog mnogo bolje induktivne dokaze nego to su oni koji
postoje za nae i najvre ukorenjene empiriske generalizacije.
Ne uputajui se dublje u teoriju brojeva, lako je konstruisati
makoliki broj lanih indukcija u aritmetici. Naprimer, nijedan broj
manji od n nije deljiv sa n. Moemo da n uinimo po volji velikim,
i tako da dobijemo koliko hoemo induktivnih dokaza u prilog ge
neralizaciji: Nijedan broj nije' deljiv sa .
Oigledno je da ma kojih n celih brojeva moraju da poseduju
mnoge zajednike osobine koje najvei broj celih brojeva ne poseduje.
Naprimer, ako je m najvei od njih, svi oni imaju beskonano retku
osobinu da ne budu vei od m . Stoga, opta ili posebna indukcija primenjena na ele brojeve nije valjana, ako se osobina na koju indukcija
treba da bude primenjena nekako ne ogranii. Ne znam kako bi se
jedno takvo ogranienje moglo iskazati, a ipak e svaki dobar mate
matiar imati oseanje, analogno zdravom razumu, koja je to vrsta
osobine to dozvoljava indukciju koja se pokazuje kao valjana. Ako
ste primetili da 1 + 3 = 2 2, l + 3 + 5 = 3 2, l + 3 + 5 + 7 = 4 2, biete skloni
da pretpostavite da
1 + 3 + 5 + . . . + (2 -1 )= 2
i lako se moe pokazati da je ova pretpostavka ispravna. Na slian na
in, ako ste primetili da l 3+ 2 3=32, l 3+ 2 3+ 3 3= 6 2, l8+ 2 3+ 3 3+ 4 3= IO2,
moete pretpostaviti da je zbir prvih n kubova uvek kvadrat nekog broja,
to se opet moe lako dokazati. Matematika intuicija nije nipoto nepo
greiva u pogledu takvih indukcija, ali u sluaju jednog dobrog matemati
ara izgleda da je ona ee ispravna nego pogrena. Ne znam kako se
moe eksplicirati ono to u ovakvim sluajevima vodi matematiku intu
iciju. Meutim, moemo samo da kaemo da nijedno poznato ogra
nienje ne moe da matematiku indukciju, primenjenu na prirodne
brojeve, uini valjanom.
399
(3) K a o lo g i k i p r in c ip in d u k cija n ije valjan a. Oigledno

je da e naa indukcija promaiti, ako nam je dozvoljeno da klasu p
izaberemo po volji. Neka a \ y a 2>. . . a budu dosad posmatrani la
novi a, za koje je naeno da su svi lanovi p, i neka a n+1 bude sledei
lan a. isto logiki govorei, B moe da se sastoji samo od izraza a iy
a 2, . . . a; ili moe da se sastoji od svega u svemiru, izuzev a n+1;
ili moe da se sastoji od ma koje klase izmeu njih. U svakom od ovih
sluajeva indukcija na a n+1 bie lana.
Ovome se moe staviti primedba da je oigledno da (3 ne
srne da bude ono to se moe nazvati pravljenom klasom; tj. klasa
koja se delimino definie ekstenzijom. U sluajevima koji se
posmatraju u induktivnom zakljuivanju, p je uvek klasa poznata
in in tern o, a ne in e x te n s o , sem u pogledu posmatranih lanova a ly a 2 . . .
. . a nt i takvih drugih lanova p, koji nisu lanovi a, koji mogu da budu
posmatrani.
Veoma je lako napraviti indukcije koje oigledno nisu valjane.
Jedan seljak moe da kae: sva stoka koju sam ikada video bila je
u Hirfordajru, stoga se verovatno sva stoka nalazi u toj grofoviji.
Ili moemo da kaemo : Nijedan ovek koji je sada iv nije umro, stoga
su verovatno svi ljudi koji sada ive besmrtni. Pogreke u ovakvim
indukcijama sasvim su jasne, ali one ne bi bile pogreke kada bi induk
cija bila jedan isto logiki princip.
Stoga je jasno da ako indukcija treba da bude takva da se
ne moe demonstrativno pokazati kao lana, klasa p mora da ima
izvesne karakteristike ili da na jedan specifian nain stoji u odnosu
sa klasom a. ne tvrdim da uz ova ogranienja princip mora da bude
istinit; ve tvrdim da bez njih on mora da bude laan.
(4) U empiriskom materijalu pojedinani sluajevi dolaze
u vremenskom redu i stoga se uvek nalaze u nizovima. Kada razmatramo
da li je indukcija primenljiva u aritmetici, mi mislimo o brojevima,
ureenim po veliini. Ali ako nam je dozvoljeno da ih ureujemo po
volji, moemo da doemo do udnih rezultata; naprimer, kao to smo
videli, moemo da dokaemo da je beskonano neverovatno da jedan
nadohvat izabran broj n e bude prost.
Kada iskazujemo neku pojedinanu indukciju, bitno je da
postoji jedan s le d e i pojedinani sluaj, to zahteva raspored u nizovima.
Ako opta indukcija treba da bude prihvatljiva, mora da
nam bude dato da su p r v ih n lanova a lanovi p, a ne samo da a i p
imaju n zajednikih lanova. To opet zahteva raspored u nizovima.
(5) Pretpostavljajui da je prihvaeno da, ako jedno induk
tivno zakljuivanje treba da bude valjano, mora da postoji neka rela
cija izmeu a i B ili neka karakteristika jednog od njih zbog koje je
400
to zakljuivanje valjano, jasno je da ta relacija mora da bude izmeu

in te n z ija , napr. izmeu ovek i smrtan ili izmeu preivar i
papkar. Mi elimo da zakljuimo jednu ekstenzionalnu relaciju,
ali ne znamo ekstenzije a i (3 kada se bavimo empiriski datim klasama
ije nove lanove upoznajemo s vremena na vreme. Svako e primiti
psi laju kao dobru indukciju; mi oekujemo jednu korelaciju izmeu
vizuelne pojave jedne ivotinje i zvuka koji ona proizvodi. Razume
se, ovo oekivanje je rezultat jedne druge, ire, indukcije, ali to nije
ono to me sada zanima. Ono to me zanima jeste korelacija jedne
vrste oblika sa jednom vrstom zvuka, koji su oba intenzije, i injenica
da nam neke intenzije izgledaju, po svoj prilici, vie induktivno pove
zane od drugih.
(6)
Ovo je oigledno. Ako je svemir konaan, potpuno pre
brojavanje je teoriski mogue i no to je ono izvreno obini raun
verovatnoe pokazuje da je indukcija verovatno valjana. Ali u praksi
ovo nema nikakve vanosti, zbog nesrazmere izmeu broja stvari
koje moemo da posmatramo i broja stvari u svemiru.
Vratimo se sada optem principu, imajui na umu da mora
mo da naemo neko ogranienje koje ga moe uiniti valjanim. Uz
mimo prvo posebnu indukciju. Ona kae da, ako se jedan sluajan
izbor n lanova a potpuno sastoji od lanova p, verovatno je da e
sledei lan a biti jedno |3, tj. veina preteklih lanova a su p. To treba
da bude samo verovatno. Moemo da pretpostavimo da je a jedna
konana klasa koja ima (recimo) N lanova. Poznato nam je da su
od tih lanova bar n lanovi (3. Ako je m celokupan broj lanova a
koji su lanovi (3, celokupan broj naina da se izabere n lanova je
N\
--------------,* i celokupan broj naina da se izabere

n \ (N n )\
lanova koji
ml
su a j e --------------. Stoga su izgledi da se jedan izbor sastoji samo

n i (im n )\
od a
/w! ( N - k)!
N!
(m n )l
Ako su p m a p r io r i izgledi da m bude broj lanova zajednikih a i (3,

tada su ti izgledi posle iskustva
ml
(N )!
N! (m ) \ /
i "
ml
(N - )!
N!
(m
)!
Nazovimo ovo q m.
Ako je broj lanova zajednikih a i pm , tada, posle povlaenja n a-i
koji su (3 ostaje m n [3 i N n n e - 13. Tako iz hipoteze da a i (3 imaju
i
* N! je proizvod svih celih brojeva od 1 do N.
401
zajednikih lanova dobijamo verovatnou
q m H U L
N -n
za jo jedno
p. Stoga je celokupna verovatnoa

N
Vrednost ovoga zavisi u potpunosti od p m koje ne moemo proceniti

ni na jedan valjan nain. Ako sa Laplasom pretpostavimo da je svaka
vrednost m podjednako verovatna, dobijamo Laplasov rezultat da
'
A2 + 1
su izgledi da sledee a bude p ------ . Ako pretpostavimo da, svako

n+ 2
a ima a p r io r i podjednako izgleda da bude ili da ne bude jedno p, do
bijamo vrednost 1/2. ak i sa Laplasovom hipotezom o p ta indukcija
ima samo verovatnou
- +
N +
, koja je obino mala.

1
Stoga nam je potrebna neka hipoteza koja ini p m velikim
kada je m blizu N. Ako treba da ima makakvih izgledada bude valjana,
ona mora da zavisi od prirode klasa a i p.
C. MATEMATIKO SHVATANJE INDUKCIJE
Od Laplasa naovamo injeni su razni pokuaji da se pokae
kako verovatna istina induktivnog zakljuivanja sledi iz matematike
teorije verovatnoe. Danas se svi slau da su ti pokuaji bili neuspeni
i da, ako induktivni argumenti treba da budu valjani, onda je to zbog
neke van-logike karakteristike stvarnog sveta, nasuprot raznim logiki
moguim svetovima o kojima logiari mogu da razmiljaju.
Prvi takav argument potie od Laplasa. U svojoj valjanoj,
isto matematikoj formi, on glasi:
Postoji n + 1 vrea, koje su naizgled sline, od kojih svaka
sadri n kuglica. U prvoj sve kuglice su crne; u drugoj jedna je bela,
a ostale crne; u (r-f-l)-voj ima r belih kuglica, a ostale su crne. Izabrana
je jedna od tih vrea ija se sadrina ne zna, i iz nje je izvueno m kug
lica. One su sve bele. Kakva je verovatnoa da e (a ) sledea kuglica
koju izvuemo biti bela, (b ) da smo izabrali vreu u kojoj se nalaze
samo bele kuglice?.
Odgovor je : {a ) izgledi da sledea kuglica bude bela su
(b )
izgledi da smo izabrali vreu u kojoj su sve kuglice bele su

n+
26 Ljudsko znanje
m
m + 2
402
Ovaj valjani rezultat ima jednu neposrednu interpretaciju

po teoriji konane frekvencije. Ali Laplas zakljuuje da, ako se nalo
da su
A-ova i B-ovi, izgledi da sledee A bude jedno B su
m +
*,
m +2
1
On dobija ovaj rezultat pret
1 '
predmeta o kojima ne znamo nita,
njih budu B su sve jednake. Razume
se ovo je jedna apsurdna pretpostavka. Ako je zamenimo malo manje
apsurdnom pretpostavkom da svaki od tih predmeta ima podjednake
izglede da bude ili da ne bude jedno B, izgledi da e sledee A biti
jedno B ostaju 1/2, makoliko se mnogo A-ova ispostavilo da su B-ovi.
ak i da se njegov argument prihvati, opta indukcija ostaje
neverovatna, ako je n mnogo vee od m, i ako posebna indukcija
moe da postane veoma verovatna. Ustvari, ovaj argument je ipak
samo jedan istoriski kuriozitet.
Kejnz je u svojoj R a s p r a v i o v e r o v a tn o i uinio sve to se mate
matikim putem moe uiniti za indukciju, i zakljuio je da je to nedo
voljno. Ovo je njegov rezultat.
Neka je g jedna generalizacija, neka su x it jc2, . . . . posmatrani
pojedinani sluajevi koji joj govore u prilog, i neka su h opte okol
nosti ukoliko su relevantne.
a izgledi da su svi A B, su
m +
n+
postavljajui da, ako je dato n
verovatnoe da 0, 1, 2 , . . . n od
Pretpostavimo
Stavimo
xi /A =*2/
p = g /h
jc2,
= i t. d.
...
x n.
Tako je p verovatnoa opte indukcije posle n pojedinanih slua

jeva koji joj govore u prilog. Oznaimo sa g negaciju g, a sa p Q g / h a
p r io r i verovatnou generalizacije.
Tada
Kako se
p . = - -------------- & ---------------- + i

x j g h (1 -p o )
n
poveava, ovo se pribliava 1 kao granici ako se

x 1 x 2 . , x n/ g h
Po
pribliava nuli kao granici. A to se dogaa ako postoje konane koli

ine e i Y) takve da je, za sve dovoljno velike r-ove
x r/ x 1 x 2 . . x r_ 1 g h < l - e ,
ip 0> rl
Razmotrimo ova dva uslova. Prvi kae da postoji jedna ko

liina 1 e manja od 1, takva da e, ako je generalizacija lana, vero
vatnoa da sledei pojedinani sluaj bude povoljan biti uvek, posle
403
izvesnog broja povoljnih sluajeva, manja od te koliine. Pogledajmo,

kao primer nedovoljnosti ovog uslova, generalizaciju svi brojevi su
ne-prosti. Kako se kreemo du niza brojeva, prosti brojevi postaju
sve redi, i izgledi da broj posle r ne-prostih brojeva bude i sam ne-prost
rastu, i pribliavaju izvesnosti kao granici ako je r konstantno. Stoga
navedeni uslov moe da bude nedovoljan.
Drugi uslov, da g mora pre poetka indukcije da ima verovatnou veu od neke konane verovatnoe, znatno je tei. Uopte,
teko je videti neki nain na koji bi ta verovatnoa mogla da bude
procenjena. ta bi bila verovatnoa svi labudovi su beli za nekoga
koji nikada nije video nijednog labuda niti zna ita o njihovoj boji?
Takva pitanja su i nejasna i neodreena, i Kejnz priznaje da ona ine
njegov rezultat nezadovoljavajuim.*
Postoji jedna prosta hipoteza koja bi mogla da prui onu
konanu verovatnou potrebnu Kejnzu. Pretpostavimo da je broj stvari
u svemiru konaan, recimo N. Neka bude klasa n stvari, i neka je <x
jedan sluajan izbor m stvari. Tada je broj moguih a
NI
m !J N m j
broj a koji su sadrani u B je

n
ml/n m / l
Stoga su izgledi za svi a su (3

ni
(N - m ) \
Nl(n-m )l
to je konano. To e rei da svaka generalizacija za koju nemamo
dokaza ima konane izglede da bude istinita.
Plaim se ipak, da, ako je N veliko onoliko koliko to tvrdi
Edington, broj povoljnih pojedinanih sluajeva koji je potreban da
uini jednu induktivnu generalizaciju verovatnom u ma koliko visokom
stepenu, daleko prevazilazi sve ono to se u praksi moe postii. Ovaj
izlaz dakle, iako je teoriski izvanredan, ne moe da opravda naunu
praksu.
U izgraenijim naukama sistem indukcije je neto razliit
od indukcije prostim nabrajanjem. Postoji prvo jedan skup posmatranih injenica, zatim jedna opta teorija u skladu sa svim tim inje
nicama, i najzad, zakljuci na osnovu te teorije koje kasnije posmatranje
* O ovome u ponovo govoriti u Drugoj glavi estog del ove knjige.
26*
404
potvruje ili porie. Ovde argument zavisi od principa inverzne verovatnoe. Neka je p jedna opta teorija, h ranije poznati podaci, a
q jedan novi eksperimentalni podatak relevantan za p . Tada je
r lnh^{plh)<qlpfy
U najvanijem sluaju
dakle,
sledi
\z p
i /*, tako daje
q /p h = \.
U tom sluaju,
P h h ~ P
q /h
Iz toga sledi da, ako je q lh veoma malo, verifikacija q u mnogome

poveava verovatnou p . Ipak, ovo nema sasvim onakve posledice
kakvima bismo se mogli nadati. Ako p stavimo umesto ne-/?, imamo
q jh = p q ! h + p q / h = p
poto, ako je dato ,
implicira
h+pqf h
q.
Tako, ako je
Plh
1+
Ako je y malo ovo e biti visoka verovatnoa. Meutim y je

malo u dvema okolnostima: (1) ako je p l h veliko, (2) ako je p q jh malo,
tj. ako je q neverovatno kada je p lano. Tekoe u ocenjivanju ova dva
inioca iste su kao i one koje se javljaju u Kejnzovoj diskusiji. Da bismo
procenili p j h , potrebno je da na neki nain ocenimo verovatnou p
pre ma kog specijalnog dokaza koji bi nas mogao navesti na />, ali je
teko videti kako se ovo moe uiniti. Jedino to izgleda jasno jeste da,
ako neki zakon treba pre svakog dokaza njemu u prilog da ima jednu
verovatnou koja se moe oceniti, to mora da bude zbog nekog prin
cipa koji tvrdi da n e k i veoma prost zakon mora da bude istinit. Meutim
ovo je neto veoma sloeno, o emu u govoriti kasnije.
U izvesnim sluajevima ima vie mogunosti da se priblino
proceni verovatnoa p q /h . Uzmimo sluaj otkria Neptuna. Tada je
p zakon gravitacije, h posmatranja kretanja planeta pre otkria Neptuna,
a q je postojanje Neptuna na onom mestu na kome je proraunima
pokazano da on treba da se nalazi. Tako je p q /h verovatnoa da e
Neptun biti tamo gde se nalazio, ako je zakon gravitacije laan. Ovde
treba da odredimo smisao u kome emo upotrebljavati re laan.
Ne bi bilo ispravno da kaemo kako je Ajntajnova teorija pokazala
405
da je Njutnova teorija lana u relevantnom smislu. Kada se tvrdi

neka kvantitativna nauna teorija, ona se mora tvrditi tako da se do
puta mogunost greke; poto je to uinjeno Njutnova teorija gravi
tacije ostaje istinita za kretanje planeta.
Sledei argument izgleda da mnogo obeava ali, ustvari,
nije valjan.
U naem sluaju, po strani od p ili nekog drugog opteg za
kona, h je irelevantno za q , odnosno posmatranja drugih planeta ne
ine postojanje Neptuna manje ili vie verovatnim, nego to je ono
ranije bilo. to se drugih zakona tie, moe se smatrati da Bodeov
zakon ini manje ili vie verovatnim to da postoji jedna planeta ija
je putanja manje ili vie putanja Neptuna, ali on ne moe da odredi
u kome e se delu svoje putanje nalaziti ta planeta jednog odreenog
datuma. Ako pretpostavimo da Bodeov zakon, ili ma koji drugi zakon
izuzev gravitacije, daje verovatnou hipotezi o jednoj planeti ija
je putanja priblino putanja Neptuna, i ako pretpostavimo da je pri
vidan poloaj Neptuna bio izraunat sa grekom 0, tada e verovatnoa
da Neptun bude otkriven na mestu na kome se nalazi biti 0/27c. Meu
tim, 0 je veoma malo, a ne moe se tvrditi da je veliko. Stoga je
p q /h koje je u tom sluaju 0/27, sigurno veoma malo. Uzmimo da
je : 1/10, a 0 6 minuta, tada je
. ,,
pqh
1
1
1
-------------- = ---------10 3.600 36.000
Stoga emo, ako pretpostavimo da je p /A = l/3 6 , imati

p \q h
1/1000,
1.000
1.001
Tako, ak i da je otkria Neptuna zakon gravitacije bio neverovatan isto onoliko koliko i dve estice u kockanju, izgledi njemu u
prilog posle tog otkria su 1000 prema 1.
Ovaj argument, proiren na sve posmatrane injenice kretanja
planeta, jasno pokazuje da je zakon gravitacije, ako je imao vrlo malu
verovatnou kada je prvi put bio iskazan, ubrzo postao gotovo izvestan.
Ali on nam ne pomae nita da odredimo tu poetnu verovatnou i
stoga ne uspeva, ak i ako je valjan, da nam da vrste osnove za teorisko zakljuivanje sa posmatranja na teoriju.
tavie, ovom se argumentu moe primetiti da zakon gravi
tacije nije jedini zakon koji bi nas mogao navesti da oekujemo da
Neptun bude tamo gde se nalazi. Pretpostavimo da je zakon gravita
cije bio istinit sve do vremena /, gde je t ma koji trenutak posle otkria
Neptuna. Tada bismo jo uvek imali q lp ' h = 1, gde ' hipoteza da je
406
zakon gravitacije bio istinit samo do vremena i. Stoga su postojali

bolji razlozi da se oekuje pronalaenje Neptuna, nego to je ista
sluajnost, ili sluajnost zajedno sa Bodeovim zakonom. Ono to je
time postalo veoma verovatno, jeste da je zakon gravitacije vaio sve
do tada. Da se izvede zakljuak da e on vaiti i u budue, potreban
je jedan princip koji se ne moe izvesti ni iz ega u matematikoj teoriji
verovatnoe. Ovo obara svu vrednost induktivnog argumenta u
odnosu na opte teorije, sem ako taj argument nije pojaan nekim
principom onakvim kakvim se pretpostavlja da je uniformnost prirode.
Ovde smo ponovo doli do toga da je indukciji potrebna podrka nekog
van-logikog opteg principa koji nije zasnovan na iskustvu.
D. RAJHENBAHOVA TEORIJA
Osobenost Rajhenbahove teorije verovatnoe je u tome
to je indukcija ukljuena u samu definiciju verovatnoe. U neto
uproenom obliku njegova teorija je sledea:
Ako je dat jedan statistiki niz, kao to su napr. nizovi u
ivotnoj statistici, i ako su date dve klase a i (3 koje se delimino pokla
paju i kojima pripadaju neki lanovi niza, esto nalazimo da, kada je
broj sluajeva veliki, procenat lanova (3 koji su lanovi a ostaje priblino
konstantan. Pretpostavimo da je naeno da, kada broj sluajeva vazilazi (recimo) 10.000, srazmera zabeleenih (3 koji su a nije nikada
daleko od w / i da je ovaj racionalni razlomak blii prosenoj posmatranoj srazmeri od ma kog drugog. Tada mi postavljamo da e,
ma koliko niz bio produen, ta srazmera uvek ostati blizu m jn . Verovatnou da jedno (3 bude jedno a definiemo kao graninu vrednost
posmatrane frekvencije kada se broj posmatranja beskonano povea
va, i na osnovu nae postavke pretpostavljamo da ta granina vrednost
postoji i da se nalazi u okolini w /, gde je m /n posmatrana frekvencija
u najveem primeru koji se moe dobiti.
Rajhenbah naglaava da nijedan stav nije izvestan; svi su
samo u razliitim stupnjevima verovatni, a svaka verovatnoa je granica
jedne frekvencije. On smatra da su, kao posledica ove doktrine, poje
dinani sluajevi, pomou kojih se sraunava frekvencija, i sami samo
verovatni. Uzmimo, naprimer, smrtnost: kada je jedan ovek proglaen
mrtvim, on moe jo uvek da bude iv, stoga je svaka stavka u statistici
smrtnosti sumnjiva. To po definiciji znai da svedoanstvo o jednoj
smrti mora da pripada jednom nizu svedoanstava od kojih su neka
ispravna, a neka pogrena. Ali ona koja smatramo ispravnim samo
su verovatno ispravna, i moraju da budu lanovi nekog novog niza.
Rajhenbah prihvata sve ovo, ali kae da negde moramo da prekinemo
407
i da usvojimo ono to on naziva lepom postav

kom. * Jedna lepa postavka je odluka da neki stav smatramo isti
nitim, iako za to nemamo dovoljno osnova.
U Rajhenbahovoj teoriji postoje dve vrste slepih postavki,
naime: (1) krajnji lanovi statistikog niza koje smo izabrali da sma
tramo za osnovne; (2) pretpostavka da e frekvencija naena u jednom
konanom broju posmatranja ostati priblino konstantna, ma koliko taj
broj mogao da bude povean. Rajhenbah smatra da je njegova teorija
potpuno empiriska, poto ne tvrdi da su njegove postavke istinite.
reg ressu s in in fin itu m
Mene sada ne zanima Rajhenbahova opta teorija, koju smo

razmatrali u jednom od prethodnih poglavlja. Sada me zanima samo
njegova teorija indukcije. Jezgro njegove teorije: Ako je njegova induk
tivna postavka istinita, predvianje je mogue, ako nije istinita, ono nije
mogue. Stoga, jedini nain, na koji moemo da postignemo ma
kakvu verovatnou u prilog jednom a ne drugom predvianju, jeste
da pretpostavimo da je njegova postavka istinita. Sada ne elim da
poriem da je neka postavka nuna, ako treba da postoji ma kakva
verovatnoa u prilog predvianjima, ali elim da poreknem da je ta
potrebna postavka Rajhenbahova postavka.
Njegova postavka je ova: Ako su date ma koje dve klase
a i 3 i ako je dato da lanovi a vremenski slede jedan drugog, i ako je
naeno da je, poto je bio ispitan dovoljan broj a, srazmera 'onih koji
su p uvek priblino //, tada ta srazmera ostaje ista, ma koliko lanova
p bilo kasnije posmatrano.
Moemo na prvom mestu da primetimo da je ta postavka
samo prividno optija od one koja se odnosi na sluaj u kome su s v i
posmatrani a p. Jer po Rajhenbahovoj hipotezi, svaki otseak niza a
ima tu osobinu da su oko m /n njegovih lanova lanovi p, i specijalnija postavka moe se primeniti na te otseke. Stoga se moemo ogra
niiti na specijalniju postavku.
Stoga je Rajhenbahova postavka ekvivalentna sledeem:
Kada je bio posmatran jedan veliki broj a, i kada se nalo da su svi
oni p, pretpostaviemo da su skoro svi a p. Ova pretpostavka je nuna,
tvrdi Rajhenbah, za d e fin iciju verovatnoe i za sve nauno predvianje.
Mislim da se moe pokazati da je ova postavka lana. Pret
postavimo da su a \ y a 2 . . a lanovi a koji su bili posmatrani i za koje
se nalo da pripadaju izvesnoj klasi p. Pretpostavimo daje a n+1 sledee
a koje e biti posmatrano. Ako je ono jedno p zamenimo p klasom
koja se sastoji od p bez a n+1. Za ovu klasu indukcija ne vai. Oigledno
je da se argument ovakve vrste moe proiriti. Iz toga sledi, da, ako
Iskustvo i predvianje, str. 401.
408
indukcija treba da ima ma kakvih izgleda da bude valjana, a i p ne

smeju da budu m a k a k v e klase, ve klase koje imaju izvesne osobine
ili relacije. Ne mislim da indukcija m o r a da bude valjana kada postoji
jedna pogodna relacija izmeu a i p, ve samo da ona u tom sluaju
m o e da bude valjana, dok se moe pokazati da je ona u svom optem
obliku lana.
Moe da izgleda oigledno da a i (3 ne smeju da budu ono
to se naziva pravljena klasa. Klasu p bez a n+1 koja se malopre
pojavila nazvao bih pravljenom klasom. Govorei uopte, pod jed
nom pravljenom klasom razumem klasu koja je definisana, bar
delimino, time to se spominje da jedan takav-i-takav izraz jeste ili
nije njen lan. Tako oveanstvo nije jedna pravljena klasa, dok je
oveanstvo bez Sokrata pravljena klasa. Ako su a \ , a 2 . . . a n+1
prvih + 1 posmatranih lanova a , tada > a 2 a imaju tu osobinu
da nisu a n+1, ali mi ne smemo da induktivno zakljuimo da a n+1 ima
ovu osobinu ma koliko n moglo da bude veliko. Klase a i B moraju da
budu definisane intenzijom, a ne spominjanjem njihovog lanstva.
Ma ta bila relacija koja opravdava indukciju, ona mora da bude rela
cija izmeu p o jm o v a , i poto razliiti pojmovi mogu da definiu jednu
istu klasu, mce da se dogodi da postoji jedan par pojmova, koji su
induktivno povezani i koji definiu a i p, dok drugi parovi koji takoe
definiu a i p, nisu induktivno povezani. Napr. moe da bude dozvolje
no zakljuiti iz iskustva da su dvonoci bez perja smrtni, ali nije doz
voljeno zakljuiti da su razumna bia koja ive na zemlji smrtna, uprkos
injenice da ova dva pojma definiu istu klasu.
Kako se dosad razvijala, matematika logika uvek tei da
bude to je mogue ekstenzionalnija. Ovo je, moda, jedna manje
ili vie sluajna karakteristika koja proistie iz uticaja aritmetike na
misli i namere matematikih logiara. Problem indukcije, naprotiv,
zahteva intenzionalni postupak. Klase a, p koje se javljaju u jednom
induktivnom zakljuku date su, istina, in e x te n so ukoliko se radi o
posmatranim pojedinanim sluajevima a i, a 2 ... a n. Ali od ovoga
nadalje bitno je da obe klase budu poznate samo in in ten so. Napr.
a moe da bude klasa lica u ijoj krvi postoje izvesni bacili, a p klasa
lica koja pokazuju izvesne simptome. U sutini je indukcije da ekstenzije ove dve klase nisu unapred poznate. U praksi mi smatramo da
izvesne indukcije vredi proveravati, a druge ne vredi i izgleda da nas
u tome vodi oseanje o vrstama intenzije koje e, po svoj prilici, biti
povezane.
Stoga je Rajhenbahova postavka za indukciju isuvie opta
i isuvie ekstenzionalna. Ako je potrebno da se indukcija ne moe
demonstrirati kao lana, neophodno je neto to je ogranienije i intenzionalnije.
409
Mora se rei neto i o Rajhenbahovoj teoriji razliitih nivoa

frekvencije koji dovode do jednog niza verovatnoa koje su slepe
postavke. Ovo je povezano sa njegovom doktrinom da se u logici
istina ima zameniti verovatnoom. Ispitajmo ovu teoriju na jednom
pojedinanom sluaju, naprimer, izgledima da jedan esdesetogodinji
Englez umre za godinu dana.
Prvi stupanj je jasan: ako prihvatimo zapisnike kao tane,
podeliemo broj umrlih prole godine sa celokupnim brojem umrlih.
Ali se sada seamo da svaka stavka u statistici moe da bude pogrena.
Da ocenimo verovatnou ovoga, moramo da naemo neku slinu
statistiku koja je bila paljivo proverena i da otkrijemo koji procenat
greaka ona sadri. Tada se seamo da oni koji misle da su otkrili jednu
greku mogu i sami da gree, i traimo statistiku greaka o grekama.
Na nekom stupnju ovoga regresa moramo da stanemo; ma na kom
stupnju stali, moramo da mu konvencijom pridamo jednu teinu,
koja e, po svoj prilici, biti ili izvesnost, ili verovatnoa za koju mislimo
da bi proistekla, kada bismo u naem regresu ili za jedan stupanj dalje.
Ovakvom postupku kao teoriji saznanja mogu se staviti raz
liite primedbe.
Za poetak, kasni stupnjevi u regresu obino su daleko tei
i neizvesniji od ranijih; po svoj prilici neemo, napr., dostii isti stepen
tanosti u procenjivanju greaka zvaninih statistika, kao to je dostignut
u samim zvaninim statistikama.
Drugo, slepe postavke, od kojih moramo da poemo, pokuaj
su da bude i vuk sit i koze na broju : one slue istoj svrsi kojoj u mom
sistemu slue podaci koji mogu da budu pogreni, ali, nazivajui ih
postavkama, Rajhenbah eli da izbegne odgovornost da ih smatra
kao istinite. Ne vidim kakvih on ima osnova da jednu postavku
pretpostavi drugoj, sem ako ne misli da ona ima vie izgleda da bude
istinita. I poto, po njegovim sopstvenim reima, to n e znai (kada
smo na stupnju slepih postavki) da postoji neka poznata frekvencija koja
postavku ini verovatnom, on mora da trai neki drugi kriterijum,
a ne frekvenciju, izbora izmeu hipoteza. Rajhenbah nam ne kae
ta bi taj kriterijum mogao da bude, poto ne vidi njegovu nunost*
Tree, kada napustimo isto praktinu nunost slepih postavki,
koje zavravaju jedan reg r e ss u s in in fin itu m , i pogledamo ta, isto
teoriski, Rajhenbah moe da razume pod verovatnoom, nalazimo
se upleteni u nerazmrsive komplikacije. Na prvom nivou kaemo da je
verovatnoa da e jedno a biti i jedno p w i/i; na drugom nivou
pridajemo ovom iskazu verovatnou 2/ 2 time to ga uvrujemo
u niz slinih iskaza; na treem nivou pridajemo verovatnou /
iskazu da postoji verovatnoa 2/ 2 u prilog naoj prvoj verovatnoi
m i / n i ; i tako u beskonanost. Ako bi ovaj reg r e ss u s in in fin itu m mogao
410
da se obavi, krajnja verovatnoa u prilog nae poetne procene
bila bi jedan beskonani proizvod
n2
\1 \
5 w4
za koji se moe oekivati da bude nula. Stoga bi izgledalo da je, kada

biramo procenu koja je najverov^tnija na prvom nivou, skoro sigurno
da nismo u pravu; ali, uopte, ta procena ostaje kao najbolja procena
koja nam se prua.
R e g r e ss u s in in fin itu m u samoj definiciji verovatnog je ne
odriv. Ako elimo da ga izbegnemo moramo da prihvatimo da je
svaka stavka u naoj poetnoj statistici ili istinita ili lana i daje vrednost
m i / n i dobijena za nau prvu verovatnou ili ispravna, ili pogrena.
Ustvari, dihotomiju istinito-ili-lano moramo da primenimo na sudove
verovatnoe isto onako apsolutno kao to je primenjujemo na druge
sudove. Iskazano u potpunosti, Rajhenbahovo stanovite je sledee:
Postoji
Postoji
Postoji
Postoji
stav p i , recimo ovo a je (3.

stav p 2, koji kae da p i ima verovatnou x \ .
stav p i , koji kae da p 2 ima verovatnou x 2.
stav p 4 , koji kae da p 3 ima verovatnou ^.
Ovaj niz je beskonaan i dovodi (po pretpostavci) do jednog graninog

stava, koji jedino imamo prava da tvrdimo. Alija ne vidim kako bi ovaj
granini stav trebalo da bude izraen. Nevolja je u tome to u pogledu
svih lanova niza pre njega, po Rajhenbahovim principima, nemamo
razloga da smatramo da oni imaju vie izgleda da budu istiniti nego da
budu lani. Ustvari, njihovu verovatnou mi ne moemo da procenimo.
Zakljuujem da je pokuaj da se oslobodimo pojmova isti
nito i lano neuspeo i da se sudovi verovatnoe bitno ne razlikuju
od drugih sudova, ve takoe potpadaju pod apsolutnu istinito-lano
dihotomiju.
E. ZAKLJUCI
Od Hjuma naovamo indukcija je igrala tako veliku ulogu
u diskusijama o naunom metodu da je vano da budemo naisto
sa onim to su utvrdili navedeni argumenti (ako nisam pogreio).
Prvo: u matematikoj teoriji verovatnoe nema niega to bi
opravdalo nae shvatanje da su bilo opta, bilo posebna indukcija
verovatne, ma koliko bio velik utvreni broj povoljnih sluajeva.
411
Drugo: ako se karakteru intenzionalne definicije klasa A i B

u jednoj indukciji ne postavi nikakvo ogranienje, moe se pokazati
da princip indukcije nije samo sumnjiv, ve i laan. To e rei, ako
je dato da n lanova izvesne klase A pripada nekoj drugoj klasi B,
vrednosti B za koje sledei lan A ne pripada B brojnije su od vrednosti za koje sledei lan A pripada B, sem u sluaju da je n vrlo blizu
celokupnog broja stvari u svemiru.
Tree: ono to se naziva hipotetika indukcija, u kojoj
se neka opta teorija smatra kao verovatna, poto su sve njene dosad
posmatrane posledice bile verifikovane, bitno se ni u kom pogledu
ne razlikuje od indukcije prostim nabrajanjem. Jer, ako je p jedna takva
teorija, A klasa relevantnih pojava, a B klasa posledica p , tada je p
ekvivalentno sva A su B i dokazi za p dobijaju se prostim nabrajanjem.
etvrto: ako jedan induktivni argumenat ikada treba da
bude valjan, induktivni princip mora da bude iskazan uz neko jo
neotkriveno ogranienje. U praksi, nauni zdrav razum kloni se raznih
vrsta indukcije, i to, kako ja mislim, s pravom. Ali ono to vodi nauni
zdrav razum nije dosad bilo eksplicitno formulisano.
Peto: nauna zakljuivanja, ako su valjana uopte uzev,
moraju to da budu zbog nekog ili nekih zakona prirode, koji iskazuju
jednu ili nekoliko sintetikih osobina stvarnog sveta. Istinitost stavova
koji tvrde takve osobine, ne moe se ni jednim argumentom iz iskustva
uiniti ak ni verovatnom, poto valjanost takvih argumenata, kada
oni prelaze granice dosad zabeleenog iskustva, zavisi od samih prin
cipa koji su u pitanju.
Ostaje da se ispita ta su ti principi i u kom smislu, ako ga
uopte ima, moe da se kae da ih znamo.
e s t i
d eo
P O S T U L A T I N A U N O G Z A K L J U IV A N J A
I GLAVA
VRSTE ZNANJA
Pred ispitivanje postulata naunog zakljuivanja postavljaju
se dve vrste problema. Sa jedne strane, to je analiza onoga to je opte
prihvaeno kao yaljano zakljuivanje, u nameri da se otkrije koji se
tu principi podrazumevaju; ovo istraivanje je isto logiko. Sa
druge strane, postoji tekoa u tome to, p r im a f a c i e ima malo razloga
da se pretpostavi da su ovi principi istiniti, a jo manje da se pretpostavi
da se zn a da su oni istiniti. Mislim da pitanje u kom se smislu, ako ga ima,
ovi principi mogu znati, zahteva analizu pojma znanje. Isuvie esto
se sa ovim pojmom postupa kao da on ima jedinstveno znaenje i kao
da je to znaenje oigledno. Verujem da mnoge filozofske tekoe i
sporovi nastaju zbog nedovoljnog razlikovanja vrsta znanja, kao i zbog
neodreenosti i neizvesnosti koja karakterie veinu onoga to verujemo
da znamo. Postoji neto drugo to treba imati na umu kadgod se diskutuje o mentalnim pojmovima, a to je na evolucioni kontinuitet sa
niim ivotinjama. Posebno, znanje se ne sme definisati tako da se
izmeu nas i naih predaka, koji nisu uivali prednosti jezika, postavi
jedan nepremostiv jaz.
Ono to prolazi kao znanje dvojako je: prvo, znanje injenica;
drugo, znanje optih veza izmeu injenica. Sa ovom je tesno pove
zana jedna druga distinkcija: postoji znanje koje se moe opisati kao
ogledanje, i znanje koje se sastoji u sposobnosti rukovanja. U Lajbnicovim monadama ogleda se svemir i u tom smislu one ga znaju;
ali poto monade ne mogu da deluju jedna na drugu, one ne mogu
da rukuju ma im to je izvan njih. Ovo je logika krajnost jednog
shvatanja znanja. Logika krajnost drugog shvatanja je pragmati
zam, iji je prvi zastupnik bio Marks u svojim T e z a m a o F o jerb a h u (1845) :
Pitanje da li je ljudskom miljenju svojstvena predmetna istinitost
nije pitanje teorije, nego pitanje prakse. ovek mora da u praksi do
kae istinu, tj. stvarnost i mo, ovostranost svog miljenja. . . . Filozofi
su svet samo razliito tu m a ili ali radi se o tome da se on iz m e n i. *
* Prev. H. Klajn, M. - E.: Izabrana del, T II, Kultura 1950. (Prim. prev.).
416
Ali mislim da su ova shvatanja, Lajbnicovo i Marksovo,

nepotpuna. Govorei veoma uopteno i priblino, ono prvo moe se
primeniti na znanje injenica, a ovo drugo na znanje optih veza izmeu
injenica. U oba sluaja govorim o znanju koje nije izvedeno putem
zakljuka. Naa istraivanja u vezi sa verovatnoom pokazala su nam
da mora da postoji ne-izvedeno znanje ne samo injenica, ve i veza
izmeu injenica.
Ukoliko nije izvedeno putem zakljuka nae znanje injenica
ima dva izvora, senzaciju i seanje. Od ova dva senzacija je osnovnija,
poto moemo da se seamo samo onoga to je nekad bilo ulno iskustvo.
Ali, iako je senzacija jedan iz v o r znanja, sama ona nije, ni u kakvom
uobiajenom smislu reci, znanje. Kada govorimo o znanju, podrazumevamo jednu distinkciju izmeu saznanja i onoga to se zna, ali takve
distinkcije nema u senzaciji. Percepcija, onako kako tu re upotreb
ljava veina psihologa, poseduje prirodu znanja, ali samo zbog onoga
to je istoj senzaciji dodato iskustvom, ili, moda, uroenim sklonostima.
Ali se ovi dodaci mogu smatrati znanjem samo ako postoje veze
izmeu senzacije i drugih injenica izvan mog trenutnog mentalnog
stanja, i ove veze moraju da stoje u jednom pogodnom odnosu prema
vezi iste senzacije i preostalih delova mentalnog stanja, koje se zove
opaanje. Prelaz sa senzacije na percepciju obuhvata, dakle, ne samo
injenice, ve i veze izmeu injenica. Razume se, on ih obuhvata samo
ako percepcija treba da se smatra kao jedna forma znanja; kao psiholo
ka pojava percepcija je samo jedna injenica koja ne mora da bude
ispravna u pogledu onoga to dodaje senzaciji. Ona je ispravna samo
ako postoje izvesne veze izmeu injenica, napr. izmeu vizuelnog
izgleda gvoa i tvrdoe.
Seanje je najistiji primer ogledalo-znanja. Kada se seam
jednog muzikog komada, ili lica jednog prijatelja, moje stanje duha
slino je, iako sa izvesnom razlikom, onom u kome sam bio kada sam
sluao muziku ili gledao lice. Ako sam dovoljno vet, mogu da po seanju otsviram taj muziki komad ili naslikam lice, i zatim da ih uporedim
sa originalom, ili bolje sa neim za ta imam razloga da smatram da je
veoma slino originalu. Ali mi, do izvesne mere, imamo poverenja
u nae seanje ak i kada ono ne izdrava ovu probu. Ako se na pri
jatelj pojavi sa modricom na oku rei emo gde si je dobio, a ne
zaboravio sam da si imao modricu na oku. Proveravanja seanja,
kao to smo ve imali prilike da primetimo, samo su potvrivanja;
znatan stupanj verodostojnosti pridaje se seanju samom po sebi,
naroito ako je ono ivo i skoranje.
Seanje je tano, ne u odnosu na pomo koju prua u rukovanju
sa sadanjim i buduim injenicama, ve u odnosu na njegovu slinost
sa jednom injenicom iz prolosti. Kada je Herbert Spenser posle
417
pedeset godina ponovo video damu koju je voleo kao mladi, i koju
je zamiljao jo uvek mladom, sama tanost njegovog seanja onemomoguila mu je odnos prema sadanjoj injenici. U pogledu seanja
definicija istine, a stoga i znanja, lei u slinosti izmeu sadanjeg
zamiljanja i ulnog iskustva iz prolosti. Sposobnost rukovanja sada
njim i buduim injenicama moe pod izvesnim okolnostima da bude
potvrdna, ali ne moe nikada da d e fin ie ono na ta mislimo kada
kaemo da je izvesno seanje znanje.
Senzacija, percepcija i seanje sutinski su pre-verbalna iskustva;
moemo da pretpostavimo da se ona kod ivotinja ne razlikuju tako
mnogo od onoga to su ona kod nas samih. Kada doemo do znanja
izraenog recima, izgleda neizbeno da izgubimo neto od pojedinanosti
iskustva koje elimo da opiemo, poto sve rei klasifikuju. Ali postoji
neto vano to ovde treba naglasiti: iako, u izvesnom smislu, rei
klasifikuju, lica koja ih upotrebljavaju ne moraju to da ine. Dete
ui da i eguje na izvesne nadraaje reju maka ; to je jedan kauzalni
zakon, analogan injenici da ibica na izvesne nadraaje odgovara
paljenjem. Ali ibica ne klasifikuje taj nadraaj kao zapaljujui,
i dete ne mora da klasifikuje nadraaj kada reaguje sa maka. U
stvari, padamo ujedan reg re ssu s in in fin itu m ako ne shvatimo da upotreba
rei kao to je maka ne p r e tp o s ta v lja klasifikaciju. Niko ne moe
da dva puta izgovori jedno isto maka; klasifikacija pojedinanih
sluajeva jedne rei kao pojedinanih sluajeva, proces je potpuno ana
logan klasifikovanju ivotinja kao pojedinanih sluajeva jedne vrste.
Stoga je u stvari klasifikacija kasnija od poetaka jezika. Sve to se nalazi
u prvobitnoj aktivnosti i to izgleda kao klasifikacija jeste vea slinost
izmeu reakcija na izvesne nadraaje, nego izmeu nadraaja samih.
Dva pojedinana sluaja reci ivotinja slinija su meusobno nego
jedan mi i jedan hipopotam. Zbog toga nam jezik pomae kada elimo
da razmotrimo ta je zajedniko svim ivotinjama.
Kada imam sliku seanja jednog dogaaja, ono na ta se
misli kada se kae daje ona istinita ne odreuje se ni u kom sluaju
konvencijom. Ona je istinita ukoliko ima onu slinost koju jedna
slika ima sa svojim prototipom. I ako je ta slika seanje, a ne samo
zamiljanje, ona je znanje u istoj meri u kojoj je i istinita.
Ali im pone da se radi o recima, pojavljuje se jedan elemenat
konvencije. Dete, koje vidi krticu moe da kae mi; to je greka
u konvenciji, kao grubo ponaanje prema svojoj tetki. Ali ako neko
ko potpuno vlada jezikom vidi krajikom oka krticu i kae mi,
njegova greka nije konvencionalna, i ako kasnije bude imao prilike
da pogleda ponovo, on e rei ne, vidim da je to bila krtica. no
to se moe smatrati da ma kakav verbalni iskaz sadri znanje ili za
bludu, moraju biti date definicije, nominalne ili ostensivne, svih rei
27 Ludsko znanje
418
koje se u njemu nalaze. Svaka ostensivna definicija, pa prema tome

i svaka definicija uopte, unekoliko je neodreena. impanze su sva
kako majmuni, ali u toku evolucije morale su da postoje neke ivotinje
izmeu majmuna i ljudi. Izvesno je da se svaki empiriski pojam moe
primeniti na izvesne predmete, a ne moe na druge, ali izmeu njih
postoji jedna oblast sumnjivih predmeta. U pogledu takvih predmeta
iskazi klasifikacije mogu da budu manje ili vie istiniti, ili mogu da
budu toliko blizu sredine sumnjive oblasti da je uzaludno smatrati
ih bilo istinitim bilo lanim.
Nauna tehnika bavi se smanjivanjem ove neizvesne oblasti.
Merenja se vre do te-i-te decimale, i obino se uz njih daje verovatna
greka. Prirodne vrste ine ponekad greku praktino nemoguom.
U sadanjem svetu verovatno da nema ivotinje za koju nije sasvim
nesumnjivo da nije mi, ili za koju nije sasvim nesumnjivo da je mi.
Sumnjivi sluajevi koji su mogli da se pojave tokom evolucije vie ne
postoje. U fizici postoji konaan broj atoma diskretnih vrsta; uranijum
235 je pojam koji se uvek nedvosmisleno moe ili ne moe primeniti
na jedan dati atom. Govorei uopte, neizvesnost koja potie od neodre
enosti je ograniena i savladljiva i postoji samo u jednom malom broju
naih iskaza bar u sluajevima gde je nauna tehnika upotrebljiva.
Zanemarujui neodreenost, ta se podrazumeva u iskazima
kao to je eno ga mi? Vizuelna senzacija prouzrokuje uverenje
da, u pravcu u kome gledamo, postoji jedna ivotinja sa prolou
i budunou, i ostalim karakteristikama (povrh i preko vizuelne pojave)
koje za nas ine definiciju rei mi. Ako je ovo nae veoma kompleksno
uverenje opravdano, tada u spoljnjem svetu moraju da postoje veze
izmeu injenica sline vezama izmeu vizuelne senzacije i uverenja
koja ona prouzrokuje. Ako te veze ne postoje napr. ako mi nije
realan ve na filmu naa uverenja su pogrena. Na ovaj nain
veze izmeu injenica relevantne su u prosuivanju istine i lanosti
onoga to moe da proe kao sud percepcije.
Deo ali, mislim, n sve onoga to se tvrdi kada kaem
eno ga mi sastoji se od oekivanja i hipo.tetikih oekivanja. Mi
mislimo da emo, ako produimo da posmatramo, i dalje videti ili
mia, ili kako se on sakriva u neku rupu ili pukotinu; bili bismo zaprepaeni kada bi on odjednom nestao na sred poda, ma da se na filmu
i to moe lako udesiti. Mi mislimo da emo, ako ga dodirnemo, osetiti
neto nalik na mia. Mi mislimo da e se on, ako se kree, kretati kao
mi, a ne kao aba. Ako smo sluajno anatomi, moemo da mislimo
da emo, ako ga budemo secirali, nai u njemu organe mia. Ali je to i
suvie odreeno kada kaem da mislimo sve ovo. Mi bismo to mi
slili kada bi nas neko zapitao; bili bismo iznenaeni kada bi se ita
protivno tome dogodilo; ali ono to se moe razviti u takve misli, po
419
pravilu, je neto prilino neodreeno i neformulisano. Mislim da mo

emo da kaemo da jedan normalno percipiran predmet izaz'va dve
vrste reakcija sa jedne strane, izvesna manje ili vie potsvesna oe
kivanja, sa druge, izvesne potsticaje na akciju, iako akcija moe da se
sastoji samo u produenom posmatranju. Postoji izvesna povezanost
izmeu ove dve vrste reakcija. Naprimer, produeno posmatranje
podrazumeva oekivanje da e predmet produiti da postoji ; na bljesak
munje ne reagujemo na taj nain.
esto je oekivanje odreenije nego u sluajevima koje smo
naveli. Vidite vrata koja vetar zatvara i oekujete da se ona zalupe.
Vidite jednog poznanika koji vam prilazi i oekujete da vam prui
ruku. Vidite sunce kako zalazi i oekujete da iezne ispod horizonta.
Veoma veliki deo svakodnevnog ivota sastoji se od oekivanja; kada
bismo se nali u jednoj toliko nepoznatoj okolini u kojoj ne bismo
mogli da znamo ta da oekujemo, bili bismo strahovito uplaeni.
(Pogledajte fotografije krda slonova kako bee poto su prvi put ugle
dali avion). elja da znamo ta da oekujemo potie delom od ljubavi
prema domu, a delom od tenje za naunim istraivanjem. Kada su
bili prinueni da putuju, ljudi od nauke su izmislili homogenost prostora,
jer im je misao nigde kao kod kue bila prilino neugodna.
Kada razmislimo o oekivanjima vidimo da ona podrazumevaju uverenje u kauzalne zakone. Ali izgleda kao da ona u svojoj pri
mitivnoj formi ne podrazumevaju takva uverenja, ma da su istinita
samo u onom stepenu u kome su relevantni kauzalni zakoni istiniti.
Postoje tri stupnja u razvitku oekivanja. Na najprimitivnijem stupnju
prisustvo A prouzrokuje oekivanje B-a, ali bez ikakve svesti o njihovoj
meusobnoj vezi; na drugom stupnju mi verujemo A je prisutno,
stoga e biti i B; na treem, uzdiemo se do opteg hipotetikog ako
je A prisutno, bie i B. Prelaz sa drugog stupnja na trei nije nimalo
lak; neobrazovani ljudi teko shvataju jedan hipotetiki sud za iju
se hipotezu ne zna da li je istinita.
Iako se ova tri stanja duha razlikuju, uslovi, pod kojima je
uverenje koje se u njima podrazumeva istinito, isti su, naime, da postoji
jedna kauzalna veza izmeu A i B. Razume se u prvoj formi, gde pri
sustvo A prouzrokuje oekivanje B-a, moe se d o g o d iti da se B sluajno
pojavi i tada e oekivanje biti verifikovano; ali to se obino ne dogaa,
ako ne postoji neki stupanj veze izmeu A i B. U drugoj formi, gde
kaemo A, dakle, B, re dakle potrebno je interpretirati, ali u
smislu u kome se ona obino razume, ta re nije opravdana, ako je
veza izmeu A i B sluajna i vai samo za ovu priliku. U treoj formi,
kauzalni zakon tvrdi se eksplicitno.
Postavlja se pitanje: pod kakvim se okolnostima ovakva
uverenja mogu smatrati znanjem? Svaki pokuaj da se odgovori
27*
420
na pitanje: U kom smislu znamo nune postulate naunog zaklju

ivanja? sadri u sebi prvo pitanje.
Po mom miljenju, znanje je stupnjevite prirode. Moemo
da ne znamo Izvesno je da je A uvek praeno B, ali moemo da znamo
Verovatno je daje A obino praeno B, gde verovatno znai stupanj
verodostojnosti. Posluiu se ovim blaim oblikom da ispitam u kom
smislu i u kom stepenu se naa oekivanja mogu smatrati znanjem.
Moramo prvo da razmotrimo ta treba razumeti pod oeki
vanjem, imajui u vidu da se bavimo neim to moe da postoji kod
nemutih ivotinja i to ne pretpostavlja jezik. Oekivanje je jedan
oblik verovanja, i mnogo toga to se o njemu moe rei odnosi se na
verovanje uopte, ali nas sada zanima samo oekivanje. U svojim izrazitijim oblicima stanje oekivanja je neto to je svima nama dobro
poznato. Pre trke oekujete pucanj koji je znak za start. U kamenolomu
u kome se deavaju eksplozije, kada se one oekuju, ovek se osea
napet dok eka na njih. Kada treba da doekate prijatelja na prepunom
peronu, vi, imajui pred oima lice koje oekujete, ispitujete lica oko
sebe. Ova razliita stanja delom su mentalna, a delom fizika; radi se o
podeavanju miia i ulnih organa, a obino i o neemu to se zamilja
(to mogu da budu samo rei). U izvesnom trenutku dogaa se ili neto
to oseate da je ba tako, ili neto to oseate daje tako iznenauju
e. U prvom sluaju vae oekivanje je bilo istinito, u drugom lano.
Razna fizika i mentalna stanja mogu da budu oekivanja
jednog istog dogaaja. Mogu da postoje razne pretstave, razni stupnjevi
podeenosti miia, razliiti intenziteti u adaptaciji ulnih organa.
Kada ono to se oekuje ne nastupa odmah ili nije zanimljivo, oeki
vanje moe da se sastoji samo u verovanju u jednu reenicu u buduem
vremenu, kao, napr., idue noi nastupie pomraenje meseca.
Oekivanje B-a moe se definisati kao ma kakvo stanje duha i tela
takvo da, ako se B javi u pravo vreme, imamo oseanje ba tako,
a ako se B ne javi u pravo vreme, imamo oseanje tako iznenaujue.
Ne vidim da postoji neki drugi nain da se definie ono to je zajedniko
svim stanjima koja su oekivanja jednog datog dogaaja.
Ve smo definisali ono to jedno oekivanje ini istinitim;
ono je istinito, ako je praeno ba-tako oseanjem. Sada treba
da ispitamo ta jedno oekivanje ini znanjem. Poto je svako znanje
jedno istinito uverenje, ali ne i obrnuto, moramo da ispitamo ta je
to to, pored istinitosti, ini jedno istinito oekivanje znanjem.
Lako je zamisliti istinito oekivanje koje nije znanje. Zamislimo
da ste impresionirani jednim mudracem sa dugom belom bradom,
sveanom odedom, i gomilom istonjake mudrosti. Pretpostavimo
da on kae (i vi mu verujete) kako ima mo pretskazivanja budunosti.
I pretpostavimo da vi bacate novi i on vam kae da e pasti glava,
421
to se i dogodi. Tada biste imali istinito oekivanje, ali ne i znanje,

sem ako pretenzije mudraca nisu opravdane. Ili, da uzmemo prostiji
primer, pretpostavimo da oekujete da vas G. X pozove telefonom.
Telefon zvoni, ali to nije G. X. U ovom sluaju vae oekivanje da e
telefon zazvoniti, iako je istinito, nije znanje. Ili, ako ste skeptiar i
i inadija moete da oekujete kiu zbog toga to meteoroloki izvetaj
tvrdi da e biti lepo vreme. U sluaju da zaista pada kia bila bi uvreda
za meteorologe da svoje uverenje nazovete znanjem.
Jasno je da jedno oekivanje nije znanje, ako je rezultat argu
menta koji ima lane premise. Ako mislim da je A skoro uvek praeno
B i stoga, videi A, oekujem B; i ako je, ustvari, A veom. retko pra
eno B, i ako se radi o jednom od takvih retkih sluajeva, tada moje
istinito oekivanje B ne moe da se smatra znanjem.
Ali sve to nisu stvarno teki sluajevi. Oekivanja kod i
votinja i kod ljudi, izuzev u retkim naunim trenucima, prouzrokovana
su iskustvima koje bi jedan logiar mogao da uzme kao premise za
jednu indukciju. Kada izvuem njegovu uzicu, moj pas se uzbudi, oe
kujui etnju. On se ponaa kao da rasuuje: Uzimanje uzice (A)
uvek je u mom iskustvu bilo praeno etnjom (B); dakle, to e se i
ovoga puta dogoditi. Razume se da pas ne prolazi kroz ovaj proces
rasuivanja. Ali njegova konstitucija je takva da, ako je u njegovom
iskustvu A bilo esto praeno B-om, a on je emocionalno zainteresovan
za B, A ini da on oekuje B. Ponekad je pas u pravu, a ponekad
nije. Pretpostavimo daje, ustvari, A uvek ili skoro uvek praeno B-om;
moemo li u tom sluaju da kaemo kako je pas u pravu to oekuje B?
Moemo da odemo i dalje sa naim pitanjem. Pretpostavimo
da je, iako je, ustvari, A uvek praeno B-om, samo ova generalizacija
ispravna, dok je veina logiki slinih generalizacija pogrena. Tada
moemo da smatramo da je za psa bila srena okolnost to je pogodio
sluaj u kome jedan pogrean proces, pukom sluajnou, dovodi do
istinitog rezultata. Ne mislim da se u ovakvom sluaju psee oekivanje
moe smatrati znanjem.
Ali pretpostavimo sada da A ustvari ne samo to je praeno
B-om, ve i da sluajevi A praenog B-om koje imamo u iskustvu pri
padaju jednoj klasi sluajeva koja se moe definisati i u kojoj je gene
ralizacija skoro uvek istinita. Hoemo li sada psee oekivanje primiti
kao znanje? Smatram da, iako su generalizacije koje smo razma
trali u s tv a ri skoro uvek istinite, mi ne poznajemo nijedan razlog zbog
kojeg bi one to bile. Moje gledite je da, u takvim sluajevima, psee
oekivanje treba da bude prihvaeno kao znanje. Onda su naune
indukcije takoe znanje, pod pretpostavkom da svet ima izvesne
karakteristike. Zasad ostavljam po strani pitanje da li i u kom smislu
znamo da on ima te karakteristike.
422
Kroz ovu knjigu prihvatali smo sutinsku istinitost nauke, pi

tajui se ta su procesi kojim saznajemo nauku. Stoga je opravdano
da pretpostavimo da se ivotinje prilagoavaju svojoj okolini manje
ili vie onako kako to tvrde biolozi. Sada ivotinje imaju sa jedne strane
izvesne uroene sklonosti, a sa druge, sposobnost sticanja navika.
U jednoj vrsti, koja je uspela da preivi, obe ove osobine moraju na
izvestan nain da budu saobraene sa injenicama iz okoline. ivotinja
mora da jede pravu hranu, da se sparuje sa lanom svoje sopstvene
vrste i (kod viih ivotinja) da naui da izbegava opasnosti. Navike
koje ona stie ne bi bile korisne da u svetu ne postoje izvesne kauzalne
uniformnosti. Ove uniformnosti ne moraju da budu apsolutne: pacove
moete da otrujete ako pomeate arsenik sa neim to njima izgleda
kao privlana hrana. Ali kada hrana koja ih privlai ne bi bila obino
zdrava, pacovi bi izumrli. Sve vie ivotinje brzo steknu naviku da
hranu trae na mestima gde su je ranije nalazile; ova navika je korisna,
ali samo pod pretpostavkom da postoje izvesne uniformnosti. Tako,
odravanje ivota kod ivotinja poiva na njihovoj tenji da postupaju
na izvesne naine ija probitanost proistie iz injenice da je
generalizacija opravdana ee nego to nas ista logika navodi
da pretpostavimo.
Ali kakve veze, moe nestrpljivo zapitati italac, imaju ove
navike kod ivotinja sa znanjem? Prema tradicionalnom shvatanju
znanja nikakve; prema shvatanju koje elim da zastupam
svakakve. Po tradicionalnom shvatanju znanje je u njegovom najboljem
obliku intiman i skoro mistini kontakt izmeu subjekta i objekta,
koji postaje potpun u neposrednom vienju Boga. Treba da pretposta
vimo da neto od tog neposrednog kontakta postoji u percepciji. to
se tie veze izmeu injenica stariji racionalisti poistovetili su prirodne
zakone sa logikim principima, bilo neposredno, bilo preko Boje
dobrote i mudrosti. Sve je ovo zastarelo, izuzev u pogledu percepcije,
za koju mnogi jo uvek smatraju da prua neposredno znanje, a da
nije kompleks i neuredna meavina senzacije, navike i fizikog uzro
kovanja, to ja smatram da jeste. Videli smo da verovanje uopte
ima jednu prilino zaobilaznu relaciju sa onim u ta se veruje: kada
verujem da e uskoro doi do neke eksplozije i to ne iskaem recima,
uopte je nemogue tano rei ta se to u meni dogaa. Ustvari,
verovanje ima jednu kompleksnu i poneto neodreenu relaciju sa onim
u ta se veruje isto onako, kao i percepcija sa onim to se percipira.
Ali ono to sada treba da razmotrimo nije uverenje ili znanje
o pojedinanim injenicama, ve o relacijama izmeu injenica, kakve
su one koje se podrazumevaju kada verujemo u Ako A, onda B.
Veze koje mene zanimaju takve su da imaju izvesnu optost.
Unutar jednog potpunog kompleksa komprezentnosti mogu da opa-
423
zim delove koji imaju prostorne i vremenske relac;je; to su relacije

izmeu pojedinanih perceptualnih podataka koje nisu ono to elim
da razmatram. Relacije koje elim da razmatram opte su, kao veza
izmeu psee uzice i etnje. Ali kada kaem da su one opte, ne mislim
da one nemaju izuzetaka; mislim samo da su one istinite u tako veli
koj veini pojedinanih sluajeva da u otsustvu protivnog dokaza svaki
pojedinani sluaj ima visoki stupanj verodostojnosti. Takve su ge
neralizacije na kojima zasnivamo svoje ponaanje u svakodnevnom
ivotu, napr., hleb hrani, psi laju, zvearke su opasne. Jasno
je da ova uverenja, u onom obliku u kome se javljaju u knjigama o
logici, imaju poreklo koje, ako se prati dovoljno daleko, mora da nas
odvede do navika ivotinja. To poreklo je ono to sada elim da pratim.
isto logika analiza iskaza psi laju ubrzo stie do takvih
sloenosti da izgleda neverovatno da obini ljudi mogu da razumeju
neto tako udaljeno, misteriozno i univerzalno. Za logiara prvi stupanj
u analizi sastoji se u tome da taj iskaz zameni sa: Ma ta moglo da
bude :, ili nije pas ili laje. Ali poto psi samo ponekad laju, umesto
laje morate da stavite postoji vreme t u kome laje. U ovom
iskazu t morate da zamenite jednom od dveju alternativnih defi
nicija datih u etvrtom delu. Na kraju doi ete do jednog iskaza ogro
mno dugakog, ne samo o psima, ve o svemu u svemiru, koji je tako
komplikovan da ga moe razumeti samo neko ko je poprilino izveban
u matematikoj logici. Ali pretpostavimo da svoj iskaz psi laju treba
da objasnite nekom takvom oveku, ali koji je stranac i koji ima samo
matematiko znanje engleskog jezika i ne zna ni re pas, ni re laje.
ta ete onda uiniti? Sigurno je da mu neete izneti logiko brbljanje
koje smo naveli. Pokazaete na svog psa i rei pas; tada ete ga
razdraiti dok ne pone da laje i rei laje. Stranac e vas tada razu
meti, iako, kao logiar, on to ne mora. Iz ovoga je jasno da je psiho
logija optih stavova neto sasvim razliito od njihove logike. Psiho
logija je ono to se dogaa kada u njih verujemo; logika je moda ono
to bi trebalo da se dogaa kada bismo bili logiki sveci.
Svi mi verujemo da su svi ljudi smrtni. ta nastaje u trenutku
kada mi aktivno verujemo u to? Moda, samo uverenje da su te rei
ispravne, bez ikakve pomisli na to ta one oznaavaju. Ali ta inimo
kada elimo da prodremo u ono to reci oznaavaju? Svakako da ne
zamiljamo ogroman niz samrtnikih postelja, po jednu za svakog
oveka. Ono to stvarno mislimo, kada smo se poduhvatili tog posla,
verovatno je neto nalik na ovo: evo ga stari Taj-i-Taj; on ima 99
godina i jo uvek je snaan, ali ja mislim da e on jednog dana umreti.
I mladi Taj-i-Taj: uprkos svojoj atletskoj snazi i neogranienoj vital
nosti, on nee trajati veno. Tu je i Kserksova armija; on je plakao
mislei na njenu smrtnost; svi su oni mrtvi. I ja sm, iako mi je teko
424
da zamislim svet bez sebe, umreu, ali, nadam se, ne tako skoro. I
tako dalje, sa svakim koji mi padne na pamet. Bez svih ovih irelevan
tnih pojedinosti teko je shvatiti jedan opti stav, sem u obliku reci
ija interpretacija ostaje neodreena. U navedenom dugom razjanja
vanju opti stav ustvari nikada se ne pojavljuje, izuzev nejasno u recima
i tako dalje.
Mislim da je mentalna navika ono to stvarno sainjava uverenje u jedan opti stav: kada mislite o nekom pojedinanom oveku,
vi pomislite da, smrtan, ako se postavi pitanje smrtnosti. To je ono
to je relevantno u jednoj prividno irelevantnoj pojedinosti: tako ste
svesni ta je to verovati u svi ljudi su smrtni.
Ako se ovo prihvati, moemo da dozvolimo da opta uverenja
postoje i u preverbalnom obliku. Ako jedna ivotinja ima takvu naviku
da se, u prisustvu jednog sluaja A, ponaa na nain na koji se pre
sticanja te navike ponaala u prisustvu jednog sluaja B, tada u rei
da ivotinja veruje u opti stav: Svaki sluaj (ili skoro svaki sluaj)
A praen je (ili ide uporedo) sa jednim sluajem B. To e rei da i
votinja veruje u ono ta oznaava ova forma reci.
Ako se ovo prihvati, postaje oigledno da je ivotinjska navika
bitna za razumevanje psihologije i biolokog porekla optih uverenja.
Dalje, poto su odgovarajue navike ono to je potrebno
za rukovanje, navedena teorija moe se dovesti u vezu sa pragmatistikom teorijom istine, iako ne u pogledu znanja pojedinanih
injenica, ve samo u pogledu optih zakona. Ipak, u tome postoje
razne komplikacije i ogranienja u koja nam sada nije potrebno da
ulazimo.
Vraajui se na definiciju znanja, rei u da jedna ivotinja
zna opt1 stav A je obino praeno B-om ako su ispunjeni sledei
uslovi :
(1) ivotinja je imala mnogo puta ponovljeno iskustvo A
praenog B-om.
(2) Ovo iskustvo uinilo je da se ivotinja ponaa u prisustvu
A manje ili vie onako kako se ranije ponaala u prisustvu B.
(3) A je, ustvari, obino praeno B-om.
(4) A i B imaju takvu osobinu ili stoje u takvom odnosu da je,
u veini sluajeva, u kojima ta osobina ili ta relacija postoji, frekvencija
posmatranih sledovanja dokaz verovatnoe opteg, ako ne i nepromenljivog, zakona sledovanja.
Oigledno je da etvrti uslov postavlja teke probleme. Njima
emo se baviti u sledeim poglavljima.
II GLAVA
ULOGA INDUKCIJE
Forma zakljuivanja nazvana indukcija prostim nabraja
njem (koji u nazvati prosto indukcija), zauzimala je od Frensis
Bekona do Rajhenbaha veoma udan poloaj u veini izlaganja nau
nog zakljuivanja: smatralo se daje ona potrebna, ali neprijatna, kao i
delat, i da o njoj ne treba govoriti, ako se to moe izbei. Toga se nisu
pridravali oni koji, kao Hjum, odbijaju da budu ogranieni kanonima
dobrog ukusa. to se mene tie, smatram da Kejnzov rad, koji smo
razmatrali u jednoj ranijoj glavi (Peti deo, Osma glava) suge
rira promenu u naglaavanju i ini da indukcija vie nije premisa,
ve primena matematike verovatnoe na premise do kojih se dolo
nezavisno od indukcije. Ipak, induktivni dokaz je od osnovnog znaaja
za opravdavanje prihvaenih generalizacija, i u nauci i u svakodnev
nom ivotu. U ovom poglavlju elim da razjasnim na koji je nain
indukcija korisna, i zato ona nije premisa.
U ranijim poglavljima videli smo da, kada ponemo da raz
miljamo, zatiemo sebe kako ve verujemo u bezbrojne generalizacije
kao to su psi laju ili vatra pee, koje su, putem mehanizma uslovljenih refleksa i obrazovanja navika, bile u z ro k o v a n e iskustvom iz pro
losti. Kada ponemo da mislimo o naim uverenjima, ako smo naklo
njeni logici, pitamo se moe li se uzrok naih uverenja prihvatiti kao
njihova osnova, i to nas, poto je ponavljanje taj uzrok, dovodi do
elje da opravdamo indukciju. Iz naih ranijih istraivanja proizalo
je da moramo nai naina kako da opravdamo neke indukcije, ali ne
i sve. Nemogue je opravdati indukciju kao takvu, poto se moe po
kazati da ona isto toliko esto vodi lanosti, koliko i istinitosti. Ipak,
ona ostaje vana kao sretstvo da se, u pogodnim sluajevima, povea
verovatnoa generalizacija. Mi oseamo koji su sluajevi pogodni
i to je, iako je krajnje nepouzdano, dovoljno da odbacimo pogrene
indukcije koje moe da izmisli jedan logiar, ali koje nijedan zdrav
ovek ne b' prihvatio. Naa namera mora da bude da ovo oseanje
zamenimo neim to mu nee biti protivno i to e biti u isto vreme i
eksplicitnije i pouzdanije.
426
Oevidno je da uslovni refleks ili ivotinjska indukcija

ne nastaje uvek kada se A i B javljaju esto zajedno ili brzo jedan za
drugim. A i B moraju da budu stvari koje je ivotinja sklona da primeti.
Ako je ivotinja emocionalno zainteresovana za B, potreban je mnogo
manji broj ponavljanja, nego kada ona to nije. Indukcije ivotinja i
divljaka u stvarima koje se neposredno tiu njihove dobrobiti neobino
su brzoplete; spremnost za generalizaciju umnogome je smanjena
obrazovanjem. Ali mora se istai injenica da nauno obrazovanje
ini da ovek primeuje stvari koje jedna ivotinja nikad ne bi primetila. ivotinja primeuje kada i gde nalazi hranu, i stimulirana je
mirisom hrane, ali ona ne primeuje hemiske sastojke tla ili efekte
vetakog ubriva. ivotinja je isto tako nesposobna da pravi hipoteze;
ona ne moe da kae : Primetila sam da je u nekoliko sluajeva A bilo
praeno B-om; m o d a je to uvek sluaj i vredi potraiti i druge slua
jeve. Ali, iako ovek od nauke, tragajui za indukcijom, primeuje
mnoge stvari koje jedna ivotinja ne bi primetila, on je ipak ogranien
u pogledu A i B svoje indukcije na izvesne vrste stvari koje njemu iz
gledaju prihvatljive. Koliko je ovo nehotino i jedva svesno ogranienje
u vezi sa ogranienjima koja se moraju staviti indukciji da bi se ona
uinila valjanom, teko je i nejasno pitanje, o kome se ja ne usuujem
da dam svoje miljenje.
to se tie naunog korienja indukcije, ja prihvatam rezul
tate do kojih je doao Kejnz, koji su bili objanjeni u jednom ranijem
poglavlju ove knjige. Moda bi bilo dobro da se ti rezultati sada ponove.
Kejnz pretpostavlja neku generalizaciju kao to je svi A
su B za koju pre bilo kakvih posmatranih sluajeva postoji verovatnoa p0. Zatim on pretpostavlja da je bio posmatran jedan broj
povoljnih sluajeva x \ 9 x2, . . . x, a nijedan nepovoljan sluaj. Verovatnoa generalizacije posle prvog povoljnog sluaja treba da postane
Pi, posle drugog p2, i tako dalje, tako da je pn verovatnoa posle n
povoljnih sluajeva. Mi elimo da znamo pod kojim okolnostima pn
tei 1 kao granici kada n beskonano raste. U tu svrhu moramo da
razmotrimo koju bismo verovatnou dobili da smo posmatrali n po
voljnih sluajeva i nijedan nepovoljan, ako je generalizacija lana.
Nazovimo tu verovatnou qn. Kejnz pokazuje da p tei 1 kao granici
kada se n poveava, ako odnos qn i p tei nuli kada se n poveava.
To znai da pn treba da bude konano i da q treba da tei nuli, kada
se n poveava. Sama indukcija ne moe da nam kae kada su ovi uslovi
ispunjeni, ako su ikada ovi uslovi ispunjavani.
Razmotrimo uslov da pQ mora da bude konano. To znai
da predloena generalizacija svi A su B, pre no to smo posmatrali
ijedan bilo povoljan, bilo nepovoljan sluaj, ima neto to bi joj se
moglo rei u prilog, tako da je u svakom sluaju jedna hipoteza koju
427
vredi ispitati. Verovatnoa p Q odnosi se, po Kejnzu, na opte podatke

koji oigledno mogu da budu sve osim pojedinanih sluajeva A koji
jesu ili nisu B. Ali je veoma teko odbaciti sve podatke koji se, bar
delimino, sastoje od analognih generalizacija koje smatramo utvrenim
i iz kojih izvodimo induktivne dokaze u prilog svi A su B. Naprimer,
elite da dokaete da sav bakar provodi elektricitet. Pre no to eksperimentiete sa bakrom, pokuavate sa jednim brojem drugih elemenata
i nalazite da se svaki elemenat, u pogledu provoenja elektriciteta,
ponaa na jedan karakteristian nain. Stoga, zakljuujete, induktivno,
da ili sav bakar provodi elektricitet, ili da nijedan bakar ne provodi
elektricitet. Vaa generalizacija, dakle, ima, pre no to ponu posmatranja,
jednu verovatnou koja se moe oceniti. Ali poto se ovaj argument
slui indukcijom on je u nau svrhu neupotrebljiv. Pre nego to izvri
mo indukciju da se svi elementi u pogledu provoenja elektriciteta
ponaaju na jedan karakteristian nain, moramo da se zapitamo ta
je verovatnoa o v e indukcije, pre no to smo imali ijedan sluaj njene
istinitosti ili lanosti. Sa svoje strane ovu indukciju moemo podvesti
pod jednu iru indukciju: ispitali smo veliki broj osobina i u pogledu
svake od njih svaki elemenat ponaao se na jedan karakteristian nain,
stoga je, verovatno, provoenje elektriciteta jedna takva osobina.
Ali ovaj proces podvoenja indukcija pod ire indukcije mora u praksi
da ima granicu, i ma gde stali, podaci koji se nalaze u Kejnzovom h
ne smeju da budu jedini relevantni podaci pod pretpostavkom da se
indukcija prihvati.
Stoga moramo da traimo principe razliite od indukcije,
takve da, ako su dati izvesni podaci koji nisu oblika ovo A je jedno
B, generalizacija svi A su B ima jednu konanu verovatnou. Ako
su dati takvi principi, i ako je data jedna generalizacija na koju se oni
mogu primeniti, indukcija moe da poveava verovatnou generali
zacije. Ta verovatnoa pribliava se izvesnosti kao granici kada se broj
povoljnih sluajeva beskonano poveava. U takvom argumentu spo
menuti principi su premise, to indukcija nije, poto je ona, u formi
u kojoj se koristi, analitika posledica teorije ograniene frekvencije.
Na problem je, dakle, da naemo principe koji e pre svakog
dokaza uiniti pogodne generalizacije verovatnim.
Ostaje nam da razmotrimo drugi Kejnzov uslov, naime da
q n treba da tei nuli, kada se n poveava. Ovde je q n verovatnoa da e
prvih n sluajeva biti povoljni, iako je generalizacija lana. Pretposta
vimo da ste kao i u jednom ranijem primeru poreski inovnik
koji treba da utvrdi imena stanovnika izvesnog Velkog sela. Od prvih
n stanovnika koje ste ispitali svi se zovu Vilijems. Tada su q izgledi
da e se prvih n stanovnika zvati Vilijems ako se svi stanovnici toga
sela ne zovu Vilijems. U tom sluaju kada n postane jednako broju
h,
428
stanovnika sela ne ostaje nijedan stanovnik koji bi mogao da se ne
zove Vilijems i qn je stoga nula. Ali ovako potpuno pobrojavanje obino je nemogue. Po pravilu, A je klasa dogaaja koji stalno teku
i koja se ne moe posmatrati dok oni to ine, tako da se A ne moe
potpuno pobrojati sve do kraja vremena. Mi ne moemo da pogodimo
koliko lanova ima A, niti da li je A klasa sa konanim brojem lanova.
0 takvim sluajevima treba da mislimo u vezi sa Kejnzovim uslovom
da q n mora da tei nuli, kada se n poveava.
Kejnz stavlja ovaj uslov u jednu drugu formu time to q n
pretvara u proizvod n razliitih verovatnoa. Pretpostavimo da je Q \
verovatnoa da e prvo A biti jedno B, ako je generalizacija lana,
Q 2 verovatnoa da e drugo A biti jedno B ako je generalizacija lana
1 ako je prvo A jedno B ,Q $ verovatnoa da e tree A biti jedno B ako
je generalizacija lana i ako su prva dva A,B-ovi, i tako dalje. Tada
je q n proizvod Q j, Q 2, 3, . . . Q n gde je Q n verovatnoa da e -to
A biti jedno B, ako je generalizacija lana i ako su od prvih n 1 A
svi B-ovi. Ako postoji neki broj manji od 1, takav da su svi Q manji
od tog broja, tada je proizvod n Q -ova. manji od -tog stepena tog
broja, i stoga tei nuli kada se poveava. Tako je na uslov zadovoljen
ako postoji neka verovatnoa manja od izvesnosti, recimo P, takva da su,
ako je dato daje generalizacija lana i da se nalo da su prvih 1 A, Bovi, izgledi da e -to A biti jedno B uvek manji od P ako je dovoljno
veliko.
Teko je da ovaj uslov moe da omane kada se radi o empiriskom materijalu. Ako se to dogodi, tada, ako je e neki makoliko
mali razlomak, i ako je neki makoliko veliki broj, i ako su od prvih
A svi B-ovi, ali svi A nisu B, postoji broj m takav da su izgledi da
(+m)-to A ne bude B manji od e. Ovo se moe rei i na drugi nain.
Ma koliko bilo , neka je dato da su prvih A B-ovi, ali da svi A nisu
B. Ako sada kasnije A uredimo ne po redu njihovog pojavljivanja, ve
po redu njihove verovatnoe da su B, tada je granina vrednost tih
verovatnoa izvesnost. To je ono to mora da se dogodi ako navedeni
uslov omane.
Oevidno je da je ovaj uslov manje zanimljiv, i laki za ispu
njavanje, nego raniji da naa generalizacija mora da ima jednu
konanu verovatnou pre svakog povoljnog sluaja. Ako moemo da
naemo princip koji e jednoj datoj generalizaciji obezbediti takvu
konanu verovatnou, tada imamo prava da indukciju koristimo da
bismo nau generalizaciju uinili verovatnom. Ali u otsustvu jednog
takvog principa ne moe se prihvatiti da indukcija ini generalizacije
verovatnim.
U ovoj diskusiji pridravao sam se Kejnza u tome to sam
razmatrao samo dokaze za svi A su B. Ali u praksi, naroito na prvim
429
stupnjevima nekog istraivanja, esto je korisno da se zna da je veina

A B. Uzmimo, naprimer, da postoje dve bolesti, jedna retka, a druga
obina, koje u svojim ranim fazama imaju iste simptome. Kada lekar
naie na te simptome, uinie dobro da zakljui da se verovatno radi
o sluaju obinije bolesti. esto se dogaa da se zakoni za koje verujemo da nemaju izuzetaka otkriju pomou prethodnih generalizacija
koje vae za veinu, ali ne i za sve sluajeve. A oevidno je da je manje
dokaza potrebno da se utvrdi verovatnoa veina A je B nego da
se utvrdi verovatnoa svi A su B.
Sa praktinog stanovita, razlika se moe zanemariti. Ako
je izvesno da su m/n A i B-ovi, m//z je verovatnoa da e sledee A
biti B. Ako je verovatno, ali ne i izvesno, da su svi A B*ovi, opet je
verovatno da e sledee A biti jedno B. to se oekivanja o sledeem
A tie, svejedno je bili mi sigurni da je veina A B, iil mislili da je ve
rovatno da su svi A B-ovi. Sluaj koji se najee javlja u praksi je
onaj u kome je verovatno da je veina A B. To je esto dovoljno za
razumno oekivanje, pa, dakle, i za rukovoenje u praksi.
III G L A V A
POSTULAT PRIRODNIH VRSTA ILI

OGRANIENE RAZNOVRSNOSTI
U traenju postulata koji je, ili koji su potrebni da bi se ui
nilo da se induktivne verovatnoe pribliuju izvesnosti kao granici,
postoje dva zahteva koja treba ispuniti. Sa jedne strane, postulat
ili postulati moraju da budu sa isto logike take gledita dovoljni
da obave posao koji se od njih trai. Sa druge strane a ovo je jedan
tei zahtev oni moraju da budu takvi da neka zakljuivanja ija
valjanost zavisi od njih, zdrav razum moe manje ili vie bezpogovorno
da prihvati. Naprimer: nali ste dva verbalno identina primerka jedne
iste knjige, i bez oklevanja pretpostavljate da one imaju zajedniki
kauzalni antecedent. U tom sluaju, iako e svako prihvatiti ovaj za
kljuak, princip koji ga opravdava je nejasan i moe se otkriti samo
paljivom analizom. Ja ne traim da opti postulat do koga se na ovaj
nain dolazi bude u ma kom stepenu sam po sebi oevidan. Ali zahtevam da neka zakljuivanja koja logiki zavise od njega budu takva da ih
svako ko ih razume, izuzev skeptikog filozofa, smatra tako oevid
nim da ih skoro i ne vredi iskazivati. Razume se, da ne smeju da postoje
nikakve pozitivne osnove da se ovakav postulat smatra lanim. Posebno,
on mora sam sebe da potvruje i ne srne sam sebe da pobija, tj. indukcije
koje ga pretpostavljaju treba da imaju zakljuke koji su u skladu sa njim.
ovom poglavlju razmatrau jedan postulat koji je pred
loio Kejnz i nazvao ga postulat ograniene raznovrsnosti. On je
veoma srodan, ako ne i identian, sa jednim starijim postulatom, postu
latom prirodnih vrsta. Nai emo da je ovaj postulat logiki odgova
rajua baza za indukciju. Isto tako mislim da se on moe iskazati u
jednoj formi u kojoj ga nauka u izvesnom stepenu potvruje. On, stoga,
zadovoljava dva od tri zahteva koji se postavljaju pred jedan postulat.
Ali, po mom miljenju, on ne zadovoljava trei zahtev, naime, da se
analizom moe otkriti da je impliciran u argumentima koje svi mi
prihvatamo. Na osnovu ovoga izgleda mi da je potrebno traiti druge
postulate, to u uiniti u sledeim glavama.
431
Kejnzov postulat neposredno proistie iz njegove diskusije

indukcije i svrha mu je da izvesnim generalizacijama d onu konanu
prethodnu verovatnou za koju je on pokazao da je potrebna. Ali pre
nego to ga razmotrimo, ispitajmo jedan argument koji, moda, pokazu
je da nijedan postulat nije potreban, poto svaka generalizacija koja
se moe zamisliti ima jednu konanu prethodnu verovatnou koja
nije nikada manja od izvesnog minimuma.
Uzmimo jedan sluaj koji se javlja u obinom ivotu i koji
ima izvesnu bliskost sa istom sluajnou, naime, putnike sa jednog
velikog prekookeanskog broda koji sa svojim prtljagom dolaze na
carinu. Veina kofera ima na sebi izvestan broj etiketa, jedne sa imenom
sopstvenika i druge sa imenom hotela u kojima je on stanovao. Sada
moemo da razmotrimo prethodnu verovatnou jedne generalizacije
kao to je svaki kofer koji ima etiketu A ima i etiketu B.
Da upotpunimo analogiju sa logikom, pretpostavimo da
postoje i negativne etikete, odnosno da nijedan kofer nema i etiketu
A i etiketu ne-A, ali da svaki kofer ima ili jednu ili drugu od njih.
U otsustvu daljih informacija, koji su izgledi, ako nadohvat izaberemo
dve etikete A i B, da e svaki kofer koji ima etiketu A imati i etiketu B?
Poto svaki kofer ima ili etiketu B ili etiketu ne-B izgledi da ma koji
dati kofer ima etiketu B su jedna polovina. (Pretpostavljam da ne zna
mo nita o B, a naroito, da ne znamo da li je ono jedna pozitivna ili
negativna etiketa). Iz toga sledi, ako n kofera imaju etiketu A, da su
izgledi da oni svi imaju i etiketu B, 1 prema 2". Ovo je konano i, ako
je N broj svih kofera, ono nikada nije manje od 1 prema 2 N.
Iz ovog argumenta sledi da, ako je broj stvari u svemiru
jednak nekom konanom broju N, generalizacija svi A su B ima
uvek jednu prethodnu verovatnou bar toliko veliku kao \ / 2 N . Ovo
je prethodna verovatnoa ako sve ima osobinu A; ako samo neke
stvari imaju tu osobinu prethodna verovatnoa je vea. Teoriski, dakle,
kao postulat uz Kejnzovu teoriju indukcije dovoljna je pretpostavka
da je broj stvari u svemiru konaan. To je ekvivalentno pretpostavci
da je broj prostorno-vremenskih taaka konaan. Sa svoje strane ovo
je ako prihvatimo sugestiju datu u jednom ranijem poglavlju, po
kojoj je jedna prostorno-vremenska taka snop komprezentnih kvali
teta ekvivalentno pretpostavci da je broj kvaliteta konaan.
Ja ne sumnjam da je ova pretpostavka jedan logiki dovoljan
postulat. Ipak, njoj se mogu primetiti dve stvari. Jedna je da nauka
ne prua nikakvu mogunost odreivanja njegove istinitosti, tako da
on ne potvruje sam sebe; druga je, d a N treba da bude toliko veliko
da nijedna indukcija koju mi stvarno moemo da izvrimo ne bi mogla
da dostigne nikakav podnoljiv stupanj verovatnoe. Ostavimo, stoga,
432
oVu sugestiju postrani kao ist kuriozitet i razmotrimo Kejnzovu prak

tiniju hipotezu.
Kejnz zahteva da se za izvesne vrste generalizacija zna da imaju
viu poetnu verovatnou, nego to je ona koja pripada generalizaci
jama koje su potpuno proizvoljne. U tu svrhu on predlae jedan postu
lat koji tvrdi da se kvaliteti koje stvari mogu da imaju dele u grupe,
i da jedna grupa moe da postane odreena kada su dati samo neki
od kvaliteta koji je sainjavaju. On pretpostavlja:
Da sve, skoro neprebrojive, vidljive osobine ma kog datog
predmeta proistiu iz jednog konanog broja generatornih osobina
koje moemo da nazovemo 0 1 , 02 , 0 3, . . . . Neke od njih proistiu
samo iz 0 1 , neke iz 0 1 zajedno sa 02 i tako dalje. Osobine koje proi
stiu samo iz 0 \ obrazuju jednu grupu; one koje proistiu iz 0 \ 0 2
zajedno obrazuju drugu grupu, i tako dalje. Poto je broj generatornih
osobina konaan, broj grupa je takoe konaan. Ako jedan skup
vidljivih osobina proistie (recimo) iz tri generatorne osobine 0 1, 0 2, 0 3,
tada se moe rei da ovaj skup osobina specifikuje grupu 0 0 2 0 .
Poto se pretpostavlja da je broj svih vidljivih osobina vei od broja
generatornih osobina, i poto je broj grupa konaan sledi da, ako se
uzmu dva skupa vidljivih osobina, postoji, u otsustvu protivnih dokaza,
konana verovatnoa da e ovaj drugi skup pripadati grupi koja je
specifikovana prvim skupom.
Broj nezavisnih grupa ove vrste nazvan je koliinom raz
novrsnosti u svemiru ili u ma kom njegovom delu koji je relevantan
za neki odreeni argument. Svoj postulat Kejnz iskazuje na sledei nain.
Izgleda da nam je, kao logika osnova analogije, potrebna
neka pretpostavka koja tvrdi da je koliina raznovrsnosti u svemiru
ograniena na takav nain da ne postoji nijedan predmet koji bi bio
tako sloen da njegovi kvaliteti pripadaju beskonanom broju neza
visnih grupa (tj. grupa koje mogu da postoje kako nezavisno tako i
zajedno); Ili bolje, da nijedan predmet u pogledu koga elimo da generalizujemo nije toliko sloen; ili bar da, iako neki predmeti mogu
da budu beskonano sloeni, mi ponekad imamo jednu konanu vero
vatnou da predmet u pogledu koga elimo da generalizujemo niê
beskonano sloen.*
Nikoje pokazao da postulat u ovoj formi nije sasvim adekvatan.
Nije dovoljno da svaki predmet ima konanu sloenost; potrebno nam
je da postoji jedan konaan broj takav, da nijedan predmet nema kva
litete koji pripadaju nezavisnim grupama iji je broj vei od tog broja.
Smatrau da je ova popravka uinjena.
Mislim da se svrha Kejnzovog postulata moe najbolje shvatiti
ako se uzme jedna zooloka ilustracija, recimo, krava. Krava je jedna
* Rasprava o verovatnoi, poglavlje XXII, str. 258.
433
ivotinja, kimenjak, sisar, preivar i lan jedne vrste preivara. Svaka

se od ovih klasifikatornih reci moe na razliite naine definisati, i
te definicije, iako se razlikuju po intenziji, daju istu ekstenziju. Kako,
naprimer, razlikujemo kravu od ostalih preivara? Veina od nas
zadovoljava se spoljnim izgledom; krava je ivotinja koja lii na kravu.
Ovo je sasvim dovoljno u praktine svrhe, ali jedan zoolog moe da
pobroji razne karakteristike zajednike i svojstvene kravama, od kojih
svaka moe da se upotrebi da definie re krava. Isto vai i za pre
ivar, sisar, kimenjak i ivotinja. Svaka od ovih reci moe
da ima razliite definicije koje su ekstenzionalno ekvivalentne, iako
ne znamo nijedan razlog zbog kojeg bi one to bile. Poto se ovakve stvari
esto dogaaju, oigledno je da generalizacije imaju daleko veu pret
hodnu verovatnou, nego to bi je imale kada bi osobine bile proiz
voljno rasporeene.
Pokuajmo da Kejnzovu hipotezu iskaemo neto podrobnije.
On smatra da je mogue bilo uopte, bilo u nekoj specifikovanoj
oblasti izabrati jedan konaan skup osnovnih osobina takav da,
kada znamo koje od ovih osobina poseduje jedna individua, moemo
(bar teoriski) da znamo ta su bar neke od njenih ostalih osobina, ne
zbog toga to u tome postoji jedna lo g i k a veza, ve zbog toga to se
izvesne osobine ustvari uvek javljaju zajedno sa nekim drugim svi
preivari, naprimer, su papkari. Ova hipoteza analogna je Mendelovoj
teoriji gena, po kojoj jedan konaan broj gena odreuje sve uroene
osobine jedne biljke ili ivotinje. Kejnz pretpostavlja da postoji konaan
broj grupa kvaliteta, i da dva kvaliteta koja pripadaju istoj grupi imaju
istu ekstenziju. Ako je n broj takvih grupa, i ako se dva kvaliteta iza
beru nadohvat, postoje izgledi 1 / da oni pripadaju istoj grupi, i da,
stoga, sve individue koje imaju jedan od ova dva kvaliteta imaju i drugi.
To je dovoljno da Kejnzu da osnovu koja mu je potrebna da pokae
valjanost indukcije.
Ovaj postulat se, kao to istie Kejnz, moe oslabiti na razli
ite naine, a da ne prestane da bude efektivan. Naprimer, ne moramo
da pretpostavimo da s v e osobine pripadaju grupama koje on postulira; dovoljno je da im pripada jedna konana srazmera tih osobina.
Ako postoji neka klasa osobina, koja se moe definisati, a sve te oso
bine pripadaju Kejnzovim grupama, dovoljno je da se opravdaju neke,
ali ne i sve indukcije. Mi moemo manje ili vie da razlikujemo osobine
karakteristine za jednu vrstu od onih koje se menjaju sa svakom in
dividuom. Naprimer, zna se da je kod ivotinja boja veoma promenljiva
i, stoga, je banalni primer pogrene indukcije svi labudovi su beli
bio uvek manje pouzdan od (recimo) svi labudovi imaju duge vratove.
Jednu osobinu moemo da nazovemo specifinom kada ona pripada
svim lanovima neke vrste. Vrsta je klasa koja ima razne zajednike
28 Ljudsko znanje
434
osobine, a koje se, bez ikakvog poznatog razloga, nalaze zajedno.

Smatra se da prostorno-vremenski poloaj nije nikada jedna specifina
osobina. Poznato je da se divlji torbari nalaze samo u Australiji, ali
kada ih odvedu u razne zooloke vrtove, jasno je da oni ne prestaju
da budu torbari.
Indukcija moe da bude potrebna da se odredi da li je neka
osobina specifina ili ne; i ova upotreba indukcije moe se opravdati
ako pretpostavimo da specifine osobine ine jednu konanu srazmeru
svih osobina.
Indukcija je dovoljna u mnoge svrhe, ako moemo da usta
novimo da je velika veina A u isto vreme i B. Stoga moemo da osla
bimo Kejnzov postulat, ako uzmemo da on tvrdi da su izvesne osobine
o b i n o povezane. Ako se jedna prirodna vrsta definie pomou jednog
broja osobina Aj, A 2, . . . . (za koje se ne zna da su u meusobnoj
zavisnosti) moemo u izvesne svrhe da smatramo da se jedna individua
koja ima sve te osobine, izuzev jedne, jo uvek moe smatrati lanom
vrste, naprimer, make sa Ostrva Mana* su make uprkos toga
to nemaju repove. tavie, veoma mnogo osobina mogu da budu
kontinuirano modifikovane, tako da postoje granini sluajevi u kojima
ne moemo da kaemo da li je ta osobina prisutna ili otsutna. Jedna
prirodna vrsta je nalik na ono to se u topologiji zove susedstvo, ali
intenzionalno, a ne ekstenzionalno susedstvo. Make su, naprimer,
nalik na roj zvezda: one nisu sve na jednom intenzionalnom mestu,
ali je veina od njih skupljena u blizini jednog intenzionalnog sredita.
Pod pretpostavkom evolucije morali su da postoje tako izuzetni spoljni
lanovi, da bismo teko mogli da znamo treba li da ih smatramo za
deo roja ili ne. Ovo shvatanje prirodnih vrsta ima tu prednost da ga
nije potrebno modifikovati no to se uvede u izgraenu nauku.
Ipak, ova razmatranja navode na to da se Kejnzov postulat
pretvori u neto savitljivije, to manje potsea na logike udbenike.
Izgleda da moraju da postoje zakoni koji izvesne kombinacije ine
postojanijim od drugih i koji zahtevaju da, kada se jedna osobina malo
izmeni, i druga pretrpi odgovarajuu malu izmenu. Ovaj proces dovodi
do funkcionalnih zakona korelacije koji su verovatno osnovniji od
prirodnih vrsta.
Navedeni tok misli izgleda da odgovara biologiji, ali moderna
teorija atoma navodi nas na unekoliko razliit tok misli. Tokom osam
naestog i devetnaestog veka nalo se da se ogromno mnotvo opaenih
supstanci moe objasniti, ako se pretpostavi da su sve one sastavljene
od devedeset dva elementa (od kojih su neki jo neotkriveni). Sve do
naeg veka svaki od ovih elemenata imao je jedan broj osobina, za
koje se nalo da koegzistiraju, iako bez ikakvog poznatog razloga.
* Vrsta maaka bez repova. Prim. prev.
435
Atomska teina, taka topljenja, izgled, i.t.d. inili su od svakog ele

menta jednu prirodnu vrstu, tano isto onako kao to je to bilo u
biologiji evolucije. Najzad se pokazalo da su razlike izmeu ele
menata razlike u strukturi, i da su posledice zakona koji su isti za sve
elemente. Danas jo uvek postoje prirodne vrsteelektroni, pozitroni,
neutroni i protoni ali postoji shvatanje da one nisu konane i da se
mogu svesti na razlike u strukturi. Ve u kvantnoj teoriji njihovo po
stojanje je neto maglovito i nesupstancijelno. Tako izgleda da u fizici,
kao i u biologiji posle Darvina, doktrina prirodnih vrsta moe da bude
samo jedna privremena faza.
Zakljuujem da je doktrina prirodnih vrsta, jako korisna u
utvrivanju pred-naunih indukcija kao to su psi laju i make
mauu, samo jedna priblina i prelazna pretpostavka na putu ka osnov
nim zakonima druge vrste. Zbog ovoga, i zbog njenog proizvoljnog
karaktera, ne mogu da je prihvatim kao jedan od postulata naunog
zakljuivanja.
28*
IV
GLAVA
ZNANJE KOJE PREVAZILAZI ISKUSTVO

Po mome miljenju, mnogi savremeni empiristi a naroito
veina logikih pozitivista pogreno su shvatili odnos znanja i iskustva.
Ako se ne varam, to je posledica dveju greaka: prvo, neadekvatne
analize pojma iskustvo, i, drugo, pogreke u pogledu onoga to je
obuhvaeno uverenjem da jedna osobina pripada nekom (neodree
nom) subjektu. U pogledu onoga to se zove stavovi egzistencije,
tj. stavovi oblika neto ima ovu osobinu postavljaju se dva speci
fina problema: problem njihovog smisla i problem naeg znanja o
njima. Sa jedne strane, tvrdi se da jedan iskaz nema smisla ako ne
postoji neki poznati metod za njegovu verifikaciju; sa druge strane,
tvrdi se da mi ne moemo da znamo da neto ima ovu osobinu ako ne
moemo da spomenemo jedan specifian subjekt koji ima tu osobinu.
U ovom poglavlju elim da obrazloim zato smatram da treba odbaciti
oba ova miljenja.
nego to ova dva problema ispitamo sa apstraktnog logi
kog stanovita, pogledajmo ih za trenutak sa stanovita zdravog razuma.
Da ponemo sa verifikacijom: Ima ljudi koji smatraju da
atomski rat, ako se ne sprei, moe da dovede do iskorenjivanja ivota
na ovoj planeti. Ne zanima me da tvrdim da je ovo miljenje istinito,
ve samo da ono ima smisla. Ipak, to je miljenje koje se ne moe verifikovati, jer ko bi ostao da ga verifikuje ako ivot bude iskorenjen?
Ostae samo Bsrklijev Bog koga, siguran sam, logiki pozitivisti ne bi
eleli da pozovu u pomo. Idemo li unazad umesto unapred, svi mi
verujemo da je postojalo vreme pre no to je bilo ivota na zemlji.
Oni koji smatraju da je proverljivost nuna za smisao, ne poriu takve
mogunosti, ali su, onda, prinueni da definiu proverljivost prilino
iroko. Ponekad se smatra da je jedan stav proverljiv ako postoji
ma kakav empiriski dokaz njemu u prilog. Odnosno, svi A su B je
proverljivo ako znamo jedno A koje je B, a ne znamo jedno A koje
nije B. Ovo gledite dovodi do logikih besmislica. Pretpostavimo da ne
postoji nijedan lan A o kome znamo da je B, ali da postoji jedan
437
predmet jc koji nije lan A, ali za koji znamo da je B. Neka A' bude
klasa koja se sastoji od klase A i predmeta . Tada je, po datoj defi
niciji, svi su B proverljivo. Poto to implicira svi A su B, sledi
da je svi A su B proverljivo. Prema tome svaka generalizacija oblika
svi A su B proverljiva je, ako bilo gde postoji jedan predmet za koji
se zna da je B.
Pogledajmo sada jednu drugu generalizaciju, kakvu bismo
eleli da izvrimo u vezi sa doktrinom prirodnih vrsta. Generalizacije
na koje mislim imaju oblik: svi predikati klase A istiniti su o predmetu
B. Po navedenoj definiciji ovo je proverljivo ako se za neke, ili bar
jednog, predikate klase A empiriski zna da su istiniti o B. Ako to nije
sluaj, neka P bude neki predikat za koji se zna daje istinit o B, i neka
' bude klasa koja se sastoji od klase A zajedno sa P. Tada je svi
predikati klase A' istiniti su o B proverljivo, kao i svi predikat:
klase A istiniti su o B.
Iz toga sledi da su sve generalizacije proverljive ako se
za bilo ta zna da ima bilo koji predikat. Ova konsekvenca nije bila
eljena i to pokazuje da je navedena iroka definicija proverljivosti
beskorisna, ali ako je ne prihvatimo, ne moemo da izbegnemo para
dokse.
Pogledajmo sada stavove koji sadre neki ili neto to
je tome ekvivalentno, napr. neki ljudi su crni ili neki etvoronoci
nemaju rep. Po pravilu ovakve stavove znamo preko pojedinanih
sluajeva. Ako me neko zapita kako znate da neki etvoronoci nemaju
rep?, mogu da odgovorim jednom sam imao jednu maku sa Ostrva
Mana i ona nije imala rep. Gledite kome elim da se suprotstavim
tvrdi da je to jedini nain na koji moemo da znamo takve stavove. U
matematici je ovo stanovite zastupao Bruver, a i neki drugi filozofi
ga zastupaju u pogledu empiriskih predmeta.
Paradoksi do kojih dovodi ovo shvatanje slini su onima do
kojih je dovela navedena doktrina o proverljivosti. Uzmimo, naprimer,
stav kia ponekad pada na mestima gde nema nikoga da je vidi.
Nijedan zdrav ovek ne moe to porei, ali je nemogue spomenuti
kap kie koja nikad nije bila primeena. Poricati da znamo da postoje
pojave koje niko ne posmatra nepomirljivo je sa zdravim razumom,
ali je nuno, ako nikada ne moemo da znamo stavove kao to je po
stoje A, izuzev kada moemo da spomenemo A-ove koji su bili posmatrani. Moe li iko ozbiljno da tvrdi da planeta Neptrni i Antarktiki
kontinent nisu postojali pre no to su bili otkriveni? Opet nam samo
jedan Berklijev Bog omoguuje da izbegnemo paradokse. Ili, ponovo:
svi verujemo da postoji gvoe u unutranjosti zemlje, iako nikada
nismo otili dublje od najdubljeg rudnika.
438
Pristalice doktrine koju pobijam tumae ovakve injenice

hipotetiki. Oni kau da je iskaz postoji neotkriveno gvoe jedna
skraenica i da taj iskaz u potpunosti razvijen treba da glasi kada bih
preduzeo izvesne stvari, otkrio bih gvoe. Uzmimo, preciznosti radi,
iskaz postoji gvoe na vie od 1.000 milja ispod zemljine povrine.
Ima malo izgleda da e ikoikada nai to gvoe i u svakom sluaju kako
se moe znati ta e neko nai? Samo ako znamo ta moe da se nae.
Hipotetiki stav, ija e hipoteza, verovatno, uvek biti lana, ne kae
nam nita. Ili, pogledajmo: jednom je postojao svet bez ivota. To
ne moe da znai: da sam tada iveo, ne bih video nita to je ivo.
Razmotrimo sada ove dve doktrine sa jednog formalnijeg,
strogo logikog stanovita.
A. ZNAENJE
I VERIFIKACIJA
Postoji jedna teorija prema kojoj se znaenje jednog stava

sastoji u metodu njegove verifikacije. Iz toga sledi (a) da je ono to se
ne moe verifikovati ili opovrgnuti besmisleno, (b ) da dva stava verifikovana istom pojavom imaju isto znaenje.
Odbacujem i jedno i drugo i mislim da oni koji zastupaju
ova gledita nisu u potpunosti shvatili njihove implikacije.
Prvo : skoro sve pristalice navedenog gledita smatraju da je
verifikacija s o cija ln a stvar. To znai da se oni pri hvataju ovog problema
u jednoj njegovoj kasnijoj fazi, a da nisu svesni njegovih ranijih faza.
Posmatranja drugih ljudi nisu za mene podaci. Hipoteza da ne postoji
nita osim onog to ja opaam i ega se seam za mene je, u svim svojim
proverljivim posledicama, identina sa hipotezom da postoje drugi
ljudi koji takoe opaaju i seaju se. Ako treba da veiujemo u posto
janje tih drugih ljudi to moramo da uinimo, ako treba da prihva
timo svedoenje moramo da odbacimo identifikaciju znaenja i
verifikacije.
Verifikacija se esto definie veoma iroko. Jedino striktno
znaenje verifikacije je sledee: Stav kojim se tvrdi jedan konaan broj
buduih pojava verifikovan je poto se sve ove pojave dogode, i
neko lice ih u nekom trenutku opaa ili ih se sea. Ali to nije smisao
u kojem se ova re obino upotrebljava. Obino se kae da je jedan
opti stav verifikovan, kada se za sve njegove posledice, koje je mo
gue proveriti, nalo da su istinite. Uvek se pretpostavlja da u, u tom
sluaju, one posledice koje nisu bile proverene verovatno takoe istinite.
Ali to nije ono to me sada zanima. Sada me zanima teorija da dva
stava, ije su verifikovane posledice identine, imaju isti smisao. Ja
439
kaem verifikovane, a ne proverljive poto ne moemo da znamo,

sve dok poslednji ovek ne iezne, da li su proverljive posledice
identine. Uzmimo, naprimer, svi ljudi su smrtni. Moe da se dogodi
da se 9 februara 1991 rodi jedan besmrtan ovek. Posledice stava svi
ljudi su smrtni koje su sada proverljive iste su kao i posledice stava
svi ljudi roeni vremena t su smrtni, ali ne svi roeni kasnije, gde
je t bilo koje vreme manje nego jedan vek pre sadanjeg.
Ako nastojimo da upotrebljavamo re pro verij ivo, pre
nego verifikovano, ne moemo da znamo daje jedan stav poverljiv,
poto bi se time podrazumevalo znanje jedne beskonano duge
budunosti. Ustvari, to da je jedan stav proverljiv nije ploverljivo.
Tvrditi da su sve budue posledice jednog opteg stava istinite, i smo
je jedan opti stav iji se pojedinani sluajevi ne mogu pobrojati, a
nijedan opti stav ne moe se utvrditi na osnovu isto empiriskih dokaza,
izuzev onih koji vae za jedan niz pojedinanih stvari, koje su sve bile
posmatrane. Napr. ja mogu da kaem stanovnici tog-i-tog sela su G. i
G-a A, G. i G-a B i td. i njihove porodice koje ja sve lino poznajem;
i oni su svi Velani.* Ali kada ne mogu da pobrojim lanove jedne
klase, ja ne mogu na isto empiriskim osnovama da opravdam nijednu
generalizaciju koja se tie njenih lanova, izuzev one koja analitiki
sledi iz njene definicije.
Ima jo neto to treba rei u prilog onima koji verifikuju.
Oni smatraju da treba razlikovati dve vrste sluajeva. U prvoj imamo
dva stava ije se posledice dosad nisu mogle razlikovati, ali ije se budue
posledice mogu razlikovati; napr. svi ljudi su smrtni i svi ljudi roeni
pre 2.000 god. su smrtni. U drugoj imamo dva stava ije posledice,
koje se mogu posmatrati, ne mogu nikada da se razlikuju; to je, naro
ito, sluaj sa metafizikim hipotezama. Hipoteza da zvezdano nebo
postoji u sva vremena i hipoteza da ono postoji samo kada gaja gledam,
potpuno su identine u svim svojim posledicama koje ja mogu da proverim. Znaenje je identifikovano sa verifikacijom, naroito u ovakvim
sluajevima, i stoga se za ove dve hipoteze kae da imaju isti smisao.
I to je ono to ja naroito elim da pobijem.
Moda su najoigledniji sluaj duhovi drugih ljudi. Hipoteza
da postoje drugi ljudi ije su misli i oseanja manje ili vie nalik na moja
sopstvena, nema isti smisao kao i hipoteza da su drugi ljudi samo delovi mojih snova, a ipak su njihove proverljive posledice identine.
Svi mi oseamo ljubav i mrnju, simpatiju i antipatiju, oboavanje i prezir,
prema onome to verujemo da su stvarni ljudi. E m o c io n a ln e posledice
ovog uverenja veoma se razlikuju od emocionalnih posledica solipsizma, iako se njihove proverljive posledice ne razlikuju. Rekao bih
* Ali kao to smo videli u Desetoj glavi Drugog del takvi opti stavovi
pobrojavanja sadre u sebi mnoge tekoe.
440
da dva uverenja, ije se emocionalne posledice razlikuju, imaju sutinski
razliit smsao.
Ali to je jedan praktini argumenat. Ja bih o iao dalje i rekao
da ne moemo, isto teoriski, da traimo smisao jednog stava u nje
govim posledicama koje moraju da budu drugi stavovi, a da ne padnemo
u r e g r e ss u s in in fin itu m . Mi ne moemo da objasnimo ta je smisao
jednog uverenja ili ta je to to ga ini istinitim ili lanim, a da ne uve
demo u diskusiju pojam injenica. Kada je ovo uinjeno pokazuje
se da je uloga koju igra verifikacija pomona i izvedena.
B. STAVOVI EGZISTENCIJE IZVEDENI ZAKLJUIVA
NJEM
Forma rei koja sadri jednu neodreenu promenljivu
naprimer : je ovek zove se stavna funkcija, ako, kada se menljivoj pripie jedna vrednost, taj oblik rei postaje jedan stav.
Tako : je ovek nije ni istinito ni lano, ali ako umesto stavim
G. Dons, dobiu jedan istiniti stav, a ako stavim G-a Dzons
dobiu jedan laan stav.
Postoje jo dva naina da se iz jedne stavne funkcije dobije
jedan stav. Jedan od njih je ako kaemo da su svi stavovi, dobijeni
time to su x-u date vrednosti, istiniti; drugi je da kaemo da su
bar neki od njih istiniti. Ako je f(x) funkcija u pitanju, prvi
od ovih naina nazvaemo /(*) uvek, a drugi /(*) ponekad
(gde se podrazumeva da ponekad znai bar jednom). Ako je
/(*): * nije ovek ili je smrtan moemo da tvrdimo fix)
uvek; ako je /( ): je ovek moemo da tvrdimo ) ponekad,
to obino izraavamo sa postoje ljudi. Ako je fix ) : sreo sam *
i je ovek, fix) ponekad je sreo sam bar jednog oveka.
Mi nazivamo f ix ) ponekad jednim stavom egzistencije,
zato to on kae da neto to ima osobinu f i x ) postoji. Ako biste, na
primer, eleli da kaete jednorozi postoje morali biste prvo da definiete je jednorog, a zatim da tvrdite da postoje vrednosti za koje
je ovo istinito. U obinom jeziku rei neki, jedan, i ovaj* (u
jednini) oznaavaju stavove egzistencije.
Postoji jedan oigledan nain na koji saznajemo stavove
egzistencije, a to je pomou pojedinanih sluajeva. Ako znam /(a),
gde je a neki poznati predmet, mogu da zakljuim f ix ) ponekad.
Pitanje koje elim da diskutujem jeste da li je to jedini nain na koji
ovakvi stavovi mogu da budu saznati. elim da tvrdim da nije.
* Some, a i the na engleskom. Prim. prev.
441
U deduktivnoj logici postoje samo dva naina na koja se

mogu dokazati stavovi egzistencije. Jedan je kada je /(*) ponekad
dedukovano iz fla ) ; drugi je kada je jedan stav egzistencije dedukovan
iz drugog, naprimer, postoje dvonoci iz postoje dvonoci bez
perja. Koji su drugi metodi mogui u ne-deduktivnom zakljuivanju?
Indukcija, kada je valjana, daje jedan drugi metod. Pretpo
stavimo da postoje dve klase A i B i relacija R takva da u jednom broju
posmatranih sluajeva imamo (ako umesto a ima relaciju R sa b ,
piemo a R b )
a\
je jedno A.
by
je jedno B. ajR ^
a2
je jedno A.
b2
je jedno B.
an
je jedno A.
bn
je jedno B.
a 2R b 2
an R b n
i pretpostavimo da nemamo nijedan suprotan sluaj. Tada u svim

posmatranim sluajevima, ako je a jedno A, postoji jedno B sa kojim
a ima relaciju R. Ako je to sluaj na koji primenjujemo indukciju,
zakljuujemo da verovatno svaki lan A ima relaciju R sa nekim lanom
B. Prema tome, ako je +1, sledei posmatrani lan A, zakljuujemo
kao verovatno: postoji jedan lan B sa kojim a n + y ima relaciju R.
Ustvari, ovo zakljuujemo u mnogim sluajevima u kojima ne moemo
da navedemo nijedan lan B, o kome smo zakljuili. Da se vratimo
jednom ranijem primeru, mi svi verujemo da je verovatno Napoleon
III imao oca. ak ni solipsist, ako dozvoli sebi da misli o svojoj sopstvenoj budunosti, ne moe da izbegne ovu vrstu indukcije. Pret
postavimo, naprimer, da na solipsist pati od povremenih bolova u
kuku koji se javljaju svake veeri. Induktivno, on moe da kae ve
rovatno u oseati bol veeras u 9 asova. To je zakljuak na posto
janje neega to prevazilazi njegovo sadanje iskustvo. Ali, moete
rei, to ne prevazilazi njegovo b u d u e iskustvo. Ne, ako je zaklju
ivanje valjano, ali pitanje je: kako on s a d a zna daje to zakljuivanje
verovatno valjano? Celokupna praktina korisnost naunog zaklju
ivanja sastoji se u tome to ono daje osnova za predvianje budu
nosti; kada je budunost dola i verifikovala zakljuivanje, seanje
je zauzelo mesto zakljuivanja koje vie nije potrebno. Stoga, moramo
da naemo osnove da imamo poverenje u zakljuivanje p r e no to je
ono verifikovano. I ja ikam svet da nae takve osnove za poklanjanje
poverenja zakljucima koji e biti verifikovani, koje u isto vreme nisu
i osnove da se pokloni poverenje izvesnim zakljuivanjima koja nee
biti ni verifikovana ni poreknuta, kao to je zakljuivanje o ocu Napoleona III-eg.
442
Ponovo se postavlja pitanje: pod kojim je okolnostima induk

cija valjana? Izlino je rei Indukcija je valjana kada zakljuuje neto
to e kasnije iskustvo verifikovati. To je izlino, zbog toga to bi
ograniilo indukciju na one sluajeve u kojima je ona beskorisna.
Pre svakog iskustva moramo da imamo razloge da neto oekujemo,
a potpuno slini razlozi mogu da nas navedu da verujemo u neto to
ne moe da nam bude dato u iskustvu, naprimer, misli i oseanja drugih
ljudi. Ali stvar je prosto u tome to se pravi mnogo zbrke oko iskustva.
Iskustvo je potrebno za ostensivnu definiciju i stoga za svako
razumevanje znaenja rei. Ali stav G. A imao je oca potpuno je
razumljiv, ak i ako nemamo pojma o tome ko je bio njegov otac.
Ako je G. B bio otac G. A G. B nije sastavni deo iskaza G. A je
imao oca, niti ma kog drugog iskaza koji sadri rei G. A-ov otac,
ali koji ne sadri ime G. B. Na slian nain ja mogu da ra zu m e m
postojao je jednom krilati konj, iako on nikada nije postojao, zato
to iskaz znai da, ako umesto ima krila i konj je stavim fx ,
tvrdim fx ponekad. Podrazumeva se da : nije sastavni deo f x
ponekad ili fx uvek. Ustvari ne znai nita. Zato je poetnicima
tako teko da pronau ta ono znai.
Kada zakljuujem o neemu to mi nije dato u iskustvu
bez obzira hoe li mi, ili nee biti kasnije dato nikada ne zaklju
ujem o neemu to mogu da imenujem, ve zakljuujem samo o isti
nitosti jednog stava egzistencije. Ako je indukcija uopte valjana, mo
gue je znati stavove egzistencije, a da sc ne zna nijedan pojedinaan
sluaj njihove istinitosti. Pretpostavimo, naprimer, da je A klasa iji
su nam lanovi dati u iskustvu, i da zakljuujemo da e se pojaviti
jedan lan A. Treba samo da stavimo budui lanovi A umesto
lanovi A da bi nae zakljuivanje vailo i za klasu iji nijedan poje
dinani sluaj ne moemo da spomenemo.
Sklon sam da mislim da valjane indukcije i, uopte, zaklju
ivanja koja izlaze izvan mog linog sadanjeg i prolog iskustva, uvejc
zavise od uzronosti ponekad praene analogijom. Ali to je predmet
sledeih poglavlja. U ovom poglavlju, eleo sam samo da otklonim
izvesne a p r io r i primedbe koje se stavljaju izvesnoj vrsti zakljuivanja
koje, iako su a p r io r i , stavljaju oni koji zamiljaju da su. u stanju da se
oslobode svakog a p r io ri.
GLAVA
KAUZALNI NIZOVI
Pojam uzrok onakav kakav se javlja u radovima veine
filozofa, pojam je koji se oigledno ne koristi ni u jednoj izgraenoj
nauci. Ali pojmovi koji se tamo koriste razvili su se iz primitivnog
pojma (koji preovlauje meu filozofima) i taj primitivan pojam, kao
to u pokuati da pokaem, jo uvek je vaan kao izvor priblinih
generalizacija i prednaunih indukcija, i kao pojam koji je valjan ako
se pogodno ogranii.
Uzrok, kao to se, naprimer, javlja kod D. S. Mila, moe
se definisati na sledei nain: Svi se dogaaji mogu podeliti na klase
tako da je svaki dogaaj izvesne klase A praen jednim dogaajem
izvesne klase B, koji se moe razlikovati ili ne razlikovati od A. Ako su
data dva takva dogaaja, dogaaj iz klase A zove se uzrok, a dogaaj
iz klase B efekat. Ako su A i B kvantitativni, obino e izmeu uzroka
i efekta postojati jedna kvantitativna relacija napr., eksplozija ve
eg barutnog punjenja prouzrokovae veu larmu. Kada smo otkri
li jednu kauzalnu relaciju, moemo, ako je dato jedno A, da zakljui
mo jedno B. Obrnuto zakljuivanje, sa B na A, manje je pouzdano,
poto razni uzroci mogu ponekad da imaju isti efekat. Ipak, uz odgo
varajue mere predostronosti, obratno zakljuivanje sa efekata na
uzroke esto je mogue.
Mil pretpostavlja da je zakon univerzalne uzronosti, manje
ili vie onakav kakvog smo ga iskazali, indukcijom dokazan, ili bar
uinjen krajnje verovatnim. Njegova uvena etiri metoda, pomou ko
jih u jednoj datoj klasi sluajeva treba da naemo ta je uzrok, a ta
efekat, pretpostavljaju uzronost i zavise od indukcije utoliko, ukoliko
se pretpostavlja da indukcija opravdava tu petpostavku. Ali videli
smo da indukcija ne moe da dokae uzronost, ako uzronost nije
prethodno verovatna. Kao osnova za induktivne generalizacije, uzro
nost ipak moe da bude neto mnogo slabije od onoga to se obino pret
postavlja da jeste. Pretpostavimo da poinjemo od pretpostavke da je
verovatno (ne izvesno) da, ako je dat neki dogaaj, postoji neka klasa
444
dogaaja kojoj on pripada, takva da je veina (ali ne nuno i svi) la

nova te klase praena dogaajima iz izvesne druge klase. Pretpostavka
ove vrste moe da bude dovoljna da d visoki stupanj induktivne verovatnoe generalizacijama oblika veina A praena je B, ako je posmatrano mnogo pojedinanih sluajeva A koji su bili praeni B, a
nijedan protivan.
Da li je iz iste predrasude, ili zbog uticaja tradicije, ili zbog
nekog drugog razloga, lake verovati da postoji prirodni zakon koji
tvrdi da su uzroci u v e k praeni svojim efektima, nego verovati u pri
rodni zakon koji tvrdi da se to o b i n o dogaa? Mi oseamo da moemo da
zamislimo, ili moda ak ponekad i opazimo, relaciju uzrok-i-efekat
koja kada vai, obezbeuje n e p ro m en ljiv o sledovanje. Mi moemo lako
da prihvatimo samo jedno oslabljivanje kauzalnog zakona, i to ne ono
koje tvrdi da jedna kauzalna relacija moe da ne bude nepromenljiva,
ve ono koje tvrdi da u izvesnim sluajevima moe da n e b u d e kauzalne
relacije. Moemo da budemo prinueni da prihvatimo da kvantni
prelazi i radioaktivne dezintegracije u pojedinim atomima nemaju
nepromenljive antecedente; iako su oni uzroci, oni nisu efekti i ne
postoji nijedna klasa neposrednih antecedenata koja se moe smatrati
njihovim uzrocima. Ovo se moe prihvatiti, a da se ne razori induk
tivna mo dokaza za jedan kauzalni zakon, pod pretpostavkom da se
jo uvek smatra da u jednoj velikoj srazmeri dogaaja koji se mogu
posmatrati postoje u isto vreme i uzrok i efekat. Pretpostaviu da je
ovo ogranienje prihvaeno. Odnosno, smatrau da zakon uzronosti
tvrdi da su uzrona sledovanja, kada se javljaju, nepromenljiva, i da
se ona javljaju esto, ali da s v a k i dogaaj nije lan n e k o g nepromenljivog uzronog sledovanja.
Moramo se zapitati : da li je uzronost jedna specifina rela
cija uzrok-i-efekat, ili je ona samo jedno nepromenljivo sledovanje?
Odnosno, kada tvrdim svaki dogaaj klase A uzrok je jednom do
gaaju klase B, razumem li pod time samo svaki dogaaj klase A
praen je jednim dogaajem klase B ili neto vie? Hjuma ovladavalo je ovo drugo gledite; od Hjuma naovamo veina empirista prihvatila je ono prvo.
Sada elim samo da in te r p re tir a m zakon uzronosti, a ne da
istraujem njegovu istinitost. to se interpretacije onoga u ta obino
verujemo tie, mislim da nepromenljivo sledovanje nije dovoljno.
Pretpostavimo da sam otkrio da je u devetnaestom veku postojao
samo jedan prouavalac pueva i koljki ije je ime poinjalo sa X,
a koji se oenio svojom kuvaricom. Tada bih mogao da tvrdim: Svi
prouavaoci pueva i koljki iz devetnaestog veka, ija su imena poi
njala sa X, oenili su se svojim kuvaricama. Ali niko ne bi mislio daje
ovo jedan kauzalni zakon. Pretpostavimo da ste iveli u devetnaestom
445
veku, i da ste se zvali Ximenes. Pretpostavimo dalje da ste imali jedan

blagi p e n c h a n t prema prouavanju pueva i koljki, i jednu veoma
runu kuvaricu. Vi ne biste rekli sebi: Ne smem da se zainteresujem
za koljke, poto ne elim da budem prinuen da se oenim ovom
vrednom, ali neprivlanom enom. Sa druge strane, iako je Empedokle
bio (koliko je meni poznato) jedini ovek koji je skoio u krater Etne,
njegovu sudbinu smatramo sasvim dovoljnim razlogom da ne sledimo
njegov primer, poto mislimo da je izmeu njegovog skoka i njegove
smrti postojala jedna kauzalna veza.
Gelenksova dva asovnika koji savreno rade i od kojih jedan
uvek izbija kada drugi pokazuje as, nisu tako dobar primer, poto
izmeu njih postoji jedna posredna kauzalna,veza. Ali u prirodi postoje
unekoliko slini primeri koji pruaju ilustracije. Uzmimo, naprimer,
dva oblaka usijane pare jednog istog elementa : oba emituju iste spektralne
linije, ali ne mislimo da oni bilo kako utiu jedan na drugog. Uopte,
ako su data dva podjednaka procesa, oni istovremeno dostiu izvestan
stupanj, ali iz toga ne zakljuujemo ni na kakvu kauzalnu vezu. Na
primer, izmeu zemljine rotacije i perioda jedne promenljive u sazveu Kefeusa.
Izgleda jasno, dakle, da nepromenljiva uporednost ili sukce
sija nije ono to se razume pod uzronou: ona je implicirana uzronou, ali ne i obrnuto. Time se jo ne kae da je uzronost prirodni
zakon; to je samo zakljuak u pogledu onoga to se u obinom raz
govoru razume pod uzrokom.
Valjano ili ne, verovanje u uzronost duboko je usaeno u
jezik. Pogledajmo kako Hjum, uprkos svojoj elji da bude skeptian,
dozvoljava sebi od poetka da upotrebljava re impresija. Jedna
impresija treba da bude ono to se utiskuje u neto, to je jedno isto
kauzalno shvatanje. Razlika izmeu jedne impresije i jedne ideje
trebalo bi da bude u tome to ona prva, ali ne i ona druga, ima jedan
blii uzrok koji je spoljanji. Istina, Hjum pokuava da nae jednu
unutarnju razliku: impresije se razlikuju od ideja svojom veom i
vou. Ali to ne stoji : neke impresije su slabe, a neke ideje su ive.
Sto se mene tie, ja bih jednu impresiju ili jednu senzaciju definisao
kao mentalnu pojavu iji je blii uzrok fiziki, dok jedna ideja ima
blii uzrok koji je mentalan. Ako, kao to tvrdi solipsizam, nijedan
mentalan dogaaj nema spoljanjeg uzroka, razlika izmeu impresija
i ideja je pogreka.
U snovima, mi mislimo da imamo impresije, ali kada se
probudimo, obino zakljuujemo da smo pogreili. Iz toga sledi da
ne postoji nikakva u n u ta rn ja razlika izmeu impresija i ideja.
Uverenje da izvesna iskustva imaju spoljanje uzroke primi
tivno je i, u izvesnom smislu, implicitno u ivotinjskom ponaanju.
446
Ono se podrazumeva u pojmu percepcija. Kada percipirate sto

ili neko lice, sunce ili mesec, buku neke eksplozije ili smrad pokvarene
kanalizacije, to je stoga, to za zdrav razum, ono to percipirate postoji
da bi bilo percipirano. Ako mislite da percipirate jedan objekt koji
ustvari ne postoji, vi ili sanjate, ili halucinirate, ili pogreno tumaite
svoje senzacije. Ali pretpostavlja se da su takvi sluajevi dovoljno retki
ili dovoljno neobini da ne mogu da prevare nikoga osim nekog luaka.
Smatra se da je veina percepcija dovoljno pouzdana ili samo trenutno
varljiva; lica ije percepcije svojom neuobiajenou ugroavaju nau
bezbednost, obino se zatvaraju u ludnicu. Tako, uz pomo zakona,
zdrav razum uspeva da ouva uverenje da ono to izgleda kao
percepcija obino ima spojjanje uzroke koji manje ili vie lie na svoje
efekte u percepciji. Mislim da je u ovome zdrav razum u pravu, sem
to je slinost izmeu percepcije i objekta verovatno manja nego to
to zdrav razum pretpostavlja. O tome je ve bilo govora; ono to nas
sada zanima jeste uloga koju igra pojam uzrok.
Shvatanje uzroka onakvo, kakvim smo ga razmatrali primiti vno je i nenauno. Ono je u nauci zamenjeno kauzalnim zakonima.
Potreba za ovim razvojem nastala je na sledei nain. Pretpostavimo
da imamo jednu zdravorazumsku generalizaciju da A uzrokuje B
napr. da irevi uzrokuju hrastove. Ako izmeu A i B postoji jedan konani
vremenski interval, neto moe da se dogodi u njemu to e spreiti
B naprimer, prasci mogu da pojedu ireve. Mi ne moemo da uzme
mo u obzir svu beskonanu sloenost sveta, i ne moemo, sem na
osnovu prethodnog znanja o uzrocima, da kaemo koja e od mogu
ih okolnosti spreiti B. Tako na zakon postaje: A e uzrokovati B
ako se ne dogodi nita da sprei B. Ili, jednostavnije: A e uzrokovati
B ukoliko se ne desi da ga ne uzrokuje. To je prilino jadan zakon,
i nije i suvie koristan kao osnova za nauno znanje.
Postoje tri naina na koje nauka otklanja ovu tekou; (1)
pomou diferencijalnih jednaina, (2) kvazi-permanencijom, (3) pomou
statistike pravilnosti. Rei u neto o svakom od njih.
(1)
Upotreba diferencijalnih jednaina neophodna je kadgod
izvestan skup okolnosti proizvodi tendenciju za izvesnom promenom, koja i sama, sa svoje strane, menja tu tendenciju za promenom.
Gravitacija je najpoznatiji primer: u svakom trenutku zemlja ima
jedno ubrzanje prema suncu, ali se pravac sunca stalno menja. Zakon
gravitacije, dakle, treba da iskae tendenciju za promenom (ubrzanje)
u svakom trenutku, ako je data konfiguracija u tom trenutku, i da osta
vi da se izrauna celokupna nastala promena tokom jednog konanog
vremena. Ili, da uzmemo krivu gonjenja: Jedan ovek nalazi se na
jednom uglu etvorougaonog polja, a njegov pas na susednom. ovek
hoda du ivice polja koja ga ne vodi ka psu; pas u svakom trenutku
447
tri ka svome gospodaru. Kojim e putem ii pas? Oigledno je, poto

se pravac kojim tri pas stalno menja, da nam samo diferencijalne
jednaine omoguuju da odgovorimo na ovo pitanje.
Ova interpretacija kauzalnih zakona opte je mesto u kla
sinoj dinamici, i ne treba da se na njoj zadravamo.
(2)
Vanost kvazi-permanencije manje je konvencionalna i
bila je manje primeivana. Ona se moe smatrati kao, u izvesnom smislu,
proirivanje prvog zakona kretanja. Prvi zakon kretanja kae da e
telo, koje je neometano spoljanjim uzrocima, nastaviti da se kree
jednakom brzinom u pravoj liniji. Time se podrazumeva, prvo, da e
telo produiti da postoji, i, drugo, da e ono to se moe smatrati
malim uzrocima proizvesti samo male izmene u brzini i pravcu.
Sve je ovo neodreeno, ali utvruje ono to se moe nazvati normalnim
oekivanjima.
Zakon kvazi-permanencije, kako ga ja shvatam, mnogo je
optiji od prvog zakona kretanja, i on treba da objasni uspenost zdravorazumskog pojma stvari i fizikog pojma materije (u klasinoj
fizici). Iz razloga navedenih u prethodnim poglavljima, stvar ili komad
materije ne treba posmatrati kao jedan trajan supstancijelni entitet,
ve kao vrpcu dogaaja koji su meusobno povezani nekom vrstom
kauzalne veze. Ta vrsta kauzalne veze je ono to nazivam kvazi-permanencija. Kauzalni zakon koji predlaem, moe se iskazati na sledei nain: Ako je dat jedan dogaaj u jedno izvesno vreme, tada,
u ma kom malo ranijem ili malo kasnijem vremenu, postoji na nekom
susednom mestu, jedan veoma slian dogaaj. Ja ne tvrdim da se ovo
uvek dogaa, ve samo da se dogaa veoma esto dovoljno da d
visoku verovatnou indukciji, potvrujui je u jednom pojedinanom
sluaju.
Kada se napusti supstancija, identitet, za zdrav razum,
jedne stvari ili jedne osobe u razliita vremena, mora biti objanjen
da se sastoji od onoga to se moe nazvati kauzalni niz. Normalno,
mi p r e p o z n a je m o jednu stvar ili jednu osobu pomou kvalitativne
slinosti sa jednom ranijom pojavom, ali to nije ono to definie iden
titet. Kada se neki na prijatelj vrati posle godina provedenih u ja
panskom logoru, moemo da kaemo nikada te ne bih poznao.
Pretpostavimo da poznajete dva blizanca koje ne moete da razlikujete.
Pretpostavimo da jedan od njih izgubi, u ratu, jedno oko, ruku, ili
nogu. On e tada liiti na svoje ranije ja mnogo manje nego to to
njegov brat lii, ali mi ipak identifikujemo njega, a ne njegovog brata,
sa njegovim prethodnim ja, zbog izvesne vrste kauzalnog kontinu
iteta. Za jednog oveka lino, lini identitet obezbeen je seanjem,
iz koga nastaje jedna vrsta kauzalnog niza. Jedan komad materije
moe u jednom trenutku da pripada ne samo jednom kauzalnom nizu;
448
naprimer, moja ruka je uvek ista ruka, iako se molekuli od kojih se

ona sastoji menjaju. U jednom sluaju posmatrali smo anatomske
i fizioloke kauzalne nizove, u drugom fizike.
Pojam kauzalni niz nalazi se ne samo u kvazi-permanenciji
stvari i osoba, ve i u definiciji percepcije. Kada vidim jedan izvestan
broj zvezda, svaka od njih proizvodi svoj posebni efekat na mojoj
mrenjai, to moe da se dogodi samo ako se jedan kauzalni niz prua
kroz prostor. Kada vidim jedan sto, stolicu, ili tampanu stranu, pos
toje kauzalni nizovi od njihovih delova do oka. Moemo da idemo
i dalje u lancu uzrokovanja, dok ne doemo do sunca ako gledamo
po danu. Ali ako odemo dalje od stola, stolice ili tampane strane,
uzroci ne lie vie na svoje efekte. tavie, oni nisu dogaaji u vezi
samo sa jednom stvari, ve sa meuakcijama, napr. izmeu sunca
i stola. Prema tome, iskustvo koje imam kada vidim sto moe da mi
prui mnogo znanja o stolu, ali i o ranijim delovima procesa koji se
zavrava u mom iskustvu. Iz toga razloga ja kaem da vidim sto, a ne
sunce. Ali ako se sunce ogleda u jednom dobrom ogledalu, ja kaem
da vidim sunce. Uopte, ono za ta se kae da je percipirano, u onoj
vrsti iskustva koja se naziva percepcija, prvi je lan jednog kauzalnog
niza koji se zavrava u ulnom organu.
Kauzalni niz, kako ja elim da definiem ovaj izraz, jedan
je vremenski niz dogaaja koji se nalaze u takvom odnosu da, ako su
dati neki od njih, neto moe da se zakljui o drugima, ma ta se na
drugom mestu dogaalo. Jedan kauzalni niz moe se uvek posmatrati
kao trajanje neega jedne osobe, stola, fotona, ili bilo ega. Du jed
nog kauzalnog niza moe da postoji konstantnost kvaliteta, konstantnost strukture, ili postepena promena i jednog i drugog, ali ne iznenadna
i znatnija promena. Smatrau da je proces koji poinje sa spikerom
a zavrava se sa sluaocem radija, jedan kauzalni niz; ovde su poetak
i kraj slini po kvalitetu kao i po strukturi, ali su meu-lanovi
zvuni talasi, elektromagnetski talasi i fizioloki procesi slini jedan
drugome i poetnim i krajnjim lanovima niza samo po strukturi.
Nije ni u kakvoj meri logiki nuno da takvi manje ili vie
zatvoreni kauzalni procesi postoje, ali to je, mislim, jedan od osnovnih
postulata nauke. Zbog istinitosti tog postulata ako je on istinit
u stanju smo da steknemo delimino znanje uprkos naem ogromnom
neznanju. Moe da bude istinito da je svemir jedan sistem meusobno
povezanih delova, ali to se moe otkriti samo ako se izvesni njegovi
delovi mogu, u izvesnom stepenu, znati nezavisno od drugih delova.
To je ono to ovaj postulat omoguava.
(3)
Nije potrebno govoriti mnogo o statistikoj pravilnosti
poto izgleda da je ona zakljuak, a ne jedan postulat. Njena vanost u
fizici poela je sa kinetikom teorijom gasova, koja je temperaturu,
449
imprimer, uinila jednim statistikim pojmom. Kvantna teorija je u

mnogome osnaila njen poloaj. Sada izgleda verovatno da su osnovne
pravilnosti u fizici statistike, i ne mogu, ak ni teoriski; da nam kau
ta e uiniti jedan individualni atom. Razlika izmeu ove teorije i
starije teorije individualnog determinizma nije vana za na sadanji pro
blem, koji se sastoji u tome da naemo postulate koji induktivnom zaklju
ivanju daju potrebnu osnovu. Ti postulati ne moraju da budu ni izvesni, ni univerzalni. Nama je potrebna samo verovatnoa da se neka
karakteristika obino javlja u jednoj izvesnoj klasi sluajeva. A to je
isto toliko istinito u kvantnoj mehanici, kao i u klasinoj fizici.
tavie, zamena individualne pravilnosti statistikom, poka
zala se potrebnom samo u pogledu atomskih pojava, o kojima samo
zakljuujemo. Sve pojave koje se mogu posmatrati su makroskopske,
i problem podlonosti ovih pojava nauci ostaje ono to je bio.
29 Ljudsko 7nanje
V]
G LA V A
STRUKTURA I KAUZALNI ZAKONI

Iz onoga to je ranije reeno, proisteklo je da indukcija prostim
nabrajanjem nije princip kojim se moe opravdati ne-demonstrativno
zakljuivanje. to se mene tie, ja verujem da je usredsreivanje na
indukciju u mnogome omelo napredak istraivanja postulata naunog
metoda. U ovom poglavlju izneu jedan takav postulat, prvo u neto
neodreenoj formi, ali ija e se preciznost poveavati kako diskusija
napreduje.
Princip kojim u se u ovom poglavlju baviti u vezi je sa struk
turom. Vrlo esto nalazimo da u razliitim delovima prostor-vremena
postoji mnogo primeraka priblino iste strukture. Anatomija razli
itih ljudskih bia manje-vie je konstantna: iste kosti, isti miii, iste
arterije, i tako dalje, nalaze se u jednoj individui kao i u nekoj drugoj.
Kod svih sisara postoji identitet strukture u manjem stepenu, u jo
manjem kod svih kimenjaka, a izvestan stepen identiteta strukture,
naprimer eliske, postoji kod svega ivog. Postoji jedan izvestan broj ele
menata koji se karakteriu strukturom svog atomskog jezgra. Prelazei
na artificijelne injenice postoje, naprimer, mnogi primerci jedne
knjige; ako svi oni ine jedno izdanje, bie veoma slini po strukturi.
Dosad, govorio sam o onome to se moe nazvati supstancijelna struktura, odnosno, struktura u kojoj se strukturalna jedinica
moe smatrati kao komad materije; ali postoje i druge strukture u
kojima je jedinica jedan dogaaj. Uzmimo, naprimer, jedan muziki
komad. Vi moete mnogo puta uti Simfoniju u C-molu, ponekad
dobro, ponekad loe izvedenu. Kadgod je sluate, to pojedinano
sluanje sastoji se od jednog vremenskog niza zvukova. Dva razliita
izvoenja nisu potpuno identina po strukturi, i te male razlike su
ono to ini razliku izmeu dobrog i loeg izvoenja. Ali su sva ona
skoro identina po strukturi ne samo jedno sa drugim, ve i sa parti
turom. italac e primetiti da je struktura veoma apstraktan pojam,
tako apstraktan da jedna partitura, gramofonska ploa i stvarno izvo
enje mogu da imaju istu strukturu. Tako, postoji jedan aktualni iden-
451
titet strukture, ma da ne u svakom pojedinanom deliu, meu svim

razliitim primercima jednog datog muzikog komada: izmeu origi
nalnog kompozitorovog rukopisa, raznih tampanih partitura, gra
mofonskih ploa i izvoenja. Svako kompetentno lice koje slua jedan
muziki komad, gledajui u partiture, opaa identitet strukture izmeu
onoga to uje i onoga to vidi.
Sada nailazimo na jednu drugu primenu pojma identinih
struktura. Svi mi verujemo da ivimo u jednom zajednikom svetu,
naseljenom ne samo biima koja su osetljiva kao i mi sami, nego i
fizikim predmetima. Kaem da s v i mi verujemo u to, uprkos tome
to su neki filozofi hteli da sumnjaju u to. Sa jedne strane postoje
solipsisti koji smatraju da samo oni postoje, i ine oajnike napore
da nateraju i druge da se sloe sa njima. Postoje zatim filozofi koji
smatraju da je cela stvarnost mentalna, i da su oseanja koja imamo
kada posmatramo sunce realna, dok je samo sunce jedna fikcija. Na
ovo gledite nastavlja se Lajbnicova teorija po kojoj se svet sastoji
od monada, koje ne mogu da deluju jedna na drugu, i percepcija ni
u kom stepenu ne proistie iz delovanja spoljanjeg sveta na onoga
koji percipira. Po tom shvatanju moe se rei da svi mi sanjamo, ali
da su nai snovi identini po strukturi. Razliiti filozofi zastupali su
ova gledita i ja ne mislim da se ijedno od njih moe oboriti. Sa druge
strane nijedno od njih se ne moe dokazati, tavie, ni u jedno od njih
niko ne moe da veruje, ak ni oni koji ih zastupaju. Sada me zanima
da naem jedan princip koji nas, ako je istinit, opravdava da se pri
dravamo zdravorazumskog uverenja u jedan zajedniki svet mentalnih
i fizikih predmeta. Pretpostavimo da pretsednik vlade dri govor preko
radija, i pretpostavimo da jedan izvestan broj ljudi koji su sluali prenos
uporeuju kasnije svoje beleke. Svi su oni uli istu strukturu zvukova,
odnosno, ako imate dobro pamenje, i ako zapitate jednog drugog
oveka sa dobrim pamenjem ta ste uli?, odgovor e biti manje
ili vie ponavljanje onoga to ste uli, sluajui radio. Vi mislite da vi
i va prijatelj, po svoj prilici, niste imali privatne halucinacije, poto
inae ne bi postojala tolika slinost izmeu vae i njegove opsene.
Ipak, ne morate da se oslonite na pamenje drugih ljudi, koje moe
da bude nepouzdano. Ako ste filozofski milioner, moete da gledate
pretstavu H a m le ta u pozoritu, u kome ste vi jedini gledalac, i u kome
se na svim ostalim seditima nalaze filmske kamere. Kada se pretstava
zavri, moete da posmatrate projekcije svih tih snimaka i nai ete da
su oni veoma* slini meusobno i sa vaim sopstvenim seanjem; zakljuiete da se tokom pretstave neto dogaalo u svakoj od filmskih
kamera to ima istu strukturu sa onim to se dogaalo u vama. I zvuk
i svetlost javni su, to e rei, da jedan pogodno napravljen instrument
moe u svakoj taki jedne odreene oblasti da zapie neto to je iden
29'
452
tino po strukturi sa onim to jedna osoba u toj oblasti vidi ili uje.
Taj instrument moe da bude jedna druga osoba, a moe da bude i
isto mehaniki, kao to je kamera. Ukoliko se radi o identitetu struk
ture, izmeu ova dva sluaja nema nikakve razlike.
Pojam jednog posmatraa, koji ljudi od nauke obino pri
maju za gotovo, pojam je ija upotreba i vrednost zavisi od postulata
koji razmatramo u ovom poglavlju. Rei da mnogi posmatrai mogu
da posmatraju istu pojavu, mora da znai da ta pojava proizvodi kod
razliitih posmatraa efekte koji imaju neto zajedniko. Ako nauka
treba da ima onu javnost za koju verujemo da ima, ono to je zajedniko
tim efektima mora da bude neto to im (u izvesnim granicama) omo
guava da budu opisani istim recima. Ako se kao u matematikoj
fizici radi o apstraktnim recima, to zajedniko prelazi vrlo malo, ako
uopte prelazi, granice slinosti prostorno-vremenske strukture. Profe
sor Milne (R e l a tiv i te t , g r a v ita c ija i s tr u k tu r a s v e ta , str. 5) smatra da je
ova slinost osnovni postulat fizike i kae : Kada je unutranja struk
tura definisanog sistema identina sa dve take gledita (koje zauzimaju
razliiti posmatrai), tada njegova deskripcija sa te dve take gledita
mora da bude identina. To je sutina principa relativiteta. Zauu
jue je koliko mnogo on izvodi iz ovog postulata.
Gdegod postoji jedna grupa kompleksnih dogaaja koji su
svi identini po strukturi, i koji se nalaze u izvesnom susedstvu, raspo
reeni oko jednog sredita, kao naprimer, ono to razni ljudi i kamere
vide, ili to razni ljudi i gramofonske ploe uju u jednom pozoritu,
mi bez kolebanja pretpostavljamo da za sve te razliite kompleksne
dogaaje postoji jedan zajedniki kauzalni predak. Mi to inimo utoliko
spremnije, to se razliiti dogaaji razlikuju u skladu sa zakonima per
spektive, a principi projektivne geometrije omoguavaju nam da za
kljuimo priblian poloaj predmeta koji razni posmatrai vide u raz
liitim perspektivama. Ako je taj predmet glumac, kome smo pljeskali,
on e se oduevljeno sloiti sa tim daje on uzrok raznih iskustava koje
su gledaoci imali i da ta iskustva nisu mogla da nastanu, kao to smatra
Lajbnic, u spontanom razvitku jednog sistema slinih snova.
Isti princip se javlja i u pogledu mnogih drugih stvari. Uzmimo,
naprimer, vezu senke i predmeta ija je senka. Ponekad, pri sunevom
zalasku, ili kad stojite sa drugima na ivici jedne duboke uske doline
i vaa senka pada na suprotni breg, teko e vam biti da odredite kome
od vas pripada jedna od tih senki. Ali ako maete rukama i vidite da i
senka mae rukama, zakljuiete da je to vaa senka, odnosno, vi
pretpostavljate jednu vrstu kauzalne veze izmeu nje i vas. Tu kauzalnu
vezu zakljuujete iz identiteta strukture u jednom nizu dogaaja.
U obinim sluajevima nije vam potreban niz dogaaja, poto je sli
nost oblika dovoljna, a ta slinost se sastoji u identitetu projektivnih
453
osobina senke i vae sopstvene siluete. Takav identitet strukture do
voljan je da vas ubedi da izmeu vas i senke postoji jedna kauzalna
veza. Ili da uzmemo jedan sasvim razliit primer: ubistva-u-kupatilu.
Izvestan broj sredovenih dama iz raznih delova Engleske umrlo je na
tajanstven nain u svojim kupatilima, poto su se udale i osigurale
ivote u korist svojih mueva. Identitet strukture ovih razliitih doga
aja naveo je da se pretpostavi njihovo zajedniko kauzalno poreklo.
Nalo se daje ovo poreklo G. Smit, koji je zbog toga bio dostojno obeen.
Tako imamo dva razliita sluaja u kojima se radi o grupama
predmeta identinih po strukturi: u prvom sluaju strukturalne jedi
nice su materijalni predmeti, u drugom dogaaji. Primeri prvog su:
atomi jednog elementa, molekuli jednog jedinjenja, kristali jedne supstance, biljke ili ivotinje jedne vrste. Primeri drugog su : ono to razni
ljudi u jednom susedstvu istovremeno vide i uju, i to kamere i gramo
fonske ploe u isto vreme zapisuju, istovremeni pokreti predmeta i
njegove senke, veza izmeu razliitih izvoenja istog muzikog komada,
i tako dalje.
Razlikovaemo dve vrste struktura: strukture dogaaja
i materijalne strukture. Jedna kua ima materijalnu strukturu, a
izvoenje jednog muzikog komada ima strukturu dogaaja. Ipak*
razlika nije uvek relevantna: jedna tampana knjiga ima, naprimer*
materijalnu strukturu, dok ista knjiga, kada se ita naglas, ima struk
turu dogaaja. Reporter je ovek koji ume da stvori jedan materijalni
kompleks koji ima istu strukturu kao i jedan odreeni kompleks do
gaaja.
Predlaem sledei postulat kao princip zakljuivanja koji
zdrav razum upotrebljava nesvesno, ali nauka i zakon svesno: Kada
u jednoj grupi kompleksnih dogaaja, koji se nalaze vie ili manje u
istom susedstvu, rasporeeni oko jednog sredinog dogaaja, svi do
gaaji imaju jednu zajedniku strukturu, verovatno je da imaju i jednog
zajednikog kauzalnog pretka. Verovatno ovde upotrebljavam u
smislu frekvencije; odnosno, da se to dogaa u veini sluajeva. Ali
je potrebno objasniti u nekoliko rei ta se razume pod zajedniki
kauzalni predak. Pod time razumem da su svakom kompleksnom
dogaaju u pitanju prethodili drugi dogaaji koji su imali istu struk
turu, i da ti dogaaji obrazuju jedan niz u kome se svaki lan prostorno
i vremenski dodiruje sa sledeim. Kada se za svaki kompleksni doga
aj u pitanju obrazuje po jedan takav niz, ti razliiti nizovi sreu se bar
u jednom kompleksnom dogaaju koji ima datu strukturu i vremenski
je raniji od ma kog dogaaja date grupe. U sluaju gledalaca u pozoritu, taj dogaaj je gluma glumca ili glumaca. U sluaju jednog fizi
kog predmeta koji jedan odreeni broj ljudi vidi istovremeno, ili koji
jedan odraeni broj kamera istovremeno snima, taj centralni prvobitni
454
dogaaj je stanje tog predmeta u vreme kada ga svetlosni zraci koji

ga ine vidljivim, naputaju. elim da razjasnim da je postojanje tog
sredinog prvog uzroka zakljuak, iako se radi o zakljuivanju koga
je zdrav razum obino nesvestan. To je jedno zakljuivanje koje ima
svoje stupnjeve, i koje se podrazumeva u tome to smatramo da zvuci
koje ujemo ponekad izraavaju misli ljudi koji se razlikuju od nas.
Ako ujem jednog oveka kako izgovara jednu reenicu, i ako zapitam
druge ljude koja je to reenica bila izgovorena i oni ponove ono to
sam uo, i ako u nekoj drugoj prilici, kada nisam prisutan, taj isti ovek
govori i oni koji su ga uli ponove iste reci kao odgovor na moje pi
tanje, na princip me navodi da kauzalni centar ovih pojava postavim
ne u sebe, ve u tog drugog oveka. Znam da se, kada govorim i kada
me drugi uju, kauzalni centar sastoji od mojih sopstvenih misli i sen
zacija. Kada ne ujem drugog oveka kako govori, ali ako se oni koji
su ga uli slau u onome to je on rekao, ja znam da nisam imao one
misli i oseanja koje bih imao da sam izgovorio te rei, ve zakljuujem
da su takve misli i oseanja postojali u kauzalnom centru povezanih
dogaanja, odnosno u govorniku koga nisam uo. Uz na sadanji
princip, ovo podrazumeva i princip analogije.
Pre no to pokuam da preciziram princip koji predlaem,
rei u neto o njegovom obimu i prihvatljivosti. Govorei uopte,
taj princip tvrdi da su koincidencije posle izvesnog stupnja neverovatne,
i da, ukoliko raste kompleksnost, postaju sve manje verovatne. Imao
sam jednom jednog uenika koji me je uveravao da se zove Hipokrates Apostolos; bilo mije teko da u to poverujem i stoga sam ga pokazao
nekome ko ga je poznavao i zapitao : Kako se zove onaj mladi?
Hipokrates Apostolos, odgovorio je. Ponovio sam to jo nekoliko
puta sa istim rezultatom, i najzad sam pogledao u univerzitetski Registar.
Na kraju, uprkos poetne neverovatnosti mladievog tvrenja, bio sam
prinuen da mu verujem. Poto je ime jedna kompleksna struktura,
izgledalo je previe neverovatno da je ,ako je svako koga sam zapitao
izmislio odgovor, izmislio u trenutku ba taj odgovor. Da su oni rekli
Don Smit oseao bih se manje ubeenim, poto je to jedna manje
kompleksna struktura. Edington je obino navodio kao logiku mo
gunost to, da su moda sve knjige u Briti Mjuziumu napisali maj
muni koji su se igrali pisaim mainama. Ovde postoje dve razliite
vrste neverovatnoe : na prvom mestu, neke od knjiga u Briti Mjuziumu
imaju smisla, dok se od majmuna moe oekivati samo da napiu
besmislice. Na drugom mestu, postoje mnogi primerci veine knjiga,
a dva primerka jedne knjige su, po pravilu, verbalno identina. Ovo
moemo da uinimo prihvatljivim pomou neega to je prividno jedna
primena matematike teorije verovatnoe: ako je dat jedan sluajan
izbor od, recimo, stotinu.slova, u ogromnoj veini sluajeva ona nee
455
sainjavati jednu reenicu koja ima smisla. Pretpostavimo sada da se

jedna knjiga sastoji od 700.000 slova; izgledi da e se ta slova, sluajno
izabrana, srediti u reenice koje imaju smisla, beskonano su mali.
To je prva neverovatnoa, ali postoji i druga. Pretpostavimo da drite
u rukama dva primerka iste knjige i pretpostavimo da ispitujete hipo
tezu daje njihov identitet sluajan: izgledi da e prvo slovo u obe knjige
biti isto su jedan prema dvadeset est,* to je sluaj i sa drugim slovom,
i tako dalje. Prema tome izgledi da e sva slova u dva primerka iste
knjige od 700.000 slova biti ista su 700.000ta potencija od 1/26.
Pretpostavimo sada da odete u izdavaev magacin, gde se nalaze ne
samo dva primerka te knjige, ve nekoliko hiljada. Hipoteza o sluaju
postaje, eksponencijalno, sve manje verovatna. Prinueni ste, dakle,
da izmislite neku hipotezu koja e objasniti slinost izmeu razliitih
svezaka. U tom trenutku izdava koji vas vodi kroz magacin kae:
ovo je jedna od naih knjiga koja ima najvie uspeha i njen pisac e
doi k meni za nekoliko trenutaka; moda biste eleli da ga upoznate.
Vi ga upoznajete i kaete: da li ste vi napisah ovu knjigu? On odgo
vara da. U tom trenutku, uprkos tome to vas je Hjum odveo u skep
ticizam, pada vam na um da moda zvukovi koje izgovaraju izdava
i pisac oznaavaju isto ono to bi oznaavali da ste ih vi izgovorili,
i da mnogo hiljada identinih svezaka koje ste razgledali imaju svoj
zajedniki izvor u predmetu koji za sebe kae da je pisac. Dok vam
on objanjava kako je doao na to da napie tu knjigu, primeujete
da e injenice koje vas zauuju prestati da budu zauujue, ako
postoji jedan prirodni zakon koji kae: svaki kompleksni dogaaj
tei da bude praen drugim kompleksnim dogaajima, identinim,
ili priblino identinim, po strukturi, koji se rasporeuju jedan za
drugim po jednoj odreenoj oblasti prostor-vremena. Dotle je pisac
ve zavrio svoj govor i vi odlazite, rekavi: milo mi je to smo se
upoznali, poto vas je va novi princip, uprkos Hjumu, ubedio da ste
ga zaista upoznali i da on nije samo deo vaeg sna.
Bitno u ovom principu koji predlaem jeste njegovo nagla
avanje strukture. Kada ispitujemo kauzalna sledovanja, vidimo da
se tokom jednog takvog sledovanja kvalitet jednog dogaaja moe
potpuno izmeniti, i da je jedino struktura ono to je konstantno. Uzmimo,
naprimer, radio: jedan ovek govori i njegov govor ima izvesnu struk
turu zvukova; zvukovi su praeni dogaajima u mikrofonu, koji sva
kako nisu zvukovi, a ovi su sa svoje strane praeni elektromagnetskim
talasima, a ovi s sa svoje strane ponovo pretvaraju u zvukove koji su,
pomou jednog remek-dela ingenioznosti, sasvim slini onima koje
proizvodi govornik. Pri svemu tome meu-lanovi ovog kauzalnog
lanca ne lie, koliko nam je poznato, na zvukove koje proizvodi go
* Radi se o engleskoj azbuci koja ima 26 slova. Prim. prev.
456
vornik, izuzev po strukturi. (Primetio bih da su relacije kojima se

definie jedna takva struktura, relacije koje uvek podrazumevaju
prostorno-vremenski kontiguitet). Mislilo se da je radio jedan izvanredan
izum, ali on je ustvari jedva kompleksniji od obinog sluanja. Pogle
dajmo ta se dogaa kada jedan ovek govori, a drugi slua: govornik
pravi izvesne pokrete u svojim ustima, praene dahom, to ini da
talasi prolaze kroz vazduh od njegovih usta do uha onoga koji slua.
Kada ti talasi stignu u uho, oni ine da se nadraaji du nerava prenesu
do mozga, a kada ti nadraaji stignu u mozak, onaj koji slua ima niz
slunih senzacija, slinih onima, koje ima i sam govornik, ako nije
gluv. Jedino u emu se ovo znatnije razlikuje od radia jeste to nema
elektromagnetskih talasa; inae se u oba sluaja radi o jednom nizu
pojava raznih vrsta, ali koje zadravaju istu strukturu, i zbog te konstantnosti strukture, onaj koji govori je u stanju da komunicira sa sluaocem. Uopte, ako su A i B dve kompleksne strukture, i A moe
da uzrokuje B, tada izmeu A i B mora da postoji neki stupanj iden
titeta strukture. Zbog ovog principa jedan kompleks senzacija moe
da nam prui informaciju o kompleksu koji ih je uzrokovao. Ako
vidite neto estougaono tada, poto je estougaonost strukturalna
osobina, fiziki predmet koji je prouzrokovao vau vizuelnu senzaciju
mora da bude estougaon, iako se njegova estougaonost nalazi u
prostoru koji nije identian sa vizuelnim prostorom.
Treba primetiti da je ono to nam je potrebno uz aktualno
iskustvo, samo jedan princip koji daje verovatnou izvesnim vrstama
indukcija. Odnosno, mi ne treba da traimo samo jednostavne zakone
kao to je A uzrokuje B, ve treba da iskaemo jedan princip sledee
vrste: ako su date dve identine strukture, verovatno je da one imaju
kauzalnu vezu jedne od ovih dveju vrsta. Prva vrsta sastoji se od struk
tura koje imaju jednog zajednikog kauzalnog pretka razliite vizuelne senzacije ljudi koji gledaju jedan dati predmet, razliite slune
senzacije ljudi koji sluaju jedan dati govor. Druga vrsta nastaje kada
su dve strukture sastavljene od slinih sastojaka i kada postoji jedan
kauzalni zakon koji ini da se takvi sastojci urede na izvestan odre
eni nain. Najoevidniji primer za ovo su atomi, molekuli i kristali.
Slinost izmeu raznih ivotinja ili biljaka jedne vrste moe se pod
vesti pod obe ove vrste : ako u vremenu ne idemo dalje od jedne ge
neracije tih biljaka ili ivotinja, imamo sluaj druge vrste i moramo da
pretpostavimo da svi spermatozoidi, kao i jaja, jedne date vrste imaju
izvestan identitet strukture. Ako, pak, uzmemo u obzir evoluciju,
moemo da sledimo slinosti sve do jednog zajednikog pretka, upo
trebljavajui ovog puta tu re u njenom doslovnom smislu.
Treba li jedan dati skup kompleksa, koji svi imaju istu struk
turu, smatrati da pripada prvoj ili drugoj vrsti nije uvek lako pitanje,
457
na koje se ne moe uvek odreeno odgovoriti, kao to smo videli u

sluaju dve ivotinje iste vrste. Uopte, prva vrsta kompleksa ima do
gaaje kao jedinice strukture, dok druga ima postojane fizike pred
mete, kao svoje strukturalne jedinice. Ali to nije uvek ono po emu
se one razlikuju. Uzmimo, naprimer, odnos govora i pisanja; struktu
ralne jedinice govora su dogaaji, dok su strukturalne jedinice pisanja
materijalni predmeti, ali kada postoji identitet strukture izmeu jednog
napisanog i jednog izgovorenog izlaganja, bilo koji od njih moe da
bude uzrok onog drugog, kao to se dogaa prilikom diktiranja ili
itanja naglas. Isto vai i za jedan muziki komad ili gramofonsku
plou. Mislim, ipak, da sluajevi u kojima se jedan niz dogaaja pretstavlja jednom statikom materijalnom strukturom mogu da nastanu
samo tamo gde postoji neko pravilo da se delovi materijalne strukture
uzmu tako da odreuju jedan vremenski redosled, i tako ponovo pret
vore u jedan niz dogaaja. Knjiga na nekom evropskom jeziku mora
da se ita s leva na desno i od gore nadole; igla na gramofonskoj plo
i treba da se kree od periferije ka centru. Ili, da uzmemo jedan sluaj
u kome ovek nije umean: prouavajui istoriju zemlje kroz stene,
geolozi moraju da smatraju da najdublji sloj pretstavlja najranije doba.
Uopte, moe se rei, da slinost strukture pokazuje zajedniko
kauzalno poreklo, kadgod je struktura veoma kompleksna. Slinosti
strukture koje se ne tumae na ovaj nain, javljaju se u herniji i fizici,
i sve su veoma jednostavne. Izgleda mi da se moe rei sledee : fizi
ki svet sastoji se od jedinica malog broja razliitih vrsta, i postoje ka
uzalni zakoni, koji upravljaju jednostavnijim strukturama, koje se mogu
izgraditi od tih jedinica, i ine da se te strukture rasporede u jedan
prilino mali broj odvojenih vrsta. Takoe, postoje kompleksi doga
aja koji deluju kao kauzalne jedinice i kojima, tokom jednog kona
nog vremena, prethodi ili ih prati jedan niz kompleksa dogaaja koji
svi imaju priblino istu strukturu i koji se, pomou prostorno-vremenskog
kontiguiteta nalaze u jednom uzajamnom odnosu.
Princip prostorno-vremenskog kontiguiteta primenjuje se na
sluajeve u kojima struktura igra podreenu ulogu. Uzmimo, naprimer,
odjeke: svako ko uje odjek svog sopstvenog uzvika ne moe da sumnja
da je neto putovalo od njega do predmeta o koji se odbija glas, i on
da natrag k njemu. Nalazimo da se odjek javlja samo ako postoji neka
povrina o koju se odbija zvuk i da je vreme od emitovanja zvuka do
trenutka kada se. uje odjek srazmerno udaljenosti te prepreke. Bilo
bi veoma teko da se odjek objasni na jedan prihvatljiv nain na osno
vu solipsizma ili na osnovu pretpostavke da postoje duhovi drugih ljudi,
ali da beivotni fiziki predmeti ne postoje, poto su odjeci planina
mnogo zvuniji od onih koje proizvode ljudi. Ili, da razmotrimo ponovo
jedan eksperimenat naveden u jednom ranijem poglavlju. Pretpostavimo
458
da jedan ovek sa pukom stoji na mestu, gde se ukrtaju mnogi putevi,

na ijih se svakih sto metara prvog kilometra nalazi po jedan ovek
sa zastavicom. Svakom od ovih ljudi nareeno je da mau zastavicama
kada uju pucanj puke. Tano iznad oveka sa pukom privezan je
jedan balon u kome se nalazi posmatra koji treba da zabelei trenutak
mahanja svakom zastavicom. On nalazi da se zastavicama koje su
podjednako udaljene od pucnja mae u isto vreme, a da se udaljenijim
zastavicama mae kasnije, i da je taj vremenski razmak srazmeran
udaljenosti. Sve se ovo moe objasniti veoma jednostavno hipotezom
da postoji jedan fiziki proces koji, kada stigne do uha, prouzrokuje
senzacije zvuka, i koji putuje brzinom od otprilike dvanaest milja u
minuti. Svaka druga hipoteza koja bi objanjavala ove injenice trebalo
bi da bude veoma sloena i veoma vetaka. ovek u balonu prvo vidi
ispaljivanje puke u centru, a zatim sukcesivna mahanja zastavicama
koja se jednom konstantnom brzinom kreu od centra. Ono to je za
nauni zdrav razum u ovom eksperimentu ubedljivo jeste odnos izmeu
udaljenosti i vremena koji nam omoguava da govorimo o brzini zvuka.
Razmatranja slina onima o odjeku odnose se i na odbija
nje svetlosti, ali u tom sluaju argumenat identiteta strukture ima jednu
snagu koju nema u sluaju zvunih odjeka. Kada vidite sebe u ogledalu,
bilo bi glupo pretpostaviti kako, bez ikakve kauzalne veze, ogledalu
pada na um da u tom trenutku lii na vas. Ustvari, ogledalo vas ogleda
samo ako se nalazite u jednom pogodnom poloaju, i ono ogleda svaki
va pokret koji inite dok se- nalazite pred njim. Ako izmeu ogledala
i vas postavite jedan neprovidan predmet, ono vas vie nee ogledati
i to dovodi do neodoljivog zakljuka da ogledanje potie iz nekog
procesa koji prolazi prostorom izmeu vas i ogledala. Primetni vre
menski razmak izmeu zvuka i njegovog odjeka suvie je mali u sluaju
odbijanja svetlosti na zemlji da bi se mogao primetiti, ali sa druge strane,
argumenat identiteta strukture mnogo je jai u sluaju svetlosti nego
u sluaju zvuka, poto su strukture koje se mogu odbiti daleko kompleksnije u sluaju svetlosti, nego u sluaju zvuka.
Treba primetiti da je logiki mogue da se ograniimo na
solipsistiku hipotezu i da, u sluajevima kakvi su ovi navedeni, po
riemo sve osim sopstvenih iskustava. Ali ako to uinimo mnoge pojave
koje realistika hipoteza objanjava pomou jednostavnih zakona,
postaju beznadeno nepravilne i nevezane.
Stoga, mislim da u traenju empiriskih zakona moemo da se
koristimo sledeim principima:
I.
Kada izvestan broj slinih struktura dogaaja
postoji u oblastima koje nisu iroko razmaknute i koje su
rasporeene oko jednog sredita, postoji jedna procenljiva
verovatnoa da je tim dogaajima prethodio jedan centralni
459
kompleks koji ima istu strukturu i da se vreme njihovog poja

vljivanja razlikuje od vremena pojavljivanja centralne strukture
srazmerno njihovoj udaljenosti od te centralne strukture.
II. Kadgod je jedan sistem strukturalno slinih
dogaaja povezan sa jednim sreditem tako, da se vreme po
javljivanja svakog od tih dogaaja razlikuje od vremena po
javljivanja dogaaja iz centra srazmerno njihovoj udaljenosti
od tog centralnog dogaaja, postoji jedna procenljiva verovatnoa da su svi ti dogaaji povezani sa jednim dogaajem
u centru vezama koje su prostorno-vremenski uzajamno kontiguirane.
III. Kada se nae da je jedan izvesan broj struktural
no slinih sistema, kao to su atomi jednog elementa, raspore
en naizgled sluajno, bez ikakve veze sa nekim sreditem,
zakljuujemo da verovatno postoje prirodni zakoni koji
takve strukture ine stabilnijim od drugih koje su logiki
mogue, ali za koje se nalo da se retko ili nikad ne javljaju.
Prva dva principa vae ne samo za sisteme u kojima je
prostiranje sferino, kao kod svetlosti i zvunih talasa, ve i za sisteme
gde je ono linearno, kao to je prolaenje elektriciteta du jedne ice.
Kauzalna putanja moe da bude ma kakva neprekidna kriva u prostorvremenu. Pogledajmo, naprimer, putovanje telegrama koji je sa jedne
adrese upuen na drugu. Ali u svim sluajevima na drugi princip
pretpostavlja kontinuitet.
Ako se tri navedena principa prihvate, mislim da e oni pru
iti dovoljnu a p r io r i osnovu za veliki deo zakljuivanja koje fizika
zasniva na posmatranju. Slutim da se ovi principi mogu uprostiti,
ili moda pokazati da oni slede iz jednog principa. U meuvremenu
ja ih predlaem kao jedan korak u analizi onoga to u naunom zaklju
ivanju mora da se pretpostavi.
Princip konstantnosti strukture u kauzalnim nizovima, koji
smo razmatrali, veoma je vaan unutar izvesnih oblasti, ali je sasvim
neprimenljiv u nekim drugim. Razmotrimo opirnije gde se on moe,
a gde ne moe primeniti.
Videli smo da je znanje steeno putem percepcije jedino mo
gue, ukoliko postoje manje ili vie nezavisni kauzalni nizovi koji se
proteu od fizikih predmeta do nas samih. Mi vidimo odvojene zvezde
zbog toga to svetlost svake od njih ide svojim putem bez obzira na
sve drugo to se moe dogaati u njenom susedstvu. Iz istog razloga
vidimo i odvojene predmete u naoj okolini. Ali nezavisnost jednog
kauzalnog niza nije nikada potpuna. Svetlost jedne zvezde pomalo
skree usled gravitacije, a oblak ili magla mogu daje potpuno zamrae.
460
Zemaljski predmeti vide se manje ili vie neodreeno, to zavisi od

udaljenosti, otrine vida i t.d. Efekti ove vrste ponekad nisu u stanju
da proizvedu izmene u strukturi, ve samo smanjuju njen preiveli deo.
Kada u jedan jasan dan vidite jedno udaljeno brdo, vi moete da tano
vidite ono to vidite kao strukturu, ali vidite manje nego to biste videli, kada biste bili blie. Kada se stvari ogledaju u jednom dobrom
ogledalu, ne postoji nikakva izmena u strukturi, izuzev, moda, to
neke pojedinosti nedostaju. Ali kada se svetlost propusti kroz jednu
prizmu i razdvoji na dugine boje, postoji promena u strukturi, kao i
kada kap mastila pada u au vode.
Ponekad je promena strukture mnogo potpunija nego u
navedenim sluajevima. Kada jedno punjenje dinamita eksplodira,
sve su strukture, izuzev atoma, izmenjene ; kada eksplodira jedna atom
ska bomba, ak se i atomi menjaju. Kada biljka ili ivotinja raste,
postoji konstantnost strukture u velikom stepenu, ali u trenutku oploavanja postoji jedna promena koja je, strukturalno, analogna hemiskom sjedinjavanju. U takvim sluajevima na princip konstantnosti
strukture nije primenljiv.
Postoje dve vrste prirodnih procesa. Oni koje karakterie
izvesni oblik postojanosti i procesi sinteze ili rastvaranja. Primer po
stojanosti su stvari, svetlosni zraci i zvuni talasi. Primer sinteze
je izgraivanje teih elemenata od vodonika, hemisko sjedinjavanje
ili oploavanje. Primeri rastvaranja su radioaktivnost, hemiska analiza,
i raspadanje ivotinjskog tela posle smrti. U sintezi i rastvaranju struk
tura se menja ; u postojanosti ona ostaje u izvesnom stepenu konstantna.
Princip koji se razmatra u ovom poglavlju odnosi se samo na
postojanost. On treba da istakne da je postojanost jedno veoma obino
obeleje prirodnih procesa, da je struktura ono to obino najvie traje
i da, kada traje, ispunjava izvesnu kontinuiranu oblast prostor-vremena
koja obino vodi svoje poreklo od neega to joj u vremenu prethodi.
Princip konstantnosti strukture unekoliko je slian prvom
zakonu kretanja. Prvi zakon kretanja govori o tome ta e se dogaati
sa jednim komadom materije, kada njegova okolina ne utie na njega;
princip konstantnosti strukture primenjuje se kadgod je neki proces
nezavisan od svoje okoline, ali i u raznim drugim sluajevima. Naprimer, on se moe primeniti na sve stupnjeve poevi od pokreta ustiju
govornika iji se govor prenosi preko radia, do slunih senzacija nje
govih sluaoca. On vai za odjeke i slike u ogledalima, On vai za svaki
korak od pievih misli do tampane knjige. Iako u svim ovim slua
jevima okolina na razliite naine utie na proces koji je u pitanju,
ti uticaji su takvi da, govorei uopte, ne utiu na strukturu.
Sa stanovita teorije saznanja, najvanija primena naih
principa jeste njihova primena na odnos percepcije i fizikih predmeta.
461
Na princip implicira da je, u okolnostima koje se javljaju esto, ali

ne i nepromenljivo, struktura percepta ista kao i struktura svakog
niza pojavljivanja koji se protee vremenski unazad do jednog poetnog
pojavljivanja, kojeg nije bilo prostorno-vremenski povezanih doga
aja koji su tu strukturu imali. To poetno pojavljivanje je ono to
kaemo da percipiramo pod pretpostavkom da razni ljudi mogu da
percipiraju isti predmet.
Istovetnost strukture izmeu naih ulnih iskustava i nji
hovih fizikih uzroka objanjava kako dolazi do toga da naivni realizam,
iako je pogrean, proizvodi u praksi tako malo zbrke. Ako su data
dva primerka iste strukture, svaki iskaz, koji je istinit o jednom od
njih, odgovara jednom iskazu koji je istinit o drugom; ako zamenimo
odgovarajue izraze i odgovarajue relacije, iskaz o jednom od njih
pretvara se u iskaz o drugom. Uzmimo, naprimer, pisanje i govor,
i, jednostavnosti radi, pretpostavimo da postoji jedna savrena fonetika azbuka. Tada svakom obliku, koji je jedno slovo, odgovara
izvestan zvuk, a relaciji levo-desno odgovara relacija ranije-kasnije.
Zbog ove korespondencije moemo da govorimo o tano zapi
sanom govoru, uprkos njihove potpune razlike u kvalitetu. Na
isti nain percepcija, u pogodnim okolnostima, moe da d jednu
tanu reprezentaciju jednog fizikog pojavljivanja, iako to pojavlji
vanje i percept mogu da se razlikuju isto onoliko, koliko se razlikuju
pisanje i govor.
Ako su data dva meusobno korespondentna iskaza, koji
se tiu dva primerka jedne iste strukture, oni se mogu povezati pomou
jednog renika koji daje odgovarajue rei za oba primerka. Ali postoji
jedan drugi, iako manje poeljan metod koji se esto upotrebljava, a
taj je to se iste reci upotrebljavaju u iskazu o jednom od ovih primeraka,
kao i u odgovarajuem iskazu o drugom. Obino to inimo u pogledu
govora i pisanja. Re re upotrebljava se i za ono to je napisano i
za ono to je kazano. Isti je sluaj i sa recima reenica, iskaz, pitanje
i- t.d. Ovo ini sve nae reci dvosmislenim, ali je pogodno kada je raz
lika izmeu dva primerka iste strukture u nau svrhu irelevantna, i mi
elimo da iskaemo neto to se tie u isto vreme i jednog i drugog,
napr. : Izlaganje je sastavljeno od reenica, a reenice od reci gde
je izlaganje re primenljiva i na govor i na pisanje. U jednoj tam
panoj knjizi pisac moe da govori o g o r n je m iskazu ili o ra n ijem
iskazu, iako se, strogo reeno, gornje moe primeniti samo na tam
panu knjigu, a ranije samo na govor.
Ovu formu dvosmislenosti nalazimo kadgod se jezik naivnog
realizma upotrebljava uprkos injenici da se on filozofski ne moe
opravdati. Ukoliko fiziki predmeti i percepti imaju istu strukturu,
jedan dati oblik rei moe se interpretirati (u smislu izloenom u Prvoj
462
glavi etvrtog del) kao da se odnosi bilo na objekte, bilo na cepte i bie istinit i o jednom, i o drugom, ili ni o jednom od njih. O
jednom perceptu moemo da kaemo da je plav, a isto to moemo da
kaemo i o jednom svetlosnom zraku. Kada se odnosi na svetlosni
zrak, re plavo imae znaenje koje se razlikuje od onoga koje ima,
kada se odnosi na percept, ali je i u jednom, i u drugom sluaju to zna
enje deo jednog sistema interpretacije i sve dok se pridravamo jed
nog sistema istina ili lanost naeg iskaza ne zavisi, u izvesnim grani
cama, od izabranog sistema. Zbog toga to postoje takve granice ovom
principu, filozofija je prinuena da odbaci naivni realizam. Ali uprkos
tih granica ovaj princip ima iroku primenu i zbog toga je naivni rea
lizam toliko privlaan.
VII
GLAVA
UZAJAMNO DELOVANJE
U prethodnim poglavljima uglavnom smo se bavili jednom
vrstom uzronosti koja se moe nazvati unutarnja. To je ono to se
interpretira kao postojanost jedne stvari ili jednog procesa. Zahva
ljujui injenici da se postojanost stvari uzimala za gotovo i da se sma
tralo da ona podrazumeva identitet supstancije, nije bilo shvaeno
ta je, ustvari, ova forma uzronosti. Ona se moe iskazati na sledei
nain: Ako je dat jedan dogaaj u izvesnom prostoru i vremenu,
obino se dogaa da se, u svakom susednom vremenu, a u nekom
susednom prostoru, javlja jedan veoma slian dogaaj. Ovaj princip
slui kao osnova za mnoge indukcije, ali nam p r im a f a c i e ne omogu
ava da objasnimo ono to se obino smatra u za ja m n im d e lo v a n je m ,
napr. sudari bilijarskih lopti. Kauzalni procesi ove vrste bie razma
trani u ovom poglavlju.
Uzmimo dve bilijarske lopte koje su se sudarile, poto su se
dotle kretale u pravim linijama. Svaka lopta traje posle sudara, i sma
tra se da je is ta ona koja je i bila, poto to zadovoljava navedeni zakon
unutarnje uzronosti. Ali, da kaemo tako, postoji vii stupanj unutarnje uzronosti kada nema sudara, nego kada se lopte sudare.
Ako je dat poloaj jedne lopte u jednom trenutku, moemo da kaemo
ne samo da e ona u jednom malo kasnijem trenutku imati n e k i susedni
poloaj, ve, ako su dati poloaji lopte u dva susedna trenutka, moemo
da kaemo i da e njen poloaj u treem, malo kasnijem, trenutku
biti na priblino istoj pravoj liniji sa dva ranija poloaja i da e njena
udaljenost od njih biti priblino srazmerna proteklom vremenu. Odnosno,
imamo ne samo jedan unutarnji zakon p o lo a ja , ve i jedan unutarnji
zakon b r zin e . Ali kada se radi o uzajamnom delovanju, takav unutar
nji zakon brzine ne postoji. To je ono to tvrdi prvi zakon kretanja.
Ako pretpostavimo da, dok posmatramo bilijarske lopte,
sudari zauzimaju jedan mali deo celokupnog vremena koje je u pitanju,
iz toga sledi da se one u veem delu vremena kreu priblino pravoliniski. Ono to treba da otkrijemo jeste zakon koji odreuje novi pra-
464
vac kojim se jedna lopta kree posle sudara. Ako je najmanji merljivi
ugao l/rt-ti deo stepena, broj razliitih pravaca koji se mogu izmeriti,
a kojima lopta moe da se kree, iznosi 360. Stoga je, ako uzmemo ma
koji pravac koji je odreen sa najveom tanou koja se u praksi moe
postii, prethodna verovatnoa da e lopta poeti da se kree u tom prav
cu je 1/360n. Ma da malo, ovo je ipak konano; stoga indukcija na os
novu posmatranih sudara moe da jednu generalizaciju uini verovatnom.
Odnosno, ako pretpostavimo na zakon unutarnje uzronosti, ostatak
matematike teorije bilijara moe se razviti pomou indukcije bez
ikakve dalje pretpostvake koja prethodi iskustvu.
Tokom navedene analize na zakon unutarnje uzronosti
proirio se tako, da ukljuuje i brzinu i poloaj, dodue, ne uvek, ali
u veini sluajeva. To znai da su sluajevi uzajamnog delovanja izuzetni.
Ipak, ovo je, moda, preterano. Postoji uvek jedno uzajamno delovanje izmeu bilijarskog stola i bilijarske lopte koje spreava da lopta
padne na pod. Ali poto je ovo konstantno, ono se moe zanemariti
u tom smislu, to moemo da iskaemo zakone kretanja lopte, a da
ne spomenemo sto, iako, da nema stola, ti zakoni ne bi vaili.
Ako se jedna lopta sudari sa drugom, ne moemo da iskaemo zakone
o kretanjima jedne, a da ne spomenemo drugu, koja je tako, u izvesnom
smislu, kauzalno vanija od stola. Sve ovo svodi se na sledee : U veini
sluajeva priblini zakoni koji upravljaju istorijom jedne stvari,
ne povlae za sobom spominjanje drugih stvari; sluajevi u kojima
ovo postaje nuno izuzetni su. Ali se ne pretpostavlja da unutarnji
zakoni daju neto vie od prve aproksimacije.
Treba smatrati da se unutarnji zakoni ne odnose samo na
poloaj i brzinu, ve i na druge stvari. Kada se jedan crveno usijani
ara izvue iz vatre, on se postepeno, a ne odjednom, hladi. Iako brzo,
zvuk zvona zamire postepeno. Vrlo iznenadne pojave, kao to je eksplo
zija ili bljesak munje, izuzetne su. Poto su izuzetne, one ne opovrgavaju
pretpostavku da je ma u kom datom sluaju iznenadna promena neverovatna. Dalje, ima vie izgleda da promena pravca promene bude
(manje ili vie) iznenadna, nego promena poloaja ili kvaliteta, to je
sluaj sudara bilijarskih lopti.
Ovo se moe lako dovesti u sklad s atomskom teorijom. I tako,
izgleda da jedan atom najvei deo vremena provodi u postojanom
stanju, tj. u onome u kome njegovom istorijom upravlja jedan unutarnji
zakon, ali pribliavanje jednog fotona, ili neutrona, ili elektrona moe
da dovede do jedne manje ili vie iznenadne promene. Ipak, ja ne e
lim da preuveliam ovu skladnost, niti da precenim njenu vanost.
Nai postulati bave se vie poecima nauke, nego njenim poznijim
rezultatima. Teorija sudara u dinamici, naprimer, veoma je stara i
koristila se prilino primitivnim shvatanjem materije. Uvek sam
465
naglaavao da nauka nuno poinje zakonima koji su samo prve aprok

simacije, i koji su samo primenljivi u veini sluajeva, ali koji su potpuno
istiniti sve dok se ne tvrdi da su oni neto vie od prvih aproksimacija.
Nai poetni postulati moraju da dele ovu osobinu aproksimativnosti
i verovatnoe. Oni moraju da iskazuju da e, u datim okolnostima,
ono to se javlja biti verovatno priblino takvo-i-takvo. To je dovoljno
za jedno oekivanje koje se moe opravdati, tj. koje ima prilino visok
stupanj unutarnje verodostojnosti. Kako nauka napreduje, njeni zakoni
stiu vii stupanj verovatnoe, a takoe i egzaktnosti. Jedan divljak
moe da kae: verovatno e sutra mesec biti pun. Jedan astronom
moe da kae: skoro je sigurno da e mesec biti pun sutra izmeu
6.38 i 6.39 asova G.M.T. Ali to je napredak u stupnju, a ne u vrsti.
I uvek poetne i pribline pretpostavke ostaju neophodne.
Treba primetiti da nisam uveo postulat koji kae da postoje
prirodni zakoni. Nisam to uinio stoga, to bi takav postulat, u ma
kojoj proverljivoj formi, bio ili laan ili tautologija. Ali pogledajmo,
ta bi jedan takav postulat mogao da bude.
U ma kojoj proverljivoj formi on bi morao da tvrdi da,
ako je dat izvestan broj posmatranja pogodne vrste, postoji jedna
formula koja se moe otkriti i iz koje se moe izvesti neto u pogledu
nekih drugih pojava. Treba primetiti da je broj posmatranja o kojima
se radi nuno konaan i da nijedno od tih posmatranja ne moe da bude
egzaktnije nego to to omoguava postojea tehnika merenja. Ali time
smo doli do jedne tekoe, analogne onoj koja se pojavila, kada smo
pokuavali da indukciju uzmemo kao jedan postulat. Tekoa je u
tome da, ako je dat ma koji konani skup posmatranja, postoji uvek
jedan beskonani broj formula koje su svima njima verifikovane. Pret
postavimo, naprimer, da smo svakog ponedeonika beleili poloaje
Marsa na nebu, a svakog utornika poloaje Jupitera, i tako ele nedelje.
Mogue je, uz malo domiljanja, konstatovati pomou Furijeovih
nizova izvestan broj formula koje se slau sa svim dosadanjim posmatranjima, ali ija e veina biti u budunosti lana. Stoga je tautologija
da postoje formule koje se slau sa ma kojim sluajno izabranim skupom
kvantitativnih posmatranja, ali je lano da jedna formula koja se slae
sa posmatranjima iz prolosti daje ikakvog osnova za predvianje
rezultata buduih posmatranja.
Uobiajeno je da se postulatu da postoje prirodni zakoni doda
eksplicitna ili preutna napomena da oni moraju da budu je d n o s ta v n i.
Ovo je i neodreeno i teleoloki. Nije jasno ta se podrazumeva pod
jednostavnou, i ne moe da bude nikakvih a p r io r i razloga da se
oekuje da zakoni budu jednostavni, izuzev blagonaklonosti Provi
enja prema ljudima od nauke. Pogreno bi bilo induktivno zaklju
ivati da su, poto su zakoni koje smo otkrili jednostavni, stoga, vero30 Ljudsko znanje
466
vatno i svi zakoni jednostavni, poto je oigledno da je jedan jedno

stavan zakon lake otkriti od jednog sloenog. Istina je da su neki
priblino istiniti zakoni veoma jednostavni i svaka teorija naunog
zakljuivanja mora da objasni ovu injenicu. Ali ja ne mislim da nju
treba objanjavati time to e se jednostavnost uzeti kao postulat.
Uzmimo jednu istoriski vanu ilustraciju, naime, zakon
slobodnog padanja. Galileo je pomou jednog malog broja prilino
grubih merenja naao da je put koji prelazi telo, koje pada vertikalno,
priblino srazmeran kvadratu vremena padanja drugim recima,
da je ubrzanje priblino konstantno. On je pretpostavio da bi, kada
ne bi bilo otpora vazduha, ubrzanje bilo savreno konstantno. Kada
je, neto kasnije, bila pronaena vazduna pumpa, izgledalo je da je
ova pretpostavka potvrena. Ali dalja posmatranja sugerirala su da
se ubrzanje menja u zavisnosti od geografske irine, kao i u zavisnosti
od visine. Tako se jednostavan zakon pokazao samo kao priblian.
Njutnova teorija gravitacije bila je jedan mnogo sloeniji zakon, a
Ajntajnova je, sa svoje strane, mnogo sloenija od Njutnove. Slian
postepeni gubitak jednostavnosti nalazimo u i storiji veine ranijih
naunih otkria.
Priroda i Prirodni zakoni skriveni su mrakom bili;
Bog ree: Nek bude Njutn i oni su se osvetlili.
Ne za dugo. Djavo, uzviknuvi: Ho!
Nek bude Ajntajn, povratio je status quo.
Ova oscilacija tipina je za istoriju nauke.

Kao drugu ilustraciju uzmimo put od posmatranja do Keplerovog prvog zakona, primenjenog na Veneru.
Gruba materija posmatranja je svetla taka na nebu koja je
stalno prisutna dok se posmatra u jasne veeri i koja se polako pri
bliava zapadnom horizontu. Verujemo da je ova taka pojava jedne
stvari, ali ona to ne mora da bude: odbijanje svetlosti reflektora
od nekog oblaka moe da bude veoma slino. Hipoteza da je to po
java jedne stvari osnaena je injenicom da se Venera u isto vreme
moe videti u mnogim zemljama. Ovoj stvari dajemo ime Veernjaa.
Nalazimo da postoji i jedna jutarnja zvezda kojoj dajemo ime Danica.
Najzad, jednom ingenioznom hipotezom Veernjaa i Danica identifikuju se; jedna zvezda, ije su one pojave, naziva se Venera. Pret
postavlja se da ova zvezda postoji u sva vremena, a ne samo kada je
vidljiva.
Sledei korak jeste pokuaj da se nau zakoni koji odreuju
poloaj Venere na nebeskoj sferi u razna vremena. U prvoj aproksi
maciji, Venera se dnevno obre sa zvezdama nekretnicama. Da bismo
otili dalje, pridajemo Veneri uglovne koordinate 6 i Si, odreene
467
odnosom prema zvezdama nekretnicama. Kada je ovo uinjeno, pro

men 0 i 0 postaju spore, i, ako su data dva vremenski bliska posmatranja, meu-vrednosti 0 i 0 mogu se grubo odrediti interpolacijom.
Promene 0 i 0 priblino su pravilne, ali su njihovi zakoni veoma sloeni.
Sve do sada bili smo zadovoljni hipotezom da se sva nebeska
tela nalaze na nebeskoj sferi, podjednako udaljena od zemlje. Ali po
mraenja, zaklanjanja i prelazi preko sunevog kotura naveli su nas
da napustimo ovu hipotezu. Kao sledee, pretpostavljamo da zvezde
nekretnice i mnoge planete imaju svaka svoju sopstvenu sferu, i da
se svaka dri na konstantnoj udaljenosti od zemlje. Ali je i ova hipo
teza morala biti naputena.
Tako dolazimo do sledee formulacije problema: Poloaj
svakog nebeskog tela odreen je trima koordinatama r, 0, 0, od kojih
su 0 i 0 dati u posmatranju, ali je r, udaljenost od zemlje, zakljueno.
Pretpostavlja se da r, kao i 0 i 0, moe da se menja sa vremenom.
Poto r nije dato u posmatranju, slobodni smo da izmislimo neku
pogodnu formulu. Izvesna posmatranja, naroito, pomraenja, zakla
njanja i prelazaka preko sunevog kotura, veoma ubedljivo pokazuju
da je Venera uvek udaljenija od meseca i da je ponekad udaljenija, a
ponekad blia od sunca. Problem planetarne teorije jeste da nae
formulu za promene r koja e biti (a ) u skladu sa tim posmatranjima,
Cb) to je mogue jednostavnija. I u pogledu () i u pogledu (b ) epicikli
su bili inferiorniji od Keplerovog reenja. Kopernik je zadovoljio (b ),
ali nije zadovoljio (a ). Poto (a ) mora uvek da pretegne nad (6), Kepler
je pretegnuo.
U ovome postoji nekoliko vanih koraka koje logika ne ini
nunim.
1. : Pretpostavlja se da nae vizuelne senzacije imaju spoljanje uzroke.
2 . : Pretpostavlja se da ti uzroci traju i kada ne prouzrokuju
vizuelne senzacije.
(Davanje imena Venera sadri u sebi ova dva koraka).
3. : Koordinata r potpuno je izvan svakog posmatranja.
Svaki mogui sistem pretpostavljenih vrednosti r slae se sa posmatranim injenicama, sem ako r nije veoma malo.
4. : Od onih formula za r koje su u skladu sa posmatranjem,
Keplerova je n a jje d n o sta v n ija . To je njena je d in a prednost.
Treba primetiti da indukcija na b u d u n o st ne zauzima u ovom
procesu naroito mesto. Ono to je osnovno, jeste zakljuivanje na
n e p o s m a tra n a vremena. To se podrazumeva u zdravorazumskoj pret
postavci kvazi-permanentnih predmeta i, stoga, i u imenu Venera.
Pogreno je rei dosad je bilo primeeno da se Venera kree u elipsi,
:o*
468
stoga, indukcijom zakljuujemo da e ona nastaviti da se tako kree.

Tako neto dosad nije bilo primeeno. Posmatranja su u skladu sa
Keplerom, ali isto tako i sa jednim beskonanim brojem drugih hipoteza.
U navedenim zakljuivanjima matematika verovatnoa ne
igra nikakvu ulogu.
Hipoteza da su nebeska tela postojane stvari nije logiki
nuna. Heraklit je rekao sunce je svakog dana novo i, verovatno, je
imao naunih osnova za ovo shvatanje, poto je bilo teko zamisliti
kako sunce u toku noi moe da se probije ispod zemlje, sa zapada
na istok. Hipoteza, sadrana u Keplerovom zakonu, nije d o k a z a n a
posmatranjem; ono to posmatranje dokazuje jeste da su injenice u
s k la d u sa tom hipotezom. Ona se moe nazvati hipotezom potpunog
realizma. Na drugom kraju nalazi se hipoteza potpunog fenomenalizma, po kojoj svetle take postoje kada su posmatrane, ali ne inae.
Izmeu ovih dveju, postoji jedan beskonaan broj drugih hipoteza,
napr. da je Venera realna, ali da Mars nije, ili da je Venera realna
ponedeonikom, sredom i petkom, ali da utornikom, etvrtkom i subo
tom nije. Obe krajnje i sve meu-hipoteze u skladu su sa posmatranim
injenicama; ako biramo jednu od njih, osnova naeg izbora ne nalazi
se samo u posmatranju.
Izgleda da je zakljuak, kome ova poneto razvuena disku
sija vodi, taj da je osnovni postulat, postulat kauzalnih nizova. Ovaj
postulat omoguava nam da, sa ma kog datog dogaaja, zakljuimo
n e to (ma da ne mnogo) u pogledu onoga to je, u svim susednim vre
menima i nekim susednim mestima, verovatno. Sve dok se jedan kau
zalni niz ne ispreplie sa jednim drugim, dosta stvari se moe zaklju
iti, ali kada postoji preplitanje (tj. uzajamno delovanje) sam postulat
dozvoljava nam mnogo ogranienije zakljuivanje. Ipak, kada je kvan
titativno merenje mogue, broj merljivo razliitih mogunosti, posle
jednog uzajamnog delovanja, konaan je, i, stoga, posmatranje plus
indukcija moe da jedan opti zakon uini veoma verovatnim. Izgleda
da se na ovaj nain, korak po korak, naune generalizacije mogu
opravdati.
V III
GLAVA
ANALOGIJA
Postulati koje smo dosad razmatrali bili su oni koji su neop
hodni za znanje o fizikom svetu. Govorei uopte, oni su nas naveli
da prihvatimo izvestan stupanj znanja u pogledu prostorno-vremenske
strukture fizikog sveta, ali nam nisu rekli nita o njegovom kvalita
tivnom karakteru. Ali kada se radi o drugim ljudskim biima, oseamo
da znamo vie od ovoga; ubeeni smo da drugi ljudi imaju misli i oseanja koja su kvalitativno prilino slina naim. Mi se ne zadovolja
vamo time da mislimo kako znamo samo prostorno-vremensku struk
turu duhova naih prijatelja ili njihovu sposobnost da zanu kauzalne
nizove koji se zavravaju u naim sopstvenim senzacijama. Jedan filo
zof moe da se pretvara da zna samo to, ali pustimo ga da se posvaa
sa svojom enom i videemo daje on ne smatra kao jedno isto prostornovremensko zdanje, ije su mu logike osobine poznate, ali ne i njegov
unutarnji karakter. Stoga, imamo prava da zakljuimo da je ovaj skep
ticizam profesionalan, nego iskren.
Problem koji nas zanima sastoji se u ovome. U nama samima
mi posmatramo pojave, kao to su seanje, rasuivanje, oseanje bola
i oseanje zadovoljstva. Mi mislimo da drvlje i kamenje nema ova
iskustva, ali da ih drugi ljudi imaju. Veina od nas ne sumnja u to da
vie ivotinje oseaju zadovoljstvo i bol, ma da me je jedan ribar jednom
uveravao kako ribe nemaju ni razuma ni oseanja. Nisam uspeo da
pronaem kako je on stekao ovo znanje. Veina ljudi ne bi se sloila
sa njim, ali bi sumnjala daje to sluaj sa ostrigama i morskim zvezdama.
Bilo kako bilo, u pogledu ovoga zdrav razum to vie silazi u ivotinjsko carstvo, tim vie sumnja, ali nema nikakvih sumnji u pogledu
ljudskih bia.
Jasno je da uverenje u duhove drugih ljudi zahteva neki postu
lat koji nije potreban u fizici, poto se fizika moe zadovoljiti znanjem
o strukturi. Sada bih eleo da pokaem ta bi taj postulat mogao da bude.
Jasno je da moramo da se pozovemo na neto to se neodre
eno moe nazvati analogija. Ponaanje drugih ljudi u mnogo emu
470
je analogno naem sopstvenom ponaanju, i mi pretpostavljamo da ono

mora da ima analogne uzroke. Ono to ljudi govore, jeste ono to
bismo mi govorili, kada bismo imali izvesne misli, i tako mi zaklju
ujemo da oni verovatno imaju te misli. Oni nam daju imformacije koje
ponekad moemo kasnije da verifikujemo. Oni se ponaaju onako
kako se mi ponaamo kada smo zadovoljni (ili nezadovoljni), u okol
nostima u kojima bismo bili zadovoljni (ili nezadovoljni). Sa nekim
prijateljem moemo da prepriavamo dogaaj koji smo obojica videli,
i da naemo da se njegova seapja poklapaju sa naim; ovo je naroito
ubedljivo kada se on sea neega to smo mi ve zaboravili, ali nas
on na to potsea. Ili: postavili ste svome deaku jedan aritmetiki
zadatak i on vam, sav srean, donosi tano reenje; to vas uverava
da je on sposoban za aritmetiko miljenje. Ukratko, postoji mnogo
naina na koje se moje reakcije razlikuju od reakcija mrtve materije,
a u svemu tome drugi ljudi su slini meni. Poto je meni jasno da kau
zalni zakoni koji upravljaju mojim ponaanjem imaju veze sa mislima,
prirodno je da zakljuim da isto vai i za analogno ponaanje mojih
prijatelja.
Zakljuivanje koje nas sada zanima nije samo ono koje nas
izvodi iz solipsizma, tvrdei da senzacije imaju uzroke o kojima n e to
moe da se zna. Tu vrstu zakljuivanja, koja je dovoljna za fiziku,
ve smo razmatrali. Sada nas zanima jedna mnogo specifinija vrsta
zakljuivanja, ona koja je sadrana u naem znanju o mislima i oseanjima drugih pod pretpostavkom da imamo takvo znanje. Razume
se, oigledno je, da je takvo znanje manje ili vie sumnjivo. Ne radi
se samo o optem argumentu da, moda, sanjamo ; ve postoji i mogu
nost ingenioznih automata. Postoje maine za raunanje koje sabiraju daleko bolje od naih sinova koji idu u kolu; postoje gramo
fonske ploe koje nepogreivo pamte ta je Taj-i-Taj rekao u toj-i-toj
prilici; postoje ljudi u bioskopu koji., iako su kopije stvarnih ljudi,
sami nisu ivi. Teoriski, nema granica u onome to ingenioznost moe
da postigne u proizvoenju iluzije ivota tamo gde, ustvari, nema ivota.
Ali, rei ete, u svim ovim sluajevima misli ljudskih bia
bile su te koje su proizvele ingeniozni mehanizam. Da, ali kako vi
to znate? I kako znate da gramofon n e misli?
Na prvom mestu, postoji razlika u kauzalnim zakonima
ponaanja koje se moe posmatrati. Ako kaem jednom studentu
napiite mi jedan sastav o Dekartovim razlozima za verovanje u
postojanje materije, ja u, ako je on vredan, prouzrokovati jednu
reakciju. Moe se konstruisati jedna gramofonska ploa koja bi govala na ovaj stimulus, moda, bolje nego student; ali ona ne bi bila u
stanju da mi ita kae o nekom drugom filozofu, ak i kad bih joj
zapretio da joj neu dati diplomu. Jedna od najznaajnijih osobenosti
471
ljudskog ponaanja jeste promena reakcije na jedan dati stimulus.

Jedan ingeniozni ovek moe da konstruie automat koji e se uvek
smejati njegovim vicevima, ma koliko ih esto sluao; ali ljudsko bie,
poto se nekoliko puta nasmejalo, zevnue i re' slatko sam se smejao
kada sam prvi put uo taj vic.
Ali razlike u ponaanju ive i mrtve materije, koje se mo
gu posmatrati, nisu dovoljne da dokau da postoje misli po
vezane sa ivim telima koja nisu moje sopstveno telo. Teoriski je verovatno mogue da se ponaanje ivih tela objasni isto fizikim kauzalnim
zakonima i verovatno je nemogue da se materijalizam odbaci samo
spoljanjim posmatranjem. Ako treba da verujemo da postoje misli
i oseanja koja nisu naa sopstvena, to mora da bude zbog nekog
zakljuivanja u kome su nae sopstvene misli i oseanja relevantni,
i takvo zakljuivanje mora da izie izvan granica onoga to je potrebno
u fizici.
Razume se, ja ne diskutujem istoriju uverenja u duhove drugih
ljudi. Mi smo ve verovali u njih kada smo prvi put poeli da razmi
ljamo; pomisao da Majka moe da bude ljutita ili zadovoljna, javlja
se ve u ranom detinjstvu. Ono to diskutujem jeste mogunost jednog
postulata koji e uspostaviti jednu racionalnu vezu izmeu tog uverenja
i podataka, napr. izmeu uverenja Majka je ljutita i vike koju ujemo.
Apstraktna shema izgleda da je ovakva. Na osnovu posmatranja nas samih, mi znamo jedan kauzalni zakon oblika A uzrokuje Bi
gde je A jedna misao, a B jedna fizika pojava. Ponekad posmatramo
jedno B, a da ne moemo da posmatramo nijedno A; tada zakljuu
jemo o jednom A koje nije dato u posmatranju. Naprimer: znam, da
kada kaem edan sam, to obino kaem zbog toga to sam edan,
i, stoga, kada ujem reenicu edan sam, u vreme kada nisam edan,
pretpostavljam da je neko drugi edan. Spremniji sam da ovo pretpo
stavim, ako pred sobom ugledam jedno skljokano telo koje kae dva
deset milja peaio sam po ovoj vruini bez kapi vode za pie. Oevidno
je da je moje poverenje u zakljuivanje poveano, ako je poveana
sloenost podatka, i ako je poveana izvesnost kauzalnog zakona,
izvedenog iz subjektivnog posmatranja, pod pretpostavkom daje kauzal
ni zakon takav da objanjava sloenosti podatka.
Jasno je da vrsta zakljuivanja koju smo razmatrali nije
valjana, ukoliko se sumnja na mnotvo uzroka. Pretpostavlja se da
znamo A uzrokuje B, i da znamo da se B pojavilo; ako ovo treba.da
opravda nae zakljuivanje o A, moramo da znamo da s a m o A uzrokuje
B. Ili, ako se zadovoljavamo time da zakljuimo da je A verovatno,
dovoljno nam je da znamo daje u veini sluajeva A ono koje uzrokuje B.
Ako ujete grmljavinu, a niste videli munju, s poverenjem zakljuujete
da je munja postojala, poto ste ubeeni da je tresak koji ste uli retko
472
prouzrokovan neim drugim osim munjom. Kao to pokazuje ovaj

primer, na princip ne koristi se samo u utvrivanju postojanja duhova
drugih ljudi, ve se, iako u manje konkretnoj formi, obino pretpostavlja
u fizici. Kaem u manje konkretnoj formi, poto je munja koju ni
smo videli samo apstraktno slina vienoj munji, dok pretpostavljamo
da slinost duhova drugih ljudi i naeg sopstvenog duha nije ni u kom
sluaju samo apstraktna.
Sloenost u posmatranom ponaanju jedne druge linosti,
kada se ono moe objasniti jednim jednostavnim uzrokom, kao to je
e, poveava verovatnou zakljuivanja tim to smanjuje verovatnou postojanja nekog drugog uzroka. Mislim, da bi u idealno pogodnim
okolnostima argumenat bio formalno ovakav:
Na osnovu subjektivnog posmatranja, ja znam da A, koje je
jedna misao ili oseanje, uzrokuje B, koje je jedna telesna radnja, napr.
jedan iskaz. Takoe znam da je, kadgod je B jedna radnja mog sopstve
nog tela, A njegov uzrok. Sada posmatram jednu radnju vrste B u telu
koje nije moje sopstveno, a ja sam nemam misli ili oseanja vrste A.
Ali na osnovu samoposmatranja, ja jo uvek verujem da samo A moe
da uzrokuje B; stoga, zakljuujem daje postojalo jedno A koje je uzro
kovalo B, iako to nije bilo jedno A koje sam ja mogao da posmatram.
Na osnovu toga, ja zakljuujem da su tela drugih ljudi povezana sa
njihovim duhovima koji su slini mome u istoj meri u kojoj je njihovo
telesno ponaanje nalik na moje sopstveno.
U praksi se egzaktnost i izvesnost ovog iskaza moe sma
njiti. Mi ne moemo da budemo sigurni da je u naem subjektivnom
iskustvu A jedini uzrok B. I ak daje A jedini uzrok B u naem iskustvu,
kako moemo da znamo da to vai i izvan naeg iskustva? Nije neophodno
da to znamo kao izvesno; dovoljno je da je to veoma verovatno. U
ovakvim sluajevima pretpostavka verovatnoe je na postulat. Stoga
se postulat moe iskazati na sledei nain:
A k o , k a d g o d m o e m o d a p o s m a tr a m o d a su A i B p r is u tn i ili
o ts u tn i , n a e m o d a s v a k i s lu a j B im a je d n o A k a o s v o j k a u z a ln i a n te c e
d e n t , ta d a j e v ero v a tn o d a vein a B im a A k a o k a u z a ln e a n te c e d e n te ,
a k i u slu a je v im a g d e n a m p o s m a tr a n je n e o m o g u a v a
d a li j e A p r isu tn o ili ne.
da znam o
Ako se ovaj postulat prihvati, on opravdava zakljuivanje

o duhovima drugih ljudi, kao i mnoga druga nesvesna zakljuivanja
zdravog razuma.
IX
GLAVA
PREGLED POSTULATA
Kao rezultat diskusije u prethodnim poglavljima ovog del
knjige, mislim da se broj postulata koji su potrebni da bi se nauni
metod uinio valjanim, moe svesti na pet. Veoma je verovatno da se
on moe i dalje svoditi, ali ja nisam uspeo da to uinim. Pet postulata
do kojih su nas dovele prethodne analize, mogu se nazvati:
I. Postulat kvazi-permanencije.
II. Postulat o odvojivim kauzalnim nizovima.
. Postulat prostomo-vremenskog kontinuiteta u kauzal
nim nizovima.
IV. Postulat zajednikog kauzalnog porekla slinih struktura
rasporeenih oko jednog sredita, ili, prostije, strukturalni
postulat.
V. Postulat analogije.
Svaki od ovih postulata tvrdi da se neto dogaa esto, ali
ne nuno i uvek; u jednom pojedinanom sluaju, dakle, svaki od njih
opravdava jedno racionalno oekivanje koje ne dostie izvesnost.
Svaki od njih ima jedan objektivni i jedan subjektivni vid : objektivno,
on tvrdi da se neto dogaa u veini sluajeva jedne odreene vrste;
subjektivno, on tvrdi da pod izvesnim okolnostima jedno oekivanje
koje u manjem ili veem stepenu ne dostie izvesnost, ima racionalnu
verodostojnost. Svi postulati zajedno treba da prue prethodne verovatnoe koje su potrebne da bi se opravdala indukcija.
I. POSTULAT KVAZI-PERMANENCIJE.
Osnovna namena ovog postulata jeste da zameni zdravorazumske pojmove stvari i linosti, na nain koji nee podrazumevati pojam supstance. Postulat se moe iskazati na sledei nain:
474
A k o j e d a t je d a n d o g a a j A , v e o m a e s to s e d o g a a d a , u m a
k o m su se d n o m v re m e n u , n a n e k o m s u se d n o m m e stu p o s to ji je d a n d o g a a j
veo m a sli a n A .
Jedna stvar je niz takvih dogaaja. Zbog toga to su takvi

nizovi dogaaja zajedniki, stvar je jedan praktino pogodan pojam.
Treba primetiti da u jednom nizu dogaaja, za koji bi zdrav razum
smatrao da pripadaju jednoj stvari, slinost treba da postoji samo
izmeu dogaaja koji nisu i suvie razdvojeni u prostor-vremenu.
Izmeu jednog embriona od tri meseca i odraslog oveka nema mnogo
slinosti, ali su oni povezani postupnim prelazima, i, stoga, se prihvataju
kao stupnjevi u razvitku jedne stvari.
esto e se dogoditi u sluaju jedne kapi vode u moru,
naprimer da, u jednom datom susednom vremenu postoji mnogo
susednih dogaaja slinih A. Postupno, moemo da sa jedne kapi
vode u moru preemo na ma koju drugu. Na postulat ne potvruje
niti odrie mnotvo takvih dogaaja slinih A u jednom datom vre
menu ; on se zadovoljava da tvrdi da verovatno postoji bar jedan takav
dogaaj. Na sledei postulat, postulat kauzalnih nizova, omogui e
nam da kaemo da, kada u jednom datom vremenu postoji mnogo
takvih dogaaja, obino postoji jedan koji je naroito povezan sa A,
tako da moemo da smatramo da je samo on deo istorije stvari kojoj
A pripada. Ovo je bitno, ako treba da budemo u mogunosti da kaemo
da je jedna, a ne neka druga, kap vode u moru u jednom vremenu
ista kao i izvesna kap u drugom vremenu. Na sadanji postulat
nije dovoljan da nam omogui da ovo kaemo, ali nam prua jedan
deo onoga to je za to potrebno.
Na postulat ima jedan subjektivni i jedan objektivni vid.
Pretpostavimo da ste gledali u sunce, i da ste onda zatvorili oi. Vae
subjektivno stanje brzo se menja, ali ne i diskontinuirano; ono prolazi
kroz stupnjeve propratne senzacije, neposrednog seanja, i pravog
seanja koje postepeno bledi. Verujemo da sunce ne prolazi kroz analogne
promene; njegove promene su, verujemo, postupne, ali sasvim raz
liite vrste. Fiziki psiholoki kontinuitet kretanja i seanja koje
bledi, naprimer, imaju razliite zakone, ali oba potvruju na postulat.
II. POSTULAT ODVOJIVIH KAUZALNIH NIZOVA
Ovaj postulat ima mnoge primene, ali je moda, najvanija
od njih u vezi sa percepcijom, naprimer, kada mnogostrukost naih
vizuelnih senzacija, koje imamo dok gledamo nono nebo, pripisu
jemo mnogostrukosti zvezda kao njihovom uzroku. Postulat se moe
iskazati na sledei nain:
475
e s to j e m o g u e d a s e o b r a zu je je d a n ta k a v n iz d o g a a ja d a s e
i z je d n o g ili d v a lan a n iz a n e to m o e z a k lju iti o s vim o s ta lim la n o vim a .
Najoigledniji primer je kretanje, naroito neometano kre

tanje kojim se, naprimer, kreu fotoni u meuzvezdanom prostoru.
Ali ak i u sluaju ometanog kretanja, sve dok se pojave mogu inter
pretirati kao jedna stvar, koja menja svoj poloaj, postoji jedan
unutarnji kauzalni zakon, iako nam on kazuje manje od onoga to
bi nam kazivao da je kretanje neometano. Naprimer, moemo da pre
poznamo jednu bilijarsku loptu tokom ele partije bilijara; njeno kre
tanje je kontinuirano, i promene njenog izgleda veoma su male. Jednu
bilijarsku loptu prepoznajemo pomou zakona promene koji su unu
tarnji, u tom smislu da nije potrebno da uzimamo u obzir efekte drugih
stvari na tu loptu.
Niz dogaaja, povezanih jedan sa drugim, na nain koji sam
naveo u postulatu, pretstavlja ono to nazivam jednim kauzalnim
nizom. Ono to omoguava zakljuivanje jeste jedan kauzalni 2akon.
Primer za ovo je prvi zakon kretanja, pod pretpostavkom da smo mu
dali empiriski sadraj time to kaemo da u prirodi postoje mnoga
kretanja na koja, u prvoj aproksimaciji, ne utiu spoljanje sile. Takvo
je kretanje svetlosnih zrakova.
Ipak, na postulat je sadran u samom pojmu kretanje.
Ovaj pojam zahteva da neto ouva svoj identitet, dok menja svoj
poloaj. Kada se oslobodimo supstance, to neto morae da bude
jedan niz dogaaja, i taj niz mora da ima neku karakteristiku koja e
olakati njegovu zdravorazumsku interpretaciju, kao jedne stvari,
koja menja svoja stanja. Predlaem da ta karakteristika bude jedan
unutarnji kauzalni zakon, tj. zakon koji nam omoguava da kaemo
neto o neposmatranim lanovima niza, a da nita drugo u svetu ne
moramo da uzmemo u obzir.
Kao to smo videli, kada dva kauzalna niza deluju jedan na
drugi, naprimer, u sudaru dve bilijarske lopte, nije nam potreban nijedan
nov postulat, ve moemo da se zadovoljimo posmatranjem i indukcijom.
Svi nai postulati, sa deliminim izuzetkom prvog, sadre
u sebi pojam uzrok. Ne mogu da prihvatim gledite da je uzronost
samo jedno nepromenljivo sledovanje. Ovo shvatanje ne moe se za
stupati, ako mu se ne doda (to se nikada ne ini) da uzrok ne srne
biti suvie usko definisan. Jedan iskaz oblika A je nepromenljivo
praeno B trai da A i B budu opti izrazi, kao munja i grm
ljavina. Ali moguno je umnoiti opte izraze primenljive na jedan
dati dogaaj, ili ih definisati sa kvantitativnom preciznou, sve dok
A i B ne postanu deskripcije, primenljive samo na jedan dogaaj
u istoriji sveta. U tom sluaju, ako je A ranije, A je nepromenljivo
praeno B, ali mi ne moemo uopte da smatramo da je A uzrok
476
B. Mi mislimo da je A uzrok B samo ako postoje mnogi sluajevi

u kojima je ono praeno B. Ustvari, mislim, da se ovi sluajevi smatraju
kao dokaz da se radi o neem to je vise od sledovanja, iako ne uopte
uzev kao konani dokaz.
Rekao bih da izmeu ma koja dva dogaaja, koji pripadaju
jednom kauzalnom nizu, postoji jedna relacija, koja se moe nazvati
uzrok-i-efekat. Ali ako je nazovemo tako, moramo da dodamo da
uzrok ne odreuje p o tp u n o efekat, ak ni u najpovoljnijim sluajevima.
Postoji uvek n e k i uticaj okoline na kauzalni niz koji je, ma da u neto
razliitom smislu, takoe kauzalan. Jedan foton u meuzvezdanom
prostoru skrenut je neznatno gravitacijom sa svoje pravoliniske staze,
a uopte, efekat okoline daleko je vei nego u ovom sluaju. Ono to
na postulat tvrdi, moe se iskazati na sledei nain: Jedan dati dogaaj
veoma esto pripada jednom nizu dogaaja (koji mogu da traju jedan
deo sekunde, ili milion godina), koji sadri u sebi jedan priblian zakon
postojanosti ili promene. Foton zadrava pravac i brzinu kretanja,
bilijarska lopta zadrava oblik i boju, zametak se razvija u ivotinju
odgovarajue vrste, i tako dalje. U svim ovim sluajevima u nizu doga
aja koji sainjavaju jedan kauzalni niz, postoji prostorno-vremenski
kontinuitet; ali to nas dovodi do naeg treeg postulata.
III. POSTULAT PROSTORNO-VREMENSKOG KONTI
NUITETA
Ovaj postulat treba da porekne delovanje na daljinu. Kada
postoji kauzalna veza izmeu dva dogaaja koji se dodiruju, ovaj
postulat tvrdi da u kauzalnom nizu moraju da postoje meu-lanovi
koji su svi meusobno kontiguentni, ili (drugim recima) da postoji
proces koji je kontinuiran u matematikom smislu. Kada izvestan
broj ljudi slua istog govornika, izgleda oigledno da postoji kauzalna
veza izmeu onoga to razliiti sluaoci uju, i isto je tako oigledno,
poto su oni razdvojeni u prostoru, da mora da postoji jedan kauzalni
proces u oblastima izmeu njih, onakav kakvim se smatraju zvuni
talasi. Kada jednu istu linost vidite u raznim prilikama, ne sumnjate
da je ona imala jedno kontinuirano postojanje u vreme kada je
niste videli.
Ovaj postulat pretpostavlja kauzalne nizove i moe se samo
na njih primeniti. Ako poznajete dva blizanca A i B, koje ne moete
da razlikujete, i u jednoj prilici vidite jednog, a u drugoj drugog, ne
moete da pretpostavite da su ove dve pojave povezane jednim konti
nuiranim nizom, sve dok se niste uverili da se u oba sluaja radilo o
istom blizancu.
477
Ovaj postulat nije namenjen dokazivanju jedne kauzalne

veze, ve slui kao osnova za zakljuivanje u sluajevima, u kojima se
smatra da je kauzalna veza ve uspostavljena. On nam dozvoljava da
verujemo kako fiziki predmeti postoje i kada ih ne opaamo a da oni
koji percipiraju, nalazei se u istom susedstvu, imaju kauzalno po
vezane percepcije (iako one nisu prouzrokovane jedna drugom) zbog
kontinuiranih procesa u prostoru izmeu njih. Ovaj postulat ima svoje
primene i u psihologiji. Naprimer, moemo da se seamo jednog do
gaaja u raznim prilikama, a da u meuvremenu nema nieg to bi se
moglo posmatrati i to pripada istom kauzalnom nizu kome pripa
daju i seanja. Ali mi pretpostavljamo da ima n e eg a (u mozgu?) to
postoji u tom meuvremenu i ini kauzalni niz kontinuiranim.
Veliki broj naih zakljuivanja na neposmatrane pojave,
u nauci i u zdravom razumu, zavise od ovog postulata.
IV. STRUKTURALNI POSTULAT
U ovom postulatu radi se o izvesnim okolnostima, u kojima
je zakljuivanje na jednu verovatnu kauzalnu vezu opravdano. To
su sluajevi, u kojima je jedan broj pojava sline strukture rasporeen
oko jednog sredita. Fraza rasporeen oko jednog sredita namemo
je neodreena, ali u izvesnim sluajevima ona moe da ima precizno
znaenje. Pretpostavimo da jedan izvestan broj ljudi istovremeno vidi,
i da jedan izvestni broj kamera istovremeno fotografie jedan dati
predmet. Vizuelni percepti i fotografije mogu se rasporediti pomou
zakona perspektive, i poloaj vienog i fotografisanog predmeta moe
se odrediti pomou istih zakona. U ovom sluaju smisao, u kome su
percepti i fotografije rasporeene oko jednog sredita, moe se pre
cizno definisati. Podjednako precizna definicija postoji i u sluaju
kada izvestan broj ljudi uje isti zvuk, ako postoji jedan taan metod
pomou koga se moe odrediti kada ga oni uju, poto je to vreme
srazmerno njihovoj udaljenosti od jedne izvesne take. U tom sluaju
taka u jednom datom vremenu je prostorno-vremensko sredite ili
izvor zvuka. Ali ja elim da frazu rasporeen oko jednog sredita
upotrebim i u sluajevima (kao to su mirisi), gde takva preciznost
nije mogua.
Jedan deo naeg trostrukog postulata, iskazanog u estom
poglavlju, bio je unet u na trei postulat, dok zasad jedan njegov deo
nije relevantan. Ostaje sledee:
K a d a j e iz v e s ta n b r o j s tr u k tu r a ln o slin ih k o m p le k s n ih d o g a
a ja ra sp o re e n o k o je d n o g s r e d i ta , u o b la s tim a k o je n isu s u v ie r a z m a k
n u te , o b i n o s e d o g a a d a s v i t i d o g a a ji p r ip a d a ju k a u z a ln im n iz o v im a
ije j e p o r e k lo je d a n d o g a a j is te s tr u k tu r e k o ji s e n a la z i u s re d i tu .
478
Kaemo da se to obino dogaa i stoga je zakljuivanje

u jednom datom sluaju samo verovatno. Ali, verovatnoa se moe
poveati na razne naine. Ona je poveana, ako je struktura veoma
kompleksna (napr. jedna debela tampana knjiga). Ona je poveana,
ako postoje mnogi primerci te kompleksne strukture, napr. kada est
miliona ljudi slua govor pretsednika vlade. Ona je poveana pravilnou rasporeivanja oko sredita, naprimer, u sluaju kada mnogi
posmatrai uju jednu veoma jaku eksploziju, beleei vreme u kome
su je uli.
Izgleda da se navedeni postulat moe razloiti u nekoliko
jednostavnih postulata, i da e se tada navedeni naini poveavanja
verovatnoa moi demonstrirati. Ali, iako verujem da je to mogue,
ja nisam uspeo da to uinim.
Primena ovog postulata bila je izloena u estoj glavi.
V. POSTULAT ANALOGIJE
Postulat analogije moe se iskazati na sledei nain:
A k o su d a te d v e k la s e d o g a a ja A i B , i a k o j e d a to d a , k a d g o d
s e i A i B m o g u p o s m a tr a t i , im a r a z lo g a d a s e veru je d a A u z r o k u je B ,
ta d a j e , a k o j e u je d n o m d a to m slu a ju p o s m a tr a n o A , a li n e m a n a in a
d a se p o s m a tr a ja v lja li s e B ili n e, v er o v a tn o d a s e j a v lja B ; o v o v a i i
z a s lu a j k a d a j e p o s m a tr a n o B , d o k s e p r is u s tv o ili o ts u s tv o A n e m o e
p o s m a tr a ti.
Potrebno je, u vezi sa ovim postulatom, da se setimo onoga

to je bilo reeno o posmatranim negativinm injenicama u Devetoj
glavi Drugog del. Ako gledate kroz prozor, moete da posmatrate kako ne pada kia; to se razlikuje od sluaja u kome ne posmatrate
da pada kia, kada ste, naprimer, zatvorili oi. U ovom postulatu radi
se o drugoj, a ne o prvoj vrsti ne-posmatranja, i mora da postoji neki
razlog da se pretpostavi da e neposmatrana injenica, ako se pojavi,
biti ona koja se ne moe posmatrati. Pretpostavimo, naprimer, da jedan
pas tri za zecom, lajui, i da se u jednom trenutku nae iza jednog
buna. bun objanjava zato vi ne vidite psa i doputa vam da zaklju
ite da je lave, koji jo uvek ujete, jo uvek povezan sa onim to ste
maloas videli. Kada se pas pojavi iza buna, vi mislite da je vae
uverenje potvreno.
Sluaj ne-percipiranja duhova drugih ljudi analogniji je sluaju
psa iza buna, nego to se to obino misli. Mi ne vidimo jedan predmet,
ako je izmeu njega i nas postavljeno jedno neprozirno telo, tj. ako se
nijedan kauzalni niz ne protee od njega do naih oiju. Oseamo dodir
na nekom delu tela, zbog toga to kauzalni nizovi putuju du nerava
479
od dodirnutog mesta do mozga. Ako su nervi preseeni, ne oseamo

nita; efekat je savreno analogan efektu jednog neprozirnog tela u
sluaju vida. Kada je dodirnuto neije tue telo, mi ne oseamo nita,
poto nema nerava koji od tog tela putuju do naeg mozga. Moda e
vremenom fiziolozi biti u stanju da naprave nerve koji e povezivati
tela raznih ljudi ; prednost toga bie u tome to emo moi da oseamo
tuu zubobolju. Dok ne doe do toga, postoje razumljivi razlozi to
ne moemo da posmatramo telesne senzacije drugih ljudi. I stoga,
injenica to ih ne posmatramo nije razlog da pretpostavimo da se
one ne javljaju. Na postulat ispravno je primenljiv samo u sluajevima
u kojima postoje takvi razlozi za nemogunost posmatranja.
Uzmimo, kao ilustraciju naeg postulata, vezu izvesnih vrsti
vizuelnog izgleda sa oekivanjem tvrdoe. Postoji izvesna vrsta tak
tilnih senzacija koja nas navodi d telo koje dodirujemo nazivamo
tvrdo. Re tvrdo je jedna kauzalna re; ona oznaava onu osobinu
jednog predmeta zbog koje on uzrokuje izvesnu vrstu taktilne senzacije.
Nai raniji postulati omoguavaju nam da zakljuimo da takva osobina
postoji, i da je tela imaju kada uzrokuju odgovarajue senzacije. Ali
nam nai prethodni postulati ne omoguavaju da zakljuimo da tela
ponekad imaju tu osobinu i kada nisu dodirivana. Ali sada nalazimo
da je tvrdoa, kada je jedno telo i vieno i dodirivano, povezana sa
izvesnom vrstom vizuelnog izgleda, i na postulat doputa nam
da zakljuimo da je tvrdoa verovatno povezana sa tim vizuelnim
izgledom, ak i kada telo o kome se radi nije dodirivano.
Kao to izlazi iz ove diskusije, na postulat ima mnoge primene,
pored toga to nam doputa da zakljuujemo o mentalnim pojavama,
povezanim sa telima koja nisu naa.
Navedeni postulati verovatno nisu iskazani u svojoj logiki
najjednostavnijoj formi, i dalja e istraivanja, po svoj prilici, dokazati
da oni nisu svi nuni za nauno zakljuivanje. Ipak, ja se nadam i verujem da su oni dovoljni. Postoje izvesni epistemoloki problemi u
vezi sa ovim postulatima koje u razmatrati u sledeoj glavi;
ti problemi ne zavise od tane forme postulata i ostae isti, ak i da se
postulati u mnogome modificiraju.
U onoj formi, u kojoj sam ih iskazao, ovi postulati treba da
opravdaju prve korake ka nauci, i onoliko od zdravog razuma, koliko
se moe opravdati. Osnovni problem, kojim sam se bavio u ovom delu
knjige, bio je epistemoloki : ta se mora pretpostaviti da znamo, osim
pojedinanih posmatranih injenica, ako nauna zaklju'vanja treba
da budu valjana? Bavei se ovim problemom, ne moramo da ispitu
jemo nauku u njenom najrazvijenijem i tehnikom obliku, poto je
razvijena nauka izgraena na elementarnoj nauci, a elementarna nauka
na zdravom razumu. Nauka napreduje od generalizacija, koje su ne
480
odreene i koje mogu da imaju izuzetke, do generalizacija koje su pre
ciznije i imaju mali broj izuzetaka. Nepoduprta tela padaju jedna
je primitivna generalizacija; pesnik psalmi primetio je da su varnice
izuzetak, a danas bi mogao da im doda balone i aeroplane. Ali bez
ovog grubog i delimino neistinitog zakona nikada ne bismo doli
do zakona gravitacije. Premise teorije saznanja uvek se razlikuju od
premisa logike, a premise teorije saznanja su ono to sam pokuao da
otkrijem.
U kom smislu se moe rei da znamo navedene postulate
ili bilo ta drugo, ime bismo kasnije nali za shodno da ih zamenimo?
Mislim, samo u smislu koji uzima u obzir diskusiju o vrstama znanja
u prvoj glavi ovog del. Znanje optih veza meu injenicama
vie se razlikuje od znanja pojedinanih injenica, nego to se to obino
pretpostavlja. Znanje veza meu injenicama ima svoje bioloko poreklo
u ivotinjskim oekivanjima. Jedna ivotinja, koja ima iskustvo jednog
A, oekuje jedno B; kada se razvije u jednog primitivnog oveka od
nauke, ona sabira pojedinana oekivanja u iskaz A uzrokuje B.
Bioloki je probitano imati oekivanja koja e se obino verifikovati ;
stoga, ne treba da nas udi, ako se psiholoki zakoni, koji upravljaju
oekivanjima uglavnom slau sa objektivnim zakonima koji uprav
ljaju oekivanim pojavama.
Ovo se moe iskazati na sledei nain. Fiziki svet ima neto
to se moe nazvati navikama, tj. kauzalne zakone; ponaanje ivo
tinja ima navike, delom uroene, delom steene. Ono to zovem i
votinjskim zakljuivanjem raa steene navike, i javlja se kadgod
postoje podaci za jednu indukciju, ali ne u svim sluajevima, u kojima
postoje takvi podaci. Poto je svet onakav kakav jeste, izvesne vrste
indukcija opravdane su, dok druge nisu. Kada bi nae induktivne sklo
nosti bile savreno prilagoene naoj okolini, mi bismo vrili indukcije
samo onda kada su one opravdane. Ustvari, svi, izuzev ljudi od nauke,
isuvie su skloni indukciji, kada je jedno od obeleja u pitanju zanim
ljivo, a isuvie malo skloni indukciji, kada su oba obeleja teko primetna. Kada su oba obeleja zanimljiva, narodski duh ne moe da se
odupre porivu ka indukciji: komete pretskazuju smrt prineva, poto
su i one i prinevi vredni panje. Ali ak i u ivotinjskoj indukciji postoje
valjani elementi. Obino se moemo osloniti na zakljuivanje sa mirisa
na jestivnu vrednost hrane, i nijedna ivotinja ne vri nijednu od apsur
dnih indukcija koje logiar moe da izmisli, da bi pokazao kako indukcija
nije uvek valjana.
Poto je svet onakav kakav je, izvesne pojave su ponekad,
ustvari, dokazi za izvesne druge pojave; i poto su ivotinje prilago
ene svojoj okolini, takve pojave tee da izazovu oekivanje onih
drugih. Razmiljajui o tom procesu i istanavajui ga, dolazimo do
481
kanona induktivnog zakljuivanja. Ti kanoni su valjani, ako svet ima

izvesne karakteristike koje verujemo da ima. Zakljuivanja, izvrena
u skladu sa tim kanonima, potvruju sama sebe i nije otkriveno da
protivree iskustvu. tavie, oni nas navode da mislimo da emo verovatno imati mentalne navike, koje ovi kanoni u celini opravdavaju,
poto e takve mentalne navike biti bioloki probitane.
Stoga, smatram da se moe rei da znamo ono to je nuno
za nauno zakljuivanje, pod pretpostavkom da ono ispunjava sledee
uslove: (1) da je istinito, (2) da verujemo u njega, (3) da ne vodi do
zakljuaka koje iskustvo pobija, (4) da je logiki nuno, ako ikada
bilo koja pojava, ili skup pojava, treba da prui dokaze u prilog bilo
kojoj drugoj pojavi. Smatram da su ovi uslovi ispunjeni. Ako, pak,
nekome sada padne na um da zastupa solipsizam trenutka, sloiu se
sa tim da se on ne moe opovrgnuti, ali u biti duboko skeptian u
pogledu njegove iskrenosti.
31 Ljudsko znanje
GLAVA
GRANICE EMPIRIZMA
Empirizam se moe definisati kao tvrenje sva sintetika
znanja zasnovana su na iskustvu. elim da razmotrim ta ovaj iskaz
moe tano da znai, kao i to, da li je u potpunosti istinit, ili je istinit
samo uz izvesna ogranienja.
Da bi navedeno tvrenje postalo odreeno, moramo da
definiemo sintetiki, znanje, zasnovan i iskustvo. Sa izu
zetkom rei sintetiki, navedeni izrazi bili su manje ili vie definisani
u ranijim glavama, ali u ja sada ponoviti, ukratko i dogmatski,
zakljuke naih ranijih diskusija. to se tie rei sintetiki, teko je
dati preciznu definiciju, ali je u nau svrhu moemo definisati nega
tivno kao ma koji stav koji nije deo matematike ili deduktivne logike,
niti se moe dedukovati iz ma kog stava matematike ili deduktivne
logike. Tako, ovo iskljuuje ne samo 2 i 2 su 4 ve i dve jabuke i dve
jabuke su etiri jabuke. Ali ono ukljuuje u sebe ne samo sve iskaze
o pojedinanim injenicama, ve i sve generalizacije koje nisu logiki
nune, kao to je svi su ljudi smrtni ili svaki bakar provodi elek
tricitet.
Znanje je, kao to smo videli, izraz koji se ne moe preci
zirati. Svako znanje je u izvesnom stepenu sumnjivo, i mi ne moemo
da kaemo gde je granica preko koje ono prestaje da bude znanje,
kao to ne moemo ni da kaemo koliko dlaka na glavi treba ovek
da izgubi da bi bio elav. Kada je jedno uverenje izraeno recima,
moramo da shvatimo da su sve rei izvan logike i matematike neod
reene: postoje predmeti na koje se one sasvim sigurno odnose, i pred
meti na koje se one sasvim sigurno ne odnose, ali postoje (ili bar mogu
da postoje) i predmeti u pogledu kojih nismo sigurni odnose ili se te
rei na njih ili ne. Kada jedno uverenje nije izraeno recima, ve samo
pokazano ne-verbalnim ponaanjem, postoji mnogo vea neodree
nost, nego to je to obino sluaj kada je ono izraeno recima. Nije
sasvim jasno koje se ponaanje moe smatrati kao izraavanje uverenja:
idete li na stanicu da uhvatite voz, to jasno da izraava jedno uverenje;
483
kijanje jasno da ne izraava; ali ako podignete ruku da se odbranite
od udarca, to je jedan prelazni sluaj koji naginje ka da, a mirkanje
kada se neto pribliava oima takoe je jedan prelazan sluaj koji
naginje ka ne.
Ali ostavimo ovakve tekoe u definisanju reci znanje,
poto ima i drugih koje su u ovom kontekstu moda vanije.
Znanje je jedna pod-klasa istinitih uverenja. Videli smo
da nije lako dsfinisati uverenje, a istinito je jedan veoma teak
izraz. Ipak, neu ponavljati ono to je o tome izrazu bilo reeno u
Drugom delu, poto se ono stoje stvarno vano za nas sastoji u tome ta
treba dodati istini da bi jedno uverenje postalo znanje.
Svi se slau u tome da je sve, to je iz jednog komada znanja
izvedeno jednim demonstrativnim argumentom, takoe znanje. Ali
poto zakljuivanja poinju od premisa, tada, ako uopte treba da
postoji znanje, mora da postoji znanje koje nije izvedeno. A poto je
veina zakljuivanja ne-demonstrativna, moramo da razmotrimo kada je
zakljuak jednog takvog zakljuivanja jedan komad znanja, pod
pretpostavkom da znamo premise.
Ovo drugo pitanje ima ponekad jedan precizan odgovor.
Ako je dat jedan argument koji, iz poznatih premisa, daje zakljuku
verovatnou p , tada, ako premise obuhvataju sve poznate relevantne
dokaze, zakljuak ima stupanj verodostojnosti meren p , i moemo
da kaemo da imamo neizvesno znanje zakljuka, i ta neizvesnost
meri se sa 1 p . Poto je svako (ili bar vei deo) znanje sumnjivo,
mora se prihvatiti pojam neizvesno znanje.
Ali ovakva preciznost je retko mogua. Mi obino ne znamo
matematiku meru verovatnoe koju daje jedno ne-demonstrativno
zakljuivanje, i mi jedva da ikad znamo stupanj sumnjivosti naih
premisa. Ipak, ovo daje jednu vrstu ideala kome moemo da se prib
liimo procenjujui sumnjivost zakljuka jednog ne-demonstrativnog
argumenta. Apsolutni pojam znanje treba zameniti pojmom znanje
,sa stupnjem izvesnosti p , gde e p biti mereno matematikom verovatnoom kada se ona moe utvrditi.
Sada moramo da razmotrimo znanje premisa. One su, p r im a
f a c i e , trojake: (1) znanje pojedinanih injenica, (2) premise deduktivnog zakljuivanja, (3) premise ne-deduktivnog zakljuivanja. Ja u
zanemariti (2) koje je malo relevantno za nae probleme, i ne sadri
nijednu od tekoa koje nas u ovom istraivanju zanimaju. Ali i (1) i (3)
sadre sva osnovna pitanja kojima smo se bavili.
Da znanje pojedinanih injenica mora da zavisi od percep
cije, jedno je od najosnovnijih naela empirizma, i ja ne elim nimalo
da ga poriem. To naelo nisu pri hvatali oni filozofi koji su pri hvatali
31*
484
ontoloki argument, ili oni koji su smatrali da se sve karakteristike

stvorenog sveta mogu dedukovati iz Boje dobrote. Ipak, ovakva
gledita danas su retka. Veina filozofa se danas slae da je znanje
pojedinanih injenica mogue samo ako su te injenice percipirane
ili ako ih se seamo, ili ako su pomou jednog valjanog argumenta
izvedene iz onih koje su percipirane ili kojih se seamo. Ali, i kada se
ovo prihvati, ostaju mnoge tekoe. Percepcija je, kao to smo videli u Treem delu, neodreen i kolebljiv pojam. Nije lako definisati
odnos percepcije i seanja. A pitanje ta je to jedan valjan argument
povlai za sobom, ako je argument ne-demonstrativan, sve probleme
iz estog del. Ali no to razmotrimo argumente, zadrimo se na
ulozi koju percepcija i seanje igraju u nastajanju znanja.
Ako se zasada ograniimo na verbalno znanje, moemo da
razmatramo percepciju i seanje u odnosu na (a) razumevanje rei,
(b ) razumevanje reenica, (c ) znanje pojedninanih injenica. Ovde
se nalazimo u oblasti Lokove polemike protiv uroenih ideja i Hjumovog
principa nijedna ideja bez jedne prethodne impresije.
to se tie razumevanja rei moemo da se ograniimo na
one koje su definisane ostensivno. Ostensivna definicija sastoji se u
ponavljanoj upotrebi jedne rei od strane jedne linosti A u vreme
kada ono to re znai zauzima panju jedne druge linosti B. (Moemo
da uzmemo da je A roditelj, a B dete.) A mora da bude u mogunosti
da sa visokim stupnjem verovatnoe nasluuje ta je to na ta B obraa
panju. To je najlake u sluaju u kome je predmet percipiran javnim
ulima, kao to su vid i sluh. Neto je tee u stvarima kao to su zubo
bolja, bol u uhu, bol u stomaku, itd. Jo je tee u stvarima kao to su
misli, napr. seanja, tablica mnoenja, itd. Prema tome, deca ne
naue da govore o njima u isto vreme kada naue da govore o psima
i makama. Ali u svim takvim sluajevima percepcija predmeta, koji
je ono to jedna re znai, jo uvek je, u izvesnom smislu, neophodna
za razumevanje rei.
Poeljno je da ovde ponovimo neke teorije koje su bile izloene
u Drugom delu.
Postoji jedna razlika izmeu objekt-rei i sintaktikih
rei. Maka, pas, Staljin, Francuska su objekt-rei; ili,
nije, nego, ali su sintaktike rei. Jedna objekt-re moe da se
upotrebi kao uzvik, da bi se pokazalo prisustvo onoga to ona znai;
razume se, ovo je njena najprimitivnija upotreba. Jedna sintaktika re
se ne moe tako upotrebiti. Kada prelazite Kanal moete, kada se
prvi put pojavi Rt Grine, da uzviknete Francuska!, ali ne postoji
nijedna okolnost u kojoj biste mogli da uzviknete nego!
Sintaktike rei se mogu verbalno definisati samo pomou
drugih sintaktikih rei; stoga u svakom jeziku koji ima sintaksu,
485
moraju da postoje nedefinisane sintaktike reci. Postavlja se pitanje:

ta je proces ostensivne definicije, u sluaju jedne sintaktike rei?
Postoji li neki nain da se pokae na ono to ona znai, kao to se moe
pokazati jedan pas ili jedna maka?
Pogledajmo kako re nije ulazi u ivot deteta koje ui da
govori. Mislim da je ona izvedena iz rei ne koju dobar deo dece
naui veoma rano. Re ne treba da bude povezana sa oekivanjem
neprijatnih oseanja, tako da jedan inae privlaan in moe da postane
neprivlaan ako se ova re izgovori. Mislim da je nije samo ne
ogranieno na oblast uverenja. Je li ovo eer? Ne, to je so, i ako
njom pospete svoj komad torte osetiete neprijatan ukus. Postoje
ideje po kojima je probitano da se del, i one po kojima to nije. Re
nije znai, u poetku, nije probitano delati. Ili, jednostavnije,
da znai ovde zadovoljstvo, a ne znai ovde bol. (Zadovoljstvo
i bol mogu da potiu iz drutvenih sankcija koje roditelji ustanovljuju.)
I tako e nije biti, u poetku, jedan negativni imperativ primenjen
na uverenja.
Ali ovo jo uvek izgleda udaljeno od onoga to logiar podrazumeva pod nije. Moemo li da u deijem jezikom razvitku naemo
i stupnjeve koji vode ka tome?
Mislim da moemo rei da nije znai otprilike: Postupiete
ispravno ako odbacite uverenje d a . . . A odbacivanje znai, u
poetku, pokret averzije. Uverenje je jedan impuls ka jednoj akciji,
a re nije inhibira taj impuls.
emu ova udna teorija? Zbog toga to se svet moe opisati
i bez upotrebe rei nije. Ako ija sunce, iskaz ija sunce opisuje
jednu injenicu koja se dogaa nezavisno od iskaza. Ali ako sunce ne
ija, ne postoji jedna injenica s u n c e -n e -sija koju tvrdi istiniti iskaz
sunce ne ija. Jasno je da mogu da verujem, i istinito da verujem,
da sunce ne ija. Ali ako nije nije neophodno za potpuni opis sve
ta, mora daje mogue opisati ono to se dogaa kada verujem da sunce
ne ija, i bez rei nije*- Mislim da ja u tom sluaju inhibiram impulse
koji ili nastaju iz uverenja da sunce ija, ili ih ta uverenja sainjavaju.
Ovo stanje stvari takoe se naziva uverenjem, i kae se daje ono istinito
kada je uverenje da sunce ija lano. Jedno perceptivno uverenje
je istinito ako ima izvesne kauzalne antecedente, a lano ako ima druge
kauzalne antecedente; i istinito i lano su pozitivni predikati.
Tako je re nije eliminisana iz naeg osnovnog aparata.
Slian postupak moe se primeniti i na re ili.
* Bukvalan prevod bio bi sunce nije sijajue. Upotrebljavam re nije
i u prevodu, da bih je razdvojio od rei ne koja ima jedno drugo znaenje, kao
to pokazuje prethodna diskusija. Prim. prev.
486
Ima vie tekoa u pogledu reci svi i neki. Svaka od njih

moe se definisati pomou druge i negacije, poto je f ( x ) uvek negacija
ne-/(x) ponekad, a f { x ) ponekad je negacija ne-/(;c) uvek. Lako
je dokazati lanost /( ) uvek ili istinitost f { x ) ponekad, ali nije lako
pokazati kako moemo da dokaemo istinitost f ( x ) uvek ili lanost
f ( x ) ponekad. Ali, sada me ne zanima istinitost ili lanost takvih
stavova, ve to kako razumevamo rei svi i neki.
Uzmimo, recimo, stav neki psi ujedaju. Posmatrali ste ovog,
onog, ili nekog drugog psa kako ujeda; posmatrali ste i druge pse koji,
dokle ide vae iskustvo, nisu ujedali. Ako vam sada neko, u prisustvu
jednog psa, kae ovaj pas ujeda i vi mu poverujete, vi ete biti potstaknuti na izvesne akcije. Neke od tih akcija zavise od tog pojedinanog
psa koji je pred vama, neke ne. Moe se rei da oni postupci koji e se
javiti bilo o kom psu da se radi, sainjavaju uverenje neki psi ujedaju.
Uverenje nijedan pas ne ujeda bie odbacivanje ovog piethodnog
uverenja. Tako, uverenja, izraena recima svi i neki nemaju nijedan
sastavni deo, koji nije sadran u uverenjima, u ijim se verbalnim iz
razima ove rei ne javljaju.
Tako smo svrili sa razumevanjem logikih rei.
Ovu diskusiju renika moemo da samemo na sledei nain.
Neke rei oznaavaju predmete, druge izraavaju karakte
ristike naeg stava uverenja; one prve su predmet-rei, ove druge su
sintaktike rei. Jedna predmet-re postaje razumljiva bilo putem jedne
verbalne definicije, bilo putem jedne ostensivne definicije. Verbalne
definicije moraju, u poslednjoj analizi da se koriste samo recima koje
imaju ostensivnu definiciju. Ostensivna definicija sastoji se u uspostav
ljanju jedne asocijacije putem sluanja potpuno slinih zvukova, kadgod
je predmet koji treba definisati prisutan. Iz toga sledi da jedna osten
sivna definicija mora da se odnosi na jednu klasu slinih ulnih pojav
ljivanja; ovaj proces ne moe se primeniti ni na ta drugo. Jedna osten
sivna definicija nikada ne moe da se odnosi na neto to nije dato
iskustvom.
Prelazei sada na razumevanje reenica, jasno je da mora
biti mogue da se svaki iskaz koji moemo da razumemo izrazi recima
koje imaju ostensivne definicije, ili da bude izveden iz jednog iskaza
koji je pomou sintaktikih rei na ovaj nain izraen.
Posledice ovog principa nisu ipak tako dalekosene kao to
se ponekad misli. Ja nikada nisam video jednog krilatog konja, ali mogu
da razumom iskaz postoji krilati konj. Jer, ako je A jedan predmet
koji sam imenovao, mogu da razumem A je konj i A ima krila;
stoga, mogu da razumom A je krilati konj. Isti princip pokazuje
kako mogu da razumem svet je postojao pre no to sam bio roen,
487
jer ja mogu da razumem A je ranije od B i Bje jedan dogaaj u mom

ivotu; stoga, mogu da razumem ako je B jedan dogaaj u mom
ivotu, A je ranije od B, i mogu da razumem iskaz da je ovo istinito
o svakom B, a o nekim A; a ovo je iskaz svet je postojao pre no to
sam bio roen.
Jedino to se ovde moe staviti u pitanje jeste tvrenje da
mogu da razumem iskaz A je jedan dogaaj u mom ivotu. Postoje
razliiti naini da se definie moj ivot, i oni su svi podjednako pogo
dni za nau svrhu. Uzmimo sledei. Moj ivot sastoji se od svih
dogaaja koji su povezani sa o vim jednim konanim brojem veza seanja unazad ili unapred, tj. vezama seati se ili biti zapamen. Razne
druge mogunosti definicije uinie iskaz koji je u pitanju podjednako
razumljivim.
Na slian nain, ako je data definicija iskustva, moemo
da razumemo iskaz postoje dogaaji koji nisu u mome iskustvu,
pa ak i postoje dogaaji koji nisu ni u ijem iskustvu. U principu
koji povezuje na renik sa iskustvom, nita ne osporava razumljivost
ovakvim iskazima. Ali, mogu li se nai razlozi da se ovakvi iskazi
smatraju istinitim ili lanim, drugo je pitanje.
Uzmimo kao ilustraciju stav postoji materija koju niko ne
opaa. Re materija moe se definisati na razne naine, ali u svima
njima izrazi upotrebljeni u definiciji imaju ostensivne definicije. Uprostiemo na problem ako uzmemo stav postoje dogaaji koje niko ne
opaa. Jasno je da je ovo razumljivo, ako je re opaa razumljiva.
Jedan komad materije je, po mome miljenju, skup dogaaja; stoga
moemo da razumemo hipotezu da postoji materija koju niko ne opaa.
(Za jedan komad materije moe se rei da je opaan, ako je jedan od
dogaaja koji ga sainjavaju, povezan sa jednim perceptom jednim
kauzalnim nizom.)
Razlog to moemo da razumemo reenice koje, ako su istinite,
govore o neemu to se nalazi izvan iskustva, jeste to takve reenice,
kada moemo da ih razumemo, sadre promenljive (tj. svi ili neki
ili neki ekvivalentan izraz) i te promenljive nisu sastavni delovi stavova
u ijem se jezikom izrazu javljaju. Uzmimo (recimo) postoje ljudi
0 kojima nikada nisam uo. To kae: stavna funkcija ' je ovek
1 ja nisam uo za ' ponekad je istinita. Ovde : nije sastavni deo;
kao ni imena ljudi koje nisam sreo. Ali za princip da reci koje mogu
da razumem izvode svoje znaenje iz mog iskustva, nije potrebno da se
prihvati ijedan izuzetak. Ovaj deo empiristike teorije izgleda da je
bez pogovora istinit.
Drukije stoji stvar saznanjem istine i lanosti, nasuprot znanju
znaenja reci. Sada moramo da obratimo panju na ovu vrstu znanja,
koja, ustvari, jedina zasluuje ime znanje.
488
Ako to pitanje posmatramo prvo kao logiko, moramo da

se zapitamo: Znamo li mi ikad, i kako, (1) stavove oblika 'f ( x ) uvek',
(2) stavove oblika 'f ( x ) ponekad' u sluajevima kada ne znamo nijedan
stav oblika '/()'? Ono prvo nazvaemo univerzalnim stavovima,
a ovo drugo stavovima egzistencije. Stav oblika f { a ) u kome nema
promenljivih, nazvaemo pojedinani stav.
Logiki, univerzalni stavovi, ako su zakljueni, mogu se
zakljuiti samo iz univerzalnih stavova, dok se stavovi egzistencije
mogu zakljuiti ili iz drugih stavova egzistencije, ili iz pojedinanih
stavova, poto /(a) implicira /(*) ponekad. Ako, ne znajui nijedan
stav oblika f(a ) , znamo f ( x ) ponekad, f( x ) ponekad nazvau
jednim neegzemplif ikovanim stavom egzistencije.
Na osnovu prethodnih diskusija, pretpostaviu da znamo
neke univerzalne stavove, kao i neke neegzemplifikovane stavove
egzistencije. Moramo da ispitamo moe li se takvo znanje u potpunosti
zasnivati na iskustvu.
(1) U n iv e rz a ln i s ta v o v i. Izgledalo bi prirodno da kaemo
kako je ono to doznajemo percepcijom uvek pojedinano i da, stoga,
ako imamo bilo kakvo univerzalno znanje, ono, bar delimino, mora
da bude izvedeno iz nekog drugog izvora. Ali italac moe da se priseti da je ovo gledite bilo stavljeno u sumnju diskusijama u Desetoj
glavi Drugog del. Tamo smo odluili da postoje negativni tivni sudovi i da oni, ponekad, impliciraju negativne univerzalije.
Napr., ako sluam radio, mogu da iskaem negatvni perceptivni sud
nisam uo piskavost i da zakljuim nisam uo nijedan pisak. Videli smo da svaki empiriski sud nabrajanja, kao to je imam troje dece,
sadri jedan proces ove vrste. Ovo je povezano sa doktrinom o prin
cipu individuacije, izlonom u Osmoj glavi etvrtog del. Pra
vilo je jednostavno: ako se otsustvo izvesnog kvaliteta moe opaziti,
moemo da zakljuimo o otsustvu svih kompleksa iji je taj kvalitet
sastavni deo. Stoga, postoje izvesni univerzalni stavovi koje nam empi
rizam doputa da znamo. Na nesreu, oni su svi negativni, i ne pokla
paju se sa svim optim stavovima za koje verujemo da ih znamo.
Univerzalni stavovi koji su zasnovani samo na iskustvu vae
samo u jednom odreenom vremenskom periodu, tokom kojeg je
bilo vreno kontinuirano posmatranje; oni ne mogu nita da nam kau
o onome to se dogaa u drugim vremenima. Posebno, oni ne mogu
nita da nam kau o budunosti. Sva p r a k ti n a korisnost znanja zavisi
od njegove moi da nam pretskae budunost, i ako to treba da bude
mogue, moramo da imamo univerzalno znanje koje nije ove vrste.
Ali univerzalno znanje neke druge vrste mogue je samo
ako je takvo znanje poznato bez zakljuivanja; logiki, ovo je
489
oigledno. Razmotrimo, naprimer, indukciju u njenom grubom obliku.

Oni koji veruju u nju, pretpostavljaju da, ako je dato n posmatranih
injenica f ( a \ ) , f ( a 2) . .
i nijedna posmatrana injenica ne-/(6),
univerzalni stav /(*) uvek ima verovatnou koja se pribliava izvesnosti kao granici, kada n raste. Ali u iskazivanju ovog principa ^,
a 2 . . a n i / su promenljive i princip je jedan univerzalni stav.
Samo pomou ovog univerzalnog stava pristalice indukcije veruju
da mogu da zakljue f(x ) uvek u sluaju jednog pojedinanog /.
Indukcija, kao to smo videli, nije sasvim onaj univerzalni
stav koji nam je potreban da bismo opravdali nauno zakljuivanje.
Ali nama je u svakom sluaju potreban n e k i univerzalni stav ili stavovi,
bilo da su to onih pet kanona, koje smo naveli u jednoj prethodnoj
glavi, ili neto drugo. I ma ta ovi principi zakljuivanja mogli da budu,
oni sigurno logiki ne mogu da budu zakljueni iz injenica iskustva.
Stoga, ili znamo neto nezavisno od iskustva, ili je nauka puko matanje.
Besmisleno je misliti da nauka moe da bude praktino,
ali ne i teoriski, valjana. Ona je praktino valjana samo ako se ono to
ona predvia zaista i dogodi, i ako nai kanoni (ili neto ime smo
ih zamenili) nisu valjani, nema razloga da verujemo u nauna pred
vianja.
Postoji neto to treba rei da se ublai otrina ovog zaklju
ka. Potrebno nam je samo da manje ili vie znamo nae postulate;
subjektivno, oni mogu da budu samo izvesne navike na osnovu kojih
izvodimo zakljuke; potrebno nam je da znamo samo njihove pojedi
nane sluajeve, a ne njihov opti oblik; svi oni iskazuju samo da se
neto o b in o dogaa. Ali, iako ovo ublaava smisao u kome moramo
da ih znamo, postoji samo ograniena mogunost da se ublai smisao
u kome oni moraju da budu istiniti; poto, ako oni ustvari nisu istiniti,
stvari koje oekujemo nee se dogoditi. Oni mogu da budu priblini
i da obino, a ne uvek vae, ali uz ova ogranienja oni moraju da pretstavljaju ono to se stvarno dogaa.
(2) N e e g z e m p lifik o van i s ta v o v i e g z is te n c ije .* Postoje dva
razliita sluaja: (a) kada u mom iskustvu ne postoji nijedan primer
) kada u elom ljudskom iskustvu ne postoji nijedan primer.
(a ) Ako kaete danas sam video jednog vodomara i ja vam
verujem, ja verujem u jedan stav egzistencije, iji nijedan primer ne
znam. Isti je sluaj i kada verujem u postojao je persiski kralj koji se
zvao Kserks ili u bilo koju drugu injenicu iz istorije pre mog vremena.
Isto vai i za geografiju: ja verujem u Rt Svetog Vinsenta, poto sam
ga video, ali u Rt Horn verujem samo na osnovu svedoenja.
* Ovde ukratko izlaem argument iz Tree glave ovog del.
490
Mislim, da zakljuivanje na ovu vrstu neegzemplifikovanih

stavova egzistencije zavisi uvek od kauzalnih zakona. Videli smo da,
kadgod se radi o svedoenju, zavisimo od naeg petog postulata u
kome je sadran uzrok. I drugi postulati sadrani su isto tako u ma
kom pokuaju da se ispita istinoljubivost svedoka. Svaka verifikacija
svedoenja mogua je samo u okvirima jednog zajednikog javnog
sveta, za ije znanje su nai postulati (ili neto ekvivalentno njima)
nuni. Stoga, ne moemo da znamo stavove egzistencije kakvi su oni
navedeni, ako ne prihvatimo odgovarajue postulate.
0b ) Nasuprot tome, da bi se opravdalo uverenje u stavove
egzistencije koji nisu egzemplifikovani ni u jednom ljudskom iskustvu,
nije potrebno nita vie u pogledu postulata, nego to je potrebno da
bi se opravdalo uverenje da oni nisu egzemplifikovani samo u mom
iskustvu. Principski, ja verujem da je zemlja postojala no to je
bilo ivota na njoj na istim onim osnovama, na kojima verujem da ste
videli jednog vodomara, kada kaete da ste ga videli. Ja verujem da
kia ponekad pada tamo gde nema nikoga da je vidi na osnovama
koje su bolje od osnova na kojima vam verujem, kada kaete da ste
videli jednog vodomara; isti je sluaj i sa mojim uverenjem da vrh
Maunt Everesta postoji i kada je nevidljiv.
Stoga, moramo da zakljuimo da su za obino znanje potrebne
obe vrste neegzemplifikovanih stavova egzistencije, da nema razloga
da je jednu od tih vrsta lake znati od druge, i da obe, ako treba da
budu poznate, zahtevaju iste postulate, naime, one koji nam doputaju
da na osnovu posmatranog prirodnog toka zakljuimo na kauzalne
zakone.
Sada moemo da samemo nae zakljuke u pogledu stupnja
istinitosti doktrine da je svako nae sintetiko znanje zasnovano na
iskustvu.
Na prvom mestu, ako je istinita, ova se doktrina ne moe
znati, poto je ona jedan univerzalni stav upravo one vrste koju samo
iskustvo ne moe da dokae. To ne dokazuje da doktrina nije istinita;
to samo dokazuje da je ona ili lana, ili nesaznatljiva. Ipak, moe se
smatrati da je ovaj argument logiko traenje dlake u jajetu; jedno
pozitivno istraivanje izvora naeg znanja zanimljivije je.
Sve pojedinane injenice koje su poznate bez zakljuivanja,
poznate su pomou percepcije ili seanja, odnosno, putem iskustva.
U tom pogledu empiristiki princip se ne mora ograniavati.
Zakljucima izvedene pojedinane injenice, kao to su one u
istoriji, zahtevaju da se meu njihovim premisama uvek nalaze poje
dinane injenice date iskustvom. Ali, kako u deduktivnoj logici jedna
injenica ili skup injenica ne moe da implicira nijednu drugu injenicu,
491
zakljuivanja sa jednih injenica na druge mogu da budu valjana, ako

svet ima izvesne karakteristike koje nisu logiki nune. Da li su nam
te karakteristike poznate putem iskustva? Izgleda da nisu.
U praksi iskustvo nas navodi na generalizacije, kao to je
psi laju. Kao polazna taka za nauku dovoljno je ako su ove genera
lizacije istinite u velikoj veini sluajeva. Ali, iako je iskustvo pasa
koji laju dovoljno da u z ro k u je uverenje u generalizaciju psi laju, ono
samo po sebi ne daje nikakve osnove da se veruje kako je ovo istinito
i u neproverenim sluajevima. Ako iskustvo treba da d takve osnove,
moraju mu se dodati kauzalni principi koji e izvesne vrste genera
lizacije uiniti prethodno prihvatljivim. Ako se ovi principi prihvate,
oni dovode do rezultata koji su u skladu sa iskustvom, ali ta injenica
nije logiki dovoljna da ove principe uini ak verovatnim.
Nae znanje tih principa ako se ono moe nazvati znanje
postoji isprva u obliku sklonosti ka zakljuivanjima one vrste koju
oni opravdavaju. Razmiljajui o takvim zakljuivanjima, mi ekspli
ciramo te principe. A kada su oni eksplicirani, moemo da se koristi
mo logikom tehnikom da bismo usavrili formu u kojoj su oni iska
zani i da bismo otklonili ono to je suvino.
Principi se znaju u smislu, razliitom od onoga u kome
se znaju pojedinane injenice. Oni se znaju u tom smislu to mi generaliemo u skladu sa njima kada koristimo iskustvo da nas ubedi u
jedan univerzalni stav kao to je psi laju. Kako je inteligencija oveanstva napredovala, navike zakljuivanja sve vie su se slagale sa
prirodnim zakonima koji su ove navike nainili izvorom istinitih oe
kivanja ee nego lanih. Obrazovanje navika zakljuivanja, koje
navode na istinita oekivanja, deo je prilagoavanja okolini, od kojeg
zavisi bioloko odranje.
Ali, iako se na ovaj nain nai postulati mogu uklopiti u jedan
okvir koji ima ono to bismo mogli da nazovemo empiristikom aro
mom, ne moe se porei da nae znanje o njima, ukoliko ih mi znamo,
ne moe da bude zasnovano na iskustvu, iako su sve njihove proverljve posledice takve da ih iskustvo potvruje. U ovom smislu, mora
se priznati, empirizam se kao teorija saznanja pokazao nedovoljnim,
iako manje od ma koje druge ranije teorije saznanja. Ustvari, nedostaci
koje smo izgleda otkrili u empirizmu, otkriveni su strogim pridravanjem
doktrine, kojom je empiristika filozofija bila nadahnuta: da je svako
ljudsko znanje neizvesno, i netano, i delimino. Nismo nali da ova
doktrina moe da ima ikakva ogranienja.
POGOVOR PREVODIOCA
Najvea tekoa sa kojom se na prevodilac filozofskih tekstova

sree jeste tekoa vezana za terminologiju. Engleska, francuska i nemaka
filozofija izgradile su, tokom godina, svaka svoju specifinu terminologiju
u tolikom stepenu da jedan prevod na neki drugi jezik nailazi skoro na opasnost
da, i pored sve svoje savesnosti, izgubi onu istananost jednog misaonog
tkanja koju filozofija ima kada se slui jezikom u kome se njena misao raz
vijala.
Za veliku veinu oblasti u kojima se kree savremena filozofija
engleskog jezika, pa samim tim i Bertran Rasi, na jezik nema ak ni ime.
Tako sam morao da biram izmeu dve mogunosti. Ili da iskivam nove
izraze ime bi ovaj prevod svakako dobio u pogledu njegove bliskosti sa
onim to se naziva knjievni srpskohrvatski jezik, ili da poem jednim
kompromisnijim putem, i da nalazim neke, moda rogobatne, ekvivalente
za pojmove koji tek treba da se u naem jeziku odomae. Mislio sam da bi
biranje prve mogunosti bilo, u izvesnom smislu, nametanje jedne definitivnosti terminologiji koja je tek u nastanku. Ne oseam se ni pozvanim,
ni sposobnim da to inim. Stoga sam odluio da, u pogledu terminologije,
zauzmem ono drugo, kompromisno stanovite, odnosno stanovite koje se
nalazi na pola puta izmeu naeg i engleskog jezika.
Tako, na primer, nisam izmsnio re compresence, prevodei
je sa komprezentnost. To je re koju je u filozofiju uveo Rasi, koja je
u izvesnom smislu njegova kovanica, i koja, najzad, slui u njegovoj, moda
i suvie tehnikoj konstrukciji reenja problema univerzalija. Prevesti tu
re sa istovremenost, mislim da bi znailo oduzeti jedno vano obeleje
Raslovoj misli.
Ali ima reci koje zadaju naroite tekoe. Takva je, naprimer, re
datum. Ja sam je preveo sa podatak, inei time ustupak naem jeziku.
Da li sam dobro uinio ili ne, to e itaoci oceniti. Izvesne tekoe zadala
mi je re particular. Kad god se sintaksiki moglo, prevodio sam je sa
pojedinano (imenica, a ne pridev), ali sam morao da je prevedem
i sa pojedinanost, makoliko ono prvo bilo, po mom miljenju,
adekvatnije.
Na kraju, uinio sam ono to sam smatrao da se mora uiniti kod

ovakve vrste posla. italac e nai popis svih spornijih ili teih izraza na kraju
knjige, sa prevodom za koji sam ja smatrao da im odgovara. Time sam svoj
zadatak, kao prevodilac, ispunio bar kvantitativno. Da li i kvalitativno,
drugi e prosuditi.
Ali taj zadatak ne bih u potpunosti ispunio kada se ne bih zahvalio
Dragoslavu Andriu na pomoi oko prevoda, a takoe i dr Mihail u Markoviu
bez ijih bi saveta u pogledu terminologije, ovaj prevod bio gori nego to jeste.
1 juni 1959.
Jovan HRISTI
RENIK NEKIH VANIJIH POJMOVA

belief, the uverenje
belief-attitude, the stav, odnos uverenja
cause, to uzrokovati
compresence, the, komprezentnost
credibility, the verodostojnost
datum podatak
instance, the pojedinani sluaj
manifold, the mnoina
mind, the duh
ordering relation, the ureujua relacija
particular, the pojedinano, pojedinanost
proper name, the osobeno ime
proposition, the stav
relation, the relacija
self-contained system, the zatvoren sistem
sense-data ulni podaci
significance, the smisao
statement, the iskaz
successor of, the onaj koji sledi
BERTRAN RASL: LJUDSKO ZNANJE TEHNIKI UREDNIK

IA PETROVI TAMPA: BEOGRADSKI GRAFIKI
ZAVOD, BEOGRAD

Bertrand Rasel Ljudsko Znanje Njegov Obim I Granice PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Bertrand Rasel Ljudsko Znanje Njegov Obim I Granice PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

BIBLIOTEKA

Prevedeno sa treeg izdanja, London 1956.

MISAONI RAZVOJ BERTRANA RASLA

U uvodu za delo Sloboda i organizovanost 1814 1914 godine Rasi

naveo B. Rasla na mnoge pogrene sudove, ali moemo li da kao pogrena

Kasnije je B. Rasi, kako sam kae pod uticajem Santajanine kritike33

B. Rasi je uvek (bar u svojoj post-murovskoj fazi) gledao da izbegne

otkrio da ne postoje racionalni razlozi za verovanje u boje postojanje. B.

ne mogu u potpunosti da razore.42 kae Rasi; i sa njemu svojstvenom kriti

Raslova reenja u domenu teoriske etike u murovskoj fazi njegovog

ija svodi samo na pruanje jednog u izvesnim prilikama i u izvesne svrhe

pozitivnom smislu. Taj uticaj poinje da se osea ve 1927 g. a svakako kul

izmaglicu: prvo se razaznaju samo obrisi, pa se ak i oni gube, ali po

Osnovni cilj ove knjige je da ispita odnos izmeu linog is

Opte je mesto rei da su bitni zakljuci nauke, nasuprot

oni moraju da zadovoljavaju izvesne formule; drugo, oni moraju da se

je zakljuak logike verovatnoe. To je nesvarljiv zakljuak za empirizam.

INDIVIDUALNO I DRUTVENO ZNANJE

svakoga od njih. Razlike koje ne utiu na lanost ili istinitost jednog

da budu potpuno javni i bezlini, stoga sto nemaju nieg ulnog, a

i irinom u odnosu na to mesto ; on je, naprimer, toliko stepeni istono

su opaeni, ili nisu; naprotiv, svi razlozi govore za to da su oni postojali

Kosmos, kakav je recimo kod Plotina, jedno je udobno,

sa skoro potpunim zaboravom u koji je pao Aristarh. Stoiar Kleant

stire se 150.000 svetlosnih godina u irinu, i izmeu 25.000 i 40.000

Ima ak razloga da se veruje da svemir ima poetak u vre

Poto je ubrzanje drugi izvod puta po vremenu, iz zakona

Njutn je verovao da, osim materije, postoje jo i apsolutni

Opta teorija relativiteta objavljena 1915, deset godina

u niz koji poinje sa vodonikom, a zavrava se uranijumom. Mesto

Ali sada moramo da se vratimo teorijama koje prethode

su podaci o promeni energije. Nova teorija preuzima od Bora doktrinu

Ustvari, bie greaka u oba merenja, i proizvod tih greaka ne moe

koliina materije; materija je, sa jedne strane, bila supstanca

stanju da proizvedemo temperature koje odgovaraju temperaturama

Ove konstante javljaju se u osnovnim jednainama fizike, i obino

Kada je geologija otkrila iezle vrste, pretpostavilo se da su

Najzad je bilo prihvaeno da dani u Knjizi Postanja znae

Sve ranije bitke izmeu nauke i teologije na ovom polju bacila

data mala koliina ive materije u pogodnim uslovima, ta koliina

teoriju porekla tih promena. Mo eksperimentalnog menjanja gena po

Da sumiramo : z n a m o samo to da se ivot pojavljuje na ovoj pla

Spencer Jones: Worlds Without hnu.

FIZIOLOGIJA SENZACIJE I VOLJE

mogue da se oi dre savreno mirne, i zbog toga svei, nezamoreni

refleksi dovoljni su da objasne veliki deo ljudskog ponaanja ; postoji li

inicijalnog impulsa proizvodi ogromnu razliku u rezultatu. Moda je u

Ima psihologa koji zauzimaju gledite po kome se ovoj nauci

Ali iako je svaki fiziki podatak izveden iz sistema psiholokih

da gledaju kroz isti mikroskop u isto vreme, ali neprijatelji introspekcije

privatnih podataka kao osnova za nauku. Za sada je dovoljno da

prilino izvesno da takvi zakoni postoje. Ako jednom oveku kaete

Na slici su dve horizontalne linije paralelne, ali se ini da se

naih percepcija prostora, i izgraivanje zdravorazumskog pojma

tike propagande, on bi vam dao nauniji, ali i obeshrabrujui odgovor.

je bara, podrazumeva se i naredba Zaobii je. Davanje informacije

je sredstvo pomou Koga izvlaimo naa sopstvena iskustva na povrinu

Jezik slui ne samo za to da izrazi misli, ve i da omogui

g. Donsa, prema tome, ima neki avetinjski, nedokuiv karakter, koji

imali na umu da simboli treba neto da znae. Umetnost radi umetnosti

nesposobni da postignu potrebne asocijacije, tako da njihove reci

je ime Pizi pretstavljalo bitan sastavni deo moga seanja. To je

Zatim dolaze osobine: crveno, plavo, tvrdo, meko, vrelo,