Klasino razdoblje

U drugoj polovini 6. veka pne. Jonija pada pod persijsku vlast i gubi prvenstvo u kulturnom razvoju grkoga sveta,
koje e otada pa tokom itavog 5. i 4. veka pne. pripadati Atini. Kulturna hegemonija Atine tako se potpuno
podudara s njenom politikom hegemonijom, koja je zapoela sjajnim atinskim pobedama kod
Maratona, Salamine i Plateje tokom grko-persijskih ratova i uvrstila se izgradnjom Atinskog pomorskog saveza.
Atika knjievnost u 5. veku pne. obrauje razliita pitanja koja su postavljale savremene drutvene i politike prilike
dravnu politiku, moral, vaspitanje, privredu a u sreditu svih tih pitanja nalazi se ovek, njegov poloaj i uloga u
drutvu, kao i njegova moralna odgovornost za odluke koje donosi. Osnovna su obeleja klasine knjievnosti bliska
povezanost s narodom, obrada svakodnevnih ivotnih problema, monumentalnost i humanizam. Od knjievnih vrsta
glavno mesto zauzima drama tragedija i komedija koja, uz Homerove epove, predstavlja najvaniji doprinos
Helena evropskoj knjievnosti.

Tragedija
Postanci grke drame padaju u 6. vek pne., a njeni vrhunci u 5. i 4. vek pne. Najstarije i gotovo jedine podatke o
postanku tragedijenalazimo u Aristotelovoj Poetici, gde itamo da je nastala od improvizovanog poetka, i to od onih
koji su zapoinjali pevati ditiramb, da je prola kroz mnogo promena dok je zadobila svoj uobiajeni oblik.
Prikazivanje tragedije u staroj je Grkoj bila sluba boanstvu, deo dravnoga kulta. Dva bitna obeleja tragedije
jesu kult boga Dionisa i mit. Na razvitak tragedije posebno je uticalo uspostavljanje tiranije u mnogim polisima, jer su
se tirani posebno oslanjali na seljatvo, meu kojima je popularno boanstvo bio Dionis, koji nije pripadao
"aristokratskom" Olimpu. Herodot kae da je Arion iz Metimne "prvi spevao ditiramb, dao mu naslov i prikazao ga u
Korintu", a Suidina enciklopedija: "Kau da je Arion izumeo tragiki nain, i da je prvi sastavio hor i spevao ditiramb,
i prozvao tako ono to je hor pevao, i uveo da satiri govorestihovima". Dakle, on je od ditiramba stvaorio satirsku
pesmu kada je uveo obiaj da Dionisa slavi njegova pratnja, tj. satiri, koji se u prenesenom smislu, zbog brade i
bludnosti, a moda i zbog kostima, nazivaju (= jarci). Odatle je i postala re tragedija, tj. pesma koju su pevali
ljudi preodeveni u satire.
Atinski tiranin Pizistrat uveo je dve vane svetkovine: Panateneje i Velike Dionisije, za vreme kojih je 534. pne. prvi
put prikazana jedna tragedija pesnika Tespida, koga tradicija smatra "ocem tragedije". On je prema horu postavio
jednog silena kao glumca, koji je horu govorio neto to je hor podsticalo na pevanje ili je s horovoom zametao
razgovor. Za govor toga glumca, koji je poeo prikazivati viestruke likove, upotrebljen je oblik jampske pesme,
tj. trohejski tetrametar i jampski trimetar. Moe se, dakle, zakljuiti da je tragedija postala u Atini od satirskog
ditiramba, koji je u nju doao s Peloponeza. Ali tragedija svoj prirodni oblik dobija tek posle pada Pizistratida, jer ono
to je stvorio Tespid jo uvek ima vie karakter satirske igre.
Pravim tvorcem helenske tragedije smatra se Eshil (, 525456. pne.), roen u Eleusini blizu Atine, koji je
uveo drugoga glumca i smanjio ulogu hora, a kasnije je od Sofokla preuzeo i treega glumca. Grau za svoje
tragedije uzimao je iz bogate riznice grke mitologije, a naroito je rado obraivao domete ljudske sudbine kojom
upravljaju boanska pravda i veni zakoni kojima se ljudi moraju pokoravati. Pored Sedmorice protiv Tebe o
borbi Edipovih sinova Eteokla i Polinika i Okovanog Pometejao kazni koju Prometej trpi od Zevsa zbog svoje pomoi
ljudskom rodu, Eshil je autor i jedine sauvane trilogije u helenskoj knjievnosti, pod naslovom Orestija koja
obrauje tragediju Atrejeva roda, gde grozni zloini uzrokuju nove zloine. Prvi deo trilogije je Agamemnon koja
govori o tome kako Agamemnona po povratku iz Troje ubijaju njegova ena Klitemnestra i njen ljubavnik Egist,
zatim sledi rtva na grobu ili Hoefore o tome kako Agamemnonov sin Orest na Elektrin nagovor ubija majku da bi
osvetio mrtvoga oca, a trilogija se zavrava tragedijom Eumenide koja govori o tome kako Oresta zbog ubistva
majke proganjaju Erinije, koje na nagovor Atene i nakon izmirenja i zadovoljenja pravde postaju blage (Eumenide).
Mlai savremenik Eshilov bio je Sofokle (, 495406. pne.), roen u Kolonu blizu Atine, pravi
predstavnik Periklova doba. Na scenu je uveo i treega glumca, ime je poveao dramatiku radnje, a broj lanova
hora poveao je sa dvanaest na petnaest. U odnosu na Eshila, Sofokle karaktere svojih likova crta s mnogo vie
panje i trudi se da im d to vie ljudskih svojstava te sloeniji i bogatiji duevni ivot. Tragedija Elektra govori o
Agamemnonovoj kerki Elektri koja ivi za osvetu uekujui brata Oresta da ubije majku Klitemnestru. Najbolja mu
je drama Kralj Edip koja govori o tome kako je tebanski kralj Edip u neznanju ubio svog oca, oenio se vlastitom
majkom te na vrhuncu slave i moi, istraujui uzroke kuge, otkriva straan greh u kojem ivi te oslepljuje sama
sebe i odlazi u dobrovoljno izgnanstvo. Antigona govori o Edipovoj kerki Antigoni koja nakon smrti brae Eteokla i
Polinika eli po boanskom zakonu sahraniti brata Polinika koji se borio protiv grada, to kralj Kreont zabranjuje i
Antigonu kanjava smru, to prouzrokuje i njegovu vlastitu propast. Edip na Kolonu govori o slepom izgnaniku
Edipu koji, po Apolonovom uputstvu, kod Kolona trai smirenje i oienje od greha, i to na samrti i dobija,
zahvaljujui i atinskom kralju Tezeju. Sauvane su jo drame Ajant o ludilu koje je spopalo Ajanta nakon to

je Ahilejevo oruje dosueno Odiseju, Trahinjanke o tome kako Dejanira nehotice ubija svoga mua Herakla,
te Filoktet (o tome kako Grci polazei na Troju ostave Filokteta na ostrvu Lemnosu jer mu se iz rane iri
nepodnoljiv smrad, ali kasnije shvate da ne mogu osvojiti Troju bez Heraklova luka i strela koje se nalaze kod
Filokteta, te ga poseuju Odisej i Neoptolem, koji meutim ne uspeju dobiti to vano oruje, pa se pojavljuje sam
Herakle kao deus ex machina i nareuje Filoktetu da im preda oruje i sam poe u Troju.
Trei veliki tragiki pesnik Euripid (, oko 480406. pne.) rodio se na Salamini, ali je vei deo ivota proveo
u Atini. Euripid je predstavnik novog doba koje nastupa oko sredine 5. veka pne., kada poinje kriza
atinske demokratije i kada nastupa nova generacija koja je pod uticajem naprednog
uenja sofistike i materijalistiko-atomistike filozofije. ovek i sudbina ostaju glavni problemi kod Euripida, ali ih on
reava u duhu svog vremena. Jedan odlomak iz Euripidovog Belorofonta glasi: "Ako bogovi ine neto sramotno,
nisu bogovi": Euripid, dakle, religiju meri moralom i vodi teomahiju, tj. borbu protiv konvencionalnih i antropomorfnih
bogova, koji su moralno prevrtljivi i nedosledni. Ali to nije nije ateizam, nego religiozna prosveenost, koja ima istije
i uzvienije predstave o sutini boanstva. Euripid prvi u dramu unosi psiholoku analizu likova, otkrivajui dotad
nepoznat svet duevnog i emocionalnog ivota, u kome se strast pojedinca sukobljava sa optim principima ve
ustaljenog obiaja i miljenja. Poseban Euripidov znaaj za svetsku knjievnost zasniva se na njegovim enskim
likovima. Pored jedne satirske igre, sauvalo nam se njegovih sedamnaest tragedija, meu kojima se posebno
izdvajaju etiri. Medeja obrauje temu strastvene ene ija se ljubav pretvara u mrnju, koja je podstie na grozna
dela, ukljuujui ubistvo vlastite dece. Motiv strasti obrauje i Hipolit, koji govori o tome kako Tezejevu
enu Fedru mui ljubav prema svom posinku Hipolitu, koja na kraju i nju i Hipolita odvodi u propast. Ifigenija u
Tauridi sagraena je na intrigi: Agamemnonova kerka Ifigenija trebalo je da bude rtvovana u Aulidi, ali ju je
spasila Artemida i uinila je svojom svetenicom u Tauridi, kamo sad stie i njen brat Orest u pratnji
prijatelja Pilada da bi se oistio od greha zbog ubistva majke Klitemnestre. Ifigenija ga je, kao i svakoga stranca,
morala rtvovati, ali dolazi do prepoznavanja i oni se zajedno vraaju u domovinu:. Euripid se ubraja meu najvee
pesnike svih vremena.

Komedija[
Premda je u antici postojalo i miljenje da je re komedija () postala od dorske rei (= selo , ipak je
danas opte prihvaeno drugo tumaenje, prema kojem taj termin potie od rei = buna druina veseljaka
koji pripiti nakon gozbe u dionisijskojr azuzdanosti idu po gradu i pevaju pesme podrugljiva sardraja. Komedija,
dakle, nastaje od improvizovanih poetaka, i to od pevanja falikih pesama tokom ophoda u kojima se
nosio falos kao simbol plodnosti i raanja ljudi, ivotinja i zemlje. Ti izvoai prikazivalu su radnju zasnovanu na
improvizovanom oponaanju hromih i grbavih staraca i starica, kradljivaca, lekara arlatana, budala, izjelica, seljaka
itd. Tako se radnja i komika flijake farsezasnivala uglavnom na fizikim karakteristikama, razuzdanoj ali,
prederavanju, batinanju i svakodnevnim zgodama.
U razvoju atike komedije razlikuju se tri perioda: stara, srednja i nova komedija. Glavne odlike stare komedije jesu
hor kostimiran u neobine kostime, parabaza, otra lina poruga te obrada tema iz savremenog politikog i
drutvenog ivota. Svoj umetniki oblik komedija je dobila nakon tragedije, pa je i njena struktura delimino
oblikovana po uzoru na tragediju..
Najvei grki komediograf bio je Aristofan (, oko 445385. pne.) iz Atine, glavni predstavnik stare
atike komedije. Po svojim politikim i etikim shvatanjima Aristofan je konzervativan i brani stare obiaje, kritikuje
novotarije i sofistiku prosvetu. Politiki napadi upereni su uglavnom na demokratske dravnike, a posebno su otroj
poruzi izvrgnuti demagozi voe radikalne demokratije. Predmet komedije ima fantastini karakter: najee se
ostvaruje neki nemogui plan izmene drutvene stvarnosti, a satira se izlae u obliku utopije, pa neverovatnost
radnje stvara izrazito jak komiki efekat. Od 44 komedije koje su se pripisivale Aristofanu sauvano je jedanaest.
Komedija Aharnjani ) proeta je jakim antiratnim duhom i pesnikovom strasnom eljom za
okonanjem peloponeskog rata, a govori o tome kako neki seljak sklapa za svoju porodicu separatni mir
sa Spartom i uiva sve ivotne radosti. U Vitezovima ) otro se napada voa radikalne demokratije Kleon koji je tada
bio na vrhuncu moi. Oblaci (, 423. pne.) kritikuju sofistiko obrazovanje, predstavljajui Sokrata kao
karikaturu sofistike i prikazujui nadmetanje Pravednog i Krivinog govora, gde prvi hvali staro i strogo vaspitanje, a
drugi dokazuje da nema pravde i da se zakoni mogu kriti. Ose ismejavaju strast Atinjana za parnienjem
prikazujui sudski proces protiv psa koji je ukrao sir. Komedija Mir prikazana je nekoliko dana pre Nikijinog mira:
jedan seljak odlazi na nebo da oslobodi boginju mira koju zarobljenu dri bog rata, oslobaa je i donosi za zemlju
uprkos protivljenju proizvoaa oruja. Najduhovitija je komedija Ptice koja parodira politike, socijalne i verske
planove o poboljanju sveta: dva Atinjanina lete prema pticama i izmeu neba i zemlje osnivaju ptije carstvo,
odakle e ptice vladati ljudima i bogovima. enska skuptina u Tesmoforiju parodira moderne tragike pesnike,
posebno Euripida, kojeg ene osuuju na smrt zbog njegove mizoginije. Lizistrata prikazana je posle atinskog
poraza kod Sirakuze i ima antiratnu tendenciju: ene zaraenih strana uskrauju spolne odnose svojim muevima i

time ih prisiljavaju na sklapanje mira. abe (, 405. pne.) su napisane nakon Euripidove smrti: Dionis,
zabrinut zbog sudbine tragedije, odlazi u Had da dovede na svet Euripida, a u drugom delu komada nadmeu se
Eshil i Euripid citatima iz svojih tragedija, gde pobedu odnosi Eshil. Komedija ene u narodnoj skuptini ismeva
ene, koje umesto narodnih demagoga preuzimaju dravnu upravu i uspostavljaju zajednitvo imovine, ena i
mueva: to je jedini eksperiment kae pesnik koji Atina jo nije probala. U komediji Pluto ali se pesnik na
nepravedno raspodeljeno bogatstvo, a naroito je uspela scena nadmetanja Bogatstva i Siromatva.

O srednjoj komediji znamo malo. Tematika srednje komedija bila je raznovrsna: mitoloka parodija, intrige i ljubavne
zgode, prizori iz svakodnevnog ivota.
U novoj komedijihor vie ne uestvuje u radnji nego svojim pesmama ispunjava razmake izmeu inova, lini
napadi su rei i bezazleniji, upereni redovno protiv parazita, hetera i filozofa. Osnovni motivi nove komedije su
svakodnevni porodini ivot i ljubav: zaljubljeni mladi mora savladati razne prepreke kako bi doao do devojke koju
voli, a u tome mu pomae njegov lukavi rob, koji nalazi izlaz iz svake tekoe. Motiv spaavanja devojke spaja se s
motivom izloenog i naenog deteta. MenandarI z Atine napisao je 105 komedija, od kojih su sauvani brojni kratki
fragmenti, ali i jedna cela komedija ovekomrzac (, 317316. pne.). Osnovni motiv Menandrovih
komedija jeste privatni ivot atinskih graana, naroito ljubav i savlaivanje raznih prepreka ka srenom zavretku.
Pesnikova originalnost sastoji se u pronalaenju neoekivanih reenja i manevrisanju u strogim okvirima nove
komedije. Pesnik uspeva da individualizuje tipske likove (starca, mladia, roba, hetere, parazita itd.) i uini ih
umetniki uverljivim. Komedije esto odiu sentimentalnou i romantikom, humor je blag i diskretan, s malo isto
akcionih scena. Menandar je, posebno preko svojih rimskihpodraavalaca Plauta i Terencija, snano uticao na
evropsku dramsku tradiciju do modernih vremena.

Filozofija
U klasinom razdoblju antika filozofija doivljava svoje najvee vrhunce. Od presokratskih filozofa Heraklit koji je
smatrao da je praelement svega vatra i da se osnovni zakon prirode sastoji u neprestanom nastajanju, u
neprestanoj promeni i kretanju koje se vri sukobom suprotnosti, i koji premda je pisao u prozi svoje misli
izraava u pravim pesnikim slikama kratkim i jedrim stilom. Parmenid glavni predstavnik elejske kole, svoje
miljenje o jednom, venom, nepokretnom i nepromenljivom bitku izloio je u poemi O prirodi. Zenon iz Eleje branio
je i tumaio filozofsku misao svog uitelja Parmenida i u poznatim aporijama nastojao dokazati nemogunost
kretanja. Empedokle iz Agrigenta na Siciliji smatra se osnivaem atomizma, a pripisuju mu se dva epa u
heksametrima: O prirodi ( ) i Oienjagde objanjava da se sve postojee sastoji od etiri elementa
zemlje, vode, vatre i vazduha, koje u pokret stavljaju dva suprotstavljena principa ljubav i mrnja. Demokrit koji za
bitak uzimaju atome ( = nedeljiv), koji se razlikuju po obliku, redu i poloaju i nalaze se neprekidno u
kretanju.. Svojom materijalistikom flozofijom Demokrit je preko Epikura uticao na sva duhovna strujanja u grkom
svetu do kraja helenizma, a mnogo je pristalica imao i u Rimu. Njegov je savremenik bio i najvei antiki
lekar Hipokrat (, oko 460oko 377. pne.), otac naune medicine, pod ijim su imenom sauvana 52
spisa, ali ne potiu svi od Hipokrata. U njima se mogu nai i genijalna predvianja koje je moderna nauka potvrdila,
npr. teorija o ustrojstvu ljudskog organizma, koja se zanova na teoriji o etiri soka (krv,sluz, uta i crna u) od kojih
zavisi karakter i zdravlje svakog oveka; moderne teorije o hormonima predstavljaju svojevrsni povratak Hipokratu.
Znameniti su njegovi Aforizmi(), koji su bili raireni u srednjem velu ("ivot je kratak, a umee dugo") i
spis O vazduhu, vodi i mestima ( , , ) u kojem se ispituju odnosi izmeu klime i zdravlja.

Sokrat

Na dalji razvoj filozofije snano su uticale drutvene, politike i ekonomske prilike. Nakon pobede nad
Persijancima razvio se u Atini vrlo iv privredni, politiki i prosvetni rad. Filozofsko razmiljanje tada naputa
problematiku prirode i usredsreuje se na na oveka () i celokupnu drutvenu problematiku time poinje
antropoloki period grke filozofije. Drutvena previranja unuar same demokratske Atine, zatim peloponeski rat,
odvodili su interes ljudi od od pitanja kosmosa i njegovih zakona, a u prvi plan stavljali oveka, njegovu drutvenost,
sposobnost njegove spoznaje, njegovu optu vrednost itd. U toj situaciji pojavljuju se sofisti (), putujui
uitelje koji su sebi uzeli u zadatak da govorima, predavanjima i polemikama obrazuju slobodne grke graane.
Najznamenitiji sofist bio je Protagora (, oko 481411. pne.) iz Abdere u Trakiji, iji je stav da je "ovek
merilo svih stvari, postojeih da jesu, a nepostojeih da nisu" izazvao je jo u staroj Grkoj velike polemike..
Glavni protivnik Sofista bio je Atinjanin Sokrat (, oko 470399. pne.) koji je, kao i sofisti, oveka uinio
sreditem svoga prouavanja. ini se da on nikada nije zapisao svoje misli, tako da njegovo uenje poznajemo iz
Ksenofontovih, Platonovih i Aristotelovih dela. Zainteresovan u prvom redu za etiku problematiku, koja je kao
"etika" bila ugroena sofistikim tumaenjem moralnih normi, Sokrat je nastojao da utvrdi pojmovnu vrednost
pojedinih moralnih normi, ime je eleo da pobije sofistiki relativizam u etici, koji se zasnivao na ulnopojedinanom kriteriju. Postupak je pritom bio dijalektiki, to znai da je u toku razgovora (dijaloga) tako dugo
argumentima i protivargumentima obarao pojedine stavove (svoje ili sagovornikove) dok ne bi na kraju iskristalisao
potpuno jasnu definiciju odreenog pojma. Njegove javne diskusije, u kojima je induktivnom metodom "ironije"
() iskuavao neproverene etike stavove u cilju jasnog definisanja pojmova, predstavljale su otru kritiku
sofistikog naina filozofiranja. A sofisti su, objektivno uzevi, bili ideolozi demokratije, koja je tada u Atini
predstavljala nastupajuu snagu i upravo proivljavala tekoe uspona.
Najgenijalniji Sokratov uenik i jedan od najveih svetskih idealistikih filozofa uopte bio je
Atinjanin Platon (, 427347. pne.), utemeljitelj Akademije, koji je uglavnom pisao dela u obliku dijaloga. On
nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik. Premda se dijalog kao knjievni postupak javlja i ranije, ipak je
filozofski dijalog pravu umetniku obradu dobio tek u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi,
pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog drutva. Sva ta lica su istorijske linosti, i dijalog obino nosi naziv po nekome od
njih, a glavni lik u veini dijaloga je upravo Sokrat, i ti su dijalozi meu najuspelijima s knjievne take gledita
(Gozba, Fedon, Fedar). Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za ivo postavljanje scene, kojoj ne
nedostaje ni dramatike.Dijalozi su proeti sjajnim pesnikim slikama i poreenjima, koje esto predstavljaju sredstvo
Platonovog knjievnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu. Meu
knjievno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetian i proet herojskim arom
Sokrata koji ide u smrt ostajui veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom
uspeva ublaiti; Fedar, koji sadri mnogo pesnikih slika, odpejzaa do drugog Sokratovog govora; te Gozba,
verovatno najbolje Platonovo delo s knjievnog stanovita, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se
uz ive iskre ivotne radosti pria o ljubavi.
Najuniverzalniji filozof antike bio je Aristotel (, 384322. pne.), uenik Platonov i
osniva peripatetike filozofske kole. Napisao je ogroman broj spisa koji su se bavili svim podrujima znanja. U
njegovom duhovnom razvoju mogu se razlikovati tri razdoblja: u prvom on je sledbenik i nastavlja Platona, u
drugom podvrgava Platonovu filozofiju otroj kritici, posebno teoriju ideja, dok u treem razdoblju razrauje svoju
vlastitu filozofiju i posveuje se prouavanju prirodnih nauka. Od filozofskih spisa najznaajniji mu
su Organon ( = Orue filozofiranja), gde se pokazuje kao osniva formalne logike, te Metafizika gde se
raspravlja o odnosu materije i forme i o sutini entelehije, dakle o najoptijim principima koji su osnova svega
pojedinanoga. Za istoriju knjievnosti posebno su znaajna dva Aristotelova spisa: Retorika, gde se daju uputstva
za govornitvo, i znamenita Poetika gde se daje opti uvod o pesnitvu, razmatra se epika i najzad analizira sutina
i znaenje tragedije. Kao i za Platona, i za Aristotela umetnost je oponaanje () ljudi i prirode, ali ne ropsko,
nego ono koje je stvaralako i kreira tipove, dakle ono opte, koje je bolje i vie od pojedinanoga. Cela Poetika,
posebno deo o katarzi, tj. oienju afekata saaljenjem i strahom, ime tragedija postie svrhu, proeto je
protestom protiv Platonove negacije umetnosti.

Istoriografija
Prvim pravim istoriografom smatra se Herodot (484oko 425. pne.) iz Halikarnasa. Osnovna tema
njegove Istorije ( , tj. izlaganje onoga to je ispitivanjem saznao) jeste grko-persijski sukob, ali u
tom okviru pria nam Herodot i ono to je tom sukobu prethodilo i ono to mu je usledilo, unosei i mnoge ekskurse
o drugim narodima i zemljama, od kojih je najpoznatiji onaj o Egiptu, koji zauzima itavu drugu knjigu. Delo je
podeljeno na devet knjiga, nazvanih prema imenima Muza. Herodot je ovim delom znatno obogatio spoznaje
iz etnografije, geografije i istorije onih podruja koja opisuje. Opisujui grko-persijske ratove nastoji prikazati Atinu

kao spasiteljicu Helade.Herodotov se stil odlikuje jednostavnou i jasnoom, te se moe uporediti sa stilom
narodnih pripovedaka. Herodotovo pripovedanje odvija se mirno, bez estine ili strasti. Plastinost slikanja, iva
karakterizacija i jasan stil ine Herodota velikim majstorom pripovedanja.
Pravi nauni istoriar je Tukidid (, oko 460oko 399. pne.). Naslov njegovog dela: Istorija
peloponeskog rata ( ).Tukidid je nameravao opisati
ceo peloponeski rat, ali ga je u tome spreila smrt, pa se njegovo delo zavrava dogaajima iz 411. pne. Tukidid u
istoriografsko pripovedanje unosi strogu kritiku, koja razlikuje istinito od lanoga, dokazano od verovatnoga, te
otkriva veze izmeu razliitih dogaaja. Da bi to bolje dokumentovao dogaaje, uneo je u delo i neke isprave.
Posebno su vani govori dravnika i vojskovoa, jer sadre komentar istorijskih zbivanja, a pievom izlaganju daju
dramatinost i ivost. Posebnu vrednost daju saeti i plastini opisi, od kojih je najznamenitiji opis kuge u Atini u
drugoj knjizi.
Plodan pisac bio je Ksenofont iz Atine, iji je ivot bio obeleen prijateljstvom sa Sokratom.. Kao pisac nije samo
istoriar, nego i filozof, politiar i didaktiar. Uestvovao je u Pohodu deset hiljada koji je Kir Mlai pokrenuo protiv
svoga brata Artakserksa 401. pne., o emu pie u svom delu Anabaza ( = tj. uspinjanje), u kojem
opisuje Kirovu smrt i povratak grkih plaenika kroz Persiju. U Helenskoj istoriji () nastavlja prikaz grke
istorije na mestu gde je Tukidid zavrio, tj. od 411. do 362. pne., slavei Spartu i kralja Agesilaja. Sliku idealnog
vladara prikazao je u deluKirupedija ( = Kirovo vaspitanje), gde prikazuje ivot Kira
Starijeg (558529. pne.), osnivaa velike persijske drave, kao uzora vladara i vojskovoe. Ksenofont pie atikim
dijalektom, jednostavnim i jasnim jezikom. Njegov je izraz pun elegancije i istoe, pa su ga zato nazvali atikom
muzom ili pelom.

Govornitvo[
. Meu najpoznatijim govornicima i najveim proznim piscima uopte bio je Isokrat (, 436338. pne.), koji
je kao uenik sofista stekao dobro obrazovanje i zatim 390. pne. u Atini otvorio svoju kolu, gde se pored opteg
obrazovanja pouavala i teorija i praktina primena govornitva. Od sauvanih dela (21 govor i 9 pisma) najuveniji
je govor Panegirik (, 380. pne.) u kojem se svi Heleni pozivaju na slogu i podstiu da pod vodstvom
Atine krenuo u rat protiv Persije. Govor je pohvala Atine, a u antici je smatran stilistikim remek-delom.
U Panatenejskom govoru(ponovo zanosno hvali Atinu, ali i tato velia samoga sebe. Najvea je Isokratova zasluga
u tome to je usavrio umetniku prozu i uticao na sve potonje antike pisce, a posebno na Cicerona.
Demosten

Najvei grki govornik bio je Demosten (, 384322. pne.), koji je meu prvima naslutio opasnost koju je
za nezavisnost Helade predstavljao Filip II Makedonski, pa se strasno upustio u politiku borbu i sav ivot povezao s
istorijom svoga grada. Najpoznatija su mu tri govora Protiv Filipa ( ), koja su kod nas poznata
kao Filipike, u kojima otro napada makedonskog kralja i podstie Atinjane na otpor njegovim osvajakim
ambicijama. Protiv Filipa i promakedonske stranke u samoj Atini uperena su i tri Olintska govora ( ' '
'). uveni govor O vencu ( ) za povod ima odbranu nekog Ktesifonta, koji je bio optuen da je
nezakonito predloio da Demosten bude odlikovan zlatnim vencem, ali zapravo ovim svojim najduim govorom
Demosten je ne samo odbranio svoga klijenta, ve i sebe samoga i svoju politiku delatnost. Govornika veliina
Demostenova lei u snazi njegovog patriotizma, usredsreenosti na cilj dokazivanja, tonu duboke ozbiljnosti i blagoj
dramatici, kao i u lucidnoj upotrebi argumenata.

Aleksandrijsko razdoblje

Carstvo Aleksandra Velikog

Helenizam obuhvata razdoblje od 3. veka pne. do prve treine 6. veka nove ere, ali u grkoj knjievnosti u okviru
ovog dugog razdoblja treba zapravo razlikovati dva perioda, od kojih se prvi najee naziva aleksandrijskim, zbog
toga to Aleksandrija postaje sreditem ekonomske i kulturne moi tadanjeg helenskog sveta, koji traje do
osvajanja Egipta od strane Oktavijana Avgusta 30. pne., dok se drugi period naziva rimskim, koje traje sve do 529.

nove ere. Porazom kod Heroneje 388. pne. grka su polisi izgubili svoju nezavisnost i potpali pod vlast Makedonije,
koja meutim nije dirala u kulturne tekovine osvojene zemlje jer je i sama stajala pod njenim jakim uticajem.
Osvajanja Aleksandra Velikog proirila su grku kulturu sve do Indije i Etiopije. Nakon Aleksandrove smrti 323. pne.
raspala se njegova ogromna drava na Egipat Ptolemeida, Siriju Seleukida te mnoge manje dravice, od kojih su
najznaajnije bile Bitinija, Antiohija i Pergam. Atina gubi sav politiki znaaj, ali uz Aleksandriju i Pergam, ostaje
jednim od kulturnih sredita helenizma. Uz izuzetak Atine i demokratske republike Rodosa, sve su helenistike
drave bile monarhije, u kojima nestaje aktivne uloge graanina, pa stoga ovek, s jedne strane, od graanina
skuenog polisa postaje "graaninom sveta", a s druge se okree samome sebe i svom intimnom ivotu: tako
su kosmopolitizam i individualizamosnovne odlike helenistike kulture i provejavaju kroz sve vane filozofske pravce
toga vremena epikureizam, stoicizam, kinizam. Do velikih promena dolazi i na podrujureligije: tradicionalna
mitologija gubi aktuelnost i shvata se kao kulturna vrednost prolosti, a njeno mesto zauzimaju
razliiti mistini kultovi koji obeavaju spas nakon smrti. Zato egzaktne nauke doivaljavaju veliki procvat, sve vie
se izdvajajui iz krila filozofije i stupajui u blii dodir s naunim dostignuima Vavilona i Egipta. U ovom je razdoblju
nauno zasnovana i filologija, i to pre svega u Aleksandrijskoj biblioteci. Menja se i sadraj knjievnosti: u uslovima
helenistikih monarhija govornitvo nestaje ili se u retorskim kolama bavi izmiljenim predmetima, ali se zato
obogauje patetikom. Knjievnost s politikih i drutvenih tema prelazi na porodinu tematiku, privatni ivot i
individualne oseaje.

Pesniko stvaralatvo
Na poetku aleksandrijskog razdoblja grke knjievnosti stoji poezija koja zbog toga to su njeni najistaknutiji
predstavnici iveli i radili u Aleksandriji nosi naziv aleksandrijska poezija. Ta poezija obrauje uene i mitoloke teme
s preteno ljubavnim sadrajem.
Meu najvee pesnike ovoga razdoblja pripada Teokrit (, oko 300oko 250. pne.), koji je stvorio posebne
pesnike kompozicije idile, kojih nam je sauvano oko trideset i koje se dele na dve grupe. Prvu ine pastirske
ili bukolske pesme, u kojima grubi i neuki, ali slobodni i bezbrini pastiri postaju idealni likovi koji vreme provode
uvajui svoja stada i pevajui o svojim draganama. Ove su idile prava mala remek-dela, u kojima se Teokrit
pokazuje kao majstor u slikanju ljubavnih zanosa, ali i u dinaminom opisivanju prirode. Druga grupa pesama
predstavlja male prizore iz gradskog ivota s obinim ljudima kao glavnim likovima.
Karakteristian oblik u kome je svoj izraz nala helenistika poezija bio je epigram, koji obrauje najraznovrsnije
teme: filozofske, gozbene, ljubavne. Do nas su epigrami doli u dve velike zbirke nastale u Vizantiji.

Proza
Za razliku od pesnike, prozna produkcija ovoga razdoblja sauvana je u vrlo malom obimu, pa se nae znanje o
njoj uglavnom zasniva na vestima iz antike i na izvodima i odrazima u rimskoj knjievnosti. U prozi su pre svega
pisali istoriografi, geografi, filozofi, govornici, gramatiari, naunici, dakle uglavnom oni koji su se vie zanimali za
naunu stranu nego za umetniku obradu odreenog predmeta, ali ima i onih koji se i u proznom stvaralatvu
pribliavaju svojim pesnikim savremenicima. Osvajanja Aleksandra Velikogproirila su znanje Helena o novim i
nepoznatim zemljama, pa raste zanimanje za istoriju, geografiju, etnografiju i sline discipline, ali i u tim delima
prevladava "uenost" u vezi sa zanimljivim detaljima. Istorija prestaje biti ispitivanje istine i ispunjava se
novelistikim, retorikim i dramatskim elementima.
Meu onima koji su pratili Aleksandra na njegovim pohodima izdvaja se Aristotelov neak Kalisten (),
koji u Helenskoj istoriji () obrauje period od 387. pne.do 357. pne., i pod ijim se imenom sauvao i spis O
Aleksandrovim delima ( ). Ovo Pseudo-Kalistineovo delo postalo je veoma popularno i tokom
mnogih vekova preraeno je na mnoge druge jezike. Tu se Aleksandrov ivot pretvara u legendu, a njegovi pohodi u
putovanja po bajkovitim i legendarnim krajevima.
Najznaajniji je istoriar ovoga doba bio Polibije (, oko 201120. pne.), jedan od retkih koji je tada shvatio
ulogu Rima u svetskoj istoriji. Posebno je zanimljiva Polibijeva analiza ustava Rimske Republike i njegova teorija
pragmatike istoriografije: smatrao je, naime, da je za istoriara osnovno prouavanje dokumenata, ali i lino
upoznavanje s popritem istorijskih zbivanja i lino politiko iskustvo.
Promenom politikih prilika govornitvo gubi svoj raniji znaaj i karakter i povlai se u retorske kole, gde postaje
veba u raspravljanju o temama esto sasvim udaljenih od stvarnog ivota. U nedostatku sadraja retori tee za
formalnim efektima, pa su se na toj osnovi razlikovala dva osnovna pravca u govornitvu: azijski i atiki. Prvi se
posebno negovao u Maloj Aziji, pa mu odatle i ime, i bio je kien, pun patetike i traenih metafora.
Do velikih promena dolo je i na polju filozofije. Sve filozofske kole toga doba u sredite panje postavljaju
probleme etikog delovanja oveka, traenje smisla ivota i puta do njega. Najsnanija linost helenistike
filozofije bio je Epikurkoji je prihvatio Demokritov atomizam i zastupao materijalistipko shvatanje sveta, odbacujui

mitoloka i religijska verovanja, te smatrajui da samo osloboen zabluda i neznanja ovek moe postii
nepomuenost (). Izvrio je snaan uticaj na rimskog pesnika i filozofa Lukrecija.
Od brojnih znaajnih naunika, filologa, geografa i drugih uenjaka toga vremena meu kojima
su matematiku proslavili Euklid (, oko 300. pne.) i Arhimed (, oko 237212. pne.)
najsvestraniji je bio Eratosten (, oko 275195. pne.), ije je glavno delo Geografija (, 3
knjige), gde je raspravljao i o obliku Zemlje, koju je smatrao kuglom i pokuao odrediti njen poluprenik izmerivi luk
jednog meridijana od Aleksandrije do Sijene.

Rimsko razdoblje[
Rimsko razdoblje grke knjievnosti zapoinje padom Egipta pod rimsku vlast 30. pne. i traje sve do 529. pne., kada
su po Justinijanovom nareenju u Atini bile zatvorene i poslednje filozofske kole, premda hrianske pisce ovoga
razdoblja iz vie razloga treba zapravo smatrati delom vizantijske knjievnosti. Ve u 2. veku pne., a naroito od 1.
veka pne. (Grka je pokorena 146. pne.) poinje ekspanzija Rima na helenistiki Istok. Helenistike drave jedna za
drugom postaju rimske provincije, a na elo im umesto dotadanjih monarha dolaze rimski prokonzuli. ivot u
provincijama polako zamire, a grka inteligencija poinje da se seli u Rim i meu Rimljanima iri interes za grka
kulturna dostignua. S propau republike i s osnivanjem principata nastaje dugotrajni mir koji postepeno vraa
odreenu ekonomsku snagu istonim provincijama. To se naroito osetilo u doba Antonina u 2. veku, kada je Italija
izgubila ekonomski primat u Rimskom carstvu.
Jedan od najpopularnijih pisaca, ne samo helenistike, nego itave antike knjievnosti bio
je Plutarh (, 46posle 120), iz Heroneje u Beotiji, ija se velika knjievna batina od preko 120 naslova
deli na dve velike grupe. Prvu ine Etiki spisi (, lat. Moralia), u kojima sa stanovita etike problematike
obrauje najraznovrsnije teme filozofiju, religiju, knjievnost, politiku, muziku, vaspitanje ali bez vlastite misaone
orginalnosti, ve na osnovi goleme naitanosti. Drugu grupu naslova ine Paralelni ivotopisi ( ),
paralelne biografije po jedne rimske i jedne grke istotrijski znaajne linosti, od kojih je sauvano ukupno 46
biografija (23 para) i 4 bez para. Ponegde su se poreenja nametala sama od sebe (npr. Ciceron i Demosten), ali
veinom su vetaka (npr. Tezej i Romul), premda to nema znaaja jer svaka biografija ini zasebnu celinu. Prema
izvorima koje koristi Plutarh se ne odnosi kritiki. Meutim, Plutarh i nije istoriograf, niti je on to sam hteo biti: svaka
linost iji ivot opisuje treba zapravo da posluio kao jedan moralni primer, bilo lo bilo dobar. Zbog toga su linosti
koje opisuje previe statine s ve izgraenim karakternim osobinama, ali nadareno pripovedanje, interes za
zanimljive anegdotske detalje i isticanje etikih vrednosti doneli su Plutarhovimivotopisima veliku slavu u potonjim
vremenima..
Filozof i istoriar Flavije Arijan, objavio je svoje beleke s predavanja, na kojima se uglavnom i zasniva nae znanje
o ovom filozofu. Glavno je Arijanovo delo Aleksandrova anabaza (koja je na trezven nain i s osloncem na
pouzdane istorijske izvore obraivala itav ivot Aleksandra Velikog.
Jedan od najjaih filozofskih pravaca ovoga doba jeste neoplatonizam, koji stoji pod jakim uticajem raznih
religioznih shvatanja i na kraju zapada u misticizam.
Istoriografija 2. i 3. veka dala je, osim Arijana, jo nekoliko imena, ali ona nemaju veliku vrednost za istoriju
knjievnosti, premda su za istoriju veoma znaajne.
Lukijan Ovom razdoblju pripada najpoznatiji grki satiriar Lukijan , koji je kao uitelj retorike

proputovao veliki deo carstva. Sauvano nam je vie od 80 njegovih spisa, veinom u dijalokom
obliku, koji obrauje razliite strane ivota: filozofiju, umetnost, knjievnost, religiju, moral itd. U
poetku aljov i duhovit, Lukijan u starosti postaje otar kritiar i sarkastiar. Glavni predmeti
njegove kritike su glupost, sujeta, licemerje, filozofska pretencioznost, praznoverice, verski
fanatici, ukljuujui i hriane
Tematika privatnog ivota i intimnih oseaja obrauje novi oblik, koji su antiki teoretiari nazvali "pripoveu o
osobama", a koja je danas, pomalo anahrono, dobila naziv roman. Od grkih romana sauvani su uglavnom oni koji
obrauju ljubavnu tematiku: tu se veinom opisuju izmiljena lica.).
kola neoplatonizma bila je uperena protiv hrianstva, koje je sve vie prodiralo u sve slojeve helenistikog
drutva, pa je car Justinijan 529. godine naredio zatvaranje filozofskih kola u Atini. Time se zavrava antika grka
knjievnost, hrianstvo postaje drutveni i kulturni pokret novog doba koje je upravo nastupilo, a Evropa ubrzano
zaboravlja gotovo svu kulturnu batinu stare Helade. Proi e skoro hiljadu godinu pre no to e ueni ljudi na
Zapadu ponovo otkriti grku knjievnost i, oduevljavajui se njome, njene vrednosti odluno uperiti protiv

hrianskih dogmi u nastojanju da od religije emancipuju drutvo, kulturu, nauku i filozofiju, zapoinjui tako
period humanizma i renesanse.