U shvatanju prostora pesnik se

oslanja na grku predstavu Hada ili Tartara, koji je smeten

duboko pod zemljom. Radnja pesme se odigrava na jednoj
stazi, na kojoj je, po Grcima, nemogue kretati se u nazad. To

1
je staza nepovratnog. Grci su simbolino prikazali kako pesma
skoro da moe da oivi umrle, ali da je nemogue ponovo ih
pogledati u oi. Rilkea nije zanimalo tradicionalno tumaenje
mita, on ga je posmatrao kroz prizmu sopstvenog shvatanja
smrti. Za njega mrtvi odlaze u zemlju i postaju deo
ivotodavnog, plodnog procesa. Stoga, Euridika, koja je
jednom osetila mrtvo, nije vie ena
okrene, ona ga ni ne
pozna; ona vie nije njegova, nije vie supruga, ni ena. Pria
je Rilkeovom interpretacijom potpuno preobraena. Ona je
postala mit njegovih misli o smrti. Potrebno je prihvatiti
neminovnost umiranja i prevazii strah. Euridika je ve
prihvatila i stupila u svoju smrt. Ali, Orfej je taj koji to ne razume
i ne prihvata. On voli posedujui i prima njenu smrt jedino u
odnosu na sebe samog. On hoe da je otrgne od njene ve
zapoete uobliavajue smrti.
Ona je ve bila puna
svoje nove smrti, pri emu novo nema negativnu konotaciju.
Kao to ni smrt kod Rilkea nema negativnu konotaciju. Nova
smrt samo jedno zahteva - a to je savlaivanje.