Prof.

dr Đuro Šušnjić УДК: 316.647.4:2

CEIR, Centar za empirijska    2-673.5
istraživanja religije, Novi Sad Originalni naučni rad
susnjic@vektor.net Primljen: 01.06.2015.

JUDAIZAM, HRIŠĆANSTVO, ISLAM –

PLURALIZAM MONOTEIZMA
Kada u državi ima dosta razloga za mržnju,
religija mora da pruži mnogo načina za pomirenje.
Šarl Monteskje
Rezime
Jedini krov pod kojim različiti vernici i verske zajednice mogu da žive u relativ-
nom miru jeste tolerancija. Ako ne mogu jedni sa drugima, mogu jedni pored drugih, a
ne moraju jedni protiv drugih. Islamski vernici su naša mlađa braća, kao što su jevrejski
vernici naša starija braća – jedni od drugih mogu da uče i bogate svoje iskustvo. Dok vo-
de dijalog, oni su izvan svakog zla. Ako sve tri religije zastupaju iste vrednosti, to jest lju-
bav, pravdu i mir, otkuda onda mržnja, sporovi i ratovi? Očigledno da ove pojave ne do-
laze iz religije već iz religijske ideologije – klerikalizma, nacionalizma, fundamentalizma
– to jest kad se religiozna vera stavi u službu ograničenih interesa. Netrepljivost ne dola-
zi iz teologije nego iz ideologije.
Ključne reči: tolerancija, judaizam, hrišćanstvo, islam

Ovo moje uvodno izlaganje 1 shvatite kao opšti, dovoljno prostran okvir za
razgovor kao igru duhovitih pitanja i maštovitih odgovora, korisnu razmenu mi-
šljenja. Moje sa/opštenje, dakle, skriva nameru za opštenjem. Ja nisam birao te-
mu, tema je izabrala mene.
Temeljne vrednosti i norme ove tri religije su iste. To su tolerancija, prav-
da, ljubav, mir. U Talmudu, svetoj knjizi jevrejske vere piše: „Ono što ti prezi-
reš, nemoj učiniti svome susedu.“ U Jevanđelju po Mateju stoji: „Sve što hoćete
da vama čine ljudi, tako činite i vi njima.“ Sveta knjiga islamske vere, Kuran, sa-
drži isto: „Niko od nas nije vernik ako bratu ne želi isto što i sebi.“ Kineski mu-
drac Konfučije (551–479 p.n.e.) istakao je tzv. zlatno pravilo: „Ne čini drugima
ono što ne želiš da oni urade tebi.“ Ovo zlatno pravilo oduvek je prisutno u ljud-
skom duhu, pa ga filozofi zovu „princip velike starosti“. Ukratko: cela religijska
kultura je univerzalno izražavanje ljubavi. Jezik ljubavi je maternji jezik ovih re-

1 Uvodno izlaganje na međunarodnoj konferenciji: Verska tolerancija u dunavskom regio-

nu, održanoj 1. juna 2015. godine u Sremskim Karlovcima povodom Karlovačkog mira.
202 Đuro Šušnjić: Judaizam, hrišćanstvo, islam – pluralizam monoteizma

ligija. Ljubav je vrhovno dobro koje svima pripada. Zato Amin Maluf i može re-
ći: „Ljubav je bolest od koje niko ne želi da se leči“.
Jedina religija koja treba da postoji jeste religija ljubavi, a nju su propove-
dali i svedočili proroci, sveci i bogotražitelji sve tri avramovske religije – judai-
zam, hrišćanstvo i islam. Ljubav je trajno ili večno merilo za ocenu svakog ljud-
skog delovanja. Svete knjige čuvaju od zaborava nešto što vredi više od ličnog
iskustva: one sadrže nadlična značenja! Iznad razlika koje ih dele stoje zajednič-
ke vrednosti koje ih povezuju. Zato se u Kuranu ističe: „Naš Bog i vaš Bog jedan
je“ (sura 29, ajet 46). To je jedan Bog sa tri imena. Tema judaizam, hrišćanstvo i
islam – pluralizam monoteizma je spretno i sretno formulisana, naglašavajući da
ove tri religije slave jednog Boga u tri istorijska oblika.
Ako sve tri religije zastupaju iste vrednosti, to jest ljubav, pravdu i mir, ot-
kuda onda mržnja, sporovi i ratovi? Očigledno da ove pojave ne dolaze iz religi-
je. Odakle onda dolaze? Dolaze izvan religije. Dolaze iz religijske ideologije –
klerikalizma, nacionalizma, fundamentalizma – to jest kad se religiozna vera sta-
vi u službu ograničenih interesa. Ako bi, na primer, rat zavisio od vere, onda rata
nikad ne bi ni bilo, jer su vere po pravilu vere u mir. Može li onda ideolog jedne
vere da govori u ime vere? Naravno da ne može, jer je to onda vera protumačena
u ideološkom ključu – s obzirom na lični interes nekog sveštenika, ili nekog višeg
crkvenog dostojanstvenika ili neke verske zajednice. Filozof volje za mož F. Ni-
če viče: „Ideologija je koristan način pogrešnog tumačenja vere!“ Zato je Sv. Sa-
va davno upozorio: „Ako je pop grešan, molitva nije.“ Sv. Sava je zapravo pono-
vio svojim rečima ono što je zapisano u Jevanđelju po Marku: „Dom moj zvaće
se dom molitve za sve narode, a vi od njega načiniste hajdučku pećinu.“ Kad in-
teresi viču, istina se ne može čuti. Onaj ko mrzi u ime vere čini zločin protiv ve-
re. Prema tome, netrpeljivost ne dolazi iz teologije nego iz ideologije. Netrpelji-
vost je nespojiva sa izvornim porukama ovih religija. Zato moj prijatelj, franje-
vac, „mali brat“, Marko Oršolić veli: „Vjera božja nije koja među nas razdor si-
je, vera prava sjedinjava“.
Iz manjka veza sa svetom, stvoren je višak upućenosti na sebe i svoju ogra-
ničenost. Možda ni danas nismo dovoljno svesni nesvesnih okova – stereotipa,
predrasuda, tradicionalizma, nacionalizma, autoritarnog mentaliteta, antiintelek-
tualizma i jezičkih obrazaca 2 – jer nas u šaci drže prašnjavi likovi iz naše proš-
losti i sadašnjosti, ljudi onižeg ili osrednjeg duhovnog stanja i sitne sreće, koji
nam ne dozvoljavaju da se izdignemo na višu ravan iskustva, znanja i vrednova-

2 Danas se sa više strana čuje da je jezik doživeo nervni slom (npr. L. Kolakovski u delu
Užas metafizike). „O uvela reči što si negda kao ruža mirisala“ (F. Niče).
Religija i tolerancija, Vol. XIII, № 24, Jul – Decembar, 2015.203

nja: naše ustanove su pune bivših ljudi! Oni ne veruju u univerzalne vrednosti i
norme, što znači da nemaju oči za visine i veličine duha. Jer, koliko jedan čovek
upozna drugih ljudi, toliko je puta čovek, jer u sebi nosi njihova iskustva, znanja
i vrednosti. Ovo je ključni razlog zašto tolerancija ne treba da se odredi na stari
način, kada znači trpeti, popustiti, dopustiti, snositi i podnositi drugog. Taj drugi
može biti naš unutrašnji glas, naš bližnji, sused, čovek druge nacije, vere i kultu-
re: on postaje sastavni deo nas samih. Taj svetski čovek uneo je u sebe sve ljud-
ske razlike i oseća se slobodnim od predrasuda onih koji slave istost, čoveka sa-
mo jedne dimenzije, jednoumlje. Novo značenje tolerancije glasi: nositi drugog
u sebi, saviti gnezdo u njegovoj duši. Ovo značenje je u uskoj vezi sa dijalogom
religija i kultura uopšte. Dijalog religija star je koliko i ideja razmene. Jer ne raz-
menjuju se samo stvari, oruđa, oružja, žene i darovi, nego i reči, ideje, verovanja
i vrednosti. Razmena podrazumeva da su granice, određene etnički, rasno ili po-
litički, ipak propusne i bez težih prepreka. Računa se da u svakoj kulturi postoji
80–90% pozajmica iz drugih kultura.
Čuvati i braniti univerzalne vrednosti i norme ne znači poricati lokalne
vrednosti i lično iskustvo – ove tri ravni svakako se razlikuju, ali, kako rekoh,
iznad razlika koje nas dele stoje zajedničke vrednosti i norme koje nas povezu-
ju. Tako, na primer, univerzalnu ideju ljubavi mogu da izrazim na svom nacio-
nalnom jeziku i da je obojim ličnim iskustvom. Univerzalnu hrišćansku veru mo-
gu da živim na pravoslavni ili katolički ili protestantski način i prožmem ličnom
molitvom. Prema tome, univerzalno, nacionalno i lično ne moraju biti u sporu i
sukobu. Kad duh dosegne visinu univerzalne istine, sve ono posebno i pojedinač-
no ostaje i dalje na svom mestu: duh se izborio za celovit pregled raznovrsnosti!
Uzvišene, univerzalne vrednosti i norme teško mogu da se ukorene u ograničeno
kolektivno iskustvo tradicionalnih zajednica.
Danas su istina, pravda, dobrota, ljubav i svetost života zapušteni i goto-
vo napušteni pojmovi: volje da ove vrednosti žive i da se ostvare više nema! Ali
sveta hrabrost životnog poziva sastoji se u nezaboravu ovih vrednosnih pojmo-
va. Jer ove vrednosti i norme izvedene iz njih postoje da bi se po njima živelo, a
ne da bi se o njima samo mislilo i pričalo. Svaki sistem vrednosti i normi stoji na-
suprot nekom zlu: tako sistem vrednosti i normi prerasta u religiju spasenja! Ako
se sistem vrednosti i normi raspao, ili ako ga nema, zlo igra po svojim pravilima:
„nasilje postaje razonoda“ (M. Jursenar, Širom otvorenih očiju). Nasilje je pori-
canje svake vrednosti ljudskom biću. Množe se potrošači nasilja. Naše vreme je
vreme netrpeljivih, o čemu vidno svedoče grafiti po našim gradovima, premda bi
grad po definiciji trebao da bude mesto tolerancije različitosti. Možda je odnose
204 Đuro Šušnjić: Judaizam, hrišćanstvo, islam – pluralizam monoteizma

između religija najbolje opisao Hans King kada je ocenio: od ignorancije preko
arogancije do tolerancije.
Veličina čoveka nije u tome da nikad moralno ne posrne, nego u tome da
smogne novu snagu da se uspravi i ispravi. Tolerancija je više emocionalan ne-
go racionalan stav. Ovo objašnjava zašto je jedan tako racionalan narod najobra-
zovanija evropska nacija, Nemačka u drugom svetskom ratu, postala netrpeljiva
preko svake mere, a drevna Indija, sa nepismenim ili polupismenim stanovniš-
tvom, ima najdužu tradiciju tolerancije.
Viktor Igo imao je razloga da govori o tome kako je Mojsije, podižući jeru-
salimski hram, pozvao dva vajara da ga ukrase: jedan je vajao ideal, a drugi stvar-
nost – ideal ljubavi i stvarnost mržnje. Svete reči čine nam se suviše visoko, jer
smo mi pali suviše nisko. Tako Erih From ističe da 90% Amerikanaca izjavlju-
je da su svi ljudi jednaki pred Bogom i zakonom, ali kada ih konkretno pitate da
li bi svoju ćerku udali, ili sina oženili, za nekoga ili neku druge vere, rase i klase,
onda je slika obrnuta, 90% odlučno kaže Ne.
U ovom smislu, i samo u ovom ideološkom smislu, hrišćani su bili netrpe-
ljivi ne samo prema paganima i prema vernicima drugih vera, nego i prema glaso-
vima unutar vlastite vere (mistici, jeretici), koji nisu mogli da se usaglase sa zva-
ničnom, crkvenom dogmom. U svakoj ustanovi, bila to crkva ili država, dogma
ima prednost nad ličnim iskustvom, autoritet nad razlogom, zapovest nad kritič-
kim mišljenjem. Jer država i crkva su dve stare birokratske institucije sa apsolut-
nim pravima: država ima pravo na prinudu, a crkva pravo na dogmu! Sledi da ni-
jedna vlast ne voli različita mišljenja, zato i misli ovako naopako: iskorenićemo
razlike ili će razlike iskoreniti nas! Ali mi živimo sa razlikama i živećemo dok
smo živi. I to je velika sreća, jer bi se inače ugušili u jednoumlju. Jedan pisac le-
po ističe: „jednoga dana sedeo sam na obali reke. Izvadio sam iz vode okrugli ka-
men i slomio ga. Unutra je bio potpuno suv. Kamen je ležao u vodi veoma dugo,
ali voda nije prodrla u njega. Tada sam pomislio da se ista stvar dogodila sa lju-
dima u Evropi. Vekovima su okruženi sa hrišćanstvom, ali hrišćanstvo nije prodr-
lo i ne živi u njima.“ (D. Jelop, U ime Boga, Nova knjiga, Beograd, 1988, s. 56).
Ima vekova kada jedan narod nije našao načina da se probije do svoje zre-
losti, do svoje najbolje istine i pravde: u njegovoj svesti ovi univerzalni pojmo-
vi su istanjeni ili izjednačeni sa lepim zabludama. I mi smo se nerado uključiva-
li u svetske tokove, radije smo ispisivali našu plemensku, palanačku i nacional-
nu istoriju, punu mržnje i krvi. Zatvoreni u plemenske, nacionalne i državne gra-
nice, ljudi gube odnos prema višoj ravni osećanja, mišljenja i vrednovanja: sve
ovo se u nas smatra izdajom otadžbine i nacionalne svesti. Radomir Konstantino-
Religija i tolerancija, Vol. XIII, № 24, Jul – Decembar, 2015.205

vić u Filozofiji palanke tačno je zaključio: „Iskustvo nam je palanačko.“ A Geor-

gij Gačev, pišući o mentalitetima naroda sveta potvrđuje: „Na Balkanu su prisut-
ne mnoge, izvorne, originalne kulture, ali ono opšteljudsko, to se teže postiže.“
Nije to samo naš slučaj. Semjuel Hantington u delu Sukob civilizacija ističe da
izvan zapadnog dela sveta svega 1% svetskog stanovništva prihvata i usvaja uni-
verzalne vrednosti i norme, a 99% se veže za svoje lokalne običaje, jezik, folklor,
vrednosti i norme. Globalni svet ne ukida lokalnu svest: tehnologija i kultura ne
teku uporedo! Ovde se može ustanoviti opšte pravilo: širenje globalne ekonomi-
je uz očuvanje lokalne kulture!
Za ovu priliku dovoljno je da se upozori na dve stvari u vezi sa neznanjem
i nerazumevanjem islama. Prvo, obično se veruje da najveći broj islamskih verni-
ka živi i deluje u arapskim zemljama, ali se dobro zna da ih u tom delu sveta ima
svega 20%, dok 80% stalno živi i radi izvan arapskog tla: u Indoneziji (180 milio-
na), u Pakistanu, Indiji, Turskoj (oko 70 miliona). Drugo, uobičajena je predrasu-
da ili stereotip da je islam ratnička vera, pri čemu se poziva na tzv. džihad ili sveti
rat, što nema suštinske veze sa islamom. To nije rat hladnim ili vrućim oružjem,
to je rat svakog vernika protiv vlastitih mana i slabosti, u savladavanju demona u
sebi, a demon je zajedničko ime za sva ljudska zla (u hrišćanstvu sedam smrtnih
grehova). Islam nije postao svetska, to jest univerzalna religija tako što se širio
ognjem i mačem, već je on to postao zahvaljujući svojim moralnim vrednostima.
Suštinu islamske vere malo ko razume izvan islama, ali posledice toga ne-
razumevanja snosimo svi. Treba otvoreno i odgovorno reći: islam ima dugu tra-
diciju tolerancije i smatra svojom braćom i sestrama sve „vernike knjige“ i pre-
ma njima je veoma tolerantan. Setimo se samo kako su Kopti u 4. veku naše ere
našli sklonište u Egiptu i tamo ostali do dana današnjeg, i kako su Jevreji iz Špa-
nije isterani 1492. – uglavnom Sefardi, koji su našli utočište u veoma pravno ure-
đenom Otomanskom carstvu. Univerzalne religije, baš zbog svojih univerzalnih
vrednosti i normi, mogle bi pomoći institucionalizaciji ljudskih prava i sloboda
u celom svetu.
O Jevrejima, tom drevnom, pustinjskom, malom narodu knjige, tom no-
madskom plemenu, Avramovom semenu, izabranom narodu, mogu reći tek par
rečenica. Istorija toga naroda je hod po mukama, „navlačenje na sebe svih po-
raza“. Svojom verom i načinom opstanka stvorili su tradiciju stradanja i nada-
nja. Hajnrih Hajne nazvao je Bibliju „pokretnom imovinom“ jevrejskog naroda,
a Georgij Gačev dodaje: „Tora je njihova teri-tora“. Bili su tučeni, mučeni i ubi-
jani, nalazeći se između dve ideološke vatre: hrišćanskog klerikalizma i islam-
skog fundamentalizma.
206 Đuro Šušnjić: Judaizam, hrišćanstvo, islam – pluralizam monoteizma

Danas se religije mere po tome koliko doprinose zajedničkom životu u ra-

zumevanju i ljubavi, a ne po tome u čemu se razlikuju teološki, filozofski, istorij-
ski itd. Danas, dakle, svaku religiju treba vrednovati po tome u kojoj meri je spre-
mna na dijalog, razumevanje i sporazumevanje sa drugim religijama, radi zajed-
ničkog dobra. Jevrejski, hrišćanski i islamski vernici moraju postati svesni ove
potrebe za zajedničkim spasenjem. Valja se još jednom prisetiti svetih reči iz Ku-
rana: „Natječite se ko će više dobra učiniti“. Prave vernike ne bi trebalo ocenjiva-
ti s obzirom na to koliko istine i lepote ima u njihovoj veri, nego po tome koliko
su razumeli i voleli druge radi svoje vere. Moć ljubavi može da izmiri sve razlike.
Budućnost će biti dijaloška ili je neće biti. U Kuranu je zapisano i ovo:
„Alah je dao ljudima oči da gledaju napred, a ne nazad“. U najgorem slučaju ove
vere mogu da žive jedna pored druge, što se u Kuranu i veli: „Vama vaša vjera,
meni moja“. Ali jedan drugom smo potrebni, premda jedan drugog ne podnosi-
mo. Ako bismo usvojili dijalog i toleranciju ne samo kao metodu mišljenja, nego
i kao način življenja, onda među misliocima ne bi bilo dogmatika, među vernici-
ma fanatika, a među političarima tirana.
Jedini krov pod kojim različiti vernici i verske zajednice mogu da žive u
relativnom miru jeste tolerancija. Ako ne mogu jedni sa drugima, mogu jedni po-
red drugih, a ne moraju jedni protiv drugih. Jedna mudra misao stigla je i do nas
sa istočne strane sveta, odakle, uostalom, i potiču sve zapadne vere: „Čovek koji
poštuje samo svoju veru, a potcenjuje druge, nalik je na čoveka koji poštuje samo
svoju majku, a prezire majke drugih“. Islamski vernici su naša mlađa braća, kao
što su i jevrejski vernici naša starija braća – jedni od drugih mogu da uče i boga-
te svoje iskustvo. Dok vode dijalog, oni su izvan svakog zla.
Evo, ovoga trena opazih da govorim više no što je predviđeno, pa odlučih
da stanem ovde i sada. Jezik se, iz sve snage, napreže da sve kaže, ali uvek osta-
ne nešto nekazano. Ovo je bila moja priča, a sada je i vaša.

Literatura
Cvitković Ivan, Religije suvremenoga svijeta, Fakultet političkih nauka, Sarajevo, 1999.
Kuschel Karl-Josef, Od sporenja k natjecanju religija, Svjetlo riječi, Sarajevo–Zagreb, 2003.
Tanasković Darko, Islam i mi, Partenon, Beograd, 2002.
Vukomanović Milan, Sveto i mnoštvo, Izazovi religijskog pluralizma, Čigoja štampa, Be-
ograd, 2001.
Kuburić Zorica, Vera i sloboda, (2. Izdanje), Centar za empirijska istraživanja religije,
Novi Sad, 2002.
Brodel Fernan, Mediteran, 1–2, CID, Podgorica, 2001.
Djurant Vil, Doba vere, 4/1–2, Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 1998.
Religija i tolerancija, Vol. XIII, № 24, Jul – Decembar, 2015.207

Prof. dr Đuro Šušnjić

CEIR, Centar for Empirical Research
on Religion, Novi Sad
susnjic@vektor.net

JUDAISM, CHRISTIANITY, ISLAM –

PLURALISM OF MONOTHEISM

When the country has plenty of reasons to hate,

Religion must provide many ways for reconciliation.
Charles Montesquieu

Abstract
The only roof under which different believers and religious communities can live
together in relative peace is tolerance. If they cannot be with each other, they can be next
to each other, not necessarily against each other. Islamic believers are our younger broth-
ers, just as Jewish believers are out older brothers – they can learn from each other and
thus, make their experience richer. While they have a dialogue, they are out of any evil.
If all three religions advocate the same values, which are love, justice and peace, where
do hatred, conflicts and wars come from? Obviously, these phenomena do not come from
religion, but from religious ideologies – clericalism, nationalism, and fundamentalism –
i.e. they occur when religious faith is put into service of limited interests. Bigotry stems
not from theology, but from ideology.
Key words: tolerance, Judaism, Christianity, Islam