UNIVERZITET U BEOGRADU

FAKULTET

SEMINARSKI RAD IZ ISTORIJE UMETNOSTI

TEMA: MORAL U RENESANSI

Student:

Beograd, januar 2015.

Sadraj:
1. Uvod
...3
2. Stavovi o dostojanstvu
oveka.3
3. Politika u
renesansi
..4
4. Individualizam renesansnog
oveka.6
5. Zakljuak
..7
6. Literatura
....8

2
 1. UVOD

Renesansa je bila period naglog napredovanja u nauci,

umetnosti i drutvu koji je poeo u Italiji krajem 14. veka. Humanizam
je bio renesansni pokret koji je uzdigao prouavanje i napredak
ljudske vrste iznad napretka bilo koje religije ili kole naunog
miljena. Humanisti su se borili da nau odgovore na fundamentalna
pitanja i ovekove moralne dileme koje su bazirane na ljudskoj
prirodi, nasuprot boanskom i natprirodnom. Humanisti se nisu slagali
sa idejom da iskljuivo prirodne nauke mogu dati odgovor na sva
bitna ivotna pitanja, nego su posegnuli i za filozofijom, knjievnou,
umjetnou, istorijom i jezikom.
Preporod u uenju i kulturi koji je poeo u Italiji i irio se
Evropom nije odmah doneo nove i znaajne etike teorije. Njegov
znaaj lei u promeni dotadanjeg fokusa filozofa i naunika. Po prvi
put od konverzije Rimskog carstva u hrianstvo glavni predmet
filozofskog interesa je postao ovek, a ne bog, a glavna tema
filozofskog razmatranja nije vie bila religija nego humanizam moi,
slobode i postignua ljudskih bia. Ovo, naravno ne podrazumeva
naglu drutvenu konverziju u ateizam. Veina renesansnih mislilaca
su bili hriani koji su smatrali ljudska bia kao neto izmeu demona
i anela. Ipak, ak i ova meovita pozicija je davala oveku status
neega posebnog. Takoe je podrazumevala nov koncept ljudskog
dostojanstva i znaaja oveka kao individue.

2. STAVOVI O DOSTOJANSTVU OVEKA

Renesansni humanisti su izuzetno isticali razumevanje i
ouvanje dostojanstva oveka. Kada se fokus pomerio na ovekov
zemaljski ivot, a ne na religioznu ideju o zagrobnom ivotu, postalo
je neophodno da se otkrije odakle potiu osnovna ljudska prava i
slobode. Dostojanstvo je smatrano za neto oveku uroeno, i
njegovo potovanje se smatralo za kljuno u poboljanju budunosti
ljudskog drutva. Smatralo se da ovekova prava potiu od ovog
uroenog dostojanstva, a ne od boanskog blagoslova ili pravila.

U srednjem veku su o pitanju ovekovog dostojanstva

teoretisali i katolici i luteranci. Katolici su smatrali da su ljudi, iako
greni po svojoj prirodi ipak slika boija (imago Dei). Ljudsko
dostojanstvo potie od toga to ih je bog stvorio slinima sebi.

3
Reformatori Martin Luter i Don Kalvin nisu poricali da su ljudi
stvoreni po liku boga, ali su verovali da nas je pad u greh toliko
temeljno iskvario i udaljio nas od naeg originalnog dostojanstva.
Ljudska grena priroda redukuje oveka na pukog prljavog prosjaka
pred boijim oima.

U renesansi su se pojavila mnoga gledita suprotstavljena

ovom. Humanizam istie ljudsko dostojanstvo i uvodi pojam nagrade
(satisfakcije) u ovom ivotu, pre nego nagrade u raju. Renesansi
humanizam je velikim delom reakcija na ogroman autoritet crkve.
Fokus je premeten sa boga na ljudsku kreativnost i sa naptprirodnog
na realno. Tokom renesanse su se ljudi koncentrisali na vlastita
postignua i kreativnost. Humanistiki pisci su imali priliku da
obelodane svoje ideje, zbog razvoja tamparske prese (Johanes
Gutenberg, 1450. godina)

Debata o ovekovom dostojanstvu se zasnivala i na naunim

otkriima. Kopernik je utvrdio da je Sunce, a ne Zemlja, centar naeg
planetarnog sistema, to je drastino promenilo gledine mnogih
uenih ljudi. Ovo je znaajno jer od tada zemlja i oveanstvno nisu
vie mogli da se smatraju centrom univerzuma.

Istovremeno, Italijanski filozof ovani Piko dela Mirandola

( Giovanni Pico della Mirandola) u delu pod nazivom Rasprava o
dostojanstvu oveka uzdie oveanstvo kao sposobno da dostigne
nivo anela kroz filozofsku spekulaciju (ovde se vidi uticaj Platona).
On je zamiljao ljude izmeu zveri i anela i insistirao da je
neophodno dozvoliti razumu da odnese prevagu nad emocijama.
Tvrdio je da su jedino ljudi sposobni da sebe promene nabolje jer
jedino oni imaju slobodnu volju. Rasprava o dostojanstvu oveka se
smatra manifestom renesanse.

Drama Kristofera Marloua (Christopher Marlowe) Doktor Faust

ilustruje duh humanizma u liku Fausta, koji tei nadljudskim moima
koje dobija kroz pakt sa avolom. Faust je najpre uzdignut, a zatim
kanjen. To otelovljuje renesansni strah od rastajanja sa tradicijom i
fascinaciju probijanjem granica ljudskih sposobnosti.

Srednjevekovno pokroviteljstvo umetnika od strane bogataa je

dostiglo vrhunac tokom renesanse. Plemii se se otimali sa crkvom
oko najboljih umetnika, pesnika i filozofa. Bogate familije su
obezbeivale smetaj, ishranu i platu umetnicima u zamenu za
njihova dela. Renesansno pokroviteljstvo je omoguili velikanima kao
to su Mikelanelo ili Leonardo da Vini da se posvete svom radu, ali i
ovakav dogovor je imao svoje nedostatke i probleme.

4
 3. POLITIKA U RENESANSI
Humanisti su veliki znaaj pridavali meuljudskim
interakcijama. Smatrali su da je uestvovanje u drutvenom ivotu
jedan od najznaajnijih ovekovih zadataka. Zbog toga su verovali da
ovek bolje ispunjava svoju svrhu postojanja, ako je aktivniji kao
graanin. Uee u politici je zamenilo uee u crkvenom ivotu kao
neto to predstavlja merilo dobrote. Politika je postala bitna jer je
stabilo drutvo postalo neophodno za stabilnog pojedinca koji moe
da ostvari socijani kontakt sa drugima.

Nadaleko najznaajniji politiki filozof renesanse je Nikolo

Makijaveli (Niccolo Machiavelli 1469-1527) ija su dela o dravnitvu
postala ozloglaena zbog nemilosrdnih taktikih metoda koje je
pominjao.

Makijaveli je imao pragmatian pristup odgovornostima

vladara. Verovao je da je vladareva prva odgovornost da povea i
odri vlastitu mo. Radei kao diplomata u Italiji prouavao je njihove
najprepredenije vladare, posebno ezara Bordiju (Cesare Borgia),
nezakonitog sina Pape Aleksandra VI, koji je vojnom nadmonou
poveavao svoje teritorije u centralnoj Italiji.

Makijaveli je verovao da je smela i inteligentna inicijativa

vladara kljuna za njegovu budunost. On je smatrao da je ljudsko
dotojanstvo neto to je ovek sticao razvijanjem svoje volje da
vlada. U svojoj knjizi Vladalac Makijaveli daje instrukcije za novog
princa o tome kako da stabilizuje svoju mo i povea granice svoga
kraljevstva. Podstie princa na dobronamernost, ali ga savetuje da se
u privatnosti ponaa nemilosrdno, ukoliko je to potrebno da uniti
svoje politike neprijatelje. Makijaveli smatra da je ovakav pristup
neophodan za opte dobro, koje dolazi uz stabilnog vladara.

Makijaveli daje i smernice za nemilosrdne postupke. Predloio je

definiciju prihvatljive okrutnosti: Ukoliko oveku treba naneti
povredu, ona treba biti tolika da se njegove osvete kasnije ne treba
bojati. Drugim reima, ubistvo politikog protivnika treba da bude
to je bezbolnije mogue, u tajnosti i bez kolateralne tete.

Vidimo kako se etika Makijavelija odmie od etike Sokrata,

Platona i Aristotela kada uporedimo njegovo pisanje sa delima
ovih velikih filozofa. Makijaveli kae da za princa nije neophodno da
poseduje kvalitete kao to su potenje, ljubaznost, odanost, itd, ali je

5
neophodno da izgleda kao da ih poseduje korisno je initi se
saoseajnim, vrednim poverenja, humanim, obdarenim integritetom,
religioznim .

Na kraju, sutina njegovih ideja moze se saeti i sagledati u

jednom od najvie citiranih delova "Vladaoca": " Tu se sad postavlja
pitanje: da li je bolje da te ljudi ljube ili da te se boje. Odgovor je, da
bi najbolje bilo i jedno i drugo; no kako je to dvoje teko sastaviti,
mnogo je sigurnije, da te se ljudi boje, negoli da te ljube, ako ve
oboje ne moe postii. Jer o ljudima se uopteno moe kazati:
nezahvalni su, nepouzdani, pritvorni, izbegavaju opasnosti i pohlepni
su za dobitkom; dok im dobro ini, tvoji su, nude ti svoju krv, imetak,
ene i decu, kako sam vam ve kazao, kad je potreba daleko; no kad
se nevolja primakne, okreu se. Propada vladar, koji se posve oslonio
na njihove rei, pa se nije ni na ta pripremio; jer prijateljstva, koje se
dobijaju za platu, a ne veliinom i plemenitou duha, kupuju se, a ne
poseduju, pa se u pravo vreme ne mogu upotrebiti. Osim toga, ljudi
se manje ustruavaju da uvrede nekoga, koji eli da ga ljube, nego li
nekoga, koji im uliva strah; jer ljubav se podrava vezom zahvalnosti,
samo to ljudi, budui da su opaki, tu vezu raskidaju, kad god im je to
od koristi; strah se pak podrava neprestanom pretnjom kazne."

4. INDIVIDUALIZAM RENESANSNOG OVEKA

Tokom renesanse, razvijene su etike metode drugaije od

srednjevekovnih. Protestantski metod se bazira na principima
individualne savesti i individualnog tumaenja Biblije, raskrstivi sa
tradicijom crkve.
Istorijski, rimokatolika crkva ja smatrala individualnu svest kao
veoma uzvien boiji dar koji moe odvseti pojedinca ka hrianskim
vrlinama. Meutim, individualizam je bio potinjen slepoj poslunosti
crkvenim uenjima.

Renesansni ovek ima drugaiji pogled na svet. Iako renesansni

pojedinici ni u kom sluaju nisu odbacivali hrianstvo, oni su cenili
ovozemaljski ivot u daleko veoj meri nego to su to inili ljudi u
srednjem veku, zagledani u onostrani svet. ovek doba renesanse bio
je opinjen ovim svetom, radostima ivota i mogunostima koje je
ivot nudio; teio je da ivi bogatim i kreativnim ivotom na zemlji i
da sebe ispuni kroz umetnika i knjievna dela. U svom folklornom
epu, Gargantua i Pantagruel, francuski humanista Fransoa Rable
(Francois Rabelais) (oko 1495. do 1553) kritikovao je srednjovekovnu
filozofiju zbog njene preterane zaokupljenosti opskurnim i
irelevantnim pitanjima, koja nisu davala jasan uvid u ljudski poloaj;

6
takoe je kritikovao svetenstvo uskih pogleda, koje je ljude liavalo
radosti ivota. Izraavajui odbojnost prema srednjovekovnom
asketizmu, Rable je osuivao monasticizam zato to porie ivot, i
smatrao je ovozemaljska zadovoljstva legitimnom potrebom i ciljem
ljudske prirode. Zamislio je manastir u kome ivoti ljudi nisu bili
regulisani zakonima, statutima ili pravilima, ve prema njihovoj
sopstvenoj slobodnoj volji i zadovoljstvu. Spavali su i jeli kada su to
eleli, i uili da itaju, piu i pevaju, da govore pet, est jezika, da
sviraju na muzikim instrumentima i da komponuju na njima.
Uvaavali su samo jedno pravilo: RADI TO TI JE VOLJA.

Individualizam je bio jo jedno bitno obeleje renesanse. Meu

urbanom elitom postojala je tenja za sticanjem izuzetnih
sposobnosti, potvrivanjem linosti i sticanjem priznanja za izuzetna
dostignua. Tradicionalne feudalne vrednosti porekla i poloaja u
ustaljenoj hijerarhiji bile su potisnute eljom za individualnim
dostignuima. Individualna vrednost se tumaila daleko ire nego to
su to inili feudalni gospodari koji su vrednost izjednaavali s
vojnikim sposobnostima. Renesansna Italija iznedrila je tip
univerzalnog oveka: svestranu osobu, koja vlada drevnim
klasicima, ceni vizuelne umetnosti pa ak ima i talenta za njih, i
pokazuje zainteresovanost za svakodnevne poslove svoga grada -
nekoga ko tei da svoj ivot uoblii u umetniko delo. Prezirui
hriansku smernost, istaknuti renesansni stvaraoci ponosili su se
svojim talentima i ovozemaljskim dostignuima - Mogu da stvaram
uda, rekao je veliki Leonardo da Vini. Renesansni umetnici
prikazivali su individualne crte ljudi, koje su opaali u bogatoj
raznovrsnosti ljudske prirode, stvorili su prve portrete posle rimske
umetnosti, i stavili potpise na svoja dela. Renesansni pisci ispitivali su
svoja oseanja, izraavajui samosvest koja karakterie moderni
pogled na svet.

5. ZAKLJUAK

Vera u ovekove intelektualne i kreativne sposobnosti, njegov

kapacitet za razumevanje drugih i kontrolu nad prirodom ujedno sa
oseajem individualizma, obeleilo je renesansu irom Evrope. Ovi
razvoji bili su manifestacije renesansnog intelektualnog pokreta koji
je poznat kao humanizam. Re u stvari potie od lat. studia
humanitatis, pojma koji se primenjivao na klasine studije koje su
obuhvatale klasini latinski i grki jezik, gramatiku, poeziju, retoriku i
filozofiju morala. Humanizam je stavio naglasak na najvii stepen
razvoja ovekovih vrlina, ukljuujui kvalitete kao to su

7
razumevanje, saoseanje, milost, hrabrost, rasuivanje, elokventnost
i ljubav prema asti. Zastupao je ovekovu potrebu da bude deo
zajednice i aktivno uestvuje u njoj, ali i potrebu da se iz nje izdvoji i
prepusti refleksiji i meditaciji. U humanistikoj misli, ovek je centar
univerzuma, obdaren linom slobodom i inteligencijom koja mu
omoguava da razume svet u kom ivi i postigne ta god je sebi
postavio kao cilj. U samom centru humanizma lee ideje o
dostojanstvu i individualizmu. Humanistika verovanja dala su povod
za ideju o univerzalnom oveku, poznat takoe pod imenom
renesasni ovek. To bi bio neko ko je vrstan u svim oblastima znanja,
po renesansnim shvatanjima, majstor u umetnosti i slavljen u
drutvu. Ideja o univerzalnom oveku ima svoje poreklo u pisanju
Leona Batiste Albertija (Leon Battista Alberti), ije su knjige o
umetnikoj teoriji uinile veoma mnogo za uobliavanje umetnosti
renesanse ali i za podizanje statusa umetnika od obinog zanatlije do
intelektualca. Sam Alberti je bio prvoklasni primer univerzalnog
oveka poto ne samo da je bio teoretiar umetnosti, ve je bio i
ostvareni arhitekta, slikar, klasicista, pesnik, naunik i matematiar.

6. LITERATURA

1. Garver, Eugene (1980). Machiavellis "The Prince": A Neglected Rhetorical Classic

2. H,W. Janson, Istorija umetnosti, Beograd 1962.

3. Istorija drevne umetnosti, J.J. Vinkelman, Novi Sad 1996.