1

FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI

Naunom veu Fakulteta dramskih umetnosti

Izvetaj komisije za procenu i odbranu doktorske disertacije kandidatkinje Mr

Tine Peri pod nazivom Fenomen Sopstva u estetskom iskustvu izvoaa -
performera

Nauno vee Fakulteta dramskih umetnosti formiralo je komisiju za procenu i odbranu

doktorske disertacije kandidatkinje mr Tine Peri u sastavu: Svetozar Rapaji, profesor
emeritus Fakulteta dramskih umetnosti, dr Duan Pajin, redovni profesor Fakulteta
likovnih umetnosti u penziji, dr Ivan Medenica, vanredni profesor Fakulteta dramskih
umetnosti (mentor), dr Irena Risti, docentkinja Fakulteta dramskih umetnosti i dr
Vlatko Ili, docent Fakulteta dramskih umetnosti. Komisija je proitala rad i podnosi
izvetaj o proceni.

Biografski podaci kandidata

Tina Peri roena je 1973. godine u Beogradu.

Diplomirala je na Filolokom fakultetu u Beogradu (1997.) i u Padovi, Italija (2000.).
Magistrirala je teoriju umetnosti i medija na Univerzitetu Umetnosti u Beogradu
(2007.) sa tezom Teorija i praksa desubjektivizacije u izvoakim umetnostima.
Mentor joj je bio dr Miko uvakovi, redovni profesor Fakulteta muzike umetnosti.
Bavi se nauno-istraivakim i prevodilakim radom i objavljuje tekstove iz kulture i
izvoakih umetnosti u Politici (Kulturni dodatak), Ludusu i Teatronu.
Uestvovala je na 14. Meunarodnom simpozijumu pozorinih kritiara i teatrologa na
Sterijinom pozorju 2012., ija je tema bila Glumac je mrtav, iveo glumac! i imala
izlaganje Fenomen prisustva: tipovi, karakteristike i nain generisanja. Rad je u on-
line zborniku radova sa Simpozijuma: http://www.pozorje.org.rs/2012/simpozijum.htm
 2

Napisala je za objavljivanje nauni rad Sistem Stanislavskog: od psiholokog pristupa

do metoda fizikih radnji i aktivne analize (Zborniku radova FDU, odobren rad).
Prevela je sa srpskog na italijanski jezik Uvod u studije performansa Aleksandre
Jovievi i Ane Vujanovi (Bulzoni), a sa italijanskog na srpski: putopis Tri oveka na
biciklima Paola Rumica (Geopoetika, 2004) i esej Estetika praznine anora
Paskvalota ( Klio, 2007).
Saradnik je Bitefa.
Uestvovala je u procesu stvaranja i izvoenju vie pozorinih predstava i performansa.
Pohaala je relevantne pozorine i muzike radionice u Italiji i Srbiji.
Pohaala je mnogobrojne psiholoke radionice (porodine konstelacije, psihodrama).
Praktikuje tai-chi i zen.

Predmet i ciljevi doktorske disertacije

Predmet doktorske disertacije Fenomen Sopstva u estetskom iskustvu izvoaa

perfomera inicijalno je postavljen iroko, sveobuhvatno i u pozitivnom smislu veoma
ambiciozno, ali sve to ne ide na raun njegove preglednosti i izotrenosti. On se svodi
na sveobuhvatno i produbljeno ispitivanje viestrukih i sloenih procesa transformacije
kroz koji subjekt izvoaa/performera prolazi u estetskom iskustvu samog izvoakog
ina, ali i u fazama rada koje joj prethode: glumakoj obuci i pripremama za izvoenje.
Osnovna psiholoka i duhovna odlika ovog procesa jeste, prema glavnoj hipotezi ove
disertacije, privremeno udaljavanje od mehanizama naeg Ja, pod ime se ovde misli na
onaj deo subjekta koji se identifikuje s naim mislima i emocijama, odnosno sa slikom
koju imamo o sebi kao zaokruenom i autonomnom entitetu. Ishod tog udaljavanja jeste
ostvarivanje istinskog Sopstva, pod ime kandidatkinja misli na iskustvo duhovnog
totaliteta i jedinstva, s one strane binarnih podela na subjekt i objekt, telo i um/emocije,
aktivno i pasivno... U izvoakoj praksi to konkretno podrazumeva prevazilaenje
podvojenosti koje su imanentne toj praksi izvoa i uloga, izvoa i partner, izvoa i
publika a sve to u cilju ostvarivanja potpunog i snanog scenskog prisustva. Vano je
istai jo jednom da kandidatkinja tretira viestruke psihike i duhovne transformacije
kao jedno od najvanijih iskustava/svojstava izvoakog ina i pripremnih faza koje mu
prethode dakle, postulira ih kao estetsko isksustvo dok se samo sporadino dotie
pitanja trajanja novosteenog iskustva Sopstva i kasnije, izvan izvoakih okvira.
 3

Kandidatkinja, dakle, usputno razvija i hipotezu da se praksa izvoakih umetnosti

moe posmatrati i kao put linog razvoja u kome se razreavaju mnoge podvojenosti
unutar oveka. Poto je jedna od hipoteza ove disertacije da se istinsko Sopstvo u
izvoakom iskustvu ostvaruje i u samoj izvedbi pred gledaocima i u njenim
pripremnim fazama, te da zato bitno zavisi od obuke glumaca, predmet ove doktorske
disertacije jeste i analiza transformacija izvoaevog subjekta u kontekstu nekih od
najbitnijih metoda rada s glumcima u XX veku: onih koje sprovode Stanislavski,
Grotovski, Mejerholjd, Lekok, Mihail ehov.

Osnovne hipoteze elaborirane u disertaciji

Kao to smo videli iz prikaza predmeta doktorske disertacije, osnovna hipoteza na kojoj
se zasniva rad Tine Peri jeste da se u izvoakom procesu koji obuhvata i samu
izvedbu, ali i obuku i pripremu uloge koje joj prethode izvoa moe da doivi
temeljnu psiholoku i duhovnu transformaciju. Ona poinje privremenim udaljavanjem
od izvoaevog Ja kao onog dela subjekta koji se identifikuje s naim mislima i
emocijama, sa slikom koju imamo o sebi kao zaokruenom, fiksnom i autonomnom
identitetu. Naputajui diskurzivno miljenje, koje karakterie ovaj aspekt subjekta, te
razvijajui intuitivni odnos prema sebi i svetu, izvoa jaa neposredan doivljaj sebe i
sopstvenog tela, kao i okruenja u kom se nalazi. U tom procesu dolazi do ukidanja
mnogih binarnih opozicija koji vladaju kako unutar jednike (telo-um/emocije), tako i u
njenom odnosu prema svetu (Ja-Drugi). Prevladavanjem svih ovih dualizama izvoa
moe da ostvari iskustvo istinskog Sopstva kao iskustvo psiholokog i duhovnog
jedinstva i totaliteta.
Na ovu se najdirektnije nadovezuje hipoteza o tome ta u izvoakoj praksi konkretno
podrazumeva ovaj proces udaljavanja od Ja mehanizama i pribliavanja iskustvu
Sopstva. Sasvim ukratko, re je o prevazilaenju podvojenosti koje odlikuju sam
izvoaki in: izvoa i uloga, izvoa i partner, izvoa i publika, a sve u cilju
ostvarivanja potpunog i snanog scenskog prisustva. Ta transformacija ostvaruje se
favorizovanjem odreenih optih principa izvoenja, kao to su intuitivno miljenje,
tiina, tehnike koncentracije, stvaralaka pasivnost i dr . Oni omoguavaju bivanje u
ulozi, odnosno fluidni tok izvoake aktivnosti i pojaano stanje prisustva. Iako ovi
principi (intuitivno miljenje, koncentracija, tiina, stvaralaka pasivnost...) nisu samo
 4

svojstva estetskog iskustva izvoenja, ve i mnogih psiholokih i duhovnih praksi, pre

svega onih s Dalekog Istoka (kao to je meditacija u zen budizmu), kandidatkinja
argumentovano razvija hipotezu da in izvoenja znatno intenzivira ove procese jer je
materijal izvoenja telo i bie samog izvoaa, a sam se taj in ostvaruje kao deljeno,
zajedniko, energetski snano iskustvo izvoaa i publike.
Jedna od autorkinih najoriginalnijih hipoteza jeste uvoenje tri razliite, mada neretko i
isprepletane kategorije u izvoaevom otelovljenju konkretnog zadatka. Tina Peri tu
podelu pravi u odnosu na ono to je primarni sadraj/svrha izvoaevog otelovljenja, i
tako dolazi do ovakve klasifikacije: a) otelovljenje psiholokog sadraja, b) otelovljenje
nekog potpuno formalnog zadatka, c) otelovljenje nekog ivog ili neivog fenomena iz
stvarnosti, ali ne kroz detaljnu mimetiku elaboraciju, ve u glavnim, sveobuhvatnim i
dosta apstraktnim crtama. Ona te pristupe naziva psiholoki, formalni i fenomenoloki
prosede. Veza izmeu razlikovanja ovih prosedea i glavnog predmeta doktorske
disertacije Tine Peri nalazi se u tvrdnji da razliiti prosedei mogu imati i razliiti
efekat na udaljavanje od Ja principa i ostvarivanje istinskog Sopstva.
Iz ove hipoteze direktno proistie i naredna: upravo ona o konkretnim efektima ova tri
prosedea otelovljenja na oslobaanje od Ja mehanizama i ostvarivanja Sopstva. Nju
autorka kasnije koristi i razvija i u analizi potencijala za duhovnu transformaciju koji
imaju pojedini, konkretni i znaajni metodi glumake obuke (Stanislavski, Mejerholjd,
Grotovski, Lekok, Mihail ehov). Pozivajui se na to da Ja iskustvo i predstave obiluju
mnotvom mentalnih i psiholokih sadraja, autorka iznosi pretpostvaku da izvoaki
prosedei koji se slue ovim sredstvima, i podstiu stvaranje ovakvih sadraja, nisu
najpogodniji za ostvarivanje Sopstva. Ovo se odnosi pre svega na psiholoki prosede,
karakteristian uglavnom za otelovljenje dramskog lika. Dodue, to ne znai da u ovom
prosedeu ne dolazi uopte do iskustva istinskog Sopstva, budui da su i dalje prisutni
pomenuti izvoaki principi koji podstiu udaljavanje od Ja. S druge strane, autorka
pretpostavlja da prosedei koji izmetaju izvoaa iz okvira svakodnevnog iskustva,
stimuliui ula i neoekivane senzacije, ire granice Ja iskustva i podstiu ostvarenje
Sopstva. Ona smatra da to vai za formalni i fenomenoloki prosede u otelovljenju,
ili uloge u kojima je izvoa u vlastitom identitetu (performativni radovi).
Kandidatkinja iznosi i jednu usputnu hipotezu koja se tie potencijalnog trajanja
iskustva Sopstva i kasnije, izvan situacije izvoenja: prema njenom shvatanju, praksa
izvoakih umetnosti moe se posmatrati kao put linog razvoja u kome se razreavaju
mnoge podvojenosti unutar oveka, te njegova distanca prema blinjima i svetu.
 5

Metode primenjene u istraivanju

S obzirom na interdisciplinarnost njenog predmeta, metode na kojima se zasniva ova

disertacija nuno pripadaju razliitim naunim oblastima i u velikoj veini su teorijske.
Glavni iskorak iz okvira studija teatra i izvoenja, a koje tretiraju razliite fenomene
umetnosti glume i izvoenja generalno, uslovljen je jednim od kljunih pojmova iz
naslova disertacije a koji se svodi na isksutvo koje je, prema bazinoj hipotezi rada,
glavni ishod transformacije subjekta u izvoakom inu: iskustvo istinskog Sopstva.
Kandidatkinja ovoj problematici prilazi metodoloki potpuno suvereno i kompetentno,
jer fenomen Sopstva (ili fenomene koji su mu analogni), posmatra u oba teorijska
okvira (i istovremeno dve kulturne prakse) u kojima on ima vano mesto: to je, s jedne
strane, psiholoka teorija i praksa, a s druge teorija i praksa zen budizma. Suverenost se
ogleda i u tome to kandidatkinja poznaje razliita teorijska shvatanja Sopstva u
psihologiji, u rasponu od psihoanalitikih uenja Karla Gustava Junga i Eriha Froma do
transpersonalne analize i getalt psihologije, a ukazuje i na praksu psihodrame. U tom
irokom spektru tumaenja kandidatkinja se opredeljuje pokazujui tako da odlino
razume bazine metodoloke principe naunog istraivanja za ono shvatanje koje je
od najveeg znaaja za predmet njene disertacije, konkretno za razumevanje psiholoke
i duhovne transformacije izvoaa. Po tom shvatanju, ostvarivanje istinskog Sopstva
je iskustvo duhovnog totaliteta i jedinstva, s one strane binarnih podela na subjekt i
objekt, telo i um/emocije, aktivno i pasivno... Ona zatim pravi teorijski utemeljenu
analogiju izmeu Sopstva i njemu srodnih fenomena u teoriji i praksi zen budizma, kao
to su unutranji ili kosmiki subjekt, pozivajui se na neke od najrelevantnijih svetskih
i domaih autora za zen budizam, kao to su Daisec T. Suzuki i Duan Pajin.
Kada je re o fenomenima izvoake prakse, kandidatkinja se referie na najrelevatnije
savremene teorije iz oblasti studija pozorita i izvoenja, pogotovu one koje prave, za
potrebe ove disertacije znaajnu distinkciju izmeu imanentno performativnih aspekata
izvoenja (s naglaskom na realnom telu phenomenal body) i onih oznaavajuih (s
naglaskom na semiotikom telu semiotic body). U ovoj problematici se poziva, pre
svega, na radove Erike Fier Lihte i Hans-Tisa Lemana, ali i na radove onih teoretiara
koji su imali i iskustvo izvoake i/ili rediteljske prakse, kao to su Riard ekner i
Filip Zarili. Meu nekolikim pionirskim kvalitetima ove doktorske disertacije u
 6

kontekstu srpskih studija teatra i izvoenja, nalazi se i referisanje na kognitivne nauke,

odnosno na radove teoretiara izvoakih umetnosti koji koriste dostignua ove nauke,
kao to su Ronda Bler i Brus Mekonki. Upotreba dostignua kognitivne nauke jedna je
od danas najaktuelnijih tendencija u studijama izvoenja. Zajedniko stanovite
teoretiara koji razvijaju ovaj pristup jeste da polazina taka u izuavanju izvoakih
fenomena treba da bude analiza organske osnove izvoenja: tela i mozga izvoaa.
Glavna pretpostavka jeste da su telo, emocije i razum neraskidivo povezani u strukturi i
funkcijama mozga, te je svaka dualistika polarizacija u terminologiji i metodologiji
prepreka razvoju glumake kreacije.
Kako je drugi deo ove disertacije, kao to se vidi iz opisa njenog predmeta, posveen
konkretnim metodama glumake obuke u kojima se ostvaruje potencijal koji izvoaka
praksa ima za psiholoku i duhovnu transformaciju subjekta, kandidatkinja se koristila i
brojnim autopoetikim zapisima stvaralaca/pedagoga koji su te metode postavili:
Stanislavskog, Mejerholjda, Grotovskog i dr. Ona nije koristila samo njihove radove,
nego i one o njima, a najvei metodoloki doprinos u ovoj oblasti jeste referisanje na
neka od najnovijih i najbitnijih istraivanja o radu Stanislavskog. U tim istraivanjima
pomera se akcenat s onih principa glumake obuke s kojima se sistem Stanislavskog
obino identifikuje i koji se svode na emocionalno uivljavanje (tehniku emocionalnog
pamenja), na poznu fazu rada Stanislavskog u kojoj on prednost daje konkretnim
fizikim radnjama kao glavnom impulsu za glumaku kreativnost. Ta pozna faza nije
dovoljno dokumentovana i o njoj u Rusiji postaje oprena tumaenja, a o emu piu
neki teoretiari i praktiari iz najnovije generacije eksperata za rad Stanislavskog, kao
to su aron Meri Karnik i Bela Merlin. Na njihova saznanja se kandidatkinja dosta
poziva i tako znaajno proiruje, gotovo menja perspsktivu u razumevanju rada
Stanislavskog u naoj sredini.

Koriena literatura i izvori

Kao to se iz dela izvetaja posveenog metodologiji ve vidi, Tina Peri je koristila

izvore iz razliitih naunih disciplina, a to u potpunosti odgovara predmetu njene
disertacije. Takoe, ti izvori nisu bili jednostrani, kandidatkinja je vodila rauna o celini
problematike koju tretira, navodila razlitite teorijske pozicije s kojih se moe prii
analizi pojedinih fenomena, a onda jasno i argumentovano objanjavala koju od tih
 7

pozicija i zato ona izabira. Poseban kvalitet njene doktorske disertacije u pogledu
izbora metodologija i odgovarajue literature ogleda se u tome to se referisala i na
neke od najaktuelnijih optih tendencija u svetskim studijama izvoenja (ve pomenuto
proimanje s kognitivnom naukom) i na najnovija istraivanja u nekim posebnim, a
veoma znaajnim oblastima (pomenuta dubinska ispitivanja poslednje faze u radu
Stanislavskog, one koja se vezuje za metod fizikih radnji i aktivne analize). Takvi,
izuztno bogati, sveobuhvatni i neretko najnoviji teorijski izvori mogu da se podele u
nekoliko osnovnih celina (navodimo samo neke od najreprezentativnijih naslova iz
svake od tih celina):

1) Psiholoki izvori o Sopstvu; teorija i praksa zen budizma vezana za fenomene

srodne Sopstvu (apsolutni, unutranji ili kosmiki subjekat):
Jung Karl Gustav, Arhetipovi i razvoj linosti, priredio arko Trebjeanin, Beograd:
Prosveta, 2006; Jung C.G., Henderson Joseph L, Von Franz Marie-Louise, Jaff
Aniela, Jacobi Jolande, L'uomo e i suoi simboli, Longanesi & Co, 1980; Walsh
Roger, Frances Vaugham eds., Paths beyond Ego: The Transpersonal vision, Los
Angeles: Jeremy P. Tarcher /Perigee, 1993; Suzuki D.T, From E, De Martino R,
Psicoanalisi e Buddhismo Zen, Roma: Astrolabio, 1968; Suzuki Daisetz T., La
dottrina zen del vuoto mentale, Roma: Ubaldini 1968; Suzuki Daisec T., Zen i
japanska kultura, Beograd: Geopoetika, 2005; Pasqualotto Giangiorgio, Estetica del
Vuoto: Arte e meditazione nelle culture d'Oriente, Venezia: Marsilio Editori, 1992;
Pasqualotto Giangiorgio, Yohaku: Forme di ascesi nell'esperienza estetica
orientale, Esedra: Padova, 2001; Pajin Duan, Zen: Uenja, praksa, tradicija,
suvremeni uticaji, Beograd: Kokoro, 2012.

2) Literatura iz studija pozorita i izvoenja o optim fenomenima izvoenja;

kognitivna nauka:
Barba Euenio, Savareze Nikola, Tajna umetnost glumca, Beograd: Fakultet
dramskih umetnosti, 1996; Blair Rhonda, The Actor, Image, and Action, London
and New York: Routledge, 2008; De Marinis Marco, In cerca dell'attore. Un
bilancio del Novecento teatrale, Roma: Bulzoni, 2000; Fischer-Lichte Erika, The
Transformative Power of Performance, London and New York: Routledge, 2008;
Jovievi Aleksandra, Vujanovi Ana, Uvod u studije performansa, Beograd:
Fabrika knjiga, 2006; McConachie Bruce, Elisabeth Hart eds., Perfomance and
 8

Cognition: Theatre Studies and Cognitive Turn, London and New York: Routledge,
2006; McConnachie Bruce, Theatre&Mind, PALGRAVE Macmillan, 2013; Konijn
Elly A., Acting Emotions, Amsterdam: Amsterdam University Press, 2000;
Lehmann Hans-Thies, Postdramsko kazalite, Zagreb-Beograd: CDU-TKH, 2004;
Schechner Richard, Performance Studies An Introduction, London and New
York: Routledge, 2002; ekner Riard, Ka postmodernom pozoritu, Beograd:
Fakultet dramskih umetnosti, 1996; Zarrilli Phillip ed, Acting (Re)considered,
London and New York: Routledge 2002; Zarrilli Phillip, Psychophysical Acting: An
Intercultural Approach after Stanislavski, London and New York: Routledge, 2009.

3) Autopoetiki radovi glumakih pedagoga i teorijski radovi o njihovim metodama

obuke:
Carnicke Sharon Marie, Stanislavsky in Focus: An Acting Master for the Twenty-
first Century, London and New York: Routledge 2009; Christopher Innes, Avant
garde theatre 1892-1992, New York: Routhledge 1993; ehov Mihail
Aleksandrovi, O tehnici glumca, Beograd: NNK Internacional, 2005; Grotovski
Jei, Ka siromanom pozoritu, Beograd: Izdavako informativni centar studenata,
1976; Lecoq Jacques, Il corpo poetico, Milano: Ubulibri, 2000; Mejerholjd
Vsevold. E., O pozoritu, Beograd, Nolit, 1975; Stanislavski Konstantin Sergejevi,
Rad glumca na sebi I. Rad glumca u stvaralakom procesu proivljavanja: Dnevnik
uenika, prev. Ognjenka Milievi, 1 izd., Zagreb: Cekade, 1989; Stanislavski
Konstantin Sergejevi, Rad glumca na sebi II, Rad glumca u stvaralakom procesu
otjelovljenja: Dnevnik uenika; Rad glumca na ulozi, Materijali, prev. Ognjenka
Milievi, 1 izd., Zagreb: CEKADE, 1989; Stanislavski Konstantin Sergejevi, Moj
ivot u umjetnosti, prevod O. Milievi, Sarajevo: Prosvjeta, 1955; Ruffini Franco,
Stanislavski. Dal lavoro dellattore al lavoro su di s, Stanisavski e il Teatro
laboratorio, Bari: Laterza, 2005; evcova Marija, Od glumca do
performaera/delatnika: od Stanislavskog do Grotovskog i teatra Zar, u Teatron, br.
158/159, prolee/leto 2012.

Ostvaren nauni doprinos

Ve sam predmet ovog rada po sebi predstavlja veliki nauni doprinos, s obzirom na
injenjicu da je on i u kontekstu svetskih studija pozorita i izvoenja, a pogotovu
 9

naih, relativno retko istraivan i to, pre svega, zbog svoje mnogostruke sloenosti. Za
predmet svoje disertacije Tina Peri ne uzima fenomene i principe psihofizike obuke
glumca/izvoaa (i njihove kasnije primene u praksi) kao iskljuivo estetsko pitanje,
koje se odnosi na savladavanje izvoakih tehnika i uspenog realizovanja zadatka/
uloge, iako je i ono samo po sebi dosta kompleksno. Naprotiv, kandidatkinja izabira jo
sloeniju, interdisciplinaru i retko izuavanu problematiku: kako odreeni psihofiziki
procesi u izvoakom iskustvu dovode, makar potencijalno, do temeljne psiholoke i
duhovne transformacije subjekta izvoaa, pod ime Peri misli na udaljavanje od Ja
mehanizama i ostvarivanje Sopstva. Za elaboraciju ove teme neophodno je napraviti
vrlo kompetentno i kompleksno poreenje izmeu izvoakih principa/mehanizama i
onih koji su im analogni u psiholokoj praksi, kao i u praksi zen budizma, a to ve
samo po sebi predstavlja, bar u kontekstu naih studija pozorita i izvoenja, veliki
nauni doprinos. Taj doprinos je dodatno pojaan i injenicom da Tina Peri to je po
saznanju Komisije jedan od pionirskih poduhvata u tom pogledu u nas istraivanje
proiruje i saznanjima koja su danas sve prisutnija u svetskim studijama izvoenja:
onim koja dolaze iz sfere kognitivne nauke. Prema tom pristupu, polazina taka u
izuavanju izvoenja treba da bude vrlo temeljna analiza njegove organske osnove
tela i mozga izvoaa koji se percipiraju kao neraskidivo povezani, te zato svaka
polarizacija u terminologiji i metodologiji osujeuje glumaku kreativnost. Iz ireg
spektra doprinosa koji ostvaruje ovaj uistinu originalni nauni rad trebalo bi jo jednom
izdvojiti podatak da se kandidatkinja, u prouavanju psihotehnike u obuci glumaca koju
sprovodi Stanislavski, referie na neka od najnovijih istraivanja ove problematike, u
naoj sredini slabo poznata, a koja istiu da pozna faza rada ovog reditelja i glumakog
pedagoga predstavlja odreeni zaokret u odnosu na njegovu tehniku emocionalnog
proivljavanja (emocionalnog pamenja), a u pravcu eleboracije konkretnijih, fizikih
zadataka koji su nazvani fizike radnje i aktivna analiza.

Zakljuak komisije

Doktorska disertacija Tine Peri Fenomen Sopstva u estetskom iskustvu izvoaa

performera vrlo je iroko, sveobuhvatno i ambciozno postavljena, te utoliko i rizino.
Kandidatkinja je izabrala temu koja se i u okviru najsloenije od svih problematika koje
tretiraju studije pozorita i izvoenja a to je ona koja se svodi na fenomene samog
 10

(glumakog) izvoenja veoma retko istrauje. Re je o sloenoj i sveobuhvatnoj

psiholokoj i duhovnoj transformaciji kroz koju izvoa prolazi, ili moe da proe, u
procesu obuke, pripreme uloga i, konano, u samoj izvedbi pred i sa gledaocima.
Naravno, ova transformacija nije zastupljena u svakom izvoenju, ona je potencijal koji
treba gajiti i razvijati kontinuiranom i temeljnom psihofizikom obukom, ali koji se, i
pored takvog, najposveenijeg mogueg pristupa, relativno retko ostvaruje. Tina Peri
izdvaja kao sutinu te duhovne i psihike transformacije privremeno udaljavanje od
mehanizama naeg Ja, pod ime misli na onaj deo subjekta koji se identifikuje s naim
mislima i emocijama, odnosno sa slikom koju imamo o sebi kao zaokruenom, fiksnom
i autonomnom identitetu. Svrha tog udaljavanja jeste ostvarivanje istinskog Sopstva,
to je pojam koji kandidatkinja postulira kao iskustvo duhovnog totaliteta i jedinstva, s
one strane svih binarnih podela.
Teorijska suverenost s kojom mr Tina Peri pristupa ovoj problematici ogleda se i u
tome to ona ima odlian uvid u razliite teorijske i kulturne kontekste u kojima, kao
jedan od najbitnijih, funkcionie ili sam koncept Sopstva, ili oni fenomeni koji su mu
analogni. S jedne strane, to su psiholoka teorija i praksa, u rasponu od psihoanalitikih
uenja K. G. Junga i Eriha Froma do transpersonalne analize, getalt psihologije i
psihodrame. S druge strane u pitanju je teorija i praksa zen budizma, s fenomenima
unutranjeg, apsolutnog ili kosmikog subjekta, koji su vrlo srodni pojmu Sopstva. U
tom irokom rasponu razliitih teorijskih i kulturnih okvira, kandidatkinja bira, sasvim
metodoloki ispravno, ono razumevanje fenomena Sopstva koje joj je bitno za razvoj
njene sredinje hipoteze.
Taj teorijsko-kulturni okvir vezan za pojam Sopstva samo je, dakle, polazite za
temeljnu, na velikom naunom i umetnikom znanju utemeljenu elaboraciju dotinog
procesa psiholoke i duhovne transformacije onako kako se ona ostvaruje u estetskom
iskustvu izvoaa, u samom inu izvoenja i svemu onome to mu prethodi. Re je o
prevazilaenju podvojenosti koje odlikuju sam izvoaki in izvoa i uloga, izvoa
i partner, izvoa i publika a putem favorizovanja nekih optih principa izvoenja,
kao to su tiina, intuitivno miljenje, tehnike koncentracije, stvaralaka pasivnost i dr .
U elaboraciji ove tematike, Tina Peri suvereno koristi metodologije i literaturu iz
savremenih studija pozorita i izvoenja, pre svega one iji su autori vodei teoretiari
iz ove oblasti: Erika Fier-Lihte, Hans-Tis Leman, Riard ekner, Filip Zarili i drugi.
Poslednje, ali ne i najmanje znaajno: kao neko koga podjednako interesuje teorija i
praksa izvoakih umetnosti, kandidatkinja uspeno iskuava, u drugom delu doktorske
 11

disertacije, kako izvoaki principi koje vode do transformacije subjekta i ostvarivanja

Sopstva, a koje je prethodno temeljno teorijski elaborirala, funkcioniu u nekolikim
najznaajnijim metodama glumake obuke u XX veku: onima koje su osmislili i
praktikovali Stanislavski, Mihail ehov, Lekok, Mejerholjd, Grotovski. Time autorka u
potpunosti zaokruuje svoje vrlo produbljeno i u naim uslovima pionirsko istraivanje
potencijala koje izvoaki in ima za duhovnu i psiholoku transformaciju subjekta, te
uspeno odgovara na sve ambiciozne zadatke koje postavila pred samu sebe.
Imajui sve navedeno u vidu, Komisija predlae Naunom veu Fakulteta dramskih
umetnosti u Beogradu da prihvati ovaj referat i odobri javnu odbranu doktorske
disertacije mr Tine Peri, Fenomen Sopstva u estetskom iskustvu izvoaa - performera.

Mesto i datum Potpisi lanova komisije

Beograd, 11. 06 2015. Svetozar Rapaji, profesor emeritus

Fakultet dramskih umetnosti

Dr Duan Pajin, redovni profesor u

penziji, Fakultet likovnih umetnosti

Dr Irena Risti, docentkinja

Fakultet dramskih umetnosti

Dr Vlatko Ili, docent

Fakultet dramskih umetnosti

Dr Ivan Medenica, vanredni profesor

Fakultet dramskih umetnosti (mentor)