Srboljub S.

Dimitrijevi, Filozofski fakultet Univerzitet u Niu

VIENJE TELA NA NEKOM MESTU U PROSTORU

(Prilog filozofiji toposa sa pozicije saznanja)

Apstrakt. Filozofija duha, svesti, subjektiviteta itd., bilo da poiva na logosu ili pak na emotivo-voljnim
odrednicama ili erosu, filozofija na platonovo-hrianskom tragu ne moe da rei pitanje mesta, tela i prostora a da ih ne
uini prividom, ne nadie i u tome prikae predmetom rada duha. ak i ona filozofija koja polazi od materijalistikih
pozicija ne reava stvari na drugaiji nain, ve je na istoj poziciji kao i ova prethodna poto i ona uvodi princip koji
transcenduje injenicu da je telo na nekom mestu u prostoru. I jedan i drugi pristup nite mesta, tela i prostor. Ni
jedno od njih nije potovano u samovaenju ili "vieno na svom mestu" kao unikatno. Zato je pitanje, u kom delu i
zato u procesu saznanja inimo ovakva postvarenja? Da li smo svesni toga ta znai i do ega dovodi promena mesta
tela u prostoru? Da li smo danas u takvoj situaciji, ba zbog naina njihovg vienja?
Kljune rei: mesto, telo, prostor, saznanje, pozicija vienja, verovanje, sadraj saznanja, predmet saznanja.

ta moemo rei ili ta znamo o "telu", "mestu" i "prostoru"?1 Malo toga. Svodi se na
tvrdnju: "Tamo gde se nalazi telo u prostoru to je njegovo mesto". Uvek kada pitamo gde je neto ili
gde ga staviti, odgovor je na tom mestu. Telo je, dakle, neto u prostoru na nekom mestu u njemu.
Ako je u neemu, onda se pitamo da li to postoji ili da li su mesto i prostor neto? Prostoru se esto
daje samostalnost, dok mestu ne. A opet, teko je rei, ta bi to bio prostor bez mesta i tela. Uvodi
se veoma lako kretanje, kao prvo promena mesta tela u prostoru, da bi se uspostavio odnos izmeu
ovo troje. Ali, da li je samo to razlog? Ovm etvrtim zapoinje udaljavanje od mesta, tela i prostora
u pravcu uvoenja sve novijih i novijih "saigraa": brzine, vrste kretanja, vremena, sile, svrhe itd. i
drugih kategorija znanja sa obrazovanjem njihovog shematizma ili saznajnih celina. Te saznajne
celine vrlo su retko vienje tela na nekom mestu u njihovoj "izvornosti". Shematizam trai, kao
celina i sistem saznanja, nekakav princip i na kraju svrhu, smisao, istinu i "mesto istine". 2 Tako se
dolazi do onoga to se odreuju kao glavni uzronik i pokreta u vidu duha, boga, uma, ideja, prvog
pokretaa itd. ili neega to nema dimenzionalnost, nije telo, ne zahteva prostor, olienje iste
pokretljivosti itd. Dolazi se do "saznanja", "mesta istine", "mesta tela kao stvari izvan tela",
"opredmeenih duhovnih oblika", "mesta oveka koji saznaje pri emu se on akcentuje". Ono od
ega se polo, posle izvesnog vremena bie blago reeno zanemareno, kao da ga nema, a faktiki
zaboravljeno. Uinie se nebitnim osnovna stvar i najelementarnija faktinost, da je telo na nekom
mestu u prostoru. Jer, ako apstrahujemo ovu injenicu, ta nam onda preostaje?
U kretanju i saznanju lei "zaborav nae injenice". Njih svakako nema bez "tela na nekom
mestu u prostoru". Time ne elimo rei da su fikcija, ve da kretanje i saznanje doprinose
udaljavanju i svoenju u krajnjoj znanoj instanci na neto to vie nije telo na nekom mestu u
prostoru. Uvek se neko telo kree u prostoru zauzimajui neko mesto u njemu i moe biti predmet
saznanja. Meutim i to e se zanemariti, za raun bilo kog vida kretanja u smislu bilo koje promene
i rad svih onih saznanjem obelodanjenih "uslovljavajuih" igraa dodajui ih (a da red dodavanja
nije vaan kako pokazuju razna saznajno-sistemska reenja) da kao "grozd" vise okaeni na telo
"dublje" ili "plie", da jedni otpadaju a drugi se "kae" inei se vanijim u odreivanju tela na
nekom mestu u prostoru.

Zaboravljena je Demokritova ideja,3 da se od onog najmanjeg do onog najveeg tela
1
Neki kamen je as topao as hladan, ali je uvek protean. Kao onaj koji nastavlja-da-bude identian, on ima mesto
(Stelle) u prostoru i u vremenu. Fink, 1989:202. Mislimo na mesto tela u prostoru, ako se tako moe rei u
najelementarnijem smislu, ne obuhvatajui ak ni konkretne odrednice kao to su "identinost", "trajanje", "nain
trajanja" itd, svodei delom ovo sagledavanje Eugena Finka.
2
Moda e se pokazati da se prostor mesta (Ort) i prostor sveta ne bi mogli drugaije protumaiti bez krivotvorenja
njihovog fenomenalnog temeljnog smisla na Stvaro-prostornu strukturu. U prostor mesta (Ort), tj. prostornosti, koja
rasprotrtim Stvarima tek daje mesto (Platz) i ove puta u sebe, vri se kao odluujui temeljni fenomen kretanje. Isto,
str. 151.
3
Zaboravili, pre svega u filozofiji, dok u ostalim sistemima saznanja, dakle nauci, umetnosti, mitu na specifian nain.
Umetnost je ak najodreenija i najblia da tako kaemo u dozvoljavanju da se ispolji "telo na nekom mestu u
prostoru", meutim, kako je i to simboliki sistem saznanja onda je to odreeno samom umetnou. U filozofijama
pokazuje osnovna stvar i najelementarnija injenica. Nije tu elementarno, da svetovi i sloene stvari
nastaju i nestaju kretanjem, spajanjem i razdvajanjem atoma, jer to je ono promenljivo, ve da je od
atoma do sveta vaee da je telo na nekom mestu u prostoru. Telo atoma, sunca, galaksija,
oveka...su na nekom mestu u prostoru.
Negde izmeu 460 i 370. godine pre nove ere po naem premeravanju vremena, gle uda a
da kod Hermana Dilsa moemo nai da je Demokrit uvideo da ...uistinu jesu atomi i praznina,..., a
praznina je neko mesto u kojem su sva tela, kreui se prema dole i prema gore itavu venost, ili
se meusobno isprepliu ili sudaraju ili odbijaju te se prema takvim sastavima ponovo meusobno
razdvajaju i skupljaju, pa iz toga se stvaraju sve ostale skupine i naa tela i njihova stanja i njihove
utiske. (Diels, 1983: f 49.)

Zato "gle uda"? Jer za oveka koji je mlai od Sokrat (470-399.) deset godina kaemo da
spada u "predsokratovce".4 On je iveo posle a mislio pre. Obratno na ono to tvrde postmodernisti,
"da bi neto bilo moderno mora da bude postmoderno", moemo rei "da bi neto bilo postmoderno
mora da bude moderno". A opet, Diogen Laertije stavlja Demokrita posle Sokrata i Platona, ali on
"nije ba pouzdan hroniar" i "dobar znalac". Pouzdanije je Sokratovo jer nita nije napisao,
smatrajui da je iva (ali vie ne postojea) re vrednija od one postojee. Platon je, svojom
aksiomatikom, odredio redosled. Prvo je ono, to u miru intelegibilnosti, leei na gozbi u palati,
duhom odreuje "grozd" okaen na ono injenino a da sa njim nema nikakvog kontakta.5 Radei
Demjurg ureuje ono pojavno svet, posredujui izmeu onoga to u miru intelegibilnosti, leei
na gozbi u palati, duhom odreuje "grozd" okaen na ono injenino. Tome e se pridruiti ili
udruie se platonovsko i hriansko, da bi sledea vie od dva milenijuma na evropskom prostoru
radili nad telom na nekom mestu u prostoru. Jer, nije prvo telo na nekom mestu u prostoru, nego
ono to ga stvara i tu Demokrit smeta.
Vladajua paradigma je "ljudsko telo razapeto na krstu". Ono e biti negirano, drobljeno,
unitavano, masakrirano, nipodatavano, ubijano, a sva ostala tela koja nisu ljudska (zajedno sa
prostorom ) bie "ugurani" u fiziku i geometriju ili duhom odreujueg saznajnog shematizma. U
poslednjoj instanci, poetkom treeg milenijuma, svo telesno, prostorno i mesno bie besomuno
menjano, kako bi postalo ono to nije. Evidento je ubrzavanje u promena svega to je u vezi sa
ovekom (pogotovu njegovog tela) na Zemlji. Jer, samo to nismo sve to napustili u inu
Armagedona, definitivnog razaranja i unitenja svega to je mesno, prostorno i telesno. Kau da e
ostati samo neke fine lokacije bez tela i prostora, na kojima e se i neki od nas nai i to bez
sopstvenog tela. Kuda li e nestati ovolika telesna vasiona?
Telo, mesto te i prostor bie potpuno zanemareni kao takvi i svedeni na veliine preputene

prirode novijeg datuma problematizuje se pojam prostora (i vremena), delom pojam tela ali iz geometrijske perspektive
i u vezi sa prostorom, prirodom svetlosti (korpuskularna ili talasna), kao nebeska tela i sl.. Alfred Nort Vajthed u Pojmu
prirode, razmatra prostor, vreme, kretanje, objekte. Objekt je vie saznajna nego ontoloka kategorija, tako se delom
pozicionira i kod Vajtheda: Jedan objekt je sastojak opisa nekog dogaaja. Vajthed, 1989:145. Nasuprot tome, na
primer, Gaston Baelar govori poetici prostora, a moemo dodati i druge poetike. Topoloka filozofija je u nekim
tragovima, kasnije u tekstu bi poneto naveli. U nauci je to u zavisnosti od nauke do nauke, ali sa pozicije "plana",
geometrijskog prikaza i sa pozicije specifinog aspekta tela npr u medicini, astronomiji, fizici, biologiji. Recimo postoji
"horologija", (Horologija = horo (gr. khra, prvi deo sloenice oznaava ono to se odnosi na mesto, kraj, prostor,
zemlju) + logija, kao nauka o pojavama i zakonitostima rasprostiranja biljaka i ivotinja na zemlji. Horograf = opisiva
neke zemlje ili kraja.).
4
tavie: ko moe da objasni kako to filozof iz Abdere moe biti predsokratovac iji je sauvani korpus najobimniji, kad
znamo da procene doputaju da su njih dvojica roeni skoro u isto vreme i da je on Sokrata nadiveo tri decenije?...U
carstvu zvanine filozofije, basne odnose pobedu. Onfre, 2007:51.
5
Kako kae Jakob Burkhart...izvestan izuzetak i u tom pogledu je prvi zaista veliki naunik Demokrit iz
Abdere...(Burkhart, 1992:329.) On je najblii bio telima na nekom mestu u prostoru, elei da ih zahvati u injeninosti.
Ostali nisu marili za injenice, (voleli su da fabuliraju i ...da lau, ali su dobroduno prihvatali jedni drugima te lai,
kao to to danas ine lovci. Isto, str. 338.) osim moda aristotelovaca, epikurejaca...treba obratiti panju na to kako se
jo Lukijan izruguje znanju i istraivanju peripatetika...on veli da takav zna koliko ivi muha, koliko duboko zapada
sunce u more i koja je yuc (stepen svesti) koljke. On ne sluti kako su to za nauku, svakako, predmeti. (Isto, fusnota
351, str. 338.)
nauci, umetnosti, religiji i na neto to treba koristiti rad ljudskih i boanskih ciljeva . Njihovo je
egzistiranje relativno, mogu se menjati, premetati u najrazliitije svrhe. Tako razdrobljeni, svedeni
na razne partikularne i singularne oblike, oni e od pozicije do pozicije izgledati as ovakvi ili
onakvi, vredni, bezvredni relativni. Dotle e vreme i duh postati reenje svemu i ono
"najvrednije" ili njihovo pravo mesto. Sve e u evropskoj kulturi biti potinjeno duhu i
vremenu...horizonti su uvek horizonti nekog vremena, neke istorijske situacije i kulture. (Elm, 2009:
8.) Horizont smisla, mogueg, boljeg jeste u odnosu na vreme i duh, dok uz prostor, telo, mesto
nee biti inherentan smisao, ve puka protenost (res extensa) i promena mesta. Kao na nekom
"stalku", pravie se "grozd" kaenjem raznih fenomena duha u vremenu na datu ekstenziju. Ba u
platonovskom smislu soome ili korpusa, ...kao mrtvog (neorganskog tela), lea, (Pavlovi,
1978:199.) koga treba "oivljavati" i "oduzimati mu ivot". To tako telesno, na nekom mestu u
prostoru, mrtvo, ne moe biti nikakav horizont.

Kako se i zato oblikuje "grozd"? Kao to da ono duhovno postane mesto svega, a da
ono i nema mesta? Tako to se sve vreme radi o jednoj saznajnoj "varci", koja poiva, s jedne
strane, na prirodi samog saznanja ili na bitnim njegovim osobenostima: da saznaje do saznanja sebe,
saznajno se kree, ureuje iskazuje sutinu, da zahvaljujui njemu mogu stvari da se menjaju u
nekom pravcu, da se na njima deluje itd. S druge strane, na tome to je saznanje u sprezi sa naim
ivotnim potrebama, koje moemo svesti na one za smislom, opstankom i verovanjem, 6 a da njih uz
pomo saznanja realizujemo. I s tree, to je u svemu tome saznanje u vezi sa predmetima
saznanje je uvek saznanje neega. Meutim, saznanje dovodi do izjednaavanju predmeta saznanja
sa sadrajem saznanja i saznajno kretnje kao oblikovanje sadraja saznaja sa faktikim kretanjem.
Ili onoga na ta ukazuje jo Demokrit,7 a koja se ispoljava kao gnoseoloka jednakost u vezi sa
jednakou svih sadraja saznanja, a to u isto vreme nije ontoloka razlika. Tako rei, sve
zapoinje sa prvom saznajnom formom ili funktorom, a to je opaanje. Predmet opaaja se
identifikuje sa sadrajem opaaja. Inercijom ili po ovom principu i svest, psihiko doivljavanje kao
takvo, zbog mogunosti samoopaanja (saznanje saznaje) se izjednaava u svest kao takvu. U
krajnjoj instanci saznajnom "varkom" u duha kao supstancijaliteta koji poseduju ontoloki status: da
jeste i da je isto oblikujue kretanje. 8 Moda jednostavnije, kantovskim jezikom reeno, kakve su
stvari po sebi mi to ne moemo znati, ve znamo smo na osnovu ulnog materijala i naih saznajnih
sintetikih sposobnosti.
Drugi momenat u itavoj stvari ide iz pravca nae potrebe "da verujemo" (kao ivotna
udnja reeno vitalistiki) .9 Verovanje pomae formiranju ontoloke identifikacija gnoseolokog

6
Verovanja kao najelementarnije i predreligijske potrebe oveka. Tu potrebu nazivam predreligijskom, jer nas suoava
s istorijom oveanstva. Kristeva, 2010:18.
7
Re je o ve navedenom fragmentu koji zapoinje: Po optem naime mnjenju, jeste boja, po opem mnjenju slatko, po
optem mnjenju gorko, a uistinu jesu atomi i praznina.
8
Od injenice, da se ...proces saznanja zbiva u potpuno konkretnim pojedincima, a ne u svesti uopte,(Selers,
2004:149.) doi e se do objektivizacije subjekta saznanja i do duha. injenica, da je subjekt saznanja utelovljen u
individualno ljudsko telo i da zahvaljujui saznanju moe delovati na nae i druga tela, dovee do stava o moi
subjekta nad predmetom saznanja. "udnja" ivog bie pretoena u duh. "udnja" duha za duhom, kao isti akt se pak
moe jedino realizovati u vremenu. ...on je ist, nepatvoreni aktualitet...Rothacker, 1985:35. U principu se osobenosi,
pre svega saznanja, pridodaju kao osobenosti duha: da saznaje, ureuje, iskazuje sutinu itd. U aktu saznanja do
ideiranja, kao poslednjoj instanciji saznavanja, duh saznanjem sve vreme prekorauje granice predmetnosti: negira datu
predmetnost u logiki datu predmetnost. Zatim proirujui granice vaenja neega, neke osobine nezavisno od iskustva,
broja posmatranja na "esencijalnu stranu bivstvujeeg" kao oblik struktuiranosti samog sveta. Znanje steeno na ovaj
nain vai za sve mogue svetove. A duh se pretvara, identifikacijom predmeta saznanja i sadraja saznanja u
nadsingularni duh kao nadsingularni uslov za sve.
9
Tome dodajemo onaj unutranji stav, koji u teoriji saznanja pokazuje da mi nemamo pojedinane osete, iste opaaja i
predstave, strogo iskustvene ve se to odvija iz unutranjeg saznajno-doivljajno-interesnog kopleksa. Kada opaamo
neto mi ve imamo podrku u formiranom znanju i odnosimo prema predmetu sa interesom. Oseti nikada nisu
pojedinni utisci itd. U poslednjoj instanci kako kae an Pijae, a to pokazuje nau evropsku (duhovnu) orjenisanost i
pozicioniranje predmeta saznanja (tela, prostora, mesta): Naa saznanja ne proishode ni iz ulnih utisaka, niti iz samog
opaanja, ve iz celovite akcije u kojoj opaanje ima funkciju obavetavanja. U stvari za intelegenciju nije svojstveno
da kontemplira ve da "transformie", njen mehanizam je sutinski operativan...
sadraja saznanja i predmeta saznanja. Tako se identifikacija sadraja i predmeta saznanja, forme i
sadrine, na kraju pojavljuje kao objedinjujua duhovna supstanca, koja stvarajui predstave,
pojmove, znanje, ideje jeste ba to stvaralako, osvetljavajue, sveto, kreue itd. Meutim,
verovanje je u vezi sa naim interesima, Pijaeovim momentom oko saznanja, te u tom smislu
dolazi do formiranja polja razmene i u krajnjoj liniji do identifikacije duhovnog u nama sa
duhovnim u samim predmetima saznanja. Poslednja instanca svega je duh koji svojim aktom
oivljava, (zato to je on replika ive udnje i kretanja saznanja) 10 pokree nas, nae telo, mrtvu
tvar-telesnost oko nas, stvarajui oblike i time mesne prostore. Iz tog elementarnog verovati izlaze i
verovanje kao odreena vera i znanje-pria da je tako mogue. I jedno i drugo upuuju na
istinu...koja mi je potrebna, koja mi omoguuje da postojim. (Kristeva, 2010:21.) I jedno i drugo se
prepliu, stvarajui od gnoseoloke jednakosti ontoloku.
Skoncentrisaemo se na potrebu da verujemo i znamo, jer je ona odluujua za vienje
mesta, tela i prostora, nije nuno religijske prirode, ve spada u ire znaenje onoga "religare".
Latinsko "credo" sanskritskog je korena i po Juliji Kristevoj i u tom smislu znai, ...upustiti se u
neto srcem i ivotnom snagom u oekivanju neke naknade. (Kristeva, 2010:21.) Naknada, je iz
perspektive...ina davanja koji podrazumeva uverenje da e mi dati objekt biti vraen. (Isto, str.
21.) Iz ovog e se razviti i religijsko verujem i ekonomsko dati neto na kredit. Razvie se znanje u
svim svojim oblicima, jer...ovek moe znati samo pod uslovom da veruje da zna. (Kristeva,
2010:13.) Obrazuje se jedan veiti krug od davanja do vraanja, od znanja do vere. Veiti krug u
kome se ovek okree "govorei". Te "grozd" postaje "sfera", dvojednost duha i sveta, na jednom
mestu kao odreeni zatitni mehur koji nas takorei titi od "indiferentnog toka stvari reke sveta i
u kome se gradi ljudski svet na odreenom mestu u prostoru. Sfera jeste ontoloka, saznajna, ali i
vrednosno interesna. Vrhunska ili centralna dakle, unutranja duhovna odrednica oko koje se sfera
okree je ono to boji sferu odreenom atmosferom. Ova odreena, konkretna atmosfera je uvek
lokalnog, mesnog tipa. Na primer u banci je to novac, interes, u hramu, koli znanje...ali uvek u
konkretnim objektima, institucijama sa beskrajnim mesnim-lokalnim i irim etno-lokalnim
atmosferam.
Tako se stvara vienje, uvid, kao... da je i sam duh na neki nain u prostoru. Ili bi moda
bolje bilo rei: pod onim to se nekada nazivalo duhom, odvajkada se mislilo na nadahnutu i
podstaknutu zajednicu u prostoru. (Sloterdijk, 2010:19.) To je i spiritus loci. Ovim se obelodanjuje
Hegelov stav da je duh dat kao "duh naroda". On jeste ...sutina koja postoji po sebi i za sebe...svest
uopte to u sebi obuhvata ulnu izvesnost, opaanje i razum. (Hegel, 1979:257-8.) Ali u
konkretnom smislu on se realizuje kao "duh naroda" 11 I to kao duh odreenog naroda na odreenom
mestu, sa konkretnim ljudima telesno prisutnim. Naravno, za Hegela ono to sve to proizvodi i
oblikuje je duh, to jeste vrhunac zaborava tela, prostora i mesta. Za njega, to to je nuno nije
nuno, ve je to neto drugo kao apsolutno nuno. A jasno je da apsolutnosti ne bi bilo, bez onoga
to je omoguuje. Teko ga je zamisliti, bez tela, prostora i mesta. Bez proizvoda i delovanja.
Horizont je apsolutno proiren, do mogunosti delovanja na svako telo u svim vremenima
do mogunosti oslobaanja od njega bez iakvih posledica. Poenta Hegelove filozofije duha je da on
moe apsolutno sve ili apsolutno vai za sve i sva vremena 12. Tako duh i vreme jednog mesta

U svemu tome, duh, um oveka je aktivitet, (kao to smo napred nagovestili), u odnosu na cilj i namere i karakterie se
korienjem saznajnih sredstava. Duh, um identifikuje, procenjuje. Koristi ula u svrhe koje nisu na prvi pogled ivotne,
ve pripadaju racionalnosti. Ono to objedinjuje sve to, to omoguuje jedinstvo ulnosti, nisu produkti racionalizacije,
pojmovi ve ljudsko telo.
Sutinski, objekt se moe saznati samo ako se na njega deluje i ako se on transformie. Pijae, 1983: 91-92.
Postoje dva naina delovanja i menjeanje objekta saznanja. Pijae jedan nain imenuje "fizikom akcijom" (kada se
menja poloaj, pokreti, svojstva da bi se "istraila priroda") i drugi "logiko-matematikim" (kada se objekt obogauje
novim svojstvima, prekonponuje, uvaju stare osobenosti ali se podvrgavaju razvrstavanju, merenju itd.)
10
Osnovne osobenosti psihikog doivljaja su: saznajne, volutivnost koja poiva na udnji i verovanju i emotivnost.
Takav e i duh biti u svom samokretanju, za neke kognitivan (logos), za neke volitivan (isto kretanje napred ili ista
udnja), a za neke erosni.
11
Kao stvarna supstancija apsolutni duh jeste jedan narod. Isto, str. 261.
12
Zato je za Platona je "vreme pokretna slika venosti". Videti, Platon, 1981:38abc
vrhune u utopijskom, koje od Platona jeste idealni tip organizacije zajednice (mesne drave naroda)
i slobodno ostvarivanje ljudskog zajednitva u blagostanju, a u hrianstvu veni blagodatni ivot u
izobilju. Ova ideja je se realno povezuje sa interesima, eljama i potrebama grupa, naroda i
pojedinaca, kao do krajnjih granica izotreno blagostanje u svim aspektima ljudskog ivota.
"Ou-tops (mesto koje ne postoji) kao takvo je samo ideja, poslednja instanca u saznanju,
koja se u sprezi sa konkretnim mesnim ljudima preobraava u ideologiju, balgostanje u naunom
napretku, ekonomiji ili naina prekoraenja datog i mesnog. Zahvaljujui ovoj poslednjoj instanci,
tela, Zemlja kao telo i mesto, a pre svega ljudska, e definitivno i kao nikada do tada biti bestijalno
unitavana u ime duha (boga, komunizma, kapitalistike ekonomije, faizma, scijentizma). Rad
jednog spoja, mesta koga nema, duha koji nije telo, sutine i vsrhe koje su daleko od sveta. "Ou-
tops je negacija mesta a time i tela. To je totalni zaborav da je "telo na nekom mestu u prostoru".

"Mesto kao horizont" 13 je uslov "vienja" tela, prostora i mesta. To znai skretanje panje
na njih kao izvorne i nezaobilazne fenomene. 14 Tekoa je u tome to je "videti" raznorodno,
poiva na elaborisanoj "saznjnoj varci" te se nadaje kao "videti na distanci", "videti iz", "potrebe",
"videti u prisnosti", "netrpeljivosti" itd. do onoga "uvideti" miljenjem, duhom koje nas vraa
prethodnim odrednicama. A pogotovo "videti" na evropski nain. I ako ulo vida i Platon smatra
najvanijim ulom, 15 on e negirajui samu ulnu datost kao privid, zagovarati (radom due na
samoj sebi) uzdizanje due u saznanju od nivoa "kopija" fizikih predmeta, preko matematikih
entiteta do nivoa "formi" ili "ideja". To je istovremeno uzdizanje duha ili svesti kroz promenu stanja
u smislu da je dua sve kvalitetnija. Ono se kree od nivoa zamiljanja, npr. "lepih tela", slutnje ili
mate pojavnog izgleda stvari (stanje mnjenja, a ne znanja) to je propraeno ubeenjem,
verovanjem, do nivoa saznanja (znanja) matematikih entiteta (na primer ideja take, kruga,
piramide), a to je nivo miljenja, razumevanja i apstrahovanja. Poslednji, najvii nivo poimanja
ideja umom, kao najvii nivo saznavanja, znanja i ljubavi. 16 To je ono jedinstvo duha, predmeta
saznanja i sadraja saznanja, kojim se bez sumnje moe dedukovati sve. Videti neto znai objasniti
ga poavi od krajnje istine ili ideje stvari kao savrenog modela. To jest, svako konkretno mesto,
telo i prostor se vide iz perspektive apslotnog, a to znai do potpunog osiromaenja njihovog
bogatstva detalja.
Ovakvo "vienje" je svakako na liniji (razvoja) vida kao ula dodira na distanci. 17 ak e i
jedno filogenetsko tumaenje stvari ukazivati na udaljavanje od predmeta saznanja kao uslov za
vienje. Mutacija je kod vida i sluha mnogo odlunija: izmeu impresije i senzacije raste razmak,
dok se prostor u isto vreme produbljuje, ak i onda kada organ ula i dalje osea ono to objekt
emituje i kada se poveava distanca izmeu tog objekta i njega. (Difren, 1989:41.) Re je o
proiavanju i sve veoj degradaciji predmet saznanja...senzacija e se kod oveka proistiti do
opaaja, i konano do spoznaje i ovladavanja svetom za koji e sa razlogom kae da je spoljnji, jer
se subjekt da bi ga prevladao ograuje od njega. (isto, str. 42-43.) Ograivanje (evropskog oka) ii
e i dalje, u negaciji konkretne predmetnosti (mesta, tela i prostora) u pravcu saznajnog u-vida,
kojim se aktuelni predmet saznanja, u svom njegovom bogatstvu momenata saznajnem pojavljuje
kao "logiki odreeno ili ureeno znano". Ovaj produkt saznanja je daleko od konkretnog predmeta
saznanja. On je pojam koji se kao sadraj vezuje za jeziki simbol. Videti tako znai razumeti ili
imati pojma do onoga imeti ideju. Pojam je osiromaenje, jer predstavlja kopiju mnotva stanja tela,

13
Hajze, 2009:420.
14
Neemo ulaziti u svu sloenu problematiku oko pojma "fenomen" ili "samo-po sebi-pojavljujue. Osnovna injenica
"da je telo na nekom mestu u prostoru" je bliska sa pojmom fenomen. Tu i tamo u tekstu e biti prisutni stavovi
fenomenologije Huserla, Finka, Valdenfelsa
15
Vid je za nas, po mom miljenju, izvor najveeg blagostanja, jer nikad niko ne bi izrekao ove rei koje smo maloas
izrekli kada ljudi ne bi videli ni zvezde ni sunce ni nebo. Platon, 1981:47a
16
U potpunosti si shvatio, kae Sokrat Ueniku Glaukonu, Za etiri dela celokupnog sveta uzmi sada i etiri duevne
osobine za najvie saznanje, na drugo mesto stavi razum, treem daj veru, a za poslednji ostavi sumnju; sredi ih po
smislu i veruj da one imaju udela u jasnosti onako kao to stvari na koje se odnose imaju udela u istini. Platon,
1957:511e.
17
Oko je ulo dodira, dodira svetlosti. Ono ne definie prostor, ve ga produbljuje.
na odreenom mestu u prostoru.18 Nije li preterano zakljuiti da je evropsko vienje tela, mesta i
prostora na distanci do netrpeljivosti.
Vienje moemo pratiti iz sfere umetnosti (koja ni Platonu nije bila strana), poetika itd. to
je jedna ogromna simbolika oblast i drugaiji vid saznanja od racionalno-pojmovnog. Moemo u
baelarovskom smislu, pokuati sa prisnim, intimnim, sa uvoenjem neega arhajskog, onog to se
oduvek smatralo faktorom ivota a to je dua i duevno, sa nadom da emo biti blii telima, mestu i
prostoru od saznajno-racionalnog vienja. Ovde zapoinjemo neposredniji, dakle ne osetima, ve
oseajima. Ne sa duhom jer duh je neto vremenito, udaljavajue, sistemsko....Duhu ostaje zadatak
da sainjava sistem, da sreuje raznovrsna iskustva kako bi pokuao shvatiti svet.... Dua ne ivi u
vremenskom toku. Ona svoj mir nalazi u svetovima koje sanjarenje stvara imaginacijom. (Prohi,
1982:9.) Duh ivi u vremenu stvarjui saznajne sisteme, verujui u kontinurani proces u
povezanost prolog (prolog znanja koje poiva na saznjnoj formi pamenja) i sadanjeg znanja.
Dua ne ivi u vremenskom toku, ona "sabire vreme" u trenutke oseaja, jer oseaji ne znaju za
vreme ve samo za trajanje, te je zato bezvremena. 19 Oseaji se, psihoanalitiki reeno, sabiraju u
osnove snenih svetova. Dakle duh, koji se iiljuje iz due, kao saznajni momenat nosi u sebi to
imaginarno, sneno sabiranje. On saznaje tako to pravi odnos prema oseajnom, snenom,
imaginarnom. Sabira stvari u odnosu pre i posle. Ova mogunost je data ve u dui koja je...u svojoj
prvotnosti dvopolna...ovek misli da pripoveda neku priu, ali pria u tolikoj meri uvlai u sebe da
postaje deo aktuelne psihologije. (Balar,1982:83.).20
Ta dvopolnost vodi ka "odvajanju" ili duhu. Animusu tako pripadaju planovi i brige, dva
naina odsustva iz samog sebe. Animi pripada sanjarija koja ivi sadanjost srenih slika. (isto, str.
89.) Blagodat, mir i toplina anime je u carstvu slika, animus je pak u istovremenoj budnosti,
spreman na reakciju, kritiku...spreman da odgovori. (isto, str. 90.) U ovoj dvojednosti nastaje
saznajni svet-atmosfera. U njoj mi ivimo istovremeno sanjerei, plaui smejui i znajui. ivimo
na zemlji sa stvarima telima oko sebe. Animus nije snaga, a anima slabost. Nije oseajno slabo, a
racionalno jako. Jer, jedno nam prua spokoj, mir, zatitu, a drugo nemir i akciju. Sanjarija i irealno
e odvesti idealnom, a nemir i akcija, budnost onom racionalnom materijalizmu. Jedno nas tera da
verujemo, a drugo da znamo. Meutim postoje i oko ovog naina "vienja" dileme povodom mesta,
tela i prostora. Da li je to neposredna prisnost ili intencionalna? To jest da li subjekt, (duh i dua)
konstituie svet intime ili je on ve izvorno takav? Ne moemo rei da je svet intiman, on je
indiferentan. Eto razloga za neim to se moe voleti, to se moe oseati, posebno videti i osetiti a
da nije indiferentno.
Oigledno da filozofija koja potencira duh, svest, subjektivitet itd., bilo da poiva na logosu
ili pak na emotivo-voljnim odrednicama ili erosu, filozofija na platonovo-hrianskom tragu ne
moe da rei pitanje mest, tela, prostora, a da ga ih ne uini prividom, ne nadilazi i u tome uini
predmetom rada duha. Meutim, ak i ona filozofija koja polazi od materijalistikih pozicija, ne
reava stvari na drugaiji nain, ve je na istoj kao i ova prethodna. I ona uvodi principe koji
transcenduje realnost injenici da je telo na nekom mestu u prostoru. I jedan i drugi pristup nite
da tako kaemo svet tela na nekom mestu u prostoru, jer ni jedno od ovoga nije potovano u
njegovom samovaenju. I tela, ovek i svet se rtvuju kada se sve razume iz njegovog
transcendentalnog obrazovanja. Tako svet i stvari ne stvarnuju ve su graeni, a ovek ne ivi sa
svetom ve ga konstituie. Ne potuje se samoizvornost. To znai, da horizont smisla i odreenja
zavisi od mesta ako ga uslovno i oprezno shvatimo kao izvornost. Jer, "izvor" podrazumeva ono to
izvire, iz ega, kuda tee, u ta utie i sve ostale odrednice "jakog miljenja" Da se ne polazi od
opteg principa, od racionalno-formalnih modela ili u Hajdegerovom duhu reeno...da se u nekom
18
Razmatrajui razne pristupe mitu Jan Puhvel navodi miljenje Maksa Milera, engleskog mitologa iz devetnaestog
veka: Smatrao je da je ljudski jezik nesretna tvorevina koja skriva i izopauje istotu misli, a kojoj stalno preti propast
zbog odumiranja metafore. Puhvel, 2010:26. Tu je mit odbrambeni mehanizam da metafore ne bi iezle, ali je problem
u multiplikaciji mita, rad same stvarnosti.
19
Samo se ini da je re o istom trajanju, a ne saznjnoj meni i toku od predmeta do predmeta saznaja za koga se javlja
oseaj. Oseaj je uvek oseaj neega. On jeste prekognitivan, ali je faktiki vezan za neki predmet saznanja ili bolje
sadraj saznaja.
20
Rekli bi tropolna, jer pored emotivnog, kognitivnog postoji i onaj voljni deo due.
podruju bia, npr. u prirodi, nabacuje temeljni nacrt prirodnih dogaanja.21, ve da se model
gradi iz mesta kao konteksta, kontigentnog sveta stvari, tela, pojava onakvih kakvi jesu, ali ne opet
tako da se prebrzo pree preko injenica i ode daleko izvan njih.

Demokrit i delom peripatetiarska injeninost je mogunost ostajanja pri
"injeninnosti tela na nekom mestu u prostoru". Ako se sve menja, nestaje i nastaje opet ostaju
mesta? U krajnjoj liniji i Platonove ideje su na nekom mestu, to je intelegibilni svet, te i boansko
bie mora imati neko mesto. Mesto je izgleda ona "alfa i omega" svega. Svaka stvar je na nekom
mestu i to mesto je odreuje. Ali, zar mesto moe biti neto? Da je mesto neto poslednji je od
starih tvrdio Aristotel, stinjen izmeu onoga to je prvo mislilo pa onda nastalo i onoga to je ve
bilo pa onda mislilo. Naime, ispostavie se da nije mesta ne bi moglo ni da se bude, misli, ni da se
deluje, jer ne bi bilo ono na emu i u emu bi se delovalo. Prosto nita ne bi bilo mogue. Ako je
ve tu, na nekom mestu onda se moi do njega doi, delovati i time misliti. Mesto povezuje sve,
izgleda da je uslov svemu, jer ne moe biti niega a da uz sebe nema ono da je na nekom mestu. I
prostor i bie i kretanje bivaju i jesu po mestu misli Aristotel, te zato se mestom moramo
pozabaviti. Meuti, ba iz razloga to je osnovno i uslov za sve...oko toga "ta je mesto" iskrsavaju
mnoge tekoe, jer onima koji posmatraju, ne pokazuje se isto iz svega to je tu prisutno. (Aristotel,
1987:208a, 35.)
I ne samo to, nego niko od predhodnika nije o njemu ozbiljno neto rekao, ve se ono
nekako podrazumeva. Podrazumeva, jer za one koji smatraju da je prvo miljenje pa teko onda ono
stvoreno samtraju da je mestu svemu u miljenju i duhu, a za one koji govore da je prvo bilo pa
onda se mislilo, mesto je u tom biti ili u neemu u prostoru i kretanju tela. as u ovom, as u onom
delu prostora, ali nikada na jednom mestu. U odnosu na bie koje uvek mora da biva negde, pa
makar bilo ovakvo ili onakvo, to jest mesto je po biu. Podrazumevajue u smislu da je uvek neko
bie vezano za neko mesto. Ali, da li je mesto isto to i bie?
Bilo kako da je i u odnosu na ta da je mesto je neto i ne moe se svesti na bilo ta drugo.
Ako je tako, onda "ta je mesto" ako...niti je oblik, niti je tvar, niti je razmak (isto, 212a, 5.), ni
nebo? Za ono to je prvo nema mogunosti da se iskae, te otuda Aristotel pribegava poreenjima i
metaforama: Stoga kada se u pokrenutom neto kree i premeta se ono to je unutra, kao laa na
reci, onda "sadravajue" vie slui kao posuda negoli kao mesto. Jer mesto hoe biti neto
nepokretno. Stoga je cela reka mesto, jer je (kao) celina nepokretna; tako te je mesto prvotna
nepokretna granica onoga koje sadrava.(isto, 212a, 15-20.) Mesto je, dakle, onaj prostor u kome se
neto s telom zbiva, a da nije prazan prostor ve ono to dri zbivanje tela ili bilo ega drugog. Ono
je granica tela, a da nije ni telo ni granica. Mesto je mesto svega.
Moemo umesto zakljuka rei, da stvari treba "videti" tako, tj. saznajno odrediti stavom da
je mesto neto. Ne samo u odnosu ontologiju stvari ve i gnoseologiju. Naime, da mi uvek
saznajemo sa nekog mesta i ono to saznajemo je na nekom mestu. Rekli bi, ako je u okvirima
postojeih evropskih jezika to mogue, da je mesto polazna taka, ali kao "nulta" (ne kao nula u
matematici koja jeste granica pozitivnih i negativnih brojeva), "nita" (u neskladu sa grkim da
neto jeste, a niega nema). Nije blizu ni onome to se u novijim shvatanjima sveta naziva "poljem
dejstva" kao pandan savremenom terminu fizike "jedinstveno polje sila" itd. Jer, "jedinstveno polje
sila" samo potvruje mogunost postojanja jedne apsolutne sile. Nasuprot tome, kada se mesto
uzme kao "nita", "nulto", onda svet time ne utemeljuje jakim, nunim polazitem, nego se
upoznaju tela i odnosi.
Telo se pojavljuje na nekom mestu, onda je to mesto vano za njegovo pojavljivanje ono
je izvorna nulta pozicija ili neto.Takoe su tu i ona susedna ali ne u nekom jakom smislu ve iz
tela. Saznaje se ono konkretno u horizontu odreenog mesta i njegovog smisla. Upoznavanje
podrazumeva "mesnu mreu", a da ta mrea ne bude ve jedan opti plan. Treba biti obazriv sa
upotrebom pojmova "unutra" i "spolja", jer mesto ovako postavljeno podrazumeva i druga, ono
21
Heidegger,1989:9. Ovo Hajdegerovo razmiljanje odnosi se na istraivake postupke novoovekovne nauke, meutim
ono moe da se iskoristi za sva metafiziko-ontoloka razmiljanja u filozofiji, religijama itd. jer u krajnjoj liniji nauka
"izlazi" iz njih. Dakle svim nainima koja vienje neega grade na prethodnom planu, nacrtu itd.
unutar mesta i izvan, "iz" neke situacije itd. Ovi pojmovi odmah vode ka slabim i jakim pozicijama,
sutini i pojavi itd. Mesta podrazumevaju delovanje, spolja i iznutra, granie se sa drugim itd. ali to
nije odreujua stvar i ona koja upuuje nekom krajnjem cilj. Ako hoemo svrhu, ona je onda
mesna, jer ne postoje druga mesta i stvari mimo njih. 22Mesta i tela su unikatna i singularna.
injenica je da ne postoje dva ista tela niti dva ista mesta. Ako hoemo i veza susednih mesta je
mesna. To je svrha tela u prostoru na odreenom mestu. Nju, ovu mesnu injeninost, ne moemo
zahvatati "jakim stavom", svobuhvatnim miljenjem, nego slabim stavom, miljenjem do relativne
sigurnosti da i u tome nismo moda preterali.

Literatura

Aristotel, 1987. Fizika, Sveuilina naklada Liber, Zagreb.

Bachelard, G. 1982. Poetike sanjarije, Veselin Maslea, Sarajevo.
Elm, R. 2009. Otvaranje horizonta: o znaaju i istoriji shvatanja horizonta, Zbornik, Horizonti pojma
horizont, Akademska knjiga, Novi Sad.
Fink, E. 1989. Uvod u filozofiju, Nolit, Beograd.
Rothacker, E. 1985. Filozofska antropologija, Veselin Maslea, Sarajevo.
Diels, H. 1983. Predsokratovci, tom II, Naprijed, Zagreb.
Difren, M. 1989. Oko i uho, Glas, Banjaluka.
Hegel, 1979. Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd.
Heidegger, M. 1989. Doba slike svijeta, Interno tampali studenti filozofije, Sarajevo.
Hajze, J. 2009. Mesto kao horizont topika filozofija u Japanu, Zbornik, Horizonti pojma horizont,
Akademska knjiga, Novi Sad.
Kristeva, J. 2010. Neverovatna potreba da verujem, Slubeni glasnik, Beograd, 2010.
Onfre, M. 2007. Mo postojanja, Rad, Beograd.
Pavlovi, B. 1978. Filozofija prirode, Naprijed, Zagreb.
Platon, 1957. Drava, Kultura, Beograd.
Platon, 1981. Timaj, NIRO, Mladost, Beograd.
Pijae, . 1983. Poreklo saznanja, Nolit, Beograd.
Prohi, K. 1982. Predgovor, Gaston Bachelard, Poetike sanjarije, Veselin Maslea, Sarajevo.
Puhvel, P. 2010. Uporedna mitologija, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Novi Sad-Sremski
Karlovci.
Sloterdijk, P. 2010. Sfere, tom I, Mikrosferologija, Fedon, Beograd.
Selers, R. V. 2004. Kategorije saznanja, Hrestomatija tekstova, Aleksandar Kron i Stania Novakovi,
Realizam, naturalizam i empirizam, Institut za filozofiju, Filozofski fakultet, Beograd.
Vajthed, A.N. 1989. Pojam prirode, Samostalni izdavaki projekat A. Milenkovi, Beograd.

22
U ve spomenutom naslovu teksta Jensa Hajzea, Mesto kao horizont topika filozofija u Japanu, razmatra se
topika filozofija u Japanu i izmeu ostalog se navodi i topika filozofija ovanija Batiste Vikoa koja ide iz pravca
kritike novovekovnog racionalizma i zahteva vraanja ili Topika se mora vratiti korak iza diskurzivnog govora...(str.
422.) Razlog je taj to...Racionalizam, kao kritika, smera na vaenje apstraktnih principa i karakterie se anonimnou;
on ne uzima u obzir specifine uslove pod kojima se dolazi do tih principa; subjekti se ovde pojavljuju kao subjekti koji
su samo formalno definisani. Isto, str. 422. Ako je jezik, mit i umetnost odreujue za zajednice po Vikouu, onda se
sledstveno tome upotreba govora mora posmatrati u konkretnoj situaciji...konkretne uslove pod kojima se vodi
razgovor... Isto, str. 422. Topiko sakuplja i bogatije je, dok kritiko-racionalno miljenje je suvoparnije. Re je o nekoj
vrsti rehabilitacije "prezrene dokse" (Bernhard Valdenfels), za raun epistemea, svakodnevnog za raun
nesvakodnevnog. O tom mesnom konkretnom ivotu videti Bernhard Waldenfels, U mreama ivotnog svijeta, a na
tragu Huserlovog "ivotnog sveta", tj. da svakodnevni ivot nije deo ivota, ve on proima sva podruja ivota, mi
moemo dodati da je to jedini oblik ljudskog ivota, te je svakodnevno saznanje podloga mitskog, umetnikog,
filozofskog i naunog saznanja.