Herman Hese:

Sidarta
SIN BRAMANA
U senci kue, na sunanoj renoj obali kraj unova, u senci smokvinih stabala stasao je
Sidarta, prelepi sin bramana, mladi soko, zajedno sa Govindom, svojim
prijateljem. Sunce je opalilo njegova svetla plea na obali reke, kada se kupao, obavljao
sveta pranja, prinosio svete rtve. Senke su se slivale u njegove
crne oi u mangoovom lugu za vreme deakih igara, kada je sluao majinu pesmu, kada
je prinosio svete rtve, sluao uenje svoga oca, uenjaka, u razgovoru
sa mudracima. Odavno je Sidarta uestvovao u razgovorima mudraca, uio se sa
Govindom govornitvu, uio se sa Govindom vetini razmiljanja, podvrgavao
meditacijama. Umeo je da neujno izgovori om, re nad reima, da je izgovara u sebi sa
udahom, da je izgovara iz sebe sa izdahom, sabrane due, ela ovenana
sjajem bistroumna duha. U biti svoga bia ve je znao za atman, nerazruiv, sjedinjen sa
svemirom.
Radost bi zaigrala u srcu njegovog oca zbog sina, sklonog uenju, ednog znanja, kad bi
video da on izrasta u velikog mudraca i svetenika, u velikana meu
bramanima.
Milina bi zaigrala u nedrima njegove majke kad bi ugledala kako seda i kako ustaje
snani lepi vitkonogi Sidarta, kako je pozdravlja savreno uglaeno.
Ljubav bi se raala u srcima mladih bramanskih keri kada bi Sidarta prolazio ulicama
grada, svetla ela, kraljevska pogleda, uzanih bedara.
Ali, vie od svih njih voleo ga je Govinda, njegov prijatelj, sin bramana. Voleo je Sidartin
pogled i njegov umiljat glas, voleo je njegov hod i savreni
sklad njegovih pokreta, voleo je sve to je Sidarta inio i rekao, a najvie je voleo njegov
duh, njegove uzviene, vatrene misli, arku volju, njegovu
obdarenost.
Govinda je znao da Sidarta nee biti obian braman, lenj obredni inovnik, gramzivi
prodavac vradbina, sujetan, jalov besednik, da nee biti zao, podmukao
svetenik, niti pitoma, glupava ovca meu brojnim stadom. Ne, on to nee biti, a ni sam
Govinda nije eleo da postane takav, da bude braman kakvih ima
na desetine hiljada. eleo je da bude sledbenik Sidarte, voljenog, uzvienog. I ako bi
Sidarta jednom postao bog, ako bi jednom uao meu ozarene, Govinda
e ga slediti, kao njegov prijatelj, pratilac, kao njegov sluga, kopljonoa, njegova senka.
Svi su voleli Sidartu, svima je on bio radost, svima uivanje.
Ali, Sidarta sam sebi nije bio radost, nije uivao u sebi. Promiui ruiastim stazama
smokvika, sedei u plaviastoj senci u lugu razmiljanja, perui
svoje telo pri svakodnevnom pokajnikom kupanju, prinosei rtvu u dubokoj senci
mangoove ume, savreno skladnih pokreta, voljen od svih, svima radost,
on ipak nije u svom srcu nosio radost. Snovi i nemirne misli dolazili su mu iz renih
voda, iz svetlucanja nonih zvezda, iz rastopljenih sunevih zraka,
nadirali su snovi i nespokojstvo due iz rtvenog dima, iz daha stihova Rig-vede, iz
odlomaka uenja starih bramana.
Sidarta je u sebi poeo da pothranjuje nezadovoljstvo. Da osea da ga ljubav oca, ljubav
majke, pa i ljubav njegovog prijatelja, Govinde, nee uvek i za
sva vremena usreiti, utoliti, zasititi i zadovoljiti. Poeo je da nasluuje da su mu preasni
otac i ostali njegovi uitelji, mudri bramani, ve saoptili
vei i najbolji deo svoje mudrosti, da su svoje obilje ve ulili u posudu njegovog uma
punog iekivanja, a ta posuda nije bila puna, duh nije bio zadovoljan,
dua nije bila spokojna, srce se nije stialo. Sveta pranja su bila dobra, ali ona su bila
samo voda, nisu mogla da speru greh, nisu leila e duha, nisu
mogla da razree pritisak u srcu.
Osobite su bile rtve i prizivanje bogova - ali zar je to bilo sve? Da li su rtveni obredi
pruali sreu? I kako su stvari stajale sa bogovima? Da li je
zbilja Prajapati stvorio svet? Nije li to bio Atman, on, jedini, svemogui? Nisu li likovi
bogova stvoreni kao ti i ja, podreeni vremenu, prolaznosti?
Da li je samim tim dobar, da li je pravilan, da li je celishodan in prinoenja rtve
bogovima? Kome drugom je trebalo prinositi rtve, kome drugom odavati
poast, da li Njemu, Jedinom, Atmanu? I gde je boravio, gde je kucalo njegovo veno
srce, gde drugde doli u sopstvenom ja, u onome najdubljem, u nerazruivom,
koje svakako nosi u sebi. Ali, gde je bilo to ja, to najunutarnjije, poslednje? Nije bilo
meso i kost, ni misao, niti svest, tako je glasilo uenje najmudrijih.
Gde se onda nalazilo? Da bi se prodrlo do tog ja, do sebe, do atmana - da li je postojao
neki drugi put za kojim je vredelo tragati? Oh, niko mu nije ukazivao
na taj put, niko ga nije znao, ni otac ni uitelj ni mudraci, niti svete obredne pesme!
Bramani i njegove svete knjige znali su sve, o svemu su vodili
brigu i vie od toga, o stvaranju sveta, o postanku govora, hrane, o udahu i izdahu, o
poretku ula, o delima bogova - znali su beskrajno mnogo - ali,
da li je bilo vredno znati sve to, a ne znati ono jedno jedino, najosnovnije i jedino bitno?
Svakako, mnogi stihovi u svetim knjigama, prvenstveno u Upaniadama Sama-veda,
govorili su u divnim pesmama u tom najunutarnjijem i poslednjem. >Tvoja dua
je vasceli svet<, pisalo je tu, a bilo je napisano i to da ovek u snu, u najdubljem snu,
ulazi u svoje najsutastvenije i boravi u Atmanu. udesnu mudrost
su sadrali ovi stihovi, sva saznanja najmudrijih bila su sabrana u magine rei, iste kao
med koji skupljaju pele. Zacelo, neizmerna saznanja, koja
su sakupila i ouvala bezbrojna pokolenja mudrih bramana, nisu se smela nipodatavati.
Ali, gde su bili bramani, gde svetenici, gde mudraci ili pokajnici kojima je uspelo ne
samo da dokue to najdublje znanje, ve i da u njemu ive? Gde je
posveeni koji e postojanje u Atmanu volebno preneti iz sna u budno stanje, u ivot, u
svaki korak, u rei i dela? Sidarta je poznavao mnoge preasne
bramane, pre svih svog oca, iskonski istog, uenog, nadasve potovanja dostojnog.
Njegov otac je izazivao divljenje, ponaanje mu je bilo uzdrano i plemenito,
njegov ivot u znaku istote, njegova re bila je mudra, iza njegovog ela rojile su se
tanane i uzviene misli - ali, da li je on, koji je toliko znao,
iveo u blaenstvu, da li je imao svoj mir, zar nije i on bio jedan od onih koji trae, a ne
mogu da utole e? Zar on nije morao uvek navodno edan piti
sa svetih izvora, napajati se prinoenjem rtava, itanjem knjiga, raspravama meu
bramanima? Zato je on, tako besprekoran, svakodnevno morao da sa sebe
spira greh, da obavlja in pranja, svakoga dana i uvek ponovo? Zar Atman nije bio u
njemu, zar iz njegova srca nije izvirao praiskonski izvor? Taj praiskonski
izvor je trebalo nai u sebi, prisvojiti ga! Sve drugo je bilo samo traenje, zaobilazni put,
lutanje.
To su bile Sidartine misli, to je bila njegova e, to ]e bila njegova patnja.
esto je izgovarao rei iz jednog andogija-upaniada: >Zacelo, ime bramana je Satiam -
zacelo, onaj kome je to poznato svakog dana ulazi u nebeski svet.<
esto mu se inilo da je nebeski svet sasvim blizu, ali nikada nije sasvim dopro do njega,
nikada nije utolio poslednju e. I od svih mudrih i najmudrijih
koje je poznavao i koji su ga prouavali, nije bilo nijednog koji bi sasvim dopro do
nebeskog sveta, koji bi sasvim utolio veitu e.
-
Govindo, - ree Sidarta svom prijatelju, - Govindo, mili, poi sa mnom do banijanovog
drveta, da tonemo u meditacije.
Poli su do banijanovog drveta i seli, ovde Sidarta, a dvadeset koraka dalje Govinda.
Poto se smestio, spreman da izgovara om, Sidarta je mrmljao u sebi
stih:
>Om je luk, a dua je strela,
Cilj strele je braman
Kome treba nepokolebljivo teiti.<
Kada je prolo uobiajeno vreme za vebe u meditiranju, Govinda se die. Spustilo se
vee i dolo je vreme da se obavi pranje u suton. Pozvao je Sidartu
po imenu. Sidarta se nije odazvao. Sedeo je utonuo u duboko razmiljanje, svoj ukoeni
pogled upravio je u neki veoma daleki cilj i, dok mu je vrh jezika
virio izmeu zuba, izgledalo je da i ne die. Sedeo je tako, duboko zaronivi u
meditiranje, mislei om, odailjui duu kao strelu ka bramanu.
Jednom su samane prolazili kroz Sidartin grad, isposnici-hodoasnici, tri usahla, ugasnula
oveka, ni stari ni mladi, pranjavih i krvavih plea, gotovo
nagi, spreni od sunca, okrueni osamom, puni zazora i odbojnosti prema svetu, tuinci i
olinjali akali u ljudskom carstvu. Njihovim tragom provejavao
je vreli dah priguivane strasti, razorne slube nemilosrdnog unitavanja svoga bia.
Uvee, nakon asa meditacije, Sidarta ree Govindi:
- Sutra u rano jutro, prijatelju moj, Sidarta odlazi samanama. Postae samana.
Govinda preblede uvi ove rei i proitavi sa skamenjenog lica svoga prijatelja da je
njegova odluka neizmenjiva kao putanja strele odapete sa luka. U
magnovenju i na prvi pogled Govinda je znao: evo, to je poetak, Sidarta sad ide svojim
putem, nikla je klica njegove sudbine, a sa njegovom i moja. I
njegovo lice postade bledo kao suva kora banane.
- O Sidarto, - povika - hoe li ti to otac dozvoliti?
Sidarta ga pogleda kao da se prenuo iza sna. Munjevito je prozreo Govindinu duu,
proitao u njoj strepnju, otkrio u njoj mirenje sa sudbinom.
- O Govindo, - ree tihim glasom - ne gubimo rei. Sutra u osvit zore poinjem ivot
samane. Ne govorimo vie o tome.
Sidarta ue u odaju u kojoj je njegov otac sedeo na hasuri od rogozine, prie mu s lea i
zastade, sve dok otac ne oseti da neko stoji iza njega.
Braman ree:
- Jesi li to ti, Sidarto? Kazuj to to si doao da mi kae.
Sidarta ree:
- S tvojim doputenjem, oe moj. Doao sam da ti kaem da elim sutra da napustim
tvoju kuu i da odem meu isposnike. Moja je elja da postanem samana.
Neka se moj otac tome ne protivi.
Braman je utao, a utao je tako dugo da su se za to vreme iza malog prozora kretale
zvezde i promenile svoj poloaj pre no to se prekinuo tajac u odaji.
Nem i nepokretan stajao je u odaji sin, nem i nepokretan sedeo je na hasuri otac, a zvezde
su se kretale nebom. Tad progovori otac:
- Ne dolikuje bramanu da izgovara rei estine i jarosti. Ali, negodovanje mi je
uskomealo srce. Ne bih eleo da i po drugi put ujem ovu elju iz tvojih
usta.
Braman lagano ustade, Sidarta je stajao nem, skrtenih ruku.
- ta eka? - upita otac.
Sidarta ree: - Ti zna.
Nezadovoljan, otac napusti odaju, nezadovoljan potrai svoj leaj i isprui se na njemu.
Sat kasnije, kako mu san nije dolazio na oi, braman se die, koraknu tamo-amo i izie iz
kue. Bacivi pogled kroz mali prozor odaje vide Sidartu kako
stoji, skrtenih ruku, nepomian. Mutno se belasalo njegovo svetlo gornje ruho.
Nespokojna srca otac se vratio.
Posle jednog sata, san mu nije dolazio, braman se ponovo die, opet koraknu amo-tamo,
izie pred kuu i vide da je mesec iziao. Bacio je pogled kroz prozor
u odaju, u njoj je stajao Sidarta, nepomian, skrtenih ruku, a na njegovim nagim
cevanicama ogledao se meseev sjaj. Zabrinuta srca otac se vratio.
I ponovo naie posle jednog sata, i, pogledavi kroz prozor, vide Sidartu kako stoji na
meseini, pri sjaju zvezda, u tami. I navraao bi tako svakog sata,
utke, i bacivi pogled u odaju ugledao bi Sidartu kako stoji nepomino, a srce mu se
punilo gnevom, srce mu se punilo nespokojstvom, srce mu se punilo
strepnjom, punilo tugom.
I u poslednji noni as, pre no to e dan, opet je navratio i ugledao mladia kako stoji, pa
mu se uinio velik i nekako tu.
- Sidarto, - progovori - ta eka?
- Ti zna.
- Hoe li tako stajati i ekati da doe dan, da doe podne, da doe vee?
- Stajau i ekau.
- Umorie se, Sidarto.
- Umoriu se.
- Zaspae, Sidarto.
- Neu zaspati.
- Umree, Sidarto.
- Umreu.
-
Zar e radije da umre nego da poslua svog oca?
- Sidarta je uvek sluao svog oca.
- Znai li to da se odrie svoje namere?
- Sidarta e uiniti kako mu otac kae.
Prva svetlost dana prodre u odaju. Braman vide da Sidarti podrhtavaju kolena. Na
Sidartinom licu nije bilo drhtaja, pogled njegovih oiju bio je uperen
u daljinu. Otac je tada znao da Sidarta vie nije kod njega, u zaviaju, da ga je u stvari
ve napustio.
Otac spusti ruku Sidarti na rame.
- Poi e u umu, - ree - i bie samana. Nae li blaenstvo u umi, doi i poui me.
Naie li na razoarenje, vrati se i daj da opet zajedniki prinosimo
rtve bogovima. Sad idi i poljubi svoju majku, reci joj kuda ide. Meni je, meutim,
vreme da poem na reku i da obavim prvo pranje.
Skinuvi ruku sa sinovljeva ramena, izie. Sidarta se zateturao kada je pokuao da
koraa. Ovladavi svojim udovima poklonio se ocu i poao majci, da uini
kako mu je otac rekao.
Kada je u prvi osvit, polako kreui utrnule noge, napustio jo usnuli grad, kod
poslednjih koliba die se neka senka, koja se tu bila uurila, i prikljui
pokloniku - Govinda.
- Doao si, - ree Sidarta i nasmei se.
- Doao sam, - ree Govinda.
KOD SAMANA
Uvee istoga dana stigoe isposnike, usahle samane, i ponudie im svoju pratnju i
pokornost. Bili su prihvaeni.
Sidarta pokloni svoju odeu nekom siromanom bramanu na ulici. Nosio je jo samo
pregau oko bedara i neiveni ogrta zemljane boje. Jeo je samo jedanput
dnevno i nikad kuvanu hranu. Postio je petnaest dana. Postio je dvadeset i osam dana.
Snaga mu se istopila na butinama i obrazima. Vreli snovi sukljali
su iz njegovih uveanih oiju, na sasuenim prstima izrasli su nokti kao kande, a na
podbratku trava brada. Pogled mu je bio leden pri susretu sa enama;
krivio je usne pun prezira kada bi prolazio kroz grad u kome su Ijudi bili lepo odeveni.
Viao je trgovce kako trguju, velmoe kako odlaze u lov, oaloene
kako oplakuju svoje mrtve, bludnice kako se nude, lekare kako se zauzimaju oko
bolesnika, svetenike kako odreuju dan za setvu, zaljubljene kako vode
Ijubav, majke kako doje decu - i sve to nije bilo dostojno njegovog pogleda, sve je bilo
lano, sve je zaudaralo, vonjalo na la, sve je bila samo obmana
uma, varka sree i lepote, sve samo prikrivena trule. Gorak je bio ukus sveta. ivot je
bio patnja.
Sidarta je pred sobom imao samo jedan jedini cilj: da u njemu sve bude prazno, bez ei,
bez elja, bez snova, bez radosti i tuge. Da odumre i da vie ne
bude ja, da opustela srca nae mir, da u mislima, u nebiu, bude otvoren udima - to je
bio njegov cilj. Kada budem sve savladao i umro, kad se svaka pouda
i svaki nagon u mome srcu stiaju, razbudie se ono poslednje, najdublja bit, ono to vie
nije ja ve velika tajna.
utke je Sidarta stajao pod vrelim sunevim zracima, usijan od bola, usijan od ei.
Sidarta je nauio mnogo kod samana, nauio je da ide mnogim putevima koji su ga
odvajali od njegovog ja. Iao je putem gubitka sopstvenosti kroz patnju,
kroz dobrovoljno podnoenje i savladavanje bola, gladi, ei, umora. Iao je putem
gubljenja sebe pomou meditacija, pomou pranjenja svog uma od svih
misli i predstava. Nauio je da ide ovim i drugim putevima, hiljadu puta naputajui svoje
ja, boravio je satima i danima u nebitku. Ali, kako god su ga
putevi odvajali od njegovog ja, na kraju puta se ono ipak vraalo. Neka je Sidarta i po
hiljadama puta utekao svome ja i boravio u nitavilu, boravio u
ivotinji, u kamenu, ipak je povratak bio neminovan, i neizbean as u kome je ponovo
nalazio sebe, na suncu ili na meseini, u senci ili na kii, kada
je opet bio Sidarta, ponovo muen patnjama nametnutog krunog toka ivota.
Pokraj njega je iveo Govinda, njegova senka, idui istim putevima, potinivi se istim
tenjama. Retko su njih dvojica razgovarali o neem to je bilo
van potrebe slube i vebe. Katkad bi udvoje prolazili selima i prosili hranu za sebe i
svoje uitelje.
- ta misli, Govindo, - ree jednom Sidarta dok su ili u pronju, - ta misli, jesmo li
napredovali? Jesmo li dostigli svoje ciljeve?
Govinda odgovori:
- Uili smo i dalje uimo. Ti e biti veliki samana, Sidarto. Brzo si savladao svaku
vebu, mnogo puta zadivio stare samane. Jednom e postati svetac,
o Sidarto.
Sidarta ree:
- Meni se tako ne ini, prijatelju moj. ...
- ...
To to sam do dananjeg dana nauio kod samana, mogao sam, o Govindo, da nauim
bre i jednostavnije. U svakoj krmi po etvrtima bludnica, prijatelju moj,
meu kiridijama i kockarima.
Govinda ree:
- O Sidarto, ti bi da se ali sa mnom. Kako bi od tih bednika mogao da se ui meditaciji,
zadrava nju daha, kako bi nauio da bude neosetljiv prema
gladi i bolu?
A Sidarta ree tiho, kao da govori sam sebi:
- ta je meditacija? ta je naputanje svoga tela? ta je post? ta je zadravanje daha? To
je bekstvo od svoga ja, kratkotrajno izbavljenje od patnji sopstvenog
bia, prolazni zanos da se zaborave boli i besmislenost ivota. To je bekstvo i isti
kratkotrajni zaborav koji nalazi i goni volova, kada u svratitu
popije nekoliko olja pirinanog vina ili prevrelog kokosovog mleka. Tada on vie nije
svestan svoga bia, ne osea bol ivota ve nalazi kratkotrajni
zanos. Utonuvi u san nad oljom pirinanog vina on nalazi ono isto to nalaze Sidarta i
Govinda, kad nakon dugih vebi umaknu svom telu, kad borave u
nebiu. Tako je to, o Govindo.
Govinda ree:
- Tako kae, o prijatelju, iako zna da Sidarta nije goni volova, da je samana i nije
pijanac. Zacelo, onaj koji pije nalazi zanos zaborava, nalazi kratkotrajno
izbavljenje i predah, ali se vraa iz sveta priine i opet je sve po starom, nije postao
mudriji, nije sakupio saznanja, niti se uzdigao za nekoliko stupnjeva.
I Sidarta mu ree smeei se:
- Ne znam, nikad nisam bio pijanac. Ali, znam da ja, Sidarta, u svojim vebama i
meditacijama nalazim samo kratkotrajni zanos, da sam isto tako daleko od
mudrosti, od izbavljenja, kao kada sam bio dete u majinoj utrobi, to je ono to znam, o
Govindo.
Nekom drugom prilikom, kada je Sidarta sa Govindom napustio umu da bi u selu
isprosio neto hrane za svoju brau i uitelje, Sidarta progovori:
- Kako li je to, o Govindo, jesmo li na pravom putu? Pribliavamo li se saznanju?
Pribliavamo li se izbavljenju? Ili se moda vrtimo u krugu ti i ja, mi
koji smo eleli da se oslobodimo krunog toka bitisanja.
Govinda ree:
- Mnogo smo nauili, Sidarto, a ostalo je jo mnogo da se naui. Ne vrtimo se mi u krugu
ve se penjemo navie, krug ima oblik spirale i mi smo se popeli
ve mnogim stepenima.
Sidarta odgovori:
- ta misli, koliko ima godina na najstariji samana, na uvaeni uitelj?
Govinda ree:
- Naem najstarijem samani je kanda ezdeset godina.
Na to e Sidarta:
- Navrio je ezdeset godina i nije dostigao nirvanu. Navrie sedamdeset i osamdeset
godina; ti i ja takoe emo dostii tu starost, vebaemo se, postiemo
i razmiljaemo. Ali, nirvanu neemo dostii, ni on, ni mi. O Govindo, ini mi se da od
svih samana, koliko ih ima, moda nijedan, ni jedan jedini nee
dostii nirvanu. Nalazimo utehe, nalazimo zanos, uimo se vetinama sa kojima se
zavaravamo. Ali, ono sutastveno, put svih puteva - taj put ne nalazimo.
- Ne govori tako zastraujue rei, Sidarto! - ree Govinda. - Zar da meu tolikim uenim
Ijudima, meu tolikim bramanima, meu tolikim strogim i uvaenim
samanama, meu mnotvom onih koji tragaju, koje proima revnost, zar da meu tolikim
svetim Ijudima nijedan ne nae put svih puteva?
Sidarta, meutim, ree glasom u kome je bilo koliko tuge toliko i podsmeha, priguenim,
malo tunim, a malo podrugljivim glasom:
- Uskoro e tvoj prijatelj, Govindo, napustiti stazu samana kojom je tako dugo iao
zajedno s tobom. e me mori, o Govindo, a na tom dugom samanskom putu
nimalo je nisam ublaio. Oduvek sam bio edan saznanja, oduvek sam postavljao mnoga
pitanja. Raspitivao sam se kod bramana iz godine u godinu, a ispitivao
sam i svete vede, iz godine u godinu. Moda bi, o Govindo, bilo isto tako korisno, mudro
i spasonosno da sam se raspitivao kod ptice zvane nosorog ili
kod impanza. Trebalo mi je dugo vremena i jo nisam konano nauio, o Govindo, ovo:
da se nita ne moe nauiti. ini mi se da zaista ne postoji to to
mi nazivamo >uenjem<. Postoji, prijatelju moj, samo jedno znanje, a ono je svuda, to je
Atman, to je u meni, to je u tebi, i u svakom biu. Te tako poinjem
da verujem: znanje nema goreg neprijatelja od hteti-znati, od uenja.
Govinda u taj mah zastade nasred puta, die ruke uvis i ree:
- Ne zbunjuj svoga prijatelja takvim govorom, Sidarto! Zacelo, tvoje rei u mom srcu
bude strah. Pomisli samo: ta bi bilo sa svetou molitava, ta sa
visokim potovanjem prema staleu bramana, ta sa svetou samana kad bi bilo kao to
ti kae, kad ne bi postojalo uenje?! ta bi bilo, o Sidarto, sa
svim onim to je na zemlji sveto, dragoceno i potovanja dostojno?!
I Govinda poe da mrmlja u sebi stih iz jedne od Upaniada:
- Onaj ko razmiljajui, prosveena uma, utone u atman,
Ispunie srce neiskazanim blaenstvom.
Ali, Sidarta je utao. Razmiljao o reima koje mu je Govinda uputio i mislio o njima sve
do njihovog krajnjeg znaenja.
Da, pomislio je stojei, oborene glave, ta bi preostalo od svega to nam se inilo svetim?
ta ostaje? ta se potvruje? I zatrese glavom.
Jednog dana, kada su dva mladia ve skoro tri godine iveli kod samana i uestvovali u
njihovim vebama, dopre do njih raznim putevima i stranputicama
vest, glas, predanje: da se pojavio ovek po imenu Gotama, zvani Uzvieni, Buda, koji je
u svom biu savladao patnju sveta i zaustavio toak ponovnih raanja.
Sirei svoja uenja, okruen sledbenicima, on obilazi zemlju, bez ikakvog poseda, bez
zaviaja, bez ena, odeven u uti ogrta askete, ali vedra ela,
blaen, a bramani i kneevi mu se klanjaju i postaju njegovi uenici.
Ovo predanje, ova glasina i pria irila se, zamirisavi tu i tamo kao cvet, po gradovima
su je prepriavali bramani, po umama samane, te bi ime Gotame,
Bude, uvek nanovo dopiralo do uiju mladia, pominjano i u dobru i u zlu, u vidu
hvalospeva i u vidu pogrda.
Kao kada u nekoj zemlji zavlada kuga i pukne glas da se tamo i tamo nalazi ovek,
mudrac, ija re ili dah imaju mo da izlee svakog koga je boletina
napala, pa se taj glas iri po celoj zemlji i svi o njemu govore, mnogi sa verom, mnogi sa
sumnjom, ali ipak ubrzo mnogi kreu na put da potrae mudraca,
spasioca, tako isto se irilo zemljom predanje, miomirisna pria o Gotami, o Budi,
mudracu iz plemena Sakija. Njegove pristalice govorahu da je ovladao
najviim saznanjima, da se sea svojih ranijih ivota, da je dostigao nirvanu i da se
nikada vie nee vratiti u kruni tok, nikada vie nee zaroniti
u mutne struje stvaranja. Mnogo velianstvehog i neverovatnog se prialo o njemu, inio
je uda, savladao avola, razgovarao s bogovima. Ali, njegovi protivnici
i nevernici govorahu da je taj Gotama puka varalica, da provodi dane u raskonom ivotu,
da prezire prinoenje rtvi, da nije uen i da ne zna ni za vebe,
ni za muenje svog tela.
Milozvuno je bilo predanje o Budi, iz njega je provejavao arobni miris. Jer, svet je
bolestan, a ivot se teko podnosi - i gle, inilo se da je tu pokuao,
iknuo izvor, da odjekuje glas vesnika, pun utehe, blagosti i plemenitih obeanja. Svuda
gde se proulo o Budi, u svim krajevima Indije, mladii su poeli
da oslukuju, osetivi enju, osetivi nadu, a sinovi bramana po gradovima i selima
doekivali bi dobrodolicom svakog hodoasnika i namernika koji bi
im donosio vesti o njemu, o Uzvienom, o Sakijamuniju.
Tako je i do samana u umi, do Sidarte i do Govinde, doprlo predanje, postepeno, kap po
kap, a svaka kap bila je bremenita nadom, svaka kap bremenita sumnjom.
Malo se govorilo o tome, jer najstariji samana nije bio naklonjen toj glasini. uo je da je
tobonji Buda ranije bio isposnik i iveo u umi, ali se zatim
opredelio za raskoan ivot i svetovna uivanja, pa nije imao dobro miljenje o tom
Gotami.
- O Sidarto, - obrati se jednom Govinda svom prijatelju. - Danas sam bio u selu i neki
braman me pozva u svoju kuu, u njoj se nalazio sin bramana iz Magade,
koji je svojim oima video Budu i sluao njegovo uenje. I tada i dah ispuni bolom moje
grudi i ja pomislih: da mi je, da je nama dvoma, Sidarti i meni,
doiveti as u kome bismo sluali nauk iz usta onog koji je dovrio svoj put! Reci,
prijatelju moj, hoemo li i mi poi onamo da ujemo uenje iz Budinih
usta?
Sidarta ree:
- O Govindo, uvek sam zamiljao da e Govinda ostati kod samana, verovao sam da je
njegov cilj doiveti starost od ezdeset i sedamdeset godina, usavravajui
se u vetinama i vebama koje krase samane. Ali, gle, nisam dovoljno poznavao
Govindu, malo sam znao o njegovom srcu. Eto, sada bi ti, najdrai, krenuo
jednim putem i poao onamo gde Buda obznanjuje svoje uenje.
Govinda ree:
- Tebi je do podsmeha. Neka, Sidarto, podsmevaj se! Ali, zar se nije i u tebi razbudila
udnja, elja da uje taj nauk? I zar mi nisi jednom rekao da vie
nee dugo ii putem samana?
Tad se Sidarta nasmeja, tako da je u njegovom glasu zatreperila i senka tuge i senka
podsmeha, te ree:
-
Odista, Govindo, dobro si govorio i seanje te nije prevarilo. eleo bih da se sea i onog
drugog to si od mene uo, a to je da sam postao podozriv i
umoran prema nauku i uenju, da malo verujem u rei koje nam dolaze od uitelja. Ali,
dela, mili, spreman sam da ujem ono uenje - iako u srcu verujem
da smo ve okusili najbolje plodove tog nauka.
Govinda ree:
- Tvoja spremnost ispunjava moje srce radou. Ali, reci, kako je to moguno? Kako je
uenje Gotame, jo pre no to smo ga uli, moglo da nam prui svoje
najbolje plodove?
Sidarta ree:
- Uivajmo u tim plodovima i saekajmo ono dalje, o Govindo! A plod, na kome ve sad
treba da blagodarimo Gotami je to to nas poziva da odemo od samana!
Da li e moi da nam prui i neto drugo i bolje, prijatelju moj, saekajmo smirena srca.
Istog dana Sidarta je najstarijem samani saoptio svoju odluku da ode. Obratio se
stareini utivo i skromno, kao to dolikuje mlaem i ueniku. Ali samana
pade u jarost uvi da dvojica mladia hoe da ga napuste, digao je glas i upotrebio grube
i pogrdne rei.
Govinda se uplaio i zbunio, ali Sidarta apnu Govindi na uvo:
- Sad u pokazati starome da sam neto nauio kod njega.
Stao je tik ispred samane i, sabrane due. uhvatio pogled starca, te zagospodario njime
uinivi da starac zanemi, liivi ga sopstvene volje, a potinivi
je svojoj, pa mu naredi da bez ijednog glasa uini ono to od njega bude traio. Starac je
zanemeo, pogled mu je bio ukoen, volja mu se oduzela, ruke
su oputeno visile niz telo, bio je opinjen.
Sidartine misli zavladale su samanom, i on im se morao povinovati. I tako se stari
nekoliko puta poklonio i pokretima ruku blagosiljao obojicu, promucavi
pobonu elju za srena puta. Mladii mu se zauzvrat poklonie, uzvratie dobru elju,
pozdravie i odoe.
Uz put Govinda ree:
- O Sidarto, nauio si kod samana vie nego to mi je bilo poznato. Teko je, veoma teko
opiniti starog samanu. Zacelo, da si ostao, ti bi uskoro nauio
da hoda po vodi.
- Nije mi elja da hodam po vodi - odvrati Sidarta. - Neka se stare samane zadovolje
takvim vetinama.
GOTAMA
U gradu Savati svakom detetu je bilo poznato ime Uzvienog Bude, a svaka kua je bila
spremna da sledbenicima Gotame, utljivim misliocima, napuni anak
za milostinju. U blizini grada se nalazilo najdrae prebivalite Gotame, u gaju Jetavana,
koji je bogati trgovac Anatapindika, odani potovalac Uzvienog,
poklonio njemu i njegovim uenicima.
Ovo je bio predeo u koji se uputie dvojica mladih isposnika, prema priama i uputstvima
dobijenim u toku njihovog traganja za Gotamom. I im su stigli
u Savati, ponuena im je hrana ve u prvoj kui, ispred ijih su se vrata molei zaustavili,
i oni je primie, a Sidarta upita enu koja im je pruila
hranu:
- Bili bismo radi znati, milosrdna, gde boravi Buda, nadasve preasni, mi smo dvojica
samana iz ume, a doli smo da vidimo njega, Savrenog, i da ujemo
uenje iz njegovih usta.
ena ree:
- Odista, ovde se vas dvojica samana iz ume nalazite na pravom mestu. Znajte, Uzvieni
boravi u Jetavani, u vrtu Anatapindike. Zakonaite tamo, hodoasnici,
ima dovoljno mesta za sve one bezbrojne koji dolaze sa svih strana da uju uenje iz
njegovih usta.
Govinda se tada obradova i radosno povika:
- Blago nama, jer smo doli do cilja i ovo je kraj naeg puta! Ali, reci nam, majko
hodoasnika, poznaje li Budu, jesi li ga videla svojim oima?
ena ree:
- Mnogo puta sam videla Uzvienog. U mnoge dane su ga videle moje oi kako promie
ulicama, utke, u utom ogrtau, kako pred vratima bez ijedne rei prua
svoj anak za milostinju, kako zatim odlazi dalje sa punim ankom u rukama.
Ushieno je Govinda sluao ove rei elei da pita i da uje jo mnogo toga. Ali, Sidarta
ga opomenu da treba poi dalje. Oni se zahvalie i pooe, a upravo
i nisu morali da pitaju za put, jer su se mnogi hodoasnici i monasi iz Gotamine zajednice
takoe uputili u Jetavanu. I kako su oni stigli usred noi,
tako su neprestano pristizali i drugi, na sve strane su odzvanjali dozivanja i govor onih
koji su traili i dobili konak. Dvojica samana, naviknutih na
ivot u umi, nali su sebi brzo i bez buke sklonite u kome su se odmarali do jutra.
Pri izlasku sunca bili su iznenaeni videi koliki je broj vernika i radoznalaca tu proveo
no. Po svim stazama arobnog gaja etali su monasi u utom ruhu,
neki su sedeli ispod stabala, utonuvi u razmiljanja, pa je senoviti vrt liio na grad u
kome su ljudi vrveli kao pele u konici. Veina monaha krenu
sa ankom za milostinju u grad da prikupe hranu za podnevni obrok, jedini u toku celog
dana. I sam Buda, Posveeni, obiavao je da jutrom odlazi u pronju.
Sidarta ga je poznao im ga je ugledao, kao da mu ga je neki bog pokazao. Video je
skromnog oveka u utoj monakoj rizi, sa ankom za milostinju u ruci.
- Pogledaj! - ree Sidarta tiho Govindi. - Onaj tamo je Buda.
Pomno se Govinda zagledao u monaha u utoj rizi, koji se, na izgled, ni po emu nije
razlikovao od stotine drugih monaha. I ubrzo bi jasno i Govindi: to
je on. Oni krenue za njim i posmatrahu ga.
Buda je, skromna dranja i zadubljen u misli, iao svojim putem, njegovo smireno lice
nije bilo ni vedro ni tuno, inilo se kao da se tiho smei u sebi.
Sa skrivenim osmehom, tih i spokojan, pomalo slian zdravom detetu, odmicao je Buda
lagano, njegovo ruho i nain na koji je sputao stopala bili su kao
kod svih njegovih monaha po tano utvrenom pravilu. Ali, njegov lik i njegov korak,
njegov smerno oboreni pogled, ruke mirno sputene niz telo i svaki
prst na tim smirenim rukama zraili su spokojstvom, odraavali savrenstvo lieno elje
za traganjem, lieno podraavanja, odiui blagom i nerazruivom
pomirljivou, nepresuivom svetlou, neprikosnovenim mirom.
Tako se Gotama lagano pribliavao gradu gde e skupljati milostinju, a dvojica samana
poznali su ga jedino po savreno sabranom liku na kome nije bilo traganja,
ni htenja, ni podraavanja, niti bilo kakve tenje, ve je samo zrailo svetlou i
savrenim mirom.
- Danas emo uti uenje iz njegovih usta - ree Govinda.
Sidarta nije odgovorio. Nije bio radoznao da uje to uenje, niti je verovao da e mu ono
dati neto novo, jer je, kao i Govinda, esto sluao u emu je
sadrina Budinog nauka, iako uvek samo iz kazivanja drugih. Ali, njegov pogled pun
panje poivao je na liku Gotame, na njegovim pleima, stopalima, na
ruci koju je mirno opustio niz telo, pa mu se uinilo da svaki zglob na svakom prstu te
ruke iri njegovo uenje, da govori, da die i blista sjajem istine.
Ovaj ovek, ovaj Buda, bio je sav u znaku istine, sve do pokreta svog poslednjeg prsta.
Ovaj ovek je bio svetac. Sidarta nikada nikog drugog nije tako
duboko potovao, nikada nikog nije tako voleo kao tog oveka pred sobom.
Obojica su utke sledili Budu sve do grada i vratili se otud, jer su nameravali da se toga
dana uzdre od svake hrane. Videli su Gotamu kada se vratio,
videli ga za obedom u krugu svojih sledbenika - to to je pojeo ni pticu ne bi zasitilo -
videli zatim da se povukao u senku mangoovog drvea.
Uvee, kada je ega popustila i logor oiveo, ljudi su se okupili, pa su i njih dvojica uli
Budino uenje. Sluali su njegov glas, koji je takoe bio savren,
odisao savrenim spokojstvom, savrenim mirom. Gotama ih je uio o patnji, govorio o
poreklu patnje, o putu ka nestanku patnje. Blago i jasno su tekle
rei iz njegovih usta. Patnja je ivot, svet je pun patnji, ali, otkriveno je osloboenje:
izbavie se onaj koji ide putem Bude.
Uzvieni je govorio odmerenim glasom, objanjavao je etiri glavna naela, tumaio
osmostruku stazu, strpljivo je iao putem pouavanja, iznosio primere,
ponavljao; jasno i spokojno je lebdeo njegov glas nad sluaocima, kao neka svetlost, kao
zvezdano nebo.
Kada je Buda zavrio svoj govor - a ve je bila pala no, javie se mnogi hodoasnici s
molbom da budu primljeni u zajednicu, da nau utoite u tom uenju.
I Gotama ih primi, rekavi:
- Zaista, uli ste uenje, zaista, ono je objavljeno. Priite, dakle, i ivite u svetosti kako bi
se okonale sve patnje.
I gle, uto istupi i Govinda, snebivljivi, pa ree:
- I ja traim utoite kod Uzvienog i u njegovom uenju, - i zamoli da bude primljen
meu uenike. I bi primljen.
Odmah nakon toga, poto se Buda povukao na noni poinak, Govinda se obrati Sidarti i
ree mu usrdno:
- Sidarto, ne prilii mi da te prekorevam. Obojica smo uli Uzvienog, obojica smo
sluali njegovo uenje. Govinda je uo nauk i naao u njemu utoite.
Ali, zar ne eli i ti, uvaeni, da poe stazom izbavljenja? Zar jo okleva, zar jo eka?
Sidarta se prenu kao iza sna uvi Govindine rei. Dugo je netremice gledao u Govindu.
Zatim progovori tihim glasom, u kome nije bilo ni traga podsmeha:
- Govindo, prijatelju moj, uinio si taj korak i u ovaj as izabrao si put. Oduvek si, o
Govindo, bio moj prijatelj, oduvek si iao korak iza mene. esto
sam pomiljao: nee li i Govinda jednom uiniti neki korak sam, bez mene, po nagonu
sopstvene due? I gle, postao si ovek i sam bira svoj put. Neka ti
se ostvari da ide njime do kraja, o prijatelju moj! Neka ti donese izbavljenje!
Govinda, koji ga jo nije u potpunosti shvatio, ponovi pitanje sa prizvukom nestrpljenja:
- Govori, molim te, mili moj! Reci, kao to drugaije ne moe ni biti, da e i ti, moj
ueni prijatelju, potraiti utoite kod uzvienog Bude!
Sidhartha poloi rulsu na Govindino rame:
- Preuo si moju elju kojom te ujedno blagosiljam, o
Govinda. Ponoviu je: elim da ide njime do kraja! Neka ti
donese izbavljenje!
U taj tren Govinda shvati da ga prijatelj naputa i
briznu u pla.
- Sidhartha - uzviknu bolno.
Sidhartha mu se obrati ljubazno:
- Ne zaboravi, Govinda, da ti sad pripada samana-
ma Bude! Odrekao si se zaviaja i roditelja, odrekao si se
porekla i imetka, odrekao se sopstvenog htenja, odrekao
prijateljstva. Tako to trai uenje, tako hoe Uzvieni. Tako
si i ti sam hteo. Sutra te naputam, o Govinda.
Prijatelji su jo dugo hodali po umarku, dugo leali
jedan kraj drugoga a da im san nije dolazio na oi. I
Govinda bi uvek nanovo saletao prijatelja, zahtevajui da
mu kae zato ne eli da potrai utoite u Gotaminom
uenju, ta po njemu nedostaje tom nauku. Ali, Sidhartha
bi svaki put odbijao odgovor, rekavi: -
- Pomiri se s tim, Govinda. Uenje Uzvienog je
veoma dobro, ako bih mogao da mu na em mane!
U cik zore pro e kroz gaj jedan od sledbenika Bude,
jedan od njegovih najstarijih monaha, pozivajui sve novaj-
lije koji su nali utoite u uenju, da ih odene u uto ruho i
da ih upozna sa prvim poukama i dunostima svoga
stalea. Tada Govinda skoi, jo jednom zagrli prijatelja iz
mladih dana, i prikljui se povorci iskuenika.
Sidhartha je zamiljeno hodao lugom. Uto sretne
Gotamu Uzvienog, i kada ga je pozdravio sa dubokim
potovanjem, a pogled Bude bio tako pun dobrote i
spokojstva, mladi se ohrabrio i zamolio dubokopotova- i
nog za dozvolu da mu se obrati. Uzvieni je utke klimnuo
glavom u znak pristanka.
Sidhartha ree:
- Jue mi je pala u udeo milost da sluam tvoje
udesno uenje, Uzvieni. Zajedno sa jednim prijateljem
doao sam iz daleka kraja da ujem nauk. A sada e moj
prijatelj ostati kod tvojih, u tebi je nao utoite. Ja,
meCutim, odlazim i nastavljam svoj put.
- Kako ti je drago - ree Uzvieni uljudno.
- Moj govor je odvie smeo - nastavi Sidhartha-
ali ne bih eleo da napustim Uzvienog, a da mu ne
saoptim svoje misli u punoj iskrenosti. Da li bi Uzvieni
izvoleo da me slua jo koji trenutak?
Uzvieni nemo odobri.
Sidhartha ree:
- Osobito me je zadivilo jedno u tvom uenju, o,
dubokopotovani! Sve je u tvom nauku savreno jasno, sve
je dokazano; svet prikazuje kao savreni, nikada i nigde
prekinuti lanac, kao veiti lanac, sastavljen od uzroka i
posledica. Nikada niko nije to sagledao tako jasno, nikada
niko nije to izloio tako nepobitno; zacelo, svakom e
brahmanu jae zakucati srce u nedrima kada kroz tvoje
uenje ugleda svet kao savrenu povezanost, bez ijedne
upljine, kristalno jasan, neovisan od sluajnosti, neovisan
od bogova. Da li je dobar ili opak, da li je ivot u njemu
patnja ili uivanje, to ostavimo na stranu, moda to i nije
bitno - ali jedinstvo sveta, povezanost sveg zbivanja,
obuhvatanje svega velikog i malog istim tokom, istim
zakonom uzronosti nastajanja i umiranja, to jasno zrai iz
tvog uenja, o Savreni. Ali, ba po tvom uenju ipak su
prekinuti jedinstvo i doslednost svih stvari na jednoj taki,
a kroz tu pukotinu u ovaj svet jedinstva prodire neto tu e,
neto ega pre nije bilo i to se ne moe ni prikazati ni
dokazati: a to je tvoje uenje o savla< @ivanju sveta, o
izbavljenju. Ali, ta mala pukotina, taj proboj, opet razbija i
rui vasceli veiti i jedinstveni zakon sveta. Oprosti mi to
moje rei sadre zamerku.
Gotama ga je sasluao utke i mirno.
A onda blagYm, uljudnim i jasnim glasom Savreni
progovori : ,
- ^uo si uenje, o sine brahmana, i blago i tebi to si
o njemu tako duboko razmislio. Pronaao si u tom uenju
nedostatak. Razmiljaj i dalje o tome. Ali bih te, udnog
znanja, upozorio na opasnost bespua u miljenju i raspri
oko rei. Miljenja nemaju znaaja, ona mogu da budu lepa
ili runa, mudra ili budalasta, svako moe da ih prihvati ili
da ih odbaci. Afi, uenje koje si uo z mojih usta nije moje
miljenje i nije mu cil da tumai syet onima koji ude za
znanjem. Ono ima drugi cilj, a taj cilj je izbavljenje od
patnji. To je ono to Gotama ui, nita drugo.
- Ne ljuti se na me, o Uzvieni - ree mladi.-
Nisam ti se obratio da bih se prepirao s tobom, vodio
raspre oko rei. Ti si odista u pravu, miljenja nemaju
veliki znaaj. Ali, dopusti mi da kaem jo i ovo: ni a
trenutak nisam posumnjao u tebe. Ni za trenutak nisam
posumnjao da si ti odista Buda, da si dostigao cilj, i to
najvii, za kojim idu mnoge hiljade bratimana i sinovi
brahmana.1 si naao izbavljen" od smrti. Ono je poniklo
iz tvog vlastitog traganja, na vlastitom putu, kroz misli,
kroz meditaciju, kroz spoznaju, kroz prosveivanje. Ovo
nije poniklo iz uenja! I zato - a takva je moja misao, o
Uzvieni - nikom nije dosu eno izbavljenje kroz uenje!
Jer, ti o Uzvieni, nikom nee moi reima i uenjem
saoptiti i rei ta se u tebi zbilo u asu otkrovenja!
Mnogo toga sadri uenje posveenog Bude, ono mnoge ui
da ive u potenju, da se klone zla. Ali, jedno ipak ne sadri
ovo jasno, osvetano uenje: ne sadri tajnu. . . ta je sam
Uzvieni doiveo, on jedini me u stotinama hiljada. To je
ono to sam mislio i spoznao kada sam sluao tvoje uenje.
To je ono zbog ega nastavljam svoj put - ne da bih tragao
za drugrm, boljim uenjem, jer znam da takvog nema, ve
da bih napustio sva uenja i sve uitelje i sam stigao do
svog cilja, ili da umrem. Ali, ja u se esto seati dananjeg
dana, o Uzvieni - i asa u kome su moje oi videle sveca.
Buda je mirno oborio pogled zemlji i savrenom
nepokolebljivou je zraio njegov nedokuivi lik.
- Neka tvoje misli ne budu zabluda! - progovori
dubokopotovani. - Neka ti bude dato da dospe do svoga
cilja! Ali, reci mi: jesi li video mnotvo mojih samana, moju
brojnu brau koja su nala utoite u uenju? Veruje li ti,
strani samano, veruje li da bi svima njima bilo bolje da
napuste uenje i da se vrate svetovnom ivotu i uivanjima?
- Daleka bila takva pomisao od mene! - uzviknu
Sidhartha. - Neka svi ostanu verni uenju, nek stignu do
svog cilja! Ne prilii mi da dajem sud o ivotu drugih!
Jedino sam za sebe moram da presudim, da odaberem, da
dobijam. Mi samane traimo izbavljenje od svoga j a, o
Uzvi eni. Da sam jedan od tvojih uenika, o dubokopoto-
vani, plaim se da bi mi se dogodilo da moje j a samo
prividno, varljivo do e do spokojstva i izbavljenja, ali bi
ono u stvari ivelo dalje i raslo, jer, imajui uenje, imajui
sledbenika, imajui ljubav prema tebi i zajednici monaha
pretvorio bih sve to u svoje j a.
Gotama je sa poluosmehom, nepokolebljivo vedro i
ljubazno gledao strancu u oi i otpustio ga gotovo nepri-
metnim pokretom ruke.
- Uman si, o samano - ree dubokopotovani.-
Ume da govori mudro, prijatelju moj. uvaj se prevelike
mudrosti !
Buda ode lagano, a njegov pogled i poluosmeh zauvek
ostae urezani u Sidharthino seanje.
- Nikad nisam video oveka takva pogleda i osmeha,
niti bilo koga koji tako sedi i koraa - pomisli - odista
bih eleo da imam takav pogled i osmeh, da umem tako da
sedim i da koraam, tako dostojanstveno, tako prikriveno a
ipak otvoreno, tako detinje i tajanstveno. Zacelo, tako
gleda i koraa samo ovek koji je prodro do svog najdubljeg
bia. Odista u i ja pokuati da prodrem do najskrivenijeg.
- Video sam oveka - pomisli Sidhartha - jednog
jedinog, pred kojim sam morao da oborim pogled. Vie ni
pred jednim ovekom neu obarati pogled, ni pred kim.
Vie me nikakvo uenje nee privui, kada me uenje tog
oveka nije primamilo.
- Buda me je poneeg liio - pomisli Sidhartha-
ali, liavajui me jo vie mi je dao. Liio me je prijatelja,
koji je verovao u mene, a sada veruje u njega, koji je bio
moja senka, a sada je senka Gotame. Ali, podario mi je
Sidharthu, mene samog.
BUENJE
Napustivi lug, u kome je ostavio za sobom Budu,
Savrenog, u kome je ostavio za sobom Govindu, Sidhartha
oseti da je u tom lugu za sobom ostavio i svoj dosadanji
ivot, da se zauvek rastao s njim. Idui lagana koraka
razmiljao je o tom oseanju, koje ga je celog ispunilo.
Duboko je utonuo u misli, zaranjajui kao kroz vodu do
dna ovog oseanja, sve donde gde poivaju uzroci, jer je
sagledavanje uzroka - kako mu se inilo - sutina
razmiljanja i jedino se tim putem oseanja pretvaraju u
saznan e, ne ieznu ve postaju stvarna i poinju da zrae
iz sebe ono to je u njima.
Koraajui lagano Sidhartha je razmiljao. Ustanovio
je da vie nije mladi, da je postao ovek. Ustanovio je da je
neto ostavio za sobom, kao to zmija ostavlja koulju, vie
u njemu nema neeg to ga je pratilo i to je bilo njegovo
kroz itavu mladost: elja da ima uitelja i da slua uenje.
Evo, napustio je i poslednjeg uitelja koji se pojavio na
njegovom putu, napustio je najvieg i najmudrijeg, najsve-
tijeg - Budu - morao se rastati s njim, ne mogavi da
prihvati njegovo uenje.
Usporavajui korak mislilac je produio put, pitajui
sebe: - [ta je to to si hteo da naui iz uenja i od
uitelja, a emu te oni, koji su te mnogome uili, ipak nisu
mogli nauiti? - I otkri: - Bilo je to moje j a, iji sam
smisao i sutinu hteo da dokuim. Hteo sam da se otrgnem
od svoga j a, da ga savladam. Ali, to mi nije polo za
rukom, uspeo sam samo da ga obmanem, da beim i da se
skrivam od njega. Zacelo, nita na svetu nije toliko
zaokupljalo moje misli kao to moje j a, ta zagonetka to
ivim, to predstavljam jedinku odvojenu i rastavljenu od
svih drugih, to sam Sidhartha! I ni o emu na svetu ne
znam manje nego to znam o sebi, o Sidharthi!
Zastao je obuzet ovom misli, ali, ubrzo se iz nje rodi
druga, nova misao, koja je glasila: - To to nita ne znam
o sebi, to je za me Sidhartha ostao tu< @ i nepoznat,
proizilazi iz jednog jedinog uzroka: plaio sam se sam sebe,
neprekidno sam beao od sebe! 1 5 agao sam za atmanom,
tragao za brahmanom, bio sam voljan da raskomadam i da
ogolim svoje j a, da bih u njegovom nepoznatom i najsuta-
stvenijem naao jezgro svih ljutura, atman, ivot, ono
boansko i poslednje. Ali sam se ja sam pri tom izgubio.
Sidhartha die pogled i osvrnu se oko sebe, na licu mu
zasja osmeh i sve do nonih prstiju proe ga duboko
oseanje buc @enja iz dugog sna. I odmah zatim ubrza korak,
pohitavi kao ovek koji zna ta ima da radi.
- Oh - pomisli udahnuvi duboko - odsada vie
neu dozvoliti da mi Sidhartha utekne! Svoja razmiljanja i
ivot vie neu zapoinjati atmanom i patnjom sveta. Vie
2neu da ubijam i rastaem sebe, da bih iza osulina otl -io
tajnu. Vie se neu povoditi za uenjem joga-vede', niti
Atharva-vede2, ni za bilo kakvim drugxm uenjem. Zelim
da pouavam sam sebe, da sam sebi budem uenik, elim
da upoznam sebe, tajnu zvanu Sidhartha.
Osvrnuo se oko sebe, kao da prvi put vidi svet. Lep je
svet, arolik, zaista je svet neobian i tajanstven! Ovde se
vidi plavo, tamo uto, onamo zeleno, proticali su nebo i
reka, ukipile su se ume i planine, sve je to bilo lepo, sve je
bilo tajanstveno i zaarano, a usred svega toga je Sidhartha
koji se, eto razbudio na putu ka samom sebi. Sve ovo, sve to
uto i plavo, reka i uma prodirali su prvi put u Sidharthi-
ne oi, to vie nije bila arolija mare', ni7e bila koprena
majaz, vie nije predstavljalo besmisleno i slu jno svu
raznolikost pojavnog sveta koji dubokomisleni brahman
potcenjuje, jer prezire raznolikost i traga za jedinstvom.
Plavo je bilo plavo, reka je bila reka i, ako je i u plavom, i u
reci, i u Sidharthi ivelo skriveno ono j e d n o i boanstve-
no, znai da je bila namisao boanskog da ovde bude uto,
tamo plavo, ovde nebo, tamo uma, a ovde Sidhartha.
Smisao i sutina se nisu nalazili negde iza tih pojava, oni su
bili u njima, u svemu.
- Kako sam bio gluv i tup! - pomisli Sidhartha
idui brzim koracima. - Kada neko ita spis iji smisao
efi da dokui, tada nee sa prezirom gledati na znake i
slova, rekavi da su varka, sluajnost i bezvredna ljuska,
ve e ih itati, prouavati i voleti slovo po slovo. A ja, koji
sam hteo da itam knjigu sveta i l zjigu sopstvenog bia,
prezreo sam za ljubav unapred nasluivanog smisla znake i
slova, nazivajui pojavni svet varkom, a svoje oi i svoj
jezik sluajnim i bezvrednim pojavama. Ali, to je prolo, ja
sam se probudio, istinski probudio i tek danas rodio.
Sledivi tu misao Sidhartha je ponovo zastao, napre-
ac, kao da se pred njim na putu nalazi zmija.
Jer, namah mu je postalo jasno i ovo: on, koji kao da se
odista tek probudio i rodio, morao je da zapone svoj ivot
iznova i sasvim od poetka.
Kada je istog jutra napustio lug etavana, lug Uzvie-
nog, ve razbuden i ve na putu ka sebi, bila mu je namera
i uinilo mu se prirodnim i po sebi razumljivim da se posle
godina isposnitva vrati u zaviaj i svom ocu. Me utim,
sada, ali tek u trenutku kad je zastao kao da se pred njim
na putu nalazi zmija, razbudilo se u njemu i ovo saznanje:
- ja vie nisam onaj koji sam bio, vie nisam isposnik, vie
nisam svetenik, vie nisam brahman. [ta da radim u svom
domu? Da studiram? Da prinosim rtve? Da se vebam u
meditaciji? Sve je to prolo, sve se to vie ne nalazi na mom
putu.
Sidhartha je stajao bez ijednog pokreta i za trenutak, u
magnovenju, osetio da mu se srce ledi, da zebe u njegovim
ne ma kao ivotinjica, ptica ili zec, pri pomisli koliko je
usamljen. Godinama je bio bez zaviaja a da toga nije bio
svestan. Sada ga je to muilo. Do tog asa je ipak, pa i onda
kada bi uronio u najdublje meditacije, uvek bio sin svog
oca, brahman visokog stalea i svetenik. Sad je bio samo
jo Sidhartha, probu eni, i nita vie. Duboko je udahnuo
vazduh i za trenutak mu je bilo hladno, sav se najeio. Niko
nije bio tako sam kao on. Nijedan plemi koji nije pripadao
plemstvu, nijedan zanatlija koji nije pripadao zanatlijama
- a naao kod njih utoite, delio njihov ivot, govorio
njihovim jezikom. Nijedan brahman koji nije spadao me u
brahmane, a iveo s njima, nijedan isposnik koji nije naao
sebi utoite u redu samana, pa ni najzabitiji pustinjak u
umi, nije bio toliko jedinka i sam, jer je i on pripadao
nekom staleu koji mu je bio zaviaj. Govinda je postao
monah i hiljade monaha bili su mu braa, nosili isto ruho,
verovali istim verovanjem, govorili istim jezikom A on,
Sidhartha, kome je pripadao? ^iji e ivot da deli? ^ijim e
jezikom da govori?
Iz tog trenutka, u kome je svet oko njega iilio, u
kome se zatekao sam kao zvezda na nebu, iz tog trena
zebnje i obeshrabrenja Sidhartha je izronio i njegovo j a se
jo vie zgusnulo. Bio je svestan da mu je to poslednja jeza
bu enja, poslednji ra anja. I ubrzo je opet pustio
korak, iao brzo i nestrpljivo, ne u pravcu svoga doma, ne
svom ocu, ne onamo odakle,je krenuo.
Drugi deo
X
Na svakom koraku svoga puta Sidhartha je uio neto
novo, svet se preobrazio, a njegovo srce je bilo opinjeno.
Video je radanje sunca iznad umovite planine i njegov
zalazak iza dalekog ala na kome su se uzdizale palme.
Nou je na nebeskom svodu video niske zvezde i srp
polumeseca, koji je kao un plovio tamnom modrinom.
Video je drvee, zvezde, ivotinje, oblake, dugu na nebu
stene, travke, cvee, potok i reku, video je blistavu jutarnju
rosu po bunju, daleke planinske vrhove modre i blede;
pevale su ptice, zujale su pele, pirkao je vetar iznad
srebrnastih pirinanih polja. Sve je to, hiljadostruko i
aroliko, postojalo oduvek, od vajkada su sijali Sunce i
Mesec, umile reke i zujale pele, ali ranijih dana je sve ovo
za Sidharthu bila samo prolazna varljiva koprena pred
oima, sve te pojave posmatrao je sa podozrenjem, one su
bile predodre< @ene da u njih prodre svojim mislizna i da ih
uniti, budui da one nisu bile sutastvo, jer se ono nalazi s
one strane svega vidljivog. Njegov oslobo eni pogled je sad
boravio s ove strane pojavnog sveta, uoio e i spoznao
prljavi svet, poelevi da u njem na e sebi dom, vie nije
tragao za sutastvom, nije teio za vanzemaljskim ciljem.
Svet je lep, kada se posmatra bez elje za traganjem,
jednostavno i kao dete. I.epi su Mesec i zvezde, lepi su i
obala; uma i stena, koza i zlatna buba, cvet i leptir. Divno
je i prijatno hodati po svetu, probu en i otvoren za sve to
je bfisko, bez ikakvog podozrenja. Sunce mu je drugaije
grejalo potiljak, drugaije ga je rashla ivala senovita uma,
drugaiji je bio ukus potoka i cisterne, tikava i banana.
Dani su bili kratki i kratke su bile noi, asovi su promicali
hitro kao jedra na moru, a ispod jedara je plovio brod pun
blaga i radosti. Medu kronjama umskih stabala Sidhart-
ha je u prolazu video opor majmuna i uo njihovo
pomamno, pohlepno kretanje. Video je ovna koji je gonio i
zaskoio ovcu. U evaru je video tuku kako u predveerje
lovi da utoli glad, a mlade ribe su uplaeno, u lepravim i
blistavim rojevima, iskakale pred njom iz vode, dok su
plahoviti vodeni vrtlozi, tragom neobuzdanog lovca, odisali
strastvenom snagom.
Sve je ovo oduvek postojalo, ali, ranije on to nije
video; nije bio uesnik u svemu tome. Sad je i on bio deo
tog sveta. Svetlost i senke prodirale su u njegove oi,
zvezde i mesec prodirali su u njegovo srce.
Putem je Sidhartha oivljavao u sebi sve to je doiveo
u vrtu etavana, uenje koje je tamo sluao, boanskog
Budu, rastanak sa Govindom, razgovor sa Uzvienim.
Seao se svake rei koju je uputio Uzvienom, zaprepastivi
se to je rekao i poneto to tada zapravo nije znao. Jer,
upravo to to je rekao Gotami - da Budino blago i tajna
ne lee u njegovom uenju, ve u onome neizrecivom i
neshvatljivom to je jednom doiveo u asu otkrovenja-
to ga je i nagnalo da krene na put i da doivi ono to je sad
poeo da doivljava. Z -ebalo je da doivi sam sebe. Zacelo,
znao je on odavno da je njegovo ropstvo atman, sazdano od
iste vene biti kao brahman. Ali, on to sopstvo uistinu
nikada nije naao, jer je hteo da ga uhvati u mreu misli.
Mada telo uopte nije bilo sopstvo, kao ni igra ula, to nisu
bili ni misao, ni razum, niti nauena mudrost i nauena
vetina da se izvlae zakljuci i da se iz ve promiljenog
raspredaju nove misli. Ovaj misioni svet se jo nalazio s ove
strane pojava i nikakav cilj nije postizao unitenjem
sluajnog j a koje se krije u ulima, dok se i dalje gaji
sluajno j a u carstvu misli i uenosti. Jedno kao i drugo,
misli kao i ula, bilo je lepo, iza njih se krio poslednji
smisao, trebalo ih je sluati i poigravati se njima, ni jedno
ni drugo nije bilo za potcenjivanje kao ni za precenjivanje,
trebalo je oslunuti i uti tajne glasove onoga najunutarnji-
jeg koji provejavaju iz misli u ula. Ubudue on e teiti
samo za onim to mu glas bude naloio, a zadravati se
sazno pri onom to mu glas bude savetovao. Zato je
Gotama jednom, u asu nad asovima, seo ispod boovog
stabla, gde ga je prostrelilo otkrovenje? On je uo glas,
jedan glas u sopstvenom srcu, koji mu je naloio da se
odmori pod tim stablom, a on se nije opredelio za muenje
svoga tela, za prinoenje rtvi, za kupanje ili molitvu, niti
za jelo i pie, za spavanje i za snove, ve je posluao glas.
1 'ebalo je posluati samo glas, a nikakvo nare enje spolja;
dobro je bilo i neophodno biti za to spreman, sve drugo je
bilo nepotrebno.
U noi, koju je prespavao u slamom pokrivenoj kolibi
splavara na reci, Sidhartha je usnio san: Govinda je stajao
pred njim, u utom ruhu isposnika. Govinda je izgledao
tuan i tuno je upitao: Zato si me napustio? On tada
zagrli Govindu, obujmi ga obema rukama, a kad ga je
privio na svoje grudi i poljubio - to vie nije bio Govinda
ve jedna ena, a iz haljine te ene virila je nabubrela dojka
na kojoj je leao Sidhartha i napajao se, a mleko iz te dojke
je imalo sladak i jak ukus. Imalo je ukus ene i mukarca,
sunca i ume, ivotinje i cveta, ukus svakog ploda i svake
slasti. Ono ga je opilo i liilo svesti. - Kada se Sidhartha
probudio, iza vrata kolibe svetlucala se bleda reka, a iz
ume je duboko i skladno odzvanjao turobni krik sove.
Kada se razdanilo, Sidhartha zamoli svog domaina,
splavara, da ga preveze preko reke. Splavar ga svojim
splavom od bambusove trske prebaci preko reke, iroka
vodena povrina prelivala se ruiastim sjajem na jutar-
njem rumenilu.
- Lepa je ova reka - ree svom pratiocu.
- Da -odgovori splavar - ovo je veoma lepa reka i
ja je volim iznad svega. esto sam je sluao, esto joj gledao
u oi i uvek sam od nje neto nauio. Od reke se mnogo
moe nauiti.
- Hvala ti, dobrotvoru - ree Sidhartha, popevi se
na suprotnu obalu. - Nikakvim te gostinskim poklonom
ne mogu darivati, mili moj, niti nagraditi. Ja sam besku-
nik, sin brahmana i samana.
- Odmah sam to uoio - odvrati splavar. - I nisam
oekivao od tebe ni nagradu, ni gostinski dar. Darivae me
drugom prilikom.
- Veruje li u to? - upita Sidhartha razdragano.
- Svakako. I to sam nauio od reke: sve se vraa! I ti
e se, samano, vratiti. A sad zbogom ostaj ! Neka mi tvoje
prijateljstvo bude nagrada. Seti me se kada bude prinosio
rtve bogovima!
S osmehom su se rastali. S osmehom se Sidhartha
poradovao pr#jateljstvu i ljubaznosti splavara. - On je kao
Govinda - pomisli smeei se - svi oni koje susreem na
svom putu su kao Govinda. Svi su blagodarni, iako njima
samim treba blagodariti. Svi su pokorni, svi ele da budu ,
prijatelji, da sluaju a da malo misle. Ljudi su deca.
Oko podne je proao kroz neko selo. Ispred kolibe od
blata tumbala su se deca na ulici, igrajui se semenkama
tikava i koljkama, galamila su i kokala se, ali su uplaeno
pobegla ugledavi stranog samanu. Na kraju sela put ga je
vodio preko jednog potoka, a na rubu potoka kleala je
mlada ena i prala rublje. Kada je Sidhartha pozdravi ona
die glavu i pogleda ga smeei se, a on vide sjaj beonjae u
njenom oku. Doviknuvi joj dobre elje, kao to je uobiaje-
no metu putnicima, upita je koliki mu put jo predstoji do
velikog grada. Ona se die i prir @e mu, vlana usta su
primaml ivo bfistala na njenom mladom licu. Izmenivi s
njim nekoliko aljivih rei, ona ga upita da li je ve jeo i da
li je istina da samane nou sami spavaju u umi i ne smeju
da imaju enu kraj sebe. Pri tom je svoje levo stopalo
stavila na njegovo desno i napravila pokret kakav ine ene
kada mukarca pozivaju na onu vrstu ljubavnog uivanja
koje se u udbenicima naziva "penjanje uz drvo". Sidhartha
oseti da mu se krv zagreva i u taj mah se opet seti svoga
sna, pa se malko sae ka eni i usnama dodirnu mrku
bradavicu njene dojke. Ona die pogled i zagleda mu se u
lice, smeei se puna udnje, enjivo suenih onih kapa-
ka. Sidharthu tako< @e obuze enja i oseti pokret polnog
izvora; ali, kako jo nikada nije dotakao enu ustezao se za
trenutak, dok su mu ruke ve bile spremne da posegne za
njom. I tog trenutka je, najeivi se, uo glas svog
unutarnjeg bia, a taj glas je rekao - ne. Tada je sva ar
iezla sa nasmeenog lica mlade ene, video je samo jo
zamueni pogled uspaljene enke. On je ljubazno pomilova
po obrazu, okrenu se od nje i praen njenim razoaranizn
pogledom laka koraka nestade u bambusovoj ikari.
- Opet govori o njemu - ree - opet ima misli
samane.
Sidhartha je utao, a onda su igrali igru ljubavi, jednu
od tridesetak ili etrdesetak razliitih igara koje je Kamala
znala. Njeno telo je bilo savitljivo kao u jaguara, ili kao luk
lovca; svako ko je od nje nauio ljubav znao je za mnoge
slasti, za mnoge tajne. Ona se dugo igrala sa Sidharthom,
mamila ga i odbijala, privlaila ga i obavijala se oko njega
radujui se njegovom majstorstvu, sve dok ne bi, pobe en i
umoran, poinuo kraj nje.
Nadneta nad njim, hetera je dugo posmatrala njegovo
lice i umorne oi.
- Od svih koje znam ti si najbolji u ljubavi - ree
ona zamiljeno. - Jai si od drugih, savitljiviji, predaniji.
Dobro si nauio moje vetine, Sidhartha. Jednom, kada
budem starija, htela bih da imazn dete od tebe. Ali, uprkos
svemu, dragt ti si ipak ostao samana, ti me ipak ne voli i
ne voli nijedno ljudsko bie. Zar nije tako?
- Izgleda da je tako - progovori Sidhartha posusta-
lo. - Ja sam kao ti. Ni ti ne ume da voli - jer kako bi
in:. e mogla da upranjava ljubav kao vetinu? Ljudi
naeg soja kanda ne mogrz da vole. To mogu ljudi detinjeg
uma; u tome je njihova tajna.
SANSARA1
Sidhartha je ve dugo iveo ivotom sveta, ivotom
naslade, a da ipak nije istinski uestvovao u njemu. Ponovo
su se u njemu probudila ula uguivana onih arkih godina
provedenih kod samana, okusio je izobilje, okusio je
sladostrasna uivanja i mo, ali uprkos svemu u srcu je
dugo i dalje ostao samana i mudra Kamala je to jasno
prozrela. Jo uvek je njegovim ivotom upravljala sklonost i
vetina da razmilja, da eka i da posti, ovozemaljski ljudi
- detinji ljudi - jo uvek su mu bili tuCi, kao to je i on
njima bio tu .
Godine su prolazile, a Sidhartha, uljuljkan blagosta-
njem, gotovo i nije osetio kako odmiu. Obogatio se i ve
odavno je imao svoju kuu, vlastite sluge i svo gaj na kraju
grada, pored reke. Ljudi su ga voleli i dolazili k njemu kad
god im je bio potreban novac ili savet, ali, osim Kamale
niko mu nije bio blizak.
Ono uzvieno stanje prosveene budnosti, koje je
doiveo jednom u cvetu mladosti i drugi put u danima
posle Gotamine propovedi, nakon rastanka sa Govindom,
ono napeto iekivanje, ponosna osama, bez potrebe za
uenjem i uiteljem, ona ivahna spremnost da uje boan-
ski glas u sopstvenom srcu - vremenom se pretvorilo u
seanje, sve se pokazalo prolaznim; veoma daleko i jedva
, San%ara (na sanslmtu: samsara) - v< ni la u >i tok svetskog zbivanja na kome
pravilnost pojavnih dogaaaja; obuhvata i ideju o preporaaanju biEa. nepostojanost
slovljenosti, u tan, smislu predstavlja suprotnost nirvaru. (Prm. pmv.)
ujno je uborio sveti izvor, koji je nekad bio tako blizu i
uborio u njemu samom. Zacelo, on je jo dugo nosio u sebi
mnogo od onoga to je nauio od samana, od Gotame, od
svog oca i brahmana: da ivi umereno, da razmilja, da
tone u meditacije, da hrani u sebi skrivena saznanja o svom
biu, o venom ja, koje nije ni telo ni svest. Mnogo je od
toga nosio u sebi, ,ali jedno po jednn, saznanja su potonula,
prekrila ih je prana. Kao to se grnarsko kolo, kada se
jednom stavi u pokret, jo dugo okree i tek lagano
usporava hod da bi se najzad zaustavilo, tako se i u
Sidharthinoj dui jo dugo okretao toak askeze, toak
razmiljanja i razaznavanja, jo se sve to kovitlalo u njemu,
ali sporije, zapinjui i sve blie zastoju. Lagano, kao to
vlaga prodire u panj koji odumire, polako ga puni i izaziva
truljenje, prodirali su u Sidharthinu duu svet i otupelost,
ispunivi je oseanjem tegobe, umora i umalosti. Ah
zauzvrat su oivela njegova ula, koja su mnogo ta :
nauila, stekla mnoga iskustva.
Sidhartha je nauio da trguje, da vlada ljudima, da
uiva sa enom, nauio je da se lepo odeva, da nareduje
slugama, da se kupa u miriljavoj vodi. Nauio je da jede
probrana i briljivo pripremljena jela, tavie, jeo je i ribu,
meso i pticu, navikao je na razne zaine i slatkie, da pije
vino koje otupljuje i donosi zaborav. Nauio je i igru
kockama i igru na ahovskoj tabli, nauio je da posmatra
ples igraica, da ga nose u nosiljci, da spava na mekoj
postelji. Ali, jo uvek je smatrao sebe drugaijim od ostalih,
gledao je na njih sa primesom podsmeha, sa podz-ugljivim
prezirom koji svaki samana osea prema ljudima iz sveta.
Sidhartha je i na Kamasvamija gledao podrugljivo kad god
bi bolovao, ljutio se, oseao se uvredenim, ili kad bi ga
muile trgovake brige. Postepeno i neprimetno, uporedo
sa smenom doba etve i doba kie, njegov podsmeh je
posustajao, a nadmo jenjavala. Malo po malo, Sidhartha
je, okruen sve veim bogatstvom, i sam poeo da poprima
poneto od ljudi detinjeg uma, primao njihove detinjaste
tenje i strepnje. Pa ipak im je zavideo, i to je vie postajao
slian njima utoliko je via rasla njegova zavist. Zavideo im
je na svemu onome to je njemu nedostajalo, a njima bilo
svojstveno: na znaenju koje su pridavali sopstvenom
ivotu, na aru koji su unosili u svoja uivanja i strepnje,
na plaljivoj ali slatkoj srei koju im je pruala njihova
veita zaljubljenost. Jer, ljudi su bili neprekidno zaljublje-
ni: u sebe same u svoje ene, u svoju decu, u poasti ili u
novac, u svoje planove i nade. Sidhartha, me utim, ba to
nije nauio od njih, svu tu detinju radost; nauio je od njih
ono to je bilo neprijatno, to je i sam prezirao. Sve ee se
doga< @alo da se jutrom, posle veeri provedenih u drutvu,
beskrajno izleavao, oseajui se prazan i izmoden. Doga-
Calo se da se ljutio i negodovao to mu Kamasvami
dosa uje svojim brigama. Doga alo se da se isuvie buno
smeje kada bi gubio na kocki. U pore enju sa drugrma
njegovo lice je jo uvek delovalo mudro i produhovljeno, ali
se na njemu retko pojavljivao osmeh i postepeno je
popriznalo crte koje se esto vide na licu bogataa, crte koje
su odraz nezadovoljstva, slabog zdravlja, mrzovolje, otupe-
losti i odsustva ljubavi. Malo po malo, dua mu je obolela od
bolesti koja mori bogate ljude.
Zamor je obavijao Sidharthu kao koprena, kao retka
magla koja je iz dana u dan postajala sve grza, iz meseca
u mesec sve tmurnija, a iz godine u godinu sve tea. Kao to
novo ruho vremenom postaje staro, gubi lepu boju, isprlja
se i izgtzva, iskrza na porubima, tkanina se izlie i iz nje
vire konci potke, tako je poeo da se haba i Sidharthin
ivot posle rastanka sa Govindom; sa godinama koje su
prolazile gubio je boju i sjaj, pojavile su se brazde i malje,
prikrivajui se, tu i tamo bi iz potke provilirili i vrebali
razoarenje i ga enje. Sidharthinom oku je to promaklo.
Primeivao je jedino da je umakao jasni i odluni glas, koji
se nekada davno javio u njemu i uvek ga pratio u najboljim
danima.
Poeo je da robuje svetu, odao se nasladi, pohoti,
otupelosti i, naposletku, jo i poroku koji je - smatrajui
ga najbudalastijim od svih - oduvek najvie prezirao i
ismevao: gramzivosti. Postao je rob stremljenja za posedom
i bogatstvom, i to vie nisu za njega bile igre i triarije, ve
okov i teret. U tu poslednju i nedostojnu zavisnost Sidhart-
ha je dospeo neobinim i podmuklim putem, kroz kocku.
Od vremena u kome je u srcu prestao biti samana,
Sidhartha je poeo da se kocka u novac i dragocenosti i,
dok je ranije u toj igri uestvovao smeei se i uzgred,
smatrajui je kao naviku ljudi detinjeg uma, sad joj se
odavao sve ee i strasnije. Bio je igra od kojeg su ostali
zazirali - mali je bio broj onih koji bi smogli hrabros't da
se kockaju s njim, toliko su njegovi ulozi bili visoki i smeli.
Sidhartha se kockao gonjen tekim jadom u srcu, priinja-
valo mu je jetko za.dovoljstvo da prokocka i proerda bedne
pare, ne mogavi ru na koji nain jasnije da iskae koliko
prezire novac - idol trgovaca. Zato se kockao u velike
svote bespotedno, mrzei sebe i rugajui se sebi zgrtao je i
bacao hiljade, prokockao je novac, prokockao adir @are i
jedan svoj letnjikovac, da bi zatim dobio i ponovo sve
izgubio na kocki. Uivao je u strepnji, silnoj strepnji od
koje mu se srce ledilo dok se kockao u visoke uloge,
uivajui u njoj eleo je da je obnovi, da pojaa golicavi
izazov, jer je jo jednom u tom oseanju nalazio neto nalik
na sreu neku vrstu zanosa, nagovetaj uzvienijeg ivota
nasuprot sopstvenom zasienom, mlakom i bljutavom po-
stojanju. I posle svakog veeg gubitka smiljao je kako da
stekne nova bogatstva, bacao se jo ustrije na trgovinu,
terajui dunike neumoljivom strogou da namire svoj
dug, a sve to samo da bi se ponovo kockao, rasipao i na taj
nain iskaao sav svoj prezir prema bogatstvu. Sidhartha
vie nije primao gubitak ravnoduno, vie nije bio dobro-
duan prema prosjacima, niti je bio raspoloen da raznim
moliocima poklanja i pozajmljuje novac. On, koji bi jednim
bacanjem kocke smejui se proigrao i deset hiljada, postao
je u trgovini strog i sitniav, a nou je katkad sanjao novac!
I kad god bi se povratio iz te opake opinjenosti, kad bi u
ogledalu svoje spavae sobe otkrio da mu je lice ostarelo i
porunelo, kad god bi ga obuzelo oseanje stida i gadenja,
traio bi izlaz u kockanju, opijao se bludom i vinom, da bi
zatim ponovo podlegao nagonu da nagomilava i stie
novac. U toj besmislenoj trci ukrug morio se, ostareo i
oboleo.
U to vreme usnio je san koji je protumaio kao
opomenu. Toga dana proveo je veernje asove kod Kamale,
u njenom divnom gaju. Sedeli su pod drveem i askali, a
Kamala je zamiljeno izgovarala rei iza kojih su se krili
seta i umor. Zamolila ga je da joj pria o Gotami i nije
mogla sita da se naslua koliko istote izbija iz njegovog
pogleda, kako su mu usta spokojna i lepa, a osmeh zrai,
dobrotom, kako mu je smiren hod. Morao je da joj pria
dugo o uzvienom Budi, a Kamala je uzdisala i rekla:
- Jednom, a moda ve uskoro, i ja u postati
sledbenica Bude. Pokloniu mu svoj gaj i nai utoite u
njegovom uenju.
Ali, nakon toga poela je da ga drai i da ga u
ljubavnoj igri privija uza se bolnom estinom, da ga ujeda
oblivena suzama, kao da je iz te puste, prolazne strasti jo
jednom htela da iscedi i poslednju slatku kap. Sidharthu
nikad pre toga nije tako duboko prostrelilo saznanje koliko
su sladostrast i smrt srodne. Ispruio se zatim kraj nje i
zagledao iz neposredne blizine u Kamalino lice - oko
njenih oiju i uglova usana video je jasno ispisane znake
strepnje, znamenja od tananih linija i rasplinutih brazdi
koja su podseala na jesen i starost, kao to je Sidhartha i
sam, mada tek u etrdesetim godinama, tu i tamo ve
otl ivao sede vlasi u svojoj crnoj kosi. Umor je bio ispisan
na Kamalinom licu, umor od dugog hodanja putem koji nije
vodio radosnom cilju, umor i poetak precvata, i skriveni,
jo neiskazani i moda nesvesni strah od starosti, strah od
jeseni, strah od smrti. S uzdahom se oprostio od nje, due
pune nezadovoljstva i skrivene zebnje.
No je Sidhartha zatim proveo u svojoj kui sa
plesaicama i uz vino, izigravajui pred zvanicama nadmo
koju vie nije oseao, popio je mnogo vina i pono je
odavno prola kada je otiao na poinak. Umoran, pa ipak
uzburkan, tek to nije zaplako od oajanja a san mu dugo
nije dolazio na oi. Srce mu se ispunilo jadom, koji mu se
uinio nepodnoljiv, ga enjem koje ga je proimalo kao i
munina od mlakog i odvratnog ukusa vina, od ogavno
sladunjave i jednoline muzike, od bljutavo nenih osmeha
plesaica i preslatkog mirisa koji se irio iz njihovih grudi i
kose. Ali, najvie od svega se gadio sam sebe, svoje
miriljave kose, vonja vina iz svojih usta, svoje mlitave,
umorne i prezasiene puti. Kad neko pretera sa jelom i
piem i s mukom povraa, naposletku ipak osea zadovolj-
stvo to mu je laknulo; tako je i on lien sna, pod
plahovitom navalom gat @enja poeleo da se oslobodi uiva-
nja, steenih navika, celog svog besmislenog ivota i samog
sebe. Zadremao je tek u osvit zore, kada je svet idui za
svojim poslovima promicao ulicom ispred njegove kue u
gradu, utonuvi oamuen u neku vrstu nagovetaja sna.
Tog trenutka je usnio san:
Kamala je u zlatnom kavezu drala malu, veoma
retku pticu pevaicu. Sanjao je o njoj. Sanjao je da je
umukla ona koja je inae u jutarnjim asovizna uvek
pevala, i kako mu je to palo u oi priao je kavezu i bacivi
pogled ugledao ptiicu, mrtvu i ukoenu. Izvukavi je, za
trenutak je odmeravao njenu teinu na dlanu i odznah
zatim izbacio na ulicu, ali se u taj mah toliko uplaio, srce
ga je zabolelo tako silno, jer mu se uinilo da je sa tom
mrtvom pticom odbacio od sebe sve to je dragoceno i dobro.
Trgnuvi se iz ovog sna, osetio je da ga obuzima
duboka tuga. Uinilo mu se da je vodio bezvredan ivot,
pust i besmislen; u rukama mu nije ostalo nita to je ivo,
to bi na neki nain bilo dragoceno ili vredno da se sauva.
Ostao je sam i bez iega, kao brodolomnik na alu.
U mranom raspoloenju Sidhartha je poao u svoj gaj
i zatvorivi vratnice za sobom seo ispod mangovog drveta,
oseajui smrt u srcu i grozu u nedrima, sedeo je tako,
svestan da mu dua umire, da vene, da mu je doao kraj.
Malo-pomalo se pribirao i u mislima jo jednom prevalio
ceo svoj ivotni put, od prvoga dana svojih uspomena.
Kada li je doiveo sreu, osetio istinsko ushienje? Oh da,
vie puta je to doivljavao. U deakim godinama, kada bi
stekao pohvale brahmana, kada bi se istakao u recitovanju
svetih stihova, ostavivi svoje vrnjake daleko iza sebe u
raspravama sa naunicima, ili pomaui pri prinoenju
rtvi. Tada je svim svojim srcem oseao: - Pred tobom se
nalazi put za koji si pozvan, bogovi te oekuju. - I kasnije
opet kao mladi, kada ga je cil svih razmiljanja vodio do
sve veih visina, izdvojio i poneo iz jata onih koji su gajili
ista stremljenja, kada se u mukama borio da dokui misao
brahmana, a svako steeno saznanje u njemu raspirilo novu
ed, eto, tada je u toj e li i u tim mukama osetio isto:-
Dalje! Dalje! Ti si pozvan! - To je bio glas koji je uo kada
je napustio zavia i odabrao ivot samana, a i kada je od
samana otiao i poao Savrenom, a zatim odatle krenuo u
neizvesno. Oh, kako dugo nije uo taj glas, kako dugo ve
nije dospeo ni do kakve visine, kako je jednolian i jalov
bio njegov put dugi niz godina, bez uzvienog cilja, bez
edi, bez uzdizanja, a zadovoljavao se malim nasladama, pa
ipak nikad zadovoljan! za sve ove godine on je, i ne znajui,
nastojao i udio da bude ovek kao toliki drugr, slian toj
deci, a pri tom je njegov ivot bio mnogo bedniji i
siromaniji od njihovog, jer njihovi ciljevi nisu bili i
njegovi, kao ni njihove brige, a sav taj svet ljudi slinih
Kamasvamiju za njega je bila samo igra, ples koji posma-
tramo, komedija. Jedino mu je Kamala bila draga i
dragocena - ali, da li jo uvek? Da li mu je ona jo bila
potrebna, ifi on njoj? Nisu li oboje igrali igru koja nema
kraja? Da li je trebalo iveti za to? Ne, nipoto! Ta igra se
zvala sansara, bila je to i 'a za decu, moda je bilo prijatno
i -ati je jedanput, dvaput, deset puta - ali stalno i
neprekidno iznova?
Sidhartha je tada znao da je i ra zavrena, da vie ne
moe da uestvuje u njoj. Podi oe ga marci, osetio je da
je u njemu samom neto umrlo.
Celog dana sedeo je ispod mangovog drveta, seajui se
svog oca, seajui se Govinde, seajui se Gotame. Zar ih je
morao napustiti da bi postao slian Kamasvamiju? Sedeo e
tako i kada se no ve spustila. Podigavi pogled i
ugledavi zvezde, pomislio je: Evo me gde sedim ispod
svog mangovog drveta, u svom gaju. - Malko se nasmeio
- da li je bilo nuno, da li je bilo ispravno i zar nije bila
samo luckasta igra to to poseduje mangovo drvo, to ima
svoj vrt?
I tome je doao kraj, i to je umrlo u njemu. Ustao je i
oprostio se od mangovog drveta, oprostio od vrta. Kako
celoga dana nita nije jeo spopala ga je estoka glad i on se
seti svoje kue u gradu, svoje odaje i postelje, trpeze pune
jela. Nasmeio se umorno i stresavi se oprostio sa svim tim
stvarima.
U taj isti noni as Sidhartha je napustio svoj vrt,
napustio grad i nikada se vie nije vratio. Dugo je
Kamasvami tragao za njim, mislei da je pao u razbojni-
ke ruke. Kamala nije tragala za njim. Kada je saznala da je
Sidhartha nestao, nije se zaudila. Nije li to oduvek
oekivala Zar on nije bio samana, beskunik, veiti
putnik? A najvie je to osetila prilikom njihovog poslednjeg
sastanka, pa se usred tuge zbog gtzbitka radovala to ga je
poslednji put tako usrdno privila na svoje srce, to je jo
jednom osetila da mu pripada sva, da je sva proimana
njime.
Kada je stigla prva vest o Sidharthinom nestanku,
prila je prozoru na kome je u zlatnom kaveu drala
retku pticu pevaicu. Otvorila je vrata kaveza, izvadila
pticu i pustila da poleti. Dugo je pogledom pratila let ptice.
Od toga dana ona vie nije primala posete i zatvorila je
v2rata svoje kue. Ali, posle nekog vremena znala je da je
prilikom poslednjeg sastanka sa Sidharthom ostala breme-
nita.
NA RECI
Sidhartha je prolazio umom ve daleko od grada, a
znao je samo jedno: da mu nema povratka, da je ivot koji
je godinama vodio otiao u nepovrat, da ga je do odvratno-
sti iskusio i iscrpeo. Mrtva je bila ptica pevaica o kojoj je
sanjao. Mrtva je bila i ptica u njegovom srcu. Duboko se
zapleo u sansaru, upio je u sebe sa svih strana ga< @enje i
smrt, kao to sun er upija vodu dok se ne napuni. Bio je
prezasien, pun jada, pun smrti, vie niega nije bilo u
svetu to bi ga privuklo, obradovalo, to bi moglo da mu
prui utehu.
@arko je eleo da vie ne zna za se6e, da stekne mir, da
bude mrtav. Kada bi grom hteo da ga spali! Kada bi naiao
tigar i rastrgao ga! Kada bi bar postojalo vino, neki otrov
kojim bi se opio i doao do zaborava i sna da se vie ne
probudi! Da li je postojala prljavtina kojom se nije
opteretio? Zar se moglo iveti i dalje? Zar se mogl i dalje
disati, uvek nanovo udisati i izdisati vazduh, oseati glad i
ponovo jesti, ponovo spavati, ponovo leati 1 -aj ene? Zar
to tranje ul 'ug jo nije bilo iscrpljeno i okonano?
Sidhartha je stigao do velike reke u umi, one iste reke
preko koje ga je jednom prevezao splavar, u vreme kada je
jo bio mladi i dolazio iz grada Gotame. Na toj reci se
zaustavio i oklevajua stajao na obali. Malaksao je od
umora i gladi, uostalom - emu bi sluilo da ide dalje,
kakvom cilju? Ne, ciljeva vie nije bilo, nieg vie nije bilo
osim duboke, bolne enje, da se otarasi tog pustog sna, da
povrati bljutavo vino, da okona ovaj bedni i sramni ivot.
Nad obalom reke nadvilo se kokosovo stablo, Sidhart-
ha se ramenima oslonio na nj i obujmivi ga rukama
zagledao se u zelenu vodu koja je neprekidno proticala
pred njim; netremice je gledao u talase i otkrio da je sav
obuzet eljom da se opusti i da utone u tu struju. U njoj je
video odraz uasne pustoi, kao odgovor na stranu prazni-
nu u sopstvenoj dui. Zacelo, stigao je do kraja. Za njega
vie nita nije postojalo osim da sam sebe uniti, da razbije
promaenu tvorevinu svog ivota, da je baci pred noge
bogovima koji mu se grohotom smeju. To je bio cilj
silovitog povraanja za kojim je udeo: smrt i razbijanje
kalupa koji je mrzeo! Neka ribe poderu to pseto, Sidhart-
hu, tog bezunznika, to iskvareno i trulo telo, tu posustalu i
zloupotrebljavanu duu! Neka ga poderu ribe i krokodili
neka ga demoni raskomadaju.
Izobliena lica zurio je u vodu i pljunuo ugledavi
odraz svoga lika. Smrtno umoran odvojio je ruke od stabla
i okrenuo se sa namerom da se baci u talase, da najzad
potone. Padao je zatvorenih oiju u susret smrti.
U taj mah u zabaenim predelima njegove due, iz
prolosti njegovog premorenog ivota odjeknu glas. Bila je
to jedna re, jedan slog koji je bez ijedne misli promucao u
sebi, staru poetnu i zavrnu re svih brahmanskih molitvi,
sveti "om", koji znai "savrenost", ili "potpunost". I u
trenutku u kome do Sidharthinog uva dopre glas koji
izgovori "om", njegov usnuli duh se namah razbudi i on
shvati da je njegova namera bezumna.
Sidhartha se prenerazi. Evo ta se zbilo s njim, bio je
tako izgubljen zabludeo i lien svih saznanja da je hteo da
potrai smrt, da je u njemu mogla sazreti ova elja, toliko
detinjasta elja da na< @e mir unitivi svoje telo! Sva pitanja
ovih dana, otrenjenje i oajanje nisu mogli da urode
plodom koji mu je doneo trenutak u kome je "om" dopro do
njegove svesti i on u magnov2nju spoznao svoju bedu i
zabludu.
- Om! - izgovorio je tiho. - Om! - I bi svestan
brahmana, i bi svestan da je ivot neunitiv i svestan svega
boanskog baenog u zaborav.
Ali, to je bio samo tren, blesak munje. Sidhartha se
sruio u podnoje kokosovog drveta, poloio glavu na
koren stabla i utonuo u dubok san.
Spavao je duboko i bez snova, odavno ve nije znao za
takav san. Kada se nakon mnogih asova probudio, uinilo
mu se da je prolo deset godina. ^uo je tihi ubor vode, ali
nije znao gde se nalazi i kako je dospeo ovamo, otvorivi
oi zaudio se drveu i nebu nad glavom, setivi se najzad
gde se nalazi i kako je ovamo doao. Ali, kako je tek nakon
dueg vremena doao do tog saznanja, prolost mu se
uinila kao prekrivena nekom koprenom, beskrajno daleka,
beskrajno strana i ravnoduna. Znao je samo da je napustio
svoj raniji ivot (u prvi mah, kada se osvestio, raniji ivot
mu se uinio kao davno minulo nekadanje ovaploenje,
kao ranije ro enje njegovog sadanjeg j a) - da je hteo da
ga odbaci pun ga enja i jada, ali je zatim, kraj neke reke
ispruen ispod kokosovog drveta, doao k sebi sa svetom
rei "om" na usnama, da je posle toga zaspao i da sada
razbu en i kao preporo<ien posmatra svet oko sebe. Tiho je
izgovorio re "om" sa kojom je zaspao, pa mu se uinilo da
njegov dugi san nije bio nita drugo ve samo dugotrajno,
zadubljeno izgovaranje oma, misao proeta omom, uranja-
nje i potpuno poniranje u om, u bezimeno, u savreno.
Kako je bio udesan njegov san! Nikada ga spavanje
nije tako okrepilo, preporodilo i podmladilo! Moda je
uistinu umro, potpuno, i sada se ponovo rodio u nekom
novom liku? Ali ne, poznavao je on sebe, svoju ruku i svoje
noge, poznavao je mesto na kome je leao, poznavao j a u
svojim nedrima, tog Sidharthu, samovoljnog, neobinog, pa
ipak se taj Sidhartha preobrazio, preporodio, bio je udno-
vato ispavan, udnovato budan, radostan i radoznao.
Sidhartha se uspravi i vide da naspram njega sedi
ovek, njemu nepoznat, u utoj monakoj rizi, obrijane
glave, u stavu ra> ljanja. Posmatrao je oveka koji nije
imao ni kose ni bradu, i ne potraja dugo i on u tom
kaluc @eru pozna Govindu, prijatelja iz mladih dana, Govin-
du koji je naao utoite kod uzvienog Bude. Govinda je
ostareo, ali su mu crte lica ostale iste, iz njih su zraile
revnost, odanost, tenja za traganjem i strepnja. Kada je
Govinda, osetivi njegov pogle , digao glavu i zagledao se u
njega, Sidhartha vide da ga Govinda nije poznao. Govinda
se obradovao to ga vidi budnog, oigledno je dugo sedeo
na tom mestu i ekao da se probudi, iako ga nije poznao.
- Spavao sam - ree Sidhartha. - Kako si dospeo
ovamo?
- Ti si spavao - odgovori Govinda. - Nije dobro
spavati na mestima na kojima se esto nailazi na zmije, gde
prolaze umske ivotinje. Ja sam ti, gospodine, sledbenik
uzvienog Gotame, Bude, [akjamunija, pa sam sa nekolici-
nom nae brae prolazio ovim putem i ugledao te gde lei i
spava na mestu na kome je opasno spavati. Namera mi je
bila da te probudim, o, gospodine, no videvi da je tvoj san
dubok, zaostao sam iza svojih i ostao da sedim kraj tebe. A
onda, ini mi se, zaspah i ja - koji sam hteo da uvam tvoj
san. Loe sam obavio svoju dunost, savladao me umor. Ali
sad, poto si budan, pusti me da odem, i da sustignem svoju
brau.
- Hvala ti, samano, hvala tebi to si uvao moj san-
ree Sidhartha. - Prijazni ste vi svi, sledbenici Uzvienog.
Bilo ti prosto da ode!
- Odlazim, gospodine. Neka vam je vazda dobro,
gospodine!
- Hvala ti, samano.
Govinda napravi znak pozdrava i ree:
- Zbogom ostaj.
- Zbogom ostao, Govintla - odvrati Sidhartha.
Monah zastade.
- Dozvoli, gospodine, odakle ti je moje ime poznato?
Sidhartha se tad osmehnu.
- Poznajem te, o, Govinda, jo kad si bio u kolibi
svog oca i odlazio u kolu brahmana, poznajem te iz
vremena kada smo prinosili rtve, kada smo otili me u
samane i onog asa kada si u lugu etavana potraio
utoite kod Uzvienog.
- si Sidhartha! - povika Govinda. - Sad sam te
poznao i ne shvatam kako te nisam odmah poznao. Dobro
doao, Sidhartha, velika je moja radost to te ponovo
vidim.
- I meni je drago to te opet vidim. Ti si bio uvar
mog sna, ja ti se jo jednom zahvaljujem na tome, mada mi
uvar rije bio potreban. Kuda si poao, prijatelju moj?
- Nikud. Mi monasi uvek smo na putu, sve dok ne
nai u kie mi idemo iz mesta u mesto, primamo mil stinju i
odlazimo dalje. Oduvek je to tako. A ti, Sidhartha, kuda si
ti krenuo?
Sidhartha ree :
- Sa mnom je isto to i s tobom, prijatelju. Nikud ne
idem. Ali se, eto, nalazim na putu. Na hodoau.
Govinda ree:
- Kae da si i ti na hodoau i ja ti verujem. Ali
oprosti, o, Sidhartha, ne lii na hodoasnika. Na tebi je
ruho bogataa, nosi obuu otmenih, a tvoja kosa, koja
mirie na miriljave vodice, nije kosa hodoasnika, niti je
kosa samane.
- Zacelo, mili, dobro si zapazio, tvoje otro oko vidi
sve. Ali, ja ti nisam rekao da sam samana. Rekao sam, da
sam na hodoau. I tako i jeste: ja sam hodoasnik na
hodoau.
- Z si hodoasnik - ree Govinda. - Ali, malo je
onih koji na hodoae odlaze u takvom ruhu, sa takvom
obuom i kosom. Ja, koji sam tolike godine hodoasnik, jo
nikad nisam sreo nijednog tebi slinog.
- Verujem ti, Govinda moj. Ali, danas si, eto, sreo
takvog hodoasnika, u ovakvoj obui i ovakvom ruhu. Seti
se, dragi: kratkog veka je svet oblija, veoma su kratkog
veka naa odea i nain na koji se eljamo, pa i sama naa
kosa i telo. Na meni je odea bogataa, ti si to dobro uoio.
Nosim je jer sam bio bogata, a kosu eljam kao svetski
ljudi i sladostrasnici, jer sam i sam bio jedan od njih.
- A sada, Sidhartha, ta si sad?
- Ne znam, kao to ne zna ni ti. Nalazim se na putu!
Bio sam bogata, a to vie nisam, ne znam ta u sutra biti.
- Jesi li izgubio svoje bogatstvo?
- Izg'ubio sam ga, ili je ono mene izgubilo. Nestalo je.
Toak mena se okree veoma brzo, Govinda. Gde e sad
brahman Sidhartha? Gde Sidhartha samana? Gde je bogati
Sidhartha? Brzo se menja sve to je prolazno, Govinda, ti to i
zna.
Govinda se dugo zagledao u prijatelja iz mladosti, sa
sumnjom u pogledu. Zatim ga pozdravi kao to se pozdra-
vljaju velika gospoda i ode svojim putem.
Sidhartha ga je, smeei se, pratio pogledom - jo
uvek je voleo tog odanog i bojaljivog oveka. Kako bi,
uostalom, u tom trenutku, u tom velianstvenom asu svog
udesnog sna, proet omom, i mogao da nekog ili neto ne
voli! U tome i jeste bila sutina ma ije koju su mu doneli
san i om - to je sad voleo sve, to je bio pun ljubavi
prema svemu to je video oko sebe. I upravo je u tome bila
njegova teka boljka - tako mu se sad inilo - to nita i
nikog nije umeo da voli.
Nasmeena lica je Sidhartha pratio pogledom monaha
koji se udaljavao. San ga je okrepio, ali ga je silno muila
glad, jer ve dva dana nita nije jeo, a davno je prolo
vreme kada je bio otporan prema gladi. Tuno, ali i smejui
se, pomiljao je na to vreme. Seao se da se tada Kamali
hvalio svojim trima plemenitim i nesavladivim vetinama:
da posti - da eka - da misli. To je bio njegov posed,
njegova mo i snaga, njegov vrsti oslonac. U revnosnim i
mukotrpnim godinama svoje mladosti nauio je ove tri
vetine i nita drugo. One su ga sada napustile, vie nijednu
od njih nije posedovao, nije umeo ni da posti, ni da eka,
niti da misli. Dao ih je za ono najbednije, najprolaznije, za
ulna uivanja, za ugodan ivot, za bogatstvo! Doista je
udno to to se s njim zbilo. I sada, tako mu se inilo, zbilja
je postao ovek detinjeg uma.
Sidhartha je razmiljao o svom poloaju. Ali mu je
padalo teko da misli, u stvari nije bio raspoloen za to, ali
se prisiljavao.
Sada, razmiljao je, kada su sve te prolazne stvari
otpale, sada opet stojim na suncu, kao to sam stajao
nekada kao malo dete, nita nije moje, nita ne mogu, nita
ne znam, nita nisam nauio. Kako je to udno! Sad, kad
vie nisam mlad, kad mi je kosa gotovo seda a snaga
poputa, sad opet poinjem iz poetka i od detinjeg doba!
Nehotice se ponovo nasmeio. Da, udna je bila njegova
sudbina! Krenuo je nizbrdo i sad je opet stajao u svetu
prazan, nag i glup. Ali to ga nije ir.ilo tunim, tavie,
dolo mu je da se smeje, da se smeje sam sebi, da se smeje
tom udnom, budalastom svetu.
- Krenuo si nizbrdo! - ree sam sebi i nasmeja se, i
kako je to izgovorio pogled mu pade na reku i vide da i ona
tee nanie, da se valja nizvodno, a da pri tom veselo
pevui. To mu se dopalo i on se prijateljski osmehnu reci.
Zar to nije bila reka u kojoj je hteo da se udavi nekada
davno, pre sto godina, ili je to samo sanjao?
Moj ivot je odista bio udesan, pomislio je, kretao se
udnim zaobilaznim putevima. Kao dete sam imao posla
samo sa bogovima i rtvama. Kao deak sam se bavio samo
askezom, razmiljanjem i meditacijom, u potrazi za brah-
manom, oboavajui ono veno u atmanu. Kao mladi sam
otiao u pokajnike, iveo sam u umi, patio od ege i
hladnoe, nauio sam da gladujem i da nateram svoje telo
da odumire. Zatim sam kroz uenje velikog Bude udesno
doao do spoznaje, osetio sam kako u meni krui saznanje o
jedinstvu sveta kao sopstvena krv. Ali, morao sam da odem
i od Bude i od velikog saznanja. Poao sam, i od Kamale
nauio ljubavne slasti, od Kamasvamija sam nauio da
trgujem, gomilao sam novac i rasipao ga, nauio sam da
volim svoj stomak, da uga< @am svojim ulima. Mnoge
godine sam morao da provedem da bih izgubio svoj duh, da
se odluim da mislim, da zaboravim na jedinstvo. Zar sve
to nije kao da sam se polako i veoma zaobilaznim putevima
od mukarca preobrazio u dete, od mislioca pretvorio u
detinjeg oveka? Pa ipak je taj put bio veoma dobar, ptica u
mojim nedrima ipak nije ugrnula. Ali, kakav je to bio put?
Morao sam proi kroz tolike gluposti, tolike poroke, kroz
tolike zablude, ga< @enja, razoaranja i jada, samo da bih
ponovo postao dete i mogao poeti iznova. Ali, tako je
trebalo da bude, moje srce se s tim slae, moje oi se smee.
Morao sam da doivim oajanje, da potonem do najbudala-
stije me u svim mislima, do pomisli na samoubistvo, da bih
doiveo milost, da bih opet uo om, da bih mogao istinski
da spavam i da se istinski probudim. Trebalo je da
postanem budala, da bih ponovo naao atman u sebi. Kuda
e me jo odvesti moj put? Luckast je taj put, sav je u
krivinama, a moda vodi ukrug. Kakav je da je, ja u ii
njime.
Radost mu je udesno preplavila grudi.
- Odakle ti ta razdraganost? - upitao je svoje srce.
Izvire li ona iz tog dugog, dobrog sna, koji mi je toliko
prijao? Ili iz rei om koju sam izgovorio? Ili potie otud to
sam umakao, to je moje bekstvo izvreno, to sam, najzad,
slobodan i kao dete stojim pod nebeskim svodom? Oh, kako
je divno to sam utekao, to sam slobodan! Kako je vazduh
ovde ist i lep, kako je prijatno udisati ga! Tamo odakle
sam pobegao sve je vonjalo na miriljava ulja, na zaine, na
vino, na izobilje, na otupelost. Kako sam mrzeo onaj svet
bogataa, sladokusaca, kockara! Kako sam mrzeo sam sebe
to sam tako dugo ostao u tom uasnom svetu! Kako sam
sebe mrzeo, trovao, muio, postavi kroz to star i zao!
Nikad vie neu uobraziti, kao to sam to nekad rado inio,
da je Sidhartha mudar! Ali, ovo sam uradio dobro, ovo mi
se svi a, moram da slavim to je sada doao kraj mrnji
koju sam oseao prema sebi, prema onom ludom i pustom
ivotu! Hvalim te, Sidhartha, to se posle tolikih godina
ludosti u tebi opet rodila jedna zamisao, to si neto uradio,
to si u svojim nedrima uo pesmu ptice, i to si se odazvao
njenom zovu.
Tako je hvalio sebe, radujui se sam sebi, a za to vreme
je radoznalo oslukivao kako mu stomak kri. Uinilo mu
se da je deo patnji i jada u poslednje vreme i ovih dana do
kraja okusio i povratio iz sebe, do oaja i smrti. To je bilo
dobro. On je jo dugo mogao ostati kod Kamasvamija, da
stie novac i da ga rasipa, da se tovi a da mu dua umire od
e i, jo dugo je mogao da obitava u tom finom, ututkanom
paklu da ovo nije dolo: trenutak potpune beznadenosti i
oaja, onaj krajnji trenutak kada se nadnosio nad zahukta-
lom vodom spreman da sam sebe uniti. Sama injenica to
je osetio oajanje i dubogo ga enje, a da nije podlegao, i to
su ptice, radosni izvor i glas u njemu jo bili ivi,
ispunjavala ga je radou, zbog toga se smejao, zbog toga
mu se ozarilo lice ispod osedele kose.
- Dobro je da ovek sam iskusi sve to treba da zna
- pomislio je. - Da uivanja sveta i bogatstvo ne slue
dobru, nauio sam jo u detinjstvu. Znao sam to odavno, ali
sam tek sada doiveo. Sada znam, i to ne samo po seanju
ve svojim oima, svojim srcem, svojim stomakom. Blago
meni to to znam!
Dugo je razmiljao o svom preobraaju, oslunuo kako
ptica peva od radosti. Zar ta ptica nije bila umrla u njemu,
zar nije osetila njegovu smrt? Ne, neto drugo je umrlo u
njemu, neto to je ve odavno eznulo za smru. Zar to nije
bilo ono to je u svojim arkim pokajnikim godinama hteo
da umrtvi? Zar to nije u stvari bilo njegovo j a, njegovo
malo, usplahireno i ponosno j a, sa kojim se borio toliko
godina, koje ga je uvek nanovo pobe ivalo, koje se ponovo
javljalo posle umrtvljavanja, zabranivi mu radost, ispunja-
vajui ga strahom? Zar to nije bilo ono to je danas, najzad,
nalo smrt ovde u umi, na ovoj ljupkoj reci? Nije li tragom
ove smrti sada bio kao dete, pun poverenja, oslobo en
straha, pun radosti?
Sidhartha je sada slutio zato se kao brahman, kao
pokajnik uzalud borio sa tim svojim j a. Ometali su ga
preterano znanje, isuvie mnogo svetih stihova, isuvie
mnogo rtvenih obreda, muenja svoga tela, neobuzdanost
u delima i stremljenjima! Bio je proet oholou, uvek je
bio najmudriji, najrevnosniji, uvek korak ispred ostalih,
uvek posveen i uman, uvek svetenik ili mudrac. Njegovo j a
se uvlailo u to svetatvo, u tu oholost i mudrost, ono se
uvreilo i raslo, dok je on verovao da e ga umrtviti postom
i pokorom. Sada je uvideo, prozreo da je skriveni glas u
njemu bio u pravu, da ga nikada nijedan uitelj ne bi
mogao izbaviti. Zbog toga je morao da ide u svet, da se
predaje uivanju i moi, arima ene i novcu, zato je morao ,
da postane trgovac, kockar, pijanac i gramzivac, sve dok
svetenik i samana u njemu nisu zamrli. Zbog toga je
morao da podnosi ove rune godine, da trpi gadenje,
prazninu i besmislicu jednog opustelog i izgubljenog
ivota, do kraja, do najcrnjeg oajanja, sve dok nisu,
najzad, nali smrt i razvratnik Sidhartha, i gramzivac
Sidhartha. On je umro, a iza sna se probudio novi
Sidhartha. I on e ostariti, i on e jednom morati da umre,
Sidhartha je bio prolazan, kratkog veka je svako bitisanje.
Ali, danas je bio mlad, bio je kao dete, novi i radou
ispunjen Sidhartha.
Takav je bio tok njegovih misli, on se oslukujui
smeio kranju svojih creva i pun zahvalnosti sluao
zujanje pela. Vedro je gledao u reku koja je proticala,
nikada mu se nijedna voda nije dopala kao ova, nikada nije
tako snano i lepo uo glas i parabolu vodenog toka.
Uinilo mu se da reka ima da mu kae neto naroito, neto
to on jo ne zna, to ga tek eka. U toj reci je Sidhartha
hteo da se udavi, u njoj se danas udauio stari, umorni,
oajni Sidhartha. Novi Sidhartha je oseao duboku Ijubav
prema toj vodenoj struji, te odlui da je skoro ne naputa.
SPLAVAR
Hou da ostanem na toj reci, ;>omisli Sidhartha, to je
ona ista preko koje sam nekad preao na putu ka ljudima
detinjeg uma, tada me je prevezao ljubazni splavar, poi u
njemu, iz njegove kolibe me je u svoje vreme put odveo u
novi ivot, koji je ostareo i umro - neka i moj sadanji put,
moj sadanji novi ivot po e odavde!
Neno se zagledao u vodenu struju, u providno zelene i
kristalne linije njenih tajanstvenih obrisa. Video je kako iz
dubine izranjaju svetli biseri, kako vazduni mehuri plivaju
na povrini, odraavajui nebesko plavetnilo. Reka mu je
uzvraala pogled iz hiljade oiju, zelenih, belih, kristalnih,
nebesnoplavih. Kako je voleo ovu vodu, kako ga je
oaravala, kako joj je bio zahvalan! U svom srcu je uo
glas, koji se nanovo probudio, a koji mu je govorio: Voli
ovu vodu! Ostani kraj nje! Oh, da, hteo je da ui od nje,
hteo je da slua. Uinilo mu se da bi onaj ko bi razumeo
ovu vodu i njene tajne razumeo i mnoge druge stvari,
mnoge tajne - sve tajne.
Ali, me u tajnama reke on je toga dana dokuio samo
jednu, a to ga je dirnulo do dna due. Video je da voda
promie, neprekidno otie, a da je jo uvek bila tu, da uvek
i za sva vremena ostaje ista, pa ipak svakog trenutka
drugaija! Oh, ko bi to mogao da shvati, da pojmi! On nije
shvatao i poimao, u njemu se pokrenula slutnja, zabrujala
daleka seanja, boanski glasovi.
Sidhartha se die, glad se nepodnoljivo uskomeala u
njegovoj utrobi. U zanosu je krenuo dalje, penjui se
obalskom stazom oslukivao je um vodenog toka, osluki-
vao kako mu glad kri u utrobi.
Stigavi do splava, vide da je amac spreman i u njemu
istog splavara, koji je nekad mladog samanu prevezao
preko reke. Sidhartha ge je poznao, on je tako< @e veoma
ostareo.
- Hoe li da me preveze - upita ga.
Splavar se iznenadio to tako otmen ovek ide sam i
peice, ali ga primi u amac i otisnu se od obale.
- Odabrao si lep ivot - progovori namernik.-
Mora da je lepo provoditi dane kraj ove vode i ploviti po
njoj.
Vesla se, osmehnut, njihao:
- Lepo je, gospodine, ba kao to kae. Ali, nisu li
svaki ivot i svaki rad lepi?
- Kanda je tako. Ali zavidim ti na tome.
- Oh, ti bi ubrzo izgrzbio volju na takav ivot i rad.
Nije to za ljude u finoj odei.
Sidhartha se nasmeja.
- Neko me je danas sa podozrenjem posmatrao
upravo zbog moje odee. Da li bi, ti splavaru, primio od
mene ovu odeu koja mi je mrska? Treba da zna da nemam
novaca da ti platim prevoz.
- Gospodin se ali - nasmeja se splavar.
- Ne alim se, prijatelju. Znaj da si me ve jednom
prevezao svojim amcem preko ove vode, za boju na 'adu.
Uini to i danas, a primi za to moju odeu.
- Zar e gospodin bez odee da nastavi put?
- Oh, najradije ne bih nastavio put. Najvie bih
voleo, splavaru, da mi da neku staru pregau i da me
zadri 1 'aj sebe kao pomonika, bolje rei kao uenika, jer
prvo moram nauiti da baratam oko amca.
Splavar je dugo i ispitivaki zagledao stranca.
- Sad te poznadoh - ree naposletku. - Jednom si
spavao u mojoj kolibi, bilo je to davno, kanda je prolo vie
od dvadeset godina, tada sam te prevezao preko reke i
rastali smo se kao dobri prijatelji. Nisi li ti bio samana? Ne
mogu vie da ti se setim imena.
- Moje ime je Sidhartha, a bio sam samana kacla si
me poslednji put video.
- Dobro mi doao Sidhartha. Ja se zovem Vasudeva.
Bie i danas, kako se nadam, moj gost i spavae u mojoj
kolibi, ispriae mi odakle dolazi i zato ti je ova lepa
odea tako mrska?
Stigli su na sredinu reke i Vasudeva je zavesl-ao
snanije, hvatajui se ukotac sa vodenom strujom. Radio
je mirno snanim rukama, pogleda upr.erena u pramac.
Sidhartha je sedeo i posmatrao ga, setio se kako se nekad,
poslednjeg dana onog doba koje je proveo kao samana, u
njegovom srcu probudila Ijubav prema tom oveku. Sa
zahvalnou je prihvatio Vasudevin poziv. Kada su pristali
uz obalu pomogao je da se amac privee za koeve, a onda
ga splavar zamoli da u e u kolibu i ponudi ga hlebom i
vodom, te Sidhartha sa zadovoljstvom prionu da jede, sa
zadovoljstvom pojede i plodove manga kojima ga je Vasu-
deva posluio.
Zatim se spustie na neko deblo na obali, sunce je bilo
na zalasku, i Sidhartha ispria splavaru svoje poreklo i
ivot, onako kako ga je danas video pred oima, u onom
asu oaja. Njegova pria potraja do duboko u no.
Vasudeva ga je sluao sa velikom panjom. Sve je
poimao sluajui ga, njegovo poreklo i detinjstvo, silno
uenje, sva traganja, sve radosti i nevolje.
' Me u svim vrlinama splavara bila je jedna od najve-
ih: to je kao malo ko umeo da slua svog sagovornika.
Iako ne bi progovorio ni slovca, sagovornik bi osetio da
Vasudeva upija njegove rei mirno, otvoreno trudei se da
ne gubi nijednu, da nije nestrpljiv i da to kazivanje ne eli
ni da hvali niti da kudi, ve samo slua. Sidhartha je bio
svestan kakva je srea poverav ti se takvom sluaocu,
polagati sopstveni ivot, sopstvena traganja i patnje u
njegovo srce.
Pred kraj Sidharthine prie, kada je govorio o stablu
lQaj reke, i o svom dubokom padu, o svetom omu i kako je
nakon sna oseao toliku ljubav prema reci, splavar ga je
sluao s dvostrukom panjom, predano,, zatvorenih oiju.
A kada je Sidhartha zautao i nastupio dug tajac,
Vasudeva najzad ree:
- Sve je ba kao to sam i mislio. Reka je progovorila.
Ona ti je tako e prijatelj, i tebi se obraa. To je dobro,
veoma dobro. Ostani kod mene, Sidhartha, prijatelju moj.
Nekad sam imao enu, njen leaj je bio pokraj mog, ali ona
je umrla davno, odavno ivim sam. @ivi sad ti sa mnom,
mesta i hrane ima za nas obojicu.
- Hvala ti - ree Sidhartha - sa zahvalnou
primam tvoj poziv. A hvala ti i na tome, Vasudeva, to si
me tako pomno sluao! Retki su ljudi koji umeju da sluaju
rei drugoga, nikad nikoga nisam sreo koji bi to umeo kao
ti. I tome u se uiti od tebe.
- Z e to nauiti - ree Vasudeva - ali ne od
mene. Reka me je nauila da sluam, pa e i tebe. Reka zna
sve, od nje se svemu moe nauiti. Eto, i to si ve nauio
od vode da je dobro stremiti nanie, tonuti, traiti dubinu.
Bogati i otmeni Sidhartha e postati vesla, ueni brahman
Sidhartha e biti splavar: i to ti je reeno od reke. Nauie
i ono drugo od nje.
Sidhartha progovori posle dugog utanja.
- [ta je to drugo, Vasudeva?
Vasudeva se die.
- Kasno je - ree - hajd'mo na spavanje. Ono
"drugo" ti ne mogrz rei, prijatelju. Nauie to, a moda
ve i zna. Vidi, ja nisam uen, nisam vian da govorim,
niti da mislim. Umem samo da sluam i da budem poboan,
nita drugo nisam uio. Kada bih umeo da iskaem i da
pouavam, moda bih bio mudrac, a ovako sam samo
splavar i moj zadatak je da ljude prevozim preko ove reke.
Mnoge sam prevezao, hiljade, i svima njima ova reka nije
znaila nita drugo do li prepreku na njihovom putu.
Putovali su tragom novca i poslova, na svadbe i na
hddoaa, a reka im je bila smetnja i splavar je bio tu
samo da ih to bre prebaci preko zapreke. Ali, nekim
malobrojnizn me u hiljadama, etvorici ili petorici, reka
vie nije bila prepreka, oni su uli njen glas, oni su ga
sluali i reka im je postala sveta, kao i meni. Hajd'mo sad
na poinak, Sidhartha.
Sidhartha je ostao kod splavara i nauio da opsluuje
amac, a kad nije imao posla sa splavom, obrac @ivao je sa
Vasudevom pirinano polje, skupljao suvarke, brao plodove
sa stabala banana. Nauio je da delje vesla, da popravlja
amac, da plete korpe, radujui se svemu to bi nauio, a
dani i meseci prolazili su mu u letu. Ali, vie no to je to
Vasudeva mogao, pouavala ga je reka. Od nje je nepresta-
no uio. Pre svega je nauio od nje vetinu sluanja, da
oslukuje smirena srca, strpljive, otvorene due, bez strasti,
bez elje, bez suda i miljenja.
Prijatno je iveo kraj Vasudeve, izmenivi s njim tu i
tazno po koju re, malobrojne i dugo promiljane rei.
Vasudeva nije bio pobornik mnogrh rei. Sidharthi je retko
polazilo za rukom da ga natera da govori.
- Da li si - upita ga jednom - od reke nauio i
tajnu: da vreme ne postoji?
Vasudevino lice ozari vedri osmeh.
- Jesam, Sidhartha - ree. - Misli li time ovo: da
se reka nalazi svuda u isti mah, na izvoru i na uu, na
vodopadu i na skeli u brzaku, u moru, u planini, svuda i
istovremeno, i da za nju postoji samo sadanjica, bez senke
budunosti?
- To je ono to sam mislio - ree Sidhartha. - I
kada sam to nauio, bacio sam pogled na svoj ivot i on je
tako e bio reka, i deaka Sidharthu su od mukarca
Sidharthe razdvajale samo senke, a nita stvarno. Sidhart-
hina ranija ro enja nisu bila prolost, niti su njegova smrt i
povratak Brahmi budunost. Nita nije bilo, nita nee biti,
sve jeste, sve ima svoje bitisanje i sadanjost.
Sidhartha je govorio sa zanosom, ova svetla misao
proimala ga je dubokom radou. O, zar nisu sve patnje
bile vreme, zar nije sve tegobno i neprijateljsko u svetu
nastalo i bilo savladano im je savladano vreme, izn se iz
misli moglo izbrisati vreme? Govorio je s ushienjem.
Vasudeva ga je gledao smeei se i klimao glavom, utke je
odobravao i, preavi rukom preko Sidharthinih plea,
vratio se svom poslu.
Jednom, kada je reka u doba kia nabujala i silno
hujala, Sidhartha ree:
- Reka ima mnogo glasova, veoma mnogo glasova,
zar ne, prijatelju? Zar u nje nije glas kralja, i ratnika, i
bika, i none ptice, i porodilje, i onoga koji uzdie i jo
hiljade drugih glasova. Zar ne, prijatelju?
- Tako je - klimnu Vasudeva glavom - svi glasovi
bia se nalaze u njenom glasu.
- Zna li - produi Sidhartha - koju re izgovara
ako ti po< @e za rukom da istovremeno uje njenih deset
hiljada glasova?
Vasudevino lice je ozario blaeni osmeh, i primaknuvi
se Sidharthi, on mu apnu na uvo sveti om. I upravo je to
uo i Sidhartha.
Njegov osmeh je svakom prilikom bivao sve sliniji
osmehu starog splavara, gotovo je istovetno zraio, blistao
od sree, treperio u spletu hiljade bora, postajao isto tako
detinjast, isto tako staraki. Mnogi putnici su, ugledavi
dvojicu splavara, pomislili da su braa. ^esto su, veerom
zajedno sedeli na deblu kraj obale, utali i oslukivali um
vode koja za njih nije bila voda, ve glas ivota, glas
postojanja, glas venog nastojanja. I katkad se dogacialo da
su, slua ui reku, obojica mislili na istu stvar, na prekjue-
ranji razgovor, na nekog od svojih putnika iji su ih lik ili
sudbina zanimali, na smrt, na svoje detinjstvo, da u isti
mah izmenjaju poglede kada bi im reka saoptila neto
prijatno, pomislivi isto, obojica sreni zbog istog odgovora
na isto pitanje.
Iz splava i dvojice splavara izbijalo je, zrailo neto to
je plenilo mnoge putnike. Doga alo se da neko od putnika,
zagledavi se u lice jednog od splavara, pone da pria svoj
ivot, da pria o svojim jadima, da prizna zlodela, da trai
utehu i savet. Doga alo se da neko od njih zatrai dvozvolu
da provede vee kod njih i da oslukuje um reke. Doga alo
se i to da do u radoznalci, koji su uli da na tom splavu
ive dva mudraca, ili arobnjaka, ili sveca. Radoznalci su
postavljali mnoga pitanja, ali nisu dobijali odgovore, a nisu
naili ni na arobnjake, niti na mudrace, zatekli su samo
dva stara prijatna oveuljka koji su po svemu sudei, bili
mutavi i pomalo udni, a i tupavi. Radoznalci su se smejali
i silno ih je zabavljalo koliko je benast i lakoveran narod
kad iri prazne glasine.
Godine su prolazile a da ih nijedan od njih nije brojao.
Jednom su naili monasi, sledbenici Gotame, Bude, koji su
ih zamolili da ih prebace preko reke, i splavari su od njih
saznali da ure da se vrate svom velikom uitelju, jer se
pronela vest da je Uzvieni nasmrt bolestan i da e uskoro
umreti svojom poslednjom ljudskom smru i ui u veno
izbavljenje. Ne potraja dugo i nai e nova eta monaha, pa
za njom jo jedna, i kalu eri, kao i ostali putnici i
namernici, ne priahu ni o emu drugom do li o Gotami i
njegovoj skoroj smrti. I kao to se u ratnikom pohodu ili
za vreme krunisanja nekog kralja ljudi sjate sa svih strana i
okupljaju u rojevima kao mravi, tako su, privueni kao
nekom arolijom pohrlili tamo gde je veliki Buda oekivao
smrt, tamo gde e se zbiti udesni in kada u veni sjaj
ulazi Svetli, Savreni jednog razdoblja sveta.
Sidhartha se u to vreme esto seao mudraca samrtni-
ka, velikog uitelja, koji'je svojim glasom opominjao narode
i razbudio stotine hiljada, iji je glas:i sam jednom sluao,
iji je sveti lik jednom i sam posmatrao sa najdubljim
potovanjem. Seao ga se sa prijateljskim oseanjima, pred
oima mu iskrsnu njegov put ka savrenstvu i s osmehom
oive u sebi rei koje je nekad, kao mlad ovek, uputio
Uzvienom. Uinilo mu se, priseajui ih se pun vedrine, da
su to bile ponosne i zrele rei. Odavno je bio svestan da ga
nita ne razdvaja od Gotame, ije uenje ipak nije mogao
da primi. Onaj ko istinski trai, ko istinski eli da na e put,
ne moe primati nikakvo uenje. Ali, onaj ko ga je naao,
taj je mogao da odobrava svako uenje, svaki cilj, toga vie
nita ne odvaja od hiljade drugih koji su iveli u duhu
venog, u duhu boanskog.
Jednoga od tih dana, kada su toliki poklonici odlazili
Budi, krenula je i Kamala, nekad najlepa meCu kurtizana-
ma, Odavno se ona povukla iz svog ranijeg ivota, i
poklonivi svoj vrt monasima Gotame, nala je utoite u
uenju, pripadala je krugu prijateljica i dobroiniteljki
poklonika. U pratnji deaka Sidharthe, svoga sina, uvi
vest o bliskoj smrti Gotame, krenula je na put peice,
odevena u jednostavnu haljinu. Ila je sa svojim sinom du
obale reke; ali deak se brzo umorio, traio je da se vrati
kui. l aio je da se odmore, traio da jede, bio je jogtznast
i plaljiv. Kamala je ee morala da otpoine zbog njega,
on je navikao da isteruje svoju volju, ona je morala da ga
hrani, da ga tei, da ga kori. On nije shvatio zbog ega je
njegova majka morala da krene na ovo tegobno i tuno
poklonjenje, u nepoznato mesto, nepoznatom oveku, koji
je bio svetac i leao na samrti. Neka umre, to se to deaka
ticalo?
Poklonici su bili nedaleko od Vasudevinog splava, kad
je mali Sidhartha ponovo naterao majku da se malo
odmore. Kamala se i sama umorila i, dok je deak grickao
bananu, ona se uurila na zemlji, zamurila za koji tren i
otpoinula. Ali, najednom bolno vrisnu, deak je pogleda
uplaeno i vide da je pobledela od uasa, a ispod njenog
skuta mugnu mala, crna zmija, koja je ujela Kamalu.
Oboje potrae putem da to pre stignu do ljudi i
doc @oe blizu splava, tu se Kamala srui na zemlju, ne
mogavi da ide dalje. Deak zakuka iz glasa, ljubei i grlei
majku, a ona mu se pridrui dozivajui u pomo sve dok
njihovi krici nisu doprli do uiju Vasudeve, koji je stajao
kraj amca. Brzo je priao, podigao enu i na rukama je
odneo do amca, deak je trao za njim i ubrzo sve troje
stigoe do kolibe, u kojoj je Sidhartha stajao kraj ognjita i
loio vatru. Diui pogled ugledao je prvo deaka i njegov
lik ga je na neki udan nain podseao i oivljavao u njemu
neto davno zaboravljeno. Zatim je ugledao Kamalu, koju
je ubrzo poznao, mada je onesveena leala na rukama
splavara, i bilo mu je jasno da je to njegov sopstveni sin,
iji je lik u njemu razbudio uspomene, pa mu srce zai a u
grudima.
Isprae ranu Kamali, koja je ve bila pocrnela i telo joj
se nadulo, pa joj ulie u usta lekoviti napitak. Svest joj se
povratila, leala je u kolibi na Sidharthinom leaju, a
Sidhartha - koji ju je nekad toliko voleo - nadneo se nad
nju. Njoj se uini da sanja, smeei se zagledala se u lice
svoga prijatelja i tek posle nekog vremena postade svesna
svog poloaja i, setivi se ujeda zmije, uplaeno poe da
doziva deaka.
- On je kraj tebe, budi bez brige - ree Sidhartha.
Kamala ga pogleda u oi. Progovorila je jezikom
oteanim od otrova.
- Ostareo si, dragt - ree - osedeo. Ali, jo uvek si
nalik na mladog samanu koji je jednom, bez odee i
pranjavih nogu, doao u moj vrt. Mnogo si mu sliniji nego
onda kada si napustio Kamasvamija i mene. Po oima si
mu slian, Sidhartha. Oh, i ja sam ostarela, stara sam-
zar si me ipak poznao?
Sidhartha se nasmei: - Odmah sam te poznao,
Kamala, mila moja.
Kamala pokaza na deaka i ree: - Jesi li i njega
poznao? On je tvoj sin.
Njen pogled se zamuti i ona sklopi oi. Deak je plakao
i Sidhartha ga posadi na svoje koleno, pusti ga da se
isplae, milujui ga po kosi i, zagledavi se u detinji lik,
pade mu na pamet brahmanska molitva koju je nauio
nekada davno, kada je i sam bio mali deak. Lagano,
pevajuim glasom poeo je da izgovara rei molitve, one su
potekle iz prolosti i detinjstva. Jednolino pevuenje
smirilo je deaka, i on je, zajecavi jo koji put, najzad
zaspao. Sidhartha ga poloi na Vasudevin leaj. Vasudeva
je stajao kraj ognjita i kuvao pirina. Sidhartha mu dobaci
pogled koji je ovaj, smeei se, uzvratio.
- Ona e umreti - ree Sidhartha tihim glasom.
Vasudeva klimnu glavom, odraz plamena sa ognjita razlio
se njegovim ljubaznizn licem.
Kamala se jo jednom osvestila. Od bola joj se iskrivilo
lice, Sidharthin pogled proita,patnju ucrtanu na njenim
usnama, na bledim obrazima. C:utke, paljivo i oekujui
udubio se u njenu patnju. Kamala to oseti i pogledom po-
trai njegov lik.
Zagledavi se u njega, ona ree:
- Sad vidim da se i tvoj pogled izmenio. Postao je
sasvim drugaiji. Po emu ipak poznajem da si Sidhartha?
Ti si to, a opet i nisi.
Sidhartha nije progovorio, ve je pogledom utke
uronio u njene oi.
- Jesi li postigao? - upita ona. - Jesi li naao
spokoJstvo?
On se nasmei i poloi svoju ruku na njenu.
- Vidim da jesi - ree ona - vidim. - Ja u tako e
nai mir.
- Nala si ga - proaputa Sidhartha.
Kamala se netremice zagledala u njegove oi. Pomislila
je kako je htela da se pokloni Gotami, da vidi lik
Savrenog, da udahne njegovo spokojstvo, a da je umesto
njega sad nala Sidharthu, da je to bilo dobro, isto tako
dobro kao i da je videla Uzvienog. Htela je da mu to kae,
ali se jezik vie nije pokoravao njenoj volji. Gledala je u
njega bez rei i on vide da se ivot gasi u njenim oima.
Kada joj se pogled ispunio poslednjim bolom i oko ugasilo,
kada je poslednji trzaj preleteo preko njenih udova, njegovi
prsti joj zaklopie oi.
Dugo je sedeo kraj nje i gledao u njeno zauvek usnulo
lice. Dugo je posmatrao njena usta, stara i umorna usta
usahlih usana, seajui se da je nekad, u prolee svog
ivota, ova usta upore< @ivao sa svee raspuklom smokvom.
Dugo je sedeo tako, itao iz crta njenog bledog lica, iz
umornih bora; ispunivi duu tim pogledom video je i svoje
lice u istom poloaju, isto tako belo, ugaslo, a istovremeno
je video svoje i njeno lice u mladim danizna, rumenih usana,
zaarena pogleda, i oseanje sadanjosti i istodobnosti,
oseanje venosti proimalo ga je do sri. U tom asu je
osetio duboko, dublje no ikad, nerazruivost svakog ivota,
venost svakog trenutka.
Poto se digao, Vasudeva ga poslui pirinem. Ali,
Sidhartha nije jeo. Oba starca pripremila su sebi leaj na
slami u staji, gde se nalazila njihova koza, te Vasudeva lee
da spava. Sidhartha izir @e i presede no ispred kolibe,
oslukujui um reke, zapljuskivan prolou, u isti mah
dodirivan i okruen svim razdobljima svog ivota. Povre-
meno se dizao, prilazio vratima kolibe i oslukivao da li
deak spava.
U rano jutro, pre no to se sunce pojavilo na nebu,
Vasudeva izi e iz staje i pri e svom prijatelju.
- Spavao si? - ree mu.
- Nisam, Vasudeva. Sedeo sam ovde i sluao um
reke. Vna mi je rekla mnogo, duboko me je ispunila
blagotvornim mislima, mislima o jedinstvu.
- Snala te je alost, Sidhartha, ali vidim da tuga
nije prodrla u tvoje srce.
- Nije, dragi, kako bih mogao da budem tuan? Ja,
koji sam bio bogat i srean, sad sam jo bogatiji i sreniji.
Podaren mi je sin.
- Ncka je tvoj sin i meni dobro doao. Ali sad,
Sidhartha, prionimo na posao, treba mnogo raditi. Kamala
je umrla na onom istom leaju na kome je nekad izdahnula
moja ena. Napraviemo lomau na onom istom breuljku
na kome sam nekad podigao lomau svojoj eni.
Dok je deak jo spavao, njih dvojica su podigli
lomau.
SIN
Deak je, zazirui i plaui, prisustvovao posmrtnom
obredu svoje majke, natmureno i unezvereno je sluao
Sidharthu koji ga je pozdravio kao sina i poeleo mu
dobrodolicu u Vasudevinoj kolibi. Danima je bledih
obraza sedeo na pokojniinom breuljku, odbijao jelo, krio
pogled, zatvarao svoje srce, branei se od svoje sudbine i
odupirui joj se.
Sidhartha ga je tedeo sa puno obzira i putao mu na
volju, potujui njegovu tugu. Sidhartha je shvatio da ga
sin ne poznaje, da ne moe da ga voli kao oca. Postupno je
uvideo i shvatio da je jedanaestogodinji deak razmaeni
mamin sin, odrastao u bogatstvu, naviknut na fina jela i
meku postelju, naviknut da zapoveda slugama. Sidhartha
je shvatio da se oaloeni i razmaeni deak ne moe
odjednom i dobrovoljno zadovoljiti ivotom u tu<iini i
siromatvu. Nije ga prisiljavao da radi ve je mnoge
poslove obavljao umesto sina, birao za njega uvek najbolje
zalogaje. Nadao se da e ga postepeno, ljubaznim strplje-
njem pridobiti.
Nazvao je sebe bogatim i srenim kada je deak dospeo
kod njega. Ali, kako je vreme prolazilo, a deak se i dalje
mrgodno tu io, pokazavi da je u srcu ohol i jogtznast, ne
elei da se prihvati bilo kakvog rada, ne ukazujui starizna
duno potovanje, pljakajui Vasudevine voke - Sid-
hartha je sve vie bio svestan da mu sin nije doneo sreu i
mir, ve nevolje i brige. Ali, voleo ga je i miliji su mu bili
nevolje i brige koje donosi ta ljubav od sree i mira bez
deaka.
Otkako je mladi Sidhartha doao u kolibu, stari su
podelili izmedu sebe sve poslove. Vasudeva je opet sam
obavljao dunost splavara, a Sidhartha je preuzeo radove u
kui i u polju, da bi bio uz sina.
Dugo vreme, duge mesece, je Sidhartha ekao da ga sin
razume, da prihvati njegovu ljubav i da je jednom moda i
uzvrati. Duge mesece je ekao Vasudeva, posmatrajui
oekivao je i utao. Jednoga dna, kada je deak Sidhartha
opet namuio svog oca prkosom i hirovima, razbivi mu
obe inije za pirina, Vasudeva pozva uvee svog prijatelja
na stranu.
- Izvini - ree mu - govorim ti iz prijateljska srca.
Vidim da mui sebe i vidim da si ojaCen. Zabrinjava te sin,
dragr moj, a i meni zadaje brige. To je poletarac navikao na
drugt ivot, na drugaije gnezdo. On nije kao ti beao od
bogatstva i iz grada, pun ga enja i prezasien, on je protiv
svoje volje morao da napusti sve to. Upitao sam reku, o
prijatelju, pitao sam je mnogo puta. Ali, reka se smeje, ona
me ismeva, i mene i tebe, trese se od smeha to smo tako
budalasti. Voda tei vodi, mladost tei mladosti, tvoj sin se
ne nalazi na mestu na kome moe da stasa. Upitaj reku,
posluaj je i ti!
Sidhartha se snudeno zagledao u prijateljsko lice, u
ijim borama je carevala postojana vedrina.
- Zar se mogu rastati od njega? - upita prigueno,
posti eno. - Ostavi mi veremena, dragi moj! Vidi, ja se
borim za njega, borim se da pridobijem n egovo srce, da ga
plenim ljubavlju i ljubaznim strpljenjem. Hteo bih da reka
jednom govori i njemu, on je tako e pozvan.
Vasudevin osmeh je procvetao jo veom toplinom.
- Oh da, i on je pozvan, i on ima veni ivot. Ali,
znamo li, ti i ja, zato je pozvan, za kakav put, za kakva
dela, za kakve patnje? Njegova patnja nee biti mala, jer mu
je srce gordo i nemilostivo, takvi moraju da propate mnogo,
predstoje im mnoge zablude, inie mnoge nepravde,
opteretie se mnogim grehovima. Z ga neprisiljava? Ne
tue ga? Ne kan ava ga?
- Ne. Vasudevo, ja sve to ne inim.
- Znao sam. Ti ga ne prisiljava, ne tue ga, ne
nareduje mu, jer zna da je blagost jaa od strogosti, da je
voda jaa od stene, ljubav jaa od sile. Vrlo dobro, da te
pohvalim. Ali, nije li zabluda to smatra da ne treba da ga
prisiljava, to ga ne kanjava? Ne sputava li ga okovima
svoje ljubavi? Zar ga ne posti uje svakodnevno, zar mu ne
oteava jo vie svojom blagou i strpljenjem? Ne primo-
rava li oholog i razmaenog deaka da ivi u kolibi sa
dvojicom staraca koji se hrane bananama, za koje je i
pirina poslastica, ije misli ne mogu da budu njegove, ije
e srce staro i stiano i ima drugaiji hod od njegovog? Nije
li sve to za njega prisila, nije li to kazna?
Sidhartha je, zaprepaen, oborio pogled zemlji. him
glasom e upitao:
- ta misli, ta treba da uradim?
Vasudeva ree:
- Povedi ga u grad, odvedi ga u kuu njegove majke,
bie tamo jo slugu, pa ga predaj njima. Ukoliko ih nema,
odvedi ga nekom uitelju, ne zbog nauka, nego da bude uz
druge deake i devojice, u svetu koji je njegov. Zar na to
nikad nisi pomislio?
- Ti vidi moje srce - progovori Sidhartha tuno.-
Pomiljao sam na to esto. Ali, uj, kako da pz dam tom
svetu deaka, kome ionako nedostaje blagost srca? Nee li
postati obesan i zabrazdati u sladostrae i obest, nee li
ponoviti sve zablude svog oca, potpuno se izgtzbiti u
sansari?
Osmeh ozari splavarevo lice, on neno dodirnu Sid-
harthinu miicu i ree:
- Upitaj o tome reku, prijatelju! Sluaj kako se
smeje! Misli li doista da si svoje ludosti poinio da bi sina
potedeo od istih? Moe li da sauva svog sina od
sansare? Kako? Uenjem, molitvama, opominjui ga? Mili
moj, zar si zaboravio pounu priu o sinu brahmana
Sidharthi, koju si mi jednom ispriao na ovom istom
mestu? Ko je sauvao samanu Sidharthu od sansare, od
greha, gramzivosti, ludosti? Jesu li pobonost njegovog
srca, opomene koje su proizile iz oevog uenja, ili
sopstvena saznanja, sopstvena traganja mogla da ga sau-
vaju? Koji otac, koji uitelj bi mogao da ga sauva od toga
da sam ivi svoj ivot, da sam sebe uprlja ivotom, da sam
ispije gorki napitak, da sam na e svoj put? Veruje li,
dragi, da bi neko mogao da bude pote en tog puta? Moda
tvoj sini, zato to ga voli, zato to bi hteo da ga potedi
patnje i bola i razoarenja? Ali, i kad bi i deset puta dao
svoj ivot za njega, opet ne bi mogao da ga oslobodi ni
najmanjeg delia njegove sudbine.
Vasudeva jo nikad nije izgovorio toliko rei. Sidhart-
ha mu je ljubazno zahvalio, pa se potiteno vratio u kolibu i
dugo nije mogao da zaspi. Vasudeva mu nije rekao nita to
ve i sam nije pomislio i znao. Ali, to saznanje nije mogao
da pretvori u delo, jaa od saznanja je bila njegova ljubav
prema deaku, jai su bili njegova nenost i strah da e ga
izgubiti. Da li je ikad postojalo neto to'bi toliko plenilo
njegovo srce, tako slepo, bolno, tako bezuspeno, a ipak
tako sreno?
Sidhartha nije mogao da poslua savet svoga prijatelja,
nije mogao da se lii sina. Dozvoljavao je da mu deak
nare< @uje, da ga nipodatava. ]utao je i ekao, vodio
svakodnevnu borbu Ijubaznosti, neujnu borbu strpljenja.
Vasudeva je tako e utao i ekao, prijateljski pronicljivo
trpeljivo. Obojica su majstorski ovladali strpljenjem.
Jednom, kada ga je deakov lik ivo podsetio na
Kamalu, Sidhartha se namah seti rei koje mu je Kamala
nekada davno, u danima mladosti, uputila:, Ti ne ume da
voli , rekla mu je tada i on se s tim saglasio, uporedivi
sebe sa zvezdom, a ljude detinjeg uma sa liem koje opada,
pa ipak je u njenim reima osetio i prekor. Odista, on se
nikad nije do kraja gubio u ljubavi, nikad se nije mogao
potpuno predati drugom biu, a zaboraviti sebe, niti initi
ludosti zbog Ijubavi prema drugom, on to nikada nije umeo,
a u tome je i bila - kako mu se tada inilo - ta velika
razlika koja ga je odvajala od ljudi detinjeg uma. Ali, sad,
otkako mu je sin doao, Sidhartha se sav pretvorio u
oveka detinjeg uma, koji pati zbog drugog bia, koji voli
drugoga, izgubljen u toj ljubavi, preobraen zbog te
ljubavi u budalu. Sada je i on, kasno, jednom u ivotu
osetio tu najjau i najneobiniju strast, patio zbog nje,
ojaden, a ipak proet blaenstvom, preporo en, neim
obogaen.
Jasno je osetio da je ova slepa ljubav prema sinu strast,
neto veoma ljudsko, da je to sansara, mutni izgovor,
potamnela voda. Ali, istovremeno je osetio da ona nije
bezvredna, da je nuna, da izvire iz njegovog sopstvenog
bia. l ebalo e okajati i tu slast, iskusiti i te patnje,
poiruti i te ludosti.
Sin je za to vreme pustio da se otac zavarava, da
pokuava da ga pridobije, pustio ga da se svakodnevno
poniava i povinuje njegovim hirovima. U tom ocu nje bilo
niega to bi ga oaralo, niega to bi mu ulilo strahopo-
tovanje. Ovaj otac je bio dobriina, ovek prostoduan i
blag, moda i veoma poboan, moda svetac - ali sve to
nisu bile osobine kojima bi deaka mogao pridobiti za sebe.
Dosadan mu je bio taj otac, koji ga je zarobio u svojoj
bednoj kolibi, prosto dosadan, a to to je svaku nepristoj-
nost uzvratio osmehom, svaku porugu ljubaznou i svaku
pakost dobrotom, smatrao je najmrskijim lukavstvom tog
matorog potuljenka. Deaku bi bilo milije da mu je pretio,
da ga je zlostavljao.
Do e dan u koji je izbila ud mladog Sidharthe i on se
otvoreno okrenuo protiv oca. Ovaj mu je dao nalog,
zatraio da skuplja suvarke. Deak, me utim, nije iziao iz
kolibe, stajao je prkosno i besneo, lupao nogama o tle,
stiskao pesnice i u silnom izlivu jarosti tresnuo ocu u lice
svu svoju mrnju i prezir.
- Donesi sam te svoje suvarke - vikao je zapenuiv-
i - nisam ti ja sluga. Znam da me nee tui, ne usu uje
se; znam da hoe neprekidno da me kanjava i poniava
svojom pobonou i popustljivou. Hoe da i ja budem
kao ti, isto tako poboan, blag i mudar! Ali, uj me, da bih
ti uinio naao radije u postati drumski razbojnik i ubica i
otii u pakao nego da postanem neko kao to si ti! Mrzim
te, nisi moj otac pa neka si i deset puta bio milosnik moje
majke!
U njemu prekipee srdba i jad, uskovitlae se stotine
pustih i opakih rei koje je sad uputio ocu. Deak zatim
istra iz kolibe i vrati se tek kasno uvee.
Sutradan ga vie nije bilo. Zajedo s njim nestala je i
mala korpa, ispletena od like u dve boje, u kojoj su splavari
drali bakrenjake i srebrnjake dobijene od putnika za
prevoz. Nestao je i amac, Sidhartha je video da lei na
suprotnoj obali. Deak je pobegao.
- Moram poi za njim - ree Sidhartha, koji je
drhtao od muke posle jueranjih pogrdnih rei deaka.-
Dete ne moe samo da pro< @e kroz umu. Nastradae.
Moramo da sagradimo splav, Vasudeva, da bismo preli
preko vode.
- Sagradiemo splav - ree Vasudeva -- da bismo
dovezli amac koji je deak uzeo. Ali, njega bi trebalo
pustiti, prijatelju, nije on vie dete, umee da se sna e. On
trai put koji e ga odvesti u grad, i u pravu je, ne zaboravi
to. On je uradio ono to si ti sam propustio. Brine o sebi i
ide svojim putem. Oh, Sidhartha, vidim da pati, ali tebe
mori bol kome bi se trebalo smejati, kome e se i sam
uskoro smejati.
Sidhartha nije odgovorio. Sekira mu se ve nala u
rukama i on poe da gradi splav od bambusa, Vasudeva mu
pomoe da povezuje stabla konopcima od upletene trave.
Zatim se prevezoe preko reke, struja ih je ponela daleko
niz vodu, i najzad izvukoe splav na suprotnu obalu.
- Zato si poneo sekiru? - upita Sidhartha.
Vasudeva ree: - moda je izgubljeno veslo naeg
amca.
Sidhartha je znao na ta misli njegov prijatelj. Pomi-
slio je da je deak moda bacio ili razbio veslo, da se osveti
i da ih sprei da ga gone. I odista u amcu nije bilo vesla.
Vasudeva pokaza rukom dno amca i pogleda u svog
prijatelja s osmehom, kao da je hteo da kae: Zar ne vidi
ta sin hoe da ti kae? Zar ne vidi da on ne eli da ide u
potragtz za njim?Ali, to nije iskazao reima. Prionuo je da
izdelje novo veslo. Sidhartha se, me< @utim, oprostio od
njega pre no to je poao da trai sina. Vasudeva ga nije
zadravao.
Sidhartha je ve dugo iao umom kada mu sinu misao
da je njegovo traganje uzaludno. Ili je deak ve daleko
odmakao i mo|a ve stigao u grad, pomislio je, ili e se, ako
je jo na putu, sakriti ispred njega. Razmiljajui dalje,
otkri da, u stvari, nije u brizi za sinom, da je u dubini due
ubec @en da deak nije nastradao i da mu u umi ne preti
nikakva opasnost. Uprkos tome iao je brzo i bez odmora,
ne vie da ga spase ve gonjen eljom da ga moda jo
jednom vidi. Tako je urio sve dok nije stigao nadomak
grada.
Stigavi do irokog puta blizu grada, zaustavio se na
ulazu prekrasnog luga koji je ranije pripadao Kamali, gde
ju je nekad prvi put ugledao u nosil ci. To nekadanje
vreme vaskrsnu u njegovoj dui, video je sebe kako stoji na
tom mestu mladi, bradati, nagi samana, kose pune
praine. Dugo je Sidhartha stajao tu i gledao kroz otvorenu
kapiju u vrt. Video je monahe u utim rizama kako
promiu ispod lepih stabala.
Dugo je stajao tu, zamiljen, video pred sobom slike i
oslukivao istoriju svog ivota. Stajao je tako i pogledom
pratio monahe, video umesto njih mladog Sidharthu, mladu
Kamalu u etnji ispod visokih stabala. Jasno je video sebe
kada ga je Kamala ugostila, kada je od nje primio prvi
poljubac, kako se gordo i pun prezira osvrnuo na svoj ivot
brahmana i pun udnje zapoeo svetovni ivot. Video je
Kamasvamija, video sluge, gozbe, kockare i muzikante
video je Kamalinu pticu pevaicu u kavezu, preivljavajui
sve to jo jednom, udiui sansaru postao je ponovo star i
umoran, ponovo je osetio gadenje, ponovo osetio elju da
sam sebe ugasi, ponovo je uivao u svetom omu.
Poto je dugo stajao na kapiji vrta, Sidhartha uvide da
je elja koja ga je nagnala da do e na ovo mesto bila
nerazumna, da svom sinu ne moe pomoi, da se ne moe
vezati za njega. Duboko u srcu je osetio Ijubav prema
begtzncu, kao ivu ranu, ali je istovremeno osetio da mu ta
rana nije zadata da po njoj rije, ve da ona treba da se
pretvori u cvet i da zrai blistavim sjajem.
alostilo ga je to u ovaj as rana jo nije procvala, jo
nije zraiIa. Umesto da se na<ie na cilju svojih elja, koje su
ga dovele ovamo tragom odbeglog sina, obreo se u pustoi.
Seo je tuan, oseao da u njegovom srcu neto umire, da je
prazan, da pred sobom vie nema nikakve radosti, nikakav
cilj. Sedeo je utonuvi u mi;li i ekao. Nauio je na reci
jedno: da eka, da bude strpljiv i da oslukuje. I zato je
sedeo i oslukivao, u praini na drumu, oslukivao kako mu
srce radi umorno i tuno, oekujui glas. Mnoge asove je
ostao tu uuren, oslukujui, vie nije video slike, tonuo
je u prazno, potpuno se opustio, a pred sobom nije video
nikakav put. I kada bi rana zabridela, neujno je izgovarao
om, osetio sebe u omu. Monasi u vrtu su ga videli i, kako je
mnoge asove ostao uuren i kako se na njegovoj sedoj
kosi taloila praina, priao mu je jedan od njih i stavio dve
banane ispred njega. Starac ga nije primetio.
Iz ove obamrlosti ga tre ruka koja mu dodirnu rame.
Ubrzo je poznao ovaj neni, stidljivi dodir i povratio se.
Digao se i pozdravio Vasudevu koji je poao za njim. I
bacivi pogled na Vasudevino srdano lice, na sitne i
osmehom ispunjene bore, vedre oi, i sam se nasmeio. U
tom ugleda banane kraj sebe, uze ih i prui jednu splavaru,
a drugu pojede sam. Zatim se utke vratio sa Vasudevom u
umu, krenuo kui, na splav. Nijedan od njih ne pomenu
ta se tog dana dogodilo, nijedan ne pomenu deaka,
njegovo bekstvo, nijedan ne progovori o zadatoj rani. U
kolibi se Sidhartha isprui na svoj leaj i kada mu nakon
izvesnog vremena Vasudeva pri e da ga ponudi oljom
kokosovog mleka, vide da je zaspao.
OM
Rana je bridela dugo. Sidhartha je morao da preveze
preko reke mnoge putnike koji su vodili sa sobom sina ili
ker, i nijednog od njih nije mogao da gleda a da mu ne
zavidi, da ne pomisli: Eto, tolike hiljade imaju tu najdrau
sreu - zato sam ja toga lien? I opaki ljudi, pa i lopovi i
razbojnici imaju decu, vole ih i njihova deca vole njih, samo
ja to nemam.Razmiljao je eto, tako prosto, tako nerazu-
mno, toliko je postao slian detinjim ljudima.
Sada je drugaije posmatrao ljude, manje mudro, sa
manje gordosti, ali zato sa vie topline, radoznalije, unosei
se vie u njihov ivot. Kada bi prevezao uobiajenu vrstu
putnika, proste ljude, trgovce, ratnike, enskadiju - vie
mu oni nisu bili tuCi kao nekad: imao je razumevanja za
njih, hvatao ih je i uestvovao u njihovom ivotu kojim nisu
rukovodile misli i saznanja, ve jedino nagoni, elje, oseao
se kao jedan od njih. Mada je doao gotovo do savrenstva,
hvatajui se ukotac sa poslednjom ranom, ipak mu se inilo
da su mu ovi ljudi braa, a njihove sujete, poude i smene
osobine prestale su da mu budu smene, postale su shvatlji-
ve, dostojne ljubavi, tavie, i potovanja. Slepa ljubav
majke prema svom detetu, glupi, slepi ponos oca, uobrae-
nog oca, na sina jedinca, zaslepljeno neobuzdano stremlje-
nje za adi arima i zadivljenim pogledima mukaraca kod
neke mlade, sujetne ene, svi ovi nagoni, sve ove detinjarije,
svi ovi priprosti, budalasti, ali neobino snani, toliko
ivotni i silno prodorni porivi i poude za Sidharthu vie
. bili detinjarija, video je da Ijudi radi njih ive, radi
stvaraju neizmerna uda, putuju, vode ratove, neiz-
no pate, neizmerno trpe, pa je zbog toga mogao samo
,h voli, video je ivot, ivotvornost, ono nerazruivo u svim
novim strastizna, u svim njihovim delima. Ljudi su bili
,stojni ljubavi i divljenja u svojoj slepoj odanosti, nazi i
lavosti. Nita im nije nedostajalo, posveeni i mislioci su
ili samo malko ispred njih, imali su samo jedno jedino
;iuno preimustvo: svest, svesnu misao o jedinstvu svega
ivog. U izvesnim asovima Sidhartha bi, tavie, posu-
mnjao, treba li to saznanje, tu misao oceniti tako visoko,
nije li moda i to samo detinjarija misaonih ljudi, misaono
detinjih ljudi. U svemu drugom su ljudi iz sveta bili ravni
mudracu, esto i daleko nadmoniji, kao to i ivotinje, u
svom upornom, nepokolebljivom izvravanju onoga to je
potrebno, u izvesnim trenucima na izgled imaju nadmo
nad ljudima.
U Sidharthi je lagano procvalo i sazrevalo saznanje,
svest o tome ta je zapravo mudrost, ta je cilj njegovog
dugog traganja. Misliti usred ivota, svakog trenutka,
misao o jedinstvu, oseati jedinstvo i udisati ga - nije bilo
nita drugo do li spremnost due, sposobnost i. skrivena
vetina. Lagano se to rascvalo u njemu, odraavalo na
Vasudevinom licu matorog deteta: sklad, saznanje o ve-
nom savrenstvu sveta, osmeh i jedinstvo.
Ali, rana je u njemu ipak bridela, sa enjom i
gorinom je Sidhartha mislio na svoga sina, negujui u
svom srcu ljubav i nenost, pustivi da ga bol nagriza i
inei sve ludosti Ijubavi. Ovaj plamen se nije gasio sam od
sebe.
I jednoga dana, kada ga je rana Ijuto pekla, Sidhartha
se preveze preko reke, i gonjen enjom iskrca se u nameri
da po<ie u -ad i potrai sina. Reka je tekla lagano i tiho,
bilo je suno godinje doba, ali njen glas je imao neobian
zvuk: ona se smejala! Razgovetno se uo smeh. Reka je
zvonko i nedvosmisleno ismevala starog splavara. Sidhartha
je zastao i nadneo se nad vodu da bolje uje, na povrini
vode koja je mirno proticala video je odraz svoga lica, a u
tom odrazu bilo je neeg to je u njemu budilo seanje,
neeg zaboravljenog, i kada se pribrao, otkrio je da je to
lice slino jednom drugom liku, koji je nekada poznavao i
voleo, a oseao i strahopotovanje prema njemu. Bilo je
slino liku njegovog oca, brahmana. Seao se kako je
nekada davno, kao mladi, pritnorao svog oca da ga pusti
da ode medu pokajnike, kako se oprostio od njega, zatim
otiao i nikada se vie nije vratio. Nije li i njegovog oca radi
njega morila ista patnja koja sad njega mui za sinom? Nije
li otac odavno umro, sam, ne videvi vie svoga sina? Nije li
i on sam morao da oekuje istu sudbinu? Nije li bila
lakrdija ovo ponavljanje, nije li bilo neeg udnog i glupog
u tom tranju unutar kobnog kruga?
Reka se smejala. Da, to je bilo tako, sve se uvek
vraalo, sve to se nije do kraja propatilo i razreilo,
nailazile su uvek iste patnje. Sidhartha se tada ponovo
ukrca u amac i odveze do kolibe, seajui se svog oca,
seajui se svog sina, ismevan od reke, u razdoru sa sobom,
sklon da oajava, a ne manje sklon da se i sam grohotom
smeje sebi i celom svetu. O, rana jo nije procvala, njegovo
srce se jo odupiralo sudbini, iz njegove patnje jo nisu
zraili vedrina i pobeda. Ali u njemu se budila nada i,
vrativi se u kolibu, osetio je neodoljivu lju da Vasudevi
otvori duu, da mu je prikae, da njemu - majstoru u
sluanju - iskae sve.
Vasudeva je sedeo u kolibi, pletui korpu. On vie nije
vozio amac, oi su mu oslabile, i ne samo oi ve i miii i
ruke. Nepromenjeni i rascvetani bili su samo blagost i
vedra dobroudnost na njegovom licu.
Sidhartha sede kraj starca i sa njegovih usana lagano
potekoe rei. Priao je sad o svemu o emu nikada nije
govorio, o svom odlasku u grad, o rani koja je bridela, o
svojoj zavisti pri pogledu na srene oeve, o tome da je
svestan koliko su takve elje nerazumne, o svojoj uzaludnoj
borbi protiv njih. O svemu je govorio, bio je u stanju da kae
sve, pa i najmunije, sve se moglo rei, sve pokazati, o
svemu priati. Otl io je svoju ranu, govorio i o svom
dananjem bekstvu, kako se prevezao preko vode - kao
detinjasti begunac - sa namerom da ode u grad, i kako se
reka smejala.
Dok e govorio, a govorio je dugo, dok ga je Vasudeva
sluao smirena lica, Sidhartha je to sluan e Vasudeviiio
oseao jae no ikad, oseao kako se njegovi jadi, njegove
strepnje i skrivene nade ulivaju u sagovornika i odatle opet
dolaze njemu u susret. Otkriti svoju ranu ovom sluaocu
bilo je isto kao kupati se u reci sve dok se rana ne rashladi i
sjedini sa rekom. Jo dok je govorio, otvarao duu i
ispovedao se, Sidhartha je sve vie oseao da ga u stvari ne
slua Vasudeva, jedno ljudsko bie, ve da ovaj paljivi
slualac upija u sebe njegovu ispovest kao drvo kiu, da je
njegov nepokretni sagovornik olienje reke, sam bog, sama
venost. I tada Sidhartha presta da misli na sebe i na svoju
ranu, obuze ga saznanje o izmenjenom biu Vasudeve, a to
je vie oseao i ulazio u to, utoliko je sve postajalo manje
neobino, utoliko mu je bivalo jasnije da je sve u redu i
sasvim prirodno, da je Vasudeva ve odavno, gotovo
oduvek, bio takav, da to samo on nije do kraja sagledao,
tavie, da se on sam skoro i ne razlikuje od njega. Oseao
je da on sada starog Vasudevu vidi kao to narod vidi
bogove i da to ne moe biti trajno; u srcu je poeo da se
oprata sa Vasudevom. Pri tom je jo uvek govorio.
Kada je doao do kraja, Vasudeva uperi topli pogled
malko oslabelih oiju u njega, bez rei, a iz njega su utke
zraili ljubav i vedrina, razumevanje i spomaja. Uhvativi
Sidharthu za ruku, on ga povede do n ihovog sedita na
obali, sede zajedno s njim i osmehnu se reci.
- uo si je kako se smeje - ree. - Ali, nisi uo sve.
Daj da oslunemo, pa e uti vie.
Oslunue. Blago se razlee vieglasna pesma reke.
Sidhartha uperi pogled u vodu, u njenom toku ukazae mu
se slike: pojavi se njegov otac, usamljen, u tuzi za sinom,
pojavi se i on sam, usamljen, i on vezan okovima enje
za dalekog sina; pojavi se njegov sin, usamljen i on, deak,
stremei pun poude plamenom putanjom svojih mladala-
kih elja, svaki od njih usmeren svome cilju, opsednut
svojim ciljem, svako od njih muen patnjom. Reka je pevala
glasom patnje; pevala puna enje i puna enje je proticala
ka svom cilju, njen glas je liio na tubalicu.
"^uje li?upita ga Vasudeva pogledom, bez rei.
Sidhartha potvrdi glavom.
- Sluaj paljivije! - proaputa Vasudeva.
Sidhartha se trudio da uje bolje. Oeva slika, njegova
sopstvena slika i slika sina slivale su se ujedno, pojavila se i
Kamalina slika i rasplinula, Govindina slika i druge slivale
su se i pretvarale u reku, sve su teile reci, ka cilju, pune
enje, udnje i patnje, a glas reke je tako e bio bremenit
enjom, pun gorueg bola i neutoljive elje. Reka je teila
svom cilju, Sidhartha vide kako hita reka, koja se sastojala
od njega i od njemu bliskih i od svih ljudi koje je ikada
video, svi talasi i vode lutali su, uz patnju, u susret cilju,
mnogim ciljevima, vodopadu, jezeru, brzaku i moru, svi
ciljevi su se dostizali, a iza svakog je sledio drugi, i voda je
postala para i uzdizala se ka nebu, postala je kia i padala s
neba, postala je izvor, potok, reka, i opet je stremila dalje,
opet je proticala. Ali, enjivi glas se izmenio. Jo uvek je
odzvanjao pun patnje i traenja, ali su mu se pridruili
drugi glasovi, zvuci radosti i alosti, dobri i zli glasovi,
smeha i tugovanja, stotine glasova, hiljade glasova.
Sidhartha je oslukivao. Sav se predao i udubio u
sluanje, prazan i bez ijednog drugog oseanja upijao je
zvuke u sebe, osetivi da je dokraja nauio da oslukuje.
esto je on ve sve to uo, brojne glasove u reci, ali danas
su oni bili sasvim novi. Sad vie nije mogao da razlikuje te
silne glasove, da odvoji smeh od plaa, detinje glasove od
mukih, svi su sad odjekivali zajedno, tubalica enje i
smeh posveenih, krik gneva. i ropac samrtnika, sve je to
bilo jedno, me usobno protkano i povezano, hiljadostruko
isprepletano. I sve zajedno, svi glasovi, svi ciljevi, sve
enje i patnje, sva zadovoljstva, sve dobro i zlo - sve to
skupa bio je svet. Sve to zajedno bio je tok zbivanja,
muzika ivota! I kad bi Sidhartha paljivo sluao reku,
njenu pesmu sa hiljadu glasova, kad ne bi sluao tugovanku
i smeh, kad svoju duu ne bi vezivao za neki od glasova i
ulazio u nj sa svojim j a, ve uo sve, celinu, uo jedinstvo-
onda se velika pesma sa hiljadama glasova sastojala od
jedne jedine rei, a ta je glasila om: savrenstvo.
"]:uje li?" ponovo ga upita Vasudeva pogledom.
Vasudevin osmeh je blistao, nad svim borama njego-
vog starakog lica lebdeo je sjaj, kao to je nad svim
glasovima reke lebdeo om. Zablista njegov osmeh gledajui
u prijatelja, a na Sidharthinom licu zablista isti osmeh.
Njegova rana je procvala, njegova patnja je zraila, njegovo
j a se ttlilo u jedinstvo.
U tom asu Sidhartha je prestao da se hvata ukotac sa
sudbinom, prestao da pati. Na njegovom licu se rascvetala
vedrina spoznaje kojoj se vie ne suprotstavlja nikakvo
htenje, koja prepoznaje savrenstvo i saglaava se s tokom
zbivanja, sa strujom ivota, puna samilosti, saradosti,
predana tokovima u pripadnosti jedinstvu.
Kada se Vasudeva digao sa sedita na obali i pogledao
Sidharthi u oi, kada je video da u njima zrai vedrina
spoznaje, ovla mu rukom dodirnu rame, na njemu svoj-
stveni, obazrivi i tanani nain, pa ree:
- Oekivao sam ovaj as, dragi. Sad kad je doao,
pusti me da idem. Dugo sam oekivao ovaj as, dugo sam
bio splavar Vasudeva. Sada je dosta. Zbogom ostaj, kolibo,
zbogom ostaj, reko, zbogom mi ostaj, Sidhartha.
Sidhartha se duboko pokloni onom koji se opratao.
- Znao sam - ree tihim glasom. - Poi e u umu,
zar ne?
- Da, odlazim u umu, odlazim u jedinstvo-
progovori Vasudeva ozareno.
Ozareno je otiao, a Sidhartha ga je ispratio pogledom.
Gledao je za njim sa dubokom radou i dubokom ozbilj-
nou, video njegove korake pune spokojstva, njegovu
glavu ovenanu sjajem, njegavu pojavu obasjanu svetlou.
GOVINDA
Jednom je Govinda s ostalim monasima proveo vreme
odmora u lugu koji je kurtizana Kamala poklonila sledbe-
nicima Gotame. ^uo je da se govori o nekom starom
splavaru, koji je dan hoda iveo na reci i koga su mnogi
smatrali mudracem. Kada je Govinda opet krenuo na
puteestvije, odabrao je put preko splava, eljan da vidi tog
splavara. Mada je ceo svoj ivot proiveo prema pravilima,
veoma potovan i od mla ih monaha zbog svojih godina i
skromnosti, u njegovom srcu se ipak nisu ugasili nemir i
traenje.
Stigao je do reke i zamolio starca da ga preveze, a
kada su se na suprotnoj obali iskrcali iz amca, obratio se
starcu ovim reima:
- ^ini mnogo dobra monasima i hodoasnicima,
prebacio si preko reke mnoge od nas. Nisi li i ti, splavaru,
jedan od onih koji tragaju za pravim putem?
Sidhartha odgovori s osmehom u starakim oima:
- Naziva li sebe ovekom koji trai, o preasni, a ve
si duboko zaao u godine i nosi ruho monaha Gotame?
- Jesam star - ree Govinda - ali nisam prestao da
traim. Nikada neu prestati da traim, izgleda da mi je to
su eno. Rekao bih da si i ti traio. Hoe li mi rei koju re,
potovani?
Sidhartha ree:
- [ta bih imao da ti kaem, preasni? Moda to, da
preteruje u svom traenju? Da od silnog traenja ne
stigne da nac @e?
.e
- Kako to? - upita Govinda.
- Kada neko trai - ree Sidhartha - lako se moe
dogoditi da mu oko vidi samo ono to trai, da nije u stanju
bilo ta da na e, da primi u sebe, jer misli samo na ono za
im traga, imajui svoj cilj opsednut je tim ciljem. Z -aiti
- znai imati cilj. Ti si, preasni, moda odista jedan od
onih koji trae, jer, teei za svojim ciljem, mnogo toga ne
vidi to ti je neposredno pred oima.
- Ne shvatam te jo sasvim - zamoli ga Govinda-
kako to misli?
Sidhartha ree:
- Jednom davno, pre mnogo godina, bio si ve na
ovoj reci, preasni, pa si na obali zatekao usnulog oveka,
seo si kraj njega i uvao njegov san. Ali, nisi prepoznao
usnulog, o Govinda.
Zapanjen i kao opinjen, monah se zagledao u oi
splavara:
- Jesi li ti, Sidhartha - upita bojaljivo. - Eto, ni
ovog puta te nisam poznao! Od srca te pozdravljam, Sidhar-
tha, svim srcem se radujem to te ponovo vidim! Mnogo si
se izmenio, prijatelju. Postao si, dakle, splavar?
Sidhartha se srdano nasmeja.
- Da, splavar sam, Govinda. Nlnogi ljudi se moraju
esto menjati, Govinda, moraju da nose razne vrste odee, a
ja sam jedan od njih, dragi. Dobro mi doao, Govinda,
provedi no u mojoj kolibi.
Govinda je prenoio u kolibi, spavao je na leaju koji
je nekad bio Vasudevin. Postavljao je mnogo pitanja
prijatelju iz mladosti, pa je Sidhartha morao da mu ispria
mnogo iz svog ivota.
Kada je sutradan ujutro dolo vreme da krene na put,
Govinda izgovori, ne bez ustezanja, ove rei:
- Pre no to bih nastavio ovo putovanje, Sidhartha,
dozvoli mi jo jedno pitanje. Ima li neko svoje uenje?
Ima li neku veru ili neko saznanje koje sledi, koje ti
pomae da ivi i da postupa onako kako je pravo.
Sidhartha ree:
Ti zna, dragi, da sam jo kao mladi, kada smo
iveli u umi kod isposnika, poeo da sumnjam u uenje i
uitelje i da im okreem le a. I ostao sam pri tome. Pa ipak
sam otad imao mnoge uitelje. Due vreme je moja
uiteljica bila jedna lepa kurtizana, jedan bogati trgovac
bio je moj uitelj i nekoliko kockara. Jednom mi je i neki
putujui sledbenik Bude bio uitelj; sedeo je kraj mene
kada sam zaspao u umi, na poklonikom putovanju. Od
njega sam tako8e uio i njemu sam zahvalan, veoma
zahvalan. Ali, najvie sam nauio ovde od ove reke i od
mog prethodnika, splavara Vasudeve. Bio je prost ovek,
taj Vasudeva, nije bio mislilac, ali znao je ta je neophodno,
ba kao i Gotama, on je bio savren, bio je svetac.
Govinda ree:
- Sidhartha, ti jo uvek pomalo voli da se podsme-
va, kako mi se ini. Verujem ti i znam da nisi sledio jednog
uitelja. Ali, zar nisi ipak i sam naiao, ako ne na uenje, a
ono na izvesne misli, odredena saznanja koja su tebi
svojstvena i pomau ti da ivi? Kada bi mi rekao neto o
tome, to bi priinilo radost mom srcu.
Sidhartha ree:
- Da, dolazile su mi misli i saznanja odvajkada.
Katkad sam, u toku jednog asa ili dana, osetio u sebi
znanje, kao to se u srcu oseti ivot. Bilo je sijaset misli, ali
bilo bi mi teko da ti ih saoptim. ^uj, Govinda, ovo je
jedna od mojih misli koju sam otkrio: mudrost se ne moe
saoptiti. Mudrost, koju mudrac pokuava da saopti, zvui
uvek kao ludost.
- [ali se? - upita Govinda.
- Ne alim se. Kaem ti ta sam otkrio. Saznanje se
moe saoptiti, ali ne i mudrost. Ona se moe nai, u njoj se
moe iveti i biti ponesen njome, sa njom se mogu stvarati
uda, ali se ne moe iskazati i nauiti. To je ono to sam
ponekad nasluivao kao mladi, to me je nagnalo da
napustim uitelje. Otkrio sam jednu misao, Govinda, koju
e ti opet smatrati alom ili ludou, ali je to moja najbolja
misao. Ona glasi: suprotnost svake istine je tako e istina!
Naime, istina se moe iskazati i zaodenuti u rei samo ako
je jednostrana. A jednostrano je;sve to se moe mislima
misliti i iskazati reima, sve je to jednostrano, polovino,
lieno celine, zaokruenosti i jedinstva. Kada je uzvieni
Gotama u svom uenju govorio o svetu, on je morao da ga
deli na sansaru i nirvanu, na varku i istinu, na patnju i
izbavljenje. Ne moe se drugaije i nema drugog puta za
onog koji hoe da ui druge. Ali, sam svet, posto anje oko
nas i u nama samim nikad nije jednostrano. Nikad jedan
ovek ili jedno delo nisu potpuno sansara ili potpuno
nirvana, nikad jedan ovek nije sasvim svetac ili sasvim
grenik. Tako nam se ini, jer smo podloni varci da je
vreme neto stvarno, Govinda, ja sam to iskusio veoma
esto. I ako vreme odista nije stvarno, onda je i raspon koji
na izgled postoji izmec @u sveta i venosti, izme u patnje i
blaenstva, izme< @u zla i dobra, takode samo varka.
- Kako to? - upita Govinda usplahireno.
- Sasluaj me, dragi, sluaj paljivo? Grenik, kakav
sam ja i kakav si ti, jeste grenik, ali e jednom opet biti
Brahma, dostii e jednom nirvanu, postae Buda - ali
vidi: to "jednom ' je varka, samo je alegorija! Grenik se
nalazi na putu da bude Buda, on nije u toku svog razvoja,
mada mi u svom misaonom svetu stvari ne umemo drugai-
je da zamislimo. U greniku se, ve sad i danas, nalazi
budui Buda, njegova budunost je sva tu, u njemu, u tebi
- u svakom biu koje nastoji treba da potuje mogueg,
skrivenog Budu. Svet nije nesavren, niti se nalazi na
sporom putu ka savrenstvu, prijatelju Govinda, ne, on je u
svakom trenutku savren, svi gresi ve nose u sebi oprotaj,
sva mala deca ve nose u sebi starce, sva odojad smrt, svi
samrtnici veni ivot. Ne moe nijedan ovek da vidi koliko
je onaj drugr prevalio od svog puta, u razbojniku i kockaru
ivi Buda, u brahmanu ivi razbojnik. U dubokim medita-
cijama postoji mogunost da se poniti vreme, da se
istovremeno sagleda sav bivi, postojei i budui ivot, i tu
je sve dobro, sve savreno, sve je brahman. Zato mi se ono
to jeste ini dobrim, smrt mi se ini kao ivot, greh kao
svetatvo, mudrost kao ludost, sve mora da bude tako,
potrebni su samo moj pristanak, moja dragovoljnost, moja
saglasnost, za mene je tako dobro i nikada mi ne moe biti
na tetu. Na svom telu i u svojoj dui sam iskusio da mi je
greh bio preko potreban, bili su mi neophodni pohota,
tenja za zemaljskim dobrima, bila mi je nuna i sujeta, a
trebalo je da zapadnem u sramno oajanje da bih nauio da
se ne protivim, da nauim da volim svet i da ga ne
uporedujem sa nekakvim uobraenim svetom svojih elja,
sa savrenstvom kakvo sam ja zamislio, ve da ga pustim
onakvog kakav jeste, da ga volim i da mu rado pripadam.
- To su, o, Govinda, neke od misli koje su mi pale na um.
Sidhartha se sae i podie kamen sa zemlje, odmerava-
jui ga zatim u ruci.
- Ovo je kamen - ree poigravajui se njime - a
kroz izvesno vreme pretvorie se, moda, u zemlju, iz
zemlje e nastati biljka, ili ivotinja, ili ovek. Ranije bih
bio rekao: "Ovaj kamen je samo kamen, bezvredan je,
pripada svetu iluzija, meciutim, njemu tako e pridajem
vanost, jer e u krugu preobraaja postati ovek, ili duh."
Tako bih, kanda, rasu ivao ranije. Danas, naprotiv, mi-
slim: ovaj kamen je kamen, on je i ivotinja, on je i bog, on
je i Buda, ja ga ne potujem i volim zato to bi jednom
mogao postati ovo ili ono, ve zato to je sve odvajkada bilo
i jeste - i upravo zato to je ovo kamen, to mi se danas
pojavljuje kao kamen, ja ga volim i vidim vrednosti i
smisao u svakoj njegovoj ilici i upljini, u utom, u sivom,
u tvrdoi, u zvuku koji daje od sebe kad ga kucnem, u
suvoi ili vlazi njegove povrine. Ima kamena koji pri
dodiru podseaju na ulje, ili na sapun, drugi opet na lie,
ili pak pesak, a svaki je od njih neto posebno i na svoj
nain oboava om, svaki je brahman, ali istovremeno i
kamen, od ulja ili sapuna, i ba mi se to dopada, izgleda mi
udesno i dostojno oboavanja. Ne trai da ti kaem neto
vie o tome. Rei samo oteuju skriveni smisao, sve postaje
odmah malo drugaije kada se izgovori, malo krivotvoreno,
malo luckasto - a i to je dobro i veoma mi se dopada,
potpuno se slaem da ono to za jednog oveka predstavlja
blago i mudrost, drugom uvek zvui kao ludost.
Govinda ga je sluao bez rei.
- Zbog ega si m govorio ono o kamenu? - upita
nakon stanke oklevajui.
- U tome nije bilo nikakve namere. Ili moda sam
time hteo da kaem da, eto, volim kamen, i reku, i sve
stvari koje posmatramo i od kojih moemo da uimo. Mogu
da volim kamen, a tako e i drvo, ili komad njegove kore.
To su stvari, a stvari se mogu voleti. Rei se, me utim, ne
mogu voleti. Zato razna uenja nisu za mene, ona nemaju
vrstinu, ni mekou, nemaju boje, ni rubove, niti miris ili
ukus, ona sadre sazno rei. Moda je mnotvo rei to to te
spreava da nac @e mir. Jer su i izbavljenje i vrlina, a i
sansara i nirvana, samo puke rei, Govinda. Ne postoji
stvar koja je nirvana, postoji samo re nirvana.
Govinda ree:
- Nije nirvana samo re, prijatelju. To je misao.
Sidhartha produi:
- Neka to bude misao. Moram priznati, dragi, da ne
umem da pravim razliku izme u misli i rei. Iskreno
reeno, ne drim mnogo ni do misli. Vie drim do stvari.
Ovde, na primer, na ovom amcu za prevoz bio je ovek,
moj prethodnik i uitelj, pravi svetac, koji je dugi niz
godina jednostavno verovao u reku, ni u ta drugo. On je
uo glas kojim mu se reka obraala, od nje je uio, ona ga je
vaspitavala i prosveivala, za njega je reka bila bog, tokom
dugih godina on nije doao do saznanja da su svaki vetar,
svaki oblak, svaka ptica i svaka buba isto tako boanski,
da znaju koliko i uvaena reka i da se od njih isto toliko
moe nauiti. Ali, kada je taj svetac otiao u umu, on je
znao sve, znao je vie no ti i ja, bez uitelja, bez knjiga,
samo zato to je verovao u reku.
Govinda ree:
- Ali, da li je to to ti naziva "stvarima" neto
stvarno, neto sutastveno? Nije li to samo varka sveta
iluzije, slika i priina? lt oj kamen, tvoje drvo, tvoja reka
- jesu li oni stvarnost?
- Ne brinem se za to - ree Sidhartha. - Neka su te
stvari i priine, ali onda sam i ja priina i na taj nain su
one uvek jednake meni. To je ono zbog ega su mi drage i
r,fw
dostojne uvaavanja: one su sa mnom istovetne. Zbog toga
mogu da ih volim. I evo sad jedne pouke, kojoj e se
smejati: ini mi se, o, Govinda, da je ljubav od svega
najvaruja. Prozreti svet, protumaiti ga i prezreti, to je
stvar velikih mislilaca. Ali, meni je jedino stalo do toga da
volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni svet ni sebe
da na nj, na sebe i na sva bia mogu da gledam sa ljubavlju,
i sa divljenjem, i sa strahopotovanjem.
- To shvatam - odgovori Govinda. - Ali, to je
upravo ono to je Uzvieni spoznao kao varku. On nalae
blagonaklonost, obzir, samilost i trpeljivost, a ne ljubav, on
nam je zabranio da svoja srca vezujemo ljubavlju za neto
zemaljsko.
- Znam - ree Sidhartha; njegov osmeh je blistao
kao suvo zlato. - Znam, Govinda. I eto nas usred estara
misli, u raspri oko rei. Jer, zbilja, ne mogu porei da su
moje rei o ljubavi u suprotnosti, na izgled u suprotnosti sa
reima Gotame. Upravo zbog toga sam veoma podozriv
prema reima, znajui da je ta suprotnost varka. Znam da
se slaem sa Gotamom. Kako i On ne bi znao za ljubav? On,
koji je oveje bitisanje spoznao u svoj njegovoj prolazno-
sti, a koji je ipak toliko voleo ljude da je jedan dug9,
tegobni ivot utroio samo na to da im pomogne, da ih ui!
Kod njega, kod tvog velikog uitelja, stvar mi je milija od
rei, njegovo delanje i ivot su mi vaniji od njegovih
govora, pokret njegove ruke znaajniji od njegovih misli.
Njegovu veliinu ne gledam u njegovom govoru i mislima,
ve u njegovom delanju i ivotu.
Dva starca su dugo utala. Zatim progovori Govinda,
poklonivi se pri oprotaju:
- Zahvaljujem ti, Sidhartha, to si mi poneto rekao
o svojim mislima. Delimino su to neobine misli, nisu mi
sve u prvi mah postale razumljive. Kako bilo da bilo, ja ti
zahvaljujem i elim ti spokojne dane.
(Kriom je, medutim, pomislio u sebi: Sidhartha je
udan ovek, izgovara udne misli, njegovo uenje zvui
luckasto. Drugaije zvui uenje Preuzvienog, jasnije,
sutinskije, razumljivije, ono ne sadri nita neobino
luckasto ili smeno. Ali, Sidharthine ruke i noge, njegove
oi, elo, miice, njegov osmeh, njegov pozdrav i hod bitno
odudaraju od njegovih misli. Otkako je na uzvieni
Gotama uao u nirvanu nisam nikada vie nailazio na
oveka kod koga bih osetio: ovo je svetac! Jedino sam kod
njega, Sidharthe, to osetio. Neka je njegovo uenje i
neobino, neka njegove rei zvue luckasto, ali njegov
pogled i njegova ruka, njegova koa i kosa, sve na njemu
zrai istotom, zrai spokojstvom, vedrinom, blagou i
svetou kakve od smrti naeg uzvienog uitelja nisam
video ni kod jednog drugog Ijudskog bia.)
Razmiljajui tako, s oprenim oseanjima u srcu,
Govinda jo jednom pri e Sidharthi, privuen ljubavlju. On
se duboko pokloni prijatelju koji je sedeo spokojno.
- Sidhartha - ree - postali smo starci. Teko da
emo jedan drugoga ponovo videti u ovom liku. Vidim,
voljeni, da si naao mir. Priznajem da ga ja nisam naao.
Reci mi, uzvieni, samo jednu re, daj mi da ponesem sa
sobom neto opipljivo, neto to mogu da shvatim! Daj mi
neto za moj dalji put. ^esto je tegoban taj moj put,
Sidhartha, esto je mraan.
Sidhartha je utao i gledao ga uvek istim, tihim
osmehom. Govinda mu se uneo u lice ukoena pogleda, pun
zebnje, pun enje. U njegovom pogledu odraavala se
patnja i veno traenje, veno nenalaenje.
Sidhartha je to video i smeio se.
- Prigni se meni! - apnu Govindi na uvo. - Prigni
se! Tako, jo blie! Sasvim blizu! Poljubi me u elo,
Govinda!
Dok je Govinda, zau en, ali ipak privuen velikom
ljubavlju i slutnjom, posluao njegove rei i, prignuvi mu
se, dodirnuo usnama njegovo elo, zbilo se neto udesno.
Dok su mu misli jo bile zaokupljene Sidharthinim neobi-
nim reima, dok je uzaludno i opirui se teio da zamisli
nepostojanje vremena, da nirvanu i sansaru predoava u
sebi kao jedno, dok su se u njemu borili prezir prema
reima prijatelja sa ogromnom ljubavlju i strahopotova-
njem, evo ta se dogodilo:
Nije vie video lik svoga prijatelja Sidharthe - umesto
toga video je druge likove, dugi niz, itavu reku likova,
stotine i hiljade, koji su svi dolazili i nestajali, a ipak se
inilo da su svi istovremeno prisutni, u neprekidnoj meni i
preporodu, a ipak su svi oni bili Sidhartha. Video je lik
ribe, arana sa beskrajno bolno razjapljenim ustima umiru-
e ribe, ugaslih oiju - video je lice novorodenog deteta,
crveno i naborano, u plau iskrivljeno - video je lice
ubice, video kako zabada no u telo nekog oveka - u isti
tren je video ubicu vezanih ruku, na kolenima, kako mu
krvnik udarcem maa odseca glavu - video je naga tela
mukaraca i ena u pozama i borbama ljubavne pomame-
video je leeve gde lee oprueni, nemi, hladni, prazni-
video je ivotinjske glave, glave divljih veprova, krokodila,
slonova, bikova, ptica - video je bogove, video je Krinul
Agnija2 - sve ove pojave i likove video je povezane
hiljadama medusobnih veza, oni su pomagali jedni drugizna
u ljubavi, u mrnji, unitavajui se, ra ajui jedno drugo,
svako od njih je teilo smrti, uz strasno i bolno priznavanje
prolaznosti, a nijedno od njih nije umiralo, ve su se stalno
preobraavali ponovo rodeni, dobijajui uvek novi lik, a da
izme u jednog i drugog lika nije lealo vreme - i sve ove
pojave i likovi mirovali su, proticali, oplo<iavali se, plutali i
prelivali se jedno u drugo, i svi su bili prevueni veoma
tananim, besutastvenim pa ipak postojeim, kao tankizn
staklom, ili ledom, providnom koom, kao posuda ili forma
ili maska od vode, a ta maska se smeila, ta maska je bila
Sidharthino lice koje je on, Govinda, tog istog trenutka,
dodirivao usnama. I tako je Govinda video taj osmeh
maske, osmeh jedinstva iznad uskovitlanih oblija, osmeh
istodobnosti iznad hiljade ro<ienja i smrti, a taj osmeh
Sidharthin bio je isti, potpuno istovetni tihi, tanani,
nedokuivi, moda dobrohotni, a moda podsmeljivi, mu-
dri, hil adostru osmeh Gotame - Bude - kakav je i sam
stotine puta video pun strahopotovanja. Govinda je znao,
ovako se smee samo savreni.
Ne znajui vie da li postoji vreme, da li je ovo vi e
trajalo trenutak ili sto godina, ne znajui vie postoji
jedan Sidhartha, jedan Gotama, postoje li ja i ti, pogo e
boanskom strelom koja mu je u najunutarnjijoj biti zadal
slatku ranu, opinjene i razreene due, Govinda je jo n
vreme ostao nagnut nad Sidharthinim spokojnim licem
koje je upravo poljubio, na kome su se pojavila sva obli
sve to nastaje, sve to bivstvuje. To lice je bilo nepro
njeno, nakon to se ispod njegove povrine ponovo zatvori
bezdan hiljadostrukosti, Sidhartha se smeio spokojno,
smeio se smireno i blago, moda veoma dobrohotno, a
moda veoma podsmeljivo, isto kao to se smeio Uzvieni
Govinda se duboko poklonio, preko njegovog stara-
kog lica tekle su suze za koje on nije ni znao, dok mu je
srcu kao oganj gorelo oseanje duboke ljubavi, najskruen
jeg potovanja. Poklonio se duboko, sve do zemlje, pred
onim koji je sedeo nepomino, iji ga je osmeh podseao n
sve to je u ivotu ikada voleo, to mu je u ivotu ikada
dragoceno i sveto.