VIDYA YOGA

KOLA JOGE DRAGANA LONARA

KURS ZA JOGA INSTRUKTORE

SEMINARSKI RAD

SEANJE - HOLOGRAFSKO POLJE MOZGA

(IZ KNJIGE IMA LI IVOTA POSLE SMRTI? OD AUTORA ANTHONEY PEAKE)

Maja Prljevi,
Novi Sad, april 2015.
 Osvrt na seanje
Svetlost memorije, odnosno bolje reeno svetlost kojom
memorija osvetljava stvari, najslabija je od svih svetlosti. Nisam
ba siguran sanjam li ili je to seanje, jesam li iveo svoj ivot ili
ga sanjao. Ba kao i snovi, i memorija me ini duboko svesnim
nerealnosti, prolaznosti sveta, kratkotrajnog odraza u toku vode.
Eugne Ionesco

To to ti se dogodilo privid je dogaaja iz prolosti

Tek smo zavrili gledanje videosnimka filma Schindlerova lista. Do detalja smo
raspravljali o pitanju devojice u crvenom kaputu. Obraate mi se sa pitanjem da li je
ponovo mogue videti tu scenu. Slaem se i premotavam traku nazad na to odreeno
mesto. Ponovo gledamo scenu. Slike su kao u nekoj aroliji identine kao i prvi put.
Videozapis nije zabeleio samo film sa televizije, ve je snimio sve dok je bilo trake.
Videotraka pamti slike i moe da ih ponovo prikae na na zahtev. Zar nije tehnologija
predivna!

U slinom procesu belei se stvarnost, njene slike prikazuju nam se neko vreme
nakon dogaaja. Logino je da se neto to je zabeleeno i vieno ranije moe
pogledati ponovo kasnije. Da li je mogue da su naa ivotna iskustva sauvana negde
u mozgu poput velikih nizova videotraka? Da li se moe Bohomovski IMAX prikazivati
vie puta? Ukoliko je tako, zamisao o tome da ivite unutar simulacije dobila bi na
vanosti. Pogledajmo ta mislite o sledeim anegdotama iz knjievnosti. Siguran sam
da e vam se svideti predah od ove teke nauke.

Prva pria je od vedskog dramskog pisca Augusta Strindberga. U svojoj knjizi

Legende on opisuje neobian dogaaj iz vinarije. Dok je tamo stajao, trudio se da
odgovori mladog prijatelja da odustane od karijere u vojsci. U pokuaju da potkrepi svoj
stav poeo je opisivati dogaaj iz prolosti u kojem su uestvovala obojica. Bili su u
kafani. Kada je poeo opisivati scenu Strindberg je iznenada ostao bez svesti i
zapravo se ponovo naao u toj kafani iz prolosti. Naao se kako sedi za stolom i
razgovara sa prijateljem. Iako je njegova vizija trajala samo nekoliko sekundi, bila je vrlo
ivopisna. Evo kojim je reima opisao dogaaj:

Nakon argumenata i nebrojanih apela u njegovo sam seanje

poeleo prizivati dogaaj iz prolosti koji bi mogao uticati na
 njegovu odluku. Zaboravio je okolnosti pitanja. Kako bih mu
podstakao seanje poeo sam mu opisivati:
Sea li se one veeri u Augustinskoj kafani. Nastavio sam
opisivati sto za kojim smo jeli na obrok, mesto anka, vrata kroz
koja su ulazili ljudi, nametaj, slike... odjednom sam stao. Zamalo
sam ostao bez svesti, ali nisam se onesvestio i jo uvek sam sedeo
u svojoj stolici. Bio sam u Augustinskoj kafani, zaboravivi sa kime
sam razgovarao, pa sam iznenada poeo na sledei nain:
ekaj malo. Sada sam u Augustinskoj kafani, ali vrlo dobro znam
da se zapravo nalazim na nekom drugom mestu. Nemoj nita rei...
Vie te ne prepoznajem, a ipak dobro znam da je to tako. Gde
sam? Nemoj nita rei. Ovo je zanimljivo. Napregnuo sam se da
podignem pogled ne znam da li su oi bile zatvorene i ugledao
sam oblak, pozadinu neodreen boje, a sa plafona se sputalo
neto kao pozorina zavesa; bio je to zid od polica sa flaama.
Oh, da!, reako sam nakon to je mojim telom prostrujao oseaj
teskobe. Ja sam u F-ovoj vinariji. Lice oficira je bilo izoblieno od
straha i plakao je. ta je bilo? pitao sam ga. To je bilo strano.,
odgovorio je.

Strindberg nije imao razloga da izmisli ovu priu. Jednostavno je vrlo udna. I ta se
dogodilo? Ako je moja teorija tana, pisac je nehotice pokrenuo kratki niz Bohmovskog
IMAX-a. ini se da je tokom nekoliko sekundi imao podeljenu svest, kao da je jedna
slika iz prolosti poloena na drugu u sadanjosti poput dvostruke vremenske
ekspozicije.
Prividi dogaaja iz prolosti su deo dokaza za postojanje mog Bohmovskog
IMAX-a. Taj privid je esto neoekivan, a u sadanjosti ga ne priziva svesni um. ini se
da se samo pojavi u unutranjem oku. Meutim, postoji jo jedan fenomen zabeleen
mnogo puta kojim se moe naslutiti da je ponekad medijum uz pomo kog mozak belei
seanja vrlo delotvoran. Oznaene pojmom seanje pod naponom, ove slike obino
stimulie niz okolnosti pa se pojavljuju vie puta. Svaki put su podsticaj i seanje isti. U
delu A la Recherche du Temps Perdu Marcel Proust koristio je seanje pod naponom
kao okosnicu romana. Uobiajen prevod naslova na engleski jezik glasi Remembrance
of Things Past (Priseanje na dogaaje iz prolosti), ali prevod ne uspeva da prenese
glavnu misao knjige. Bukvalni prevod na srpski sa francuskog je U potrazi za
izgubljenim vremenom i time mnogo bolje oslikava sadraj. Pronalaenjem nenamernih
seanja koje su stimulisali neki predmeti ili okolnosti, junak otkriva istinsko znaenje
iskustva iz prolosti. Proust je opisao proces preplitanja tih seanja pod naponom sa
sadanjou:
 A u isto vreme u kontekstu dalekog trenutka, tako da je prolost
nasrnula na sadanjost i poeo sam sumnjati da li sam ovaj ili onaj,
istina je da je bie unutar mene. Ono je uivalo u ovim impresijama,
uivalo je u njima jer je u njima bilo neto to je bilo zajedniko
izvan vremena, a to se pokazalo tek kada je, kroz neka od tih
poistoveivanja sadanjosti i prolosti, bilo verovatno da se ona
nau u jednom jedinom medijumu u kojem mogu opstati u esenciji
stvari. to je ustvari izvan vremena.

Opet imamo opis preklapanja dve paralelne percepcije, jedne iz sadanjosti i jedne iz
prolosti, ali su obe podjednako ivopisne. Kao to Proust kae: Poeo sam da
sumnjam da li se nalazim u jednoj ili drugoj.
Slabost ovih primera jeste ta to su ih iskusili prilino senzibilni mukarci
knjievnici. Ti pisci i pesnici zavise od svoje velike mate kako bi postigli slavu.
Meutim, pojava je zabeleena i u kontrolisanim uslovima sa kvalifikovanim naunim
svedocima. Sledi primer:

Njene napade obeleavao je iznenadni napad straha i vritanja.

Takoe je zavisila od drugih ljudi da je zatite. Nakon toga bi sledio
pad i povremeno grenje celog tela. Nakon detaljnog ispitivanja
pokazalo se da bi tokom poetnog napada straha bez izuzetka
sebe videla u prizoru za koji se sea da joj se dogodio kada je
imala sedam godina. Prizor je izgledao ovako: devojica je hodala
poljem u kom je rasla velika trava. Bio je lep dan. Njena braa su
bila sa njom i hodali su ispred nje. S lea joj je priao mukarac i
rekao: Kako bi ti se svialo da zavri u ovoj vrei sa zmijama?
Jako se prepala i poela vritati na svoju brau. Svi zajedno otrali
su kui. Tamo je dogaaj prepriala majci. Majka se jo uvek sea
prestraenosti i prie, a braa se jo uvek priseaju dogaaja i
seaju se da su videli oveka. Nakon toga ona ponekad ima none
more, a u snu joj se dogaa ponovo. Tri ili etiri godine kasnije...
bilo je potvreno da je imala napade u danu kada se po navici alila
da je videla scenu svog straha. U senci je bila devojica za koju je
tvrdila da je ona sama, u tad ve poznatom okruenju. Tokom
napada bila je svesna stvarnog okruenja i zvala je ljude imenima,
a istovremeno je videla sebe kao devojicu s toliko svojstvenosti da
je bila obuzeta strahom da e je neko napasti s lea. Izgleda da
ona razmilja sa dva uma.

Opet imamo situaciju napregnute memorije u kojoj posmatra istovremeno posmatra i

doivljava dogaaj. Devojica o kojoj je re, podelila je svoju svest na dva mesta, ali
ovaj put okolnost u kojoj se ovaj dogaaj odigrao nije bila nasumina i nekontorlisana,
nego je stvorena vetaki. Primenjena je elektroda koja je stavljena na eone renjeve
etrnaestogodinjakinje. To se dogodilo u 1930-im godinama u operacionoj sali u
Kanadi. Prizivanje seanja mlade dame bilo je daleko od neobinog.

Dokaz postaje jo divljiji

Wilder Penfield roen je u Spokaneu, u dravi Washington. kolovao se na Princetonu i
Oxfordu, gde je bio stipendista fondacije Rhodes. Specijalizovao je neurohirurgiju u
Njujorku i Baltimoru, ali postao je poznat u Montrealu. Tamo je osnovao Neuroloki
institut Montreal i posto njegov prvi direktor. Pod njegovim vostvom institut je postao
svetski centar naprednih neurolokih tenika posebno posveen epilepsiji.
Penfield se poeo interesovati za epliepsiju zbog porodine tragedije. Njegova
starija sestra Ruth patila je od kratkih gubitaka svesti koji su se pogorali u njenim
etrdesetim godinama. Tada je poela trpeti dugake grand mal napade, koji su
zahtevali medicinsku negu. Penfield je oftalmoskopom gledao u pozadinu oiju svoje
sestre, a nateene vene i optiki ivac upuivali su na tumor mozga. Penfield je znao da
je jedina osoba koja je kvalifikovana za uklanjanje takvog tumora on sam. Uspeo je
ukloniti veinu, ali ne i celi karcinom, tako da je njegova sestra preminula nakon godinu
dana. Ovaj incident je bio kljuna taka njegove panje koju je usmerio na hirurki
pristup kontroli ili uklanjanju epilepsije.
Moda iznenauje otkrie da ljudski mozak ne osea bol. Sve to je potrebno je
lokalna anestezija kako bi se neutralisala bol u lobanji dok je hirurg ne otvori i pogleda
unutra. Dok se to dogaa, od kljune je vanosti za odreene operacije da pacijent koji
je pri svesti moe svedoiti bilo kakvim senzacijama koje osea. Na taj nain Penfield je
mogao izleiti poremeaj, ali i tokom procesa eksperimentisati na ivom mozgu, to bi u
uobiajenim okolnostima bilo etiki nezamislivo.
To je mogao raditi jer je 1929. godine u isto vreme kada je on otvorio Institut u
Montrealu, nemaki psihijatar Hans Berger izmislio ureaj za merenje elektrine struje u
mozgu. Godine 1930. Penfield je uspeo nabaviti jedan od tih ureaja, koji se zvao
elektroencefalograf, a zaposlio je i lekara strunog za njegovu primenu. Penfield i
njegov novi saradnik Herbert Jaspers brzo su uvideli mogunost koja im je dostupna.
Nakon nekog razmiljanja Penfied je osmislio elektrodu u obliku olovke sa kojom
se mogla stimulisati povrina mozga i na taj nain pacjent koji je pri svesti mogao je
posvedoiti bilo kojim senzacijama koje uzrokuje primena elektrine struje. Vrlo brzo je
doao do zanimljivog otkria. Tokom primene napona na izloenu koru mozga jedna od
njegovih pacjentkinja tvrdila je da je doivela snano aktiviranje memorije. Penfield je to
okarakterisao kao sluajnost, a to je ak uradio kada se isto dogodilo jo jednom
pacjentu nakon nekog vremena. Meutim, operacija na dvadesetestogodinjoj eni
nekoliko godina kasnije potpuno je promenila nae razumevanje ljudske svesti. Pre
nego to bi isekao tkivo mozga Penfield je upotrebom elektrode oprezno izolovao
podruja koja nisu smela biti odstranjena. Dok je elektrodom pod naponom od dva volta
ispitivao izloen mozak, Penfield je upitao mladu enu ta osea. Kada je odgovorila da
osea trnce u palcu, znao je da taj deo mozga kontolie ula. Kada je odjednom
izgubila sposobnost govora, znao je da je pronaao deo koji kontrolie govor. Zatim je
pomakao sondu na drugi deo i dobio potpuno neoekivani odgovor. ujem neto,
rekla je ena. Ne znam ta je to. Penfield je ponovo pomerio sondu. Da, gospodine,
rekla je ena, mislim da sam ula majku kako priziva svog malog sina. Izgleda da se to
dogodilo godinama ranije. Radilo se o nekome u komiliku u kom ivim i bila sam
dovoljno blizu da to ujem.
Posle je objasnila da je seanje bilo toliko ivo da se moglo raditi o sadanjem
iskustvu. Bilo je to vie od seanja. Ustrajala je na tome da je zapravo ponovo proivela
davno zaboravljen trenutak iz svoje prolosti. U pokuaju da prikrije uzbuenje, Penfield
joj je rekao da e ponovo primeniti elektrodu, ali umesto toga ju je prislonio nedaleko od
prvog mesta. Tada je njeo seanje bilo i vizuelno i zvuno. Rekla je: Da, ula sam
glasove nizvodno glas mukarca i enski glas kako doziva... mislim da sam videla
reku.
U sekundi u kojoj je dobila elektrostimulaciju, pacjentkinja je vraena u taku
vremena u svojoj prolosti. Tada se nije radilo samo o stimulaciji memorije. Radilo se o
potpunom priseanju na dogaaj iz prolosti. U svojoj knjizi Zagonetka uma, objavljenoj
neposredno pre njegove smrti, Penfield je bio prilino kategorian o prirodi tih seanja.
Napisao je:

Odmah je bilo jasno da to nisu bili snovi. Radilo se o sekvencijalno

zabeleenoj svesnosti aktiviranoj elektrinim putem; o zapisu koji je
zabeleen tokom ranijeg iskustva pacjentkinje. Pacjentkinja je
iznova proivela sve ega je bila svesna tokom tog ranijeg
vremenskog razdoblja privida dogaaja iz prolosti kao u filmu.

Zato je verovao da se radi o stvarnim tragovima seanja koje je automatski prizvala

podsvest. Nije se radilo o tome da su pacijenti sami odluivali da li e se prisetiti
odreenog dogaaja. Nisu imali nikakvu kontrolu nad tim ta je memorija i kada ona
poinje ili zavrava. U jednom klasinom incidentu ena se prisetila kako se vratila u
svoju kuu od pre mnogo godina. Bila je tamo sa sinom Frankiejem i igrali su se u vrtu.
Izjavila je da je imala sposobnost da uje sve zvukove iz susedstva. Nije se priseala
nego je ponovo proivljavala odreeni trenutak iz prolosti. Deset dana nakon operacije
pitali su je da li se radi o priseanju. Odgovorila je: O, ne, bilo je mnogo stvarnije od
toga.
Takav odgovor na podsticaj bio je jedinstveno iskustvo. Njeno seanje je u
takvim trenucima generalizacija. Bez pomoi elektrode ne bi se mogla prisetiti ni jednog
primera niti bi mogla uti kako automobili koji bi mogli predstavljati opasnost za
Frenkieja trube, pla druge dece ili lave pasa. To su bili zvukovi iz susedstva. Ta
seanja nisu bila dostupna njenoj uobiajenoj svesti. Penfieldova elektroda istraivala je
nepoznato podruje ljudskog iskustva.
Penfielda je posebno udilo kada bi stimulacija iz nekog razloga bila prekinuta i
zatim ponovo primenjena. itavo priseanje bi krenulo ispoetka. To je bilo kao da se
radi o ponovo putenom snimku.
Penfield je izvestio o mnogo drugih sluajeva i svi oni potvruju sumnju da se
radi o stvarnim zapisima. Sluajevi ukljuuju oveka koji se iznenada setio razgovora sa
prijateljima u junoj Africi i deaka koji je uo majku kako razgovara na telefon i koji je,
nakon nekoliko dodira Penfieldove elektrode, bio u stanju ponoviti celi razgovor. Zatim
opisuje incident sa enom u njenoj kuhinji. U svakom od sluajeva radilo se o istom delu
mozga temporalnom renju ija je stimulacija izazivala reakcije.
U svojoj knjizi Mehanizam govora i mozga Penfield i njegov koautor Lamar
Roberts izneli su sledee komentare iskaza:

Vreme je filmska traka koja se premotava napred, nikada nazad,

ak kada se priziva iz prolosti. Izgleda da se opet nastavlja
vlastitim, nepromenjenim korakom. Izgleda da je, kada se jednom
vremenska traka oivi, reakcija na nju zatiena funkcionalnim
naelom sve ili nita. Regulatorni podsticajni sistem treba uvati
od aktiviranja ostalih delova filma: dokle god se elektroda dri na
mestu, iskustvo proteklog dana se nastavlja. Nema zaustavljanja,
osvrtanja nazad, prelaenja u drugo razdoblje. Kada se elektroda
ukloni, zaustavlja se iznenada kao to je i zapoelo.
Odreena traka se ponekad moe ponoviti prekidom stimulacije i
potom njenom ponovnom primenom na isto ili susedno mesto. U
tom sluaju poinje u istom trenutku vremena u obe situacije.

Zakljuci su:

Svaka osoba formira neuroloki zapis vlastite struje svesti. Poto

se za ponovno vetako aktiviranje zapisa kasnije u toku ivota ini
da ponovo priziva sve ono prethodno ukljueno u centar njene
panje, moemo pretpostaviti da se ponovo aktivirani obrazac
neuroloke aktivnosti moe smatrati mnogo vie od samog zapisa
jer nekada je sluio kao zavrna faza integracije kako bi svesnost
postala to to jeste.

Izgleda da je dokaz jasan: priseanje podstaknuto Penfieldovom sondom bio je zapis

seanja iz prolosti koji je ponovo prikazan. Ono to ovde moemo naglasiti je to da
ljudski um ima dva elementa, koje je profesor Richard Gregory sa Univerziteta u Bristolu
nazvao ekran i posmatra. Dok ovaj zakljak brine Gregoryja utoliko to
podrazumeva beskonaan regres, vano je prepoznati injenicu koju su komentarisali
Penfield i Jaspers, a to je da je svakodnevna svesnost kao televizija bez
videorekordera. Televizija gleda dogaaje kao tok informacija koje teku iz prolosti u
budunost. Svestan um ini isto to. Drugi, paralelni proces dogaa se na nesvesnom, ili
automatskom nivou, a uz njegovu pomo podaci se belee i spremaju. Ovaj deo je
jednak videorekorderu koji postoji nezavisno od televizije, ali je u vezi sa njom. Ovaj
rekorder je stalno ukljuen i snima podatke. Pretpostavka je jasna: mozak snima svako
opaanje koje primi tokom ivotnog veka procesuiranja. Drugim reima ne
zaboravljamo nita, ali sa malim izuzetkom, a to je kljuna injenica da imamo
mogunost pristupa svim tim informacijama. To je poput sefa koji sadri sve tajne sveta
sa kljuem koji se nalazi unutar njega.
Eto, to vam je to. Moju naizgled ludu ideju Bohmovskog IMAX-a podravaju
naune injenice. I ne samo to, nego snimak, jednom kada je zabeleen, ostaje
netaknut. Moe ga ponovo aktivirati stimulans kao to je Penfieldova elektroda.
Meutim, ako se odri moja teorija Bohmovskog IMAX-a, neophodno je pronai dokaze
da u mozgu postoji takav proces.

Holografsko polje mozga

Izgelda da svako od ovih primera privida dogaaja iz prolosti i seanja pod naponom
koja sam spomenuo nagovetava da je snimak. Subjekat se ponaa kao posmatra
trodimenzionalnog, potpuno ulnog, virtuelnog iskustva stvarnosti. Oni posmatraju
dogaaje u linearnom formatu. Iskustvo se odvija kao to se film prikazuje na
projektoru. Isto se moe rei za Penfieldove pacijente oni su posmatrai, ne uesnici.
ta to znai? Odgovor lei u fizikom uinku s kojim smo se ve susreli u poslednjem
poglavlju u hologramima.
Penfieldovi eksperimenti upuuju na jak dokaz da se seanja nalaze na
odreenom mestu u mozgu. Seanja su podstaknuta kada je elektroda stavljena na
odreeno mesto pa su ta ista seanja mogla biti ponovo podstaknuta primenom struje
na isto mesto neto kasnije. Drugi naunici pokazali su da uenje, to podrazumeva i
seanje, moe biti implementirano u odreene elije mozga. Ponovnom upotrebom
razvija se forma, ili petlja povratnih informacija pa se seanje sprema za ponovnu
upotrebu u prolosti, to donekle lii na nareze na gramofonskoj ploi ili digitalnom kodu
na DVD-u.
Meutim, ovi sluajevi ne dokazuju da se seanje ne moe pronai i u svakom
drugom delu mozga. Seanja se spremaju svuda u mozgu. Pitanje je kako. Ameriki
psiholog Karl Pribram veruje da ima odgovor: mozak nije ureaj za spremanje, on je
sistem podeavanja, a radi na holografskom naelu.
 Opet bih se vratio na devojicu u crvenom kaputiu iz Schindlerove liste.
Zagonetka vida tek treba da bude reena, a posebno nain na koji mozak preobraava
fotonski nadraaj vaih tapia i unjia u pozadini oka u senzaciju crvene boje. Ta
zagonetka zadivila je Pribrama. Nakon dugogodinjeg prouavanja predstavio je
revolucionarnu teoriju, i to ne samo o seanju, nego i o samoj ljudskoj svesti. Napisao
je:

Kako se rekonstruiu slike? Gde se one nalaze? Koje fiziko

svojstvo ini obaveznim slaganje funkcija susednih elemenata? Na
koji se nain uzorak, odnosno kodirana informacija, moe preneti
bez prenoenja materije ili medijuma u kojem se dogaaj
komunicira?

Pribram je svoju potragu poeo 1966. godine kada je predloio da mozak informaciju
moe tumaiti na slian nain na koji hologram belei sliku. Predloio je da osetljiva
tkiva i nervni sistem digitalizuju ulazne informacije i u tom formatu skladiti podatke.
Mozak zatim dekodira te skladitene tragove memorije na nain na koji hologram
dekodira, ili bolje reeno odmagljuje njihove izvorne slike.

Hura za oveuljka
Godine 1971. Pribrama je poelo uznemiravati uznemirujue, a ipak vitalno pitanje. Ako
mozak zaista opaa tako da sastavlja holograme, i to matematikom transformacijom
frekvencija iz okoline ko mozgu tumai holograme? Ideja dualizma velika je briga
ortodoksne nauke. Koncepcija oveuljka u glavi koji gleda presloene slike moe
prouzrokovati pojavu nazvanu beskrajna regresija. Jednostavno reeno ako
oveuljak gleda te slike, zauzvrat treba upotrebiti neki oblik vizuelnog ureaja. Slike e
se zatim procesuirati unutar nejgovog mozga. Kako bi se to obavilo, on sam u svojoj
glavi treba da ima oveuljka... I tako dolazimo do beskrajnog oveuljka. To
jednsotavno nije odgovor na pitanje. Pribramu se inilo da treba nai drugaiji scenarijo.
Ba poput Arhimeda u kadi, nadahnue je bilo u tome da se iznenada doe do
otkria. Drao je predavanje na Univerzitetu Minnesota kada mu je postavljeno pitanje
dualizma. U tren oka Pribram je izbrbljao: Moda je svet hologram! Poto je neko
vreme razmiljao o tome, shvatio je da bi to zaista reio njegov problem. Doao je do
zakljuka da je celokupna stvarnost projekcija.
Pribramov sin, koji je i sam fiziar, oigledno je bio zabrinut za svog oca, ali u
jednom od onih odluujuih trenutaka ljudskog traganja za istinom, predloio mu je da
proita neke tekstove Davida Bohma. Nakon to je to uinio, Pribram je shvatio da su
njegove sumnje tane. Odgovor je bila holografija.
 David Bohm je smatrao da celi svemir deluje kao zadrana holografska slika. On
je radio prema unutra iz Spoljanjeg svemira, dolazei iz suprotnog pravca od Pribrama,
koji je holograme video kao odgovor na probleme Unutranjeg svemira ljudskog uma.
Kljuni deo Bohmove teorije bila je ideja da nikada istog trenutka ne doivljavamo
vizuelnu stvarnost. Sa svetom slika moemo se sresti samo kroz soivo. Gledamo
svemir kroz teleskope, unutranji svet estica posmatramo kroz mikroskope, sastav
materije prepoznajemo zahvaljujui spektrometriji, a sve to vidimo kroz najvanije
soivo od svih ljudsko oko.

Malo lukni stvarnost

Pribram je ovu ideju preneo u svet ljudskog opaanja. Pronaao je da se mozak ponaa
kao vrsta soiva, soiva koje donosi zamagljeni pogled holografskog svemira u
vidokrug, u obliku zvuka, boje i svih ostalih ulnih nadraaja koji ine da vanjsko
postane unutranje. Na isti nain na koji slika na holografskoj fotografskoj ploi vrtlog
mrlja i pomutnje, tako je i sa svemirom koji je tamo negde. Tek kada soivo mozga,
koje se ponaa kao lasersko svetlo na holografskoj ploi, iznedri trodimenzionalnu sliku,
tada svemir pone postojati. Kao to kae Pribram:

Moda stvarnost nije ono to vidimo svojim oima. Kad ne bismo

imali to soivo matematika koju primenjuje na mozak moda
bismo znali da je svet organizovan prema frekvenciji domena. Bez
prostora, bez vremena, samo dogaaji. Moe li stvarnost izvan tog
domena?

Zdravo razumski stav, koji je Pribram nazvao ekoloki model da stvarnost opaamo
onako kako se ona dogaa za njega nije dovoljno za objanjenje percepcije. Njemu
se ini da njegov hologramski model uspeno obrauje probleme. Prema tom modelu
slike se stvaraju i organizuju njihovo hologramsko skalditenje. Tada se stvaraju slike i:

...stoga se utoliko proizvod informacija koje se nalaze unutar

organizma, kao to su i informacije koje se nalaze u okolini.
Fizioloki reeno, holonomski model je Kantovski i Piagetovski:
ekoloki model ima oznaku kritikog realizma.

Drugim reima, unutranja projekcija vanjskog sveta mea se sa generisanim

subjektivnim mislima, oseajima i tumaenjima. Vanjsku stvarnost doivljavamo i od
nje stvaramo vlstiti subjektivni unutranji svet. U skladu sa psiholokom refleksijom
kopenhake interpretacije i mog Bohomovskog IMAX-a, mi zaista stvaramo vlastitu
stvarnost.
 Pribram ovo opravdava na jednostava, direktan nain. Navodi primere ljudi koji
pate od tekih perceptivnih problema kao to su makropsija i mikropsija. To su stanja
kada osoba stvari vidi kao mnogo vee ili mnogo manje nego to ih vide drugi ljudi.
Pokazalo se da ti ljudi vide predmete mnogo detaljnije (kada se radi o makropsiji) od
normalnih ljudi. Navodi primer jednog od svojih pacjenata koji je nakon udarca u glavu
patio od napada teke vrtoglavice. Na kraju napada video bi svet okrenut naopake.
Njegov sistem vida prezentovao je unos podataka iz ronjae na potpuno pogrean
nain. To je trajalo sve dok sledea vrtoglavica ne bi opet preokrenula vid. Sistem vida
tog oveka ponaao se poput televizora koji pobrka signal, a ne kao osoba koja se
direktno povezuje sa spoljanjim svetom.
Na taj nain Pribram je takoe mogao objasniti problem beskonane regresije
koju posmatra podrazumeva u svom umu. Za njega su spoljanji i unutranji hologrami
aspekti istog konstrukta. Boham je, to se tie njegovih ideja o holopokretu, tvrdio da se
sve umotava samo u sebe. Posmatra i ono to posmatra samo su dva aspekta iste
celine.
Da procesuiramo nau percepciju stvarnosti pre nego da je doivljavamo iz prve
ruke, dramatino ilustruje sluaj vajcarskinje koja je patila od vrlo neobinog problema
koji se ponavljao: slepoa pokreta. ena, koju je neuro naunik dr. V.S. Ramchandran
nazvao Ingrid, patila je od bilateralnog oteenja podruja mozga zvanog sredinji
temporalni reanj. Njen vid bio je dobar sve dok je gledala u nepomian predmet, ali
ako bi gledala u osobu koja tri ili automobil koji prolazi pored nje, poele bi se dogaati
udne stvari. Umesto da vidi pokret, ona je videla neprekinuti niz statinih snimaka, kao
da su isprekidano osvetljeni stroboskopom. Pamachandran je opisao njen doivljaj:

Rekla je da je razgovor sa nekom osobom uivo bio poput

telefonskog razgovora jer nije mogla videti izraze lica koji se
menjaju, a povezani su sa normalnom komunikacijom. ak je i
sipanje aja u olju bilo muenje jer bi se tenost prelila i prolila po
podu. Nikada nije znala kada usporiti i kada nagnuti dezvu sa
kafom jer nije mogla proceniti koliko se brzo podie nivo tenosti u
olji.

Za tu nesrenu enu stvarnost se sastojala od blokova. Gotovo je jednoako kvantnoj

pre nego talasnoj funkciji ponaanja subatomskih estica. Potrebno je zapitati se ta
se dogaa sa njenom koncepcijom toka vremena, sa vremenom samim. Ako vidi
kretanje u trenutnim snimcima, ta se dogaa u odnosu na njenu percepciju, sa
vremenom izmeu snimaka? Opet izgleda da je automobil koji se kree, a koji ona vidi
kao seriju statinih slika, poput elektrona koji promeni orbitu nestaje sa jednog mesta
u prostoru i ponovo se pojavljuje na drugom. Automobil se, kao to bi to opisao Bohr,
pomie u seriji kratkih skokova. Zanimljivo je primetiti da se takvo vienje stvarnosti
u kvantima odrazilo u reima Penfielda i njegovog saradnika Jaspersa kada oni kau da
je percepcija:

... izvorno poput filmske trake. Njeno znaenje projektovalo se na

ekran ljudske svesti i nekako je kratko vreme ostalo na mestu i bilo
razmatrano. Tada je zamenjeno sledeim iskustvom i sledeim
neuronskim obrascima... Svesnost, koja uvek tee pored nas,
sama ne radi beleke, a ipak beleke njenog dvojnika unutar
mozga zadivljujue su kompleksne.

Nije samo pokret taj kojim moe manipulisati unutranje procesuiranje nae spoljanje
percepcije. U svojoj knjizi Antropolog sa Marsa Oliver Sacks opisuje umetnika koji je
doiveo tako mali modani udar da ga nije ni prmetio. Poto se to dogodilo navee,
propustio je uoiti da je njegov mozak promenio percepciju boje u crno-belo. Iako je
izgubio sposobnost razlikovanje boja, trebamo pretpostaviti da je jo uvek bila tamo
negde napolju.
Oba ova neobina sluaja moe objasniti Pribramova teorija unutranjeg
holograma. Neuroloku tetu pretrpeo je unutranji projektor, a ne spoljanja stvarnost.
U jednom su sluaju na videotraci bili isprekidani snimci, a na drugom se izgubio
signal za boju. Na ovaj sasvim mehaniki nain mogu se objasniti mnoge kontinuirane
zagonetke vizuelne, zvune i taktilne percepcije.
Ako je to tano, a dokazi izgledaju razumno vrsti, seanja funkcioniu potpuno
isto kao i holografski svemir Davida Bohma. Prilino je neozbiljno rei da se sve dogaa
pomou ogledala, ali je na neobian nain to prilino tano. Taj mehanizam je sada
objanjen, kako u pogledu procesa, tako i u pogledu rezultata. Iz nekog razloga, koji tek
treba biti objanjen, sva ljudska bia imaju sposobnost zabeleiti svaki pojedinaan
dogaaj iz svojih ivota. Ne samo to, nego izgleda da su u odreenim okolnostima
sposobni doi do informacija iz sopstvene prolosti i ponovo ih proiveti u
tordimenzionalnom seanju.
Dugo se sumnjalo u to uverenje. Sredimom 18. veka fransuski filozof Denis
Diderot napisao je:

Neto me navodi da poverujem da sve to smo do sada videli,

znali, doiveli, uli ak i drvee duboke ume ne, ak i raspored
grana, oblik lia i raznolikost boja, nijanse zelene i svetlosti; izgled
zrnca peska na ivici mora, nejednakost talasa, bilo da ih je naruio
lagani povetarac ili je penu uzburkala oluja; mnotvo ljudskih
glasova, ivotinjskih krikova i telesnih zvukova, svih muzikih
kompozicija, svih koncerata koje smo sluali, sve to, to je nama
nepoznato, postoji unutar nas.

Na njega se nakon dva i po veka nastavio neuronaunik Stephen Pinker:

 Ljudi ive beznaajnih dve milijarde sekundi, tako da nema razloga
zato na mozak, ako je potrebno, ne bi snimio svaki objekat i
dogaaj koji je doiveo.

Ova dva citata razdvaja 250 godina napretka u ovekovom razumevanju sveta koji ga
okruuje. Meutim, oba odjekuju dugotrajnom sumnjim da je na um poput goleme
biblioteke u kojoj je bibliotekar zaboravio na sistem referenci. Tomovi podataka su
spremljeni, zbijeni u nizu za nizom i ekaju da se do njih doe. Ali sa kojojm svrhom
postoje ta golema skladita podataka? To izgleda kao zanimljivo pitanje, ali je vrlo
vano. Koja se eventualna evolucijska prednost moe zadobiti seanjem na svaki
mogui dogaaj i podatak?

Dobrodoli u meta-um
Opstanak zavisi od brzog donoenja odluka i njihovom sprovoenju. Stajanje ispred
gladnog, sabljozubog tigra i procenjivanje svih opcija siguran je nain da zavrite kao
ptica dodo. Ako se moete setiti ta se dogodilo 12. oktobra 1981. godine, koliko god
vam je moda taj datum emotivno bitan, u trenutku dok ti se pribliava kuni poar
beskorisno je bitna je selektivna, svrsishodna informacija. U datom trenutku, podaci
vam mogu pomoi pri proceni vaih mogunosti delovanja. To pomae da se preivi,
kako kao linost, tako i kao vrsta.
Veliki francuski filozof svojeg vremena Henri Borgson takoe je bio zadivljen
memorijom. Fascinirala ga je njena uloga unutar ljudske uslovljenosti. Kako smo videli,
njegove ideje su uticale na njegovog roaka Marcela Prousta. Bergson je prepoznao da
ljudski um pamti sva iskustva, ali da mozak ima mehanizam koji spreava da ona ne
preplave um.
Mozak ima kapacitet da sauva sve podatke koji su mu potrebni, u ta se mnogo
godina sumnjalo, a sada je bolje razumevanje digitalne tehnologije omoguilo da se to
prihvati. Kao to smo videli, John von Neumann je zasluan za dva velika doprinosa
kvantnoj fizici. Jedan je pozitivan, a drugi ba i nije. On je predloio Von Neumannov
lanac prema kom nesigurnost donosi dualnu prirodu kvantnih estica i prenosi se sa
estice na posmatraa. Ta pretpostavka dovela je do Tumaenja mnogih svetova.
Njegov drugi doprinos bio je slavni Dokaz za koji se pokazalo da je ista suprotnost po
tome da se nita ne nalazi ispod kvantne nesigurnosti. Meutim, fascinirao ga je i ljudski
mozak. Kao vebu jednom je izraunao da ljudski mozak tokom svog ivotnog veka
sauva oko 2,8 x 1020 (280.000.000.000.000.000.000) bitova informacija. Bio je siguran
da su u toj ogromnoj brojci sadrana sva iskustva.
Ljudski mozak je najsloeniji oblik supstance u svemiru. Ako pogledate presek
mozga, otkriete da se sastoji od neurona ili nervnih elija. U trenutku roenja mozak
sadri oko 100 milijardi tih elija. Svaki neuron ima telo elije i desetak hiljada tanunih
ogranaka, zvanih dendriti. Oni primaju informacije iz drugih neurona. Svaki neuron ima i
neto to se zove primarni akson. To je projekcija koja moe da dosegne velike
udaljenosti do druge strane mozga. Neuroni kontaktiraju jedni sa drugima preko
sinapsa. Svaki neuron ima izmeu 1000 i 10.000 tih kontaktnih taaka. One mogu biti ili
ukljuene ili iskljuene, ekscitacijski ili inhibicijski. Deo vaeg mozga veliine zrna ita ili
peska sadrao bi 100.000 neurona, 2.000.000 aksiona i 1.000.000.000 sinapsi, a svi oni
meusobno razgovaraju. Odatle se izraunalo da broj moguih modanih elija - broj
permutacija i kombinacija aktivnosti koje su teoretski mogue premauje broj
elementarnih estica u svemiru. Da biste se seali svakog dogaaja, misli, oseaja i
ulnih nadraaja tokom vaih oskudnih 2 milijarde sekundi ivota, bio bi potreban samo
mali procenat memorijskog potencijala ovog udesnog organa. Pitanje nije da li imamo
kapacitet da sve snimimo, nego zato ak i kada to uradimo imamo tako veliki viak
kapaciteta. To jednostavno nije logino.
Pod odreenim okolnostima seanje na odreene dogaaje iz prolosti se moe
stimulisati drugim metodama, osim Penfieldovom elektrodom. Hipnoza moe odraditi
trik. Godine 1973. bomba, koju je podmetnuo terorista, unitila je autobus. Sreom,
autobus je bio parkiran na terminalu i nikoga nije bilo u njemu, ovlaenima je bilo
vano da to pre uhvate krivce. Od vozaa nisu mogli oekivati da se seti svih putnika
koji su uli u autobus tokom dana, pa je predloeno da ga se hipnotie. Ne samo da je
voza opisao putnike sa toliko detalja da je policija mogla uhvatiti teroristu u roku od
nekoliko dana, nego je opisao i bombaevog pomagaa, koji je nakon toga proteran iz
zemlje. Oba opisa su nastala na osnovu brzog pogleda od nekoliko sekundi.
To svakako nije bio najraniji ili najupeatljiviji sluaj hipnotikog priseanja. U
nizu kontrolisanih eksperimenata sprovedenih tokom ranih 1950-ih, hipnoterapeut
Bernard Gindes je izjavio:

(Hipnotisani) vojnik sa samo jednim zavrenim razredom osnovne

kole bio je u stanju da memorie itavu stranicu Shakspearovog
romana Hamlet, i to nakon to su mu ga sedam puta proitali.
Nakon buenja se nije seao ni jednog stiha, a jo je vie
iznenadila injenica da se nije seao iskustva hipnoze. Ponovo je
hipnotisan nakon nedelju dana. U tom stanju bio je sposoban
ponoviti celi odlomak bez greke.

U drugom eksperimentu provere zakonitosti poveanja i

zadravanja memorije zajedno je testirano petoro vojnika. Dobili su
zbrkani kod od dvadeset i pet rei koje nisu bile fonetski dosledne.
Dato im je ezdeset sekundi da zapamte popis. Svako od njih je u
budnom stanju bio pitan da ponovi kod ni jedan od njih to nije
uspeo. Jedan vojnik se mutno seao nekih asocijacija niza, ali nita
vie od toga. Ostaloj etvorici vojnika je doputeno da kod
 prouavaju jo dodatnih ezdeset sekundi, ali niko nije znao da
ponovi. U toku ponovne hiphoze pojedinano su se prisetili tanog
sadraja kodirane poruke.

Ovde opet imamo dokaz da se svega seamo duboko u svojoj podsvesti. Zbog
preoptereenosti podacima, ova informacija nije dostupna svakodnevnoj svesti.
Meutim, za jednog oveka ovaj dar bio je dostupan i njegov ivot uinio je gotovo
nemoguim.

Pravi Johnny Mnemonic

I dok imamo dokaze o pristupanju seanjima i da se jednostavno radi o tome da neki
zatitni mehanizam deluje kao filter, u istoriji psihologije postoji barem jedan verovatan
dokaz o potpunom pristupu seanjima. Ta nesrena osoba bio je Rus po imenu
Solomon V. ereevski, kojeg je tokom 30 godina prouavao ruski psiholog Aleksandar
R. Lurija. Vetine ereevskog toliko su bile velike da je dugo godina zaraivao kao
glumac u pozoritu. Danonono je oaravao publiku svojim gozbama memorije.
Naalost, svaki put kada bi napravio priredbu, liste i brojevi koje je memorisao ostajali
su mu u seanju. U oaju je ak pokuao sastaviti popis lista i spaliti ih. To nije dalo
efekta. U razgovoru je bio paralizovan jer bi svaka re koju je uo ili rekao podstakla
desetine slika, ideja i seanja. Njegov ivot bio je nona mora. U konanom pokuaju
da se oslobodi svog dara otiao je u posetu Luriji.
Kako bi testirao sposobnost ereevskog, Lurija mu je dao zadatak da zapamti
30 rei, to mu je uspevalo nakon to bi ih samo jedanput uo. Otkriveno je da je isto to
mogao raditi i sa brojevima ili besmislenim reima. Luriju je zanimala injenica da
naizgled nije bilo procesa memorisanja informacija. To je bilo kao da su podaci ve bili u
njegovom pamenju im bi ih uo. Tada je Lurija na svoje iznenaenje otkrio da nema
ogranienja na brojeve, imena ili objekte kojih bi se ereevski seao i nikada ih nebi
zaboravio. Mnogo godina kasnije spomenuo bi vreme u prolosti kada bi trebao
zapamtiti popis pa bi ga se setio bez greke. Jedan sluaj dogodio se 15 godina nakon
to je dobio popis. Zatvorenih oiju je rekao:

Da, da... to je niz koji ste mi dali jednom prilikom kada smo bili u
vaem stanu. Sedeli ste za stolom, a ja sam se njihao u stolici... na
sebi ste imali sivo odelo i ovako ste me gledali... sada, onda, mogu
vas uti kako govorite...

Odmah nakon toga tano je izdiktirao niz. Jo je vie neobino da je poznati

mnemoniar ereeski dobijao da zapamti hiljade nizova. Proces kojim se ereevski
koristio bilo je pretvaranje rei ili broja u slike. To je standardna veba pamenja i koristi
je veina mnemoniara, ali izgleda da je ereevski upotrebljavao ovu tehniku zbog
naina na koji je radio njegov um. Imao je neto to se zove sinestezija. To je konfuzija
ula. Na primer, neki muziari doivljavaju boje kao odreene note. U sluaju
erepevskog, rei, imena i zvukovi svi su uz sebe imali povezane boje, teksture ili
oseaje. U zadivljujuem dokazu Pribramovog Ekolokog modela percepcije Lurija je
pronaao te sinestetike reakcije u vrlo ranom uzrastu. Kako je opisao ereevski:

Kada sam imao dve ili tri godine, nauio sam rei idovske molitve.
Nisam ih razumeo, ali rei su sauvane u mom umu kao oblaci
pare ili mrlje... ak i sada, kada sam odreenog raspoloenja,
vidim te oblake ili mrlje.

Prema Lurijevom vienju, to nije retkost, kao to bi neko mogao misliti. Njemu je
posebno zanimljiv kompozitor Aleksandar Skrjabin. On je radio na tome da uklopi svoju
sinesteziju u koncerte. Godine 1911. napisao je sinfoniju Prometej, pesma vatre, koja je
trebala biti spoj uobiajenog orkestra, orgulja i hora. Meutim, ta partitura sadrala je
orkestracije za clavier lumires, ili boju orgulja, koje bi svirale svetlost u boji tokom
izvoenja sinfonije. Svetlost bi bila u obliku oblaka, zraka i drugih oblika koji bi preplavili
koncertnu dvoranu. Vrhunac bi ukljuivao toliko jaku belu svetlost da bi bila bolna za
oi.
ereevskom su glasovi ljudi bili povezani sa bojama, a drugi su imali fizike
oblike. Glas ruskog filmskog reditelja Sergeja Ejzenejna opisao je kao plamen sa
vlaknima koja se probijaju kroz njega. Jednostavan govor primao bi sledei oblik
samoglasnici bi se pojavljivali kao jednostavni oblici, a suglasnici kao mrlje. Na primer,
za njega je glas A bio beo i dug. To je bilo kao da je na neki nain njegovo unutranje
holografsko procesuiranje spoljanje stvarnosti bilo zbunjeno.
Slino je bilo i sa brojkama. ereevski je broj 2 video kao belkasto sivi, a broj 8
je bio mleno plave boje, poput krea. Tako da za njega nije bilo razlike izmeu vida,
sluha i ukusa. Prema Luriju, ta sposobnost je bila kljuna za njegovo pamenje. Izgleda
da se ereevski sa jednakom tanou mogao seati dogaaja iz prolosti. Seanja iz
njegovog detinjstva obilovala su detaljima, a seu u vreme kada je imao samo godinu
dana. Kae:

Tada sam bio vrlo mlad, moda nisam imao ni godinu dana. Ono
ega se seam vrlo jasno je nametaj u prostoriji, ali ne sav, toga
se ne seam, nego ugla sobe u kojoj je bio krevet moje majke i
kolevka. Kolevka je bila mala sa zakrivljenim prekama sa obe
strane i zakrivljenim pletenim delom na dnu. Mogla se njihati.
Seam se da su tapete u sobi bile braon, a krevet beo. Vidim kako
me majka uzima u naruje, zatim me ponovo stavlja dole. Mogu
osetiti kretanje, toplinu, zatim neugodan oseaj hladnoe.
Posebno je zanimljivo njegovo priseanje senzacija topline i hladnoe i njegov oseaj
za pokret. Podsea na seanja koja je Penfield stimulisao kod svojih pacijenata sa
epilepsijom. Izgleda da je na taj tip seanja, seanja koja je ereevski po elji mogao
prizvati, mogao uticati elektrini podsticaj izloenog temporalnog renja. Igleda da se on
priseao ranijih seanja jo dok njegove oi nisu razvile miie za fokusiranje. On kae:

Ovo sam oseao prema svojoj majci: tokom vremena poeo sam je
prepoznavati, jednostavno se radilo o oseaju ovo je dobro. Nije
bilo oblika, lica, samo neto to bi se nagnulo nad mene i od ega
bi dolo dobro... Ugodnost... Posmatranje majke je bilo kao da
gledam u neto kroz soivo kamere. Prvo nita ne razaznaje,
samo okrugla, zamagljena mrlja... zatim se pojavilo lice i njegova
odlija su se izotrila.

Nain na koji ereevski opisuje kako je u periodu odojeta videlo svoju majku vrlo je
zaniljiv i mogao bi biti indirektan dokaz tanosti njrgovih seanja. Mehanizam dejeg
oka 1930-ih godina je bio poznat i pretpostavka je bila da oni mogu videti dobro kao i
odrasli. Mehanizam vida i fokus u potpunosti su funkcionalni, pa je taj zakljuak bio
razuman. Meutim, istraivanja sprovedena poslednjih 30 godina pokazala su da je
odoje od samo dva meseca sposobno da pone fokusirati jasnu sliku u ronjai iako
njegov vid jo uvek nije bistar. Sada je poznato da iako optika oka sazreva, podruja
mozga odgovorna za vid ne sazrevaju. Ako bismo upotrebili analogiju kamere, vid
odojeta je zamuen zbog filma, a ne zbog soiva. Ronjaa je film oka, koja
zajedno sa ostalim vizuelnim centrima u mozgu kod odojeta jo nije potpuno razvijena.
Moe se zakljuiti da je ereevski opisivao pravo seanja i da nije izmiljao na osnovu
informacija koje je proitao ili uo.
Ta sposobnost prizivanja dogaaja bila je poseban talenat ereevskog, ali ini
se da dokazi pokazuju kako svi mi imamo spremljene te informacije. Pitanje je
pristupanosti. To je kao da imamo na raspolaganju veliku biblioteku sa knjigama, ali
poto ne razumemo sistem punjenja nasumino dolazimo do knjiga. Odreeni ljudi, kao
to je ereevski, imaju sposobnost da koriste sistem punjenja i zato se po svojoj elji
mogu pristetiti seanja.
Najvaniji deo Lurijinog izvetaja dolazi kasnije, kada raspravlja o linosti
mnemoniara. Tada saznajemo da je ereevski pokazivao znake podvojene linosti.
ta moemo zakljuiti iz sledeeg zapanjujueg komentara?

Morao sam ii u kolu... Sebe sam video ovde, dok je on trebalo

da ode u kolu. Ljut sam na njega zato mu treba toliko dugo da
se spremi?

I zatim jo jedan dogaaj iz detinjstva kog se setio:

 Osam mi je godina. Selimo se u novi stan. Ne elim ii. Moj brat me
uzima za ruku i vodi u taksi koji eka napolji. U njemu vidim vozaa
koji gricka argarepu. Ali ne elim da idem... Zaostajem u kui
odnosno, vidim kako on stoji pokraj prozora moje bive sobe. On
ne ide nigde.

Prema Luriji, rascep izmeu ja koje izdaje naredbe i njege koji ih ispunjava nastavio
se tokom celog ivota ereevskog. Lurija upuuje podvojenu linost, ali osea da je to
jednostavno mehanizam noenja sa stvarnou. Smatram da su se neobine mentalne
sposobnosti jer je na neki nain Rus dolazio do informacija do kojih nije trebalo da
doe. O seanju iz oktobra 1934. Godine ereevski je rekao sledee:

Pogledajte sledee okolnosti. Sedim u vaem stanu zaokupljen

vlastitim mislima. Vi, kao domain, me pitate: Kako Vam se sviaju
cigarete? Tako, tako, prosene su... Odnosno, ja to nikada ne bih
rekao, ali on bi mogao. To nije taktino, ali njemu ne mogu
objasniti omaku. Jer ja razume stvari, ali on ne. Ako sam ja
uznemiren, on kae ono to ne bi trebalo.

Dublja smisao rei ereevskog jeste da linosti komuniciraju verbalno. Znaajan je

komentar njemu ne mogu objasniti omaku. On ima dve razliite linosti nie ja za
koje se ini da ivi u uobiajemon svetu, u svetu ogranienog seanja i percepcije.
Drugo ili vie ja nalazi se u psiholokom stanju proirene svesti, u stanju u kom se
prisea seanja, koliko god one bile male i beznaajne. Veina nas se nalazi u svetu
linosti koju ereevski zove on. Vidimo svet na ogranien nain kao i on. Meutim,
izgleda da odreena ljudska bia mogu ili dosegnuti to vie ja (kao to je to sluaj sa
izofreniarima) ili postati ono. Izgleda da je ereevski funkcionisao kao vlastito
vie ja koje je bilo delom njegova svakodnevna svest.

Kako vas ukalupe vaa ula

Za Pribrama je svet kakvim ga mi vidimo unutranja holografska projekcija spoljanje
stvarnosti. Ta stvarnost nije onakva kakom je opaaju naa unutranja ula.
Holografska ploa osvetljena obinim svetlom, izgleda kao bezoblian nered crta i krivi.
Tek kada laser obasja plou, moe se videti trodimenzionalna slika. Tako je i sa
stvarnou. Tamo negde napolju nalazi se bezoblina masa elektomagnetne energije.
Svest taj nered preoblikuje u trodimenzionalnu ulnu stvarnost tako da preuzme
ulogu lasera. Takva verzija koja je tamo negde napolju zatim se projektuje na na
unutranji ekran IMAX-a pa je osoba gleda. Na taj nain svi mi imamo line verzije
stvarnosti, iako zapravo nikada uzajamno ne delujemo sa onim tamo napolju. Sve
vidimo sa take naeg linog phanerona (phaneron/gr./ - temeljna svojstva nekog
predmeta, nap. prev.).
A izgleda da postoje dve vrste karata za taj Bohomovski IMAX. Standardan karta
posmatrau daje jednosmerno, linearno putovanje kroz ivot. On ili ona loginim sledom
napreduje kroz svoj ivot. Predstava se prikazuje na takav nain da se ne otkriva ni
jedan zaplet iz budunosti. Na jednak nain dogaaji koji su ve odigrani izgublejni
su, a ostaju samo vane uspomene koje su dostupne kako se ne bi izgubio zaplet. To je
standardna verzija, analogna videozapisu koji nema mogunost brzog premotavanja
napred ili nazad.
Karta prvog razreda znatno je drugaija. Predstava je ista, ali format je
analogan DVD-u pre nego jednostavnom televizijskom signalu. Brzo premotavanje
napred i nazad dostuno je posmatrau, kao i nasumian pristup. Pristup ostalim
korisnim podrujima sa podacima je takoe dostupan. Posmatra moe da kontrolie
posmatrano. Izgleda da je ereevski upao u krivi ekran. Doivljavao je predstavu
namenjenu nekome drugom. Sreom za njegov razum, imao je samo ogranien pristup
multimedijalnoj burleski. Kao to emo videti kasnije, neravnotee u hemijskim
supstancama u mozgu mogu omoguiti sluajan pristup celoj pojavi. Pritom je mogue
da nesrene osobe upadnu u stanje privremene neuraunljivosti, obino
dijagnostikovane kao izofrenija.
Engleski pisac i filozof Aldous Huxley bio je okupiran viim nivoima svesti. Bio je
uveren da ovek ivi svoj ivot kao mesear, nesvestan potencijalnog znanja koje mu je
dostupno. U svojoj knjizi Vrata percepcije Huxley citira filozofa sa Kembrida C.D.
Broada koji komentarie Bergsonove ideje:

Dobro bismo trebali razmotriti da mnogo ozbiljnije nego do sada

shvatimo vrstu teorije koju je izneo Bergson, a u vezi je sa
memorijom i ulnom percepcijom. Predloeno je da su funkcije
mozga i nervnog sistema, kao i ulnih organa preteno eliminiue,
a ne produktivne. Svaka osoba je u svakom trenutnku sposobna
setiti se svega to joj se dogodilo i oseaja svega to se dogodilo
negde u svemiru. Funkcja mozga i nervnog sistema je da nas titi
od zasipanja znanjem, kako nas ono ne bi zbunjivalo jer je veinom
masovno i beskorisno. To se dogaa tako da se prekine pristup
onome to bismo inae oseali ili se toga seali u bilo kom
trenutnju i ostavljamo samo taj mali deo i poseban odabir koji je
verovatno praktian i koristan.

Uvod Huxleyjevih Vrata percepcije moe kod nepripljemljenih izazvati ikonoklastina

miljenja o svesti i percepciji. Huxley kae da kao kad postoji doivljaj svetlosti iskuan
na nebeskim putovanjima, tako i loe putovanje ima vlastitu svetlost. To usporeuje sa
svetlou nalik na dim iz tibetankse Knjige mrtvih i Miltonovm vidljivom tamom. Njega
takoe zanima uloga koju izofrenija ima sa tom senzacijom. Isticao je da se u asopisu
Journal dun Schizophrenel nalazi autobiografski zapis iskustva ludila devojice koja
svet izofreniara zove le pays dclarimet zemlja osvetljenosti. Za Rene,
izofreniarku o kojoj je re, ta osvetljenost nije divna kao to bi bila nekom mistiku,
nego paklena intenzivno bljetavilo bez senki, sveprisutno i neumoljivo. Huxley kae:

Sve ono to je za zdrave vizionare izvor blaenstva, Rene donosi

strah i oseaj nestvarnosti poput onoga u nonoj mori. Bljetavilo
leta je zloudno; sjaj uglancanih ploha neto nagovetava, i to ne
dragulje nego maineriju i emajlirani lim; intenzitet postojanja koji
zrai iz svakog predmeta, koji gleda izbliza i izvan njegovog
konteksta korienja i osea kao pretnju.

Zatim imamo prestravljenost od beskonanosti. Za zdravog

vizionara percepcija beskonanog u odreenoj konanosti
otkrovenje je boanske prisutnosti. Rene to naziva sistem
golemi kosmiki mehanizam koji postoji samo kako bi iznedrio
krivicu i kaznu, usamljenost i nestvarnost.

Posle je Huxley o tome napisao vrlo zanimljivo zapaanje:

Svest senki koji nastanjuju neki izofreniari i neurotiari vrlo je

slian svetu mrtvih, opisanom u nekim od ranijih religijskih tradicija.
Poput privienja u eolu i Homerovom hadu, te mentalno
poremeene osobe izgubile su dodir sa materijom, govorom i
svojim blinjima.

Dakle postoje snani dokazi da stvarnost kakvu doivljavamo vi i ja nije ba tana kopija
onoga to postoji tamo negde napolju, fantastinog sveta koji se nalazi iza onog to
nam naa ula govore da se tamo nalazi. Takoe, izgleda jasno da iz svog mozga
primamo u njemu stvorenu, potpuno subjektivnu kopiju spoljanjeg sveta. Ako je tako,
onda je sve to doivljavamo iluzija, iluzija koja postoji izvan vremena i prostora.