Milutin Boji

Kraljeva jesen
Dramat u jednom inu

Prolog

Srueni su dvorci, koplja u prah pae,

Vae sitne mrnje i velika dela
Zbrisalo je vreme. Samo suza vrela
Potee i trai svetle oi vae.

Seanje me meu vae dane goni;

O, pratajte to vam prah diem iz mira
Iznosei jedan dan s vaega pira,
Gde uz ritam aa zvon posmrtni zvoni.

O, pratajte, seni, vaskrsnite redom!

U sveanom ruhu nek hor va se kree,
Opevajte dan to vratiti se nee,
Da sanjamo sjaj nad uspomenom bledom.

Mi vidimo da ste esto bili niski,

Pa ipak smo gordi, jer moni i smeli
inili ste to ste morali i hteli.
Volimo vas toplo bili ste nam bliski.

I jer svaku stopu ove trone grude

Kojom od vajkada horde divlje hrle,
Veni drum na kome gomile su mrle,
Zalivaste krvlju da srpskija bude.

Vaskrsnite gordo i verama trima

Ispriajte pesmu iz velikih dana,
Pesmu toplih srca, hladnih jatagana,
Sa poprita venog Bizanta i Rima!

LICA

KRALJ (60 godina)

KONSTANTIN, sin kraljev od prve ene (36 g.)
ANA, ki kraljeva od prve ene (38 g.)
SIMONIDA, etvrta ena kraljeva (23 g.)1
T?ODORA SMILJAC, ena Stefana, sina kraljeva od tree ene (24 g.)
DUAN, njen sin (7 g.)
DANILO, iguman Hilandara i dvorski istorik (44 g.)
NIKODIM, iguman, takmac Danilov (42 g.)
NOVAK GR?BOSTR?K, vojvoda (50 g.)
KONSTANCA MOROZINI, ena kraljeva sinovca Vladislava (37 g.)
DIMITRIJ? PAL?OLOG, urak kraljev po etvrtoj eni
GIJOM ADAM, arhiepiskop barski, francuski istoriopisac
PRVI FRANCISKANSKI KALU?R (35 g.)
DRUGI FRANCISKANSKI KALU?R (38 g.)
DVORSKI DIJAK (18 g.)
PRVI PA KRALJIIN
DRUGI PA KRALJIIN
J?DNA DVORSKA DAMA
Dva paa kraljeva, vie vlastele i dvorskih dama, otroci sa zubljama i kopljima.
Dogaa se jedno docne popodne u dvorskoj rezidenci u Paunima, godine 1314.

Pozornica predstavlja veliki nizak trem sa arenom tamnicon i mramornim podom. Dva reda
zidanih stubova dre tavanicu. Zadnji deo je otvoren i samo na sredini ima Iliki prozor tadanje
arhitekture, to jest zasebnu niu, mja ima okna sa tri strane. Levo i desno od prozora vode
Sppenice dole, u dvorite. Desni zid trema ima dvoja fgga: jedna vode u kraljiine odaje, druga u
hodnik. Levi M ina takoe dvoja vrata. Prva, ianja, vode u kraljeve odaje; druga vea, vode u
Sabornu dvoranu.
Sauda po sobi ukrasi. Sve je raskono, ali sa malo ukusa. V*like naslonjae s visokim naslonima i
arabeskama, mramorie klule.
Pre no to se zavesa digne, uje se agor. Na pozornici su: Novak Grebostrek, Gijom Adam, dva
franciskanska kaluera, dijak, Ana, Iikodim, Dimitrije, Konstanca Morozini, nekoliko dvorskih dama,
prilian broj mlade vlastele, svetenika. .. Svi oni obrazuju razne grupe, svaka za sebe razgovara,
no esto jedni upadaju u druge i razgovor skae s jednog predmeta na drugi.

NOVAK GR?BOSTR?K
(Ratnik, ija su junatva opevali ak u Maloj Aziji, pria skupu mladih ljudi. On je snaan, krupnih
oiju i lomovske snage. Nemarno odeven.)
Tatari jaui preko Drima hrle,
ene vrite, bee kud ih oi vode,
Druge na obali svoju decu grle. . .
(Njegova pria se dalje ne uje.)
GIJOM ADAM
(Francuz, veliki fanatik verski i poklonik kralja Valoa. Zna sveta. Ohol je sa svojih raznovrsnih
putnih doivljaja. Bez morala, ali eli da je uvek taktian. Pria jednoj dvorskoj gospoi.)
Stotina templara u pepeo ode!
Ispee se holo na svoj presto drven
I iz guste vatre Te deum se zau.
U nebesa plamen lizao je crven
I ulo se, kau, kako zvezde plau.
A Majstor di Mole kleo je iz dima.
Vikont de Nogari ree tad pun gneva:
Smrt oevu svetim ovim palim psima!
I dugo se ulo gde lomaa peva. . .
(Na drugom kraju stoje Prvi franciskanski kaluer i srpski dijak i ivo razgovaraju o papi
Benediktu.)
DIJAK
(Mlad, visok, lep.)
Tako Benedikta otrovae smokve.
PRVI FRANCISKANAC
(Dobro uhranjen, dobroudan, slabe pameti.)
Papska kruna, simbol smrti i ivota,
Trai niz leeva i krvave lokve.
DIJAK
A dona Talejran?
PRVI FRANCISKANAC
(kad uje ovo ime papine ljubaznice, sav se pretvori u glos)
Boanska lepota!
Jesi li video more u Misiru
I veernje sunce kad preplavi puste?
(S bolnim uzdahom)
Ta jadnog Klimenta posla venom miru
I mozak mu popi!
GR?BOSTR?K
Moju priu uste.
PRVI FRANCISKANAC
No, ostavi ene, Satanina eda.
Vina ko ilibar, pa ko pono crna,
Jarebica, ribljih piktija iz leda,
Zeeva s vinjama, sokova, pa srna...
(On sladi i dalje, no ne uje se.)
(Na drugom kraju je Ana, najstarija ki kraljeva. Udata. Ima do trideset i osam godina. Bez
znaaja; obuena prosto. I Drugi franciskanski kaluer, jedan dug, kotunjav ovek, fanatik. Rado
se pravi vaan.)
ANA
Zar sud posle smrti? Jo to nisam ula.
DRUGI FRANCISKANAC
Ah, Bonifacije greio je esto.
Dua nije vena. Zar to nije hula?
I ree, nafora da je prosto testo
I devica da je preljubnica.
ANA
uda.
DRUGI FRANCISKANAC
I za Hrista ree da je eret bio.
ANA
To ne bee papa. Ta to bee Juda.
DRUGI FRANCISKANAC
Pa bar da je misli, kao drugi, krio.
ANA
Pokvarena dua.

DRUGI FRANCISKANAC
A pameti kratke.
On ree da nema ni pakla ni raja.
ANA
ivog da ga spale!
PRVI FRANCISKANAC
(Dijaku)
Ah, prene patke!
Pa ne zna sa koga da zapone kraja,
A pijano drutvo igra po salonu.
GIJOM ADAM
(koji uje ovaj razgovor)
Lake, oe, nisi sad u Avinjonu!
(Nasmeje se)
(Drugi franciskanac priao je Dijaku i Prvom franciskancu, a Gijom Adam prilazi Grebostreku.)
DIJAK
Nismo ni mi zlato. A kralj na s tri ene. .
PRVI FRANCISKANAC
??
DIJAK
I sve tri ive. Sad etvrtu ima.
DRUGI FRANCISKANAC
Kako? A tri one zar su razvedene?
A ova poslednja?
PRVI FRANCISKANAC
Pa ta radi s njima?
DIJAK
Kralj kad se enio, ova dete bee:
Tek osam godina. . .
PRVI FRANCISKANAC
A njemu?
DRUGI FRANCISKANAC
A njemu?
DIJAK
etrdeset i pet.
DRUGI FRANCISKANAC
Zar jereji smee. . .?
DIJAK
Pst! Dovee u vam priati o svemu.
GIJOM ADAM
(Grebostreku)
Tim bunama venim kad e kraja biti?
Bar danas kad zemlja na vrhuncu stoji. . .
GR?BOSTR?K
Nered nam u krvi. Nikad nismo siti.
GIJOM
Pa zar nema nikog kog se zemlja boji?
GR?BOSTR?K
Sabor. . . ali. . .
GIJOM
Lepo. Ti ba stranku stvori.
Vien si i uven. . .
GR?BOSTR?K
Ja znam jedno samo:
Da sam s etom svojom prvi gde se bori,
Kuda kralj mi rekne, ja u biti tamo.
NIKODIM
(Sa njegovog lica ne moe se mnogo proitati. Sve to ini radi s raunom. Uska pogleda.
etrdeset i dve godine. On objanjava jednoj od dama i skupy mladih ljydi i ena)
eseti manastir naeg svetlog kralja.
DAMA
Zar toliko?
NIKODIM
Ravno. Krasno delo bie.
DAMA
U Banjskoj se die?
NIKODIM
Sred naih zemalja
A lepotom svojom sve preanje skrie.
Siv i crven mramor i serpentin plavi.
Tu e mira nai kralj ko svetac pravi.
GIJOM
(priao Dijaku i franciskancima)
I poboni kralj je jedne noi lepo
Monahinju, sestru bratovljeve ene. . .
DRUGI FRANCISKANAC
Zar kaluericu?
GIJOM
(s pakosnim osmehom)
Zaludo je slepo.
PRVI FRANCISKANAC
(prsne u smeh)
Ko da je sluao oce nam crkvene!
DIMITRIJ? PAL?OLOG
(Sin Andronika II, jedan od ovih mnogih kneeva koje ne eka kruna, a ija je ambicija eljna
vlasti. Gnevan to mu ne ostaje nita drugo, zbog sitne due, no obian ivot; on je cinik. Inae je
lep i gizdav. Uobraen, a u trenucima je pesnik. On prelazi preko pozornice sa Konstancom
Morozini.)
KONSTANCA MOROZINI
(ena Vladislava, sina Dragutinova. Ima trideset i sedam godina, plave, gotovo kestenjaste kose,
lica okrugla, punaka, malih usta; oiju mrkih i smeih obrva; pravilna nosa. Oko kose biserni niz,
koji pada ak do uiju. Biser i oko vrata. Haljina na struk zagasitoljubiasta, od plia, i optoena
zlatom. Rukavi celi, na dorukvicama biser. Na prstima prstenje.)
DIMITRIJ?
O, vi to gledate sunce kad se gasne,
Ne pojmite decu koju zora doji.
KONSTANCA
Taj Bizant mi lii na kule iz basne.
NIKODIM
(i dalje objanjava)
Njegovo se ime meu prve broji.
Novac mu je bolji od mletakog kova,
Manastire nae darovima plavi,
U Hilandaru se die kula nova,
Bolnicu za bedne u Prodromu pravi.
DAMA
Darove za Sinaj poslao je, vele?
NIKODIM
Svima vie daje no to sami ele.
DIMITRIJ?
Ovog popa plaa da ga tako hvali?
KONSTANCA
Time stie moi.
DIMITRIJ?
Bedni su i mali.
O, kao oholnik kralj je mnogo uven.
GIJOM
(najstarijem kraljevom sinu, Konstantinu)
A ti, knee, uti?
KONSTANTIN
(Ima do trideset godina. Ohol sa svoga grkog porekla. Antipatian.)
Sve sam gad do gada!
ta da ovek rekne?
(Ode dalje.)
GIJOM
Prazan, a naduven.
DIMITRIJ?
(Konstanci)
Glupi, gadni kao pastir pokraj stada.
Mramorni stubovi, a drvene zide,
U daari niskoj okna od biljura,
Pod izmama novim opanci se vide,
Pod crvenom svilom viri krpa sura.
KONSTANCA
A sve uvijeno pozlatom i svilom.
DIMITRIJ?
Usta puna daha na prostako jelo.
KONSTANCA
Ko da sam u grobu raskonom i gnilom.
DIMITRIJ?
Kad je zlatar prostak, nakazno je delo.
(Stepenicama iz dvorita dolazi Danilo. Penje se uza stepenice. Pojavljuje se glava. ?nergina,
muka. Crna kosa i brada. Lice mono i isto. Sod se vide i grudi snane i razvijene. Ispeo se.
Visok je. Izgleda da nema vie od trideset i pet, mada mu je etrdeset i etiri. Pokreti mu skladni,
igumansko odelo, no u lakom neredu. Svu eleganciju koju je doputalo odelo srednjovekovnog
kaluera monog, bogatog i svesnog, uzeo je na sebe. Cinik i leden. Kad stupi u trem, pokloni
se.)
SVI
(im ga spaze)
Aaa. . .
(Sva panja je usredsreena na njega. Jedino Prvi franciskanac i dijak ne obraaju na to panje, no
i dalje razgovaraju.)
DAMA
Sad emo znati. Igumane. . .
DANILO
Molim.

DAMA
uje se da kralj e oslepiti sina.
DANILO
(Uini pokret kao da veli: Ne znam.)
ANA
(tiho)
Otac se povodi za tim popom holim.
KONSTANTIN
(takoe)
On je tvorac svakog kraljevoga ina.
DANILO
Ja znam da se danas izmirenje slavi
Oba naa kralja. I moj um je neto
Za mir uinio.
DIMITRIJ?
(tiho)
Svetitelj se lravi.
KONSTANCA
Sve taj avo moe.
GIJOM
(uo je to i tiho njoj)
Samo krije veto.
KONSTANCA
(Dimitriju)
Ipak divan bee kad je kod nas bio
Dragutina, kralja, oca moga mua,
S Uroem da miri. Gordost nije krio,
Ali glas to tako mnogo vere prua,
Snaga, led i ponos. . .
GIJOM
(Danilu glasno)
Nisu dobri znaci:
Kralj zbog bune sinu oprotaj je dao,
Pa ipak u Skoplju u kulu ga baci.
Neeg ima.
DANILO
Ko bi dvorske tajne znao?
Ja znam samo psaltir i knjige crkvene. . .
PRVI FRANCISKANAC
(Dijaku)
Samo kad su slane i dobro peene. . .
(Poto svi gledaju u Danila, niko nije uo ovaj gurmanski ispad.)
GIJOM
Zar imao nisi nikad crne dane?
DANILO
Bilo je. No nato? Pre pet do est leta
Kada napadoe sa etiri strane
Hilandar. Hram bee odseen od sveta.
Ja, i bratija mi, snaan otpor damo.
Spasosmo svetinju.
DAMA
Znamo to ve, znamo.
PRVI FRANCISKANAC
(i dalje pria Dijaku)
Arnold Vila Nora, lekar neki uen,
A Satanin sluga, Jevrejin dabogme,
to je sve crkvene prezirao dogme,
Ba kad papa Kliment bee strano muen.
DIJAK
Boleu?
PRVI FRANCISKANAC
Bolest je Satanino delo.
Kamenje mu bee u trbuh sruio.
DIJAK
Pa?
PRVI FRANCISKANAC
Valjda se tako Provienju htelo:
Arnoldu se straan dogaaj sluio.
DIJAK
??
PRVI FRANCISKANAC
Utopio se krajenovske luke.
I ne pomoe mu pancir neprobojni.
Ne okusiv leka iz avolske ruke,
Na siromah papa postade pokojni.
(Spolja se uje truba.)
DANILO
A! Zabave evo!
DIJAK
Junaki megdani. . .
(Galama. Sve vie, tri. . . uje se:)
Zar Grebostrek mladi? Divno. . .

DIMITRIJ?
Pelivani?
DIJAK
Jabuka se gaa sa konja u letu.
PRVI FRANCISKANAC
Ja u mandolinom gaati u metu.
(Svi odlaze urno, sapliui se. Konstanca i Dimitrije ostaju poslednji i ne videi da je Danilo tu,
poinju sasvim glasan razgovor.)
DIMITRIJ?
(podrugljivo)
Dvorac moje sestre!
KONSTANCA
Spram bizantskog bleska.
DIMITRIJ?
Gde zeleni mramor i ahat i opal
Blistaju i gori sva u zlatu freska
I struji dah mora, mirisav i topal.
(Kao da sanja, sea se Bizanta.)
Sveanosti dvorske! . . . Gordi palatini
S kapama od srebra kraj dinovskih vrata,
Garda s tunikama gde dru rubini,
A sav dvor u velu modroga brokata.
Po podu ilimi od persijskog platna
I prosute rue i cvee od nara.
Presto sav u suncu, a dva lava zlatna
Spavaju kraj nogu prvog svetskog cara.
Za prestolom krst od zlata i korala
I platan pun zlatnih tica. . .

KONSTANCA
(zaneta)
A! .
DIMITRIJ?
(zanesen)
Car seda!
Kb svetac pod krunom to mu elo zbrala,
Jedva die oi i umorno gleda. . .
A varvar poslanik iz Rima, Raguze,
Mletaka, Pariza. . . da iz sveg tog blata
Gutera to glupo ispred Pape puze,
Osea pred sjajem da ga nesvest hvata. . .
(Konstanca je toliko zanesena priom da niim ne pokazuje ljutnju to se napada njen Rim.)
DIMITRIJ?
Mig jedan! . . . Kree se niztokova, sprava
I medenim glasom ponu himnu tice,
Uz fanfara jeku grune lave lava,
A zaslepljen varvar u prah pada nice. . .
(Opis ove sveane audijencije, koja je tada bila najvei svetski dogaaj i koja je vekovima u
Bizantu trajala, toliko osvaja Dimitrija da on igra, glumi, svaki pokret izvodi.)
Tiina odjednom. Varvar die zene.
Sve iezlo. Prazno. On dre kb trska.
Sam u praznoj sobi okree se, blene. . .
Tek edrvan uje to u vrtu prska,
I, glupak, on misli da san je to bio.
Te sprave, ta uda, to se ivot zove,
A ne ova rulja.
DANILO
(koji je paljivo sluao)
Ipak ti bi bio
Rado samodrac mone rugve ove.
DIMITRIJ?
(Sad ga tek spazi i nasmeje se.)
KONSTANCA
(postiena)
Pourimo, knee.
(Siu oboje niz stepenice u dvorite.)
(Zdesna, iz svojih odaja nailazi kralj Uro II, Milutin. On ima ezdeset godina. Krupan, visok, jo
ouvan, mada mu se na licu vidi buran ivot, pun uivanja i ratova. Njegove oi mutne, a jo vrele,
govore o venoj vatri koja je uvek gorela u njima. Jak oblak klonulosti kadikad se navue preko
ovog lica, iju sveinu odravaju svi tada poznati mirisi i ulja. Kralj, da bi se dopao, ne zazire da
svoju ve prosedu bradu ulepava i svoju veliku, razreenu kosu, pumu inja ukraava nakitom.
Celo njegovo odelo trepti, a njegov malo oronuo glas da)e tajanstvenu poeziju ovoj personifikaciji
tatine, lepote i strasti, kroz iji lepeo probija jo samo plamen ljubomore.)
KRALJ
(koji je poao u kraljiine odaje)
Ti?
DANILO
ekam te.
KRALJ
ta e?
DANILO
ta initi misli sa Stefanom svojim?
KRALJ
(nervozno)
Kraljici se urim.

DANILO
Reci.
KRALJ
Zato?
DANILO
Znae.
Zatvorio si ga. Zato?
KRALJ
Jer se bojim.
DANILO
Veeras e biti Sabor...
KRALJ
Da.
DANILO
On trai. . .
KRALJ
Da kaznim Stefana?
DANILO
Da. to moe stroe.
KRALJ
ta taj Sabor hoe?
DANILO
Da zemlju osnai.

KRALJ
Zar da ga posluam?
DANILO
Jer Sabor sve moe.
Bolje sam ga kazni, no po nareenju
Saborske vlastele. Bolje ti, no oni.
KRALJ
Ne, ne. Nikad. Zar da takvom ponienju?
DANILO
Mora.
KRALJ
Ja? Kralj moni.
DANILO
Dragutin te goni.
U Saboru vie njegovih je ljudi.
KRALJ
Kanjen je.
DANILO
Jo vie, jer u tvojem je dvorcu
Naslednika mnogo. Strah u njih razbudi.
Zadaj ranu.
KRALJ
Sinu svom?
DANILO
Zavere tvorcu.
Vladislav, Konstantin, Dimitrije. . .
KRALJ
Stani.
DANILO
Svi tvoj presto hoe. Stefanu oprosti,
ta e biti? Ubod nov na staroj rani.
Sva trojica e te noima izbosti.
KRALJ
(razmilja)
Kazniti. A ime?
DANILO
Oslepi ga.
(mirno)
KRALJ
Skote!
Podmien si.
DANILO
(uvreeno)
Kralju.
KRALJ
ut!
DANILO
(mirno)
Ko sad tebe titi?
Sve bojnike, ljude, Dragutin ti ote.
KRALJ
Dok novaca imam i vojske e biti.

DANILO
Zalud. Narod bunu s Vladislavom kuje.
KRALJ
Narod, rita.
DANILO
Kralju, s njim je i vlastela.
KRALJ
Mene tite crkve.
DANILO
Ma njih slabo tuje,
Kad maeva nema, skini krunu s ela.
KRALJ
Ja Bizantu pretim. . .
DANILO
A zemlja ti trula.
Kazni li Stefana, Srem te tad pomae.
Dobie vlastelu kada bude ula
Da se tvoje delo s njenom eljom slae.
KRALJ
O! Ja sluga!
DANILO
Mora.
KRALJ
ta e sve da trae?
DANILO
(opominje ga na mir koji je ugpavio)
Nee moi re mi praena suzama
Miriti ko danas zavaenu brau.
KRALJ
(podrugljivo)
Danas mir se slavi! O, da grozna srama!
Radi mira, oi svoga sina dau!
Da. Moda e sutra moje oi hteti,
A sve radi mira. . .
DANILO
Bog to znade sveti.
KRALJ
Ratovima skrhah mladost punu rada,
A sad mo kad stekoh, mnome Sabor vlada.
Ne. . .
DANILO
ini ta hoe. Kazna strana nije:
I sam Bog pod starost vida nas liava.
Bie zdrav, moi e da jede, da pije.
Kad slep bude, cela zemlja mirno spava.
Neka druge plai. ta moe bez vida?
Da ivi i kule u vazduhu zida.
KRALJ
(koji je sav poezija, na ovu re prozainog Danila rekne)
Ima pravo. Kriv je.
DANILO
A meni se ini,
On maehu svoju vrlo rado gleda.
KRALJ
(poverljivo)
Ti misli?
DANILO
Mladi su.
KRALJ
esto u tiini
Ona plae.
DANILO
?to! Mlade vraka eda.
KRALJ
Od onoga dana kada glase dobi. . .
DANILO
Da tvoj Stefan ami.
KRALJ
Jest, da Stefan ami.
(Stane, misli dugo, mnogo, onda odjednom naglo)
Oslepi Ja! On zar da mi sreu zdrobi?
Onda nek je gleda, kad u venoj tami
Bude sam lutao po roenoj sobi,
Jauui glasom od bola ve svislim. . .
DANILO
(poto je kralj dao pristanak; mirno)
Sad idi kraljici.
KRALJ
(ipak se predomilja)
Ne! ekaj da smislim.
(Mesto da ode kraljici, on se istim putem kojim je i doao vraa u svoje odaje.)
(Na pozornicu dolazi Teodora Smiljac, ena Stefana, kraljeva sina. To je edna ena od dvadeset i
etiri godine, kojoj njena tatarska krv kao da nije dala ni malo strasti. Ona dolazi s dvoje dece. Sva
je uplakana.)
T?ODORA
U tamnicu baen. . . uh uasne rei.
Oe, ta da inim? Spasavaj to bre.
DANILO
ta mogu?
T?ODORA
O, kako da se delat sprei ?
Istina je da e oi da mu spre?
DANILO
Kralj hoe.
T?ODORA
Spasavaj. Moj brat ima zlata.
DANILO
ta mogu?
T?ODORA
Spasavaj!
DANILO
Zapovest je data.
T?ODORA
(jaukne)
Sine, moli Boga, on neka nas titi,
Plai, sine, tvoj e otac slepac biti.
DUAN
(Dete od sedam godina. Nita na njemu ne predskazuje da e on jednog dana biti Silni car Srba,
Grka i Bugara; poinje Oena.)
Oe na, ie jesi.. .
DANILO
O, eno, dravni ma suza ne stresa.
Zalud plae. Bei. . .
T?ODORA
Sve ledeno.
DANILO
Idi.
T?ODORA
?vo moga oka, evo moga mesa,
Neka gore, pre, samo on nek vidi.
DANILO
Kazna je za krivca.
(Gijom Adam i Drugi franciskanski kaluer prelaze preko pozornice i u ivom su razgovoru.)
DRUGI FRANCISKANAC
Sve prie i spletke. . .
GIJOM
(nastavlja)
Na hartiju stavi, pa pravo u Mletke.
(Oni odlaze desno onim hodnikom to vodi pored kraljiinih odaja.)
DANILO
(Prati ih pogledom i smei se. Zatim Teodori)
Zalud mene moli; kraljev glas je jai.
Idi, lepa eno, i sudbinu plai!
(Ona stoji i gleda. Zdesna, iz kraljiinih odaja dolaze dva paa.)
DANILO
Kraljica dolazi?
PRVI PA
Da.
DANILO
(Uini Teodori rezigniran pokret i silazi niza stepenice.)
T?ODORA
(Uzdahne i ode.)
PRVI PA
(gleda za Danilom)
Veito isti!
DRUGI PA
(s uzdahom)
Vei je od kralja.
PRVI PA
(s detinjskom naivnou i neto sete)
I on pa je bio.
DRUGI PA
Putevi za njega uvek behu isti.
PRVI PA
(i dalje naivan i sa mnogo tuge to i on ne moe biti kao Danilo)
Kao pa vojvodskih ena slast je pio.
Kau, kao dijak, da bee lepota,
I kralzice same ljubav su mu htele.
DRUGI PA
A mi? ta nas eka? Sluavka sirota.
PRVI PA
(tuno)
I dvorkinja runa i dadilje svele.
DRUGI PA
(s dubokim uzdahom)
Nikad njega stii. . . Jer nas ljubav slama.
PRVI PA
(oslukuje dolazak kraljiin)
?vo je! . . . Puna je sunanoga plama.
DRUGI PA
(tobo filozofski)
To nam ree krila.
Jadnie, voli je. . .
Mi imamo srca!
(Prvi pa gleda netremice da se pojavi kraljica.)
SIMONIDA
(dolazi zdesna; paevima)
Zovite Danila.
(Paevi odu.)
(Simonida seda umorno na jednu stolicu. Ona je ena od dvadeset i tri godine, koja ima tako
mnogo uslova da usrei ljubavlju, ali brana tragedija je u njene jo detinjske crte urezala bol
nezadovoljenih elja i neodoljivo zanosan patniki izraz rane zrelosti. Tip grki. elo lepo i belo,
skriveno kosom kao ar usplamtelom, to je na sredini razdeljena i kao talasasta kapa obavija
glavu. Ispod kose u uima blista se krupan biser. Sjajne i krupne zelene oi sa velikim zenicama.
Vrat go. Haljiia od brokata, prevuena mreom, duboko iseena na grudma. Na nogama zlatne
arape i zlatne cipele. Oko vrata niz krupnog ilibara. Ona slua ozdo iz dvorita tih um i pesmu
Prvog franciskanskog kaluera uz mandolinu, pesmu koja je tada bila jako rasprostranjena meu
katolikim epikurejcima: Vinum sit apositum morientis ori...)
KONSTANTIN
(penje se uza stepenice, lagano se privlai i trzajeizsanjarija)
Simonida!
SIMONIDA
(trgne se, pa ozbiljno)
Knee. . .
KONSTANTIN
(i dalje familijarno)
Iskradoh se.
SIMONIDA
(otro)
Knee. . .
KONSTANTIN
Za sreu, za ivot tvoj me pogled vee.
SIMONIDA
uti.
KONSTANTIN
(hvata je za ruku)
Ja te volim.
SIMONIDA
Prostak, ko i drugi!
KONSTANTIN
Volim te.
SIMONIDA
Nato mi svi govori dugi?
Odlazi!
KONSTANTIN
Taj strah ti kraljev pogled dade.
(ubedljivo)
Ta za sinove te kralj i uze.
SIMONIDA
Gade!
(uzbuena)
Trinaest godina u jazbini vuka,
Gde veiti moar duu ti pogrebe,
Trinaest godina bola, srama, muka,
I ko kruna svega, ta?(Prezrivo) LJubav od tebe!
(Osmehne se.)
Tvoj otac je starac, no bar zna da voli.
A tebe zar misli da bi htele ikad
I dvorkinje moje? Zalud rei proli.
KONSTANTIN
(drsko)
ekam te.
SIMONIDA
Uzalud.
KONSTANTIN
Doi e mi.
(Opazi Danila i polazi.)

SIMONIDA
(za njim tiho, da ne uje Danilo, ali i jetko)
Nikad!
(Konstantin ode, Danilo dolazi, staje pred Simonidu i kao da pita: ta e!)
SIMONIDA
(bez uvoda, naglo, gledajui pravo u oi)
Ja hou Stefana.
DANILO
Stefana?
SIMONIDA
Jest. Hou!
DANILO
U Skoplju, u mranom zatvoru ga eno!
SIMONIDA
Usta su mu slina arobnome vou,
Hou da ih pijem.
DANILO
Zar pastorka. . . ? eno!
SIMONIDA
Za poljubac njegov dau krunu celu.
DANILO
(opominje je)
Kraljice. . .
SIMONIDA
Zar uvek mraan,surov, ledan?
(Kad Danilo nita ne odgovara)
Mladost moja trune u carskom odelu,
Surovost mi dvorska truje pogled edan.
(Tuno)
Mesto igraaka, meni mu se prua!
(Bolno)
O, kako je hladna postelja mog mua.
DANILO
ta se mene tie?
SIMONIDA
Za parence krune,
Prodana sam kao tvoj Bog na Golgoti.
Kraj ivih grobova da mi mladost trune.
(Spolja se uje agor, tiha pesma.)
DANILO
Mir. Napolju pir je.
SIMONIDA
O, ti mrski skoti:
Srbi masnih vlasi i crvena vrata
I s njima anujska naduta vlastela,
Sav neisti zapad veno eljan zlata,
Ugri utih zuba i majmunska ela. . .
(Oajno)
Svetlosti!
DANILO
Nema je. Svetlost je u vlasti.
SIMONIDA
Ima je u paklu Stefanove zene.
O, kako je puna ambisa i strasti.
U tom vruem oku kb cvet ivot vene.
U oima tim se mrak ponoi stere,
Prah zvezda kroz koji sjaj smaragda prodre,
U njima se blista sjaj greha i vere,
Pravo u smrt vuku te zenice modre.
Iz njih struji pesma enje uvek zdrave,
Modro zelen otrov u njima se toi,
I blistaju gorde ruevine slave.
O, daj mi da tonem u te vrue oi!
DANILO
(hladno)
Oslepljene bie.
SIMONIDA
(Ova re je zgrane. Ona uti i gleda, ne razumevajui sve.)
DANILO
(isto)
Veeras.
SIMONIDA
(pribrala se)
Avaj!Spasa.
(naglo)
Ne, ne, la je. . .
DANILO
(surovo)
Istina je gola.
SIMONIDA
(blago)
Idi, moli, spasi snagom svoga glasa.
DANILO
(Kao kip stoji pred njom. Gleda je otro.)
Neu.
SIMONIDA
(reava se)
Ti si eljan episkopska stola?
Dovedi ga da mu pijem pogled svei,
?piskopstvom to e tebi da se plati.
DANILO
(kao stena)
Ne.
SIMONIDA
Noas, dok kralj mi u vlasima lei,
Izmoliu re da episkopat da ti.
DANILO
Ne.
SIMONIDA
Majkom Irinom zaklinjem se sada,
Arhiepiskop e biti.
DANILO
(gotovo uvreen)
Ne. Ni tada.
Zar poljupci enski da mi slavu stiu?
SIMONIDA
(besna)
uj, zaklinjem ti se: sam je nee stei.
Brzo ginu travke koje same niu.
(Njene oi su crvene, nedra se nadimlju, usne igraju, a svi udovi dru.)
Na spisima tvojim iva u te ei,
Potrovau ae tvoje i putire.
DANILO
(mirno)
Sve to moe, ini.
Mene lovor eka.
SIMONIDA
Zatru ti ime ko lane kumire.
DANILO
Ni moja miica, gospo, nije meka.
SIMONIDA
(kao zmija)
Bludnie, u hramu, kraj najgorih ena,
Huli pijan Boga sred pobone tame.
Zasut bie kiom kamenja i stena.
DANILO
(drsko)
Nato kriti ene? ene dou same.
(Truba spolja.)
Gle, poinje megdan. I on je zbog ena.
Deca! Gube glave rad enskih ramena.
SIMONIDA
Suvie si ohol.
DANILO
Ti suvie prosta.
SIMONIDA
Pretim ti.
DANILO
ta hoe?
SIMONIDA
(otro)
Dovedi Stefana.
DANILO
Nikad.
SIMONIDA
ta ti hoe?
DANILO
(kao mramor)
Vlast!
SIMONIDA
Nije ti dosta?
DANILO
Nikad dosta nije.
SIMONIDA
Re nek ti je dana:
Bizant vlast ti dae koliko ti treba,
Da elinom rukom zavlada jo vre.
DANILO
(nasmeje se)
Vara se. Moj kralj je car zemlje i neba,
I tvoj gordi Bizant ispred njega dre.
(Koo do sanja.)
Da, jedna je vera, Mo je njojzi ime,
Jedan Bog je samo, Drava se zove.
SIMONIDA
Dovedi Stefana. im da platim? ime?
(Naglo)
Da li eli krunu kraljevine ove?
DANILO
(oholo)
Ne. Kralj ima krunu, a ja mo te krune.
SIMONIDA
(Gleda ga tuno. Gnev je sa njenog lica iezao. Ona je sad opet jadno, nemono dete.)
Ja sam eljna samo jednog srenog dana.
O, rad ijeg greha mene sudba kune?
Smiluj se na suze, dovedi Stefana!
DANILO
(Okom koje prodire do u sr gleda je. Tiina stravina i puna predoseaja. U Danilu se javlja ovek,
mujak, no on kao da se brani.)
SIMONIDA
(Njeno zeleno veliko oko zapazilo je to. Luda, drska misao sene joj kroz glavu i u oima, jo punim
suza, blesne neto novo, svetlo, mono i smelo: ena. Priblii mu se, i drsko)
Pa hoe li mene?
(On se ne mie, ona prilazi.)
Na, gvubi i sii!
Vekovi put moju stvarali su, tkali,
Vizantijsko sunce sa mog oka zbrii.
Pij nedra gde zraci sunca nisu pali,
S kojih niko nije zavesu smakao.
Dru kb bled ljiljan usred noi plave,
Ni prezreli kralj ih jo nije takao.
Iz njih bije miris mirte i agave.
(Sva mu je prila, a njena mala noga cela se vidi. Pruila ka njemu svoje bletee ruke od
mramora, a po njima igra rumena svetlost sunca koje zalazi. U poaru njene crvene kose, blete
dijamanti. Ona nastavlja )
Hoe moje usne kb jagode tirske,
Sanjive, drhtave, pune sna i rose,
Hoe vlasi, tople ko noi misirske?
Daj da te obmotam arom svoje kose.
DANILO
(osea miris njene kose)
Kao greh su vrue, kb vera crvene.
SIMONIDA
U lonici mojoj greh bije u strune
I smeje se ud kroz prozore arene.
Po podu ilimi od persijske vune,
Po zidu niz udnih arabijskih ara,
S tavanica kaplje sok mirisiih trava
S rastoenom smolom bistrog ilibara.
A puna je tica tavanica plava.
Postelja od bronze mirie i eka.
Iz mletakih aa od mrka rubina
Pada tiha svetlost crvena i meka,
I nija se topaz s modrog baldahina.
(Sva zaneta, prila mu jo blie.)
Poupaj s haljine moje tije perje,
Skini s ruku mojih dva ahatna niza,
Nek se prospu rue i sitno biserje,
Na grudima blesnu dva mrka tirkiza.
DANILO
(mrkim glasom, koji je ve ustalasala strast)
Raskona si.
SIMONIDA
Kope polomi od zlata.
Na nogama mojim blistaju safiri,
Na miici tanke zmije od ahata.
DANILO
Gori.
SIMONIDA
Malu iku u oganj raspiri.
(Ona ga je uhvatila za ruke. U sobu udara rumena svetlost veernja; prosula se preko njenih belih
ruku, koje je Danilo grevito stisnuo.)
SIMONIDA
Nek rumeni sedef od mojih nokata
U miicu tvoju zarije se vrelu,
Kao plavi elik u mramorna vrata,
Ko srebrna strela u narandu zrelu.
(Rumen veernja udara sve jae, oboje su kao u ognju.)
DANILO
(gleda je smrvljen)
Lepa si!
(On naslanja oi na njene miriljave ruke i sanja.)
SIMONIDA
Iz aa od oniksa glatka,
S drkama od geme i od kovelina,
Penuavi nektar, pun blaenstvaslatka,
Piemo u ruju ciparskoga vina,
Tad pij oi moje do roaja dana.
DANILO
Smaragd prepun sunca i greha. . .
SIMONIDA
I sree.
DANILO
Duboke su. . . mrane. . .
SIMONIDA
Dovedi Stefana,
On jedan u mrak taj zaroniti smee.
(Pripila se uz Danila i lagano, sanjivo, re po re, tiho, zanosno, slatko )
Hajde da skrimo raskone kondire,
I kad ispijemo zadnji pehar vina,
I kad izmrvimo biser i safire,
Ispiemo oi bezdanih dubina. . .
DANILO
(Trgne se naglo, digne oi; iz svojih ruku pusti njene prste. U njegovim oima je ona ista mirnoa,
samo kao da se vide jo tragovi od vatre. On kao da se maloas ponizio pred samii sobom. Sad eli
da popravi greku i rekne jedno mono )
Ne.
SIMONIDA
(Zaprepaena ga pogleda i osetivi da je izgubila sve, oseajui da ni celo ovo ponienje nema
uspeha, rekne snano )
Ja hou.
DANILO
(ledeno)
Nikad.
SIMONIDA
Robe, strah te hvata.
(Njene oi blistaju kao u mlade razjarene make kojoj je lov utekao onda kada je htela, sladei se,
da ga uhvati noktima i kida deo po deo.)
DANILO
(mrko)
LJubav, muke grudi, drai belih ena
Snene su spram briga dravnih i rata,
Zbitija to sudbu peate vremena
I mrve svu sitnu sreu malih bia.
(Simonida, zapanjena, slua njegove rei.)
Drava, taj kolos moni i krvavi,
U platu crvenom od krvoprolia,
Nae sitne elje zatire i davi.
(Rezignirano)
Nas odredi sudba za velika dela,
A roena srea zdravljena je za nas;
Mi ekamo Sutra namrtena ela,
A prosjak, sav vedar, sie celo Danas.
Mi bacamo sitnu sreu to nas zove,
Mi, deca tatine, oholi i hladni,
Nae oi sreu novih dana love.
(S bolnim osmehom)
Za trpezom punom, mi smo veno gladni.
SIMONIDA
(Ustukla i bez jedne rei slua ga. Ovaj ovek koji je odbio ak nju, a koji je, do sada hladan kao
iramor, sada odjednom otvorio srce, ini joj se kao apostol. Iz njega govori tragedija Zakona i Bol,
zato ona guta svaku re.)
DANILO
(istim mirnim glasom oveka koji zna da je u pravu)
Mi smo kao sunca to prosiplju zrake,
Jednolika, pusta gore sama sobom.
Mi kreemo ivot, re, pancire lake
I mi, izvor moi, postajemo robom.
I s trnovim vencem smrt kad nas pogrebe
I prah zaborava naa dela zaspe,
Kajemo se to smo otisli od sebe
au sree, koju samo jednom naspe
Gospod sveim vinom.

SIMONIDA
Sad se aa peni.
(naglo)
eka te, ispij je. . .
DANILO
(odmereno)
Mi piti ne smemo.
Za nas nisu dani enjivi i sneni.
Roeni da zarad drugih sagoremo,
Mi, deca tatine, gladni sree, mremo.
SIMONIDA
(Ona je sluala ove rei surove logike, no mlada krv bukne u monom i gromkom protestu)
Ja ivota traim; dajte mi da ivim!
Za le prikovana, dok mi nedra pupe,
Zar da traim iskru pod pepelom sivim
Kraljevih oiju to tamne i tupe?
(Snano, kao bedna rtva koja se otima od zamke)
Ja neu ko bedni prosjak da se grejem
Na poslednjoj iskri zublje to se gasi.
Hou nove zublje, da svud poar vejem,
I legion zvezda da mi ljubav krasi.
(Prezrivo)
O, ti rtvuj sreu za vena vremena;
Ja za venac trnja ne dam kitu krina.
Ja ne elim venost ja sam samo ena.
DANILO
(hladno)
Ti rtvuje ljubav, kralj rtvuje sina,
Stefan oi svoje ja no tvojih drai.
SIMONIDA
(gnevno)
emu sve te rtve?
DANILO
Drava totrai.
SIMONIDA
(ona, veita rtva, sva usplamti i pokuava i poslednji vatromet)
Ti ne sme. Da li e hudi otrok smeti
Usred noi ili usred dana bela
Kraljevskoga sina dovesti i hteti
Za raskonu cenu kraljiina tela. . . ?
DANILO
(prekida joj re sav zgranut)
ta hoe?
SIMONIDA
(srena to ga je zbunila)
Pred vojsku pranjavu i bednu
Sii u i rei: Bi li iko hteo
Da robovsku usnu svoju, slasti ednu,
S kraljiinom spoji u poljubac vreo,
Rad usluge male, da kraljeva sina
Izbavi iz mranih tamnikih zidina?
DANILO
(Smeje se otmeno, tiho.)
SIMONIDA
(Uvreena. Mislila je da e izazvati ljubomoru, a ne podsmeh.)
ta? Misli, ta rulja, to je eljna svega,
Za moj jedan osmeh nee spasti njega?
DANILO
(Smeje se.)
SIMONIDA
Ta re te ne pee?
DANILO
(s tihim i drskim osmehom)
Rulja eka. Idi.
SIMONIDA
(Stoji pred ljim neodluna, kri ruke.)
DANILO
(kao da veli: Zalud sve.)
Jo noas e, gospo, glasnik poslat biti.
(Sleva dolaze dva kraljeva paa. Za njima ide kralj, koji se svakako uputio u kraljiine sobe, no im
vidi Danila i Simonidu, zastane. On je u drugom, raskonom odelu.)
DANILO
Spreman si za Sabor, kako mi se vidi,
Jer pun znak kraljevstva odeu ti kiti.
ta smisli da ini?
KRALJ
ini ta se mora.
DANILO
(Pokloni se i ode desno hodnikom.)
KRALJ
(da paevima rukom znak da odu, pa onda ljubomorno Simonidi)
ta e s ovim?
SIMONIDA
(zbunjena)
Ne znam.
KRALJ
Lae. Svi me lau.
Ja sam slamka usred pomamnog vihora,
Lutak kome lice smenom bojom mau.
Da. Ti si me sita.
SIMONIDA
Kralju.
KRALJ
Jeste. Sita.
Sed sam, star, nemoan? (LJut.) Jo ja imam krvi,
Slavoljublje moje jo se grehom pita
I moj ratni palo jo ume da mrvi.
SIMONIDA
Kralju moj.
KRALJ
Zar misli moj se lovor sui?
Ako nema ognja, jo e biti dima,
A on tipa oi i davi i gui.
Gde su ti vragovi? Teko, teko njima!
SIMONIDA
Kralju moj. . .
KRALJ
eline namestiu brave,
Skriu te da sunce put ti ne ispee,
Ni meseca zraci da ti kosu plave,
Ni pononi vetar da ti ljubav ree.
SIMONIDA
(kao jadno, ranjeno dete, eljno materinske ljubavi)
Daj mi asak sree.
KRALJ
Dau ti cekina,
Odee od zlata za te u da skujem,
Dau ti robinja i tica i vina,
A hou da samo moje ime ujem
Iz tih malih usta, raseene trenje.
SIMONIDA
(razoaraia)
Mrtvi su cekini!
KRALJ
O, gde bih te skrio?
to sedine vie, svet mrzim sve benje. . .
(Naglo)
Danilo pogledom telo ti je pio. . .
SIMONIDA
(trgne se)
Kralju. . .
KRALJ
Ja ga mrzim jer Sabor sve moe,
A taj glupi Sabor re njegova vodi.
Nata moja kruna, kad se crvi sloe,
I u njinoj glavi kad se mrnja rodi?
Taj kaluer crni!
SIMONIDA
Ubij ga.
KRALJ
Da. Ubij!
On mi dela slavi i za venost pie.
Smrvi ga! Tad ime za venost izgubi.
A kako? Njegovim dahom presto die.
Ne smem, jeste, ne smem. On mi glavu dri,
On mi krunu uva. Kako ga se gnuam!
SIMONIDA
On hoe Stefanu zenice da spri.
KRALJ
(prasne)
Zar iz tvojih usta to ime da sluam?
Moj sin te opio!
SIMONIDA
(uplaeno)
Muu moj. . .
KRALJ
Ti moli?
Ti mu trai spasa, zmijo otrovana. . .
SIMONIDA
Kralju moj.
KRALJ
Bludnice, moga sina voli?
Neka ga oslepe!
SIMONIDA
Ja mrzim Stefana!
KRALJ
I da sav se Tartar protiv mene digne
I Gospodnje munje nada mnom zatutnje,
Da znam da e dua u ad da mi stigne,
Ne bih utiao gnev oinske ljutnje
I nesinu podlom oprotaja dao. . .
SIMONIDA
Kralju?
KRALJ
I kad zinu prazne one duplje
U bogalja to je tuu sreu krao,
Hoe li tad hteti te dubine uplje?
SIMONIDA
(uasnuta)
Vaj!
KRALJ
(vie)
Nek iskopaju, ne da ih oslepe!
Nek zadru nedra u svetine glupe;
Jo hou da mravi ispred mene strepe,
Mada strele moje, zarale, tupe
I maevi trunu i zastave rata
I u manastirskoj mru vojvode senci
I nemi rzanje ubojnoga hata:
Jo su svei moji lovorovi venci.
(Stane, naglo otisne misli.)
Ne, dosta s Dravom, tom ikonom lanom.
Prazna je sva slava. Svi moji ratnici
Zahvale su nali u grobljitu vlanom. . .
(Oajno)
O,kako smo bedni!... Patnici, patnici! . .
(Vano)
Zato greh ti pratam.
SIMONIDA
A nata mi? Nata?
KRALJ
U tvom dejem oku punom edne lai,
Kad zbacim prah krune i krvava plata,
Odmora grad mojih ruevina trai.
(Gleda je dugo.)
O, kako si lepa!
(Seda i gleda je sanjivo.)
A ja sam umoran.
Ve unuci moji ma ubojni nose.
Ugasle su zvezde, vidik mi sumoran,
I jesenje lie vetrovi mi kose,
A ja jo sam eljan sunca i zenica.
Sramota me, sed sam, a grehom se dojim.
(Zaneseno)
Bela si ko jato mladih, belih tica,
Kao belo inje na kosama mojim. . .
(Iz sanjarije ga prekida Danilov ulazak.)
DANILO
(nosi u ruci zamotuljak hartije)
Glasnik ve je poslat i ka Skoplju hita,
A ovaj list nek se Saboru proita:
(Razvija hartiju i ita)
Kraljevstvo nam eljno tiine i reda
Sin bunom potrese. Vinji sree dade
Te bezumni sin nam ne uini vreda.
U nae nam ruke kao krivac pade.
Kad na roditelja bezumnik se die,
Ko sin Psalmopevev, i zaveru kuje,
Tad Gospoda gnevi i kazna ga stie:
Sin u ocu mora Gospoda da tuje.
Milostivo uvek kraljevstvo je nae.
Nad krivcem je kaznu preblagu izreklo,
Samo da se drugi buntovnici plae,
Greno delo od njih da ne bi poteklo.
Glasnik Skoplju hita. Jutrom dan kad svie,
Sa porodom svojim, a to moe bre,
Sin nam greni prognan do Bizanta bie,
A noas e oi da mu vatrom spre.
KRALJ
(ponavlja mahinalno)
Oi da mu spre. . . (Trgne se.) Pa ipak. . .
DANILO
Kralj budi.
KRALJ
(ne slua ga)
O, hoe li jedna varnica kad kresne
Pasti u zenicu roditelju, Judi,
Da tu mrnjom kao ratna smola blesne?
I hoe li zadnji gled, upravljen meni,
Traiti da vidi oko svoga oka?
(Doao je zbunjen do prozora i pogleda kroza nj.)
Avaj! ?no glasnik hita sav u peni,
Deset koplja skae u etiri skoka.
Ala juri. . . juri. . . hita u no dublje. . .
ujete li, stranu kletvu sin mi alje?
Stoj! (Oajno) On hita, juri, sve dalje,
(Jo oajnije) sve dalje. . .
(Na pozornici je jak sumrak. Kralj i dalje stoji kraj prozora i vie)
Magla ve ga skriva. . . Mene mozak pee!
Stoj, jer pono nosi, a ne svetlost dana. . .
Ne kuni! ne kuni! . . . Sabor tako ree.
Smiluj se; zar malo na meni je rana?
Stoj, vrati se, vrati. . . Avet dvorcem krui. . .
Presto moj se ljulja. . . Izdale me strae.
Lae vesnik, lae! On Satani slui.
(Oajno)
Vratite ga!
(Poleti natrag i spazi Danilo koji stoji nem i hladan kao olienje surovog zakona. Slomljeno)
Bee.
DANILO
(odmereno i kao stena)
To potomci trae.
KRALJ
(kao sumanut gledajui samo u jednu taku, govori jednim tempom)
Jest. Ti u utrobi majinoj to gmiu,
Ti hoe da ive! Njina re nas plai.
I nesite elje njine do nas stiu.
Da. Ti mali crvi kraljevi su nai,
(Gotovo rezignirano)
Jer spomen potomstva od svega je drai.
(Oajno, besno)
Vaj, kad bih mogao budunost da zderem!
DANILO
(Za to vreme je doao do vrata od Saborne dvorane, otvori ih, zagledao unutra i poto ih zatvorio)
Sabor eka.
KRALJ
(mirno)
Sad u dok istinu sperem,
Da mi licem blesne stari osmeh lai!
(Kralj ode naglo u svoje sobe.)
SIMONIDA
(Za sve vreme je kao ukoena, izmrvljena rtva sedela i gledala nemo kako se smrkava.)
(Dva paa unose dve svee i odlaze. Od ovih svea smtlost je jedva vidna i dvor neosvetljen bedan
je. Sad se vidi sva istina rei Teodora Metohita, kojom je karakterisao tadanji srpski dvor, gde se
pokualo peke nadietanje s lidijskim dvokolicama, ali se ipak nadmetalos)
DIMITRIJ? i KONSTANTIN
(Dojure uza stepenice, usplahireni, i to jedan desno, drugi levo od velikog srednjeg prozora. Kad se
vide, zagledaju se.)
DIMITRIJ?
ta? Stefan oslepljen?
KONSTANTIN
Kakva je to zamka?
DIMITRIJ?
Ko je sad na redu?
DANILO
Strah vas je od toga?
ta ja mogu znati, ja nitavna slamka,
Smerni knjigopisac?
SIMONIDA
(revoltirano)
Kralj, tako mi Boga...
DANILO
(Sav se zgrane pri pomisli da e Simonida izdati. U glavi vidi sav uas i sramotu i zato naglo pritri,
tobo da joj popravi odeu.)
Kraljice, dopusti, taj svileni nabor.
(Tiho njoj)
uvaj PONOS! uti! (Vraa se onoj dvojici.)
(Truba.) Mir, poinje Sabor.
(Sleva se pojavljuje kral. s krunom i bagrenicom. Konstantin i Dimitrije pogledaju se, istre dole,
svaki za svoj raun. Kralja prate paevi i otroci sa sveama i kopljima Truba! Vrata se od
Saborne dvorane otvaraju i na njih ulazi Kralj. Danilo ga prati. Otroci i paevi ulaze za njima i
saborska vrata se zatvaraju.
Na pozornici i dalje samo one dve svee bacaju slabu svetlost. Simonida dotri do saborskih vrata.
Tajac. Staje uz ogradu stepenica i slua kako se kroz no jedva uje tiha muzika mandoline i glas
franciskanskog kaluera: Vinum sit apositum.)

(3 A V ? S A )