eslav Milo Elegija za N.

Kai da li je to za tebe predaleko.

Mogla si trati odmah iznad malog talasa Baltikog mora
Ili iza polja Danske, iza bukove ume,
Skrenuti ka okeanu, a tamo je ve ubrzo
Labrador, beo u ovo doba godine.
A ako tebe, koja si sanjala o dalekom ostrvu samoe,
Plae gradovi i treperenje svetlaaca na drumovima,
tuge i ostavljenost u gluvim noima.
Imala si put kroz samu sredinu umske zabiti,
Nad plavilom odmrznutih voda, po tragu irvasa i karibua,
Il nie jo, sve do Andaluzije na jugu panije,
pa do Granade na obalama Sredozemnog mora
sve do mavarskih dvoraca, do Alhambre
Meu breuljke obrasle bodljikavim hrastikom
I umama alepskog bora
i stigla bi do mene
danas punog neke panije...

To je istina sna, kad cveta manzanita

I zaliv je plav u letnjim jutrima,
Nerado mislim o kui meu jezerima
I o rastancima to se vuku pod novosadskim nebom.
Kupalina kabina gde bi ostavila haljinu
Pretvorila se zauvek u apstraktni kristal.
Tamo je bakarna tama pored verande
I smeno male sove i miris lavande.

Uili smo, sama zna, tako mnogo,

Kako biva redom oduzeto
to oduzeto biti nije moglo, ljudi, krajevi,
A srce ne umire kada, reklo bi se, treba.
Smeimo se, imamo aj i hleb na stolu.
Dok dani i godine prolaze
I samo gria savesti to nismo voleli kako treba
Jadni pepeo u Novom Sadu
Ljubavlju apsolutnom, iznad ljudske mere.

Navikla si na nove, mokre zime,

Na kuu gde je trag panskog vlasnika
Ostao na zidu i nije se vratio nikad.
I ja sam uzeo samo to se moglo,
ali ne druge gradove, ne nove zemlje.

Ne ulazi se dvaput u isto jezero

Po dnu zastrto ivovim liem
Lomei jednu usku liniju sunca.
Krivice moje i tvoje? Sitne tajne.
Kad privezuju maramom bradu,
u prste stavljaju krsti

I negde tamo laje pas i blista zvezda.

Ne, to nije zato to je daleko
Da me nisi posetila onog dana ili noi.
Iz godine u godinu u nama sazreva, dok ne obuhvati,
Kao to smo oboje razumeli: ravnodunost