Zato je stradao Isus Nazareanin?

Milan Vukomanovi | 09/04/2009

Svet u kome je roen Isus iz Nazareta i u kome su sastavljena jevanelja bio je, u
religijskom smislu, jedan pluralni, pa i pluralistiki svet. ivot u njemu odvijao se unutar
granica velike Rimske imperije ije stanovnitvo je, u doba imperatora Avgusta, brojalo
oko 70 miliona ljudi. Dogaaji koji se opisuju u jevaneljima pripadali su stoga zvaninoj
rimskoj povesti. Judeja ili Galileja nisu, na primer, bile samo oblasti unutar Palestine u
kojima su iveli Jevreji, ve i provincije rimske drave. U etniki meovitoj Palestini
ivelo je tada oko tri miliona ljudi, a govorila su se ak etiri jezika: aramejski, hebrejski,
grki i latinski. U rimskoj dravi praktikovane su, pak, razliite forme religijskih
verovanja i rituala, razliiti kultovi i misterije: kult rimskog imperatora, ali i kult boga
Mitre; razliite misterijske religije, ukljuujui tovanje Velike Boginje, egipatske
misterije posveene Izidi i Ozirisu, ali i vera u jednog Boga oznaenog s etiri slova
hebrejskog alfabeta JHVH.
Kada je re o jevrejskoj religiji, judaizmu, iz koga je i poteklo hrianstvo u prvom veku
nove ere, treba imati u vidu da je i tu religiju po mnogo emu krasio izvestan diverzitet,
izraen kroz mnotvo religijskih grupa, zajednica i sekti koje su esto bile u sukobu jedna
s drugom. Taj religijski sukob je katkad poprimao i politike razmere. Iako je veina tih
grupa, bez razlike, tovala jednog Boga i drala se propisa Tore, ukljuujui i odreene
ritualne propise i pravila, njihovo razumevanje saveza s Bogom, uloge Mesije, znaenja
Tore, izbora prvosvetenika Jerusalimskog hrama ili odnosa prema rimskim vlastima se u
mnogo emu razlikovalo. Iz tih razlika potekla su sporenja meu jevrejskim zajedicama o
kojima govore i hrianska jevanelja. Meu tim grupama ili filozofskim kolama,
kako ih nazivaju neki istoriari, savremenici, izdvajaju se sadukeji, fariseji, eseni, kao i
one jevrejske sekte koje su imale radikalnije poglede na pobunu protiv Rima ziloti i
sikariji. U takvom okruenju delovao je, najzad, i Isusov pokret.
O sadukejima znamo poneto iz spisa jevrejskog i rimskog istoriara Josifa Flavija, kao i
iz pojedinih epizoda opisanih u jevaneljima. Nije, meutim, sauvan nijedan njihov
izvorni spis. U jevaneljima se oni suprotstavljaju Isusovom pokretu kao tipini
predstavnici jevrejske vie klase, klase bogatih zemljoposednika koji su, u najveoj meri,
kontrolisali svetenstvo i Hram u Jerusalimu. Njihovo grko ime Saddoukaioi izvedeno je
iz hebrejskog tsaddikm i znai pravedni, a moe se odnositi i na njihovo polaganje
prava na duhovno naslee Zadoka, velikog svetenika iz vremena cara Davida i
Solomona. Sveteniki poglavar Kajafa koji, prema jevanelju, proganja Isusa, pripadao
je, najverovatnije, sadukejima. Zajedno s farisejima, jo jednim protivnicima Isusovog
pokreta, sadukeji su dominirali Velikim veem ili Sanhedrinom, vrhovnom institucijom
judejskog religijskog prava. Po svemu sudei, sadukeji su posredovali izmeu jevrejskog
naroda i rimskih vlasti i protivili se pobunama jevrejskih nacionalista, elei da ouvaju
status quo i svoj visok poloaj u drutvu. U doktrinarnom smislu, oni su se pridravali
samo pisane Tore i odbacivali su usmeni zakon koji su propovedali fariseji. Kao
religijsko-politika zajednica, sadukeji nisu preiveli pad Jerusalima i ruenje velikog
Hrama oko koga je i bila skoncentrisana njihova najvea mo.
Fariseji, druga znaajna jevrejska zajednica iz Isusova vremena, dosta je pristrasno i
negativno opisana u samim jevaneljima. Re je tu, zapravo, o polemikom naboju s
kojim hrianski pisci s kraja prvog veka, nakon nestanka Hrama, opisuju jedinu
jevrejsku zajednicu koja preivljava sukob s Rimljanima. Prvi hriani, koje su ba
fariseji izbacili iz sinagoga, poinju jasno da se izdvajaju iz te dominantne judejske
tradicije svojim uenjem o Isusu kao Mesiji. Svet u kome je nastalo Matejevo jevanelje
bio je, na primer, svojevrsna arena, poprite sukoba izmeu hrianstva u svom
najranijem obliku i tzv. formativnog judaizma koji je takoe bio u procesu
konsolidacije nakon unitenja Drugog hrama (70. g. n.e.). Neprijateljski stav koji
Matejev Isus ispoljava prema farisejima oigledno je rezultat unutarnjeg rascepa meu
Jevrejima. Evanelista i njegova sekta pokuavaju najpre da zadobiju svoje sledbenike u
judejskoj sredini, ali nakon neuspeha te svoje prvobitne misije, oni se okreu ka
nejevrejskim sluaocima u dijaspori. U tom kontekstu treba, svakako, obratiti panju na
sam zavretak jevanelja: Idite dakle i nauite sve narode (M.V.) krstei ih va ime oca i
sina i svetoga Duha (Mt 28.19). Kao sektarijanci koji naglaavaju drukije tumaenje
hebrejskog Zakona, i Matejevi drubenici su, moda, poput Esena, smatrali da ba oni
predstavljaju pravi Izrael. Taj sukob i konani raskid izmeu formativnog i
matejevskog judaizma ima onaj emocionalni naboj koji je uobiajen za porodicu to se
raspada. to su, naime, veze jae izraene, to je i sukob intenzivniji. Matejeva zajednica
ima, na primer, svoje vlastito mesto okupljanja poznato kao ekklesia, crkva (Mt 16.18 i
18.7), i ta institucija se jasno razlikuje od njihovih sinagoga, tj. zbornica u kojima se
okupljaju pripadnici farisejskog judaizma. U toj crkvi apostol Petar, prema Mateju, ima
posebno mesto. On je boanski nadahnuti voa koji svoj autoritet prima od samog Boga.
Stav autora jevanelja je, tavie, da samo njegovo zajednitvo, koje je svoje uenje
primilo od Isusa Hrista, ispunjava Zakon i Proroke, te tako predstavlja i pravi Izrael.
Drugim reima, Matej veruje kako ba njegova religijska zajednica moe adekvatno
tumaiti i primenjivati Toru. Ali u svom izvornom palestinskom okruenju ti vernici
imaju mnogo manje uspeha od fariseja, predstavnika ranog judaizma. Zato se oni okreu
ka drukijoj publici, onim sledbenicima koji ive u meovitom helenistikom svetu
jevrejske dijaspore.
Od fariseja put dalje direktno vodi ka rabinskom judaizmu. Fariseji su bili sasvim
posveeni Tori i njenoj praktinoj primeni u svakodnevnom ivotu. Josif Flavije istie
kako su ih savremenici smatrali za najautoritativnije tumae Zakona. Poput hriana, i
fariseji su verovali u vaskrsenje mrtvih, poslednji sud, anele, demone i druge itelje
nevidljivog sveta. Poznatiji fariseji su bili Hilel i amaj, kao i Gamalijel koji je, prema
Delima apostolskim, poduavao apostola Pavla. U anegdoti iz tog vremena se veli da je
Hilel, na zahtev nekog nejevrejina da objasni sutinu jevrejskog Zakona dok ovaj stoji na
samo jednoj nozi, rekao sledee: Ne ini drugome ono to ne eli da drugi tebi ine. To
je sutina Tore. Sve drugo je samo komentar. Ovaj stav je, kao to je znano, neto
docnije naao izraza i u novozavetnim jevaneljima.
Eseni su bili grupa koja se jasno suprotstavila sadukejima, osporavajui njihov autoritet
nad Hramom u Jerusalimu. Eseni su se, u znak otpora takvoj instituciji Hrama, povukli u
Judejsku pustinju, smatrajui svoju vlastitu zajednicu za pravi Hram ili novi Izrael.
Neki autori danas poistoveuju Esene s piscima Kumranskih rukopisa koji su pronaeni u
toj istoj pustinji neposredno nakon zavretka Drugog svetskog rata. Postoje doista brojne
slinosti izmeu Kumranaca i Esena, ali i Esena i prvih hriana. Eseni su takoe iveli
asketskim ivotom i delili svoju imovinu.
Ziloti su, opet, bili poznati po svom naglaenom nacionalizmu i fanatinom nastojanju da
proteraju Rimljane iz Palestine. U pristupu Tori oni ispoljavaju fundamentalizam usmeren
protiv svih nejevreja. Regrutovali su se uglavnom iz ruralnih krajeva i neretko su dolazili
u sukob s rimskim legijama i pre rata 66. godine. U estoj godini nove ere, jevrejski
patriota po imenu Juda Galilejac je, recimo, predvodio oruanu pobunu koju su Rimljani
uguili, ali koja je dala povoda i nade za docnije sukobe s rimskim vlastima. Jedan od
Isusovih pristalica, Simon, naziva se u jevaneljima zilotom. Meu tim nacionalistikim
grupama izdvajaju se, najzad, i sikariji koji su, pod vostvom Eleazara ben Jaira, zauzeli,
pri kraju Jevrejskog rata s Rimljanima, tvravu Masada i branili je fanatino sve do svog
masovnog samoubistva u kome je stradalo oko hiljadu mukaraca, ena i dece. Sikariji su
se, verovatno, pojavili jo sredinom prvog veka, a ostali su poznati po kidnapovanjima i
atentatima na vodee linosti iz jevrejskih krugova vlasti koji su saraivali s Rimljanima.
U tadanjoj Palestini elita je, inae, inila svega oko 10% stanovnitva, dok je ak 90%
njenih itelja pripadalo seljatvu.
U takvom drutvenoistorijskom miljeu javio se, i delovao je Isusov pokret, zajednica
apostola i drugih sledbenika koji su Isusa iz Nazareta smatrali za Mesiju najavljenog u
delima proroka. Mogli bismo rei da su ti prvi, jevrejski hriani, bili jedna od brojnih
religijskih grupa koje se pojavljuju na istorijskoj sceni Palestine, a docnije i jevrejske
dijaspore, tokom prvog veka n.e. U kojoj meri je razumevanje tog najranijeg, judeo-
hrianskog perioda u istoriji nove religije znaajno i za razumevanje njene najznaajnije
linosti Isusa Nazareanina? Zanimljivo je da neki savremeni istoriari judaizma i
hrianstva, poput Roberta Ajzenmana, smatraju da je ba Isusov brat Jakov klju za
razumevanje najranije hrianske crkve i glavna karika koja povezuje judaizam prvoga
veka s novom, hrianskom religijom. Ajzenman, na primer, tvrdi da ko god, i ta god je,
bio Jakov, brat Isusov, to je morao biti i sam Isus. Jakov Pravedni bi, drugim reima, bio
klju za razumevanje istorijskog Isusa. S druge strane, prema ovom autoru, hrianska
Crkva je vrlo rano poela da potiskuje Jakovljevu ulogu i znaaj i na prvo mesto stavlja
apostole poput Pavla i Petra. U svakom sluaju, primarni izvori za prouavanje tog vrlo
znaajnog perioda izmeu 40-ih i 60-ih godina prvog veka, kao to su Pavlova pisma
(npr. Galatima) ili Dela apostolska, ne negiraju vanost koju je Jakov imao u tim
najranijim hrianskim zajednicama. Naprotiv.
Kako, najzad, u istorijskom smislu, razumeti tradiciju o Isusovom hapenju, osudi i
pogubljenju pod rimskim vlastima, koja je vrlo detaljno opisana u novozavetnim
jevaneljima? U opisu tog dogaaja moemo prepoznati neke slinosti, ali i bitne razlike
u odnosu na stradanja drugih mesijanskih lidera toga vremena i progona njihovih
zajednica. Josif Flavije, na primer, potvruje da su sline mesijanske, apokaliptike ideje
bile dosta rairene meu Isusovim savremenicima. Eshatologija je, zapravo, meu starim
Jevrejima oduvek bila ne samo religijska, ve i politika stvar.
Osvrnimo se ovde kratko na delatnost dvojice religijskih lidera iz sredine prvog veka koji
su, kao i Isus, zbog svojih neobinih ideja doli pod udar rimskih vlasti. Jedan od te
dvojice ljudi bio je Teuda, voa mesijanskog pokreta u Judeji tokom ranih etrdesetih
godina, dakle, nedugo nakon Isusove smrti. Flavije ga naziva arobnjakom (goes), dok
je sam Teuda sebe smatrao za proroka. Tako je on jednom prilikom ubedio svoje
sledbenike da pokupe sve to imaju i pou s njim na reku Jordan gde je obeao da e
nainiti udo. Na njegovu zapovest reka e se, naime, povui i dozvoliti njegovoj druini
da pree na drugu stranu, u obeanu zemlju, gde e za Izrael otpoeti jedno novo doba.
Prema nekim izvorima, Teuda i njegovi ljudi bili su naoruani. U svakom sluaju, rimski
prokurator Fadus (44-46. n.e.) poslao je na Teudu konjicu koja je iznenadila njegovu
grupu. Mnogi su tom prilikom ubijeni, dok je samom Teudi odrubljena glava. Procenjuje
se da je ovaj pokret brojao oko 400 pristalica.
Drugi takav mesijanski lider, koga Josif takoe naziva arobnjakom i lanim prorokom,
bio je ovek koga su savremenici zvali Egipanin (Dela apostolska 21.38). Poput Teude, i
on je za sebe tvrdio da je prorok, a Flavije o njemu ostavlja dva razliita zapisa. Prema
Starinama (20.8.6), Egipanin dolazi u Jerusalim i tu organizuje svoj pokret. Jedna vea
grupa ljudi kree s njim iz Jerusalima na Maslinovu goru, van gradskih zidina. Egipanin
tu najavljuje da e se zidine Jerusalima sruiti na njegovu zapovest i tako omoguiti
sledbenicima da nesmetano uu. U Josifovom ranijem spisu, Jevrejskom ratu (2.13.5),
veli se da se ak 30.000 ljudi okupilo u pustinji oko Egipanina, odakle su se potom svi
uputili na Maslinovu goru. Nikakvo udo nije tu najavljeno, grupa se samo pripremala za
oruani napad na Jerusalim. Josif Flavije, koji, kao rimski graanin, nije odobravao
ovakve aktivnosti, trudio se da Egipanina tu prikae kao vojnog lidera, pobunjenika, a
ne kao religijskog vou. U svakom sluaju, pre nego to je napad i mogao biti izveden,
Rimljani su poslali svoje trupe protiv pobunjenika, pa su tako mnogi ubijeni ili uhapeni,
a sam Egipanin je jedva uspeo da pobegne.
Uz pomo ovih istorijskih paralela pokuali smo da pokaemo kako, pre ruenja
Jerusalimskog hrama, linosti poput Isusa iz Nazareta nisu bile neobina pojava u Galileji
i Judeji. Bilo je tu, dakle, i drugih uitelja mudrosti i Zakona (Tore), harizmatskih lidera,
udotvoraca, proroka i ljudi koji su za sebe tvrdili da su mesije. Ono to je, meutim,
posebno zanimljivo kada je re o Isusu jeste da je on, bar prema opisima evanelista, na
jedan originalan, kreativan nain, u jednoj linosti objedinjavao sve te razliite
sposobnosti, harizmatske darove i mistika znanja. Prema jevaneljima, njegovi
savremenici ga prepoznaju as kao proroka, as kao sveca (hasida), kao uitelja (rabina),
ali i kao mesijanskog kralja Judejskog. Sam Isus je najvie zaokupljen carstvom
bojim, a njegove metafore i parabole o carstvu dolaze uglavnom iz ruralnog konteksta
Galileje u kojoj je najvie propovedao.
Kada Isusovu delatnost, hapenje i osudu uporedimo s dogaajima vezanim za ranije
spomenute mesijanske lidere, jedna od najvanijih razlika je, svakako, u tome to, osim
Isusa, niko drugi iz njegove zajednice nije bio uhapen ili pogubljen u vezi s dogaajima
koji su usledili uoi Pashe u Jerusalimu. Moemo samo pretpostavljati zato je to bilo
tako. Reklo bi se, najpre, na osnovu onoga to se zna iz oskudnih izvora, da Isusov pokret
nije ni u kom sluaju bio militantan. Najblii sledbenici, apostoli, nisu bili ni toliko
brojni, pa, prema tome, nisu predstavljali ni vidljivu opasnost za rimske vlasti. S druge
strane, Isusovo uenje o carstvu bojem, mesijanskom pozivu, kao i implikacije tog
uenja na drutvenoistorijsku realnost Judeje uoi rata s Rimljanima, mogli su da
predstavljaju izvesnu smetnju vlastima, osobito u vreme kada se veliki broj jevrejskih
hodoasnika okupio u Jerusalimu da proslavi Pashu. U tom kontekstu bi se ak moglo
pretpostaviti da su glasine koje su kruile oko Isusa i njegove zajednice dole i do Pontija
Pilata i da je Isusovo hapenje i raspee moglo uslediti kao nekakvo egzemplarno
kanjavanje jednog religijskog lidera da bi se spreile potencijalne pobune u Jerusalimu i
Judeji u tom, inae, vrlo burnom istorijskom periodu. U skladu s tim je izvetaj o tome da
je Isus bio tajno, tokom noi uhapen i predat rimskim vlastima, a onda i relativno brzo
pogubljen, tako da nije postojao rizik od ire narodne pobune. ini se da je kazna koja je
usledila bila vie usmerena ka tome da se umire mnogi ljudi u Jerusalimu (pollo u Mk,
odnosno ho plestos hlos u Mt), koji Isusa, inae, prepoznaju kao Mesiju jo nedelju
dana uoi Pesaha, nego to je sam pokret, predvoen tim Mesijom, predstavljao realnu
opasnost za Rimljane. Time bi se donekle mogla objasniti i injenica da niko drugi od
Isusovih sledbenika nije stradao zajedno s njim, ve su se, onako malobrojni, i oni sami
razbeali kada su videli da stvar postaje vrlo ozbiljna. Hristovo pogubljenje na krstu je,
doista, bilo brzo, nemilosrdno i okantno, to je upravo efekat koji bi Rimljani eleli da
postignu. Tek docnije su autori i redaktori jevanelja nainili pokuaj da ublae ulogu
rimskih vlasti i krivicu za Isusovu smrt u veoj meri prebace na druge Jevreje i njihove
lidere u Jerusalimu. U Konstantinovo doba, kada hrianstvo postaje i zvanina religija
Rimske imperije (i kada ovi tekstovi poprimaju i svoj zavrni oblik), hriani su morali
biti dosta obazrivi i politiki korektni u nainu na koji su prikazali smrt svoga Mesije.
Tu je, sasvim sigurno, dolo i do izvesnog retuiranja i skidanja bar dela odgovornosti s
rimskih vlasti.

Peanik.net, 09.04.2009.