Goran Markovi

GODINA
DANA

Beograd 2001
 Internet. Procenio sam da je to najvanija stvar koju treba posedovati
1999.
u vremenu koje stie...

23.3.
22.3.
Dakle, demantujem sebe od jue. Veeras sam stajao dva sata u redu u
Po ko zna koji put se pripremamo za imaginarni dogaaj zvani - samousluzi. Poela je prava ratna psihoza. Vee je mirno i svi oekuju
bombardovanje. Na alost, vie je nego izvesno da e ta apstrakcija za kada e poeti. ta? Ne zna niko. Ali e poeti. To je sigurno.
koji dan prerasti u stranu konkretnost. to je najuasnije, ljudi (a
Ono to je u ovom trenutku opasnije od samog bombardovanja, jeste
meu njima i ja) poinju da prieljkuju taj trenutak kao neto to e ih
ponaanje "patriota" koji su, izgleda, spremni da pobiju sve one koji
osloboditi viegodinjih paklenih muka, kao neto to, svakako, nije
im se ne svidjaju. Ili im ne odgovaraju iz najrazliitijih razloga.
dobro ali je drugaije od onoga to ini nau stranu svakodnevicu.
Sasvim je mogue da e uskoro doi do prislanjanja o zid svakog
Neverovatno je da uopte nema panike, niko ne pravi zalihe eera ili koga smatraju sumnjivim.
brana, recimo. Sve je tako mirno. Ovoga trenutka me Dragana pita
Ono to sledi ekamo, naravno, u potpunoj konfuziji i dezorganizaciji,
gde emo doekati bombardovanje. Sami, u krugu porodice ili sa nekim
to je stari srpski obiaj. Ne zna se gde su sklonita, da li e biti ukljuene
u drutvu. Ona je za drutvo, pokuava da u svojoj devojakoj svesti
sirene, gde ko ide... Nita se ne zna. Ni da li da se sklanjamo ili da
nekako sve ovo proglasi za urku, provod, druenje. Strano...
ostajemo u stanovima. Videemo. Improvizovaemo. Lino, spremio
Istorija je, ipak, neto to se nikada ranije nije dogaalo. Ubija svojom sam knjige za itanje. Imam plan da ne mrdam nigde. Ako pone da
originalnou i nepredvidivou. U tome je i njena dra, makar bila i pada malter, onda u videti ta u.
tako pogibeljna. Dakle, ne znam ta e se desiti. Nee biti dobro, ali e
Pre sat vremena je proglaeno ratno stanje. Ba me interesuje kako
se dogoditi. im ispuste prve tovare bombi nita vie nee biti kao pre.
e izgledati. Ne sumnjam da e ga iskoristi razni smradovi i lopurde,
Ja sam od zaliha za budunost kupio samo dvadeset sati vremena za
poneki netalentovani umetnik ili talantovani mundaro. Bie, ako nita 25.3. jutro
drugo, jako, jako interesantno.
Dragana je, kao za inat, za jue popodne imala zakazan pregled u
24.3. Sremskoj Kamenici. Mislili smo da li da krenemo ili ne, pa smo na
kraju reili da ne paniimo i poli. Praznim putem smo stigli za sat.
U meduvremenu su upali u radio B-92 i uhapsili glavnog urednika
ekali smo celo popodne i vee (radilo se o nekakvom skupom
Verana Matia. Jutros sam otiao na posao i shvatio da smo moji
medicinskom aparatu zbog kojega uvek vlada guva) i taman kada
studenti i ja jedini posetioci zgrade fakulteta. Drao sam asove
je Dragana stigla na red - tup! - poelo je. Zaule su se sirene a
normalno a onda smo se oprostili. Inae, ratne rezerve smo Dragana i
odmah zatim i detonacije. Iako je stvar, po mojoj proceni, bila udaljena
ja slistili do jutros. Znai, ponovo idem u nabavku. Benzin je skoro
desetak kilometara, zaudilo me je koliko to gruva i drma. Doktori su
nemogue kupiti jer su pred pumpama kilometarski redovi. Svoga
bili jako ljubazni (sic!) i predloili nam da ostanemo i prespavamo u
asistenta Janka sam vodio na buvljak da traimo pelene za njegovu
toj luksuznoj bolnici.
bebu.
Javili smo se telefonima kui i ostali da gledamo televiziju (CNN i SKY
Svi su ubeeni da e veeras poeti. Kolaju razne glasine, ljude polako
program na jednom a na na drugom televizoru). Po prvi put u ivotu
hvata velika panika. Pretpostavljam da e bednici odmah zaleprati
uivao sam u umerenosti RTS-a i shvatio duboki, sutinski cinizam
krilima i poeti da koriste sanjanu priliku. Tenzija nezadrivo raste i
amerike propagandne maine. Dok ne oseti na svojoj koi, ne moe
pojedinci vie ne sakrivaju oajanje. Mene tei pomisao da od noas
da shvati kakva je to la! Uas, nierazredno, bedno...
nee vie biti ono to smo do danas imali. Ma kako to bilo grozno,
oslobodie nas ove viegodinje patnje. Nova patnja umesto stare, Pored nas, u bolnici se naao jo jedan par sa detetom. Ne znam ko je
zvui pomalo neuverljivo? od njih bio na pregledu. Nije ni vano. ovek je negde oko jedanaest
poeo da me nagovara da krenemo za Beograd. Nije znao put i bojao se
Ako se desi neto stvarno katastrofalno, u ta teko mogu da
da krene sam. Dragana je bila protiv, delovala je strano uplaeno i napeto
poverujem, pre svega zbog apstraktnosti same ideje, ali ako se ipak
dogodi neto uasno, onda.... ne znam ta da kaem. Nee valjda.
je oslukivala svaki um. Onda su, oko ponoi, javili da je prestala uzbuna
i ja sam je nekako nagovorio da krenemo za Beograd.
Tada je poeo rokenrol. Sve je bilo obavijeno tamom (ulina rasveta
bila je ugaena, putna signalizacija nije postojala) tako da smo odmah
zalutali i poeli da se motamo po obroncima Fruke Gore. Dragana je
od straha dobila pravi nervni slom. Morao sam na nekom da iskalim bes
pa sam za to izabrao nesretnika koji je ve pola sata lutao sa mnom,
razgledajui po mrklom mraku lepote Fruke Gore. Rekao sam mu da
nastavi sam, da me ostavi na miru??? Gledao me je zbunjeno i
nestao u pomrini.
Kasnije smo nekako izbili na potpuno pusti autoput za Beograd. Na
naplatnoj rampi su nam rekli da je u Beogradu ponovo objavljena
uzbuna i da su tamo svi po sklonitima. Sve to se odigravalo u
neposrednoj blizini aerodroma Batajnica koji je lagano tinjao. Pokuao
sam Draganu da uverim kako je to zapaljeno djubre pored koga smo
proli u dolasku, ali nije uspelo. Bila je ve van sebe od straha pa smo
uparkirali kola i uli u neku opskurnu kafaninu. Tu se nekoliko ofera
dobro zezalo, naroito na Klintonov raun a, boga mi, i na raun
Draganine panike. Ona se razbesnela i rekla im: "Vi ste najobiniji
idioti!"
Sreom, opet je poelo da "roka" pa smo seli u kola, ponovo platili
drumarinu i krenuli nazad ka Novom Sadu. I odande su stizali
neprijatni zvuci pa smo se uparkirali ispod nekog nadvonjaka (da
nas zatiti od bombi???). Tu smo donjali do tri pa smo krenuli nazad,
ka naplatnoj rampi. Iz pravca Beograda je dobro sevalo i sve se treslo,
tako da smo se ponovo vratili do "naeg" nadvonjaka. (oba puta smo
uredno platili drumarinu). U neko doba se pored nas zaustavila
policijska patrola. Izgleda da smo im liili na sumnjivce koji ele da
srue graevinski objekat pod kojim smo se tresli od zime. Poturio
sam Draganu da objanjava ko smo i ta radimo pa su ubrzo odustali
od istrage. Ponovo smo doli do naplatne rampe (zaustavio sam
ispred, da ne bih putarinu plaao u nedogled) i tu odspavali pola sata.
Oko pet se pojavio konvoj kamiona iz Subotice koji je nosio mleko za
Beograd. I mlekadije su razmiljale da li da krenu dalje ili ne. Kada su
ipak reili da pokuaju, pustio sam ih jedno kilometar-dva pa onda
krenuo za njima. Mislio sam, ako vidim mleko na putu, okreem i
vraam se
Stigli smo brzo, za petnaestak munuta. Grad je bio potpuno pust,
izuzimajuci jednu apsurdnu pojavu koja je ekala autobus. Nikada
Beograd nije bio tako prazan kao jutros. Sunce je izgrevalo, radjao se
25. mart, prvi dan u ratu i sve je bilo nekako sveano i patetino. Uli
smo u kuu i shvatili da sve i nije tako strano kao to je noas
izgledalo.
25.3. no
Neverovatno je kako se ovek brzo adaptira na sve pa i na ratno
stanje. Evo, nismo sastavili ni dvadeset etiri asa ovog sranja a ve je
sve nekako obino, podnoljivo, ak shvatljivo. Lep proleni dan, ljudi
pred sklonitima, oputena atmosfera. Nigde automobila (benzina vie
uopte nema), a ni peaka. Izae na terasu i osea se kao na rivijeri van
sezone. Samo to nigde nema mora.
Vie se ne trecamo ni na sirene. Samo je pitanje da li e poeti neto
mnogo ozbiljnije, kao bombardovanje stanovnitva, na primer. Ipak
su Amerikanci nacija koja je bacila atomsku bombu na Hiroimu. Oni
u svojoj kratkoj civilizaciji izgleda jo uvek nisu stigli do lekcije
"istorija" a kada se predavala "humanost" nisu bili na asu. Uopte,
jako sam razoaran u Ameriku. Uvek sam tu zemlju smatrao
skupom profesionalaca koji ropski odrauju svaki deo svog posla.
Ali, sutinski, Amerikanci su se pokazali kao amateri, diletanti. Svet
shvataju kao video igru, i to u dve dimenzije. Umesto slike sveta, u glavi
im je dojstik koji moe da deluje samo napred-nazad i gore-dole. Da ne
govorimo o alosnoj pojavi zvanoj Bil Klinton. O njemu ne bih troio
rei...
Glavno iznenaenje je ponaanje Beogradjana. Ljudi su sasvim mirni i
skoro ljubazni, autobusi rade, u prodavnicama jo uvek ima poneeg.
Do jue, primeivao sam mnoge agresivne tipove kako divljaju, od sino
se sve smirilo. Kao da je prola katarza.
Ceo dan smo punili vodom flae i lavore. Ali, to je interesantno, i
nje ima dovoljno, dok je vazduh kao u Alpima. Ne znam ta je svrha
ovog bombardovanja. Koliko sam shvatio, nisu unitili nita bitno.
ak sam u jednom trenutku pomislio da sa Slobom imaju deal, da
foliraju rat a da e on obaviti svoj deo posla sa Albancima. Ali, izgleda
da se radi samo o pravoj, tipino amerikoj gluposti koju ovaj na
manijak koristi da bi se uvrstio do kraja ivota, a moda i due. To je
najvea teta od ovog diletantskog rata.
26.3.
Spavao sam kao zaklan trinaest sati. Odavno nisam imao tako dubok i
zdrav san. Kao da sam se proistio od neega. Ne mogu da verujem da
je ovo novo stanje u kome smo se svi nali delovalo na mene tako
lekovito.Ili je to trenutno pranjenje?
Oko pola etiri sam reio da izaem iz kue. Seo sam u poluprazni
autobus i odvezao se do mosta. Odatle sam peice krenuo ka Sabornoj
crkvi. Proao sam pored kapije u kojoj su stanovali oni Rusi sa kojima
se moja baka druila i koji su je onako bezono varali na kartama.
Koliko puta smo iz te kapije izali na ulicu i koliko puta sam joj alkohol ali im je svejedno bilo milo to smo se posle toliko vremena
objanjavao kako je ti ljudi samo iskoriavaju. Ona bi samo sreli. Obeao sam da u navratiti prilikom sledeeg bombardovanja.
odmahivala glavom i govorila: "Izgubili su sina jedinca. Njima je sto
Na autobuskoj stanici u Brankovoj je stajao nekakav izgubljeni starac.
puta gore nego meni." Da nisam krenuo ovim putem verovatno se ne
Rekao mi je da je poluslep i potpuno gluv i da je krenuo iz doma
bih setio te divne ene.
staraca sa Beanijske kose u Beograd, u kome nije bio vec etiri meseca.
Otac je miran kao i uvek. Ni on ni ja ne moemo da procenimo ta Nije rekao kakva ga je muka naterala na to, nisam ga ni pitao.
e se dogoditi. Onda su se zaule sirene za vazdunu opasnost. Otiao Mislim, s obzirom da je bio gluv kao top.
sam do mog novog stana u Jevremovoj, u koji se jo nisam uselio, i
Opet poluprazni autobus i voza koji mi je ljubazno obeao da e starca
pokupio nekakva dokumenta. Kroz prozor sam posmatrao ljude kako
izvesti na stanici gde je trebalo da presedne u drugi za Beaniju. Ovo je
ure sa Kalemegdana u sklonita. Ali nekolicina njih, uglavnom sa
prvi ljubazni voza GSP-a u mome ivotu. Da li to ova vremena
psima, polako je koraala u suprotnom pravcu - ka parku.
menjaju ljude?
Reio sam da krenem za Novi Beograd pa sam se popeo do Knez
Dragana je spavala sve vreme moga odsustvovanja i samo bunovno
Mihailove. Tamo su me zainteresovali razbijeni izlozi ispred britanskog,
odmahnula kada sam joj rekao da je vazduna opasnost na snazi ve vie
amerikog i francuskog kulturnog centra. Sve uraeno po istom
od sat vremena.
principu, videla se ruka autora. Izgleda da nije sve ba tako spontano.
Ipak, ispred francuskog centra jedan mladi je priao i pljunuo u 27.3. jutro
izlog. To je bilo i te kako spontano.
U kondorovom gnezdu
Vreme je bilo idealno i polako sam se sputao ka ulici Carice Milice u
Dva je ujutru i upravo sam doao iz sklonita.
kojoj sam odrastao. Iznenada, iz jednog kafia izaao je neki sredoveni
ovek i oslovio me. Ispostavilo se da je kafi pun oronulih alkosa, mojih Vee je proticalo mirno a onda je, u jednom trenutku, luster poeo da
vrnjaka iz kraja. Nisam mogao da im objasnim da ne upranjavam se klati. Ubrzo se zaula potmula tutnjava.Ili je to bilo pre ljuljanja
lustera? Nije vano. Zatim se zaula sirena a spiker sa televizije je po prvi
put zazvuao uspanieno. Potrali smo ka prozoru i ugledali plamen
iz pravca Banovog brda. Uplaio sam se jer sam shvatio da neto gori
u blizini maminog stana. Pokuao sam da joj telefoniram ali sve linije su
bile zauzete. Po prvi put sam osetio strah.
Sleteli smo u pravcu sklonita. Do sada sam sa balkona posmatrao
sa prezrenjem grupe ljudi koje su po celo vee donjale ispred ulaza u tu
rupu ali ovoga puta sam shvatio da je i meni tamo mesto. Ulaz u
sklonite bio je zatrpan gomilama krompira. I celo sklonite, pravi
betonski lavirint, mirisalo je na krompir. Oigledno, taj prostor je
godinama sluio kao magacin i sa iznenadnim poetkom rata sav
krompir je izbaen napolje. Nekakav tip je stajao ispred nagomilanih
dakova i pokuavao da ih odri na broju. Sudei po njegovom
izbezumljenom izrazu lica, stekao sam utisak, da su mu, kao u filmu
"Gori moja lutkice", malo po malo vree nestajale.
Unutra su bili sve sami starosedeoci; bilo je jasno da veina, otkako je
poeo ovaj rokendrol, nije ni izlazila iz smrdljive rupetine. Pored ulaza
je stajao ovek sa radio stanicom u ruci. uli su se vrlo pribrani
glasovi radio-amatera koji su sa raznih osmatranica javljali pojave
letilica. Jedan radio-amater je rukovodio celom operacijom, vrlo
smireno je ponavljao da svaka informacija koja je stizala mora biti
kratka i sutinska. Bio sam zapanjen injenicom da u ovoj inae
neorganizovanoj zemlji neto funkcionie kao sat. Radio-amatera je
bilo jako mnogo, svi su bili na nekim izloenim i opasnim mestima i
svaki je zduno odraivao svoj deo posla. Pri tom se nisu pominjala
mesta, ni imena, samo ifre poloaja i gole informacije o tome ta
vide.
Razabrao sam da su ljuti to na vreme nije stigla njihova informacija
o letilici koja je nevidljiva za radar i koja je digla u vazduh neko
skladite u Sremici. Neko od njih je desetak minuta pre eksplozije
video golim okom avion ali ta vest nije stigla na vreme do ljudi koji
oglaavaju alarm. To je, dakle, bilo ono kod Banovog brda. Ono to je
usledilo bilo i gore: iz pogoenih rezervoara poeo je da se iri otrovni
gas. Javljali su kuda se gas kree preko eleznika ka Zemunu. Iz
Zemuna je stizala vest da je pogoena fabrika lekova "Galenika".
Kada je sklonitem odjeknula potmula tutnjava, svi smo za trenutak
pomislili da nas je neto pogodilo. Radilo se, meutim, o tresku
gvozdenih kreveta na rasklapanje koje je grupa samozvanih
rukovodilaca pronala u nekom skrivenom budaku. Odmah je nastala
rasprava oko naina kako se to sklapa i kome treba da pripadne.
Samozvani rukovodilac u skijakoj jakni estoko se prepirao sa nekom
blajhanom plavuom. uo sam deo prepirke: "Zato samo deca da
lee, i mi stariji imamo prava..." Ispred mene se odjednom zaustavila
ena sa pekirom preko usta (jo nekoliko njih je uinilo isto, sledei
uputstva o zatiti od gasa). ena me je dugo gledala dok najzad nije
ozareno progovorila (pazei ipak da ne udahne "otrovni" gas): "Vi ste...
onaj..." Klimnuo sam glavom i krenuo lavirintom ka izlazu.
Tamo je radio-amater jo uvek oslukivao svoje kolege koji su
najavljivali smirivanje. Iza njegovih lea sam ugledao reklamni plakat
sa natpisom: "KONDOR - kralj krompira". Plakat je bio ilustrovan
slikom neke ptiurine koja je pre liila na urku nego na opasnog
leinara. Da stvar bude jo lua, urka (kondor) je sedela na
krompirima umesto na jajima!! Nisam verovao svojim oima. Jo
jednom se potvrdila moja teza da su idioti nae najvee prirodno blago.
Napolju su puai, koji nisu imali pristupa u sklonite, prepriavali
razne glasine a glavna tema je bila da li se gas osea u vazduhu. I meni
se uinilo da oseam neto udno. Neko je rekao: "To je barut". Bilo je
vreme da odem kui, telefoniram mami i vidim kako je podnela sve ovo.
Po prvi put nije imala snage da glumi hrabrost. I ona je bila preplaena.
27.3. vee
Reio sam da posetim majku. To je podrazumevalo promenu dva
autobusa, odavde sa Novog Beograda. Naravno da sam odmah promaio
onaj pravi i ukrcao se u pogreni koji me je odveo suprotno od Banovog
brda. Iskrcao sam se na potpuno pustom auto-putu i ekao da se pojavi
novi koji e me vratiti na poetnu poziciju. Prolo je moda pola sata
i to vreme sam lepo iskoristio razmiljajui o problemu koji me ve
nekoliko dana mui. Osim male panike sino, zapravo jo nisam osetio
pravi strah. Onaj koji primeujem na veini ljudi oko sebe. Da li sam ja
toliko zanemario svoj ivot pa mi je potpuno svejedno da li e me neka
granata opaliti ili nee? Kakva je to mrana sila koja mi ne da da se
plaim kao svaki normalni ovek? Da li sam uopte iveo do pre tri
dana ili sam samo otaljavao disanje, uzimanje hrane, leganje u krevet,
ustajanje?... Autobus me je vratio do optine Novi Beograd i tu sam
nastavio ekanje onog pravog. Ljudi oko mene su upadljivo mirni i
sabrani, kao da su koncentrisani na neto sasvim odreeno i
konkretno. Preivljavanje? Spasavanje tuih ivota? Odjednom,
zaustavio se autobus pun vojnika. Bili su stariji, verovatno iz
rezervnog sastava. Saekali su kolegu koji je istrao iz susednog
ulaza i krenuli u nepoznatom pravcu. Razmiljao sam o tome kako
mi po prvi put vojna lica ne deluju antipatino. Celoga ivota sam
pripadnike Titove, ideoloke a kasnije i Miloevieve, nekrofilne
armade smatrao apriornirnim negativcima. Ali, grupa zabrinutih ljudi
delovala mi je nekako pouzdano, ozbiljno. Da li postajem patriota?
Stresao sam se od te pomisli. Patrioti su u mojoj svesti jo uvek banda
gramzivaca koja unovuje svoje floskule a, u sutini, mrzi svoj narod.
Miloevi, eelj, Drakovi, obini ibicari koji navlae naivne ljude na
igru u kojoj varaju od samog poetka.
Kod mame sam stigao penjui se polako peke ukarikom padinom
po kojoj su preko noi buknule kronje drvea. Erupcija boja i mirisa,
kao da prolee hoe da pokae kako nema nikakave veze sa dogaajima
koji se ovde upravo odigravaju.
Mama je mirna i nekako slina meni u shvatanju rata kao neke vrste
proienja i olakanja, Saoptava mi to bojei se da ne ispadne luda
ili nastrana. Primeujem olakanje kod nje kada sam joj saoptio da
neto slino i sam oseam.
Kreem nazad i posle nekoliko koraka iznenada se uje detonacija. Ne
mogu da procenim koliko je udaljena. ini mi se da je prilino blizu.
Poinju sirene, opet sa zakanjenjem. Mama izlazi na balkon i
pokretima me poziva da se vratim. Odmahujem rukom i koraam kroz
rascvetalo iblje. Kod pijace se pojavljuje privatni autobus u koji uskaem
umalo se ne strmeknuvi preko ograde na trotoaru. Voza i
kondukterka deluju uplaeno ali pribrano. Prolazimo pored Ade
Ciganlije. U potpuno opustelom prostoru jedan par se grli i prilino
zduno valavi. Kao da se nita ne deava. Imam srodne due u
ovome gradu...
28.3.
Jutros je Draganu i mene probudila eksplozija. Odmah su zasvirale sirene
koje oznaavaju vazduni napad. Dragana se okrenula na drugu stranu
ali ja vie nisam mogao da spavam. Pogledao sam kroz prozor u nedeljno
jutro. Ka ulazu u sklonite lenjo se kretala manja grupa pospanih ljudi
zabrinutih za svoju kou. Imam utisak da ih je iz dana u dan sve manje.
Da li sam ja ovakav zato to nemam decu? Kada bih imao da o nekome
brinem moda bih ve trao niz stepenice vukui za sobom ebad, hranu
i tranzistor.
Koliko e ovo trajati? Otac mi je jednom rekao da rat traje onoliko
koliko moe da zamisli pa jo tri puta due. Mislim da je u ovome
trenutku najbesmislenije razmiljati o prestanku bombardovanja. Treba
se navii na ovo kao oblik ivota. ta e ti osloboenje ako posle toga
ostane istraumatizovani invalid koji do kraja ivota "davi" ljude priama
koje vie nikoga ne interesuju? Ima i gorih stvari od ovoga. Koje? Ne bih
mogao da se ba odmah setim...
Svuda kolaju prie o pojaavanju napada, o bombardovanju "ive sile"
ruenjima mostova, vodovoda. Mogue. Kao to video-igre imaju nivoe,
mogue da je i ova naa prela u vii. Zabeleili su izvestan broj poena
i idu dalje, gde je sve malo bre i komplikovanije. Moj brat Kia mi kae
kako je jue kod njih drug njihovog sina Milana doao da se pohvali kako
je njegov otac lino skinuo jednog "Fantoma". Pilot je, navodno, uhvaen.
Svi su mu estitali i otvorili pie da to proslave. I meni je, moram
priznati, bilo milo iako mi cela stvar deluje prilino neuverljivo.
Veeras idemo u posetu, na "ratno druenje" kod Simketa. Uopte, ova
vremena su nas u mnogome zbliila, ako bih mogao da se tako
izrazim. Ljudi su postali skromniji, tolerantniji.Ili to meni samo tako
izgleda? U stvari, prava iskuenja kao da tek dolaze. Ko zna ta e se
u tim trenucima deavati u duama ljudi. U ovome trenutku mi se ini
da je najvanije da se ne izgubi dostojanstvo. Na to sam pomislio i
kada je poinjao onaj preanji rat u Bosni. Ne izgubiti nit koja te vezuje
sa ljudskim rodom. Jer to je, izgleda, glavni cilj cele ove operacije: da
od ljudi napravi krpe.
U stvari, kako sam blesav, to je cilj svakog rata, svake prisile! Potroio
sam dve godine prikupljajui materijal za film "Goli otok" (nikada
niko da ga finansira) i ta gomila svedoanstava je govorila samo
tome kako jedni hoe da slome druge. Da ih nateraju da budu ono
to nisu. Sva ta represivna skalamerija, organizacija tog stranog
logora, svi ti uasni napori bili su usmereni samo na to da te
nateram da vie ne bude ti nego da postanes ja. Da li je to glavni
cilj savremenog oveka? Kakav je to besmisleni ideal? Kakvu korist,
kakvo zadovoljstvo neko moe imati od uspeha takvog poduhvata?
29.3.
Danas sam prisustvovao komemoraciji i kremaciji jednog
glumca. Ljubia-Baja Bai celog ivota je bio epizodista ali je od
strane kolega bio neuobiajeno voljen i u njihovim ivotima "igrao
glavnu ulogu" (Pera Kralj). Zato? Bio je neverovatno duhovit. Na
svoj i tui raun. Specijalnost su mu bili nadimci i epitafi koje je
smiljao za svakog od glumaca ali i za sebe. Ispostavilo se, meutim,
da se pored dosetki iz bifea Ateljea 212 bavio jo neim: poezijom.
Dok su govorili o njemu, njegove kolege su iz depova vadile
parie papira, ponekad neku salvetu ili paklu cigareta na kojima su
bile ispisane pesme koje je Baja svakom od njih poklanjao uz
obeanje da ih nikome nee pokazivati. Sada to obeanje vie nije
vailo. Pesme su, zaudo, bile ozbiljne, duboke i lepe.
Baja je od rodbine imao nekoliko maaka sa kojima je iveo u
ljubavi. Pre nekoliko meseci se preselio u staraki dom; to je uradio
dobrovoljno, bez velike nude, tek da ljudi ne bi brinuli kako mu je, a
make je ostavio na uvanje komiluku, aljui uredno pare za
njihovu ishranu. Umro je na dan poetka bombardovanja, desetak
sati ranije, ujutru, dok je itao knjigu u krevetu. Zaklopio je oi i
otiao na vreme. Lako, elegantno.
Na kraju se, naravno, njegova komemoracija pretvorila u radost i
opte zezanje. Pominjan je, izmeu ostalog, i njegov prepev uvene
studentske himne: "Gaudeamus coitus, iuvenus dum sumus". Ili
pesma svome pozoritu: "Dooh u zemlju Ateljersku/ i neki ljudi,
pored svih mana,/ dae mi vatru prometejsku/ i behu sunce mojih
dana./ Dooh ovde iz pakla/ i sve ih poznadoh po liku./ Njihova
dua moju je takla/ i naoh svoju Euridiku./ Izleie me one zmije/
to Eskulapov tap prepliu/ u slatki nektar poezije/ - s glumcima
sam se odao piu./ Pili smo mnogo,/ van svakog uma,/ svako je imao
svoju meru,/ u mater im umetnost, gluma,/ nek glumci piju dok se ne
useru!" Izgleda da je ljudima trebalo da se malo opuste pa su iskoristili
smrt tog tihog, duhovitog oveka da se ismeju do suza. Tako je i trebalo,
Baja bi uivao takoe.
Ipak, jedan trenutak je bio stvarno dirljiv. U momentu kada je koveg
krenuo nadole, ka otvoru u krematorijumu, svi prisutni, krem
beogradskog glumita, poeli su da pljeskaju. Gromki aplauz je trajao
sve dok koveg nije nestao. A onda vie nikome nije bilo do zezanja...
Evo nekoliko Bajinih epitafa.
Taku Naciu: "Mnogo pio, mnogo jeo, pola groblja zauzeo."
Jelisaveti-Seki Sablji: "Ovde lei Jevrejka stara, ivela je dugo sa malo
para". Draganu Nikoliu: "Crko si, vole, bez trunke kole!" Vlastimiru
- uzi Stojiljkoviu: "Na grobu cveta hortenzija, umro je ovek malih
dimenzija." Ruici Soki: "Ovde lei naa Ruci, po kurac joj u svakoj
ruci." Sebi: "Vozom putuje Bai Baja, u jednom vagonu on, u drugom
njegova jaja." Bori Todoroviu: "A u ivotu svome kratkom, sluio se
samo patkom." Raletu Ratkoviu: "Ovde poiva i boli ga stojko,
Ratkovi Rale zvani Picojko. Sahranjen si, kuku, lele, u kutiji za cipele."
Vesni Peanac: "Ovde lei mala Vesna, prvi put joj rupa tesna." Milanu
Butkoviu: "Narav mu je bila krotka, al' mu znanje sjeba votka." Bati
Stojkoviu: "Ovde lei Bata uburac, umro je kad je hteo, boli ga
kurac!" Opet sebi: "Od poetka pa do kraja, zajebo se Bai Baja." itd.
Na kraju komemoracije, Cici Dimi je proitala neto to je sve
oduevilo, pre svega zbog sranja u kome se trenutno nalazimo. Bile su
to tue rei, govor nekog oficira koji je Baja jednom prilikom zabeleio:
"Drugovi vojnici. Sad idemo u rat da se bijete. Neki ete da poginete a
neki emo da se vratimo!"
30.3.
U Ateljeu 212 danas je nastavljena urka od jue. Dodue, niko nije
umro ali i bez toga je bilo veselo. Alisa pria njen jueranji
doivljaj sa vercerom cigareta. Njoj, Cveji i Gagi Nikoliu taj tip je
zakazao sastanak u nekakvom kafiu. U odreeno vreme su se nali
na odreditu ali vercera nikako nema. Ponaaju se prilino
konspirativno jer se ne zna ta u "ovoj situaciji" sve moe da im se desi.
Najzad se pojavljuje mrani tip u drutvu rotvajlera koji je "isti on".
Ne govori nita o cigaretama, prepriava im doivljaje iz Vukovara,
gde je oigledno bio sa arkanovcima.
TIP: Tamo sam lino odrubio glavu jednom crncu, pa smo posle sa njom
igrali bejzbol iako nismo znali pravila.
Ono troje se samo zgledaju, prolazi ih jeza.
TIP: A vi? to puite? Nije vas sramota! Ja sam ostavio duvan. Tako je
zdravije. Sada treba da pui samo vojska. Njima su potrebne cigarete i
nita vie! Lino sam poslao u Pritinu kamion Marlbora i viskija.
Ovi moji ne shvataju nita, kako je mogue da ih tip koji im valja
cigarete grdi zbog toga to su puai.
TIP: Koje cigarete hoete?
Alisa hoe ne znam ni ja koje, toga ima, ali Cveja hoe Rotmans.
TIP: Kakav Rotmans! Ti, Petroviu, ima da pui Davidoff. Jesi uo?!
To Petrovi se odnosi na lik koji Cveja glumi u nekoj glupoj seriji.
Tip oigledno misli da je pred njim lino taj lik a ne glumac koji ga
tumai.
CVEJA: Moe i Davidoff, nema problema...
TIP: Dobies na poklon i flau francuskog vina koja kota (izgovara neku
enormnu cifru, na primer, milion dolara).
Tip im poverava rotvajlera na uvanje i izlazi po robu a njih troje,
upravo shvativi da imaju posla sa pravim ludakom, ostaju u kafiu.
Posle grozniave rasprave ta da rade, utvruju da je rotvajler nestao.
Neko je otrorio vrata i dukela je "zdimila" napolje.
GAGA: Gde je kue?! Najebali smo!
ALISA: Nema veze, pametan je pas, nai e put do kue...
GAGA: Kakvi pametan, vidi da je mlad, pojma nema on gde mu je kua!
CVEJA: Ako je mlad moda se gazda nije mnogo vezao za njega,
kupiemo mu novo...
Gaga u panici izlee napolje da trai odbeglo kue a Alisa i Cveja sede
i ekaju, grizui nokte. Pojavljuje se tip natovaren boksovima cigareta
i sve to istovaruje na sto. Cveja i Alisa lau kako Gaga trenutno eta psa.
TIP: I nemoj mnogo da puite! Pomalo, po nekoliko cigareta na dan.
Samo vojska ima prava da dimi koliko hoe!
CVEJA I ALISA: Neemo, neemo...
Vraa se zadihani Gaga sa rotvajlerom u rukama. Kraj.
31.3.
Danas se Dragana ukrcala u "poslednji autobus" za Budimpetu. Bar
tako je izgledalo to prevozno sredstvo, krcato enama i decom dok je,
malo nakrivljeno na jednu stranu, purnjajui naftu iz sebe, nestajalo niz
Bulevar revolucije. Kroz oblake dima, na zadnjem prozoru sam jo dugo
video belu rucicu moje devojice kako oajniki mae a onda se sve
umirilo i ja sam se vratio naoj svakodnevici, to jest erupciji glasina o
kataklizmi koja nas oekuje.
Tome doprinose dakovi oko glavne pote, pontonski amci na obalama
Save i primetna nervoza ne samo kod stanovnitva nego i kod vojske.
OK, ako treba da se neto desi, neka se to odigra noas. Kupio sam
ratne zalihe napolitanki i ostalih sranja koje inae izbegavam da se ne bih
gojio, pustio Elu Ficderald sa CD-a i seo za kompjuter.
Danas je bio vrhunac dernjave, kretanja i roktanja na temu "Ja
oboavam svoju domovinu". Konkurencija je stvarno ogromna jer se svi
kanali televizije, radio i tampa utrkuju u poetsko-humoristiko-
filozofskim istupima raznih debila i gluperdi koji pokuavaju da
prevaziu jedni druge u tvrdnjama kako su nenormalno veliki patrioti
a koliko su NATO, Amerika, i ostala gadija za prezir i zajebavanje. U
svemu tome ne samo da nema mere nego, s vremena na vreme, sve
postaje otuno. Ponovo je izvaeno glavno oruje ovog reima: ki.
U svemu prednjai nekakav masni tip, vlasnik mesecima
neoprane crne brade i kose, nalik na nekog Anadolca iz narodnih
junakih pesama. On je, inae, vlasnik kanala Palma, pa televizijskog
vremena ima na pretek i toliko uiva u svojim maloumnim
nastupima da sve vie postaje zanimljiv. Nisam mu upamtio ime
ali se bojim da u postati njegov oboavalac.
Ako se jednoga dana spasemo ove nesree, bojim se da nas
oekuje najgori deo prie - pobednici. Najbolje bi bilo da se sutra
neko pojavi na ekranu i kae: "A-pri-li-li!"
1.4.
Sve polako prelazi u domen mate i neverovatnih konstrukcija, od
toga da je sve to jedan veliki deal (Amerikanci pogadjaju sve
nepotrebne srvari, ukljuujui i onaj lepi stari most kod
Petrovaradina koji je, navodno, bio prenizak za prolaske brodova pa
ga je ionako trebalo sruiti), do toga da se priprema potpuno
unitenje srpskog naroda i njegovo brisanje sa karte sveta.
Na ekranima smo jutros videli tri prilino omastiljavljena tipa
koji bi trebalo da predstavljaju uhvaene amerike vojnike.
Prezimena su im tipino amerika, recimo: Rodrigez, Sanez ili
nekako tako. Na diskusiji u Ateljeu 212, meu ondanjim
lokatorima (to je drutvo koje uopte ne poseduje neprijateljske
radio lokatore za obeleavanje ciljeva nego, jednostavno, loe
preko svake mere) razvila se teorija da to nisu nikakvi pravi
Amerikanci nego neki nai, pokupljeni posle jedne od
mnogobrojnih kafanskih tua i obueni u njihove uniforme. Jago
Markovi je za jednog ak tvrdio da ga je prepoznao, da je to
neki mirant iz kruevakog pozorita sa kojim je svojevremeno
radio nekakvu tezgu.
Kako bilo, stvar se u ovom trenutku kree izmeu samrtnikog
straha i ekstremne zajebancije. Klinci po ulicama prepadaju babe
viui: "Bomba! Padaju bombe, gospodjo!... Apri-li-li-li!" a
ostali ame po sklonitima ne pomaljajui nos odande. Ja sedim
za raunarom ili se etam po prekrasnom vremenu, nekako mi
sve deluje jako sveano I posebno, kao nekakav veliki, vienedeljni
praznik. Niko ne radi, svi su neuobiajeno uljudni, ak mi je jedan
taksista stao na peakom prelazu, to se u ovim krajevima smatra
potpunom besmislicom. Do jue, on ne bi propustio priliku da sa
mnom omasti prednji trap, ali sada... Vremena se menjaju.
2.4.
Dok sam veeras zurio u pravcu Novog Beograda ugledao sam grupu
ljudi kako se kroz kiu probija ka sredini Novog mosta, nosei nekakve
natpise i simboline mete. Izgleda da je tako na svim mostovima: Starom,
Gazeli, Panevakom; ljudi, itave porodice se postavljaju kao mete
eventualnim projektilima i tako sede po celu no, oekujuci smrt?!
Ne znam ta da kaem na ovo. Ili je moj narod suludo hrabar ili
potpuno lud. Ii po noi, po kii, da stane na nekakav jebeni most i
izaziva sudbinu? Zato? Za koga? Palah je znao kad se zapalio da e
njegovo ime ostati zauvek zapameno. Dobro, ako nije znao, bar se
nije krio po mraku. A ovi nai? Srljaju u moguu smrt potpuno
anonimno, bez elje da uu u istoriju, tek tako, suicidno, ili stvarno
odvano, ko e to znati...
Morao sam hitno nazad, u moj novi stan u kome sam zaboravio
novanik. Proao sam ponovo Novim mostom i utvrdio da od onih
"heroja" vie nema ni traga. Nestali su. Onda sam shvatio da su oni tu
bili organizovano, po dunosti, moda na silu pokupljeni, u ulogama
koje su im prethodno odreene. U svakom sluaju, nije se radilo ni o
kakvom spontanom junatvu i iskonskom patriotizmu; bile su to, u
stvari, najvee kukavice, poslunici koji nisu smeli da odbiju ak ni
stavljanje sopstvene koe na bubanj.
3.4.
Tek sada, polako, poinjem da shvatam rat. Jue sam u ulici Kneza Miloa
proao pored kua koje od danas vie ne postoje. Kao da sam imao
predoseaj, dok je autobus za Banovo brdo stajao ispred Saveznog
MUP-a, paljivo sam posmatrao tu zgradu i uurbane policajce koji
su se oko nje muvali. Noas sam uo detonacije a jutros gledam na
televiziji kako ta graevina i ona preko puta nje gore. Znai, jue su
postojale, danas ih vie nema - to je rat.
Jue su zauzeli Radio B-92 i na elo te bive nezavisne radio stanice
doveli neku spodobu koja je prilikom prolih, velikih studentskih
demonstracija bila na elu one grupice dravnih, lanih studentskih
rukovodilaca koji su bezuspeno pokuavali da studente ubede kako je
sa njima sve u redu i da ne treba da demonstriraju. I to je rat. Vie
nema pravila ponaanja. Oni spolja rade ta hoe, ovi iznutra takoe.
Rekao bih da je glavno oseanje koje se u meni iri - stid. Rat je sramota.
Ponienje je i cilj i sredstvo. Balans tome je rodoljublje, na jednoj
strani kao neto potpuno iracionalno, a na drugoj, neto do bola
otuno (svo to urlikanje po organizovanim okupljanjima i
prikupljanje poena po televizijskim nastupima). Sramota, sramota...
Nastojim da ivim kao da se ne dogaa nita posebno. Ne vidim
drugog naina da ostanem itav. Prema tome, sve je i dalje OK. A i
bez te autohipnoze, i objektivno je OK. Bar zasada.
4.4.
Pola pet. Od snane detonacije odskaem od kreveta uvis. U prvom
trenutku sam pomislio da je eksplozija negde tu a onda sam kroz
prozor ugledao ogromnu vatrenu peurku koja se die negde iz pravca
Ade Ciganlije. Sledi serija eksplozija i vatra koja iklja u vis moda nekih
stotinak metara. Izgleda da su pogodili toplanu na Novom Beogradu ili
neto tako. Zato? Pa, da bi ljudima ubudue bilo hladno, valjda.
Sedam za raunar ali ne mogu da nastavim pisanje jer eksplozije traju,
jedna za drugom. Ogromna koliina dima se die uvis i savija ka Novom
Beogradu. Sreom, izgleda da se kree pored nas, vie na istok, moda
jugoistok. Nema vetra. Da li su imali to u vidu kada su gaali? Da se dim
okrene ka Beogradu, poguio bi pola grada. Proi e sigurno nekoliko
sati (desetina?) dok ovo ugase.
Jo jedan, pretposlednji most u Novom Sadu sino, pa toplota
Beograana sada. To im je, izgleda, top lista. Mostovi, grejanje, ta je
sledeeValjda voda? Seam se da su me u Americi fascinirali
grejanje i hlaenje, skoro besplatni benzin, potpuno nerazumno
razbacivanje energijom. Da li je mogue da jedna imperija sve ovo
radi da bi dalje uivala u blagodetima sagorevanja? Cela jedna nova
civilizacija za ideal ima da njenim podanicima bude to prijatnije, da u
svakoj prilici mogu da budu u majici. Makar i po cenu toga da drugi
zbog toga crkavaju. Kakav neljudski sebinjakluk. Kakav nakazni cilj
ivota...
Prolo je pet i ne preostaje mi nita drugo nego da legnem i pokuam
da ponovo zaspim.
5.4.
Pono je. Reio sam da no prespavam u mom stanu u Jevremovoj, ali
kada sam shvatio da jo nisam preneo raunar, da nemam televizor i
ostalo, oko pola dvanaest sam krenuo na Novi Beograd, koristei "Nisam tamo ostavila nita jer nisam ni imala bog-zna-ta, samo mi je
poslednje rezerve benzina. Preko mosta sam vozio 160 km na sat a po ao komija, oni su imali toga poprilino..."
ulicama 120 km. U Draganinom stanu me je ekala poruka na
Mnogi ljudi imaju dubinske poremeaje. Glavne odlike takvog stanja
sekretarici da se noas oekuje bombardovanje Saveznog izvrnog
su "pouzdane" informacije ta e se dogoditi. Sve znaju do u detalje a
vea, zgrade koja je tano preko puta. Rekao sam sebi: "Ne nasedaj
prognoze su im uglavnom podeljene na katastrofine i one koje slave
glasinama, to to je ostalo benzina trebae ti da sutra prenese ostatak
navodni dogovor "naih" i "njihovih" protiv "onih". Ja, lino, manje nego
stvari u Jevremovu", seo sam za raunar i poeo da piem ove redove.
ikada mogu da procenim ta e se dogoditi. Zato je bolje da legnem i
To to sam se alio (hvalio) da oseam strah, vie ne vai. Veeras, iz spavam.
nekog razloga, imam gadan predoseaj. Znam de je to iracionalno i da
5.4.
se verovatno nee desiti nita gore od onog to se do sada deavalo, ali
ipak oseam zebnju. Moj predoseaj je imao osnova. Nekoliko noi zaredom kod mene na
Novom Beogradu spavao je moj brat Kia. Prvo sam a onda i sa
Dan je, inae, protekao mirno. Glumci u Ateljeu 212 se zabavljaju tako
enom. Stanuju u Zemunu neposredno preko puta Doma
to imitiraju izbeglice snimljene u nekoj anketi na televiziji. Pitanja koje
vazduhoplovstva i stalno sa prozora posmatraju pripreme za ruenje
im ovdanji "novinari" postavljaju su vie nego retorika: "Da li ste
te zgrade (vojska se iseljava, proveravaju se hidranti i sl.) Noas sam
verovali da e se Klinton ponaati kao Hitler?" Odgovor: "Da, stvarno je
reio da ostanem u Jevremovoj pa oni, kao uviavni ljudi, nisu hteli da
faista", i sve tako. Onaj sa TV Palme, koji svakodnevno na svojoj tele-
insistiraju, kao "imaju gde". Ja sam, moda pokrenut loom saveu,
viziji dri monologe, potpuno je "fijuknuo". Danas je rekao kako bi na
oko pola dvanaest krenuo Beograd i javio im da dou ali njih je mrzelo.
poruenom novosadskom mostu trebalo zaloiti vatru i na ranju pei
Vera je otila kod erke a Kia i najstariji sin Milan su ostali u stanu u
uhvaene amerike vojnike!!! Ali nije samo on skrenuo s uma,
Zemunu.
direktor beogradskog zolokog vrta Vuk Bojovi, koji inae vai za
relativno civilizovanog oveka, krstio je jue zmije iz svoje firme Oko pola pet (izgleda da u poslednjih dana udaraju ba u to vreme,
imenima: Bil, Hilari, Olbrajt i Klark. Jedna izbeglica sa Kosova je rekla: to je, verovatno, povezano sa udarnim vremenom za reklame na
amerikoj televiziji) zazvonio je telefon i Kia mi je javio da se najzad
dogodilo ono zbog ega su svaku no peaili ovamo, da je sruen Dom
vazduhoplovstva. To je ona lepa zgrada u glavnoj ulici, s leve strane kada
se ulazi u Zemun, odmah posle parka. Bila je redak primer dobre
arhitekture izmeu dva rata, neto jako modernistiki za to doba a,
koliko se seam, projektovao ju je isti arhitekta kao i zgradu BIGZ-a,
onu veliku koja dominira delom grada koji zovemo Mostar. Te dve
zgrade su imale stila i oseala se ruka autora, a u isto vreme su bile
primer da je u ovome gradu postojala nekakava srena epoha. Sad je
ostala samo jedna od tih kua... Dakle, Bogu hvala, Kia i Milan su
dobro iako je udarac bio malo neprecizniji pa je sruen i deo glavne
zemunske ulice.
Ovaj grad nikada nije mogao da se podii nekom spoljnom lepotom,
ali ja, koji sam za Beograd iz nekog sasvim nerazumljivog razloga
vezan, ipak volim onih nekoliko lepih zgrada koje su razbacane tu i tamo
i moguda ih napamet nabrojim. Ova je bila jedna od njih i zato mi se
jutros nekako steglo srce vie nego prethodnih dana.
6.4.
Danas sam, u potrazi za povrem, proao pijacom na Banovom brdu.
Po okolnim trotoarima bili su naikani prodavci koji su po zemlji izloili
svoju robu: polovne slavine, iskrivljene rafove, upotrebljene baterije.
Zastao sam kod jednog koji je na prodaju nudio svoj jedini imetak -
punjenu lisicu. Da stvar bude tunija, preparirana ivotinja bila je
prilino izjedena moljcima. Paljivo sam pogledao prodavca: bio je u
mnogo gorem stanju od robe koju je nudio. Sedeo je na zidu i gledao
zamiljeno u zemlju. Bio je paradigma svih nas.
Jer, ono najstranije nisu poruene graevine i nekoliko desetina mrtvih
zlosrenika, ve ambis beznaa koji se naglo otvara. Iz te rupetine poinju
da kuljaju poslednji od poslednjih, najgore spodobe i kreature koje ce
sainjavati sutranje drutvo. Dok sam sedeo kod mame (koja od jutra
do mraka bulji u televizor sa jednim jedinim programom na kome ve
danima vlada besmisleno nadmetanje u opljuvavanju agresora i isticanju
sopstvenog patriotizma) na ekranu se pojavilo "neto" to je trebalo
da predstavlja knjievnika. Ta nemuta, nepismena, nesigurna senka od
oveka dola je do svojih pet minuta i zadovoljno izgovarala floskule
kojih bi se stidela moja sedmogodinja sestra Lenka, uenica prvog
razreda osnovne kole. On je govorio u ime nas, umetnika,
intelektualaca, zastupao je i mene na neki nain. Bilo je strano.
Jeftin ukus postao je opta pojava. Na jednoj strani, neko se dosetio
dosta zgodnog simbola mete sa natpisom "Target", ali na drugoj, gde
se sve to ne nalazi i na kakvim grudima se ne kree! Dok sam ekao na
bonove za benzin ugledao sam taj logo na vratima oblinje
kockarnice! Nezadovoljni vlasnik, "krimos" u perfektnom odelu,
stajao je na vratima praznog lokala sa automatima i poslednju nadu
polagao u patriotizam!!! Ne bih to stavio na rever pa taman da znam
da e me izvesti pred vojni (itaj: preki) sud, instituciju koja, izgleda,
poslednjih dana radi veoma produktivno. Teka, "olovna" vremena
dolaze.
Sreom, nae najvee prirodno blago (idioti) ne presuuje i uvek te
moe prijatno iznenaditi. Pre neki dan sam, opet na pijaci, ovoga puta
u potrazi za mesinganim rafovima, sluao dijalog jedne Ciganke i nekog
njenog udvaraa o prednostima i manama posedovanja pejdera. Ona
je zastupala stanovite da se bez te naprave jednostavno vie ne moe,
da svako ko neto predstavlja mora biti u kontaktu sa ne-znam-ni-ja
kim, i najzad ubedila uagrelog baju da mu ga proda za 35 "kemar"
(marke, atrovaki). Bilo je to stvarno lepo jutro. Dok je nama naeg
naroda nikada nam ne moe biti dosadno.
7.4.
Dragana, koja u Budimpeti eka nemaku vizu, brani se od svega
bekstvom u detinjastost. Pre neki dan mi je rekla preko telefona da
odem do doktora Zorana da mi izda opravdanje za izlazak iz zemlje!!!
Ozbiljno veruje da ovaj rat i osnovna kola imaju dodirnih taaka.
Jue mi je, na moju primedbu da emo telefone plaati milionskim
svotama, rekla: "Nema veze, moda e pogoditi glavnu potu pa niko
nee plaati telefonske raune!!!"
to se tie izlaenja napolje, mukarci ne mogu, izgleda, vie ni iz
Beograda. To me ni najmanje ne pogaa jer nisam planirao
pomeranje dupeta dalje od Ateljea 212 na zapad i Draganinog stana na
Novom Beogradu na sever. Tamo odlazim da zalivam cvee, to mi
predstavlja posebno zadovoljstvo, najvie zbog toga to me ono
podsea na ivot koji je prestao pre dve nedelje. U bloku je i neka
frizerka koja me svaki put oia tako dobro da se moja nepravilna
lobanja nikada ne istie. Novi most jo uvek stoji na svome mestu i svaki
put kada prelazim preko njega pokuavam da ga to vie utisnem u
pamenje. Zlu ne trebalo...
Jue mi je Ljilja, ena moga prijatelja Simketa, rekla: "Zna, ja nisam
sigurna da se ovo to nam se dogadja stvarno odigrava." "Kako to
misli?" - upitao sam. "Tako, suvie je neverovatno." Stvarno, pria je
tipino holivudska, sa mnotvom efekata ali sa manjkom pravih
motivacija. Dramaturka konstrukcija je totalno neuverljiva a mi
smo, silom prilika, prinueni da igramo papirnate likove. Zato nam
se deava da ponekad posumnjamo da je ovo sranje stvarno na
ivot...
Danas sam napunio rezervoar benzinom i krenuo u obilazak poruenih preutkuju, moda bih shvatio ta se, zapravo, deava.) U toj etnji
graevina. Ba me je interesovalo da vidim kako to izgleda. Na moje zagledam podrume u kojima jo uvek ima dosta ljudi. Samo to su se
razoarenje, nita naroito! Mislio sam da e to na mene ostaviti ne- sredili. U jednom, na uglu Rige od Fere i Strahinjia Bana, etiri babe
znam-ni-ja-kakav utisak ali sam ostao ravnoduan. Zgrada vojnog suda svake veeri igraju remi, pevuei pri tom.
u Nemanjinoj se moda moe i popraviti. Bomba koja ju je prole noi
Oni koji se na ovo nisu navikli uglavnom su "odlepili". Jue je iz jedne
pogodila praktino je upala u svetlarnik, tako da su spoljanji zidovi
kapije iskoila nekakva spodoba i bacila mi se u zagrljaj! Ispod maske
ostali itavi. Stakla su polomljena i kroz prozore jos kulja crni dim ali,
stogodinje starice jedva sam prepoznao neku svoju poznanicu,
sve u svemu, prizor izgleda kao nekakav poar ili neto slino. Policijske
vrnjakinju. Bila je vanredno dobro raspoloena, jedino to nisam
zgrade u Kneza Miloa nee se, boga mi, renovirati s obzirom da ih prak-
shvatao o emu govori. ta god da je priala bilo je praeno istom
tino vie nema. Za onu levo, modernu, nije teta, ionako je izgledala
reenicom koja se ponavljala kao lajtmotiv: "Ja sam to znala! Ja sam to
runo. Meutim, ona preko puta je bila relativno lepa. Nisam vie
oduvek znala..."
siguran da li je bila predratna ili je predstavljala socrealistiko zdanje.
Ali, to ree onaj Vuurovi iz Trebinja: "Izgradiemo jo lepe i jos Nekako sam se otgao iz njenih elinih pandi i "zdimio" niz Siminu
starije!" Toliko o ruenjima. Jo uvek nije sve tako katastrofalno kako ulicu.
to nai, normalno, ele da predstave. Gora srvar je to se ljudi pomalo
Moj omiljeni lik Miki, vlasnik TV Palme, otiao je jo dalje u svojim
navikavaju na rat. Ja se, ne primer, ve slabije priseam vremena dok
optimistiko-apokaliptinim naklapanjima o raznoraznim kaznama
je vladao mir. Sirene su se ustalile i ve deluju kao asovnik sa oblinje
koje e stii nesretne agresore. Kosu je u meuvremenu jednom oprao
crkve koji otkucava vreme na malo udniji nain. Svako vee, kada se
ali i dalje ne smanjuje kolutanje svojih urokljivih oiju pa samo ekam
oglase, krenem polako niz Dorol, ka Simketu koji ima satelitsku
trenutak kada e u kadar ui bolniari i odvesti ga u ludnicu. Ali, moda
antenu tako da mogu da gledam neto drugo od programa RTS-a, koji
i nee. Mogue je da na njega u ovoj guvi niko ne obraa panju, ali
predstavlja vernu kopiju, izvrnutu u ogledalu, bratske stanice CNN.
takoe i to da on nekome odgovara, s obzirom da se sigurno svia
(Razmiljao sam o istini koja je apsolutno nedostupna i na jednoj i na
nebuloznom delu gledalita koji ini, bojim se, ogromnu veinu.
drugoj strani. Kada bih uspeo da rekonstruiem ta i jedna i druga strana
Vee je a sirene jo nema da se oglasi. Da li je NATO postao
nesolidan pa veeras toliko kasni? Ne brinem se, sad e...
9.4.
Dragana mi je javila da je dobila ameriku vizu. Bila je presrena. Ja
nisam mogao da sakrijem svoja oseanja. Bio sam oajan. Ona me je,
na svoj detinjasti nain, uveravala da je nae zarobljenitvo ovde samo
privremeno, da zabrana kretanja i izlaenja iz zemlje mora jednom
prestati. Ja sam je uveravao da i sam tako mislim iako sam dobro znao
da e ovako ostati ko-zna-koliko. Moda due od onoga koliko nam
je ostalo da ivimo.
Danas je objavljeno da smo se ujedinili sa Rusijom i Belorusijom. To
je gora vest od one da je u Kragujevcu fabrika "Zastava", od koje je
ivelo 40.000 radnika i jo 100.000 lanova njihovih porodica,
sravnjena sa zemljom. Zato - gora? Zato to sam proiveo vek u zemlji
koja se diila time to je uspela da se otrgne ispod ruske izme a sada se
tom izmom koristi kao slamkom spasa. Zato to beloruski predsednik
Lukaenko, sa onom svojom ikebanom na eli, izgleda kao kelner iz
"Tabora". Zato to onaj zombi Jeljcin predstavlja najveu fiziku i
moralnu ruinu savremenog sveta. Zato to putujemo na istok, ka Aziji.
Otac ita Jungovog "oveka i njegove simbole" i pronalazi objanjenja
za sve to nam se dogaa. I rat je neka vrsta simbola, smatra on. Bar
kao umetnika tema. Opsada Troje ili Borodinska bitka prerastaju
dogadjaje i postaju arhetipski simbol ovekove prirode. Ali, mislim
da ovaj rat ima neto posebno - odsustvo emocija. Ovi koji
napadaju, ponaaju se kao da igraju neku komplikovanu igru koja
lepo podie adrenalin ali je bez opasnosti po igraa. Napadnuti se
mirno obraunava sa svima onima koji su mu do sada smetali, isti
sve, od ljudi do radio stanica. I prvi i drugi nemaju nikakav odnos
prema patnji onih koji stradaju, ti ljudi su samo grupacije nepoeljnih,
nekakvi apstraktni "negativci". I prve i druge odrava stravina,
neljudska propagandna mainerija iji je osnovni cilj da ljude lii prilike
da saoseaju. Imati saaljenja prema onima koji stradaju potpuno je
deplasirano.
uju se prve eksplozije iz velike udaljenosti, rekao bih. Vreme je da se
spava.
10.4.
Danas sam prvi put posle due vremena radio. Simke je napisao neku
antiratnu pesmicu koju je na engleskom lepo otpevala Ana Sofrenovi,
ja sam reirao spot a uestvovala je masa mladih glumaca koji su
praktino statirali. Svi smo, naravno, radili besplatno, uz oseanje da,
eto, neto i mi inimo da se spasemo ove bede. Svet se, uz to,
definitivno promenio, uljudio. Ne mogu da verujem da su
dojueranji prostaci postali tako pristojni, siledije tako mekane a
dukele tako plemenite. Da ne poveruje ovek! Trebalo nam je ovoga
malo, izgleda...
Ono to je, meutim, u celoj stvari najlepe bio je sam - rad. Mirisalo
je na prola vremena, na doba kada se snimalo i stvaralo. Ba mi je
lepo proao ovaj dan. Kada tome dodamo injenicu da nas, izgleda, niko
noas nije bombardovao, onda odjednom sve izgleda nekako blie kraju
(srenom, nadam se). Priseam se eha krajem ezdesetih, odmah posle
sovjetske invazije, i oajnike parole koja je kruila Pragom: "to gore
- to bolje!" Naravno da je ta floskula sasvim besmislena ali nama je sad,
pre svega, potreban rasplet. Da se ovo to pre nekako zavri.
Elektronskom potom iz sveta mi sve ee stiu dopisi i poruke od
meni nepoznatih ljudi koji dobronamerno upozoravaju na katastrofu
koja nam preti. Pominju se uranijumska punjenja municije, nova,
neisprobana oruja i slino. Kao da mi neto moemo da uinimo
protiv toga. Ako se neto tako desi, onda nam je valjda bilo sueno;
ako se ne desi, dabe ste nas plaili, zabrinuti sunarodnici! Iz svega
toga provejava ipak neviena potreba ljudi koji su "napolju" da
pomognu nama "ovde". Do sada nisam naiao na slinu pojavu, moja
iskustva sa sunarodnicima su oduvek bila vie nego frustrirajua. I to je
dobro koje nam je doneo ovaj rat.
Sutra je Uskrs i noas e ljudi bdeti po crkvama. Ja neu jer nisam
religiozan, ali temperatura koja vlada u ovome gradu u mnogome
podsea na dane iskuenja koja su imali Maari davne 1956. godine
ili Poljaci poetkom osamdesetih. Tada je zbijanje ljudi u odbrambeni
zid donosio neviene psiholoke promene i preko noi menjao male
ljude u velike patnike i velike heroje. Ovaj rat nas je uozbiljio, definitivno.
I to je dobro...
11.4.
Najmirniji dan za poslednjih tri-etiri nedelje. Uskrs je i ne uju se ratni
bubnjevi. Ljudi su nekako vie prazni nego mirni, kao da ih je sve ovo
ve iscrplo. Pokuavam da zamislim svoj ivot u uslovima totalne
izolacije, o kojoj se ve dugo govori i koja predstavlja, pretpostavljam,
alternativu totalnom unitenju. Neko e jednoga dana prestati da nas
bombarduje i zakljuae vrata za sobom. Ili nee prestati? Jo uvek mi
se to ne ini realnim. Mislim, s obzirom na efekat ove potpuno
besmislene operacije. ta su postigli? Nita? Zar ele da to nita jo
uveaju?
Uskrs... Kada se ovek nae usred jednog ovako tihog dana i kada su
mu skoro svi koje voli negde daleko, onda mu ne ostaje nita drugo nego
da filozofira. Otac i ja smo danas ponovo pominjali Junga. Taj
pametni vajcarac objanjava zato je Uskrs najvei hrianski praznik.
Slavei ga, ovek se na metafiziki nain suprotstavlja najsnanijem
od svih oseanja - neminovnosti kraja, smrti. Ponovno roenje,
vaskrsenje, makar preko svog predstavnika Isusa, makar preko neeg
tako neizvesnog kakav je odlazak na nebo, predstavlja neku vrstu utehe. I
nade da se nismo raali bez razloga.
Kakav li je Bog? Jung tvrdi da nije ni dobar ni zao. Da ak nema ni svoj
oblik. On je toliko veliki i prostran da zauzima sve u ljudskom
svetu - ukljuujui dobro i zlo. Otuda se deavaju ovako strane
stvari kao to su ratovi. Stoga, ovakve nesree nisu nikakav dokaz o
nepostojanju Boga, ak ni za mene koji, ponavljam, nisam nimalo
religiozan. Verujem na neki nain u sveoptu povezanost, u uzronost i
posledinost, zvalo se to hrianstvo, teorija relativnosti ili komedija
apsurda. U ovim trenucima mi pada na pamet najlepa reenica u
komadu "ekajui Godoa" Semjuela Beketa koju Vladimir, iznenada,
bez ikakvog posebnog razloga, izgovara: "Da li sam ja to spavao dok su
drugi patili?"
ini mi se da je vreme stalo, toliko je sve tiho i nepokretno. Valja li se
iza ovog dana neto strano? Ili lepo? Videemo.
12.4.
Preksino, posle snimanja muzikog spota, krenuo sam kui i u ulici Lole
Ribara, na nekoliko koraka ispred sebe, spazio Slavka uruviju kako hoda
drei se sa enom za ruku. Bilo je u torn stisku aka sredovenog
para neega udnog, kao da su demonstrirali privrenost jedan
drugome na nain kako to rade tinejderi a ne ozbiljni ljudi. Sino, dok
smo jeli sto prvo pare uskrnjih torti, na televiziji su objavili da je taj
isti ovek ubijen, ispred ulaza u svoju kuu.
Ne mogu rei da sam ga poznavao. Tek po nekoliko rei prilikom
susreta na pozorinim premijerama ili prijemima. Bio je vlasnik
nekoliko nezavisnih novina, nosio je leptir-manu i imao negovanu
bradu. Delovao je, dakle, urbano, graanski. Novine odavno ne itam
pa nisam u stanju da procenim koliko je znaajan bio njegov doprinos
onom kratkom periodu koliko-toliko nekontrolisane tampe, vremenu
koje je ve daleko za nama. Ali, njegovo ubistvo nosi jasnu i
nedvosmislenu poruku. Ono to sam slutio da e se dogoditi ve se
desilo.
Danas, posle jednoglasnog prihvatanja deklaracije o ujedinjenju sa
Rusijom i Belorusijom, ljudi su na skuptinskim stepenicama
oduevljeno klicali svojim voama, na elu sa Vojislavom eeljom.
Komunizam je ponovo uveden, tako rei preko noi. Sve se odvija
neverovatnom brzinom...
U redu, pa ta? Zar na drugoj strani ne prestaje besomuno ruenje i
razaranje od strane "demokrata"? Zar nije, u sutini, svejedno ko te kinji,
levi ili desni, ovi ili oni? Moj drug Bale ima jednu staru izreku koja je vie
nego primenjiva i u ovim vremenima: "Najbolje je nama pod naima."
13.4.
Dugo nisam smeo preko usta da prevalim ono to me ve izvesno vreme
veoma snano proima. To je oseaj lagodnosti izazvan injenicom da
vie ni o emu ne odluujem. Danas sam to rekao Cviji u bifeu Ateljea
212 i odmah sam naao istomiljenika. I on se osea slino: neto kao
bolesnik o kome sada odluuje neko drugi ili ak sama sudbina. Mi vie
nismo odgovorni za ono to e se desiti i to nas oslobaa ogromnog
bremena to smo ga tako dugo nosili na leima. Sada smo slobodni, na
neki nain.
Pokazuje se da se i ostali oseaju vie-manje tako. Na primer, niko
nikome nita ne plaa. U Narodnom pozoritu su me pogledali udno
kada sam ih upitao kada e mi uplatiti tantijeme za februar i mart, a
Cvija mi kae da narod vie ne uplauje ni kiriju, ni struju. Telefon
valjda mora. U svakom sluaju, ovo stanje nas je liilo strane napetosti
koja traje ve godinama, moda vie od decenije. Katarza je prola i
sada se, verovatno, odvijaju peripetije (po definiciji, to je trenutak
kada pria kree suprotnim tokom, unazad).
Cvija mi pria o nekom tipu koji danima sedi ispred sklonita, u jednoj
ruci dri flau sa vodom a u drugoj pilule za umirenje i netedimice
ih guta uz objanjenje da se uasno boji ali da je istovremeno i
klaustrofobian. Dok mu u sklonitu sedi ena koja je u drugom
stanju, on provodi vreme stojei jednom nogom napolju a drugom
unutra. Pria ima svoj neoekivani obrt. Tip je pre neki dan pronaao
srodnu duu suprotnog pola sa kojom se sada ljubaka iza sklonita
dok mu ena unutra hekla arapice za buduu bebu. I on je slobodan.
Dok sam sedeo i askao sa Cvijom, prola je sekretarica pozorita. Bila
je u crnini pa sam je upitao ta se desilo. Rekla je: "Umrla mi je sestra pre
neki dan." Izjavio sam sauee i zapitao je da li je sestra dugo
bolovala. "Ne, umrla je iznenada, od srca. Sutradan poto su javili da
joj je sin poginuo na Kosovu." I to stalno prisustvo smrti je
oslobaajue. Strahovi postaju sve manje ubistveni a filozofiranje
svakodnevna zabava. ak i za najneotesanije bilmeze.
Danas sam sreo jednog od njih. On pripada onoj vrsti ljudi koje na
ulici nikada ne uspevate da zaobiete, koji vam tresu ruku do iaenja
a povodom Nove godine vas besomuno ljube iako je ve kraj januara.
Iskoio je iz zasede i sa veoma zabrinutim izrazom na licu prepreio
mi put: "ta misli, burazeru, koliko e ovo trajati?" Slegnuo sam
ramenima i pokuao da se probijem dalje. Isturio se kao neprelazni
Bekenbauer i uzdahnuo: "Sve mora da ima kraj. Pa i ovo sranje. Zar
ne?" Sloio sam se i pokuao da iskoristim guvu i nestanem.
"Samo... ta e biti od nas kada doe taj trenutak?" Nisam znao ta
da mu kaem. Nisam ni shvatao zato sam ba ja taj koji treba da ga
tei i po kom rezonu imam bolji uvid u budunost od njega. Zato sam
ga oterao u vraju mater i pourio dalje. Kia je ve poinjala. Oseao
sam se slobodnim.
15.4.
ta je to tragedija? Da li ona raskomadana deca pored puta na Kosovu
ili sluaj moga prijatelja sa Dorola. O prvoj stvari dovoljno govori
televizijska slika, drugu bi moda vredelo zabeleiti.
Dakle, taj moj prijatelj je skroman ovek, vetih i vrednih ruku. Ima
enu koja takoe dobro obavlja svoj posao. Dece nemaju i potpuno su
okrenuti radu. Njihovi prihodi su oduvek bili dovoljni da se preivi a da
im se finansijski problemi ne vide iz aviona. Pre par godina su ipak uinili
jedan iskorak: skupili su sve to imaju, poprilino se zaduili i kupili
veliki, luksuzni dip. Kada sam ga video, stvarno mi je zastao dah.
Tipino srpski: nema 'leba ali zato kupuje najbesniji auto koji u torn
trenutku postoji. Bili su veoma ponosni na svoj imetak ali se nisu
preterano "trtili", oigledno je da su ga kupili za sopstveno uivanje.
Prekjue, dok su ispred zgrade lickali svog dragog Micubiija,
pojavila su se petorica tipova a vojnim uniformama, oduzela im
kljueve od njihovog blaga i izdala neku potvrdu koja je pre liila na
pare upotrebljenog klozet papira nego na neko uverenje. Dok su
moji prijatelji zabezeknuto gledali ta im se deava, druina u
uniformama je sela u auto i, uz kripu guma, nestala u nepoznatom
pravcu.
Dobro, to je ekspozicija. Sada nastaje zaplet. Moj prijatelj poinje naglo
da gubi identitet. Do sada ga je dip, izgleda, nekako drao, ali od
trenutka kada su mu ga "maznuli" pretvara se u krpu. Za dva dana je
ostario vie nego za poslednjih pet godina. Siv u licu, uti i gleda
neodreeno u pravcu patosa. Njegova ena reaguje sasvim suprotno.
Ta skromna, nepretenciozna i donedavno duhovita enica preko noi
postaje vatreni rodoljub sa elementima srpskog nacionalizma. Dogaaj
tumai kao neto jako pozitivno (???), kao njihov doprinos optoj
stvari i borbi srpskog naroda za opstanak. Pod velikom je
temperaturom i uopte nije utuena. Naprotiv...
Stigli smo do zavretka zapleta. Klimaks, peripetije i rasplet, sa velikim
finalom, dogodie se u budunosti. Mogu samo da zamiljam ta e se
desiti. Moja prognoza: sa njihovim skladnim ivotom je zavreno. Moglo
bi se lako dogoditi da je on, na vrhuncu njenih patriotskih nastupa,
"ojadi" od batina. Ili da ga ona prijavi kao defetistu. Ili da ih uhvate u
krai vojnog dipa za koji lano tvrde da je njihov. ivot pie romane,
zar ne? Bolje je saekati.
16.4.
Jue je moja mala sestra sa svojom rnajkom otputovala u Hrvatsku. To
je bila poslednja trana mojih koji su otili. Ostali su samo starci. Danas
sam ruao sa ocem. On se polako navikava na samou. U pola ruka
se neoekivano oglasila sirena za uzbunu. On se mirno spremio i otiao
u pozorite na predstavu.
Ja sam kasnije sluajno prolazio pored Narodnog pozorita i setio se
da je moj tata tamo. Uao sam u dupke punu salu i ugledao ga na
pozornici. Taj trenutak se ponavlja itavog moga ivota, ve pedeset
godina gledam svoje roditelje na sceni. Ali, ovo danas je bilo posebno.
Taj stari, dostojanstveni ovek obavljao je svoj posao stvarno
savreno. Prosto nisam mogao da verujem sa koliko koncentracije,
kako moderno i lepo glumi moj tata. To je prednost ljudi od duha u
ovim vremenima: to mogu da pobegnu, da utonu u svoj svet, da
ignoriu stvarnost na tako uzvien, plemenit nain.
To me je podsetilo na teke trenutke koje sam imao u vojsci, kada sam
kao nekakav omatoreli, tromi vejk stupio u gardijsku jedinicu u
Petrovcu na Mlavi. Spasao me je jedan Beograanin kratkom
reenicom: "Depno izdanje knjige staje u svaki dep na uniformi."
Od tog trenutka, kad god bismo se zaustavili, ponekad i u maru,
itao sam, gutao najrazliitije knjige malog formata, od krimia do
kontemplativne literature, prebacujui se iz jedne u drugu stvarnost. To
me je spaslo.
To je, u stvari, naa jedina ansa. Kada porue i poslednji most od ovih
nekoliko koliko je preostalo, kada vie ne bude ni hrane ni struje, kada
ponu da odvode iz stanova, ostae nam jo uvek taj drugi, lepi, izmiljeni
svet koji nije nita manje stvaran od onoga koji je na snazi. Koliko je
njihovo da je ono realnost, toliko je nae da je istina ovo drugo.
Evo, po drugi put danas oglaava se sirena. Ne, ne uje se. Bar ne u
mojoj glavi...
18.4.
Dobro, ovo nikada nee prestati i treba se sa time pomiriti. U stvari, ve
sam se pomirio. Poneko jo uvek pokazuje znake oajanja ili nerealnih
nadanja, ali bih rekao da je veina ljudi prihvatila ovaj rat kao svoju
svakodnevicu.
U stvari, ljudi su mu uhvatili ritam. Oseaju ga ve kao neto
prepoznatljivo, lino njihovo, kao neto to nema potrebe
racionalizovati. Ako je ritam po definiciji odnos akcentovanih delova i
intervala koji stoje u nekakvoj srazmeri i smenjuju se po nekakvom
sistemu, onda ovaj ratni ima skoro savrenu strukturu. Preko dana je
uglavnom mirno, posle osam se oglaava sirena za vazdune napade,
izmeu deset i tri se uju eksplozije, oko pola osam, osam se oglaava
sirena za prestanak napada. Ljudi izlaze iz sklonita i svojih kua na
svetlost dana oko deset, polako se povlae u svoje jazbine posle est.
Pojedine nepravilnosti deluju kao bubnjarski brejk i sve se ponovo
vraa u svoj rege ritam.
Ta pravilnost podsea na matematiku, matematika potie iz raunara, a
raunarska logika iz suludih glava onih koji zaboravljaju da je
nemogue proraunati ono ta se deava u duama ljudi, jo manje je
mogue izraditi program koji obrauje iracionalnost pojedinih
nacija, a najmanje je izvesno da se moe predvideti totalitet celog
dogaaja, rezultat niza uzrono-posledinih procesa. Neko donese
nekakvu odluku o nekakvom bombardovanju nekakve Jugoslavije ali
ne moe imati ni najmanju ideju o tome sta e se iz toga izroditi. Sino
sam na satelitu posmatrao stravinu scenu koja se odvijala na nekom
jugoslovensko-albanskom prevoju, u snegu do kolena, na strmini
ispod koje je zjapio ambis Prokletija. Kolona albanskih izbeglica je
bauljala nizbrdo, sa nekim najlonima u kojima su vukli svoje stare i
nepokretne. Jedan konj se otkaio i krenuo ka ambisu, mladi ga je
oajnicki vukao za uzde a pored njih je nekakva starica upravo umirala,
umotana u najlonski pokrov. Hadski prizor. Potpuno van ritma...
19.4.
Bio sam kod brata u Zemunu. Njegov mlai sin izlazi da se igra a majka
vie za njim: "Da si doao pre bombardovanja, jesi uo!" Na rastanku mi
Kia kae: "Kada bude dobro bombardovanje doi kod nas, sa Gardoa
je divan vidik, izgleda kao vatromet."
"Dobro bombardovanje" je kada je vedro. im se naoblai, kao veeras,
na satelitu gledam jadikovanja portparola NATO pakta kako ih
ometaju loi vremenski uslovi. Skoro da mi ih je ao. Ali, kada je
vedro, svi izlaze na terase i prozore i posmatraju spektakularne prizore
iznad svojih glava. Nebo se crveni a hiljade svetleih metaka gaaju
rakete koje se s vremena na vreme sasvim dobro vide.
Angelina Atlagi, kostimograf, kae mi da je preksino iz Zemuna
posmatrala kako projektili u Panevu pogadjaju rafineriju a
protivavionska artiljerija obara na desetine raketa, dok odjednom nije
ula fijuk iza sebe, osvrnula se i tano iznad glave ugledala pravu, veliku
raketu koja je letela pravo na nju, ne tako velikom brzinom. Tog
trenutka je projektil, pogoen, ekplodirao i ona se bacila na patos
sobe, unezverena od straha. Bio je to blizak susret, stvarno.
Prole noi su pogodili zgradu Izvrnog vea Vojvodine (nekadanje
Dunavske banovine). Tu se ve radi o neverovatnom sticaju okolnosti
ili o nekakvom manijakalnom mrzitelju izvesnog Dragie Braovana,
predratnog arhitekte. Zahvaljujui prijatelju moga brata od ujaka, preko
koga on u Moskvi prima inserte ovog dnevnika, saznao sam da je taj
Dragia projektovao i pre neki dan srueni Dom vazduhoplovstva u
Zemunu. Ovi iz NATO-a su ba reili da mu zatru svaki trag.
Moda je unititelj Braovanovog dela neko od ukusa, kada ve pogaa
sve same lepe zgrade? Kada se samo setim da je onaj prelepi most u
Mostaru sruio moj kolega, filmski reditelj, onda mi pada na pamet da
estete vole da rue lepe stvari a "dukci" valjda, ono ostalo. Pre nekoliko
godina sam u Parizu sreo jednog Bosanca koji mi je rekao: "Kakvo
Sarajevo, ovaj Pariz je duu dao za bombardovanje!" Uostalom, zar jo
stari, dobri Bakunjin nije rekao: "Strast razaranja je stvaralaka." Jedino
to je on bio anarhista a ovi dananji ruitelji to rade za establiment.
Druga su vremena.
21.4.
Ovi kao da su malo dodali gas. Noas je sve prtalo, probudio sam se oko
pola etiri i nisam zaspao do est.
Osoba koja odabira zgrade za ruenje vie nije onaj poznavalac
arhitekture ve neka novokomponovana faca. Da nije tako zar bi
izabrao za unitavanje zgradu CK, jednu od najodvratnijih u gradu?
Oduvek me je nervirala svojom izrazitom falusoidnom pojavom. Neka
budaletina, koja je to projektovala, elela je oigledno da se preko noi
proslavi, a i ranija namena same gradjevine (CK SKJ) nametala je taj
neskriveno erektivni poloaj koji je zdanje na Uu zauzimalo.
Izgleda da je cilj bombardovanja bio da se unite neke privatne TV
stanice. I, stvarno, odmah jutros, posle nestanka sa ekrana nekoliko
programa, pojavio se jedan novi: NATO televizijski program,
emitovan ko zna odakle, valjda iz Hrvatske.
Neto nakaznije i gluplje odavno nisam video. U jednom trenutku se
pojavio natpis koji je trebalo da predstavlja vic, ta li: "Vremenska
prognoza za danas: bombardovanje!!!" Video sam to svojim oima.
Oigledno se reije programa dokopao neki opasno duhoviti amater koji
eli da se dokae na slian nain kao i graditelj one stvari na Uu. Sve
to NATO ini je potpuno kontraproduktivno njihovim namerama. Ova
stanica e kod nas samo pojaati odvratnost prema toj, sada je sasvim
jasno, karcinogenoj organizaciji.
Mnogo gore je Novom Sadu. Uopte ne shvatam zato su se toliko
okomili na taj grad. Poruili su konano sve mostove tako da je sada
poseta tom gradu mogua samo plivanjem. A jo ih konstantno truju
oblacima dima iz poruene rafinerije koju su gaali, mislim, jedno deset
puta.
ta je, u sutini, namera onih koji vode ovaj rat? Imaju li uopte nekakav
plan? Ili se stvar razlila kao da je pukla kanalizaciona cev a nigde nema
majstora da to popravi? Prie o silovanjima Albanki i slino, koje se Delovao je potpuno nezainteresovano i bio lien bilo kakvih emocija,
navode kao jedan od razloga zbog kojih nas bombarduju, izgledaju mi ak i ponosa zbog dobro obavljenog posla. Robot.
prilicno bajkovite. to ree neko jue, gde ovi nai, od svih mesta na
Ugasio sam televizor i pokuao da spavam jer me ve dve noi iz prvog
svetu, naoe da siluju ba na Kosovu? Razumem da su horde srpskih
sna bude bombe a onda mi treba mnogo dok ponovo zaspim. Noas
nezajaljivih siledija upale u neki holivudski kvart pa zareale po
je ba dobro grmelo. Skoio sam iz kreveta i iza Kalemegdana ugledao
vilama filmskih zvezda. Ali silovati nekoga u akovici i okolini? Zar
crveni oblak kako se die uvis. Sa zakanjenjenjem od nekoliko sekundi
ne zvui malo neuverljivo? Ko e znati? Moda je i istina. Svet je
do mene je dopro blagi vazduni udar. Legao sam nazad u krevet a onda
postao do te mere perverzan da je sve mogue...
ponovo ustao i pogledao kroz prozor. Nita. Poeo sam da razmiljam
Ima glasina da e ukinuti Internet. Ako nestanu i telefoni, bie veselo. da li sam sanjao ili se to stvarno dogodilo.
Onda emo se... Ne, neemo se dopisivati. Onda emo neko vreme
Sada sam ponovo leao u krevetu ophrvan novom dilemom: da li se
zaboraviti na druenje.
sve to odigralo noas ili malopre, posle ruka? Ustao sam i izaao iz kue.
22..4. Krenuo sam nasumice, nizbrdo ka Dunavu. Stigao sam na etalite kod
Sportskog centra 25. maj i seo na klupu. Dunav je prilino visok i brz.
Oko ruka, negde oko tri, oglasila se sirena za vazduni napad i
Kroz niske oblake probijalo se sunce. Skoro da nije bilo nikoga oko mene.
kasirka u samousluzi je opsovala. Dok sam odlazio, uo sam je kako
Onda sam spazio jednog oveka kako koraa pored reke. Iao je mirno,
guna kako nije lepo to napadaju preko reda, usred bela dana,
mada ubrzanim korakom. U trenutku kada je prolazio pored mene,
umesto nou (kako je red, mislila je, valjda). Na satelitu sam
odnekud se zauo nekakav zvuk i ovek se strano trgnuo. Njegov
posmatrao uobiajenu konferenciju za tampu NATO pakta na kojoj je
unezveren pogled je trajao svega sekund-dva, dok iza mene nije primetio
nekakav general pokazivao video snimke objekata bombardovanih
dete koje se igralo zvoncem na svome biciklu. Nastavio je da hoda
poslednjih dana. Ponaao se kao da izlae plan za izgradnju nekog
mirno.
naselja ili razvija neku novu teoriju o postojanju ivota na Marsu.
Ostao sam na klupi jos nekoliko minuta a onda se zauo alarm za Televizija u Aberdarevoj. Prizori su bili stvarno uasni, kao posle
prestanak opasnosti. Nita bitno se nije promenilo. Dunav je i dalje nekakve prirodne katastrofe.
nezadrivo tekao, zraci sunca su bili jo kosiji i izrazitiji. amci u oblinjoj
Prvo to sam uradio bilo je da potraim grickalicu za nokte i zavrim
marini su se bezbrino ljuljukali. Oseao sam se dobro.
levu ruku. Grickalice, meutim, nije bilo nigde pa sam sigurno jedno
23.4. petnaestak minuta bunovno bauljao po stanu, traei je stalno na istim
mestima. Dim se sve vie uvlaio u kuu a onaj sa televizora je sve jae
Kada se sino oglasila sirena upravo sam sekao nokte. Nisam se
i dramatinije objavljivao posledice poslednjeg ratnikog "podviga"
posebno trgnuo ali sam kasnije, pred spavanje, utvrdio kako ih nisam
glupe, bezdune i bezline NATO naprave (ovo su moje floskule, ne
isekao na malom i domalom prstu leve ruke. Jedno vreme sam traio
spikerove). Najzad sam naao grickalicu, odsekao nokte na dva prsta leve
grickalicu i najzad odustao od toga. Na televiziji sam neko vreme gledao
ruke i smirio se.
prilino dosadnu utakmicu izmedju Lacija i Lokomotive iz Moskve i
konano zaspao. Spavao sam vrsto do deset. Onda sam nazvao Simketa pa smo krenuli
da vidimo kako to tamo izgleda. Ispred Televizije je stajala grupa
Oko pola tri me je iz sna probudila serija eksplozija. Odskoio sam od
zblanutih slubenika koje ne bih, da je neka druga situacija, ni
kreveta i pogledao kroz prozor. Neki ovek i ena su se dovikivali na ulici,
pogledao, zbog poznatog stila rada ove kue. Ali, sada su izgledali
snano gestikulirajui. Otvorio sam prozor da ujem ta govore i tog
nekako ljudski. Uas mi ih je pribliio pa nisam mogao da im ne
trenutka me je zapahnuo dim. Niz Jevremovu ulicu se valjao ka meni
priem i raspitam se o sudbinama nekih koje poznajem odavno. Niko
prilino gust oblak. Zatvorio sam bre-bolje prozor i upalio televizor.
nije tano znao koliko je mrtvih i koji su to. Procena se kretala od
Dravni programi nisu radili a na Studiu B sam ugledao neke ljude kako
desetak do etrdeset. Bomba (ili vie njih) je uletela u glavni ulaz i
iz ruevina vade jo uvek ivog oveka kome je okrvavljena glava visila
eksplodirala unutra, sruivi eoni deo zgrade koja je pred Drugi svetski
nadole a trup bio zarobljen u blokovima betona. Napregnuto sam sluao
rat graena kao Bogoslovija.
spikera, pokuavajui da izmedju ve poznatih floskula o neprijatelju
razaznam ta se dogodilo. Najzad sam razumeo da je pogodjena
Zgrada je bila puna, uglavnom mladih ljudi koji su tu odraivali svoju
nadnicu za strah. Kroz vazduh je provejavalo pitanje da li je ba u to doba
moralo biti toliko ljudi na tom usranom (sakralnom) mestu ovdanjeg
reima. Zar te iste vesti nisu mogle biti emitovane iz nekog podruma
u prisustvu troje ljudi? Prole noi, i pored svih nagovetaja da e ih
gaati, unutra je bilo preko stotinu slubenika.
Kako nas nisu pustali da priemo zgradi i da malo osmotrimo
detalje, spustili smo se oak nie, do poslastiarnice naeg druga
Brace Petkovia. Braca je sedeo sa nekolicinom pogorelaca iz
Televizije i tvrdio kako nije uo nita, iako stanuje tu, na svega
pedesetak metara od Televizije. Simketu i meni nije ostalo nita drugo
nego da navalimo na ito sa lagom i bozu. Bracini specijaliteti su
sijali punim sjajem, neuzdrmani ratnim vihorom koji je tutnjao tu, iza
ugla.
24.4.
Znao sam da je Mia Tabaki duhovit, ali da e uspeti da sve ovo to nam
se deava sabije u jednu jedinu re nisam mogao da verujem. Ipak, na
Mujicino pitanje kako se osea (Nadarevi mu se javio iz Ljubljane, kao
i meni uostalom, i tako jo jednom pokazao da je ovek), Mia je
odgovorio: "Promaeno".
U tom odgovoru sadrano je sve: i injenica da su nam ivoti izgubili
osnovni smer, i radost to jo nismo pogoeni, i autocinizam koji je
jedan od naina da sauvamo prisustvo duha. Da, oseamo se
promaeno, to ne znai niti da nam je dobro, niti da nam je loe. Mi
smo sada neki drugi, izvan sveta koji ide jednom putanjom. Mi smo
zalutali metak koji nastavlja svoj put u prazno pre nego to e pasti na
mesto gde ga niko nikada nee pronai. To se odnosi na sve: na obini
ivot, na posao, na putovanja, prijateljstva.
Ne, to nije sasvim tano. Pravi prijatelji su ostali to i sada i potpuno
sam siguran da ih neu izgubiti. Naprotiv, neke stvari su se raistile i
uvrstile za ceo ivot. To se, pre svega, odnosi na e-mail adrese onih
kojima aljem ovaj dnevnik.
Voli vas Goran.
29.4.
Moj brat od strica Kia je moja suta suprotnost. Ja nemam "ni kueta
ni maeta", otkako je Dragana otila ivim sam samcijat, a on u svome
stanu ima stalno nevidjenu guvu pred golom. Troje dece, jedno
unue, enu, dakako, psa i maku. Da, i akvarijum sa zlatnim ribicama.
Njegov ivot, za razliku od moga, predstavlja neprestanu borbu za
opstanak. Nedavno mi je priao da za poslednjih dvadesetak godina
nije doiveo da u kui bilo ta ostane nepojedeno. Deca, ena, pas,
maka i on krve se netedimice oko svakog zalogaja. Najgori su stariji
sin i maka, nanjue i najskrivenije ratne rezerve. On, jednogodinja
unuka i zlatne ribice jedu ta ostane - znai mrvice.
Nema, naravno, ni prostora za ivot. Od pre izvesnog vremena je
zagradio nekadanje pomono stepenite i tako osvojio prostor koji,
dodue, nije dovoljno dugaak da u njega stane krevet ali je dovoljno
visok da se napravi spratna konstrukcija (ivi u zemunskoj kui s
poetka veka u kojoj su plafoni visoki etiri metra) na koju moe da se
popne i ostane sam..
Da, ali vie nema ni to. Mlai, etrnaestogodinji sin je od pre
godinu dana poeo svakodnevno u kuu da dovodi svoga kolskog
druga. Deko je sedeo i utao, sve dok jednoga dana nije prevalio preko
usta da mu je umrla majka. Moj brat i snaja su ga prihvatili kao svoga
i on se nedavno pridruio bojnom polju zvanom - trpeza. Niko ga
nije pitao ta se deava tamo kod njega; oigledno, nije hteo o tome da
pria. Uvee bi sa njima gledao televiziju pa - svojoj kui.
Ali, kada je poeo rat sa njim se dogodilo neto udno. Jo vie se
uutao i jo manje davao do znanja ta se deava tamo napolju - u
njegovom svetu. Pre neki dan se pojavio sa stvarima. Kia je otiao do
njegovog stana i utvrdio da mu se, otkako je poelo bombardovanje,
otac ne trezni, da oigledno kinji deaka i da ovome u tu kuu nema
povratka. On i ena su poveli postupak za usvajanje a deak se uselio
u bive pomono stepenite. Kia kae da taman staje krevet za
njegovo kratko telo.
Kada razmiljam o sopstvenom ivotu, najvanije je da ne mislim na
Kiu. Jer to je ovek kakav nikada neu postati, ma ta uradio sa sobom.
Nije taj nesretni deak sa torbicom, u kojima je nosio patike, dve koulje
i nekoliko sveski, sluajno doao kod moga brata. Krenuo je na pravo
mesto jer je osetio gde ima due.
30.4.
Poslednji dan meseca koji, verovatno, nikada neu zaboraviti.Ili e maj
bili jo atraktivniji?
Ne pamtim da je prolee ikada bilo ovako lepo i, da se tako izrazim,
regularno. Poslednjih decenija po pravilu ga nije ni bilo. Iz zime se pravo
prelazilo u letnje vruintine, sa kratkim vraanjima u mraz koji je
unitavao tek procvale voke, tek toliko da kasnije na pijacama ne bude
ama-ba-niega. Ove godine je prolee nastupalo polako, mic po mic,
rascvetalo se sve to je imalo da procveta, lie je tek posle nekih mesec
dana dobilo svoj konani oblik. Kia je bila topla i obilata, a od jue su
nastupili topli dani. Taman kad im je vreme.
Poslednji dan aprila poeo je veoma uzbudljivo. Beograd je bombardovan uski trotoar ispred i gledaju ko prolazi. Zato se, dakle, moni, nevidljivi
vie i ee nego ranije. Prvo oko jedanaest, pa odmah zatim oko jedan, Fantom obruio ba na tu nakrivljenu straaru koja je i bez upotrebe
pola dva, pa oko tri, pola etiri. Posle ovog poslednjeg udara najzad sam njegovih stranih bombi bila sklona padu?
zaspao uz pomo pilule za umirenje. U stan se uvukao dim koji dolazio
Mogue objanjenje ove misterije naao sam kod K. G. Junga, kao,
od nagorelih zgrada u okolini ali vie nisam mogao da buljim u televizor i
uostalom, i veinu odgovora u vezi ovog rata. U svome autobiografskom
"surfujem" po Internetu. Oko pet, pola est se sve zaljuljalo i ja sam
delu "Seanja, snovi, razmiljanja" on opisuje trenutak kada je poela
ponovo skoio iz kreveta, svestan odsustva logike u onome to se upravo
njegova sumnja u religijski koncept shvatanja Boga. Kao gimnazijalac,
odigravalo. Nije, naime, bilo zvuka. Samo "slika", da se izrazim filmski.
zastao je jednom ispred bazelske katedrale uasnut slikom koja mu se
Bombarduju a nita se ne uje? Ve trei put te noi sam ustajao i tupo
iznenada ukazala. Ako je Bog imao oblik oveka i na svome zlatnom
blenuo kroz prozor, ne shvatajui ta se deava. Napolju je bio dan, dim
prestolu sedeo odmah iznad sjajnog krova katedrale, onda je na taj isti
je krenuo na drugu stranu, niko se nije kretao mojom ulicom pa sam se
krov svakog trenutka mogla pasti njegova ogromna fekalija! Dugo ga je
vratio u krevet, reen da ovoga puta sastavim vie od jednog sata
kasnije proganjao taj uasni, katastrofini prizor: uz stravini tresak, na
spavanja. Ustao sam oko deset, seo za kompjuter i opet doiveo isto:
blistavi crkveni krov se strpotava ogromno govno i rui katedralu do
bombarduju me a nita ne ujem!!! Tek onda sam shvatio da je to
temelja.
zemljotres, ve drugi ovog poslednjeg aprilskog dana.
Ne vidim niti jedno drugo objanjenje za noanju katastrofu na
Nas, dakle, neko oigledno zavitlava - bio je moj zakljuak. Potvrdu za to
uburi. Radi se o bojem pranjenju creva, ni o emu drugom.
ubrzo sam naao na televiziji - protekle noi su sruili Avalski toranj,
Posmatrajui tako stvari, nemamo ega da se plaimo. Ako nas neto i
generaltab, par policijskih zgrada u centru ali, iz sasvim neobjanjivih
pogodi, to je zato to je Bogu ba tog trenutka, ba iznad naih glava
razloga, i neku udericu na uburi? Od stratekih objekata u blizini te
palo na pamet da se olaka. Mi tu zaista ne moemo nita. Osim da se
krovinjare nalazio se jedino servis za pranje automobila, sve ostalo su
nadamo da e ga popasti iznenadni, spasonosni zatvor.
bile one tipne periferijske potleuice, sa krivim zidovima, propalim
krovovima od eramide i babama koje svako popodne iznesu amlice na
1.5. Popodne sam proveo sa Kiom u eminentnom lokalu "uti taksi",
smetenom izmeu pruge i naputene centrale na Dorolu. Pijuckali
Danas su letele i mace a zajedno sa njima jo neto. Video sam jednu
smo pivo i on mi je na tenane ispriao ta se sve deavalo sa deakom
enu kako tri kejom pored Sportskog centra 25. maj i pokuava da to
koji je od pre nekoliko dana njegov sin. Otac deaka je radio nou, i to
neto uhvati u vazduhu. Nije bio leptir, bilo je svetlucavo. Kasnije sam
u blizini aerodroma Batajnica, pa je, kako je poeo rat, dete svaku no
video grupu dece kako veselo diui graju, gleda prema nebu. Odande
provodilo samo. Ali najgore je dolazilo ujutru, kada bi se kui vraao
je stizala gomila tih svetlucavih stvarica. Bio sam dovoljno glup da
njegov pijani otac i tukao ga. Pre rata je pio ali nije udarao. Otkako
tek onda kada mi je jedna od njih upala u ruku shvatim da se radi o
je poelo bombardovanje, valjda od straha, potpuno je poremetio
lecima NATO-a.
pameu i iskaljivao se na deaku.
Stizali su ceo dan iz vedrog neba, bez zvuka aviona, bez vazdune
Novi ukuanin je jutros spremio svoju sobu, smetenu na bivem
uzbune, beumno, ba kao i mace koje su upadale u oi. Sadraj tih
stepenitu, a onda su se sastali svi lanovi njegove nove porodice da
letaka je za mene jedno od veih iznenaenja ovoga rata. Neto
ozbiljno i otvoreno porazgovaraju o svemu. Pravni postupak je ve u
gluplje i nepismenije odavno nisam video. Kao da se neko zeza. Pored
toku a otac je na sasluanju izrekao pred njim da mu dete vie ne
gramatikih i stilskih besmislica, ceo koncept tog propagandnog
treba. Kia misli da je za deaka dobro da to pre raskrsti sa uasom u
materijala bio je baziran na srpskom nacionalizmu!!! Neko, ko alje
kome je doskora iveo. U svakom slucaju, to sasluanje nije na njega
poruku, a u potpisu je NATO, jadikuje zbog gubitaka srpskih
ostavilo nikakvog vidnog traga.
teritorija u Hrvatskoj, u Bosni, zbog prodaje Sarajeva!? Za sve je kriv
Miloevi a da njega nema, Srbija bi bila do Tokija, kao da hoe da Ono to najvie od svega fascinira moga brata, jeste neverbalni tok
kae lukavi propagandista. Ili je on glup, ili ima stvarno najnie celog sluaja. On i deak su o celoj toj stvari prvi put razgovarali
miljenje o itaocima letaka. Bie da je istina i jedno i drugo: da je to tek jutros ali njihovo uzajamno privlaenje i deakovo stapanje sa
smislio debil ali da njegova strategija sasvim odgovara ovdanjoj njegovom porodicom traje ve mesecima. Radile su, dakle, emocije,
publici. bez rei. Rat je sve to samo ubrzao.
2-4.5.
Preksino se dogodilo neto stvarno nezaboravno. U celoj (ili
prakticno celoj) Srbiji u istom trenutku je nestalo struje - dogodio se
"raspad sistema". Ophrvani ratnom psihozom i vienedeljnim
oekivanjima strahota, ljudi su odjednom shvatili da je doao -
sudnji as. Nastao je neverovatni muk. Niko se nije kretao ulicama,
u stanovima su se tu i tamo pojavljivali odsjaji svea koji bi ubrzo
nestajali. Nastupala je vedra, topla, skoro letnja no. Izaao sam na
balkon i pogledao prema zvezdanom nebu. Mislim da Beograd u
svojoj viemilenijumskoj istoriji nije imao tii trenutak. Nije bilo
praktino nikakvog uma. Kao da sam se nalazio usred Sahare, ili na
Arktiku, ali bez daka vetra.
A onda se zauo prodoran, neljudski urlik koji se zlokobno prolomio kroz
mrak. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim da je to lavlja rika
koja je dopirala iz oblinjeg zoolokog vrta na Kalemegdanu. Taj lav je
verovatno esto na ovaj nain oplakivao svoju stranu sudbinu ali nikada nije
imao brojniju i paljiviju publiku.
Imao sam sveu ali ne i ibicu. Spustio sam se sprat nie i probudio
nekog unezverenog starca koji je u gaama bauljao po mranom stanu,
na kraju pronaao stari upalja i poklonio mi ga, samo da ga vie ne
prepadam. Napunio sam torbu sa neophodnim stvarima za sluaj
prinudnog silaska u podrum (pare, dokumenta, keks, voda) pa sam,
poto se nita nije dogaalo a ja vie nisam znao ta bih u mraku, legao u
krevet. Kako se i dalje nita nije menjalo, zaspao sam mrtvim snom.
Sutradan je bio mamin roendan. Obino bismo se na taj dan
okupljali kod nje i pevali "Lepo ime...". Dok je ponavljao refren, svaki
put sa drugim imenom, hor prisutnih roaka bi se drao kao da svakog
lino kolju tupim noem. Nadglasavanje ostalih, naroito onih sa
sluhom, smatrano je za obavezu. Jedino bi onaj ije se ime trenutno
nalazilo u refrenu - utao. Pritvorno bi gledao u pod sa osmehom koji
je znaio: nije red da ja pevam sebi u ast...
Ovoga puta, od porodice smo u gradu bili samo mamina sestra i ja;
ostali su ili rasuti po svetu ili su pomrli. Dogovor je bio da se naemo
u Skadarliji. Jedno vreme smo lutali u potrazi za restoranom u kome
je i pored nestanka struje radila kuhinja. Najzad smo seli u pivnicu. Dve
ene su bile slomljene hodanjem po vruini. Moja tetka je pokuavala
da odri dobro raspoloenje ali se videlo da u to ulae napor. Mama je
bila tmurna. Ja nervozan. Klopa je bila oajna. Pivo je bilo OK.
Posle pivnice smo otili u oblinju poslastiarnicu i naruili ampite
sa krempitama. Dok smo gutali poluotopljene i gnjecave kolae, moja
tetka je tiho zapevala: "Lepo ime Olivera, Olivera, Bog je ivio..."
Prihvatio sam i ja, a i mama. Kada je doao red na moje ime, zapevao
sam iz sveg glasa i maksimalno fal. Svi u poslastiarnici su nas
zapanjeno posmatrali.
Struja je dola tek toliko da nam podgreje lane nade pa je opet nestala.
Beograd je opet tonuo u potpunu tamu i apsolutnu tiinu. Oko pola
deset su, meutim, poele prve eksplozije, Nisam mogao da im
odredim pravac ali su dopirale iz relativno velike udaljenosti (preko tri-
etiri kilometra). Legao sam u krevet i razmiljao o posebnosti tog
trenutka. Nikada ranije nisam imao iskustvo takve usamljenosti i
bespomonosti, na jednoj, i slobode i preputenosti prirodi, na drugoj
strani. Ma kako sve izgledalo beznadeno, u isto vreme je bilo i
nekako kristalno isto i elementarno, sudbinski patetino. Kao neka
tiha, neponovljiva sveanost...
Spavao sam dobro do dva kada se javila Dragana. Shvatio sam da je
njoj, izgubljenoj u nepoznatom, velikom svetu, koji za njenu napaenu
duicu nema nikakvog saoseanja, sto puta tee nego meni. I svi moji
bliski, koji sada pate po najrazliitijim i najudaljenijim budacima ove
planete, bili su mi blii nego ikada. Izaao sam na balkon i udahnuo
istu, kalemegdansku no. Na tranzistoru sam najzad pronaao
neku stanicu sa koje je dopirala tema iz "Specijalnog vaspitanja"?!
Vratio sam se u kuhinju, napravio kafu i uzeo dobru koliinu keksa
marke "Domaica". Sedeo sam tako na balkonu do prvih znakova
zore. Znao sam da se taj trenutak nikada vie nee ponoviti.
6.5.
Simketova ena mi kae kako je jue najzad popustilo sve to su
zamrzivai krili kao "poslednju odbranu". Njena prijateljica sa
Novog Beograda sino je sa uasom shvatila da su joj se krmenadle
otopile pa je u panici, sa ocem, izala pred svoj soliter i pokuala da
na parkingu ispee svo to meso. I drugi su doli na istu ideju, tako da
se sve dimilo kao u nekom filmu Veljka Bulajia. Nali su dve cigle koje
su im posluile kao rotilj ali nigde nije bilo suvog granja za potpalu.
Kako niko nije hteo da im da malo ara, Ljiljina prijateljica i njen
otac su celo vee palili rascvetale grane i pokuavali da naprave vatru
od nekih mokrih dasaka.
Krmenadle su bile, pretpostavljam jezive. Oni koji su toga imali u
rezervi malo vie, prethodnog su dana za doruak, ruak i veeru
pojeli toliko kobasica, svinjetine, teleih butova, rebaraca i kembica da
su bili potpuno grogirani. Ispalo je da smo mi, cvrci, to jest oni koji
nisu hteli da nabave i u zamrzivae nita da naslau za "crne dane",
ispali pametniji od mrava. Ili da smo barem na istom, sa malom
prednou to su nam creva prazna...
Struja se danas ustalila, bilo je nekoliko vazdunih uzbuna bez prateih
efekata, tako da mogu rei kako postaje pomalo dosadno. Na satelitu
sam gledao Klintonovo obraanje Albancima u izbeglikom kampu
negde u Nemakoj. mirant. Ranije mi je bio simpatian; prvo zato to
smo istog godita a zatim i zbog toga to su ga uhvatili inflagranti. Bio
sam na njegovoj strani zbog raskoraka izmeu poloaja koji je zauzimao
i zbunjenog izraza na licu koji nije uspevao da sakrije. Danas mi je,
dok sam ga posmatrao kako pred dobro kostimiranim statistima srie
neku deklamaciju izvesnog irskog pesnika, sa uvrnutim obrvama i
oklembeenim nosem, postao - odvratan. Da li sam u njemu video
neprijatelja, agresora, zlotvora (ko bi se takmiio sa "pesnicima" RTS-a)?
Ne. Smuila mi se la. Svaki od dublova u kojima se pojavljivao, bio je
neupotrebljiv. I meukadrovi, sa "nesrenim ali ozbiljnim" sluaocima
koje predsednikova re dira do u dubinu srca, bili su takoe otuni. Setio
sam se onog konja koji pada niz sneni ambis u Prokletijama i starice
koja umire pod najlonskim svodom. To je bila istina. Sve ostalo je
hipokrizija.
8.5.
Idiotska no
Naslov je pozajmljen ali ne mogu da se setim boljeg.
Dakle, Dragana mi je javila da mi alje paket iz Berlina i da treba izvesnog
iku sa belim kombijem da ekam ispred hotela "Beograd" od est
popodne pa nadalje, dok ne stigne. Krenuo sam tamo sa Draganinom
mamom i iskrcao je ispred tog renomiranog turistikog objekta u
blizini eleznike stanice a usred "Bermudskog trougla" (koji ine
ulice Nemanjina, Kneza Miloa i Sarajevska). Otiao sam kui da
pozavravam neka posla i jadnu enu ostavio u nekom opskurnom
bifeu nainjenom od stakla (?) i u vlasnitvu neke ovejane lopurde sa
jakim bosanskim naglaskom.
Vratio sam se tek oko osam. Draganina mama se etkala ispred bifea,
ve jako nervozna, a ike i belog kombija nije bilo ni od korova. Seli smo
u bifeu gde je sa jedne stane arlaukao televizor sa RTS programom a
sa druge zavijala kaseta sa novokomponovanom narodnom muzikom
orijentalnog stila koja je pre liila na sadistiko muenje nedunih
maaka nego na pesmu.
Oko devet je nastao potpuni mrak. Opet je dolo do "raspada sistema",
sudei po tome to se nije vie video ni prst pred okom. Gazda nas je
isterao iz bifea i sam pobegao u pomrinu. Preli smo u hotel "Beograd".
Na recepciji je radio neki nesretnik sa ve prilino istanjenim
nervima. Priao nam je razne horror scene iz prethodnih bombardovanja
okolnih zgrada (generaltab, policija, vojni sud). U hotelu nije ostalo
ba mnogo itavih stakala a i recepcioner se trzao na svaki um. Od
spolja su poele da dopiru udaljene eksplozije a onda je nebo poelo da
se svetli kao usred belog dana.
To je bilo neto novo. S vremena na vreme, sve bi bilo osvetljeno tom
beliastom svetlou, kao nekakvim ogromnim blicom, ali bi ta udna
"rasveta" nestajala posle nekoliko trenutaka. Sa svih strana se ula
protivavionska paljba. Oko deset sam reio da zaboravim iku i njegov
beli kombi pa sam krenuo da vozim Draganinu majku kui. Neto
zlokobnije nisam doiveo. Po potpunom mraku bauljali su zakasneli
peaci bezuspeno pokuavajuci da zaustave poneki taksi, gomile
vojnika su se dezorijentisano smucale u svim pravcima a
automobilisti su jurili sumanutom brzinom, izbegavajui sudare i
prolaznike koji su se drali sredine ulice, ne bi li nekako odrali smer
kretanja.
Doao sam kui neto pre jedanaest i pokuao da sa tranzistora ujem
ta se deava. Ubrzo sam, meutim, shvatio da mi je Ciganin na
Bajlonijevoj pijaci uvalio lane baterije iako sam unakrsnim
pitanjima pokuavao da ga uhvatim u prevari. Bio je hladan i siguran
dok me je uveravao da su baterije "glanc" nove. Dok sam iz raznih
daljinskih upravljaa prebacivao baterije u radio, odjeknula je serija
stranih i veoma bliskih eksplozija. Najjaa do sada, tako mi se uinilo.
Uhvatio sam Radio Panevo koji je obavetavao da NATO upravo
bombarduje zgrade u Kneza Miloa i Nemanjinoj, dakle mesto sa koga
sam upravo stigao. Prvo na ta sam pomislio bio je onaj portir u hotelu
"Beograd". Pretpostavljam da vie "nije sam"...
Kako su mi i ove baterije uskoro otkazale, legao sam u krevet i pokuao
da zaspim. Ali, posle izvesnog vremena nastavljeno je besomuno
bombardovanje. Preko telefona sam od ljudi koji ne trguju sa ulinim
preprodavcima baterijama saznao da su upravo bombardovani
hotel "Jugoslavia" i kineska Ambasada!!! Zvualo mi je suludo ali
je to potvreno sa vie strana. Palo mi je na pamet da je ovo neka
posebna no - no idiota. Nikakvo drugo objanjenje za takav izbor se
nije mogao pronai. Pomisao da nita ne mogu da uinim u
nepravednoj borbi sa svetskim idiotizmom pomogla mi je da zaspim.
Oko pola etiri je poela serija novih bombardovanja. Krenuo sam da
ustanem iz kreveta ali sam se ubrzo vratio nazad, svestan da mi
telefoniranje i obavetavanje o tome ta trenutno idioti bombarduju ne
moe biti ni od kakve koristi. Spavao sam prilino kvalitetno do pola
deset.
9.5.
Moja epopeja sa ikom ima svoj nastavak
Pronaao sam ga nekako telefonom. Objasnio mi je kako ga nisu pustili
preko panevakog mosta i da zato preksino nije stigao pred hotel
"Beograd". Dogovorili smo se da mi Draganinu torbu isporui danas
u est ujutru, na istom mestu, odakle kree nazad za Berlin. Nedelja,
pola est. Nikakvog znaka ivota po ulicama (jo uvek je na snazi
noanji znak za vazdunu opasnost) osim ogromnog jata golubova Neverovatno. Da nisam doao i video svojim oima ne bih bio
(nekoliko stotina sigurno) koji se mirno etka po Terazijama i zaueno svestan ta se, zapravo, dogaa u gradu u kome ivim.
uzlee na pojavu mog automobila. Stiem pred hotel "Beograd" koji
Vraam se dole i pridruujem grupi ikinih oboavalaca. Same zvezde
ne poseduje vie ni jedno jedino itavo staklo. Bife preko puta, koncipiran
jo uvek nema. Staklena bata bez stakala se ipak otvara. Gazda se ponaa
kao staklena bata, pretvoren je u obinu batu, bez stakala. Nigde
kao da se nita posebno nije dogodilo. Ulicom poinju da se kreu prvi
nikoga, ponajmanje ike. Na recepciji hotela ponovo zatiem moga
ranoranioci. Najzad se, u punom sjaju, u belom kombiju, pojavljuje ika.
poznanika, nonog portira. Nekako je letargian, zagledan negde u
Ima i prikolicu. Poslovno deli torbe koje je doneo i preuzima pakete
daljinu. Na moja pitanja o idiotskoj noi, iji je nastavak morao da
za one tamo, u Berlinu. Raspituje se za njihov sadraj. Zbog carine. U
provede bez moga drutva, samo odmahuje rukom. Scenografija,
99% sluajeva radi se o sarmi i rakiji. Poneka pita i gibanica...
uostalom, sama govori.
Daje gas i kree u Berlin 1999. godine a mi ostajemo u Berlinu iz 1945.
ike nema. Preko cele Nemanjine razapeta je uta traka koja oznaava
godine.
da je prolaz tom ulicom zabranjen. To je isuvie veliki izazov za mene.
Kreem uzbrdo, ka raskrsnici Kneza Miloa i Nemanjine. Prizor koji mi 12.5.
se ukazuje prevazilazi sva moja oekivanja. Obe zgrade generaltaba i
Rat je, definitivno, postao naa svakodnevica. Vie niko na njega ne
deo zgrade Vlade Srbije su unitene. Na okolnim zgradama, od
obraa posebnu panju. Jue smo Kova i ja igrali dubl protiv nekog
Beograanke do bolnice Sveti Sava, vidna su velika oteenja, od
branog para kada se oglasila sirena za vazduni napad. Ubrzo je poelo
gelera ili delova generaltaba, valjda. Cela ulica Kneza Miloa, sve
bombardovanje, usred dana. Nismo prekidali, ak nismo mnogo ni
do Mostara, gde se naziru ruevine policijskih zdanja, podsea na
komentarisali. Kova se iznervirao to sam napravio nekoliko
Berlin 1945. Dobro, ne ba bukvalno, ali u pojedinim delovima,
kardinalnih greaka na mrei. Rekao sam: "Pa, bombardovanje je,
bogami, prilino. Nigde nema nikoga.. ak ni vojske, neke strae, bilo
jebi ga!" Slagao sam, jer mi volej, jednostavno, nije iao.
kakve due. Stojim nasred raskrsnice i "venkujem" 360 stepeni.
Ali, nekako u isto vreme, Draganina majka je otila da obie vikendicu
svoje sestre, van Beograda. Kada sam se vratio sa tenisa, na sekretarici
sam zatekao njenu uspanienu poruku. Nepovezano je izgovorila
nekoliko reenica; kako oko nje padaju bombe i da ne zna ta da radi.
Okrenuo sam sve njene telefone. Nigde je nije bilo.
Celo popodne sam radio na "Parovima". Trebalo je jo pre nekoliko dana
da predam komad Ateljeu 212. Mui me kraj. Zamislio sam da jedan od
likova, pesnik, na kraju komada izdeklamuje neku svoju pesmu. Zbog toga
se ve dva dana bavim pisanjem poezije, neim to nikada nisam radio.
Da budem poten, razne zbirke pesama, te tanke knjiice sa velikim slovima,
nisu me interesovale ni kao tivo za itanje. Dobro, Vasko Popa,
ekspirovi soneti, ponekad Malarme ili, recimo, Ezra Paund. Ali,
sutinski, nikada nisam mnogo mario za poeziju. Kao ni za operu.
Srbin...
Ponovo sam okrenuo telefon Draganine mame. Nita. Upalio sam
televizor. Na ekranu se upravo odvijao prilog o ranjavanju
funkcionera SPS-a u Niu. Prvo nekoliko kadrova snimljenih za
vreme razgledanja ruevina, onda jedan "subjektivac" kamermana
koji pada na zemlju i, najzad, kadar oveka koji sedi na zemlji i dri se
za raskomadano rame. Pored njega lei nepomino telo nekog
mukarca. Ali, to je u Niu, ni blizu vikendice Draganine tetke. Opet
okreem telefon. Nita.
Uvee je trebalo da odem kod Simketa na roendan. Kasno sam
krenuo u kupovinu poklona, sve je posle pet ve zatvoreno. Bazam po
Knez Mihailovoj u potrazi za bilo kakvom sitnicom. Ali, tu nema nieg
osim knjiga. S jedne strane, znam da Simke ne ita bog-zna-kako
rado, a sa druge, sve to se prodaje je ubre. Najvie ima astrologije,
sanovnika i svedoanstava o propasti Zapadne civilizacije. Neto
kuvara i obavezna sabrana dela Milorada Pavia. Odluujem se za crno
vino.
Od Simketa ponovo nazivam Draganinu mamu i najzad je
pronalazim kod kue. Sve je u redu, kae. Vie nije uplaena.
Ja sam jedini gost na roendanu, izuzimajui par Simketovih roaka sa
kojima njegova ena ne govori pa celo vreme sedi u kuhinji. Roaci
odlaze ali i ja kreem ubrzo, s obzirom da je kasno (jedanaest?!).
Bauljam po mraku, jer su sve ulice zamraene. Glavni neprijatelji su
mi kuea govna po trotoaru koje pokuavam intuitivno da
izbegnem. Naleem na oveka koji, u potpunom mraku, hoda sa psom
prema Kalemegdanu. Zapinjem nogom za povodac i pas zacvili. ovek
se izvinjava, ne znam ni sam zbog ega kad mi nije nita a kue i dalje
cvili. Rastajemo se u mraku. Od svega, razaznao sam samo da je dukela
bila jako mala i stara.
13.5.
Dananji dan je protekao u panici zbog glasina koje su stizale to
elektronskom potom, to usmeno, da nam Amerika ukida veze za
Internet. Svi su, ukljuujui i mene, to shvatili kao smak sveta. Za uski
krug ljudi u kome se kreem ovaj prekid oznaavao bi mnogo veu
katastrofu nego nestanak vode ili struje!!! To je trenutak da se zamislim
nad sopstvenim virtuelnim konceptom ivljenja (preivljavanja).
Danas sam ocu objanjavao sutinu optenja raunarom. Kada smo
doli do igara i kada sam mu saoptio kakav savreni ah imam, on me
je upitao: "Da li to znai da sada, kada ti se igra ah, ne mora da
pozove prijatelja, da sednete za tablu, popijete po pivo i pojedete
neko meze, askajuci usput o glupostima?" Odgovorio sam mu: "Ne
moram. Otkako imam raunar, vie ne moram da pozovem bilo koga."
Ako nam ukinu Internet, to e znaiti da emo ponovo morati da
gledamo oima i sluamo uima, a naroito da mislimo mozgom. Sve
ove radnje sam proteklih nedelja prepustao iskljuivo maini ispred sebe
imajui u nju apsolutno poverenje. Otkako je poeo rat, raunar mi je
postao proteza za sve udove (ba sve). Po desetak puta dnevno bih ga
ukljuivao sa nadom da u najzad dokuiti tajnu uasa koji tutnji oko
mene, da ce mi jo neka informacija razjasniti misteriju apokalipse.
Uz to, ono to sam ja lino slao u etar takoe sam smatrao znaajnim,
pre svega za sopstveno oseanje ravnotee. Napiem pismo ili poaljem
iseak iz dnevnika i imam iluziju kako neko sa mnom deli ovdanju priu.
A onda su poeli nestanci struje i ja sam se setio da jo uvek imam ula.
Dok sam, prilikom prvog prekida, silazio stepenitem orijentiui se
ulom dodira, shvatio sam koliko je takoe vano oslukivati umove
ulice, namirisati psei izmet na putu, osetiti promaju koja dopire od
ulaznih vrata, razlikovati na nebeskom svodu zvezdu od satelita. Uopte,
s obzirom da sva naa nesrea ve danima dolazi sa neba, izvebao sam
se da stalno posmatram promene koje dolaze odatle. Probijanje zvunog
zida NATO aviona nije vie stvarno nikakva atrakcija i niko zbog toga
ne podie pogled nagore, ali zato se uvee sve vie ljudi skuplja na
Kalemegdanu i zauzima svoje klupe u mraku, oekujuci jo jednu
spektakularnu no. Tiho, bez rei, ljudi posmatraju rat kao neku
vrstu vatrometa ili demonstraciju specijalnih efekata razraenih u
nekom solidnom holivudskom studiju.
I tako, sve to ide dok ne potee krv. A kada se ona pojavi, kada shvati da je
u blizini neko ostao nepomian u nekom neprirodnom, iskrivljenom
poloaju, onda prestaje sva filozoflja i na scenu stupa adrenalin. Neko
ree da je to najjaa droga od svih. U tom sluaju, ovde sve vrvi od
narkomana...
17.5. od vlasnika poznate marketinke agencije, ovek koji se naglo
obogatio i sve pare "skrckao" u nevieno zdanje od nekih 600-800
Sve to je nekada izgledalo zastraujue i nemogue, sve to je bilo deo
kvadrata, budui da mu je sada sve to ima izloeno bombama, reio je
apokaliptinih vizija i najskrivenijih strahovanja, sve je to postalo
da od svog luksuznog suterena, namenjenog dobrim vinima, prutama,
svakodnevica. Glavna drama ovoga trenutka je u tome to vie nema
sauni i teretani, napravi prestino sklonite. U njemu obitavaju samo
drame. N iko se vie niega ne plai ali se niemu ni ne nada.
odabrani, "krem" beogradskog javnog ivota. Spava se u udobnim
Ogromna ravnodunost, najvie prema injenici da se jo uvek radi o ratu
krevetima, posle raskonih veera i urki koje traju do oglaavanja
koji se odvija tu, pored nas, na samo nekoliko stotina metara, nekoliko
"Smirele" (sirene koja oznaava kraj vazdune opasnosti - ona prva,
ulica dalje. To vie nije vano, ne predstavlja nikakvu senzaciju.
koja kida ivce i na koju se niko jo nije navikao zove se "izela").
Koliko shvatam, ni onima napolju, iza dimne zavese.
Svako ko dri do sebe sklanja se u njegov podrum, skoro da se
Ljudi polako zaboravljaju na sistem vrednosti koji je bio na snazi do prebivanje u njemu moe smatrati vrhunskim "izlaskom".
pre neku nedelju, doba "pre rata" postaje nekako udaljeno, kao pre onih
Ali, pre neki dan dolo je do prve krize. Vlasnikova erka trebalo je da
ratova o kojima su nam priali babe i dede. Niko vie praktino ne radi,
ode na neku laku, rutinsku operaciju. Meu lekarima je nastala jagma
sve stoji, najvie vreme. Dani prolaze kao minuti, ljudi obavljaju
ko e je operisati. Najzad su se pogodili da to uine dvojica veoma
najprostije radnje okrenuti jednoj jedinoj aktivnosti: ubijanju vremena.
poznatih hirurga. Vlasnikova ena, a pacijentkinjina majka, nije,
Jo jedan dan smo pregurali zdravi i itavi - kao da svakom pie na elu.
medjutim, bila sasvim zadovoljna. Smatrala je da jedan od njih svojim
Ovo je zemlja bez budunosti, svakom je jasno. Oni koji su za to imali
kvalitetima ne odgovara zadatku i da se gura u kombinaciju samo da bi
motiva i snage, otili su. Mi, koji smo ostali, pomireni smo da sutra,
se uvalio u njihovo luksuzno sklonite. Zato je pred samu operaciju
narednih dana, meseci, do kraja ivota, neemo doiveti nita regularno,
zamenjen profesorom sa Medicinskog fakulteta. Nezadovoljni hirurg i
normalno, mirno, ljudski...
njegova jo nezadovoljnija ena napravili su prilino sranje tako da su
Ipak, nije sve tako crno kao to se trudim da opiem. Ima ih koji i dalje zidovi mondenskog podzemlja odjekivali od psovki koje se nimalo
ive dobro i puno, poput ilavih junaka iz "Mreenja arana". Jedan nisu slagale sa mermerom i mesingom u njemu. Tu su se potezali
prilino teki argumenti, najvie u vezi naina na koji je vlasnik
doao do para i sumnjive reputacije njegove supruge. Sve se pretvorilo
u teku svau u kojoj je veina uestvovala a manjina, dakako, uivala.
Posle ponoi su utvrdili da niko nije uo "izelu" pa su izostala
uobiajena prenemaganja na temu strahova i posledica stresa koje se
ovog prolea prilino "nose" u bolje stojeim krugovima. Svi su
zaspali mrtvakim snom, proieni i rastereeni.
Ja spavam kratko ali dobro, rekao bih. Poeo sam, posle dugo
vremena, da sanjam. Zanimljivo je da mi se nijedan san ne odnosi na
rat. On je, na neki nain, zabranjena tema u mojoj podsvesti.
19.5.
Moj prijatelj Laki stanuje jo blie zoolokom vrtu od mene. U
poslednje vreme, njegov opsesivni strah se fiksirao na izvesnog aka
Kana. To je bengalski tigar, ve pomalo zaao u godine, ali, po Lakijevim
reima, spreman da ga smae im prva bomba probije zid koji ga deli
od ulice Tadeua Kouka, ili Todora sa oka, kako ga je krstio neki
do glave oiani momak koji se jue u najnovijem "Mercedesu"
smucao po Dorolu i kod mene raspitivao o ulici pod tim prepevanim
nazivom.
Dakle, Laki je siguran da se tri metra dugaki aka nameraio ba na
njega i, kako to nalau pravila dramaturgije po kojima svaka rtva hrli
ka svome delatu, bio je ve u zoolokom vrtu da ga poseti. aka je leao
na leima i "posmatrao ga halapljivo", citiram Lakija. To me je
podsetilo na analogiju sa 1941. godinom kada je estog aprila bomba
stvarno pogodila boni zid beogradskog zoolosog vrta pa su se na
"slobodu" (ili u smrt) izmigoljile razne egzotine ivotinje a sve to
je Duko Kovaevi odlino unovio u filmu " Underground".
Tu se sada namee sledea analogija: mi i divlje ivotinje; ja i gnu,
afriko govee, na primer. Da li oslobaanje iz situacije u kojoj se
nalazimo podrazumeva obaveznu katastrofu? Bojim se da je tako. Ako
sve ostane ovako kako je, onda nam predstoje godine ivotarenja u
potpuno unitenoj zemlji. Ukoliko neko pobedi, onda nas oekuju
pobednici i njihova osveta. Zato, u dubini due, strepim od kraja
rata...
Jo jedna relacija sa ivotinjskim svetom. Jue me je probudio svrab
na levoj nozi. Odmah sam primetio crvenu fleku. Tokom dana su mi
se pojavile tri crvene fleke koje su poele da bubre i da krvare po
sredini. Kada su fleke prerasle u specijalne efekte iz moga filma
"Variola vera", dakle u prave guke, i kada sam dobio visoku
temperaturu praenu groznicom, shvatio sam da je vrag odneo alu i
otiao u Urgentni centar da potraim lekarsku pomo.
Onome ko tamo nije bio ne vredi objanjavati kako izgleda ta bolnica,
a nemam ni dovoljno memorije u raunaru za opis tog uasnog mesta. Ali
sada u ratu stvar se malo promenila. Nema vie guvi. Ranije je sve
vrvelo od iseenih u kafanskim tuama i slomljenih u branim
razmiricama. Sada je bilo mirno i nisam ekao ni minuta da me
ljubazna lekarka primi i pogleda. Rekla je da je to alergija na neke ubode
ali da ne moe tano da odredi ije jer su od zagaenja insekti mutirali
i ponaaju se krajnje udno?
Vrativi se kui, popio sam aspirin i legao. Javio se Laki, sa
alarmantnom veu da mu je kroz prozor upravo uletela orluina u
obliku komarca. Dakle, pravi komarac ali nevienih razmera. Upalio sam
svetlo i poeo da po stanu traim zlotvora koji mi pravi guke po nozi.
Pronaao sam jednu dinovsku muvu i dotukao je tek iz stotog puta.
Pokrio sam se preko glave. Iz daljine su se ule eksplozije. Nisam
promaljao nos ispod jorgana. Ujutru sam utvrdio da je bombardovano
skladite benzina u Radnikoj ulici, dakle u neposrednoj maminoj
blizini. Ona je delovala prisebno. Jeste, pala je sa kreveta kada je
opalilo ali je posle uzela pilulu za smirenje i zaspala.
21.5.
Miki, ilja
Pre neki dan je iz neke straare, nedaleko od moje kue, izaao ovek
koga sam, sudei po tome kako mi se obraao, odnekud poznavao.
Ukljuio sam svoje automatsko ponaanje, pripremljeno za takve
prilike, i u nevezanom razgovoru pokuao da saznam odakle se mi
to znamo. Ali, on nikako nije otkrivao svoj identitet, ponaao se kao
neko ko je sigurno poznat svima, alei se pri tom na prilike u kojima
sada rade? Oni? Ko? Najzad je pomenuo nekoliko imena i ja sam
shvatio da je to neki slubenik sa televizije koga sam, tokom svih
godina otkako se bavim ovim poslom, morao negde upoznati. Pogledao
sam malo bolje i u dvoritu krovinjare primetio jo nekoliko poznatih
lica. Neki su sedeli na amlicama, pozajmljenim od oduevljenih
kominica koje su nenadano dobile interesantno drutvo, neki stajali
a veina tumarala besciljno po klaustrofobinoj avliji, predvienoj za
neto malo opranog vea, eventualno neko kue i desetak saksija sa
bourima.
Sada je sve vrvelo od ljudi. Bili su to pogorelci iz sruene Televizije.
Ponaali su se krajnje inferiorno, vie nije bilo ni traga onoj
njihovoj vanosti koja se, odnekud, podrazumevala. I po okolnim
kafanama, a najvie po sokacima, smucalo se na desetine
dojueranjih monika, uglavnom sa jadnim izrazima na licima. Zastao
sam i posmatrao jednog urednika koji se, kostimiran u farmerke, sa
neobrijanom bradom, kretao neodreenim smerom. Kada se samo
setim koliko puta me je strogo pogledao sa ekrana, koliko puta je
sugerisao da je neumoljiv, nesalomljiv, nepogreiv... Sada je pre liio na
nekog anera koji prodaje plastine lavore na buvljoj pijaci. Sruio se
kao kula od karata.
To je sudbina onih koji se oslanjaju jedino na vlast. Koji nemaju nita
drugo na repertoaru. Mogu da zamislim kako sada, na primer,
izgledaju nekadanja ideoloka straila tipa Sofije Misi koju sam
mesecima sanjao kako mi zabija svoje vampirske zube u vrat i sisa
ono malo kreativne slobode koja mi je bila na raspolaganju. Ko zna,
moda sam je i viao ali nisam shvatao da je to ona, sasvim je mogue
da sam je meao sa baba-serama ili nekim slinim spodobama? Svi oni
deluju kao isceeni limunovi, ispuene mutikle, kao ljudi za
jednokratnu upotrebu kojima je, jednostavno, isteklo vreme. ta se sa
takvima radi? Bacaju se na otpad, eto ta.
Produio sam ulicom bez oseanja likovanja, "pravde" koja je
"zadovoljena" ili neeg slinog. Bilo mi je muka. Svuda je tako. Svuda
su ljudi upotrebna roba koja se ne da reciklirati. Kada se samo setim
onih naboranih amerikih staraca, u arenim pantalonama koji ure da,
pre nego to odu sa ovoga sveta, sa nekom turistikom agencijom
obiu taj isti svet i vide sve ono ega nije bilo na televiziji, uvee kada
bi se, iznureni, vraali sa posla, tokom njihovog dugakog ali
ceenjem ispunjenog ivota. I oni su upotrebljeni i baeni. Zar je
mogue da tako malo ljudi dri do sadraja, smisla? Ili smo svi mi
upotrebljeni i upravo putujemo, letimo ka korpi za otpatke?
Da stvar malo uinim lakom. U nekom kafiu nabasao sam na
prijatelja koji mi je ispriao da je u oblinje obdanite, pod velom
tajnosti, useljena grupa specijalaca, dakle vrhunskih boraca od kojih
retko ko ima ispod metra i devedeset santimetara. Imaju jedan jedini
problem: svi klozeti su predvidjeni za decu predkolskog uzrasta. Zato,
verovatno, radije koriste noe. Sa slikama Mikija i ilje iznad glave...
22.5.
Pola etiri popodne. Ovoga asa Dragana iz Berlina polee za Njujork.
Noas je bilo upavo na sve strane: eksplozije, protivavionska paljba,
nadletanja aviona, zatim opet eksplozije.... Valjda sam zato spavao tako
loe. Od jutros nema struje, dola je tek pre pola sata. Opet su sredili
energetski sistem. U toku dana su bile dve vazdune uzbune, po prvi put
tako uestalo. Otvorio sam prozor i pogledao prema nebu odakle je
dopirao zvuk aviona. Interesantno da ih jo nisam video. Nou lete
nisko a preko dana su toliko visoko da ih ne moes primetiti. Dok sam
oslukivao taj zvuk mislio sam na Draganu i njen prvi let preko "bare", u situacije. Nisam li prizivao nesreu? Navlaio maler? Ili je ve sve
novi, veliki svet. Da li je to njena srea? Ako jeste, i ja sam srean. visilo u vazduhu?

Posto je huk aviona najzad utihnuo, pogledao sam nadole. Na trotoaru 23.5.
ispred moga ulaza, klatei se napred-nazad, nekakav ovek je intenzivno
Kod "Slone brae"
priao sam sa sobom. Radilo se o velikoj prepirci izmeu njega i nekog
zamiljenog. Nisam razumeo smisao svadje ali sam shvatao da je Ovoga puta smo sastavili praktino dva dana i dve noi bez struje i bez
veoma ucna. "Prisutni" sagovornik je ubeivao "odsutnog" u neto vode. Meni je popodne dola elektrika a mami voda tako da sam reio da
to meni nije bilo dostupno ali je, oigledno, bilo od velike vanosti po je posetim i tako spojim oseanja sa praktinim potrebama.
obojicu. To me je podsetilo na urlik koji me je pre neku no trgnuo
Kada sam zaustavio auto ispred njene kue, iz garae je do mene dospeo
iz sna. U prvom trenutku sam pomislio da nekog biju i da taj neko
prilino jak urlik pijane bratije koja je tu, sudei po potpuno promuklim
zapomae. A onda sam shvatio da glas iz tame urla nepovezane i sasvim
glasovima, banila od jue a sasvim je mogue da je u torn brlogu sastavila i
besmislene reenice. Za trenutak sam spazio oveka kako se,
nekoliko dana. Ali, cela ta stvar zasluuje jedno malo podrobnije
gestikulirajui rukama, u piami penje ulicom Cara Uroa. Radilo se o
objanjenje.
ludaku, bez sve sumnje.
Moja majka ivi u malom stanu, jednom od tri u porodinoj kui na
Njima je najtee. Ko hrani te nesretne ljude, gde spavaju, ima li nekoga
Banovom brdu. Vei stan zauzimaju moja ujna i njena porodica a trei
da ih uhvati za ruku i da ih makar za trenutak umiri? Da li je
stan pripada porodici izvesnog Steve, sa kojim se moj ujak uortaio kada
njihova sve ea pojava na ulici sluajnost ili posledica opteg
je podizao tu kuu pre tridesetak godina. Steva je odavno odsutan i nalazi
bezumlja? Setio sam se "Urnebesne tragedije" iju sam priu o
se u Venim lovitima ali je za sobom ostavio brojnu porodicu, meu
slobodnim ludacima u neslobodnom drutvu razvijao u svojoj mati
kojima se istiu dva sina blizanca, Tia i Via. Ta dva identina stvora
pre samo nekoliko godina a koja mi sada lii na deja vu. Ili prie
niko, pa ni njihova majka Duica, inae fanatina navijaica FK Parti-
"Variole vere" koja vai za anticipaciju ove nae klaustrofobine
zan, koja posle svake pobede svojih miljenika na balkon istie klupsku
zastavu, dakle, ni roena majka ne raspoznaje. Izgleda ni oni sami nisu
naisto ko je od njih Tia a ko Via, pre svega zato to ve decenijama klupskog usmerenja.
piju preko svake mere, a zatim i stoga to to uopte nije ni vano.
Omiljeno sastajalite lokalnih alkosa je jedno vreme bio eminentni
ugostiteljski objekat "Metohija", ali kako su dolazila teka vremena,
premestili su se u neku baraku stotinak metara dalje u kojoj nije,
dodue, bilo arava i nepotrebnih luksuza kao to su iste ae, ali je intervencije, ni pretnje; Tia i Via su se pijano osmehivali na sve to i
zato sve bilo duplo jeftinije. Uostalom, zar je forma bitna, vano je
nalokati se u dobroj atmosferi i u dobrom drutvu. Problem je nastao
kada su pojedinci poeli da odsustvuju, iz sasvim opravdanih razloga,
kao to je, na primer - sopstveni smrtni sluaj. Kada je najzad toj
epidemiji podlegao i vlasnik barake, a drutvo ostalo bez prebijene
banke, Tia i Via su doli na promuurnu ideju da od svoje garae,
koja je tik uz maminu, naprave kafanu.
Kako obojica pripadaju rezervnom sastavu milicije, smatrali su da im
za tako neto ne treba dozvola. Ispostavilo se da su bili u pravu i kafana
bez imena je poela da radi. Profit koji su blizanci ostvarivali verovatno
je bio neznatan, dovoljan da pokrije sopstveno oblokavanje i nabavku
dovoljnih koliina piva i brlje, osnovnih pogonskih sredstava drutva
koje je tu nastavilo da se okuplja. Potrudili su se i oko enterijera, ak
su i okreili garau a na zid su okaili razne goblene i druge rukotvorine
svoje majke, sve same bisere novokomponovane umetnosti sa prilino
Naravno da je pojava divlje kafane koja je okupljala lokalni olo
iziritirala sve, a naroito moju ujnu ija se spavaa soba nalazi na 40
cm vazdune udaljenosti od najglasnijeg pijanca koji je svake noi
dopunjavao svoj nesnosni repertoar. Nisu pomagale ni prijave, ni
nazdravljali svojim muterijama jo jednom besplatnom turom pia.
Najzad su svi iz susedstva digli ruke i pomirili se sa sudbinom,
verujui valjda jo samo u prirodno samoeliminisanje tih neumerenih
uivalaca alkoholnih napitaka.
Tu se vraam na dananji dan. Zatekao sam mamu koja je presedela
48 sati bez elektrike, bez svog jedinog prijatelja televizora, pod
stranim naletima avijacije koja je po trei put bombardovala skladite
benzina u oblinjoj Radnikoj ulici. Nisam znao ta da joj kaem, kako da
je oraspoloim i obodrim, kad ni sam nisam bio naroito veseo. Ona mi
je rekla: 'Zna, noas, usred onog haosa, ustala sam i po mraku
dobauljala do terase, da vidim ta se deava. Sve je svetlelo od
projektila i strano je treskalo ali u jednom trenutku sam ula kako ovi
ispod mene, u garai, tako veselo i bezbrino pevaju da me je to
potpuno umirilo. Mnogo mi znae ti ljudi, to su stalno u blizini..."
Nisam znao ta da joj kaem na to. Otiao sam radije u toalet.
26.5. Pre izvesnog vremena, jo pre poetka rata, video sam grupu ljudi
okupljenih oko rupe na uglu Jovanove i ulice Rige od Fere. Radnici su,
Opti nerad, nezapamen u mome iskustvu. Situacija je stvarno sasvim
kopajui temelj budue graevine, naili na rimski grob u kome su leali
posebna: nemogue je raditi, zabranjeno je raditi i nikome se ne radi. Po
ostaci mukarca i ene. Dvoje suprunika poivali su tu dve hiljade
praznim, nekada prometnim ulicama deca igraju fudbal, ljutei se kada
godina i nisu bili prvi koji su naseljavali kraj u kome ivim. Na ovom
s vremena na vreme prodje poneki automobil. Radnje su otvorene ali
brdacu, koje trenutno nazivamo Dorol, ljudi ive moda preko pet
prazne, na javnim ustanovama stoje vidno istaknuta obavetenja da se
hiljada godina i ovaj rat je stvarno samo epizoda, sekunda u dugom
ne radi u vreme vazdune opasnosti (kao da se u ostalo vreme radi).
nizu krvavih i nekrvavih dogadjaja koji su se ovde odvijali.
Jedan student mi je jue rekao kako je kosio travu ispred svoga
solitera i da se pri tom najzad osetio ivim. Klinci sa po devet keeva Oca zatiem kako svakog dana, od jutra do mraka - ita. Odakle mu
uspeno zavravaju razred. Govori se da je poetak naredne kolske radoznalost, volja da jo neto sazna? tavie, odakle mu ta opasna,
godine zakazan za prvi novembar. Ako sve bude u redu... uznemiravajua tenja da dokui neto ega nije bio svestan celog
svog dugakog ivota? Zato sada, kada nema vie mnogo vremena,
Primeujem da se ljudi polako suoavaju sa ispraznou kojom odiu
tako uporno traga za sutinom?... Dok mirno, bez elje da me
njihove sudbine. Kao da je trebalo da se dogodi ovaj veliki zastoj u
impresionira ili utie na moje miljenje, pria o poslednjim saznanjima
koloteini koju su smatrali ritmom ivota pa da shvate da sa tim istim
do kojih je doao "iskopavi" neku Jerotievu knjigu, shvatam da ba
ivotom neto nije u redu. Moda od samog poetka. Sada, kada im
sada, kada je na kraju puta, ima prava da zna istinu o sebi. Da
polako dolazi u glavu da za veinu nema bilo kakve budunosti, ak
najvanija otkria dolaze na kraju, kada vie nisu ni od kakve koristi.
ni gole egzistencije, svode se rauni, rezimira proteklo vreme. Ne vidim
Da istina nije stvar koja se moe upotrebiti za bilo kakvu praktinu
bilo koga ko bi bio zadovoljan svojim bilansom. Mnogi smatraju svoj
namenu, za poboljanje ivota, na primer.
proerdani ivot jednom velikom prevarom, manjina za to okrivljuje
sebe a skoro svi se ale na okolnosti i zlu sreu. Skoro da niko rat ne to se tie elje da se preivi, ona kao da je u ovim trenucima
prihvata kao neto to se ve dogaalo i to e se dogaati, naroito obrnuto proporcionalna vrednosti svakog pojedinanog ivota. Za
ljudima koji ive na ovom prostoru. svoju kou se najvie brinu oni koji bi za to imali najmanje razloga a
ljudi iji ivot bi mogao predstavljati neku vrednost kao da za nju ne jednoj od njenih fiks-ideja. Alisa je sledeih dana svakodnevno sa
mare mnogo. U ovim opasnim vremenima, bolesne, jektiave babe, detetom dolazila kod svoje majke i uporno je ubeivala kako je njen strah
koje su svoj vek provele u besmislenim operacijama vezanim za od onog udarca sasvim neosnovan i da joj nita ne preti.
pripremanje zimnice i kukianje, nalaze mnogo vie razloga za strah od
Pre desetak dana, meutim, na plafonu iznad kreveta Alisine majke
smrti od onih koji ovom nesreom gube nit stvaralatva, na primer.
pojavila se vlana mrlja. Od bojazni da e zaraditi jo jednu grdnju, ena
Ve vie od dva meseca u sklonita uredno ure ba oni kojima,
to nikome nije saoptila. Leala je po ceo dan u krevetu i sumnjiavo
naoko, ivot uopte ne treba, na neispavanost se ale oni za koje ne
osmatrala neprijateljsku fleku koja se sve vie irila. Kada su kie postale
znate zato bi uopte spavali a rezerve hrane ame u ostavama onih
jae i iz nemani sa plafona poela da joj na elo kaplje voda, ona se
koji, objektivno, ne bi trebalo ni da otvaraju usta. Ali, da li je ba sve
najzad osmelila i ponovo potegla svoj problem. Familija je sa aljenjem
tako? Stidim se prethodnih rei.
utvrdila kako ovoga puta, s obzirom na lokvu vode na patosu, njena
28.5. pria nije bez osnova pa je reeno da se, i pored tekih vremena i opte
besparice, nae majstor koji e popraviti krov. Majstor se popeo na
Ono to se jue desilo, u korenu je saseklo moju prethodnu
tavan i vratio se zelen u licu. Tamo je leala, opruena u pauini kao
elitistiko-genocidnu teoriju o potrebnim i nepotrebnim
nekakva lenja krmaa, neeksplodirana bomba!
preivljavanjima.
Jueranji dan je tako za Alisinu majku postao veoma vaan. Prvo su ih
Sedmog maja, dakle pre tri nedelje, prilikom ruenja niza zgrada u
sve iselili, zatim su doli policajci i dugo je ispitivali o bombi (koju je
Kneza Miloa, Alisina majka, koja stanuje u ulici Proleterskih brigada
ona, oigledno, neprijavljenu danima sakrivala iznad svoje glave) a
i predstavlja jednu po svemu tihu i neupadljivu enu, dakle prototip onih
onda je stigla i ekipa RTS-a da o tome snimi uzbudljivu reportau. Alisa
koji po mojoj rasistikoj teoriji od prekjue imaju manje prava da se boje
i njeni su bili zbunjeni. Majka je delovala zadovoljno, doivevi najzad
za sopstveno dupe od nas.ne-znam-ni-ja-zato povlaenih, ula je tup
trenutak da joj se prizna kako i ona moe biti u pravu.
udarac iznad svoje glave u spavaoj sobi. Ujutru se o tome poverila
svojim ukuanima ali su joj ovi odmah objasnili kako je re o jo
30.5.
Saga o Tii i Vii ima svoj nastavak (poetak)
Najvei protivnik okupljanja veselog drutva u njihovoj garai je Sneana,
sesra novopeenih ugostiteljskih radnika. Bunt okolnih stanara nije
in prineti besu koje zvuci iz podzemlja izazivaju kod te neraspoloene
ene. Potpuno rastrojena, ona se upustila u neravnopravnu borbu sa
anesteziranim protivnikom, kome, izgleda, nijedan od njenih
protestnih istupa, pa i uvreda, ne dopire do mozga. Mama kae kako je
Sneana poslednjih dana vidno oslabila i dobila crne podonjake. To,
naravno, njenu brau, s obzirom da se oboje nalaze u besteinskom
stanju, nimalo nije dotaklo a majku Duicu, kojoj je fudbalska sezona
prekinuta bez veitog derbija, zateklo je u stanju duboke letargije.
Sneanina pravedna borba potakla me je na razmiljanje o uzrocima,
korenima njene averzije prema kafanskom ivotu. Tu mora da se krije
neto dublje, razmiljao sam kao psihoanalitiar-naturik. Ipak se njen
krevet nalazi itavih pet-est metara od epicentra zvunog potresa. ta
da kau oni koji celoj stvari prisustvuju takorei "uivo", kao moja majka
ili moja ujna, na primer? Mora da u Sneaninom oaju lei neto drugo,
skrivenije...
A onda sam se setio njenog venanja i nemilih dogaaja koji su pratili
taj sveani in. Pre petnaestak godina, Sneana se iznenada zaljubila.
Jedne noi, bolje rei pred zoru, probudila je moju majku sa paninom
molbom da je nekako spoji sa modnim kreatorom venanica,
znamenitim edomirom edomirom. Mama je pokuavala da kroz
polusan shvati ta se od nje trai i najzad razabrala kako se Sneana
udaje, i to za nekoliko dana, pa joj je potrebna veza za hitnu izradu
haljine o kojoj sve devojke sanjaju. Kako je edomir edomir u to vreme
bio apsolutno in, do te mere je bio zatrpan narudbinama da nije
mogao da je primi. Takoe, nije dolazilo u obzir da venanica bude
neke druge marke pa se Sneana nalazila u stvarno bezizlaznoj situaciji.
Ne znam u kakvoj venanici je nastupila pred matiarem, ali ono to je
sve iznenadilo bila je mladoenjina porodica. Kao to rekoh, Sneana se
ekspres zaljubila i jo bre reila na udaju. Mladoenja je bio na ovek iz
Holandije, ugostiteljski radnik. Visok deko, zgodan, crnomanjast.
Doao je na nekoliko dana u domovinu, ostavivi oca i ostale da brinu
o njihovom restoranu u Roterdamu, i - stao na ludi kamen. Problem
je bio to je njegova familija stigla na sam dan venanja i pojavila se
tek pred optinom ukarica. Ispostavilo se da su svi crni i to poprilino.
Praktino, bili su Cigani. To sve ne bi moralo da predstavlja neku
prepreku da je neko o svemu tome imao pojma. Ali, ovako, celo vreme
sveane ceremonije Duica, Steva, Tia i Via su zbunjeno odmeravali
svoje tamne "prijatelje". Jedino Sneana u svemu nije primeivala bilo
ta udno, neregularno. Bila je srena jer se udavala za oveka u koga Pojavila se mrava, bleda i zauvek unesreena. Sa venom mrnjom
se tako iznenada zaljubila. prema kafanama.

Napetost koja je vladala izmedju "naih" i "njihovih" doivela je svoj 1-3.6.

klimaks u restoranu na gornjem spratu samousluge "Banovo brdo", na
Kada je sirena jutros, kao i sve ostale, probudila Taleta on se,
istoimenoj pijaci, gde se odvijao svadbeni ruak. Dok su bahati
bauljajui, nekako dokopao kupatila i stavio glavu pod esmu. Zaudo,
"Holandjani", objavljujui to na sva zvona, darivali mladence
bilo je vode a to je za njegovu otealu glavu znailo pravi spas.
guldenima, mladina porodica im je sve vreme slala otrovne poglede.
Potpuno povraen u ivot, skoro normalan, pogledao je kroz prozor
Mladina majka Duica poela je naglo da pije pa joj je ubrzo i pozlilo.
kupatila i ugledao dve muke noge. Mogao se zakleti de je
Tada se odigrao najneprijatniji trenutak dana. U naruju mua i
praktino trezan, naroito posle tolikog ispiranja mozga hladnom
jednog svata, skrhana majka se pojavila na vratima klozeta (inae, po
vodom, ali nije shvatao otkuda ispred njegovog prozora na petom spratu
zamisli matovitog arhitekte, sredinoj taki celog objekta) i poela da
bose, dlakave noge koje se, povrh svega, tako udno klate. Pogledavi
lelee: "Ne dam dete da mi jebe Ciganin! Ne dam dete!!!"
nadole, ka dvoritu, Tale je primetio grupu stanara koja je pregovarala
Bio je to kraj svadbenog veselja. Uvreeni "stranci" su ustali i sa vlasnikom nogu oko toga da li njegov ivot ima smisla ili ga nema.
demonstrativno napustili prostoriju, predvoeni mladoenjom koji je za Sa samoubicom su "radili" svi i to uglas.
sobom u Holandiju odvukao i svoju uplakanu mladu. Sneani se
U tom trenutku je Taletu pozlilo pa je otiao da se ispovraa. Kada se
zatim jedno vreme gubi svaki trag. Po onome to smo uspeli da
okrenuo, na prozoru vie nije bilo nogu. Umesto da pogleda nadole i
rekonstruiemo, ona je sledeih mesec-dva provela u kuhinji
tamo zatekne ili ne zatekne fleku koja je ostala od vlasnika nogu, Tale
roterdamskog restorana, danonono ljutei krompir i na taj nain
se vratio u spavau sobu i legao u krevet. Dugo nije mogao da zaspi.
ispatala zbog rasistikog ponaanja svoje porodice. Kada je prvi put
Kada se ponovo probudio nije vie svraao u kupatilo.
izmakla muevljevoj kontroli, pod izgovorom da ide da pije vode,
nekako se domogla eleznike stanice i pobegla nazad u domovinu. U petak bi trebalo da sa Jugoslovenskim dramskim pozoritem
krenem za Nemaku. Gostujemo sa "Beogradskom trilogijom" u
Milhajmu, kod Roberta ulija. Ono to poslednjih dana izaziva
najunije rasprave je pitanje: u koliko sati da se krene na put? Problem
je to treba prei Panevaki most. Da stignemo na avion u Peti
dovoljno je poi oko dva, tri nou. Ali ima ih koji smatraju da je to
vreme kao porueno za ruenje tog objekta, s obzirom da NATO to
najavljuje ve dugo a u poslednje vreme ak baca i letke,
upozoravajui da se klonimo mostova. Ako poemo za dana, treba
spavati negde usput a za to nemamo para. Drugo, ko garantuje da most
nee ruiti ba kad je najprometnije, kao onaj u Vladiinom Hanu, na
primer?
Jedna glumica je otkazala uee jer se boji putovanja a, povrh svega,
ne eli da igra za Nemce. Na moje pitanje, zato to nije saoptila pre
petnaestak dana i tako nam utedela vaenje viza, dozvola vojnih
vlasti za izlazak iz zemlje i jo hiljadu komplikacija koje nam
omoguavaju da na pet dana promenimo agregatno stanje (izaemo iz
zemlje), odgovorila mi je: "Zato to je prole noi bomba pala na sto
metara od mene!"
Pokuao sam da u toj injenici i odbijanju da putuje pronaem uzrok
i posledicu ali se sve zavrilo na prilino grubim reima i neodmerenim
izrazima. Sada probam sa drugom glumicom...
Sam izlazak iz zemlje plai me po vie osnova. Prvi je to moram da se
vratim nazad posle pet dana. To pomalo lii na putovanje princa
Zigesmunda, u Kalderonovom komadu "ivot je san", koji iz
podzemlja stie na dvor ali se ubrzo vraa nazad, u tamnicu, a sve to se
obavlja u snu to samom princu deluje potpuno nestvarno i
neobjanjivo. Drugi razlog zato se plaim putovanja je suoenje sa
onim drugim, zapadnim, regularnim, pravovernim svetom koji sada
mora biti bitno drugaiji nego pre tri meseca. Trea moja bojazan
vezana je za to kako nas sada drugi ljudi vide. Da li e na predstavu
doi noeni eljom da vide da li liimo na "prave" ljude? I da li crte lica
Srba imaju neto posebno, drugaije od ostalih? Ili uopte niko nee
doi?
Gluposti. Znam da e sve biti u redu i da e nam promena svima doi i
te kako dobro.
3.6.
Ono to je prethodilo ovom, kako kau, istorijskom danu u Skuptini
Srbije jeste jedan po svemu nevaan dogaaj koji beleim kao neku vrstu
protivtee znaajnim zbivanjima. Za razliku od zadriglih buda iz
skuptinske dvorane koji su danas jo jednom glumili kako im glava slui
za rasuivanje pa su posle duge rasprave izglasali ono to im je grogirani
ef kroz suze naredio da izglasaju, junak druge prie je visok metar i
pedeset osam, teak etrdeset tri kile i star pedeset godina. Zaposlen je
kao elektriar u Ateljeu 212 i zove se Mile "Pile". Pojavio se danas u
bifeu pozorita vidno uzdrman, zanosei se po malo ustranu i drhtavom
rukom sasuo vinjak u svoje grlo. Kako je bilo jo rano za tako
poodmaklu fazu pijanstva, u koju je Mile zapadao tek u veernjim
asovima, nekolicina od mokre brae ga je upitala ta se deava. On je
jedno vreme zagonetno utao a onda otvorio duu.
Mile stanuje u nekoj straari na dnu inae prestine beogradske
Palmotieve ulice. Sluajno, u istoj ulici stanuje i predsednik srpske
vlade Mirko Marjanovi. Ve due vreme Mile dri na oku tog
znaajnog rukovodioca i pomno prati poteze njegovog brojnog
obezbeenja, od onih koji nastupaju u ulogama sluajnih prolaznika
do nabildovanih gorila koji ne naputaju haustor Marjanovieve kue.
Mile "Pile" je, izgleda, ufiksirao predsednika vlade kao svog glavnog
neprijatelja a njegovo obezbeenje kao bandu sa kojom je nameravao da
se kad-tad razrauna. Takva prilika se ukazala prekjue dok su se Mile i
njegova supruga etali sa detetom u kolicima (kako bi se zvalo
piletovo dete?) pored Marjanovievog gnezda i ba u trenutku kada je
taj znaajni politiar nameravao da izae iz svoje zgrade.
"Izlazak iz zgrade" u reniku ovdanjih ljudi na vlasti podrazumeva i
raiavanje ulice u opsegu od pedesetak metara uzvodno i nizvodno
od ulaza. Tako je bilo i ovoga puta, s tim to je ovom prilikom Mile "Pile"
grubo odgurnut u pravcu jednog kontejnera za smee. Izgubivi totalno
oseaj potovanja prema visokoj linosti, Mile je dobacio Mirku: "ta
'oe, bre, ti, konju jedan! ta misli da si neko veliko mudo! I ti i ovi tvoji
bi mogli da mi ga duvate...", i tako dalje, sve u tom smislu i tom stilu i
sve do trenutka dok predsednik vlade nije besno zalupio vrata svoje
skupocene limuzine i otiao na neki od vanih sastanaka vezanih za dalji
procvat nae drave.
"Deljanje" Mileta "Pileta" poelo je sa izvesnim zakanjenjem s obzirom
da lanovi Marjanovievog obezbeenja nisu mogli da se dogovore ko
e prvi da ga bije. Stvar se takoe otezala zbog injenice da je Mile toliko
siuan da svi odjednom nisu mogli da zadovolje svoje zverske strasti.
Kada su, najzad, poeli da ga u haustoru svoga gazde besomuno
utiraju, Mile im je, umesto da uti, svata rekao, razjarujui ih do
besnila. Najvie je bio impresioniran tehnikom koju su posedovali:
udarci su bill strahovito bolni ali nisu ostavljali vidne tragove, kao to
su masnice i slino. "Mora da su trenirali fudbal. Takve udarce ima
samo Mihailovi".
Na glavi je ipak imao jednu prilino veliku oteklinu. "A ta ti je ovo?"
-upitao ga je neko. Mile je kroz zube priznao da voruga potie od
njegove supruge koja ga je, kada se nekako dovukao do kue, doekala
veoma neprijateljski."Uplaila se mnogo od onih majmuna, mamu im
njihovu! Sa kolicima je beala pola kilometra, srce je htelo da joj iskoi,
sirotici..." -zakljuio je najzad svoju herojsku pricu Mile "Pile"
4-11.6.
Kraj rat a
Na put je Jugoslovensko dramsko pozorite krenulo ipak popodne, jer
je veina strahovala od mogueg bombardovanja Panevakog mosta,
jedinog koji nas jo uvek spaja sa Vojvodinom i Evropom. Stigli smo
na Pali oko sedam i odmah otili u hotel "Park" u kome je trebalo da
provedemo no. im sam spustio kofer kroz prozor sam ugledao
nestvarni prizor. Iznenadna oluja, najvea koju sam ikada doiveo,
poela je da savija okolne platane, dva stabla su se prelomila kao da
su ibice a neto kasnije je drvee poelo da leti. Nestalo je, naravno,
struje pa sam izaao u hol hotela u kome su glumci sedeli i zapanjeno
posmatrali kataklizmu. Oluja je bila toliko snana da je isupala iz
korena desetak, dvadesetak stabala pa su sutradan ujutru morali da ih
seku motornim testerama kako bi na autobus nastavio put.
Veerali smo u hotelskom restoranu uz nekoliko svea i u prisustvu
besposlenog ciganskog orkestra koji je jedva doekao "kolege" da se i
sam malo razmrda. Gagi Jovanovi je zapoeo spektakularnu
lumperajku koja je oduevila i same muzikante pa su ovi priredili
pravu egzibiciju koju bih nazvao "Rapsodija za Sonju", namenjenu
balerini Sonji Vukievi, zvanoj "Hipica". Ona je zbunjeno gledala ta joj
Gagi i Cigani rade, neveto pokuavala da se od svega distancira, da bi
na kraju, po prvi put u ivotu, poela i sama da lumpuje. Oko jedanaest
sam nekako napipao put do sobe i legao u krevet poluobuen, s
obzirom da je bila tolika pomrina da se doslovno nije video prst pred
okom.
Ujutro smo kasnili jer se ena, koja je predstavljala neku vrstu
turistikog vodia i organizovala nau ekspediciju ka Peti, prethodne
noi do te mere napila da je niko ivi nije mogao probuditi. Na kraju
smo je uneli u autobus pa je tako mirne due mogla da nastavi da nas
"vodi". Na maarskoj granici je poelo uobiajeno iivljavanje
tamonjih graniara koje poznajem jo iz doba studija. Iako neke
osobine ne volim da pripisujem itavim nacijama, maarski graniari
su oduvek bili teka bagra. Gorina Stojanovia, koji je imao urednu
nemaku vizu i kartu za avion, jednostavno nisu pustili u njihovu
omiljenu zemlju jer u pasou nije imao mesto za peat? ovek je uzeo
kofer i peke se vratio u Jugoslav i j u . Zarekao sam se da u od sada u
Maarsku samo kada stvarno moram, kao kod zubara.
Na aerodromu u Diseldorfu iznenada sam ugledao svoga prijatelja
sa studija Pavela nabla. Stajao je na kraju hodnika i gledao me svojim
toplim i tunim ekim oima. Doao je kolima ak iz Frankfurta, da mi
poeli dobrodolicu. Nisam mogao da verujem da bi neko satima vozio
tek samo da bi me pozdravio a onda sam shvatio koliko je velika njegova
emigrantska tuga i koliko mu znai tih nekoliko sati koje smo proveli
u nekom turskom restoranu. Dogovorili smo se na rastanku da sutradan
na predstavu doe sa naim kolegama sa studija u Pragu Poljakom
Andejom i Bugarkom Ani. Seo je u kola i krenuo ponovo na dugaki
put.
Predstava je bile odlina iako je nismo igrali preko tri meseca, od
"pre rata". Na kraju su nam Nemci priredili neviene
dvadesetominutne ovacije a dojueranji nemacki ambasador u
Beogradu je izaao na scenu i podelio svima ogromne bukete svea!
Kada tome dodam trosatnu diskusiju koja je usledila, u kojoj su svi
odreda pljuvali svoju vladu, NATO i Evropu, onda je sve ispalo
iznenaujue dobro. Ipak, ne mogu se oteti utisku da smo, kao prvi koji
su iz Jugoslavije stigli ovamo, "pokupili kajmak" nemake grie savesti.
Za razgovor sa mojim drugovima sa studija, koje nisam video etiri,
deset i dvadeset godina, ostalo je malo vremena koje smo potroili
uglavnom na uzajamno grljenje i raspitivanje o ivotu. Naravno da niko
nije bio zadovoljan, njih troje zbog neutaive tuge to su, posle
emigriranja 1968, postali Nemci, a ja iz razloga koje ne moram da
navodim. Andej je jedanput ili dva puta zaplakao, pokuavajui da
to nekako prikrije. Ani je bila zbunjena i utala je sve vreme. Pavel je
bio najprisebniji i stalno pokusavao da pronae neki od nemoguih
naina da mi pomogne. Ja sam bio najbolje raspoloen, to je na kraju
njima troje ulilo malo dobre karme koja se, medjutim, naglo izgubila
kada se trebalo rastati. Bila je svea severna no, koja nije bila sasvim
tamna jer je juni mesec. Kada smo doli do njihovog auta, na rastanku
sam prevalio preko usta neto to nije trebalo: "Da li emo sledeeg
puta biti svi na broju?"
Preutali su ovu moju nesmotrenost.
Sledee dane sam uglavnom preleao u hotelskoj sobi buljei u
televizor sa dramatinim (dramatizovanim) izvetajima oko toga da li
e ili nee izbiti mir. Uvee smo igrali predstave koje su bile odlino
poseene i lepo primljene ali su mi besomune, dobronamerne
diskusije, koje su trajale do duboko u no, poele prilino da idu na
nerve. Poslednja predstava koju smo izveli je bila stvarno brilijantna.
Moda najbolja od svih koje smo igrali od premijere. Vraajui se u
hotel, mladi glumac, koji je te veeri igrao zapanjujue nadahnuto,
saoptio nam je da sutra odlazi u Holandiju i da e tamo ostati ne-
zna-ni-sam-koliko. Trebalo nam je izvesno vreme da shvatimo da
ovek bei, da odlazi zauvek. Bilo mi je teko. I zbog njega, i zbog
Pavela, Andeja, Ani. Andej mi se javio telefonom i ispriao mi kako
je poslednjih dva dana proveo snimajui neku cigansku svadbu.
Cigani su bili iz naih krajeva, bili su puni para i ponaali se prema
diplomiranom kamermanu sa uvene prake akademije, trenutno
nezaposlenom i u prilinim dugovima, kao prema stoci. Pokuavao
sam da mu se izvinim u njihovo ime ali je Andej i sam napravio
nekoliko viceva na svoj raun, ismevajui svoju beznadenu situaciju.
Ujutru smo uprtili dvadesetak kofera punih lekova koje su nam
nemake kolege poklonile kao humanitarnu pomo i krenuli nazad.
Neko je usput rekao da su nai neto potpisali i da je od sada mir. Na
petanskom aerodromu su nam maarski carinici, naravno, oduzeli sve
lekove i naterali nas da stojimo sat i po vremena kao uhapenici pred
nekim alterom. Kada smo seli u autobus, naa turistika voditeljka,
mrtva trezna, saoptila nam je da je prole noi u Beogradu bilo
pobedniko slavlje!!! Nisam shvatao nita jer sam tamo, buljei u
televizor bez znanja nemakog, shvatio kako se radi o kapitulaciji...
Cveja je ovoga puta bio predostroan pa je odmah, im smo stigli na
maarsko-jugoslovensku granicu, jednom maarskom cariniku tutnuo
u dep 50 maraka i potpuno mu promenio nain ophoenja. Nai carinici
su nam rekli da je od jue "sloboda". To je bila moda najtanija
formulacija onoga to se odigralo: dakle, ni pobeda, ni poraz, nego
sloboda od bombardovanja, od neuroza, od mraka, od nestanka vode,
od odlaska najmilijih glavom bez obzira... Bili smo slobodni? Ako je
to to, onda sloboda i nije neto naroito.
Putovali smo nekim izlokanim, seoskim putevima i pred Beograd stigli u
samu zoru. Vukla se tanka, prizemna magla, grad je bio neosvetljen i
potpuno pust, umoran od svega, kao i mi, uostalom. Bio je to kraj rata.
13.6.
Miki, ilja... Horacije
Nisu svi sreni zbog toga to se rat zavrio. Ima ih koji smatraju da su
zbog mira, koji je tako iznenada stupio na snagu, propustili ansu ivota.
Kao prijateljica ene moga prijatelja, na primer.
Zaposlena je kao slubenica u nekom levom preduzeu, ivi sama i ne
izgleda bog-zna-kako. Ima stalne ljubavne probleme za koje okrivljuje
lou sreu. Tokom rata je bila u latentnoj vezi sa nekakvim tipom koji je
imao seksualnih tekoa. U stvari, imao ih je samo sa njom. Sa bivom,
sa kojom je izgleda jo uvek odravao telefonske kontakte, i pored njenog
izrazito loeg karaktera, tih problema nije imao. Ali, sa prijateljicom ene
moga prijatelja izgleda nije ilo. Sve mu je smetalo, na sve se alio. Ona
je pokuavala sve to je bilo u njenoj moi ali do "onoga" nikako nije
dolazilo. Izgleda da je ona biva znala tajnu, umela je neto to prijateljica
ene moga prijatelja nije imala pojma.
Nekoliko dana pred kraj rata impotentni tip ju je napustio. Ona misli
da je biva ponovo uspela da postane sadanja i da tako od nje napravi
bivu. Prijateljica ene moga prijatelja bila je oajna. Jo jedan neuspeh.
Samopouzdanje joj je spalo na najnie grane. Poslednjeg dana rata, jedna
drugarica ju je pozvala na zabavu koja je bila organizovana u deijem
vrtiu. Radi se o mestu koje sam ve pominjao u nastavku pod naslovom
"Miki, ilja..." a u vezi problema boravka jedinice specijalaca u nekom
obdanitu. Ko je bio organizator posete u znak podrke smelim ratnicima
nije mogla da joj kae. Znala je samo to da su obezbedjeni klopa, pie
i muzika.
Kada su prijateljica ene moga prijatelja i njena drugarica stigle u
obdanite, imale su ta da vide. Na desetine visokih, snanih i nestrpljivih
momaka prosto ih je gutalo oima. Umorni ratnici oekivali su zasluenu
relaksaciju. Njih dve i jo nekoliko prisutnih devojaka nisu imale nita
protiv takve ideje. Dapae. Prijateljici ene moga prijatelja zapao je
najzgodnijii najvatreniji od svih tih specijalizovanih ljubavnika.
Spojio je etiri deja kreveca i priredio joj no o kojoj nije mogla ni da
sanja. Pred zoru je nekako odbauljala kui, prosto ne verujui da joj
se dogodilo to to joj se dogodilo. Nazvala je enu moga prijatelja i
poverila joj se. Morala je sa nekim da podeli svoju iznenadnu sreu.
Jedino nije tano znala kako se zvao njen usreitelj. Lale? Lule? Mile?
Milkan? Tako nekako. Uvee se udesila i krenula sa drugaricom ponovo u
obdanite. Ali, tamo ju je ekalo neprijatno iznenaenje. Specijalaca
vie nije bilo. Nestali su isto tako misteriozno kao to su se pre nekoliko
nedelja pojavili u tom objektu. Niko nije znao nita o njima. Ni ko su,
ni odakle su, ni gde su otili. Bila je to, uostalom, vojna tajna.
Prijateljica ene moga prijatelja je stajala sama pored Mikija i ilje,
koji su je veselo posmatrali sa zida, i proklinjala mir koji joj je oduzeo
poslednju nadu.
30.6.
Dragi prijatelji,
Vas koje sam izabrao, nadajui se da mi neete zameriti to vam aljem
svoj dnevnik, to jest radim neto to bi moglo biti na ivici ukusa, to
moda lii na iznoenje prljavog vea sa pretenzijama da se od toga
napravi estetski ugodjaj, dakle vas koje volim i znam da ete me
razumeti, obavetavam da odlazim na krae leenje u krajeve u kojima
nema kompjutera a ni potrebe za ispovedanjem.
Moja bolest nije opasna ali je dosadna i od mene je napravila
poluinvalida. Naime, opam kao Kvazimodo. Imam artritis kuka,
bolest poznatu uglavnom starcima. Idem u Igalo, biser crnogorskog
primorja, da pokuam da spasem ono to se od preostalog kuka moe
spasti. Ujedno, beim od mira koji mi je za samo desetak dana doneo
toliko nemira i neprospavanih noi. Kada se samo setim
bombardovanja i zavijanja sirena! Boe, kako je to bilo lepo vreme. A
sada? Sumorna svakidanjica, zainjena nepristojnom dosadom. Da li
smo to eleli kada smo sanjali o prestanku rata?
Zato se vie neu javljati, bar ne u formi dnevnika. Ostaemo u linom
kontaktu, kako je i red.
Voli vas Goran.
22.10.
Hodao sam ulicom u smeru Ateljea kad je starac ispred mene zastao i
pored moje noge pljunuo na trotoar. Pogledao sam ga iz blizine, i on
mene, ne shvatajai zato ga posmatram tako intenzivno, neprijateljski.
Ni na kraj pameti mu nije bilo da je u njegovom inu bilo neeg
neobinog, neregularnog. Samo je malo vre uhvatio pod ruku
omalenu staricu koja je u izlizanoj bundi hodala pored njega. Kao da je
eleo da se obezbedi od mog agresivnog pogleda.
Zatim sam nastavio da koraam zagledajui paljivo asfalt. Na svakih
dva, tri metra je bio po jedan sve ispljuvak. Neverovatno koliko je
ljudi neprestano pljuvalo kreui se, inilo mi se, sasvim besciljno u
raznim, besmislenim pravcima. Ili su nekuda i pljuvali. Da li to
oni obeleavaju svoju teritoriju, kao psi koji zapiavaju bandere? Ili
imaju probleme sa bronhijama? To sam odmah odbacio, bilo je isuvie
nelogino. Moda izraavaju svoj stav prema svetu, pljujui po njemu?
Ali, zato to ine samo mukarci? Nije li to neka od mukih opsesija,
neto u vezi sa polom? Ali zato to ne ine u Maarskoj, Argentini ili
na Filipinima? Samo ovde sam primetio tu pojavu. Samo ovde ljudi tako
besomuno i tako radno izvravaju svoje pljuvako poslanstvo. I
zato se to ini tako, kako da kaem, demonstrativno, sa izvesnom dozom
ponosa? Kao da se obavlja neto preko potrebno, razumljivo samo po
sebi, sa porukom koja je svima jasna.
Jo jedan ovek koji mi je iao u susret pljunio je ispred sebe. Nastavio
sam da hodam jedva se suzdravajui da i sam to ne uinim.
24.10.
Probudio sam se sa zebnjom da su svi moji prijatelji toliko dugo i
beznadeno udaljeni da se oni i ja, zbog prekomerne duine te
razdvojenosti, u stvari vie nikada neemo sresti. Kao, da posle toliko i
toliko vremena istie rok trajanja prijateljstva pa ono vie nije za
upotrebu. Bilo je to jedno obino, depresivno jutro i, verovatno, nita
vie od toga ali, svejedno, jo uvek me dri to teskobno oseanje
odvojenosti od svih mojih bliskih. Zar je mogue da niko vie nee doi
ovamo, da poseti svoj rodni kraj, ulice u kojima je odrastao, drugove
koji su mu preostali? Da li u imati para, vremena, dovoljno viza u
pasou da ih jo jednom posetim? Zato se neko ne pojavi?
Stvar nije, naravno, ni dramatina ni akutna da bi se od toga pravilo
neko veliko pitanje. Ali, uhvatila me je nekakva nerazumljiva panika koja
je predstavljala deo komara koji sam doiveo pred samo buenje i koja,
sreom, ovoga trenutka poinje da poputa. Eto za ta slui dnevnik.
Ono to takoe moe biti uzrok mojim crnim mislima je, svakako,
saznanje da nekako moram da se radikalizujem. Kako? Nemam pojma.
Ali, neto moram preduzeti da se izbavim iz nezdrave, neizdrive
situacije u kojoj se svi mi nalazimo. U stvari, svako od nas mora
preduzeti po deli odgovornosti i akcije koja iz toga sledi. Karnevalske
etnje i potseanje da pripadamo graanskoj klasi su mrtva stvar. Mora
se preduzeti neto konkretno. ta?
31.10.
Beograd je danas izgledao jako lepo. Kao i uvek u ovome gradu, jesen
pokazuje svu dra propadanja a pribliavanje zime deluje nekako
beznaajno, podsea pre na uvertiru za neku operetu nego na akorde
ozbiljnog dramskog dogaanja. Uprkos preteim najavama skoranjih
nestanaka elektrike i marljivim unoenjem drva u podrume od strane
mrava, mene, kao cvrka, to uopte ne uzbuuje. Ako pone smrzavanje,
otputovau u inostranstvo ili na jug. Ili u otii da se ugrejem u stan
nekog ko je mnogo odgovorniji od mene...
Kada pominjem propadanje, ne mislim naravno samo na ivu prirodu
koja je u povlaenju, nego na sveopte, rekao bih sada ve
istorijsko raspadanje. Raspad sadri u sebi jako mnogo uzbudljivog i
lepog. Neke stvari se ne mogu sagledati dok postoje, mrdaju i deluju.
Tek kada umru i ponu da se razlau na elemente od kojih su
sainjene, postaju razumljive.
Tako je i sa epohom koja je na izdisaju a u kojoj je, igrom sluaja,
protekao vek mojoj generaciji. Jutros sam ustao rano i krenuo da
kupim kifle na dnu Rige od Fere. Iz rukovodilake zgrade koja se
nalazi preko puta straare u kojoj je smestena pekara, iz jednog od
stanova koji imaju preko 200 kvadrata, izmilela je mrava starica i,
oslanjajui se na tap, napravila nekoliko sitnih koraka u smeru -
nikuda. Bila je to svakako jedna od aspida koje su nekoliko decenija,
preko svojih drnih mueva, "drmale" ovom zemljom. Znam sluajno
u prste sastav stanara te kue i mogao bih se zakleti da ona predstavlja
suprugu nekog, sada ve mrtvog ili barem poluivog budovana koji je
krojio sudbinu ove zemlje itavog mog ivota, od trenutka kada sam
prohodao do ovih prvih bolova koje oseam u predelu kuka i koji me
opominju na lino opadanje.
Posmatrao sam je kako mili koncentrisana na besmislenu putanju
kojom se kretala i razmiljao kako joj, i pored najbolje volje, ne mogu
zameriti ama ba nita. Starost i nemo bile su najbolja osveta kojom ju
je astio ovaj na prokleti ivot. Dok je bauljala, mogla je o svemu na
tenane da razmilja. Na primer, o tome ta je, dok se brinula o
sopstvenom blagostanju i svim tim prokletim beneficijama (u koje je
spadao i vie nego luksuzni stan u kome ivi), uinila za nekog drugog,
Za nekog kome je bilo teko. Sada, kada je i sama patila, mogla je sebi
da postavi pitanje, zato nema nikoga da joj pomogne, da je makar
pogleda sa saoseanjem. Imala je za to na raspolaganju sve
bogovetne dane koji su joj preostali.
Uao sam u pekaru koja je mirisala ne toplo kiselo testo i pogledao
prodavaicu, blajhanu plavuu koja je sluala radio sa koga je zavijala
neka novokomponovana kurvetija i najavljivala novo, nimalo bolje
doba.
1.11.
Izaevi iz poluprazne samousluge, srean to sam se dokopao, ako nieg
drugog ono bar mog omiljenog ajnog peciva marke "Domaica",
krenuo sam Gospodar Jovanovom svestan da mi ne preostaje nita
drugo nego da ruam na kiosku "Loki". Kao i uvek, tu je vladala
poprilina guva. Pljeskavice, evapi i piletina kod "Lokija" kotaju
malo a vrlo su ukusni - razlog to se na tom relativno opskurnom
mestu okuplja mlad i poten svet, tj. oni koji nemaju para ill naviku da
jedu sa novokomponovanim ljamom koji predstavlja glavnu
klijentelu beogradskih restorana.
Naruio sam gurmansku pljeskavicu zainjenu "urnebes" salatom,
lukom i slatkim kupusom i, dok sam ekao na red, paljivo pogledao
oko sebe. Panju mi je odmah privukla osmrtnica zalepljena na vidnom
mestu, tik pored jelovnika i u visini glava onih koji su ekali na klopu.
Sa slike me je posmatrala mlada ena, stara svakako manje od tridest
godina. Pogled joj je bio neodreen, nekako uopten ali nikako nije
odavao nekoga ko e se ubrzo rastati sa ivotom. Sama po sebi
nametala se ideja kako je pokojnica bila jedna od devojaka koje su preda
rnnom upravo prevrtale meso na rotilju, mazale lepinje, pakovale
sve to u vreice od hartije i bacale bezvredne pare (u narodu poznate
kao dinari) u jednu kartonsku kutiju.
Kako je imalo da se eka, upustio sam se u moju omiljenu zabavu:
pravljenje hipoteza o nepoznatim ljudima, izmiljanje njihovih
biografija i rekonstrukcija nepoznatih dogadjaja koji su bitno uticali na
njihove ivote. Ali, nekako mi nije ilo. Preivele koleginice su bile
isuvie ustre da bi se izvela neka teza o izrabljivanju radnica, izgled
stalnih muterija eliminisao je mogunost trovanja proizvodima sa
kojima je radila, njen prosean izgled na fotografiji iskljuivao je nasilnu
smrt usled ljubomore ili neeg takvog. Bila je to obina, prosena,
neupadljiva devojka koju je od ostalih koleginica, to su od jutra do
mraka skapavale kod "Lokija", razlikovala jedino injenica - da je vie Advokat je, naime, za tu sumu trebalo da policiji isporui nekog ofera.
nema. to je bilo najinteresantnije, hiljadu maraka je plaao sam voza koji se,
u stvari, policiji - predavao. Zato je to inio? Zato to je advokat
Kako je moja porudbina sporo stizala na red poeo sam da razmiljam o
trebalo da odigra delikatnu ulogu pregovaraa koji e policajcima
njenoj zloj sudbini. lako nisam mogao da zamislim bilo ta konkretno
isporuiti jo jednu hiljadu maraka. Zbog ega? Da ga ne bi tukli kada ue
(da li je bila udata, da li je imala dece, gde je ivela i sl.), injenica da
u zatvor. Nekoliko dana ranije, ofer je iz Crne Gore u Srbiju prevozio
je neko proiveo skoro ceo svoj vek u ovoj zemlji, u ovim okolnostima,
nekakav eer. Kako trenutno izmeu Srbije i Crne Gore vlada neka
da se nije seao bilo kakvih lepih vremena, da nije imao ansu,
vrsta carinskog rata (setimo se slinog izmedju Austrije i Srbije pre
makar pod starost, da okusi pravi, ljudski ivot, poprilino me je
stotinak godina), on je naumio da izbegne drugo plaanje poreza u
impresionirala. Osmrtnica je, dakle, izvrila svoju osnovnu
Srbiji (jedanput je sve to ve uredno obavio u Crnoj Gori) pa se uputio
namenu: "ubedaila" me je.
nekim sporednim puteljcima i kozjim stazama koji su ga vodili, raunao
Kada mi je devojka pruila gurmansku pljeskavicu dolo mi je da je je, sigurno u Srbiju. Upao je, medjutim, u policijsku zasedu,
bacim u prvu kantu za smee. Ipak nisam. ta bih inae ruao? suvozaa su mu policajci prebili kao maku a on je uspeo da pobegne
u umu. Tu se sakrivao dan-dva a onda reio da se ipak preda. Problem
2.11.
je, meutim, bio to policijaci tuku sve one kod kojih namiriu pare.
Na putu za Smederevsku Palanku, gde se odvijao nekakav dosadni
Ovih dana, pritvor se koristi, priao je dalje advokat, kao neka vrsta i
sudski proces u kome je moj brat Kia nastupao kao sudski vetak,
odline ucene. Poto po zakonu tu mogu da te dre do mesec dana,
mladi, ambiciozni advokat mu se poalio kako ga putovanje u taj grad
policajci poinju da te zverski biju i sistematski kinje, brinui se da
kota h i l j a d u maraka. Toliko je, naime, izgubio to se u tom
redovno prima i posete, tj. ljude kojima bi mogao da se ali a koji bi,
trenutku nije nalazio na drugom mestu. Kako je put bio nesnosno
takoe, mogli da donesu svotu od hiljadu do deset hiljada maraka,
dugaak, moj brat se, i pored toga to mu je advokat bio protivnik na
kolika je tarifa da te ostave na miru.
procesu, upustio u detalje prie.
U Smederevskoj Palanci, kuvajui kafu na starom reou u svojoj
kancelariji, predsednik suda je Kii ispriao kako mu je plata hiljadu
dve stotine dinara (70--80 maraka) i kako ima dva sina od kojih jedan
studira u Beogradu. Na pitanje kako uspeva da preivi, predsednik
suda je mome bratu odgovorio: "Gajim pilie".
4.11.
Celo popodne sam utroio pokuavajui da paru Francuza (a usput i
sebi) objasnim kako je mogue da u ovoj zemlji nema vie ni trunke
otpora poretku stvari. Krenuo sam od poznatih istina o teroru oligarhije
na vlasti, kontroli medija, izdaji opozicionih voa i slino, ali jo uvek ni
Francuzima (a ni meni ba) sve to nije zvualo ubedljivo. Ako izuzmemo
samoukog ikonopisca Makija koji je podigao na noge celo Valjevo a
lokalnu zgradu optine drao nekoliko sati pod opsadom, kome su u
zatvoru prvo polomili vilicu a sada mu sude zbog zlostavljanja tih istih
policajaca-zubotehniara, niko se poteno nije uspravio i stao na put
zulumu koji se nad nama vri evo ve preko deset godina. Nema
heroja, bilo koga ko bi preuzeo direktnu akciju. Maki je jedini autentini
voa koji se pokazao sposobnim da pokrene mase ali je, izgleda,
prilino hendikepiran sumnjivom reputacijom provincijskog "ridikula" i
suludim izgledom.
U emu je, dakle, stvar? Odakle ta apatija koja najvie lii na hipnotiki
san u koji smo svi iz nekog razloga utonuli? Zar niko nema volje,
hrabrosti, potrebe da uini bilo ta za sebe i svoj prokleto otrcani ivot?
Ne znam. Francuzi su me gledali prilino uljudno ali nisu mogli da
sakriju svoje razoarenje mojim odgovorima. Onda smo, ne seam se
vie kako, preli na sasvim drugu temu, na neku knjigu koju je
napisao nekakav Rus. I jednog trenutka mi je sinulo: nas ubija ba taj
slovenski fatalizam. Kao to Raskoljnjikov ne moe da se odupre
katastrofi koja potie iz njega samog, tako ni mi ne moemo da stanemo
na put oiglednoj propasti u koju srljamo, sada je to ve jasno,
sopstvenom voljom. Jer, da nam ovo strano stanje u kome se
nalazimo nije potrebno, zar ga ne bismo ve odavno odbacili?
Mazohizam? Ne. Slovenska melanholija koja u patolokim
sluajevima prelazi u sveoptu paralizu.
Da se vratim Makiju koji je, kakav je da je, ipak na jedini ovek od
akcije. Pre neki dan me je na Atelje 212 nazvala izvesna Jefimija (?),
predsednica Graanskog parlamenta iz Valjeva, organizacije koja se bori
za izbavljanje Makija iz pandurskih ralja. Ona je u nekom mom
intervjuu proitala kako neobino cenim Makijevu delatnost i, poto
nije primetila da se cela stvar nalazi u prilino cininom kontekstu,
apelovala na mene da se kao javna linost zauzmem za zatoenog
revolucionara. Obeao sam da u joj se javiti, odglumio da zapisujem
njen telefon i slagao kako nemam svoj kuni broj. Samo bi mi jo falila
Jefimija, pomislio sam...
Danas mislim drugaije. Moda bih mogao da snimim nekakav
dokument o tom oveku. Samo, kako da pronaem Jefimiju?
5.11.
Nisam sedeo skrtenih ruku. Malo sam se rastrao po gradu i odmah
imao sree. Nabasao sam na sastanak voa raznih ustanaka i buna koji
su letos spontano izbijali po gradovima Srbije, dakle na autentine
pobunjenike koji su sada svi, dakako osim zatoenog Makija, sedeli
zgurani u kancelariji neke nevladine organizacije koja se nalazila u
Nuievoj, na petom spratu, lift ne radi. Posle sastanka smo otili u
oblinji kafi, dan je bio lep, oni su bojaljivo gledali uurbani svet
velikog grada a ja sam se, po ko zna koji put, uverio da je najvee
blago koje posedujemo - obilje neverovatnih tipova koji su, osim jo
neverovatnijih faca, imali sasvim neverovatne sudbine.
Predstavljali su onaj deo naeg naroda kome je, razapetom izmeu
terora vlasti i neoprostive nesposobnosti opozicije, posle ponienja koje
je donelo bombardovanje i nakon daljeg rasparavanja onoga to je bilo
njihova domovina, najzad - pukao film! Preuzeli su sudbinu u svoje ruke
i, pored toga to su ih ekale teke batine i truljenje po provincijskim
orkama, bar za kratko bili - slobodni. Medicinska sestra iz Nia,
televizijski tehniar iz Leskovca, ekonomista iz Paraina, slubenica
optine iz aka, svi oni su strahovito liili na nekakve arhaine likove.
Pomislio sam kako su nekako tako mogli izgledati Bakunjin,
Robespjer, Spartak... Oni su prekoraili granicu koju oznaava strah.
Vie se nisu bojali i po tome su se razlikovali od svih nas koji smo
sedeli u bati "Trozupca".
Razmiljao sam kasnije o tome kakva je njihova budua sudbina. Oni
vie ne mogu nazad, u mir provincijalne anonimnosti. Oni su "izali
iz plakara" i svetu pokazali kako treba iveti. Ali ta e biti sada, kada
poinje da ih melje maina sa kojom nisu kadri da se nose? Stranke koje
ih vrbuju, publicitet koji dobijaju u utoj tampi, razna iskuenja na koja
ih stavlja policija, kako e sa svim tim izai na kraj? Nisam mogao da
se otmem utisku kako je sa njihovim zvezdanim asom gotovo. Kako su
zapravo ve upotrebljeni i odbaeni iako sede dobro raspoloeni za
mojim stolom. Da nemaju vie ta da trae na politikom horizontu ove
nesretne zemlje.
Ipak, na kraju mi je od svega ostao jako, jako prijatan utisak. Bio je
to prvi talai, lagan i sasvim nevin, koji je najavljivao, u to sada vrsto
verujem, veliku, pravu buru...
6.11.
Bilo je kasno, moda pola osam uvee kada je neko zazvonio. Kroz
pijunku sam ugledao dve muke spodobe koje su nastojale da deluju
to bezopasnije. Bio sam dovoljno oprezan da ponem pregovore sa
njima ne otvarajui vrata. Onaj u prvom planu se smeio i brzo
izgovarao nizove nerazumljivih reenica iz kojih sam uspeo da
deifrujem samo "gospodine Markovi" i "Kirbi". Traio sam
objanjenje. Oni su ponovili moje ime, sa nekom posebnom vrstom
potovanja, i ponovo pomenuli tog Kirbija. Od ljudi sa tim
prezimenom poznavao sam jedino Ripa, junaka iz stripova, ali koliko
mi je poznato, privatni detektiv Rip Kirbi se odavno nije pojavljivao
u ovim krajevima, sigurno jedno dvadesetak, tridesetak godina.
Najzad sam shvatio kako oni ele da mi lino predstave tog Kirbija.
Razmiljao sam nekoliko trenutaka i napravio greku: pustio ih unutra.
Kirby je ispostavilo se, bila maina za muenje naivnih. im su uli i
uneli dva velika kartonska sanduka bilo mi je jasno da sam nadrljao. Iz
njih su izvadili nekakvu napravu koja je neodoljivo podseala na
usisiva ali je, po njihovim reima, bila univerzalna pomo svakoj
domaici. Ne zatvarajui usta, pogledavali su ka Dragani i
procenjivali da li je ona ta domaica na koju bi mogli da se ostrve.
Kako im je, onako mlada i kiselog izraza lica, izgledala neuverljivo,
okrenuli su svu aktivnost ka meni.
Dobro su osetili da vie nemam snage za odstupanje. Odmah su poeli
da montiraju razne delove tog aparata koji je, iako dobro uglancan,
delovao prilino otrcano. Onaj to je sa mnom pregovarao iza vrata,
oigledno, bio je glavni; drugi, koji je delovao mnogo tunije i
neuporedivo manje poletno, obavljao je posao asistenta za montau
raznih Kirbijevih fazona i za klimanje glavom posle svake reenice koju
bi prvi izgovorio.
Vrebao sam trenutak kada e prvi od uljeza u svome monologu napraviti
makar sekund pauze ali on kao da je znao za tu opasnost i govorio je,
neprestano je govorio, ne uzimajui praktino nikada vazduh. Kada bi,
svakih desetak minuta, najzad zastao da obrie znoj sa ela, onaj drugi
odmah upao sa nekom reenicom tipa: "Zar ne da je sve ovo to moj
kolega govori suta istina?" Mi smo klimali glavama i polako odustajali.
Posle pola sata smo ve sedeli na stolicama i tupo ih posmatrali kako
se etaju po stanu kao da su u njemu ve bili hiljadu puta.
Onda je doao kljuni trenutak. Izvadili su neku poprilinu budu,
uglavili je na Kirbija i uli u spavau sobu. Dok smo mi stigli tamo oni
su ve "preoravali" krevet, usisavajui sve, od jastuka do madraca. Na
kraju su nam trijumfalno pokazali gomilu praine i djubreta to su
je odande izvadili. Mora da smo izgledali kao krivci, s obzirom na
superiorni ton kojim su nastavili svoju tiradu. Naravno, nismo znali
kako da odgovorimo na pitanje ta to ubre predstavlja. Onda je
drugi, uvebanim pokretima, zapalio gomilicu, poturio nam je pod nos
i upitao na ta nam to mirie. Gledali smo ih kao djaci iz popravnog
odeljenja. Nasmejali su se i rekli nam da je to naa perut?! Saoptili su
nam okantni podatak da ovek za sedamdeset godina ivota proizvede
sedamdeset kilograma peruti! Bili smo poraeni. Ali, to nije bilo sve.
ta se nalazi u toj peruti, upitali su nas otro. Naravno da nismo znali
odgovor. Grinje, arlauknuli su uglas. Prvi je izvadio sliku neke
odvratne bubetine. Po njihovim reima, te nevidljive ivotinjice, velike
svega nekoliko mikrona, zagoravaju na ivot ko zna od kada. Kako?
Promucali smo da ne znamo. Tako to svuda ostavljaju svoja otrovna
govna! To nas je, naravno, dotuklo.
Posle sat su preli na glavno - pokuaj da nam utrape Kirbija. Ja sam
uzmicao. Ogradivi se unapred, upitao sam koliko Rip kota. Osnovni
model 2950 a komplet, sa dodatkom za glancanje parketa i poliranje
ploica 4000 maraka!!! Saoptio sam im da je moja profesorska plata 180
maraka. To ih je za trenutak pokolebalo a onda se povela pria o otplati,
ija se sutina svodila na to kako bih mogao do kraja ivota da radim
samo za privatnog detektiva. Smogao sam snage da im kaem kako u
razmisliti i da me ostave na miru. Oni su bili prilino razoarani mojim
nainom razmiljanja. Prvi je promenio stil i postao snishodljiv, sa
elementima tuge u glasu. Zamolio me je da razgovaram sa njegovom
eficom o tome da li je njihov nastup bio kvalitetan.
Nisam ni sanjao da se radi o novom triku. efica je ukljuila ljubazni
ton i poela sa mnom da avrlja, uzgred mi predloivi da sada potpiem
ugovor a posle da plaam. Dvojica prisutnih su me moleivo gledala i
ponavljala kako Kirbi moe ostati zauvek u mome domu, samo treba da
to poelim. Smogao sam snage da odbijem sve te nasrtaje. Prvi je najzad
izvadio poslednji adut. Rekao mi je kako se krajem meseca u Atini
odrava sastanak svih istonoevropskih prodavaca Kirbija i da bi on,
ukoliko meni proda ovog to mi stoji na dohvat ruke, sigurno na
njihovom rangiranju pretekao kolege iz Hrvatske, Bosne i Albanije!!!
Trebalo je, dakle, da puknem za 4000 maraka, koje nemam, da se
doivotno zaduim i umirem od gladi nekoliko godina samo da bi on
na Kirbijevoj rang listi preao Hrvate, Bosance i iptare!
Ovo me je povratilo u ivot. Dvojica nesretnika su se pakovali dugo.
Izgledali su iscrpljeno, bilo je ve devet. Po svoj prilici, svoj Sizifov posao
su radili od zore. Na vratima mi je prvi rekao: "Gorane (toliko smo ve
bili zajedno da smo se prilino intimizovali), da li mogu da se nadam?"
Odgovorio sam neto neodreeno, glupo u svakom sluaju i zatvorio
vrata. I Dragana i ja smo bili mrtvi, kao da smo orali celog dana. Kada
smo se strovalili u krevet shvatili smo da od tog trenutka grinje poinju
da mile i da po nama ostavljaju svoja smrtonosna govna. To nas je,
odjednom, prilino razveselilo i povratilo u ivot. Grinje, jebite se!
7.11. nekoliko likova iz sasvim opravdanih razloga izalo iz prve a
nekolicina prilino logino ula u drugu priu, narator i njegova
Probudi se jednoga jutra, kao to je ovo nedeljno, i jo pre otvaranja
jedva primetna pojava provlae kroz obe fabule. Dodue, on stalno
oiju pomisli: kako je mogue da ivim u ovom a ne u onom svetu?
menja masku i kostim ali je konstantno prisutan. I dekor je isti,
Kada se to odigralo? Taj prelazak iz jednog agregatnog stanja u ovo,
samo to u svakoj od pripovesti ima neto drugaiju gamu (koja,
sasvim drugo. Mora da je sve poelo znatno ranije, da to nismo ni
meutim, zasigurno pripada istoj osnovnoj boji). Sve je, u stvari,
primetili, da su se stvari deavale iza naih lea. Ipak je nemogue da
prilino slino, promene su, kada se bolje pogleda, naoko znaajne ali,
se sve promenilo tako rei preko noi, u zadnjih desetak godina. Onaj
ruku na srce, njih i nema toliko mnogo. Pa, ni teme tako nisu razliite. U
i ovaj ivot, to su kao nekakve odvojene pripovetke koje nemaju nieg
obe prie se radi o najobinijem ivotu koji prolazi.
zajednikog; ni glavnog junaka, ni fabulu, ne pripadaju istoj zbirci, nisu
ak ni od istog pisca. Ne otvara oi, iako si sasvim budan, sa slabanom 10.11.
nadom da je sve samo komar.
Jue sam protraio ceo dan na poetak snimanja dokumentarca o otporu
A onda pogleda kroz prozor u vetrovit novembarski dan i seti se istih reimu. Poeo sam, kao to je nalagala logika, sa grupom studenata koja
takvih dana iz one druge prie, priseti se detinjstva i trenutaka koji sebe naziva ba tako - Otpor.
su se odigravali na istim mestima kojima prolazi i danas u ovoj
Ali ono to nimalo nije logino, bilo je razoarenje koje sam tom
sablasnoj, neverovatnoj pripovesti. Kako smo nekada, u prvoj storiji,
prilikom doiveo. Prostorije u kojima "rade", ikonografija celog pokreta,
bili siromani, bedni! Uvee smo sluali radio, neprekidno smo jeli
ponaenje aktivista, svi ti mobilni telefoni i raunari, sve to mi je mirisalo
jednu te istu hranu i nikada nismo kupovali novu odeu. Ali, koliko se
nekako lano. Kada smo krenuli na plato ispred Filozofskog
seam, iz nekog neobjanjivog razloga bili smo sreni. To je ono to prvu
fakulteta, izbrojao sam njih dvadesetak, moda dvadeset pet. To je
najvie razlikuje od druge prie. Tamo je tema srea a u ovoj nesrea.
bilo sve. itav Otpor. Nekolicina je bila obuena pankerski, niko
Da li je ba tako? U stvari, te dve priice najvie razdvaja - vreme. siromano, pojedine devojke su nastojale da budu ba in. A sve to pod
Njegov protok. Kada njega ne bi bilo, primetili bismo da se, osim to je crnom zastavom na kojoj je dominirala stisnuta pesnica.
Na platou se okupilo moda pet, est stotina ljudi, kasnije do hiljadu.
Muzika je dreala prilino glasno a aktivisti Otpora su se ponaali kao
na nekoj urki. Program koji je tu izveden, bio je bedan do bola. Najpre,
neuspeo pokuaj da se pusti magnetofonska traka sa koje ih je
spikerka RTS-a Staka mazala raznoraznim medijsko-propagandnim
govnima, pa nastup nekih nesretnika koji su, koliko sam shvatao, bili
studenti koji su uestvovali u ratu (svi od reda su se ponaali krajnje
bezvezno i stalno uzvikivali monarhistiko-espeoovske parole u stilu:
"Pomoz' Bog, junaci!"), zatim jedan sumnjivi pop i najzad nekakav
golja od pedeset kila vage koji je pokuao da se ponaa kao voa, a u
stvari je celo vreme samo skakao po bini i urlikao kao da ga ivog
deru.
U pola "programa" je poela teka kia ali je grupa najzad krenula
ulicama, okiena onim stisnutim pesnicama i opremljena
bubnjevima to je, valjda, trebalo da podsea na velianstveni
graanski protest od pre tri godine. Ne znam ni sam kako, ta udna
skupina se usput sve vie uveavala, tako da je kod "Politike" koraalo
ve dve-tri hiljade ljudi. Ja sam stalno trkarao du kolone, borei se
sa ve sasvim mokrom kamerom i opkajui zbog bola u kuku, da bi
ih, najzad, im smo doli do Bracine poslastiarnice, napustio. Tu sam
poeo da se suim, naruivi ito sa lagom i bozu, a kasnije i dodatnu
ampitu.
Seo sam u taksi i samo to sam kroio u stan javili su mi kako je
Otporova kolona, samo desetak minuta poto sam uao kod Brace,
izmasakrirana. Policajci su ih napali iz nekoliko pravaca, ima dosta
povreenih i uhapenih. Pomislio sam: "Eto prilike za Otpor da makar
malo stegne tu svoju jadnu, mlitavu aicu u pesnicu. Red je, ako su je
ve izabrali za svoj logo..."
l l . ll.
Pre nekoliko meseci ve sam pominjao prijateljicu ene moga prijatelja
i to u epizodi koju sam nazvao"Miki, ilja... Horacije". Mislim da se
radilo o njenoj nesretnoj vezi sa nekakvim specijalcem u nekom
obdanitu, u stvari o prii o samom kraju rata.
Kao to se moglo i pretpostaviti, ene sa ljubavnim problemima ostaju
ene sa ljubavnim problemima. Te stvari se, naime, ne reavaju ratom
ili mirnodopskim stanjem. Ta problematika pronalazi svoje rtve,
useljava se u njih i tamo ostaje zauvek. Tako je i sa prijateljicom ene
moga prijatelja.
Da bi nekako doskoila svojoj boljki, prijateljica ene moga prijatelja
otila je na audiciju za hor pri KUD "Nikola Tesla". Prostorije
renomiranog drutva nalaze se u okviru samakog hotela za radnike
GSB-a. Dakle, u prizemlju zgrade u Skenderbegovoj ulici, u kojoj
stanuju sve sami oferi, mehaniari i "ridveji", odrava se veoma
iva kulturna aktivnost koja podrazumeva, pored ve pomenutog
horskog pevanja, kurs okretnih igara i slikarsku sekciju.
Prijateljica ene moga prijatelja, na alost, nije prola audiciju za hor,
ali joj je ponueno atraktivno mesto kafe kuvarice u bifeu KUD-a. Kako
u popodnevnim i veernjim asovima nije znala ta da radi sa sobom,
prihvatila se tog izazovnog zadatka. Meutim, ve prvog radnog dana
suoila se glavnim problemom "Nikole Tesle". Drutvo je delovalo
nezavisno od samog GSB-a, iako je gradski prevoznik bio osniva i
godinama glavni finansijer KUD-a. Ali, kako je u meuvremenu
dolo do propasti transportnog giganta (to bi mogao biti predmet
posebne prie), Drutvo je nastavilo da radi i ivi nezavisno,
finansirajui se uglavnom od kurseva. Polaznici tih kurseva nisu
vie bili tramvajdije i trolejbusdije, ve nekakvi drugi, mnogo finiji
ljudi. Kao prijateljica ene moga prijatelja, na primer.
Ali, izmeu stanovnika samakog hotela, sve samih radnika propalog
preduzea (koje umesto nekadanjih hiljadu vozila, sada broji jedva
stotinu potpuno unitenih trolejbusa, tramvaja i neeg to oni
nazivaju "autobusima"), dakle, izmeu tih razoaranih
lumpenproletera i osoblja KUD-a, vlada stalna napetost. Oni prvi,
naime, zbog veoma strogog kunog reda, stalno hodaju u plastinim
papuama (kretanje u obui po hotelu je strogo zabranjeno, zbog
higijene) i tako opremljeni ulaze u prostorije KUD "Nikola Tesla"
koje, sasvim suprotno od hotela, insistira na eleganciji i optem nivou.
Radnici u tim plastinim papuama, tavie, zalaze u bife KUD-a u
potrazi za alkoholom, kojim bi ublaili svoju tugu izazvanu gubitkom
posla, dok se toenje tih napitaka strogo kosi sa statutom drutva.
Tako se prijateljica ene moga prijatelja od prvoga dana nala izmeu
ekia i nakovnja, na nju je palo da se prikloni jednoj ili drugoj strani:
pomalo natmurenim, do zla boga nezgrapnim ali jo uvek
atraktivnim autobusdijama, ili prefinjenim, pomalo feminiziranim
ali veoma strogim poslenicima kulture koji u radnicima GSB-a na
prinudnom odmoru vide najezdu neotesanaca kojima nesnosno smrde
noge. Jedni se interesuju za nju lino (dodue uvek u kontekstu piva
ili vinjaka) a drugi je ispunjavaju duevno. Njeno telo i njena napaena
dua nali su se tako razapeti izmeu nade i straha.
Na kraju, njena poetna ideja sa kojom je i prihvatila posao, da kod
kue napee veu koliinu krofni koje bi kasnije u bifeu prodavala, postala
je potpuno neostvariva zbog ove nereive situacije. Stalni konflikti koji
pred njenim oima izbijaju izmeu onih koji trupkaju plastinim
papuama, na jednoj strani, i uitelja plesa u smokingu sa leptir manom,
ili dirigentom sa dugakom kosom koja uglavnom slui za pokrivanje
njegove ele, na drugoj, prelamaju se sada i preko nje. ta e initi, kome
e se carstvu privoleti? Da li je na redu jo jedan njen neuspeh? Ima li
kraja patnjama prijateljice ene moga prijatelja?
13.11.
Spajam utiske od pre neki dan, one u vezi pljuvanja, i prekjueranje
u vezi GSB-a. Dragana je, naime, jue pokuala da tramvajem ode na
Sajam, u montau. Dok je kod Kalemegdana satima ekala nakrivljenu
nakazu koja je trebalo da stigne iz pravca zoolokog vrta, ugledala je
neto jako udno. Nekakva muka spodoba se privukla dvema
devojkama, koje su iscrpljivale poslednje teme koje bi mogle da
ispune venost ekanja, i jednu od devojaka pljunula po ledjima???!!!
Devojke nisu nita primetile ali im je Dragana prila i alarmantno
ukazala na ludako ponaanje oveka koji je i dalje mirno stajao na
korak, dva od njih. U tom trenutku tramvaj je najzad stigao (naravno
drugi, ne onaj za Sajam) i tip je uleteo unutra. Izgleda da je bio sasvim
lud, sudei po opscenim scenama koje su usledile u tramvaju,
unezverenim putnicima koji su iz njega ispadali i tipu koji je po vozilu
hodao sa smaknutim pantalonama.
Zato pominjem ovu okantnu scenu? Nekada, u srena vremena,
manijaci sa Kalemegdana su bili posebna vrsta divljai od kojih smo bili
zatieni trostruko: milicijom koja ih je netedimice tukla, uvarima
Gradskog zelenila koji su ih proganjali sa isukanim motkama na ijem
vrhu je bio iljak predvidjen za prikupljanje papira sa travnjaka i od
strane hrabrih momaka koji su po Kaliu etali svoje razmaene i do-
zla-boga osetljive devojke. Dogaaji u vezi voajera, drkadija i ostalih
lokalnih ludaka kasnije su meu nama, decom koja smo ivela u
blizini velikog parka prepriavani i uveliavani, da bi na kraju dobili
mitoloke razmere.
Danas se vie niko ne osvre na ludake sa Kalemegdana. Milicija je
zaokupljena progonom moguih neprijatelja porodice na vlasti,
radnici Gradskog zelenila su zbog opte bede otputeni a momci koji
tite nedune devojke po celi dan sede ispred flaa sa benzinom
izloenim du Duanove ulice. Sudei po onima koji pljuju na sve
strane, izgleda da ludaka ima mnogo vie van Kalemegdana nego na
lokalitetu samog parka. Kali je danas pust i nekako tuan. Moe da
gazi po travi koliko hoe, bez bojazni da e iz nekog ukrasnog grma
izleteti uvar sa preteim izrazom na licu. Vie niko ne brine o lejama
sa simetrino zasaenim cveem dan i no koje je decenijama
krasilo ulaz u paviljon "Cvijeta Zuzori"...
14.11.
Nastavak o ludacima.
Noas se ponovo pojavio na, lokalni ludak koji je, po obiaju, stao na
ugao Gospodar Jevremove i Cara Uroa i poeo da urla neto
nerazumljivo. To traje od bombardovanja, bar od tada sam ga
zapazio i poeo da se polako navikavam na njegove napade poput ovog
noanjeg. Ovoga puta sam, meutim, otvorio prozor i pokuao da
odgonetnem rei koje je izgovarao. Razumeo sam samo tri stvari koje
je neprestano ponavljao: "NATO", "Crni dim" i "Slobodan". Sve ostalo
se utapalo u potpunu kakofoniju ali ta tri izraza su, izgleda, predstavljali
lajtmotiv.
Kako je bilo prilino hladno, zatvorio sam prozor i na trenutak pomislio
kako te tri note imaju smisla. Kako su, za razliku od ostalih
nerazumljivih tonova, nekako skladne, melodine. Ponavljane u
razmacima, imaju sasvim jasne naznake ritma: NATO... crni dim...
Slobodan.... Predstavljaju sutinu uasa koji nam se dogaao
mesecima. I na koji, oigledno, poinjemo da zaboravljamo. Svi osim
njega, nesretnika koji preko dana sedi na kamenom stepeniku pored
samousluge na uglu Kralja Petra i ispija pivo, gledajui neopisivo
tunim oima negde ispred sebe.
14.11.
Popodne. Krenuo sam ulicom Cara Uroa nagore, ka trolejbuskoj
okretnici. U drugoj zgradi od ugla primetio sam da je podrum
osvetljen i da unutra neko marljivo radi. Kroz mreicu za komarce,
koja je bila postavljena na podrumskim prozorima, prepoznao sam
starog filmskog vuka Miku. Punio je dakove neim belim.
Pozdravio sam ga i upitao ta radi. U "ganc" nove vree tovario je
ogromne koliine peuraka koje je, kae, danima tu gajio. Bio je
razoaran. Investirao je sve to ima da od podruma napravi uzgajalite
ampinjona ali rezultat je bio poraavajuci. Sve su bile osuene i
neupotrebljive. Stotine kilograma belih peuraka koje nisu ni za ta.
Rastu, rastu i onda odjedared poinju da se sue. Iz nepoznatih razloga.
Moda je u memljivom podrumu bilo isuvie svetla?
Mika je nekada bio direktor filmova, strah i trepet ekipa, poznat po
surovosti, naroito kada je u pitanju bio novac. Oboavao je da ljudima
zakine, iako novac nije bio njegov nego dravni. Svaki dinar koji bi oteo
filmskim radnicima smatrao je vrhunskom kreacijom. Producenti su ga
voleli, filmadije mrzele. Bio je nekako ostrvljen na njih, kao da im se
svetio zbog neega. Kada bi far majstor ili glumac saznao da je Mika
direktor filma na kojem treba da radi, znao je ta ga eka. Krv i suze
za male pare.
Sada je Mika bio star i bespomono je stajao u moru peuraka koje su
svetlucale iz njegovog podruma, kao biseri na tamnom dnu nekog
dubokog mora.
15.11.
Danas sam posle dvadeset pet godina ponovo poeo da itam "Mit o
Sizifu", knjigu koja je na mene, koliko se seam, ostavila najdublji
utisak od svih koje sam proitao. To je, naravno, tivo kojem moe
uvek da se vrati, bilo da premilja o smislu onoga ime se ono
bavi, bilo da uiva u neshvatljivoj lepoti Kamijevog stila. Ali, kada
posle toliko vremena ponovo pone da ita delo koje ti je, u neku
ruku, odredilo poglede na svet, pa i sam ivot, onda vie ne moe da
se bavi toliko njim koliko sobom. Knjiga je leala u mojim
rukama, isto onako nemerljivo uzbudljiva kao i nekada, sa
reenicama koje nisu izgubile ni malo od svoje strasne, jednostavne
snage, ali ja sam bio neko drugi.
Kada sam je po drugi put itao (prvo itanje ne raunam, bio sam
toliko mlad i nebulozan da me je samo snobizam naterao da je dovrim
do kraja), seam se, bio sam na plai u Novom Vinodolskom.
Prevrtao sam se sa dosadom na lealjci i dohvatio "Mit o Sizifu",
jednu od nekoliko knjiga koje nosi na letovanje jer si siguran da u
"normalnim" okolnostima nikada nee imati nerava da ih proita.
Posle sat vremena ustao sam i otiao u oblinji umarak, u hladovinu.
Kada sam je zavrio, bilo je kasno popodne. Oseao sam se nekako
posebno, slino "vidiocima" koje sam jednom prilikom gledao na
televiziji, u emisiji koja se bavila nekolicinom dece i odraslih koji su
imali direktan kontakt sa Madonom u Meugorju. Svi odreda su na
licu imali nekakav odsutni, blaeni izraz i odisali neobinom
mirnoom, pravim spokojem.
Zato je tada, na vrhuncu moje mladosti i u najboljim danima onoga
to se nekada zvalo Jugoslavija, dok sam se pun para i, naroito, pun sebe
izleavao na suncu, ta knjiga u mojoj dui nainila takav darmar? ta me
je toliko impresioniralo? Jedan ogled o apsurdu usred vrelog julskog
dana u kome mi je do tada glavni problem predstavljalo pitanje koji grad
da izaberem za nastavak svog bezbrinog letovanja. Dobro se seam, bio
sam povran i lenj, tat do nepristojnosti i preputen prizemnim
strastima. Svi smo bili oputeni i neozbiljni, dakle takvi kakvi su, inae,
mladi ljudi u srenim zemljama. Ali ta knjiga je pripadala nekom drugom
svetu. Mranom i ozbiljnom, stranom i istinitom. Sada znam, ta knjiga
je govorila o ovome trenutku.
Prve rei "Mita o Sizifu" glase: "Postoji samo jedan istinski ozbiljan
filozofski problem: samoubistvo. Odgovor na sutinsko pitanje filozofije
jeste zapravo razmiljanje o tome da li ivot vredi ili ne vredi da se
proivi." Kada sam danas ponovo proitao tu reenicu nisam uzdrhtao,
kao onda kada sam se prvi put susreo sa njom. U trenutku kada vie
nema ni mladosti, ni zemlje u kojoj si iveo, kada je juli nestvarno daleko,
Kamijeva konstatacija deluje pre kao oiglednost nego kao mudrost. Da
li je moj ivot vredeo da se proivi ili nije? Ne znam. Valjda jeste ako
se ve odigrao...
16.11.
Uspeo sam nekako da definiem trenutak i okolnosti u kojima se
nalazim. Imam ak i ime za to. Pornografija. Potpuni, sveobuhvatni
porni, to je svet u kome ivim.
Po definiciji, u knjievnosti je to "posebna vrsta dela zabavljako-
komercijalnog karaktera, koja se obino odbacuju ili zakonski gone
zbog toga to ljudsku seksualnost tretiraju protivno optevaeim
pojmovima o moralu i stidu..." (Renik knjievnih termina, Nolit,
1992). Sa pojavom fotografije, pornografija dozivljava procvat u
tampi ali tek na filmu ona pronalazi svoj pravi medij i zahvaljujui
njemu postaje unosna industrija. Poslednjih godina ona, meutim,
izlazi iz okvira zabave i poinje polako da prodire i u ostale pore
drutvenog ivota, pre svega u ono to nazivamo politikom. U
zabitima poput Srbije, pornografija ak postaje obrazac ponaanja, stil
ivota, nain opstanka.
Da li je opscenost prikazivanja seksualnog ina glavna odlika
pornografskog izraavanja? Rekao bih da u sutini pornografskog
ponaanja uopte ne lei ulnost ve pre svega otvorena, neskrivena
dvolinost. I krajnje ematizovani scenario po kome se pria odvija.
"Niske" i "nedostojne" scene, karakteristine za porni, ne moraju,
tavie, imati bilo kakve veze sa polnou. Isto tako ni ematizovani
likovi sa krajnje pojednostavljenom, providnom psihologijom; ni oni
ne moraju nuno biti glumljeni od strane porno zvezda.
Uzmimo jedan obian televizijski dnevnik RTS-a i uporedimo ga sa
"Uspaljenom plavuom", filmom koji se upravo vrti u porno bioskopu
"Partizan" (sic!). Ono to spaja Spomenku Jovi, voditeljku dnevnika,
i umetnicu koja nastupa u naslovnoj ulozi filma jeste javna,
nemaskirana hipokrizija. Isto kao to glumica zduno dahe, tako i
Spomenka sasvim ozbiljno izgovara svoje opscene tekstove. I jedna i
druga znaju da je sve la, i mi to znamo, ali mirno sedimo i
posmatramo oigledni falsifikat koji treba da nam zameni potrebu za
ljubavlju, odnosno za istinom. Bilo da sedimo u mraku pomenutog
bioskopa (kome, da cinizam bude jos vei, nisu do dana dananjeg
nali za shodno da promene ime) ili u svojoj kunoj fotelji, mi se, u
stvari, preputamo niskim strastima. Ako ne smognemo dovoljno
samopotovanja da iskljuimo televizor, odnosno ne ustanemo i
izadjemo iz sale "Partizana", nego nastavimo sa samoponiavanjem, lako
emo, na primer, u voditelju emisije o kulturi "Metropolis" (izvesni
Arsenijevi ili ve tako nekako) prepoznati mukog junaka iz
"Uspaljene plavue". Obojici je, naime, odravanje stanja erekcije
osnovni radni zadatak. Svaka misao koja bi im proletela kroz glavu
samo bi poremetila jednolinu radnju koju tako marljivo obavljaju,
trudei se, dosta diletantski, da pri tom odglume i neto kao -
"doivljaj".
Ali porni, kao to sam na poetku rekao, izlazi iz okvira medijske
komunikacije, on postaje i deo neverbalnog izraavanja ovdanjeg ivlja.
Ali, o tome neki drugi put, sada mi se uasno spava...
19.11.
Ono to je najvie porno u naem ivotu je svakako pokuaj da se ivi
"normalno". Kao u svakom pornografskom delu, u kome se nakazne,
neistinite okolnosti i potpuno nemogui odnosi u kojima se akteri nalaze
tretiraju kao neto prirodno, tako i mi nau svakodnevicu shvatamo kao
neto sasvim regularno, prihvatljivo. Pravimo se da je normalno to
to ivimo kao skotovi, ne obraamo panju na svakodnevna
ponienja, mirno prelazimo preko stvari protiv kojih bi se svaki
zdravorazumski ovek momentalno pobunio. Mi smo prihvatili
jednu potpuno nemoguu stvarnost, koja sa naim oseanjima,
navikama i tradicijom nema nikakave veze, kao - svoju. Pristali smo
na tu konvenciju, isto kao to gledalac pornia pristaje na uslovnost da
jedna mlada ena ude u kancelariju, upozna mladog direktora
kompanije i posle dva minuta stupi sa njim u seksualni odnos.
Ba kao sto se taj isti porni nikada ne bavi emocijama, ve iskljuivo
tehnikim detaljima ina razmnoavanja, tako je i na ivot sveden ne
puko zadovoljavanje nagona za preivljavanje. Nas, u stvari, vie ne
interesuje bilo ta to je povezano sa sutinom egzistencije, bilo ta
povezano sa nama samima. Ljudi u ovoj zemlji odradjuju svoje ivote
isto kao to oni na filmu odradjuju ugovorene pokrete i poze. U jednoj
stvari (filmu) se radi o odsustvu due, a u drugoj (naem ivotu) o
nestanku nade. U prvom sluaju, nekoliko ljudi se zbog novca liava
dostojanstva, u drugom, jedan narod to ini jer vie nema drugog
izlaza.
20.11.
Izlet na jug Srbije. Posle toliko vremena dolazim u mesta kao to su
Leskovac, Ni, aak. U Parainu sam po prvi put u ivotu.
Put je poeo tako to nam je nasred auto-puta eksplodirao motor
iznajmljenog automobila. Nastavili smo autostopom. Mladi koji nas
je povezao bio je oprezan, ba kao i mi. Tek pred hotelom "Beograd"
u Leskovcu "otvorio je karte". Kada je postao siguran da nismo
policajci ili neto slino.
U Parainu je rano nestala struja pa su blatnjave ulice utonule u
potpuni mrak. Kada smo se nekako dovukli da nakaznog hotela (u
obliku piramide skraene za vrh, sa sobama koje su od baze do krova
istog oblika, s tim to one u prizemlju imaju stotinak a one na vrhu
desetak kvadrata), shvatili smo da u njemu nema ni osvetljenja ni
grejanja. Po mraku su tumarale nekakve spodobe za koje nam je
reeno da su izbeglice a da u hotelu praktino nema soba za izdavanje.
Vratili smo se na autobusku stanicu. Bila je prazna i hladna. Promicale
su prve snene pahulje ove zime. Na zidovima zalepljene osmrtnice i
plakat za "Bure baruta". Projekcija 26. i 27. jula (Gledao bih ponovo
taj film, samo da je juli, pomislio sam). Autobus za bilo ta imali smo
tek u osam i petnaest uvee. Vratili smo se u grad i uli u nekakvu
opskurnu kafanu sa vodoskokom na sredini. Osim nas, nije bilo
gostiju. Kelner je bio vrlo tih i uljudan, stalno je pravio elegantne
naklone. Otrovali smo se nekakvim smuem.
Po provinciji sam jurio junake za moj budui film. Sve sami udaci.
Zajedniko im je to su to jedini ljudi u Srbiji koji su se pobunili. Neto
kao parodija na L'Homme revolte, od Kamija. Nisu luckasti ali su pod
nekom vrstom stalne temperature. Oduevljeni su to su ba oni ti koji
su neto uradili i na taj nain dospeli na stranice novina (u istoriju)
ali u isto vreme ophrvani zebnjama zbog osvete reima koja im
neprestano lebdi nad glavom. Sve sami mali ljudi koji, bar u lokalnim
okvirima, vie nisu tako mali. Veina ima pogled "vidilaca". Da li je
mogue da se Kamija nisam latio tek tako? Ili samo mistifikujem stvari?
21.11.
Ovde u se zaustaviti kod mog novog junaka Bogoljuba
Arsenijevia-Makija, samoukog ikonopisca, u stvari oveka sa mnogo
vie drugih zanimanja i interesovanja. Kako je opravdano odsutan
(nalazi se u orki, osuen na tri godine robije), njegov lik sam morao
da rekonstruiem. To se odigralo prilikom moje posete Valjevu, kroz
razgovor sa njegovim bratom, suprugom, advokatom i nekolicinom
lokalnih revolucionara, okupljenih oko neke vrste kluba,
organizacije koja se bavi spaavanjem Makija iz dumanskih kandi.
Na svoje zaprepaenje, shvatio sam da se ta renesansna linost,
poznata svim Valjevcima ve desetak godina po kontinuiranom
pravljenju raznih "sranja", savreno poklapa sa likom o kome govori
Kami u knjizi koju upravo po trei put "bistrim". "Jedna od smislenih
filozofskih pozicija jeste pobuna. Ona je stalno sukobljavanje oveka
i njegove sopstvene tmine..." "Kao to opasnost prua oveku
neponovljivu priliku da shvati svet, isto tako metafizika pobuna
rasprostire svest preko celog iskustva.." "Ta pobuna daje svoju
vrednost ivotu. Rasprostrta tokom cele duine trajanja jedne
egzistencije, ona joj obnavlja veliinu. Za oveka koji nije ogranien
nema lepe predstave od predstave inteligencije uhvaene u kotac sa
stvarnou koja ga prevazilazi..." Da li sam ja to jue, u opskurnom
holu hotela "Beli narcis", najzad nabasao na tragove Pobunjenog
oveka?
Maki je svoju pobunu poeo jo pre desetak, a moda i vie godina,
osnivanjem republike Radnika kolonija. Od lokalnih dokoliara i kloara
formirao je vladu, Radniku koloniju, taj najsiromaniji kvart Valjeva,
okitio je raznim udnim instalacijama i zakazao sveano proglaenje
republike. Sam in proglaenja je zamislio kao otvaranje izlobe
(skulptura?) koju su sainjavala tri eksponata: muki polni organ
(predstavljao je predsednika), enski polni organ (predsednica) i
dinovska fekalija (narod). Maki je uhapen nekoliko sati pre
zakazanog proglaenja republike Radnika kolonija ali je uspeo da
za trenutak milicajcima izmakne panji, popne se na sims etvrtog
sprata i pod pretnjom samoubistva od njih izdejstvuje obeanje da
e ga pustiti da otvori izlobu.
Od tada datiraju njegovi neprekidni sukobi sa lokalnim
establimentom koji je doiveo kulminaciju 12. jula. Naime, za taj
dan je Maki zakazao sveopti narodni ustanak protiv vlasti (i
opozicije?!) i na glavnom valjevskom trgu okupio deset hiljada ljudi.
Njime predvoen narod je provalio u optinu, napravio nevienu
staklarsku tetu (od koje je, po tvrdnjama svih, najvie profitirao izvesni
proizvodja PVC prozora Vuji) a desetak policajaca je popilo potene
batine. Maki je iste noi prebegao u Bosnu, gde se bavio oslikavanjem
jedne od mnogobrojnih crkava.
U Srbiji je kasnije boravio ilegalno. S obzirom da se pored slikarstva
bavio i glumom, na pojedinim mitinzima nastupao je u raznim
kostimima i sa raznoraznim maskama, uvek tumaei drugi lik i
nestajui isto tako nenadano kao to se pojavljivao. Najblie uporeenje
moglo bi biti sa Zoroom, jedino to Makijevo oruje nije bio ma nego
prava, ljudska re. to se tie glume, to je, izgleda, zbog same njegove
slobodarske i niim obuzdane prirode, bila sasvim kratka epizoda.
Nastupao je kao statista u beogradskom Teatru T, sve dok, u zimu
1996, nije napravio skandal koji ga je kotao angamana u tom
renomiranom ansamblu. Naime, usred nekog veselog mjuzikla izaao
je na proscenijum, skinuo se go i na taj nain izrazio solidarnost sa
masom promrzlih graana koja je tog trenutka u protestnoj povorci
prolazila pored Doma kulture "Vuk Karadi". Predstava je prekinuta
na petnaest minuta, toliko je, izgleda, trajao aplauz publike koja je ve
bila na ivici dremea.
Na kraju je ipak dolijao, ponajvie zbog kretanja bez kostima i maske.
Upao je, naime, u policijsku zasedu na putu za Patrijariju gde je
trebalo da iz ruku patrijarha primi visoko crkveno odlikovanje. Izgleda
da su ga zverski tukli s obzirom da je zavrio sa prelomom vilice i
bubregom koji se naao na sasvim drugom kraju tela od onog gde se
inae nalazi. Pre neki dan odran mu je sudski proces koji je, izgleda,
predstavljao pravu lakrdiju. Optuen je za povreivanje svih dvanaest
policajaca ispred valjevske optine iako je svima bilo jasno da to nije
mogao da uini pa makar da je imao sto ruku. Ispalo je da je u istom
trenutku tukao jednog dvometraa i pogodio pikslom drugog
policajca koji se nalazio na suprotnom kraju hodnika i bio udaljen
etrnaest metara? Sud je kao dokaze uzimao u obzir samo svedoenja
policajaca, onih nekoliko hiljada ljudi koji su ekali pred sudnicom,
spremni da svedoe u Makijevu odbranu, okarakterisao je kao
izmanipulisanu masu. Sudija je to formulisao sledeim reima:
"Kontradikcije u iskazima policajaca govore samo o tome kako se
oni meu sobom nisu dogovarali ta e rei pred sudom. To to
svedoci odbrane govore iste stvari, dokaz je da su oni dobro
uvebani!!!" Maki je "popio" tri godine i, po reima svih iz kluba
njegovih oboavalaca, bio srean zbog toga. "Pobedio sam!" - klicao
je dok su njegovi potovaoci i sledbenici plakali.
Trenutno se nalazi u istranom zatvoru gde oekuje pravosnanost
presude pa zatim kree u Zabelu ili Padinjak. Prema reima njegove
supruge, mrave ene bez dvojke, trojke i etvorke u gornjoj vilici, on
je - srean. "Kada god krenem kod njega u zatvor, ja sam oajna, a
kada se vratim sva blistam." Tolika je Makijeva harizmatska mo. Brat
je jo odreeniji: "Za njega tri godine ne predstavljaju nita. Trenutno
se preorijentisao na literaturu i u zatvoru pie." Jedan od prisutnih, Mika
"Patika", ovek prilino zaputenog izgleda i neprijatnog zadaha, inae
Makijev ministar za rad i socijalno staranje (sa stanom u
pomenutoj Radnikoj koloniji, koja je tokom rata bila neprekidno
bombardovana poto se nalazi u blizini industrijske zone) kae:
"Nema ko vie da nas vodi. Mi smo potpuno stali."
To je sve (malo li je?) to sam za dva, tri sata boravka u Valjevu saznao o
Makiju. Nema sumnje da se radi o istoj linosti na koju je Kami mislio
kada je napisao: "Neki potanski slubenik jednak je nekom osvajau
ako im je svest zajednika. U tom pogledu sva iskustva su jednaka. Meu
njima ima onih koja slue ili koja tete oveku. Slue ako je on
svestan. Ako nije, nemaju nikakvog znaaja: porazi jednog oveka
ne govore o okolnostima, ve o njemu samom..."
22.11.
"Da li sam ja to spavao dok su drugi patili?", da po ko zna koji put
citiram Vladimirovu reenicu iz "ekajui Godoa". Ili, jo bolje, da se
setim Duka Radovia koji je jednog istog ovakvog depresivnog,
novembarskog jutra poruio preko radija: "Jo jedan tmuran dan je
osvanuo nad Beogradom. Nemojte, ipak, da vam prve rei ovoga jutra
budu: 'Ni mi je dobro, di mi je knjiica!"'
Ovakva tamna, mokra i prohladna jutra potrebna su da bi se ovek
osetio srenim to se nalazi u toploj sobi. Da bi likovao nad
injenicom to iskljuenja elektrike jo uvek nisu toliko dugaka da bi ga
ugrozila fiziki. Ili da bi se setio kako su postojala jo tunija i
beznadenija novembarska jutra.
Novembra 1965. godine kia je u Pragu padala neprekidno preko
petnaest dana. I to ona sasvim sitna, koja kao da ne stie do tla nego
stalno lebdi u vazduhu i uvlai se u sve to jo uvek nije postalo
mokro. U to vreme, ehoslovaka je ve dvadeset godina amila u
socijalizmu a renoviranje i odravanje starih zgrada, uglavnom
prekrasnih baroknih i secesionistikih zdanja, nije bilo obavljeno jo od
pre Drugog svetskog rata. U jednom trenutku, od sveopte vlage i
trulei, poelo je masovno padanje balkona. Po celom gradu, svakog
trenutka obruavale su se desetine i desetine balkona a uplaeni graani
su hodali sredinom ulice, pogleda uprtih ka nebu, spremni da opasnosti
izmaknu u poslednji as.
Bio je to kraj. Od tog trenutka, kada su ve i balkoni padali, ljudi vie
nisu mogli da padnu nie. Promrzle starice, sa krznenim okovratnicima
to su ih izjeli moljci, sedele su u zaputenim kafanama i pile surogat koji
se jo uvek nazivao "Beka kafa". U njihovim oima vie nije bilo nade.
Ni jedan jedini znak nije im davao pravo na nju.
A onda je u prolee 1968. dolo do obrta, iz jednog takvog mrtvila sve
je odjedared ivnulo, pojavili su se drugi, mladi ljudi, spremni da ive
bolje. To je trajalo nekoliko meseci, pa je opet zavladalo beznae. Ovoga
puta je izgledalo da je to stanje zauvek uspostavljeno. Otiao sam iz te
zemlje, uveren da u njoj vie nema prostora za ivot. Vratio sam se u
moju zemlju, koja je odavala suprotni utisak.
Sada je, naravno, situacija potpuno obrnuta. I sve se to odigralo za
samo desetak, petnaestak godina. Kada sam poslednji put boravio u
Pragu, na televiziji sam gledao izvetaj o eirima koje su dame te
nedelje nosile na hipodromu. Na kraju je izabran najlepi. Vlasnica je
bila blazirana mlada ena, ije oi su oholo blistale. To popodne sam
proao pored kafane "Slavija" u kojoj se nekada okupljala propala
buroazija i pila svoju "Beku kafu". Lokal se renovirao, pretvaran
je u kockarnicu. U tom trenutku je poela i ona dosadna, praka kia
23.11.
Jedan od najboljih glumaca mlade generacije, ovek koji je pomerio
granicu mogueg nastupajui u 35-40 predstava meseno (ima dana
kada igra u tri pozorita: pre podne u deijem "Boko Buha", uvee u
nekom od dravnih a od deset u "Zvezdara teatru" ili "Kultu") i kojeg
sam zbog toga prozvao "narkomanom glume", saoptio mi je da naputa
svoj poziv. Razlog je iseljenje iz Jugoslavije. Destinacija: Bocvana. Tamo
e se, zajedno sa jo nekoliko drugara iz srednje kole, baviti
proizvodnjom graevinske stolarije.
Stvar sam shvatio kao trenutnu histeriju, uzrokovanu premorom i
zasienjem. Ali moj mladi prijatelj je, izgleda, rezolutan. Bocvana. Zato
ba Bocvana a ne, recimo, Holivud? Odgovor koji sam dobio nije bio
sasvim jasan, priao mi je neto o novom ivotu i o Bocvani u kojoj
vladaju najbolji uslovi za doljake, ali izraz lica mu je bio vie nego
odreen: to sa odlaskom mislio je ozbiljno. Da je tako svedoi i injenica
to se ve pripremaju zamene za petnaestak komada u kojima on igra,
veinom glavne uloge.
Stvar nije udna toliko zbog toga to neko mlad eli da se zauvek spase
ove uasne zemlje. I to sa Bocvanom moda ima nekog smisla. Ono
to ne shvatam je kako neko moe da napusti glumu. S obzirom da sam
roen u pozoritu, imao sam priliku da glumce posmatram tokom celog
ivota. I dan danas, veinu mojih prijatelja ine ba oni, glumci. I
nikada nisam sreo niti jednog koji je dobrovoljno napustio taj strani,
surovi posao. Znam one koji su propali, izgubili ansu da glume zato to
su bili netalentovani, skloni alkoholu ili ludi. Ali ne znam niti jednoga,
pogotovo uspenog, kakav je moj mladi prijatelj, koji se na neto tako
reio hladne glave.
Pokuao sam da mu Afriku opiem u to runijim crtama. "Ide bez
ene u zemlju u kojoj hara SIDA! Kako misli da preivi sve to?"
Odgovorio mi je pitanjem: "A ta ovde hara? Neto manje opasno od
SIDE?" Naravno da nisam znao odgovor na to prosto pitanje. Ipak
mi je bilo strano ao. Volim kako on igra, ima tako prefinjeni ukus i
neku lakou koju ne primeuje dok predstava traje. Tek na kraju
kae: "uljik je bio najbolji."
25-27.11.
Organizator koji sa mnom radi na dokumentarcu to ga pripremam,
dao mi je staru fotografiju. "Ti ima skener. Daj, napravi mi kopiju ove
slike. Baba mi je stala na bananu, pa da imam". Nisam shvatao kako je
njegova baba u ovoj nematini uspela da pronae koru od banane. "To
se tako kae. Baba je stara, ima 92 godine i izgleda da nee jo dugo"
- objasnio mi je. Pogledao sam sliku. On i baba na ulici, pre moda
etrdesetak, pedesetak godina. Fotografija je ak, sasvim je mogue,
predratna. Mislim, od pre Drugog svetskog rata. Moda dete na njoj nije
uopte organizator nego, na primer, njegov otac. Ispod prizora
sredovene, jo uvek dree ene koja stoji usred neke prometne
ulice i za ruku dri maliana od est-sedam godina, nalazi se potpis
autora i natpis: Sarajevo. Sve irilicom. Okrenuo sam fotografiju. Nije
bilo datuma.
Moja baba takoe je umrla u devedeset drugoj. Pre vie od sedamnaest
godina. Seam se jasno te noi. Bio sam na festivalu filmskog scenarija
u Vrnjakoj Banji. Nekakav masni tip, predsednik optine, uruio mi
je nagradu a onda se zaula himna. Svi u gledalitu su ustali. Osim jedne
Marice. Pokuala je jednom, pa jo jednom, a onda odustala. im sam
izaao sa bine rekli su mi da se hitno javim ocu. On mi je kratko saoptio
da mu je umrla majka. U njegovom glasu nije bilo preteranog uzbuenja,
ni imalo patetike. Znao sam da mu je teko ali se drao.
Negde oko dva sam seo u kola i pojurio za Beograd. Put je bio pust i ja
sam vozio tolikom brzinom da jata vrabaca, koja su iz nekog razloga
uala na sredini kolovoza, nisu uspevala da odlepraju pre nego to
bih ih zgazio. Bila je zora i ja sam, kroz suze, u retrovizoru posmatrao
vrapiji trag koji je ostajao iza mene.
Neko e se zapitati zato mi je njen nestanak zadao toliko bola. Bila je
toliko stara da joj je stvarno bilo vreme da polako "kroi na koru od
banane". Ali kada je doao taj trenutak, mene je njena smrt pogodila
tolikom silinom da prosto nisam mogao da doem k sebi. Jo se i dan
danas seam svakog njenog pokreta, naina na koji se izraavala,
prstena koji je nosila, oblika ake i boje glasa. Ne seam se da sam ikada
ikoga voleo kao tu staricu. Ali, ostavimo to po strani. To je samo
povod za sledeu priu.
Ona je roena u devetnaestom veku. Bila je trinaestogodinja devojica
kada je sa balkona svoje zgrade, koja se nalazila preko puta Starog dvora,
posmatrala ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage. U ivo, kako se
danas kae. Tako je poinjao novi vek u ovim krajevima: vojnici su
kroz prozore bacali delove kralja i kraljice, uvijene u bele, brokatne
arave. Ceo ivot moje bake predstavljao je, u stvari, napor da se
nekako uklopi u taj dvadeseti vek. Ne mogu da kaem kako nije
pokuavala. tavie, bila je prva ena u Beogradu koja je stala na
skije. Zbog toga je postala i prva ena koja je u ovome gradu obukla
pantalone. Dok je hodala u njima, na putu ka udaljenom skijalitu
Avala, okirana masa je vikala:
"Uaaaa!"
Ali, nije vredelo. Cela njena dua, sve navike, obiaji, shvatanja, sve to ju
je inilo pripadalo je devetnaestom veku. Tako sam se jo kao dete susreo
sa tim dobom. Njene prie o potenju, asti i zadatoj rei kao da su
dolazile iz nekih vrlo udaljenih i davno zaboravljenih vremena koja sa
trenutkom u kome smo se nalazili nisu imala mnogo veze. Svako
popodne bi se lepo obukla, naminkala i sela za trpezarijski sto da doeka
goste. Njoj uglavnom niko nije dolazio u posete, u na stan su svraale
kolege mojih roditelja, susedi i moji drugari. Svejedno, ona je uvek
bila doterana i spremna. Da "svet ne bi mislio" o njoj ko zna ta. Prema
svima, ukljuujui mlekadije, Arnaute koji su cepali drva i sumnjive
tipove koji su se smucali oko pozorita, odnosila se sa potovanjem i Ja sam ceo svoj ivot proveo u jednom drugom svetu, u onome koji
oslovljavala ih sa "vi". nazivamo dvadeseti vek. Ali sam, zahvaljujui toj divnoj eni, osetio i
onaj prethodni. esto zamiljam haustor njene roditeljske kue u
A onda se pojavila televizija i svi mi, a naroito ja, po celo vee bismo
Balkanskoj ulici u kome ju je njen verenik, kasnije poznati slikar Uro
opinjeno buljili u tu kutiju. Bio sam fasciniran serijama Radivoja-Lole
Predi, pokuao da poljubi ("kao sluavku"), zbog ega je ta veza zauvek
ukia i italijanskom emisijom "Studio uno" sa baletanom koji se zvao
propala. Zamiljam i moga dedu koji je, radei kao instruktor u koli
Don Lurio i stalno se kretao u pratnji dve oskudno odevene
plesa i okretnih igara, iskoristio svoj bonvivanski arm i u dui moje
bliznakinje zvane sestre Kesler. Baka je prezirala televiziju. Uvek
bake zamenio preterano preduzmljivog slikara. Gde je nestao taj svet?
bi glasno negodovala kada bi se neko na ekranu poljubio. Mi smo joj
Zar vie nita od svega toga ne postoji? Zar sve mora na kraju da lii
se smejali, naravno. Nekako u to doba ba se odigravala i seksualna
na sakrofag iz koga je ukradena mumija?
revolucija, dolo je to veliko osloboenje oekivano celog ivota, a ona se
jo uvek zgraala nad tim to se neko u nekom glupom filmu valavi. Sa malo sree (sic!), upoznau i sledei vek. Ili bar deli novog doba.
Tako u u svome iskustvu povezati neto o emu nisam ni sanjao: tri
Poslednje dane ivota, nesposobna da radi bilo ta u kui, provodila je
stolea. Taj vremenski most, koji je uspostavljen posredstvom moje bake,
heklajui prostirke. Kada bi, posle viemesenog napornog rada, neku
omoguuje mi da stvari sagledam malo drugaije. Ili mi se to samo ini?
od njih zavrila nije znala kome da je pokloni. Svi njeni najblii imali su
Kako bilo, ja danas, na isteku dvadesetog veka, svet vidim kao pejza koji
prave kolekcije njenih runih radova kojima su pokrivali sve ravne
se neprestano, pakleno brzo i sutinski menja, gazei nemilosrdno po
povrine u svojim malim, prenatrpanirn stanovima. Najvei arav, u
uspomenama, tragovima, tradiciji, istoriji... Valjda tako treba.
koji je bilo investirano pola godine mukotpnog heklanja, poklonila je
meni. Iako nisam znao ta bih sa njim, sauvao sam ga. Ni dan danas 29-30.11.
se ne usuujem da ga izvadim sa dna komode koja se nalazi u spavaoj
Bocvanski sindrom se iri. Dragana i njeni prijatelji takoe uzimaju u
sobi. Lezi tamo i jo uvek mirie na tirak.
obzir mogunost da svoj ivot ree tako to e otii u tu zemlju koja je
do sada predstavljala samo teko pitanje iz predmeta geografija.
Bocvana tako postaje paradigma za spas. ak i ljudi koji nikada nisu
nogom kroili van ovoga to je ostalo od Jugoslavije, koji, na primer,
nikada nisu videli Dubrovnik, govore o Bocvani kao o Obeanoj
zemlji. ine to sa toliko uverenja da se oveku prosto plae pri pomisli
koliki je oaj u njihovim mladim, napaenim duama. Moj bratanac mi
je jue rekao kako nije znao ta se sa njim deava sve dok nije utvrdio
da je - tuan. Sada zna da nije niti depresivan, niti manian, dakle, da
nije nenormalan nego je, jednostavno, emeran zato to ima 21 godinu
i ivi u ovoj zemlji. U neku ruku je zadovoljan zbog toga to je utvrdio
ta se deava u njegovoj glavi i vie ne strahuje za sebe.
Jedini pravi problem koji sada stoji pred mladim ljudima ovde jeste
kako se dokopati bilo kakve vize i prekoraiti granicu. Tu vie nema
dvojbe. I najosetljiviji, oni koji su, vie nego oni vrsti i odluni, vezani
za svoj grad i ovo podneblje, shvatili su da im ovde vie nema ivota.
Ostaju samo oni koji su odustali od svega ili oni koji svet vide kao
dunglu u kojoj treba otimati i ubijati. Veina stoji u redovima pred
preostalim ambasadama. Nastupio je poslednji in, radi se o
spasavanju golih ivota.
Neko me je, pre izvesnog vremena, upitao kako sam mogao znati ta
e desiti jo onda, 1982, kada sam napisao i snimio "Variolu veru".
Mislim, sva ta klaustrofobija, grupa oajnika zakljuana u karantinu i
izolovana od ostalog sveta, samodestrukcija koja dolazi iznutra i
mrnja i agresija koje stiu spolja. Da li sam ja to predoseao
dogaaje koji e se odigrati deset godina kasnije? Ne. Ja sam samo
rekonstruisao dogaaje koji su se odigrali deset godina ranije, 1972.
Epidemija velikih boginja u Srbiji dugo je sakrivana i zatakavana.
Trebalo mi je dve godine druenja sa nekolicinom nezadovoljnih
lekara, koji su bili voljni da kroz zube precede neverovatne podatke o
ponaanju ljudi i vlasti za svo to vreme, pa da najzad shvatim kako taj
dogadjaj fantastino oslikava stanje u kome se nalazilo jugoslovensko
drutvo. im sam povezao poetak sa krajem bilo mi je jasno da ta pria
nema mnogo veze sa medicinom. U nju je bila utkana istina o jednoj
mnogo veoj bolesti koja je harala ovim krajevima od zavretka
Drugog svetskog rata i kojoj se jo nije video kraj.
Ovih dana sam se vratio toj epidemiji i ponovo razmislio o redosledu
dogaaja vezanih za nju. Variola se pojavila iznenadno, toliko
neoekivano da je ni profesori Medicinskog fakulteta nisu propoznali.
Uostalom, ta tropska bolest je smatrana iskorenjenom. Doneo ju je
Albanac koji je to pokupio na hadiluku po Bliskom istoku. Kada su se
najzad osvestili i shvatili o emu se radi, da usred Beograda, u aku i
na Kosovu imaju epidemiju srednjevekovne poasti, "zdravi" su
bre-bolje poeli da spasavaju sopstvena dupeta i silom izolovali
"kune". Zatoenici su tako poeli da se zarauju jedan od drugoga a
oni spolja su preduzimali sve mogue mere da epidemiju zadre
tamo gde je buktala. Oni unutar karantina polako su gubili nadu da e
ivi izai iz svojih tamnica. A vlada se brinula kako da spase predstojeu
turistiku sezonu. Podaci da nekoliko hiljada ljudi ami po
zamandaljenim bolnicama briljivo su skrivani a stanje u zemlji je
prikazivano kao regularno (sa manjim problemima).
Analogija izmeu injenica o epidemiji Variole vere u Srbiji 1972.
godine i dogaaja koji se odvijaju na istom prostoru od 1992. do danas
vie je nego oita. Rat poinje isto tako iznenada i neoekivano kao
epidemija opake bolesti dvadeset godina ranije. Virus takoe stie
spolja. Zapadu treba izvesno vreme da odlui kako "zaraene" Srbe
treba izolovati i tako spasti ostatak "zdravog" sveta. I u karantinu
zvanom SR Jugoslavija, zatoenici ugroavaju jedni druge. Oni
spolja nastoje da pomou propagandne maine sve svedu na strip u
kome dobro glatko pobeuje zlo i na taj nain odre privid harmonije
koja vlada u jedinom vaeem, zapadnom svetu. Zatoenici Srbije
danas sanjaju o amerikoj vizi isto kao to su stanovnici karantina na
Konoj klinici sanjali o svojoj deci ili vruoj supi.
Dakle, mogue je da je sve poelo jos sedamdesetih. Jedino to mi to
tada nismo znali. Bili smo korumpirani ugodnim ivotom punim lai.
Nismo razmiljali o mogunosti da se jednoga dana probudimo sa
visokom temperaturom, odemo kod lekara koji nas, umesto da nam
pomogne, iznenada zakljua i glavom bez obzira pobegne iz ordinacije.
Ni u najstranijem snu nismo mogli da zamislimo kako stojimo pred
ogledalom i sa uasom primeujemo da svuda po telu imamo
nabrekle, crvene guke...
Iz te analogije moe se izvui i neto kao uteha, nada. Variola se povukla
isto tako iznenada kao to se pojavila. Bez trunke logike ili bilo ijeg
udela, bolest je najednom poela da jenjava, da bi ubrzo sasvim nestala.
Bilo je to u maju 1972. Preiveli su izmileli iz svojih karantina i posle
sedam nedelja udahnuli svei, proleni vazduh. Prosto nisu mogli da
veruju kako priroda moe da im priredi tako sveani i raskoan doek.
1.12.
Isto tako je razumno prikazati jednu vrstu zatoenitva drugom, kao i
prikazivati ma kakvu stvar koja zaista postoji neim to ne postoji.
Citiranjem ove misli Danijela Defoa Kami poinje "Kugu".
Raspredajui jue o Varioli setio sam se da je u ovom Kamijevom
remek-delu sve ve napisano. Pred spavanje sam uzeo knjigu i
prelistao je. Nije bilo potrebno da je ponovo itam, nekada sam je
takorei znao napamet. Bio sam jo student kada sam matao da "Kugu"
ekranizujem u Pragu. Opaka bolest napada grad, on poinje polako da
se raspada, izlovan od ostatka sveta gvozdenom zavesom - to je bila
ideja. Radilo se o komunizmu, dakako. Na glavni problem je to to
nemamo doktora Rijea. On je emigrirao i radi u nekoj bolnici u
vajcarskoj. Ili na Novom Zelandu. Ovde ga vie nema, ostavio nas je
bez svoje upornosti i filozofskog mira. Nema ko da stane ispred nemani
i da joj staloeno, bez trunke panike pogleda u oi.
Tu se ponovo postavlja pitanje angamana. U nedelju poinjem da
radim dokumentarac u kome u se, sasvim je mogue, pomalo
podsmevati nekim nesretnicima koji su u Parainu ili Valjevu pokuali
da slobodu uzmu u svoje ruke. Da li imam pravo na to? Na drugoj strani,
oni sigurno nisu doktor Rije.
Tehniar iz Leskovca se ne odvaja od mobilnog telefona, naprave koju
poseduje otkako se proslavio time to je u poluvremenu koarkake
utakmice pozvao narod na pobunu (i uspeo u tome). Ali on vie nije ono
to je bio. Rekao bih da je ve na ivici ludila zbog publiciteta kojim je
obasut. Njegov mobilni telefon neprestano zvoni i on se, svaki put
kada zauje taj zvuk, topi od miline. Kada smo se na kraju, izmeu dva
poziva, dogovorili oko snimanja, pogledao me je odsutnim pogledom i
upitao: "A kada dolazi Goran Markovi?"
Pravnica iz aka, izgleda, ima ambiciju da postane voa. Niko joj ne
valja, svi gree. Ne samo vlast i opozicija, nego i njeni sledbenici,
lanovi Graanskog parlamenta, spontano osnovane organizacije,
posle nedelja i nedelja protesta na ijem je elu bila - ona. Stalno je
namrtena i nezadovoljna; odaje utisak neshvaenog genija.
Medicinska sestra iz Nia je nekako najsuvislija. Ali teko dolazi do red
od svoga pratioca, provincijskog mekera u plavom odelu i braon
cipelama. Plaim se (i nadam, istovremeno) da e u njenom portretu
on glumiti glavnu ulogu.
Lokalni anarhista iz Paraina je nekako najvie "oinut". On je potroio
noi i noi na ispisivanje grafita, migoljei se policiji takorei kroz prste.
Neustraiv je. Prilikom nadletanja NATO avijacije, on i njegovi
saborci su izloili svoja tela na glavnom trgu, popevi se borcu iz Prvog
svetskog rata (spomeniku) na vrh glave. Spreman je da pred
kamerama rekonstruie sve svoje akcije...
O Makiju je ve sve reeno. Preko svoga brata mi je poruio da odobrava
moje interesovanje za njegovu linost. Smatra to normalnim. Prilika da
se sretnemo moda e se ukazati ako ga prebace na maksilofacijalno
odeljenje Zemunske bolnice. Kako izgleda, vilica mu i dalje ne valja.
Dakle, ne vredi. Doktora Rijea nema smisla niti oekivati niti traiti.
Nai junaci nemaju veze sa likovima iz "Kuge" a ovo to nam se dogaa
nimalo ne lii na onu poast koja je svojevremeno spopala Oran. Ono
to je sigurno, jeste da e se naa zaraza zavriti sasvim originalno.
3.12.
Preturao sam jutros po kompjuteru i sa zaprepaenjem pronaao
neto to nisam znao da postoji. Bio je to nekakav "poetski" zapis,
neto kao poetak intimnog dnevnika. Taj sasvim naivni i pomalo
pretenciozni teksti, sudei po datumu koji je ispod zapisan, nainio
sam pre nekoliko godina u Lipovici, u vikend kui koju sam kupio na
poetku poznatih dogaaja.
Namera te transakcije nekretninama je bila da me spase nadolazeceg
uasa. Imao sam naivnu predstavu da u biti zatien od sveta koji me
je okruivao, ako kupim kuicu u umi van grada. Da u se nekako
izolovati i spasti duu. Do toga, naravno, nije dolo, ja sam sve ovo
vreme presedeo daleko od kuice u umici, odlazio tamo s vremena na
vreme i na kraju je prodao mnogo jeftinije nego to sam je kupio.
Bio je to glupi, kvazirusoovski potez. Tako mali okica zamilja
eskapizam. Verovao sam da ovek mora pobei fiziki da bi utekao
duhovno. Nisam znao da to jedno sa drugim nema mnogo veze. Kako
bilo da bilo, sada u Lipovici stanuje neka izbeglika porodica, a kad
umoran od buljenja u ekran raunara zatvorim oi, ja se ponekad setim
raznolikog plemenitog drvea i lepih ukrasnih grmova koje je tamo
zasadio neki penzionisani udba, prethodni vlasnik placa i montane
kue. Od svega to se tamo odigravalo, ostao je samo taj tekst, smean
u svojoj naivnosti i dostojan citiranja zbog proste iskrenosti.
Kada bih samo za trenutak mogao da sagledam celinu svog ivotnog puta, da
sa neke ogromne vremenske udaljenosti pogledom obuhvatim sopstveno
mesto u Svetu, ini mi se da bih bio zadovoljan svakim prizorom sa kojim
bih se u tom hipotetinom asu suoio.
Kada bih, na primer, tom prilikom ugledao moju zvezdu kako
bljeti,pokazujui silinom svoga sjaja kako je moje mesto bilo veliko,
znaajno, da je ak obeleilo doba u kome sam iveo, bio bih, naravno,
presrean. Rekao bih sebi: "Nisi uzalud odbacio toliko toga u emu su
drugi uivali, nisi uzalud preskoio one toliko privlane stvari koje
nazivamo ivotnim radostima. Nisi pogreio posveujui svoj ivot samo
jednoj stvari. To uzvieno, posebno mesto koje tvoja senka sada
zauzima, tvoje delo koje nije pojelo neumoljivo vreme, nedvosmisleno
govore da nisi igrao na pogrenu kartu birajui put kojim si krenuo i do
ijeg si kraja dospeo".
Ako bih, meutim, shvatio da moja zvezdica svetluca sasvim slabano,
da jedva primetno titra meu ognjenim pojavama velikana moga
vremena, opet bih bio zadovoljan. Pomislio bih, puna srca: "Vidi, u
beskraju ljudskih vrednosti, u rasponu od siunog do ogromnog, od
beznaajnog do sveobuhvatnog, ti si pronaao svoje mesto i na najbolji
mogui nain si iskoristio ono to ti je priroda podarila. Nisi mogao ONA: Vi ste boji ovek, kao i ja. Zato vas zovem.
vie zbog granica koje ti je ona postavila; nisi uradio manje jer se nisi JA: Kako ste saznali moj broj?
tedeo suprotstavljajui se ogranienjima."
ONA: U vezi sam sa Bogom, zar vam to ne govori dovoljno?

Dogodi li se, pak, da na tom nebu prepunom zvezda nikako ne uspem da JA: Da... Hteli ste neto posebno?
pronaem sebe, da u beskonanom broju svetleih tela nema ama-ba- ONA: Vi ste hteli. Bili ste u Valjevu zbog Makija.
ni-jednog koje predstavlja zapis, svedoanstvo o onome ta sam radio i JA: Da, tano. Bio sam tamo pre nekoliko dana.
zbog ega sam iveo, ni to ne bi predstavljalo veliko razoaranje. Znao
ONA: Da. Ali ga niste videli.
bih da sam jedan od onih koji je bar pokuao, koji nije prespavao svoj
JA: Nisam. On je u zatvoru. Ali smo stupili u vezu indirektno, preko
ivot odbacujui ga kao neto bezvredno, nedostojno bilo kakvog napora.
njegovog advokata.
Bio bih spokojan zbog saznanja da u meni samom gori skrivena svetlost
male zvezde, nepoznate bilo kom istraitelju kosmosa, ali i-te-kako ONA: Ja sam sa njim u vezi svakodnevno.
dobropoznate mojoj dui, iako na tom beskrajnom svodu nema moga JA: Putaju vas u zatvor?
traga...
ONA: Ne. Preko Hilandara.
Lipovica 7.7.1995. JA: Ne razumem...
ONA: Ja svakoga dana tamo zovem oca Vasilija koji je sa Makijem u
3.12. vee
duhovnoj vezi i on nas spaja. Tako sam, uz boju pomo, svakoga dana
JA:Halo? sa njim.
ONA: Dobro vee, Bog vam pomogao.
JA: Spaja vas telefonski?
JA: Da? Koje to?
ONA: Ja sam mislila, Gorane, da ste matovitiji. Spaja nas spiritualno.
ONA: Jefimija.
JA: Tako?...
JA: Otkud vi, Jefimija?
ONA: Mogu i vas na taj nain da poveem sa Makijem.
JA: Mene?... Ne hvala. Meni treba da ga snimim.
ONA: Moete i da ga snimite.
J A: Preko oca Vasilija?
ONA: Preko mene.
JA: Ne razumem.
ONA: Maki je boji miljenik. Ja i vi smo boji ljudi. Kako ne shvatate?
JA: Ali, kako da se to praktino izvede? Kako da snimim sve to na
traku?
ONA: Uz boju pomoc. Ne brinite, sve e biti u redu. Verujete li?
JA: Pa, verujem...
ONA: Odlino. Vidimo se u Valjevu. Dobra vam no i sanjajte anele.
JA: Laku no...
4.12.
Pria sa Jefimijom se nastavlja. Jutros me je nazvala i saoptila mi kako
je bila sa naim prijateljem iz Praga i da hitno mora da me vidi. Bio sam
zbunjen. Nisam mogao da se dosetim ko bi iz Praga mogao biti na
zajedniki poznanik. Iz nastavka razgovora najzad mi je sinulo kako
ona govori u iframa i da je "prijatelj iz Praga" u stvari zatoeni Maki.
Upravo je kretala za Beograd. Dogovorili smo se da se naemo u
"Savskom galebu", kafiu koji se nalazi u sklopu Sava centra.
Usput sam razmiljao kako neko ko je toliko vezan za Boga, ko
predstavlja neku vrstu monahinje, zna za "Savskog galeba"? Za tajni
susret inila se daleko pogodnija porta crkve Ruice, na primer. Ali, iz
naeg razgovora, punog alegorija i raznih rebusa, shvatio sam da e mi, u
etiri oka, odati tajnu kako da snimim Makija. To je bilo najvanije, a
gde se sastajemo nije bilo toliko bitno.
im sam kroio u kafi "Savski galeb" sa jednog od stolova poskoila
je sredovena ena, kose ofarbane u jarko crvenu boju i obuena u
rokersko-sadomazohistiku kombinaciju. Mahala mi je intenzivno
tako da nije bilo sumnje da se radilo o eni koju sam drao za neku
vrstu iskuenice. To je bila ona, Jefimija.
Rei koje je izgovarala bile su u potpunoj suprotnosti sa njenim
izgledom. Praktino u svakoj reenici je pominjala Boga a ja sam
zaprepaeno gledao metalne nitne na njenoj konoj jakni i rese u obliku
bieva koje su bile priivene za arene farmerke. Nije zatvarala usta tako
da sam uz velike napore postavljao potpitanja koja su imala za cilj da
njenu priu nekako usmere ka neto figurativnijem obliku.
Ono to sam saznao je sledee.
Makija su iz zatvora prebacili u valjevsku bolnicu. Izgleda da ima
komplikacije sa "putujuim" bubregom. Jefimija je to saznala i odmah
krenula ka svome "duhovnom bratu". Kad je ula u bolnicu, Majka
boja ju je odvela pravo ka jednom od policajaca koji je uvao Makija.
Opinjen njenom produhovljenom pojavom, policajac ju je
propustio i ona je najzad ugledala svoga "brata". Ono to joj je Maki
rekao prilikom njihovog kratkog susreta baca novu svetlost na
dogaaje vezane za njegovo zatoenitvo. Saoptio joj je da "zna koje
Juda". Prilikom hapenja ispred Patrijarije, neko iz njegovog najblieg
okruenja ga je izdao. Ko, to nije hteo da kae, ali Jefimija pretpostavlja
da se radi o nekom sasvim bliskom, moda ak i lanu porodice?!
Kako bilo da bilo, Makijeva ena, brat i sledbenici su stigli pola sata
posle Jefimije i bili vrlo neprijatno iznenaeni njenim intimnim
uorenjem sa utamnienim idolom. Makijeva ena je ak prema
Jefimiji pokazala otvorenu netrpeljivost iza koje su bili sasvim
svetovni pogledi na muko-enske odnose. Jefimija je preko svega
prela sa osmehom, hrianski joj opratajui na neumesnim aluzijama.
Ono zbog ega smo se sastali bila je, pre svega, mogunost da
Jefimija i ja govorimo otvoreno a ne u tekim zagonetkama koje su
"bile neophodne jer je prislukuju". A zatim, da uspostavimo nove ifre
kojima emo se od sada pa nadalje sporazumevati preko telefona. I
najzad, da se dogovorimo oko snimanja Makija uz pomo religiozno
indoktriniranog policajca koji se stalno javlja telefonom i ugovara joj
sastanke. Najvei problem koji se tu postavlja je uloga Jefimijinog mua
koji nema nimalo razumevanja za njene humanitarne akcije. "Ako se
javi muki glas, samo spustite slualicu" - rekla mi je na rastanku.
Na kraju, nisam izdrao da je ne upitam da li joj je Jefimija pravo ime.
"Sada je pravo, prekrstila sam se". "A kako ste se zvali ranije, pre nego
to ste..." - upitao sam. "Gordana" - odgovorila mi je Jefimija.
5.12.
Kako sam greio kada sam sve ovo oko sebe nazivao pornografijom!
Hou rei, tvorci pornografskih dela bi se mogli s pravom nai uvreeni.
Kreem na put uveren da je jedina re koja sve moe objediniti - glupost.
Sveopta, svemona i niim poremeena stupidarija, to je naa stvarnost.
Pri tom uopte ne mislim na moje budue junake. Oni su nevini. Oni su
dokaz da je sve ostalo utonulo u carstvo demencije. Glupost je pravilo
igre, opte mesto po kome se sve odvija. Merila gluposti su etaloni
kojima se sve u ovoj zemlji vaga.
8.12.
Ve tri dana smo na putu. U Parain stiemo kasno popodne. Kako u
hotelu punom izbeglica nema slobodnih soba, na domain, lokalni
pobunjenik i "lovac na vetrenjae" vodi nas u nekakav motel u selu koje
se zove Mutnica (sic!). Naseobina, kao retko koja, opravdava svoje ime.
U Mutnici ive sve sami milioneri koji su se obogatili od preprodaje
cementa proizvedenog u lokalnoj fabrici. Zajedno sa direktorom imaju
monopol na prodaju pa dak cementa koji kota, na primer, 30 dinara
"utapaju"po 50. Njima 10, direktoru 10. Tone i tone. Godinama.
Na idealista je jednoga dana okupio oajni, izgladneli i od
bombardovanja okirani narod, stao na binu i saoptio im injenice o
preprodaji cementa, istinu koju su i onako svi odavno znali. Kada su
ugledali razgnevljenu masu, policajci su, iako i sami potkupljeni, morali
da uhapse direktora cementare. Igrom sluaja, ba prethodnog dana
taj ovek je osuen na etiri i po godine zatvora. Sluajno ili ne, sada
nas je direktorov "delat" vodio u njegov hotel, opskurnu, ledenu
zgradurinu pored puta Parain-Zajear u ijem prizemlju su nekakvi
oferi i pet-est policajaca zajedno "lokali". Spustili smo stvari i
krenuli nazad, da snimimo priu naeg vodia. On nas je ekao u
kombiju, bilo mu je neprijatno da ulazi unutra.
Stigavi u centar grada, razmiljao sam ta bi najbolje oslikalo njegovu
priu. Bilo mi je ve dosta ispovesti ljudi koji sede za stolovima ili
hodaju u krug po trgovima. Osvrnuo sam se oko sebe i ugledao uistinu
nestvarni prizor. Nalazili smo se ispred neega to je liilo na robnu
kuu a iznad ijeg ulaza je svetleo neonski natpis "umad". Posle
izvesnog vremena shvatio sam da je to deo biveg imena robne kuce
"umadija". Pogledao sam skoro potpuno prazni izlog u kome je bilo
nekoliko rasparenih lutaka, uglavnom bez kose ili sa nemarno
natuenim perikama. Izrazi lica lutaka bili su u najmanju ruku udni,
kao u nekom gru, bolu. Pojedine nisu imale "udove" a nekoliko njih ni
donji deo. Kao nekakave nakaze koje je neko, iz nekog razloga, izloio
na javnom mestu. U jednom uglu izloga nalazio se nabaen viak ruku,
nogu i glava lutaka. To je ve sasvim liilo na prizore iz nemakih
koncentracionih logora. O onome ta su manekeni imali na sebi, o
robi koju su te izmasakrirane spodobe reklamirale ne bih troio rei.
im smo poeli snimanje, pojavio se beli Golf i poeo da krui oko
nas. Primetio sam da se na junak preznojava, iako je bilo vrlo hladno.
Organizator mi je doapnuo da je to verovatno policajac u civilu, iju
smo panju privukli. Insistirao sam da nastavimo snimanje ali je Golf
odjednom uleteo na trotoar i iz njega je izleteo razjareni,mladi ovek
u trenerci i "svetleim" patikama. Odmah je poeo da urla na naeg
domaina, a i na nas, upotrebljavajui pri tom repertoar psovki za koje,
iako ivim u Srbiji jako dugo, nisam ni sanjao da postoje. Bili smo u oku.
Niko se nije pomerio ni milimetar, stajali smo kao krdo srna koje se
odjednom nalo oi u oi sa bengalskim tigrom. "Tigar" je bio nii i
fiziki slabiji od veine nas "srna" ali, svejedno, nismo bili sposobni da
ita preduzmemo. Valjda smo se plaili da ne potegne neko oruje i sve
nas pobije. U stvari, manijak u trenerci delovao je toliko mono u svojoj
suludoj agresivnosti i nepojmljivom prostakluku da smo se, jednostavno,
"usrali".
Posle petnaestak minuta seo je u kola i uz kripu guma otiao. Nas
sedmoro stajali smo nasred glavne parainske ulice i tupo gledali za
njim. Nismo shvatali ta nam se dogodilo. Njega je moglo da savlada
sedam uenica treeg razreda osnovne a ne sedam odraslih ljudi, od
kojih je polovina bila od njega pojedinano snanija. Na domain
se tresao, iz nekog razloga je preivljavao teke trenutke. Kroz zube je
procedio da to nije nikakav policajac nego sin upravo osuenog
direktora cementare i vlasnika hotela u kome smo odseli. Nije vie
mogao da govori pa smo otili u kancelariju Graanskog parlamenta,
zapravo u prostorije predviene za sastanke kunog saveta zgrade u
kojoj je stanovao. Jo uvek je bio uzbuen i nekako grdno
demoralisan.
Ni mi nismo bili sasvim dobro. Zato? Doiveli smo veliki strah i sada
smo se zbog toga oseali ponieno, bedno. U stvari, shvatili smo kako
u ovoj zemlji sve funkcionie. I zato se sve odvija na tako straan,
iracionalan nain...
10.12.
Sramota je, ali sta da radim! Tek sam danas, u svojoj pedeset treoj
godini, po prvi put u ivotu uhapen. U stvari, laem, hapen sam ve
jednom, u Pragu 1965. zbog ljubljenja na javnom mestu sa
stanovitom Evom. Ali, ovo je bio moj prvi boravak u pravom zatvoru,
u KP domu Valjevo.
To je bila posledica sasvim naivnog plana da nekako uem u zatvor i
da u njemu malom DV kamerom snimim utamnienog srpskog
Rubljova. Moja ekipa me je ozvuila, kamericu sam sakrio u dep
vindjakne a onda smo se popeli na brdo iznad zatvora i izvadili
veliku kameru, da snimimo nekoliko panorama same orke. Fatalna
greka! Tek to smo se instalirali, ka nama su iz pravca uze pojurili
straari, tako da smo imali tek toliko vremena da iz velike kamere
izvadimo kasetu i da je zamenimo praznom a ja sam malu kamericu
bacio na pod kombija. Uhapsili su mene i asistenta kamere, koji je
inkriminisanu spravu tog trenutka sluajno drao u ruci.
Smestili su nas u neku ledenu prostoriju, odmah pored ulaza u glavnu
zgradu. Pored nas, tu su bila jo trojica molera koji su upravo ulepavali
prostoriju koja je mogla biti restoran drutvene ishrane ili ve neto tako.
Pored nas je seo jedan od uvara. Niko nita nije preduzimao. Posle
izvesnog vremena, uvar koji je oigledno imao zadatak da motri na nas,
oseajui se iz nekog razloga neprijatno, poeo je svoj dugaki monolog,
neku vrstu ispovesti o svome ivotu, na alost u prirodnoj veliini i
trajanju. Toliku opirnost ne bi podnela ni njegova roena majka a
kamoli mi kojima se hladnoa polako ve uvlaila u kosti.
Ali na nas niko nije obraao panju, ukljuujui tu i zatvorenike-
kelnere koji su se s vremena na vreme smucali tuda. Poeo sam da
razmiljam ta e se dogoditi kada otkriju da sam ozvuen i kako da
to objasnim. Straar me je, na sreu, pustio u klozet i ja sam se tamo
demontirao. Vrativi se u hladnjau u kojoj smo boravili, imao sam ta
da vidim. Oni moleri su bili usred strane prepirke, koja je bila na ivici
tue, a po prostoriji su poele opasno da "sevaju" pahtle i etke. Na
uvar ih je jedva nekako razdvojio i primirio. Objasnio nam je da su
to majstori spolja a da su njihovi zatvorenici "kao devojice", naroito
posle pobune koja se odigrala u vreme bombardovanja.
Posle nekoliko sati, ef smene nas je uveo u prostoriju u kojoj je bila
grejalica. Bio sam spreman da priznam bilo ta, samo da ogrejem noge
i da ne sluam detaljnu biografiju onog straara. Oni su se interesovali
za osnovne stvari: ko smo, ta smo traili oko zatvora, da li znamo da
je snimanje tu zabranjeno i to... Mi smo se, naravno, predstavljali kao
i naivne devojice a ja sam samo ekao priliku da skrenem temu na moje
filmove ili neto tako. Niko od straara, meutim, nije reagovao na
moje ime. Preli su odmah na asistenta i kada su utvrdili da je zaposlen na
televiziji Palma iznenada nam se ukazao traak nade. Postali su
krajnje ljubazni, interesujui se zato u njihovom kraju vie nema
signala te renomirane stanice. Nisu smeli da prevale preko usta ali je u
vazduhu visio al za porniima koje TV Palma emituje svake noi.
Besramno smo im obeali "da emo videti ta se tu moe uiniti" i
posle nekoliko konsultacija sa nekim preko telefona, oni su nam
oduzeli praznu kasetu i reili da nas oslobode. Pribliavajuci se kapiji
zatvora, osetio sam nevieno olakanje, kao da sam u apsu proveo par
godina a ne par sati. Vrata su se otvorila i udahnuo sam vazduh
slobode, ispijajui ga kao najarobniji napitak koji se moe zamisliti.
Maki je ostao iza mojih lea da onako bolestan i slomljen i dalje
trune, a ja sam pourio u prvu kafaninu pored puta koja mi se uinila
lepom i ugodnijom od bilo kog luksuznog hotela Las Vegasa.
17.12.
Ako sam na osnovu onoga to sam uo od familije i potovalaca
Bogoljuba Arsenijevia-Makija u jednom trenutku pomislio da se radi
o nekom liku koji je pre smean nego ozbiljan, grdno sam se prevario.
Jue sam, naime, bio sa njim petnaestak minuta i posle tog susreta
gajim duboko potovanje prema ovom oveku.
Preksino su nam javili da e ga sutradan ujutru dovesti na kontrolu
vilice ovde, na kliniku Stomatolokog fakulteta. Veza nam je bila Cuca,
moja kolska drugarica, inae ena koja je posle strane line tragedije
poela da se bori za ljudska prava. Ona je obezbedila da nas osoblje
bolnice pusti u prostorije gde e Maki biti pregledan. Kao u Valjevu,
opet sam se ozvuio i provercovao malu DV kameru u ekaonicu pred
operacionom salom. U jednom trenutku su me pozvali unutra i ja sam
kroz staklo operacione sale napravio nekoliko kadrova zatvorenika,
doktora koji ga je pregledao i dva uvara koja se nisu odvajala od
njega. Vratio sam se u ekaonicu i ubrzo, posle zavretka pregleda,
ukazala se prilika da snimim razgovor sa Makijem. uvare, koji su ga
sprovodili ka "marici" presrela je Cuca i predstavila me kao roaka
koji bi eleo da malo popria sa njihovom muterijom. Oni su se na
trenutak dvoumili a Maki je za to vreme seo na klupu do mene. Ona je
zamajavala uvare a ja sam stavio kameru u krilo, nastojeci da je
nekako usmerim u pravcu Makija.
im je seo, poeo je sa mnom da razgovara kao sa prijateljem ili starim
znancem. Nije se alio, osim pomalo na klaustrofobiju od koje je poeo
da pati posle zlostavljanja u zatvoru i staloeno mi je priao o poloaju
zatvorenika u Jugoslaviji, pominjui pobunu u valjevskom zatvoru koja
je, izgleda, bila krvava. ekao sam kada e poeti da govori o sebi, ali
to se nije dogodilo. Postavio sam mu pitanje kako se osea. Odgovorio
je: "Slabo. Grdno sam polomljen a nema naina da ponu da me ozbiljno
lee." Rekao je to mirno, bez ljutnje ili patosa. "A ovako, psihiki?..."
-insistirao sam. "Dobro. U stvari, meni je svih njih ao. Sudije,
svedoka, tuioca, policajaca koji su me tukli. Oni su zatoenici, ne ja.
Ja sam slobodan, kaem ta mislim. A oni su robovi, sluge jednog
propalog reima i Slobodana Miloevia. U poetku sam se igrao, hteo
sam da na svojoj koi osetim neto kao kafkijanski proces. Ali, na kraju
je ispalo sve jako, jako bedno. Ni traga od Kafke, sve je pre liilo na
nekakav jeftin, rumunski buvljak." U tom trenutku je policajac
shvatio da snimam pa sam morao da ugasim kameru. Krenuli smo ka
zatvorskim kolima. Sedajui u njih, pogledao me je i rekao: "Hvala." Na
emu? Zato? Valjda je trebalo ja da kaem tu re. uvar je zatvorio
vrata i na zamagljenom staklu furgona se pojavila Makijeva ruka.
Priljubljeni dlan jasno se ocrtavao na zadnjem prozoru "marice" koja
se brzo udaljavala.
Setio sam se ledene prostorije u kojoj sam pre neki dan boravio samo
par sati. Ko zna kako je tek u elijama. Cuca mi kae da Makija tamo dre
vezanog lancem za krevet. Tri godine... Tako e taj ovek provesti svoje
najbolje doba: sa nogom vezanom za naslon gvozdenog kreveta i
pogledom na zatvorsko dvorite kojim sam proao samo dva puta,
to je dovoljno da ga vie nikada ne zaboravim. Zato? Jer se bunio
protiv rata, pogibije, bede u Radnikoj koloniji, obesti primitivne vlasti.
Odakle mu onaj mir kojim je odisao? Zar ga nikada ne obuzima
oajanje, beznae? I svi ti njegovi prijatelji, njegova ena, ona
Jefimija... ja, u krajnjem sluaju. Zar je mogue da emo svi mi
veeras mirno otii u topli krevet?
18.12.
Pobuna ena
U Kruevcu sam upoznao udnog momka po imenu Sran. Dri
radnju za prodaju sendvia, veoma je religiozan i predstavlja
najizrazitijeg lokalnog pobunjenika protiv komunistike tiranije. On mi
je rasvetlio dogaaje koji su se tamo odigravali usred rata a o kojima sam,
zbog opte cenzure, koja je u to doba bila na snazi, tek poneto nauo.
Kada mu je sa vrha stigla naredba da kvota koju Kruevac mora poslati
na Kosovo iznosi 4000 vojnika, predsednik optine, inae veoma
ambiciozni SPS-ovac, reio je da asti dravu i rekao: "Mi upisujemo
8000!" U praksi, to je znailo da su u tom gradu itave ulice ostale bez
muke glave. Moj prijatelj Sran je igrom sluaja izbegao mobilizaciju
ali su na Kosovo odvedeni njegov roeni brat i brat od ujaka. Pri samom
odlasku, uz obrazloenje da su potrebni na drugom mestu, mobilisani
SPS-ovci i JUL-ovci su skidani sa kamiona a njihova mesta su
popunjavana mladiima pokupljenim sa ulica. Kada su stigla na
Kosovo, Sranova braa su oajniki javila da im se poalju pare jer
moraju sami da saiju uniforme?! Drava koja je zaratila sa itavim
svetom nije imala, dakle, novca da obue svoje vojnike. Sranov brat
je dobio pare i obukao se toplo a brat od ujaka, mladi sa sela, ratovao
je celo vreme u farmerkama i u prolenjoj vindjaknici.
Ali, kako su obojica bili Srbi, nisu se mnogo bunili. (Kako bee? "Rado
ide Srbin u vojnike...") U prvo vreme skrivali su se po naputenim
srpskim i albanskim selima a onda su ih NATO-vci pronali i poeli
nemilice da bombarduju. Tako se desilo da u jednoj noi pogine
devetoro mladia iz Kruevca. Ta vest se odmah rairila po
njihovom rodnom gradu i sutradan ujutru grupa ena je dola u vojni
odsek da sazna imena poginulih. Nekakav bilmez ih je, naravno,
doekao psovkama i to je bilo dovoljno da se pred optinom okupi
preko hiljadu majki, ena, sestara, starica. Kada su sutradan ujutru
stigli metalni kovezi sa devetoricom mladia iz susedstva, ceo
Kruevac se digao na noge. Na glavnom trgu je ve bilo preko deset
hiljada dua, uglavnom ena.
Predsednik optine, kome su se u tom trenutku pored stolice tresle i
gae, naredio je mobilizaciju preostalih mladia u cilju odbrane grada
od pobune ena. Pred razjarenu masu, koja je optinu zasipala
kamenjem, postrojio je stotinak mladia sa belim oprtaima i naredio
juri. Tada je nastao kljuni trenutak. Starija ena je stala pred jednog
mladia, skinula maramu i rekla mu: "Udri Neo, samo udri! Moj Bane
je sada na Kosovu a ti bije majku svog najboljeg druga! Udri po
jednom za svaku palainku koju sam vam ispekla!" Mladi je
momentalno bacio oruje i preao na stranu pobunjenih ena, to su
uinili i ostali vojni policajci.
Zabarikadiran u optini po kojoj je pljutalo kamenje, predsednik je
reio da pozove u pomo policiju iz Beograda. Za to vreme, dravna
televizija je u dnevniku pokazala kadrove razjarene mase u Kruevcu
uz komentar da se radi o "velianstvenom skupu podrke pravednoj
politici Slobodana Miloevia". Sutradan ujutru se na trgu okupilo jo
vie ljudi, ceo Kruevac je doao da predsedniku optine pokae ta je
dobar kadar za TV dnevnik. Ali, stigli su i specijalci iz Beograda koji su
odmah poeli sa nemilosrdnim batinanjem. Tako je drugi dan "podrke
pravednoj borbi" prerastao u pravi masakr.
Sranova braa su celu stvar videla na televiziji u nekoj kui koja je,
kao uostalom i sve albanske kue, posedovala satelitsku antenu. Sa jo
dvojicom su odmah odluili da krenu nazad, ka Kruevcu. Stvar se ubrzo
proula pa su za njima krenuli i ostali, ceo kruevaki puk, sa sve
tenkovima i topovima! Kada su kolonu poeli da nadleu NATO
avioni, neko od njih je zaklao tele i njegovom krvlju na ciradama
kamiona ispisao crvene krstove. Nadali su se, valjda, da e oni gore
shvatiti o emu se radi...
Prvi koji su ih presreli bili su "frenkijevci", pripadnici parapolicijske
formacije, sastavljene uglavnom od robijaa, mahom ubica, pod
komandom nekog "Frenkija" Stamatovia ("Frenkijevci" su, inae,
odraivali najprljavije poslove u ovom i te kako prljavom ratu).
Pogreili su to su podcenili Kruevljane. Nazvali su ih kukavicama,
ispsovali ih i naredili im da se vuku nazad na Kosovo. Na to je jedan
artiljerac razvalio po njima topom pa su se "frenkijevci" odmah
razbeali.
Usput je kruevaki puk trpeo jaku avionsku vatru. U jednom trenutku,
Sranov drug, mladi kruevaki hirurg, morao je da izabere koga da
izmeu tri svoja teko ranjena prijatelja spasava. Svu trojicu su doneli
skoro raskomadane, iz iskidanih krvnih sudova liptala je krv i
preostajalo je vremena samo za operaciju jednog. Izabrao je
najlake povreenog, on je imao najvie izgleda da preivi. Kada je
hirurg, povrativi druga iz mrtvih, izaao da popui cigaretu naiao je
dip marke Micubii Pajero, sa generalom Pavkoviem. General je
nastojao da ostavi utisak nekog ko vlada situacijom. Izabrao je hirurga
za demonstraciju strogoe. "Gde ti je kapa, vojnie?!" - uzviknuo je.
Hirurg ga je pogledao i mirno odgovorio: "A gde je tebi Slovenija,
generale?" Pavkovi je potegao za heklerom, spreman da doktora
ubije na licu mesta, ali kada je primetio da ceo puk prilino odluno
repetira svoje oruje, naglo je promenio koncepciju. Legao je ispred
tenka (?) koji se nalazio na elu kolone i poeo jedan srceparajui
govor sa knezom Lazarom i braom Jugovi u glavnim ulogama. U
pola rei, priao mu je tenkista i zamolio ga da se skloni sa puta pre
nego to sa njime podmae prednji trap.
Pavkovic je najzad potpuno "okrenuo urak" i dozvolio im da se vrate
kui, uz obeanje da se nikome nita nee desiti. Vojnici, koji su
trijumfalno uli u Kruevac, imali su uskoro prilike da uvide koliko
traje re jednog Miloevievog generala. Jednog po jednog, tajno,
najee nou, vojna policija ih je kupila i odvozila na Kosovo, na
najstranija mesta, u predele za koje se znalo da ce biti sravnjivani za
zemljom. Ceo kruevaki puk je rasformiran i do "pobede" potpuno
desetkovan.
19.12.
Sveti Nikola... Danas se, jasnije nego ikada, seam boje i oblika arape
koju mi je baka isplela vunom od rasparenih rukavica i dempera to ga
vie nisu mogli da krpe na rukavima. Seam se, dakle, kristalno jasno
te arape i naina na koji je stavljam u prozor, sa iskrenom nadom da
e svetac u nju ostaviti neto lepo, moda ak i okoladu. Tano se
seam kako u sobi koja je deo zajednikog stana, sa mnogo uzbuenja
leem u krevet to se nalazi tik uz vrata koja mlenim staklom dele
"nau" od "njihove" sobe. Na tom "ekranu" posmatram igru svetala
koja dopiru od spolja, ubeen da se Sveti Nikola sve vie i vie
pribliava. Priseam se rei oca: "Potrebno je samo da zatvori oi i on
e stii". Tonem u san, umoran od tekog dana koji je ostao za nama i
bio ispunjen mlevenjem oraha, meenjem kolaa, otvaranjem konzervi
sa sardinama, dovlaenjem piva.
Danas mogu sasvim dobro da se setim ubrzanih otkucaja srca koji me
sutradan ujutru bude. Otvaram oi i u prozoru, okienom ledenim
cvetovima, vidim tu istu arapu kako stoji uspravno, nekako udno
nakrivljena. Pritravam i nekoliko trenutaka stojim pred njom kao
omaijan. Majka glumi iznenaenje, pokuavajui da pri tom ostane
ozbiljna. Otac je gleda pomalo prekorno a ja se mrtim pred tim
malim znakom koji razbija iluziju. Istresam sadraj arape: mandarina,
smokve, suve ljive, poneka bombona uvijena u areni papir i
polovina okolade. Druga polovina se nalazi u arapi moga brata od
strica, u susednoj sobi, iza mlenog stakla.
22.12.
Dok sam snimao dokumentarni film o mojim provincijskim
pobunjenicima, dosetio sam se da Beograd nije oduvek bio ovako
apatino i posrano mesto, nesposobno da prstom mrdne za svoju
sudbinu. Pedesetih i ezdesetih godina, delovalo je u ovom gradu
nekoliko spadala ija se aktivnost kretala izmeu mangupluka i onoga
to danas nazivamo konceptom. Ponekad je to bilo na ivici kriminala
ali uvek je bilo jako, jako duhovito. Oni su bili pravi, autentini borci
protiv svega postojeeg a da uopte nisu bili anarhisti, ruili su sve
to je bilo sveto a da nisu smatrani disidentima, sprdali su se sa svim i
svakim a da pri tom nisu nanosili bol.
Kad god prolazim pored javnog WC-a ispred Narodnog pozorita
ne mogu da se ne setim Kaleta. U ulozi nezainteresovanog prolaznika,
namestio bi se ispod spomenika knezu Mihailu i vrebao rtvu - neku
pridolicu, po mogustvu natovarenu sa to vie kofera. Prepoznavao ju
je lako jer se takva osoba, po pravilu, zbunjeno osvrtala oko sebe - Trg
Republike joj je, oigledno, bio neto najlue to je ikada u ivotu videla.
Tada bi na scenu, u ulozi ljubaznog domaina, stupao Kale. Na
zbunjena pitanja doljaka u vezi puta za Slaviju, Karaburmu ili
Tamajdan, Kale ga je upuivao u pravcu podzemnog klozeta
reima: "Zato ne uzmete metro, to vam je najpraktinije." Kako
javni klozet, verovatno najsmrdljivije mesto na svetu, niim nije bio
obeleen a kako je stepenite koje se sputa u tu govnarsku jazbinu
stvarno liilo na ulaz u neku podzemnu eleznicu, nesretni
provincijalac bi urno zgrabio kofere i nestao u tom leglu smrada.
Ubrzo se, naravno, odatle ponovo pomaljao sa toliko blesavim i
unezverenim izrazom na licu da je to teko reima opisati. Stajao bi
nekoliko trenutaka ispred klonje a onda polako, polako poinjao da
shvata...
Najbrojniji su bili takozvani "valjatori", meu kojima je bio
najpoznatiji Meka ejn. Ovaj vrsni majstor, najbolji od svih koji su se
bavili ovom plemenitom vetinom, imao je nepogreivo oko da
prepozna svoju buduu rtvu - oveka koji je impresioniran veliinom
i zastraujuim izgledom "velikog" grada. A ba to je bila sutina
"valjanja": da se u masi prolaznika primeti osoba koja stoji fascinirana
pred prizorom semafora na kome se svaki as pale i gase svetla ili koja,
recimo, uplaeno ustukne prilikom ulaska tramvaja u tramvajsku
stanicu. Kao kakav kobac koji satima krui nad movarom i koji je
najzad primetio ribu na njenoj povrini, "valjator" se obruava na
jednu takvu osobu, prilazi joj, ali ta ini - oslovljava je prijateljski,
prisno, ljudski. To je jako bitno, jer njegova rtva, kojoj ljudi u ovome
gradu izgledaju kao banda krvoednih neprijatelja, odmah pada na to
to jedan, oigledno pravi Beograanin, u njemu vidi "sebi ravnog", da
ga ak pomalo i respektuje, ceni...
Time je zavrena prva faza: napravljen je kontakt. "Valjator", zatim,
nastavlja svoju psiholoki istananu igru i, posle nekoliko minuta, jedno
sluajno poznanstvo prerasta u veliko prijateljstvo. Ta naprasna veza
doivljava svoj kljuni trenutak kada "valjator" svojoj rtvi poveri svoju
tunu sudbinu: kupio je izuzetni engleski tof za odelo, takvog vie nema
u gradu, ali mora da ga proda u pola cene jer su mu pare potrebne za
bolesnu sestru. Pridolica u veini sluajeva "grize" udicu na kojoj su dva
mamca: korist to e se dragocenog tofa dokopati u pola cene i
injenica da e moi da pomogne Beograaninu koji je u nevolji. Tada
dolazi poenta. "Valjator" ispod mantila vadi "bofl" tof, neko ubre od
sintetike koje je kupio negde kod Cvetka, i uvaljuje ga svojoj rtvi za postojala u pojavnom obliku. Bile su to nekakve igrarije, fine
velike pare. Odatle termin: "valjator"... alegorije, suptilne aluzije, razumljive i dostupne samo
najrafiniranijim duhovima ovoga grada. Za druge, bile su to
Najvei meu Robin Hudovima ovoga grada ipak je bio pokojni Pea.
nerazumljive svinjarije i iracionalni mangupluci kojima su se, ipak,
Njegov stil rada nije bio ni ismevanje, ni iskoriavanje naivnih. On je
godinama smejali beogradski momci, dok su ih po stoti put
itav ivot posvetio sprdnji u svom najistijem obliku. Neko bi rekao da
prepriavali po okovima, u svojim "krajevima", za toplih
je bio luckast, drugi da je bio degenerik. Ja mislim da je bio filozof. Ceo
beogradskih noi...
njegov napor bio je usmeren ka tome da se ljudska glupost izvrgne ruglu.
Moda je pomalo bio i pesnik jer je svaki od njegovih neverovatnih 23.12.
incidenata imao i neku vrstu obrta, poente. Hapen je nebrojeno puta,
Letos, na plai u Budvi, meu kupaima koji su dolazili kasno popodne
posle dogaaja iji smisao ne bi mogao da shvati ni erlok Holms, a
i uivali u predveernjem kupanju, prepoznao sam starog poznanika.
kamo li ovi nai panduri. Da li treba da pominjem epizodu kada se sa
Bio je to dez muziar, truba, roeni Budvanin koji se u rodnom kraju
potarskom kapicom na glavi, na biciklu dovezao u Uiku ulicu i
nije pojavljivao ve decenijama. Radostan to je medu turistima koji
poeo da vie: "Broz! Raun za struju! Broz! Platiti struju!"?
su po ceo dan "cvrali" na suncu pronaao nekog poznatog, seo je do
Poginuo je pod mistinim okolnostima, poetkom sedamdesetih. mene. Znao sam ga kao mladia, sada je bio proelav i potpuno sed.
Verovatno u nekoj od svojih udesnih ludorija - zna se samo da ga je
Ispriao mi je kako ve dugo ivi u vedskoj. U stvari, imao je i
pregazio "Lejland" ispred "Madere". Oevici tvrde da je Pea, lako
njihovo dravljanstvo, dakle nije bio vie samo Crnogorac nego i
pripit, stao pred zahuktali autobus i viknuo: "Stoj! Ne dozvoljavam
veanin. U meuvremenu, tamo je dogurao do efa regionalnog
da zagauje moj lepi grad!" Mogue.
dez orkestra. U Budvi se obreo posle dugo vremena. Razlog je bio vrlo
U svakom sluaju, bila je to neslavna smrt za jednog takvog umetnika. sumoran: umirala mu je majka i doao je sa njom da podeli njene
Njegova dela, objanjiva nekadanjim udesnim beogradskim duhom, poslednje asove.
nestala su zauvek (ba kao i taj duh) jer zapravo nikada nisu ni
Sutradan je doao na isto mesto u isto vreme. Nisam ga ispitivao o
majci ali je sam ispriao kako se svakog trenutka oekuje da umre i da
on koristi samo sat-dva dnevno da se malo okupa i izae iz uasne
atmosfere koja vlada u njegovoj rodnoj kui. Ostatak vremena smo
proveli u prii o dezu.
I sledeeg dana smo se nali. Nije vie govorio o majci ali sam primetio
da je nekako odsutan. Nastavio je priu o mestima i zemljama u koje ga
je dez odveo. Na kraju mi je ispriao kako je jedanput u Njujorku
razgovarao sa nekim crnjom, fenomenalnim pijanistom. On mu je rekao
da pored crnaca, dez mogu da sviraju jo jedino ljudi iz Istone
Evrope. Nemci, Francuzi ili vajcarci su dobri muziari ali nisu ni
prineti esima, Poljacima, Jugoslovenima. Moj prijatelj ga je upitao,
zato je to tako. "Zato to ste patili. Bez patnje nema dobre svirke." -
odgovorio je.
Sutradan se saksofonista nije pojavio. Ni sledeih dana.
24.12.
O kalendaru koji je izgubio raison d'etre
U osnovi svake drame lei - vreme. Bez njegovog najatraktivnijeg
manekena - smrti, nema tragedije. Bez njegovog najlepeg aspekta
- brzine, nema gega, sutine komedije. Drama se ne moe zamisliti ni
bez epohe u kojoj se odigrava, ona ima svoje trajanje, takoe poetak,
sredinu i kraj. I sve to je samo vreme i nita drugo.
Ali ne samo u drami, u celokupnom zbivanju koje nas okruuje sve se,
zapravo, vrti oko vremena. Ono je neprestano u naoj glavi, hteli mi
to ill ne, priznavali ili ne priznavali. Vreme je polazite i krajnji ishod
svake nae misli, oseanja, predoseanja. Zato je, valjda, tako zahvalan
dramski materijal.
Prisustvo vremena je ponekad prilino upadljivo ali ee je sasvim
neprimetno, sakriveno u lavirintima nesvesnog. Prvi sneg u
novembru ili nova bora na naem licu obavetavaju nas isto tako
upeatljivo o njegovom neumitnom protoku kao i pogled na
asovnik. Pomisao na bive ene i nestale prijatelje uvek deluju
snanije od sivog jutra posle jo jednog neuspelog doeka Nove
godine. Haustori zgrada u kojima smo proveli detinjstvo rastuuju
vie od kalendara kojem je istekao rok upotrebe.
Kada je ve re o kalendaru, pitam se da li je prolaznost ugraena u
samu sutinu tog izuma? Da li je mogue napraviti kalendar ija
sudbina nee biti da ga drugog januara bace i na njegovo mesto postave
novi, sa besmislenim fotografijama radnih pogona fabrike koja je
platila njegovo tampanje? Da li je mogue usprotiviti se nameni, razlogu
njegovog postojanja? Da li je izvodljivo napraviti ga takvim da vreme u
njemu ne tee tako pravilno i neumitno, surovo tano i besmisleno
pedantno? Da li je blizu pameti pokuati da jednog tako poslunog
vojnika, kakav je kalendar, okrenemo protiv svoga generala,
vrhovnog voe, imperatora - vremena? Da li bi to imalo bilo kakvog
smisla?
Naravno da bi imalo. Naroito ako je taj utopistiki in delo
umetnika. Jer u glavama pesnika, fotografa, pijaniste ili glumca vreme
gubi svoju apsolutnu mo i, bar na izvesno vreme, od gospodara postaje
sluga, orue, izraajno sredstvo. Kada postane umetnika tvorevina,
kalendar moe odbaciti lanac kojim je vezan za tiranina i prema
vremenu zauzeti sasvim slobodan, ironian, ak nehajni odnos. Kao
da hoe da kae: "Vreme? ta to bee!" Ili: "Ne znam koji je datum.
Zar je to vano?" Ili: "Uopte me ne interesuje da li je danas danas,
jue ili sutra."
emu bi jedna takva stvar sluila? Raunanju vremena svakako - ne.
Moda shvatanju vremena? Ili oseanju onoga to e uskoro uslediti.
Dakle, jedan takav kalendar ne bi mogao da poslui niem praktinom.
Ali bi sasvim dobro mogao da nam popravi raspoloenje i da nas odbrani
od crnih misli. Jer one, kao to je poznato, stiu uvek preko kurira koga
nam alje jedan te isti poiljalac - vreme.
26.12.
Reio sam da pokuam da se druim sa starim prijateljima. Sa onima uz
koje sam nekada provodio dane i dane a onda prestajao da to inim,
uglavnom iz sasvim nepoznatih razloga. Valjda sam jurio za nekakavim
drugaijim ivotom koji nije podrazumevao njihovo prisustvo? Moda
sam mislio da u upoznate druge, vanije, zanimljivije osobe? Ili su me
stari prijatelji vezivali za vremena koja sam pokuavao da zaboravim i
koja sam (kakva zabluda!) smatrao loim? Sretao sam ih, s vremena
na vreme, a iza tih susreta je ostajala nelagoda, u stvari oseanje
krivice zbog poruenih mostova koje smo i oni i ja gradili tako
mukotrpno, svako sa svoje obale. A ja sam sve to odjednom naputao
i jurio u nova poznanstva, nove odnose koji su bili sve osim -
prijateljstvo.
Danas ce kod mene doi ura, ovek koji je pre petnaestak godina
otiao iz Sarajeva da bi se nastanio u ovome gradu i sa sobom, kao
ponude, doneo plemenitost i mudrost. Kako sam bio jedan od prvih koje
je ovde upoznao, izruio je sve to pred mene, ja sam kao blazirani
probira trpnuo poneto, druio se sa njim jedno vreme a onda, kada
sam se rastao sa enom koja me je sa njim upoznala, zaboravio na
uru. On je ostao da se sam bori sa onim to je dolazilo, u nepoznatom
gradu, bez oslonca, bez prijatelja.
Pre neki dan, iznenada sam ga ugledao u redu samousluge. Kao i uvek,
bio je nekako zamiljen, sa svojim veito zamagljenim naoarima iz kojih
je virio promrzli nos. Stajao sam tik iza njega i posmatrao njegove
providne ui pune crvenih ilica, u korpi koju je drao u ruci nalazili
su se samo hleb i jogurt a nekakav ovek ispred nas je ve dugo
popunjavao ek. A onda su, odjedared, kao iz cevi koja je od mraza
eksplodirala, kroz moju glavu poele da kuljaju uspomene.
Oslovio sam ga i on se okrenuo. Nije se mnogo iznenadio, sve je bilo
kao nekada kada smo se viali skoro svakodnevno. Bez ikakvog uvoda i
izvinjenja pozvao sam ga da doe u nedelju kod mene, na kafu, na
malo razgovora, na malo topline. Naravno da je pristao i da mu je
bilo milo, niim nije pokazao da mu se nisam javljao pet-eset
godina, da nikada nisam odgovarao na njegove poruke koje je
ostavljao na telefonskoj sekretarici, da nisam za njega imao vremena.
ura je moj stari prijatelj.
27.12.
Pripadam manjini koja smatra da sveani doek Nove 2000-te u
ovoj zemlji, u ovim okolnostima predstavlja u najmanju ruku -
neukus. Veina mladih ne misli tako, oni bi da ive i da im te noi
bude ludo. Ja sam u grupi onih koji su u alosti i koji bi da tiinom
obelee kraj ovog stranog veka. Shvatam da je moje stanovite
ekstremno i za normalne ljude neprihvatljivo pa u se zato, na kraju,
verovatno i sam prikloniti veini i zaglaviti na nekom "doeku", posle
ega u izai na ulicu i simulirati "radost". Neka mi ipak, kao uteha,
bude dozvoljena izvesna malicioznost zainjena sa malo zluradosti.
Sami po sebi, doeci novih godina nemaju nikakvog smisla. Zar
injenica da neko ima odreeni termin za "najluu no",
"nezaboravni provod" ili "najveselije trenutke" ne govori dovoljno o
besmislenosti same ideje? Pa, veselje i radost valjda
podrazumevaju slobodu izbora kada i gde e se manifestovati!
Kako neko moe da se "divno" provodi ba tog i tog datuma, u
striktno odreenom periodu dana, u okruenju koje je davno
dogovoreno i precizno utanaeno? Izgledi da ovek ba u noi
izmeu 31. decembra i prvog januara doivi neto lepo stvarno su
minimalni.
Ali, i pored toga, uzbuenje koje prethodi "izlasku", oekivanja koja
se polau u sam "doek", radost koja "vrca" na sve strane prilikom
dolaska na "mesto provoda" polako ali sigurno prerastaju u opte
oduevljenje koje postaje zarazno. Ako je, povrh svega, stvar javna,
sa nekakvim programom, ni krivi ni duni, eleli to ili ne, svi
poinju da se oseaju "fenomenalno", sa jasnim znakovima
razdraganosti.
Euforija, prouzrokovana tim nezdravim optimizmom, raste sve
vie to se pono pribliava. A onda se "sve elje stapaju u jednu"
(ili ve nekako tako), to jest dolazi do klimaksa olienog u
besomunom"valavljenju"; najpre sa onima koji su nam stvarno
dragi, a zatim i sa ostalima, pa onda sa osobama koje uopte ne
poznajemo, da bi na kraju pali u zagrljaj onih sa kojima godinama
ne govorimo ili ih, jednostavno, preziremo... Ali to "amaranje
krajnika" produava se, boga mi, i na sledee dane! Sve negde do
petnaestog, dvadesetog januara moete oekivati da e se neki
upianko, eljan ljubakanja, baciti na vas iz neke kafanine
pored koje sluajno prolazite ili iz nekog haustora u kome
sakriven eka novu rtvu za balavljenje.
Veina doeka Novih godina je za mene, dakle, predstavljala pravi
horror. Osim jedne, nove 1997. Tada smo, po cii zimi, svi mi
koji smo jo verovali da nam ima spasa, hrupili na Trg Republike.
Na tom malom prostoru, u ledeno-uarenom transu, tiskalo se
sigurno pola miliona ljudi, ubeenih da e Nova godina doneti
bolja vremena, da emo se spasti Sotone, da vie nee biti ratova,
da je doao kraj patnji... Zablude, iluzije. Te godine bilo je sve mnogo
gore, sledee jo gore a najgore je bilo ipak ove. I pored svih
osmeha, toaleta za izlazak i zdravica koje su prizivale srenija
vremena, konstatujui da gore od ovoga to je prolo ne moe
nikako biti...
Nova godina je, definitivno, neto od ega ne treba oekivati
nita.
Osim ako si toliko mlad da ti niko i nita ne moe pomutiti sreu
postojanja.
29-30.12.
Boko Markovi - Nemac muslimanske veroispovesti
Kada bih pokuao da opiem bar deli onoga to iznosim iz ovog veka to
bih mogao da izrazim jedino kroz nekoliko biografija. Ono ega se,
naime, najbolje seam kada razmiljam o vremenu koga vie nema, upravo
su ivotopisi tih desetak meni bliskih ljudi. Podaci o njihovim ivotima
poznati su samo meni i prisutni jedino u vremenu ije poslednje asove
upravo odbrojavamo.
Te sudbine su ve odradile svoje i zauvek odlaze u zaborav kao,
uostalom, i ovo doba, sa svojim shvatanjima, opsesijama i zabludama.
One su prolost. Ali, imam utisak, ako ih zabeleim one e svoj put u
nita odloiti na jedan sasvim kratki i neodreeni period, nestae za
trenutak kasnije nego da ih nema opisanih na papiru. Zato u to uiniti,
svestan uzaludnosti borbe sa vremenom koje ovih sati tako drastino
pokazuje neumitnost svoga protoka.
Uzmimo, na primer, moga dedu po ocu. On je roen u prolom veku
ali je sve do odreenog trenutka gajio iluzije da je ovek novog
vremena, tj. dvadesetog veka. U stvari, priu treba poeti jo od njegovih
roditelja Adolfa i Antoanete ic (Schutz). Kao Sudetski Nemci, on iz
Praga a ona iz Marijenbada, krenuli su odmah posle venanja u
veliku avanturu, na put ka krajnjem jugu Austrougarske, u Zemun.
Adolf je sebe smatrao za velikog mahera i nameravao je da se kao
apotekar i drogerista u tom gradiu na obodu Vukojebine brzo obogati.
Antoaneti je novac takode bio preko potreban, zbog nivoa koji je
valjalo odravati.
Pored Srba, u Zemunu je u to doba bilo puno Nemaca, eha, Jevreja,
Cincara, Hrvata. Svi oni su nameravali da susednom gradu preko Save
podare svoja znanja i umea. I da od toga lepo ive, naravno. A Beograd,
koji je naglo izrastao iz turskog blata, eleo je da preko noi postane
evropski grad, pa su mu klavirtimeri, majstori za peskiranje stakla ili
modistkinje bili neophodni. Adolf je odmah, meutim, shvatio da
dopisni biznis sa Srbima ima mnogo manje efekta nego kad si tamo, u
srcu Vukojebine. Zato je odmah posle roenja sina, kome je dao srpsko
ime Boko, preao u pravoslavlje, pokrenuo svoju malobrojnu
porodicu i preao preko Save, nastanivi se u gradu u kome e na kraju
ostaviti kosti.
Boko Markovi (ic) je odrastao na beogradskoj kaldrmi sa
snobovskim oseanjem da je drugaiji, poreklom iz drugog, velikog sveta.
Ta injenica mu je uvrtela u glavu megalomansku ideju da je upravo on
pozvan da svoj narod naini civilizovanim. Ta opsesija kasnije ga je
kotala jako mnogo, ona mu je, u neku ruku, upropastila ivot... Najpre
je otvorio kolu plesa, sa idejom da svoje sunarodnike pod hitno naui
osnovnom lifu. Ne znam koliko je njegov pedagoki rad imao efekta
na Beograane ali stoji injenica da je u prostorijama kole svojom
pojavom ostavljao jak utisak na beogradske udavae. Najvei na
moju baku, Aneliju Jovani koja je, upoznavi ga, momentalno
ostavila svoga dugogodinjeg verenika, slikara Uroa Predia,
ponajvie zbog umetnikovih neasnih namera manifestovanih
jednom prilikom u haustoru njene porodine kue u Balkanskoj
ulici. Venanje je usledilo odmah, baka je prela u kuu icovih i
poela, kao to je red, da muu raa decu. Tri sina za osam godina, ba
kako treba.
Deda je napustio igrako-pedagoki rad i zaposlio se kao glavni
blagajnik Klasne lutrije. To je podrazumevalo ugled u drutvu i lepu
paru. Ali njegovo poslanstvo bilo je daleko znaajnije, trebalo je,
smatrao je, prostake nainiti civilizovanim graanima. Svoju misiju
je zapoeo odmah i to najpre sa svojom porodicom. Osnovao je
skijaki klub, ulanio u njega neto stranaca koji su u Beograd stigli
kad i njegovi roditelji, obukao enu u pantalone (?!) i sa decom krenuo
ka udaljenom brdu Avala. Deca su plakala teglei na ramenima teke
daske a prolaznici, okirani eninom neobinom odeom, za njom su
zvidali i vikali: "Uaaa!" Za razliku od svoje dece i supruge, Boko je
bio presrean kada su se, nakon mukotrpnog pentranja uz Avalu, najzad
na skijama nekako i smandrljali u selo Jajinci. Bio je to mali ali
znaajan prodor u civilizovani nain ivota, mislio je.
Ispostavilo se, meutim, da se operacija pretvaranja Srba u fine ljude
odvijala mnogo sporije i tee nego to je Boko mogao zamisliti kada
je zapoinjao svoju nemoguu misiju. Zato je u kui poeo da
primenjuje drastine metode a da sa okolinom stupa u sve ee
konflikte. Decu je svirepo kanjavao, enu vreao, sa susedima nije
govorio a nekoliko puta je bio na ivici batina zbog incidenata na ulici,
sa prolaznicima koji su pljuvali na trotoar ili tresli nos bez maramice. U
svom skijako-planinarsko-izletnikom drutvu nametao se kao voa i,
umesto da uiva u druenju i pesmi, najee je sve maltretirao
nekakavim higijeniarskim radnim akcijama koje su imale za cilj da
sauvaju okolinu od zagaenja. Postajao je sve agresivniji i
neprijatniji, krajnje zatvoren i neobinih, nepredvidivih reakcija.
A onda je dolo do neoekivanog, katastrofalnog obrta. Boko je ve
ranije pokazivao udne znake, izraavajui otvoreno nezadovoljstvo time
to nema erke nego sinove!!! Sinovi, koji su ve bili odrasli, nisu vie
obraali panju na ovu apsurdnu primedbu a moja baka se sa setom
priseala odbaenog verenika, time zauzimajui odbrambeni gard. Kako
je u meuvremenu formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, moj
deda je sve ee odlazio u Sloveniju i Hrvatsku, bive austrougarske
krajeve, da se nadie sveeg, evropskog vazduha. Odatle se jedared
vratio potpuno promenjen, kao pod nekom temperaturom. Njegovi
ukuani su shvatali da se sa ocem porodice deava neto jako udno
ali niko nije mogao da odgonetne ta se tano dogaa. A onda je Boko
jednoga dana saoptio da je kua u kojoj ive prodata, da se razvodi i da
odlazi u Zagreb da ivi, gde e se oeniti stanovitom Vesnom,
majkom dve prekrasne devojice!
Moja baka i njena tri sina tako su se nali na ulici. Jedino oruje kojim
je baka mogla da se bori protiv pomahnitalog mua bilo je da mu ne da
razvod. Ali, Boko je i za to imao reenje: preao je u islam i na taj nain
stekao pravo na dve ene?! Okrenuo se i bez zbogom otiao u Zagreb.
Moja baka i sinovi su se, dodue, nali u krajnje nezavidnoj situaciji
ali su, opet, odjednom osetili daak slobode i prestanak terora zvanog
- civilizovani ivot. Oni su i ovako bili pametni, obrazovani ljudi i mogli
su da svoje ivote osmisle i bez tekog drila koji im je nametao ovek koji
je u meuvremenu postao - Baki (svako ko se prekrtavao u
muslimansku veru morao da uzme neko tursko ime) i iji vidici su u
sutini bili sve osim - iroki. Tek kada ga vie nije bilo, shvatili su
koliko lepi maniri ne mogu zameniti duevnost, elegancija lepotu a
strogoa plemenitost.
I sve je bilo u redu dok se jednoga dana, nekoliko meseci pre poetka
Drugog svetskog rata, Baki (Boko) nije iznenada pojavio. Od Vesne
je, oigledno, "popio ut kartu", izgledao je mnogo stariji i nekako
potpuno izgubljen, bez trunke autoriteta i svoje poslovine strogosti.
"Kao paavra" - opisivala je njegov izgled moja baka uvek kada bi na
dnevni red doao njegov pokajniki povratak u Beograd. Nastanio se
u nekoj iznajmljenoj sobici u Francuskoj ulici i jedno vreme se nije
pojavljivao u javnosti. Ali, kada je rat poeo, njegovi sinovi i ena (jedna
od dve) poeli su polako da saaljevaju njegovu jadnu pojavu i da ga s
vremena na vreme primaju u kuu. Posle rata, kada su doli unuci,
njegov dolazak u vreme ruka postao je uobiajen. Baka bi uvek neto
gunala, nazivala ga "onaj" ali je za njega uvek imala koju kaiku toplog,
domaeg jela.
Mi, unuci, takoe smo ga smatrali uljezom, ali sa posebnim,
povlaenim statusom. Kada smo saznali za njegovo poreklo, nismo
propustali da viemo za njim"ic! ic!" radosni to se njegovo
prezime poklapa sa uzvikom kojim se make teraju s jebita. On je
na to uzdisao prilino mirantski, kao i na ostale prostakluke kojim je
obilovala naa svakodnevica, nepromenjena uprkos njegovom
viegodinjem radu na uljuivanju Srba.
Ono to je kod Boka bilo najneprijatnije bio je njegov patoloki
tvrdiluk. Nikada nikome nije poklanjao nita. Unuci nisu od svoga dede
(ma kakav taj deda bio) dobijali ak ni bombonu. Na rukove,
roendane, slave, Boi i Uskrs dolazio je uvek praznih ruku to je kod
bake obavezno izazivalo salve negodovanja. Meutim, cela porodica je
smatrala da on u svome sobiku u Francuskoj ulici krije itavo
bogatstvo i svi su stalno preraunavali njegov predratni imetak,
zlatnike koje je morao naslediti od roditelja, zatim uteevinu od
penzije i sve se to u naoj mati pretvaralo u nevienu koliinu para i
zlata. Smatrali smo da e dedinom smru svi nai finasijski problemi
biti reeni.
Kada se taj trenutak pribliio i deda otiao u Gradsku bolnicu sa
dijagnozom raka, svi smo nekako splasli u naim oekivanjima.
Odjednom, to vie nije bio onaj udak dostojan prezira i svakojakog
zavitlavanja, nego bolestan ovek. Na dan kada je trebalo da bude
operisan najednom se u piami pojavio na naim vratima! Bili smo
zapanjeni njegovom izgubljenom pojavom. Ispostavilo se da su ga
tog jutra pripremili za operaciju, ostavili u hodniku da eka i najzad
zaboravili na njega! Deda je sedeo nekoliko sati ispred operacione sale
a onda u piami izaao iz bolnice i, kako ga niko nije zaustavljao,
uao u autobus i doao u centar grada, kod nas, svojoj kui. Mi smo
upravo ruali i deda je seo za sto, sa oseanjem olakanja to najzad nije
na smetnji.
Umro je nekoliko dana kasnije. Tata i stric su otili u njegovu memljivu
sobu u Francuskoj ulici i tamo, umesto nevienog blaga, pronali
ogromnu koliinu starih novina, zaralih konzervi od sardina u kojima
su tavorili upotrebljeni ekseri i iskrivljeni rafovi, kao i gomilu
pisama koja su predstavljala prepisku izmeu njega i Vesne iz Zagreba.
U skoro svim pismima Vesna ga je preklinjala da vie ne alje tolike
koliine para njenim erkama koje vie nisu devojice nego odrasle,
udate ene...
31.12.
Novogodinja pria
Na nekom od pulskih festivala, u hotelu "Rivijera", knjievnik Joa
Horvat, inae strasni moreplovac, ispriao mi je sledeu priu.
On, ena i sin su sav svoj imetak uloili u gradnju jahte "Besa" i 1968.
krenuli na put oko sveta. Jedrenjak je bio solidno uraen, prepun
savremene opreme, imali su dovoljno iskustva za takav poduhvat pa je
njihov kolektivni, porodini san najzad poeo da se ostvaruje. Atlantik
su preli bez veih problema ali kada su stigli u Dominikansku
republiku saekao ih je haos graanskog rata. Nekako su nastavili dalje
ka jugu, ali, kao po pravilu, gde god bi stigli, nailazili su na revolucije,
vojne prevrate, ratove. Srednja i Juna Amerika su te godine plamtele.
Nekako su se dokopali Pacifika i krajem decembra stigli u Indoneziju.
Prespavali su prvu no u nekom pristanitu na Baliju ali kada su reili
da nastave dalje, luka kapetanija im je saoptila da su se u okolini
pojavili gusari pa im ne preporuuju isplovljavanje. Oni su se nekali
dan, dva i, najzad, shvativi da opasnost od pirata moe trajati ko zna
koliko, reili da krenu na svoju ruku. Isplovili su trideset prvog decembra,
poslednjeg dana te znaajne godine. Novu 1969. godinu su doekali
na otvorenom moru, otvorivi flau vina, specijalno uvanu za tu
priliku.
Sutradan ujutru je Joa, koji je bio na kormilu, na horizontu primetio
veliki jedrenjak. Brod je naglo promenio kurs i poeo da im se pribliava.
Horvat je promenio putanju ali brod pratilac se uputio za njim.
Shvativi da stvar postaje ozbiljna, probudio je enu i sina. Brod im se
naglo pribliavao sa oiglednom namerom da im preprei put.
Horvat je pokuao jo nekoliko manevara ali nije vredelo, jedrenjak
koji ih je progonio oigledno je bio bri.
Joa je predao krmu sinu, otiao u potpalublje i odande izvadio karabin sa
snajperom, oruje koje je, na sreu, poneo predviajui razne opasne
situacije. Pogledao je kroz durbin i na palubi neprijateljskog broda
ugledao nekog tipa koji im je davao znake da stanu. Oba broda su se
prilino ljuljala pa je mome poznaniku bilo teko da naniani dovoljno
tano da bi onog preko puta oborio prvim hicem. U trenutku kada mu
je najzad uspelo da ga nacilja, sin je povikao: "ta kae?! Neto
govori!"
Joa je za as sklonio kaiprst sa oroza i, ne skidajui neznanca sa oka,
dozvolio mu da im se jo vie priblii. Posle nekoliko trenutaka, zauli
su jasno ono to im je poruivao onaj od preko puta: "Happy New Year!
Happy New Year!!!"...
2000.
1.1.
Ono u ta sam sumnjao i do ega sam doao zdravim razumom, a to
je da cela pria sa novim vekom i novim milenijumom predstavlja
obinu izmiljotinu, pokazalo se ispravnim rasuivanjem.
Dvehiljadita godina je poslednja godina starog, dobrog dvadesetog
veka i nema veze ni sa dvadeset prvim stoleem ni sa treim
milenijumom. Bogu hvala! Cela predstava sa doekom Novog doba je,
dakle, najobinija marketinka ujdurma koja slui namlaivanju para i
niemu vie! Jedino to nas to isto eka za godinu dana. Tada e slogan,
verovatno, biti: "Ovoga puta vas ne zezamo!"
Valjda zbog injenice da sam se spasao, bar za godinu dana,
neizvesnosti udesa koje donosi taj famozni trei milenijum,
probudio sam se sa prijatnim oseanjem da je sve isto kao to je bilo
davne 1999. Izaao sam na mraz i proetao potpuno pustim Dorolom,
u potrazi za nekom prodavnicom koja je otvorena. Na tako neto
nisam, naravno, naiao ali zato sam mogao na miru, bez prisustva ljudi i
saobraaja, da kao nekakvu dekoraciju za snimanje filma, osmotrim
kraj u kome ivim.
Dorol je stariji i od tih toliko izvikanih 2000 godina. Tu negde, moda u
neposrednom susedstvu, Kelti su pre nekih 24 stolea sagradili
naseobinu Sindidun, kasnije od Rimljana prekrtenu u Singidunum.
"Dun" je na njihovom jeziku znailo "voda" (nije teko odatle izvui
etimoloko poreklo Dunava) a ono pre toga "grad" i "na". Pravo ime
Beograda je, dakle, Grad na vodi, a ne ovo koje, ovako zaputen i
aav, potpuno neopravdano nosi. Beli grad?! Kakav cinizam.
To sve govori samo o tome da je ova naseobina, u kojoj trenutno nema
nijedne otvorene prodavnice prehrambenih proizvoda, svoj trei
milenijum zapoela jo i-ha-ha kada. Iz toga proizilazi da jedno takvo
mesto ne bi trebalo da se mnogo obazire na trice kao to su ratovi,
tiranije, bolesti i glad. Sve je to prolazno i, u venim gradovima,
kakav je Sindidun, predstavlja samo deo folklora.
Ovakva relativizacija pomogla mi je da prealim injenicu to danas
neu pojesti nita poteno. Krenuo sam nazad ulicom Tadeua Kouka.
Proavi pored neke graevine koja ve godinama eka zavretak, setio
sam se da sam ba tu jednog dana, pre moda pet ili est godina,
primetio grupu ljudi kako intenzivno zvera u rupu koja je bila
iskopana kao temelj te nikada zavrene zgrade. Priao sam i ja sa
idejom da se, po mogustvu, ogrebem o neto interesantno. Prizor
koji sam tu ugledao bio je stvarno fascinantan. Crnotravci koji su
kopali temelje naili su na rimski grob u kome su leala dva kostura,
muki i enski. Arheolozi su upravo radili na istraivanju onoga to je
okruivalo taj brani ili ljubavni par koji je, moda, umirao sa idejom
da e u smrti biti veno zdruen. Sutradan sam proitao u novinama
neto o jo jednom uspehu nae arheologije ali kada sam se vratio na
mesto o kome je re, tamo vie nije bilo ni groba ni kostura! ljakatori
su celu stvar uredno zalivali betonom, najveom ljubavi grada koji se
lano predstavlja kao beo.
Seanje na taj par kome je uskraeno jo vanije pravo od onoga to
nazivamo pravom na ivot, dakle, pravo na smrt, poljuljalo je moju ideju
o venosti Sindiduna. Shvatio sam da veno moe biti jedino nebo iznad
moje glave, nebo Sindiduna, pa sam ga dobro osmotrio pre nego to sam
mugnuo nazad u kuu.
3.1.
Jo uvek traje praznik, sa tendencijom da se nikada ni ne prekine! Svi se
mi, dakle, i dalje odmaramo. Od ega? Na to ne bi mogla da odgovori ni
Dravna bezbednost, organizacija za koju su svi ubeeni da kontrolie
sve u ovoj zemlji.
U stvari, postavlja se pitanje koliko takvih i slinih organizacija vlada
ovom dravom. Tri? Pet? Osam? Sasvim je mogue da ih je ak
dvocifren broj. U stvari, nije ni vano. Sutina stvari je u tome da oni koji
gospodare naim preostalim vremenom (koje esto sasvim neovlaeno
nazivamo "ivotom") imaju maineriju kojom mogu da se odravaju na
vlasti koliko treba. Sto godina? Sto godina. Dvesta godina? Dvesta.
Na jednu takvu organizaciju sasvim sluajno sam nabasao. Zove se
CIP. Nominalno, to je firma koja se u ovoj zemlji bavi razvojem eleznice;
znate ono: "Brze pruge" i te fore...
U stvari, pria poinje od trenutka kada sam reio da kupim novu
klozetsku olju. Raun je bio ogroman pa sam ga malo bolje pogledao.
Pored cene i poreza, stajala je tu i cifra koja se odnosila na "doprinos
razvoju eleznice". Svota je bila prilina, skoro da sam za te pare mogao
da kupim i dasku. Nekako u isto vreme, na pijaci, u ulozi tunog
disidenta spremnog na razne akcije protiv reima, susreo sam
dojueranju dvorsku damu Gradskog Komiteta, proverenu funjaru i
uvlaitelja u dupe svakome ko je na vlasti, oveka za koga sam mogao
dati desnu ruku da je debeovac. Gledao me je svojim pokvarenim oima
i tobo zabrinutim glasom se raspitivao zato ne snimam. Odgovorio
sam mu da u dravi u kojoj nema para ni za osnovne stvari kao to su
penzije, verovatno nema ni za luksuz kakav je film. Uz to, rekao sam,
pomisao da treba da obavim moralni felacio sa ministrom kulture ili
direktorom televizije inila mi se prilicno odvratnom. On mi je to
rekao: "Ne mora da ide preko njih. to ne ode u CIP?"
Nisam shvatao kakve veze sa filmom ima ustanova koja se bavi
projektovanjem fiktivnih eleznikih pruga i izgradnjom
nepostojeih eleznikih mostova. On mi je obeenjaki namignuo i me je za sebi ravnog, ni na kraj pameti mu nije bilo da se to ne radi
rekao: "Oni su puni para. I spremni da daju za kulruru." Okrenuo se,
proao pored nekih Cigana koji su nudili "Bonda" i "Eleme" i nestao iza
gomila kupusa, ostavivi me da odgonetam rebus koji mi je zadao da
reavam.
Malo sam se raspitao kod prijatelja koji se bave graevinarstvom i utvrdio
da taj CIP nikada nije potroio ni dinara na bilo kakvu prugu, skretnicu,
rampu makar, da nikada nije pazario ni jedan jedini elezniki prag!
Sve te ogromne pare, koje se zgru prodajom ne samo klozetskih olja,
nego i klozet papira, novina koje se itaju u klozetima, kao i svih onih
stvari koje sa klozetom nemaju nikakve veze, svi ti milioni, dakle,
odlaze u CIP a oni ga odatle trokare na razne fine stvari. Gro odlazi,
naravno, partijama na vlasti, od te i slinih paradravnih ustanova se
finansiraju borci za srpstvo, komunizam i sline folirae. Da stvar ne
bi bila suvie upadljiva, "finansiraju i kulturu"?!
Najzad sam shvatio sutinu stvari: svi mi smo, samim tim to ivimo u
ovoj zemlji i kupujemo neophodne stvari, poput klozetskih olja;
njihovi sponzori, finansijeri. Oni su to tako lepo smislili. I sada je
trebalo da odem u taj CIP, da se nasmeim i da uzmem te opljakane
pare, da sa njima snimim film i organizujem premijeru u Sava centru, na
kojoj e biti prisutni svi oni. Usranko koji mi je to predloio oigledno
je mislio da su svi, kao on, sposobni za takav moralni prekraj. Drao
kada hoe da se bavi ovim poslom.
Bio sam besan na sebe to sam ga udostojio tih tri minuta razgovora,
to ga nisam, kao nekakav pravi ludak, nasred te pijace pljunuo u lice.
to sam mu dozvolio da ode sa utiskom da smo mi isto. Dok sam
razmiljao o tome, izgledao sam, da upotrebim izraz pirotehniara Srbe
Kabadajia, "kao da sam dorukovao klozetske daske"!
6.1.
Nastavljam sagu o CIP-u. U stvari, shvatio sam ko je ovoga trenutka,
u ovoj zemlji centralna linost. Zove se Milutin Mrkonji i dugogodinji
je direktor te famozne ustanove. "Brze pruge Srbije" su njegov izum, s
tim se probio pre desetak godina. Verovatno je pre te ingeniozne ideje
za otimanje para bio obini, nierazredni debeovac. Ali setio se dobrih
starih ibicarskih trikova i to samo podigao na vii, optedravni nivo.
Trenutno je direktor Direkcije za obnovu zemlje i centralni maneken
reima. Ne skida se sa televizije, gde najee igra ulogu strogog ali
marljivog neimara koji neumorno obilazi razna gradilita i proverava
da li radovi na njima napreduju dobro. Lajtmotiv njegove uloge je pretea
otrina u kombinaciji sa domainskom zabrinutou. Stalno
demonstrira veliku mo ali mea to sa dobroudnim, tipino
socrealistikim humorom, davno istroenim na radnim akcijama.
Kada zapoinje reenicu ne moe se znati da li je to pretnja ili obeanje,
da li e sledeeg trenutka neko biti uorkiran ili pohvaljen. Kod njega
je, kao da hoe da pokae, sve u svakom trenutku mogue. Izraava se
kratkim, odsenim frazama, i da ih ne izgovara tipina pandurina,
ovek bi pomislio da je to nekakav vojniki stil. Govorka se da je
naslednik predsednika vlade Marjanovia, koji svakim danom sve tee
glumi da je normalan.
Mrkonji je ovih dana doiveo malu nezgodu. Obijen mu je stan iz
koga je odneto preko stotinu hiljada maraka. Odakle toj potenjaini
toliki ke? Da nije zbog zabrinutusti za sigurnost izvoenja svih tih
ogromnih radova, pare za obnovu zemlje drao kod kue? Mislio je
valjda: to je sigurno, sigurno je! Ali, eto ti vraga...
Nekako u isto vreme vozio sam Draganu na Vodovac, kod neke
drugarice. Oko kue u kojoj devojka ivi, niu sve same velelepne
viletine sa kulama koje se pretenciozno uzdiu u vazduh. Sa prozora
prvog sprata pruio mi se izuzetan pogled na kompleks zgrada (za to
nema drugog izraza) koje u susednom dvoritu za sebe gradi
direktor Jugoslovenske pote. Na dve strane ogromnog placa
nalaze se dve kuerine koje su povezane nizom tremova i hodnika.
Ispod svega toga se nalaze jo dva sprata, sa podzemnim bazenima i ko
zna ime jo. Ono to je interesantno, sve je graeno od tekog,
prenapregnutog betona, sposobnog da preivi bilo koju atomsku
bombu. Na samim zgradama ima tek nekoliko malih prozoria pa
cela stvar neodoljivo podsea na Hitlerov bunker. Pomislio sam: ako
direktor pote za sebe gradi ovakvu tvravu, ta li podie tek onaj?
Tu dolazimo do kljua cele stvari. Moja plata redovnog profesora na
fakultetu je 145 nemakih maraka meseno. Neka direktor pote ima tri
puta vie, to je 500 maraka. Kua koju gradi ne kota ispod pet miliona
maraka. Ako mu je za ivot neophodno bar 400 maraka meseno, on za
gradnju moe da izdvoji u vrh glave 100. Pet miliona podeljeno sa 100
je 50.000. Treba mu, dakle, pedeset hiljada meseci ili 4166 godina
tednje da bi sagradio tu kuu. Praktino, morao bi da bude lino
Tutankamon pa da krene polako sa kopanjem temelja. Iz toga sledi
zakljuak da on do toga nije doao svojim radom nego drugim putem.
Kojim? Istim onim kojim je i Mrkonji doao do svojih neprealjenih
hiljada maraka.
Oni svi, dakle, otimaju. I veruju da e zauvek biti na vlasti. Da nisu
sigurni u to, moda bi malo pripazili. Skinuli bi bar jednu kulu sa
svojih zamkova ili dimenzije podzemnih bazena smanjili na
olimpijsku normu. Ali oni se ne brinu, sigurni su. Da li je to neka
ansa?
Idue nedelje idem u Zagreb na dva dana pa u osmotriti kako to izgleda
kada se dogodi udo promene.
9-10.1.
Ovo su poslednji u nizu od petnaestak dana neprekidnog enluenja i
potpunog nerada. Dodue, ni ranije se nije ba mnogo krampalo ali ovo
je bila ve neka vrsta potpunog mrtvila, paralize. Beg u privid obeleen
lampionima i prasetinom. Sada e veina poeti da se budi iz anestezije
i vraa surovom pejzau koji se zove - stvarnost.
Kako li se ljudi u ovoj zemlji suoavaju sa tim jezivim prizorom?
Dragana i moj bratanac Milan su pre neki dan doli do zakljuka da ima
sve vie ljudi koji ive u iluzijama. Kada realnost postane toliko
neizdriva onda ti ne preostaje nita drugo nego da se prebaci u
drugo agregatno stanje - nerealnost. Zato bi, uostalom, ono prvo
bilo prirodnije od ovog drugog? Kae se za nekog: izgubio je vezu sa
realnosu. Pa? Da li mu je zbog toga loije? Ili je, moda, onima koji
sve vide objektivno zbog toga bolje? A ta je sa nadrealistima? Zar oni
nisu doiveli slavu i namlatili dobre pare ba tim begom od onoga
to smatramo realnim svetom?
Iluzije u kojima ivimo su mnogobrojne i raznovrsne. Moe se
slobodno rei da smo po broju ljudi koji ive u irealnosti na jednom
od prvih mesta u svetu. Ako izuzmemo australijske Aboridine koji,
pored toga (ili ba zato) to su najstarija rasa na planeti, imaju
sasvim jednostavno reenje za svoje psihike probleme. Kada im se
dogodi neto strano, umre im majka, na primer, oni prvo drvo ili
grm proglase za majku i nastave da sa njom komuniciraju kao da se
nita nije dogodilo. To ja zovem iluzijom, i to u najboljem smislu te
rei.
Dodue, ovdanje iluzije su mnogo malignije. Na primer, esto
zamiljam svet u kome ivi moj prijatelj iz detinjstva Ljubia Risti.
On je trenutno predsednik JUL-a, organizacije u kojoj je skoncentrisana
sva vlast u ovoj zemlji. Njihovi lanovi nisu samo ministri, oni su i
direktori svih znaajnijih preduzea, rukovodioci u policiji, urednici svih
glasila, njihovi ljudi proimaju ceo mehanizam ove komunistiko-
mafijake naprave, oni su krvni sudovi u organizmu nakaze. A
njegovo srce je Ljubia Risti.
Imali smo po osam godina (kad god na televiziji ugledam njegovo
skvreno, izoblieno lice stresem se pri pomisli da smo vrnjaci) kada je
Ljubia zapoinjao svoju karijeru. Nastupao je kao dete-glumac u
komadu "Plai voljena zemljo" u kome je igrao crne koje na krilu cupka
uza Stojiljkovi. Izgleda da je bio jedino dete koje je, gonjeno valjda
ogromnom eljom da se prikae na sceni, pristalo da ga svaki put od
glave do pete mau crnim imalinom. Imao je i tada, dobro se seam, onaj
zadovoljni izraz na licu koji sam ugledao pre neki dan na televiziji dok
je nastupao u ulozi spokojne dobriine koja neukom narodu objanjava
koliko smo mi dobri i veliki a oni zli i mali. Taj hladnokrvni mir nosio
je i ezdest osme dok je u Sali heroja pozivao studente na pobunu, ne
manje ubedljivo nego to je to, verovatno, inio Robespjer. Miran je bio
i dok je reirao, uvek je zraio nekom blagonaklonou prema
sagovorniku i samo smo mi, koji smo ga oduvek poznavali kao zlu paru,
znali da se iza svega krije gola elja da se sagovornik osvoji da bi se
kasnije upotrebio za bilo ta to bi Ljui bilo od koristi prilikom
podizanja sopstvenog spomenika.
Iza svega se krila, u stvari, gola iluzija o sopstvenoj predodreenosti za
neku veliku, znaajnu misiju. Taj mir je oznaavao njegovo
nepokolebljivo uverenje u zabludu da e, kada on doe na vlast,
sve krenuti i drugim, Ljuinim tokom. Da e promeniti istoriju u
smeru koji je smatrao ispravnim a koji se, sada je to jasno, kretao u
sasvim suprotnom pravcu od onog koji smo prieljkivali svi mi, ljudi
bez iluzija, da kaem - normalni. Bio je jedan od onih mesija koji se
nedeljom u ogromnim koliinama pojavljuju na amerikoj televiziji,
jedino to se u Srbiji takvi programi ne vide i to ovde takve stvari
"pale".
Naroito kod porodice. Iz meni sada sasvim nepoznatih razloga, ona
ga je primetila, pala na njegove uobiajene trikove i izabrala za vou
sopstvene sekte. Tako je Ljubia Risti, preko noi takorei, od
reditelja u opadanju i upravnika pozorita kome je pretila steajna
komisija postao voa. Dobro, ako ne ba pravi voa onda voin
Kagemua. Tako je njegova iluzija odjednom postala stvarnost: mogao se
zakleti da menja istoriju, da njegova re utie na sudbine ljudi koji ive
pod njim. Ostvario je svoje snove, zapoete jo dok je bio ofarbano
dete, zatim student- anarhista, onda reditelj-opsenar i na kraju upravnik
pozorita kome je pretila istraga zbog potronje dravnih para na razne
ekstravagancije, poglavito seksualne provenijencije.
Kako je doslo do velikog obrta? U trenutku kada je bio na ivici, ako ne
orkiranja, onda velikog skandala koji bi ga sasvim srozao, moj prijatelj
iz detinjstva postaje broj 3 u ovoj zemlji! Sva ona "palamuevina" kojom
nas je godinama zasipao u pozoritu i ivotu postala je odjednom
zvanina dravna retorika. Sve ono to mu je sluilo da dospe do
dvadeset santimetara viih ena, sada je postala himna reima. Isti
renik, ista mirnoa i samozadovoljstvo. Deus ex machina? Ne bih
rekao...
Postoji pria po kojoj je, neposredno posle Lipanjskih gibanja 1968,
Ljua uhapen. Tom prilikom je bio slomljen, odao sve to je trebalo
da oda, sve svoje studentske saborce i njihove pomagae, i najzad puten
na slobodu sa idejom da jednoga dana bude "aktiviran". Svih tih godina
on je reirao, pravio interesantne predstave (nekoliko njih se seam, bile
su stvarno uzbudljive), sve vreme se predstavljajui kao disident,
prokaena i progonjena linost, okupljajui marginalce i one koji su sebe
dobrovoljno osudili na progon (Rade erbedija, Duko Jovanovi). Oni
su bili dobra publika, na njima je trenirao svoju vetinu prodavanja
iluzija za nepatvorenu stvarnost.
I onda je doao trenutak "aktiviranja". Neko od njih je prelistao izbor
dosijea ljudi podobnih za isticanje u prvi plan, dovoljno moralno
posrnulih da bi na to pristali i dovoljno krivih da bi veno mogli biti u
aci, i izbor je pao na - moga druga iz detinjstva. To mi izgleda prilino
suvislo, bez uplitanja boga iz maine.
Kako bilo da bilo, Ljua je sada u gadnom sosu. Sudei po izuzetnom
miru i spokoju sa kojim je nastupio u svom poslednjem prikazanju na
televiziji, izgleda da shvata da mu se ne pie dobro. Kao da je svakim
svojim gestom hteo da porui: "Pogledajte me, zar nisam sasvim
normalan! Zar vam nije ao da me, kada za to doe trenutak, strpate u
istu vreu sa onima? Pa ja sam, ipak, samo mali, bezopasni reditelj..."
Nisi, prijatelju. Na alost, nisi vie...
11.1.
Pre neki dan, moj drug Bale i neki njegov prijatelj reili su posle
nekoliko nedelja potpune intoksikacije da udahnu malo sveeg
vazduha. Krenuli su preko Terazija i tu sreli nekog treeg, izvesnog
Mitra, sitnog funkcionera koji je ve u penziji, dakle sasvim bezopasnog
sagovornika.
Mitar ih je upitao, ta rade a Bale mu je odgovorio: "Vidi, Mitre, sada
smo proli od Slavije do "Albanije". Izbrojali smo usput 289 drveta s leve
i 152 sa desne strane. Na alost, za tebe nee biti mesta u centru." Mitar
se zamislio i nabacio svoj poslovino ljubazni izraz na licu: "Zar, pet-est. Svi su bili krajnje pozitivni i pomalo ponosni na skoranju
drugovi, ne bi neto moglo da se uradi za prijatelja? Pa, zar da visim na slobodu izraavanja oseanja.
periferiji?"
Oko etiri ujutru, moji prijatelji su najzad pustili da malo odspavam
13.1. pre jutarnjih intervjua. Ostavili su me na Ilici i ja sam krenuo peke ka
hotelu. Bilo je vrlo hladno i sasvim pusto. Gledao sam taj grad za koji
Vratio sam se noas iz Zagreba pun dobre energije. Na to su uticale razne
sam doskora verovao da je zabranjen, bilo mi je milo to je film proao
stvari koje sam tamo doiveo, lepe i tune. Ali, najsnaniji utisak na mene
onako dobro, moda ak bolje nego to zasluuje film koji je ovako star,
je ostavila promena.
na otrcanoj kopiji, sa slovenakim titlovima.
Nema sumnje, tamo se za dvadesetak dana desilo jako mnogo toga.
I ceo sutranji dan je proao slino, samo sat posle nastupa na televiziji
Pad Tumanovog reima se osea posvuda, najvie u raspoloenju ljudi.
ljudi su poeli da me prepoznaju na ulici, u kafani u kojoj smo ruali.
Kada sam tamo bio pre dve godine imao sam utisak da je gore nego kod
Bio je to za njih, izgleda, prilini ok: ja sam, po svoj prilici, prvi
nas, toliki je bio pritisak straha koji se irio na sve strane. Sada, kao da
Srbin koji se pojavio na hrvatskoj televiziji otkako su postali posebna
su se preko noi oslobodili toga. Niko, dodue, ne tvrdi da su ovi
drava.
novi dobri ali zato vie nema onih starih koji su onako bezduno sejali
zebnju i terali ljude da se uvlae u ljuture. Sada je tamo mnogo bolje Ono to je tuno, to je ljudska slabost. Novine su pune onih koji
nego kod nas, u to nema sumnje. pokuavaju da se prekrcaju na novi voz, koji se posipaju govnima i tvrde
kako sa onima nisu imali nita, ili bar nita ozbiljno, kako su samo radili
U bunoj kafani ispred ulaza u kinoteku ekali su me moji prijatelji,
svoj posao, da su morali Pravi krah jedne odvratne, primitivne svesti.
porodice Galo, Bertok, poneko kome se nisam nadao. Bili su tu zbog
Odmah su mi na pamet pala pitanja i odgovori na njih: Kako bi to
mene. To je bilo stvarno dirljivo. Novinari su ekali na red, obraali su
izgledalo kod nas? Svakako mnogo gore. Sa revanizmom? Izvesno. Sa
mi se slobodno, bez nekadanjih ograda ili aluzija na moju krivicu to
naslaivanjem? Oh, da. Da li e se to ikada dogoditi? Ne znam... Moda.
pripadam narodu koji treba mrzeti. Nita od toga! Kao da smo se jue
Mada sumnjam... Nadam se...
rastali, posle jedne od mojih premijera kojih sam u tom gradu imao
 da bi nam, posle, drao moralne pridike?" Primedba je moda na mestu
ali u skuenom prostoru u kome ivim, nemam mnogo prozora kroz
koje mogu da gledam. Fenomen TV Palme i njenog pogleda na svet za
15.1. mene je znaajan. Ne zato to bi TV Palma svoju koncepciju mogla
nekome ponuditi kao model, nego zbog toga to je ona ogledalo ve
Prethodna no pripada onim to ih nazivam - idiotskim. Legao sam
postojeeg naina miljenja. Ona ne natura, ona predstavlja. To ve
ranije, u nameri da pred spavanje uivam u brazilskom fudbalu. Ali
postoji, niko nikoga ne ui pornografskom pogledu na stvari, one su
Korintiantes i Vasko de Gama su toliko mrsomudili da ni posle dva
ovde deo shvatanja sveta.
produetka nisu postigli gol. Revoltiran, poeo sam da okreem kanale.
Zaustavio sam se na TV Palmi. Ugasio sam ton i posmatrao izobliene face raznih marginalaca koji
su se, shvatajui sebe sasvim ozbiljno, smenjivale na ekranu. Onda sam
Ta stanica zasluuje posebnu panju, zato joj se esto vraam. Miki,
zauo nekakav zvuk sa ulice. enski glas je nekoga dozivao, neprekidno
vlasnik kanala, ovek izuzetno masne kose i neobinih nastupa, vie se
ponavljajui njegovo ime istim intenzitetom i istom intonacijom.
ne obraa lino gledaocima, u nameri da ih obui kako da mrze ceo svet
Pogledao sam kroz prozor i ugledao luksuzni taksi i u njemu neku
i oboavaju svoj, u svakom pogledu bogomdani narod. Sada to ine drugi
opajdaru koja je besomuno dozivala osobu koja, oigledno, ivi u
umesto njega. Cela jedna ekipa novinara, voditelja, spikera i reditelja, ne
susedstvu. Ugasio sam svetlo i pokuao da zaspim. Nisam mogao, po
manje atraktivnog izgleda, imitira Mikijev robusni, fajterski stil.
glavi su mi se motali nakazni likovi sa televizije a spolja je dopiralo
Televizija koja jedina, dodue u kasnim nonim satima, emituje
zavijanje one kurvetije. Ustao sam i ponovo pogledao kroz prozor. Neka
tvrde pornie, sada svoj porno svet emituje od jutra do mraka i polako se
druga osoba prila je taksiju i poela neto da pregovara sa onom
otvara u svojoj porno sutini, ne pretvarajui se vie preko dana, kao
prvom. U sve se umeao i taksista, objanjavajui neto ustro. Druga
mister Hajd, da je doktor Dekil.
osoba se iznenada okrenula i vratila u zgradu preko puta moje. Prva
Neko e me optuiti da sam opsednut pornografijom, Mikijem TV osoba je ponovo poela da izvikuje njeno ime!!!
Palmom. Rei e: "Zato ne promeni kanal, nego bulji u te opscenosti
Bilo mi je svega dosta. Bio sam razdraen. Krenuo sam u kuhinju da Ako ovdanja vlastela ne pokazuje znake promenljivosti, bar ne moe da
pronaem bilo ta za odbranu od neprijateljskih jedinica napolju. U prikrije svoju smrtnost. Bada, Kundak, Arkan, a ko je sledei? Svuda isti
kanti za smee sam pronaao samo kore pomorandi. Nisam imao ni rukopis. Tip sa heklerom mirno, profesionalno obavlja svoj posao.
jedan jedini ispravni pogodak, kore su bile isuvie lake i bezopasne. Ona
Pre par godina, dok sam stanovao na Novom Beogradu, ustao sam
iz taksija je pojaala svoje arlaukanje koje bi, shvatio sam, moglo
neobino rano i krenuo u "grad", da pozavravam nekakve poslove. Kod
potrajati neogranieno, do zore ako treba. I ostali prozori u susedstvu
prvog semafora na kome sam zaustavio auto primetio sam neobian
su se osvetlili. Vratio sam se u kuhinju i u kutiji za alat pronaao
prizor: ulaz u neku zgradu bio je opasan policijskim trakama. I svuda
nekakave stare tekere. Beli, okrugli predmeti od plastike bili su
okolo su se nervozno muvali policajci, vrei, oigledno, uviaj.
mnogo bolji od kora pomorandi. Namestio sam se bolje i pogodio ga
Taman kad sam pomislio da je neko opet neto opljakao, na zemlji
odmah, iz prvog pokuaja.
sam primetio telo bez glave (odnosno bez njenog veeg dela). Bio je to,
Dozivanje je naglo prestalo a taksista je ugasio motor i prilino kasnije su javili na televiziji, Zoran Todorovi-Kundak.
agresivno izaao iz kola. Pogledao je unaokolo, spreman na obraun.
Po onome sto sam o njemu znao, Kundak je bio u najuem krugu onih
Ali, potencijalnih aktivista pokreta otpora je bilo previe, sve nas je
koji u ovoj zemlji dre sve konce. Pomalo zadrigao (kao dete sa sela
razbudio. Vratio se u auto, besno zalupio vrata i upalio motor. Ona
verovatno je gladovao pa kasnije nikada nije mogao da se najede), imao
ena vie nije nikog dozivala ali (dizel) motor automobila je i dalje
je lisiji pogled i vuje instinkte. Izgledalo je da mu u njegovom
radio. Oigledno, razmiljali su ta da rade u novim okolnostima. Po
pohodu ka vrhu, ka moi niko nita ne moe. Bio je inteligentan,
drugi put sam naciljao tekerom i ponovo pogodio. Taksista je dao gas
nemoralan i surov, imao je sve to mu je trebalo na putu ka cilju koji je
i zbrisao. Legao sam uzbuen. Kakva gadna no.
sebi odredio. A onda se jednog sivog, prohladnog jutra naao na
16.1. ploniku bez glave. Ba kao Arkan. Tri pogotka, od kojih je jedan ista
"desetka" (levo oko).

ta je, u ovom sluaju, poruka pisca? Ja sam je shvatio ovako.

Kada sledei put sedne za raunar, dobro razmisli ta e napisati, jer 19.1.
mi sve znamo, sve vidimo i sve moemo. Pazi ta radi jer e i ti,
Preko mesec dana temperatura nije prela nulu. Zaudo, ima struje. I
kad-tad, doi na red. Ne preteruj u svojim istupima, ne trsi se mnogo,
sve ostalo funkcionie, da kaem, normalno. Ljudi ive, uprkos svemu.
ne seri okolo, jer to, kao to vidi, nije nimalo zdravo. Spremni smo da
Navikli smo se. Ovo je sada naa stvarnost, ne ono to smo iveli do jue.
zgazimo svakog ko nam stoji na putu, da uinimo bilo ta u odbranu
nae sree, nae vlasti. Arkanovo ubistvo je pokazalo da je i smrt postala deo svakodnevice,
pojava koja ne izaziva naroitu panju. Imali smo dva dana o emu da
ta je pouka koju sam izvukao iz ove poruke?
priamo, nita vie. Najinteresantnije su bile itulje u Politici, kojih je
Vi hoete da me zaplaite. U redu, jasno je ta je va cilj. Ali, zaboravljate da bilo na desetak strana. U njima se lepo moglo prepoznati ustrojstvo sveta
je strah neto to se kosi sa poslom koji pokuavam da obavljam, da u kome ivimo. Ko je ko, ta je ta.
cenzor u glavi predstavlja kraj svakog ko ima ambiciju da stvara, da je
Glavno pitanje koje se postavlja: da li ga je on ubio? Ako nije, navodno
plaiti se u mom sluaju isto to i biti mrtav. A kako ne elim da
ne valja, bie haosa. Ako jeste, onda je dobro, stvar je pod kontrolom.
umrem, prosto sam prinuen da se ne plaim (iako bih za to moda imao
Dakle, prihvatili smo injenicu da je njegovo ubijanje legitimna,
i te kako mnogo razloga i opravdanja). Ja se, dakle, vas ne plaim ba
priznata kategorija u naim ivotima. On kao da na to ima pravo.
zbog straha od smrti. One duhovne, sutinske, prave. Iako sam u tom
Priznali smo mu to. U naim glavama, dakako.
pogledu jako plaljiv, vi me svojim pretnjama prosto prisiljavate da
i budem hrabar, bar u onom pogledu kako vi shvatate kategoriju Uporedo, sve vie se govori kako je sa njim gotovo. Razni glasovi
straha. to vie ubijate, ja sam vie prinuen da prkosim strahu koji pronose vesti o razliitim varijantama njegovog kraja koji e se
pokuavate da sejete. odigrati uskoro, vrlo brzo, jedino to se ne zna tano kako. to nam je
gore, vesti o skoranjem izbavljenju postaju sve "pouzdanije". Tako
Malopre me je nazvala majka. Plai se za mene, posle onog to je sino
atmosfera u kojoj odavno ivimo poinje da dobija obrise
videla na televiziji. Nisam joj rekao, i ja se pomalo plaim... Stiu, kanda,
psihotinosti.
"olovna vremena".
Nekoliko puta u ivotu, najvie zbog filmova koje sam radio, imao sam
prilike da detaljno prostudiram ustanove koje se bave nasiljem nad
ljudskom slobodom. Zatvor, ludnica, kasarna, pa i najobinija kola,
imaju svoje univerzalno ustrojstvo, ikonografiju, kako se to popularno
kae. Sve je to isto: organizovano, institucionalizovano oduzimanje
ljudima prava da raspolau svojim ivotima. To pominjem jer je po
istom uzoru organizovana i zemlja u kojoj imam zadovoljstvo da
ivim; privreda, obrazovanje, kultura, sve je pod prismotrom i
kontrolom. Iako se sve raspada. On je, izgleda, reio da vie nita ne
preputa sluaju.
Otuda to zatvorsko-bolniko-kasarnsko ponaanje ljudi, sve te silne
fame i krajnje nemogue "vesti". Dok sam sluio vojsku, neko je stalno
donosio sigurne informacije o skraenju vojnog roka. U bolnici vam
svaki novi dan izgleda kao zgoditak na lutriji. Zatvorenici mataju o
nekoj iznenadnoj amnestiji koja e ih, u to duboko veruju, po kratkom
postupku osloboditi pakla. Da je drugaije, bilo bi nemogue preiveti.
Kako prihvatiti misao o doivotnoj robiji, neizleivoj bolesti ili o polasku
u rat? Uvek se konstruie nekakva hipotetika ideja o izbavljenju.
Dobro, neko e moda rei: zar nije bolje da ponovo uzme u ruke
Orvela i malo bolje proita ono to je o tome o emu sada govori
ovek napisao pre pedeset pet godina. Ali, Orvel nije uzeo u obzir
pojavu koja ovde, esnaest godina posle 1984, dominira: pornografiju
kao poslednji stadijum kia. Kod Orvela je sve strogo i uniformno, ovde
je sve razuzdano i policentrino (na prvi pogled, naravno). Kod
Orvela je ljubav zabranjena a ovde (bar onaj porno surogat koji se
lano predstavlja kao ljubav) - obavezna. Pitanje je koja od te dve
prisile pada tee: zabrana pravih ili obaveza nakaznih oseanja.
Sve se uvek na kraju svodi na raspravu o slobodi, u koju se ne bih
uputao jer niti sam kvalfikovan niti sposoban za to. Sloboda, kao to
je poznato, ne postoji. Samo to u nekim krajevima ne postoji vie a u
drugim ne postoji manje. Ponegde se u neslobodi moe sasvim ugodno
provesti vek a ponegde ona i te kako titi...
Imam senzacionalnu novost koju sam upravo saznao iz prve ruke: sledi
sukob unutar njih samih, izmeu komunista i faista, izmeu njega i
eelja. Znai, kraj se stvarno pribliava!
20.1.
Kao to sam predviao, jo uvek traju novogodinja estitanja sa
oajnikim pokuajima pojedinaca da to iskoriste i dobro se ivalave.
Tako je jue u bifeu Ateljea 212 harao nekakav neidentifikovani tip sa
veoma otrim brkovima koji je izgrebao nekolicinu neopreznih. Drao
sam ga na odstojanju sve vreme i tako u novu 2000-tu uspeo da uem
neobljubljen.
U uglu bifea je, meutim, sve vreme stajao jedan sasvim pristojan ne znai da jednoga dana nee iskoiti iz nekog grma i udariti me u glavu
ovek, u odelu, sa belom kouljom i kravatom i, niim se ne istiui, vrlo svom silinom.
umereno "ikao" vinjak. Posle izvesnog vremena, naglo, bez ikakvog
Iz Zagreba javljaju da "Tito" ide bolje nego to su mogli da zamisle.
povoda je rekao: "Cela moja sudbina predstavlja jednu veliku mrlju a
Planiraju ak retrospektive srpskih reditelja!!! Da li je mogue da je,
ceo moj ivot pokuaj da je izbriem!" Vratio se piu a ja sam upitao
to bi rekao stari, dobri Ostap Bender, "led krenuo, gospodo porotnici!"
Srana Miletia, ko je to, da nije neki novi pesnik koji debituje u ovom
zadimljenom brlogu. "Ne. To je vlasnik hemijske istionice od preko
puta." - odgovorio mi je.
21.1.
Sino sam bio pozvan od mlaeg kolege Rae Andria da pogledam
Ulja ima, struje koliko hoe, nema jedino mesta na grobljima. Ceo
njegov novi dokumentarni film. Zaglibio se u onoj najkritinijoj fazi
januar predstavlja mesec ekanja na red za sahrane. Pojedini ukopi
montae i bio mu je potreban neko sa strane da kae ta vidi i kako to
kasne i po osam, devet dana. Guva pred golom, to se kae.
na njega deluje. Nita nisam znao o temi filma, seo sam i poeo da
gledam prizore iz rata, neto kao video dnevnik koji su on i njegovi Grip? Iako vlada epidemija, ne bih rekao da je to uzrok masovnom
drugari iz biveg, zabranjenog radija B-92 snimali tokom umiranju ovdanjeg stanovnitva. O emu se radi? O neem iz glave, ako
bombardovanja. bih mogao tako da se izrazim. Sada, kada je prestala ona strana napetost
koja je vladala dok su padale bombe, kada nema adrenalina koji nas je
Najudnija je brzina kojom sam psihozu i atmosferu, to je mesecima
drao uspravnima, poeo je kontratalas; uas nas, izgleda, stie
vladala oko nas, izbrisao iz pamenja. Sve to to se zbivalo pre manje od
iznutra. Popustili su svi odbrambeni sistemi, opustili smo se i
godinu dana deluje kao arheoloka iskopina, kao neto to se deavalo
prepustili.
drugima i u neko neodreeno vreme. Emocija je prepoznatljiva, sve
vreme te prolazi jeza, ali sam dogaaj deluje skoro apstraktno. Taj rat Iako e neko rei da je to prirodno, zbog toga nikome nije nimalo lake.
je definitivno izbrisan u mojoj svesti, kao da ga nikada nije ni bilo. to Naroito kada sazna koliko je prijatelja, poznanika i ljudi, koje na neki
nain voli, "otputovalo" ili se na "put" sprema. Dug je spisak onih koji
nestaju na mnogo tii i manje atraktivan nain od "komandanta", kako
je Arkana nad otvorenim grobom nazvao njegov sin.
Ipak, pribojavajui se da se ne ubacim u one koji ire neproverenu i
niim izazvanu nadu, moram priznati da stiem utisak da se stvari
ubrzavaju. Pri tom mislim na rastue ogorenje u ljudima i pojaanu
nervozu kod reima. Kao da se sve jasno deli na dva pola, nije vie sve
onako - "smuti pa prospi". Ljudi se sve jasnije svrstavaju na "nae" i
"njihove". Na tome naroito rade "oni", kidiui sve paninije na "nas".
Cilj im je potpuno jasan: uteruju nam strah u kosti. Nezgoda je u tome
to ta poveana pretnja isuvie jasno govori o tome kako su se oni sami
usrali od straha. I da ta poruka stie i do najneukijeg oveka u ovom
ostatku ostatka od Jugoslavije.
Sada je vie nego izvesno da e spas doi onda kada ljudi pobede strah.
To je centralno putanje, sve ostalo je tehnika. A kritina taka, trenutak
u kome e se svi sa time souiti kao da se pomalo pribliava. Otuda u
meni ta za sada sasvim slabana nada. "to gore, to bolje", bila je deviza
u ehoslovakoj sedamdesetih. Tek sada se vidi smisao te besmislice. Jer,
u koliko je uterivanje straha proporcionalno sve teim uslovima u
kojima ivimo, onda e sa neprestanim padom nivoa naih ivota i teror
doi do take kada vie nee moi da crpi nove ideje i ljude koji bi ih
sprovodili u delo. Pitanje je samo kada e se to odigrati. to bre to
bolje. Zato je dobro to nam je tako loe. Daj boe da ne zaustave
ovaj na strani sunovrat. To nam je jedina nada.
22.1.
Kada jednoga dana doe trenutak osloboenja, najvanija od svih
pomoi bie nam ona - psihijatrijska. Potrebno je jako mnogo dobrih
lekara koji e imati volje i znanja da se uhvate u kotac sa posledicama
koje je protekla decenija, ili neto dui period ostavio na nama.
A u tom oivljavanju mentalnog zdravlja bie najpotrebnije da se
uspostavi osnovni kriterijum: ta je normalno a ta nije. Ja znam da to
nije lako i da su te stvari promenljive, zavisno od drutva i kulture o
kojima je re, ali ovo e biti stvarno poseban sluaj, dostojan najdubljeg
razmatranja. Ova zemlja e biti Eldorado za budue naunike, neto
kao laboratorija sa ivim ljudima umesto belih mieva.
Sloiu se sa svakim ko mi kae, na primer, da je Amerika prepuna
ludaka. OK. Ali, ta je zemlja takoe prepuna shrink-ova, psihologa,
sociologa, socijalnih radnika i ko zna jo ega, dakle ljudi koji
pokuavaju da naprave nekakav balans toj ludakoj bratiji. Tamo
ima ravnotee, drutvo se brine da ludaki lobi ne prevagne, da ne
pree granicu kada ljudi postaju stvarno ugroeni. Mnogo je njih koji
su jako dobro plaeni da drutvo sauvaju od duevnih poremeaja.
To se za ovu zemlju vie ne moe rei. Na jednoj strani beda, dakle
nedostatak para za borbu protiv takve opasnosti, na drugoj razne sulude
spodobe koje su se infiltrirale u sve pore drutva, zauzimaju veliki broj
odgovornih fiinkcija, one najvie takoe.
Tako se, na primer, pre neki dan, na nekoj slavi, nekoliko mojih
poznanika, psihologa i psihijatara, veoma struno i sa velikom
zabrinutou izrazilo o jednom ministru. Dijagnoza je jasna
(paranoja) a jedna od lekarki, koja ga je dugo leila, nije se libila da
o tome detaljno pria, tamanei pri tom sitne kolaie. Sino sam
tog istog ministra gledao na pretkongresnom mitingu SPS-a u
Smederevu (u poslednje vreme ne mogu da se suzdrim od perverzije
zvane - gledanje dnevnika RTS-a). Naravno da je lupetao kojetarije,
ali nije izgledao nimalo gore od ostalih govornika. tavie, delovao je
(valjda zbog boljke od koje pati) daleko uverljivije od bandita koji su
sa njim nastupali u ulogama strogih i pravinih boraca za med i
mleko koje nas oekuju koliko sutra.
Civilizacija potpune hipokrizije i fundamentalnog nemorala koja nas
okruuje omoguava tako raznim neurotiarima, manijacima i
sadomraksistima da slobodno ire depresiju, osnovno stanje u kome ivi
ovaj narod. Smrknuta lica i nesuvislo ponaanje ljudi, praeno
povremenim iracionalnim incidentima postali su na nacionalni
folklor.
Sada mi je kud i kamo jasnije zato se svuda u Istonoj Evropi, u
zemljama "u tranziciji', tj. u onima koje su se oslobodile
viedecenijskog komunistikog terora, po ulicama, koje sve vie lie na
"Zapad", jo uvek sreu zombirane face, nesposobne da se uklope u
"normalni" ivot. Ne mogu jer im je mozak, dugotrajnim nezdravim
stanjem u kome su iveli, pretvoren u sire. Oni su invalidi. Ne umeju da
se snau, poneki ak ale za vremenima koja su bila strana ali makar
razumljiva. Tek generacije koje slede moda e nauiti da ive. Ovi, koji
su preiveli pakao, bie, na alost, tretirani kao nekorisni materijal,
otpad.
Da je tako, potvrdio mi je moj brat Kia koji mi je jutros ispriao neto iz
svog biveg susedstva. Tamo su imali neku enu koja je bila
izofreniarka. Prilikom napada imala je snane halucinacije u kojima
je videla mnoge nepostojee osobe koje su je "napadale". U tim
trenucima niko nije smeo da joj prie. Osim Kiinog sina Milana.
Kako je jo bio dete, nije shvatao o emu se radi. Tako bi usred nekog
od tih stranih nastupa bolesti putali deaka koji bi doao kod nje i
zatraio, na primer, keks. Ona bi momentalno izala iz stanja u kome
se nalazila, vraala se u normalu i udovoljavala svakoj njegovoj elji.
Milana je, sea se Kia, bolesnica zvala "moj doktor osmeh".
Milan zaista ima neodoljiv osmeh. Iako ga "ne stavlja" na lice tako esto,
to je sigurno najbolje to moete videti u naoj porodici.
23.1.
Meava, prava, kao jedna od onih kojih se seamo iz detinjstva. Sneg
je preko noi toliko padao da je napunio simsove i zatrpao treinu
prozora. Vlada apsolutna tiina, niko se ne kree ulicom. Lepo je,
moram priznati.
Ovaj grad ima svoje trenutke, to je sigurno. Krajem maja, kada pravo iz
zime najednom hrupi leto i kada sve bukne onom stranom silinom, ili
obratno, kada se topla jesen odui i to ugodno meuvreme potraje
kroz ceo oktobar, ili kao ovo sada, kada belina pokrije sivilo i prljavtinu,
tada je ovaj grad na neki nain lep.
Pitanje koje sebi, kao lajtmotiv, postavljam poslednjih desetak godina
je: zato nikada nisam ozbiljno razmiljao o tome da odem odavde? Ovo
to sam prethodno nabrojao isuvie je mali razlog. Ima mesta na ovoj
planeti koje te lepe trenutke doivljavaju jedanaest meseci godinje.
Objektivno, sada je svuda bolje. Ali, ja sam pomisao o odlasku uporno
odbijao iz stvarno nepoznatih razloga.
Uspomene? Njih ovek moe gajiti mnogo bolje na nekom drugom
kontinentu. Uostalom, veina ljudi za koje me vee prolost ive daleko,
ba u tim udaljenim zemljama. Po ovom gradu gamiu spodobe to sa
Beogradom, koji pamtim, nemaju nikakve veze. A ni Beograd sa njima.
Tek ponekad, iz nekog haustora, nesigurnim korakom izmili neka ruina
koju moete jasno povezati sa vremenima koja su odavno iilila.
24.1.
Na staru adresu mi je stiglo pismo. Otvorio sam ga i proitao
novogodinju estitku na francuskom jeziku, ispisanu na udnom
papiru i udnim rukopisom. U potpisu je stajalo: Hamel. Nisam
poznavao nikakvog Hamela. Iz koverta je ispala fotografija na kojoj
sam bio ja, okruen grupom nepoznatih ljudi. Mogao sam se zakleti
da ih nikada nisam video, pogotovu nisam mogao da sanjam ko bi od
njih mogao biti dotini Hamel.
Ipak, meu njima je bila jedna ena koja se razlikovala od ostalih, ne
samo time to je bila drugog pola. Bila mi je nekako poznata. Seo sam u
stolicu i poeo grozniavo da razmiljam. Ako sam se ve nalazio na
fotografiji, nema sumnje da sam na nekom mestu, u jednom trenutku
bio u drutvu tih ljudi. Sudei po koverti, bilo je to negde u Francuskoj.
Nije bio Pariz, iza ljudi oko mene nazirale su se seoske kue. A onda
mi je puklo pred oima.
Pre vie od dve godine, Tasa mi je javio da sa "Urnebesnom
tragedijom" treba da odemo u neko mesto u Francuskoj, za koje ni
on ni ja nismo nikada uli. Nalazilo se na obali Sredozemlja, u blizini
luke Tulon. Plaali su put i projekciju filma. Nije znao da mi kae da
li se radi o nekom malom festivalu ili neem slinom. Spakovao sam se
i krenuo, u Parizu sam promenio avion i sleteli smo u Tulon. Na
aerodromu su nas ekale dve udne prilike koje su nas ukrcale u
nekakav pranjavi kombi. Bio je to jedini pranjavi auto koji sam ikada
video u Francuskoj. Mislili smo da e nas odvesti u hotel ali oni su se
uputili van grada, putem koji je vijugao kroz arobna seoca Provanse.
ofer je bio lekar, to sam shvatio. Drugi je bio bivi pacijent koji je
sada radio kao terapeut? Terapeut - za ta? Nisam shvatao.
Stigli smo pred neto to je moglo predstavljati kolu, internat,
bolnicu. Tu nas je ekala ena sa fotografije. Bila je psihijatar,
ustanova je bila duevna bolnica. Njen mu je bio takode psihijatar,
direktor te ustanove. Proveli su nas hodnicima, objanjavajui
koncept njihovog leenja duevnih bolesnika. On se oslanjao na
iskustva transke kole psihijatrije koja je, verovatno, crpela
inspiraciju iz Lengove antipsihijatrije i bazirala se na potpunoj
slobodi duevnih bolesnika. Oni su tu boravili kao u hotelu, imali su
potpunu slobodu kretanja a lekari su ih leili tako to su ih upoljavali
i zadavali im razne, vie ili manje komplikovane radne zadatke, u
skladu sa stepenom njihove bolesti.
Postavljalo se pitanje ta ja predstavljam u celoj toj stvari. Ubrzo sam
dobio odgovor. Praina na kombiju je poticala iz Bosne. Lekari su itavog
rata, zajedno sa bolesnicima, prikupljali humanitarnu pomo,
bolesnici su to svrstavali i pakovali a onda su ona dvojica sedala u onaj
isti kombi i kretala u pravcu Bosne. I tako celo vreme rata. Film su
traili da bi bolesnicima objasnili gde ta pomo odlazi, kako ljudi
tamo ive, ta su njihovi problemi; ja sam bio tu da sa njima o tome
razgovaram.
Projekcija je bila veoma udna. Kako je tematika filma vezana za
duevne bolesnike, simpatije gledalita su odmah bile usmerene na pravu
stranu. Ekspozicija je bila izlina, svi su disali sa problemima junaka
sa platna. Kada se stvar zavrila, salom se prolomio frenetian aplauz.
Ubrzo sam shvatio ta je bio uzrok oduevljenju: gledaoci su film
razumeli kao pobedu potlaenih, uplaenih (bolesnih) nad
negativcima, siledijama (zdravima). Mene su doiveli kao neku
vrstu borca za prava duevno poremeenih. Bilo je stvarno lepo i
uzbudljivo.
Sutradan smo opet otili u bolnicu i druili se malo sa bolesnicima,
verovatno smo se tom prilikom sa njima i fotografisali. Ja sam sa
nekolicinom askao neko vreme, bili su to jedini Francuzi kojima
uopte nije smetao moj francuski. Jedan od njih mi je tom
prilikom rekao da neobino voli Srbe. Zato? "Jer su i oni u slinoj
situaciji kao mi, ovde u azilu." Shvatio sam ta misli. Srbi su mu bili
simpatini jer je smatrao da su to ljudi koji imaju sline, duevne
probleme. Bio je to, valjda, taj nesretni Hamel...
26.1. primetio a bilo je suvie hladno da otvaram prozor. Taj mladi ima
stvarno jako usijanu glavu kada mu po ovakvoj cii ne treba kapa,
Veeras sam kolima prebacio Draganu do SKC-a (peaka distanca)
pomislio sam.
zbog opravdane bojazni da bi je usput mogli napasti beli medvedi.
Temperatura se ve danima kree oko minus 15, tako da teorije o Seam se poetka njegove "buntovnike karijere". Bio je meu prvima
boljim danima, koji bi mogli doi, u ovom trenutku izgledaju prilino koji je pozvao studente na pobunu 1996. Popeo se na neko
neuverljive. Tata mi kae da ovakvu zimu ne pamti od 1941. improvizovano uzvienje ispred Kapetan Miinog zdanja i rekao
godine, to samo potvruje moje bojazni da imamo veoma loe nekoliko spontanih reenica protiv vlasti. Uradio je to mnogo nevetije
odnose sa Bogom. nego to su, na istom mestu, dvadeset osam godina ranije, to isto
izveli Ljubia Risti i Vlada "Revolucija". Ali videlo se da momak to
Vraajui se kui, zauo sam poznati zvuk. Nekoliko slabanih pitaljki
osea, da se radi o - istini. Kada je siao sa podijuma zbunjeno mi je
davalo je do znanja da neko zbog neega protestuje. Stvarno,
priao, traei potvrdu da to to radi nije besmislica. Mislim da sam ga
neosvetljenom ulicom Srpskih vladara kretala se razvuena kolona
malo ohrabrio i dao mu nekoliko praktinih saveta u vezi okupacije
demonstranata. Shvatio sam da je to aica onih koji, uo sam od
fakulteta. Iste veeri smo se sastali u bioskopskoj sali FDU. eda je
nekog, jo uvek pokuavaju da nastave propale jesenje proteste.
ve nastupao kao studentski voa, prevalio je taj put u samo nekoliko
Uporno, iz veeri u vee, po svakom, pa i ovom, neljudskom vremenu
sati. Pozvao je nas profesore da se izjasnimo. Koliko se seam, studente
oni izlaze na ulicu i demonstriraju. Cilj njihovog donkihotskog
smo podrali Vlada Stamenkovi, Milena Dragievi-ei, Sran
ponaanja je obaranje reima Slobodana Miloevia. Ni manje grupe
Karanovi, Aleksandra Jovievi, Jago Markovi i ja.
ljudi, ni veeg cilja koju je sebi postavila!
eda je posle mesecima nosio najvei teret demonstracija. Sretao sam
Zaustavio sam auto i poeo da ih prebrojavam. Kada sam stigao do
ga s vremena na vreme, ponekad oajnog zbog krize u koji je
pedesetog, prepoznao sam u njemu edu Jovanovia, studenta
studentski bunt upadao, ali nikada potpuno obeshrabrenog. Kada su
dramaturgije sa mog fakulteta. Bio je jedini gologlav. Svirnuo sam
opozicione voe najzad prodale svoje verne saborce, obine ljude
malo iz auta i on je odsutno, "belo" pogledao u mome pravcu. Nije me
koji su proveli tri i po zimska meseca na ulici, i kada je graanski
protest propao, eda je odjednom u javnosti poeo da se pojavljuje
kao funkcioner Demokratske stranke?! Moram priznati da sam bio
razoaran. Pitao sam se: "Zar je mogue da se istorija uvek ponavlja?
Da li je neminovno da to uvek bude tako bedno, runo? Zar je sudbina
svakog mladog pobunjenika da u jednom trenutku proda svoje
ideale?"
Time sam ujedno i zavrio sa edom. Smatrao sam da vie nije vredan
pomena. Ali, kada sam ga veeras video onako gologlavog i, rekao bih,
grozniavog, pomislio sam: "Izgleda da se ipak nije prodao. Kao da
kroz meavu kri put svojim iluzijama, kao da tei nemoguem i osvajau koji je iveo mnogo pre Aleksandra Makedonskog i osvojio
neostvarljivom, jedinim pravim ciljevima umetnika."
28.1.
Moda imaju prava oni koji misle da moje proganjanje televizijske
stanice Palma i njenog vlasnika, atraktivnog Mikija mirie sumnjivo.
Ali, ta da radim kad me taj ovek i njegovo delo privlae tolikom
snagom! Jednostavno, to je jae od mene i to ti je.
Jue sam, tako, gledao repriziranu reprizu reprize jedne od Mikijevih
udarnih emisija u kojima po pravilu, dok slua svoje sagovornike u
rukama neprestano prevre hemijsku olovku. Teme tih emisija su
razliite ali studiozno, rekao bih fascinantno prevrtanje pisaljke u
njegovim rukama poprima razmere sutine samog dogaaja. Ljudi
neto priaju a ti samo gleda u Mikijevu hemijsku, kao da je arobni
tapi.
Ovoga puta, meutim, tema razgovora bila je vie nego dramatina a
sagovornik vie nego znaajan. ovek sede brade i dostojanstvenog
izgleda zvao se dr Jovan Dereti, istoriar po vokaciji, moda i lan
Akadamije nauka i umetnosti, a tema - njegova najnovija knjiga. Kao
svaki ovisnik, buljio sam u Mikijeve ruke koje su sa hemijskom izvodile
Salomin ples ali su u jednom trenutku do mene poele da stiu rei
markantnog naunika. Govorio je o nekom Serbonu Makeridovu,
mnogo vie sveta od njega. Koliko sam shvatao, taj Serbon je osvojio
praktino ceo u to doba poznati svet, naselio mnoge narode u krajeve
u kojima sada ive, da bi ga njegovo delo uinilo boanstvom, ili ve
tako nekako.
Ono to je usledilo, bacilo me je na pod. Taj Serbon, otac svih nacija,
bio je Srbin. To jest, svi koji su potekli od njega, znai svi poznati
narodi, bili su srpskog porekla. Dananji Srbi su, u stvari, samo jedni
od mnogih Srba koji su, tokom vremena, postali Grci, Kelti i slino.
Srbi, tumaio je ivahni iica, nisu narod, to je rasa. U stvari, to da
to krijemo, svi indoevropski narodi su poreklom Srbi.
ak se i onaj od Serbona mnogo manji osvaja, Aleksandar, zvao
Aleksandar Karanovi i bio je srpskog porekla. On je osvojio svet sa
vojskom koja je bila iz krajeva nastanjenih Srbima, toliko su bili hrabri
nai preci. I najlepe devojke, koje se mogu primetiti na starogrkim
vazama, takoe su bile Srpkinje, za ta postoje neoborivi dokazi. I sva
poznata imena imaju srpski koren, samo su ih podli Grci, Rimljani i
ostali menjali. Kraljca Semiramida u korenu svoga imena nosi znaenja
"Srbi" i "majka", to je neoboriv dokaz da su Srbi izgradili Vavilonsku
kulu! A od boginje Serbonije, iji mit datira 1000 godina pre nae
ere, i koja je, osim to je bila ukrotiteljka divljih zveri, bila
neverovatno lepa, nastala je boginja Dijana. Otuda su sve Srpkinje
toliko lepe.
Doktor je iznosio dokaz za dokazom o svesrpskom poreklu svega
postojeeg a Miki je u tim trenucima sa svojom olovkom inio stvarno
uda. Liio je pomalo na Herberta fon Karajana (takoe istog Srbina,
samo se to krije - to sam proitao u nekim novinama) koji diriguje
orkestrom Berlinske filharmonije. I pored samodestruktivne
opsednutosti njegovom pojavom, smogao sam snage i ugasio televizor.
30-31.1.
Izgleda se par mojih dragih na mene poteno naljutilo posle itanja
prethodnog nastavka dnevnika. Re je, pre svega, o tonu koji sam
upotrebio oslikavajui nastup dr Jovana Deretia na TV Palmi pre
neki dan. Taj ton, kojim sam komentarisao njegovo vienje nacije kojoj
on i ja pripadamo, bio je, naravno, posprdan i to, izgleda, najvie
pogaa moje roake sa drugog kontinenta.
U tome su i prednosti i nedostaci optenja preko Interneta: privatna
miljenja postaju javna onoga trenutka kada ih pusti u virtuelni
opticaj. Tako ovo to inim ve skoro godinu dana - aljem dnevnik
svojim prijateljima i roacima irom sveta - neizbeno prestaje da
biva ispovest i postaje neka vrsta egzibicionizma. Nekoliko puta sam ve
imao ozbiljnih rei sa samim sobom, kojom prilikom sam najozbiljnije
postavljao pitanje smisla takvog delanja. Ako je ovo to piem dnevnik,
onda je to, pre svega, neto intimno, sklonjeno od oiju drugih. Ako se
ovek rei da obelodanjuje svoju intimu, onda neminovno poinje da
pie za "publiku", to podrazumeva uvoenje samocenzure. Kada se
pojave komentari italaca, to je sasvim razumljivo i potpuno
prirodno, onda "dnevnik" postaje opte dobro (ili zlo) koje je sve
osim "intimno" ili "lino". Ali, to to sam hteo, to sam i dobio.
Vratimo se doktoru. Naravno, Dereti ima pravo da tvrdi bilo ta, kao
to i njegova publika ima prava da u to veruje ili da to, kao ja,
jednostavno - ignorie. Ali, u onome o emu sam pisao pre neki dan
radilo se o neem drugom: o kontekstu same prie. To je bilo ogavno. I
u isto vreme tipino. Voditelj emisije, srpski primitivac koji se raduje
svakom, makar i sasvim zamagljenom tragu ocila u arheolokim
iskopinama i koji se trijumfalistiki kezi nad svakim, pa i onim
najsumnjivijim "dokazom" o srpskom poreklu svega i svaega, i njegov
sagovornik, koji bi trebalo da "dostojanstvom" i "sedim kosama"
garantuje naunu zasnovanost svega, bili su savim skladni partneri u
tom "krmeem kasu" nacionalizma. Bila je to prava orgija gluposti u
slubi zaluivanja napaenih ljudi, poslednji adut da se gladnima i
uplaenima ubrizga oseanje da jo uvek imaju razloga da ive.
Ja nisam, a priori, protiv nacionalizma. Ne mislim da je ljubav prema
sopstvenom narodu negativna po definiciji. Ono to u meni izaziva
bes nisu ak ni netanosti ili proizvoljnosti tvrdnji te dvojice ljudi. Ja
se stidim to je moje oseanje pripadnosti jednoj naciji proizvedeno u
neto skaredno, upotrebljeno za neto prljavo, to se moja intimna
oseanja preko TV Palme prodaju javno, kao prostitutke u ulici Gavrila
Principa.
Ali, eto me ponovo u sopstvenoj zamci koja se zove "intimno - javno".
Izgleda da je to moj glavni problem koji u nekako morati da reim...
1.2.
Epopeja sa dr Jovanom Deretiem se nastavlja. Naime, postoje dva Jovana
Deretia i oba su doktori?! Moj pacijent je Jovan E. Dereti, istoriar.
Onaj bez E. je profesor na Filolokom fakultetu. Lako je mogue da je
profesor knjievnosti sasvim drugaiji i da, posle nastupa svoga
imenjaka i prezimenjaka na TV Palmi, neposredno pre filma "Vrele
usne", preivljava teke trenutke.
Sve to neverovatno koincidira sa knjigom koju upravo itam. Radi
se o "Njujorkoj trilogiji" Pola Ostera. U prvoj prii, koja se zove "Grad
od stakla", pisac kriminalistikih romana, koji se krije iza izmiljenog
imena, biva sluajno zamenjen nekakvim detektivom pa se uputa u
istragu koja e ga na koncu dovesti do ludila. U noveli se, zapravo, radi
o istom oveku koji menja identitete da bi, na kraju, izgubio prvi, poetni.
Ili ve nekako tako.
I u mom sluaju radi se o slinoj stvari. Postoje, dakle, dva Jovana
Deretia. Jedan je, uslovno uzevi, ozbiljan naunik a drugi arlatan koji
lovi u mutnom. Oni su antipodi jedne te iste stvari - Srpstva. U to sam
umean i ja. Dvostruko. Prvo kao pripadnik iste nacije (rase?) a drugo
kao progonitelj Jovana Deretia sa E. O emu se, zapravo, u celoj toj
zavrzlami radi? ta ja tu uopte traim?
Stvar bi se mogla protumaiti i kao lino pitanje. O tome svedoi i
ogorenje koje je u meni izazvao estradni nastup E.-a. Zato bi me to
toliko uasavalo ako me, u isto vreme, ne boli? Da se nisam, sluajno,
dok sam na televiziji gledao tu glupost, osetio kao Srbin pa me je E. neim
povredio? Izgleda da jesam. Prvi put, otkako ovo sa nacionalnim ludilom
traje, osetio sam se Srbinom. Ba zbog injenice to se to oseanje
trenutno nalazi u blatu, odbaeno kao upotrebljeni higijenski uloak.
Osvrnimo se malo unazad. Pre petnaestak godina nisam ni razmiljao
kojoj naciji pripadam. Jednostavno, to pitanje se na mojoj lestvici
vrednosti nalazilo pri dnu. Ako sam imao nekakvo oseanje pripadnosti
onda je ono bilo vezano za Beograd. umadinci su mi bili bliski isto
koliko i Kinezi. Ali, voleo sam i Prag u kome sam proveo etiri godine. I
Pariz, u koji sam svraao po nekoliko puta godinje. Od gradova u
tadanjoj Jugoslaviji nekako sam najvie bio vezan za Pulu. Jo kao
dete iao sam na tamonji festival, posle sam i sam poeo da se bavim
filmom, u tom gradu sam proveo moda dvadesetak leta.
A onda je dolo do Pada. Odjednom, sve se sruilo kao kula od karata.
Ne mislim samo na Berlinski zid. Ceo na dotadanji svet je preko
noi nestao, kao da ga nikada nije ni bilo. Uvidevi da im
komunistika ideologija vie ne moe posluiti, ovdanja vlastela je
posegnula za drugim monim orujem - nacionalizmom. (Mislim da
sam u jednoj knjizi naiao na Staljinovo uputstvo koje govori o tome
da kada oslabi boljevika vlast treba posegnuti za nacionalnim
oseanjima - jedno drugo dobro zamenjuje. Na prostorima onoga
to je za mene, sada mi je jasno, predstavljalo "raj", poeli su lokalni
ratovi. Zagrizli smo jabuku.
Jo dugo sam izbegavao pomisao o nacionalnoj pripadnosti. Mislio
sam, ako se od toga distanciram, spau se. Na drugoj strani, sve to je
srpsko, poelo je opasno da vonja. U podeli na dobre i zle, niko nam
nije dozvolio da pojedinano biramo mesto za sebe. Jedna
Francuskinja je na nekoj veeri u Parizu, na informaciju da je ena
pored nje Srpkinja, uzviknula:"Quel horreur!" Kada sam stigao u
Monpelje na Meunarodni filmski festival, gde sam bio lan irija, ispred
hotela su me saekale demonstracije Muslimana i Hrvata. Shvatio sam
da su uperene protiv mene?! Oni su me smatrali pripadnikom nacije
koja je zla. Nikome od njih nije bilo vano ko sam ja, imam li nekakvu
biografiju, moda delo koje govori o meni. Za njih sam bio Srbin to je
bilo dovoljno za osudu. Direktor festivala, debeljukasti Pitiou, priao
je, sav znojav, i rekao mi: "Zbog novonastale situacije, lanovi irija i ja
smo hteli da vas, gospodine Markoviu, neto zamolimo." Odmah mi
je palo na pamet pakovanje ve raspakovanih stvari, put do Pariza,
pa do Pete, pa kombijem do Beograda. Sve to sam upravo prevalio, u
obrnutom smeru, i sada je trebalo ponovo krenuti na to muenje,
"eleli bismo da vas zamolimo da budete predsednik irija" - rekao je
Pitiou. lanovi irija su svi od reda bili stariji od mene a Pitiou je to
rekao bez trunke patosa, skoro izvinjavajui se.
Bila je to mala demonstracija nezavisnog miljenja i francuske
civilizovanosti, nedovoljna da sprei ono to se u kasnijim
godinama deavalo u mojoj dui. Obuzeo me je, naime, stid. Nije me
bilo toliko sramota nacionalne pripadnosti koliko injenice to to neko
u meni vidi. I to mu je to toliko znaajno. I to na osnovu toga
neto o meni zakljuuje. Stideo sam se svih, i nas i njih. I povoda i
razloga za takvo rasuivanje. Gadio sam se etnikih kokardi,
ahovnica, Marseljeza na Olimpijadama, krstaa na grudima
novokomponovanih pevaljki i osmokrakih zvezda polujevreja koji su
preko noi postali veliki cionisti. "Nisam Srbin, ti nisi Hrvat a on nije
Jevrijin. Mi smo, pre svega, ljudi!" - hteo sam nekoliko puta da
zaurlam ali sam u poslednjem trenutku shvatio da bi sve to zvualo
odvie jeftino. Moda nisam hteo da neko primeti koliko me to boli.
Ovde, na domaem terenu, odigravala se ogavna, kierozna orgija koja
je svoju kulminaciju doivela za vreme bombardovanja. Tada je,
konano, nastupila poslednja faza "trash"-a: pornografija. Nacionalna
oseanja su dobila isti tretman kao relacije meu akterima u porniima.
Kulminacija je dola pre neki dan, u trenutku kada su E. i "Vrele usne"
fiziki spojeni na istoj talasnoj duini, u istoj ikonografiji, u istom
kontekstu. Tog trenutka sam se osetio Srbinom. Iz samilosti. Zbog
oseanja da je ono, to je ostalo od tog pojma, postalo do te mere
jadno i otrcano da mu treba pomoi da ponovo stane na noge.
Odjednom sam se setio svoje bake. Te dostojanstvene, pravedne, tople
osobe koja je volela ljude i inila samo dobro. Ona je bila ponosna to
je Srpkinja. Smatrala je svoju nacionalnu pripadnost neim vrednim,
neim to je za pohvalu. Nikada nikog nije mrzela niti ugrozila bilo
koje ivo bie. Pevala je u horu Vasilija Mokranjca. Hou rei, pevala
je kod njega lino, s obzirom da je imala raspon glasa od tri oktave. U
sebi je celog ivota nosila istotu te nacionalne muzike koja je bila lepa
ba zato to je bila drugaija od ostalih. Bila je - originalna.
To to se oseam Srbinom niko, naravno, nikada kod mene nee
primetiti. To je moja stvar. Dr E. sa time nema nita. Ili ima?
Indirektno. Na nain o kome ne sanja.
2.2.
Kako je malo potrebno pa da ivnemo. Dovoljno je da otopli i da se
prljavi sneg povue sa ulica pa da odjednom svi promene
raspoloenje. ivot ide dalje, ma ta se deavalo. Jutros sam imao
utisak da je njima, u njihovom paklu koji se zove "Kakav je sledei plan
da ostanemo na vlasti", daleko gore nego nama, u naem strokavom raju
koji bismo mogli krstiti kao "Svanulo je, izgleda da smo jo uvek ivi."
Oni su, naravno, sve ono to ini represivni aparat koji vlada nama.
Ponekad pokuavam da zamislim kako to izgleda iznutra, na ta taj
mehanizam lii. Neke moje kolege, koje trenutno pokuavaju da se
predstave kao veliki opozicionari i borci za slobodu, do jue su imali,
boga mi, prisne kontakte sa najjaima od njih. Videli su to izbliza, uivo.
Meni, meutim, ostaje samo da matam.
S vremena na vreme, ugasim ton na televizoru i posmatram njihova
lica, njihove rituale, pokuavam da uhvatim poneku poruku koja iz toga
stie. Da li su uplaeni? Zato toliko insistiraju na leernosti i
ponaanju koje hoe da pokae kako im "nije nita"? Veruju li da za
njih jo uvek postoji izlaz ili ive u stranoj, razarajuoj sumnji?
Nekolicina njih, to sam primetio, ivi u dubokoj depresiji. Na primer,
Milan Milutinovi, predsednik Srbije. On se pretvorio u senku od
oveka. Jo uvek je onako bucmast ali preko lica mu se navukla nekakva
mrena koju niim ne moe sakriti.
Ko je on? Iao je u Petu beogradsku gimnaziju, etiri godine pre mene.
Zato ga se ne seam. Ali, oni koji ga znaju, kau da je njegov ideal
oduvek bio - udoban ivot. To mu je bila svetinja. Bio je spreman na
bilo kakvu vrstu moralne vratolomije, samo ako je cilj bilo njegovo
dupe. Kada je stigao do cilja - do mesta ambasadora u Grkoj -
smatrao je da je sve to je eleo postigao.
Ali onda je poelo sve ovo i njegova koncepcija uivanja pod
palmama poela je da biva ozbiljno poljuljana. U jednom trenutku,
gazda je iz eira za statiranje na raznim pozicijama koje su
nominalno, umesto njega, koji je kontrolisao apsolutno sve,
zauzimali razni ljudi od poverenja, izvukao ba Milaneta. Iz samo
njemu poznatih razloga, postavio ga je za ministra inostranih poslova
a ubrzo i za predsednika Srbije. Milane nije mogao da bira; morao
je, izgleda, da ide sve dalje i dalje, drugog naina da sauva
nagomilano blago nije bilo. Videlo se da to radi preko volje, da
predosea da e ga to odvesti tamo gde je uivancija poslednja stvar
kojom e se baviti. Moda ga je i ena kinjila, zvocajui mu svako
vee neto u smislu: "Vidi ta radi! On e te na kraju upropastiti!"
A onda je Milane, pred sam rat, dok je u Rambujeu glumio oveka
koji pregovara, koji ima svoje miljenje, svoj integritet, poeo naglo da
kopni. Kada je nominovan meu pet kandidata, to jest uao meu
kandidate za Hag, vie nije mogao da krije svoj oaj. turi snimci gazde i
njegovih najbliih bosova nisu mogli da sakriju Milanetov odsutni i
ravnoduni pogled koji je govorio: "ta mi bi? Sada je gotovo, nema
mi spasa..."
Bila je letos nekakva tura vest o tome kako se, u nameri da proda svoga
gospodara u zamenu za premetanje iz magaree klupe, povezao sa
Amerikancima. Sve to nije bilo provereno; na kraju, Milan je ostao ono
to je i bio - lutka koja simulira predsednika Srbije. Ali, njegov ve
sasvim kiseli osmeh i unezvereni pogled govorili su mnogo toga. Na
otvaranjima raznih graevinskih udesa, koja se pod strogim okom
Milutina Mrkonjia odigravaju ovih dana, Milan stoji nekako u zapeku
i leluja se na vetru kao vejka. Nigde ga nema, to bi rekli stari.
Dobro, sve ovo bi mogao biti najobiniji proizvod moje mate. Moda
je, objektivno, situacija sa Milanetom sasvim drugaija. Ali, to nije ni
vano. Vano je ono to zamiljam, to jest moja realnost. U ovim
vremenima, mata je dragoceni saradnik, iscelitelj ponekad. Zato ne
bih zamiljao vremena u kojima e svi oni nestati iz moga sveta? Ko
me spreava da izmiljam razne detalje lepog, pomalo dosadnog ivota
kojim emo uskoro svi poeti da ivimo? Niko. Ja sam slobodan.
4.2.
Glumci...
Jue je jedan umro. U stvari prekjue, ali sam to tek jue saznao na
vestima. Dragan Zari. Kad umre neko ko se toliko radovao ivotu,
onda ovek ostane zapanjen. ta je sa onima koji ivot ne vole? Bude se,
uprkos injenici to im svako jutro predstavlja moru, otaljavaju dan
izmiljajui razne trikove kako bi im vreme bre prolo i leu uvee
zadovoljni to su uspeli da pregrme jo jedan deli munine koju drugi
tako pompezno nazivaju ivotom. A oni, kao Zare, koji su bili
neprestano na oprezu da im neki trenutak ne promakne i koristili svaku
priliku da obelee svoje prisustvo nekom malom, bezbolnom,
duhovitom subverzijom, oni odlaze. Zbogom, Zare, uvaemo tvoj
beogradski duh...
U bifeu Ateljea 212 sreo sam ora Jelisia. Seo sam oprezno za
njegov sto, s obzirom da ga bije glas da "nije sam". Pre destak godina
se spakovao i otiao na vrhuncu svoje glumake karijere da ivi u
planini. Sa enom koja je napustila slubu i pola za njim. Pre toga je
imao nekoliko kriza. Poslednju na sceni. Ljudi su zabrinuto klimali
glavama dok su prepriavili njegov iznenadni izlazak sa bine i
kupovinu kue negde na obroncima Cera.
Sada je delovao prilino suvislo. Bio je rumen u obrazima. Jedino su
ispucale, izgrebane ake jasno odudarale od njegovih finih, rekao bih
aristokratskih crta lica. Ponudio me je orasima i rakijom,
proizvodima od kojih ivi i zbog ije prodaje jednom u mesec dana
silazi sa planine. Rakiju ne pijem ali su orasi bili super. Slani.
Upitao sam ga kada je poslednji put odigrao predstavu. "Osmog
novembra 1987," - odgovorio je kao iz topa. Zato ba tada,
interesovao sam se. "Tada je on doao na vlast. Kada sa nje sie, stau
ponovo na scenu." Da li je to bio znak da oka ipak nije "ist"? Ili
moda sa nama neto nije u redu? Zavisi od toga kako se stvar
posmatra. Moda smo svi tog novembra morali da prekinemo
"glumu"?
Moja srceparajua tirada o odlasku mladog, talentovanog glumca u
Bocvanu, koja je trebala da izazove poplavu suuti, pokazala se kao
najobinija prevara. Umesto graevinske stolarije, taj glumac je,
izgleda, imao nameru da tamo obrauje enu nekog svog poznanika.
Stvar se sa tom vezom, izgleda, veoma iskomplikovala (kao, uostalom, i
sve njegove ranije veze sa enama), pa se moj junak, nad kojim sam
prolivao potoke suza, posle samo est dana boravka u prijateljskoj
Bocvani okrenuo i vratio kui?! Sino sam doao na predstavu u kojoj
igra i zatekao ga dobro raspoloenog. S obzirom da je, odlazei
"zauvek", prodao stan, bio je pun para i aavao sve prisutne. Na
pitanje gde e sada iveti, odgovorio mi je: "Ne znam. Zato pita?"
Glumci...
6.2.
Sino je predstava "Arsenik i stare ipke" po prvi put igrana bez Dragana
Zaria. On je bio opravdano odsutan a u ulogu je uskoio Slobodan
usti. Kao to je poznato, taj urnebesni crnohumorni kalambur trai
dobre komiare a sino su svi, ukljuujui i moju majku, bili prilino
indisponirani. Kada se usta pojavio u Zaretovom kostimu, svi su se
zaplakali. Onda su izali na scenu i dva sata zabavljali publiku. Mama
kae da predstava i nije bila tako loa.
Tu se postavlja pitanje, vredi li plakati za ivotom koji upravo
proivljavamo. Nije li poslednjih desetak, petnaestak godina naih
biografija do te mere unakaeno da za neim takvim ne treba aliti?
Neko e rei, moda i nije tako strano ako se, ne daj Boe, neko od
nas nae u Zaretovoj koi.
Odmah da kaem da se ne slaem sa takvim pogledom na stvari.
Poslednje godine jesu bile strane, ali su, u isto vreme, bile jako sadrajne.
One su mnogo vrednije od, na primer, istog perioda koje proiveo kanadski
umski policajac koji je, u potpunom miru, sve to vreme obilazio
beskrajna prostranstva sa jednim jedinim zadatkom: da signalizira
eventualnu opasnost od umskog poara. Uzmimo ono to se dogaalo
nama i ono to je preiveo on. To su neuporedive stvari, naravno u nau
korist. Tako gledano, istorija, koja se ovde odvijala paklenom brzinom,
astila nas je sa mnogo vie senzacija nego bilo koje druge ljude na ovoj
planeti.
Takoe, u poreenju sa stanovnicima Kalkute, mi jo uvek ivimo jako,
jako dobro. Tropskih bolesti ovde skoro da i nema a praktino svi ljudi
imaju gae. U Kalkuti sam video oveka koji je bio nag i obmotan
novinom oko struka. Nije se micao, u tenji da potroi to manje
energije. Sedeo je u praini kao batenski patuljak i utao. Okolo su se
smucali leprozni prosjaci a vazduh je bio toliko zagaen dimom, koji
je poticao od suenih kravljih govana (jedinog goriva za sve beskunike
u tom gradu), da sam u hotelu pola sata imrkivao crne sline. U
poreenju sa time, Beograd je prava banja. Davos, recimo.
Imam nekakav neodreeni utisak da emo, u stvari, za ovim
uzbudljivim vremenima jednoga dana aliti. Ve nas vidim kako zbog
sveopte malograantine i nedostatka pravih, preduzimljivih ljudi
patimo ophrvani dosadom i raznim ugodnostima. Kako se sa setom
priseamo vremena koja smo smatrali nepodnoljivim. A koja su, ba
takva kakva su, bila deo nae sudbine.
8.2.
Na komemoraciji Zaretu, koja je po obiaju bila najobiniji dave,
odjednom se meu govornicima pojavio Timoti Don Bajford.
Izaao je sveano obuen na binu Narodnog pozorita i poeo da
zasmejava publiku. Smatrao je da bi Zare uinio isto da je on, Bajford,
kojim sluajem mrtav a da mu Zare dri posmrtno slovo.
Da bi potkrepio takvu tvrdnju, naveo je sluaj kultne druine Monti
Pajton. Kada je njihov lan Graham apman iznenada umro, oni su
se zarekli da vie nikada nee nastupiti zajedno. Posle mnogobrojnih
nagovaranja, reili su da se jo jednom okupe u pozoritu. Na opte
zaprepaenje, na scenu su izneli urnu sa pepelom svoga druga, stavili
je na sredinu i poeli da joj se obraaju kao da je Graham iv. Usred
jednog skea, neko od njih je utnuo urnu i apmanov pepeo se rasuo
po bini. U sali su svi zanemeli, nekoliko gledalaca je ustalo i
demonstrativno napustilo pozorite a Monti Pajtonovci su nastavili da se
zabavljaju kao da se nita nije dogodilo, ispunivi usput san svakog
glumca: da mu se pepeo utisne u daske po kojima e hodati njegove
kolege.
Bajford je lepo primetio ta je sutina stvaralatva te znamenite druine.
Ono emu su stremili Monti Pajtonovci nije bila umetnost, odnosno bar
ne umetnost u tradicionalnom, optepriznatom obliku. Njihov cilj je
bila - budalatina. Oni su izvrgavali ruglu smisao svega onoga to je
inilo nau civilizaciju. Stvarali su genijalne besmislice koje su, u
odsustvu bilo kakvog znaenja, bile isto toliko savrene koliko i remek-
dela Umetnosti. Ono to su oni radili moda nije predstavljalo
objektivnu vrednost ali je zato bilo ruganje osnovama zdravog razuma,
to je bilo ve jako mnogo. A u tome su bili neodoljivi.
Neto o pomenutom Bajfordu. Da nije bilo jueranje komemoracije,
mnogi se ne bi setili da taj ovek jo uvek postoji. Kako je Timoti
Englez, veina verovatno smatra potpuno neverovatnom injenicu da
on jo uvek ivi u ovoj usranoj zemlji. Simke mi je rekao da ga je letos
sreo u nekoj gustoj umi na Kopaoniku. Dok se tuda etao sa svojom
enom Ljiljom, iz nekog grma se odjednom pred njim stvorio Timoti.
Izgleda da je sam samcijat planinario po toj vukojebini. I Simke je dotle
bio ubeen da se on odavno iselio zajedno sa svima koji su mogli da
zbriu odavde. Pogotovu to godinama nije nita reirao niti se
pojavljivao u javnosti.
Bajford se zaudio to se Simke udi njihovom susretu. Kada se ve
ovamo preselio iz Engleske, smatrao je, tu i pripada. Ovo je sada
njegova domovina. Iako mu, i pored toga to je autor jedne genijalne
televizijske serije, niko vie nije davao posao, on se izdravao od
davanja asova engleskog. I to mu je bilo dovoljno da preivi ova
vremena. Nije se alio. Jer on je ipak ponosni, hladnokrvni Englez.
9.2.
Prednosti voenja dnevnika su sadrane pre svega u injenici to
ovek nije obavezan da u ono to belei unese nekakav naroiti
smisao, pa ak ni najobiniji red. Ponekad je, jednostavno, dovoljno
da hroniar opie nekakav dan ili dogaaj koji ga je obeleio, ne
rasvetljavajui zbivanja, ne traei u tome bilo kakvo znaenje, pa
da forma voenja dnevnika bude sasvim zadovoljena. Zbog prirode
samog posla koji obavlja, pisac dnevnika nije u moi da stvari sagleda
sa distance, da im odredi znaenja. Najvie to moe da postigne jeste
da verno opie impresije koje u njemu dogaaji izazivaju i da na
svetlost dana iskreno iznosi svoja oseanja povodom toga. Svaka
druga ambicija je preterana i, rekao bih, pretenciozna. U stvari,
sasvim izlina.
Pokuau to da ilustrujem dananjim danom.
Zbog Dragane, koja je za fakultet trebalo da podigne nekakav
materijal u laboratoriji "Zastave filma", krenuo sam posle toliko
godina kroz Koutnjak, u pravcu Filmskog grada. U "Zastava filmu",
vojnoj ustanovi koja je nekada pravila na desetine stupidnih
nastavnih filmova i po nekoliko jo glupljih, sa umetnikim
pretenzijama, nisam bio jo od doba kada sam poeo da radim na
fakultetu. U to vreme se pojavila grupa oficira koji su bili poslati
kao posebno odeljenje na studije filmske reije a njihovo
kolovanje je plaao "Zastava film". Kao asistent-potrko, zbog tih
"studenata" imao sam prilike da nekoliko puta kontaktiram sa
kapetanom fregate Vuletom, tadanjim direktorom te ustanove.
Ono to je bilo zapanjujue, to je bio njegov izgled. Debeljukast i
sa ogromnim pramenom kose koji mu je sakrivao elu, Vule je pre
liio na poslastiara nego na visokog mornarikog oficira u
sveanoj uniformi. I ponaao se vie kao lik koji reklamira praak
za pecivo: bio je sav nekako nespretan i dobroudan. Oni aci-oficiri
su nekako zavrili studije i Vuleta nisam video sve dok jednoga
dana nisam upalio televizor i ugledao ga kako komanduje
jedinicama JNA u opsadi Dubrovnika!!! Nisam verovao
sopstvenim oima! Mislio sam da je varka, fatamorgana. To je kao
da vidite doktora Etkera kako lino komanduje spaljivanjem
napalmom nekog vijetnamskog sela. Ali, nije bilo sumnje. Bio je to
Vule, oznojen i zadihan, sa nekakvim satanski odlunim
osmehom na licu. Davao je intervju spodobi koja je lako mogla
biti profesionalna prostituka ali je sluajno bila ratna reporterka
RTS-a i zvala se Vesna Jugovi. Sa tim oseanjem sam uao u
potpuno opusteli krug "Zastava filma". Dragana je otila u
laboratoriju a ja u bife. Tu su slubenici renomirane vojne
ustanove ispijali pivo i svi uglas neto preraunavali. Gaali su se
nekakvim koeficijentima a ja sam, zbog vika vremena, poeo da
ih paljivije posmatram. Zajedniki imenitelj im je bio nedostatak
zuba. Skoro niko nije imao jedinice i dvojke a pojedini nisu u glavi
posedovali vie od dva do tri itava zuba. Njihovo baratanje
komplikovanim brojevima odjednom mi je postalo misterija.
Upitao sam oveka do sebe o emu se radi. Popunjavali su tiket za
oblinju kladionicu na Banovom brdu. Po njegovim reima, ostale
kladionice u gradu bile su prilino nepouzdane, s obzirom da su
im vlasnici u poslednje vreme ginuli kao muve. Poslednji je
otiao, na primer, Arkan. Nisam pomenuo preksinonu pogibiju
ministra vojske, poslednje od misterioznih ubistava koja se niu ve
godinama, smatrao sam da pravljenje glupih viceva u ustanovi gde
sam boravio ne bi bilo odvie zdravo.
Moj sagovornik me je uveravao kako je kladionica na Banovom
brdu sasvim solidna. Oigledno je traio naina da me nagovori
da im se pridruim. Kako su dolazili do tih brojki koje su stalno
pominjali, interesovao sam se. Tako to je svaki od kladilaca dao
svoju prognozu, to se zbrajalo a onda delilo brojem uesnika, uz
upotrebu savremenih dostignua tehnike, to jest malog raunara oko
koga su svi bili okupljeni. Graja se, meutim, dizala zbog ozbiljnog
problema koji se tu javljao. Na depnom raunaru nije radila
sedmica, pa su prorauni oko italijanske lige bili prilino
aproksimativni, da ne kaem sumnjivi.
Tada je dolo do pobede razuma, to jest do otkria koji je
pokazao da "Zastava film" jo uvek nije za staro gvoe. Neko od
prisutnih je predloio da se sve sedmice zamene brojkom 6,9! To
je izazvalo oduevljenje u redovima stvaralaca i radnika vojno-
filmske ustanove, neko je "viknuo" jo jednu turu pia a ja sam se
izmigoljio i saekao Draganu u hodniku. To je to. I nita vie.
15.2.
Reio sam da kupim polovni lap-top pa sam jue sa Draganom
krenuo tragom oglasa iz lista "Halo". Prva adresa nalazila se u
Kosovskoj ulici ali smo tamo zatekli policiju kako vri nekakve
uurbane radnje. Taman kad sam pomislio da je opet neko nekoga
"skenjao", shvatio sam da panduri u stvari raiavaju deo Izali smo najzad napolje i na njeno navaljivanje uli u Kinoteku.
Kosovske ulice ispred Kinoteke. Neko mi je uzbueno rekao da tu, U stvari, na to me je navela elja da vidim kako izgleda neko posle
naime, stie Nikita Mihalkov. Nisam shvatao otkud odjednom susreta sa Slobom. Smatrao sam da je morao imati izraz lica slian
policija obezbeuje kretanje filmskih radnika ali mi je taj isti neko vidiocima koji su u Meugorju imali full contact sa Devicom
rekao da Nikita dolazi pravo od Slobe. Svejedno mi nije bilo jasno Marijom. Prvo to sam ugledao u prepunoj sali bio je, meutim,
zato mu i posle posete treba zatita... eljko Simi, ministar kulture i, koliko sam obaveten, seksualni
simbol Miloevievog reima. Nosio je kratku bradu i svet
Prodavca raunara sam zatekao u memljivom potkrovlju. Nasred
posmatrao zamagljenim pogledom koji nije odavao nita odreeno
jedine sobe, u hulakopkama i bez suknje, na krevetu je sedela mlada
ali je mogao svata znaiti. Da je na neemu, na primer. Pored
ena i sastavljala desk top raunar a prodavac je, jedan za drugim,
njega je sedeo Nikita koji je, to sam uskoro shvatio, takoe bio
iznosio razne portabl maine koje su, sudei po tome kako su
seksualni simbol, ali ne lokalnih razmera kao eljko. Bilo je
izgledale, bile verovatno ukradene. ovek je bio vrlo pristojan,
zanimljivo posmatrati domaeg i meunarodnog armera u
uostalom, kao i njegova ena na krevetu, ali za mene tu nije bilo
nejednakoj borbi.
robe.
Kako su me pregovori sa preprodavcem lap-topova i sukob u
U prizemlju iste zgrade Dragana je, umesto da izae napolje, ula
I n s t i tutu za pretvaranje ena u lepotice poprilino zadrali,
u neto to se predstavljalo kao Institut za negu enskog tela. Smatrao
izloba mao uzoraka ubrzo se zavrila. Nisam alio, s obzirom da je
sam da mukarcima u neem takvom nema mesta pa sam ostao da
Nikita najavio da e na na fakultet doi danas ujutru. Dragana je
donjam ispred vrata. Posle petnaestak minuta cupkanja na zimi, u
ustala sat ranije i poela sa specijalnim udeavanjem za tu priliku.
drutvu policajaca koji su ispred Kinoteke ekali da Nikitu ponovo
Kada sam stigao na fakultet, shvatio sam da su i sve ostale ene,
nekuda vode, razjareno sam upao u Institut i tu zatekao nekoliko
studentkinje, asistentkinje i profesorke pod tekom minkom i, da se
debelih enturaa kako dahu pod zelenim pekirima i Draganu
tako izrazim, temperaturom. Dolazio je on. Fakultet je bio pun, ne
koja je zbunjeno gledala dok sam urlao na nju zbog toga to me je
pamtim da je neije prisustvo izazvalo toliko interesovanja.
ostavila da ekam kao kreten.
Prisustvo? Malo sutra. Vreme je prolazilo a Nikita se uopte nije
pojavljivao. Ja sam posle petnaestak minuta glasno primetio da je
on Rus, to e rei da se sino sigurno zapio kao svinja i da
verovatno testerie u krevetu nekog hotela. Sve ene su me pogledale
kao Nemca. Posle sat vremena javili su da je Nikita stvarno jutros bio
kao stvar, da je propustio JAT-ov avion za Moskvu i da su ga ugurali
u Aeroflotov podnevni let pa se trenutno trezni nad Ukrajinom. Pre
toga je bio na Akademiji, ali onoj privatnoj, zvanoj Beka, gde su
mu uruili zvanje poasnog profesora i, verovatno, kovertu sa
parama. Kod nas nije doao jer je eljko zaboravio da ga obavesti
kako je i to na programu...
ene su bile oajne. Masovna histerija, rekao bih. Posle toliko
vremena, neko tako svetski trebalo je da se pojavi u njihovom
svetu i sve to je propalo. U grupama su se kretale preko pustare na
Novom Beogradu ka autobusu koji e ih odvesti nazad, u runu,
neromantinu stvarnost u kojoj od Nikite Mihalkova nema ni traga.
17.2.
Da li se bojim? Plaim se da ne oseam nikakav strah. Zato bi me
to zabrinjavalo? Zato to bi u ovom trenutku bilo sasvim normalno
da se oseam makar nelagodno. Brinem da to odsustvo bojazni nije
jasan znak da sa mnom neto nije u redu. Da sluajno nemam
"pritisak narodnog heroja"? Tako, naime, jedan moj drug, internista,
oznaava stanje odsustva veze sa realnou izazvane naglim skokom
krvnog pritiska. Time se, po njemu, jedino moe objasniti pojam
hrabrosti.
Zato bi trebalo da se bojim? Ako ni zbog ega drugog, ono zbog
toga to se svi plae ovih vremena. Nisam poslednjih dana pronaao
oveka koji nije bio ophrvan crnim mislima. Verana Matia sam
zatekao kako sedi u svojoj kancelariji i odsutno zuri u jednu taku.
Upitao sam ga, ega se plai. Imao je ovih dana problema sa srcem.
Nisam ga pitao ta je razlog njegovih sranih tegoba. Bilo je to vie
nego oigledno.
Meutim, Aleksandar Tijani, koji je na listi za odstrel novinara
sigurno visoko rangiran, moda i vie od Verana, ponaa se izuzetno
hrabro. Svakoga dana pie sebi nekrolog i izaziva one koji vladaju
naim ivotima da konano izvre svoj naum. O Tijaniu privatno
nikada nisam imao visoko miljenje, ali pie izuzetno. Ubojito, tano i
duhovito. Neverovatno lucidno spaja nekoliko spisateljskih vrlina.
Svaka ast, majstore-negative! Jo samo da preivi ova smutna
vremena.
Tu se postavlja pitanje, nije li odsustvo straha u stvari stanje
vrhunske panike. Nije li to trenutak paralize sline onoj koju sam
jedanput osetio dok sam, ubijajui vreme, bazao berlinskim 21.2.
zoolokim vrtom. Zastao sam kod kaveza, iji je jedan zid bio
"Svaka promena je - nagore."
staklen, i poeo da posmatram velikog, bengalskog tigra. Ogromna
Winston Churchill
ivotinja, duga preko dva metra i teka dvestotinjak kilograma, bila je
nervozna i neprestano se kretala unapred, ka staklu, to jest ka meni, i Sino je na mome fakultetu otvorena scena "Mata Miloevi". U

nazad, ka dubini kaveza. Ponavljala je beskrajno tu jednolinu pozivnici za sveanost povodom putanja u rad studentskog

radnju, uvek istim putem, istim brojem koraka, a ja sam, pozorita stajalo je kako e se ona sastojati od "seanja" na velikog

naslonjen elom na stakleni zid, iz nekog razloga pokuavao da joj glumca, reditelje i pedagoga, koja e "iznositi" njegovi saradnici i

uhvatim pogled. Nije vredelo, tigar je sve vreme gledao negde pored uenici. Prva pomisao mi je bila da neto tako mora predstavljati

mene, ne obraajui panju na moje pokuaje da mu privuem neopisivu dosadu, odnosno "smor", kako se sada to kae.

panju. Ispalo je, meutim, drugaije. Nekoliko starih glumaca, mimo

A onda se u jednom trenutku zaleteo i skoio na onaj stakleni zid, obiaja, nije prialo iskljuivo o sebi ve je lepo osvetlilo tu

ape su mu se zaustavile levo i desno od moje glave i on me je iz zanimljivu pojavu, oveka koji je iveo skoro stotinu godina i

neposredne blizine pogledao pravo u oi. Sve mi se u glavi okrenulo paljivo koristio svo to vreme, glumei, reirajui, uei studente,

i ja sam ga posmatrao kao hipnotisan, nemoan da ustuknem, piui knjige. Jedino je nedostajalo poglavlje o njegovom

pobegnem od tih uasnih oiju. U stvari, mora biti da sam bio seksualnom preduzetnitvu, a s obzirom na rairenu mitologiju o

stvarno hipnotisan i da tigrovi tako i love svoje rtve. Stanu ispred njegovim razvratnim aktivnostima, to nije bilo za odbacivanje.

njih i ove se oduzmu od straha; ba kao ja u tom trenutku. Posle U celoj stvari bilo je najzanimljivije to to mi se vreme u kome je taj
nekoliko asaka, tigar je nastavio svoju beskrajnu, apsurdnu, ovek iveo odjednom uinilo tako dobrim, solidnim, pogodnim za
oajniku etnju a ja sam izaao iz zoolokog vrta posramljen, stvaralatvo. Glavni deo njegovog ivota protekao je u komunizmu
ponien, savladan. Osetio sam veliki, iskonski strah koji je zapisan u (titoizmu) koji mi je, iz ove perspektive, izgledao skoro kao rajsko
svakom delu naeg bia. doba. Na drugoj strani, kako sam i sam zakaio dobar deo tog perioda,
dobro se seam kako mi se ivot tada inio naizdrivim,
neslobodnim. Seam se takoe moga dede (koji je jedini u porodici
imao hrabrosti da javno u Amerikoj itaonici podie zloglasni
Bilten) kako mi sa gaenjem pria o "komunjarama", koje je takoe
nazivao i "Azijati". Pominjao je neka druga, srenija vremena koja su
prethodila vladavini "zlotvora".
Jedini zakljuak koji sam iz ovih pomeanih oseanja mogao izvui
je da i od goreg postoji gore. Kako je, u stvari, uvek gore. Ne samo
zato to smo stariji, nego i objektivno, da je, to se klupko vie
odmotava, sve loije i loije. Sve to, opet, ne bi imalo nikakvog znaaja
da, sledei tu logiku, ovo sadanje vreme nije dobijalo ansu da jednoga
dana postane bolje od nekog uasnog, budueg doba. Pokuavam ali
neto tako ne mogu da zamislim. ta bi jo moglo da se desi pa da
nam bude gore? Za ime bismo to iz ovog vremena mogli aliti? Gde
su granice Pada?
Ne treba biti nestrpljiv. ekajmo. Videemo.
22.2.
enska osoba od 18-35 godina, potrebna za
Pomo pri kupanju lepukastog invalida.
"Halo Oglasi"
21. februar 2000. godine, broj 264
Poznato je da svaki skriboman sa ovih prostora, koji iole dri do sebe,
meni prvom daje svoje radove na itanje i ekspertizu. Nema tog
otputenog knjigovoe koji svoju dramu (inspirisanu sluajem te
oigledne nepravde) ne bi ba meni poverio, ili bolniara koji mi
drhtavom rukom ne bi predao svoju zbirku erotske poezije, svaki noni
uvar e ba meni sveano uruiti svoj scenario o bici na Marici a
stidljivoj alterskoj slubenici, autoru zbirke sabranih dela, ba ja u
ulivali neophodno samopouzdanje. Sluajevi neshvaenih genija koji
kucaju na moja vrata toliko su uestali da sve dobija obrise prave pojave,
pravila o kome vie ne treba ni raspravljati. Lino smatram da sam
postao neka vrsta rtve koja, uprkos zdravom razumu i protiv svoje
volje, magnetski privuena neumoljivo hrli ka svojim delatima -
skribomanima. Kada se uzme u obzir injenica da i mene mnogi
smatraju nekom vrstom skribomana, onda sve poinje da lii na
"Polivenog polivaa" brace Limijer.
Ono to mi se pre izvesnog vremena dogodilo prevazilo je, meutim,
sve to sam doiveo sa svojom prethodnom klijentelom. Telefon je
zazvonio i ja sam sa druge strane ice zauo glasi: "Goran?"
Predoseao sam opasnost pa sam neodreeno odgovoiio: "Da." "Ja sam
X.Y. Javljam se iz Zajeara." Pauza. Verovatno je injenica da se radi sam kao iz topa. Sada je tamo nastala pauza. "Vi ste mi bili jedina
o meumesnom razgovoru na mene trebalo da ostavi snaan utisak. nada."- izustio je.
"Izvolite..."- rekao sam odbojno. "eleo bih da o meni snimite film." Ni
"Zasto smatrate da je to toliko vano? Mislim, da se snimi film o
manje ni vie. Sama reenica delovala je do te mere glupo da me je
vama?" - upitao sam. "Zbog moje borbe..." - odgovorio je tunim glasom.
cela stvar zainteresovala. "Zato mislite da sam ja najpogodnija linost
"Ali zar ne postoji efikasniji nain da se izborite za svoj status? Preko
za film o vama? - upitao sam. "Zato to ste tako... nekonvencionalni."
Drutva paraplegiara, Crvenog krsta? Zato je potrebno da se o tome
On je, dakle, znao da sam ja nekonvencionalan. Noen svojim
snimi film?" "Niste me razumeli. Ja se borim za prava
uroenim nedostatkom, o kome sam govorio u prethodnom stavku,
homoseksualaca. Biti gej u Srbiji je strano. Pogotovu po malim
umesto da odmah spustim slualicu, sve vie sam upadao u njegove
gradovima..." Sve ovo mi je postalo neizdrivo: njegov tanuni glas, to o
ralje: "Uzmimo da sam ja takav kakvim me zamiljate. Zato je
emu je govorio. "ao mi je. Moda to moe uraditi neko drugi, ko je
potrebno da neko ko pravi film o vama bude to... nekonvencionalan?"
jo... nekonvencionalniji od mene." "Znai nema nade?" - upitao je.
"Zato to sam ja gay" - rekao je.
Sama reenica je delovala skoro kao citat iz neke antike tragedije.
Dakle, pederska posla, zakljuio sam. Tako ti i treba kad ne prekida Razmislio sam dobro pre nego to sam odgovorio: "Nema."
razgovor na vreme. Ipak sam i dalje bio izrazito ljubazan: "Gospodine,
ja ne snimam filmove po narudbini, kao to fotografi izrauju slike
za paso. Ako smatrate da je va ivot interesantan, sedite i bacite to
na papir pa e se moda neko zainteresovati da o tome snimi film."
"Ne mogu. Ja sam paraplegiar. Jedini organ koji mi radi je govorni
aparat." Naravno da sam zanemeo. Odmah sam zamislio nepokretnog 3-11.3.
homoseksualca pored prozora kroz koji se vidi Zajear. "Rado bih vam
Svako od nas eli da mu priaju prie i
pomogao ali za nekoliko dana odlazim na dugaak put u Francusku.
njih sluamo isto kao kada smo bill deca.
Ostau tamo najmanje nekoliko meseci, moda godinu dana." - slagao
 Zamiljamo stvarnu priu koja se krije unutar rei, a da bismo to
postigli stavljamo se na mesto lika iz prie, pravei se da ga
razumemo poto razumemo sami sebe. To je varka.
Pol Osier, Njujorka trilogija
Pribliava se godina dana otkako sam, predoseajuci kataklizmu, poeo
sa pisanjem dnevnika. U stvari, seo sam za raunar onda kada sam postao
sasvim siguran da je rat neizbean. Zato sam to uradio? Nikada
ranije, za svih prethodnih pedeset dve godine, nije mi padala na pamet
slina ideja. A onda, odjednom, ta potreba da se belee dogaaji i ono
to se u meni povodom njih zbiva... Kao nekakva vrsta traga koju
ovek, osuen na stradanje, eli za sobom da ostavi?
Ne svia mi se ovakva vrsta retorike. Deluje isuvie teko, patetino,
pomalo kierozno. Istina je mnogo blaa. I manje znaajna. Uostalom,
koliko sam primetio, i mnogi drugi su radili neto slino, moglo bi se
rei da je zapisivanje onoga to nam se dogaa postala neka vrsta pojave.
Svi ti hroniari, a i ja sa njima, gajili smo iluziju da e vreme na taj
nain ostati zapameno u obliku koji je relativno priblian onome koji je
imalo u trenutku dok je proticalo. Popis zbivanja, koliko onih koja su
se odigravala u stvarnosti, toliko i onih koja su deavala u naim
duama, trebalo je da postane neto kao svedoanstvo.
Ali ta se, za tih godinu dana, stvarno desilo sa naim ivotima? Ili
tanije: nisu li se dogaaji istrgnuti i preraeni u naim glavama,
pretvorili u neto to bi liilo na priu? Ako je tako, ako se zapisivanje
pretvorilo u ispisivanje, onda bi se u sledu opisanih dogaaja morao
skrivati nekakav smisao, makar uzronost i posledinost. Imaju li ti
razbijeni komadi impresija, mojih i tuih, neto kao poetak, sredinu i
kraj? Koliko se moji zapisi razlikuju od onoga to su videli drugi?
I odmah zatim, ako sam stvarno eleo da ispriam nekakvu priu, zar
nije trebalo da odmah napustim ideju o objektivnosti kakvu ima svaki
pokuaj baratanja dogaajima koje su se stvarno odigrali? emu
stvarnost ako zaviruje u sebe? Kakva je to hermafroditska tvorevina koja
je za ovih godinu dana ostala iza mene?
Ne znam. Pokuau da se sada zaustavim i da proitam ovaj dnevnik.
Valjda e iz svega izroniti odgovor na pitanje da li ovih stotinak
stranica predstavljaju hroniku o dogaajima ili o meni. Ili o obe
stvari? Ono to je sigurno, pre samo godinu dana ja nisam bio isti
ovek. ta me je promenilo? Rat ili dnevnik? Ili, jednostavno, vreme
koje je, bez obzira na bombe i rei, neumitno proticalo...
20.3.
ovek je mazohista u svojoj biti. Dok sam jue kretao na put za Pariz
imao sam utisak da odlazim na zaslueno odsluenje robije a sada,
kada sam stigao i osetio ta znai normalan ivot, najzad shvatam u
kakvom paklu ivimo. Izgleda da je jedan od glavnih uslova za
preivljavanje situacije u kojoj se ve toliko dugo nalazimo ba to
mazohistiko "uivanje" u bolu koji neprestano prijavljuje svoje Goran Markovi
Roen 1946. godine u Beogradu. Filmski i pozorini reditelj, scenarista
prisustvo. Kada bi odgovor na njega predstavljali cviljenje i lelek, i dramski pisac. Profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u
verovatno niko od nas ne bi preiveo. Zavravali bi kao Zare, na primer, Beogradu. Reirao vei broj igranih i dokumentarnih filmova
(NACIONALNA KLASA, VARIOLA VERA, VE VIENO SABIRNI
ili njemu slini. Ovako, polako shvatam smisao transpozicije oseanja CENTAR, POLUDELI LJUDI, NEVA2NI JUNACI). Pisac pozorisnih
bola u stanje spokojstva, pa ak i neke vrste zadovoljstva. Priroda se komada GOVORNA MANA, TURNEJA, PAROVI i knjige EKA
KOLA NE POSTOJI. Dobitnik vie nagrada za filmska dela.
potrudila da rei i najzamrenije probleme koje joj ovek, taj njen
izvitopereni deo, postavlja i da, na taj nain, odri veni sklad.

Ono to je kod mene drugaije, to je nekako moj sluaj, to je nesretni

splet istorijskih okolnosti koji koincidira sa linim opadanjem. Sa
fizikim, emotivnim, kreativnim sunovratom u kojem bih se naao i
da nema cele ove drame. Ili bolje: kriza spolja u trenutku kada tutnji
unutranja kriza. Drugi ovo poslednje preivljavaju u mnogo
mirnijim uslovima pa im je, valjda, lake. A da li im je lake?