Artur Klark

S DRUGE STRANE NEBA

Prevod: ivkovi Zoran

Clarke Arthur OTHER SIDE OF THE SKY (THE), 1958.

KENTAUR
1988.

Prvi deo: ZID TAME

ZID TAME

Mnogi su i neobini svetovi koji plove poput mehurova pene niz Reku Vremena. Samo se
nekoliko njih kree uz struju ili je preseca pod kosim uglom; jo je manje onih koji zauvek
lee izvan njenog domaaja, uopte ne znajui za budunost ili prolost. ervanov siuni
kosmos nije spadao u ovu grupu: njegova neobinost bila je druge vrste. On je sadravao
samo jedan svet -planetu ervanove rase - i jednu zvezdu, veliko sunce Trilom, koje je
obezbeivalo ivot i svetlost. ervan nije znao nita o noi, poto se Trilorn uvek nalazio
visoko iznad horizonta, sputajui se ka njemu jedino za dugih zimskih meseci. Dodue, s one
strane granice Zemlje Senki postojalo je razdoblje kada je Trilorn nestajao ispod ruba sveta,
ostavljajui za sobom tamu u kojoj nita nije moglo opstati. Ali ak i tada tama nije bila
potpuna, iako nije bilo zvezda koje bi je umekale.
Sam u svom malom kosmosu, s uvek istim licem okrenutim prema jedinom suncu,
ervanov svet predstavljao je poslednju i najneobiniju alu Tvoraca Zvezda.
Meutim, kada bi bacio pogleda preko oeve zemlje, ervanov um preplavile bi iste misli
koje bi navrle i bilo kom ljudskom detetu. Oseao je divljenje, radoznalost i neku nejasnu
zebnju, ali iznad svega neodoljiv zov da se otisne u taj veliki svet pred sobom. Za tako neto
bio je jo mlad, ali stara kua nalazila se na jedinoj uzviici u krugu od mnogo milja, tako da
je pogledom mogao obuhvatiti itav predeo koji e jednog dana biti njegov. Kada bi se

1
okrenuo prema severu, sa Trilornovim diskom koji bi mu bljesnuo u lice, mogao je da u
daljini vidi dugaku liniju planina koje su se zakrivljavale na desnu stranu, postajui sve vie i
vie dok ne bi nestale iza njega u pravcu Zemlje Senki. Jednog dana, kada poraste, krenue
prema tim planinama putem koji je vodio do velikih zemalja na istoku. Sa leve strane nalazio
se okean, udaljen svega nekoliko milja, odakle bi ervan ponekad uo grmljavinu talasa koji
se razbijaju i razlivaju po blago zakoenoj obali. Niko nije znao dokle se prua okean.
Brodovi bi se otisnuli njime u pravcu severa, dok se Trilorn sve vie i vie podizao na nebu, a
toplota njegovih zraka postajala snanija. Znatno pre no to bi veliko sunce dostiglo zenit, oni
bi bili primorani da se vrate. ak i ako mitska Ognjena Zemlja stvarno postoji, nije bilo mesta
nadi da e neko ikada kroiti na njene plamene obale - osim ako legende ipak nisu govorile
istinu. Prema predanju, nekad su postojali brzi metalni brodovi koji su mogli da premoste
okean bez obzira na toplotu Trilorna i da tako stignu do zemalja sa druge strane sveta. Do tih
predela se sada moglo stii jedino napornim putovanjem kopnom i morem, koje bi se tek
neznatno skratilo ako bi se stalno ilo u pravcu severa.
Sva naseljena podruja ervanovog sveta leala su u uskom pojasu izmeu plamene
toplote i nepodnoljive hladnoe. U svakoj od zemalja daleki sever predstavljao je nedostino
podruje, zapreteno ognjevima Trilorna. Na jugu se pruala velika i sumorna Zemlja Senki,
gde je Trilorn bio samo bledi disk na obzorju, a esto se uopte nije ni video.
Sve je ovo ervan nauio u godinama detinjstva, kada u njemu jo nije postojala elja da
napusti prostrane zemlje izmeu planina i mora. Jo od praskozorja vremena njegovi preci i
rase pre njih uinili su sve da ove zemlje postanu najpogodnije na celom svetu; ako su i
pogreili, bilo je to za zanemarljivo mali postotak. U vrtovima neobino cvee irilo je svoj
miris, a potoci su blago krivudali meu stenama obraslim mahovinom, da bi zatim nestali u
bistrim morskim vodama koje nisu remetile plime i oseke. Prostrana itna polja neprekidno su
aputala svojim nenim vlatima, kao da pokolenja jo neproklijalog semena vode meu
sobom neki nemuti razgovor. Po velikim livadama i ispod drvea troma stada stoke tumarala
su besciljno, isputajui nerazumne krike. Konano, tu se nalazila i velika kua, sa svojim
dinovskim sobama i beskrajnim hodnicima, odista veoma prostrana, ali jo ogromnija u
svesti deteta. To je bio svet u kome je ervan provodio godine, svet koji je znao i voleo. Ono
to se nalazilo izvan njegovih granica tada jo nije pobuivalo deakovu radoznalost.
Pa ipak, ervanov svet nije spadao u one koji lee izvan upliva vremena. Letine su
revnosno sakupljane i smetane u velike silose. Trilorn se lagano kretao svojim malim lukom

2
preko neba, godinja doba sustizala su jedno drugo, a ervanov um i telo sve su vie rasli.
Zemlja mu se sada inila znatno manjom, planine su postale blie, a more je od velike kue
delila samo kratka etnja. Poeo je da ui o svetu u kome je iveo i da se priprema za ulogu
koju je morao odigrati u njegovom oblikovanju.
Neke stvari mu je objasnio otac, erval, ali najvei deo nauio je od Grejla, koji je doao
preko planina jo za vreme oca njegovog oca, da bi ve tri pokolenja bio tutor ervanove
porodice. Voleo je Grejla, iako ga je stranac nauio mnogim stvarima koje mu se nisu dopale.
Godine njegovog deatva prolazile su sasvim ugodno sve dok nije kucnuo as da se otisne u
zemlje koje su leale sa one strane planina. Pre mnogo vremena njegova porodica dola je
ovamo iz jedne od velikih istonih zemalja; u svakom pokolenju od tada najstariji sin bi
krenuo u hodoae da meu roacima provede jednu godinu svoje mladosti. Bio je to mudar
obiaj zato to se s one strane planine jo nalazilo znanje prolosti i zato to su se tu mogli
sresti i upoznati ljudi iz drugih zemalja.
Poslednjeg prolea pre odlaska svog sina, erval je pozvao trojicu svojih slugu i pripremio
nekoliko ivotinja slinih konjima, a zatim poveo ervana da mu pokae predele Zemlje koje
mladi nije ranije obiao. Jahali su na zapad prema moru vie dana, sve dok se Trilorn nije
spustio sasvim blizu obzorja. Zatim su skrenuli na jug, dok su se senke izduivale pred njima,
da bi se ponovo uputili na istok tek kada je izgledalo da su zraci sunca sasvim izgubili snagu.
Nalazili su se ve duboko u Zemlji Senki, tako da sve do dolaska leta nije bilo mudro ii dalje
na jug. ervan je jahao pored oca i znatieljno gutao oima raznolike predele, kako to ve
rade deaci kada se prvi put nau u novoj zemlji. Otac mu je priao o tlu, opisivao itarice
koje ovde mogu da uspevaju i nabrajao one ije uzgajanje nije urodilo plodom. Ali ervanova
panja bila je upravljena na drugu stranu: njegov pogled lutao je negde preko neplodne
Zemlje Senki, kao da se pitao dokle se ona prostire na jug i kakve tajne krije u sebi.
"Oe", upita najzad, "ako nastavi na jug u pravoj liniji, preko itave Zemlje Senki, da li
e stii na drugu stranu sveta?"
Otac se nasmejao.
"Ljudi ve vekovima postavljaju to pitanje", ree on, "ali postoje dva razloga zbog kojih
nikada nee saznati odgovor."
"Koji su to razlozi?"
"Prvi je, naravno, tama i hladnoa. ak i ovde nita ne moe da opstane tokom zimskih
meseci. Meutim, postoji neto jo vanije, ali mislio sam da ti je Grejl ve priao o tome."

3
 "ini mi se da nije; ili se bar ne seam."
Za trenutak ervan nije odgovorio. Uspravio se u sedlu i bacio pogled prema jugu.
"Nekad sam dobro poznavao ovaj kraj", ree ervanu. "Hodi, hou neto da ti pokaem."
Skrenuli su sa staze kojom su ili i nekoliko asova su jahali leima okrenutim suncu.
Zemlja se sada lagano uspinjala i ervan je primetio da se kree uz veliku kamenu izboinu
koja je poput kame stajala zabodena u srce Zemlje Senki. Konano su doli do breuljka koji
je bio odve strm za konje; sjahali su i prepustili uzde slugama.
"Postoji okolni put", ree erval, "ali bre emo stii ako se ovde popnemo, nego ako
obilazimo na konjima."
Iako strmo, brdo nije bilo veliko, tako da su do vrha stigli za nekoliko minuta; i ovde se
pruala ista negostoljubiva divljina koja kao da je postajala sve tamnija i nepristupanija, sa
svakim korakom koji ih je udaljavao od Trilorna.
Okrenuo se prema ocu sa izrazom uenja na licu; erval je podigao ruku prema jugu, a
zatim paljivo povukao jednu zamiljenu liniju du ivice obzorja.
"Nije ga lako uoiti", ree on tiho. "Otac mi ga je pokazao sa istog ovog mesta, mnogo
godina pre no to si ti roen."
ervan se zagleda u polutamu. Juno nebo bilo je gotovo neprozirno mrano i neopazice se
stapalo sa rubom sveta. Pa ipak, tama nije bila potpuna zato to se du obzorja, u dugakoj
krivulji koja je razdvajala zemlju i nebo, ne pripadajui ni jednom ni drugom, pruala traka
jo gue tame, crna poput noi koju ervan nikada nije upoznao.
Dugo je netremice gledao u tom pravcu; moda je to bio neki odsev iz budunosti koji mu
je za trenutak zaiskrio u dui, tek, taj tamni predeo najednom mu se uini iv i privlaan.
Kada je najzad skrenuo pogled, postalo mu je jasno da stvari vie nikada nee biti kao pre,
iako je bio jo odve mlad da bi jasno razabrao zov koji je dopro do njega. I tako, po prvi put
u ivotu, ervan je ugledao Zid.

U rano prolee oprostio se od svog naroda i krenuo sa jednim slugom preko planina u
velike zemlje istonog sveta. Tu je sreo ljude sa kojima je delio iste pretke i upoznao se sa
istorijom svoje rase, sa umetnostima koje su negovane jo od najdrevnijih vremena i sa
naukama koje su upravljale ivotima ljudi. Na mestima gde je uio sklopio je prijateljstva sa
deacima koji su doli iz zemalja sa krajnjeg istoka: meu njima je postojalo svega nekoliko
koje je i kasnije poeleo da sretne, ali jedan je ipak odigrao znatno veu ulogu u njegovom

4
ivotu nego to je iko tada mogao da pretpostavi. Brajldonov otac bio je uveni arhitekta, ali
sin je zapretio da mu pomrai slavu. Putovao je od zemlje do zemlje, uvek uei, posmatrajui
i postavljajui pitanja. Iako je bio samo nekoliko godina stariji od ervana, njegovo
poznavanje sveta bilo je nesravnjivo vee - ili je bar tako izgledalo mlaem deaku.
Oni su meu sobom rasparali svet, a zatim ga ponovo sazdali prema vlastitom nahoenju.
Brajldon je sanjao o gradovima ije bi velike avenije i dostojanstvena zdanja zasenili ak i
udesa prolosti, dok je ervanovo zanimanje vie bilo vezano za ljude koji bi nastanjivali te
gradove, kao i za nain na koji bi oni organizovali ivot.
esto su razgovarali o Zidu, za koji je Brajldon znao iz legendi svog naroda, premda ga
nikada lino nije video. Daleko od svih zemalja na jugu, kako je ervan nauio, on je leao
kao velika barijera koja je presecala Zemlju Senki. Do njega se moglo doi, dodue uz velike
tekoe samo u kratkom razdoblju za vreme leta, ali nije bilo naina da se on premosti, niti je
iko znao ta se nalazi sa druge strane. Kao itav svet, koji se nigde nije prekidao i dostizao
visinu od sto ljudi, Zid je okruivao zimsko more koje je zapljuskivalo obale Zemlje Senki.
Putnici bi se zaustavili na tim usamljenim plaama, do kojih jedva da je dopirala po koja iskra
toplote Trilornovih zraka, i posmatrali tamnu senku Zida to klizi preko mora, uopte ne
hajui za talase u svom podnoju. A na dalekim obalama drugi putnici bi je gledali kako se
primie preko okeana i brzo prolazi mimo njih na svom putu oko sveta.
"Jedan moj ujak", rece Brajldon, "doao je jednom do Zida, kada je jo bio mladi. Uinio
je to radi opklade i bilo mu je potrebno deset dana da stigne. Mislim da ga je uplaio, poto je
bio tako ogroman i hladan. Nije umeo da kae da li je izraen od metala ili kamena, a kada je
viknuo, uopte nije bilo odjeka, ve mu je glas brzo zamro kao da je Zid upijao zvuke. U
mom narodu se veruje da je to kraj sveta i da iza nema niega."
"Ako je to istina", uzvrati ervan s neprikosnovenom logikom, "okean bi se izlio preko
ivice pre no to je Zid sagraen."
"Ne, ako ga je Kiron podigao kada je stvorio svet."
ervan se nije sloio.
"Moj narod veruje da je to delo oveka, moda inenjera Prve Dinastije, koji su sagradili
toliko udesa. Ako su stvarno imali brodove kojima su mogli stii do Ognjene Zemlje, pa ak
i brodove kojima su leteli, sigurno su raspolagali sa dovoljno mudrosti da podignu Zid."
Brajldon slegnu ramenima.
"Mora da su za to imali veoma jak razlog", ree. "Nikada neemo saznati odgovor, tako da

5
nema razloga za prepirku."
ervan je odavno otkrio da od obinih ljudi moe da oekuje samo strogo praktine savete.
Jedino su se filozofi bavili pitanjima na koja na izgled nije bilo odgovora: za veinu ljudi
zagonetka Zida, ba kao i problem samog postojanja, nikada nije predstavljala stvar ozbiljnih
razmatranja. Naalost, svi filozofi koje je sreo dali su mu razliite odgovore. Prvi je bio Grejl,
koga je pitao nakon povratka iz Zemlje Senki. Starac ga je mirno pogledao i rekao:
"Kako sam uo, postoji samo jedna stvar iza Zida. To je ludilo."
Zatim je doao Arteks, koji je bio toliko star da je jedva uo ervanovo nervozno pitanje.
Pogledao je deaka kroz trepavice koje su izgledale odve umorne da bi se sasvim podigle i
odgovorio tek nakon dueg oklevanja:
"Kiron je podigao Zid treeg dana stvaranja sveta. ta lei s one strane, otkriemo kada
budemo umrli, poto tamo odlaze due svih mrtvih."
Medutim, Irgan, koji je iveo u istom gradu, pruio mi je sasvim drugaije objanjenje.
"Samo seanje moe da prui odgovor na tvoje pitanje, sine moj. Iza Zida se prostire
zemlja u kojoj ivimo pre roenja."
Kome da poveruje? Izgleda da istinu niko nije znao: ako je ona ikada bila poznata, to je
bilo pre veoma mnogo vremena.
Iako ova znatielja nije urodila plodom, ervan je ipak tokom godine uenja saznao
mnogo stvari. Kada je dolo prolee, oprostio se od Brajldona i ostalih prijatelja koje je
upoznao za vreme svog kratkog boravka i krenuo starim putem kui. Ponovo je otpoelo
opasno putovanje kroz veliki prolaz izmeu planina, gde su se ledeni zidovi pretei nadnosili
sa neba. Doao je do mesta na kome je put u blagom luku poeo da se sputa nadole ka svetu
ljudi, gde je bilo toplote, gde je uborila voda i gde dah nisu presecali naleti hladnog vazduha.
Odatle, sa tog poslednjeg uspona, samo trenutak pre no to staza pone da se sputa prema
dolini, pogled je dopirao do daleke bletave vodene mase okeana. A tamo, gotovo izgubljenu
u izmaglicama na rubu sveta, ervan je ugledao liniju senki koja je predstavljala njegovu
zemlju. Sputao se velikom kamenom stazom sve dok nije doao do mosta koji su ljudi
podigli nekad davno preko vodopada, nakon to je prethodni put uniten u zemljotresu. Ali
mosta je nestalo: bujice i lavine ranog prolea odnele su jedan od monih stubova, a divna
metalna duga leala je razvaljena u dubini od hiljadu stopa, kupajui se u magli vodenih
kapljica i pene. Proi ce itavo leto pre no to put ponovo bude otvoren: kada se tuno
osvrnuo oko sebe, ervanu je postalo jasno da e protei jos itava godina pre no to ponovo

6
bude video svoj dom.
Zastao je nekoliko minuta na poslednjoj krivini puta, osvrnuvi se jo jedanput prema
nedostinoj zemlji u kojoj se nalazilo sve to je voleo. Ali magla se ve sasvim spustila,
potpuno zaklanjajui vidik. Odluno se okrenuo i poao natrag, sve dok otvorene ravnice nije
nestalo, a planine se ponovo nadnele sa svih strana.
Brajldon se jo nalazio u gradu kada se ervan vratio. Bio je iznenaen i zadovoljan to
vidi prijatelja i obojica su ubrzo poela da razmiljaju ta da rade u godini koja je leala pred
njima. ervanovim roacima, koji su ga odavno zavoleli, takoe je bilo milo to ga ponovo
vide, ali njihov diskretno izloen predlog da i narednu godinu treba da provede u uenju nije
naiao na povoljan prijem.
ervanov plan je polako sazrevao, suoen sa znatnim protivljenjem. ak ni Brajldon nije u
poetku bio oduevljen; trebalo je upotrebiti mnogo argumenata kako bi on najzad pristao na
saradnju. Nakon toga, bilo je samo pitanje vremena kada e svoj pristanak dati i ostali ije je
miljenje bilo vano.
Ve se pribliavalo leto kada su dva mladia krenula u Brajldonovu zemlju. Brzo su jahala
zato to je putovanje bilo dugo i moralo se okonati pre no to Trilorn otpone svoje sputanje
ka zimskim mesecima. Kada su dola do predela koje je Brajldon poznavao i konano stigli u
njegov dom, odmah su otpoela ostvarivanje svog nauma, koji je u poetku izazvao samo
odmahivanje glavama. Ali odgovor je na kraju ipak bio pozitivan i oni su se ubrzo obreli
usred Zemlje Senki; ne dugo potom, ervan je po drugi put u ivotu ugledao Zid.
Nije izgledao odve udaljen kada su ga prvi put spazili, zaustavivi se na rubu jedne
turobne i puste ravnice. Pa ipak, ekalo ih je jo beskrajno jahanje pre no to je Zid stvarno
poeo da izgleda blii - a onda su gotovo stigli do njegove osnove, kada su shvatili koliko su
u stvari bili blizu, poto se njegova udaljenost nije mogla prosuditi sve dok se sasvim ne bi
stiglo do njega.
Kada je ervan podigao pogled prema udovinoj ebonosnoj ploi koja mu je toliko
zaokupljala um, izgledalo je kao da se ona nadnosi nad njim i da e ga svakog trenutka
zdrobiti pod svojom ogromnom teinom. Sa naporom je odvojio pogled od hipnotikog
prizora i priao blie da ispita materijal od koga je Zid napravljen.
Kao to mu je Brajldon rekao, kada ga je dodirnuo rukom, osetio je kako je hladan - znatno
hladniji nego to je smeo da bude ak i u ovoj zemlji do koje sunce gotovo da nije dopiralo.
Nije izgledao ni tvrd ni mekan; bilo je teko objasniti oseaj koji je obuzeo ervana kada je

7
akom dotakao neobinu materiju. Mladi je imao utisak da ga neto spreava da ostvari pun
dodir sa povrinom, pa ipak, kada bi ga pritisnuo, izmeu Zida i njegovih prstiju kao da nije
bilo prostora. Najudnija je od svega bila mukla tiina o kojoj je govorio Brajldonov ujak;
svaka re bi zamrla i svaki zvuk bi se priguio sa neprirodnom mekoom.
Brajldon je izvadio nekoliko alatki i ureaja iz torbi na konjima i poeo da ispituje
povrinu Zida. Ubrzo je otkrio da ni builicom ni sekaem ne moe ni najmanje da ga
zagrebe, a onda mu na um iznenada pade zakljuak do koga je ervan ve doao. Zid ne samo
da se nije mogao otetiti, ve je bio sasvim nepristupaan.
Konano, sa grimasom na licu, uzeo je jedan prav metalni lenjir i prislonio mu ivicu uz
Zid. Dok je ervan drao ogledalo koje je bacalo slabanu Trilornovu svetlost du linije
dodira, Brajldon je sa druge strane posmatrao lenjir. Bilo je kao to je i mislio: izmeu dve
povrine provlaila se siuno tanka traka svetlosti.
Brajldon pogleda zamiljeno prema prijatelju.
"ervane", ree, "mislim da Zid nije izraen ni od jedne nama poznate materije."
"Onda su moda tane one legende koje kau da on uopte nikada i nije izgraen, ve da je
stvoren u ovom obliku u kome ga mi sada vidimo."
"I ja tako mislim", odvrati Brajldon. "Inenjeri Prve Dinastije posedovali su takve moi. U
mojoj zemlji postoji nekoliko veoma starih zdanja, koja kao da su napravljena jednom
jedinom operacijom, i to od supstance na koju vreme uopte ne deluje. Kada bi bila crna
umesto obojena, veoma bi liila na materijal od koga je napravljen Zid."
Odloio je neupotrebljive alatke i poeo da priprema jednostavan runi teodolit.
"Ako ve ne mogu nita drugo da uradim", ree on osmehnuvi se kiselo, "utvrdiu bar
koliko je Zid tano visok."
Kada su se okrenuli da bace poslednji pogled na Zid, ervan se upitao da li e ga jo
nekada videti. Nije postojalo nita vie to bi uinio: nerazuman san da e jednoga dana
moda otkriti njegovu tajnu nije vie imao nikakvog smisla. Uostalom, ko zna je li tajne
uopte bilo: moda se s one strane Zida Zemlja Senki pruala i dalje preko prevoja globusa
sve dok se ponovo nije srela sa istom barijerom. U svakom sluaju, to je bilo najverovatnije.
Ali ako je stvarno tako, zbog ega je onda Zid uopte podignut i koja je rasa to uinila?
Gotovo ljutitim naporom volje odagnao je od sebe te misli i poterao konja prema svetlosti
Trilorna; na um mu je pala budunost u kojoj Zid za njega nee igrati nita vaniju ulogu
nego u ivotu ostalih ljudi.

8
 I tako su prole dve godine pre no to je ervan mogao da se vrati kui. Za to vreme,
posebno kada je neko mlad, mnogo toga zaboravi; ak i stvari koje su blie srcu izgube
otrinu i jasnou, tako da ih je ponekad vrlo teko prizvati iz seanja. Kada je ervan iza sebe
ostavio poslednja podnoja planina i ponovo se obreo u zemlji svog detinjstva, radost zbog
povratka kui bila je pomeana s izvesnim oseanjem tuge. Zaboravio je mnoge stvari za koje
je jednom verovao da e ih veno pamtiti.
Vest o njegovom povratku stigla je pre njega i on je ubrzo ugledao u daljini niz konja kako
galopiraju putem. Pohitao im je u susret, pitajui se da li je i ervan izjahao da ga doeka; bio
je pomalo razoaran kada je primetio da Grejl predvodi povorku.
ervan se zaustavio kada je starac dojahao do njegovog konja. Grejl mu stavi ruku na
rame, ali je za trenutak okrenuo glavu, ne govorei nita.
Istog trenutka ervan je shvatio da je bujica od prole godine odnela sa sobom znatno vie
od drevnog mosta; jedan snaan grom sruio mu je dom do temelja. Znatno pre predvienog
vremena, sve zemlje koje je erval posedovao prele su u vlasnitvo njegovog sina. I ne samo
to: u trenutku kada se smrtonosni plamen spustio sa neba, itava porodica bila je okupljena u
kui na godinjoj svetkovini. Za samo jedan deli vremena sve izmeu plamena i mora prelo
je u njegov posed. On je postao najbogatiji ovek koga je njegova zemlja poznavala ve
pokolenjima; pa ipak, on bi sve to dao samo kada bi mogao jo jednom da vidi blage sive oi
svoga oca koje su se zauvek zaklopile.
Trilorn se podigao i spustio mnogo puta na nebu od kako se ervan, na putu pred
planinama, oprostio od svog detinjstva. Zemlja je bila neobino plodna proteklih godina i
posedi koji su tako iznenada preli u njegove ruke stalno su poveavali vrednost. Upravljao je
njima kako valja, to mu je ponovo omoguilo da se posveti snovima. tavie, raspolagao je
sredstvima kojima su se snovi mogli ostvariti.
S druge strane planine esto su stizale prie o delima koja Brajldon stvara na istoku; iako
se dva prijatelja nisu videla jo od mladosti, redovno su razmenjivala poruke. Brajldon je
ostvario svoje ambicije: ne samo da je projektovao dve najvee zgrade koje su podignute jo
od drevnih dana ve je napravio plan za itav novi grad, koji ipak nee moi da bude ceo
sagraen za njegova ivota. uvi o ovim poduhvatima, ervan se setio stremljenja svoje
mladosti i seanja koje je prohujalo kroz minule godine vratilo se do onog dana kada su njih
dvojica stajala pred velianstvenou Zida. Dugo vremena je odagnavao ove misli od sebe,

9
bojei se da ponovo oivi stari zov na koji nije mogao da odgovori. Ali konano je doneo
odluku i napisao pismo Brajldonu -jer, emu bi sluili bogatstvo i mo ako ne ostvarivanju
snova? ervan je bio strpljiv, pitajui se da li je Brajldon zaboravio na prolost tokom svih
ovih godina koje su ga uinile slavnim. Nije morao dugo da eka: Brajdon je, dodue, bio
spreen da odmah doe zato to je morao da zavri jedan veliki posao, ali im to bude gotovo,
odmah e posetiti prijatelja. ervan mu je pruio izazov koji je bio dostojan njegovog talenta -
izazov koji bi mu, ako ga prihvati, doneo znatno vie zadovoljstva nego sve to je do sada
uradio.
Stigao je poetkom sledeeg leta, a ervan ga je doekao na putu ispod mosta. Kada su se
rastali, bili su jo deaci, a sada su se ve nalazili blizu sredovenosti; pa ipak, kada su se
pozdravili, izgledalo je kao da leta uopte nisu prola i obojica su se u sebi potajno radovala
zato to je vreme ostavilo tako malo traga na njima.
Proveli su mnogo dana u razgovorima, razmatrajui planove koje je Brajldon pripremio.
Posao je bio veliki i bie potrebno mnogo godina da se privede kraju, ali se mogao izvesti uz
ervanovo bogatstvo. Pre no to je dao svoj konani pristanak, poveo je prijatelja da ga
upozna sa Grejlom.
Starac je ve nekoliko godina iveo u jednoj maloj kui koju mu je ervan podigao. Ve
odavno nije aktivno uestvovao u ivotu velikog imanja, ali je uvek imao spreman savet kada
se pojavila potreba - savet koji je bez izuzetka bio mudar.
Grejl je znao zbog ega je Brajldon doao i ovu zemlju; nije pokazao nikakvu
iznenaenost kada je arhitekta odmotao pred njim svoje skice. Najvei crte prikazivao je
vertikalnu projekciju Zida sa velikim stepenicama koje su se uspinjale uz njegov rub iz
ravnice u podnoju. Na est podjednako udaljenih mesta blago uspinjua rampa prelazila je u
prostrane platforme od kojih se poslednja nalazila na sasvim maloj udaljenosti od vrha Zida.
Odvajajui se postranino od stepenita celom duinom, nalazilo se mnogo leteih podupiraa
koji su Grejlovom oku izgledali krhki i nepogodni za posao koji je trebalo da obave. A onda
je shvatio da e velikim delom dinovska rampa sama sebe podupirati, poto e se s jedne
strane naslanjati direktno na Zid.
Posmatrao je u tiini nekoliko trenutaka crte, a onda je tiho primetio:
"Oduvek si bio samosvojan, ervane. Morao sam pretpostaviti da e se ovo dogoditi na
kraju."
"Misli li da je ideja dobra?" upita ervan. Nikada se nije usprotivio starevom savetu, a

10
sada mu je moda bio potrebniji nego ikada ranije. Kao i obino, Grejl je bez okolienja
preao na stvar.
"Koliko e to kotati?" upitao je.
Brajldon mu je odgovorio, a onda je za trenutak zavladala mukla tiina.
"U cenu je ukljueno", dodade arhitekta urno, "izgraivanje solidnog puta kroz Zemlju
Senki, kao i podizanje malog grada za radnike. Same stepenice bie izgraene od oko milion
jednakomernih blokova koji se mogu spajati, tako da obrazuju stabilnu strukturu. Nadam se
da emo moi da ih izlijemo od minerala kojih ima u izobilju u Zemlji Senki."
Za trenutak mu se oteo uzdah.
"Moda je trebalo da stepenice sagradimo od metalnih ina i skela, ali to bi kotalo znatno
vie zato to bi se sav materijal morao prenositi preko planina."
Grejl se zagledao u detalje crtea.
"Zato ste zastali pod samim vrhom?" upitao je.
Brajldon je pogledao u ervana, koji je odgovorio sa izvesnim oseanjem nelagodnosti.
"Ja u biti jedini koji e se popeti do kraja", uzvratio je. "Do najvie platforme stizae se
posebnom dizalicom. Gore nas moda eka opasnost: zato je najbolje da ja idem sam."
To nije bio jedini razlog, ali je u svakom sluaju bio dobar. S one strane Zida, tako je Grejl
jednom rekao, lei ludilo. Ako je to tano, niko drugi ne mora da se suoi sa njim.
Grejl je ponovo progovorio svojim sanjivim glasom:
"U tom sluaju", rekao je, "ono to si naumio nije ni dobro ni loe, poto se tie samo tebe.
Ako je Zid podignut da neto otkloni od naeg sveta, i dalje e biti neprolazan sa druge
strane."
Brajldon klimnu glavom.
"Pomiljali smo i na to", ree sa prizvukom ponosa u glasu. "Ako se pojavi potreba, rampa
se u sekundi moe unititi; na vornim mestima postavljeni su eksplozivi."
"To je dobro", uzvrati starac. "Iako ja ne verujem u prie, nije loe biti pripravan na sve.
Nadam se da u jo biti ovde kada posao bude okonan. A sada u pokuati da se setim svega
to sam uo o Zidu dok sam bio u istim godinama kao i ti, kada si me prvi put pitao o njemu."

Pre dolaska zime utvren je put do Zida i udareni su temelji privremenog grada. Pretean
deo materijala koji je bio potreban Brajldonu lako se mogao nai zato to je Zemlja Senki bila
bogata mineralima. On je takoe paljivo ispitao Zid i odabrao mesto za stepenice. Kada je

11
Trilorn poeo da se sputa ispod obzorja, Brajldon je bio sasvim zadovoljan obavljenim
poslom.
Pre sledeeg leta izliveni su prvi od mnotva betonskih blokova; Brajldon ih je s uspehom
ispitao, a do naredne zime izliveno je jo nekoliko hiljada i ugraeno u temelje konstrukcije.
Ostavivi poverljivog pomonika da nadgleda dalji tok posla, Brajldon se najzad mogao
vratiti svom prekinutom radu. Kada bude napravljeno dovoljno blokova, on e se vratiti da
nadzire gradnju, ali do tada njegovo prisustvo nije bilo neophodno.
Dva ili tri puta u toku svake godine ervan bi odjahao do Zida i posmatrao kako hiljade i
hiljade blokova prerastaju u veliku piramidu; etiri godine kasnije sa njim je doao i Brajldon.
Iz niza u niz, kamene opeke rasle su ka vrhu Zida, a vitki nosai irili su se u okolni prostor.
Stepenite se u poetku podizalo polako, ali kako se vrh pribliavao, rast je postajao sve bri.
Po itavu treinu svake godine posao je morao bivati obustavljan; bili su to dugi zimski
meseci, kada bi ervan stajao na rubu Zemlje Senki i sluao oluje to su besnele u daljini
punoj akustine tame. Ali Brajldon je bio majstor svog posla i svakog prolea gradnja se
nesmetano nastavljala, kao da se sprema da nadivi i sam Zid.
Poslednje opeke su postavljene sedam godina nakon poetka radova. Stojei na udaljenosti
od pola milje, kako bi mogao da jednim pogledom obuhvati itavu konstrukciju, ervanu je
palo na um kako je celo ovo dinovsko zdanje proizilo iz nekoliko skica koje mu je Brajldon
pokazao pre mnogo godina; tog trenutka prvi put je dokuio oseanje koje se javi u dui
umetnika, kada njegovi snovi postanu stvarnost. Takoe se setio onoga dana kada je kao mali
deak, uz oca, prvi put ugledao Zid daleko spram turobnog neba Zemlje Senki.
Oko najvie platforme postojala je zatitna ograda, ali ervan se nije pribliavao ivici.
Zemlja se nalazila na nimalo prijatnoj udaljenosti i on je pokuao da ne misli na visinu,
pomaui Brajldonu i radnicima da pripreme jednostavnu dizalicu koja e ga poneti
poslednjih dvadeset stopa. Kada je sve bilo spremno, uao je u mainu i okrenuo se poslednji
put prema prijateljima, nastojei da ima to staloeniji izraz lica.
"Biu odsutan samo nekoliko minuta", ree odlunim glasom. "Ma ta pronaao, odmah u
se vratiti."
Ni u snu nije mogao da pomisli kako mali izbor ima.
Grejl je bio ve gotovo slep i sigurno nee doiveti sledee prolee. Ali odmah je
prepoznao bat koraka koji se pribliavao i pozdravio je Brajldona po imenu pre no to je
posetilac imao vremena da progovori.

12
 "Drago mi je to si doao", ree. "Razmiljao sam o svemu to si mi rekao i ini mi se da
najzad znam istinu. Moda si je i sam ve pogodio."
"Nisam", ree Brajldon. "Bojao sam se ak i da mislim na to."
Na starevim usnama zaigra osmeh.
"Zato bi se trebalo bojati neega samo zato to je neobino? Zid je udesan, da, ali nema
nieg stranog u tome, posebno ne za onoga ko odlui da se bez ustezanja suoi sa njegovom
tajnom."
"Jednom, kada sam bio deak, Brajldone, moj stari uitelj mi je rekao da vreme nikada ne
moe unititi istinu. Ono je jedino u stanju da je prikrije, pretvarajui je u legende. Bio je u
pravu. Od svih pria koje su se sakupile oko Zida, sada mogu da izaberem one koje ine deo
istorije.
Veoma davno, Brajldone, kada se Prva Dinastija nalazila na vrhuncu, Trilorn je bio znatno
topliji nego sada, a Zemlja Senki bila je plodna i naseljena... kao to e jednom moda biti
Ognjena Zemlja, kada Trilornov sjaj sasvim oslabi. Ljudi su mogli da idu na jug koliko su to
eleli zato to nije bilo Zida koji bi im prepreio put. Mnogi su to odista i uinili, u potrazi za
novim zemljama koje bi nastanili. Ono to se dogodilo ervanu, dogodilo se takoe i njima, i
to mora da je pomelo mnoge umove, tako da su naunici Prve Dinastije najzad podigli Zid
kako bi spreili da se ludilo dalje iri. Iako ja ne verujem da je to istina, legende kau da je
Zid podignut za samo jedan dan, bez ikakvog rada, iz jednog oblaka koji je okruivao svet."
Za trenutak, starac je utonuo u misli i Brajldon ga nije prekidao. U seanju se vratio daleko
u prolost, pokuavajui da predoi sebi ovaj svet kao savreni globus koji plovi svemirom
dok Preci postavljaju traku tame oko polutara. lako je ova slika bila pogrena u najvanijoj
pojedinosti, ona nikada nee sasvim izbledeti u njegovom umu.

Dok su poslednje stope Zida lagano promicale pored njihovih oiju, ervan je morao da
prikupi svu hrabrost kako ne bi naredio da ga spuste. Najednom se setio uasnih pria koje je
nekad uz podsmeh odbacio zato to je poticao iz rase koju gotovo da nije optereivalo
sujeverje. Ali ta ako se te prie ipak pokau tane: moda je Zid odista podignut da sprei
svet od susreta sa neim uasnim?
Pokuao je da odagna te misli, to mu je najzad polo za rukom kada je dostigao vrh Zida.
Najpre se nije razabrao u slici koja mu je dopirala do oiju, a onda je shvatio da gleda preko
jednoline crne zaravni iju ogromnost nije mogao da proceni.

13
 Mala plaftorma se zaustavila i on pomisli krajikom svesti kako su Brajldonovi prorauni
bili savreno precizni. A onda, uputivi poslednje umirujue rei grupi koja je nepomino
ekala dole, on zakorai na Zid i krenu u pravoj liniji napred.
U poetku je izgledalo kao da je ravnica pred njim beskrajna, poto uopte nije mogao da
uoi gde se ona spaja sa nebom. Ali nepokolebljivo je iao napred, leima okrenutim
Trilornu. Bilo bi dobro da je mogao da iskoristi vlastitu senku kao vodia, ali ona se sasvim
utapala u guu tamu ispod njegovih nogu.
Neto nije ispadalo kako treba: sa svakim korakom napred postojalo je sve tamnije.
Zbunjen, on se okrenuo nazad i primetio da je Trilornov disk sada postao bled i mraniji, kao
kada bi ga posmatrao kroz zatamnjeno staklo. A onda je, u rastuoj plimi straha, shvatio da to
nije bila ni jedina ni najvanija promena. Trilorn je postao znatno manji od sunca koje je
poznavao itavog svog ivota.
Ljutito je odmahnuo glavom kao da prkosi nekome. Ovo je bilo ludo: mora da mu se samo
privia. Odista, sve je postalo tako suprotno ranijem iskustvu, da je najednom prestao da
osea strah; nastavio je odluno napred, bacivi jo samo jedan pogled na sunce iza sebe.
Kada se Trilorn saeo u taku, a tama spustila svuda oko njega, pomislio je da odustane od
daljeg napredovanja. Mudriji ovek bi se tu sigurno vratio natrag; ervanu je odjednom pala
na um komarna pomisao kako se izgubio u ovom veitom sumraku izmeu zemlje i neba i
kako nije u stanju da pronae put koji vodi u bezbednost. A onda se setio da sve dok uopte
bude video Trilorn nee biti u stvarnoj opasnosti.
Pomalo neodluno nastavio je put, esto se osvrui unazad ka slabanom izvoru svetlosti
koji mu je bio jedini vodi. Samog Trilorna je nestalo, ali je jo postojao mutan sjaj na nebu
koji je oznaavao mesto gde se sunce nalazilo. A onda mu najednom vie nije bila potrebna
njegova pomo, poto se daleko ispred na nebu pojavila druga svetlost.
U poetku je izgledala kao slabaan plamiak, a kada se uverio da ga stvarno vidi, Trilorna
ve bee sasvim nestalo. Ali sada se oseao znatno sigurnije; dok je koraao napred, nova
svetlost je lagano potiskivala i suzbijala njegov strah.
Kada je shvatio da se odista pribliava novom suncu i kada je van svake sumnje mogao
zakljuiti kako se ono sve vie iri ba kao to se do malopre Trilorn saimao, potisnuo je svu
zapanjenost i zbunjenost duboko u ponore uma. Samo je posmatrao i pamtio: kasnije e biti
vremena da se razabere u svim ovim udesima. Uostalom, nije bilo sasvim nezamislivo da
njegov svet ima dva sunca, od kojih svako sija sa po jedne strane.

14
 A onda je konano ugledao, sasvim slabanu u gustoj tami, ebonosnu liniju, koja je
oznaavala drugu ivicu Zida. Uskoro e biti prvi ovek u mnogo hiljada godina, moda
itavoj venosti, koji e ugledati zemlje to ih je ova barijera razdvajala od njegovog sveta.
Da li e one biti kao njegove i da li e tamo zatei ljude koje e s radou pozdraviti?
Ali da e ga oni ekati, i to na takav nain, ni u snu nije mogao da zamisli.

Grejl prui ruku prema ormaniu pored sebe i podie veliki tabak koji je tu leao. Brajdlon
ga je posmatrao u tiini i starac nastavi.
"Koliko smo samo puta sluali pretpostavke o veliini Univerzuma i o tome kako on
moda uopte nema granica! Nismo u stanju da predoimo sebi kraj prostora, pa ipak nai
umovi se bune pred idejom o beskraju. Neki filozofi smatraju da je svemir ogranien
posebnom krivuljom u viim dimenzijama. Moda je to tano za druge univerzume, ako
uopte postoje, ali to se naeg tie, odgovor je znatno sloeniji.
Du linije Zida, Brajldone, istovremeno se nalazi i ne nalazi kraj naeg sveta. Nije bilo
granice niti bilo ega to bi spreilo ljude da idu napred pre no to je Zid podignut. Sam Zid je
barijera koju je ovek napravio i sasvim je u skladu sa svojstvima sveta u kome se nalazi. Ta
svojstva su oduvek postojala i Zid im nita nije dodao."
Podie papir prema Brajldonu i zamota ga u rolnu.
"Ovo je", ree, "obian tabak papira. Razume se, on ima dve strane. Moe li da zamisli
takav koji bi imao samo jednu?"
Brajldon zbunjeno pogleda starca.
"Pa to je nemogue... smeno!"
"Misli?" upita Grejl blago. Ponovo je posegao prema ormaniu i poeo da trai neto u
njemu. Konano je izvukao jednu dugu, savitljivu traku hartije i pogledao umornim oima
Brajldona, koji je ekao u tiini.
"Mi nismo u stanju da se merimo sa mudrou Prve Dinastije, ali ono to je njihovim
umovima izgledalo neposredno i oigledno, mi moemo da shvatimo po analogiji. Ovaj
jednostavan trik, koji izgleda tako otrcano, moda e ti pomoi da shvati istinu."
Prevukao je prstima du papirnate trake, a zatim spojio dva kraja i dobio kruan oblik.
"Ovo je neto to ti je dobro poznato: odseak valjka. Mogu da prevuem prstima kako po
unutranjoj, tako po spoljanjoj strani. Dve povrine potpuno su odvojene. Mogue je prei sa
jedne na drugu samo ako se proe kroz papir. Da li se slae?"

15
 "Svakako", ree Brajldon i dalje zbunjen. "Ali ta time hoe da kae?"
"Nita", ree Grejl. "Posmatraj sada dobro..."

ervanu pade na um da ovo sunce predstavlja Trilornovog blizanca. Tama se sada potpuno
podigla i on vie nije imao onaj udan oseaj, koji ak nije ni pokuao da razume, kako hoda
preko beskrajne ravnice. Sada je iao polako zato to nije eleo da odve naglo stigne do
ponora od koga ga je hvatala vrtoglavica. Ubrzo je ugledao udaljeno obzorje niskih
breuljaka, pustih i beivotnih poput onih koje je ostavio za sobom. To ga nije odve
razoaralo, poto je bio svestan da na prvi pogled ni njegov svet ne bi bio nita privlaniji.
I tako je nastavio da koraa: a kada mu se ne dugo potom ledena ruka stegla oko srca, on
nije zastao kao to bi to uinio neki manje hrabar ovek. Ne zbunjujui se, posmatrao je kako
se pred njim pomalja zapanjujue poznat predeo, sve dok nije ugledao ravnicu odakle je
zapoeo put, a zatim i same stepenice i, konano, brinog Brajldona koji ga je ekao.
Grejl je ponovo spojio dva kraja papirnate trake, ali ovoga puta ju je prethodno na jednom
mestu savio: pruio je novo oblije Brajldonu.
"Prevuci sada prstom po povrini", rekao je tiho.
Brajldon to nije uinio: shvatio je ta je starac imao na umu.
"Razumem", ree. "Vie ne postoje dve odvojene povrine. Sada obrazuju jedinstvenu i
neprekidnu ravan... povrinu sa samo jednom stranom... neto to na prvi pogled izgleda
apsolutno nemogue."
"Da", odgovori Grejl veoma polako. "Znao sam da e shvatiti. Jednostrana povrina! Sada
ti je sigurno jasno zbog ega je ovaj simbol savijene trake tako est u drevnim religijama, iako
se njegovo pravo znaenje sasvim izgubilo. Razume se, posredi je samo gruba i jednostavna
analogija. Primer u dve dimenzije onoga to postoji samo u tri. Ali to je najvie dokle nai
umovi mogu da se priblie istini."
Zavladala je duga, napeta tiina. Onda je Grejl duboko uzdahnuo i okrenuo se prema
Brajldonu, kao da je jo mogao da ga vidi.
"Zato si se vratio pre ervana?" upitao je, iako je vrlo dobro znao odgovor.
Morali smo to da uinimo, ree Brajldon tuno, "ja nisam bio u stanju da vidim svoje delo
uniteno."
Grejl blago klimnu glavom.
"Shvatam", ree.

16
 ervan je preao pogledom du velikog niza stepenica uz koje se niko vie nee popeti.
Nije mu bilo ao: izborio se za ono to nikome vie nee poi za rukom posle njega. Jedinu
moguu pobedu izvojevao je samo on.
Lagano je podigao ruke i dao znak. Zid je upio odjek eksplozije, ba kao to je apsorbovao
i sve ostale zvuke, ali usporena dostojanstvenost kojom su se mone osnove dinovskog
zdanja rasprskavale i padale ka tlu obrazovala je prizor koji mu se do kraja ivota nee
izbrisati iz seanja. Za trenutak, pojavila mu se iznenadna, neizreciva vizija jednih drugih
stepenica koje u ovom istom trenutku posmatra neki drugi ervan kako se rue na isti nain sa
druge strane Zida.
Pa ipak, shvatio je da je to bila samo nekontrolisana igra uobrazilje: jer, niko nije znao
bolje od njega da Zid uopte nema drugu stranu.

Drugi deo: OBALE VREMENA

PROLAZNOST

uma, koja se gotovo spustila do ruba obale, lagano se u daljini uspinjala uz obronke
niskih, maglovitih breuljaka. Pored vode, pesak je bio hrapav i izmean sa mnotvom delia
slomljenih koljki. Oseka je ostavila za sobom duge tragove morskog korova, koji je
prekrivao celu obalu. Kia, koja bi samo retko prestajala da pada, zakratko se preselila negde
na kopno, ali velike, ljutite kapi ve su ponovo poele da ispunjavaju siuna udubljenja u
pesku.
Bilo je toplo i sparno zato to se rat izmeu sunca i kie nikada nije okonavao. Magle bi
se samo pokadkad razile, a onda bi se razgovetno pojavila brda, nadnosei se nad ravnicom.
Breuljci su zaklapali poluluk oko zaliva idui linijom obale; na velikoj udaljenosti, preko
njih bi se u retkim trenucima mogao nazreti zid planina to su se neprekidno krile u oblacima.
Rastinje je svuda bujalo, omekavajui obrise tla, tako da je izgledalo da se brda blago
pretapaju jedna u druga. Samo se na jednom mestu mogla videti gola, nepokrivena stena, gde
je pre mnogo vremena neki iznenadni poremeaj zaustavio nastajanje brda, tako da je
izgledalo da se brda blago pretapaju jedna u druga. Samo se na jednom mestu mogla videti
gola, nepokrivena stena, gde je pre mnogo vremena neki iznenadni poremeaj zaustavio

17
nastajanje brda, tako da se u duini od otprilike jedne milje linija neba otro strmoglaviljavala
nadole, povivi se prema moru poput slomljenog krila.
Kreui se uz napetu opreznost divlje ivotinje, dete se pomolilo kroz rastinje na ivici
ume. Za trenutak je oklevalo, a onda, kada se uverilo da mu ne preti nikakva opasnost,
lagano je zakorailo na obalu.
Bilo je nago, snano graeno, a zamrena crna kosa padala mu je na ramena. Iako je imalo
grube crte lica, po tome se ne bi razlikovalo od civilizovanih ljudi; oi bi bile te koje bi ga
izdale. One, dodue, nisu izgledale kao u ivotinje, jer je u njihovoj dubini postojalo neto to
ivotinje nikada nee upoznati. Pa ipak, bio je to samo nagovetaj. Za ovo dete, kao uostalom
i za celu njegovu rasu, svetlost razuma jo se nalazila u praskozorju. Samo ga je neznatna
razlika delila od divljine u kojoj je raslo.
Pleme jo nikada nije boravilo na ovom podruju, a ono je bilo prvo koje je kroilo nogom
na ovu usamljenu obalu. ak i da je posedovalo mo govora, ne bi umelo da objasni ta ga je
nagnalo da napusti poznate opasnosti ume i da se suoi sa nepoznatim, pa dakle i
neuporedivo veim opasnostima ovog novog elementa. Lagano je polo prema ivici vode,
neprekidno se osvrui iza sebe u pravcu ume. Istovremeno, na ravnoj povrini peska po prvi
put u itavoj istoriji ostali su utisnuti tragovi stopala koji e jednoga dana predstavljati sasvim
obinu stvar... I ranije je nailo na vodu, ali ona je uvek bila ograena i omeena kopnom.
Sada se pruala pred njim unedogled, dok mu je um talasa neprekidno ispunjavao ui.
Sa bezvremenim strpljenjem divljaka stajalo je na vlanom pesku sa koga se voda upravo
povukla; zatim je polako krenulo za talasom, korak po korak. Kada mu je vodeni front
ponovo doao do stopala, uz blagu plimu energije, za trenutak je ustuknulo prema umi.
Meutim, neto ga je ipak neodoljivo mamilo prema rubu mora i ono je konano ostalo na
obali, dok mu se senka izduivala preko peska, a prohladni veernji vetar poeo da se podie
unaokolo.
Moda mu se u umu zaela ideja o udesnosti mora, kao i nagovetaj onoga to e velika
voda jednom znaiti oveku. Iako su prvi bogovi njegovog naroda jo leali u dalekoj
budunosti, osetilo je kako mu se u dui razlee priguen titraj strahopotovanja i oboavanja.
Postalo mu je jasno da se nalazi pred neim to je bilo daleko monije od svih snaga i sila sa
kojima se ranije susrelo. Plima se lagano vraala. Negde daleko u umi oglasio se vuk, a onda
je sve ponovo utonulo u tiinu. Medutim, samo trenutak kasnije poeli su da se podiu umovi
noi, to je znailo da je vreme da krene.

18
 Pod niskim mesecom, dva duga niza tragova stajala su neko vreme ukrtena na pesku, sve
dok ih dolazei talas plime nije obrisao. Ali u vekovima koji su leali u budunosti oni e se
ponovo pojaviti hiljadama i milionima puta.
Dete koje se igralo oko kamenih bazena nije znalo nita o umi koja je nekada gospodarila
ovim podrujem. Iza nje nije ostalo nikakvog traga. Nita postojanija od magli koje se esto
sputaju sa breuljaka, i ona ga je zakratko prekrivala, da bi zatim iezla zauvek. Na njeno
mesto doli su kompleksi polja kao plod hiljadugodinjih strpljivih napora. I tako je iluzija
trajnosti ostala, iako se sve promenilo izuzev linije brda koja se i dalje ocrtavala spram neba.
Pesak na obali sada je bio sitniji i meki, a kopno se toliko podiglo da novi talasi odavno vie
nisu mogli dosegnuti mesto do koga su dopirali stari.
Iza keja i etalita mali grad spavao je u zlatnom sunevom danu. Tu i tamo, ljudi su se
odmarali na obali, natapani toplotom i uljuljkivani umom talasa.
Daleko u zalivu, beo i zlatan spram vode, veliki brod se polako kretao morem. Deak je
mogao da uje priguen i dalek zvuk njegovih motora, kao i da razabere siune figure kako
se kreu po palubi. Za dete - i ne samo za njega - bila je to udesna i prelepa stvar. Znalo je
njegov naziv i zemlju prema kojoj je plovio, ali nije imalo pojma da je blistavi brod bio
poslednji i najvei u svojoj vrsti. Jedva je uoilo, gotovo izgubljen u sjaju sunca, tanak i beli
trag pare koji kao da je ispisivao po vazduhu zlehudu sudbinu ponosnog i lepog dina.
Od velike lae ubrzo je ostala samo tamna mrlja na obzorju i deak se vratio prekinutoj
igri - neumornom zidanju kula na pesku. Na zapadu, sunce je ve otpoelo svoje dugo
sputanje, ali do veeri je bilo jo daleko. Konano, i ona se spustila, a sa njom se ponovo
podigla plima. Na poziv majke, dete je pokupilo igrake i krenulo za roditeljima prema
kopnu, umorno i zadovoljno. Bacilo je samo jedan pogled na peana zdanja u iju je gradnju
uloilo toliko truda. Znalo je da ih vie nee videti i bez tuge ih je prepustilo sve bliim
talasima. Ve e se vratiti sutra, i jo mnogo puta u budunosti koja kao da se pruala u
beskraj pred njima.
Bilo je odve malo da bi shvatilo kako to sutra ne mora uvek da doe, kako za njega, tako i
za ceo svet.

Sada su se i brda promenila, istroena i umanjena pod bremenom godina. Pa ipak, nisu sve
promene bile delo Prirode; jedne noi u davno zaboravljenoj prolosti neto je neujno
skliznulo sa zvezda i gradi je iezao u vrtlonoj plamenoj kuli. Meutim, to se dogodilo

19
tako davno da vie nije izazivalo ni tugu ni saaljenje. Kao pad drevne Troje ili propast
Pompeje, i ovaj dogaaj predstavljao je deo nepovratne prolosti koja vie nikoga nije mogla
da gane.
Na izlomljenoj liniji neba nalazila se duga metalna graevina sa kompleksom ogledala
koja su se okretala i bletala na suncu. Niko iz ranijih razdoblja ne bi mogao dokuiti njenu
svrhu. Bila je podjednako besmislena kao to bi neka opservatorija ili radio-stanica izgledala
drevnom oveku. Meutim, ona nije bila nijedno od toga.
Jo od podneva Bran se igrao meu praznim udubljenjima koja su ostala kada je nastupila
oseka. Bio je gotovo sasvim sam, poto je maina koja ga je nadzirala sa kopna inila to
sasvim neupadljivo. Samo do pre nekoliko dana ovde je bilo jo dece, koja su se igrala uz
plave vode zaliva. Bran bi se ponekad zapitao kuda su ona nestala, ali kako je po prirodi bio
sklon osamljivanju, to mu nije zadavalo mnogo briga. Izgubljen u svojim snovima, voleo je
da bude preputen samome sebi.
Tokom poslednjih nekoliko asova povezao je mreom vodenih puteva mali bazen. Misli
su mu se nalazile veoma daleko od Zemlje, kako prostorno, tako i vremenski. Oko njega se
sada nalazio mekan, crveni pesak jednog drugog sveta. Bio je Kardenis, princ inenjera, koji
se bori da spase svoj narod od pustinje koja se nezadrivo irila. Jer pred Branovim oima
prualo se jalovo lice Marsa. Znao je priu o njegovoj dugoj agoniji i o pomoi sa Zemlje
koja je stigla odve kasno.
Sve do dalekog obzorja more je bilo prazno, bez ijednog broda, kao to je ve vekovima
bilo. Samo zakratko, negde na poetku vremena, ovek je bio pobednik u ne dugom ratu
protiv okeana. Sada je izgledalo kao da je samo jedan trenutak protekao izmeu pojave prvih
kanua i prolaska poslednjeg velikog Megaterijanca mora.
Bran ak nije ni podigao pogled prema nebu kada je udovina senka skliznula preko
obale. Ve danima ti srebrni dinovi dizali su se preko brda u beskrajnom nizu, tako da im on
vie nije poklanjao mnogo panje. itavog ivota gledao je velike brodove kako se uspinju
kroz zemaljsko nebo, na putu ka dalekim svetovima. esto ih je viao kako se vraaju sa
dugih putovanja i kako se sputaju kroz oblake, krijui u sebi nezamislive tajne.
Ponekad bi se zapitao zato vie nema ovih povratnika. Svi brodovi koje je do sada viao
odlazili su sa Zemlje, ali vie se nijedan nije spustio na veliki kosmodrom s one strane brda.
Niko mu nije objasnio zbog ega je to tako. Nauio je da ne govori o tome, poto je video da
njegova pitanja izazivaju tugu.

20
 Preko peska razlegao se blagi glas robota:
"Brane", zaule su se rei koje su imale boju majinog glasa. "Brane, vreme je da poe."
Dete je podiglo pogled, dok mu je lice izraavalo zbunjenost i nevericu. Nije mu bilo jasno
ta se dogaa. Sunce se jo nalazilo visoko, a od plime nije bilo ni traga. Pa ipak, otac i majka
ve su se pribliavali obalom.
Koraali su brzo, kao da su imali malo vremena. Otac bi pokatkad podigao pogled prema
nebu, ali bi odmah spustio glavu, kao da je znao da odozgo nema ta da oekuje. Meutim,
samo trenutak kasnije ponovo bi pogledao uvis.
Tvrdoglavo i ljutito, Bran je nepomino stajao u zalivu meu svojim kanalima i jezerima.
Majka je bila neobino utljiva, ali ga je otac uzeo za ruku i blago rekao:
"Mora poi sa nama, Brane. Vreme je da krenemo."
Dete je zlovoljno pokazalo prema obali. "Ali jo je rano. Nisam jo zavrio."
U oevom odgovoru nije bilo ni traga ljutnje, ve samo prizvuka tuge.
"Ima mnogo stvari, Brane, koje sada nee biti zavrene."
I dalje ne shvatajui, deak se okrenuo majci.
"Mogu li bar sutra da se vratim?"
Sa oseanjem uznemirenja i uenja, Bran je ugledao kako se majine oi iznenada pune
suzama. U tom trenutku postalo mu je jasno da se vie nikada nee igrati na pesku uz azurnu
vodu; nikada vie nee osetiti kako mu siuni talasi zapljuskuju stopala. Odve je kasno
otkrio more, a sada ga ve mora napustiti zauvek. Negde iz budunosti zabrujao je prvi
tanuan nagovetaj dugog izgnanstva koje ga je ekalo; osetio je kako mu se u dui naas
nesto zaledilo...
Nije se osvrnuo dok su u tiini ili preko peska koji im je kripao pod nogama. Ovaj
trenutak nee mu iiliti iz seanja itavog ivota, ali sada je bio odve pometen da bi uinio
bilo ta osim da slepo zakorai u budunost koju nije mogao razumeti.
Tri prilike polako su se smanjivale u daljini, sve dok nisu sasvim iezle. Prolo je dugo
vremena dok se iznad brda nije podigao jedan srebrni oblak, lagano kreui preko mora. U
blagom luku, kao da okleva da napusti ovaj svet, poslednji veliki brod uspinjao se prema
obzorju, a zatim iezao u praznini iza ruba Zemlje.
U smiraj dana vratila se plima. Kao da se unutra jo nalaze njeni tvorci, niska metalna
graevina iznad brda poela je da plamti svetlou. U blizini zenita, jedna zvezda nije
saekala da sunce zae, ve je upalila svoje ognjeve jo u polusumraku. Ubrzo potom, njeni

21
sadruzi, kojih je sad bilo znatno vie nego u poetku ovekove istorije, pridruili su joj se na
velikom svodu. Zemlja se sada nalazila blizu sredita Vaseljene, tako da je itavo podruje
neba postalo neprekidni izvor svetlosti.
Meutim, uspinjui se iza mora u dva duga zakrivljena ogranka, neto udovino i crno
poelo je da zaklanja zvezde i da rasprostire senku po celom svetu. Pipci Tamne Magline ve
su dodirivali granice sunevog sistema... Na istoku, veliki uti mesec uzdizao se iznad talasa.
Iako je ovek poravnao njegove planine i snabdeo ga vodom i vazduhom, meseev izgled nije
se promenio od poetka vremena; on je i dalje bio gospodar plima i oseka. Preko sitnog peska
front pene lagano je napredovao, preplavljujui male kanale i briui tragove stopala.
U visini neba, svetla na neobinom metalnom zdanju iznenada su zamrla i rotirajua
ogledala prestala su da odbljeskuju meseinu. Negde duboko sa kopna dopro je zaslepljujui
bljesak velike eksplozije, a zatim jo jedan, i jo jedan, premda ovoga puta neto slabiji.
Tle je za trenutak zadrhtalo, ali nikakav zvuk nije poremetio utihlu samou puste obale.
Pod ujednaenim sjajem niskog meseca ispod dinovskog svoda zvezda obala je mirno ekala
kraj. Ponovo je bila sama kao i u poetku. Jedino e jo zakratko talasi zapljuskivati njen
zlatni pesak.
Jer, ovek je doao i proao.

EKSPEDICIJA NA ZEMLJU

Bilo je to poslednjih dana Carstva. Mali brod nalazio se daleko od doma, a od velike
matine letelice koja je obavljala istraivanje meu razreenim zvezdama na rubu Mlenog
puta delilo ga je gotovo stotinu svetlosnih godina. Ali ak ni ovde nije mogao da izbegne
senku koja se pruala preko civilizacije: ispod te senke, esto zastajkujui da bi dokuili
veliinu prostora koja ih je delila od doma, naunici iz Galaktikog nadzora neumorno su
obavljali svoj veiti zadatak.
Na brodu su se nalazila samo tri lana posade, ali su oni u sebi objedinjavali znanje
mnogih nauka i iskustvo polovine ivota provedenog u kosmosu. Nakon duge
meuzvezdane noi, sunce koje se pojavljivalo pred njima poelo je da im razgaljuje duu,
dok su lagano ponirali prema njegovim plamenovima. Bilo je tek neto zlatnije i sasvim
malo svetlije od zvezde koja im je sada izgledala samo kao legenda iz dalekog detinjstva.
Znali su iz ranijeg iskustva da ima preko devedeset odsto ansi da ovde otkriju planete;

22
uzbuenje zbog ove izvesnosti za trenutak je uinilo da zaborave na sve drugo.
Naili su na prvu planetu odmah nakon to su poeli da usporavaju. Bio je to din
poznatog tipa, odve hladan za protoplazmatski ivot, koji moda uopte nije imao vrstu
povrinu. Ovde nije bilo posla za njih i tako su nastavili put u pravcu Sunca. A onda se sav
trud isplatio...
Bio je to svet koji im je ispunio srca nostalgijom za dalekim domom, svet gde je sve
bilo dobro poznato, pa ipak ne sasvim isto. Dve dinovske kopnene mase plovile su po
plavozelenim morima, dok se na svakom polu nalazila po jedna ledena kapa. Postojala su i
pustinjska podruja, ali je preteni deo planete oigledno bio plodan. ak i sa ove
udaljenosti, jasno su se mogli raspoznati znaci vegetacije.
Dok su se sputali kroz atmosferu prema taki podneva u suptropskoj oblasti, oima su
prosto gutali sve prostraniji prizor. Brod je skliznuo preko vedrog neba u pravcu
velike reke, usporio sputanje uz pomo beumnih sila, i konano se spustio u visoku
travu uz samu obalu.
Niko se nije micao: nita se nije moglo preduzeti sve dok automatski instrumenti ne
obave svoj posao. A onda se blago oglasilo jedno zvonce, a svetiljke na kontrolnoj tabli
poele su da se pale i gase u haotinom ritmu. Kapetan Altman polako ustade uz uzdah
olakanja.

"Imamo sreu", ree on. "Za izlazak napolje nee nam biti potrebna nikakva zatita,
ukoliko to dozvole patogenski testovi. Kakve smo podatke prikupili dok smo se sputali,
Bertonde?"
"Ovo je geoloki stabilna planeta; u najmanju ruku nema aktivnih vulkana. Nisam
primetio nikakav trag gradova, ali to jo nita ne znai. Ukoliko ovde postoji civilizacija,
lako se moe dogoditi da je ona odavno prevazila taj nivo."
"lli ga moda jo nije dostigla?"
Bartond slee ramenima.
"Nita nije iskljueno. Bie nam potrebno prilino vremena da ispitamo planetu ove
veliine."
"Znatno vie nego to nam stoji na raspolaganju", ree Klindar, gledajui prema
komunikacionom pultu koji ga je povezivao sa matinim brodom, a preko njega i sa
prateim srcem Galaksije. Za trenutak je vladala mukla tiina. A onda se Klindar uputi

23
prema kontrolnoj tabli i automatskim ureajem okrenu niz kljueva.
Uz blagi drhtaj sa bone strane odvojila se ovea kutija, i etvrti lan posade zakorai
na novu planetu, opruajuci metalne udove i podeavajui servo-motore prema novoj
gravitaciji. Istog trenutka u unutranjosti broda oiveo je jedan televizijski ekran na kome
je zasvetlela duga pruga talasave trave, sa granama nekog drvea u pozadini i dalekim
odbleskom velike vode. Klindar pritisnu jedno dugme i, kako je robot okretao glavu, slika
na ekranu poe lagano da se menja.
"U kom pravcu da krenemo", upita Klindar.
"Zavirimo malo u ono drvee", odgovori Altman. "Ako ovde uopte postoji ivotinjski
svet, tamo emo ga najpre nai."
"Gledajte!" uzviknu Bertond. "Ptica!"
Klindarovi prsti brzo preletee preko daljinskih komandi: slika se zaustavila na maloj
mrlji koja se iznenada pojavila na levoj strani ekrana, a zatim se brzo irila kako je
teleobjektiv na robotu poeo da funkcionie.
"U pravu si", ree on. "Sudei po perju i kljunu nalazi se visoko na evolucionoj lestvici.
Ova planeta sve vie obeava. Ukljuiu kameru."
Talasanje slike koje je nastajalo usled neravnomernog kretanja robota nije ih
zbunjivalo: odavno su navikli na njega. Meutim, bilo je znatno tee odoleti plimi impulsa
koja je negde duboko u njima urlala da iziu iz broda, protre kroz visoku travu i osete
vetar kako ih miluje po licu. Pa ipak, rizik je bio odve veliki, ak i na svetu koji je
izgledao ovako bezazlen. Nasmeeno lice prirode uvek je skrivalo neko neprijatno
iznenaenje. Divlje ivotinje, otrovni reptili, movare - smrt je vrebala neopreznog
istraivaa sa hiljadu strana. Ali najopasniji su bili nevidljivi neprijatelji, bakterije i virusi,
protiv kojih je jedina odbrana esto bila udaljena i po hiljadu svetlosnih godina.
Sve te opasnosti nisu predstavljale nikakvu pretnju za robota, pa ak i ako bi i kao to se
to ponekad deavalo naiao na ivotinju dovoljno snanu da ga uniti, to ne bi predstavljalo
ozbiljnu tetu, budui da su se maine uvek mogle nadoknaditi.
Nisu nali nita na putu kroz visoku travu. Ako je neku malu ivotinju i uznemirio
prolazak robota, ona je ostala izvan njihovog vidnog polja. Klindar je usporio mainu kada
se poela pribliavati drveu; posmatrai u svemirskom brodu malo ustuknue kad grane
poee da im se razmiu pred oima. Slika je za trenutak potamnela pre no to su
automatske kontrole reagovale na smanjenu koliinu svetlosti; zatim se osvetljenje vrati na

24
normalu.
uma je vrvela od ivota. On je gamizao po tlu, verao se po drveu, leteo vazduhom.
Krianje i mumlanje se pojaavalo kako je robot napredovao pod visokim stablima.
Automatske kamere neprestano su snimale sliku koja je treperila na ekranu, prikupljajui
dragoceni materijal za bioloku analizu kada se brod bude vratio u bazu.
Klindaru se oteo uzdah olakanja kada su se grane najednom proredile. Nije bilo nimalo
lako spreiti da se robot ne razbije o prepreke na putu kroz umu, ali je zato na otvorenom
mogao sam da vodi rauna o sebi. A onda je slika najednom zadrhtala, kao da je neko
udario ekiem; zauo se rezak metalni udarac i itav je prizor odskoio uvis kada se robot
prevrnuo na bonu stranu.
"ta se dogodilo?" viknu Altman. "Je li tvoja greka?"
"Nije", ree namrgoeno Klindar, dok su mu prsti jurili preko daljinskih upravljaa.
"Neto ga je napalo otpozadi. Nadam se... ah... dobro je, ponovo sam uspostavio kontrolu."
Podigao je robota u uspravan poloaj i okrenuo mu glavu. Nije bilo potrebno dugo
vremena da se pronae vinovnik nevolje. Ljutito maui repom, u neposrednoj blizini
stajao je neki etvoronoac sa nimalo prijateljskim, razjapljenim eljustima. Bilo je
oigledno da se koleba da li da ponovo napadne ili ne.
Robot se polako pridigao na noge i ta kretnja je nagnala ivotinju da se ustremi na skok.
Na Klindarovom licu zaigra osmeh: znao je kako se postupa u ovakvim situacijama.
Posegao je palcem prema veoma retko korienom dugmetu sa natpisom ,Sirena'.
umom se razlegao prodoran urlik iz skrivenog zvunika na robotu i maina krenu
prema napadau, pretei maui rukama. Prestraena ivotinja gotovo se prevrnula preko
glave, pokuavajui mahnito da se okrene, i sekundu kasnije od nje vie nije bilo ni traga.
"Mislim da emo morati da saekamo nekoliko asova pre no to se neko odvai da
pomoli nos iz skrovita", ree Bertond skrueno.
"Nisam bogzna kako upuen u psihologiju ivotinja", prekide ga Altman, "ali da li je za
njih uobiajeno da napadaju neto to im je potpuno nepoznato?"
"Neke ivotinje napadaju sve to se mie, ali one su prilino retke. Normalno je da
napadaju samo zbog hrane, ili ako ih neko drai. Na ta cilja? Da nee da kae kako na
ovoj planeti ima jo robota?"
"Svakako ne. Moda je na prijatelj mesoder pobrkao robota sa nekim ukusnijim
dvonocem. Zar ti se ne ini da je ova istina u umi pomalo neprirodna. Moda je u

25
pitanju neka staza."
"U tom sluaju", uzvrati Klindar, "preostaje nam da krenemo njome i utvrdimo istinu.
Dosadilo mi je provlaenje kroz drvee, ali se nadam da nas vie niko nee napasti: od toga
gubim ivce."
"Bio si u pravu, Altmane", ree Bertond posle kratke pauze, "Ovo je staza. Ali to jo ne
znai razuman ivot. Konano, i ivotinje..."
Zastao je usred reenice, a istog trenutka Klindar naredi robotu da stane. Staza je naglo
izbila na prostranu istinu na kojoj je leala naseobina od tronih koliba. Bila je okruena
vodenom palisadom, koja je nesumnjivo predstavljala odbranu od neprijatelja iji se
dolazak ovog trenutka oigledno nije oekivao. To je svedoila irom otvorena kapija, kao
i stanovnici koji su se bezbrino kretali na otvorenom.
Trojica posmatraa dugo su netremice i u tiini zurila u ekran. A onda Klindar odmahnu
glavom i ree:
"Fantastino! Kao da sam se vratio natrag kroz vreme i gledam nau planetu od pre sto
hiljada godina."
"Nema nieg neobinog u ovome", ree Altman praktinim glasom. "Do sada smo
otkrili najmanje sto svetova sa naim tipom ivota."
"Tako je!" prekide ga Klindar. "Sto u itavoj Galaksiji! I dalje mislim da je neobino to
nam se ba ovo dogodilo."
"Boe moj, pa nekome je sigurno moralo da se dogodi", ree Bertond filozofskim
glasom. "U meuvremenu, moramo da otponemo proceduru stupanja u kontakt. Ako
poaljemo robota u selo, to e izazvati paniku."
"Da", ree Altman, "to ne bi bilo nimalo mudro. Moramo da sretnemo nasamo nekog
domoroca i da mu pokaemo da imamo prijateljske namere. Skloni robota, Klindare. Sakrij
ga negde u umu gde moe neometano da posmatra selo. eka nas nedelja dana praktine
antropologije!"
Nakon tri dana, bioloki testovi su pokazali da je izlazak iz broda sasvim bezbedan.
Bertond je insistirao da on krene prvi sam, naravno ako se ne rauna robot koji ga je pratio
u stopu. Uz ovakvu telesnu strau nije se plaio ni najveih ivotinja, a prirodna odbrana
njegovog organizma bila je sasvim dovoljna da ga zatiti od virusa i bakterija. Analizer je
konano odagnao i poslednje sumnje, a s obzirom na sloenost problema, nainio je svega
nekoliko manjih greaka...

26
 Ostao je napolju jedan as, oprezno uivajui, dok su ga drugovi posmatrali sa zaviu.
Prola su jo tri dana pre no to su se i oni konano uverili da je sasvim bezbedno povesti
se za Bertondovim primerom. U meuvremenu, provodili su duge sate posmatrajui selo
posredstvom mehanikih oiju na robotu i snimajui automatskim kamerama. Preko noi
su sakrili svemirski brod dublje u umu zato to nisu eleli da ih neko otkrije sve dok za to
ne bude kucnuo pravi as.
Sve je to moglo tako da potraje dok ne ponu da stiu loe vesti iz dalekog doma. Iako
je velika udaljenost, ovde na samom rubu Univerzuma, uinila da izvesna oseanja otupe,
njihovi umovi su ipak bili ispunjeni stalnom zebnjom koja ih je ponekad dovodila do ivice
beznaa. Znali su da svakog trenutka moe stii poziv, kada Carstvo bude odluilo da
prikupi svoje poslednje snage, ma koliko one bile udaljene. Meutim, dok se to ne dogodi,
oni su nesmetano mogli da nastave svoj posao kao da je isto znanje jedina stvar koja je
ikada bila vana u kosmosu.
Sedam dana nakon sputanja odluili su se na eksperiment. Ve su saznali kojim
stazama stanovnici sela odlaze u lov i Bertond se odluio za jednu koja ba nije esto
koriena. vrsto je postavio stolicu na sredinu staze i seo da ita knjigu.
Razume se, situacija nije bila ba tako bezazlena: Bertond je preduzeo sve neophodne
mere predostronosti. Skriven u grmlju na udaljenosti od pedesetak metara, robot je
paljivo motrio svojim teleskopskim oima, drei u levoj ruci malo ali smrtonosno oruje.
Za kontrolnim pultom u svemirskom brodu Klindar je stajao sa prstima na daljinskom
upravljau, spreman da odmah stupi u akciju ako se to pokae neophodnim.
To je bila negativna strana plana: pozitivna je bila znatno oiglednija. Pored
Bertondovih nogu lealo je truplo neke male, rogate ivotinje, za koju je on verovao da e
predstavljati vrlo primamljiv poklon svakome lovcu koji bude proao ovuda.

Dva asa kasnije, radio u njegovoj opremi upozorio je na opreznost. Potpuno staloeno,
premda mu je krv bre potekla venama, Bertond je odloio knjigu i bacio pogled niz stazu.
Domorodac je koraao napred prilino samouvereno, dok mu se u desnoj ruci klatilo
koplje. Zastao je za trenutak kada je ugledao Bertonda, a zatim nastavio neto opreznije.
Nije bio ba snano graen, niti je posedovao neko oruje.
Kada ih je delilo jo svega nekoliko metara, Bertond mu uputi prijateljski osmeh i
lagano se podie na noge. Zatim se sagao, podigao truplo ivotinje i pruio ga prema

27
domorocu kao poklon. Ovaj gest bi razumelo svako bie na bilo kom svetu, pa je tako bilo
i ovde. Kopljonoa je zakoraio napred, uzeo ivotinju i bez napora je podigao na ramena.
Za trenutak je presreo Bertondov pogled sa nedokuivim izrazom lica; zatim se okrenuo i
poao natrag u selo. Tri puta se osvrnuo da bi video da li ga Bertond prati i uvek bi ga
doekali osmeh i prijateljsko mahanje rukom. itava epizoda trajala je neto vie od
jednog minuta. Prvi kontakt izmeu dve rase bio je potpuno lien dramatinosti, premda ne
i dostojanstva.
Bertond se nije micao sve dok domorodac nije sasvim nestao sa vidika, zatim se opustio
i poeo da govori u mali mikrofon.
"Nije loe za poetak", kazao je sveanim glasom. "Uopte nije bio uplaen, pa ak ni
podozriv. Mislim da e se vratiti."
"Sve je odve lepo da bi bilo istinito", zauo se Altmanov glas preko zvunika. "Imao
sam utisak da nije bio ni uplaen, a ni neprijateljski raspoloen. Samo, da li bi ti prihvatio
tako bogat poklon od neobinog stranca bez imalo podozrenja?"
Bertond je polako krenuo prema brodu. Robot je iziao iz skrovita i paljivo motrio
stazu.
"Ne bih", odgovori on, "ali ja pripadam civilizovanom drutvu. Domoroci razliito
reaguju na pojavu stranaca, u zavisnosti od prethodnog iskustva. Moda pleme nikada nije
imalo neprijatelje. To je sasvim mogue na ovako velikoj i retko naseljenoj planeti. Jedino
moemo da oekujemo radoznalost, ali ne i strah."
"Ako ovo pleme nema neprijatelja", umea se Klindar, koji vie nije vodio rauna o
upravljanju robotom, "zbog ega su podigli zatitni anac oko sela?"
"Mislio sam na ljudske neprijatelje", odgovori Bertrond. "Ako se to pokae tanim, na
zadatak e biti beskrajno olakan."
"Misli li da e se vratiti?"
"Naravno. Ako ima u sebi onoliko ljudskog koliko ja mislim, na to e ga nagnati
radoznalost i pohlepa. Kroz nekoliko dana - videete i sami, verujem - postaemo vie
nego prisni prijatelji."
Posmatrano sa tehnike strane, sve je ubrzo postalo obian rutinski posao. Svakog jutra
robot je odlazio u lov pod Klindarovim nadzorom, sve dok nije postao najkrvoedniji ubica
u dungli. Zatim bi Bertond saekao da se pojavi Jaan - ije se ime nije ba tako izgovaralo
- ali trojica doljaka iz svemira nikada nisu uspela sasvim da pogode naglasak. Dolazio je

28
svakog dana u isto vreme i uvek je bio sam. To ih je dovodilo u nedoumicu: pokuava li on
da zadri samo za sebe veliko otkrie, kako bi ostale uverio u svoju lovaku umenost?
Ako je to bilo tano, onda je pokazao sasvim neoekivanu dalekovidost i domiljatost.
U poetku bi se Jaan odmah udaljio im bi se domogao plena, kao da se bojao da bi se
darodavac mogao predomisliti. Ubrzo, meutim, kako je Bertond predvideo, njega su
uspeli da za trenutak zadre jednostavni optiki trikovi i bljetava igra arolikih struktura i
kristala u kojima je uivao sa detinjom prostodunou. Konano, Bertond je bio u stanju
da zapone jednostavnu konverzaciju, koja je bila snimljena tonski i vizuelno posredstvom
skrivenog robota.
Jednoga dana filozofi e detaljno analizirati ovaj materijal; Bertondu je jedino polo za
rukom da otkrije znaenje nekoliko jednostavnih glaloga i imenica. Posao je bio utoliko
otean to Jaan ne samo da je koristio razliite rei da bi oznaio istu stvar, ve ponekad
iste rei za razliite stvari.
Pre i posle ovih dnevnih susreta brod bi se esto otisnuo na put u obilazak planete;
ponekad bi se spustio radi podrobnijih ispitivanja. Iako je bilo pronaeno jo nekoliko
ljudskih zajednica, Bertond nije pokuao da i sa njima stupi u kontakt, poto je bilo
oigledno da se one nalaze na istom kulturnom nivou kao i Jaanovi saplemenicl.
Bertondu je esto padalo na pamet kako injenica da su upravo u ovom trenutku otkrili
jednu od veoma retkih humanoidnih rasa Galaksije predstavlja samo okrutnu igru sudbine.
Pre izvesnog vremena bio bi to dogaaj od izuzetne vanosti; sada je, meutim, civilizacija
bila odve zaokupljena sama sobom da bi posvetila vie panje ovim dalekim roacima
koji su tavorili u samom praskozorju istorije.
Tek kada se uverio da je postao nerazdvojan deo Jaanove svakodnevnice, Bertond je
odluio da u igru uvede i robota. Upravo je pokazivao Jaanu are na jednom kaleidoskopu,
kada je Klindar doveo robota kroz visoku travu sa ubijenom rtvom koja mu je visila u
metalnim rukama. Po prvi put na Jaanu se moglo primetiti da je uplaen; meutim, blag
Bertrondov glas ubrzo ga je umirio, iako je i dalje netremice zurio u udovite koje se
pribliavalo. Robot se zaustavio na izvesnoj udaljenosti i Bertond mu krenu u susret. Kada
mu je priao, robot je podigao ruke i pruio mu ubijenu ivotinju. On je uzeo sveanim
pokretom i vratio se do Jaana, povijajui se malo pod teretom na koji nije navikao.

Bertond bi dao mnogo da je mogao da dokui na ta je Jaan mislio dok je primao

29
poklon. Pokuava li da shvati da li je robot gospodar ili sluga? Moda se ovakva pomisao
nalazila daleko izvan njegove moi poimanja: sasvim je izgledalo verovatno da je robot za
njega samo ovek, odnosno lovac koji je uz to i Bertondov prijatelj.
Klindarov glas, pomalo izoblien, dopro je iz zvunika na robotu.
"Zanimljivo je kako nas on staloeno prihvata. Zar se niega ne plai?"
"Sudi o njemu prema vlastitim merilima", uzvrati Bertond. "Mora stalno imati na umu
kako je njegova psihologija u potpunosti razliita i znatno jednostavnija od nae. Poto je
stekao poverenje u mene, sve to ja prihvatim nee ga uplaiti."
"Pitam se da li to vai za itavu njegovu rasu?" umeao se Altman. "Ne treba prenaglo
da zakljuujemo samo na osnovu jednog primera. Voleo bih da vidim ta bi se dogodilo
kada bismo poslali robota u selo."
"Hej!" uzviknu Bertond; "Ovo ga je zbunilo. Nikada nije sreo nekoga ko moe da
govori sa dva glasa."
"Misli li da e otkriti istinu kada nas bude video?" upita Klindar.
"Ne verujem. Robot predstavlja istu magiju za njega, ali on ipak nije nita neobiniji
od vatre, svetlosti i ostalih sila na ije se postojanje ve navikao."
"ta nam sada preostaje da uradimo?" upitao je Altaman, pomalo nestrpljivo. "Hoe li
ga dovesti na brod, ili e najpre otii u selo?"
Bertond je oklevao za trenutak.
"Bojim se da je jo rano za to. Zna i sam do kakvih je nezgoda dolazilo kad god smo
prenaglili. Pustiu ga da na miru razmisli o svemu ovome, a kada sutra ponovo bude doao,
pokuau da ga ubedim da sa sobom u selo povede i robota."
U skrivenom brodu Klindar je ukljuio robota koji je opet krenuo napred. Kao i Altman,
i on je postao pomalo nestrpljiv zbog ovih vanrednih mera opreza, ali kada su u pitanju bile
strane rase, Bertrond je bio neprikosnoveni strunjak i oni su morali da se pokoravaju
njegovim naredbama.
Bilo je trenutaka kada je on gotovo poeleo da i sam bude robot, lien oseanja i strasti i
sposoban da sa podjednakom ravnodunou posmatra pad uvelog lista i samrtnu agoniju
nekog sveta...
Sunce se nalazilo nisko na nebu kada je Jaan zauo dubok glas kako ga doziva iz
dungle. Prepoznao ga je odmah, bez obzira na neljudsku snagu. Bio je to glas prijatelja,
glas koji ga je pozivao.

30
 U tiini koja je nastala kada se izgubio i poslednji odjek, ivot u selu je najednom
zamro. ak su i deca prestala da se igraju; jedini zvuk predstavljao je pla neke bebe koju
je uplaila iznenadna tiina.
Sve oi su bile upravljene u Jaana, koji se brzo uputio do kolibe i uzeo koplje koje je
bilo prislonjeno uz ulaz. Most na ancu bie uskoro podignut da bi se spreio ulaz
nepoeljnih gostiju, ali on nije ni trenutka oklevao da zakorai napolje meu izduene
senke. Upravo je proao kroz kapiju kada je moni glas ponovo odjeknuo; u njemu se sada
osetila primesa hitnje koja je prodrla kroz sve barijere jezika i kultura.
Bletavi din koji je govorio mnogo glasova ekao ga je malo podalje od sela i dao mu
znak da ga sledi. Od Bertonda nije bilo ni traga. Ili su gotovo itavu milju pre no to ga je
primetio u daljini kako stoji uz samu obalu i gleda negde preko tamne vode to se lagano
kotrljala napred.
Okrenuo se kada je Jaan priao, premda je izgledalo da je jo nekoliko trenutaka bio
nesvestan njegovog prisustva. Zatim je rukom dao znak robotu da se udalji i ovaj je bez
rei posluao.
Jann je ekao. Bio je strpljiv i - premda to nikada ne bi mogao da izrazi na svom jeziku
- zadovoljan. Kada se nalazio u prisustvu Bertonda, oseao je prve nejasne nagovetaje one
nesebine, sasvim iracionalne predanosti koju njegova rasa nee iskusiti jo mnogo
vekova.
Prizor je bio neobian. Ovde, na obali reka, dva oveka stajala su jedan naspram
drugog. Prvi je bio obuen u usko pripijenu uniformu proaranu razim mehanizmima.
Drugi je imao preko sebe samo ivotinjsku kou i drao u ruci koplje sa kamenim vrhom.
Izmeu njih je lealo deset hiljada pokolenja, deset hiljada generacija i neizmeran ponor
kosmosa. Pa ipak, obojica su bila ljudi. Kao to je to verovatno inila esto u venosti,
Priroda je i ovoga puta ponovila jedan od svojih osnovnih uzoraka.
A onda je Bertond poeo da govori, etajui se napred-nazad brzim koracima, dok mu
se u glasu oseao prizvuk izvesne neuravnoteenosti.
"Sve je gotovo, Jaane. Nadao sam se da emo naim znanjem moi da vas izvedemo iz
varvarstva kroz desetak pokolenja, ali sada ete sami morati da izborite put iz dungle, a za
to e vam biti potrebno milion godina. ao mi je, jer bilo je mnogo stvari koje smo mogli
uiniti. ak i sada, ja jo elim da ostanem, ali Altman i Klindar me podseaju na dunost i
verovatno su u pravu. Ovde smo tek zapoeli posao, ali na svet nas zove i mi ne smemo

31
da se ogluimo o taj poziv.
eleo bih da me razume, Jaane. Voleo bih da shvati ono o emu govorim. Ostaviu ti
ove alatke: neke od njih e nauiti da upotrebljava, iako e samo kroz jedno pokolenje
one biti izgubljene ili zaboravljene. Pogledaj kako ova otrica see: proi e vekovi pre no
to tvoj svet bude u stanju da napravi neto slino. Vidi dobro ovo: kada pritisne dugme -
pogledaj! Ako je koristi tedljivo, ona e ti davati svetlost godinama, premda e se pre ili
kasnije zauvek ugasiti. to se tie ostalih stvari, pronai sam kako mogu da ti koriste.
Gore na istoku pojavljuju se prve zvezde. Da li si ikada gledao u zvezde, Jaane? Koliko
e protei vremena pre no to otkrije ta su one? Pitam se ta e se s nama u
meuvremenu dogoditi? Te zvezde su nai domovi, Jaane, ali mi ih ne moemo spasti.
Mnoge su ve umrle, u tako stravinim eksplozijama da ih ni ja ne mogu da pojmim nita
bolje od tebe. Kroz sto hiljada vaih godina, svetlost ovih pogrebnih pirova stii e do tvog
sveta i dovee tvoj narod u nedoumicu. Do tada e tvoja rasa moda ve dosei zvezde.
eleo bih da te upozorim na greku koju smo mi poinili i koja nas sada staje svega to
smo ostvarili.
Srea je po tvoj narod, Jaane, to vam se svet nalazi na samaj granici Univerzuma. Vi
moete da izbegnete prokletstvo koje eka nas. Jednoga e dana moda i va brod krenuti u
traganje meu zvezde, kao to smo i mi uinili, i stii do ruevina naih svetova, pitajui se
ko smo mi, zapravo, bili. Meutim, nikada nee saznati da smo se ve jednom sreli na
obali ove reke kada je vaa rasa bila sasvim mlada.
Evo, dolaze moji prijatelji; nee mi dati vie vremena. Zbogom, Jaane; upotrebi korisno
stvari koje sam ti ostavio. One predstavljaju najvee blago tvog sveta."
Neto ogromno, neto to je svetlucalo spram treperanja zvezda, skliznulo je sa neba.
Nije se spustilo na tle, ve je ostalo da lebdi iznad povrine; u potpunoj tiini, na njegovoj
donjoj strani otvorio se jedan pravougaonik svetlosti. Bletavi din zakoraio je kroz no i
uao na zlatna vrata. Bertrond je krenuo. Zatim se tama sklopila za njim.
Sasvim sporo, poput dima koji se die sa logorskih vatri, brod je krenuo uvis. Kada je
postao tako mali da se Jaanu inilo da ga moe drati u aci, izgledalo je da se pretvorio u
dugu liniju svetlosti koja se uspinjala prema zvezdama. Sa pustog neba talas grmljavine
razlegao se usnulom zemljom; negde u nejasnim ponorima svog uma Jaan je najzad postao
svestan da su bogovi nestali i da se vie nikada nee vratiti.
Dugo vremena je ostao pored vode koja je lagano tekla, dok mu se duom razlivalo

32
 oseanje gubitka koji nikada nee zaboraviti, ni razumeti. A onda, paljivo i sveano,
pokupio je poklone koje mu je Bertond ostavio.
Pod dalekim zvezdama, usamljena prilika lagano se kretala u pravcu doma po
bezimenoj zemlji. Iza njega, reka se lagano kotrljala prema moru, krivudajui kroz plodnu
ravnicu gde e, kroz vie od hiljadu vekova, njegovi daleki potomci podii veliki grad koji
e dobiti ime Vavilon.

IZVETAJ O PLANETI TRI

(Ovaj dokument, koji je upravo deifrovan za potrebe Meuplanetne arheoloke komisije,

jedan je od najznaajnijih koji su do sada otkriveni na Marsu i baca posebnu svetlost na
nauno znanje i mentalne procese naih iezlih suseda. Dokument potie iz razdoblja poznog
urana (zavrno razdoblje) marsovske civilizacije, to znai da je napisan neto malo vie od
hiljadu godina pre roenja Hrista.
Za prevod se smatra da je srazmerno taan, a posebno su oznaena ona mesta koja jo
pobuuju izvesnu sumnju. Tamo gde je to bilo neophodno, marsovski termini i jedinice
pretvoreni su u odgovarajue zemaljske ekvivalente radi lakeg razumevanja.
PREVODILAC)

Nedavno priblienje planete Zemlje ponovo je oivelo razmiljanja o mogunosti

postojanja ivota na naem najbliem kosmikom susedu. O ovom pitanju vode se rasprave
ve stoleima, ali bez pouzdanih zakljuaka. Tokom poslednjih nekoliko godina, meutim,
razvoj novih astronomskih instrumenata pruio nam je znatno vie tanih informacija o
ostalim planetama. Iako jo ne moemo da potvrdimo ili poreknemo postojanje zemaljskog
ivota, danas raspolaemo znatno preciznijim znanjima o uslovima koji vladaju na Zemlji,
tako da nae rasprave moemo da zasnujemo na vrstim naunim temeljima.
Jedna od najnezgodnijih stvari vezanih za Zemlju jeste ta to je ne moemo videti kada
nam je najblia, budui da se tada nalazi izmeu nas i Sunca, tako da joj je tamna strana
okrenuta prema nama. Moramo da saekamo one trenutke kada predstavlja zvezdu Zornjau
ili Veernjau i kada je od nas udaljena stotinu miliona milja ili jo vie da bismo doli u
priliku da podrobnije razaberemo njenu osvetljenu povrinu. Kroz teleskop ona tada lii na
jarki srp, dok pokraj nje poiva njen jedini dinovski mesec. Kontrast u boji izmeu ova dva

33
sveta veoma je izrazit; mesec je sasvim srebrnastobeo, dok je Zemlja bolesno plavozelena.
(Tana jaina ovog prideva je neizvesna. Alternativno su predloeni jo i pridevi 'odvratan' i
'zloban'. PREVODILAC)
Kako se Zemlja okree oko svoje ose - njen dan je samo pola sata krai od naeg - razliita
podruja planete izranjaju iz tame i pojavljuju se na osvetljenom srpu. Osmatrajui tokom
razdoblja od vie nedelja, mogue je nacrtati kartu cele povrine; upravo je ovo
kartografisanje ukazalo na neverovatnu injenicu da je vie od dve treine planete Zemlje
pokriveno tenou.
Uprkos estokim raspravama koje su se vodile o ovoj stvari nekoliko stolea, nema vie
nikakve osnovane sumnje u to da je ova tenost voda. Iako je voda sasvim retka na Marsu,
raspolaemo valjanim dokazima o tome da je u dalekoj prolosti najvei deo nae planete bio
prekriven ogromnim koliinama ovog neobinog jedinjenja; izgleda, dakle, da se Zemlja
nalazi u stanju koje odgovara onom u kome je bio na svet pre nekoliko milijardi godina.
Nemamo naina da utvrdimo dubinu zemaljskih 'okeana' - kako se struno nazivaju - ali neki
astronomi izloili su pretpostavku da im debljina dostie ak hiljadu stopa.
Atmosfera planete takoe je znatno obimnija od nae; prorauni pokazuju da je najmanje
desetostruko gua. Sve donedavno nismo imali naina da ustanovimo sastav te atmosfere, ali
spektroskop je sada reio taj problem - uz iznenaujue rezultate. Gusti gasni omota koji
optae Zemlju sadri ogromne koliine otrovnog i veoma reaktivnog elementa kiseonika, koji
gotovo uopte ne postoji u naem vazduhu. U Zemljinoj atmosferi takoe postoje zamane
koliine azota i vodene pare, koji obrazuju ogromne oblake; ti oblaci esto se zadravaju vie
dana i zaklanjaju velika podruja planete.
Budui da se nalazi za jednu etvrtinu blie Suncu nego Mars, Zemlja ima znatno viu
temperaturu od naeg sveta. Merenja obavljena termospojem povezanim sa naim najveim
teleskopima ukazuju na neizdrive temperature na polutaru; na veim irinama, meutim,
uslovi su znatno manje ekstremni, a postojanje zamanih ledenih kapa na polovima pokazuje
da su temperature tamo esto sasvim pogodne. Polarne ledene kape nikada se potpuno ne
otapaju, kao to se to dogaa sa naim preko leta, to znai da se odlikuju velikom debljinom.
Kako je Zemlja znatno vea planeta od Marsa (prenik joj je dvostruko vei), i sila tee joj
je znatno snanija. Ona je, zapravo, trostruko vea, tako da bi osoba od sto sedamdeset funti
teila na Zemlji etvrt tone. Ova visoka gravitacija mora da ima mnoge znaajne posledice, od
kojih sve ne moemo da predvidimo. Ona bi iskljuila bilo kakav krupni oblik ivota, budui

34
da bi se ovaj uruio pod vlastitom masom. injenica, meutim, da Zemlja ima planine znatno
vie od svih koje postoje na Marsu predstavlja paradoks; to je moda jo jedan dokaz o tome
da je tu posredi mlada i primitivna planeta, ije prvobitne povrinske osobenosti jo nisu
erodirale.
S obzirom na ove pouzdano ustanovljene injenice, moemo sada da razmotrimo izglede
za postojanje ivota na Zemlji. Odmah se mora rei da su oni po svoj prilici sasvim mali;
budimo, meutim, bez predrasuda i spremni da prihvatimo ak i najneverovatnije mogunosti,
sve dok one ne stoje u suprotnosti sa zakonima nauke.
Prva velika prepreka postojanju zemaljskog ivota - koju mnogi strunjaci smatraju
odluujuom - jeste veoma otrovna atmosfera. Prisustvo tako velikih koliina gasnog
kiseonika predstavlja veliki nauni problem koji jo ni izdaleka nije reen. Kiseonik je tako
reaktivan da ne moe normalno da postoji u slobodnom stanju; na naoj planeti, na primer, on
se vezuje sa gvoem, obrazujui prelepe crvene pustinje koje prekrivaju veliki deo naeg
sveta. Upravo odsustvo ovakvih podruja daje Zemlji onu neprijatnu zelenkastu boju.
Na Zemlji mora da se odigrava neki nepoznat proces koji oslobaa ogromne koliine ovog
gasa. Neki spekulativni pisci izloili su zamisao da zemaljski oblici ivota mogu, zapravo, da
oslobaaju kiseonik tokom svog metabolizma. Pre no to odbacimo ovu ideju kao
prekomerno matovitu, vredno je uoiti da je nekoliko primitivnih, a sada iezlih oblika
marsovske vegetacije inilo upravo to. Meutim, veoma je teko poverovati u to da biljke
ovog tipa mogu da postoje na Zemlji u nepojamno ogromnim koliinama koje bi bile
neophodne da se proizvede toliko slobodnog kiseonika. (Mi, razume se, znamo kako stoje
stvari. Svekoliki kiseonik Zemlje predstavlja nusproizvod vegetacije; prvobitna atmosfera
nae planete, slino dananjoj Marsovoj, bila je bez kiseonika. PREVODILAC)
ak i ako pretpostavimo da na Zemlji postoje stvorenja koja mogu da opstanu u tako
otrovnoj i hemijski reaktivnoj atmosferi, prisustvo ovako ogromnih koliina kiseonika ima jo
dve posledice. Prva je prilino tanana i tek je nedavno ustanovljena zahvaljujui blistavom
teorijskom istraivanju koje su u meuvremenu osmatranja u potpunosti potvrdila.
Kako izgleda, na velikoj visini u Zemljinoj atmosferi - oko dvadeset ili trideset milja -
kiseonik obrazuje jedan gas poznat kao ozon, koji sadri tri atoma kiseonika, dok su u
normalnom molekulu samo dva. Ovaj gas, iako postoji u veoma malim koliinama i tako
daleko od tla, ima izuzetno vaan uticaj na uslove koji vladaju na Zemlji. On gotovo potpuno
blokira ultraljubiasto zraenje Sunca, onemoguavajui mu da stigne do povrine planete.

35
 Ve i sama ova okolonost onemoguuje postojanje na Zemlji onih oblika ivota za koje mi
znamo. Sunevo ultaljubiasto zraenje, koje gotovo neometano stie do povrine Marsa, od
sutinske je vanosti za nae blagostanje i prua naim telima najvei deo neophodne energije.
ak i kada bismo mogli da opstanemo u korozivnoj atmosferi Zemlje, ipak bismo ubrzo
iezli zbog odsustva ovog ivotnog zraenja.
Druga posledica visoke koncentracije kiseonika jo je katastrofalnija. Ona pretpostavlja
zastraujuu pojavu, koja je sreom poznata samo u laboratorijama i koju su naunici prozvali
'vatra'.
Mnoge obine supstance, kada bi bile postavljene u atmosferu slinu Zemljinoj i zagrejane
do sasvim skromnih temperatura, zapoinju silovitu i neprekidnu hemijsku reakciju koja ne
prestaje sve dok ove tvari ne budu potpuno utroene. Tokom procesa stvaraju se nesnose
koliine toplote i svetlosti, zajedno sa oblacima kodljivih gasova. Oni koji su imali prilike da
budu oevici ove pojave u kontrolisanim laboratorijskim uslovima opisuju je kao neto to
veoma uliva strahopotovanje; mi u svakom sluaju imamo sree to se tako neto nikada nije
zbilo na Marsu.
No, ta pojava mora biti veoma esta na Zemlji - a nijedan oblik ivota ne moe opstati u
njenom prisustvu. Osmatranja none strane Zemlje esto su otkrivala jarkosvetla podruja na
kojima je besnela vatra; iako su neki izuavaoci planete optimistiki pokuali da taj sjaj
objasne kao svetlosti gradova, ova teorija mora se odbaciti. Sjajna podruja odve su
promenljiva; uz retke izuzetke ona su sasvim kratkovena, a i poloaj im nije stalan. (Ova
osmatranja nesumnjivo se odnose na umske poare i vulkanske erupcije - a ove poslednje
nisu poznate na Marsu. Tragina ironija sudbine nije dopustila da marsovski astronomi poive
jo svega nekoliko hiljada godina, kada bi najzad videli svetlosti gradova oveka. Promaili
smo se u vremenu za razdoblje koje ne dostie ni milioniti deo veka naih planeta.
PREVODILAC)
Gusta i vlana atmosfera, visoka gravitacija i blizina Sunca ine Zemlju svetom kojim
vladaju silovite klimatske krajnosti. Na velikim podrujima planete primeene su oluje koje
su besnele nezamislivom snagom; neke od njih pratili su i spektakularni elektrini poremeaji,
koji su se lako mogli otkriti osetljivim radio-prijemnicima ovde na Marsu. Teko je
poverovati da bilo koji oblik ivota moe da izdri te prirodne smetnje kojih je planeta tek
retko potpuno liena.
Iako temperaturni raspon izmeu tamonje zime i tamonjeg leta nije tako veliki kao na

36
naem svetu, to je mala naknada za ostale nedostatke. Na Marsu svi pokretni oblici ivota
lako mogu da umaknu zimi zahvaljujui migraciji. Nikakve planine ili mora ne stoje im na
putu; male razmere naeg sveta - u poreenju sa Zemljom - i vea duina godine znatno
olakavaju ovakva sezonska kretanja, nalaui prosenu brzinu od svega deset milja na dan.
Nema nikakve potrebe da podnosimo zimu i svega nekoliko marsovskih vrsta to ini.
Na Zemlji mora da je sasvim drugaije. Ve sama veliina planete, udruena sa kratkoom
godine (koja traje samo est naih meseci), pretpostavlja da bi sva tamonja stvorenja morala
da migriraju brzinom od oko pedeset milja na dan kako bi mogla da izbegnu snanu zimu.
ak i kada bi se ta brzina mogla postii (a snana gravitacija ini tako neto krajnje
neverovatnim), planine i okeani predstavljali bi neprelazne prepreke.
Neki pisci naune fantastike pokuali su da prevaziu ovu potekou pretpostavkom da su
se na Zemlji moda razvili oblici ivota kadri za kretanje kroz vazduh. Da bi potkrepili ovu
prilino nategnutu pretpostavku, oni tvrde da bi in letenja trebalo da bude srazmerno lak u
gustoj atmosferi; no, oni hotimice prelaze preko injenice da bi visoka gravitacija imala
upravo obrnuto dejstvo. Zamisao o leteim ivotinjama, iako privlanu, nije ozbiljno shvatio
nijedan od pozvanih biologa.
Znatno je, meutim, utemeljenija teorija prema kojoj se zemaljske ivotinje, ako ve
postoje, mogu nai u ogromnim okeanima koji prekrivaju velike delove planete. Smatra se da
se ivot na naoj planeti prvobitno razvio u drevnim marsovskim morima, tako da ta zamisao
nimalo nije fantastina. tavie, u okeanima ivotinje Zemlje vie ne bi morale da se nose sa
silovitom gracitacijom ovog sveta. Iako nam je teko da zamislimo stvorenja koja mogu iveti
u vodi, zemaljska mora pruaju, kako izgleda, pogodnije uslove za ivot nego kopno.
Nedavno su radovi matematikih fiziara pruili potporu ovoj zanimljivoj zamisli. Kao to
je to dobro poznato, Zemlja ima ogroman mesec koji predstavlja jedno od najneobinijih
nebeskih tela. Prenik mu je nekih dve stotine puta vei nego kod naeg veeg satelita, tako
da, iako se on nalazi na znatno veoj udaljenosti, njegovo privlaenje ipak mora da izaziva
mona dejstva na oblinjoj planeti. Tu naroito moraju doi do izraaja takozvana 'plimska
dejstva', koja bi dovodila do velikih kretanja vode u zemaljskim okeanima, nagonei je da se
die i sputa mnogo stopa. Kao ishod toga, sva niska podruja na Zemlji moraju dva puta
dnevno biti izloena plavljenju; u takvim uslovima, teko je poverovati da bilo kakvo
stvorenje moe postojati bilo na kopnu ili u moru zato to bi se ove dve sredine neprekidno
meale.

37
 Da zakljuimo, dakle: na sused Zemlja negostoljubiv je svet sirovih, silovitih energija,
svakako sasvim nepogodnih za bilo koji tip ivota to trenutno postoji na Marsu. Sasvim je
mogue da su se neki oblici vegetacije razvili pod tom atmosferom koju ibaju kie i kovitlaju
oluje; tavie, mnogi astronomi tvrde da su uoili promene boja na nekim podrujima, koje
pripisuju sezonskom rastu biljaka.
to se tie ivotinja, tu su ve posredi iste spekulacije, budui da se njihovom postojanju
protive svi nalazi. Ako one ipak postoje, onda mora da su izuzetno mone i masivno sazdane
kako bi mogle da izdre visoku gravitaciju, verovatno posedujui vie parova nogu i kadrost
da se kreu tek sasvim sporo. Nezgrapna tela mora da su im prekrivena debelim slojevima
zatitnog oklopa koji bi ih branio od mnogih opasnosti sa kojima moraju da se suoavaju, kao
to su oluje, vatra i korozivna atmosfera. S obzirom na ove injenice, pitanje postojanja
inteligentnog ivota na Zemlji moralo bi se smatrati reeno. Moramo se pomiriti sa okolnou
da samo jedina razumna bia u Sunevom sistemu.
Neka za one romantiare koji se jo nadaju optimistikijem odgovoru bude reeno to da
verovatno nee protei jo dugo pre no to nam Planeta tri otkrije svoje poslednje tajne.
Najnoviji radovi vezani ra raketni pogon pokazali su da je sasvim mogue nainiti kosmiku
letelicu koja bi mogla da se otisne sa Marsa i uputi preko kosmikog bezdana prema naem
tajanstvenom susedu. Iako e njegova ogromna gravitacija onemoguiti sputanje (osim kada
su posredi robotska vozila kontrolisana radio-vezom), moi emo da orbitiramo oko Zemlje
na maloj visini i tako da osmatramo svaku pojedinost na povrini sa razdaljine koja je neto
malo vea od milionitog dela nae sadanje udaljenosti.
Sada kada smo konano oslobodili bezgraninu energiju atomskog jezgra, verovatno emo
uskoro iskoristiti tu zastraujuu novu silu kako bismo umakli stegama naeg matinog sveta.
Zemlja i njen dinovski satelit bie samo prva nebeska tela koja e obii nai budui
istraivai. Posle njih na red dolaze...

(Naalost, rukopis se ovde okonava. Ostatak je izgoreo, tako da se nikako ne moe

razabrati; uzrok tome je, kako izgleda, termonuklearna eksplozija koja je unitila carsku
biblioteku, zajedno sa ostatkom Oaze. Neobina je podudarnost da su rakete koje su okonale
marsovsku civilizaciju bile lansirane u jednom klasinom trenutku ljudske istorije. Na
udaljenosti od etrdeset miliona milja, Grci su, tek neto primitivnijim orujem, razarali
Troju. PREVODILAC)

38
OPSEDNUTI

Sunce se sada nalazilo tako blizu da je uragan zraenja potiskivao Svarma natrag u tamnu
no svemira. Uskoro e doi as kada vie nee moi da se priblii; vetrovi svetlosti na
kojima je jahao od zvezde do zvezde nisu mogli da opstanu u okolini ovog dinovskog izvora
toplote i radijacije. Ako ubrzo ne bude naao neku planetu, gde bi mogao da utone u mir i
bezbednost hladne senke, morae da napusti i ovo sunce, kao to je to uinio i sa mnogima
pre toga.
est ledenih spoljnih svetova ve je bilo ispitano i odbaeno. Hladnoa na njima iskljuila
je svaku pomisao o organskom ivotu, ili su se tu nalazila bia za koja Svarm nije ispoljio
nikakvo interesovanje. Ako je hteo da preivi, morao je da pronae utoite slino onome
koje je ostavio u svom dalekom, unitenom domu. Pre mnogo miliona godina Svarm je
zapoeo svoj put prema zvezdama, odbaen stravinom eksplozijom sada ve davno mrtvog
sunca. Pa ipak, seanje na izgubljeni zaviaj bilo je jo otro i jasno u seanju - bol koji
nikada nee minuti!
Ispred se nalazila jedna planeta, ija je kupasta senka lelujavo klizila kroz no izbrazdanu
dalekim plamenim jezicima. ula koja je Svarm razvio tokom dugog puta upravila su se
prema malom svetu i otkrila da na njemu vladaju dobri uslovi.
Nemilosrdan snop radijacije sasvim je iezao kada je crni disk planete zaklonio sunce.
Sputajui se slobodno kroz gravitaciju, Svarm se kretao blagim lukom sve dok nije stigao do
spoljnih slojeva atmosfere. Prvi put kada se sputao na jednu planetu bio je gotovo
izbezumljen, ali sada je svu svoju masu saeo nezamislivom vetinom, veoma dugog iskustva,
sve dok nije obrazovao siunu kuglu. Brzina se lagano smanjivala i na kraju je ostao da
nepomino lebdi izmeu zemlje i neba.
Proveo je mnogo godina jaui vetrove stratosfere od jednog pola do drugog, ili putajui
da ga beumni plotuni zore talasaju prema zapadu, dalje od izlazeeg sunca. Svuda je nailazio
na ivot, ali ne i na razum. Postojale su stvari koje su puzile, letele ili skakale, ali nije bilo
takvih koje bi govorile ili gradile. Kroz deset miliona godina ovde e se moda pojaviti bia
sa umom, koja bi Svarm mogao zaposesti i iskoristiti ih za sopstvene ciljeve, ali za sada se jo
nije primeivao nikakav znak razuma. Svarm nije mogao pretpostaviti koji e od bezbrojnih
oblika ivota na ovoj planeti biti mezime jo neroene budunosti, a bez umova koje bi
zaposeo bio je bespomoan - puki konglomerat elektrinih naboja, uzorak poretka i
samosvesti u univerzumu haosa. Svojim sopstvenim snagama Svarm nije mogao da upravlja

39
materijom, ali kada bi se jednom smestio u um neke inteligentne rase, nita vie nije bilo
monije od njega.
Ovo nije bio ni prvi ni poslednji put da je na ovu planetu doao neki posetilac iz svemira -
mada niko nije imao tako neobinu i preku potrebu. Svarm je morao da se suoi sa
uznemirujuom dilemom. Mogao je da se jo jedanput otisne na put, u nadi da e na nekom
drugom svetu nai uslove koje trai, ili je moda trebalo da, ipak, ostane ovde i da se uauri u
vremenu, sve dok neka rasa ne dostigne nivo pogodan da poslui za njegove ciljeve.
Puzio je poput magle kroz seni, putajui vetrovima-lutalicama da ga raznose na sve
strane. Nezgrapni, runi reptili ovog mladog sveta nisu opaali njegov prolazak, ali je zato on
primetio, zabeleio i preispitao njih, pokuavajui da nae uporite za budunost. Izbor je bio
vrlo mrav meu svim tim biima; niko jo nije pokazivao ni najslabaniji traak svesnog
uma. Pa ipak, ako napusti ovaj svet da bi potraio sreu na nekom drugom, mogao je
besciljno da luta univerzumom sve do kraja vremena.
I, konano, doneo je odluku. Postojao je nain da istovremeno izabere obe alternative.
Vei deo Svarma nastavie put kroz zvezde, dok e manji ostati na ovom svetu, kao seme
zasaeno s nadom u buduu etvu.
Poeo je da se obavija oko vlastite ose, dok mu se fluidno telo spljotavalo u izdueni disk.
Sada se talasao na samoj granici vidljivosti, poput blede, nestvarne utvare; bio je to divlji
oganj koji se samo trenutak kasnije rascepio na dva nejednaka dela. Obrtanje je lagano zamrlo
i pojavila su se dva Svarma, od kojih je svaki predstavljao celinu za sebe, sa celokupnim
seanjem prvobitnog entiteta, njegovim eljama i potrebama.
A zatim je usledila poslednja razmena misli izmeu roditelja i deteta, koji su bili slini
poput blizanaca. Ako sve bude u redu sa oboje, ponovo e se sresti u dalekoj budunosti, u
ovoj dolini na rubu visokih planina. Onaj koji bude ostao dolazie na ovo mesto u pravilnim
intervalima tokom mnogih narednih vekova, dok e onaj koji nastavi traganje poslati ovamo
glasnika ukoliko pronae bolji svet. A tada e se ponovo sjediniti, ali ne vie kao beskuni
izgnanici koji uzalud lutaju du ravnodunih zvezda.
Svetlost zore razlila se preko mlade, neoblikovane planine, kada se Svarm-roditelj podigao
u susret suncu. Na rubu atmosfere zahvatio ga je snop radijacija i neodoljivo zavitlao daleko
od male planete, da ponovo zapone beskrajno traganje.
Onaj koji je ostao takoe se latio svog gotovo beznadenog zadatka. Bila mu je potrebna
ivotinja, koja nije bila tako retka da bi je bolesti ili nesrea zbrisale sa lica planete, niti tako

40
mala da nikada ne bi mogla fiziki da uspostavi prevlast nad ovim svetom. Takoe je morala
veoma brzo da se razmnoava, da bi njena evolucija mogla to bolje da se upravlja i
kontrolie.
Traganje je bilo dugo, a izbor teak, ali konano Svarm je odabrao svog budueg
domaina. Poput kie koja se utapa u sasueno tle, on se uvukao u tela malih gutera i otpoeo
da upravlja njihovom sudbinom.
Bio je to veoma teak zadatak, ak i za bie koje nikada nije upoznalo smrt. Bezbrojne
generacije gutera nestajale su u prolosti pre no to je rasa krenula korak napred. U
meuvremenu, Svarm je uvek odlazio u zakazani as na sastanak u planine. Ali svaki pohod
bio je uzaludan: sa zvezda nije stizao glasnik koji bi izvestio o boljoj srei na nekom drugom
mestu.
Vekovi su se produili u milenijume, milenijumi u eone. Po standardima geolokog
vremena, guteri su se sada brzo menjali. Vie nisu bili reptili, ve toplokrvna bia pokrivena
krznom, koja su raala ive mladunce. I dalje su izgledali mladi i slabani, sa tek zaetim
umom, ali su u sebi nosili seme budue veliine.
Pa ipak, kako je vreme prolazilo, nisu se samo iva bia menjala. Kontinenti su se
razdvojili, a planine su se pod teinom neumornih kia spustile u ravnice. Tokom svih ovih
promena, Svarm nije odustajao od svog cilja; osim toga, kad god je dolo vreme, odlazio je na
zakazano mesto, koje se ve odavno promenilo, strpljivo ekao nekoliko trenutaka, a zatim se
vraao. Moda je Svarm-roditelj jo uvek tragao, ili ga je moda - bila je to teka i
uasavajua pomisao - dostigla neka nepoznata sudbina, tako da je sasvim zaboravio na
sastanak. Preostajalo mu je samo da eka i da se nada da e sirova iva materija ove planete
krenuti stazom inteligencije.
I tako su eoni proli...
Negde u zamrenim lavirintima evolucije Svarm je nainio fatalnu greku i krenuo loim
pravcem. Proteklo je sto miliona godina otkako je doao na Zemlju i bio je veoma umoran.
Nije mogao da umre, ali je mogao da se degenerie. Seanja na drevni tok i tajanstvenu
sudbinu poela su polako da slabe: inteligencija mu se neprimetno osipala, dok su se njegovi
domaini lagano uspinjali putem koji je vodio ka samosvesti.
Po nekoj kosmikoj ironiji, dajui prvi impuls koji e jednoga dana doneti razum ovom
svetu, Svarm je sam sebe pogubio. Dostigao je poslednji nivo parazitizma; vie nije mogao da
egzistira izvan svojih domaina. Vie nikada nee moi slobodno da jae oko sveta, noen

41
vetrom i suncem. Da bi na vreme stigao na stari sastanak, morao je polako i strpljivo da
putuje u hiljadama malih tela. Pa ipak, u njemu se zadrala nezaboravljena navika, podsticana
eljom za ponovnim sjedinjenjem, koja je postajala sve jaa sada kada je upoznao svu gorinu
svoje sudbine. Samo ako se Svarm-roditelj vrati i opet ga apsorbuje u sebe, moi e da se
nada novom ivotu i snazi.
Gleeri su se spustili i ponovo povukli; nekim udom, male ivotinje koje su pruale
utoite izbledeloj stranoj inteligenciji izbegle su samrtni zagrljaj leda. Okeani su preplavili
kopno, ali rasa je i to preivela. Uspela je ak i da se prilino namnoi, ali to je ujedno bio i
njen krajnji domet. Ovaj svet nikada nee biti njeno kraljevstvo, iz jednostavnog razloga to je
u srcu jednog drugog kontinenta nekoliko majmuna silo sa drveta i poelo da die pogled
prema zvezdama, sa prvim iskrama radoznalosti.
Svarmov um bio je raspren u milione siunih tela, nemoan da se ponovo ujedini i
organizuje svoju volju. Njegove kohezije sasvim je nestalo, a memorija potpuno izbledela.
Kroz najvie milion godina ona vie nee postojati.
Preostala je samo jedna stvar - slepi nagon koji je jo uvek, u intervalima koji su zbog neke
udne zablude postajali sve krai, vodio milione Svarmovih kuita u jednu dolinu koja je
odavno prestala da postoji.

Lagano klizei po uskoj pruzi meseine, mali motorni amac proao je pored ostrva sa
treperavim svetionikom i uao u fjord. No je bila tiha i vedra; zvezda Veernjaa stajala je
nisko na zapadu, a svetlosti udaljene luke presijavale su se laganim drhtajima na mirnoj
povrini vode.
Nils i Kristina bili su savreno sreni. Sedei u prednjem delu amca, sa neno prepletenim
prstima, posmatrali su umovite obronke obale utonule u tiinu. Visoko drvee bilo je
nepomino na meseini, lie nije lelujao ni najslabaniji daak vetra, a uske kronje sablasno
su se dizale iz okolnih senki. itav svet bio je usnuo; samo se mali amac usuivao da narui
aroliju koja je omaijala no.
A onda, najednom, Kristina se tre i Nils oseti kako joj se prsti jae stisnue oko njegovih.
Upravio je pogled u istom pravcu gde i ona, preko utihle vode, na nepomine uvare visokih
uma.
"ta je bilo, draga?" upitao je zabrinuto.
"Gledaj!" proaputa devojka jedva ujnim glasom. "Tamo, ispod jela!"

42
 Nils ponovo podie pogled i blaeni spokoj noi minu u istom asu, ustupajui mesto
zaboravljenim uasima koji pokuljae iz svog izgnanstva u podsvesti. Ispod visokih stabala
zemlja je bila oivela; tamnosmea plima lagano se sputala niz padinu brda i uranjala u crnu
vodu. Bio je to mali, otvoreni proplanak obasjan meseinom koji nisu presecale senke. Ve na
prvi pogled primeivala se promena: izgledalo je kao da se povrina tla lagano sliva nadole,
poput malog vodopada koji uri u susret moru.
A tada se Nils nasmeja i komarna vizija se raspri u tiini letnje noi. Kristina ga pogleda,
zbunjena ali pomirena.
"Zar se ne sea?" upita je on. "itali smo o ovome jutros u novinama. Oni to rade svakih
nekoliko godina, i to uvek nou."
Poe da je miluje po kosi, odagnavajui napetost koja je vladala poslednjih minuta.
Kristina podie pogled prema njemu i na njenim usnama zaigra osmeh.
"Pa naravno", ree ona. "Ba sam glupa!" Oi joj se ponovo upravie prema kopnu i izraz
njenog lica postade tuan.
"Jadna mala stvorenja!" promrmlja Kristina. "Pitam se zaito to rade?"
Nils ravnoduno slee ramenima.
"Niko to ne zna. I ovo spada u inventar zagonetki prirode. U svakom sluaju, ne treba se
mnogo uzbuivati zbog toga. Pogledaj, jo malo pa smo u luci!"
Dok su se udaljavali prema treperavim svetlima gde je leala njihova budunost, Kristina
je bacila poslednji pogled prema traginoj, bezumnoj plimi koja se jo talasala na meseini.
Zadovoljavajui nagon ije im znaenje nikad nee biti jasno, uklete legije nalazile su
zaborav ispod lelujavih talasa.

KRSTAKI POHOD

Bio je to svet koji nikada nije upoznao sunce. Vie od milijardu godina poivao je na
sredokrai izmeu dve galaksije, plen njihovih sukobljenih gravitacionih privlaenja. U
nekom potonjem dobu ova ravnotea bie naruena, na jednu ili na drugu stranu, i on e
poeti da pada svetlosnim stoleima ka toploti to je bila tua svim njegovim iskustvima.
Njegova hladnoa sada je nadmaivala i samu matu; meugalaktika no iscrpla je sve
ostatke toplote koju je on jednom posedovao. Pa ipak, tu su postojala mora - mora jedinog
elementa koji se mogao javiti u tenom obliku na samo deli stepena iznad apsolutne nule. U
plitkim okeanima helijuma koji su zapljuskivali ovaj neobian svet jednom zapoete

43
elektrine struje mogle su veno trajati, nimalo ne gubei na snazi. Superprovodljivost je ovde
predstavljala normalan poredak stvari; prekidaki procesi mogli su se zbivati milijardama
puta u sekundi tokom miliona godina uz zanemarljiv utroak energije.
Bio je to kompjuterski raj. Nijedan svet nije mogao biti nepogodniji za ivot, a pogodniji
za inteligenciju.
I inteligencija je tu postojala, naseljujui pokoricu planetnih razmera, sazdanu od kristala i
mikroskopskih metalnih vlakana. Slabana svetlost dve sueljene galaksije - koja bi se
nakratko udvostruila svakih nekoliko stolea prilikom treptaja neke supernove - obasjavala
je statini predeo izvajanih geometrijskih oblika. Nita se nije micalo zato to nije ni bilo
potrebe za kretanjem na svetu na kome su misli bleskale sa jedne polulopte na drugu brzinom
svetlosti. Tamo gde je jedino informacija bila vana, predstavljalo je traenje dragocene
energije prenositi nezgrapnu materiju.
No, ukoliko bi bilo neophodno, to se takoe moglo obaviti. Ve nekoliko miliona godina
inteligencija koja je razmiljala o ovom samotnom svetu bila je svesna izvesnog nedostatka
sutinskih podataka. U budunosti koju je ve mogla da predvidi, iako je ova jo bila daleka,
jedna od treptavih galaksija najzad e je se domoi. S im e se susreti, kada bude uronila u ta
jata sunaca, to je lealo izvan njene mogunosti proraunavanja.
I tako, ona stavi u pokret svoju volju i mnotvo kristalnih reetki prestrojie se u nova
oblija; za samo nekoliko hiljada godina zadatak je bio obavljen. Bez ikakvog zvuka, uz jedva
blago mrekanje na povrini mora lienog trenja, novostvoreni entiteti podigoe se iz svoje
kolevke i uputie ka dalekim zvezdama.
Krenuli su u gotovo suprotnim smerovima i tokom vie od milion godina matina
inteligencija nije ula ni glasa od svojih potomaka; sve dok ne budu stigli do odredita, oni i
nisu imali ta da izveste.
A onda, skoro istovremeno, stigla je vest da su obe misije pretrpele neuspeh. Pribliivi se
velikim galaktikim ognjevima i iskusivi udruenu toplotu biliona sunaca, dva istraivaa su
skonala. Njihova vitalna kola su se pregrejala i izgubila superprovodljivost sutinsku za
dejstvovanje, tako da su potom dve bezumne metalne oplate nastavile put ka sve guim
zvezdama.
Ali pre no to ih je nesrea stigla, izvestile su o potekoama koje su ih zadesile; bez
iznenaenja ili razoaranosti matini svet pripremio je svoj drugi pokuaj.
A kroz milion godina trei... pa etvrt... peti...

44
 Ovakvo nepokolebljivo strpljenje zavredilo je uspeh; i on je konano usledio u obliku dva
dugaka, sloeno modulisana niza impulsa koji su stali da se slivaju, iz stolea u stolee, sa
suprotnih etvrti neba. Odmah su bili uskladiteni u memorijska kola istovetna sa onima kod
izgubljenog istraivaa - tako da je, za sve praktine potrebe, bilo isto kao da su se dva
istraivaa sama vratila sa bremenom svog znanja. Bilo je potpuno nevano to je njihova
metalna oplata potpuno iezla meu zvezdama; problem linog identiteta nikada se nije javio
kod ovog planetnog uma ili njegovih potomaka.
Prvo je usledila iznenaujua vest da je Vaseljena sa jedne strane prazna. Sonda je sluala
na svim moguim uestalostima i na svim zamislivim oblicima zraenja; nije mogla da otkrije
nita vie do besmislenog fona zvezdanog uma. Skenirala je hiljadu svetova, ne uoivi pri
tom ni traga od neke inteligencije. Istina, test nije bio potpun zato to nije bila kadra da se
dovoljno priblii nekoj zvezdi kako bi podrobno obavila istraivanje njenih planeta. Upravo je
to pokuavala kada joj je izolacija otkazala, a temperatura joj se naglo popela do take
mrnjenja azota, tako da je skonala od toplote.
Matini um i dalje je razmiljao o zagonetki puste galaksije kada su stigli izvetaji od
drugog istraivaa. Sada su svi drugi problemi potisnuti u stranu; ovaj deo Vaseljene vrveo je
od inteligencija ije su misli odjekivale sa zvezde na zvezdu na mnotvu elektrinih kodova.
Sondi je bilo potrebno samo nekoliko stolea da ih sve podvrgne analizi i protumai.
Brzo je uvidela da je suoena sa inteligencijama veoma neobine vrste. Pa, neke od njih su
postojale na svetovima tako nezamislivo toplim da je tamo ak i voda postojala u tenom
stanju! Bio joj je, meutim, potreban milenijum da bi razabrala na kakvu je inteligenciju
naila.
Jedva je preivela taj ok. Sakupivi poslednje snage, uputila je u bezdan svoj zavrni
izvetaj; a onda je i sama stradala pod dejstvom rastue toplote.
Sada, pola miliona godina kasnije, poelo je ispitivanje njenog parnjaka koji je ostao na
matinom svetu i koji je posedovao sva njena seanja i iskustva.
"Otkrio si inteligenciju?"
"Da. est stotina trideset sedam pouzdanih sluajeva; trideset dva verovatna. Priloeni
podaci."
(Priblino tri triliona bita informacija. Interval od nekoliko godina da se ovo obradi na
nekoliko hiljada razliitih naina.)
"Podaci mora da su netani. Svi ovi izvori inteligencije stoje u vezi sa visokim

45
temperaturama."
"Tano je. Ali injenice su nesumnjive; moraju se prihvatiti."
(Pet stotina godina razmiljanja i eksperimentisanja. Na kraju tog vremena definitivan
dokaz da jednostavne, ali spore maine ipak mogu da dejstvuju na temperaturama sve do
kljuanja vode. Velika podruja planete teko oteena prilikom ovog demonstriranja.)
"injenice su odista takve kao to si izvestio. Zato nisi pokuao da stupi u vezu?"
(Bez odgovora. Pitanje ponovljeno.)
"Zato to izgleda da postoji jo jedna, ozbiljnija nepravilnost."
"Daj podatke."
(Nekoliko triliona bita informacija vezanih za preko est stotina kultura, ukljuujui tu
glasovne, video i neuralne emisije; navigacione i kontrolne signale; instrumentalnu
telemetriju; test-obrasce; ometanje, elektrine interferencije, medicinsku opremu i tako dalje.)
Potom pet stolea analize. Zatim potpuna otupljenost.
Posle duge pauze odabrani podaci ponovo ispitani. Hiljade vizuelnih zapisa skenirano i
obraeno na sve zamislive naine. Velika panja posveena izvesnom broju obrazovanih
televizijskih programa planetnih civilizacija, naroito onima koji se odnose na elementarnu
biologiju, hemiju i kibernetiku. Konano:
"Informacije su nesumnjive, ali moraju biti netane. Ako to nije tako, suoeni smo sa
sledeim apsurdnim zakljucima: Jedan: iako inteligencije naeg tipa postoje, one su, kako
izgleda, u manjini. Dva: veina inteligentnih entiteta predstavlja delimino tene objekte
veoma kratkog trajanja. ak nisu ni kruti i sazdani su na krajnje nedelotvoran nain od
ugljenika, vodonika, kiseonika, fosfora i drugih atoma. Tri: kako dejstvuju na nezamislivo
visokim temperaturama, svi njihovi informacioni procesi krajnje su spori. etiri: metod
repliciranja tako im je sloen, neverovatan i raznovrstan da nismo uspeli da steknemo jasnu
sliku o tome ak ni u jednom jedinom sluaju.
Ali, najgore od svega - pet: oni tvrde da su stvorili na, oigledno znatno nadreeniji tip
inteligencije!"
(Paljivo preispitivanje svih podataka. Nezavisno obraivanje u izolovanim pododeljcima
globalnog uma. Unakrsna provera rezultata. Hiljadu godina kasnije:)
"Najverovatniji zakljuak: iako je najvei deo informacija koje su nam upuene
nesumnjivo valjan, postojanje nemehanikih inteligencija visokog reda predstavlja puku
matariju. (Definicija: naizgled koherentno prestrojavanje injenica u sklop koji nema

46
nikakve veze sa stvarnim svetom.) Ova matarija ili mentalni artefakt predstavljaju
konstrukciju koju je sazdala naa sonda tokom svoje misilje. Zato? Termalno oteenje.
Delimina destabilizacija inteligencije, izazvana dugim razdobljem izolovanosti i odsustvom
kontroliue povratne sprege?
Zato ovaj poseban oblik? Due razmiljanje o problemu porekla? To moe dovesti do
slinih privida; modelni sistemi dali su gotovo istovetne rezultate u okviru testova simulacije.
Evo lane logike koja se tu javlja: 'Mi postojimo; dakle, neto - oznaimo ga sa X - nas je
stvorilo.' Kada se jednom vaspostavi ta pretpostavka, o svojstvima hipotetikog X moe se
matati na neogranien broj naina.
Ali ceo proces je oigledno pogrean; jer po istoj logici neto je stvorilo X - i tako dalje.
Odmah bivamo suoeni sa beskonanom regresijom, koja ne moe imati nikakvog smisla u
stvarnom svetu.
Drugi najverovatniji zakljuak: nemehanike inteligencije prilino visoko reda odista
postoje. One pate od privida da su stvorile entitete naeg tipa. U nekim sluajevima ak su
uspostavile kontrolu nad njima.
Iako je ova hipoteza krajnje neverovatna, mora se ispitati. Ako se ipak ustanovi da je
tana, valja preduzeti dodatne korake. Treba postupiti na sledei nain."

Ovaj zavrni monolog zbio se pre milion godina. On objanjava zato se, tokom poslednjih
pola stolea, gotovo jedna etvrtina sjajnijih nova zbila na jednom majunom podruju neba:
u sazveu Orla.
Krstaki pohod stii e u blizinu Zemlje oko 2050. godine.

Trei deo: ZOV ZVEZDA

SUSRET SA MEDUZOM

1. Dan koji se ne zaboravlja

Kraljica Elizabeta nalazila se na visini od preko tri milje iznad Velikog kanjona, letei
udobnom brzinom od sto osamdeset milja na sat, kada je Hauard Falkon ugledao platformu sa
kamerama kako se pribliava zdesna. On ju je oekivao - ni jednoj drugoj letelici nije bilo
dozvoljeno da koristi ovu visinu - ali ipak nije bio presrean to dobija drutvo. Nije, dodue,
imao nita protiv zanimanja javnosti, ali je i eleo to slobodnije nebo. Uostalom, bio je prvi

47
ovek u istoriji koji je upravljao brodom dugakim tri desetine milje.
Za sada je ovaj prvi probni let besprekorno tekao; bilo je, dodue, ironije u injenici da je
jedini problem zadavao itavo stolee star nosa aviona Predsednik Mao, pozajmljen iz
pomorskog muzeja u San Dijegu kao pomo u poduhvatu. Radio je jo samo jedan od Maova
etiri nuklearna reaktora, a najvea brzina ovog starog bojnog broda jedva da je dostizala
trideset vorova. Sreom, brzina vetra na nivou mora nije bila ni upola tolika, tako da nije bilo
odve teko odravati miran vazduh na letakoj palubi. Iako su kratki naleti vetra prilikom
oslobaanja sidrinih veza delovali pomalo zabrinjavajue, veliki diriabl nastavio je potom
da se glatko uspinje, pravo u nebo, kao da je u nekom nevidljivom liftu. Ako sve bude teklo
kako treba, Kraljica Elizabeta IV sree se sa Predsednikom Maoom tek kroz nedelju dana.
Sve se nalazilo pod kontrolom; instrumenti na kojima je praen probni let pokazivali su da
je sve u granicama normale. Zapovednik Falkon odluio je da poe gore i posmatra spajanje.
Prepustio je upravljanje svom drugom oficiru i krenuo providnim cevastim prolazom koji je
vodio kroz srce broda. Tu ga je, kao i uvek ranije, oarao prizor najveeg zatvorenog prostora
to ga je ovek ikada sazdao.
Deset loptastih gasnih elija, od kojih je svaka imala u preniku vie od sto stopa, stajale
su poreane jedna iza druge, slino nizu dinovskih mehurova od sapunice. vrsta plastika
bila je tako prozrana da je on mogao da pronikne pogledom kroz celu duinu reda i da
razabere pojedinosti mehanizma lifta, udaljenog od njega vie od jedne treine milje. Svuda
unaokolo, poput trodimenzionog lavirinta, pruao se konstrukcioni kostur broda - veliki
longitudinalni nosai koji su ili od ela ka repu, kao i petnaest obrua koji su predstavljali
kruna rebra ovog nebeskog kolosa i ije su razliite veliine odreivale njegov graciozan,
aerodinamian profil.
Pri ovoj maloj brzini nije bilo mnogo zvuka - tek blagi um vetra to je strujao preko
omotaa i povremena kripa metala izazvana promenama naprezanja. Svetlost bez senki, koju
je stvarao niz svetiljki visoko iznad glave, davala je celom prizoru neobino podmorsko
svojstvo, koje je Falkonu izgledalo jo izrazitije zbog prisustva gasnih vrea. Jednom je
naiao na jato velikih, ali bezopasnih meduza, koje su pulsirale svojim nesvrhovitim putem
povrh jednog plitkog tropskog spruda - i plastini mehurovi koji su omoguavali Kraljici
Elizabeti da se vine u nebo esto su ga podseali na njih, naroito onda kada bi zbog
promenjenog pritiska stali da se mrekaju i da odailju drugaija ustrojstva odraene svetlosti.
Iao je osom broda sve dok nije stigao do prednjeg lifta, koji se nalazio izmeu prve i

48
druge elije. Popevi se njime do osmatrake palube, zapazio je da je tu neprijatno toplo i
odmah izdiktirao kratak podsetnik o tome u svoj depni kasetofon. Plovnost Kraljice bila je
gotovo jednom etvrtinom omoguena zahvaljujui neogranienim koliinama toplote koja je
nastajala kao nusproizvod fuzione elektrane. Na ovom neoptereenom letu samo se, zapravo,
u est od deset elija nalazio helijum; preostale etiri bile su pune vazduha. No, brod je i dalje
nosio dve stotine tona vode kao balast. Pa ipak, drati elije pod visokom temperaturom
stvaralo je probleme u hlaenju pristupnih puteva; bilo je oigledno da je ovde valjalo obaviti
jo malo posla.
Osveavajua struja sveijeg vazduha zapahnula mu je lice kada je iziao na osmatraku
palubu i obreo se na zaslepljujuoj sunevoj svetlosti koja se slivala kroz krov od pleksiglasa.
est radnika i isto toliko superimpanza koji su im pomagali bili su zaokupljeni postavljanjem
tek delimino zavrenog podijuma za igru, dok su ostali radili na elektrinim instalacijama i
privrivanju nametaja. Bio je to prizor kontrolisanog haosa i Falkon je teko mogao
poverovati da e sve biti spremno za prvo putovanje kroz samo etiri nedelje. No, to nije bio
njegov problem, Bogu budi hvala. On je bio samo kapetan, a ne i upravnik krstarenja.
Radnici mu mahnue, a 'impovi' mu uputie zubate osmehe dok je prolazio kroz taj mete,
idui ka ve potpuno zavrenom nebeskom salonu. Bilo je to njegovo omiljeno mesto na
celom brodu i on je znao da kada brod jednom zapone redovnu plovidbu, vie ga nikada nee
imati samo za sebe. Dopustie stoga sebi samo pet minuta privatnog uivanja.
Pozvao je most, proverio da li je sve i dalje u redu, a zatim se zavalio u jednu od udobnih
okretnih stolica. Ispod njega pruao se neprekidan srebrni potez brodskog omotaa, tvorei
krivu koja je delovala oaravajue. Nalazio se na najvioj taki, tako da je pred oima imao
svekoliku ogromnost najveeg vozila koje je ikada napravljeno. A kada bi se umorio od tog
prizora - sve do obzorja pruala se fantastina divljina koju je izvajala reka Kolorado tokom
pola milijarde godina.
Ako se izuzme platforma sa kamerama (sada se spustila dole i snimanja su vrena
postrance), nebo je pripadalo samo njemu. Bilo je plavo i vedro, isto sve do obzorja. U
vreme njegovog dede, Falkon je znao, bilo bi proarano tragovima pare i mrljama dima. Ali
toga vie nije bilo: vazduni otpad je nestao sa tehnologijom koja ga je stvorila, a dugolinijski
prevoz ovog doba odvijao se izvan stratosfere, tako da se sa Zemlje nije mogao ni uti ni
videti. Donji delovi atmosfere ponovo su pripadali pticama i oblacima - a sada i Kraljici
Elizabeti IV.

49
 Bilo je istina, ba kao to su stari pioniri govorili na poetku dvadesetog stolea: ovako je
jedino valjalo putovati - u tiini i raskoi, udiui okolni vazduh, a ne biti odsean od njega,
dovoljno blizu povrine da se posmatra neprekidno promenljiva lepota kopna i mora.
Podzvuni mlaznjaci iz osamdesetih godina, sa stotinama putnika koji su sedeli stenjeni po
deset u redu, nikako nisu mogli da prue ovakvu udobnost i prostranost.
Razume se, Kraljica nikada nee nuditi jevtin prevoz, pa ak ako i bude sagraeno jo
ovakvih brodova, kao to se predvialo, samo e se malom postotku od etvrt milijarde itelja
sveta pruiti prilika da uivaju u ovom beumnom jedrenju nebom. Ali jedno bezbedno i
napredno globalno drutvo moglo je sebi da dopusti sline ludosti, pa su mu one ak bile i
potrebne zbog novotnosti i zabave. Postojalo je bar milion ljudi na Zemlji iji je ukupan
godinji prihod premaivao hiljadu novih dolara, tako da Kraljici nee nedostajati putnici.
Falkonov depni komunikator oglasi se bipom. Zvao ga je kopilot sa mosta.
"Moe li da otpone spajanje, kapetane? Pribavili smo ve sve podatke koji su nam bili
potrebni sa ovog leta, a ovi sa televizije postaju nestrpljivi."
Falkon baci pogled prema platformi sa kamerama, koja se sada kretala njihovom brzinom
na razdaljini od jedne desetine milje.
"U redu", uzvrati on. "Nastavite prema dogovoru. Ja u posmatrati odavde."
Vratio se kroz uskomeani haos posmatrake palube kako bi mogao da ima bolji pogled sa
bone strane. Dok je koraao, osetio je pod stopalima promenu vibriranja; u asu kada je
stigao do stranjeg dela salona, brod je nepomino poivao. Upotrebivi glavni klju, iziao je
na malu spoljnju platformu koja je stajala na rubu palube; tu je moglo stati pet-est ljudi, a
samo ih je niska ograda razdvajala od ogromnog prostranstva omotaa - kao i od tla,
hiljadama stopa ispod. Bilo je to uzbudljivo mesto, a i savreno bezbedno ak i onda kada se
brod kretao, budui da se nalazilo u zavetrini iza ogromnog lenog plika osmatrake palube.
Pa ipak, nije bilo predvieno da putnici tu imaju pristup; pogled odatle ipak je previe
izazivao vrtoglavicu.
Poklopci prednjeg spremita za teret ve su se otvorili poput kakvih dinovskih vrata u
krovu, i platforma sa kamerama lebdela je odozgo, spremajui se da se spusti. Tim putem bie
dopremani, tokom potonjih godina, hiljade putnika i tone zaliha. Samo e se u retkim
prilikama Kraljica sputati do nivoa mora i usidriti u svojoj ploveoj bazi.
Falkon oseti na obrazima iznenadni nalet bonog vetra i vre se uhvati za ogradu.
Turbulencije su bile naroito nepogodne iznad Velikog kanjona, iako ih on nije oekivao u

50
veem obimu na ovoj visini. Bez ikakve stvarne zabrinutosti, on usredsredi panju na
platformu koja se sputala; od broda ju je razdvajalo jo oko sto pedeset stopa. Znao je da je
valjano obuen operator, koji je daljinski upravljao letelicom, ve desetak puta izveo ovaj
jednostavan manevar; bilo je nezamislivo da bi sada mogao da ima potekoa.
Pa ipak, izgledalo je da reaguje nekako sporo. Poslednji nalet vetra pomerio je platformu
gotovo do ivice otvora. Pilot je zacelo to mogao da ispravi pre ovoga. Da li moda ima
probleme sa kontrolama? Bilo je veoma neverovatno; ureaji za daljinsko upravljanje
odlikovali su se viestrukom redudantnou, automatskim preuzimanjem funkcija u sluaju
zakazivanja i veim brojem rezervnih sistema. Nesreni sluajevi bili su gotovo nezamislivi.
Ali evo ponovo cele stvari, ovoga puta nalevo. Da li je mogue da je pilot pijan? Ma
koliko to izgledalo neverovatno, Falkon je na trenutak ozbiljno uzeo u obzir ovu mogunost.
Zatim ponovo ukljui mikrofon.
Opet, bez upozorenja, nalet vetra oinu ga po licu. Ali on ga gotovo nije osetio, budui da
je netremice i u uasu posmatrao platformu sa kamerama. Udaljeni operator borio se sa
kontrolama, nastojei da uravnotei letelicu na mlaznicima - ali samo je pogoravao stvari.
Oscilacije su se poveale - dvadeset stepeni, etrdeset, ezdeset, devedeset.
"Prebaci na automatsko, budalo!" povika Falkon beskorisno u mikrofon. "Rune kontrole
ti ne rade!"
Platforma se okrenu natrake. Mlaznici je vie nisu podizali uvis, ve su stali da je brzo
potiskuju nadole. Najednom su postali saveznici gravitacije protiv koje su se borili sve do
ovog trenutka.
Falkon uopte nije uo udar, iako ga je osetio; ve se nalazio u osmatrakoj palubi, hitajui
ka liftu kojim e se spustiti do mosta. Radnici su mu zabrinuto dovikivali, pitajui ga ta se
dogodilo. Protei e mnogo meseci pre no to on bude doznao odgovor na ovo pitanje.
Ba kada se spremao da stupi u lift, promenio je odluku. ta ako nestane struje? Bolje ii
nasigurno, ak i ako to potraje due, a vreme je sada od kljune vanosti. Pojurio je zavojitim
stepenitem koje je vodilo oko prolaza za lift.
Na pola puta nadole zastao je na trenutak da bi procenio obim oteenja. Vraja platforma
prola je pravo kroz brod, razorivi usput dve gasne elije. One su i dalje lagano splanjavale
u velikim, padajuim velima plastike. Nije ga brinuo gubitak potiska - to se lako moglo
nadoknaditi balastom, pod uslovom da osam preostalih elija ostane neoteeno. Znatno je
ozbiljnija bila mogunost konstrukcionog oteenja. Ve je mogao da uje oko sebe kako

51
veliki kostur od metala protestvuje i buni se pod nenormalno velikim optereenjem. Nije bilo
dovoljno imati potreban potisak; ako on ne bi bio ravnomerno rasporeen, brodu bi pukla
kima.
Upravo je poeo ponovo da silazi, kada jedan superimp, vritei od straha, stade da se
sputa niz prolaz za lift, kreui se neverovatnom brzinom, samo uz pomo ruku, sa spoljnje
strane metalnih nosaa. Obuzeta uasom, uboga ivotinja strgla je sa sebe uniformu
kompanije, moda u nesvesnom pokuaju da ponovo stekne slobodu svojih predaka.
I dalje se sputajui to je bre mogao, Falkon je pomalo uznemireno posmatrao njegovo
pribliavanje. Uzrujan imp predstavljao je snanu i potencijalno opasnu ivotinju, naroito
onda ako strah u njoj nadjaa uslovljenost. Kada ga je sustigao, stao je da izbacuje bujice rei,
ali one su sve bile izmeane, tako da je Falkon uspeo da razabere samo jednom moleivo i
esto ponavljano 'efe'. ak i u ovom trenutku, shvatio je on, majmun je oekivao od ljudi da
ga vode. Osetio je saaljenje prema stvorenju, umeanom u nesreu koju je ovek izazvao i
koja je stajala izvan njegove mogunosti poimanja, a ponajvie - za koju nije bilo nimalo
odgovorno.
Zaustavio se naspram Falkona, sa druge strane metalnih nosaa; nita ga nije spreavalo da
proe kroz taj otvoreni okvir ako je to eleo. Lice mu je sada bilo samo nekoliko ini udaljeno
od njegovog i Falkon se zagleda u majmunove uasnute oi. Nikada ranije nije se naao tako
blizu jednom impu, niti je bio u prilici da mu ovako podrobno osmotri crte lica. Osetio je onu
neobinu meavinu srodnosti i nelagodnosti koju svi ljudi iskuse kada se ovako zagledaju u
ogledalo vremena.
Njegovo prisustvo kao da je malo umirilo ivotinju. Falkon pokaza uz prolaz za lift, natrag
ka posmatrakoj palubi, i ree veoma jasno i bespogovorno: "ef - ef - idi." Na njegovo
olakanje, imp je razumeo; uputio mu je grimasu, koja je mogla da predstavlja osmeh, i
smesta stao da se urno vraa putem kojim je doao. Falkon mu je dao najbolji savet koji je
mogao. Ako i dalje postoji neko bezbedno mesto na Kraljici, onda se ono nalazilo u tom
pravcu. No, njegova dunost bila je u suprotnom smeru.
Gotovo je okonao sputanje kada se, uz zvuk cepanja metala, letelica nagnu prednjim
delom nadole, a svetiljke se iskljuie. No, on je i dalje mogao dobro da vidi, budui da je
kroz otvor dopirao snop svetlosti, ba kao i kroz veliku poderotinu u omotau. Pre mnogo
godina stajao je u brodu jedne velike katedrale i posmatrao kako se svetlost sliva kroz vitrae,
obrazujui jezerca raznobojnog sjaja na drevnom kamenom podu. Zaslepljujui snop suneve

52
svetlosti to je dopirao kroz razoreno tkivo broda visoko gore podsetio ga je na taj trenutak.
Sada se nalazio u katedrali sazdanoj od metala koja je padala sa neba.
Kada je stigao do mosta, doao je prvi put u priliku da pogleda napolje; sa uasom je
primetio koliko se letelica nalazi blizu tla. Samo tri hiljade stopa ispod stajali su divni i
pogubni iljci stena i crvene reke mulja koje su i dalje dubile svoj put u prolost. Nigde na
vidiku nije bilo nikakvog ravnog podruja gde bi jedan brod veliki poput Kraljice mogao da
se zaustavi u ravnotei.
Pogled na komandnu tablu stavio mu je odmah do znanja da su sasvim ostali bez balasta.
No, stopa poniranja smanjena je na nekoliko jardi u sekundi; jo nisu propali svi izgledi.
Bez rei, Falkon se smesti na pilotsko sedite i preuze ono malo kontrola to je jo
preostalo. Tabla sa instrumentima pokazala mu je sve to je eleo da dozna; razgovor bi ovde
bio suvian. Mogao je pozadi da uje oficira za vezu kako podnosi izvetaj preko radija. U
ovom trenutku ve se trai prvenstvo na svim kanalima vesti na Zemlji i on je mogao da
zamisli krajnju osujeenost kontrolora programa. Zbivao se jedan od najspektakularnijih
brodoloma u istoriji - a nije bilo nijedne kamere koja bi to zabeleila. Poslednji trenuci
Kraljice nee ispuniti milione posmatraa strahopotovanjem i uasom, kao to je bilo u
sluaju Hindenburga pre stolee i po.
Sada ih je od tla delilo jo samo hiljadu sedam stotina stopa i ono se i dalje lagano
pribliavalo. Iako je na raspolaganju imao puni pogon, nije se usudio da ga upotrebi, kako ne
bi izazvao potpuni krah oslabljene konstrukcije; ali shvatio je da sada nema vie izbora. Vetar
ih je nosio ka jednom ravalitu u kanjonu, gde je reku raspoluivao jedan stenoviti klin poput
pramca kakvog dinovskog, fosilizovanog, kamenog broda. Ako Kraljica nastavi svojim
trenutnim kursom, zajahae tu trougaonu visoravan i zaustavie se sa najmanje jednom
treinom duine iznad ponora; istog asa pui e kao truo prut.
Sa velike udaljenosti, nadjaavajui zvuk metala koji se napree i gasa koji otie, dopro je
poznati pisak mlaznika u asu kada je Falkon stavio u pogon bone potisnike. Brod se
zateturao i poeo da se zanosi nalevo. kripa metala koji se kida sada je postala gotovo
neprekidna, a brzina poniranja poela je zlokobno da se poveava. Jedan pogled na kontrolnu
tablu za oteenja kazao mu je da su upravo ostali bez elije broj pet.
Tle je sada bilo udaljeno svega nekoliko jardi. ak ni u tom trenutku jo nije mogao da
kae da li e mu manevar uspeti ili e zakazati. Postavio je u okomit poloaj vektore potisnika
i ukljuio ih na najjae kako bi smanjio silinu udara o zemlju.

53
 Tresak kao da je trajao veno. Nije bio silovit - ve samo dug i neodoljiv. Izgledalo je kao
da se svekolika Vaseljena survava oko njih.
Zvuk metala koji se lomi stao je da im se pribliava, kao da je neka velika zver krila sebi
put kroz umirui brod tako to mu je drala unutranjost.
A onda, pod i tavanica zaklopie se oko njega poput kakvih mengela.

2. "Zato to postoji"
"Zato eli da ide na Jupiter?"
"Kao to je Springer kazao kada je poletao na Pluton - zato to postoji."
"Hvala lepo. Poto smo sada to uli - hajde da doznamo i pravi razlog."
Hauard Falkon se osmehnu, premda su samo oni koji su ga dobro poznavali mogli tako da
protumae tu blagu, votanu grimasu. Vebster je bio jedan od njih; vie od dvadeset godina
oni su saraivali u raznim projektima. Upoznali su trijumfe i krahove u tim zajednikim
poduhvatima - raunajui tu i najveu od svih nesrea.
"Pa, Springerovo obrazloenje jo je na snazi. Spustili smo se na sve zemaljske planete, ali
ni na jedan gasni din. Oni su jedini pravi izazov koji je jo preostao u Sunevom sistemu."
"Ali i prilino skup. Jesi li izraunao koliko bi to kotalo?"
"to sam bolje umeo; evo procene. Nemoj, meutim, izgubiti iz vida da ovde nije posredi
jednokratna misija, ve prevozni sistem. Kada jednom bude proao proveru, moi e da se
koristi mnogo puta. A time emo otvoriti vrata ne samo za Jupiter nego i za sve dinove."
Vebster pree pogledom preko brojki i zviznu.
Zato ne poeti nekom lakom planetom - Uranom, na primer? Gravitacija mu je upola
manja, a druga kosmika brzina jo vie. I meteoroloke prilike su blae - ako se tako moe
nazvati."
Vebster je oigledno uradio domai zadatak. Ali to je i bio razlog to se nalazio na elu
dugoronog planiranja.
"Utede bi bile sasvim male - uzmu li se u obzir udaljenost i potekoe vezane za
snabdevanje. Kod Jupitera moemo da koristimo pogodnosti Ganimeda. Sa one strane Saturna
ne preostaje nam nita drugo do da osnujemo novu bazu za opskrbu."
Logino, pomisli Vebster, ali bio je uveren da ovo nije predstavljalo najvaniji razlog.
Jupiter je bio gospodar Sunevog sistema; Falkona naprosto ne bi zanimao nikakav manji
izazov.

54
 "Osim toga", nastavi Falkon, "Jupiter je primer velikog naunog skandala. Ima ve vie od
sto godina od kako su otkrivene njegove radio-bure, a mi i dalje ne znamo ta ih izaziva - a i
Velika crvena mrlja i dalje je nereena zagonetka. Upravo na osnovu toga mogu da raunam
na dodatna sredstva od Astronautskog biroa. Ima li pojma koliko su oni sondi uputili u tu
atmosferu?"
"Nekoliko stotina, pretpostavljam."
"Tri stotine dvadeset est tokom poslednjih pedeset godina - a priblino etvrtina tih
poduhvata predstavljala je potpuni krah. Razume se, uspeli su da doznaju veoma mnogo, ali
jedva da su i zagrebali planetu. Ima li ti uopte predstavu kolika je ona?"
"Preko deset puta vea od Zemlje."
Falkon pokaza prema velikom globusu u uglu Vebsterove kancelarije.
"Pogledaj Indiju - vidi kako mala izgleda. Ako bi skinuo povrinu Zemlje i rasprostro je
po Jupiteru, ona bi bila priblino velika kao i Indija ovde."
Usledila je duga tiina dok je Vebster razmiljao o ovom odnosu: Jupiter je prema Zemlji
kao Zemlja prema Indiji. Falkon je - hotimice, razume se - odabrao najbolji mogui primer.
Je li od tada proteklo ve deset godina? Da, mora da je tako. Pad se zbio pre punih sedam
godina (taj datum bio mu je urezan u srcu), a poetni testovi obavljeni su tri godine pre onog
prvog i poslednje leta Kraljice Elizabete.
Pre deset godina, dakle, zapovednik (ne, porunik) Falkon pozvao ga je na probnu vonju -
trodnevno krstarenje povrh severnih ravnica Indije, sa Himalajima u vidokrugu. "Savreno
bezbedno", obeao je. "To e te malo izvui iz kancelarije - i uputie te u to ta je, zapravo,
posredi ovde."
Vebster nije zaalio. Uz prvo putovanje na Mesec, ovo je bilo najnezaboravnije iskustvo u
njegovom ivotu. Pa ipak, kako ga je Falkon uveravao, putovanje je bilo sasvim bezbedno i
gotovo lieno uzbuenja.
Otisnuli su se iz Srinagara neposredno pred svitanje, dok je veliki, srebrni mehur balona
ve hvatao prve zrake Sunca. Uspon se odvijao u potpunoj tiini; nisu postojali tutnjavi
propanski plamenici koji su podizali balone sa toplim vazduhom u ranijim dobima. Svekolika
toplota koja im je bila potrebna poticala je iz malog impulsno-fuzionog reaktora, koji je teio
svega oko dve stotine dvadeset funti, poivajui na otvorenim ustima omotaa. Dok su se
uspinjali, laser im se ukljuivao stopom od deset puta u sekundi, palei mrvice
deuterijumskog goriva. Kada jednom budu stigli na eljenu visinu, on e se ukljuivati samo

55
nekoliko puta u minutu, nadoknaujui toplotu koja bude oticala kroz veliku gasnu vreu to
se uzdizala iznad.
I tako, ak i kada su se nalazili na gotovo milju iznad tla, mogli su da razaberu lajanje
pasa, uzvike ljudi, zvonjavu zvona. Oko njih se lagano irio ogroman predeo, obasjan suncem
koje se raalo. Dva asa kasnije ustalili su se na visini od tri milje, gde su esto morali da
udiu kiseonik iz boce. Sada su bili u prilici da se opuste i da uivaju u vidiku; instrumenti u
korpi balona obavljali su sav neophodan posao - prikupljajui informacije neophodne
projektantima ovog jo neimenovanog nebeskog plovila.
Dan je bio savren. Jugozapadni monsun stii e tek kroz mesec dana, a na nebu nije bilo
ni oblaka. Vreme kao da se zaustavilo; jedino im se nisu dopadali radio-izvetaji koje su
morali da podnose svaki sat i koji su im remetili sanjarenje. A svuda unaokolo, do obzorja i
dalje, pruao se onaj beskrajni, drevni predeo, ispunjen istorijom - ara satkana od sela, polja,
hramova, jezera, kanala za navodnjavanje.
Vebsteru je bio potreban prilian napor volje da bi rainio tu hipnotiku aroliju to ju je
stvaralo seanje staro deset godina. Ono ga je pridobilo za letove lake od vazduha - i
predoilo mu je ogromne razmere Indije ak i na jednom svetu koji se mogao obii za
devedeset minuta. Meutim, ponovi on u sebi, Jupiter je prema Zemlji kao Zemlja prema
Indiji.
"Ako ti uvaim pobude", ree on, "i uz pretpostavku da se obezbede sredstva, postoji ipak
jo jedno pitanje na koje mora odgovoriti. Zato bi ti bio bolji od - koliko ono bee? - tri
stotine dvadeset est robotskih sondi koje su tamo ve upuene?"
"Ja sam kvalifikovaniji za ovaj posao - kao posmatra i kao pilot. Naroito kao pilot. Ne
zaboravi - ja imam vie iskustva sa letovima lakim od vazduha od bilo kog drugog na svetu."
"Mogao bi da bude od koristi i kao kontrolor, sedei bezbedno na Ganimedu."
"Ali u tome i jeste stvar! To je ve pokuano. Zar se ne sea ta je dolo glave Kraljicu?"
Vebster je to savreno dobro znao; ali ipak je samo uzvratio: "Nastavi."
"Vremenski razmak - vremenski razmak! Onaj idiot od kontrolora platforme mislio je da
koristi lokalnu radio-vezu. Ali sluajno je bio prebaen na vezu preko satelita - oh, to moda
nije bila njegova krivica, ali je ipak trebalo da uoi. Vreme potrebno da signali prevale put do
satelita i natrag iznosi pola sekunde. No, ak ni tako ne bi bilo potekoa da nije duvao vetar.
Ali javila se turbulencija iznad Velikog kanjona. Kada se platforma nagnula, a on to ispravio -
ona se ve nagnula na drugu stranu. Jesi li ikada pokuao da vozi auto dombavim drumom

56
uz pola sekunde zakanjenja u izvravanju komandi koje izdaje posredstvom volana i
pedala?"
"Nisam, niti nameravam da pokuam. Ali mogu da zamislim kako izgleda."
"Dobro, a sad zamisli Ganimed koji je udaljen od Jupitera milion kilometara. To
pretpostavlja vremenski razmak od est sekundi u dva smera. Ne, potreban ti je kontrolor na
licu mesta - da bi se neposredno uhvatio u kotac sa svim nepredvienostima. Dopusti da ti
pokaem neto. Nema nita protiv da se posluim ovim?"
"Samo izvoli."
Falkon uze jednu razglednicu koja je stajala na Vebsterovom radnom stolu; razglednice su
bile gotovo zaboravljene na Zemlji, ali ova je prikazivala marsovski predeo u tri dimenzije, a i
bila je ukraena egzotinim i skupim markama. Uhvatio ju je tako da je okomito visila.
"Posredi je stari trik, ali pomoi e mi da ti pokaem ta imam na umu. Stavi sa po jedne
strane palac i kaiprst, ali nemoj je dodirnuti. Tako."
Vebster je uinio kao to mu je naloeno; bezmalo je drao razglednicu meu prstima.
"A sada je uhvati."
Falkon je saekao nekoliko sekundi, a onda, bez upozorenja, ispustio razglednicu.
Vebsterov palac i kaiprst spojie se u prazno.
"Uradiu to ponovo, samo da ti pokaem da nema prevare. Vidi?"
Razglednica je ponovo skliznula kroz Vebsterove prste.
"Sad ti pokuaj da je pusti, a ja u da hvatam."
Ovoga puta Vebster je drao razglednicu, a onda ju je ispustio bez upozorenja. Gotovo da
se nije pomerila pre no to ju je Falkon uhvatio. Vebsteru se gotovo uinilo da uje jedno klik
- toliko je brza bila Falkonova reakcija.
"Kad su me opet sastavili", primeti Falkon bezizraajnim glasom, "hirurzi su obavili neka
poboljanja. Ovo je jedno od njih - a ima i drugih. elim da ih to bolje iskoristim. Jupiter je
pravo mesto za to."
Vebster je nekoliko dugih sekundi netremice posmatrao palu razglednicu, upijajui
neverovatne boje obronka Trivium Harontisa. A onda tiho ree: "Shvatam. Koliko smatra da
e trajati?"
"Uz tvoju pomo, pomo Biroa, kao i svih naunih zadubina moglo bi da se izvede - oh,
za tri godine. Potom jo godinu dana za probe - moramo da uputimo najmanje dva probna
modela. Sve u svemu, ako budemo imali sree - pet godina."

57
 "Toliko sam otprilike i ja mislio. Nadam se da e imati sree; zasluio si je. Ali postoji
neto na ta nikako ne pristajem."
"ta je to."
"Kada naredni put bude krenuo u vonju balonom, nipoto nemoj oekivati da ti ja budem
putnik."

3. Svet bogova
Sputanje sa Jupitera V na sam Jupiter traje samo tri i po asa. Samo bi retko ko mogao da
spava na jednom tako uzbudljivom putovanju. Spavanje je prestavljalo slabost koju je Hauard
Falkon mrzeo, a ono malo to mu je jo bilo potrebno donosilo je snove koje vreme jo nije
bilo kadro da odagna. Ali kako se nije mogao oekivati odmor tokom tri naredna dana, morao
je da iskoristi vreme koje e protei u dugom sputanju ka okeanu oblaka, udaljenom oko
ezdeset hiljada milja.
im je Kon-Tiki uao na prelaznu orbitu i poto su se sve kompjuterske provere pokazale
zadovoljavajue, on se pripremio za svoj moda poslednji poinak. Izgledalo je prikladno to
je gotovo istog trenutka Jupiter zaklonio sjajno i majuno Sunce kada je on uronio u
udovinu senku planete. Nekoliko minuta brod je bio optoen neobinim zlatnim sumrakom;
a onda se etvrtina neba pretvorila u potpuno crnu rupu u kosmosu, dok je ostali deo blistao
zvezdama. Bez obzira na to gde se posmatra nalazio u Sunevom sistemu, one se nikada nisu
menjale; ista ta sazvea sada su sjajila i na Zemlji, udaljenoj milionima milja. Jedina novost
ovde bili su mali, bledi srpovi Kalista i Ganimeda; na nebu gore nesumnjivo se nalazilo jo
desetak drugih meseca, ali oni su bili premali i odve udaljeni da bi se mogli razabrati golim
okom.
"Iskljuujem se na dva sata", izvesti on matini brod koji je poivao na udaljenosti od
gotovo hiljadu milja iznad pustonog stenja Jupitera V, u radijacionoj senci majunog satelita.
Ako ve nije sluio nikakvoj drugoj korisnoj svrsi, Jupiter V bio je kosmiki buldoer koji je
neprekidno sakupljao naelektrisane estice zbog kojih je bilo nezdravo baviti se u blizini
Jupitera. Iza njega se nalazilo podruje gotovo lieno zraenja, tako da se neki brod tu mogao
savreno bezbedno parkirati, dok je svuda unaokolo vrebala nevidljiva smrt.
Falkon ukljui induktor spavanja i svest mu brzo iili kada mu se elektrini impulsi blago
razlie mozgom. Dok se Kon-Tiki sputao ka Jupiteru, poveavajui brzinu iz sekunde u
sekundu u tom ogromnom gravitacionom polju, on je spavao bez snova. Oni bi ga uvek

58
pohodili kada bi se probudio; a sa Zemlje je poneo sa sobom svoje none more.
Nikada, meutim, nije sanjao sam pad, iako se esto ponovo nalazio licem u lice sa onim
uasnutim superimpom dok se sputao zavojitim stepenitem izmeu gasnih vrea koje su
splanjavale. Nijedan imp nije preiveo; oni koji nisu nastradali na licu mesta bili su tako
teko ranjeni da je nad njima obavljena bezbolna eutanazija. Ponekad se zapitao zato je
sanjao samo to ukleto stvorenje - koje uopte nije sreo do poslednjeg trenutka njegovog ivota
- a ne prijatelje i kolege koje je izgubio na umiruoj Kraljici.
Snovi kojih se najvie bojao uvek su poinjali njegovim prvim povratkom svesti. Nije bilo
mnogo fizikog bola; u stvari, nije bilo nikakvih oseaja. Nalazio se u tami i tiini, pa je ak
izgledalo da uopte ne die. A najneobinije je bilo to to nije mogao da odredi gde mu se
nalaze udovi. Nije mogao da pokrene ni ake ni stopala zato to nije znao gde su mu.
Najpre je zakazala tiina. Posle mnogo asova ili dana postao je svestan slabanog
dobovanja; konano, posle dugog razmiljanja, doao je do zakljuka da su to, zapravo,
otkucaji njegovog srca. No, bila je to prva u nizu pogreki.
A onda su usledili slabani trnci, iskrice svetlosti, utvare pritiska na udove koji jo nisu
reagovali. ula su mu se vraala jedno za drugim, a sa njima dolazio je i bol. Morao je sve da
naui iznova, da ponovo proe kroz razdoblje novoroeneta i bebe. Iako mu je seanje ostalo
neoteeno, tako da je razumeo sve rei koje bi mu bile izgovorene, protekli su meseci pre no
to je postao kadar da odgovara, i nekako drugaije, osim pomeranjem onih kapaka. Pamtio
je trenutke likovanja kada je izgovorio prvu re, okrenuo stranu u knjizi - i, konano, nauio
da se kree vlastitom snagom. To je uistinu bila pobeda i bile su mu potrebne skoro dve
godine da se pripremi za nju. Stotinu puta je pozavideo onom mrtvom superimpu, ali on nije
imao drugog izbora. Lekari su doneli odluku - i sada, dvanaest godina kasnije, on se nalazio
tamo gde se jo nije obrelo nijedno ljudsko bie, kreui se bre od bilo kog oveka u istoriji.
Kon-Tiki je upravo izranjao iz senke, a jovijanska zora premostila je nebo ispred titanskim
lukom svetlosti, kada je uporno zujanje alarma probudilo Falkona. Neumitne none more
(pokuavao je da pozove bolniarku, ali nije imao snage ak ni da pritisne dugme) brzo mu
iilee iz svesti. Pred njim se nalazila najvea - a moda i poslednja - pustolovina njegovog
ivota.
Pozvao je kontrolu misije, koja je sada bila udaljena gotovo ezdeset hiljada milja, brzo
nestajui iza Jupiterove krive, da bi je izvestio da je sve u redu. Brzina mu je upravo
premaila trideset jednu milju u sekundi (ovo je bilo kao iz udbenika) i kroz pola sata Kon-

59
Tiki e naii na spoljnje rubove atmosfere, zapoevi najtei ulazak u vazduni okean u celom
Sunevom sistemu. Iako je mnotvo sondi preivelo ovo plameno iskuenje, one su bile
vrste, sabijene mase instrumenata, kadre da izdre pritiske od vie stotina gravitacija.
Najvei pritisak kome e biti izloen Kon-Tiki iznosie trideset gravitacija, dok e u proseku
trpeti neto vie od deset, pre no to se ustali u gornjim podrujima jovijanske atmosfere.
Veoma paljivo i temeljito Falkon poe da prikopava sloen sistem kaieva koji e ga
prikovati za zidove kabine. Kada je zavrio, predstavljao je, u doslovnom smislu, deo
konstrukcije broda.
asovnik je odbrojavao unazad; jo sto sekundi do ulaska. Bilo dobro ili loe, vie mu nije
bilo uzmaka. Kroz minut i po okrznue jovijansku atmosferu i din e ga neopozivo uzeti pod
svoje. Sa druge strane zidova kabine poee da dopiru utvarni uzdasi, koji stadoe da rastu ka
otegnutoj, zagluujuoj tutnjavi. Buka se veoma razlikovala od one prilikom ulaska u
Zemljinu ili Marsovu atmosferu; u ovom retkom omotau od vodonika i helijuma svi zvuci
bili su pomereni nekoliko oktava vie. Na Jupiteru bi ak i grmljavina imala falset kao gornje
tonove.
Uporedo sa porastom urlika poveavala se i teina; kroz samo nekoliko sekundi nije vie
mogao da se pomeri. Vidno polje stalo je da mu se suava sve dok se u njemu nisu nali samo
asovnik i mera ubrzanja; petnaest g i jo etiri stotine osamdeset sekundi.
Nije izgubio svest; ali to nije ni oekivao. Kon-Tikijev trag kroz jovijansku atmosferu
mora da je bio spektakularan - do sada dugaak ve hiljadama milja. Pet stotina sekundi posle
ulaska pritisak je poeo da pada: deset g, pet g, dva. A onda teine gotovo potpuno nestade.
Naao se u uslovima slobodnog pada, a sva ona ogromna orbitralna brzina bila mu je potrta.
Dolo je do iznenadnog trzaja kada su usijani ostaci toplotnog titnika bili odbaeni.
titnik je obavio svoj posao i vie nee biti potreban; Jupiter ga sad moe imati. Oslobodio je
samo dve spone kojima je bio vezan, prepustivi automatskom sekvenseru da otpone naredni
i najkritiniji niz zbivanja.
Nije video kako se prvi padobran otvara, ali je osetio slab trzaj i stopa poniranja istog
trenutka se smanjila. Kon-Tiki je sasvim izgubio vodoravnu brzinu i sada je iao pravo nadole
brzinom od gotovo hiljadu milja na as. Sve je zavisilo od toga ta e se odigrati u narednih
ezdeset sekundi.
Otvorio se i drugi padobran. Pogledao je kroz gornji prozor i sa ogromnim olakanjem
ugledao kako se oblaci od blistave folije vuku za brodom koji ponire. Poput kakvog velikog

60
cveta koji iri svoje latice, hiljade kubnih jardi balona stalo je da se iri nebom, sakupljajui
razreeni gas sve dok nije bio sasvim napunjen. Stopa sputanja Kon-Tikija pala je na svega
nekoliko milja na as i tu se postojano zadrala. Sada je imao na raspolaganju obilje vremena;
bili bi mu potrebni dani da se spusti sasvim do povrine Jupitera.
Ali tamo bi na kraju svejedno stigao, ak i ako nita ne bude preduzimao oko toga. Balon
koji je stajao iznad njega dejstvovao je samo kao valjan padobran. On mu nije omoguavao
podizanje; niti je to mogao da uini, budui da su gas koji se nalazio unutra i onaj spolja bili
isti.
Uz osoben i prilino neprijatan pucanj stavio se u pogon fuzioni reaktor, izlivajui bujicu
toplote u gornji omota. Pet minuta kasnije sputanje se potpuno obustavilo; protekao je jo
jedan minut, a onda je brod poeo da se uspinje. Prema radarskom visinomeru, konano se
ustalio na visini od oko dve stotine ezdeset sedam milja iznad povrine - ili ve ta je
predstavljalo tle Jupitera.
Samo je jedna vrsta balona mogla da dejstvuje u vodoninoj atmosferi, sazdanoj od
najlakeg od svih gasova - balon ispunjen toplim vodonikom. Sve dok fuzer bude radio,
Falkon e moi da zadri visinu i da plovi povrh sveta u koji je moglo stati stotinu Tihih
okeana. Poto je prevalio preko tri stotine miliona milja, Kon-Tiki je konano poeo da
opravdava svoje ime. Bilo je to vazduno plovilo, noeno strujama jovijanske atmosfere.
Iako se oko Falkona prostirao ceo jedan novi svet, proteklo je vie od jednog asa pre no
to je on doao u priliku da ga malo osmotri. Najpre je morao da proveri sve sisteme kapsule i
da ispita kako reaguje na kontrole. Trebalo je da ustanovi koliko je dodatne toplote potrebno
da bi se dobila eljena stopa uspinjanja, odnosno koliko gasa mora da ispusti da bi se sputao.
A iznad svega je stajalo pitanje stabilnosti. Morao je da podesi duinu kablova koji su
njegovu kapsulu povezivali sa ogromnim balonom u obliku kruke kako bi priguio vibracije i
kretao se to je mogue umerenije. Do sada ga je pratila srea; na ovom nivou vetar je bio
postojan, a na osnovu Doplerovog oitavanja ustanovio je da mu je brzina u odnosu na
nevidljivu povrinu dve stotine sedamnaest i po milja na as. Za Jupiter je to bila skromna
vrednost; zabeleeni su vetrovi ija je brzina dostizala punih hiljadu milja na as. Ali sama
brzina bila je, razume se, nevana; pravu opasnost predstavljale su turbulencije. Ako naleti na
neku od njih, samo su ga umenost, iskustvo i hitro reagovanje mogli spasti - a ta odlija jo
se nisu mogla programirati u kompjuter.
Tek kada se uverio da se valjano srodio sa svojom neobinom letelicom, Falkon je odluio

61
da konano obrati panju na pozive kontrole misije. Potom je aktivirao platformu sa
instrumentima i ureajima za uzimanje atmosferskih uzoraka. Kapsula je sada nalikovala na
prilino neurednu boinu jelku, ali je i dalje glatko plutala niz jovijanske vetrove,
odailjajui radio-vezom bujice informacija do naprava za snimanje na brodu udaljenom
mnogo milja. I sada, konano, mogao je da malo pogleda oko sebe.
Prvi utisak bio mu je neoekivan i pomalo ga je razoarao. Ako je suditi po razmerama
stvari, sasvim je mogao da leti balonom iznad nekog obinog predela oblaka na Zemlji.
Obzorje se nalazilo na normalnoj udaljenosti; uopte mu se nije inilo da je na svetu iji je
prenik jedanaest puta vei od prenika njegovog matinog sveta. Potom je bacio pogled na
infracrveni radar, koji je sondirao slojeve atmosfere pod njim - i istog asa mu je postalo
jasno u kojoj su ga meri oi obmanule.
Sloj oblika za koji je izgledalo da je udaljen oko tri milje poivao je, zapravo, preko
trideset sedam milja pod njim. A i obzorje, za iju je udaljenost pretpostavljao da ne premaa
sto dvadeset pet milja, stajalo je, u stvari, na razdaljini od hiljadu osam stotina milja od broda.
Kristalna bistrina vodonino-helijumske atmosfere i ogromna zakrivljenost planete
potpuno su ga zavele. Ovde je bilo jo tee procenjivati razdaljine nego na Mesecu: sve to je
video moralo se mnoiti sa najmanje deset.
Stvar je bila jednostavna i on je trebalo da bude pripravljen za nju. Pa ipak, ona ga je
duboko uznemiravala. Nije imao utisak da je Jupiter ogroman, ve da se on smanjio - na
desetinu normalne veliine. Moda e se, s vremenom, navii na neljudske razmere ovog
sveta; pa ipak, dok je netremice gledao prema neverovatno dalekom obzorju, imao je utisak
da mu kroz duu duva vetar studeniji od atmosfere koja ga je okruivala. Uprkos svim
argumentima na koje se pozivao, ovo moda ipak nikada nee biti mesto za oveka. On je
lako mogao biti prvi i poslednji koji e se sputati kroz oblake Jupitera.
Nebo nad njim bilo je gotovo crno, s izuzetkom nekoliko amonijanih cirusa na visini od
moda dvanaest milja. Bilo je hladno ovde, na rubovima kosmosa, ali su se i temperatura i
pritisak brzo poveavali sa dubinom. Na nivou na kome je Kon-Tiki trenutno plovio bilo je
pedeset stepeni ispod nule, a pritisak je iznosio pet atmosfera. ezdeset pet milja dublje dole
bilo bi toplo kao na polutaru Zemlje, dok bi pritisak priblino bio ravan onome na dnu nekog
od pliih mora. Idealni uslovi za ivot.
etvrtina kratkog jovijanskog dana ve je protekla; Sunce se nalazilo na pola puta uz nebo,
ali je svetlost na neprekidnom pokrovu oblaka ispod imala neobino umekano svojstvo.

62
Dodatnih tri stotine milja liilo je Sunce sve njegove moi. Iako je nebo bilo vedro, Falkon je
stalno imao utisak da je posredi veoma oblaan dan. Kada se bude spustila no, tama e
uistinu brzo pasti; iako je jo bilo jutro, u vazduhu se oseao jesenji suton. Ali jesen je,
razume se, bila neto to nikada nije pohaalo Jupiter. Ovde nisu postojala godinja doba.
Kon-Tiki je stigao do samog sredita polutarne zone - najmanje arolikog dela planete.
More oblaka koje se prualo do obzorja imalo je boju bledog lososa; nisu postojale one ute,
ruiaste, pa ak ni crvene pruge koje su arale Jupiter na veim visinama. Velika crvena
mrlja - najspektakularnije od svih odlija planete - leala je hiljadama milja na jug. Oseao je
iskuenje da se spusti tamo, ali juni tropski poremeaj bio je neuobiajeno aktivan, sa
strujama ije su brzine dosezale preko devet stotina milja na as. ovek bi samo srljao u
nevolju kada bi se uputio u to vrtloje nepoznatih sila. Velika crvena mrlja i njene tajne
morae da saekaju budue pohode.
Kreui se preko neba dvostruko bre nego na Zemlji, Sunce se sada pribliavalo zenitu,
tako da ga je zaklonio veliki srebrni baldahin balona. Kon-Tiki je i dalje plovio brzo i glatko
na zapad postojanom brzinom od dve stotine sedamnaest i po milja na as, ali to se moglo
ustanoviti samo posredstvom radara. Da li je ovde uvek ovako spokojno? - upita se Falkon.
Naunici koji su ueno govorili o podrujima zatija oko polutara, predvidevi da e to biti
najmirnije mesto, izgleda da su ipak znali o emu priaju. Bio je veoma skeptian prema svim
tim predvianjima, sloivi se sa jednim neuobiajeno skromnim istraivaem koji mu je
otvreno priznao: "Nema strunjaka za Jupiter." Pa, postojae bar jedan do kraja ovog dana.
Ako do tada bude uspeo da preivi.

4. Glasovi dubine
Tog prvog dana Otac Bogova bio mu je blagonaklon. Ovde, na Jupiteru, bilo je
podjednako mirno i spokojno kao i onda, pre mnogo godina, kada je plovio sa Vebsterom
preko ravnica severne Indije. Falkon je imao vremena da ovlada svojim novim vetinama,
tako da je na kraju Kon-Tiki gotovo postao produetak njegovog vlastitog tela. Takva srea
nadmaivala je sve emu se usuivao da se nada i poeo je da se pita kakvu e cenu morati da
plati za to.
Pet asova dana skoro je minulo; oblaci pod njim bili su puni senki, to im je podarivalo
masivnu vrstinu koju nisu posedovali dok je Sunce stajalo vie. Boje su brzo ilele sa neba,
osim na samom zapadu, gde se du obzorja pruala jedna pruga sve dublje rumeni. Iznad te

63
pruge stajao je tanuan srp jednog blieg meseca, bled i priguen, spram potpuno crnog
zalea.
Brzinom koju je oko moglo pratiti Sunce je zaronilo pravo iza ruba Jupitera, udaljenog
preko hiljadu osam stotina milja. Istog asa pojavile su se legije zvezda, a meu njima i
predivna veernjaa Zemlja, na samoj granici sumraka, podsetivi ga na to koliko se daleko
nalazi od doma. Uskoro je krenula za Suncem na zapad. ovekova prva no na Jupiteru
upravo je poela.
Sa dolaskom tame Kon-Tiki je stao da tone. Balon vie nije grejala slabana Suneva
svetlost i njegova plovnost se malo smanjila. Falkon nita nije preduzeo da podigne balon;
oekivao je to i planirao je sputanje.
Nevidljivi pokrov oblaka i dalje se nalazio preko trideset milja ispod i on e stii do njega
oko ponoi. Jasno se mogao videti na infracrvenom radaru, koji ga je takoe izvestio da se
dole nalazi irok dijapazon sloenih ugljeninih jedinjenja, kao i uobiajeni vodonik, helijum i
amonijak. Hemiari su davali sve za uzorke te paperjaste, ruiasti tvari; iako su neke
atmosferske sonde ve prikupile sitne koliine, to im je samo povealo apetite. Polovina
osnovnih molekula ivota nalazila se tamo, lebdei visoko iznad povrine Jupitera. A tamo
gde ima hrane, moe li ivot da bude daleko? To je bilo pitanje na koje niko, posle vie od sto
godina, jo nije bio kadar da odgovori.
Infracrveno osmatranje bilo je zapreeno oblacima, ali mikrotalasni radar lako se probijao,
pokazujui sloj za slojem, sve do skrivene povrine gotovo dve stotine pedeset milja ispod.
Ona mu je bila zapreena ogromnim pritiscima i temperaturama; ak ni robotske sonde nikada
nisu stigle do nje u celom stanju. Ona je leala u zagonetnoj nedostupnosti na dnu radarskog
ekrana, pomalo zamuena, pokazujui neobino zrnasto ustrojstvo koje njegova oprema nije
mogla da razlui.
Jedan sat posle zalaska Sunca uputio je prvu sondu. Brzo je padala, otprilike ezdeset
milja, a onda je poela da pluta guom atmosferom, aljui natrag bujice radio-signala, koje
je on prenosio kontroli misije. A onda vie nije bilo nieg da se uradi do izlaska Sunca, osim
da se vodi rauna o stopi sputanja, nadziru instrumenti i odgovara na povremena pitanja.
Lebdei ovom postojanom strujom, Kon-Tiki je mogao da se sam stara o sebi.
Neposredno pred pono smenu je preuzela jedna ena-kontrolor, predstavivi se uz
uobiajene kurtoazne fraze. Deset minuta kasnije pozvala ga je ponovo, a glas joj je ovog puta
bio ozbiljan i uzbuen.

64
 "Hauarde! Ukljui kanal etrdeset est - visoko pojaanje."
Kanal etrdeset est? Postojalo je toliko telemetrijskih veza da je on poznavao brojeve
samo onih koje su bile kritine; ali im je ukljuio prekida, prepoznao je ovu. Bio je povezan
sa mikrofonom na sondi koja je lebdela vie od osamdeset milja ispod njega u atmosferi koja
je sada bila gusta poput vode.
Najpre se uo samo blag pisak nekih udnih vetrova koji su duvali dole u tami tog
nezamislivog sveta. A onda, iz tog uma u fonu lagano je stalo da izranja praskavo vibriranje
koje je postajalo bunije i bunije, slino dobovanju nekog dinovskog bubnja. Bilo je tako
nisko da se podjednako osealo kao i ulo, a udari su postojano pojaavali tempo, iako se
visina nikada nije menjala. Sada je to bilo brzo, gotovo infrasonino bubnjanje. A onda,
najednom, usred vibracije, prestalo je - tako naglo da um nije mogao da prihvati utvarni odjek
u najdubljim ponorima uma.
Bio je to najneobiniji zvuk koji je Falkon ikada uo, ak i meu mnotvom umova
Zemlje. Nije mu padala na pamet nikakva prirodna pojava koja bi to izazvala; niti je
nalikovalo na urlik neke ivotinje, pa ak ni velikih kitova.
Ponovo se zauo, sledei u potpunosti isti obrazac. Sada kada je bio pripravljen, uspeo je
da proceni duinu niza; od prvog slabanog dobovanja do zavrnog kreenda trajalo je neto
malo due od deset sekundi.
A ovoga puta postojao je i stvarni odjek, veoma priguen i dalek. Moda je dopro sa
jednog od mnogih reflektujuih slojeva dublje u ovoj vieslojnoj atmosferi; a moda je
posredi bio neki drugi, udaljeniji izvor. Falkon je saekao da uje drugi odjek, ali nije ga bilo.
Kontrola misije reagovala je brzo i naloila mu da odmah uputi jo jednu sondu. Sa dva
aktivna mikrofona bilo bi mogue odrediti priblian poloaj izvora. udno je, meutim, bilo
to to nijedan od Kon-Tikijevih spoljnjih mikrofona nije hvatao nita osim uma vetra. Ma ta
predstavljalo, praskanje mora da je bilo zapretano i kanalisano ispod nekog reflektujueg sloja
duboko dole u atmosferi.
Ubrzo je ustanovljeno da su dopirali iz jata izvora udaljenih oko hiljadu dve stotine milja.
Udaljenost nije ukazivala na njihovu snagu; u Zemljinim okeanima sasvim slabani zvuci
mogli su da prevale istu toliku razdaljinu. A to se tie oigledne mogunosti da iza toga stoje
iva bia, glavni egzobiolog brzo ju je odbacio.
"Bio bih veoma razoaran", ree dr Brener, "kada ovde ne bi bilo mikroorganizama ili
biljaka. Ali ne moe biti nieg slinog ivotinjama zato to nema slobodnog kiseonika. Sve

65
biohemijske reakcije na Jupiteru moraju biti niskoenergetske - naprosto, nema naina na koji
bi neko aktivno stvorenje moglo proizvesti dovoljno energije za funkcionisanje."
Falkon se zapita da li je to tano; ve je imao prilike da uje takvo miljenje, ali je i dalje
bio uzdran prema njemu.
"U svakom sluaju", nastavi Brener, "neki od tih zvunih talasa dugaki su i po stotinu
jardi! ak ni neka ivotinja krupna poput kita ne bi mogla da ih proizvede. Poreklo mora da
im je prirodno."
Razlozi su, meutim, izgledali uverljivi, a po svoj prilici oglasie se fiziari sa
objanjenjima. ta bi neki slepi tuin pomislio, zapita se Falkon, o zvucima koje bi uo stojei
pokraj uzburkanog mora, nekog gejzira, vulkana ili vodopada? Sasvim bi se moglo dogoditi
da ih pripie nekoj ogromnoj zveri.
Otprilike jedan sat pre izlaska Sunca glasovi dubine konano zamree i Falkon se posveti
pripremama za svanue svog drugog dana. Kon-Tiki se sada nalazio samo tri milje iznad
najblieg sloja oblaka; spoljnji pritisak popeo se na deset atmosfera, a temperatura je dostizala
tropskih trideset stepeni. ovek se mogao oseati udobno tu uz ne vie opreme nego to je
maska za disanje i pravi odnos meavine helijuma i kiseonika.
"Imamo dobre vesti za tebe", izvesti ga kontrola misije ubrzo po svitanju. "Sloj oblaka se
kida. Imae delimino razvedravanje kroz jedan as - ali vodi rauna o moguim
turbulencijama."
"Ve sam zapazio neke", uzvrati Falkon. "Do koje u dubine moi da vidim?"
"Bar dvanaest milja, sve do drugog termonivoa. Taj sloj oblaka je vrst - nikada se ne
kida."
A i izvan je mog domaaja, ree Falkon u sebi; temperatura dole mora da premaa stotinu
stepeni. Bilo je to prvi put da je jedan balonista morao da brine ne o svojoj tavanici, nego o
podu!
Deset minuta kasnije mogao je da vidi ono to je kontrola misije ve uoila sa svoje vie
osmatrake take. Javila se promena boje blizu obzorja, a sloj oblaka postao je krzav i
grbinast, kao da ga je neto razderalo. On ukljui malu nuklearnu pe i povea visinu Kon-
Tikija za tri milje, kako bi imao bolji vidik.
Nebo pod njim brzo se razvedravalo; postajalo je potpuno vedro, kao da je neto rastakalo
vrst oblani pokrov. Pred oima mu se otvarao bezdan. Trenutak kasnije preao je preko
ivice kanjona oblaka, dubokog oko dvanaest milja, a irokog est stotina milja.

66
 Pod njim se sada pruao jedan novi svet; Jupiter je skinuo jedan od svojih mnogih velova.
Drugi sloj oblaka, na nedosenoj dubini, bio je znatno tamnije boje od prvog. Izgledao je
gotovo lososki ruiast i neobino proaran ostrvcima crvenim poput cigle. Ostrvca su imala
ovalni oblik, pri emu im je dua osa stajala u pravcu istok-zapad, kuda su duvali i
preovlaujui vetrovi. Bilo ih je na stotine, sva priblino iste veliine, i Falkona su podsetili
na paperjaste, male kumuluse sa zemaljskog neba.
On stade da prebira po komandama i Kon-Tiki poe da ponire niz proelje jedne
nepostojane litice. Upravo tog asa zapazio je sneg.
Bele pahuljice obrazovale su se u vazduhu i lagano se sputale dole. Pa ipak, bilo je
pretoplo za sneg - a u svakom sluaju na ovoj visini jedva da su postojale i trunice vode.
tavie, ove pahuljice nisu se odlikovale svetlucanjem i iskrienjem dok su u kaskadama
ponirale u dubinu. Kada je nekoliko njih palo na jednu platformu sa instrumentima ispred
glavnog osmatrakog prozora, primetio je da su zagasito, mutno bele - nimalo kristalne - i
prilino velike, vie ina u promeru. Liile su na vosak i Falkon zakljui da nisu nita drugo
do to. Neka hemijska reakcija zbivala se u atmosferi oko njega, kondenzujui ugljovodonike
koji su lebdeli jovijanskim vazduhom.
Oko ezdeset milja ispred u sloju oblaka odigravao se neki poremeaj. Mali, crveni ovali
vrveli su tamo, poinjui da obrazuju zavojnicu - poznato ciklonsko ustrojstvo tako esto u
meteorologiji Zemlje. Vrtlog je izranjao neverovatnom brzinom; ako je to pred njim bila
oluja, ree Falkon u sebi, onda se on nalazio u silnoj nevolji.
A onda se njegova zabrinutost pretvori u uenje - pa u strah. Ono to se razvijalo u liniji
njegovog leta nije uopte bila oluja. Neto ogromno - neto to je u preniku imalo mnogo
milja - dizalo se kroz oblake.
Ospokojavajua pomisao da bi i to mogao biti oblak - olujni oblak koji je kljuao iz niih
nivoa atmosfere - potrajala je samo nekoliko sekundi. Ne; to je bilo vrsto. Krilo je sebi put
kroz ruiasto-lososki pokrov poput nekog ledenog brega to nie iz dubina.
Ledeni breg koji plovi na vodoniku? Bilo je to nemogue, razume se; ali moda analogija
nije bila sasvim neprilina. im je upravio teleskop prema zagonetki, Falkon je razabrao da je
posredi belasta, kristalna masa, proarana crvenim i smeim prugama. Mora da je bila
sazdana, zakljuio je on, od iste grae kao i 'pahuljice' koje su padale oko njega - planinski
lanac nainjen od voska. A i nije bio, kako je ubrzo ustanovio, sasvim vrst, kao to je u prvi
mah pomislio; du ivica neprekidno se osipao i ponovo obrazovao.

67
 "Znam ta je to", izvesti on radiom kontrolu misije, koja ga je tokom poslednjih nekoliko
minuta zasipala brinim pitanjima. "Posredi je masa mehurova - nekakva pena.
Ugljovodonina pena. Neka se hemiari malo pozabave time. Hej! Samo trenutak!"
"ta je bilo?" upita kontrola misije. "ta se dogodilo?"
On se ne obazra na ustra raspitivanja iz kosmosa i usredsredi se na prizor u teleskopskom
polju. Morao je da bude siguran; ako pogrei, postae najismejanija osoba u Sunevom
sistemu.
A onda se opusti, baci pogled na asovnik i iskljui nestrpljiv glas sa Jupitera V.
"Kontroli misije", ree on veoma formalno. "Ovde Hauard Falkon na Kon-Tikiju.
Vremenski efemeridi: devetnaest asova, dvadeset jedan minut, petnaest sekundi. Nula
stepeni pet minuta severne geografske irine. Duina sto pet stepeni i etrdeset dva minuta.
Sistem jedan.
Recite dr Breneru da na Jupiteru ima ivota. I to velikog."

5. Posejdonovi tokovi
"Veoma mi je drago to se pokazalo da nisam u pravu", ree dr Brener veselo preko radija.
"Priroda uvek krije neto u rukavu. Dri upravljenu kameru sa dugakim fokusom na objekat i
probaj da obezbedi to postojaniju sliku."
Stvari koje su se kretale uz i niz votane obronke nalazile su se i dalje predaleko da bi
Falkon mogao da razabere premnogo pojedinosti, a i morale su biti veoma velike kada su se
mogle zapaziti sa ove udaljenosti. Gotovo crne, u obliku vrha strele, manevrisale su laganim
talasanjem itavih telesa, tako da su prilino nalikovale na dinovske manta-rae koje plivaju
povrh nekog tropskog spruda.
Moda je to bila nebeska stoka koja je pasla na oblanim panjacima Jupitera, budui da je
izgledalo da se hrane du tamnih, crveno-smeih pruga koje su se pruale poput isuenih
renih korita niz obronke leteih litica. Povremeno bi neka od njih eomice zaronila u planinu
pene i potpuno nestala sa vidika.
Kon-Tiki se kretao sasvim sporo u odnosu na pokrov oblaka ispod; protei e bar tri sata
pre no to se brod nae iznad tih nepostojanih brda. Nalazio se u trci sa Suncem. Falkon se
nadao da se tama nee spustiti pre no to on doe u priliku da dobro osmotri mante, kako ih je
nazvao, kao i krhki predeo povrh koga su se talasavo kretale.
Bila su to duga tri sata. Za sve to vreme drao je spoljnje mikrofone ukljuene na najjae,

68
pitajui se da li je tu izvor onog praskanja u noi. Mante su svakako bile dovoljno velike da
ga proizvedu; kada je uspeo da obavi tano merenje, ustanovio je da im raspon krila iznosi
gotovo stotinu jardi. Bilo je to trostruko vie od duine najveeg kita - premda je on sumnjao
da one mogu teiti vie od nekoliko tona.
Pola sata pre zalaska Sunca Kon-Tiki se naao gotovo iznad 'planina'.
"Ne", ree Falkon, odgovarajui na ponovljena pitanja kontrole mislije o mantama, "i dalje
uopte ne reaguju na mene. Ne mislim da su inteligentne - izgledaju mi kao bezopasni
vegetarijanci. ak i kada bi pokuale da me se domognu, siguran sam da ne mogu da dosegnu
moju visinu."
Pa ipak, bio je malo razoaran kada mante nisu pokazale ni najmanje zanimanje za njega
dok je plovio visoko iznad njihovog hranilita. Moda nisu imale naina da otkriju njegovo
prisustvo. Kada ih je ispitao i fotografisao posredstvom teleskopa, nije mogao da uoi nikakav
trag organa ula. Stvorenja su naprosto predstavljala ogromne crne delte koje se mrekaju
preko brda i dolina, tek neto malo materijalnijih od oblaka Zemlje. Iako su izgledale vrste,
Falkon je znao da bi svako ko bi zakoraio na te bele planine propao kroz njih kao da su
nainjene od toaletnog papira.
Pri najveem uveanju mogao je da uoi mnoto celula ili mehurova iz kojih su bile
sazdane. Neki su bili prilino veliki - oko jarde u preniku - i Falkon se zapita u kakvom su
samo vetijem kotlu petrohemikalija spravljeni. Dole, u atmosferi Jupitera, duboko pod njim,
mora da se nalazilo dovoljno petrohemikalija da se zadovolje sve potrebe Zemlje za narednih
milion godina.
Kratki dan ve je skoro minuo kada je proao povrh prevoja votanih brda, a svetlost je
brzo ilila du njihovih niskih obronaka. Nije bilo manti na ovoj zapadoj strani, a i topografija
se iz nekog razloga veoma razlikovala. Pena je bila izvajana u dugake, ravne terase, slino
unutranjosti nekog lunarnog kratera. Gotovo je mogao da zamisli da je tu posredi dinovsko
stepenite koje vodi dole do skrivene povrine planete.
A na najniem stepeniku, tik izvan uskomeanih oblaka koje je planina razvejala kada se
uzdizala put neba, nalazila se jedna priblino ovalna masa koja je u preniku dosezala jednu
ili dve milje. Bilo ju je teko razabrati, budui da je bila tek neto malo tamnija od sivo-bele
pene na kojoj je poivala. Falkon je pomislio u prvi mah da mu se pred oima nalazi uma
bledog drvea, slina dinovskim peurkama koje nikada nisu videle Sunce.
Da, to mora da je uma - mogao je da vidi na stotine tanunih debala koja su nicala iz bele,

69
votane pene u kojoj su bila ukorenjena. Ali stabla su bila veoma gusto zbijena; izmeu njih
gotovo da nije bilo nikakvog prostora. Moda to, uostalom, uopte nije bila uma, ve jedno
ogromno stablo - poput onih dinovskih baniana sa mnotvom debala sa Istoka. Jednom je
video banian na Javi koji je u preniku imao preko est stotina pedeset jardi; ovo udovite
najmanje je desetostruko premaivalo te razmere.
Svetlosti je gotovo nestalo. Predeo oblaka postao je purpuran od odraene svetlosti Sunca,
a za nekoliko sekundi nestae i tog rumenila. Pri poslednjoj svetlosti svog drugog dana na
Jupiteru Hauard Falkon je video - ili mu se uinilo da vidi - neto to je veoma dovelo u
sumnju njegovo tumaenje belog ovala.
Osim ako ga priguena svetlost nije potpuno obmanula, one stotine tanunih stabala kretala
su se napred-nazad, savreno skladno, poput vlati morske trave koje njie vodena struja.
A i drvo se vie nije nalazilo na mestu gde ga je prvi put ugledao.
"ao nam je", javi mu se kontrola misije ubrzo po zalasku Sunca, "ali mislimo da e Izvor
Beta eksplodirati u roku od jednog asa. Verovatnoa iznosi sedamdeset odsto."
Falkon baci hitro pogled na kartu. Beta - na Jupiterovoj irini od sto etrdeset stepeni - bila
je udaljena preko osamnaest hiljada est stotina milja i nalazila se dobrano ispod njegovog
obzorja. Iako su velike erupcije dosezale ak deset megatona, on se ipak nalazio na dovoljno
velikoj udaljenosti da bi udarni talas mogao predstavljati neku ozbiljnu opasnost. Radio-bura
koju e to izazvati predstavljala je, meutim, sasvim drugu stvar.
Silovite dekametarske emisije, koje su povremeno inile Jupiter najsnanijim radio-
izvorom na celom nebu, otkrivene su jo tokom pedesetih godina dvadesetog veka, na veliko
zaprepaenje astronoma. Sada, vie od jedno stolee kasnije, njihov pravi uzrok i dalje je bio
obavijen velom tajne. Ustanovljeni su jedino simptomi; objanjenje je, meutim, ostalo
potpuno nepoznato.
Teorija o 'vulkanima' najbolje je izdrala probu vremena, iako je svima bilo jasno da ova
re nema isto znaenje na Jupiteru i na Zemlji. U kratkim razmacima - esto vie puta na dan -
u niim dubinama atmosfere odigravale su se titanske erupcije, verovatno na skrivenoj
povrini same planete. Veliki stub gasa, ija je visina premaala est stotina milja, stao bi da
kljua nagore, kao da je reen da se otisne u kosmos.
Ali nije imao nikakvih izgleda za to spram najmonijeg planetnog gravitacionog polja u
celom Sunevom sistemu. No, izvesni njegovi delii - pukih nekoliko miliona tona - obino bi
uspeli da stignu do jovijanske atmosfere; a kada bi se to dogodilo, onda je nastajao pravi

70
pakao.
U poreenju sa radijacionim pojasevima koji su optakali Jupiter, Zemljini slabani Van
Alenovi pojasevi izgledali su sasvim patuljasti. Kada bi u njima dolo do kratkog spoja usled
uspinjueg stuba gasa, usledilo bi elektrino pranjenje milionima puta silovitije od bilo koje
zemaljske munje; pri tom bi nastao kolosalni gromoviti udar radio-buke koja bi zapljusnula
ceo Sunev sistem i zaputila se ka zvezdama.
Otkriveno je da ovi radio-praskovi potiu iz etiri glavna podruja na planeti. Moda su se
tu javljale neke slabe take koje su doputale unutranjim vatrama da se s vremena na vreme
probiju napolje. Naunici na Ganimedu, najveem Jupiterovom mesecu, sada su smatrali da
mogu da predvide pojavu dekametarskih bura; njihova tanost bila je priblino ravna onoj na
koju je mogao da rauna jedan meteorolog sa poetka dvadesetog veka.
Falkon nije znao da li da se raduje jednoj radio-buri, ili da je se boji; ona e sigurno
doprineti uspehu misije - ukoliko je on preivi. Njegova putanja bila je tako isplanirana da se
dri to je mogue dalje od glavnih sredita poremeaja, naroito od najaktivnijeg, Izvora
Alfa. Sluaj je, meutim, hteo da mu pretea Beta bude najblia. Nadao se da e mu
bezbednost doneti velika udaljenost koja je gotovo dostizala tri etvrtine Zemljinog obima.
"Verovatnoa devedeset odsto", ree kontrola misije sa upadljivim prizvukom hitnje. "I
zaboravi na onaj sat. Ganimed kae da moe da usledi svakog trenutka."
Radio jedva da je zamukao kada pokazivai na merau snage magnetnog polja suknue
uvis. Pre no to su stigli da probiju lestvicu, oni promenie smer i stadoe da se sputaju
podjednako brzo kao to su se peli. Daleko i hiljadama milja ispod neto je titanski udarilo u
rastopljeno jezgro planete.
"Poinje eksplozija!", oglasi se kontrola misije.
"Hvala, ve znam. Kada e me olujni talas zapljusnuti?"
"Moe oekivati front kroz pet minuta. Vrhunac kroz deset."
Daleko iza Jupiterove krive jedan gasni levak irok poput Tihog okeana uspinjao se put
kosmosa brzinom od mnogo hiljada milja na as. Oko njega ve besne grmljavinske oluje
nie atmosfere - ali one nisu predstavljale nita u poreenju sa silovitou koja e eksplodirati
kada bude dostignut radijacioni pojas i kada bude poeo da zasipa planetu vikom svojih
elektrona. Falkon je poeo da uvlai sve platforme sa instrumentima koje su bile isturene iz
kapsule. Nisu postojale druge mere predostronosti koje je mogao da preduzme. Protei e
etiri sata pre no to do njega stigne atmosferski udarni talas - ali radio-prasak, koji se kree

71
brzinom svetlosti, bie ovde za samo desetinku sekunde kada jednom doe do pranjenja.
Radio-monitor, koji je neprekidno skenirao napred-nazad po spektru, i dalje nije ukazivao
ni na ta neobino, ve samo na normalno statiko pucketanje u fonu. A onda Falkon primeti
da nivo uma lagano postaje jai. Eksplozija je sakupljala svu snagu.
Nije oekivao da e videti neto na ovoj udaljenosti. Ali iznenada du istonog obzorja
zaigra treptaj kao od udaljene munje-sevalice. Istovremeno, polovina prekidaa iskoi na
glavnoj razvodnoj tabli, svetla se pogasie i svi komunikacioni kanali zamree.
On pokua da se pokrene, ali to uopte nije bio u stanju. Paraliza koja ga je obuzela nije
bila samo psiholoke prirode; inilo mu se kao da je izgubio potpunu kontrolu nad udovima, a
i po celom telu oseao je bolno peckanje. Bilo je nemogue da je elektrino polje prodrlo u
ovu zatienu kabinu. Pa ipak, povrh instrument-table videlo se iskriavo svetlucanje, a
mogao je i da uje nepogreivo pucketanje pranjenja na etkicama.
Uz niz otrih praskova rezervni sistemi stupie u dejstvo i preoptereenje je ubrzo bilo
potrto. Svetlost se ponovo ukljui. Isto tako, Falkonove paralize nestade podjednako brzo kao
to se i pojavila.
Poto je bacio pogled na komandnu tablu da se uveri da li je sve ponovo u redu, on brzo
prie osmatrakim prozorima.
Nije bilo potrebe da ukljui inspekciona svetla - kablovi na kojima je visila kapsula
izgledali su kao u plamenu. Linije svetlosti, koje su se sjajile elektrinim plavilom spram
tame, pruale su se nagore od glavnog podiznog prstena do polutara dinovskog balona; a du
nekoliko njih lagano su se kotrljale zaslepljujue lopte plamena.
Prizor je bio tako neobian i tako prelep da je u njemu teko bilo razabrati bilo kakvu
pretnju. Samo je nekoliko ljudi, Falkon je to znao, videlo loptaste munje sa tako male
razdaljine - a svakako nijedan nije preiveo taj susret ako su se nalazili u balonu ispunjenom
vodonikom u atmosferi Zemlje. Prisetio se - kao i mnogo puta u prolosti - plamene smrti
Hindenburga, koji je unitila jedna zalutala iskra prilikom sputanja u Lejkharstu, 1937.
godine. Stare filmske novosti, sa zastraujuim prizorima, blesnue mu kroz um. Ali bar se to
nije moglo dogoditi ovde, iako mu je iznad glave bilo vie vodonika nego to je ikad
ispunjavalo poslednji od cepelina. Protei e jo nekoliko milijardi godina pre no to neko
konano bude u stanju da zapali vatru u atmosferi Jupitera.
Uz zvuk slian onom koji nastaje pri prenju slanine, komunikaciona veza ponovo oive.
"Zdravo, Kon-Tiki - uje li nas? uje li nas?"

72
 Rei su bile isprekidane i veoma izobliene, ali razumljive. Falkon se osokoli; ponovo je
uspostavio kontakt sa svetom ljudi.
"ujem vas", ree on. "Silovita elektrina predstava, ali nema oteenja - za sada."
"Hvala - pomislili smo da smo te izgubili. Molimo te, proveri telemetrijske kanale tri,
sedam, dvadeset est. Takoe vidi ta je sa kamerom dva. Isto tako, ne verujemo ba
podacima sa spoljnjih jonizacionih sondi."
Falkon nevoljno odvoji oi od oaravajue pirotehnike predstave oko Kon-Tikija, iako je
nastavio da s vremena na vreme baca pogled napolje. Najpre su nestale loptaste munje;
vatrene kugle lagano su se irile sve dok nisu dostigle kritinu veliinu, da bi onda nestale uz
blagu eksploziju. Ali ak i jedan as kasnije i dalje je postojao slabaan sjaj oko svog
neobloenog metala na spoljnjoj strani kapsule; a radio-veze ostale su optereene umom sve
do dobrano iza ponoi.
Preostali asovi tame bili su potpuno lieni zbivanja - sve do pred samu zoru. Zato to je
dolo sa istoka, Falkon je u prvi mah pretpostavio da to vidi rane tragove zore. A onda je
shvatio da je za to prerano - jo dvadesetak minuta, najmanje - a i sjaj koji se pojavio du
obzorja stao je da se primetno kree ka njemu. Ubrzo se odvojio od luka zvezda koji je
obeleavao nevidljivu ivicu planete i on razabra da je tu posredi srazmerno uzan pojas
prilino otrih bridova. Izgledalo je kao da se ispod oblaka kree snop nekog ogromnog
reflektora.
Moda ezdeset milja iza prve pokretne pruge usledi jo jedna, uporedna sa njom i kreui
se istom brzinom. Potom je dola nova, pa jo jedna - sve dok se celo nebo nije svetlucalo
naizmeninim pojasevima sjaja i tmine.
U meuvremenu, pomisli Falkon, ve je oguglao na uenje, a i izgledalo je nemogue da
ova predstava istog, beumnog sjaja moe da bude i najmanje opasna. Ali bila je zadivljujua
i tako neobjanjiva da on oseti kako mu studeni, nagi strah sputava samokontrolu. Nijedan
ovek ne bi mogao da posmatra takav prizor a da se pri tom ne oseti kao bespomoan pigmej
suoen sa silama koje lee izvan njegove mogunosti poimanja. Da li je mogue, posle svega,
da se na Jupiteru ne nalazi samo ivot, nego i inteligencija? A moda i inteligencija koja tek
sada poinje da reaguje na njegovo tuinsko prisustvo?
"Da, vidimo ga", ree kontrola misije glasom koji je predstavljao odjek njegovog vlastitog
strahopotovanja. "Nemamo nikakvu ideju ta je to. Saekaj, upravo zovemo Ganimed."
Prizor je sada polako ileo; pruge koje su hitale sa obzorja bile su znatno blee, kao da su

73
ponestajale energije koje su ih pokretale. Pet minuta kasnije sve je bilo gotovo. Ovaj
prestanak ispunio je Falkona sveproimajuim oseanjem olakanja. Prizor je bio tako
hipnotiki i tako uznemirujui da nimalo nije pogodovao duevnom miru kontemplirati o
njemu odve dugo.
Sve ga je to vie uzdrmalo nego to je bio spreman da prizna. Elektrina oluja predstavljala
je neto to je mogao da razume; ali ovo je bilo potpuno nepojmljivo.
Kontrola misije i dalje je utala. Znao je da se sada na Ganimedu pretrauju banke
podataka, kao i da se ljudi i kompjuteri usredsreuju na problem. Ako se tamo ne nae
nikakav odgovor, bie potrebno pozvati Zemlju; a to e znaiti ekanje od skoro jednog asa.
Falkon nije eleo ak ni da pomisli na mogunost da ni Zemlja ne bude u stanju da im
pomogne u ovom pogledu.
Nikada mu jo nije bilo toliko milo da uje glas kontrole misije kao onog asa kada mu se
dr Brener konano javio. Biolog je zvuao spokojno, ali i nekako sputan - kao ovek koji je
upravo proao kroz neku veliku intelektualnu krizu.
"Halo, Kon-Tiki. Reili smo tvoj problem, ali i dalje teko moemo poverovati u to.
Ono to si video jeste bioluminiscencija, veoma slina onoj to je stvaraju mikroorganizmi
u tropskim morima Zemlje. Ovde se oni nalaze u atmosferi, ne u okeanu, ali naelo je isto."
"Ali, ustrojstvo je", usprotivi se Falkon, "bilo tako pravilno - tako vetako. A i irina mu
je iznosila stotinama milja!"
"Bilo je ak i vee nego to misli; ti si video samo jedan mali deo. Ceo sklop imao je u
preniku preko tri hiljade milja i liio je na toak koji se okree. Ti si video samo paoke, koji
su promicali pokraj tebe brzinom od oko est desetina milje u sekundi."
"U sekundi!" prekide ga Falkon. "Ali nijedna ivotinja ne moe da se kree tako brzo!"
"Razume se da ne moe. Dopusti da ti objasnim. Ono to si video bilo je izazvano udarnim
talasom iz Izvora Beta, koji se kretao brzinom zvuka."
"Ali ta je sa ustrojstvom?" upita ponovo Falkon.
"To je iznenaujui deo. Posredi je veoma retka pojava, ali istovetni tokovi svetlosti -
premda hiljadu puta manji - primeeni su i u Persijskom zalivu i Indijskom okeanu. uj ovo:
Britanska indijska kompanija, brod Patna, Persijski zaliv, maj 1880, 23,30 - "Ogroman sjajan
toak koji se okree i iji paoci kao da oeavaju plovilo. Paoci su bili dugaki izmeu 200 i
300 jardi... a u svakom toku bilo je oko esnaest paoka..." A evo jednog izvetaja iz
Omarskog zaliva od 23. maja 1906: "Veoma jarka luminiscencija stala je da se brzo

74
prilbliava, odailjajui otro odeljene svetlosne zrake prema zapadu u hitrom nizu, sline
reflektorskom snopu nekog ratnog broda... Levo od nas nastao je dinovski plameni toak iji
su se paoci pruali dokle je pogled dosezao. Ceo toak pravio je pun krug za dva ili tri
minuta... Arhivski kompjuter na Ganimedu iskopao je oko pet stotina sluajeva. Iskucao bi
gotovo celu knjigu o tome da ga na vreme nismo prekinuli."
"Uverili ste me - ali i dalje sam pometen."
"Ne zameram ti zbog toga. Do celovitog objanjenja dolo se tek krajem dvadesetog
stolea. Kako izgleda, ti sjajni tokovi predstavljaju ishod podmorskih zemljotresa i uvek se
zbivaju u plitkim vodama gde se udarni talasi mogu odraavati i izazivati stojea ustrojstva
talasa. Ponekad pruge, a ponekad tokove koji se okreu - 'Posejdonove tokove', kako su
nazvani. Teorija je konano potvrena na taj nain to su izazvane podvodne eksplozije, a
zatim njihove posledice snimljene iz satelita. Nikakvo udo to su mornari bili sujeverni. Ko
bi mogao da poveruje u takvu jednu stvar?"
To je, dakle, bilo posredi, ree Falkon u sebi. Kada se Izvor Beta aktivirao, on mora da je
odaslao udarne talase u svim pravcima - kroz sabijeni gas niih delova atmosfere, kao i kroz
vrsto telo samog Jupitera. Sueljavajui se i prepliui, talasi mora da su se negde potirali, a
negde pojaavali; cela planeta jamano je odzvanjala poput zvona.
Objanjenje, meutim, nije umanjilo oseanje uenja i strahopotovanja; on nikada nee
moi da zaboravi te treptave pojaseve svetlosti koji su hitali kroz nedosene dubine jovijanske
atmosfere. Javio mu se oseaj da se nalazi ne samo na jednoj strani planete, ve u nekom
magijskom carstvu izmeu mita i stvarnosti.
Ovo je bio svet gde se apsolutno sve moglo dogoditi i gde nijedan ovek nikako nije
mogao naslutiti ta e sve budunost doneti.
A njemu je preostao jo jedan ceo dan.

6. Meduza
Kada je prava zora konano svanula, ona je donela iznenadnu promenu vremena. Kon-Tiki
se najednom naao u meavi; votane pahuljice tako su gusto padale da je vidljivost bila
smanjena na nulu. Falkona je poela da brine dodatna teina koja se mogla sakupiti na balonu.
A onda je primetio da sve pahuljice koje bi se zadrale ne spoljnjem delu prozora brzo
nestaju; neprekidno zraenje toplote iz Kon-Tikija uzrokovalo je da one ispare istog asa kada
bi se uhvatile.

75
 Da se kretao u balonu na Zemlji, takoe bi morao da brine o mogunosti sudara. Ali bar to
nije predstavljalo opasnost ovde; sve jovijanske planine nalazile su se vie stotina milja ispod
njega. A to se tie lebdeih ostrva pene, ako bi naletelo na njih, to bi verovatno bilo kao da se
sudario sa malo ovrslim mehurom sapunice.
Meutim, on je ipak ukljuio vodoravni radar koji je sve do ovog trenutka bio potpuno
beskoristan; do sada mu je od neke koristi bio samo okomiti snop koji mu je govorio o
udaljenosti od nevidljive povrine. A onda je usledilo novo iznenaenje.
Ratrkano po velikom prostoru neba ispred njega javilo se na desetine krupnih i sjajnih
odjeka. Bili su meusobno potpuno razdvojeni i naizgled su poivali bez ikakvog oslonca u
prostoru. Falkon se prisetio izraza koji su prvi avijatiari koristili da opiu jedan od rizika
svog zanimanja: 'oblaci ispunjeni stenjem'. Bio je to savreni opis onoga to je izgledalo da
stoji na putu Kon-Tikija.
Bio je to uznemirujui prizor; a onda se Falkon ponovo priseti da nita uistinu vrsto ne bi
moglo da lebdi u ovoj atmosferi. Moda je posredi bila neka neobina meteoroloka pojava. U
svakom sluaju, najblii odjek bio je udaljen oko sto dvadeset pet milja.
Izvestio je o tome kontrolu misije, ali ona nije mogla da mu prui nikakvo objanjenje.
Ipak mu je javila prijatnu vest da e izii iz meave kroz tridesetak minuta.
Nisu ga, meutim, upozorili na silovit boni vetar koji je najednom zahvatio Kon-Tikija i
uputio ga gotovo pod pravim uglom u odnosu na dotadanju putanju. Falkon je morao da
upotrebi svu vetinu i da do krajnosti iskoristi ono malo kontrola to je imao nad svojom
nezgrapnom letelicom da se ona ne bi okrenula naglavce. Kroz samo nekoliko minuta on je
hitao ka severu brzinom od preko tri stotine milja na as. A onda, podjednako naglo kao to se
pojavila, turbulencija je i prestala; i dalje se kretao velikom brzinom, ali u mirnom vazduhu.
Zapitao se da li se naao u jovijanskoj verziji polarne vazdune struje.
Snena oluja se razila i on je ugledao ono to je Jupiter pripremio za njega.
Kon-Tiki je uao u levak dinovskog kovitlaca iji je prenik distizao dobrih est stotina
milja. Balon je bio noen du zakrivljenog zida oblaka. Iznad njega, Sunce je sijalo na vedrom
nebu; ali daleko ispod velika rupa u atmosferi sputala se do neznanih dubina, sve dok nije
domaila maglovito dno gde su munje sevale gotovo neprekidno.
Iako je plovilo bilo vueno nadole tako lagano da se nije nalazilo u neposrednoj opasnosti,
Falkon je poveao priliv toplote u balon sve dok Kon-Tiki nije stao da lebdi na stalnoj visini.
Tek tog asa odvojio je pogled od fantastinog spoljnjeg prizora i ponovo se posvetio

76
problemu radara.
Od najblieg odjeka sada ga je delilo samo oko dvadeset pet milja. Svi su oni, ubrzo je
shvatio, bili smeteni du zidova vrtloga i kretali su se sa njim, naizgled zahvaeni kovitlacem
kao i sam Kon-Tiki. Upravio je teleskop u pravcu koji mu je pokazivao radar i ugledao prizor
neobino proaranog oblaka koji mu je gotovo ispunjavao vidno polje.
Nije ga bilo lako razabrati, budui da je bio tek neto malo tamniji od uskovitlanog zida
magle koji mu je obrazovao zalee. Tek posle nekoliko minuta pomnog posmatranja Falkon
je shvatio da je to ve video.
Prvi put je gamizalo du pokretne penaste planine, a on je pomislio da je posredi neko
dinovsko drvo sa mnotvom stabala. Sada je konano mogao da razabere njegovu pravu
veliinu i sloenost, kao i da mu da prikladniji naziv kako bi njegovu sliku urezao u um.
Uopte nije liilo na drvo, ve na meduzu - jednu od onih koje plove toplim vrtlojima
golfske struje, vukui za sobom svoje pipke.
Ova meduza imala je u preniku vie od milje, a mnotvo njenih njiuih pipaka bilo je
dugako stotinama stopa. Kretali su se lagano napred-nazad savreno skladno, pri emu je za
punu oscilaciju bilo potrebno vie od minuta - gotovo kao da je stvorenje nezgrapno veslalo
nebom.
Drugi odjeci predstavljali su udaljenije meduze. Falkon je upravio teleskop na pet-est
njih, ne primetivi pri tom nikakve varijacije u pogledu oblika ili veliine. Izgledalo je da sve
one pripadaju istoj vrsti i on se zapita zbog ega se tako tromo kreu ovom orbitom dugakom
est stotina milja. Moda se hrane vazdunim planktonom koje je usisao kovitlac, ba kao i
samog Kon-Tikija.
"Shvata li, Hauarde", ree dr Brener, povrativi se od prvobitne zapanjenosti, "da je ova
stvar oko sto hiljada puta vea od najkrupnijeg kita? A ak i ako je samo obina vrea gasa,
mora da tei milion tona! Ne mogu ak ni da naslutim kakav joj je metabolizam. Mora da
proizvodi megavate toplote da bi mogla da se odrava u vazduhu."
"Ali ako je posredi samo obina vrea gasa, kako to da se onda tako dobro vidi na radaru?"
"Nemam pojma. Moe li malo da se priblii?"
Brenerovo pitanje nije bilo neumesno. Ako bi promenio visinu kako bi iskoristio razliite
brzine vetra, Falkon je mogao da se priblii meduzi koliko eli. U ovom trenutku, meutim,
vie mu se dopadalo sadanjih dvadeset pet milja visine, i to je odluno rekao.
"Shvatam", ree Brener, pomalo nevoljno. "Ostanimo gde smo za sada." To 'mi' naroito

77
se dopadalo Falkonu; dodatnih ezdeset hiljada milja tvorilo je bitno drugaiju taku gledanja.
Naredna dva sata Kon-Tiki je mirno plovio du velikog kovitlaca, dok je Falkon
eksperimentisao filtrima i kontrastima kamera, nastojei da dobije to bolju sliku meduze.
Poeo je da se pita da li ta neupadljiva boja predstavlja moda neku vrstu kamuflae; moda
je, kao i mnoge ivotinje na Zemlji, nastojala da se stopi sa pozadinom. Taj trik koristili su
kako lovci, tako i plen.
U koju od ove dve kategorije spada meduza? Bilo je to pitanje za koje je teko mogao
oekivati da e dobiti odgovor u kratkom vremenu koje mu je jo preostalo. Pa ipak,
neposredno pre podneva, bez ikakvog upozorenja usledio je odgovor.
Sline eskadrili starinskih mlaznih borbenih aviona, pet manti probilo se kroz zid magle
koji je tvorio levak vrtloga. Letele su u 'V' formaciji pravo ka bledosivom oblaku meduze; a
za Falkona nije bilo nikakve sumnje da one napadaju. Oigledno je sasvim pogreno
pretpostavio da su tu posredi bezopasni vegetarijanci.
No, sve se odigravalo tako tromo da je imao utisak da posmatra neki usporeni film. Mante
su plovile brzinom od moda trideset milja na as; izgledalo je da su protekli vekovi pre no
to su stigle do meduze koja je neuznemireno nastavila da vesla jo manjom brzinom. Iako su
bile ogromne, mante su izgledale majune u poreenju sa udovitem kome su se pribliavale.
Kada su se spustile na njena lea, izgledale su nita vee od ptica na kitu.
Moe li se meduza braniti, zapita se Falkon. Nije uspevao da razabere kako se mante u
napadu mogu nai u opasnosti sve dok izbegavaju one ogromne, nezgrapne pipke. A moda ih
njihov domain uopte nije bio svestan; nije iskljueno da su tu posredi samo beznaajni
paraziti preko ijeg prisustva meduza prelazi kao pas preko buva.
Ali sada je postalo oigledno da se meduza uznemirila. Sasvim polako stala je da se okree
poput broda koji se izvrnuo. Kroz deset minuta nagla se za etrdeset pet stepeni; uporedo je
brzo gubila visinu. Bilo je nemogue ne osetiti saaljenje prema tom opkoljenom udovitu i
Falkonu taj prizor prizva gorka seanja. Na groteskan nain pad meduze predstavljao je
gotovo parodiju poslednjih trenutaka umirue Kraljice.
Pa ipak, znao je da je njegova naklonost na pogrenoj strani. Visoka inteligencija mogla se
razviti samo meu grabljivicama - a ne meu plutajuim biljojedima bilo mora ili vazduha.
Mante su mu bile znatno blie od ove udovine vree gasa. A u svakom sluaju ko je, u
stvari, mogao da oseti naklonost prema jednom stvorenju stotinu hiljada puta veem od kita?
A onda je primetio da taktika meduze ipak ima nekog uspeha. Mante je uznemirilo njeno

78
sporo okretanje i teko su otpadale sa njenih lea - poput sitog leinara koga je neko prekinuo
pri obedu. Ali nisu se odve udaljile, nastavivi da lebde na nekoliko jardi od udovita koje
se i dalje okretalo.
A onda je usledio iznenadni, zaslepljujui blesak sinhronizovan sa statikim praskom
preko radija. Jedna od manti, lagano se izvijajui i vrtei, stala je da propada pravo dole. Za
njom se vukao pramen crnog dima. Slinost sa avionom koji se survava u plamenu bila je
izrazita.
Preostale mante slono stadoe da se udaljuju nadole od meduze, poveavajui brzinu kako
su gubile visinu. Kroz samo nekoliko minuta nestale su u zidu oblaka iz koga su izronile. A
meduza, koja je prestala da pada, stala je da se vraa u vodoravan poloaj. Ponovo je poela
da plovi u ravnotei, kao da se nita nije dogodilo.
"Predivno!" ree dr Brener posle trenutka mukle tiine. "Razvila je elektrinu odbranu, kao
neke nae jegulje ili rae. Ali ovo mora da je bio napon od oko milion volti! Moe li da
razabere nekakav organ koji je izazvao pranjenje? Bilo ta to nalikuje elektrodama?"
"Ne", uzvrati Falkon, poto je ukljuio najvii stepen poveanja teleskopa. "Ali ima neto
udno. Da li vidi ovu aru? Proveri na ranijim snimcima. Uveren sam da se tamo nije
prethodno nalazila."
Jedna iroka, iarana traka pojavila se du boka meduze. Obrazovala je neverovatno
pravilnu ahovsku plou, u okviru koje je svako polje bilo dalje ispresecano sloenom
podarom kratkih, vodoravnih linija. Nalazile su se na jednakim udaljenostima, obrazujui
geometrijski savrenu mreu redova i kolona.
"U pravu si", ree dr Brener, a u glasu mu se osetio prizvuk veoma slian
strahopotovanju. "Ovo tek to se pojavilo. A bojim se da ti kaem ta mislim da je posredi."
"Pa, ja nemam ugled koji bih izgubio - bar ne kao biolog. Da li da iznesem pretpostavku?"
"Samo napred."
"To je velika radio-antena na metarskom podruju. Jedna od onakvih kakve su koriene
poetkom dvadesetog stolea."
"Bojao samo se da e to rei. Sada nam je poznato zato ima tako snaan odjek."
"Ali zato se tek sada pojavilo?"
"Verovatno je posredi posledica pranjenja."
"Imam jo jednu pretpostavku", ree Falkon, prilino polako. "ta misli, da li nas slua?"
"Na ovoj uestalosti? Sumnjam. To su metarske - ne, dekametarske antene - sudei po

79
njihovoj veliini. Hmm, nije rava zamisao!"
Dr Brener zauta, oigledno sledei neki novi pravac razmiljanja. Zatim nastavi: "Kladim
se da su podeene na uestalosti radio-praskova! Priroda tako neto nikada nije probala na
Zemlji. Imamo ivotinje sa zvunim, pa ak i elektrinim ulom, ali jo nita nije razvilo
radio-ulo. Zato se petljati oko toga na svetu na kome je svetlosti u izoblju?
Ali ovde je drugaije. Jupiter je prepun radio-energije. Dobro je koristiti je - ak moda
proizvoditi. Ta stvar je moda letea elektrana?"
U razgovor se ukljui novi glas.
"Zapovednik misije ovde. Sve je ovo veoma zanimljivo, ali valja reiti jednu znatno
vaniju stvar. Je li stvorenje inteligentno? Ako jeste, treba da razmotrimo uputstva za Prvi
Kontakt."
"Sve dok nisam doao ovde", ree dr Brener pomalo snudeno, "bio bih se zakleo da sve
to moe da naini kratkotalasni antenski sistem mora biti inteligentno. Sada vie nisam
siguran. Ovo se moglo razviti prirodno. Mislim da nije nimalo fantastinije od ljudskog oka."
"Onda nam valja da idemo nasigurno i da pretpostavimo postojanje inteligencije. Stoga,
ekspedicija za sada podlee odredbama Vrhovnog uputstva."
Usledila je duga tiina dok su svi na radio-vezi razmiljali o onome to je odavde
proishodilo. Prvi put u istoriji kosmikih letova moda e morati da budu primenjena pravila
koja su postavljena posle punog stolea rasprava. ovek je - svi su se nadali - nauio neto iz
greaka na Zemlji. Ne samo moralni obziri nego i vlastiti interes nalagali su da te greke ne
ponovi i meu planetama. Moglo je imati katastrofalne posledice ukoliko bi se prema
nadmonim inteligentnim biima postupalo kao to su ameriki naseljenici postupali prema
Indijancima ili kao to su gotovo svi ostali postupali prema Afrikancima.
Prvo pravilo je glasilo: Dri se na udaljenosti. Ne pokuavaj da se priblii, niti da stupi u
vezu, sve dok 'oni' ne budu imali dovoljno vremena da te proue. ta se podrazumevalo pod
'dovoljno vremena' niko jo nije uspeo da ustanovi. To se preputalo odluci oveka na licu
mesta.
Odgovornost o kojoj nikada nije sanjao spustila se na Hauarda Falkona. Tokom nekoliko
asova koji su mu preostali na Jupiteru on moe postati prvi ambasador ljudske rase.
A to je bila tako duhovita ironija da je on gotovo poeleo da su mu hirurzi povratili
sposobnost smejanja.

80
 7. Vrhovno uputstvo
Postajalo je tamnije, ali Falkon je to jedva primetio, netremice posmatrajui ivi oblak u
teleskopskom polju. Vetar koji je neprekidno nosio Kon-Tiki oko levka velikog kovitlaca
sada ga je doveo na udaljenost od dvanaest milja od stvorenja. Ako se primakne na manje od
est milja, preduzee korake da se udalji. Iako je bio siguran da je meduzino elektrino oruje
kratkodometno, nije hteo da to stavi na probu. Bie to problem za budue istraivae i on im
je eleo puno sree.
Sada je u kapsuli bilo prilino mrano. To je bilo neobino zato to je do zalaska sunca
preostalo jo mnogo sati. Automatski, on baci pogled na ekran radara koji je vodoravno
skenirao, kao to je i inae inio svakih nekoliko minuta. Osim meduze koju je prouavao,
nije bilo nijednog drugog objekta u krugu prenika ezdeset milja oko njega.
Najednom, on zau zvuk koji se silovito razlee iz jovijanske noi - snano dobovanje koje
je postajalo sve bre i bre, a onda se zaustavilo usred kreenda. Cela kapsula stala je da
vibrira kao graak u talambasu.
Falkon je skoro istovremeno shvatio dve stvari tokom te iznenadne, bolne tiine. Ovoga
puta zvuk nije dopirao sa udaljenosti od vie hiljada milja, preko radio-veze. Poticao je iz
same atmosfere oko njega.
Druga pomisao bila je jo vie uznemiravajua. Sasvim je smetnuo s uma - bilo je to
neoprostivo, ali na pameti je imao druge, naizgled vanije stvari - da je najvei deo neba iznad
njega bio zapreen gasnom vreom Kon-Tikija. Budui da je bio malo posrebren kako bi
sauvao toplotu, veliki balon predstavljao je delotvoran titnik koji je blokirao kako radar,
tako i pogled.
On je to, razume se, znao; posredi je bio manji nedostatak konstrukcije, preko koga se
prelo zato to nije izgledao vaan. Sada je, meutim, postao veoma znaajan Hauardu
Falkonu - u asu kada je ugledao ogradu od dinovskih pipaka, debljih od stabala ma kog
drveta, kako se sputa svuda oko kapsule.
Zauo je Brenera kako vie: "Seti se Vrhovnog uputstva! Ne uznemiruj ga!" Pre no to je
stigao da smisli neki prikladan odgovor, zastraujue dobovanje poelo je ponovo i priguilo
sve ostale zvuke.
Glavno odlije uistinu umenog probnog pilota ogleda se u tome kako reaguje ne na
predvidljive opasnosti, ve na one koje niko nije mogao ni da nasluti. Falkonu je bila potrebna
samo sekunda da bi analizirao situaciju. Munjevitim pokretom on povue ue za otvaranje

81
balona.
Razume se, ovaj izraz predstavljao je arhaino naslee iz dana prvih vodoninih balona; na
Kon-Tikiju ovim se nije otvarala gasna vrea, ve se samo stavljao u dejstvo niz naroitih
cevi za otpust vazduha na gornjem delu omotaa. Topli gas najednom je stao da kulja napolje;
lien potiska, Kon-Tiki je poeo da brzo ponire u ovom gravitacionom polju znatno snanijem
od Zemljinog.
Falkon je u trenutku spazio kako veliki pipci hrle uvis. Imao je taman toliko vremena da
primeti da su proarani krupnim mehurima ili vreama, koji su i omoguavali odravanje u
vazduhu, kao i da su se okonavali mnotvom tankih pipaka slinim korenju neke biljke.
Napola je oekivao udar munje, ali nita se nije dogodilo.
Njegova strmoglava stopa poniranja bila je ublaena kada je atmosfera postala gua i
kada je ispumpani balon poeo da dejstvuje kao padobran. Kada se Kon-Tiki spustio oko dve
milje, on je zakljuio da sada ponovo moe da zatvori otpusnike. Pre no to je opet poeo da
plovi, i povratio ravnoteu, izgubio je jo jednu milju visine i opasno se pribliio
bezbednosnoj granici.
Stao je da brino posmatra kroz gornje prozore, iako nije oekivao da e videti nita drugo
do mase balona koja zaklanja vidik. Ali malo se iskrenuo tokom poniranja, tako da se deo
meduze ipak mogao razabrati na oko dve milje iznad njega. Nalazila se znatno blie nego to
je oekivao - a i dalje se sputala, bre nego to je on smatrao da je mogue.
Kontrola misije zabrinuto ga je pozivala. On uzviknu: "Sve je u redu sa mnom - ali ona i
dalje ide za mnom. Ne mogu vie da ponirem."
To nije bilo sasvim tano. Mogao je da se spusti jo znatno dublje - oko sto osamdeset
milja. Ali bilo bi to jednosmerno putovanje, a i ne bi ga ba osobito zanimalo.
A onda, na svoje veliko olakanje, on primeti da se meduza zaustavila na nepunu milju
iznad njega. Moda je odluila da se obazrivo priblii ovom neobinom uljezu; ili je moda i
za nju ovaj dublji sloj bio nelagodno vreo. Temperatura je premaivala pedeset stepeni i
Falkon se zapitao koliko se jo njegov sistem za odranje ivota moe nositi sa situacijom.
Na vezi je opet bio dr Brener, zabrinut i dalje zbog Vrhovnog uputstva.
"Upamti - moda je samo ljubopitljiva!" uzviknu on, ne mnogo uverljivo. "Pokuaj da je
ne uplai!"
Falkonu su ve dosadili ovi saveti i on se priseti jedne televizijske rasprave izmeu
strunjaka za kosmiko pravo i nekog astronauta. Poto je pomno pretreseno ta sve proishodi

82
iz Vrhovnog uputstva, astronaut je sa nevericom upitao: "Znai li to da ako nema alternative,
ja moram da ostanem da mirno sedim i ekam da budem pojeden?" Pravnik se nije ak ni
osmehnuo kada je uzvratio: "Izvrsno ste shvatili stvar."
U tom trenutku sve je to izgledalo smeno; sada, meutim, nije bilo nimalo zabavno.
A onda Falkon ugleda neto to ga je uinilo jo manje srenim. Meduza je i dalje poivala
na oko jednu milju iznad njega - ali jedan od njenih pipaka postajao je neverovatno izduen i
pruao se prema Kon-Tikiju, postajui sve tanji. Kao deak jednom je video levak tornada
kako se sputa iz olujnog oblaka povrh ravnica Kanzasa. Stvar koja se sada sputala ka njemu
ivo ga je podsetila na tu crnu, izvijenu zmiju na nebu.
"Imam sve manje mogunosti na raspolaganju", izvesti on kontrolu misije. "Preostaje mi
izbor izmeu toga da je zaplaim - i da joj prouzrokujem snaan bol u stomaku. Ne verujem
da e ba lako svariti Kon-Tiki, ako je to ono to ima na umu."
Saekao je da Brener neto kae na to, ali biolog je ostao bez rei.
"Vrlo dobro. Dvadeset sedam minuta je pre vremena, ali ja ukljuujem sekvenser za
paljenje. Nadam se da u imati dovoljno rezerve da kasnije ispravim orbitu."
Vie nije mogao da vidi meduzu; ponovo mu se nalazila tano iznad glave. Ali znao je da
je pipak koji se sputao sada morao biti sasvim blizu balona. Bie mu potrebno skoro pet
minuta da dovede reaktor do punog pogona.
Fuzor je stavljen u pripravnost. Orbitni kompjuter nije odbacio situaciju kao potpuno
nemoguu. Vazduni usisnici bili su otvoreni, spremni da na komandu ubace tone okolne
smee vodonika i helijuma. ak i pod optimalnim okolnostima, ovo bi bio trenutak istine - jer
nije bilo naina da se proveri kako e jedan nuklearni sabirnik uistinu dejstvovati u neobinoj
atmosferi Jupitera.
Neto zanjiha Kon-Tiki veoma blago. Falkon pokua da ne obraa panju na to.
Paljenje je bilo planirano est milja vie, u atmosferi koja je za preko tri etvrtine bila rea
i trideset stepeni hladnija. Odve ravo.
Koja je bila krajnja dubina na kojoj su sabirnice vazduha mogle da dejstvuju? Kada motor
bude stupio u dejstvo, on e hitati ka Jupiteru ubrzanjem od dva i po g. Da li e moi da se
izvue na vreme?
Jedna velika, teka ruka potapa balon. Celo plovilo zaskakuta gore-dole, kao neki jo-jo
koji je upravo ponovo postao modna ludost na Zemlji.
Razume se, Brener bi savreno mogao da bude u pravu. Moda je ona stvarno pokuavala

83
da pokae prijateljska oseanja. Moda bi trebalo da pokua da razgovara sa njom preko
radija. ta da joj kae: "Lepa makice", "Lezi, Fido!", "Vodite me do svog voe!"?
Odnos tricijuma i deuterijuma postao je ispravan. Bio je spreman da zapali sveu
palidrvcem do stotinu miliona stepeni.
Tanuni vrh pipka skliznu preko ivice balona na udaljenosti od nekih ezdeset jardi.
Veliina mu je odgovarala slonovoj surli, a sudei po tananom nainu na koji se kretao zacelo
je bio podjednako osetljiv. Na kraju su se nalazili mali otvori, slini ustima koja neto trae.
Bio je siguran da bi to oaralo dr Brenera.
Trenutak je izgledao podjednako dobar kao i neki drugi. Brzo je preao pogledom po celoj
kontrolnoj ploi, poeo zavrno odbrojavanje pre paljenja od etiri sekunde, slomio
bezbednosni peat i pritisnuo dugme za odbacivanje.
Usledila je otra eksplozija i trenutan gubitak teine. Kon-Tiki je stao slobodno da pada,
nosnim delom nanie. Iznad njega, odbaeni balon hrlio je nagore, vukui sa sobom i
radoznali pipak. Falkon nije imao vremena da vidi da li je gasna vrea pogodila meduzu,
budui da su se tog trenutka ukljuili sabirnici i njemu je valjalo da se pozabavi drugim
stvarima.
Gromoviti stub vrele meavine vodonika i helijuma stade da iklja iz nosnica reaktora,
brzo tvorei potisak - ali prema Jupiteru, a ne od njega. Jo nije mogao da ga okrene zato to
je kontrola vektora bila odve nepouzdana. Ako ne bude uspeo da uspostavi potpunu kontrolu
i pree u vodoravan let u narednih pet sekundi, letelica e preduboko zaroniti u atmosferu i
bie unitena.
Neizdrivo sporo - tih pet sekundi izgledalo je kao pedeset, uspeo je da izravna plovilo, a
onda i da podigne nosni deo nagore. Bacio je jo samo jedan pogled unazad i poslednji put
osmotrio meduzu, sada udaljenu mnogo milja. Kako izgleda, odbaena gasna vrea Kon-
Tikija izmakla je njenom domaaju, jer se nije videlo ni traga od nje.
Sada je ponovo ovladao situacijom - nije vie bespomono plutao vetrovima Jupitera, ve
se uspinjao vlastitim stubom atomskog plamena natrag prema zvezdama. Uzdao se u to da e
mu sabirnici postojano obezbeivati brzinu i visinu sve dok ne bude dostigao gotovo orbitalnu
brzinu na rubovima atmosfere. Tu e, uz kratko dejstvo isto raketne energije, ponovo stei
slobodu kosmosa.
Na pola puta orbitom, on pogleda na jug i ugleda zastraujuu zagonetku Velike crvene
mrlje - tog lebdeeg ostrva dvostruko veeg od Zemlje - kako nailazi preko obzorja.

84
Netremice je zurio u nju, oaran tajanstevnom lepotom, sve dok ga kompjuter nije upozorio
na to da je do prelaska na raketni pogon preostalo jo samo ezdeset sekundi. On nevoljno
odvoji pogled.
"Neki drugi put", promrmlja Falkon.
"ta?" ree kontrola misije. "ta si kazao?"
"Nije vano", uzvrati on.

8. Izmeu dva sveta

"Sada si heroj, Hauarde", ree Vebster, "a ne samo slavna linost. Pruio si im neto o
emu treba da razmiljaju - uneo si malo uzbuenja u njihove ivote. Nijedan od milion nee
odista putovati do spoljnjih dinova, ali cela ljudska rasa otisnue se tamo u mati. A to je ono
to je bitno."
"Milo mi je to sam ti malo olakao posao."
Vebster je bio odve stari prijatelj da bi se uvredio zbog prizvuka ironinosti. No, on ga je
iznenadio. A to nije bila prva promena kod Hauarda koju je primetio od kako se ovaj vratio sa
Jupitera.
Upravnik pokaza na uveni znak na svom radnom stolu, pozajmljen od jednog impresarija
iz nekog ranijeg doba: ZAPANJI ME!
"Ne stidim se svog posla. Nova znanja, novi resursi - sve je to u redu. Ali ljudima su
takoe potrebne nove i uzbudljive stvari. Putovanje kosmosom postalo je rutinsko. Ti si ga
ponovo uinio velikom pustolovinom. Protei e mnogo, mnogo vremena pre no to Jupiter
stavimo ad acta. A moda jo due pre no to shvatimo one meduze. I dalje mislim da je ona
znala gde ti je slaba taka. U svakom sluaju, jesi li doneo odluku o sledeem koraku? Saturn,
Uran, Neptun - da ujem."
"Ne znam. Razmiljao sam o Saturnu, ali tamo, zapravo, nema potrebe za mnom. Tamo je
samo jedan g, a ne dve i po kao na Jupiteru. Ljudi, dakle, mogu s tim izii na kraj."
Ljudi, pomisli Vebster. Kazao je 'ljudi'. Nikada to ranije nije uinio. A kada sam ga
poslednju put uo da koristi re 'mi'? Menja se, odvaja od nas.
"Pa", ree on glasno, ustavi sa stolice da bi prikrio blagu nelagodnost, "neka pone
konferencija. Kamere su postavljene i svi ekaju. Sree mnotvo starih prijatelja."
Naglasio je poslednju re, ali Hauard nije reagovao na to. Postajalo je sve tee itati
votanu masku njegovog lica. Umesto toga, on se odvoji od upravnikovog stola, otkai svoju

85
asiju, tako da vie nije obrazovala stolicu, i podie se na hidraulicima do pune visine od
sedam stopa. Hirurzi su dobro postupili u psiholokom pogledu to su mu dodali tih dvanaest
ina da bi donekle nadoknadili sve ono to je izgubio prilikom pada Kraljice.
Falkon saeka da Vebster otvori vrata, zatim krenu glatko na svojim balonskim gumama,
jednoobraznom i beumnom vonjom, brzinom od dvadeset milja na as. Ova brzina i tanost
nisu bile odraz njegove nadmenosti, ve su postale sasvim nesvesna svojstva.
Hauarda Falkona, koji je jednom bio ovek i jo je mogao da proe kao takav preko
telefonske ili radio-veze, ispuni blago oseanje postignua - i prvi put u mnogo godina obuze
ga neto slino spokoju. Od kada se vratio s Jupitera, none more su prestale. Konano je
naao svoju ulogu.
Sada je znao zato je sanjao onog superimpa na ukletoj Kraljici Elizabeti. Ni ovek ni
ivotinja, nalazio se izmeu dva sveta; ba kao i on.
Jedino je on mogao bez zatite da se kree povrinom Meseca. Sistem za odranje ivota u
metalnom cilindru koji je zamenio njegovo krhko telo dejstvovao je podjednako valjano kako
u kosmosu, tako i pod vodom. Gravitaciona polja desetostruko snanija od Zemljinog
predstavljala su nelagodnost, ali nita vie od toga. A ponajbolje je jo bilo potpuno odsustvo
gravitacije.
Ljudska rasa postajala mu je udaljenija, a srodnike veze sve tanje. Moda ove gomile
nepostojanih ugljeninih jedinjenja koje su udisale vazduh i bile osetljive na zraenje nisu ni
imale prava da se otiskuju izvan atmosfere; trebalo je da se dre svojih prirodnih stanita -
Zemlje, Meseca, Marsa.
Jednoga dana pravi gospodari kosmosa bie maine, ne ljudi - a on nije bio ni jedno ni
drugo. Ve svestan svoje sudbine, on se na izvestan mraan nain ponosio svojom
jedinstvenom samotnou - prva besmrtna sredokraa izmeu dva reda stvaranja.
Uostalom, bie ambasador; izmeu starog i novog - izmeu stvorova od ugljenika i
stvorova od metala koji ih jednog dana moraju zameniti.
Bie potreban i jednima i drugima u stoleima punim potekoa to su leala ispred.

PRE RAJA

"ini mi se", ree Deri Garfild, iskljuivi motore, "da smo stigli do kraja puta." Uz blago
brektanje, donji mlaznjaci se utulie; lieno vazdunog jastuka, izviako vozilo Lutajua
olupina spustilo se na nepravilno stenje Hesperijanske zaravni.

86
 Napred se vie nije moglo! Ni mlaznjaci, pa ak ni specijalne gusenice nisu mogli izvui S
5 - kako se zvanino zvala Olupina - uz strminu koja se uznosila pred njima. Juni pol Venere
bio je odavde udaljen samo trideset milja, ali to se njih tie, kao da se nalazio na drugoj
planeti. Preostalo im je samo da se vrate i da ponovo prevale etiri stotine milja dug put kroz
ovaj komarni predeo.
Vreme je bilo neverovatno vedro, tako da je vidljivost dostizala gotovo hiljadu metara.
Nije bilo potrebno da koriste radar kako bi otkrivali grebene pred sobom; za to je ponovo bilo
dovoljno i golo oko. Zelena svetlost svitanja, koje je promicalo kroz oblake iju neprobojnost
nita nije ugroavalo ve milion godina, davala je itavom prizoru podmorski izgled, a ovaj
utisak samo je potkrepljivao nain na koji su udaljeni predmeti postajali bezoblini u ovoj
izmaglici. Ponekad su bez tekoa mogli da poveruju kako se voze nekim plitkim morskim
dnom, a Deriju se ak nekoliko puta uinilo da vidi ribe kako plivaju iznad njih.
"Da nazovem brod i javim im da se vraamo?" upita on.
"Nemoj jo", ree doktor Hains. "Hou o neemu da razmislim."
Deri uputi bespomoan pogled prema treem lanu posade, ali odatle nije dobio nikakvu
moralnu podrku. Kolmen je takoe bio malo aknut, kao i njegov kolega; iako su polovinu
zajednikog vremena provodili u estokim raspravama, obojica su bila naunici, pa, dakle,
prema miljenju tvrdokornog inenjera-navigatora, i graani ne ba sasvim odgovorni za
svoje postupke. Ako Kolu i Hau padne na pamet da iziu napolje, njemu e samo preostati
da uloi protest.
Hains je koraao s kraja na kraj skuene kabine, prouavajui karte i ureaje. A onda je
upravio veliki reflektor prema grbini koja se uznosila pred njima i poeo paljivo da je
ispituje dvogledom. Nadam se, pomisli Deri, da ne nameravaju da se uzveremo tamo gore. S
5 je hoverkraft, a ne divokoza...
Najednom, Hains ugleda neto. Oteo mu se uzbuen uzvik, a zatim se okrenuo prema
Kolemenu.
"Gledaj!" ree glasom punim nestrpljenja. "Malo ulevo od crne take. Kai mi ta vidi?"
Pruio je dogled Kolmenu, koji poe paljivo da motri.
"Blagi boe!" ree on otegnutim glasom. "Bio si u pravu. Na Veneri ima reka. Ovo je
isueni vodopad."
"Tako je. Duguje mi veeru kod Bena Gurmana kad se vratimo u Kembrid. Razume se,
sa ampanjcem."

87
 "Ne mora me podseati. U svakom sluaju, izdatak se isplati. Meutim, ostale tvoje
teorije i dalje stoje na staklenim nogama."
"Samo trenutak", umea se Deri. "Kakvo je to buncanje o rekama i vodopadima? Pa svi
znaju da tako neto ne moe postojati na Veneri. U ovom parnom kupatilu od planete nikada
nije dovoljno hladno da bi se oblaci kondenzovali."
"Jesi li skoro bacio pogled na termometar?" upita ga Hains sa pritvornom dobrodunou.
"Bio sam prilino zauzet vonjom."
"Onda e biti iznenaen novostima. Sada je 230 stepeni i temperatura nastavlja da pada.
Ne zaboravi: mi smo govoto na polu, sada je zima, a nalazimo se dvadeset hiljada metara
iznad prosenog nivoa planete. Uz sve to treba dodati i uoljivo pucketanje u vazduhu. Ako se
temperatura spusti za jo samo nekoliko stepeni, imaemo kiu. Razume se, voda e kljuati,
ali to e u svakom sluaju biti voda. ak i ako to Dord nee da prizna, ovo baca sasvim
novu svetlost na Veneru."
"Zato?" upita Deri, premda je ve pogodio odgovor.
"Gde ima vode, moe da bude i ivota. ini mi se da smo prenaglo zakljuili da je Venera
jalova samo zbog injenice to prosena temperatura dosee iznad pet stotina stepeni. Ovde je
znatno hladnije i upravo je to razlog to sam tako strano eleo da doem na pol. Tu, na
visoravni, mora da ima jezera, i ja po svaku cenu hou da ih vidim."
"Ali to je kljuala voda", usprotivi se Kolmen. "Nita ne moe da ivi u njoj!"
"Izvesne alge sa Zemlje ipak mogu. Ako smo bilo ta pouzdano nauili od kada smo poeli
da izuavamo planete, onda je to injenica da e se ivot pojaviti svugde gde ima i najmanje
mogunosti za njegov opstanak. A ovo je njegova jedina ansa na Veneri."
"Voleo bih kada bismo mogli da proverimo tvoju teoriju. Naalost, neemo imati prilike da
se lino osvedoimo: jednostavno, ne moemo se uspeti uz ovu strminu."
"Moda ne moemo u vozilu. Ali ni izdaleka nije tako teko uzverati se uz ovu vrlet, ak i
u termoodelima. Potrebno je samo da idemo nekoliko milja u pravcu pola; prema radarskim
kartama, nakon ovog uspona prua se prilino ravan predeo. Za to bi nam bilo potrebno...
recimo... dvanaest asova, najvie. Svako od nas bio je napolju jo i due, i to u znatno teim
uslovima."
To je bilo sasvim tano. Zatitna odela, koja su bila predviena da omogue oveku
boravak u Venerinim nizijama, ovde e sasvim lako obaviti svoj zadatak, poto temperatura
jedva da za sto stepeni premaa onu koja vlada sredinom leta u Dolini smrti.

88
 "Pa", ree Kolmen, "ti zna pravila. Sam ne moe da poe, a neko mora ostati radi
odravanja veze sa brodom. ime emo to odluiti ovoga puta: ahom ili kartama?"
"ah prilino traje", ree Hains, "naroito kada vas dvojica igrate." Maio se prema stolu
za mape i podigao izlizan pil karata. "Preseci, Deri."
"Desetka pik. Misli da moe da bude bolji, Dorde?"
"Naravno. Do avola: samo petica tref. Pa, isporuite moje aljenje Venerijancima."
Bez obzira na Hainsov optimizam, penjanje uz strminu pokazalo se prilino naporno.
Nagib nije bio odve strm, ali teina boca sa kiseonikom, odela sa termikom kontrolom i
naune opreme ispala je otprilike oko pedeset kilograma po oveku. Niska gravitacija -
trideset odsto slabija od Zemljine - predstavljala je izvesnu pomo, premda ne veliku, dok su
savlaivali uzvisinu, zastajali na zaravnima da povrate dah, a zatim ponovo, kroz podmorski
sumrak, nastavljali ka vrhu. Smaragdni sjaj koji se razlivao unaokolo bio je svetliji od
odblesaka punog Meseca na Zemlji. Mesec bi predstavljao ist luksuz na Veneri, pomisli
Deri; on se nikada ne bi mogao videti sa povrine i nema okeana kojima bi vladao; osim
toga, neprekidno praskozorje predstavljalo je znatno postojaniji izvor svetlosti.
Uspeli su se oko sedam stotina metara pre no to se strmina pretvorila u blagi nagib,
mestimino iaran kanalima koje je oigledno usekla tekua voda. Nakon kratkotrajnog
istraivanja krenuli su jednim usekom, koji je bio dovoljno prostran i dubok da zaslui ime
renog korita.
"Palo mi je neto na pamet", ree Deri nakon to su prevalili nekoliko stotina metara. "ta
ako se najednom pred nama pojavi bujica? Ne bi mi se osobito dopalo da se suoim sa zidom
kljuale vode."
"Ukoliko se pojavi bujica", uzvrati Hains pomalo nestrpljivo, "uemo je na vreme. Moi
emo se bez urbe popeti do nekog vieg nivoa."
On je nesumnjivo bio u pravu, ali to nije ospokojilo Derija dok su nastavili da se penju
blago zakoenim vodenim tokom. Oseanje nesigurnosti je poraslo kada su preli preko ruba
strmine i izgubili radio-vezu sa izviakim kolima. Ne biti u mogunosti da sa nekim stupi u
vezu predstavljalo je u ovom dobu jedinstveno i uznemirujue iskustvo. To se Deriju nikada
ranije nije dogodilo; ak i na Zvezdi Danici, na udaljenosti od sto miliona milja od Zemlje,
uvek je bio u stanju da poalje poruku svojoj porodici i da dobije odgovor kroz desetak
minuta. Ali sada, samo nekoliko metara stena odseklo ga je od ostalog dela ljudskog roda; ako
im se neto ovde dogodi, to niko nikada nee saznati, izuzev ako neka potonja ekspedicija ne

89
otkrije njihova tela. Dord e ekati dogovoreni broj asova, a zatim e se vratiti na brod -
sGm. ini mi se da ba nisam tip pionira, pomisli Deri. Volim da petljam po sloenim
mainama, i to me je dovelo do svemira. Da sam malo bolje razmislio, sada se ne bih nalazio
ovde.
Putovali su moda pet kilometara u pravcu pola, sledei vijugavu stazu renog korita, kada
se Hains zaustavio radi osmatranja i sakupljanja uzoraka. "I dalje postaje hladnije", ree on.
"Temperatura se spustila do 199 stepeni. To je znatno nie nego to je ikada zabeleeno na
Veneri. Voleo bih kada bismo mogli da pozovemo Dorda i obavestimo ga o ovome."
Deri je probao da uspostavi kontakt na svim talasnim podrujima; pokuao je ak da
uhvati brod - nepredvidljiva dizanja i sputanja planetne atmosfere ponekad su omoguavala
prijem sa velikih udaljenosti - ali nije se pojavio ni najmanji apat razumnih talasa u
pucketanju i praskanju Venerinih oluja.
"Sve bolje i bolje", ree Hains glasom koji je sada bio stvarno uzbuen. "Poveava se
koncentracija kiseonika: petnaest delova u milion. Kod vozila je bilo samo pet, dok ga je dole
u niziji bilo gotovo nemogue otkriti."
"Ali petnaest milionitih delova!" usprotivi se Deri. "To niko ne bi mogao da die!"
"Pogreno si postavio celu stvar", uzvrati Hains. "Ovde nita ne die kiseonik, ali ga neto
stvara. ta misli, odakle potie kiseonik na Zemlji? On je u celosti proizvod ivota: proizvod
biljaka. Pre no to su se na Zemlji pojavile biljke, naa atmosfera nije se razlikovala od ove:
bila je to smesa ugljen-dioksida, amonijaka i metana. A onda se razvila vegetacija i lagano
preobratila atmosferu u neto to ivotinje mogu da diu."
"Razumem", ree Deri. "Hoe da kae da slian proces upravo poinje ovde?"
"lzgleda tako. Neto nedaleko odavde proizvodi kiseonik: biljni ivot je najjednostavnije
objanjenje."
"A gde ima biljaka", poe glasno da razmilja Deri, "ranije ili kasnije mora da bude i
ivotinja."
"Da", uzvrati Hains, pakujui opremu i nastavljajui put koritom.
"Dodue, za to je potrebno nekoliko stotina miliona godina. Moda smo odve poranili, ali
nadam sa da nisam u pravu."
"To je sve lepo", odgovori Deri. "Ali, ta ako sretnemo neto to nije kao mi? Nismo
poneli nikakvo oruje."
"Ono nam i nije potrebno. Da li si ikada pomislio na ta mi liimo? Uveren sam da bi se

90
svaka ivotinja koja bi nas ugledala dala u beg, ne osvrui se kilometrima."
Bilo je izvesne istine u tome. Reflektujua metalna folija njihovih termoodela pokrivala ih
je od glave do pete poput mekanog, bletavog oklopa. Nijedan insekt nije imao guu umu
antena od one koja je njima izrastala iz lema i ureaja na leima, a velika soiva kroz koja su
posmatrali svet oko sebe izgledala su kao bezizraajne, udovine oi. Da, na Zemlji jedva da
je postojala poneka ivotinja koja bi se uhvatila ukotac sa ovakvom utvarom; dodue, bia sa
Venere moda uopte ne misle tako.
Deri je razbijao glavu oko toga kada su stigli do jezera. ak i na prvi pogled, ono ih nije
podsetilo na ivot za kojim su tragali, ve na smrt. Poput crnog ogledala, ono je lealo
okrueno brdima; njegov daleki kraj bio je skriven u venoj magli, a avetinjski stubovi pare
uvrtali su se i igrali po njegovoj povrini. Ovde jo samo nedostaje, pomisli Deri, Haronova
barka koja bi ih prevezla na drugu stranu, ili tuonelski labud koji velianstveno pliva amo-
tamo, uvajui ulaz u podzemni svet...
Pa ipak, bez obzira na sve, ovo je bilo udo - prva slobodna voda koju je ovek ikada
naao na Veneri. Hains je ve bio na kolenima, gotovo u poloaju poklonika koji prinosi
rtvu. Ali on je samo prikupljao kapi dragocene tenosti da bi ih ispitao depnim
mikroskopom.
"lma li neega?" upita brino Deri.
Hains odmahnu glavom.
"Ako i ima, odve je malo da bi se videlo kroz ovaj mikroskop. Rei u ti neto vie kada
se vratimo na brod." Zapeatio je posudu sa uzorcima i stavio je u specijalnu torbu, obazrivo
kao to bi to uinio sakuplja koji je upravo pronaao grumen zlata. Moda to nije, to je vrlo
verovatno, nita vie do obina voda. Ali isto tako nije iskljueno da je posredi itav kosmos
nepoznatih ivih bia, na prvom koraku svog milijardu godina dugog puta do razuma.
Hains jedva da je prevalio jo desetak metara uz obalu jezera, kada se ponovo zaustavio, i
to tako naglo da se Garfild gotovo sudario s njim.
"ta se dogodilo?" upita Deri. "Jesi li video neto?"
"Ona tamna gromada tamo. Primetio sam je pre no to smo se zaustavili uz jezero."
"ta je s njom? Izgleda mi sasvim obino." "Mislim da se poveala."
Deri e itavog ivota pamtiti naredni trenutak. Ko zna zato, ali on nikada nije sumnjao
u Hainsove rei, ovog asa bio je pripravan da poveruje u sve, pa ak i da kamene gromade
rastu. Oseanje odseenosti i tajanstvenosti, prisustvo ovog tamnog i zagonetnog jezera,

91
neprekidna priguena grmljavina udaljenih oluja i zelenkasto treperenje praskozorja - sve je to
delovalo na njegov um i pripremilo ga da se suoi sa neverovatnim. Pa ipak, nije oseao strah;
to e uslediti kasnije.
Pogledao je prema gromadi. Koliko je mogao da proceni, bila je udaljena oko sto pedeset
metara. Pri ovoj priguenoj, smaragdnoj svetlosti, bilo je teko odreivati udaljenosti i
razmere. Stena - ili ma ta da je to bilo - izgledala je kao vodoravna ploa od gotovo crnog
materijala, koja stoji pri samom vrhu grbine. Nedaleko od nje nalazila se jo jedna gromada,
premda znatno manja, od istog materijala; Deri je pokuao da izmeri i zapamti razmak
izmeu njih, to je trebalo da mu prui nekakvu osnovu prilikom utvrenja buduih promena.
ak i kada je primetio da se razmak polako suava, jo nije osetio paniku, ve samo
uzbueno uenje. Tek kada je razmaka potpuno nestalo i kada mu je postalo jasno da su ga
vlastite oi obmanule, poelo je da ga preplavljuje oseanje bespomonog uasa.
Ovde nije bilo stena koje su rasle i kretale se. Ono to su posmatrali bila je crna plima,
puzea prostirka koja se polako ali neumitno kretala ka njima preko vrha grbine.
Sreom, trenutak sveobuhvatne, bezumne panike trajao je tek nekoliko sekundi. Garfildov
uas poeo je da jenjava u istom asu kada je dokuio njegov uzrok. Ova plima koja je hrlila
napred odve ga je ivo podsetila na jednu priu koju je proitao pre mnogo godina - priu o
armiji mrava koji unitavaju sve na svom putu...
Ma ta da je, meutim, bila ova plima, ona se kretala suvie sporo da bi predstavljala
stvarnu opasnost, izuzev ako im ne presee odstupunicu. Hains je grozniavo posmatrao kroz
jedini dogled koji su imali; on je bio biolog i sada se, najzad, nalazio na svom terenu. Samo
da ne napravim budalu od sebe, pomisli Deri, i da se ne dam u beg kao preplaena maka,
ako nema potrebe za tim.
"Za ime boga", ree on konano kada se pokretna prostirka nala na samo stotinak metara
od njih, a Hains jo nije prozborio ni re, niti je pomerio i jedan mii. "ta je to?"
Hains se polako raskravio, poput statue koja je oivela.
"lzvini", ree. "Sasvim sam zaboravio na tebe. To je biljka, naravno. Mislim da je moemo
tako nazvati."
"Ali ona se kree!"
"Zato te to iznenauje? Pa, to ine i neke zemaljske biljke. Jesi li ikada video brljan na
ubrzanom filmu?"
"Da, ali brljan ostaje na jednom mestu, on ne gamie svuda unaokolo."

92
 "A ta je sa planktonskim biljkama u moru? One mogu da plivaju gde im se prohte."
Deri vie nije imao ta da primeti; udo koje se pribliavalo ostavilo ga je bez rei.
I dalje je razmiljao o ovoj stvari kao o prostirci, kao o debelom tepihu punom resa i
kianki na rubovima. Dok se kretao, debljina mu se menjala; na nekim mestima bio je tanak
kao flis-papir, dok mu je na drugim debljina dostizala itavu stopu, pa ak i vie. Kada se
pribliio tako da mu se moglo razabrati tkivo, Deriju je pala na pamet crna kadifa. Upitao se
kakva bi ona bila pod dodirom, a onda se setio da bi sprio prste ak i kada mu biljka ne bi
nita drugo uradila. Izazvana nepromiljenom, nervoznom reakcijom, koja obino prati
iznenadni ok, na um mu je pala neobina zamisao: ako i postoje Venerijanci, nikada neemo
moi da se rukujemo s njima. Oni bi sprili nae ruke, a mi bismo promrzli njihove.
Stvar do sada nije pokazivala nikakve znake da je svesna njihovog prisustva. Ona je
jednostavno hrlila napred poput bezumne plime, to je u neku ruku i bila. Ako se izuzme
injenica da se uspinjala preko malih prepreka, sasvim je mogla da lii na talas vode koji
struji napred.
Pria Herberta Dorda Velsa "Carstvo mrava." (Prim. ur.)-fusnota
A onda, kada se nala na udaljenosti od samo nekoliko metara, kadifasta plima se
zaustavila. Zdesna i sleva ona je i dalje hrlila napred, ali je u sredini poela da usporava i
najzad stala.
"Opkoljava nas", ree brino Deri. "Bolje da se povuemo dok se ne uverimo da je
bezopasna."
Na njegovogo olakanje, Hains je odmah odstupio nekoliko koraka. Nakon kraeg
oklevanja, stvorenje je ponovo poelo da se polako kree prema njima, a ulegnue koje je bilo
napravljeno malopreanjim zaustavljanjem sada se ispravilo.
Hains je iznenada napravio korak napred i stvar je lagano ustuknula. Biolog je nekoliko
puta ponovio ovu kretnju, da bi se odmah povukao, a iva plima je svaki put uzmicala ili
napredovala, ve prema njegovim pokretima. Ni u snu mi nije palo na pamet, pomisli Deri,
da u videti kako ovek igra valcer sa biljkom...
"Termofobija", ree Hains. "Potpuno automatska reakcija. Ne dopada joj se naa toplota."
"Naa toplota!" usprotivi se Deri. "Pa mi smo u poreenju sa njom prave sante leda."
"Mi jesmo, ali ne i naa odela, a ona je u stanju samo njih da registruje."
Ba sam glup, pomisli Deri. Dok je nama prijatno svee u termoodelima, nikome ne pada
na pamet da ureaj za hlaenje na leima neprekidno izbacuje u okolinu suvinu toplotu. Nije

93
ni udo to je venerijanska biljka stalno uzmicala.
"Da vidimo kako reaguje na svetlost", ree Hains. Ukljuio je svetiljku na grudima i
zeleni sjaj praskozorja najednom se rastoio u snopu jarkobelog zraenja. Sve dok ovek nije
doao na ovu planetu, bela svetlost nije nikada zasjala povrinom Verene, ak ni po danu. Kao
i u morima Zemlje, ovde je vladao samo zelenkasti sumrak koji polako ponire u sve dublje
slojeve tame.
Preobraaj je bio tako opinjavajui da se ljudima nije oteo ak ni uzdah oduevljenja. U
blesku snopa trenutno je nestalo dubokog, turobnog crnila debelog kadifastog tepiha koji se
pruao gotovo do njihovih stopala. Umesto njega, sve dokle je dopirao snop svetlosti, lealo
je uareno oblije velianstvenog, monog crvenila, iaranog zlatnim prugama. Nijedan
persijski princ ne bi od svojih tkaa mogao naruiti tako raskoan goblen, pa ipak, bio je to
samo sluajan proizvod biolokih sila. U stvari, sve dok nisu ukljuili lampu, ove
velianstvene boje uopte nisu ni postojale i ponovo e utonuti u nepostojanje kada neobina
svetlost daleke Zemlje ponovo bude prestala da ih obliva.
"Tikov je bio u pravu", promrmlja Hains. "Voleo bih da je mogao da se lino osvedoi."
"U vezi sa im u pravu?" upita Deri, premda je izgledalo kao skrnavljenje govoriti u
prisustvu ovakve lepote.
"Pre pedeset godina on je u Rusiji doao do otkria da biljke koje ive u veoma hladnim
klimatskim uslovima tee da budu plave i ljubiaste, dok one iz toplih predela naginju ka
crvenom i narandastom. Na osnovu toga predvideo je da e vegetacija Marsa biti ljubiasta;
takoe je rekao da e, ukoliko uopte ima biljaka na Veneri, one biti crvene boje. Oba puta je
pogodio. Ali, ne moemo ostati ovde ceo dan. eka nas jo mnogo posla."
"Jesi li siguran da je sasvim bezopasna?" upita Deri glasom u kome su se oseali bojazan
i predostronost.
"Potpuno: ak i kad bi elela, ne bi mogla da dotakne naa odela. U svakom sluaju, ona
ve prolazi mimo nas."
To je bilo tano. Sada su mogli da vide da celo stvorenje - bila je to jedinstvena biljka, a ne
kolonija - pokriva priblino krunu povrinu sa prenikom od oko sto metara. Ono je klizilo
preko tla poput senke oblaka koji pokree vetar; tamo gde bi zastalo, u steni bi ostajale
izbuene mnoge siune rupe koje je po svoj prilici buila neka kiselina.
"Da", ree Hains kada mu je Deri skrenuo panju na ovu pojavu. "Upravo se tako hrane
neki liajevi; oni lue kiseline koje rastvaraju stene. Ali sada je dosta pitanja, molim te; bar

94
dok se ne vratimo u brod. Ovde ima posla za vie ljudskih vekova, a ja moram da ga obavim
za samo nekoliko asova."
Bio je to istorijski as botanike. Osetljivi rubovi ogromne biljke-stvari kretali su se
iznenaujue brzo kada bi ona pokuavala da izbegne ljude. Tada je liila na ivu palainku,
povrine jednog jutra. Nije bilo nikakve reakcije, izuzev automatskog izbegavanja njihovih
termoodela kada je Hains obavljao probe ili uzimao uzorke. Bie je neprekidno strujalo
napred preko uzvisina i udolina, voeno nekim udnim biljnim nagonom. Moda je sledilo
neku mineralnu ilu; geolozi e o tome rei neto vie kada budu analizirali uzorke stena koje
je Hains sakupio pre i posle prolaska ivog goblena.
Jedva da je bilo vremena da se zamisle ili, ak, izreknu bezbrojna pitanja koja je postavilo
njihovo otkrie. Mora da je ovih stvorenja bilo prilino im su uspeli da ga pronau tako brzo.
Kako se razmnoavaju? Klijanjem, sporama, sparivanjem, ili na neki drugi nain? Odakle
crpu energiju? Kakve srodnike, suparnike ili parazite imaju? Ovo sigurno nije jedini oblik
ivota na Veneri: ak je i sama pomisao na to bila apsurdna, budui da tamo gde postoji jedna
vrsta, mora da ih ima na hiljade...
Glad i umor nagnali su ih da najzad zastanu. Bie koje su prouavali hranilo se putem
kojim se kretalo po Veneri; Hains je ipak verovao da se ono nikada ne udaljuje mnogo od
jezera, budui da se s vremena na vreme ponovo pribliavalo vodi u koju je sputalo dugaak,
cevoliki pipak. Meutim, za razliku od ovog stvorenja, ivotinje sa Zemlje morale su da se
bar s vremena na vreme odmaraju.
Osetili su veliko olakanje kada su naduvali atore pod pritiskom, proli kroz vazdunu
komoru i svukli termoodela. Tek kada su malo predahnuli u siunoj plastinoj hemisferi, do
svesti su im prvi put prodrli neobinost i znaaj njihovog otkria. Svet koji ih je okruavao
vie nije bio isti; Venera je prestala da bude mrtva, da bi se pridruila Zemlji i Marsu.
ivot je prizivao ivot kroz bezdane kosmosa. Sve to je raslo i kretalo se na licima drugih
planeta predstavljalo je znamenje, obeanje da ovek nije sam u Vaseljeni kojom su harala
plamena sunca i uskovitlane magline. Ako jo nije naao sadruga sa kojim bi mogao da
govori, to je bilo samo pitanje vremena, poto su se pred njim pruale nebrojene svetlosne
godine i eoni koji su ekali da budu istraeni. U meuvremenu, on je morao da nadzire i bdi
nad ivotom koji je ve pronaao, bez obzira na to da li se ovaj nalazio na Zemlji, Marsu ili
Veneri.
Ove misli strujale su kroz svest Grejema Hainsa, najsrenijeg biologa u Sunevom

95
sistemu, dok je pomagao Garfildu da sakupi otpatke i zapeati ih u naroitu plastinu kutiju.
Kada su ispumpali ator i krenuli ka bazi, nije vie bilo nikakvog znaka od ivotinje koju su
ispitivali. To je bila srena okolnost; da je bie i dalje bilo tu, oni ne bi odoleli da obave jo
neki ogled, a ve je postajalo neugodno toplo.
Uostalom, svejedno; kroz nekoliko meseci oni e se vratiti sa ekipom asistenata, znatno
boljom opremom i oima celog sveta koje e biti upravljene na njih. Evolucija je morala da
radi milijardu godina da bi omoguila ovaj susret; mogla je jo malo da prieka.

Neko vreme se nita nije micalo na predelu obavijenom zelenkastim izmaglicama; nije bilo
ni ljudi ni grimizne prostirke. A onda, strujei preko uzvisina koje je uobliio vetar, ponovo se
pojavilo stvorenje. Ili je to moda bio neki drugi primerak iste vrste; to niko nikada nee
saznati.
Prolo je pored male gomile kamenja gde su Hains i Garfild zakopali otpatke. A onda se
zaustavilo.
Nije se zaudilo, poto nije imalo um. Ali hemijski zov koji ga je bez odmora vodio
polarnom zaravni poeo je da vapije: Ovde! Ovde! Negde sasvim blizu nalazila se
najdragocenija od svih vrsta hrane koju je moglo da poeli: fosfor, elemenat bez koga iskra
ivota nikada ne bi zatreptala. Poelo je da drobi stene, da se polako uvlai u procepe i
naprsline, da opipava i istrauje pipcima. Nita to je radilo nije prevazilazilo sposobnost bilo
koje biljke ili drveta na Zemlji - ali ono se kretalo hiljadu puta bre, tako da mu je bilo
potrebno svega nekoliko minuta da stigne do cilja i da se probije kroz plastinu foliju.
A onda je prionulo na hranu koja je bila neuporedivo koncentrisanija od svih koje je
okusilo ranije. Apsorbovalo je ugljovodonike, proteine i fosfate, nikotin iz opuaka cigareta,
celulozu iz papirnatih aa i tanjira. Sve je to razloilo i usisalo u svoje neobino telo, bez
ikakvih tekoa i napora.
Ali istovremeno sa hranom ono je apsorbovalo i itav mikrokosmos ivih bia - bakterija i
virusa, koji su se, na jednoj starijoj planeti, razvili u hiljadu smrtonosnih pravaca. Iako je tek
nekoliko njih moglo da opstane u ovoj toploti i atmosferi, i oni su bili dovoljni. Puzei natrag
prema jezeru, prostirka je u sebi nosila klice zaraze za ceo svet.
I dok je Zvezda Danica hitala svojim putem prema udaljenom domu, Venera je umirala.
Filmovi, fotografije i uzorci koje je Hains trijumfalno sakupio bili su znatno dragoceniji
nego to je on pretpostavljao. Oni su predstavljali jedino svedoanstvo o treem pokuaju

96
ivota da uhvati koren u Sunevom sistemu.
Pod Venerinim oblacima, pria o Stvaranju bila je okonana.

LETO NA IKARU

Kada je Kolin erard otvorio oi nakon treska, nije imao predstavu gde se nalazi. Izgledalo
je kao da lei, zatvoren u nekoj vrsti vozila, na okruglom brdu iji su se obronci blago slivali
u svim pravcima. Povrina mu je bila opaljena i aava kao da je njome proao veliki plamen.
Iznad njega videlo se kao ugalj crno nebo naikano zvezdama; jedna od njih, slina malom
bletavom suncu, nalazila se nisko na obzorju.
Da li je to stvarno Sunce? Zar je tako daleko od Zemlje? Ne, to je nemogue! Neto na
rubu seanja nejasno mu je aputalo da je Sunce veoma blizu - preopasno blizu - a ne tako
daleko da lii na zvezdu. Ova pomisao ponovo ga je vratila punoj svesti. erardu je najednom
postalo sasvim jasno gde se nalazi, ali je ovo saznanje bilo tako uasno da je gotovo opet pao
u nesvest.
Bio je blie Suncu nego i jedan ovek pre njega. Oteena svemirska kapsula nije leala ni
na kakvom brdu, ve na blago zakrivljenoj povrini jednog sveta iji je prenik jedva dosezao
dve milje. Bletava zvezda koja je blago treperila na zapadu predstavljala je Prometeja, brod
koji ga je doveo dovde kroz mnogo miliona milja prostora. Nalazio se gore meu zvezdama i
verovatno se pitao zato mu se kapsula ne vraa kao pitomi golub u svoje kuite. Kroz
nekoliko minuta nestae sa vidika i utonuti ispod horizonta u veitoj igri murke sa Suncem.
Tu igru on je izgubio. Jo se nalazio na nonoj strani asteroida, u hladnoj bezbednosti
njegove senke, ali kratka no za as e proi. etvoroasovni dan na Ikaru brzo ga je okretao
prema uasnoj zori i trenutku kada Sunce, koje je odavde izgledalo trideset puta vee nego sa
Zemlje, bude poelo da ari i pali okolne stene. erard je vrlo dobro znao zbog ega je ceo
predeo oko njega bio tako saeen i aav. Ikara je od perihela delila itava nedelja, ali je
temperatura u podne ve dostizala hiljadu stepeni Farenhajta.
Iako ovo nije bio trenutak za humor, na umu mu je iznenada pao opis Ikara koji je jednom
uo od kapetana Meklilena: "Najtopliji deo nepokretne imovine u Sunevom sistemu."
Istinitost ove ale dokazana je pre samo nekoliko dana, posredstvom jednog od onih
jednostavnih i nenaunih eksperimenata koji esto umeju da budu znatno impresivniji od
obinog registrovanja i itanja instrumenata.
Neposredno pred svanue neko je postavio komad drveta na vrh jedne od malih uzviica.

97
Nalazei se u bezbednosti none strane, erard je posmatrao prizor u trenutku kada su prvi
zraci Sunca koje se raalo dodirnuli vrh breuljka. Kada su mu se oi privikle na iznenadan
blesak svetlosti, primetio je kako drvo ve poinje da se ari i ugljenie. Da je ovde bilo
atmosfere, ono bi buknulo u plamenu; tako je bilo dole na Ikaru...
Meutim, u trenutku kada su se prvi put spustili, neposredno nakon to su proli orbitu
Venere pre pet nedelja, jo nije bilo tako nesnosno toplo. Prometej je sustigao asteroid kada je
ovaj poeo da se strmoglavljuje ka Suncu, izjednaio brzinu sa malim svetom i spustio se na
njegovu povrinu lagano poput pahuljice. (Pahuljica na Ikaru - ba prikladna kombinacija). A
onda su se naunici razmileli po povrini od petnaest kvadratnih milja, koju je pokrivao sloj
nikla i gvoa, postavljajui mnoge instrumente i kontrolne aparate, prikupljajui uzorke i
beskrajno osmatrajui.
Sve je bilo briljivo isplanirano jo pre mnogo godina, u sklopu Meunarodne astrofizike
dekade. Ovde je postojala jedinstvena mogunost da se svemirski istraivaki brod priblii
Suncu na samo sedamnaest miliona milja zatien od nesnosne jare kameno-gvozdenim
titom debelim dve milje. U senci Ikara brod je bezbedno mogao da obie sredinji plamen
koji je grejao sve planete i od koga je zavisio sav ivot. Kao to je Prometej iz legende doneo
plamen oveanstvu na dar, tako e se i brod koji je nosio njegovo ime vratiti na Zemlju sa
drugim velikim tajnama neba.
Bilo je dovoljno vremena da se postave instrumenti i obave osmatranja pre no to Prometej
bude morao da ostane skriven u veitoj senci noi. ak i onda, male svemirske kapsule na
vlastiti pogon - minijaturni svemirski brodovi dugaki tek deset stopa - moi e da deluju na
nonoj strani neto due od jednog asa, sve dok ih ne dostigne neumorna linija svitanja.
Uslovi nisu bili tako loi, poto je brzina zore iznosila samo jednu milju na sat, ali onaj ko ne
bi uspeo da se ukloni na vreme bio je osuen na sigurnu smrt.
Jo nije tano znao ta se dogodilo. Postavljao je seizmografski odailja na stranici 145,
nezvanino nazvanoj Mont Everest zato to se uzdizala gotovo trideset metara iznad okolnog
nivoa. Bio je to sasvim jednostavan zadatak, iako ga je morao obaviti daljinskim kontrolama
pomou mehanikih ruku na kapsuli. erarda su smatrali strunjakom za ovaj posao; bio je u
stanju da vezuje vorove metalnim prstima gotovo podjednako brzo kao i onim od krvi i
mesa. Posao je obavio za dvadeset minuta i sada je seizmograf ponovo beleio siune potrese
i drhtaje, koji su u sve veem broju strujali kroz Ikar kako se astroid pribliavao Suncu. Bilo
je malo satisfakcije u saznanju da sada tue sve rekorde boravka na ovoj kamenoj gromadi.

98
 Nakon to je proverio signale, ponovo je namestio oko instrumenata zatitnike protiv
Sunca. Bilo je gotovo neverovatno da dve krhe ploe poliranog metala, tanke kao list papira,
mogu zaustaviti plimu zraenja koja bi u trenu rastopila olovo ili kalaj. Prvi zatitnik odbijao
je gotovo devedeset procenata svetlosti koja je padala na njegovu ogledalastu povrinu, dok je
drugi reflektovao preostali deo, tako da je tek bezopasan deli ogromne toplote prolazio kroz
ovu barijeru.
Izvestio je da je zavrio posao, dobio sa broda potvrdu o prijemu poruke, a zatim poeo da
se priprema za povratak. Bletava prozorska svetla sa Prometeja - bez kojih bi nona strana
asteroida bila u potpunoj tami - predstavljala su sasvim jasnu metu na nebu. Brod se nalazio
na visini od samo dve milje, tako da je erard pri ovoj maloj gravitaciji doslovce mogao da
skoi do njega samo da je imao odgovarajui skafander sa fleksibilnim cipelama. Ovako,
mirkorakete na njegovoj kapsuli podii e ga do broda, bez velike urbe, za neto manje od
pet minuta.
Odredio je pravac kapsule pomou iroskopa, podesio zadnje mlaznjake na drugu jainu i
pritisnuo starter. Negde u blizini njegovih nogu dogodila se estoka eksplozija i on je poleteo
sa Ikara - ali ne u pravcu broda. Na neki nain potkrala se uasna greka; bio je odbaen na
jednu stranu vozila i nije mu polazilo za rukom da uspostavi kontrolu. Radio je samo jedan od
mlaznjaka i on je poeo bezglavo da juri nebom, okreui se sve bre. Pokuao je da pronae
prekida, ali ga je okretanje sasvim dezorijentisalo. Kada je konano uspeo da se doepa
kontrolne table, njegova prva reakcija samo je pogorala situaciju; prebacio je komandu
mlaznjaka na punu jainu, kao nervozni voza koji u pometnji pritisne papuicu za gas
umesto konicu. Bila je potrebna samo jedna sekunda da se ispravi greka i iskljui mlaznjak,
ali i to je bilo dovoljno da brzina okretanja postane tako velika da su zvezde obrazovale velike
koncentrine krugove na prozorima.
Sve se dogodilo tako brzo da ak nije stigao ni da se uplai, a jo manje da pozove brod i
javi o onome ta se dogodilo. Povukao je ruke sa kontrolne table; ako sada bude dirao
komande, samo e pogorati stanje. Bila bi potrebna dva ili tri minuta paljivog zauzdavanja
da se zaustavi mahnito okretanje, ali povremeni blesak sve bliih stena jasno mu je stavio do
znanja da ni izdaleka nema toliko vremena. Iznenada mu je pao na pamet savet sa korica
Prirunika za astronaute: 'Kada ne zna ta da uradi, nemoj uraditi nita'. Jo uvek je mislio
na to kada je Ikar napao na njega i zvezde se pogasile.
Predstavljalo je pravo udo to kaspula nije bila razbijena i to se on nije nalazio u

99
slobodom prostoru. (Kroz trideset minuta moda e ba to poeleti, kada toplotna izolacija
kapsule bude poela da otkazuje...). Razume se, pad nije proao bez tete. Retrovizorna
ogledala, odmah izvan kupole od prozirne plastike koja mu je okruivala glavu, sasvim su bila
izglavljena, tako da vie nije mogao da vidi iza sebe a da pri tom ne okrene glavu. Meutim,
to je bila sasvim beznaajna stvar. Daleko je ozbiljnija bila injenica da su prilikom pada
stradale radio-antene. Nije vie bio u stanju da pozove brod, niti je brod mogao stupiti u
kontakt s njim. Iz zvunika je dopiralo samo pucketanje i kranje, koje je verovatno nastajalo
u samom aparatu. Bio je potpuno sam, sasvim odseen od ljudske rase.
Situacija je bila oajna, ali ipak je postojao slabaan zraak nade. Jo nije bio sasvim
bespomoan. ak i onda kada nije mogao da koristi raketni pogon - pretpostavljao je da se
desni motor pokvario i prekinuo dovod goriva, iako su konstruktori tako neto smatrali
nemoguim -jo je bio u stanju da se kree. Na raspolaganju su mu stajale metalne ruke.
Ali u kom pravcu da poe? Sasvim je izgubio orijentaciju i sada se mogao nalaziti ak tri
stotine metara daleko od Mont Everesta. Na ovom malom svetu nisu postojali uoljivi
beouzi; zvezda Prometeja koja je brzo zalazila predstavljala je najpouzdanijeg vodia: ako
bude uspeo da je ugleda, bie spasen. Moe da proe najvie nekoliko minuta pre no to bude
primeen njegov nestanak, ako se to ve nije dogodilo. Meutim, bez radija, potraga moe
prilino da se odui; ma koliko da je Ikar izgledao mali, petnaest kvadratnih milja njegovih
fantastinih neravnina predstavljali su gotovo idealno mesto da se zagubi cilindar dugaak tek
neto vie od tri metra. Lako je mogao da proe i itav as pre no to ga otkriju - to je znailo
da e morati da se suoi sa pogubnim izlaskom Sunca.
Zavukao je prste u kontrolni ureaj kojim je upravljao mehanikim nogama. Sa spoljne
strane kapsule, u neprijateljskom vakuumu koji ga je okruivao, njegovi vetaki udovi
oivee. Spustili su se do tla, oslonili o gvozdenu povrinu asteroida i poeli da podiu
kapsulu. erard ih savi u zglobovima i cilindar krenu napred, poput nekog neobinog
dvonogog insekta... najpre desna ruka, zatim leva, pa opet desna...
Ovakav nain kretanja stvarao mu je manje tekoa nego to je oekivao i prvi put posle
dugo vremena on oseti kako mu se vraa samopouzdanje. Iako su mehaniki udovi bili
predvieni za lake i precizne operacije, bilo je potrebno sasvim malo snage da se pokree
kapsula na ovom svetu koji gotovo da nije imao silu tee. Gravitacija na Ikaru bila je ak
deset hiljada puta manja nego na Zemlji; zajedno sa kapsulom erard nije teio ni trideset
grama; kada bi jednom poao iz mesta, kretanje se nastavljalo bez ikakvog otpora, kao u snu.

100
 Pa ipak, potpuno odsustvo otpora nije uopte bezazleno. Putovao je ve nekoliko stotina
metara, brzo sustiui zalazeu zvezdu Prometeja, kada ga je preveliko samopouzdanje
ponovo dovelo u kripac. (Bilo je udno kako se svest brzo kree iz jedne krajnosti u drugu;
pre samo nekoliko minuta bio je spreman da se suoi sa smru, dok ga je sada brinulo jedino
to da li e na vreme stii na veeru). Moda je neobinost kretanja, tako razliitog od svega
to je iskusio ranije, bila odgovorna za katastrofu; ili je, moda, jo bio pod okom zbog pada.
Kao i svi astronauti, i erard je nauio da se orijentie u prostoru; imao je veoma razvijen
oseaj da ivi i radi u uslovima gde ne vae zemaljske predstave o tome ta je 'gore' a ta
'dole'. Na Ikaru je bilo vano neprestano imati iluziju da vam se pod nogama nalazi vrsto i
pouzdano tle, kao na nekoj planeti, i da prilikom kretanja idete preko neke ravnice. Ukoliko
ova bezazlena samoobmana zataji, ne gine vam svemirska vrtoglavica.
Napad je otpoeo bez upozorenja, kao to to obino biva. Najednom, Ikar vie nije bio pod
njim, a zvezde iznad njega. Vasiona se nagnula pod pravim uglom; poeo je da se penje uz
jedan okomit greben, poput planinara koji pokuava da savlada izuzetno strmu liticu. Iako mu
je razum govorio da je to samo obina iluzija, ula su mu mahnito javljala da je sve stvarnost.
Svakog trenutka sila tee otkaie ga sa ovog vertikalnog zida i on e poeti da pada milju za
miljom, sve dok ne utone u veni zaborav...
Meutim, ono najgore jo nije dolo; lana okomitost i dalje se ljuljala kao igla busole koja
ne uspeva da pronae pol. Sada se nalazio ispod ogromnog kamenog krova, poput muve koja
visi na tavanici; trenutak kasnije tavanica e ponovo postati zid - ali onda e se
strmoglavljivati nadole, umesto da se uspinje nagore...
Izgubio je sve kontrole nad kapsulom, a hladan znoj koji je poeo da mu se sliva niz lice
bio je pouzdan znak da e uskoro izgubiti i kontrolu nad sobom. Preostala mu je samo jedna
stvar; vrsto je zaklopio oi, uurio se to je dublje mogao u tesnoj unutranjosti kapsule i
poeo da uverava samoga sebe kako spoljni svet uopte ne postoji. Nije ak dozvolio ni da mu
lagan i blagi trzaj prilikom drugog pada poremeti ovo stanje samohipnoze.
Kada se ponovo odvaio da pogleda napolje, otkrio je da se kapsula zaustavila pored neke
velike stene. Mehaniki udovi ublaili su estinu sudara, ali cena je bila vea nego to je on
mogao da plati. Iako cilindar ovde gotovo nije imao masu, on je i dalje posedovao normalnih
dve stotine pedeset kilograma inercije i kretao se brzinom od etiri milje na as. Ova sila bila
je odve velika da bi je metalne ruke apsorbovale; jedna se slomila, a druga se bespomono
nakrivila.

101
 Kada je video ta se dogodilo, erardova prva reakcija nije bila oajanje, ve ljutnja. Bio je
potpuno uveren u uspeh kada je kapsula poela da gamie preko gole povrine Ikara. A sada
ovakav kraj, i sve to zbog trenutka fizike slabosti. Ali svemir nije uviavan prema ljudskim
slabostima i oseanjima, a onaj ko ne prihvati ovu injenicu nema ta da trai ovde.
Uostalom, bar je dobio malo na vremenu dok je nastojao da stigne brod; od zore ga je
delilo novih deset minuta, ako ne i vie. Da li e ovih deset minuta samo produiti agoniju, ili
e predstavljati upravo ono vreme koje je potrebno njegovim drugovima da ga pronau, ubrzo
e saznati.
Gde li su samo sada? Sigurno su ve otpoeli traganje. Upravio je pogled prema bletavoj
zvezdi broda, nadajui se da e primetiti siuna svetla svemirskih kapsula kako se kreu
prema njemu - ali nita se nije videlo spram nebeskog svoda koji se lagano okretao.
Bacio je pogled na predeo oko sebe, iako je znao da nema ta da oekuje. Preostalo je
samo pet minuta pre no to Prometej i njegova bletava svetla zau za obzorje asteroida i
ostave ga u tami. Dodue, tama e biti kratkotrajna, ali pre no to zavlada, on je mogao da
potrai neki zaklon od sve blieg dana. Na primer, ona stena o koju je udario...
Da, ona bi mu pruila malo senke dok se Sunce bude pelo ka zenitu. Meutim, nita mu
vie ne moe pomoi kada bude poelo da zalazi, mada nije bilo iskljueno da se nalazi na
geografskoj irini gde se Sunce nikada ne die iznad horizonta u ovo doba Ikarove godine od
etiri stotine devet dana. U tom sluaju postojala je ansa da preivi kratak period dana; bila
je to jedina nada ako ga spasioci ne pronau.
Zajedno sa svojim svetlima, Prometej je konano skliznuo ispod ruba obzorja. Sa
njegovim nestankom, zvezde koje vie nisu imale nieg izazovnog u sebi zasjale su
dvostrukim sjajem. Znatno bletavija od ostalih i tako lepa da je pogled na nju gotovo izazvao
suze, bila je svetla iskra Zemlje koju je na malom rastojanju pratio Mesec. On se rodio na
prvom nebeskom telu, a esto koraao po drugom; da li e ih ponovo videti?
Bilo je neobino to mu do sada nisu pali na pamet ena i deca, kao i svi oni koje je voleo
u ivotu koji mu se sada inio tako dalekim. Za trenutak je osetio griu savesti, ali to je brzo
prolo. Emocionalne veze nisu oslabile ak ni pri udaljenosti od sto miliona milja, koliko ga
je sada delilo od porodice. Pa ipak, u ovom trenutku oni nisu bili najvaniji. On se pretvorio u
primitivnu ivotinju koja vodi rauna jedino o sebi samoj u okrutnoj borbi za ivot u kojoj mu
je jedino oruje bilo mozak. U ovom sukobu nije bilo mesta za srce; ono moe biti samo
smetnja, koja e mu oteati zdravo rasuivanje i oslabiti odlunost.

102
 A onda je ugledao neto to je rasprilo sve misli na daleki dom. Uzdiui se iznad obzorja
iza njega i rasprujuci se preko zvezda poput mlene magle, pojavio se slab i avetinjski prsten
fosforescencije. Bio je to glasnik Sunca - divan, biserni fantom korone, vidljiv na Zemlji
jedino u onim retkim trenucima potpunog pomraenja. Kada se korona bude podigla, Sunce
e se ubrzo pojaviti za njim, da obavije plamenom ovaj mali svet.
erardu je dobrodola ova opomena. Sada je sa prilinom tanou mogao izraunati
mesto gde e Sunce izii. Gamiui polako i nespretno na slomljenim ostacima metalnih
udova, oslonio je kapsulu o unutranju stranu stene koja je trebalo da mu prui senku. Samo
to je zavrio, Sunce se nadnelo nad njim poput neke grabljivice i mali svet se rasprsnuo u
svetlosti.
Podigao je zatamnjene filtre u skafandru kako bi ublaio nesnosan blesak. Izuzev na onim
mestima gde je senka stene prekrivala asteriod, svuda je izgledalo da gleda u grotlo kratera.
Svaka pojedinost pustog predela oko njega lako se mogla uoiti pod ovim nemilosrdnim
svetlom; nije bilo sivila, ve samo zaslepljujue beline i neprozirne tame. Svi zatamnjeni
useci i uvale pretvorili su se u bazene mastila, dok su uzvisine ve izgledale kao obavijene
plamenom. A od svanua je protekao tek minut.
erardu je sada postalo jasno kako je uasna toplota milijarda leta pretvorila Ikar u
kosmiku eravicu, nemilosrdno prei stene sve dok u njima nisu sagoreli i poslednji delii
gasova. Upitao se sa gorinom zbog ega je bilo potrebno da ljudi prevale tako veliki put kroz
bezdan prostora uz ogromne trokove i rizik - samo da bi dospeli na rotirajuu gromadu
ljake? Pobude su bile jednake onima koje su svojevremeno nagonile oveka da dosegne
vrhove najviih planina ili ledene polove; bio je to izazov telu koje je pruala avantura, izazov
umu koji je prualo otkrie. Ovo saznanje prualo mu je malo utehe, sada kada je trebalo da
bude ispren na ranju Ikara.
Nita mu nije preostalo izuzev da sedi i da razmilja nekoliko sledeih minuta pre nego to
senka u kojoj se nalazio sasvim ne iezne. Nije pokuao da usredsredi misli ni na ta
posebno, ve ih je pustio da slobodno lutaju. Bilo je neeg neobinog u saznanju da on sada
umire samo zbog toga to je negde u etrdesetim godinama prolog veka - znatno pre no to
se on rodio - jedan ovek na Palomaru uoio slabanu taku svetlosti na fotografskoj ploi i
dodelio joj sasvim prikladno ime po mladiu koji se vinuo sasvim blizu Sunca.
Jednog dana moda e mu podii spomenik na ovoj pustoj zaravni. ta li e samo napisati
na njemu? 'Ovde je umro Kolin erard, astronom-inenjer, u slubi nauke'. Bie to smeno,

103
poto on nikada nije uspeo da shvati ni polovinu stvari koje su mu naunici nalagali da uradi.
Pa ipak, neka otkria do kojih su oni doli nisu ga ostavila ravnodunim. Na um mu je palo
kako su geolozi skinuli povrinski sloj kore sa asteroida i izglaali metalno jezgro koje je
lealo ispod. Donja povrina bila je prekrivena neobinim mreama linija i ogrebotina slinih
apstraktnim platnima iz postpikasovskog perioda. Meutim, ove linije imale su odreeno
znaenje; one su ispisivale istoriju Ikara, iako je samo geolog mogao da ih proita. erard je
uo da je na osnovu njih zakljueno kako ova gromada gvoa i stenja nije uvek putovala
sama kosmosom. Nekada, u dalekoj prolosti, ona se nalazila pod dinovskim pritiskom - a to
je moglo da znai samo jednu stvar. Pre mnogo milijardi godina ona je sainjavala deo znatno
veeg nebeskog tela, moda neke planete sline Zemlji. Iz nekog nepoznatog razloga ta
planeta se raspala, a Ikar i mnogo hiljada drugih asteroida predstavljali su ostatke te kosmike
eksplozije.
ak i u ovom trenutku, dok se uarena linija svetlosti sve vie pribliavala, ova pomisao
izazvala je divljenje u njemu. Ono na emu se erard sada nalazio predstavljalo je povrinski
sloj jednog sveta - koji je moda nekada nosio na sebi ivot. Bilo je neeg udnog i
iracionalnog u pomisli da on moda nee biti jedini duh koji e lutati Ikarom do kraja
vremena.
Skafander je poeo da mu se magli; to je samo moglo znaiti da su ureaji poeli da
otkazuju. Do sada su obavljali svoj posao besprekorno; iako su stene na samo nekoliko metara
udaljenosti ve dostigle nivo crvenog usijanja, temperatura u kapsuli ostala je nepromenjena.
Kada konano doe do kraja, on e biti munjevit.
Posegao je za crvenom ruicom koja e Suncu ukrasti njegovu rtvu - ali pre no to je
pritisnuo, odluio je da baci jo jedan pogled prema Zemlji. Oprezno je podigao zatamnjene
filtere, podeavajui ih tako da mu i dalje tite oi od bletavih stena, ali i da mu ne ometaju
pogled na svemir.
Zvezde su sada bile jedva primetne, poto ih je gasio sve blii sjaj korone. A jedva vidljiv
iznad stene, ija e ga zatita ubrzo izdati, poeo je da se pomalja srp gimiznog plamena,
povijeni prst jare koji je najavljivao dolazak samog Sunca. Preostalo mu je jo samo nekoliko
sekundi.
Pred oima mu se ukazae Zemlja i Mesec. Pozdravio ih je u sebi, kao i sve prijatelje i one
koje je voleo. Dok je gledao prema nebu, front Suneve svetlosti poeo je da dosee rubove
kapsule i on oseti prvi nagovetaj plamena. Refleksnim pokretom, koji je bio kako

104
automatski, tako i beskoristan, on skupi noge pokuavajui da ustukne pred sve brim talasom
toplote.
ta je to? Sjajni blesak svetlosti, beskrajno blistaviji od svih zvezda, iznenada mu se
rasprsnuo iznad glave. Na prilinoj visini neko veliko ogledalo jezdilo je preko neba,
odbijajui svetlost na svom laganom putu kroz prostor. Tako neto bilo je potpuno nemogue;
poeo je da ima halucinacije, to je znailo da je kucnuo as za predaju. Znoj je ve poeo da
mu se sliva niz telo i kroz nekoliko sekundi kapsula e se pretvoriti u lomau.
Nije vie oklevao, ve je pritisnuo polugu za otvaranje
kapsule, pripravan da se suoi sa smru.
Meutim, nita se nije dogodilo; ruica se nije micala. Poeo je mahnito da je cima sve
dok nije shvatio da se beznadeno zaglavila. Nije, dakle, postojao lak nain da okona sve
ovo; nije bilo milosrdne smrti koja bi munjevito usledila kada bi mu plua ostala bez vazduha.
A onda se uas pred bezizlaznom situacijom konano obruio na njega u svoj svojoj snazi,
nervi su mu sasvim otkazali i on je poeo da urla kao ivotinja uhvaena u klopku.
Kada je zauo glas kapetana Meklilena, slab ali jasan, bio je ubeen da je to samo nova
halucinacija. Pa ipak, poslednji ostaci discipline i samokontrole uspeli su da ga obuzdaju;
stisnuo je zube i usredsredio se na poznati, zapovedniki glas.
"erarde! Dri se ovee! Otkrili smo te! Samo prestani da urla!"
"Ovde sam!" zavapi erard. "Samo pourite, za ime Boga! Ve gorim!"
Negde duboko, u zapretenim ostacima zdravog rasuivanja, on je shvatio ta se dogodilo.
Neki slabaan signal uspeo je da sklizne sa polomljenih antena radija i na brodu su uli njegov
krik - kao to je on uo njihove glasove. To je znailo da su oni sasvim blizu, a ova pomisao
dala mu je novu snagu.
Bacio je jo jedan pogled kroz zamagljenu plastiku kapsule, pokuavajui da nazre ono
nestvarno ogledalo na nebu. Kada ga je ponovo ugledao, postalo mu je jasno da su varljive
perspektive kosmosa obmanule njegova ula. Ogledalo se nije nalazilo miljama iznad, kao to
nije bilo ni veliko. Stajalo mu je gotovo iznad glave i brzo se kretalo.
Jo uvek je vikao kada je brod skliznuo preko lica Sunca, a blaena senka pala na njega
poput hladnog vetra koji dopire iz srca zime, nosei sa sobom obilje snega i leda. Poto je bio
sasvim blizu, erard je konano mogao da prepozna veliki tit; bila je to metalna folija koja je
predstavljala zatitu od zraenja i koja se obino koristila da bi obezbedila nesmetan rad
instrumenata. U bezbednosti velike senke njegovi prijatelji su ga pomno traili.

105
 Velika dvosedna kapsula za teke poslove poela je polako da se sputa, drei bljetavi
tit u jednoj metalnoj ruci, dok je drugom posezala prema njemu. ak i kroz zamagljeni
skafander i uprkos velikoj toploti koja mu je otupljivala ula, polo mu je za rukom da
prepozna brino lice kapetana Meklilena kako ga posmatra iz velike kapsule.
Tako, dakle, izgleda roenje, pomisli on, poto je sve ovo odista liilo na preporod. Bio je
odve iscrpljen za zahvaljivanje - ono e uslediti kasnije - ali kada je podigao pogled sa
plamenih stena, oi su mu same od sebe potraile Zemlju. "Evo me", ree tiho. "Vraam se."
Sve ari i lepote sveta za koje je mislio da su zauvek izgubljene ponovo su mu stajale
nadohvatu ruke. Ne - ne ba sve.
Bio je siguran da nikada vie nee uivati u letu.

TAJNA

Henri Kuper je proveo na Mesecu gotovo dve nedelje pre no to je otkrio da neto nije u
redu. U poetku je to bila samo nejasna slutnja, neka vrsta predoseanja koje ovejani nauni
reporter nije shvatio suvie ozbiljno. Konano, on je doao ovamo na zahtev Interplanetarnog
udruenja naroda. Udruenje je oduvek nastojalo da bude u ii zbivanja - a posebno sada u
vreme budetskih raspodela, kada je prenatrpan svet na sav glas traio nove puteve, kole i
morske farme, a ulagao proteste zbog milijardi koje se razbacuju na kosmos.
Kuperu je ovo bio drugi boravak na Mesecu, a njegov zadatak se sastojao u tome da
svakoga dana poalje svojoj redakciji tekst od dve hiljade rei. Iako su sve novosti ubrzo bile
iscrpljene, jo je bilo dovoljno neobinosti i zagonetki na ovom svetu velikom kao Afrika,
koji je i dalje ostao gotovo sasvim neispitan, bez obzira na to to su postojale veoma precizne
karte njegove povrine. Sa druge strane zidova velike kupole pod pritiskom, meseeve baze ili
kosmodroma, nalazila se bezdana praznina koja e jo niz vekova predstavljati izazov
ljudima.
Razume se, neki delovi Meseca bili su dobro poznati. Ko nije video pranjavi greben u
moru Imbrijum, sa svetlim metalnim obeliskom i ploicom koja je obavetavala na tri
zvanina jezika Zemlje:

NA OVOM MESTU
13. SEPTEMBRA 1959.
PRVI OBJEKAT KOJI JE OVEK NAINIO

106
 STIGAO JE NA JEDAN DRUGI SVET

Kuper je posetio mesto sputanja Lunjika II - i jo uveniju grobnicu ljudi koji su doli
nakon toga. Ali sve je to pripadalo prolosti. Slino Kolumbu ili brai Rajt, oni su ve
sainjavali deo istorije. A njega je sada interesovala jedino budunost.
Kada se spustio na kosmodrom Arhimed, glavnom slubeniku bilo je oigledno milo to
ga vidi; tavie, pokazao je i lino interesovanje za pojedinosti puta. Prevoz, smetaj i
slubeni vodi ve su bili obezbeeni. Mogao je da ide gde god eli, da postavlja pitanja koja
hoe. Udruenje koje ga je poslalo imalo je puno poverenje u njega zato to su mu lanci uvek
bili korektni, a stav uivao opte odobravanje. Pa ipak, neto je krenulo loe ovoga puta; jo
nije znao ta je posredi, ali ve e pronai...
Podigao je slualicu telefona i rekao:
"Molim vas, dajte mi policijsko odeljenje. elim da razgovaram sa generalnim
inspektorom."

andra Kumarasvami je nesumnjivo imao uniformu, ali Kuper ga nikada nije video u njoj.
Prema dogovoru, nali su se na ulazu u mali park koji je predstavljao ponos i radost lunarnog
grada. Budui da je bilo jutro vetakog dvadesetetvoroasovnog 'dana', park je bio gotovo
pust, tako da su mogli neometano da razgovaraju.
etajui uskim stazama posutim ljunkom, askali su o starim vremenima, o zajednikim
prijateljima sa koleda i o najnovijem razvoju dogaaja u interplanetarnoj politici. Upravo su
doli do sredine parka, ispod samog sredita velike, plavo obojene kupole, kada Kuper pree
na stvar.
"Tebi je, andra, poznato sve ta se dogaa na Mesecu. Takoe zna da bih napisao seriju
lanaka za Interplanetarno udruenje naroda. tavie, nadao sam se da u, kada se vratim na
Zemlju, imati dovoljno materijala i za knjigu. Zato onda svi pokuavaju da sakriju neto od
mene?"
Bilo je nemogue izvui od andre bilo kakav odgovor na brzinu. Rei koje bi on
izgovorio, ne vadei pri tom iz ustiju svoju zakrivljenu bavarsku lulu, bile su uvek dobro
odmerene.
"A ko to krije neto od tebe?"
"Stvarno ti ne pada na pamet ko bi to mogao biti?"

107
 Generalni inspektor odmahnu glavom.
"Odista, nemam nikakvu ideju", odgovorio je lagano. Kuper je znao da je to istina. andra
je mogao da ne odgovori, ali sigurno ne bi slagao.
"Pribojavao sam se da e to rei. Pa, ako ti zna isto onoliko koliko i ja, onda mi preostaje
samo jedan izlaz - a on me pomalo plai. Institut za medicinska istraivanja dri me na
distanci od samog poetka."
"Hmm", odgovorio je andra, izvadivi lulu iz ustiju i posmatrajui ga zamiljeno.
"Da li je to sve to ima da kae?"
"Pa, nisi mi ba dao mnogo vremena. Seti se, ja sam samo policajac. I te kako mi nedostaje
tvoja iva novinarska mata."
"Sve to mogu da ti kaem, to je da sam u Institutu za medicinska istraivanja doznao da
atmosfera postaje sve hladnija. Poslednji put kad sam bio ovde, svi su se prijateljski odnosili
prema meni i dali mi obilje materijala za nekoliko dobrih lanaka. Ali sada ne mogu ak ni da
se naem sa direktorom. Uvek je ili suvie zauzet ili se nalazi sa druge strane Meseca. Kad
sam ve kod njega, kakvoj vrsti ljudi on pripada?"
"Doktor Hestings? Pomalo nezgodan tip. Nesumnjivo je vrlo kompetentan u svom poslu,
ali je vrlo teko raditi sa njim."
"ta li to pokuava da sakrije?"
"Poznavajui te dobro, siguran sam da ve ima nekoliko zanimljivih teorija."
"U poetku sam pomiljao na narkotike, prevare ili politike zavere. Ali sve je to
drugorazredno ovih dana. Mora da je u pitanju neto znatno krupnije."
andra skupi obrve u znak odgovora.
"Interplanetarna zaraza?" ree Kuper neodreeno.
"Mislim da je tako neto nemogue."
"Zato? Napisao sam vie lanaka u kojima sam dokazao da forme ivota na drugim
planetama imaju tako udnu hemijsku strukturu da ne mogu stupati u reakciju s nama.
Uostalom, mikrobima i bakterijama bili su potrebni milioni godina da bi se prilagodili naim
telima. Samo, uvek sam se pitao da li je to sasvim tano. Pretpostavimo da se neki brod vratio
sa Marsa sa neim stvarno novim i da doktori nikako ne uspevaju da iziu na kraj sa tim?"
Usledila je duga tiina pre no to je andra rekao:
"Pronjukau malo unaokolo. Ni meni se sve to ne dopada. Postoji, uostalom, jo jedan
detalj o kome ti verovatno ne zna nita. U medicinskom odeljenju dogodila su se tri nervna

108
sloma prolog meseca, a to je veoma, veoma neuobiajeno."
Bacio je pogled na sat, a zatim na lano nebo koje je izgledalo veoma daleko, iako se
zapravo nalazilo samo nekoliko desetina metara iznad njihovih glava.
"Bolje da poemo odavde. Jutranji pljusak samo to nije poeo."

Telefon se oglasio dve nedelje kasnije usred noi - prave meseeve noi. Po lokalnom
'vetakom' vremenu bila je nedelja ujutro.
"Henri? andra ovde. Da li ti odgovara da se vidimo za pola sata na vazdunoj brani pet?
Izvrsno, pouri."
Tu smo, dakle, pomisli Kuper. Sastanak na vazdunoj brani pet znaio je da treba izii
izvan kupole. andra je sigurno pronaao neto.
Prisustvo vozaa-policajca onemoguilo je razgovor dok se meseev traktor kretao iz
grada neravnim putem prekrivenim slojem praine i sitnim kamenjem. Nisko na jugu, Zemljin
globus bio je gotovo pun; sa njega se irila bletava, plavozelena svetlost koja je obasjavala
ovaj avetinjski predeo. Bez obzira na sve pokuaje, pomisli Kuper u sebi, Mesec e teko
moi da ikada postane pitoma oaza. Ali priroda je izvrsno skrivala svoje tajne. Ljudi e se i te
kako namuiti pre no to ih otkriju...
Grozd sainjen od kupola meseevog grada nalazio se sada nisko na otro povijenom
horizontu. Traktor je skrenuo sa glavnog puta i poao jednim teko razaznatljivim tragom.
Deset minuta kasnije Kuper ugleda pred sobom bletavu hemisferu koja je usamljeno stajala
na nekoj stenovitoj grbini. Pored ulaza se nalazilo jo jedno vozilo sa velikim crvenim krstom
na bonoj strani. Oigledno, nisu bili jedini posetioci.
Takoe, nisu doli neoekivano. Kada su stigli do male ulazne kupole, iz nje se pojavila
dugaka elastina cev koja se prikaila za trup traktora. Zaulo se kratko itanje dok su se
pritisci izjednaavali. Zatim Kuper krenu za androm u zgradu.
Slubenik koji ih je doekao poveo ih je zakrivljenim hodnikom i poprenim prolazima do
centra kupole. Uzput su s vremena na vreme bacali brze poglede na laboratorije, naune
instrumente i kompjutere, koji su stajali u savrenom redu. Jedinu neobinost predstavljalo je
odsustvo osoblja u ovo nedeljno jutro. Mora da smo stigli u srce zgrade, pomisli Kuper kada
ih je vodi uveo u veliku krunu prostoriju i lagano zatvorio vrata za njima.
Bio je to mali zooloki vrt. Svuda oko njih videli su se kavezi, tankovi i saksije u kojima se
nalazio irok izbor flore i faune sa Zemlje. Na sredini prostorije ekao ih je onii, sedokosi

109
ovek koji je izgledao veoma zabrinuto i nesreno.
"Doktore Hestings", ree Kumarasvami, "dozvolite da vam predstavim gospodina
Kupera."
Glavni inspektor se okrenu prema svom drugu i klimnuo glavom:
"Ubedio sam doktora da postoji samo jedan nain da te uutkamo: a to je da ti sve
kaemo."
"U stvari", ree Hestings, "sve se ovo avolski zapetljalo."
Glas mu je bio nemiran i oigledno se teko kontrolisao. Opa, pomisli Kuper, jo jedan
nervni slom na vidiku!
Naunik nije traio vreme na takve formalnosti kao to je rukovanje. Uputio se do jednog
kaveza, uzeo neku malu ivotinju obavijenu krznom i pruio je prema Kuperu.
"Znate li ta je ovo?" upitao je odseno.
"Naravno, hrak."
"Da", ree Hestings. "Potpuno obian zlatni hrak. Jedina razlika je u tome to je ovaj
ovde star pet godina, kao uostalom i svi drugi u kavezu."
"Pa ta ima neobinog u tome?"
"Oh, nita, nita... osim bezazlene injenice da hrak normalno ivi samo dve godine. A mi
imamo ovde neke koji e izgurati i svih deset."
Za trenutak niko nije govorio, ali u prostoriji ipak nije vladala tiina. Sa svih strana je
dopiralo utanje, groktanje, grebanje, slabo jecanje i prigueni krici ivotinja. Najzad Kuper
proaputa:
"Blagi Boe, pronali ste nain da produite ivot?"
"Ne", odmahnu glavom Hestings. "Nismo ga mi pronali, Mesec nam ga je dao... to smo,
uostalom, i mogli da oekujemo da smo samo malo dalje gledali od sopstvenih noseva."
Izgledalo je da mu je ponovo polo za rukom da uspostavi kontrolu nad emocijama. Opet
je bio iskljuivo naunik fasciniran otkriem do koga je doao i sasvim nezainteresovan za
posledice.
"Na Zemlji", nastavio je, "provodimo itav ivot borei se sa gravitacijom. Ona slabi nae
miie, izobliava nam telo. Za sedamdeset godina - koliko tona krvi srce mora da ispumpa u
arterije? A sve to, sav taj dinovski napor, ovde na Mesecu je sveden na estinu. Uostalom,
ovek koji je na Zemlji imao osamdeset kilograma, ovde e teiti jedva etrnaest..."
"Shvatam", ree Kuper polako. "Deset godina za hrka, a koliko za oveka?"

110
 "Nije to jednostavan zakon", odgovori Hestings. "Varira u zavisnosti od veliine i vrste.
Pre mesec dana jo nismo bili sigurni, ali sada vie nema nikakve sumnje: na Mesecu trajanje
ljudskog ivota iznosie najmanje dve stotine godina."
"I vi ste to pokuali da prikrijete!"
"Mora da ste poludeli! Zar ne shvatate?"
"Polako, doktore. Smirite se", ree blago i odmereno andra.
Uz oigledan napor volje, Hestings je ponovo ovladao svojim nervima. A zatim je poeo
da govori tako ledenom mirnoom da su se njegove rei zarivale poput smrznutih kapi kie u
Kuperov mozak.
"Pomislite na one tamo gore", ree on, pokazujui rukom na krov, prema nevidljivoj
Zemlji, ije raanje na meseevom horizontu niko nije mogao da zaboravi. "Zamislite masu
od est milijardi ljudi kako hrli ovamo gde se i nas sto hiljada ve osea stenjeno. Osim toga,
ovaj svet zahteva pravo tehnoloko i inenjersko udo da bi postojao. Zar moram da vas
podseam da ovde mogu da dobiju posao samo oni iji koeficijenat inteligencije prelazi sto
pedeset.
A onda smo pronali da moemo da ivimo dve stotine godina. Predoite sebi kako e oni
reagovati na tu novost. To je sada va problem, gospodine novinare! Sami ste traili, sada
sami snosite i posledice. Interesuje me samo kako ete im to saoptiti?"
Naunik je ekao i ekao. Kuper je najpre otvorio usta, a zatim ih lagano zatvorio,
nesposoban da bilo ta smisli ili kae.
U udaljenom uglu prostorije jedno majmune poelo je da plae.

PUTOVANJE KROZ NO

Kada mu se ugasila elektrina svetiljka, Robert Armstrong je, koliko je uspeo da prosudi,
upravo preao neto vie od tri kilometra. Za trenutak je zastao nepokretan, prosto ne verujui
da mu se mogao dogoditi takav peh. Potom, u nastupu besa, daleko odbaci beskoristan
predmet. Svetiljka pade negde u mrak, parajui tiinu ovog malog sveta. Metalni odjek
razlegao se dolinom, a potom sve ponovo utihnu.
Ovo je, pomisli ljutito Armstrong, odista najgora stvar koja mu se mogla dogoditi. Gotovo
da nije postojalo nita gluplje od toga. Smogao je ipak hrabrosti da se gorko osmehne svojoj
nesrei i da se vie ne uljuljkuje nadom da bi mu udljiva boginja Srea mogla biti
naklonjena. Ko bi pomislio da e se traktor pokvariti ba kada se pripremao da poe u Port

111
Sanderson? Setio se grozniave urbe kojom je pokuao da ga popravi, svoga olakanja kada
je vozilo proradilo po drugi put i definitivnog debakla kada se gusenica zakoila.
Bilo je beskorisno aliti to je kasnio da poe: nijednu od ovih nezgoda nije mogao
predvideti - uostalom, ni Kanopus nee poleteti jos dobra etiri asa. Morao je da ga stigne na
bilo koji nain; sledeih mesec dana ovamo nee stii nijedan drugi brod.
Njegovi poslovi nisu trpeli odlaganje i bilo je jednostavno nezamislivo ostati na ovoj
dalekoj i izgubljenoj planeti jo itave etiri nedelje. Prema tome, nije mu nita drugo
preostalo; imao je bar sreu da Port Sanderson nije udaljen od logora vie od deset
kilometara; to nije bila neka velika razdaljina, ak ni kada se ide peice. Morao je da ostavi
svu opremu, ali nju e ve moi da prenese sledei brod. Put nije bio ba najbolji; bio je to
usek kroz stene koji je prokrio jedan buldoer od sto tona; Armstrong nije imao ega da se
boji, poto nije mogao da zaluta. ak ni sada nije uistinu bio u opasnosti, mada je vrlo
verovatno da e zakasniti na brod. Napredovao je polako, poto se nije smeo izloiti opasnosti
da izgubi put u ovoj oblasti kanjona i udnih tunela koji nikada nisu bili ispitani. Naravno,
vladala je potpuna pomrina. Ovde, na krajnjim granicama Galaksije, bilo je tako malo
zvezda da se na njihovu svetlost nije moglo ozbiljno raunati. Usamljeni svet osvetljavalo je
udno sunce, ali jo je bilo daleko do njegovog izlaska. Na nebu je, dodue, bilo pet malih
meseca, no oni su se jedva mogli razaznati golim okom. Nijedan od njih nije pravio senku.
Armstrong nije bio ovek koji bi dugo jadikovao nad svojom sudbinom. On lagano poe
putem, ispitujui ga oprezno nogom. Znao je da je put bio gotovo sasvim prav, osim kada je
prolazio kroz klanac Karver. Poele da ima neki tap, kako bi njime ispitivao put pred sobom.
U stvari, trebalo je da se ravna prema obliku tla, onako kako je mogao da ga oseti.
U poetku je napredovao veoma sporo, ali posle postade sigurniji. Nikada ne bi pomislio
da je to tako teko - koraati pravom linijom. Mada je mogao da upravlja svoj hod prema
bledoj svetlosti zvezda, ko zna koliko se puta spotakao o razbacano kamenje kojeg je bilo
mnogo na ovom loem putu. Pipajui nogom, ipak je pronalazio pravi put.
Sada je ve stekao izvesno iskustvo. Naalost, nije bio u stanju da ide bre; mogao je samo
ovako da nastavi, nadajui se da e sve biti u redu. Ostalo mu je jo osam kilometara - moda
osam i po. Sve bi bilo lako samo kada ne bi zalutao. A na to se nije usuivao ni da pomisli.
Tek kada se sve ovo zavri, moi e sebi da dopusti tu rasko da razmilja. Deavalo mu se
ve da se nae i u gorim neprilikama nego to je ova. Sve dok se bude drao puta, nema ega
da se boji. Nadao se da e se nekako prilagoditi svetlosti zvezda, to bi mu omoguilo da

112
razazna put. Sada mu je, meutim, postalo jasno da e ipak morati da nastavi u potpunoj
pomrini. Shvativi to, osetio je jo potpunije koliko je daleko od sredita Galaksije. U tako
jasnoj noi kao to je ova, sunce bilo koje druge planete moralo bi biti sasvim dovoljan izvor
svetlosti. Ovde, na rubu Galaksije, nebo nije bilo sasvim tamno, ali taj slabaan sjaj izgledao
mu je isto toliko beskoristan kao i pet smenih meseca, na koje niko ne bi obratio panju.
Lagana promena pravca puta prekide mu tok misli. Da li je tu bio zaokret, ili je skrenuo
mnogo udesno? Veoma lagano, ispitivao je nevidljiv i loe ocrtan put. Ne, nije bilo greke:
put je skretao udesno. Pokua da se seti kako je put izgledao po danu, mada ga je pre toga
video samo jedanput. Znai li to da je ve blizu klanca? Nadao se da je tako, jer to bi znailo
da je ve preao polovinu puta.
Pokuao je da prodre pogledom kroz pomrinu, ali mu zakrivljena linija horizonta nije
nita govorila. Potom shvati da je put skrenuo sasvim udesno i njegove misli se smraie.
Klanac je bio jo prilino daleko: trebalo je da pree jo oko pet kilometara.
Pet kilometara - ta razdaljina mu je izgledala smeno mala. Koliko li vremena treba
Kanopusu da pree pet kilometara? Bio je ubeen da ovek ne moe da meri prostor tako
kratkim intervalom. Koliko li je samo milijardi milja on, Robert Armstrong, preao u svom
ivotu? Broj bi morao biti impresivan, poto je za poslednjih dvadeset godina retko kada
ostajao vie od mesec dana na jednom svetu. Samo ove godine preao je dva puta uzdu i
popreko Galaksiju, a to nije bilo za potcenjivanje, ak ni u vreme ovakvih letelica.
Spotakao se o neki kamen i taj zvuk ga vrati u stvarnost. Nije vie niemu sluilo misliti na
brodove koji mogu jednostavno da proderu svetlosne godine. Nalazio se licem u lice sa
prirodom, bez ikakvog drugog oruja do svoje snage i spretnosti. Bilo je udno da mu je
toliko vremena bilo potrebno da shvati stvarni uzrok svoje nezgode. Poslednje etiri nedelje
bile su veoma zamorne i iscrpljujue, zatim ona urba oko polaska, a onda se jo pridruila
briga i nespokojstvo zbog kvara traktora - sve je to ovladalo njegovim mislima, sasvim
iskljuujui druge stvari. tavie, uvek se hvalio kako ima tvrdu glavu i da mu nedostaje
mate. Sve do sada nije uopte mislio na prvo vee koje je proveo u Bazi dok je posada
pravila uobiajene ale na raun novih lanova.
Tada mu je jedan stari inovnik Baze priao o svojoj nonoj etnji po Port Sandersu; iao
je do logora kroz klanac, ne izlazei izvan osvetljenog kruga koji je pravila njegova lampa.
Armstrong, koji je takve prie sluao na desetinama svetova, gotovo da joj nije posvetio
nimalo panje. Pre svega, znalo se da planeta nije nastanjena. Ali logika nije mogla tako lako

113
da rei ovo pitanje. A ta ako ipak ima neke istine u fantastinoj prii starog oveka? Nije bilo
prijatno misliti na to i zato Armstrong nije imao nameru da se ponovo vraa na ovaj problem.
A, zapravo, znao je da e ga pomisao na to i dalje progoniti. Jedini nain da se pobedi ova
uasavajua igra mate bio je da joj smesta suprotstavi svoju hrabrost; to je odista morao to
pre da uini.
Njegov najvri argument bila je potpuna sterilnost ovog sveta i apsolutna pusto, mada
su se ovome mogli suprotstaviti mnogi suprotni dokazi, kako je to ve uinio i stari inovnik.
ovek je na ovoj planeti iveo tek dvadeset godina i njen najvei deo jo je bio neispitan.
Niko nije mogao poricati da su tuneli u pustinjama bili veoma tajanstveni, iako su svi mislili
da su vulkanskog porekla. Naravno, sasvim je bilo mogue da je na tim mestima ipak
postojao ivot. Drhtei, on se seti dinovskih polipa koji su zarobili prve istraivae na
Vargonu II.
Sve to nije niemu vodilo. Da zavrimo ovu diskusiju, ree sam sebi; pretpostavimo da na
planeti ipak ima ivota. Pa ta onda?
U najveem broju sluajeva iva bia svemira nisu imala nikakvog znaaja za oveka.
Neka od njih, kao gasovita bia Alkorana, ili udljiva talasna bia andaluna, nisu se mogla
ak ni zaobii, niti se moglo proi pored ili oko njih, kao da naprosto ne postoje. Neka su bila
samo zanimljiva, dok su druga ispoljavala zanemarujui i optereujui nagon za
prijateljstvom. U stvari, malo koja od njih bi se usudila na napad bez prethodnog izazova.
Meutim, to nije imalo nikakvog znaaja za mranu priu koju mu je stari slubenik
ispriao one veeri. U dobro osvetljenom i zagrejanom salonu, uz pie, Armstrongu je bilo
veoma lako da se osmehne na sve to. Ali ovde, u pomrini, kilometrima daleko od najblieg
ljudskog naselja, to je ve znailo neto drugo.
Osetio je izvesno olakanje kada je posrnuo o ivicu puta, pa ak i dok je rukama
proveravao da li je poao dobrim pravcem. Putovanje je poelo da mu se ini veoma
napornim. Jedva da je mogao razabrati okolne stene. Ipak, posle nekoliko minuta, sve je
ponovo bilo u redu.
Bilo mu je neprijatno kada je shvatio kojom brzinom su mu se vratile one iste,
onespokojavajue misli. To ga je sasvim izbacilo iz koloseka.
Pa ipak, postojalo je neto uteno u svemu tome: bilo je jasno da niko u Bazi nije
poklanjao mnogo vere starevoj prii. U onom trenutku on se smejao isto onako glasno kao i
ostali. Najzad, kakvim je injenicama raspolagao stari? Neki vazduasti oblik koji je iskrsao

114
u pomrini - po svoj prilici neka stena neobinog oblika. Uostalom, i ono udno zveketanje
koje je toliko impresioniralo starca, mada mu se taj zvuk mogao samo priiniti, sve to
govorilo je o njegovoj preteranoj nervozi. Ako je stvorenje bilo neprijateljski raspoloeno,
zato je ostalo u mestu, zato nije polo napred? "Zato to se bojalo moje svetiljke", rekao je
starac. Dobro, to je prilino prihvatljivo: objanjava zato ga nikada nisu videli po danu.
Jedno takvo stvorenje bi stvarno moglo da ivi pod zemljom i da ne izlazi odatle dok ne
padne mrak - za ime boje, zato uopte ozbiljno shvata buncanje tog izlapelog starca?
Armstrong ponovo ovlada svojim mislima. Ako tako nastavi, ree sam sebi besno, ne treba
da se udi ako uskoro bude video i uo itavu menaeriju udovita.
Naravno, postojalo je jedna injenica koja je jo u poetku obarala smenu priu. U osnovi,
vrlo je jednostavno; nije vie hteo da misli o tome. Kako bi ivelo jedno takvo stvorenje? Na
celoj planeti nema ni najmanjeg traga vegetacije. Osmehnuo se pri pomisli kako cela ova
jeftina stareva pria moe da se srui za trenutak; ali u isto vreme bi nezadovoljan to se nije
glasno nasmejao. Ako je toliko siguran u svoje argumente, zato ne bi zvidao, pevao ili radio
ma ta drugo to bi mu dalo hrabrosti? Postavio je sebi ovo pitanje sasvim asno, kao da
stavlja na probu svoju sranost. Napola postien, morao je da prizna kako ga je jo uvek strah
- strah zato to je 'moglo biti istine u toj prii'. Pa, ipak, cela ova analiza mu je godila.
Mada je bio samo napola umiren, bilo bi korisnije da sasvim obuzda ovakve tokove misli.
No, jedan deo njegovog razuma jo uvek je pokuavao da ospori malopreanje rasuivanje
koje je tako briljivo izveo. Naalost, to mu je polo za rukom im se setio vegetalnih bia sa
Ksantile. Pomisao na njih je dovoljna da zastane u mestu kao ukopan.
Treba odmah rei da vegetalna bia sa Ksantile nisu nimalo zastraujua. U stvari, ona su
izuzetno lepa. Ali, u ovom trenutku, deprimirajue je bilo saznanje da su te biljke mogle
beskonano dugo da izdre bez ikakve hrane. Svu energiju koja im je bila potrebna za njihov
udni ivot dobijale su od zraenja iz svemira. A to zraenje je ovde bilo isto toliko snano
kao i ma gde drugde u svemiru.
Jedva da je i pomislio na ovaj dokaz, kada pokuljae i drugi. Setio se oblika ivota koji je
postojao na Trantor Beti, jednog za koji se zna da moe direktno da koristi atomsku energiju.
A Trantor Beta je takoe potpuno pust svet, sasvim nalik na ovaj...
Vrlo brzo Armstrongove misli se podelie na dva toka, od kojih je svaki pokuavao da
pobedi onaj drugi, mada nijedan u tome nije potpuno uspevao. Armstrong je odbijao da shvati
do koje je mere izgubio samopouzdanje; ak je i dah poeo da zadrava, iz straha da taj um

115
ne izazove neki drugi, koji bi dopro iz okolne pomrine. Iznerviran, on odagna iz glave sve te
besmislice i ponovo usredsredi panju na trenutnu situaciju.
Bez sumnje, put se lagano uspinjao poto se linija
horizonta ocrtavala na nebu znatno vie. Put je poinjao da vijuga. Armstrong iznenada
primeti da se i sa jedne i sa druge strane uzdiu visoke stene. Uskoro se mogao videti samo
jedan komadic neba, a pomrina, ako je to uopte bilo mogue, postade jo gua. Zatien
ovim zidovima od stena on se na neki nain oseti bezbednijim. Bio je zatien bar sa dve
strane. tavie, kako je put ovde bio briljivo zaravnjen, mogao je ve lake da se kree.
Najzad, bio je siguran - i to ga malo odobrovolji - da je preao polovinu puta.
Za trenutak, ponovo mu se vratilo samopouzdanje. A zatim, sa nekom obeznaujuom
nastranou, njegove misli se ponovo vratie starim temama. On se seti da se s druge strane
klanca Karver, ako je to upote istina, zbila avantura starog inovnika. Jo jedan kilometar i
nai e se ponovo u dolini, bez zatite ovih stena. Njegove misli postadoe dvostruko
mranije. ak je poeo da se osea kao da je nag. Kada stigne tamo, moi e ga napasti sa
svih strana, bie apsolutno bez odbrane...
Sreom, i dalje je dobro vladao sobom. Razmatrajui celu stvar iz poetka, poeo je da
eliminie, jednu po jednu, svaku injenicu koja je ila u prilog starevoj prii. Na kraju je kao
nekakav dokaz izgledalo jo samo to to je stareva ala u sali logora izazvala nagli muk.
Sada, kada mu je volja oslabila, Armstrong se priseao rei zbog kojih mu se ledila krv u
ilama ak i u onoj zagrejanoj sobi udobnog zdanja administracije Baze.
Starac je prilino insistirao na jednoj stvari: ni najslabiji zvuk nije dolazio od nejasnog
oblija koje je pre osetio nego video na rubu svetlog kruga svoje lampe. Nije, dakle, bilo ni
lupkanje kopita, ni grebanje apama, ak ni obruavanja kamenja. "Kao da", to su upravo bile
rei koje je starac upotrebio u svojoj prii, "stvar koja me goni moe savreno da vidi u mraku
i kao da ima mnogo malih apa pomou kojih se lako i brzo kree po stenama - poput neke
dinovske gusenice, ili jednog od onih stvorenja sa Kalkora II."
Osim toga, iako nije moglo biti rei ni o kakvom bunom gonjenju, starac je ipak u vie
navrata zauo neki zvuk... Bio je toliko neuobiajen da je izazvao uas. Tih i neprekidan,
neodoljivo je podseao na zveket...
Starac je sve to umeo da opie vrlo ivo, ak i suvie ivo za Armstrongov ukus.
"Da li ste ve imali prilike da ujete kako insekt polako vae svoj plen?" govorio je on.
"E pa, ovo je sasvim slino. ini mi se da rak proizvodi potpuno isti zvuk kada kljoca svojim

116
kletima. Bio je to um - kako se ono kae - kao kada se prignjei neka buba."
Armstrongu pade na pamet kako se buno smejao tog trenutka. (Bilo je stvarno udno to
mu se sad ivo vraalo seanje na sve to). Meutim, osim njega niko se drugi nije nasmejao.
Shvativi da se raspoloenje promenilo, i Armstrong se utiao i zatraio od starog da nastavi
svoju priu. Za ime boje, zato sada nije obuzdao svoju radoznalost?
Kraj je bio ubrzo isprian. Sutradan je jedna grupa tehniara-skeptika otila do 'niije
zemlje' u podnoju klanca Karver. Meutim, oni nisu bili do te mere skeptici da ne ponesu sa
sobom i svoje puke, premda nisu imali prilike da se njima i poslue, budui da nisu otkrili
nikakav trag nekog ivog bia. Kao i uvek, naili su samo na jame i tunele, kojih stvarno ima
mnogo na ovoj planeti, kao i svetlucavih provalija u kojima se svetlost njihovih lampi
odbijala o glatke zidove sve dok se negde duboko unutra ne bi izgubila.
Ekspedicija nije pronala nikakav znak ivota, ali je ipak otkrila neto drugo, to joj se jo
manje svidelo. U tom pustom i neistraenom predelu u podnoju klanca grupa je upala u
jedan tunel iri od ostalih...
Odmah pored ulaza u tunel nalazila se jedna stena, delimino zakopana u zemlju, na kojoj
su bili urezani udni tragovi: izgledalo je da ju je neko koristio kao ogroman kamen za
otrenje. Najmanje pet prisutnih osoba videlo je neobinu gromadu. Niko od njih nije bio u
stanju da prui neko zadovoljavajue objanjenje, ak ni pozivajui se na neku prirodnu
eroziju, ali to jo uvek nije dokazivalo da je stareva pria istinita. Armstrong ih je upitao
zato celu stvar nisu temeljito proverili? Najpre je za trenutak nastala neugodna tiina, a zatim
je Endru Hergrejvs rekao: "Imali smo pametnija posla nego da se celu no muvamo po
klancu." Nisu vie razgovarali o tome. U stvari, koliko se zna, niko drugi nije iao peke od
Port Sandersona do logora ni danju, a kmoli nou. Preko dana nijedan ovek ne bi mogao da
preivi zraenje ogromnog belog sunca, koje je pokrivalo polovinu neba. I niko ne bi peaio
jedanaest kilometara, ak ni u odelu koje titi od zraenja ako je mogao da koristi traktor.
Armstrong oseti da je klanac ostao iza njega. S obe strane kameni zid se sputao, a put vie
nije bio tako zatvoren i jasno ocrtan kao malopre. Ponovo je zaao u dolinu, a nedaleko
odatle, u pomrini, oekivala ga je tajanstvena stena koja je moda sluila za otrenje
monstruoznih eljusti ili kleta. Ova pomisao nije bila ba utena, no nije mogao da je odagna
iz svesti. Kako je u tom trenutku bio avolski uznemiren, Armstrong naini veliki napor da
ponovo uspostavi kontrolu nad sobom. Pokuao je opet da usmeri tok svojih misli na nesto
drugo, na posao koji je obavio u ovom logoru, na bilo ta, samo ne na one demonske stvari.

117
Izvesno vreme je to sasvim dobro uspevao. Ali ubrzo, sa fantastinom upornou, svaka nova
misao vraala se na staro. Nije mogao da odagna iz svesti sliku te neobjanjive stene, kao ni
komare koji poee da naviru sa svih strana. Neprekidno se pitao koliko je daleko od nje, da
li je ve proao, ili mu se moda upravo sada nalazi sa leve ili desne strane...
Put je sad bio potpuno ravan. Iao je sasvim pravo, gotovo kao po zategnutom koncu.
Postojao je zraak nade. Port Sanderson nije mogao biti dalje od tri kilometra. Armstrong nije
imao nikakvu predstavu koliko je vremena proveo hodajui. Na nesreu, njegov sat nije bio
osvetljen. Mogao je samo da nasluuje koliko sada ima asova. U najgorem sluaju, Kanopus
ne bi trebalo da poleti bar za jo dva sata. Ipak, nije mogao biti siguran u to. A onda je poelo
da ga mui jo neto: bio je to uasan strah da ne ugleda pred sobom na nebu kako se brzo
udaljava iroki trag svetlosti. Samo saznanje da je kroz sve ovo proao uzalud bilo bi vie
nego nepodnoljivo.
Sreom, nije se vie teturao u mraku. inilo mu se da je ve u stanju da predvidi gde je
ivica puta pre no to se o nju spotakne. Sasvim je mogue, hrabrio se u mislima, da ide istom
brzinom kao to bi iao da ima svetiljku. Ako sve bude u redu, ui e u Port Sanderson pre
nego to protekne pola asa. Kako smeno kratko vreme, pomisli u sebi. Verovatno e mu sve
ovo izgledati jo smenije kada bude ulazio u svoju rezervisanu kabinu na Kanopusu i dok se
oko njega bude razlivalo ono poznato podrhtavanje koje nastaje u trenutku kad moni motori
ponu da ubrzavaju veliki brod, odnosei ga daleko od ovog sistema, prema sreditu
Galaksije, da bi se najzad vratio i na samu Zemlju. itavog svog ivota davao je sebi to
obeanje, ali se uvek sukobljavao s istim odgovorom - nema se vremena. Nije li stvarno bilo
udno da je ta malena planeta bila u stanju da odigra tako ogromnu ulogu u razvoju svemira,
da je ak uspela da ovlada mnogo mudrijim i inteligentnijim svetovima nego to je ona sama?
Armstrongove misli postadoe bezazlenije i on oseti da se malo primirio. Saznanje da se
pribliava Port Sandersonu inilo ga je mnogo sigurnijim i on neprimetno zadra svoje misli
na nekim mnogo vanim porodinim pitanjima. Klanac Karver je bio ve daleko iza njega, a
sa njim i ceo dogaaj kojeg nije hteo da se sea. Jednog dana, ako se ikada vrati na ovaj svet,
posetie klanac po danu i verovatno e se smejati samom sebi. Za dvadeset minuta taj strah e
se pridruiti komarima njegovog detinjstva. Trenutak potom doiveo je pravi ok: jedan od
najprijatnijih koje je ikada iskusio; pred njim na horizontu pojavile su se svetlosti Port
Sandersona. Zakrivljenost ovog malog sveta bila je veoma varljiva: nije bilo normalno da
jedna planeta, ija je gravitacija gotovo iste jaine kao Zemljina, ima horizont tako blizu.

118
Jednog dana neko e morati da otkrije ta se to nalazi u sreditu ovog sveta i daje mu toliku
gustinu. Moda e brojni tuneli olakati to istraivanje. Eto kako mu se misli odjednom
nesreno preokrenue, ali blizina cilja uinila je da zaboravi sve to je pretrpeo. Istinu
govorei, pomisao da se stvarno mogao nalaziti u opasnosti pridavala je izvesnu zanimljivost
njegovoj pustolovini. Sada mu se nita vie nije moglo dogoditi; nije mu preostalo vie od
deset minuta hoda, a i svetlosti kosmodroma ve su se dobro videle. Nekoliko minuta kasnije
njegova oseanja se iznenada promenie. Bio je zaboravio na krivinu koja je zbog
zaobilaenja produavala put za jedan kilometar. Pa dobro, ta se tu moe, pomisli Armstrong
neveselo, ali ipak spokojno. Kilometar vie ili manje, sada je ve svejedno. U najgorem
sluaju jo desetak minuta hoda.
Oseao se kao prevaren kada svetlosti grada iezoe. Armstrong se nije seao ovog
grebena koji je prepreavao put. Moda je to bilo samo neko uzvienje, koje se po danu jedva
primeivalo. Skrivajui svetlost velikog kosmodroma, ovaj novi predeo oduzeo mu je
istovremeno najjae uzdanje i vratio ga jo jednom starom strahu.
Mada je to bilo sasvim besmisleno, on poe misliti kako bi stvarno bilo uasno da mu se
sada neto dogodi kada je tako blizu cilja. Za trenutak je uspeo da odagna jezu koja ga je
obuzela, nadajui se iskreno da e se svetlost grada uskoro ponovo pojaviti. Ali kako su
minuti prolazili, on poe shvatati da je greben znatno dui nego to mu je u poetku izgledalo.
Pokuao je da se utei milju kako e grad biti mnogo blie kada ga bude ponovo ugledao, ali
trenutak potom postade mu jasno da je poeo da gubi oseanje za zdravo rasuivanje. Shvatio
je najednom da radi neto to nije inio ak ni kada je bio u pustoj oblasti klanca Karver.
Najpre je zastao, a zatim se lagano osvrnuo. Zadravajui dah, poeo je da oslukuje sve
dok mu se nije uinilo da e mu prsnuti plua.
S obzirom na blizinu kosmodroma, unaokolo je vladala udnovata tiina. Bilo je oigledno
da iza njega nema nikakvog uma. Pa naravno, ne moe ga ni biti, ree sam sebi ljutito. Sada
mu je ve bilo lake. Pomisao na ono lagano i nenametljivo zveketanje, o kome je priao
stari, nije mu davalo mira ve itav sat.
Zvuk koji se najzad zauo bio je tako prijateljski i tako blizak, da on najednom dobi elju
da prsne u glasan smeh.
Sa udaljenosti od svega nekoliko stotina metara, resko odzvanjajui u okolnoj tiini,
dopirao je zvuk traktora sa piste za poletanje. Mogla je to takoe biti neka maina koja je
opremala Kanopus pred poletanje. Jo nekoliko sekundi, pomisli Armstrong, i ugledae

119
kosmodrom na svega stotinak metara pred sobom. Nona avantura najzad e biti okonana.
Za nekoliko trenutaka, ova prokleta dolina postae samo daleki, zaboravljeni komar.
Bilo je to uasna nepravda. Tako malo vremena, tako mali deo ovekovog ivota, samo to
mu je sada bilo potrebno! Ali bogovi su oduvek bili veoma nepravedni prema oveku i upravo
sada su igrali svoju malu farsu. Jer, za Armstronga vie nije bilo ni najmanje mogunosti
greke kada je u tami pred sobom zauo monstruozno kljocanje dinovske vilice...

NAJSJAJNIJA ZVEZDA NEBA

Kada sam zauo Lajkin mahniti lave, u prvom trenutku obuzela me je mrzovolja.
Okrenuo sam se na leaju i pospano promrmljao: "ut', ti luda kujo." Opsena izmeu sna i
jave trajala je samo deli sekunde, a onda se stvarnost povratila - i sa njom strah. Strah od
samoe i ludila.
Najpre se nisam usudio da otvorim oi; bio sam uplaen od onoga to bih mogao da
ugledam. Razum mi je govorio da nikada nikakvo pseto nije stupilo na ovaj svet, da je Lajka
odvojena od mene milionima kilometara u prostoru - i, jo neopozivije, itavih pet godina u
vremenu. "Samo si sanjao", rekoh u sebi ljutito. "Hajde, otvori oi! Nee videti nita osim
odsjaja zidnih tapiserija!"
Naravno, to sam i ugledao. Mala kabina bila je prazna, a vrata vrsto zatvorena. Nalazio
sam se sGm sa uspomenama, savladan nestvarnom tugom koja esto dolazi kada se neki
veseo san raspri pred jednolikom stvarnou. Oseanje gubitka ispunio me je namah
oajanjem, tako da sam za trenutak oklevao da ponovo utonem u san. Dobro je to se tako
dogodilo, jer u tom trenutku san bi znaio smrt. Meutim, trebalo je da protekne jos itavih
pet sekundi pre no to sam toga postao svestan; dok je trajala ta venost, ponovo sam se obreo
na Zemlji, tragajui za prijatnim seanjima iz prolosti.
Lajkino poreklo nije nikad otkriveno, iako se osoblje opservatorije raspitivalo na sve
strane, a i ja sam dao nekoliko oglasa u pasadenskim novinama. Naao sam je jedne letnje
veeri dok sam se vozio za Palomar, izgubljenu i usamljenu poput lopte paperja, kako se
zgrila uz ivicu puta. Iako nisam ljubitelj pasa, odnosno ivotinja uopte, nisam imao srca da
ostavim to bespomono malo stvorenje na milost i nemilost automobila. S izvesnim oseajem
gaenja, alei to nemam par rukavica, podigao sam je i ubacio u prtljanik. Nisam eleo da
izlaem opasnosti presvlake mog novog vika 92; smatrao sam da tamo moe da nanese
najmanje tete, ali ispostavilo se da nisam bio sasvim u pravu.

120
 Parkiravi kod Manastira - astronomske rezidencije, gde u provesti sledeu nedelju - bez
mnogo oduevljenja pogledao sam u prtljanik. Tog trenutka nameravao sam da predam tene
vrataru; ali ono je tada zacvilelo i otvorilo oi. U njima sam spazio izraz bespomonosti i
predanosti tako da sam promenio miljenje.
Ponekad sam zaalio zbog te odluke, ali to bi kratko trajalo. Nisam imao pojma koliko
muke moe da stvori tene dok raste, namerno ili nenamerno. Pre svega, veoma su skoili
moji rauni za ienje i popravke; vie nisam bio siguran da li u nai ceo par arapa ili
nesavakani Astrofiziki urnal. Ali vremenom Lajka je postala pristojna kako u kui tako i u
opservatoriji. Tamo bi satima tiho leala u senci, dok sam ja obavljao podeavanja,
zadovoljna ako bi s vremena na vreme ula moj glas. I drugi astronomi su je zavoleli (stari dr
Anderson dao joj je ime), ali od poetka ona je bila samo moj pas i nije sluala nikog drugog.
Dodue, ni mene nije ba uvek sluala...
Bila je divna ivotinja, devedeset pet postotni alsatian. Bie da je upravo zbog onih pet
posto bila naputena (jo me obuzima bes pri pomisli na to, ali kako nikad neu saznati istinu,
moda donosim prebrze zakljuke). Osim dve tamne fleke iznad oiju, dlaka joj je bila siva,
meka i svilasta. Sa nauljenim uima, izgledala je neverovatno pametna i spremna na sve;
ponekad, dok bih razgovarao sa kolegama o spektralnim vrstama ili zvezdanim evolucijama,
bilo je teko ne verovati da razume na razgovor.
ak i sada, ne shvatam zato je bila toliko vezana za mene, poto sam meu ljudima imao
malo prijatelja. Kada bih se vraao u opservatoriju posle puta, ludela bi od zadovoljstva -
poskakujui na zadnjim nogama i stavljajui mi ape na ramena - do kojih je lako dopirala -
uz radosno skianje to je izgledalo neprilino tako velikom psu. Nisam voleo da je ostavljam
samu vie od nekoliko dana; dodue, nisam mogao da je vodim na prekomorska putovanja, ali
je zato ila sa mnom na sva kraa. Tako smo zajedno otputovali na sever, gde sam
prisustvovao tom zlosrenom seminaru u Berkliju.
Odseli smo kod mojih poznanika sa univerziteta; bili su utivi, ali ne i oduevljeni to im
se udovite nalazi u kui. Uspeo sam da ih uverim da sa Lajkom nee biti problema, tako da
su joj dopustili, iako nerado, da spava u dnevnoj sobi. "Noas ne brinite za lopove", rekoh. "I
nemamo ih u Berkliju", odvratie hladno.
Oko pola noi izgledalo je da nisu bili u pravu. Probudio me je Lajkin histerian, vrlo
piskav lave, koji sam ve imao prilike da ujem kada je prvi put ugledala kravu, a nije imala
pojma ta je to. Proklinjui, zbacio sam pokrivae i posrui krenuo u mrak nepoznate kue.

121
eleo sam da uutkam Lajku pre nego to probudi domaine - nadajui se da nisam zakasnio.
Ako je i bio neki uljez, sigurno je do sada pobegao. Tome sam se zaista nadao.
Najpre sam zastao na vrhu stepenica, neodluan da li da pritisnem prekida. Progunao
sam: "Umukni' Lajka!" i upalio svetlost.
Mahnito je grebala po vratima, povremeno zastajkujui da bi histerino zalajala. "Ako
eli napolje", rekoh ljutito, "nema potrebe da pravi toliku buku." Siao sam, otkljuao, a ona
je izletela u no kao raketa.
Bilo je vrlo mirno i tiho, sa meseinom koja se teko probijala kroz maglu San Fransiska.
Stajao sam u prozirnoj izmaglici, gledajui preko vode u svetlosti grada i oekujui Lajkin
povratak, da bih je primerno kaznio. Jo sam ekao kada se po drugi put u dvadesetom veku
ponovio dan Sent Adrejine Krivice.
Zaudilo me je to se uopte nisam uplaio. Pre nego to sam shvatio opasnost, dve misli
su mi proletele kroz glavu. Najpre, geofiziari su sigurno mogli da nas na neki nain upozore,
a onda iznenaen, pomislih kako nisam imao pojma da zemljotresi prave toliku buku.
Tada sam shvatio da to nije obian potres: ono to se posle desilo elim to pre da
zaboravim. Crveni krst me je odveo tek kasno sledeeg jutra, jer nisam hteo da odem bez
Lajke. Prizor razorene kue sa telima mojih prijatelja jasno mi je govorio da joj dugujem
ivot; ali nisam oekivao od pilota helikoptera da to shvate i nisam ih krivio to misle da sam
poludeo kao i ostali koje su pronalazili kako lutaju izmeu vatri i ruevina. Nikad se vie
nismo razdvajali due od nekoliko sati. Govorili su mi, u ta sam verovao, da sam postao
nezainteresovan za drutvo ljudi, ali ne i da sam nedrutven ili mizantrop. Zvezde i Lajka su
mi bili dovoljno drutvo. Imali smo obiaj da zajedno etamo po brdima; to je bilo najsretnije
razdoblje u mom ivotu. Meutim, znao sam neto to Lajka nije mogla znati; sve e se ovo
uskoro zavriti.
Planirali smo due od deset godina da se preselimo. Jo ezdesetih godina dvadesetog veka
shvaeno je da Zemlja uopte nije pogodno mesto za astronomsku opservatoriju. Teleskopi
upereni kroz tamu i maglu Zemljine atmosfere bili su uveliko prevazieni slinim
instrumentima na Mesecu. Dani velikih opservatorija, 'Maunt Vilsona', 'Palomara', 'Grinvia',
odavno su odbrojani, upotrebljavae se samo za obuku, ali granica istraivanja se mora
pomerati sve dalje i dalje u kosmos.
Morao sam da idem za njom; ponueno mi je mesto zamenika direktora 'Farsajd'
ospervatorije. Nadao sam se da u probleme na kojima sam godinama radio moi da reim za

122
nekoliko meseci. Iznad atmosfere, biu kao slep ovek koji je iznenada progledao.
Nisam mogao da povedem Lajku. Jedine ivotinje na Mesecu bile su one potrebne za
eksperimente; proi e jo jedna generacija pre nego to dozvole domae ivotinje, a i tada
kotae itavo bogatstvo da se dovedu - i da se prehrane. Izraunao sam da Lajkinih
uobiajenih dva kilograma mesa iznosi nekoliko puta vie od moje inae pristojne plate.
Izbor je bio jednostavan i jasan. Mogao sam napustiti karijeru i ostati na Zemlji, ili otii na
Mesec - i napustiti Lajku.
Na kraju krajeva, ona je samo pas. Za desetak godina e uginuti, dok bih ja upravo u to
vreme trebalo da dostignem vrhunac u svojoj profesiji. Nijedan razuman ovek ne bi oklevao;
pa ipak, ja jesam, a ako do sada niste razumeli zato, nikakva dalja objanjenja ne bi pomogla.
Na kraju, nisam nita reio. Do poslednje nedelje pred oekivani put nisam znao ta u sa
Lajkom. Kad se dr Anderson ponudio da je pazi, ukoeno sam prihvatio, bez rei zahvalnosti.
Stari fiziar i njegova ena oduvek su je voleli i mislili su da sam nezainteresovan i
bezoseajan - dok je istina bila sasvim drugaija. Otili smo da proetamo poslednji put preko
brda; tada sam je predao Andersonovima i vie je nikada nisam video.
Uzletanje je kasnilo skoro dvadeset i etiri asa, sve dok se razbuktala oluja nije izgubila iz
Zemljine orbite; pa i tada su Van Alenovi prstenovi bili jo atkivni tako da smo morali da
uzletimo kroz procep Severnog Pola. Bio je to jadan let; pored uobiajenih besteinskih
nevolja, oseali smo se grogi zbog antiradijacionih pilula. Vasionski brod je ve bio iznad
'Farsajda' kada sam se zainteresovao za predeo; tako sam propustio pogled na Zemlju koja je
tonula ispod obzorja. Nije mi bilo ao; nisam eleo seanja; nameravao sam da mislim samo
na budunost. Ali oseanje krivice me je pratio; napustio sam nekoga ko me je voleo i
verovao mi i nisam bio nita bolji od onih to su napustili Lajku kao tene, pored pranjavog
puta za Palomar.
Mesec dana kasnije stigla je vest da je uginula. Niko nije znao od ega; Andersonovi su
dali sve od sebe i bili su veoma utueni. Izgleda da je izgubila svaku elju za ivotom. U
poetku, tako je bilo i sa mnom; ali rad je divan lek za ublaavanje bola i moj program se
nastavljao prema planu. Lajku nikad neu zaboraviti, ali seanje na nju vie ne izaziva bol.
Zato se sada vratilo da me progoni, pet godina kasnije, na tamnoj strani Meseca? Upravo
sam tragao za razlogom kada se metalna zgrada oko mene zatresla kao pod uticajem tekog
udarca. Reagovao sam bez razmiljanja i poeo da zatvaram lem svog zatitnog odela kada
su temelji pokliznuli i zid se rastvorio uz kratak pisak izlazeeg vazduha. Zato to sam

123
automatski pritisnuo dugme za opti alarm, izgubili smo samo dva oveka, uprkos injenici da
su od potresa, najjaeg ikad registrovanog u 'Farsajdu', napukle sve tri opservatorijske kupole.
Suvino je napomenuti da ne verujem u natprirodno; sve to se dogodilo ima potpuno
razumno objanjenje, koje je oigledno svakom oveku sa i najmanjim znanjem psihologije.
U drugom zemljotresu koji je pogodio San Fransisko Lajka nije bila jedini pas koji je
predosetio nadolazeu katastrofu; bilo je prijavljeno vie slinih sluajeva. I na 'Farsajdu'
mora da mi je poslato takvo savreno upozorenje kad je moja budna podsvest otkrila prve
lagane vibracije u Mesecu.
Ljudska podsvest ima udne i zamrene naine svoga rada; znala je signal pomou koga
bih najbre mogao da shvatim opasnost. Nemam vie nita da dodam tome; premda me je
Lajka oba puta probudila, nema nikakve tajanstvenosti u tome, nema udotvornih upozorenja
preko ponora koji ni ovek ni pas ne mogu da premoste.
U to sam siguran, ako sam uopte u neto siguran. Pa ipak i sada se ponekad probudim u
tiini Meseca, sa eljom da san potraje koju sekundu due - kako bih jo jednom mogao da
pogledam u te sjajne smee oi, oiviene nesebinom i dobroudnom ljubavlju koju nisam
nigde vie naao na ovom ili nekom drugom svetu.

etvrti deo: SVEMIRSKE BALADE

TO DALJE OD SUNCA

Ako ste ceo ivot proveli na Zemlji, nikada niste videli Sunce. Razume se, mi ne gledamo
u njega neposredno, ve samo kroz guste filtere koji ublauju zrake do podnoljivog sjaja.
Ono veito stoji iznad niskih, testerastih breuljaka zapadno od laboratorije, ne izlazei niti
zalazei, ali se ipak kree malim krugom na nebu u toku osamdesetosmodnevne godine naeg
siunog sveta. Nije sasvim taan podatak da Merkur uvek dri isto lice okrenuto ka Suncu;
planeta se ipak lagano okree oko svoje ose, tako da postoji uska zona sumraka na kojoj se
zbivaju fenomeni koji su sasvim obini na Zemlji, kao to su jutro i vee.
Mi smo se nalazili na rubu zone sumraka, tako da smo istovremeno mogli da koristimo
pogodnosti hladne senke, ali i da drimo pod neprekidnim nadzorom Sunce koje je stajalo

124
nisko iznad breuljaka. Pedesetorica astronoma i naunika drugog profila imali su pune ruke
posla; ali ako smo stvarno eleli da neto saznamo o maloj zvezdi koja daje ivot Zemlji, bilo
nam je potrebno jo najmanje sto godina rada ovakvim tempom.
Nije postojalo nijedno podruje solarnog zraenja koje neko iz opservatorije nije detaljno
prouavao i drao pod stalnim nadzorom. U irokom rasponu od X-zraka do najduih radio-
talasa postavili smo zamke i stupice; ukoliko bi se na Suncu desilo neto neoekivano, mi smo
odmah bili spremni. I tako, na um su nam dolazile razne stvari...
Plameno srce Sunca otkucavalo je sporim, jedanaestogodinjim ritmom, a mi smo se
nalazili blizu vrhunca ovog ciklusa. Dve meu najveim pegama koje su ikada zabeleene -
od kojih je svaka mogla da proguta po stotinu Zemalja - razlile su se preko diska poput
ogromnih crnih levaka duboko zarivenih u vrtlone spoljne omotae Sunca. Razume se, bile
su tamne jedino u poreenju sa bletavim sjajem okoline; ak i njihova tamna, hladna sredita
bila su vrelija i svetlija od elektrinog luka. Upravo smo posmatrali kako druga mrlja nestaje
iza prevoja diska, pitajui se da li e se nakon dve sedmice ponovo pojaviti sa druge strane,
kada se neto rasprslo na polutaru.
Najpre nije bilo odve spektakularno, delimino zato to je bilo tano iznad nas - u samom
sreditu Sunevog diska - tako da je sasvim uronilo u uobiajenu aktivnost oko sebe. Da se
nalazilo blizu ruba Sunca, odnosno da je iza sebe imalo tamno zalee svemira, nesumnjivo bi
izazvalo strahopotovanje.
Zamislite istovremenu eksploziju milion vodoninih bombi. Moete li? Bojim se da to
niko nije u stanju - ali to je bilo upravo ono to smo posmatrali kako se uspinje ka nama
brzinom od mnogo stotina milja na as, pravo uvis iz Sunevog polutara koji se okretao.
Najpre je obrazovalo uzak mlaz, ali se brzo rasulo po rubovima pod dejstvom mangetskih i
gravitacionih sila koje su odmah zaratile protiv njega. Ali sredinje jezgro nastavljalo je svoj
put i ubrzo je postalo oigledno da se u celosti otrglo od Sunca i da hrli u pravcu kosmosa - u
pravcu na kome smo mi bili prva stanica.
Iako se to ve nekoliko puta ranije dogaalo, uvek je bilo veoma uzbudljivo. To je znailo
da se moemo doepati nekoliko uzoraka samog tkiva Sunca dok bude strujalo pored nas u
velikom oblaku naelektrisanog gasa. Nije bilo nikakve opasnosti, u trenutku kada bude stigao
do nas, oblak e biti odve razreen da bi izazvao bilo kakvu tetu; tavie, moraemo da
upotrebimo veoma osetljive instrumente da bismo ga uopte registrovali. Bio bi to dogaaj
svaijeg ivota.

125
 Jedan od ovih ureaja bio je opservatorijski radar koji je neprekidno radio na
kartografisanju nevidljivih jonizovanih slojeva koji su milionima milja okruivali Sunce. Bila
je to oblast kojom sam se ja bavio; im bi se pojavila i najmanja prilika da uhvatim dolazei
oblak spram Sunevog zalela, odmah sam u tom pravcu usmeravao dinovsko radio-
ogledalo.
Ubrzo se na velikom ekranu pojavila jasna i otra slika prostranog sjajnog ostrva koje se
udaljavalo od Sunca brzinom od vie stotina milja u sekundi. Sa ove udaljenosti bilo je
nemogue razabrati njegove fine pojedinosti, poto je talasima radara bilo potrebno vie
minuta da ga skroz obujme i da vrate natrag informacije koje bi se pojavile na ekranu. ak i
pri brzini oblaka koja nije bila mnogo manja od milion miliona milja na as, proi e gotovo
dva dana pre no to beea masa stigne do Merkurove orbite i prostruji pored nas na putu ka
spoljnim planetama. Ali ni Venera ni Zemlja nee zabeleiti prolazak oblaka, poto su se
nalazile daleko od njegove linije leta.
asovi su lagano prolazili: Sunce se najzad primirilo nakon dinovskog gra koji je
bespovratno izbacio u kosmos mnogo miliona tona njegove supstance. Iza te erupcije ostao je
oblak koji se lagano izvijao i okretao, obuhvatajui prostor u koji bi stalo sto planeta kao to
je Zemlja: on e uskoro biti dovoljno blizu da se kratkodometnim radarom ispita njegova
finija struktura.
Iako sam proveo mnogo godina radei ovaj posao, jo bi me obuzimala jeza pri pogledu na
tu liniju svetlosti koja je iscrtala svoju sliku na ekranu dok se sinhrono okretala sa uskim
snopom radio-talasa iz odailjaa. Ponekad sam sebi liim na slepog oveka koji istrauje
prostor oko sebe pomou tapa dugakog i do sto miliona milja. Dodue, ovek je stvarno
slep za stvari koje ja izuavam; ovi veliki oblaci jonizovanog gasa koji se brzo udaljuju od
Sunca potpuno su nevidljivi ne samo za ljudsko oko ve i za najosetljiviju fotogratsku plou.
To su duhovi koji se neprimetno razmile po Sunevom sistemu u toku svog kratkog veka:
kada oni ne bi odbijali radarske talase i remetili magnetometre, mi naprosto nikada ne bismo
stekli svest o njihovom postojanju.
Slika na ekranu sada je liila na fotografiju spiralne magline poto je oblak lagano vrteo
svoje repaste rasparane rukavice gasa desetak hiljada milja oko sebe. To je isto tako mogao
biti i zemaljski tornado posmatran odozgo kako se kovitla atmosferom. Unutranja struktura
bila je izuzetno sloena i menjala se iz minuta u minut, pod dejstvom sila koje nikada nismo
do kraja shvatili. Plamene reke tekle su neobinim koritima, iza ega je jedino moglo da stoji

126
delovanje elektrinih polja; ali zato su se one pojavljivale ni iz ega i ponovo nestale, kao da
je sama materija najpre bila stvarana, a zatim unitavana? I ta su predstavljali oni bletavi
vorii, vei od meseca, koji su bivali zbrisani poput kamenih gromada u bujici?
Oblak se sada nalazio na udaljenosti manjoj od milion milja; nai e se iznad nas kroz
neto vie od jednog asa. Automatske kamere snimale su svaki celoviti prizor na radarskom
ekranu, skladitei podatke oko kojih emo se sporiti niz godina. Magnetski poremeaj koji je
iao ispred oblaka ve je stigao do nas; i odista, u opservatoriji gotovo da nije bilo ureaja
koji nije na neki nain reagovao na dolazak ove opinjavajue pojave.
Ukljuio sam kratkodometni radar i slika oblaka se tako mono rasprsla da je na ekran stao
samo njen sredinji deo. U isti mah poeo sam da menjam frekvencije, lutajui du celog
spektra kako bih razluio razliite nivoe. to je kraa talasna duina, to se dublje moe
prodreti u omota jonizovanog gasa; nadao sam se da u ovom tehnikom dobiti neku vrstu
rendgenske slike unutranjosti oblaka.
Izgledalo je da se on menja pred mojim oima dok sam klizio kroz razreene spoljne opne
sa repastim rukavcima i pribliavao se guem jezgru. Razume se, ovo 'gue' bilo je sasvim
relativno; prema zemaljskim merilima, ak i najzbijenija podruja oblaka predstavljala su
sasvim pristojan vakuum. Gotovo sam stigao do granice mog frekvencionog podruja, tamo
gde vie nisam mogao da skraujem talasnu duinu, kada sam uoio neobian, tanuan odjek
nedaleko od sredita ekrana.
Bio je ovalan i znatno otrijih ivica nego vorovi gasa koje smo videli kako struje niz
plamene potoke oblaka. Odmah pri prvom pogledu postalo mi je jasno da je ovde posredi
neto veoma udno i sasvim po strani od svih prethodnih snimaka sunevih fenomena.
Posmatrao sam to mesto tokom desetak impulsa radarskog snopa, a zatim sam pozvao
pomonika koji je stajao uz radio-spektrograf i analizirao brzine vrtlonog gasa koji nam se
primicao.
"Pogledaj, Done", rekao sam mu. "Da li si ikada video neto slino?"
"Ne", odgovori on nakon paljivog razgledanja. "ta ga odrava kompaktnim? Nije uopte
promenilo oblik u poslednja dva minuta."
"To je ono to me udi. Ma ta da je, moralo je ve poeti da se raspada, usred svih ovih
poremeaja koji vrcaju unaokolo. Pa ipak, izgleda veoma stabilno."
"Koliko ti se ini da je veliko?"
Ukljuio sam ureaj za merenje razmera i bacio brz pogled.

127
 "Dugo je otprilike pet stotina milja, a upola toliko iroko."
"Je li ovo najvee poveanje koje moe da dobije?"
"Bojim se da jeste. Moraemo saekati da se priblii da bismo videli ta je to to ga ini
tako vrstim."
Donu se omakao nervozan osmeh.
"Pa ovo je ludo", ree on. "Neto mi je palo na pamet. Imam oseaj kao da gledam neku
amebu kroz mikroskop."
Nita nisam odgovorio; moda bi to jedino moglo da se opie kao senzacija intelektualne
vrtoglavice, ali i meni je u svesti blesnula istovetna misao.
Sasvim smo zaboravili na ostali deo oblaka, ali, sreom, automatske kamere su savesno
obavljale svoj posao, to je znailo da nita znaajno nee promai. Nae oi su od sada bile
upravljene iskljuivo prema gasnom soivu otrih rubova koje je, primiui se, raslo iz minuta
u minut. Kada je dolo na udaljenost koja priblino deli Zemlju i Mesec, poelo je da
pokazuje prve znake unutranje strukture, otkrivi neobino arolik izgled koji se menjao
prilikom svakog narednog impulsa radarskog snopa.
U meuvremenu, pridruila nam se gotovo polovina posade opservatorije. Pa ipak, dok se
dolazea zagonetka lagano uveavala na ekranu, u radarskoj sali vladala je mukla tiina. Ila
je pravo prema nama; kroz nekoliko minuta pogodie Merkur negde oko sredita dnevne
strane, i to e biti njen kraj - ma ta da je. Od trenutka kada smo dobili prvu sliku sa
pojedinostima, pa do ponovnog zatamnjenja ekrana, nije moglo da proe vie od pet minuta;
ali sve nas tih pet minuta progonie itav ivot.
Gledali smo u neto to je izgledalo kao prozraan oval ija je unutranjost bila prekrivena
mreom gotovo nevidljivih linija. Na mestu gde su se linije presecale pojavljivali su se tanani,
pulsirajui vorovi svetlosti; nismo mogli da budemo sasvim naisto u pogledu njihovog
postojanja, poto je radaru bio potreban gotovo itav minut da iscrta celu sliku na ekranu - a
izmeu svaka dva impulsa objekat bi prevalio nekoliko hiljada milja. Nije, meutim, bilo
nikakve sumnje u pogledu postojanja same mree; snimci kamera rasprili su svako
podozrenje.
Tako je bio snaan utisak da gledamo u nekakav vrst predmet, da sam za nekoliko
trenutaka odvojio pogled od radarskog ekrana i mahinalno osmotrio nebo kroz jedan od
optikih teleskopa. Naravno, nita se nije moglo videti! Spram boginjavog diska Sunca nije
bilo ni traga od neke siluete. Ovo je bio primer kada vid postaje potpuno neupotrebljiv i kada

128
su jedino mogla da pomognu elektronska ula radara. Stvar koja je dolazila ka nama sa Sunca
bila je prividna poput vazduha - i znatno rea.
Dok su promicali poslednji trenuci, uveren sam da je svako od nas doao do istog
zakljuka - samo se ekalo da ga neko prvi izusti. Ono to smo gledali bilo je nemogue, pa
ipak injenice su nam bile pred oima. Videli smo ivot, tamo gde ivot nije mogao da
postoji...
Erupcija je izbacila ovu stvar iz njene normalne prirodne sredine, duboko u plamenoj
atmosferi Sunca. Bilo je pravo udo to je preivela put kroz kosmos; sada ve mora da
umire, poto sile koje upravljaju njenim ogromnim, nevidljivim telom gube kontrolu nad
elektrinim gasom, odnosno nad jednom supstancom iz koje se ona sastoji.
Danas, nakon to sam stotinama puta pregledao ove filmove, ta ideja mi vie ne zvui
neobino. Jer, ta je ivot do organizovana energija? Da li je uopte vano koji oblik poprima
ta energija - da li je on hemijska, kao na Zemlji, ili isto elektrina, kao to je to ovde bilo?
Jedino je struktura vana; sama materija nema znaaja. Ali onda nisam mislio tako; bio sam
svestan jedino oseanja udesnosti dok sam posmatrao to bie Sunca kako proivljava
poslednje trenutke svog postojanja.
Da li je bilo razumno? Da li je bilo u stanju da pojmi neobian usud koji ga je snaao?
Postoji hiljadu ovakvih pitanja koja e moda zauvek ostati bez odgovora. Teko je shvatiti
kako bie roeno u okrilju samog Sunca moe da sazna bilo ta o spoljnoj Vaseljeni, ili da
oseti postojanje neega tako neizrecivo hladnog kao to je kompaktna negasna materija. ivo
ostrvo koje je padalo na nas iz svemira nikada ne bi moglo, ma kako inteligentno bilo, da
stekne svest o svetu ka kome se tako brzo pribliavalo.
A onda je ispunilo nae nebo - i moda je u tim poslednjim sekundima uspelo da sazna
kako se neto neobino ispreilo pred njim. Moda je osetilo daleko magnetsko polje Merkura
ili privlaenje gravitacionih sila naeg malog sveta. Jer, poelo je da se menja; sjajne linije,
du kojih se sigurno pruao nervni sistem, saele su se u novu strukturu; dao bih mnogo kada
bih mogao da saznam njeno znaenje. Moda sam tog trenutka gledao u mozak neke razumne
ivotinje u poslednjem gru straha, ili nekog bogolikog bia koje uspostavlja svoj mir sa
Vaseljenom...
A onda je radarski ekran postao prazan, zraei jedino liniju radarskog snopa. Stvorenje je
nestalo ispod naeg obzorja i ostalo skriveno iza prevoja planete ispred, na plamenoj dnevnoj
strani Merkura, u paklu kamo je zakorailo tek desetak ljudi, od kojih se ni polovina nije

129
vratila iva, ono se beumno i nevidljivo rasprslo o mora tenog metala i brda lave koja je
lagano tekla. Obian sudar nije mogao nita da znai takvom entitetu; ono to on nije mogao
da podnese bio je kontakt sa nepojmljivom hladnoom vrste materije.
Da, hladnoom. Ono se spustilo na najtopliju taku u Sunevom sistemu, gde temperatura
nikada ne pada ispod sedam stotina stepeni Farenhajta, a ponekad dostie i hiljadu. Pa ipak,
njemu je tu bilo neuporedivo hladnije nego nagom oveku usred antarktike zime.
Nismo videli kako je umrlo, tamo u ledenom plamenu; tada je ve bilo izvan domaaja
naih instrumenata, tako da nita nije zabeleilo njegov kraj. Pa ipak, svako je od nas znao
kada je taj trenutak doao i upravo stoga nismo obraali panju na one koji su nam govorili,
nakon to su samo videli filmove i trake, kako smo posmatrali isto prirodni fenomen.
Kako smo mogli objasniti drugima ta smo osetili u tom poslednjem trenutku kada je pola
naeg malog sveta bilo zapljusnuto ograncima tog dinovskog, pa ipak nematerijalnog
mozga? Mogu jedino da kaem da je to bio beumni krik oajanja, samrtne muke koje su nam
se probile do umova, ne proavi prethodno kroz predsoblje ula. Niko nije sumnjao tada, a ni
kasnije, da prisustvuje padu jednog dina.
Mi smo po svoj prilici bili prvi i poslednji ljudi koji su videli tako moan pad. Ma to Oni
bili, u svom nezamislivom svetu unutar Sunca, nai se putevi verovatno vie nikada nee
ukrstiti. Teko je shvatiti kako bismo ikada mogli uspostaviti kontakt sa njima, ak i ako je
njihova inteligencija ravna naoj.
A ta ako je via? Moda je najbolje po nas ako nikada ne saznamo odgovor. Nije
iskljueno da su oni iveli unutar Sunca od trenutka raanja Vaseljene i da su dostigli vrhove
mudrosti do kojih se mi nikada neemo uspeti. Budunost moda pripada njima, a ne nama;
nije nemogue da oni ve razgovaraju preko svetlosnih godina sa svojim roacima u drugim
zvezdama.
Moda e jednoga dana, nekim neobinim ulom koje poseduju, otkriti nas kako kruimo
oko njihovog monog, drvenog doma, kooperni na svoje znanje i uvereni da smo gospodari
sveta. Moda im se nee dopasti to to e nai, jer za njih emo biti samo crvii koji gamiu
po povrini svetova odve hladnih da bi se otresli zagaenja organskog ivota.
A onda, ako poseduju moi, uinie ono to smatraju neophodnim. Sunce e osloboditi
svoje snage i obrisati lica neposlune dece; a nakon toga, planete e jo jednom biti onakve
kakve su bile na poetku - iste, svetle... i jalove

130
IZGNANIK

'Pretean deo materije u kosmosu nalazi se na tako visokoj temperaturi da su sva hemijska
jedinjenja potpuno neodriva; tu su ak i sami atomi ogoljeni od svojih elektronskih omotaa.
Samo na onim nezamislivo retkim telima koja su dobila naziv planete mogu da postoje
poznati elementi i njihove kombinacije; jo su, meutim, rei sluajevi kada ova jedinjenja
zanu i jedinstveni fenomen - ivot.' - CITAT IZ BILO KOJEG UDBENIKA IZ
ASTRONOMIJE SA POETKA XX STOLEA

Bura je jo besnela. Odavno je prestao da se bori sa njom, kada su ga ikljajui mlazevi

gasa poneli u podruja estoke hladnoe deset hiljada milja iznad normalnog nivoa. Bio je tek
nejasno svestan pogreke: nipoto nije smeo da ue u zonu poremeaja, ali mrlja se tako brzo
irila da joj vie nije mogao umai. Podiui se iz dubina brzinom od milion milja na as,
vetar ga je epao i poneo uz veliki levak koji se uzdizao do fotosfere; irina levka bila je ve
toliko velika da je u njega moglo da stane stotinu svetova.
Vladala je uasna hladnoa. Oko njega ugljenina para se kondenzovala u oblake usijane
praine, koji su se lagano rasplinjavali noeni vetrom. Ovako neto nikada ranije nije sreo;
kratkovene estice vrste materije prolazile su neosetno kroz njegovo telo. Trenutak potom,
one bi postale samo bletavi mlazevi daleko ispod, dok se mahnito strujanje pretvaralo u
blago talasanje.
Sada se ve nalazio na odista ogromnoj visini, ali mu kretanje jo nije pokazivalo znake
usporavanja. Obzorje je bilo daleko gotovo pedeset hiljada milja, tako da se velika mrlja
mogla obuhvatiti jednim pogledom. Iako nije imao oi niti bilo kakve organe vida, snopovi
zraenja koji su strujali kroz njegovo telo stvarali su sliku prizora koji se prua dole i izaziva
oseanje strahopotovanja. Slian nekoj velikoj rani, kroz koju Sunev ivot otie u svemir,
vrtlog je sada bio dubok hiljadu milja. Iz jednog ugla dugi plameni jezik sukljao je napolje i
obrazovao neku vrstu polumosta, prkosei olujnom vetru koji je uspravno strujao kroz njega.
Kroz nekoliko asova, ako u meuvremenu ne bude uniten, most e sasvim natkriti bezdan,
razdvajajui veliku mrlju. Prepolovljeni delovi e se razii kako ih fotosfera bude rasprivala i
veliki globus e ubrzo ponovo biti bez i najmanje mrlje.
Sunce je i dalje izmicalo i postepeno u njegovoj sporoj maglovitoj svesti rodi se izvesnost

131
da se vie nikada nee vratiti. Erupcija koja ga je izbacila u svemir nije mu dala dovoljnu
brzinu da se odvoji zauvek, a ve je na njega poela da dejstvuje jedna druga dinovska sila.
itavog ivota bio je podvrgnut snanom bombardovanju Sunevog zraenja, koje se slivalo
ka njemu sa svih strana. Ali sada je to prestalo. Sunce je lealo daleko ispod, a sila njegovog
zraenja odbacivala ga je u svemir poput monog vetra. Jonski oval koji je predstavljao
njegovo telo, znatno ree od vazduha, lagano se kretao ka spoljnoj tami.
Sunce se pretvorilo u plamenu kuglu koja se sve vie smanjivala: velika mrlja predstavljala
je sada samo crnu taku u blizini sredita diska. Ispred se pruala tama, krajnje
obespokojavajua, poto njegova nerazvijena ula nisu bila u stanju da registruju slabanu
svetlost zvezda i bledi sjaj satelitskih planeta. Jedini izvor svetlosti za koji je ikad znao lagano
se gubio iznad njega. U oajnikom naporu da sauva snagu, on pokua da same svoje telo u
kondenzovan sferian oblak. Sada je ve bio gust kao vazduh, ali elektrostatiko odbijanje
izmeu mnogo milijardi njegovih jona bilo je odve veliko da bi se kontrakcija nastavila.
Kada mu konano snaga oslabi, oni e se raspriti u svemir i nee ostati ni najmanjeg traga o
njegovom postojanju.
Uopte nije osetio sve jae gravitaciono vuenje koje je dopiralo negde ispred njega i bio
je nesvestan promene brzine. A onda, prvi slabaan nagovetaj sve blieg magnetskog polja
lagano mu je zapljusnuo svest i povratio ga iz obamrle tromosti. On upravi svoja ula ka tami,
ali za bie koje je nastanjivalo Sunevu fotosferu svetlost svih ostalih nebeskih tela bila je
nezamislivo slaba da bi je mogao primetiti; i tako, sve snanije polje u koje je ulazio ostalo je
zagonetka koja je leala daleko izvan moi poimanja njegovog jednostavnog uma.
Retki spoljni rubovi atmosfere usporili su njegovo kretanje i on poe polako da pada ka
nevidljivoj planeti. Dva puta je osetio neobian, estok trzaj dok je prolazio kroz jonosferu; a
zatim, ne bre od snene pahuljice, on poe da se sputa kroz hladan gust gas niih slojeva
vazdunog omotaa. Padanje je trajalo satima i snaga mu je ve bila na izmaku kada je
konano stigao do povrine koja je bila tvra od svega to je on ikada iskusio.
Vode Atlantika kupale su se u bletavoj svetlosti podneva, ali za njega tama je bila
potpuna izuzev slabog sjaja beskrajno dalekog Sunca. Ostao je nepomian eonima,
nesposoban i za najmanji pokret, dok su mu se plamenovi svesti lagano gasili, a poslednji
ostaci energije prelazili u nepojmljivu hladnou.
Prolo je mnogo vremena pre no to je osetio novo, neobino zraenje koje je dopiralo
negde daleko iz tame. Bilo je to zraenje koje nikada ranije nije iskusio. Lagano je upravio

132
um ka njemu, ispitujui ta to moe biti i odakle dolazi. Nalazilo se blie nego to je mislio
zato to mu se kretanje jasno moglo uoiti; sada se pelo u nebo, pribliavajui se samom
Suncu. Ali to nije bilo drugo sunce, poto se neobina bletavost as pojaavala, a as
smanjivala, tako da se samo za deli tog ciklusa u potpunosti razbuktavala iznad njega.
Zagonetni sjaj dolazio je sve blie i blie. Kako je pulsirajui ritam bleska postajao
uestaliji, on je poeo da osea neobinu, drhtavu rezonantnost koja mu je potresala itavo
bie. A onda je kao nekim mlatilom otpoela da udara po njemu, drobei mu sve vitalne
centre i rasprujui ivotnu energiju. Izgubio je kontrolu nad spoljnim podrujima svog
saetog, ali i dalje ogromnog tela.
Kraj je doao brzo. Nepodnoljiv sjaj nalazio se direktno nad njim: nije vie pulsirao, ve
se slivao ka njemu u neprekidnom mlazu. A onda vie nije bilo ni bola, ni uenja, ak ni
nejasne enje za velikim, zlatnim svetom kojji je zauvek izgubio...

Iz aerodinamikog fara ispod velikog krila dugi krak radarskog zraka pruao se do ruba
obzorja Atlantika. Sinhrono se okreui na monitoru, jedva vidljiva linija stvarala je sliku
svega onoga to je lealo ispod. Tog trenutka ekran je bio prazan poto je obala Irske bila
udaljena tri stotine milja. Izuzev jedne sluajne bletavoplave mrlje - u koju se pretvorila - sa
udaljenosti od pedeset hiljada stopa, najvea prekookeanska laa - sledea tri asa nita se
nee pojaviti, sve dok ne budu poele da se pomaljaju konture istone obale Amerike.
Neposredno proveravajui poloaj preko severnoatlanske radio-mree, navigator je samo
retko koristio usluge radara. Ali za putnike veliki skiatronski indikator na palubi za etnju
predstavljao je predmet neprestanog interesovanja, posebno kada je vreme bilo loe i kada su
se jedino mogli videti jednolini breuljci i doline ogromnog pokrova oblaka. ak i u ovom
veku i dalje je postojalo neto mistino u vezi sa radarom. Bez obzira na to koliko je to puta
neko video ranije, bilo je opinjavajue
posmatrati obrise kopna kako se obrazuju na ekranu, ili razabirati luke i brodove, a kada bi
ispod bila zemlja, onda brda, reke i jezera.
Za Edvarda Lindzija, koji se vraao sa jednonedeljnog boravka u Evropi, monitor je bio
dvostruko interesantan. Pre petnaest godina, kao mladi radio-osmatra Obalne komande u
Oslobodilakom ratu, proveo je duge, jednoline asove nad ovim istim vodama, netremice
zurei u primitivnog preteu velikog petostopnog ekrana. Setno se osmehnuo kada mu u
seanju izronie ti dani. ta bi tada pomislio, upitao se, da je mogao da vidi sebe u ovom

133
trenutku, dok putuje, kao ovek od karijere, u savrenoj udobnosti na visini od deset milja
iznad Atlantika brzinom gotovo jednakom brzini zvuka? Na um mu padoe ostali lanovi
posade kojoj je i on pripadao; vie od jedne decenije nita nije uo o njima.
U uglu monitora, na samom rubu kruga koji je zahvatao tri stotine milja u preniku,
slabana taka svetlosti poela je da se pretvara u sliku. Bilo je to udno: ovde nije postojalo
kopno, poto su se Azorska ostrva nalazila znatno dalje na jugu. Osim toga, lik na ekranu
izgledao je odve bezoblian da bi bio ostrvo. Jedino to je to moglo da bude, bio je olujni
oblak otean kiom.
Lindzi ode do najblieg prozora i pogleda napolje. Vreme je bilo savreno lepo. Daleko
ispod, vode Atlantika lenjo su se kotrljale na istok prema Evropi; sve do udaljenog obzorja
nebo je bilo plavo i bez ijednog oblaka.
Vratio se do monitora. Odjek je bio izuzetno zanimljiv: imao je priblino ovalan oblik i,
koliko je mogao da prosudi, bio je dug desetak milja, premda se jo nalazio suvie daleko za
tanije odreivanje razmera. Lindzi obavi nekoliko brzih aritmetikih operacija. Kroz
dvadeset pet minuta bie gotovo pod njima zato to ga je prava linija koja je predstavljala
zamiljenu putanju aviona presecala tano na pola. Putanja? Kurs? Zaboga, kako se te stvari
brzo zaboravljaju? Uostalom, uticaj vetra bio je sasvim beznaajan pri brzini kojom su oni
putovali. U svakom sluaju, vratie se na vreme da pogleda, a do tada e ostati sa drutvom u
baru.
Dvadeset minuta kasnije bio je jo zbunjeniji. Tanak plavi oval svetlosti koji je blistao na
tamnom zaleu ekrana bio je sada udaljen svega petnaest milja. Ako je to odista bio oblak,
predstavljao je najudniju atmosfersku formaciju koju je on ikada video. Ali razmere slike
bile su jo odve male da bi se razabrale neke pojedinosti.
Glavni kontrolni ureaji monitora bili su bezbedno smeteni ispod upozorenja na kome je
pisalo: UMOLJAVAJU SE PUTNICI DA NE STAVLJAJU ASE NA EKRAN. Meutim,
postojala je i jedna komanda koja je bila postavljane za upotrebu putnika. Masivna trotaktna
ruica - zajemeno neunitiva - omoguavala je svakome da na ekranu izabere tri razliite
daljine: tri stotine, pedeset i deset milja. Uobiajeno je bilo da se koristi domet od tri stotine
milja, ali je zato pedesetmiljski razmer davao znatno vie pojedinosti i bio je veoma pogodan
za razgledanje panorame. Desetmiljski domet bio je gotovo beskoristan i uopte nije bilo
jasno zato je i on ugraen.
Lindzi okrenu ruicu na 50 i slika kao da za trenutak prasnu. Tajanstveni odjek, koji se do

134
maloas pribliavao sreditu ekrana, sada je ponovo leao na njegovom rubu, uvean est
puta. Lindzi je saekao dok se sjaj stare slike nije sasvim pritulio; zatim se nae i paljivo
osmotri nov prizor.

Odjek je gotovo ispunjavao prsten izmeu etrdesete i pedesete milje na ekranu. Sada kada
je mogao jasno da ga vidi, njegova neobinost oduze mu dah. Iz sredita udne formacije
zrano se prualo tkanje tananih niti, dok joj se u srcu sjajilo bletavo podruje od svojih dve
milje u preniku. To je moglo biti samo ospena, pa ipak on bi se zakleo da mrlja u sreditu
veoma lagano pulsira.
Gotovo ne verujui svojim oima, Lindzi je netremice zurio u ekran. Posmatrao je u
hipnotikoj opinjenosti sve dok se obalna magla nije pribliila na manje od etrdeset milja.
Zatim je otrao do najblieg telefona i pozvao jednog od brodskih radio-vezista. Dok je
ekao, ponovo je otiao do osmatranice i bacio pogled na okean. Mogao je da vidi gotovo sto
milja, ali nije bilo apsolutno niega izuzev Atlantika i otvorenog neba.
Put od kontrolne prostorije do palube za etnju trajao je prilino dugo. Kada je
podnarednik Armstrong konano stigao, krijui dosadu pod maskom utive ali ne i ulizike
uslunosti, predmet je bio udaljen manje od dvadeset milja. Lindzi upravi prst prema ekranu.
"Pogledajte!" ree jednostavno.
Podnarednik Armstrong baci pogled. Za trenutak je vladala tiina. Zatim se razlee
zapanjen usklik i on odskoi unazad kao oparen. Onda se ponovo nae i poe da brie ekran
rukavom kao da pokuava da ukloni neto to tamo nije smelo da se nalazi. Zaustavivi se na
vreme, glupo se osmehnuo Lindziju. Zatim se uputi ka prozoru za osmatranje.
"Nema niega. Ve sam proverio", ree Lindzi.
Nakon poetnog oka, Armstrong krenu u akciju zavidnom brzinom. Otrao je natrag do
ekrana, otkljuao komande glavnim kljuem i obavio niz brzih provera. Najednom, linija na
radaru poe da se okree bre, dajui znatno postojaniju sliku nego pre.
Sada je bilo daleko jasnije. Svetlo jezgro odista je pulsiralo i slabani koturovi svetlosti
lagano su se razmicali du zrakastih niti. Opinjeno posmatrajui, Lindzi se najednom seti
prizora koji je jednom video gledajui amebu pod mikroskopom. Gotovo ista pomisao pade
na um podnaredniku.
"Ovaj... izgleda kao ivo!" proaputa on sa nevericom.
"Znam", ree Lindzi. "ta mislite, ta je ovo?"

135
 Armstrong je oklevao jedan trenutak.
"Seam se da sam jednom itao kako je Aplton ili neko drugi otkrio tragove jonizacije
nisko u atmosferi. Jedino to moe da bude."
"Ali ovo je struktura! Kako to objanjavate?"
Podnarednik slegnu ramenima.
"Pojma nemam", ree iskreno.
Sada se nalazilo uspravno pod njima, gubei se u slepom podruju u sreditu ekrana. Dok
su ekali da ponovo izroni s druge strane, bacie jo jedan pogled na veliki okean. Nita se
nije promenilo. I dalje nije bilo apsolutno niega. Ali radar nije mogao da lae. Neto je
moralo biti tamo.
Kada se ponovo pojavilo minut kasnije, brzo je bledelo kao da mu je puna snaga radarskog
odailjaa razarala koheziju. Niti su pucale i pred njihovim oima desetmiljski oval poe da se
dezintegrie. Prizor je izazvao strahopotovanje i iz nekog neobjanjivog razloga Lindzi oseti
saaljenje kao da prisustvuje smrti neke ogromne ivotinje. Zatrese ljutito glavom, ali nije
mogao da odagna ovu pomisao.
Dvadeset milja pozadi vetar je raspravao poslednje tragove jonizacije. Uskoro je radarski
ekran registrovao samo jednoline vode Atlantika kako se beskrajno valjaju prema istoku, kao
da ih nikakva sila ne moe poremetiti.
Preko velikog monitora dva oveka su se nemo posmatrala, ne usuujui se da dokue
misli jedan drugome.

ZVEZDA

Odavde do Vatikana ima tri hiljade svetlosnih godina. Nekada sam verovao da svemir ne
poseduje nikakvu mo nad verom, ba kao to sam verovao i za nebesa da obznanjuju slavu
dela Bojih ruku. Sada sam video jedno takvo delo i moja vera se iz temelja zaljuljala.
Netremice zurim u raspee koje visi na zidu kabine iznad kompjutera Mark Vl i po prvi
put se u ivotu pitam ne predstavlja li ono samo prazan simbol.
Nisam jo nikome nita rekao, ali istina e ubrzo izbiti na videlo. Brod nosi na Zemlju
mnotvo podataka, zabeleenih ak kilometrima magnetske trake, kao i hiljade fotografija,
koje e svako moi da rastumai. Naunici e ih, po svoj prilici, sasvim lako odgonetnuti, kao
to je to, uostalom, i meni polo za rukom, ali ja nisam od onih koji po svaku cenu, i uz to
neovlaeno, diraju u istinu, to je u prolosti esto iznosilo moj red na rav glas.

136
 Posada je ve i onako dovoljno potresena, pa se pitam kako e podneti ovu vrhunsku
ironiju. Malo je ko od njih uopte bio upuen u stvari religije, a kamoli religiozan, pa ipak im
nee biti nimalo prijatno da koriste ovo strano oruje u borbi sa mnom - u tom privatnom,
akademskom ratu, to traje sve vreme od naeg polaska sa Zemlje. Nikako nisu mogli da
shvate kako to da jedan jezuita bude glavni astrofiziar na brodu; to posebno nije ilo u glavu
doktoru endleru (zato li su samo medicinari
tako notorni ateiste?). Pokatkad bismo se susreli na osmatranici, gde su svetla postavljena
sasvim nisko, tako da nita ne remeti sjaj zvezda. On bi samo stao u tamu kraj mene i poeo
netremice da zuri napolje kroz veliki ovalni prozor, dok su oko nas neujno promicala nebesa
kako se brod lagano vrteo oko sopstvene ose. Pri ovom rotiranju dolazilo je do izvesnog
suficijentnog okretanja, to nas nije posebno brinulo, pa se stoga nismo ni trudili da uradimo
korekcije.
"Da, oe", rekao bi konano, "sve to traje od venosti i moda je neije delo, ali kako
moete da verujete da to neto gaji posebno interesovanje za nas i na jadni, mali svet? To je
ono to me mui."
Tada bi zapoeta rasprava, kao kontrast tihom, beskonanom njihanju maglina i zvezda,
koje su na savreno istom staklu nae osmatranice pravile udesne likove.
ini mi se da je posadu na prvom mestu zbunjivao prividan nesklad izmeu mog sadanjeg
poloaja i zvanja jezuite. Uzaludno je stoga bilo moje pozivanje na tri priloga koja sam
objavio u Astrofizikom urnalu i na tri lanka u Mesenim izvetajima Kraljevskog
astronomskog drutva. Podseao sam ih, zatim, da je moj Red uven po svom interesovanju
za nauku i da je veoma doprineo njenom napretku. Danas nas je, dodue, jo svega nekoliko,
ali poev od 18. veka imali smo izvanredno znaajnog udela na polju astronomije i geofizike,
to umnogome prevazilazi nau malobrojnost.
Da li e moj izvetaj o maglini Feniks okonati nau hiljadugodinju istoriju? Bojim se da
e okonati mnogo vie od toga.
Ne znam ko je maglinu tako nazvao, ali smatram da je ime dosta neprikladno. Ako i sadri
neko proroanstvo, onda se ono nee ispuniti pre no to protekne nekoliko stotina miliona
godina. ak i sama re 'maglina' dovodi u zabludu; ovo je daleko manji objekat od onih
dinovskih oblaka praine - materijala jo neroenih zvezda to su razbacani irom Mlenog
puta. Na kosmikim terazijama maglina Feniks je odista siuan objekat - samo fini gasni
omota koji skriva jednu jedinu zvezdu.

137
 Ili bar ono to je preostalo od te zvezde...

Lojola sa Rubensove gravire izgleda kao da mi se ruga dok visi ovde iznad spektro-
fotometrijskog registratora.
ta bi Ti, Oe, uinio da zna ono to i ja, nalazei se tako daleko od malog sveta koji je za
Tebe bio itava Vaseljena? Da li bi se Tvoja vera uzvisila do izazova, za razliku od moje?
Gleda nekud daleko, Oe, ali ja sam bio mnogo dalje nego to si ti u snu mogao da
pretpostavlja kada si pre hiljadu godina osnivao na Red. Nijedan istrazivaki brod do sada
nije bio tako daleko od Zemlje: nalazimo se na samim granicama ispitanog svemira. Na
zadatak je bio da dospemo do magline Feniks. To nam je polo za rukom i sada se vraamo
kui pritisnuti bremenom stranog saznanja. Od svega srca bih eleo da ga odagnam od sebe,
ali izgleda da Te uzalud prizivam kroz vekove i svetlosne godine to lee izmeu nas.
Na knjizi koju dri rei se sasvim lepo razaznaju. Poruka glasi Ad maiorem dei gloriam,
ali u nju vie ne mogu da verujem. Da li bi i Ti dalje verovao da si mogao da vidi sve ono to
smo mi nali?
Znali smo, naravno ta je maglina Feniks. Svake godine samo u naoj galaksiji eksplodira
vie od stotinu zvezda, plamtei pri tom nekoliko asova ili dana hiljadama puta jaim sjajem
od svojeg uobiajenog blistavila, pre no to potonu u smrt i tamu. Takve su obino nove -
samo uobiajene kosmike katastrofe. Otkako sam poeo da radim u opservatoriji na Mesecu,
zabeleio sam spektrograme i svetlosne krivulje stotinak takvih eksplozija.
Meutim, tri ili etiri puta u toku svakih hiljadu godina dogaa se neto pred im ak i
nova postaje sasvim beznaajna. Kada preraste u supernovu, zvezda moe izvesno vreme da
nadjaa svojim sjajem na ogromna sunca galaksije. Ovakav dogaaj posmatrali su kineski
astronomi 1054. godine, ne znajui ta zapravo gledaju. Pet vekova kasnije, 1572. godine,
jedna supernova je zablistala takvim sjajem u sazveu Kasiopeje da se ova pojava mogla
videti i pri dnevnoj svetlosti. U milenijumu koji je proao od tada oglasile su se jo tri
supernove. Zadatak nae misije bio je da posetimo ostatke jedne takve katastrofe, da
rekonstruiemo dogaaje koji su do nje doveli i da, po mogustvu, saznamo njen uzrok.
Lagano smo napredovali kroz koncentrine gasne omotae koji su nastali prilikom eksplozije
pre est hiljada godina i koji su se jo uvek irili. Temperatura im je bila veoma visoka. I dalje
su isijavali jaku ljubiastu svetlost, ali ne takvog intenziteta da bi nam to moglo nakoditi.
Kada je zvezda eksplodirala, njene planete su takvom silinom bile odbaene na sve strane da

138
su potpuno izile van domaaja matinog gravitacionog polja. Gasovi su potom oformili
uplju ljusku, dovoljno prostranu da obujmi i hiljadu sunevih sistema. U njenom sreditu
plamteo je siuan fantastian objekat - beli patuljak, manji od Zemlje, a ipak tei od nje
milionima puta. Kakav udesan preobraaj jednog obinog sunca...
Svuda oko nas treperili su gasni omotai, remetei svojim sjajem uobiajenu no
meuzvezdanog prostora. Leteli smo u sredite kosmike bombe koja je eksplodirala pre vie
milenijuma i iji su usijani delovi i dalje prtali unaokolo. Ogromne razmere eksplozije i
injenica da su njeni ostaci ve prekrili prostor prenika nekoliko milijardi milja liavali su
prizor i najmanjeg vidljivog pokreta. Nenaviknutom oku bile bi potrebne decenije da otkrije
ma kakvu kretnju u ovim izmuenim pramenovima i bujicama gasa, pa ipak svi smo imali
oseaj vrtlonog irenja.
Glavni pravac leta utvren je pre mnogo asova. Sputali smo se lagano ka maloj,
neljubaznoj zvezdi ispred nas. Nekada je to bilo sunce slino naem, ali je za samo nekoliko
sati strailo energiju sa kojom je moglo da sija jo milionima godina. Sada je to bio tvrdica
povuen u sebe, koji ljubomorno uva svoje izvore, kao da pokuava da na taj nain
nadoknadi svoju rasipnu mladost.
Niko od nas uistinu nije oekivao da emo naii na planete. Ako ih je i bilo pre eksplozije,
mora da su se prvo istopile, a potom pretvorile u oblake pare, dok je njihova materija iezla u
stravinoj kataklizmi same zvezde. No, mi smo i pored toga uradili rutinske provere, kao i
uvek do sada kada bismo se pribliavali nepoznatom suncu. Uskoro smo otkrili jedan mali
svet koji je kruio oko zvezde na ogromnoj udaljenosti. Sigurno je to bio Pluton iezlog
sunevog sistema, jer mu se orbita nalazila na samim granicama noi. Suvie udaljen od
centralnog sunca, teko da je ikada znao za ivot, ali ga je upravo ta zabaenost spasla
sudbine koja je zadesila sve njegove izgubljene sadruge.
Plamena bujica satrla je stenje na njegovoj povrini, a omota od smrznutog gasa, koji je
sasvim pouzdano pokrivao planetu pre nesree, pri tom je bukvalno sagoreo. Spustili smo se i
otkrili podzemno utvrenje.
Njegovi graditelji uinili su sve da se lako pronae. Monolit koji je stajao nad ulazom
predstavljao je sada samo bezoblinu ruevinu, ali je ak i to bilo dovoljno da ve preko prvih
daljinskih fotografija ustanovimo da je ovde re o delu razumnih bia. Neto kasnije otkrili
smo izuzetno snaan izvor radioaktivnosti koji se nalazio ispod stene. ak i da je Pilon nad
gradom bio potpuno uniten, ostao bi ovaj izvor kao nepokretni, veiti svetionik upravljen ka

139
zvezdama. Na brod se sputao ka tom dinovskom bikovskom oku, poput strele koja hita
svojoj meti.
Pilon je po svoj prilici bio visok bar jedan kilometar kada je podignut, ali sada je liio na
mutnu gomilu voska koja ostaje kada svea izgori. Bilo nam je potrebno nedelju dana da
prodremo kroz istopljeno kamenje poto nismo imali odgovarajuu opremu za ovakvu vrstu
zadataka.
Mi smo bili astronomi a ne arheolozi, ali smo ipak mogli da improvizujemo. O naem
prvobitnom programu niko vie nije vodio rauna. Ovaj usamljeni spomenik, podignut uz
ogromne napore na najveoj moguoj udaljenosti od iezlog sunca, mogao je imati samo
jedno znaenje - civilizacija koja je znala da joj se blii kraj nainila je poslednji pokuaj da
obezbedi besmrtnost.
Bila bi potrebna pokolenja da se ispita sve blago smeteno u utvrenju. Imali su dovoljno
vremena da ga dopreme ovde jer im je umirue sunce svakako najavilo svoj kraj mnogo
godina pre konane eksplozije. Sve ono to su eleli da ostane sauvano, sve plodove svoga
genija prebacili su na ovaj daleki svet, nadajui se da e to blago pronai neka druga rasa i da
oni nee biti potpuno zaboravljeni. Da li bismo i mi uinili isto, ili bismo se izgubili u svom
jadu, nesposobni da mislimo o budunosti koju neemo doiveti i koja nee biti naa?
Da su imali jo samo malo vremena! Ve su ovladali tehnikom svemirskih letova, ali samo
toliko da putuju unutar svog sunevog sistema. Naalost, jo im nije polo za rukom da naue
kako da prevaljuju meuzvezdane prostore, a najblii sunev sistem bio je udaljen stotinu
svetlosnih godina. Pa ipak, ak i da su spoznali tajnu meuzvezdanog skoka, samo bi se
nekoliko miliona moglo spasti. Moda je i bolje ovako.
ak i da nisu zapanjujue liili na jude, to smo najpre videli sa njihovih skulptura, ne
bismo mogli da im se ne divimo i da ne poalimo njihovu zlehudu sudbinu. Ostavili su na
hiljade video-traka i maine kojima se ove projektuju, zajedno sa specijalnim uputstvima, tako
da nee predstavljati tekou da se naui njihov pisani jezik.
Pregledali smo mnoge od ovih traka i po prvi put posle est hiljada godina udahnuli
ivotnu toplinu i lepotu u jednu civilizaciju, koja mora da je u svemu bila naprednija od nae.
Verovatno su nam ostavili ono najbolje, ali zato ih niko ne moe kriviti.
Njihov svet je bio divan, a gradovi podignuti sa toliko ukusa da im malo koji od naih
moe biti takmac. Posmatrali smo ih kako rade ili se zabavljaju i sluaju svoj milozvuan
govor kako zvonko odjekuje kroz vekove. Jedna slika mi neprestano lebdi pred oima: grupa

140
dece na plai punoj udnog, plavog peska, kako se poigrava na talasima, kako to ine i deca
na Zemlji.
Tu je i Sunce. Gledam ga kako uranja u more, jo toplo, dobroudno i ivotvorno i ne
mogu da verujem da e uskoro izdati ove ljude i raspriti svu tu nevinu sreu.
Moda i ne bismo bili tako duboko dirnuti da se nismo nalazili tako daleko od kue i da
nismo bili odve osetljivi zbog usamljenosti. Svako od nas je ve imao prilike da vidi ostatke
drevnih civilizacija na drugim svetovima, ali nita jo nije ovako delovalo na nas.
Ova tragedija bila je jedinstvena. Sasvim je neto drugo kada neka rasa onemoa i umre,
kao to je to bivalo sa narodima i kulturama na Zemlji. Ali biti potpuno uniten, u punom
cvetu svoga razvoja i bez ijednog preivelog - moe li se to uote uskladiti sa Bojom
milou?
Upravo to su me i pitali na brodu, a ja sam odgovorio to sam bolje mogao. Moda bi Ti,
Oe Lojola, to mnogo bolje uinio, ali ja nisam naao ba nita u Exercitia Spiritualia to bi
mi u ovom sluaju pomoglo.
Ovo nije bio rav narod. Ne znam kakvim su se bogovima molili, i da li su se uopte
molili, ali moj pogled je prodro do njih kroz vekove i ja sam video kako se ponovo kupa u
svetlosti njihovog umanjenog sunca sva ona rasko koju su sauvali za budunost.
Znam ta e moji saputnici kada se vrate na Zemlju. Rei e da Vaseljena nema nikakve
svrhe niti plana i da u tom trenutku neka rasa umire u dubinama prostora jer samo u naoj
galaksiji godinje eksplodira najmanje stotinu sunaca. Kada doe kraj, nema nikakve razlike u
tome da li je odreena rasa tokom svog postojanja inila dobro ili zlo: boanska pravda ne
postoji, jer ne postoji ni bog.
Meutim, ono to smo videli ne dokazuje nita od svega toga. Svako ko tako razmilja
upravlja se oseanjima, a ne logikom. Bog ne mora da pravda svoja dela oveku. On, koji je
stvorio Vaseljenu, moe i da je razori kad god to zaeli. Sasvim je blizu drskosti - ako ne i
bogohuljenju - da smatramo da mi moemo odluivati ta On treba da uradi a ta ne.
Sa svim tim jo bih i mogao nekako da se pomirim, premda je uasno teko gledati
mnotvo svetova i civilizacija baenih u nemilost. Ali jednom doe trenutak kada ak i
najdublja vera mora da se srui; sada, dok gledam raune koji lee preda mnom, postajem
svestan da sam konano dospeo do te take.
Pre no to smo stigli do magline Feniks nismo znali kada se eksplozija odigrala. Ali sada,
zahvaljujui astronomskim podacima i tragovima u kamenu sa ove jedine preivele planete, u

141
stanju sam da sasvim precizno odredim taj datum. Znam tano koje je godine svetlost ovog
dinovskog poara dospela do Zemlje. Znam kakvim je sjajem ova supernova, iji posmrtni
ostaci sada lagano iezavaju iza nas, blesnula jednom na zemaljskom nebu. Znam da je pre
izlaska Sunca zablistala nisko na istoku, poput svetionika u toj Istonoj zori.
Nema vie nikakve sumnje u to: drevna misterija je najzad razreena. Pa ipak, o Boe, bilo
je toliko drugih zvezda koje si mogao da iskoristi.
Zato je bilo potrebno baciti u plamen taj narod da bi simbol njihove prolaznosti zasjao
nad Vitlejemom?

STRAAR

Sledei put kada vidite pun mesec visoko na junom delu neba uoite paljivo njegovu
desnu ivicu, a zatim poite pogledom nagore du prevoja diska. Oko dva asa po ponoi
primetiete mali, tamni oval; svako ko ima normalan vid nai e ga sasvim lako. To je velika
ograena udolina, jedna od najlepih na Mesecu, poznata kao Mare Crisium - More Kriza. Sa
prenikom od tri stotine milja i gotovo sasvim okrueno prstenom velianstvenih planina, ono
nije bilo istraeno sve do naeg dolaska, u pozno leto 1996. godine.
Naa ekspedicija bila je obimna. Upotrebili smo dva vozila, za teke terete, da prebacimo
opremu i opskrbu iz glavne meseeve baze u More Vedrine, udaljeno pet stotina milja. Imali
smo i tri male rakete, koje su bile namenjene za prevaljivanje kratkih rastojanja u onim
podrujima gde su naa vozila za ravan teren bila neupotrebljiva. Sreom, najvei deo Mora
Kriza bio je veoma ravan. Tu se nisu nalazile one velike pukotine koje su predstavljale
uobiajenu opasnost na drugim mestima; takoe, nije bilo kratera i breuljaka. Nai moni
traktori guseniari prebacivali su nas bez tekoa na svako eljeno mesto.
Ja sam bio geolog - ili selenolog, ako ste ba sitniari - i nalazio sam se u grupi koja je
istraivala june predele Mora. Prelazili bismo po sto milja nedeljno, kreui se podnojem
planina, odnosno du obale onoga ta je pre stotinak miliona godina bilo more. Kada je na
Zemlji ivot otpoinjao, ovde se ve gasio. Vode su se povukle niz obronke ovih ogormnih
grebena, ponirui u prazno srce Meseca. Preko tla, kojim smo se kretali, nekada se prostirao
okean, bez plima i oseka, dubok gotovo pola milje, na koje se ponekad moglo naii u
peinama iju tamu nikada nije naruavala pretopla suneva svetlost.
Putovanje smo zapoeli u sporo meseevo svitanje, tako da nam je do noi preostalo
gotovo nedelju zemaljskih dana. Nekoliko puta dnevno izlazili bismo u skafandrima iz vozila,

142
u potragu za zanimljivim primercima minerala ili da ostavimo putokaze buduim putnicima.
Bio je to uobiajen postupak, lien bilo kakvih dogaaja. Nema niega hazardnog niti
posebno uzbudljivog u istraivanju Meseca. Mogli smo da ivimo sasvim udobno nekoliko
nedelja u naim traktorima pod pritiskom, a ako bismo zapali u neprilike, uvek smo mogli da
radio-vezom zatraimo pomo i da stenjeni na malom prostoru saekamo dolazak nekog
svemirskog broda koji bi nas spasao.
Upravo sam rekao da nema niega uzbudljivog u istraivanju Meseca, ali to, naravno, nije
istina. oveku nikada nije dosta ovih neverovatnih planina, tako surovih u odnosu na nene
breuljke Zemlje. Nikada nismo znali, dok smo kruili oko rtova i uzvisina ovog iezlog
mora, kakvi e novi prizori iskrsnuti pred naim oima. Ceo istoni prevoj Mora Kriza
predstavlja prostranu deltu, gde je nekada put u okean nalazilo mnotvo reka, napajanih,
verovatno, bujicama kie koje su ibale planine u kratkom vulkanskom periodu, kada je
Mesec bio jo mlad. Svaka od ovih prostranih dolina predstavljala je izazov koji nas je mamio
da se penjemo u nepoznate gorske predele. No, trebalo je da ispitamo jo itavih sto milja
doline i jedino to nam je preostalo bilo je da bacamo enjive poglede ka visovima koje e
neko drugi osvojiti.
Na vozilu smo zadrali zemaljsko vreme; u 22.00 upuena je poslednja radio-poruka Bazi i
tako bi se okonao radni dan. Napolju, stene bi i dalje plamtele pod gotovo okomitim
Suncem, ali za nas je to bila no sve dok se ponovo ne bismo probudili, osam asova kasnije.
Tada bi jedan od nas pripremao doruak, sa svih strana bi se ulo zujanje aparata za brijanje, a
neko bi ukljuio kratkotalasni radio sa Zemlje. Kada bi miris prenih kobasica poeo da
ispunjava kabinu, bilo je ponekad odista teko verovati da nismo kod kue - sve je bilo tako
uobiajeno i prisno, sem oseaja smanjene teine i neprirodne sporosti kojom su predmeti
padali.
Bio je na mene red da pripremim doruak u uglu glavne kabine koja je sluila kao kuhinja.
Mogu da se, sasvim ivo i posle toliko godina, prisetim tog trenutka, jer je radio upravo
emitovao jednu od mojih omiljenih melodija, staru versku pesmu 'Dejvid iz Vajt Roka'. Na
voza je ve bio napolju, u svom skafanderu, i pregledao gusenice traktora. Moj pomonik,
Luis Garnet, nalazio se u kontrolnoj kabini i upisivao u brodski dnevnik podatke koje je
prethodnog dana zaboravio da unese.
Dok sam stajao kraj tiganja i ekao, kao svaka valjana domaica na Zemlji, da kobasice
porumene, pogled mi je lenjo lutao preko obronka planina koje su zaklanjale itav juni

143
horizont i iezavale prema istoku i zapadu niz meseev prevoj. Izgledalo je da su udaljene
milju ili dve od traktora, ali ja sam znao da nas od najblie deli dobrih dvadesetak milja. Na
Mesecu, naravno, predmeti ne gube obrise sa udaljenou, kao na Zemlji, gde gotovo
nevidljiva izmaglica umekava i rasplinjava njihove konture.
Planine su bile visoke preko tri hiljade metara i strmo su se uznosile nad ravnicu, kao da ih
je pre mnogo vremena neka podzemna erupcija izbacila u pravcu neba kroz rastopljenu koru.
Podnoje ak i najblieg brega skrivala je od pogleda uzdignuta zakrivljenost povrine tla,
budui da je Mesec veoma mali svet, te je sa mosta na kojem sam se nalazio horizont bio
udaljen samo dve milje.
Podigoh oi ka vrhovima koje jo niko nije osvojio - vrhovima koji su, pre dolaska
zemaljskog ivota, posmatrali okeane kako se povlae i kako nevoljno uranjaju u sopstvene
grobnice, odnosei sa sobom nadu i obeanu zoru jednog sveta. Suneva svetlost je udarala u
te bedeme takvom silom da su me oi pekle, a samo malo iznad njih zvezde su postojano sjale
na nebu, crnjem i od najcrnje zimske noi na Zemlji.
Upravo sam sputao pogled, kad krajikom oka opazih metalni blesak na samom vrhu
velike uzvisine, koja se usekla u more tridesetak milja zapadno odavde. Bila je to taka
svetlosti bez ikakvih dimenzija, kao da je jedan od ovih surih vrhova otrgao zvezdu sa neba;
pomislih na trenutak da se to neki sunev zrak odbio od glatke kamene povrine i da je naao
put do mog oka. Takve pojave bile su uobiajene. Dok je Mesec u drugoj etvrti, posmatra
sa Zemlje moe ponekad da vidi kako veliki deo okeana Procelaruma na as zatitra u
plavobelim prelivima, kada svetlost bljesne na njegovoj povrini skakuui od sveta do sveta.
Ali neto me je kopkalo da saznam koja bi to vrsta stene mogla odbacivati svetlost tako jasno;
popeh se u osmatranicu i upravih ka zapadu na teleskop sa promerom od etiri ina.
Ono to sam video samo je jo vie pobudilo moju radoznalost. Planinski vrhovi postali su
sasvim jasni i otri u mom novom vidnom polju, ali ono to je odbilo sunev zrak bilo je
odve malo da bi se moglo razaznati. Pa ipak, izgledalo je da ta stvar poseduje neku pritajenu
simetrinost, a vrh na kome se nalazila bio je zadivljujue ravan. Dugo sam netremice zurio u
tu bletavu zagonetku, napreui oi, sve dok, po mirisu preprenog mesa koji se irio iz
kuhinje, nisam shvatio da su kobasice uzalud prevalile put od etvrt miliona milja.
Celog tog jutra, dok smo prelazili More Kriza pored zapadnih planina koje su se visoko
uzdizale u nebo, vodili smo unu raspravu. ak i kad smo u skafandrima izili u rutinsku
etnju, razgovor se nastavio preko radija. Bilo je sasvim izvesno, tvrdili su moji drugovi, da

144
Mesec nikada nije znao ni za kakav oblik razumnog ivota. Jedini oblik ivota koji je ikada
postojao ovde bile su malobrojne primitivne biljke, iji su se potomci kasnije sasvim
degenerisali. Znao sam to isto tako dobro kao i oni, ali ima trenutaka kada naunik ne sme da
se plai da e od sebe napraviti budalu.
"Sluajte", rekoh konano. "Ja odoh tamo, ako ni zbog ega drugog, a ono da zadovoljim
svoju radoznalost. Ta planina je visoka manje od sedam hiljada metara - odnosno svega dve
hiljade pod Zemljinom gravitacijom - a ja mogu bez prekida da provedem napolju dvadeset
asova. Uostalom, oduvek sam eleo da odem gore u ta brda, a ovo je izvrsna prilika."
"Ukoliko ne slomi vrat", ree Garnet, "s tobom e terati egu itava posada kada se
vratimo u Bazu. Ta planina e se, po svoj prilici, ubudue zvati Vilsonova Glupost."
"Neu slomiti vrat", rekoh odluno. "Ko se, uostalom, prvi popeo na Piko i Helikon?"
"Ali, zar u to doba nisi bio znatno mlai?" upita Luis blago.
"To je samo razlog vie za odlazak", odgovorih krajnje dostojanstveno.
Otili smo na spavanje rano te noi, poto smo se prethodno uspeli traktorom dobrih pola
milja uz strminu. Sa mnom je ujutro poao Garnet; on je bio dobar planinar i esto smo
zajedno preduzimali sline poduhvate. to se naeg vozaa tie, izgledao je prezadovoljan kad
smo ga ostavili kraj vozila.
Na prvi pogled uspon je izgledao gotovo nesavladiv, ali za svakoga ko ima petlju za visine
on je sasvim jednostavan na ovom svetu gde sve teine iznose samo jednu estinu njihove
normalne vrednosti. Jedina prava opasnost pri planiranju na Mesecu jeste preveliko
samopouzdanje; pad na Mesec sa visine od dve stotine metara podjednako je pogibeljan kao i
pad sa tridesetak metara na Zemlji.
Prvi put smo se zaustavili na prostranoj zaravni, oko hiljadu metara iznad ravnice. Penjanje
nije bilo suvie naporno, ali moji udovi su ipak bili ukoeni jer odavno nisam planinario, tako
da mi je kratak odmor odista bio dobrodoao. Traktor nam je sada izgledao kao siuan
metalni insekt, daleko dole u podnoju brega; pre no to smo krenuli dalje, obavestili smo
vozaa o napredovanju.
U skafandrima je bilo prijatno svee jer je ureaj za rashlaivanje izvrsno odolevao jari
koju je stvaralo Sunce i odnosio telesnu toplotu pojaanu stalnim naprezanjem. Retko smo
meusobno razgovarali, osim kada je bilo potrebno preneti neko uputstvo i razmotriti najbolji
plan za dalje penjanje. Ne znam ta je mislio Garnet; moda mu je izgledalo da je ovo najlui
lov na divlje guske u koji se ikada upustio. Gotovo da sam delio isto miljenje, ali radost zbog

145
penjanja, saznanje da niko ranije nije proao ovim putem i ushienje koje je pruao sve iri
vidokrug davali su mi potreban elan.
ini mi se da nisam bio posebno uzbuen kada sam ispred nas ugledao kameni zid, koji
sam prvi put video kroz teleskop sa udaljenosti od trideset milja. Uzdizao se dobrih
dvadesetak metara iznad naih glava, a tamo, na platou, verovatno se nalazila stvar koja me je
domamila preko ove neplodne pustoi. Po svoj prilici, u pitanju je bila samo kamena gromada
koja se rasprsla pri padu nekog meteora pre mnogo godina; njene raspuknute povrine jo su
svee svetlucale kroz ovu neprikosnovenu, veitu tiinu.
Nije bilo izboina na prednjem delu stene, tako da smo morali da upotrebimo lenger.
Izgledalo je da su moje umorne ruke zadobile novu snagu dok sam zamahivao trokukim
metalnim sidrom oko glave i hitnuo ga nagore, u pravcu zvezda. Prvi put se nije dobro
zakailo i lagano je palo kada smo povukli konopac. U treem pokuaju kuke su vrsto
prionule, tako da ni zajednikim snagama nismo mogli da ih pomerimo.
Garnet me je pogledao u nedoumici. Izgledalo je da eli da ide prvi, ali ja mu se nasmeih
kroz staklo lema i odmahnuh glavom. Sasvim lagano otpoeh poslednji uspon.
Zajedno sa skafandrom ovde sam teio tek dvadesetak kilograma, tako da sam pri penjanju
uz ue koristio samo ruke a ne i noge. Na rubu sam zastao i domahnuo drugu, zatim se
prebacih preko ivice, podigoh i upravih pogled napred.
Morate shvatiti da sam sve do tog trenutka bio gotovo sasvim ubeen da ovde neu zatei
nita udno ili neobino. Gotovo, ali ne potpuno, postojala je nekakva neodreena sumnja
koja me je gonila napred. Sumnje je sada nestalo, ali je oseanje pometenosti ostalo.
Stajao sam na zaravni irokoj otprilike tridesetak metara. Nekada je bila glatka - suvie
glatka da bi bila prirodna - ali meteori koji su pljutali kroz nebrojene eone izdubili su i
izbrazdali njenu povrinu. Bila je poravnjana da bi mogla da dri bletavu, grubu, piramidalnu
strukturu, dva puta viu od oveka, koja se nalazila smetena u steni kao dinovski, bruen
dragulj.
U prvih nekoliko sekundi moj um nije registrovao nikakve emocije. Tada osetih kako srce
poinje bre da mi udara i obuze me udna, neopisiva radost. Ja sam voleo Mesec, a sada sam
dobio i pouzdan dokaz da puzava mahovina iz Aristarhusa i Erastotena nije bila jedini oblik
ivota to ga je on iznedrio u svojoj mladosti. Stari, omalovaavani san prvih istraivaa
pokazao se kao taan. Ovde je, dakle, postojala meseeva civilizacija - a ja sam bio prvi koji
je otkrio. injenica to sam moda doao sto miliona godina kasnije nije uticala na mene.

146
Glavno je da se uopte stiglo.
Moj um je poeo normalno da funkcionie, da analizira, da postavlja pitanja. Da li je ovo
neko zdanje, nekakvo svetilite - ili neto za ta u mom jeziku ne postoji naziv? Ako je u
pitanju zdanje, zato je podignuto na ovom krajnje nepristupanom mestu? Upitah se da li bi
to mogao biti hram i na trenutak sam video pred oima poklonike pri nekom udnom obredu
kako uzalud prizivaju svoje bogove da ih sauvaju, dok je ivot na Mesecu iezavao zajedno
sa umirujuim okeanima.
Pooh nekoliko koraka napred da bih iz blizine osmotrio stvar, ali oseanje izvesne
opreznosti zadravalo me je da se suvie pribliim. Pomalo sam se razumeo u arheologiju i
pokuao sam da odgonetnem kulturni nivo civilizacije koja je, po svemu sudei, zarubila ovu
planinu i izgradila povrine bljetave poput ogledala, iji sjaj kao da jo uvek ispunjava moje
oi.
Egipani su to mogli da urade, pomislih, da su njihovi neimari posedovali sav onaj udesni
materijal koji su koristili ovi, daleko drevniji arhitekti. Zbog male veliine stvari, nije mi palo
na pamet da moda gledam delo neke rase mnogo naprednije od moje. Ve se i sama ideja da
je na Mesecu uopte bilo razumnog ivota inila gotovo nezamislivom, a i moj ponos mi ne bi
dozvolio da se spustim na tako inferioran poloaj.
A tada opazih neto od ega me niz lea podioe marci - neto tako neupadljivo i tako
bezazleno da mnogi to uopte ne bi primetili. Rekao sam da je zaravan bila izbrazdana
meteorima; takoe ju je prekrivao i inima dubok sloj kosmike praine, koja se uvek taloila
po povrinama onih svetova gde nema vetra koji bi je rasprio. Ali praina i brazde od
meteora prestajali su sasvim iznenada na rubu irokog kruga koji je obuhvatao malu piramidu,
kao da je neki nevidljivi zid titio od zuba vremena i od povremenog ali postojanog
bombardovanja iz svemira.
Neko je vikao u moje slualice i ja shvatih da me to Garnet, ve neko vreme, neprekidno
doziva. Nesigurno doetah do ivice stene i mahnuh mu da mi se priblii. Nisam se usuivao
da govorim. Potom se vratih krugu obavijenom prainom. Podigoh komadi razbijene stene i
blago ga bacih ka blistavoj zagoneci. Da je nevidljiva barijera progutala kamen, ne bi me
iznenadilo, ali ovaj je udario u glatku polusfernu povrinu i lagano skliznuo na tle.
Znao sam da gledam neto to nije imalo nita odgovarajue u prolosti moje rase. Ovo
nije bilo zdanje, vec maina koja je samu sebe titila silama to su prkosile Venosti. Te sile,
ma ta da su u stvari, funkcionisale su jo uvek i moda sam im se ve suvie pribliio. Na um

147
mi padoe sve vrste zraenja kojima je ovek ovladao i koje je ukrotio u prolim vekovima.
Bilo je razloga da verujem da sam ve isto tako nepovratno mogao da budem izgubljen, kao
da sam kroio u smrtonosnu, besumnu zonu nezatienog izvora atomske radijacije.
Seam se da sam se tada okrenuo ka Gernetu, koji mi se pribliio i onda nepomino zastao
kao da je sasvim zaboravio na mene; nisam hteo da ga ometam, ve se vratih do ivice brega
pokuavajui da priberem misli. Ispod se prostiralo More Kriza, nestvarno i udno za mnoge,
ali meni najednom tako prisno i blisko. Podigoh oi ka srpastom obliju Zemije, koja je leala
u svojoj zvezdanoj kolevci, i upitah se ta su skrivali njeni oblaci u trenutku kada su ovi
nepoznati neimari okonali svoj posao. Da li je to bila dungla puna izmaglice iz
karboniferusa, pusta obala koju su prve amfibije morale da prepuze da bi osvojile kopno - ili
jo ranije, duga samoa pre pojave ivota?
Ne pitajte me zato ranije nisam pogodio istinu - istinu koja mi sada izgleda tako
oigledna. U prvom oduevljenju zbog otkria, bespogovorno sam pretpostavio da je ovu
kristalnu utvaru podigla neka rasa koja je poticala iz daleke prolosti samog Meseca; ali sada,
u meni je neodoljivom silinom poelo da navire saznanje da je ona isto tako bila stranac ovde
kao to sam to bio i ja.
Tokom dvadeset godina nismo pronali ni najmanji trag ivota, osim nekoliko zakrljalih
biljaka. Nikakva civilizacija sa Meseca, ma kakva da je bila njena sudbina, nije ostavila ni
jedno jedino znamenje svog postojanja.
Ponovo pogledah ka bletavoj piramidi i ona mi se sada uini neshvatljivo daljom od bilo
ega to je imalo veze sa Mesecom. Iznenada osetih kako se tresem od glupog, histerinog
smeha izazvanog uzbuenjem i prenapregnutou; izgledalo je najednom da mi se mala
piramida obraa i gotovo zauh njene rei: "lzvini, ali i ja sam ovde stranac."
Bilo nam je potrebno dvadeset godina da probijemo nevidljivi tit i da dospemo do maine
koja se nalazila unutar kristalnih zidova. Ono to nismo mogli da shvatimo, konano smo
razorili divljom moi atomske snage; sada pred mojim oima lee samo komadii one divne,
bletave stvari koju sam jednom pronaao gore na planini.
Nisu vie imali nikakvog znaaja. Mehanizmi piramide - ako su to uopte mehanizmi -
pripadaju tehnologiji koja je daleko izvan naih horizonata, moda ak tehnologiji
parapsiholokih sila.
Misterija je poela da nas zaokuplja sve vie kako smo osvajali pojedine planete i kako je
postajalo sve izvesnije da je Zemija jedina u Sunevom sistemu iznedrila razuman ivot.

148
Nijedna izgubljena civilizacija sa naeg sveta nije mogla sagraditi tu mainu, budui da nam
je debeli sloj meteorske praine na zaravni omoguio da tano odredimo njenu starost. Ona je
bila postavljena na ovu planinu pre no to je ivot izronio iz okeana na Zemiji.
Na svet je bio upola mlai nego sada, kada je neto dolo ovamo sa zvezda, projurilo kroz
Sunev sistem, ostavivi ovaj simbol svog prolaska, i ponovo iezlo u dubine prostora.
Sve dok je nismo unitili, maina je ispunjavala zadatak za koji je bila napravljena, a
priroda tog zadatka bila je krajnje jednostavna.
Blizu sto hiljada miliona zvezda okree se u vrtlogu Mlenog puta i nema nikakve sumnje
da je neka druga rasa, sa sveta nekog drugog sunca, u prolosti ve dostigla i nadmaila nivo
na kojem se mi danas nalazimo. Mislim na one civilizacije iz dubine vremena, iz samog
osvita Stvaranja, na prve gospodare Vaseljene koja je bila toliko mlada da je ivot postojao
tek na nekoliko svetova. Njihova usamljenost bila je nezamisliva: usamljenost bogova koji
tragaju beskrajem, ali ne nalaze nikoga sa kim bi mogli uspostaviti kontakt.
Oni su, po svoj prilici, istraivali zvezdane grozdove kada smo mi istraivali planete.
Svetova je moglo biti svuda, ali oni su po pravilu bili ili pusti ili nastanjeni stvorenjima u
kojima se um jo nije zaeo. Takva je bila i naa Zemija - samo stecite velikih vulkana, iji
dim jo uvek prlja nebo - u asu kad je prvi brod sa biima iz praskozorja vremena prispeo
negde iz ambisa s one strane Plutona. Nisu ih zadrale smrznute spoljne planete jer su znali da
tu ne moe biti ni traga ivotu. Njihovo odredite bile su unutranje planete, koje su se grejale
oko suneve vatre ekajui poetak sopstvene istorije.
Te lutalice su jednog trenutka stigle i do Zemije, koja je bezbedno kruila u uskoj zoni
izmeu ognja i leda, i sigurno su odmah shvatile da ona najvie obeava od sve suneve dece.
Na njoj e se u dalekoj budunosti roditi razum; ali pred njima se nalazilo jo bezbroj zvezda i
bilo je malo verovatno da e oni ponovo proi ovuda.
Ostavili su stoga straara, tek jednog od mnogih miliona to su razbacani irom Vaseljene
da budno motre na sve svetove koji nose obeanje ivota. Bio je to svetionik koji je kroz
bezbrojne eone strpljivo odailjao istovetnu poruku - da jo nije otkriven.
Verovatno sada shvatate zato je ta kristalna piramida bila postavljena na Mesecu a ne na
Zemiji. Njene graditelje nisu zanimale rase koje se jo nisu otrgle iz divljatva. Naa
civilizacija je za njih postala interesantna tek kada se pokazala sposobnom da opstane, na taj
nain to je ovladala tehnikom kosmikih letova i otisnula se iz svoje kolevke Zemlje. To je
izazov sa kojim pre ili kasnije moraju da se susretnu sve rase. Re je zapravo o dvostrukom

149
izazovu, budui da je u pitanju ovladavanje atomskom energijom, odnosno poslednji izbor
izmeu ivota i smrti.
Poto smo jednom proli tu krizu, bilo je samo pitanje vremena kada emo otkriti piramidu
i prodreti u njenu tajnu. Eonima jednolian signal sada je prestao i oni ija je to dunost
upravie ponovo svoje umove ka Zemiji. Mozda ele da pomognu naoj mladoj civilizaciji,
ali njihova starost je nezamisliva, a starci su esto bolesno ljubomorni na mlade.
Kad god mi pogled sada odluta ka Mlenom putu, uvek se iznova zapitam sa kog e od tih
zgusnutih oblaka zvezda doi emisari. Ako nemate nita protiv jednog priprostog poreenja,
mi smo aktivirali poarni alarm i sve to nam sada preostaje jeste da budemo strpljivi.
Ubeen sam da neemo morati dugo da ekamo.

Peti deo: MATARIJE S ONE STRANE BEZDANA

AS ISTORIJE

Niko se vie nije seao kada je pleme poelo svoje dugo putovanje. Zemlja velikih,
ustalasanih ravnica koja je bila njegov prvi dom sada je predstavljala tek napola zaboravljeni
san.
Ve mnogo godina an i njegov narod kretali su se kroz zemlju niskih bregova i iskriavih
jezera, a sada su se pred njima ukazale planine. Ovoga leta moraju ih prei kako bi stigli do
junih zemalja. Nije bilo vremena za gubljenje. Beli uas koji se spustio sa polova, drobei
kontinente u prainu i smrzavajui sam vazduh pred sobom, nalazio se na manje od dan hoda
iza njih.
an se upita da li gleeri mogu da se uspnu uz ove planine ispred njih i u srcu mu se
nakratko raspali plamen nade. Ovo je moda prepreka koju ak ni neumoljivi led nije mogao
da savlada. U junim zemljama o kojima su govorila predanja njegov narod konano je
mogao da nae pribeite.
Bile su potrebne nedelje da bi pronali prolaz kroz koji su mogli da prou pleme i
ivotinje. Sredinom leta podigli su bivak u jednoj samotnoj dolini gde je vazduh bio pronaen

150
i gde su zvezde tako jarko blistale kao nigde drugde.
Leto je ve bilo na izmaku kada je an poveo svoja dva sina u izvidnicu, da ispita put.
Uspinjali su se tri dana, a tri noi spavali to su bolje umeli na smrznutim stenama; etvrtog
jutra ispred njih nije bilo nieg drugog do blagog uspona do humke od sivog kamenja koju su
tu podigli drugi putnici, pre mnogo stolea.
an je oseao kako drhti, ali ne od hladnoe, dok su koraali ka toj maloj kamenoj
piramidi. Sinovi su mu zaostali pozadi. Niko nije govorio, jer premnogo je stajalo na kocki.
Uskoro e doznati da li su se sve njihove nade izjalovile.
Na istoku i zapadu planinski lid se zakrivljavao kao da je hteo da opae zemlju to se
pruala pod njim. Ispod su leale nebrojene milje talasaste ravnice, kroz koju je krivudala
velika reka pravei mnotvo okuka. Bila je to plodna zemlja u kojoj je pleme moglo da uzgaja
itarice, znajui da nee morati da pobegne pre etve.
an podie pogled prema jugu i ugleda usud svih njihovih nada. Tamo, na rubu sveta,
iskriila se pogubna svetlost koju je tako esto viao na severu - odsjaj leda ispod obzorja.
Nije im bilo puta napred. Tokom svih godina uzmicanja gleeri sa juga hitali su im u
susret. Uskoro e biti satrti izmeu dva pokretna zida leda.
Juni gleeri stigli su do planina tek jedno pokolenje kasnije. Tog poslednjeg leta anovi
sinovi odneli su sveto blago plemena do samotne humke koja je poivala povrh ravnice. Led
koji se jednom svetlucao ispod obzorja sada im je dospeo gotovo do nogu. Do prolea stii e
ve do planinskog zida.
Niko vie nije razumeo blago. Ono je poticalo iz odve daleke prolosti da bi ga mogao
pojmiti bilo koji iv ovek. Poreklo mu je bilo izgubljeno u maglama koje su optakale Zlatno
doba, a kako je ono dolo u posed ovog lutajueg plemena - to je bila pria koja se sada vie
nije priala. Jer posredi je bila pria o civilizaciji koja je odavno potonula u zaborav.
Jednom su sve te uboge relikvije bile uvane iz nekog valjanog razloga, a sada su postale
svete, iako im je smisao bio odavno izgubljen. Tekst u starim knjigama odavno je izbledeo,
iako se ipak jo mogao razabrati - da je samo bilo nekoga ko ga je umeo proitati. Ali prolo
je ve mnogo pokolenja od kada se iko mogao koristiti logaritamskim tablicama sa sedam
brojki, atlasom sveta i partiturom sedme Sibelijusove simfonije koju su tampali, prema
impresumu, H. K. u i sinovi u Pekingu, 2371. godine.
Stare knjige poloene su smerno u malu kriptu koja je za njih pripremljena. Potom je
usledila arolika zbirka raznih komadia - zlatni i platinasti novii, jedno slomljeno

151
teleskopsko soivo, jedan asovnik, svetiljka za hladnu svetlost, mikrofon, seivo elektrinog
brijaa, nekoliko patuljastih radio-cevi, sitnice koje su zaostale poto se velika plima
civilizacije zauvek povukla.
Sve ovo blago bilo je paljivo odloeno na pripremljeno mesto. Potom su usledile jo tri
relikvije, najsvetije od svih zato to im je smisao bio najmanje jasan.
Prva je bila jedan komad metala neobinog oblika koji se odlikovao bojom snane toplote.
Bio je to, na svoj nain, najpatetiniji od svih simbola prolosti zato to je govorio o
ovekovom najveem postignuu i o budunosti koju je mogao da upozna. Postolje od
mahagonija na koje je bio postavljen nosilo je srebrnu ploicu sa sledeim napisom:

Pomoni starter desnog mlaznika

kosmikog broda 'Zvezda zornjaa'
Zemlja-Mesec, 1985.

Potom je sledilo jo jedno udo drevne nauke - kugla od providne plastike sa komadima
metala neobinog oblika, postavljenim unutra. U sreditu se nalazila majuna kapsula od
sintetikog radio-elementa, optoena naroitim titnicima koji su pomerali njeno zraenje
daleko niz spektar. Sve dok materijal ostane aktivan, kugla e predstavljati siuan radio-
odailja koji e emitovati energiju u svim pravcima. Bilo je nainjeno svega nekoliko
ovakvih kugli. Predviene su kao stalni radio-farovi koji je trebalo da obeleavaju orbite
asteroida. Ali ovek nikada nije dospeo do asteroida, tako da farovi nikada nisu bili korieni.
Poslednja je bila pljosnata, kruna limenka, iroka u poreenju sa debljinom. Bila je vrsto
zatvorena i zveckala bi kada bi se protresla. Predanje plemena predvialo je da e doi do
nesree ako kutija ikada bude otvorena, a niko nije znao da se unutra nalazi jedno od velikih
umetnikih dela iz razdoblja od pre hiljadu godina.
Posao je bio zavren. Dva mukarca vratie kamenove na mesto i lagano stadoe da se
sputaju obronkom planine. ak i u poslednjim trenucima ovek nije prestajao da misli na
budunost i nastojao je da neto sauva za potomstvo.
Te zime veliki talasi leda poeli su svoj prvi napad na planine, dolazei sa severa i juga. U
prvom naletu osvojena su podnoja i gleeri su ih izdrobili u prainu. Ali planine su stajale
postojano, a kada je dolo leto, led se malo povukao.
I tako, iz zime u zimu, borba se nastavljala, a grmljavina lavina, drobljenje stena i

152
eksplozije leda koji se cepa ispunjavali su tutnjavom vazduh. Nijedan ovekov rat nije bio
tako silovit, niti su ovekovi bojevi bili ovako globalnih razmera.
Konano, plimski talasi leda poeli su da se povlae i da se lagano sputaju niz obronke
planina koje nikada nisu sasvim osvojili. Doline i prolazi i dalje su se vrsto nalazili u
njihovom zagrljaju. Bila je to pat pozicija. Gleeri su se najzad suoili sa sebi ravnim, ali
njihov poraz usledio je prekasno da bi bio od bilo kakve koristi oveku.
I tako, stolea su prola, a onda se dogodilo neto to se bar jednom mora zbiti u istoriji
svakog sveta u Vaseljeni, ma koliko on bio dalek i samotan.
Brod sa Venere stigao je pet hiljada godina prekasno, ali njegova posada nije nita znala o
tome. Jo sa udaljenosti od mnogo miliona milja teleskopi su videli veliki ledeni pokrov koji
je Zemlju inio najsjajnijim objektom na nebu odmah iza samog Sunca.
Tu i tamo zaslepljujua ploha bila je proarana crnim mrljama koje su ukazivale na
postojanje gotovo zatrpanih planina. To je bilo sve. Ustalasani okeani, ravnice i ume,
pustinje i jezera - sve ono to je predstavljalo svet oveka nalazilo se prekriveno ledom,
moda zauvek.
Brod je pristupio Zemlji i uao na orbitu na visini manjoj od hiljadu milja. Pet dana je
kruio oko planete, dok su kamere beleile sve to je moglo da se vidi, a stotinu instrumenata
sakupljalo informacije na ijoj e obradi venerijanski naunici raditi mnogo godina.
Sputanje nije bilo prvobitno predvieno. Za to je bilo malo potrebe. Ali estoga dana slika
se promenila. Jedan panoramski monitor, podeen na samu granicu pojaanja, otkrio je
umirue zraenje radio-fara starog pet hiljada godina. Tokom svih stolea minulih i
meuvremenu on je slao svoje signale sve manjom snagom kako mu je radioaktivno srce
postepeno slabilo.
Monitor se fiksirao na frekvenciju fara. U kontrolnoj prostoriji jedno zvonce privue optu
panju. Malo kasnije venerijanski brod skrenu sa svoje orbite i stade da se sputa ka Zemlji,
prema planinskom lancu koji se i dalje ponosno uzdizao iznad leda, kao i prema humki od
sivog kamena koju protekle godine gotovo da nisu dodirnule.
Veliki Sunev disk estoko je blistao na nebu koje vie nije bilo zapreeno maglom,
budui da su oblaci koji su nekada skrivali Veneru sada potpuno nestali. Sila koja je izazvala
promenu snage Sunevog zraenja donela je zao usud jednoj civilizaciji, ali je zato dovela do
raanja druge. Pre manje od pet hiljada godina poludivlji itelji Venere prvi put su ugledali
Sunce i zvezde. Ba kao to je zemaljska nauka poela astronomijom, tako se zbilo i sa

153
venerijanskom - i na toplom, bogatom svetu koji ovek nikada nije video napredak je bio
neverovatno brz.
Moda su Venerijanci imali sree. Nikada nisu upoznali mrano doba koje je oveka
dralo sputanog hiljadu godina. Promakao im je dugaak, zaobilazan put u hemiju i
mehaniku, ali su odmah doli do temeljnijih zakona radijacione fizike. Za vreme koje je
oveku bilo potrebno da stigne od piramida do kosmikog broda na raketni pogon Venerijanci
su stigli od otkria zemljoradnje do same antigravitacije - krajnje tajne u koju ovek nikada
nije pronikao.
Topli okeani u kojima se i dalje nalazio najvei deo ivota mlade planete zapljuskivali su
neumorno svojim blagim talasima peane obale. Ovaj novi kontinent bio je tako mlad da je i
sam pesak jo izgledao hrapav i krupan. More jo nije imalo dovoljno vremena da ga izglaa i
isitni.
Naunici su leali napola u vodi, dok su im predivna reptilska tela blistala na suncu.
Najvei umovi Venere okupili su se na ovoj obali sa svih ostrva planete. Nisu znali o emu e
biti rei, osim da se odnosilo na trei svet i tajanstvenu rasu koja ga je nastanjivala pre
dolaska leda.
Istoriar je stajao na kopnu, budui da ureaj koji je nameravao da upotrebi nije podnosio
vodu. Pokraj njega je poivala jedna velika maina koja je privukla mnoge radoznale poglede
njegovih kolega. Ona je oigledno bila optike prirode, budui da se iz nje pruao sistem
soiva u pravcu ekrana od nekog belog materijala, koji se nalazio na udaljenosti od desetak
jardi.
Istoriar poe da govori. Ukratko je izloio ono to je bilo otkriveno o treoj planeti i
njenim iteljima.
Pomenuo je stolea besplodnih istraivanja koja nisu uspela da protumae nijednu re
zemaljskih pisama. Planetu je naseljavala rasa visokih tehnikih sposobnosti. To su, bar,
potvrivali retki delovi mainerija pronaeni u humki na planini.
"Nije nam poznato zato se okonala jedna tako razvijena civilizacija", primeti on.
"Gotovo je izvesno posedovala dovoljno znanja da preivi ledeno doba. Mora da je postojao
neki drugi inilac o kome ne znamo nita. Moda odgovornost snose neka bolest ili rasna
degeneracija." Izloena je i zamisao da su se na treoj planeti nastavili, i posle pojave
tehnologije, plemenski sukobi koji su bili osobeni i za nau vrstu u preistorijskim vremenima.
Neki filozofi smatraju da znanje o mainama nuno ne pretpostavlja i visok stepen

154
civilizovanosti, odnosno teorijski je mogue imati ratove u drutvu koje poseduje mehaniki
pogon, let, pa ak i radio. Ovakvo poimanje nama je tue, ali moramo dopustiti njegovu
mogunost. Time bi se sigurno mogla objasniti propast izgubljene rase.
Oduvek se verovalo da nikada neemo nita saznati o fizikom obliku stvorenja koja su
ivela na treoj planeti. Stoleima su nai umetnici slikali prizore iz istorije mrtvog sveta,
naseljujui ga svom silom fantastinih bia. Veina tih stvorenja vie je ili manje nalikovala
na nas, iako je esto isticano da okolnost da smo mi reptili ne mora da znai da to treba da
budu i sva ostala inteligentna bia.
Sada znamo odgovor na jedan od najzagonetnijih problema istorije. Konano, posle vie
stotina godina istraivanja, otkrili smo taan oblik i prirodu vladajueg ivota na planeti tri.
Usledilo je zaueno mrmljanje meu okupljenim naunicima. Neki su bili toliko
iznenaeni da su nakratko nestali u udobnom pliaku okeana, kao to su to i inae inili svi
Venerijanci u trenucima stresa. Istoriar je saekao da mu kolege ponovo izrone u elemenat
koji nimalo nisu voleli. Njemu je tu bilo sasvim udobno zahvaljujui tome to mu je telo
neprekidno bilo prskano. Posredstvom ovih prskalica mogao je na kopnu da provede mnogo
asova pre no to bude morao da se vrati u okean.
Uzbuenje se lagano primirilo i predava nastavi:
"Jedan od najtajanstvenijih objekata pronaenih na planeti tri bio je pljosnat metalni
kontejner u kome se nalazio veoma dugaak providan plastini materijal izbuen na ivicama i
vrsto namotan na jedan kalem. Providna traka izgledala je u prvi mah prilino besmislena, ali
ispitivanja obavljena novim subelektronskim mikroskopom pokazala su da to nije tako. Du
povrinskog materijala, nevidljivo naim oima, ali savreno jasno pod ispravnim zraenjem,
nalazi se doslovce na hiljade majunih slika. Smatra se da su nanete na materijal nekim
hemijskim putem, kao i da su izbledele od protoka vremena.
Te slike obrazuju, kako izgleda, zapis o ivotu kakav je bio na treoj planeti na vrhuncu
njene civilizacije. One nisu meusobno nezavisne. Naizmenine sliice gotovo su istovetne,
razlikujui se jedino u pojedinostima pokreta. Svrha ovakvog zapisa je oigledna. Jedino je
potrebno projektovati prizore u brzom sledu da bi se dobio privid neprekidnog kretanja.
Napravili smo mainu koja to ini i ja ovde imam tanu reprodukciju sleda slika.
Prizori koje ete sada imati prilike da vidite vraaju nas mnogo hiljada godina, do velikih
dana nae sestrinske planete. One pokazuju sloenu civilizaciju, ije mnoge delatnosti
moemo samo nejasno da razaberemo. ivot je tamo, kako izgleda, bio veoma silovit i

155
energian - i najvei deo onoga to ete videti veoma je zbunjujue.
Jasno je da je treu planetu naseljavao izvestan broj razliitih vrsta, od kojih nijedna nije
bila reptilska. To je udarac naem ponosu, ali zakljuak je neumitan. Preovlaujui oblik
ivota izgleda da je bio dvoruki dvonoac. Iao je uspravno i prekrivao je telo nekim gipkim
materijalom, verovatno radi zatite od hladnoe, budui da je i pre ledenog doba na planeti
vladala znatno nia temperatura nego na naem svetu. Ali vie neu zloupotrebljavati vae
strpljenje. Sada ete videti zapis o kome sam vam govorio."
Blistava svetlost blesnu iz projektora. Usledilo je blago zujanje, a onda se na ekranu
pojavie na stotine neobinih stvorenja koja su se prilino skakutavo kretala tamo-amo. Slika
se rairi, obuhvativi samo jedno stvorenje i naunici se tog asa uverie da je istoriarev opis
bio taan.
Bie je posedovalo dva oka, smetena prilino blizu jedno drugoga, ali su ostale
pojedinosti lica bile pomalo zatamnjene. Na donjem delu glave nalazio se jedan otvor koji se
neprekidno otvarao i zatvarao. Moda je to stajalo u nekoj vezi sa disanjem stvorenja.
Naunici su kao omaijani posmatrali kako neobino bie uzima udela u nizu fantastinih
pustolovina. Imalo je neverovatno silovit sukob sa jednim drugim stvorenjem koje se donekle
razlikovalo. Izgledalo je izvesno da oba moraju stradati, ali kada se sve zavrilo, kao da
nikome nije bilo nita.
Usledila je luda jurnjava od mnogo milja u nekom mehanikom prevoznom sredstvu na
etiri toka koje je bilo kadro za izuzetna postignua u kretanju. Vonja se okonala u jednom
gradu punom drugih vozila koja su se kretala u svim pravcima brzinom od koje je zastajao
dah. Niko nije bio iznenaen to vidi kako se dve maine eomice sudaraju uz katastrofalne
posledice.
Posle toga, zbivanja su postala sloenija. Sada je bilo sasvim oigledno da e biti potrebne
mnoge godine istraivanja da bi se analizirala i shvatila sva ta sila dogaaja. Takoe je bilo
jasno da je zapis umetniko delo, donekle stilizovano, a ne verna reprodukcija ivota kakav je
stvarno postojao na treoj planeti.
Veinu naunika obuzela je vrtoglavica kada se niz slika okonao. Pre toga, usledila je
zavrna mahnitost kretnji u kojoj je stvorenje to se nalazilo u sreditu zanimanja uzelo udela
u nekoj zastraujuoj, ali nepojamnoj katastrofi. Slika se suzila u krug u kome se nalazila
glava stvorenja.
Poslednji prizor prikazivao je njegovo raireno lice, koje je oigledno izraavalo neko

156
mono oseanje. Ali nije se moglo odrediti da li je posredi srdba, bol, prkos, otupelost ili
neto drugo. Slike je nestalo. Na trenutak na ekranu su se pojavili neki slovni znaci, a onda je
sve prestalo.
Nekoliko minuta vladala je potpuna tiina koju je naruavalo jedino zapljuskivanje talasa o
pesak. Naunici su bili odve pometeni da bi mogli neto da kau. Ovaj kratak pogled na
zemaljsku civilizaciju potpuno ih je poljuljao. A onda razgovor poe u malim grupama, najpre
apatom, a onda sve glasnije kako su implikacije onoga to su videli postajale sve jasnije.
Konano, istoriar ih zamoli za malo panje i ponovo uze re.
"Sada planiramo", ree on, "obiman program istraivanja kako bismo izvukli svo
raspoloivo znanje iz ovog zapisa. Nainjene su hiljade kopija koje e se raspodeliti svim
zainteresovanim. Razumeete problem sa kojim smo ovde suoeni. Naroito se sloen
zadatak nalazi pred psiholozima.
Ali uopte ne sumnjam u to da emo uspeti. Kroz jedno pokolenje, ta sve moemo
dokuiti iz ovih slika o toj udesnoj rasi? Pre no to se raziemo, pogledajmo jo jednom nae
daleke srodnike, ija je mudrost moda nadmaivala nau, ali od kojih je tako malo
preostalo."
Jo jednom zavrna slika blesnu na ekranu, nepomina ovog puta, zato to je projektor bio
zaustavljen. Uz oseanje slino strahopotovanju naunici se upiljie u nepokretnu priliku iz
prolosti, dok im je, zauzvrat, mali dvonoac uzvraao pogled uz osoben izraz nadmene
zloudnosti.
Za sve potonje vreme on e predstavljati simbol ljudske rase. Psiholozi Venere
podvrgavae analizi njegova delanja i pomno motriti svaku njegovu kretnju sve dok ne
postanu kadri da mu rekonstruiu um. O tome e biti napisano na hiljade knjiga. Bie
smiljene sloene filozofije da bi se rastumailo njegovo ponaanje.
Ali sav taj trud, sva ta istraivanja bie potpuno zaludni. Moda se ponosna i samotna
prilika na ekranu osmehivala sardonino naunicima koji su upravo poinjali svoje traganje
to e potrajati veoma dugo.
Njegova tajna ostae neotkrivena sve dok postoji Vaseljena, jer niko nikada nee nauiti
izgubljen jezik Zemlje. Milionima puta u razdobljima to dolaze tih poslednjih nekoliko rei
blesnue preko ekrana, a nikome nee poi za rukom ni da nasluti njihovo znaenje:
Proizvodnja Volta Diznija.

BEZ SLEDEEG JUTRA

157
 "Ali to je uasno! Mora da postoji neto to moemo preduzeti!"
"Postoji, Vaa mudrosti, ali je izuzetno teko. Od planete nas deli vie od pet stotina
svetlosnih godina i kontakt se moe odrati samo uz velike napore. Pa ipak, verujemo da
emo biti u stanju da podignemo mostobran. Naalost, to nije jedini problem. Praktino,
nismo u mogunosti da komuniciramo sa tim biima. Njihove telepatske sposobnosti su
sasvim nerazvijene... gotovo da uopte ne postoje. A ako ne stupimo u vezu sa njima, ne
postoji nain da im pomognemo."
Zavladala je duga mentalna tiina dok je Vrhovni Naunik analizirao situaciju; najzad, kao
to se to uvek deavalo, doao je do pravog reenja.
"Svaka inteligentna rasa mora da ima pojedince obdarene telepatskom moi", odbruja on u
mislima. "Moraemo da angaujemo stotine osmatraa koji e loviti svaku iskricu telepatske
misli. Kada otkrijete prvi um koji bi mogao da vam odgovori, svi se usredsredite na njega."
"Vrlo dobro, Vaa mudrosti. Bie uinjeno."
Preko ambisa, preko provalije koju ni sama svetlost nije mogla da prevali za krae vreme
od pet stotina godina, ispitivaki mozgovi planete Taar pruili su pipke svojih misli u
oajnikoj potrazi za jednim jedinim ljudskim biem iji bi um mogao registrovati njihovo
prisustvo. I odista, srea ih je posluila poto su ubrzo stupili u vezu sa Vilijemom Krosom,
zvanim Bil.
Dodue, samo je u poetku izgledalo da je to srena okolnost jer su se stvari kasnije
promenile. U svakom sluaju, nisu imali veliki izbor. Splet okolnosti koji je uinio Bilov um
prijemiv za njihove misli trajao je tek nekoliko sekundi i izgledalo je sasvim neverovatno da
e se to dogoditi jo jednom s ove strane venosti.
Postojale su tri kljune take u ovom udu i teko je bilo rei koja je od njih znaajnija.
Prva se odnosila na puku sluajnost poloaja. Kada svetlost padne na bocu punu vode, ona se
ponaa kao grubo soivo i koncentrie snop na relativno malo podruje. U neuporedivo veim
razmerama, gusto jezgro Zemlje konvertovalo je talase koji su stigli sa Taara. U normalnim
okolnostima materija ne moe da utie na zraenje misli - ono prolazi kroz nju sa istom
lakoom kao i svetlost kroz staklo. Ali u planeti ima veoma mnogo materije, tako da je itava
Zemlja odigrala ulogu dinovskog soiva. Dogodilo se da se Bil naao u aritu gde su se
tanani modani impulsi sa Taara stostruko koncentrisali.
Dodue, u fokusu se zateklo jo nekoliko miliona drugih ljudi, ali oni nisu primili poruku.
Pre svega zato to ti ljudi nisu bili raketni inenjeri; oni nisu proveli godine u razmiljanju i

158
sanjarenju o svemiru sve dok to nije postalo nerazdvojan deo njihovog bia.
Osim toga, oni nisu bili, kao Bil, notorne pijanice, koje se teturaju na samom rubu svesti,
pokuavajui da pobegnu od stvarnosti u svet snova gde nije bilo razoaranja i ljudske
neuviavnosti.
Naravno, gledite koje je zastupala vojska bilo mu je savreno jasno. "Plaeni ste, doktore
Kros", podsetio ga je general Poter, dajui nepotrebnu intonaciju reima, "da projektujete
rakete, a ne... hm... svemirske brodove. Ono to radite u slobodnom vremenu savreno je va
problem, ali moram vas zamoliti da ne koristite vojni inventar za svoj hobi. Ubudue, lino
ete meni polagati rauna o svakom korienju kompjuterskog odeljenja. To je sve."
Razume se, nisu mogli da ga se jednostavno otarase poto im je bio odve znaajan. Ali ni
on sam nije bio siguran da li eli da ostane. U stvari, nije bio siguran ni u ta osim da mu se
ovaj posao smuio i da ga je Brenda konano napustila zbog Donija Gardnera. Redosled
stvari po znaaju iao je ba ovim redom.
Blago se ljuljajui, Bil stee akama elo i zagleda se u okreen zid na drugom kraju stola.
Jedini ukras predstavljali su kalendar iz Lokhida i veliki poster iz Aerodeta, na kome se
videla raketa iz serije Lil Abner Mark kako uzlee uz grmljavinu. Bil je mrzovoljno zurio u
neku taku izmeu dve slike i pokuao da mozak oslobodi misli. I tako, sve barijere su pale...
U tom trenutku, udruenim intelektima sa Taara oteo se beumni krik trijumfa i zid pred
Bilom lagano se rastoio u vrtlonu maglu. Izgledalo je kao da mu pogled najednom prodire u
tunel koji se prua u beskraj. I odista, tako je i bilo.
Meutim, ova pojava gotovo da nije zaokupila Bilovu panju. Bila je donekle neobina, ali
ipak nije izlazila iz okvira ranijih halucinacija. A kada je glas poeo da govori u njegovom
umu, on ga je pustio da trabunja neko vreme ak i ne pomiljajui da preduzme neto. ak i
kada je bio pijan, on se i dalje staromodno ustezao da zapone razgovor sa samim sobom.
"Bile", obratio mu se glas "sluaj paljivo. Uz velike smo napore uspeli da stupimo u vezu
sa tobom, a ovo to imamo da ti kaemo izuzetno je vano."
Bil je bio podozriv ve prema ovoj naelnoj pretpostavci. Nita vie nije bilo vano.
"Obraamo ti se sa veoma udaljene planete", nastavio je glas tonom urnog nestrpljenja.
"Ti si jedino ljudsko bie sa kojim nam je polo za rukom da stupimo u kontakt i mora
shvatiti ono to ti kaemo."
Bil se osetio pomalo zabrinut, premda na izvestan bezlian nain, poto mu je sada bilo
tee da se usredsredi na vlastite probleme. Pomislio je kako je udno kada pone da ti se

159
priinjava da uje glasove. Uostalom, vano je ne uzbuditi se. Uzmi ili ostavi, gospodine
Kros, ree samom sebi. Nee prekidati seansu sve dok ne bude poela da gnjavi.
"U redu", uzvratio je glasom u kome se oseala dosada. "Hajde, recite mi. Nee mi smetati
dok je zanimljivo."
Za trenutak je zavladala tiina, a onda je glas nastavio sa izvesnim prizvukom zabrinutosti.
"Ne razumemo te sasvim. Ne moe se rei za nau poruku da je tek zanimljiva. Ona je od
vitalnog znaaja za tvoju celu rasu i ti mora smesta upozoriti svoju vladu."
"ekam", uzvrati Bil. "Ba zgodan nain da ovek utuca vreme."
Pet stotina svetlosnih godina od Zemlje Taaranci otpoee urnu raspravu. Izgledalo je da
neto nije u redu, ali im nije polazilo za rukom da odgonetnu ta. Nije bilo sumnje da su
uspostavili kontakt, pa ipak, ponajmanje su oekivali ovakvu reakciju. Uostalom, jedno im
preostaje da nastave i da se nadaju najboljem.
"Sluaj, Bile", produili su. "Nai naunici su upravo ustanovili da vae Sunce samo to
nije eksplodiralo. To e se dogoditi kroz tri dana - precizno govorei, kroz sedamdeset etiri
asa. Nita vie ne moe da sprei kataklizmu. Ali, nema razloga za uzbunu. Mi moemo da
vas spasemo ako budete uradili ono to vam kaemo."
"Nastavite", ree Bil. Halucinacija je bila izvrsna.
"Napraviemo neto to nazivamo most. To je neka vrsta tunela kroz svemir, slian ovome
kroz koji upravo gleda. Teorija je odve sloena da bismo ti je sada objanjavali, pa ak i
nekom od vaih najvrsnijih matematiara."
"ekajte trenutak", usprotivi se Bil. "Pa ja sam matematiar, i to vraki dobar, ak i onda
kada sam trezan. itao sam o tim stvarima sve to se moglo nai u nauno-fantastinim
magazinima. Pretpostavljam da govorite o svojevrsnim preicama kroz vie dimenzije
prostora pa, o tome se prialo jo pre Ajntajna."
Bilov um zasulo je oseanje primetnog iznenaenja.
"Nismo imali pojma da ste toliko napredni u naunom znanju", rekoe Taaranci. "Pa ipak,
sada nema vremena da govorimo o teoriji. Sve to treba da se uradi jeste da uete u ovaj otvor
koji sada stoji pred tobom i istog trenutka nai ete se na jednoj drugoj planeti. To je upravo
preica, kako si ti rekao, u ovom sluaju kroz trideset sedmu dimenziju."
"I ona vodi na va svet?"
"Oh, ne, ovde ne biste mogli da opstanete. Ali u svemiru ima mnogo planeta slinih Zemlji
i mi smo pronali jednu koja e vam biti ba po meri. Otvorili smo ovakve mostobrane po

160
celoj Zemlji, tako da ostali pripadnici tvoje rase treba samo da zakorae kroz njih i bie
spaseni. Naravno, morae ponovo da otponu da grade civilizaciju kada budu stigli u nove
domove, ali to im je jedina nada. Ti im mora preneti ovu poruku i reci im ta treba da urade."
"Ali oni me nee ni sasluati", ree Bil, gledajui u gotovo praznu bocu pred sobom. Iako
je za nju dobro platio, bilo je to izvrsno pie. Kako je udesna stvar ljudski mozak! Naravno,
u ovom razgovoru nije bilo nieg originalnog: lako se moglo ustanoviti odakle potiu ovakve
misli. Pre samo nedelju dana itao je neku priu o kraju sveta; sva ova luckasta razmiljanja i
halucinacije o mostovima i tunelima kroz prostor predstavljaju samo kompenzaciju za nekoga
ko se celog ivota petljao sa tvrdoglavim raketama.
"Ako Sunce, kao to kaete, zaista eksplodira", upita iznenada Bil, pokuavajui da prevari
vlastite halucinacije, "ta e se dogoditi?"
"Vaa planeta bie u asu istopljena. Istu e sudbinu podeliti i ostale planete sve do
Jupitera."
Bil je poeleo da primeti kako e to biti grandiozan vatromet. Pustio je da mu se um
poigrava mislima i to se vie udubljivao, sve vie se zabavljao.
"Moje drage halucinacije", ree Bil sveanim glasom. "Znate li ta bih rekao kada bih
poverovao u vas?"
"Ali ti nam mora verovati!" razlegao se oajniki krik kroz svetlosne godine.
Bil nije obraao panju. Privlailo ga je jedino ono to mu je palo na pamet.
"Rekao bih vam ovo: bila bi to najbolja stvar koja moe da se dogodi. Da, samo bi to
spaslo ovaj jad i bedu. Svet vie ne bi morao da vodi rauna o atomskim bombama. Oh, to bi
bilo izvrsno. Upravo je to ono to svi ele. Ba lepo od vas to ste doli da nas upozorite; a
sada se lepo vratite kui i pokupite svoje mostove."
Na Taaru je zavladala preneraenost. Mozak Vrhovnog Naunika, koji je poput velikog
koralnog spruda plovio u svom tenku nutrinskog rastvora, blago je pouteo po rubovima, to
mu se nije dogodilo ve pet hiljada godina, od poslednje ksantilske invazije. Najmanje
petnaest psihologa pretrpelo je nervne slomove od kojih se nikada nije sasvim oporavilo.
Glavni kompjuter u koledu za kosmofiziku poeo je da deli svaki broj u svojim jedinicama
za memoriju sa nulom i ubrzo su mu se istopile sve spojnice.
A na dalekoj Zemlji, Bil Kros je i dalje drao svoj bezumni govor.
"Pogledajte me", ree, pokazavi drhtavim prstom u svoje grudi. "Proerdao sam godine
pokuavajui da napravim rakete koje bi radile neto korisno, a oni su mi rekli da jedino

161
smem da projektujem teledirigovane raketne glave kako bismo mogli da unitavamo jedni
druge. Sunce e obaviti taj posao znatno umenije, a ako nam date drugu planetu, mi emo i
na njoj otpoeti nanovo sve ove gluposti."
Tuno je zautao poto mu je neto drugo palo na pamet.
"A sada me je jo i Brenda napustila, ne rekavi ni rei. Morate razumeti nedostatak
oduevljenja sa kojim sam primio va samarianski in."
Najednom je shvatio da mu nije polo za rukom da glasno izgovori re 'oduevljenje'. Ali
mislio je na tu re, to je bilo zanimljivo nauno otkrie. Kako se sve vie bude opijao, nee li
- uuupss, umalo to nije pao - nee li biti u stanju da izgovara samo jednoslone rei?
U poslednjem oajnikom pokuaju, Taaranci poslae svoje misli jo jednom kroz tunel
izmeu zvezda.
"Ne sme, tako, Bile! Jesu li sva ljudska bia slina tebi?"
Bilo je to zanimljivo filozofsko pitanje! Bil ga je paljivo razmotrio, odnosno onoliko
paljivo koliko mu je to bilo mogue, budui da je poela da ga obavija topla, crvenkasta
izmaglica. Uostalom, moglo je da bude i gore od ovoga. Jo je mogao da nae novi posao,
ako ni zbog ega drugog, a ono samo da kae generalu Poteru ta moe da uradi sa svoje tri
zvezdice. A to se Brende tie... tja, ene su kao automobili na ulici: svakog trenutka nailaze
nove.
Najboije od svega bila je nova boca viskija iz police sa oznakom 'Strogo poverljivo'. Oh,
avolji dan! Podigao se nesigurno na noge i teturavo krenuo preko sobe.
Poslednji put, Taar se obratio Zemiji.
"Bile!" zauo se oajniki uzvik. "Sva ljudska bia sigurno nisu kao ti!"
Bil se okrenuo i pogleda u vrtloni tunel. udno... izgledalo je kao da je osvetljen
treperavim svetlucanjem zvezda i bio je prilino privlaan. Osetio je plimu ponosa: sasvim je
izvesno da malo ljudi ima ovako lepa privienja.
"Kao ja?" upitao je "Ne, nisu." Kiselo se osmehnuo preko provalije od pet stotina
svetlosnih godina, dok je rastua plima razdraganosti nastupala umesto oseanja utuenosti.
"Ni govora", nastavio je. "U stvari, veina ljudi je znatno gora od mene. Da, bie da ja
spadam u srenike."
Za trenutak se iznenaeno tragao, poto se tunel iznenada saeo u samoga sebe, a namesto
njega ponovo se pojavio beli zid, tamo gde je bio i ranije. Taar je dobro znao kada treba
odustati od dalje borbe.

162
 "Ako je i za halucinaciju, mnogo je", pomisli Bil.
"Prilino me je zamorila. Ba me zanima kakva li e biti sledea."
Meutim, nije bilo sledee halucinacije i posle pet sekundi iznenada ga je obuzela neka
jeza, kao da sedi u nekom memijivom podrumu.
Sledea dva dana proveo je u tmurnom i mamurnom raspoloenju, sasvim zaboravivi na
minuli razgovor.
Treeg dana neto je poelo da mu se pomalja na rubu seanja: inilo mu se da Brenda
treba da se vrati i da ga moli za oprotaj.
I, naravno, etvrtog dana uopte nije bilo.

PRIJATELJSKO UBEIVANJE

Poiljalac: Predsednik
Primalac: Sekretar Naunog saveta
Obaveten sam da su stanovnici Zemije uspeli da ukrote atomsku energiju i da su otpoeli
eksperimente raketnim pogonom. To je veoma ozbiljno. Odmah me o svemu podrobno
obavestite. Ovoga puta budite saeti.

K.K.IV
Poiljalac: Sekretar Naunog saveta
Primalac: Predsednik
Stanje je sledee: pre nekoliko meseci nai instrumenti otkrili su snanu neutronsku
emisiju sa Zemlje, ali analiza radio-programa nije u to vreme dala zadovoljavajue
objanjenje. Pre tri dana usledila je nova emisija, a ubrzo nakon toga sve radio-stanice sa
Zemlje javile su da je u tekuem ratu upotrebljena atomska bomba. Prevodioci jo nisu
zavrili posao, ali izgleda da je u pitanju bomba priline snage. Do sada su upotrebljene dve.
Objavljeni su izvesni detalji o njihovoj konstrukciji, ali jo nam nije polo za rukom da
identifikujemo odgovarajue elemente. Pripremiemo kompletan izvetaj to je pre mogue.
Za sada je jedino izvesno da je stanovnicima Zemlje polo za rukom da oslobode atomsku
energiju, i to iskljuivo u eksplozivnom vidu.
Veoma je malo poznato o raketnim istraivanjima na Zemlji. Nai astronomi su paljivo
posmatrali planetu od kada su otkrivene prve radio-emisije pre otprilike jednog pokolenja.
Sasvim je sigurno da je neka vrsta raketa dugog dometa u upotrebi na Zemlji, budui da je u

163
skoranjim vojnim radio-emisijama bilo mnogo govora na tu temu. Meutim, jo nije
zabeleen nikakav ozbiljan pokuaj da se osvoji meuplanetarni prostor. Moe se oekivati
da, kada se rat zavri, stanovnici Zemije otponu eksperimente u tom pravcu. Obratiemo
posebnu panju na njihove radio-emisije, a takoe e biti ozbiljno pojaana astronomska
nadgledanja.
Na osnovu podataka i zakonomernosti koje znamo o planetarnoj tehnologiji, izraunali
smo da e Zemljanima biti potrebno dvadesetak godina nakon razvoja atomskih raketa da se
otisnu u svemir. S obzirom na to, izgleda da je dolo vreme da uspostavimo bazu na Mesecu
kako bismo mogli da drimo pod strogim nadzorom takve eksperimente, kada jednom budu
otpoeli.
Treskon

Rat na Zemlji se najzad okonao, kako izgleda, upravo zbog upotrebe atomske bombe. To
ne bi trebalo da dovede u sumnju prethodne planove, ali svakako znai da e stanovnici
Zemlje moi znatno da se predanije nego do sada posvete istraivakom radu. U nekim radio-
emisijama ve je nagovetena mogunost primene atomske energije za raketni pogon.
T.

Poiljalac: Predsednik
Primalac: ef Biroa za vanplanetarnu bezbednost. (BVPB)
Videli ste Treskonov izvetaj.
Pripremite odmah ekspediciju na Zemljin prirodni satelit. Neka paljivo iz blizine motre na
planetu i neka odmah jave kako napreduju eksperimenti raketama.
Neka najvea panja bude posveena ouvanju tajnosti naeg prisustva na Mesecu. Vi ste
lino odgovorni za to. Javljajte mi se u godinjim intervalima, ili ee ako je neophodno.
K. K. IV.

Poiljalac: Predsednik
Primalac: BVPB

ta je sa izvetajem o Zemlji?!
K. K. IV

164
 Poiljalac: BVPB
Primalac: Predsednik

alimo zbog zakanjenja. Do njega je dolo usled havarije broda koji je nosio izvetaj.
U toku protekle godine nije bilo znakova raketnih esksperimenata; radio-emisije sa planete
takoe nisu javile ni slova o tome.
Randi

Poiljalac: BVPB
Primalac
Videete kod vaeg uvaenog oca moj godinji izvetaj o ovom predmetu. U toku
poslednjih petnaest godina nije bilo nikakvog napretka na pomenutom polju, ali sa nae baze
na Mesecu upravo je stigla sledea poruka:
Raketni projektil, verovatno na atomski pogon, iziao je danas iz Zemljine atmosfere sa
severne polulopte i udaljio se od planete za jednu etvrtinu njenog prenika pre no to se
vratio pod punom kontrolom.

Poiljalac: Predsednik
Primalac: ef drave
Va komentar, molim vas.
K. K. IV

Poiljalac: ef drave
Primalac: Predsednik
Ovo znai kraj nae tradicionalne politike.
Jedina nada u bezbednost lei u spreavanju Zemljana da dalje napreduju u ovom pravcu.
Prema onome to znamo o njima, to se jedino moe izvesti nekom zastraujuom pretnjom.
Budui da nam velika gravitacija onemoguava da se spustimo na planetu, podruje naeg
delanja prilino je ogranieno. Ovaj problem je pre jednog stolea podrobno razmotrio Anvar
i ja se slaem sa njegovim zakljucima. Moramo odmah preduzeti mere u tom pravcu.
F. K. S.

165
 Poiljalac: Predsednik
Primalac: Sekretar drave
Obavestite Savet da zakazujem vanrednu sednicu za sutra u podne.
K. K. IV

Poiljalac: Predsednik
Primalac: BVPB
Bie dovoljno dvadeset ratnih brodova da se izvede Anvarov plan. Sreom, nema potrebe
da ih naoruamo - bar za sada. Izvetavajte me svake nedelje kako napreduju pripreme.
K. K. IV

Poiljalac: BVPB
Primalac: Predsednik
Pripremljeno je devetnaest brodova. Na dvadesetom se jo radi, ali usled tehnikih
potekoa neemo biti u stanju da ga zavrimo za jo mesec dana.
Randi
Poiljalac: Predsednik
Primalac: BVPB

Dovoljno je i devetnaest. Sutra u s vama razmotriti plan operacije. Da li je ve spremljena

radio-poruka?
K. K. IV

Poiljalac: BVPB
Primalac: Predsednik
Poruka spremna:
Narode Zemlje!
Mi, itelji planete koju zovete Mars, dugo godina smo posmatrali vae eksperimente na
polju meuplanetarnog letenja. Prouavanje vae rase uverilo nas je da niste spremni da
napustite vau planetu na sadanjem stepenu civilizacije. Brodovi koje vidite kako lebde iznad
vaih gradova u stanju su da ih potpuno unite, i to e zacelo uiniti ako ne budete odustali od

166
daljih pokuaja da se vinete u svemir.
Postavili smo osmatranicu na vaem Mesecu, tako da smo u stanju da odmah otkrijemo
svako krenje ove naredbe. Ako je posluate, neemo se vie meati u vae stvari. U
protivnom, svaki put kada primetimo da vaa raketa naputa atmosferu Zemlje, unitiemo
jedan od vaih gradova.
Prema nareenju predsednika Saveta Marsa,
Randi

Poiljalac: Predsednik
Primalac: BVPB
Slaem se. Neka otponu prevoenje.
Ja neu ii sa flotom. Obavestite me detaljno o svemu im se budete vratili.
K. K. IV

Poiljalac: BVPB
Primalac: Predsednik
Imam ast da vas izvestim o uspenom okonanju nae misije. Put do Zemlje protekao je
bez problema: radio-emisije sa planete ukazale su nam da smo bili otkriveni sa velike
udaljenosti i da je naa pojava izazvala veliko uzbuenje. Flota se rasporedila prema planu i ja
sam radiom saoptio Zemljanima ultimatum. Nakon toga smo se odmah udaljili i nismo im
dali prilike da upotrebe neko od svojih pogubnih oruja.
Podneu detaljan izvetaj kroz dva dana.
Randi

Poiljalac: Sekretar Naunog saveta

Primalac: Predsednik
Psiholozi su zavrili svoj izvetaj, koji vam prilaem u dodatku.
Kao to se i moglo oekivati, na zahtev je najpre razbesneo tu tvrdoglavu i inteligentnu
rasu. Udarac koji je pretrpeo njihov ponos mora da je bio veoma snaan poto su
nepokolebljivo verovali da su jedina razumna bia u svemiru.
Meutim, posle samo nekoliko nedelja usledila je neoekivana promena tona njihovih
izjava. Postalo im je jasno da mi hvatamo sve njihove radio-emisije, tako da su neke poruke

167
bile upuene direktno nama. Izjavili su da se slau sa zamrzavanjem svih raketnih
eksperimenata, u saglasnosti sa naim eljama. Ovaj neoekivani potez u svakom sluaju je
dobrodoao. ak i ako pokuavaju da nas obmanu, moemo biti mirni poto smo na samoj
granici njihove atmosfere postavili drugu osmatranicu. Nikako ne mogu neopazice da
sagrade svemirski brod koji mi ne bismo otkrili bar po zraenju.
U skladu sa uputstvima, nastaviemo rigorozan nadzor nad Zemljom.
Treskon

Poiljalac: BVPB
Primalac: Predsednik
Da, sasvim je tano da u toku poslednjih deset godina nije bilo nikakvih raketnih
eksperimenata. Priznajem da nisam oekivao tako laku kapitulaciju Zemlje.
Slaem se da postojanje ove rase sada predstavlja stalnu pretnju po nau civilizaciju, te
stoga radimo eksperimente kako ste nam naloili. Problem je prilino sloen, s obzirom na
veliinu planete. Eksploziv ne dolazi u obzir, ali zato neki radioaktivni otvor prua najvie
nade na uspeh.
Sreom, sada imamo neogranieno mnogo vremena da zavrimo istraivanje. Redovno u
se javljati.
Randi

Poiljalac: Porunik komandant Henri Forbs, Specijalno odeljenje svemirskag korpusa

Primalac: Profesor S. Makston, Filoloko odeljenje Oksfordskog univerziteta.
Kanal: Transender II (via enektedi)
Dokumenti koje ste upravo proitali, zajedno s drugima, pronaeni su u ruevinama onoga
to je verovatno predstavljalo prestonicu Marsa. (Mars Grid KL 302895). esto korienje
ideografa koji je oznaavao 'Zemlja' ukazuje da je u pitanju verovatno znaajan dokumenat i
nastojaemo stoga da ga integralno prevedemo. Ostale papire pripremiemo samo u kratkim
izvodima.
Por. kom. H. Forbs

Dragi Maks:
ao mi je to ranije nisam imao vremena da stupim s tobom u vezu. Videemo se im se

168
vratim na Zemlju.
Blagi Boe! Kakav haos vlada na ovom Marsu! Nae koordinate bile su savreno precizne
i bombe su se materijalizovale tano iznad gradova, ba kao to su momci sa Mont Vitsona
predvideli.
Poslali smo prilino materijala preko dve manje maine, ali dok nam ne stigne veliki
transmiter, nita vee neemo moi da poaljemo i, naravno, niko od nas nee moi da se
vrati. Pourite, dakle, to!
Drago mi je to moemo da nastavimo eksperimente raketama. Moda sam staromodan, ali
ovaj prevoz brzinom svetlosti kroz svemir nije po mom ukusu!
Do skorog vienja,
Henri

POVRATAK PREDAKA

Narode Zemlje, odbaci svaki strah. Mi dolazimo u miru. Nema mesta neprijateljstvu meu
roacima. Da, roacima, jer mi smo ve bili tu...
Lako ete nas prepoznati kada se budemo sastali kroz nekoliko asova. Pribliavamo se
Sunevom sistemu brzinom koja je gotovo jednaka brzini ove poruke. Vae Sunce je ve
najsvetlija zvezda na nebu ispred nas. To je ono isto Sunce koje je obasjavalo nae zajednike
pretke pre deset miliona godina. I mi smo ljudi kao i vi, ali dok ste vi zaboravili svoju istoriju,
mi smo upamtili nau.
Mi smo naselili Zemlju u doba vladavine velikih reptila koji su ve izumirali kada smo
doli. Va svet je bio tropska planeta na kojoj smo se oseali veoma ugodno. Pa ipak,
pogreili smo. Mada smo bili gospodari svemira, nismo znali gotovo nita o klimi, evoluciji,
genetici...
etiri miliona leta - zime tada nije bilo - naa kolonija je cvetala. Iako smo bili prilino
izolovani, budui da je u to vreme put od jedne zvezde do druge trajao godinama, ostali smo u
stalnoj vezi s naom maternjom civilizacijom. Tri ili etiri puta svakog stolea dolazio bi
svemirski brod koji bi donosio vesti iz Galaksije...
A onda, pre dva miliona godina, Zemlja je poela da se menja. Vekovima pre toga ona je
bila pravi tropski raj; zatim je temperatura naglo opala i led je krenuo sa polova. Uporedo sa
klimom, menjali su se i kolonizatori. Sada nam je jasno da je to bilo prirodno prilagoavanje
na promene koje je donosio kraj dugog leta, ali tadanji stanovnici Zemlje bili su pokolenjima

169
ubeeni da je u pitanju neka udna, opaka bolest. Bolest koja ne ubija, koje ne oteuje psihu,
ali je stravino izobliava.
Pa ipak; neki su ostali imuni. Ta jeziva promena potedela je pokolenja njihovih potomaka.
I posle nekoliko hiljada godina, kolonija se podelila u dve odvojene grupe - gotovo dve
razliite vrste - izmeu kojih su vladali podozrenje i ljubomora.
Podela je donela zavist, neslogu i, konano, sukob. Kada se kolonija najzad raspala, a
klima jo vie pogorala, oni koji su mogli napustili su Zemlju. Ostali su utonuli u varvarstvo.
Mogli smo ostati u vezi, ali bilo je odve mnogo stvari da se uradi u Vaseljeni koja broji
sto triliona zvezda. Do pre samo nekoliko godina nismo znali da li je neko od vas uspeo da
opstane. A tada smo uhvatili va prvi radio-signal, nauili vae jedinstvene jezike i otkrili da
ste odavno izili iz divljatva. Dolazimo da vas pozdravimo - nae davno izgubljene roake - i
da vam pomognemo.
Nauili smo mnogo u eonima proteklim od kada smo napustili Zemlju. Ako budete eleli
da vam vratimo veito leto koje je vladalo pre ledenog doba, uiniemo to rado. Ali ono
najvanije tek dolazi: nosimo sasvim jednostavan lek za neugodnu, pa ipak nekodljivu i
bezopasnu promenu genetskog koda koji je unesreio toliko kolonista. Moda se mutacija ve
odigrala prirodnim putem - ali nita ne mari i ako nije. Narode Zemlje, ponovo moe da ue
u drutvo kosmikih bia, bez stida i bez ikakvih prepreka.
Ako je neko od vas jo uvek beo, mi emo se lako pobrinuti za to...

SVEMIR I LJUBAV

Gospodine predsednie, gospodo planetarni delegati, ini mi posebnu ast, ali i veliku
odgovornost da vam se obratim u ovom kritinom trenutku. Svestan sam i u potpunosti
razumem da su mnogi od vas okirani i zaprepaeni glasinama koje krue unaokolo. Ali
moram vas zamoliti da zaboravite sve svoje stare predrasude, u ovom asu kad sudbina
oveanstva visi o koncu.
Pre izvesnog vremena sasvim sluajno naiao sam na jednu drevnu izreku: 'Zamisliti
nezamislivo'. Upravo je to ono to moramo sada uiniti. Mi moramo bez oklevanja pogledati
injenicama u oi. Ne smemo dozvoliti oseanjima da nadvladaju zdrav razum. Ali zato
moramo da uinimo upravo suprotno:

Moramo zdravim razumom nadvladati oseanja!

170
 Situacija je veoma kritina, ali jo nije sasvim beznadena zahvaljujui, u prvom redu,
zapanjujuem otkriu do koga su moje kolege dole. Nema nikakve sumnje u tanost
izvetaja: u stanju smo da uspostavimo kontakt sa supercivilizacijama iz jezgra Galaksije.
Moemo ih obavestiti o naem postojanju - ujedno im uputiti i apel za pomo.
Ne postoji apsolutno nita to bismo mogli uraditi iskljuivo vlastitim snagama u ovom
kratkom intervalu koji nam je jo preostao. Prolo je tek deset godina otkako je traganje za
transplutonskim planetama otkrilo prisustvo Belog patuljka. Kroz samo devedeset godina on
e proi svojom perihelskom putanjom, zaokrenuvi oko Sunca, da bi potom ponovo nestao u
dubinama svemira - ostavljajui iza sebe razoren itav Sunev sistem. itavo nae inenjersko
umee, svekoliko znanje koje smo stoleima sticali da bismo obuzdali divlje snage prirode ne
mogu mu promeniti orbitu ni za deli centimetra.
Ali jo u vreme kada je prva takozvana 'zvezda-svetionik' bila otkrivena, krajem XX veka,
mi smo znali da u kosmosu postoje civilizacije koje raspolau izvorima energije neuporedivo
monijim od naih. Neko e se sigurno setiti neverice astronoma - odnosno cele ljudske rase -
kada su otkriveni prvi dokazi o postojanju kosmike tehnike u Magelanovim oblacima. Tu su
primeene posebne stukture zvezda koje se ne pokoravaju nijednom prirodnom zakonu. I
dalje ne shvatamo njihovu svrhu - ali zato nema nikakve sumnje u njihovo poreklo. Sasvim je
izvesno da u vasioni postoje bia koja kao od ale mogu da pokreu itave zvezde. Ako se
budu odluili da nam pomognu, za njih e predstavljati deju igru da skrenu putanju takvog
kosmikog objekta kao to je Beli patuljak, ija je masa svega nekoliko hiljada puta vea od
mase Zemlje... Da, bie to, sasvim doslovno, deja igra za njih!
Ubeen sam da se svi jo seaju velike debate koja je usledila nakon otkria
supercivilizacije. Odmah se javila dilema treba li stupiti u vezu sa njima, ili je bolje ostati i
dalje skriven. Naravno, postojala je mogunost da oni ve sve znaju o nama; s druge strane,
moda bi im se sve to uinilo odve drskim ili dosadnim, to bi za posledicu moglo imati
sasvim neeljene reakcije. Iako bi korist od jednog takvog kontakta bila ogromna, rizik nas je
sve pokolebao. Ali sada, vie ne moemo nita da izgubimo, ve samo da dobijemo...
Sve do ovog trenutka to je predstavljalo samo stvar drugoronih filozofskih problema. Iako
smo - uz velike trokove - mogli da sagradimo radio-odailjae koji bi bili u stanju da poalju
signale tim biima, poruka bi putovala do najblie supercivilizacije sedam hiljada godina.
Ako oni budu nali za shodno da nam uzvrate, tada bismo na taj odgovor morali da ekamo

171
etranest hiljada godina. Pod tim okolnostima, iskljuena je svaka mogunost da bi naa
starija kosmika braa po razumu bila u stanju da nam prue bilo kakvu pomo.
Ali sada se sve promenilo. Postoji nain kojim moemo da poaljemo signale do zvezda
brzinom koja je praktino neograniena. Takoe nam je poznato da i oni koriste istu tehniku -
budui da smo otkrili njihove impulse, iako ih ne moemo odgonetnuti.
Ti impulsi, razume se, nisu elektromagnetske prirode. Mi zapravo i ne znamo ta su oni.
Ili, bolje reeno, za njih imamo odve mnogo imena...
Da, gospodo, ipak ima neega u starim priama o telepatiji, ili kako to ve budete nazvali.
Ne treba se samo uditi to prouavanje tog fenomena nije nikada moglo da ima uspeha na
Zemlji, gde neprekidan rad miliona mozgova priguuje svaki signal. ak i onaj mali napredak
koji je uinjen pre svemirske ere izgleda vie nego udesan - ako dozvolite jedno poreenje,
to me podsea na otkrie zakona muzike u fabrici kotlova. Odista je nezamislivo da se
utemelji prava nauka o parapsihologiji sve dok ne budemo u stanju da eliminiemo
permanentnu mentalnu buru koja vlada na naoj planeti.
ak i tada emo morati da odemo s druge strane Zemljine orbite, gde taj fon ne samo da
priguuje razdaljina od sto osamdeset miliona milja ve gde je on zatien i od veoma snane
Suneve aktivnosti. Samo tu na naem vetakom planetoidu Antigeos moi emo da
registrujemo i izmerimo tanana mentalna zraenja i da otkrijemo njihove zakone prostiranja.
Ti zakoni su nam u mnogim pojedinostima jo uvek nepoznati, ali smo ipak uspeli da
ustanovimo osnovna naela. Kao to je ve due vreme podozrevala nekolicina entuzijasta
koji su verovali u ovaj fenomen, on se nalazio u funkciji odreenih emocionalnih stanja, a ne
snage volje ili hotimine, svesne namere. Ne treba se stoga uditi to su svi izvetaji o
paranormalnim fenomenima u prolosti bili povezani sa trenucima smrti ili velikih nesrea.
Strah je moan generator; u retkim sluajevima on moe ak i da nadjaa okolnu mentalnu
buru.
Kada smo ovo shvatili, napredak je odmah usledio. Izazivali smo vetaka emocionalna
stanja, najpre kod pojedinaca, a potom i u grupi. Polo nam je takoe za rukom da izmerimo
kako signali slabe sa razdaljinom. U ovom trenutku raspolaemo pouzdanom, kvantitativnom
teorijom koja je bila proverena na razdaljini do Saturna. Ubeeni smo da moemo produiti
domet sve do najudaljenijih zvezda. Ako se to pokae tanim, biemo u stanju da poaljemo...
uzvik koji e se u istom trenutku uti u celoj Galaksiji, a tada se vie ne treba brinuti jer e se
neko ve nai da odgovori.

172
 Postoji samo jedan nain na koji signal odgovarajueg intenziteta moe da se proizvede.
Rekao sam da je strah moan generator - ali on ipak nije dovoljno moan. ak i kada bismo
mobilisali itavo oveanstvo vetakom stimulacijom uasa, impuls bi jedva dosegao dve
hiljade svetlosnih godina, ali nama je potreban najmanje etiri puta jai signal. I mi to
moemo postii - koristei oseanje koje je jo monije od straha.
Meutim, za to nam je potrebna saradnja najmanje milijardu individua u intervalu koji
mora da bude utanaen u deli sekunde. Moje kolege su reile sve tehnike probleme, koji su
odista vie nego trivijalni.
Jednostavni instrumenti za elektrostimulaciju korieni su u medicinskim istraivanjima
jo poetkom dvadesetog veka, a neophodne instrukcije za vremensko usaglaenje bie
poslate preko planetarne komunikacione mree. Svi ureaji mogu se proizvesti za mesec
dana, dok uputstva za njihovu upotrebu zahtevaju svega nekoliko minuta. Neto due e
jedino trajati psiholoke pripreme za - nazovimo ga tako - 'O' dan...
A to je, gospodo, va problem; naravno, mi naunici pruiemo vam svu potrebnu pomo.
Shvatamo da e biti protesta, kriza, pa ak i neodazivanja na saradnju. Ali kada se stvari
razmotre zdravim razumom, da li ova ideja nosi u sebi bilo ta loe? Mnogi od nas su,
naprotiv, ubeeni da ona sadri odreene pogodnosti - pa ak i neku vrstu poetske pravde.
oveanstvo se nalazi licem u lice sa izuzetnom opasnou. Zar u takvim trenucima krize
nije normalno to prizivamo u pomo instinkt koji nam je u prolosti uvek obezbeivao
opstanak? Jedan pesnik iz nekog davnog minulog doba, koje nije bilo nita manje tegobno od
naeg, izrazio je to bolje nego to bih ja ikada umeo: Moramo se meusobno voleti ili emo
izumreti.

173