Gabrijel Garsija Markes

OI PLAVOG PSA

bojana888

www.crowarez.org
 NEKO DIRA OVE RUE

Poto je danas nedelja, a kia vie ne pada, hou da odnesem buket rua
na groblje. Buket crvenih i belih rua koje ona gaji da bi okitila oltar i napravila
vence. Jutro, tuno zbog tmurne i iznenadne zime, podsetilo me je na ono brdo
gde stanovnici sela ostavljaju svoje mrtve. Brdo je golo, nema ni jednog jedinog
drveta na njemu. Tako je pusto da vetar nema ta da uskovitla osim mrvica
provienja koje se sleu im vetar stane. Poto je kia prestala, a podnevno
sunce osuilo blato na padinama, mogao bih svratiti do groba u kojem poiva
moje detinje telo, koje se ve raspalo i saivelo s puevima i korenjem.
Ona klei pred svojim svecima, obuzeta molitvom otkako sam se primirio
posle prvog pokuaja da priem oltaru i pokupim najrumenije i najsveije rue.
Mislio sam da u uspeti: ali lampica koja je poela da treperi trgla ju je iz
zanosa. Odmah je podigla glavu i bacila pogled na stolicu u uglu, a oseam da
je mislila: Opet onaj vetar, jer je stvarno neto krckalo oko oltara i cela
prostorija se za trenutak zatalasala, kao da se uskomeao talog uspomena koje
su se godinama tu slegale. Reih da saekam sledeu priliku jer je ona i dalje
bila budna. Dok je posmatrala stolicu, mogla je osetiti um mojih ruku pored
njenog lica. Sad moram da saekam trenutak kada e se povui u susednu sobu i
prilei da odspava uvek istu i nepromenljivu nedeljnu siestu. Moda u tad
uspeti da se iskradem s ruama i da se vratim pre nego to ona ponovo ue u
sobu i sedne da posmatra onu stolicu.
Prole nedelje bilo mi je mnogo tee. Morao sam da ekam skoro dva
sata, koliko je njoj trebalo da se udubi u molitvu. Dugo se vrtela po sobi s
ruama pre nego to ih je stavila na oltar. Zatim je izila u hodnik i skrenula
prema susednoj sobi. Znao sam da je otila po lampu. Kasnije je prola pored
vrata. Kad sam je ugledao u svetlosti hodnika, njenu tamnu iroku haljinu i

www.crowarez.org
ruiaste arape, uinilo mi se da gledam istu onu devojicu koja se pre
etrdeset godina nagnula nad mojim krevetom i rekla: Otkad su mu stavili
tapie, oi su mu otvorene i tvrde. Izgledala je isto, kao da se vreme
zaustavilo tog davnog avgustovskog dana, kada su je ene dovele, pokazale le i
rekle: Plai. Bio ti je kao brat. Ona se naslonila na zid i posluno poela da
plae. A nije se jo ni od kie osuila.
Ima ve tri-etiri nedelje kako pokuavam da se prikradem ruama, ali
ona je budno uvala oltar. Za dvadeset godina, koliko je provela u ovoj kui,
nije nikada tako ljubomorno pazila na rue kao tada. Prole nedelje, kada je
otila po lampu, uspeo sam da odaberem najlepe rue. Nikada nisam bio blie
ostvarenju svojih namera nego u tom trenutku. Ali kada sam mislio da poem
prema stolici, uo sam njene korake u hodniku, tako da sam morao na brzinu da
vratim rue na oltar. Istog trenutka se ona pojavila na vratima, drei lampu u
uzdignutoj ruci.
Imala je tamnu haljinu i ruiaste arape, ali lice kao da joj je bilo
obasjano otkrovenjem. Tada nije liila na enu koja ve dvadeset godina gaji
rue u bati, ve na devojicu koju su one avgustovske veeri odveli u sobu da
se presvue. Posle etrdeset godina vraala se s lampom u ruci, ali ostarela i
ugojena.
Moje cipele jo su bile prekrivene slojem blata, mada su se dvadeset
godina suile pored ugaenog ognjita. Jednog dana sam otiao da ih uzmem.
To se dogodilo poto su zatarabili vrata, skinuli hleb i granicu aloje iz dovratka
i odneli nametaj, sve osim one stolice u uglu kojom se koristim od tada. Znao
sam da su ostavili cipele da se sue i da su ih zaboravili kada su odlazili. Zato
sam reio da ih uzmem.
Ona je dola mnogo kasnije. Toliko je vremena prolo da se miris mousa
potpuno pomeao s mirisom praine i sitnim, suvim zadahom buba. U kui nije
bilo nikoga osim mene. Sedeo sam u uglu, ekajui. Nauio sam da razlikujem
um drveta koje truli od lelujanja vazduha koji se pod teretom godina slegao u

www.crowarez.org
zatvorenim sobama. Tada se pojavila ona. Stajala je na vratima drei u ruci
kofer i zeleni eir, a na sebi je imala haljinu koju nije skinula od tog dana. Bila
je mlada. Nije jo poela da se goji, niti su joj arape bile zategnute oko lanaka
kao sada. Kada je otvorila vrata, ja sam bio pokriven prainom i pauinom, a u
nekom uglu utao je zrikavac koji mi je pevao dvadeset godina. Ali, uprkos
svemu, pauini, praini, zrikavcu, koji je iznenada zautao, i uzrastu pridole
ene ja sam u njoj prepoznao devojicu koja je onog olujnog avgustovskog dana
pola sa mnom u talu da traimo ptija gnezda. Dok je stajala na vratima, s
koferom i zelenim eirom, inilo mi se da e poeti da vriti i govori ono to je
rekla kada su me nali u tali, kako leim na leima u travi, vrsto drei gredu
koja se odvalila sa sruenog stepenita. Dok je otvarala vrata, arke su kripale,
a s tavanice je padala u naletima gusta praina, kao da ju je neko odvaljivao
udarcima ekia. Zastala je na pragu mraka. Trenutak kasnije zakoraila je u
sobu i rekla: Dete... dete! kao da je htela da probudi nekoga ko spava. Ja sam
ukoeno sedeo na stolici ispruenih nogu i nisam se pomaknuo.
Mislio sam da je dola samo da vidi sobu, a ona je ostala da ivi u toj
kui. Provetrila je sobu, a uinilo mi se kao da je otvorila kofer iz kojeg je izbio
stari miris mousa. Ostali su odneli nametaj i odelo, a ona je ponela samo
mirise koje je posle dvadeset godina vratiila na svoje mesto. Doterala je mali
oltar koji je sad izgledao isto kao ranije. Njeno prisustvo, samo njeno prisustvo,
bilo je dovoljno da se obnovi sve ono to se nemilosrdno vreme godinama
trudilo da uniti. Od tada spava i jede u susednoj sobi, a ostalo vreme provodi
ovde u neujnom razgovoru sa svecima. Po podne ima obiaj da sedne na
stolicu za ljuljanje pored vrata. Sedi, krpi stvari i usluuje one koji dou da
kupe cvee. Uvek se ljulja kad kupi stvari. A kada neko doe po buket rua,
zavue novac u presavijenu maramu zavezanu oko struka i ravnoduno kae:
Uzmite one koje se nalaze na desnoj strani. One levo su za svece.
Dvadeset godina je provela u toj stolici, krpei stvari, ljuljajui se,
posmatrajui stolicu u uglu kao da ne pazi onog deka s kojim je provela mnoge

www.crowarez.org
dane svog detinjstva, ve oduzetog unuka koji sedi u tom uglu od dana kada je
baba napunila pet godina.
Kad sagne glavu, pokuau da priem ruama. Ako uspem, otii u na
brdo, ostaviu ih na grobu, a zatim u se vratiti na svoju stolicu da ekam dan
kad se ona nee pojaviti na vratima i kad e samo tiina dopirati iz susedne
sobe.
Taj dan bie drukiji jer u ja morati da iziem i javim nekome da ena
koja gaji rue i ivi sama u onoj oronuloj kui, moli da dou etiri oveka da je
prenesu na brdo. Tad u ostati da samujem u sobi. Ali ona e biti zadovoljna.
Uvek je mislila da nedeljom duva vetar koji dira njene rue na oltaru. Tada e
znati da to nije bio vetar.

www.crowarez.org
 NO BUKAA

Nas trojica smo sedeli za ankom kada je neko ubacio novi u

Vurlicer. Na aparatu je ponovo poela da se okree ploa koja e se vrteti cele
noi. Nismo stigli da mislimo na neto drugo. Sve se to dogodilo pre nego to
smo shvatili gde smo, pre nego to smo stigli da povratimo pojam prostora.
Jedan od nas isprui ruku na ank, koji je opipavao (ruku nismo videli, samo
smo je uli) sve dok nije naleteo na au. Zatim se smirio i spustio ruke na tvrdu
povrinu. Traili smo se po mraku sve dok se nismo nali na mestu gde se
dodirnue naih trideset prstiju posle dueg lutanja po anku.
- Hajdemo.
Ustali smo, kao da se nita nije desilo. Nismo ni stigli da se uznemirimo.
Dok smo prolazili hodnikom, uli smo muziku koja je dopirala iz blizine.
Osetili smo miris ena koje tuguju, sede i ekaju. Oseali smo dugaku
prazninu hodnika dok smo ili prema vratima, gde nas je saekao kiseli miris
ene koja je sedela na ulazu. Rekosmo:
- Mi odosmo.
ena nita ne odgovori. uli smo pucketanje stolice za ljuljanje, koja se
naglo uspravila kada se ena digla. Osetili smo koraanje po drvenom podu i
povratak ene. arke ponovo zakripae i vrata se zatvorie za naim leima.
Uto se okrenusmo i osetismo za leima tvrd, otar vetar nevidljive zore i
glas koji je govorio:
- Maknite se da proem.
Odstupismo, ali glas ponovi:
- Niste se jo makli s vrata.
Tek kada smo se pomerili na sve strane i uli isti glas sa svih strana,
rekosmo:

www.crowarez.org
 - Ne moemo da naemo izlaz. Bukai su nam iskopali oi.
usmo kako se otvaraju mnoga vrata. Jedan od nas se oslobodi naih
ruku. uli smo ga kako puzi po mraku, sudarajui se s predmetima koji su nas
okruivali. Njegov glas je dopirao iz nekog mranog ugla:
- Mora da smo blizu - ree. - Ovde se osea miris nagomilanih sanduka.
Ponovo osetismo dodir njegovih prstiju. Dok smo stajali prislonjeni uza
zid, prohuja drugi glas iz suprotnog pravca.
- Da nisu mrtvaki sanduci - ree jedan od nas.
Onaj koji se vratio iz ugla i sad disao pored nas ree:
- Sanduci su mali. Jo kao dete sam upamtio miris spakovane odee.
Potom krenusimo prema uglu. Pod je bio mek i gladak kao utabana
zemlja. Neko je pruio ruku. Osetismo dodir ive, dugake puti, ali nismo
oseali zid s druge strane.
- Ovo je neka ena - rekosmo.
Onaj koji je priao o sanducima, dodade:
- ini mi se da spava.
Telo pod naim prstima se streslo. Zadrhtalo je i poelo da izmie, ali ne
kao da se povlai izvan naeg domaaja, nego kao da se pretvara u prazninu.
Meutim, posle trenutka u kojem smo mirovali kao skamenjeni rame uz rame,
uo se opet glas:
- Ko se to unja?
- Mi smo - odgovorismo, ne miui se.
uo sam pokret u krevetu, kripanje i um nogu koje su po podu traile
papue u mraku. Zamislismo enu kako sedi na krevetu i posmatra nas sanjivo.
- ta ete vi ovde?
A mi rekosmo:
- Otkud znamo. Bukai su nam iskopali oi.
Glas ree da mu je ta pria poznata, da je u novinama pisalo kako su tri
oveka pili pivo u dvoritu gde je bilo pet-est bukaa. Sedam bukaa. Jedan od

www.crowarez.org
njih poeo je da peva podraavajui ptice.
- Ali, pogreio je jer nije oglasio taan sat - ree. - Uto ptice skoie na
sto i iskopae im oi.
Naglasi da je bar tako pisalo u novinama, mada niko nije u to verovao. A
mi rekosmo:
- Ako je neko iao tamo, morao je videti bukae.
ena nastavi:
- Ili su mnogi. Pre neki dan dvorite je bilo krcato ljudima, ali ena mora
da je ve bila odnela bukae na neko drugo mesto.
Kada smo se okrenuli, ena je zautala. Opet smo naili na zid. Okretali
smo se, ali smo se stalno sudarali sa zidom. Oko nas se stalno vrteo nekakav zid
koji nam nije dozvoljavao da proemo. Jedan od nas se ponovo izdvoji. Opet ga
usmo kako puzi, njukajui pod. Govorio je:
- Sad ne mogu da odredim na kojoj se strani nalaze sanduci. Sad smo na
nekom drugom mestu.
A mi odgovorismo:
- Doi ovamo. Ovde pored nas ima nekoga.
uli smo ga kako se pribliava. Osetili smo kako se uspravlja kad nas je
njegov topli dah zapahnuo po licima.
- Prui ruku onamo - rekosmo mu. - Tamo ima nekog ko nas poznaje.
On je, verovatno, pruio ruku, verovatno se pomerio kako smo mu rekli.
Zatim se vratio da nam kae:
- Mislim da je neki deko.
A mi rekosmo:
- Dobro. Sad ga pitaj da li nas poznaje.
On tako uini. uli smo bezvoljni i bezbojni glas deka:
- Da, poznajem vas. Vi ste ona trojica kojima su bukai iskopali oi.
Zatim je progovorio neki odrasli enski glas koji je dolazio iza zatvorenih
vrata:

www.crowarez.org
 - Nije, valjda, da pria sam sa sobom.
Deji glas je bezbrino odgovorio:
- Ne. Ovde su opet ona trojica kojima su bukai iskopali oi.
arke su zakripale, a potom se uo odrasli glas koji kao da se pribliio:
- Odvedi ih kui - ree.
Deko odgovori:
- Kako kad ne znam gde stanuju.
Ali odrasli glas ree:
- ta gnjavi. Svi znaju gde oni stanuju otkad su im bukai iskopali oi.
Isti glas je nastavio da govori, ali drugim tonom, kao da se obraa nama:
- Ali niko nije verovao. Smatrali su da su to novinarske izmiljotine za
dizanje tiraa. Niko nilkada nije video bukae.
Mi rekosmo:
- Niko nam ne bi poverovao ni kad bismo izili na ulicu.
Stajali smo nepomino, mirno se oslanjajui na zid, sluajui enski glas:
- Ako ovaj hoe da vas povede, e, to je druga stvar. Inae, niko ne uzima
za ozbiljno ono to priaju deca.
Uto upade deji glas:
- Ako iziem s njima na ulicu i kaem da su to ona trojica kojima su
bukai iskopali oi, deca e me gaati kamenicama. Svi priaju da se to nije
moglo desiti jer je nemogue.
Nastade kratkotrajni tajac. Vrata se zatvorie, a deko opet progovori:
- Osim toga, sad sam zauzet. itam knjigu Teri i gusari.
Neko nam apnu na uvo:
- Pokuau da ga ubedim.
Taj isti otpuza do dejeg glasa.
- Ba lepo - ree. - Reci nam ta se dogodilo s Terijem ove nedelje.
Pokuava da stekne njegovo poverenje, pomislismo. Ali deko odgovori:
- Ba me briga za Terija. Ja samo gledam boje.

www.crowarez.org
 - Teri je upao u lavirint - rekosmo.
A deko odgovori:
- To je bilo u petak. Danas je nedelja i zanimaju me samo boje - naglasi
hladnim, bezoseajnim, ravnodunim glasom.
Kad se onaj vratio, mi opet rekosmo:
- Ve tri dana lutamo, a nismo nijednom stali da se odmorimo.
Jedan od nas ree:
- Dobro. Hajde da se odmorimo, ali drei se za ruke.
Sedosmo. Nevidljivo, mlako sunce poelo je da nam greje ramena. Ali
sunce nas zapravo nije zanimalo. Oseali smo ga tu, bilo gde, svugde, jer smo
izgubili pojam prostora, vremena i pravca. Pored nas su prolazili mnogi glasovi:
- Bukai su nam iskopali oi - rekosmo.
Jedan glas odgovori:
- Ovi su, izgleda, ozbiljno shvatili ono to je pisalo u novinama.
Glasovi nestadoe. Sedeli smo rame uz rame, ekajui da u toj zbrci
glasova i slika naie neki poznati miris ili glas. Oseali smo toplotu sunca nad
glavama. Uto neko ree:
- Hajdemo ka zidu.
Ali mi smo ostali da nepomino sedimo licem okrenuti prema nevidljivoj
svetlosti:
- Jo ne. Saekajmo da sunce pone da pee po naim licima.

www.crowarez.org
 MONOLOG ISABELE DOK POSMATRA KlU
U MAKONDU

Zima se iznenada sruila na nas u nedelju, kada smo izlazili s mise. Niko
nije oekivao pljusak u nedelju ujutru. Misa se zavrila i, pre nego to su ene
mogle da dohvate svoje suncobrane, dunuo je gust i mraan vetar koji je
kovitlao ukrug prainu i suvi majski ljunak. Neko pored mene ree: Ovaj
vetar mirie na kiu. Ja sam to znala od trenutka kada smo izili iz atrijuma i
kad sam iznenada osetila neko rastezanje u trbuhu. Mukarci su trali do
susednih kua, drei jednom rukom eire, a drugom maramice da bi se titili
od vetra i praine. Nebo se pretvori u sivu, pihtijastu masu koja je lebdela na
etvrt metra iznad naih glava.
Ostatak jutra maeha i ja provele smo sedei pored ograde na verandi,
radujui se to e kia, posle est meseci vrelog leta i zaguljive praine,
osveiti oedneli ruzmarin i nar u saksijama. U podne, miris uzorane zemlje
koja prestade da podrhtava, probuenog i oporavljenog zelenila, pomea se sa
sveim i zdravim mirisom kie i ruzmarina. Za rukom otac ree: Pljusak u
maju je znak da e biti puno kie. Maeha, ije je lice blistalo u iekivanju
novog godinjeg doba, osmehnu se i dodade: ula si to u propovedi. I otac se
osmehivao. Slatko je ruao, a zatim otiao na verandu da prilegne. utao je
zatvorenih oiju kao da spava ili sanja u budnom stanju.
Celo popodne kia je ravnomerno dobovala. inilo nam se da u tom
ujednaenom i smirenom zvuku ujemo kiu kao iz nekog voza kojim se dugo
putuje. Nismo ni primetili da je kia prodirala u naa ula suvie duboko. Kad je
osvanuo ponedeljak, morali smo da zatvorimo vrata zbog hladnog i otrog
vetria koji je duvao iz dvorita. ula su nam tada bila prepuna kie, a ujutru se
voda prelila. Maeha i ja smo ponovo posmatrale batu. Suva majska zemlja

www.crowarez.org
kestenjaste boje pretvorila se u toku noi u tamnu i mekanu masu koja je liila
na sapun. Izmeu saksija su tekli potoci vode. Noas je kia zalila cvee vie
nego dovoljno, ree maeha. Primetila sam da na njenom licu vie nije bilo
osmeha. Radost prethodnog dana ustupila je mesto mlohavoj i neraspoloenoj
zabrinutosti. I meni se ini, rekoh. Treba rei seljacima da ih unesu na
verandu, da ih tu ostavimo dok se ne razvedri. Tako i uinie, ali kia je rasla
kao neko golemo drvo meu ostalim stablima. Otac je sedeo na istom mestu kao
jue, ali kiu nije ni spominjao. Samo je rekao: Verovatno sam noas loe
spavao jer me kima boli otkako sam ustao. Sedeo je oslonjen na ogradu, s
nogama na stolici i s licem okrenutim prema pustoj bati. Nije hteo da rua, a
progovorio je tek uvee: Pljuti kao da se nikad nee razvedriti. Tad sam se
setila letnjih meseci. Setila sam se avgusta, onih dugih i nepominih siesti, kada
bi pod teretom podneva prilegli na krevet kao da leemo u samrtnu postelju.
Odelo se lepilo za oznojeno telo, spolja je dopiralo uporno i gluvo zujanje
vremena koje je bilo nepomino. Pogled mi pade na oprane zidove i na spojeve
izmeu dasaka koji su se proirili od vlage. Pogledah batu, prvi put praznu,
jasminovo drvo, oslonjeno o zid, koje je odano uvalo seanje na moju majku.
Videh oca kako sedi u stolici za ljuljanje i odmara bolnu kimu podprtu
jastucima. Njegove tune oi gubile su se u lavirintu kie. Opet se setih
avgustovskih noi u ijoj se neverovatnoj tiini ne uje nita osim onog venog
zvuka zemlje koja se obre oko svoje zarale i nepodmazane ose. Osetih kako
me odjednom pritiska neka teka tuga.
Ceo ponedeljak protekao je u pljusku, isto kao prethodni dan. Meutim,
inilo mi se da pljuti drukije jer sam u srcu oseala neto drugo, neku gorinu.
Pred vee uh neki glas pored sebe: Ba je ova kia dosadna. Ne okreui
glavu, prepoznah Martinov glas. Znala sam da je sedeo pored mene, da je
govorio i da je na licu imao onaj uobiajeni, hladan, zapanjeni izraz, koji se nije
promenio ak ni posle onog tmurnog decembarskog jutra kada smo se venali.
Od tada je prolo pet meseci, a ja sam sada bila u drugom stanju. Martin je bio

www.crowarez.org
tu, pored mene, govorio je da mu je dosadila kia. Nije kia dosadna, rekoh.
Nego je pusta bata odvie tuna, a jo jadnija su stabla koja moraju da kisnu
jer nemaju kud da se sklone. Okrenuh se prema njemu, ali Martin je nestao.
Ostao je samo glas koji mi je govorio: Po svemu sudei, nee se nikada
razvedriti. A kad sam se okrenula prema glasu, ugledala sam samo praznu
stolicu.
U utorak je u bati osvanula jedna krava. Izgledala je kao brdo gline u
svojoj tvrdoj i prkosnoj nepokretnosti. Papci su joj bili utonuli duboko u blato, a
glavu je drala pognuto. Celo jutro seljaci su pokuavali da je oteraju odatle
motkama i ciglama, ali krava ni da makne: tvrdoglavo i nepokolebljivo, stajala
je na istom mestu, papci su joj vie tonuli u blato, a pognuta glava ponizno je
odolevala kii. Seljaci su je terali sve dok ih strpljiva tolerancija moga oca nije
prekinula: Pustite je na miru, ree im. Otii e ona kao to je i dola.
U utorak uvee, voda me je bolno pritiskala kao klin u srcu. Sveina
prvog jutra pretvarala se u toplu i lepljivu vlagu. Nije bilo ni toplo ni hladno,
nego kao u nekoj groznici. Noge su nam se znojile u cipelama. Nismo znali ta
je gore: gola koa ili dodir koe i odela. Svi kuni poslovi bili su prekinuti.
Sedeli smo svi na verandi, ali nismo posmatrali kiu kao prvog dana. Nismo
vie oseali da pljuti. Nita se nije videlo, osim kontura kronji u magli tunog,
pustog sumraka koji je u ustima ostavljao ukus s kojim se ovek budi poto je
sanjao neku nepoznatu osobu. Poto sam znala da je utorak, setila sam se
blizanki Svetog Jeronima, slepih devojica, koje su jednom nedeljno dolazile u
nau kuu da nam pevaju jednostavne pesmice rastuene gorkom
bespomonou svojih udotvornih glasova. U kii sam ula pevanje slepih
devojica zamiljajui ih kako ue u nekom oku kod kue, ekajui da
prestane kia da bi izale da pevaju. Tog dana nee doi blizanke Svetog
Jeronima, pomislih. Nee doi ni prosjakinja koja je imala obiaj da doe na
verandu posle sieste, svakog utorka, molei da joj damo veitu granicu
matinjaka.

www.crowarez.org
 Tog dana poremetio nam se redosled obeda. Maeha je u vreme sieste
iznela obinu supu s paretom bajatog hleba. U stvari, nismo jeli od ponedeljka
uvee. Ne samo da smo prestali da jedemo nego mi se inilo da smo prestali i da
mislimo. Opijeni kiom, ukoili smo se predajui se rezignirano ruilakoj snazi
prirode. Tog popodneva pomerila se samo krava u bati. Duboko mukanje je
iznenada potreslo njen trbuh, a papci joj utonue jo dublje u blato. Nepomino
je stajala jo pola sata. inilo mi se da je mrtva, ali da ne moe da se skljoka
samo zato to je u toku ivota stekla naviku da stoji na kii nepomino. I tako je
stajala do trenutka kada je telo nadjaalo naviku. Prednje noge joj pokleknue
(tamne, sjajne sapi jo su se drale uspravno u poslednjem naporu agonije),
balava njuka zari se u blato i najzad se krava srui pod teinom sopstvenog tela
u tihoj, sporoj i dostojanstvenoj ceremoniji konanog sloma. Dotle je, znai,
dolo, ree neko iza mene. Okrenula sam se da vidim ko govori i ugledala
prosjakinju koja se probijala kroz pljusak da bi molila za svoju granicu
matinjaka.
U sredu bih se, moda, navikla na ovaj neobini ambijent da nisam otila
u trpezariju gde sam ugledala sto prislonjen uza zid na kojem je bio nagomilan
nametaj. Sa strane je prethodne noi improvizovana brana, napravljena od
nagomilanih kofera i kutija s raznim kunim predmetima. Taj prizor izazvao je
u meni uasno oseanje praznine. Neto se, svakako, dogodilo u toku noi.
Kua je sva bila u neredu; gologrudi i bosi seljaci, u pantalonama ije su
nogavice bile zavrnute do kolena, prenosili su nametaj u trpezariju. U izrazu
lica ovih ljudi i u njihovim uurbanim pokretima osetila sam okrutnost
slomljenog prkosa, nametnute i poniavajue inferiornosti u odnosu na kiu. Svi
moji pokreti bili su besciljni i bezvoljni. Oseala sam se kao neka pusta livada
zasejana algama i liajem, lepljivim i mekim gljivama, oploena odvratnom
florom vlage i magle. U salonu sam posmatrala haotian prizor nagomilanog
nametaja kad uh glas maehe koja me je upozoravala da moram da se uvam
da ne dobijem zapaljenje plua. Tek tada sam primetiila da su mi noge bile u

www.crowarez.org
vodi do lanaka, da je kua bila poplavljena, da je pod bio prekriven debelim
slojem lepljive i ustajale vode.
U sredu u podne jo nije bilo svanulo. Pre tri sata po podne spustila se
no koju smo oekivali, boleljiva no koja je odjekivala sporim, ravnomernim,
nemilosrdnim dobovanjem kie u dvoritu. Zatim je nastupila preuranjena zora,
meka i alosna, koja je rasla usred utanja seljaka sklupanih na stolicama
prislonjenim uza zidove. Tako su se povukli pred neobinim poremeajem
prirode. A tad su poele da nam stiu vesti s ulice. Nije ih niko prenosio.
Jednostavno su pristizale, tako tane, tako konkretne. inilo mi se da ih je
prenosilo blato koje je teklo ulicama nosei razne kune predmete, ubre,
ostatke neke daleke katastrofe, otpatke i uginule ivotinje. Dogaaje koji su se
odigrali u ponedeljak, kada je kia bila samo predznak nastupajue zime,
doznali smo tek dva dana kasnije. U sredu su stigle prve vesti koje kao da je
prenosila unutranja snaga oluje. Saznali smo da je crkva poplavljena i da e se,
po svoj prilici, sruiti. Neko ko tako neto nije mogao pouzdano znati ree:
Voz stoji pred mostom jo od ponedeljka. ini se da je bujica odnela ine.
Takoe smo saznali da je jedna bolesna ena nestala iz svog kreveta i da su je
popodne zatekli kako plovi po dvoritu.
Uasnuta, obuzeta strahom i poplavom, podvila sam noge i smestila se u
stolicu za ljuljanje. Gledala sam pravo u vlani mrak koji je bio pun
uznemiravajuih predoseanja. Maeha se pojavi u udubljenju vrata nosei
lampu nad uzdignutom glavom. Izgledala je kao neki poznati duh, a to me nije
ni iznenadilo ni uplailo jer sam se oseala kao deo tog natprirodnog sveta.
Prila mi je, s lampom iznad dignute glave, ljapkajui po vodi u hodniku. Sad
treba da se pomolimo bogu, ree. Videh njeno suvo, ispucano lice. Izgledala je
kao ivi le, kao da je sazdana od neke materije koja nije ljudska. Drala je u
drugoj ruci brojanice. Stala je preda me i rekla: Da se pomolimo bogu. Voda je
otvorila grobove i jadni mrtvaci sad plove po poplavljenom groblju.
Moda sam te noi malo spavala pre nego to me je iz sna trgao prodoran

www.crowarez.org
i otar zadah koji je podseao na trule. Snano sam prodrmala Martina, koji je
hrkao pored mene. Osea li? upitah ga. ta? Smrad, odgovorih. Sigurna
sam da je smrad leeva koji plove ulicama. Ta pomisao me je uasavala, ali
Martin se samo okrenuo prema zidu i rekao pospanim glasom, u kome je biilo
prekora: ini ti se. Trudnim enama se svata moe priiniti.
U etvrtak ujutru nestade smrada, a s njim nestade i oseanja prostora.
Oseanje vremena bilo je poremeeno prethodnog dana, a sada se potpuno
izgubilo. Nije postojao etvrtak, jer se taj dan pretvorio u opipljivu, pihtijastu
masu kroz koju smo morali da se probijamo rukama da bismo dospeli do petka.
U tom danu nije bilo ni ljudi ni ena. Maeha, otac, seljaci, svi oni su bili
ugojena i neuverljiva tela koja su se kretala po zimskoj movari. Otac mi se
obrati: Ne mii se odavde dok ja ne doem po tebe, a glas mu je bio dalek i
posrean. Nisam ga ula, ve sam ga opipala. Sva ula su mi bila obamrla osim
ula dodira.
Ali otac nije doao po mene: izgubio se negde u vremenu. Kada se
smrailo, pozvala sam maehu i zamolila je da me odvede u spavau sobu.
Utonula sam u miran, glatki san koji je trajao celu no. Sutradan sam zatekla
istu atmosferu: nije imala ni boju, ni miris, ni temperaturu. im sam se
probudila, skoila sam u fotelju u kojoj sam ostala ukoena jer sam oseala da
se jedan deo moje svesti jo nije rasanio. Uto uh dugo i alosno pitanje voza,
koji je beao od severnih brda. Negde je sigurno poelo da se razvedrava,
pomislih. Uini mi se da neko iza mene pita: Gde...? Ko je to? upitah,
okreui se. Ugledah maehu, koja se svojom dugakom, mlitavom rukom
oslanjala o zid. Ja sam, ree. A ja nastavih: uje li? Ona odgovori da uje,
da se, moda, u okolini razvedrilo, da su, verovatno, popravili ine. Zatim mi
prinese posluavnik s dorukom koji se puio. Mirisao je na sos od luka i vrelu
mast. Bio je to tanjir supe. Uznemireno upitah maehu koliko je sati. Tiho,
glasom koji je imao ukus mlitave rezignacije, ona mi ree: Mora da je oko pola
tri. Bez obzira na sve, voz ne kasni. Ja uzviknuh: Pola tri! Je li mogue da

www.crowarez.org
sam tolilko spavala? Ona me umiri: Nisi dugo spavala. Sigurna sam da jo
nije prolo tri. Drhtala sam, oseajui da mi tanjir klizi iz ruku: Pola tri,
petak... Ali ona me neljudski staloenim glasom ispravi: Pola tri, etvrtak,
dete. Pola tri, ali jo nije proao etvrtak.
Ne znam koliko sam dugo bila u stanju polusna u kojem su mi ula bila
umrtvljena. Samo znam da sam posle beskrajno dugog vremena ula neki glas u
susednoj sobi: Sad moe da gurne krevet na drugu stranu. Bio je to neki
umorni glas, ali ne bolesnika, ve nekoga ko se ve oporavljao od bolesti. Zatim
sam ula cigle u vodi. Bila sam ukoena pre nego to sam shvatila da leim. Uto
osetih golemu prazninu. Osetih stranu, treperavu tiinu kue, neverovatnu
nepominost koja je proimala sve predmete. Oseala sam da mi se srce
pretvorilo u pare leda. Umrla sam, pomislih. Boe, pa ja sam mrtva.
Skoih iz kreveta i povikah: Ada! Ada! Neumoljivi Martinov glas odgovarao
mi je sa strane: Ne mogu da te uju jer su izili. Tek tada sam primetila da se
razvedrilo i da je svuda vladala tiina - mir, neoekivano i duboko blaenstvo,
savrenstvo koje, verovatno, lii na smrt. Zatim su se uli koraci u hodniku. uo
se razgovetan i iv glas. Onda je osveavajui vetri udario na vrata, brava je
zakripala, iznenada se pojavilo tvrdo telo, kao neki zreli plod, koje je palo u
dubinu cisterne u dvoritu. Neto u vazduhu ukazivalo je na prisustvo nevidijive
osobe koja se osmehivala u mraku. Boe, pomislih, zbunjena pobrkanim
vremenom. Ne bi me iznenadilo kada bi me sad pozvali na misu koja je
odrana prole nedelje.

www.crowarez.org
 POGREB VELIKE MAME

Sumnjala belosvetska, ovo je istinita povest o Velikoj Mami, apsolutnom

gospodaru kraljevine Makondo, koja poive vladajui devedeset i dva leta
gospodnja i ispusti duu kao svetica jednog utorka prolog septembra, a ijem
pogrebu prisustvova i sam papa.
Sad - poto se ustreptala nacija smirila; poto su se gajdai iz San
Hasinta, verceri iz Guahire, pirinari is Sinua, prostitutke iz Guakamajala,
vraevi iz Sierpe i odgajivai banana iz Arakatake vratili svojim atrama da se
oporave od iscrpljujueg bdenja; poto su se smirili i vratili svojim poslovima
predsednik republike, svi njegovi ministri i svi oni koji su predstavljali civilnu
vlast i natprirodne sile na najvelianstvenijem pogrebu koji su letopisi
zabeleili; poto je papa prepustio svoje telo, zajedno s duom, nebesima a
Makondo postao neprohodan usled praznih flaa, opuaka, ogloanih kostiju,
otpadaka, krpa i izmeta to osta za masom koja je dola na pogreb - sad je dolo
vreme da se na ulicu postavi kakav drveni sanduk i da se neko popne i ispria
od poetka i tano ta se sve to dogodilo kad se cela nacija uzbudila, i to pre no
to stignu istoriari.
Pre etrnaest nedelja, posle svih toplih obloga beskrajnih noi, melema i
lekovitih kupki, Veliku Mamu je konano zahvatio hropac te ona naredi da je
prenesu u staru naslonjau da bi izrekla svoju poslednju volju. Trebalo je da jo
samo to uradi pa da umre. Tog jutra je preko popa Antonija Isabela sredila sve
duhovne obaveze, tako da je ostalo samo jo da sredi materijalne poslove sa
svojih devet neaka, jedinim njenim naslednicima, koji su bdeli kraj njene
postelje. Paroh, koji samo to nije zakoraio u stotu godinu, ostao je u sobi
mrmljajui neto za svoj gro. Bilo je potrebno deset ljudi da ga iznesu do
lonice Velike Mame te je reeno da on tu i ostane da ga ne bi dabe sputali pa

www.crowarez.org
opet iznosili kad kucne sueni as.
Nikanor, najstariji neak, krupan gortaki tip, u kaki odelu i izmama s
mamuzama i s revolverom kalibra 38, duge cevi, zadenutim za pojasom, poao
je po pisara. Ogromna kua na dva sprata odisala je mirisom melase i oregana,
mrane odaje prepune krinja i svakojakih predmeta koje su ukuani ostavljali
za sobom tokom etiri pokolenja i koji su se postepeno pretvarali u prah, sve je
to postalo nepokretno pre nedelju dana u iekivanju poslednjeg asa. U
dugakom ulaznom hodniku, s kukama na zidovima, na kojima je nekad visilo
dimljeno svinjsko meso ili divlja koju su lovci tu istili i sekli svake dremljive
avgustovske nedelje, spavali su seljaci na dakovima soli i drugih
poljoprivrednih pioizvoda, ekajui nareenje da osedlaju konje i raire tunu
vest po najzabitijim krajevima golemog imanja. Ostali roaci bili su u dnevnoj
sobi. Bledunjave ene, iznemogle po prirodi i dotuene bdenjem, podravale su
optu teku alost koja se taloila u bezbroj pojedinanih bolnih uzdaha.
Matrijarhatna strogost Velike Mame ogradila je njen posed i njeno ime
zidinama svetosti, u okviru kojih su se ujaci enili kerkama neaka, neaci
tetkama a braa snahama. Tako je stvoren sloeni splet krvnog srodstva koji je
raanje potomstva pretvorio u zatvoreni krug. Samo je Magdalena, najmlaa
neaka, uspela da probije taj krug; prestravljena halucinacijama, zahtevala je od
popa Antonija Isabela da istera avola iz nje, a zatim je obrijala glavu i odrekla
se ovozemaljske slave i tatine da bi se zakaluerila u Apostolskoj prefekturi.
Mimo zvaninog porodinog kruga, koristei se svojim legitimnim pravima,
mukarci su panjake, njive i sela oplodili potomstvom kopiladi koja se muvala
meu bezimenom poslugom kao usvojena deca, siroii ili miljenici pod
zatitom Velike Mame.
Blizina smrti izazivala je iscrpljujue iekivanje. Glas samrtnice,
naviknute na potovanje i poslunost, nije bio jai od uzdaha u zatvorenom
prostoru, ali je ipak odjeknuo i u najzabitijim krajevima imanja. Ova smrt nije
nikoga mogla ostaviti ravnodunim. U toku ovog veka, Velika Mama bila je

www.crowarez.org
centar tee Makonda kao to su to nekada bila njena braa, njeni roditelji i njeni
dedovi, u skladu s hegemonijom koja se protezala kroz dva veka. Varo je
izrasla oko njenog imena. Niko nije znao poreklo, ni granice, ni stvarnu
vrednost njenog poseda, ali svi su se navikli da misle da je ona vlasnica tekuih
i stajaih voda koje su ve pale ili tek treba da padnu s neba, seoskih puteva,
telegrafskih stubova, hladnih godina i vruine, i da je, tavie, nasledila pravo
na ivote ljudi i njihova dobra. Kada bi sela na balkon svoje kue da uiva u
sveini veeri, sabijajui svu teinu svog stomaka i autoriteta u staru pletenu
naslonjau, ona je zaista odavala utisak beskrajno bogate i mone matrone,
najbogatije i najmonije na svetu.
Nikome nije ni padalo na pamet da Velika Mama moe jednog dana da
umre. Na to su mislili samo pripadnici njene porodice i ona, podstaknuta
izlapelim pridikama papa Antonija Isabela. Ali ona je bila ubeena da e
navriti sto godina kao njena baba po majci koja je u ratu 1875. godine pruila
otpor etvorici pukovnika Aurelijana Buendije iz kuhinje, pretvorene u bunker.
Velika Mama je tek u aprilu ove godine shvatila da joj Gospod nee pruiti
privilegiju da u neposrednom okraju lino likvidira hordu federalistikih
masona.
Kad su poeli bolovi, porodini lekar zabavljao ju je nedelju dana s
oblogama slaice i vunenim arapama. To je bio lekar po nasleu, kolovan u
Monpelijeu, ije se filozofsko ubeenje suprotstavljalo svakom napretku
medicine. Velika Mama mu je dala dozvolu da sprei dolazak drugih lekara u
Makondo. Nekad je on poseivao sela na konju, nadgledajui maloumne
bolesnike sumraka, a priroda mu podari privilegiju da postane otac mnogih
tuih sinova. Meutim, kasnije ga je artritis prikovao za fotelju tako da je leio
bolesnike ne poseujui ih, odnosno, uz pomo pretpostavki, posrednih opisa
bolesti i poruka. Na poziv Velike Mame preao je trg oslanjajui se na dva
tapa, obuen u pidamu. Zatim se smestio u njenu lonicu. Tek kad je shvatio
da je Velika Mama na samrti, naredio je da mu donesu krinju s porculanskim

www.crowarez.org
posudama obeleenim latinskim nazivima, da bi je tri sledee nedelje mazao
spolja i iznutra akademskim melemima, arobnim sirupima i monim
pomadama. Zatim joj je stavljao suene krastave abe na mesta gde je oseala
bol i pijavice na slabine, sve dok nije svanuo dan kad je morao da bira izmeu
brice, koji bi joj pustio krv iz vena, i popa Antonija Isabela, koji bi isterao
avola iz nje.
Nikanor je pozvao paroha. Deset njegovih najboljih ljudi ga je nosilo od
kue do lonice Velike Mame, dok je on sedeo u pletenoj naslonjai koja je
krckala pod buavim sveanim platom. Kad je zavrena priest samrtnice, ulo
se zvono koje je u blagoj septembarskoj zori prenelo vest iteljima Makonda.
Kad je svanulo, trg pred kuom Velike Mame liio je na seoski vaar.
Sve je izgledalo kao uspomena na prola vremena. Sve dok nije napunila
sedamdeset godina, Velika Mama je slavila svoje roendane najduim i
najburnijim proslavamia koje se pamte. Iznosili su se baloni rakije za narod, na
trgu su klali i pekli ovnove, dok je muzika s podijuma tretala tri dana bez
prestanka. Pod pranjavim bademovim slablima, gde su se prve nedelje ovog
veka bile ulogorile ete pukovnika Aurelijana Buendije, postavljani su stolovi s
rakijom od banana, pecivom, krvavicama, varcima, pitama, katalonskim
kobasicama, kolaima od juke, utipcima, pogaicama, kembiima, kolaima
od kokosa, sokom od eerne trske, raznim sitno seckanim mesom,
poslasticama, kuvanim jelom. A bilo je i stolova za borbe petlova i lutriju.
Usred uskovitlane i bune gomile prodavane su znake i privesci s likom Velike
Mame.
Svetkovina je poinjala dva dana ranije, a zavravala se na roendan
vatrometom i balom u kui Velike Mame. Odabrane goste i lanove ue
porodice posluivala je vojska kopiladi dok su oni igrali uz zvuke starog
pijanina ukraenog arenim papirom. Velika Mama upravljala je proslavom
sedei udno salona, zavaljena u naslonjau s jastucima, izdavajui neprimetno
nareenja desnom rukom na kojoj je bio po jedan prsten na svakom prstu. U

www.crowarez.org
dogovoru sa zaljubljenim parovima, ali uglavnom mimo njih, a u skladu sa
sopstvenim nadahnuem, ona je sklapala brakove za sledeu godinu. Sveanost
se zavravala time to je Velika Mama izlazila na balkon, ukraen trakama i
papirnim lampionima, i bacala novac u masu.
Taj obiaj prekinut je uzastopnim smrtnim sluajevima u porodici i
politikom neizvesnou u poslednje vreme. Nova pokolenja znala su za te
velianstvene proslave samo iz prianja starijih. Mladi nisu nikada videli Veliku
Mamu u crkvi, gde ju je lepezom hladila neka znaajna politika linost. Jedino
je njoj bilo dozvoljeno da ne klekne za vreme slube boje jer bi time izguvala
haljinu s karnerima od holandskog platna i utirkane podsuknje. Starci su se
seali, a to seanje bilo je kao neka mladalaka halucinacija, one prostirke duge
dve stotine metara, koja je vodila od sunane kue sve do glavnog oltara onog
dana kada je Marija del Rosario Kastanjeda Montero ila na pogreb svoga oca.
Istim se putem vratila obogaena novim blistavim dostojanstvom, pretvorivi se
u Veliku Mamu ve u dvadeset i drugoj godini ivota. Ta srednjovekovna slika
bila je vezana ne samo za prolost porodice ve i za istoriju nacije. Meutim,
ona je postepeno bledela u seanju, a Veliku Mamu jedva da su kasnije, za
sparnih veeri, mogli videti na balkonu iza geranijuma, tako da je postala
neopipljiva isto kao i legenda o njoj. Svoju volju sprovodila je preko Nikanora.
Po nepisanom pravilu koje je postalo tradicionalno, na dan ozvanienja
testamenta Velike Mame naslednici su proglaavali trodnevno narodno veselje.
Ali isto tako je bilo poznato da e ona objaviti svoju poslednju volju tek
nekoliko asova pred smrt, a niko nije ozbiljno mislio da e ona ikada umreti.
Tek onog jutra kada su ih probudila crkvena zvona, itelji Makonda su shvatili
ne samo da ona zaista moe da umre nego da upravo umire.
Kucnuo je as. U postelji, na finim pamunim aravima, prekrivena do
uiju, pod baldahinom od pranjave prozirne svile, jedva da se opaao ivot u
dizanju i sputanju njenih matrijarhatnih dojki. Velika Mama, koja je do
pedesete godine odbijala i najupornije udvarae a koja je, darom prirode, bila u

www.crowarez.org
stanju da podoji celu svoju vrstu, leala je na samrti, nevina i bez poroda. U
trenutku poslednjeg miropomazanja pop Antonio Isabel morao je da se obrati za
pomo da bi joj pomazao dlanove jer je Velika Mama u samrtnom hropcu
stisnula pesnice. Pokuaji neakinja nisu urodili plodom. U jednom trenutku,
prvi put za nedelju dana, ona je pritiskala ruku okienu dragim kamenjem na
grudi i, fiksirajui pogledom neakinje, izgovorila: Pljakaice. Zatim je
pogledala popa Antonija Isabela u liturgijskoj odedi i njegovog pomonika
koji je pridravao potrebne crkvene sasude, da bi promrmljala glasom smirenog
ubeenja: Umirem. Onda je skinula prsten s velikim dijamantom pruajui ga
Magdaleni, kaluerici, jer je ona bila najmlai naslednik. To je oznailo kraj
jedne tradicije: Magdalena se odrekla naslea u korist crkve.
Kad je svanulo, Velika Mama je zahtevala da je ostave samu s
Nikanorom da bi mu dala poslednja uputstva. Pola sata je pri istoj svesti
sluala kako napreduju poslovi. Prvo je istakla ta sve treba uiniti u vezi sa
sahranom, a zatim prela na pitanje budnosti. irom otvori oi, rekla je, i
pazi dobro. Zakljuaj sve stvari od vrednosti; dolaze ne zato to su u alosti
nego zato to hoe da kradu. Odmah zatim, kada je bila sama s parohom,
poela je da se ispoveda iskreno i detaljno da bi se neto malo kasnije priestila
u prisustvu neaka. Najzad je zatraila da je prenesu u pletenu naslonjau da bi
izrazila svoju poslednju volju.
Nikanor je ve bio spremio podroban spisak njenih dobara, ispisan itkim
rukopisom na dvadeset i etiri stranice. Tiho diui, u prisustvu lekara i popa
Antonija Isabela koji su obavljali dunost svedoka, Velika Mama je izdiktirala
pisaru spisak svojih dobara, pravog i jedinog izvora njene veliine i vlasti.
Svedeno u realne okvire, imanje se sastojalo od tri poseda dodeljena
kraljevskom poveljom u vreme kolonije, koja su tokom vremena, posredstvom
zamrenih brakova iz rauna, objedinjena vlasnitvom Velike Mame. Na tom
posedu, koji nije bio omeen ali je obuhvatao pet optina, gde nikada ni zrno
ita nisu vlasnici zasadili, ivele su 352 porodice u svojstvu zakupca. Velika

www.crowarez.org
Mama je svake godine, uoi svog imendana, izvravala jedini in koji je
spreavao vraanje zemlje dravi: prikupljala je zakupninu. Sedei u hodniku
svoje kue, ona je lino naplaivala pravo nastanjivanja njene zemlje, kao to su
njeni preci uzimali zakupninu od predaka njenih zakupaca pre stotinu godina.
Prikupljanje zakupa trajalo je tri dana. Posle toga dvorite je bilo zakreno
svinjama, urkama i kokokama.
U stvari, to je bila jedina etva koju je porodica prikupljala sa zemlje koja
je oduvek bila mrtva a koja je, na prvi pogled, obuhvatala oko 100.000 hektara.
Istoriijski uslovi doprineli su da se upravo na toj teritoriji osnuje i razvije est
naselja oblasti Makondo i da se tu nae i sedite pokrajine. Stanovnici nisu
imali nikakvo vlasnitvo nad kuom ni zemljom jer je sve pripadalo Velikoj
Mami, koja je naplaivala korienje njenih kua pa je ak i drava morala da
joj plaa to varoani koriste ulice.
Oko zaselaka uvek je bilo puno stake, koju nije niko nikada ni pazio ni
brojao. Svako govedo bilo je obeleeno na sapima igom u obliku katanca. Ovaj
nasledni ig, koji je vie usled namera nego usled ogromnog broja goveda bio
poznat u najudaljenijim krajevima poseda, gde je edna stoka sama lutala leti,
bio je jedan od najtemeljnijih oslonaca legende. Iz razloga koji nikome nisu bili
jasni, zanimanje za stoku je poelo da opada posle graanskog rata. Prostrane
staje su se praznile tako da su nedavno u njih smestili maine za preradu eera,
mlekare i jednu mainu za ljutenje pirina.
Pored nabrojanih dobara, u testamentu je konstatovano da ima tri upa
puna zlata koje je neko iz porodice zakopao u kui za vreme rata za nezavisnost.
Mada je svako pokolenje sprovodilo mukotrpna iskopavanja, nikada nita nije
pronaeno. Uz pravo korienja zemlje, ubiranje zakupnine, naslednici su dobili
i jednu mapu koju je svako pokolenje usavravalo da bi sledeoj generaciji bilo
lake da pronae zakopano blago.
Velikoj Mami bila su potrebna tri asa da nabroji svoja ovozemaljska
dobra. U zaguljivoj sobi glas samrtnice kao da je uveavao znaaj svakog

www.crowarez.org
pojedinanog dobra. Kada je drhtavom rukom deponovala svoj potpis, ispod
kojeg su se potpisali i svedoci, neka nevidljiva snaga potresla je srce mase koja
se postepeno okupljala pred kuom u senci pranjavih badema.
Ostala je jo samo jedna neispunjena obaveza: nabrajanje moralnih
dobara. Uinivi izvanredan napor - isti onakav kakav su inili njeni preci na
samrti da bi osigurali vlast svoga roda - Velika Mama se uspravi na svoju
monumentalnu zadnjicu i napreui seanje, vrstim i iskrenim glasom poe da
diktira pisaru spisak svojih nevidljivih poseda:
Podzemna bogatstva, teritorijalne vode, boje zastave, nacionalna
nezavisnost, tradicionalne partije, prava oveka, graanske slobode, prvostepeni
sud, drugostepena instanca, treestepeni sud, preporuke, istorijske konstante,
slobodni izbori, kraljice lepote, transcendentalni govori, velianstvene
manifestacije, uvaene gospoice, lepo vaspitana gospoda, generali, istaknuto
plemstvo, vrhovno pravosue, predmeti zabranjeni za uvoz, slobodoumne
dame, problem mesa, istota jezika, primeri za svet, pravni poredak, slobodna
ali odgovorna tampa, junoamerika Atina, javno mnenje, hrianski moral,
nedostatak deviza, pravo na azil, komunistika opasnost, kormilo drave,
poskupljenje ivota, republikanske tradicije, obespravljene klase, poruke
privrenosti.
Nije uspela da zavri. Naporno nabrajanje usporilo je njen poslednji put.
Davei se u mare magnum apstraktnih formula koje su vekovima predstavljale
moralno opravdanje porodine moi, Velika Mama je zvuno podrignula i
izdahnula.
Stanovnici udaljenog i tmurnog glavnog grada imali su prilike da tog
istog dana, po podne, vide sliku dvadesetogodinje ene na prvoj stranici
vanrednih izdanja novina, a mislili su da je to nova kraljica lepote. Velika
Mama ponovo je proivljavala trenutnu mladost na svojoj fotografiji, uvelianoj
tako da je pokrivala etiri stupca i retuiranoj na brzinu, na kojoj se videla njena
gusta kosa slepljena u punu, sa eljem od slonovae i dijamantom povrh ipke

www.crowarez.org
na glavi. Tu sliku napravio je jedan lutajui fotograf koji se obreo usputno u
Makondu poetkom veka, a novine su je godinama uvale u odeljku nepoznatih
osoba. Ali upravo je njoj bilo sueno da opstane u seanju buduih pokolenja. U
otrcanim autobusima, liftovima ministarstava i ajdinicama obloenim
izbledelim tapetama aputalo se sa strahopotovanjem o autoritetu umrle u
pokrajini vruine i malarije, jer njeno ime nije bilo poznato u ostalim delovima
zemlje pre nego to ga je objavila tampa.
Sitna kiica prekrivala je s nepoverenjem i zelenom patinom prolaznike.
Sa svih crkvenih zvonika oglaavala se smrt. Tuna vest nala je predsednika
republike u trenutku kada je polazio na sveanu promociju nove klase pitomaca,
te je sugerirao ministru rata, porukom koju je svojom rukom ispisao na poleini
telegrama, da zavri govor minutom utanja u znak pomena pokojnoj Velikoj
Mami.
Ta smrt pogodila je i drutveni poredak zemlje. Predsednik republike, do
koga su graanska oseanja dopirala u preienom stanju, prolazei kroz
nekakav filter, uspeo je da trenutnim i donekle brutalnim pogledom kroz prozor
svog automobila stekne utisak tiine i opte potitenosti grada. Sve je bilo
zatvoreno osim nekoliko otrcanih kafanica i velike katedrale koja se spremala
za devetodnevne pogrebne sveanosti. U Narodnoj skuptini, gde su prosjaci,
ogrnuti novinama, spavali u utenoj senci dorskih stubova i nemih kipova
preminulih predsednika, svetlela je kongresna dvorana. Kada je ef drave uao
u dvoranu, uzbuen slikom oaloenog grada, doekali su ga svi njegovi
ministri stojei, obueni u tamna sveana odela, svi ozbiljniji i blei nego to su
obino bili.
Dogaaji koji su se odigrali te noi i sledeih nekoliko dana, kasnije su
ocenjeni kao istorijska lekcija. Ne samo po hrianskom duhu koji je nadahnuo
najvie linosti vlade ve i po portvovanosti koja je dozvolila da se izmire
raznoliki interesi i oprena merila da bi se postigao dogovor o nainu sahrane
slavne pokojnice. Tokom mnogo godina Velika Mama je jamila za mir i

www.crowarez.org
politiko jedinstvo svoga carstva sa tri daka lanih glasakih listia koji su
inili siuni deo njenog tajnog nasledstva. Svi mukarci iz redova njene
posluge, tienika ili zakupaca, bili punoletni ili maloletni, koristili su se ne
samo svojim glasakim pravom ve i pravom glasaa koji su ve sto godina bili
pokojni. Ona je bila simbol prioriteta tradicionalne moi nad prolaznim
autoritetom, premo vie klase nad narodom i boanske mudrosti nad
ovozemaljskom improvizacijom. U mirnodopskim vremenima njena apsolutna
mo postavljala je i ukidala prebedne i sinekure i obezbeivala dobrobit svojih
ljudi ak i po cenu korienja intriga i lairanih izbora. U burnim vremenima
Velika Mama je tajno pomagala naoruanje svojih ljudi da bi javno spasavala
njihove rtve. Ova patriotska revnost donela joj je golemi ugled.
Predsednik republike nije morao da razgovara sa svojim savetnicima da
bi shvatio veliinu svoje odgovornosti. Izmeu sale za audijenciju, palate i
poploanog unutranjeg dvorita, gde su nekada stajale koije vicekraljeva,
nalazila se mala bata hladovitih empresa, gde se krajem kolonijalnog doba
jedan portugalski kaluer obesio zbog nesrene ljubavi; uprkos buci
odlikovanih inovnika, predsednik nije mogao da ne oseti lagani drhtaj
neizvesnosti kada je proao tuda posle sumraka. Ali te noi drhtaj je delovao
kao snano otkrovenje. U ovom trenutku on je postao svestan svoje istorijske
sudbine, te je dekretom proglasio devetodnevnu nacionalnu alost, odredivi za
Veliku Mamu posmrtne poasti koje su se odavale herojima palim u bici za
otadbinu. Kao to je rekao u uzbudljivom govoru, koji je tog jutra odrao
graanima preko radija i televizije, prvi ovek drave je izrazio nadu da e
pogreb Velike Mame predstavljati novi primer za svet.
Meutim, uzviena namera suoila se s velikim tekoama. Pravna
struktura zemlje, ije su temelje poloili daleki preci Velike Mame, nije bila
pripremljena za dogaaje koji su se poeli odigravati. Mudri doktori prava,
provereni alhemiari zakona, upustili su se u tumaenja i silogizme traei
formulu koja bi predsedniku republike dozvolila da prisustvuje sahrani. Opte

www.crowarez.org
uzbuenje zahvatilo je najvii politiki sloj, kler i finansijske krugove. U
prostranoj polukrunoj dvorani skuptine, na kojoj su se videli tragovi
stogodinjeg apstraktnog zakonodavstva, u kojoj su visili portreti nacionalnih
velikana, pored bista grkih filozofa, pomen Velike Mame dostigao je
nesluene razmere dok se pokojnica raspadala u septembarskoj omorini
Makonda. Prvi put se govorilo o njoj bez pomena pletene naslonjae, njenog
popodnevnog odmora i njenih obloga od slaice. Predstava o Velikoj Mami bila
je ista i vanvremenska, kao da je destilisana legendom.
Beskrajni asovi bili su ispunjeni reima, reima, reima, koje su
odzvanjale u celoj republici prestiom koji im je davala tampa. Sve je to trajalo
dok neki razuman lan tog uzvienog skupa nije prekinuo istorijsku diskusiju da
bi podsetio prisutne da pokojnica iekuje odluku na temperaturi od 40 stepeni
u hladu. Ali niko nije reagovao na tu intervenciju zdravog razuma u proreenoj
atmosferi istog zakona. Izdali su nareenje da se le balzamuje, a u
meuvremenu su se traile formule, usaglaavani su stavovi, prihvatani ustavni
amandmani koji bi predsedniku republike dozvolili da prisustvuje sahrani.
Toliko se na sve strane prialo da je to trtljanje prelo granice i okean i
prohujalo kroz pontifikalne odaje Kastelgandolfa. Oporavljen od patnji koje su
ga u poslednje vreme izmuile, papa je stajao na prozoru posmatrajui kako
ronioci trae glavu ubijene devojke. U poslednje vreme dnevni listovi bavili su
se samo tim pitanjem, a papa nije mogao ostati ravnoduan s obzirom na to da
se sve dogaalo pod prozorom njegove letnje rezidencije. Ali sasvim
nepredvieno, tog dana novine su zamenile slike moguih rtava fotografijom
jedne dvadesetogodinje ene uokvirene crnim. Velika Mama, uzviknu papa,
prepoznavi odmah izbledelu fotografiju koju je pre mnogo godina, prilikom
ustolienja, video. Velika Mama, uzviknue istovremeno u svojim posebnim
odajama lanovi kardinalskog saveta, i trei put u toku dvadeset vekova doe do
uzbune, metea i halabuke u bezgraninom carstvu hrianskom, sve dok papa
nije uao u svoju dugaku crnu gondolu i zaplovio preko mora da stigne na

www.crowarez.org
daleku i neverovatnu sahranu Velike Mame.
Za njim ostae vonjaci, Via Apia Antika s mlitavim filmskim
glumicama koje se sunaju na svojim terasama, ne znajui za ove znaajne
vesti, a zatim i senoviti breg Kastelsantanelo za horizontom Tibera. U
sumraku, duboki zvon bazilike Sv. Petra pomeao se s tankim zvukom zvona u
Makondu. Iz svog zaguljivog atora, iza zapletenih kanala i ustajalih movara
koji su oznaavali granicu Rimskog carstva i poseda Velike Mame, papa je svu
no sluao graju koju su digli majmuni uznemireni prolaskom mase ljudi. U
toku svog nonog krstarenja, papin kanu se postepeno punio vreama juke,
grozdovima zelenih banana, koarama s kokokama, kao i ljudima i enama koji
su ostavljali svoje svakodnevne poslove da bi ili da prodaju trice i kuine na
sahrani Velike Mame. Te noi, prvi put u istoriji crkve, njegova svetost okusila
je groznicu bdenja i navalu komaraca. Ali udesno svitanje nad posedima
Velike Starice, iskonska slika carstva balsamine i iguane, izbrisali su iz
njegovog seanja mukotrpno putovanje i nadoknadili sve njegove rtve.
Nikanor se probudio kad su tri puta kucali na vrata da oznae skori
dolazak Njegove svetosti. Kuom je vladala smrt. Nadahnuti mnogobrojnim i
uurbanim predsednikim govorima i grozniavim prepirkama poslanika koji
su, izgubivi glas, nastavili da se sporazumevaju konvencionalnim znacima,
pojedinci i grupe sa svih strana sveta batalili su svoje poslove i ispunili mrane
hodnike, ve prepune uzane prolaze, sumorne tavane. Oni koji su zakasnili,
gurali su se i snalazili, smetajui se kako su znali u spoljna utvrenja, na
ograde od kolja, na osmatrake kule, na drvanik i u klanicu. U glavnom salonu,
pod hrpom potresnih telegrama, leao je le Velike Mame, koji se mumificirao
ekajui da se konano donesu velike odluke. Iznemogli od silnih suza, devet
neaka bdili su nad pokojnicom u zanosu recipronog bdenja.
Ali Sudbina je protegla to stanje na jo mnogo dana. U salonu gradskog
saveta koji je bio opremljen sa etiri stolice, prevuene koom, upom punim
preiene vode i mreom za spavanje, patio je papa od sparne nesanice,

www.crowarez.org
zabavljajui se itanjem memoranduma i administrativnim odredbama u
razvuenim i zaguljivim noima. Danju je delio italijanske bombone deci koja
su prilazila prozoru da ga vide, a u podne ruao pod nadstrenicom,
prekrivenom lozom, s popom Antoniom Isabelom, povremeno i sa Nikanorom.
Tako je proveo bezbroj nedelja i meseci koji su se otegli u iekivanju i vruini,
sve dok se jednog dana pastor Pastrana nije pojavio nasred trga sa doboom i
proitao proglas s odlukama. Proglaava se vanredno stanje tatarata a
predsednik republike tatarata preduzima vanredne mere tataratatatata koje mu
omoguuju da prisustvuje sahrani Velike Mame talaratata tatatata ratata tan, tan,
tan.
I stie veliki dan. Na ulicama naikanim ruletima, peenjem, tandovima
s lutrijom i ljudima koji su sa zmijama obmotanim oko vrata vikali i
preporuivali balzam koji potpuno lei crveni vetar i obezbeuje besmrtnost; na
krcatom malom trgu gde su ljudi razapeli atore i prostrli asure, odabrani
inovnici krili su prolaz zvaninicima. Tu, u iekivanju prelomnog trenutka,
bile su pralje iz San Horhea, lovci na bisere iz Kabo de Vele, ribari koji su lovili
samaricom iz Sienage, lovci rakova iz Tasahere, vraevi iz Mohatne, solari iz
Manaura, harmonikai iz Vakjedupara, dambasi iz Ajapela, odgajivai papaje
iz San Pelaja, odgajivai petlova iz La Kueve, improvizatori iz Sabanas de
Bolivara, kovai noeva iz Magdalene, bojadije iz Mompoksa, a pored njih i
onih koji se spominju na poetku ove hronike, bili su jo mnogi drugi. ak su i
veterani pukovnika Aurelijana Buendije - na elu s vojvodom od Marlboroa u
raskonoj odedi od krzna, zuba i noktiju tigra - prevazili svoju vekovnu
netrpeljivost prema Velikoj Mami i njenom rodu i doli na sahranu da bi
predsedniku republike postavili pitanje penzija koje su ekali da dobiju ve
ezdeset godina.
Neto pre jedanaest, u razdraenoj gomili, koja se kuvala na suncu i koju
je drala u redu elitna jedinica hrabrih ratnika u husarskim uniformama
okienim dindama i lemovima bez vizira, razleglo se snano klicanje u znak

www.crowarez.org
odobravanja. Dostojanstveni i sveani, u frakovima i cilindrima, predsednik
republike i njegovi ministri; lanovi skuptinskih komisija, vrhovnog suda,
dravnog saveta, tradicionalnih partija i klera, predstavnici banke, trgovine i
industrije, pojavili su se iza ugla potanske zgrade. elav i demekast, stari i
boleljivi predsednik republike prodefilovao je pred razrogaenim oima gomile
koja je verovala u njega, mada ga nikad nije videla, te je sad imala prvu priliku
da se uveri da on zaista postoji. Meu nadbiskupima, iscrpenim ozbiljnou
svoga poziva, i vojnim stareinama robustnih grudi u oklopu od ordenja, prva
linost nacije odisao je nepogreivim dahom onoga koji se nalazi na vlasti.
Za njima je ila mirna povorka nacionalnih kraljica, utirkanih karnera,
svega to ima i to e biti. Prvi put bez ovozemaljskog sjaja prolazile su na elu
s univerzalnom kraljicom razne pratilje: kraljice gvinejskih banana, brana od
juke, peruanske gvajabe, kokosove vodice, crnog pasulja, a zatim kraljica 426
kvadratnih kilometara zemlje gde iguana polae jaja i sve ostale kraljice koje se
ne spominju jer bi se hronika otegla u beskonanost.
U mrtvakom sanduku s purpurnim pokrovom leala je Velika Mama,
odvojena od stvarnosti, s osam bakarnih obrua i sasvim natopljena venou
formalina, tako da nije pojma imala o sopstvenoj velianstvenosti. Taj sjaj, o
kojem je matala na balkonu u sparnom bdenju, zablistao je u etrdeset i osam
pomena koji su joj odrali svi simbolini predstavnici epohe. A papa, kojeg je
ona u svojim delirijumima zamiljala u bletavim koijama koje su lebdele nad
batama Vatikana, savladao je vruinu uz pomo lepeze od ispletenog palminog
lia i svojim dostojanstvenim prisustvom uveliao najvei pogreb na svetu.
Opijena prizorom moi, masa nije osetila lelujanje vetrouke na krovu
kue kada su se posle silnih svaa gospoda konano dogovorila ko e izneti
tabut. Kada su ga izneli najugledniji meu uglednima, niko nije primetio upornu
senku leinara koja je pratila povorku uzavrelim uliicama Makonda, niti to da
je iza uvaenih dostojanstvenika ostajao prljav i smrdljiv trag. Niko nije video
kako su neaci, posvojad, sluinad i tienici Velike Mame zatvorili vrata im

www.crowarez.org
je pokojnica iznesena, da bi zatim poskidali vrata, poruili zidove i iskopali
temelje, da bi odmah izvrili podelu nasledstva. Jedino to su svi primetili u
optem pogrebnom uzbuenju bio je gromoglasni uzdah olakanja mase kada se
navrilo etrnaest dana molitava, himni i pohvala i kada su grobnicu najzad
zapeatili olovnom ploom. Neki od prisutnih bili su dovoljno mudri da shvate
da prisustvuju raanju nove epohe. Papa je mogao telesno i duhovno da se
uznese poto je ispunio svoju zemaljsku dunost, predsednik republike mogao
je da sedne i vlada prema sopstvenom nahoenju, kraljice svega to postoji
mogle su da se udaju, usree i rode puno dece, a mase su mogle da razapnu
svoje atore prema obiaju po prostranim imanjima Velike Mame, zato to je
jedina osoba koja se tome mogla suprotstaviti svojom moi poela da truli pod
olovnom ploom. Tad je samo trebalo da neko postavi govornicu na kapiju i
ispria ovu povest, lekciju i naravouenije buduim pokolenjiima i da ne ostane
nijedan ovek na svetu neupuen u ono to se desilo s Velikom Mamom, jer e
ve sutra, u sredu, doi istai i za sva vremena oistiti ubre koje je ostalo
posle njenog pogreba.

www.crowarez.org
 MORE IZGUBLJENOG VREMENA

Negde krajem januara more se ponovo uzburkalo i poelo da nanosi

gusto ubre na obalu sela. Za samo nekoliko nedelja rairio se nesnosan smrad.
Nije vredelo izlaziti iz kua, bar do sledeeg decembra, a posle osam sati celo
selo je spavalo. Ali one godine kada je doao gospodin Herbert, more se nije
menjalo, ak ni u februaru. Zaudo, bilo je sve mirnije i blistavije, a u noima s
poetka marta poelo je da mirie na rue.
Tobijas je osetio miris. Imao je slatku krv za raie te je provodio celu
no terajui ih iz kreveta, i tako sve dok nije zaduvao prijatni povetarac koji mu
je omoguio san. U dugim, besanim noima nauio je da razlikuje vazduna
strujanja, a kada je osetio miris rua nije morao da otvara vrata da bi shvatio da
miris dopire s mora.
Ustao je kasno. Klotilda je palila vatru u dvoritu. Vetri je bio sve,
svaka zvezda bila je na svom mestu, ali one na horizontu teko su se mogle
izbrojati zbog odsjaja mora. Poto je popio kafu, Tobijas oseti ukus noi u
ustima.
- Noas - ree, priseajui se - desilo mi se neto vrlo udno.
Klotilda, naravno, nije osetila nita neobino. Imala je tako vrst san da
se nije ni snova seala.
- Osetio sam miris rua - nastavi Tobijas - a siguran sam da je dolazio s
mora.
- Ne znam kako miriu rue - ree Klotilda.
Verovatno je govorila istinu. Selo se nalazilo na neplodnom zemljitu
pomeanom sa alitrom. S vremena na vreme neko bi doneo buket cvea da ga
baci u more, tamo gde su bacali mrtve.
- Onaj davljenik iz Guakamajala mirisao je na rue - odgovori Tobijas.

www.crowarez.org
 - Ako je to bio neki prijatan miris - osmehnu se Klotilda - budi siguran da
nije dolazio s mora.
More je zaista bilo neprijatno. Bilo je vremena kada su ribarske mree
hvatale samo ubre koje je plovilo po povrini, a ulice sela bile prekrivene
mrtvim ribama za oseke. Dinamitom su mogli uloviti samo olupine davnih
brodoloma.
Ono malo ena to je ostalo u selu (meu njima je bila Klotilda) kuvale
su se u sopstvenom nezadovoljstvu. U istoj situaciji bila je i ena starog Jakova,
koja se tog dana digla ranije nego inae, uredila kuu i pripremala doruak ne
krijui svoje nezadovoljstvo.
- Moja je poslednja elja - rekla je muu - da me ivu sahrane.
Rekla je to kao da se upravo tada nalazi na samrti, mada je sedela na
jednom kraju stola u trpezariji s velikim prozorima, kroz koje je jarka
martovska svetlost prodirala do svih uglova prostorije. Preko puta je mirno jeo
stari Jakov, ovek koji ju je odvajkada toliko voleo da vie nije mogao zamisliti
drugu nevolju osim one koja je bila vezana za njegovu enu.
- Hou da umrem, ali da znam pouzdano da e me pokopati kao to se
sahranjuje sav pristojan svet - nastavi ona. - A to u uspeti samo ako odem u
neko drugo mesto i lepo zamolim da me ivu sahrane.
- Ne mora nikoga da moli - mirno odgovori Jakov. - Ja u te povesti.
- E pa onda, da krenemo - ree ona - jer oseam da u uskoro umreti.
Stari Jakov ju je paljivo osmotrio. Samo su jo njene oi podseale na
mladost. Kosti su joj bile kvrgave, a imala je izraz opustoene zemlje, koji joj je
oduvek bio svojstven.
- Izgleda bolje nego ikada - ree joj.
- Noas sam - uzdahnu ona - osetila miris rua.
- Ne brini - teio ju je Jakov. - Takve stvari se normalno dogaaju
siromanim ljudima kao to smo mi.
- A ne, ne - ree ona. Uvek sam molila boga da mi unapred javi kada u

www.crowarez.org
umreti, da me smrt ne bi zatekla blizu ovog mora. Miris rua u ovom selu moe
biti samo boji znak.
Starom Jakovu nije nita drugo palo na pamet osim da je zamoli da malo
prieka dok sredi neke stvari. uo je da se pria u narodu da ljudi ne umiru
onda kada im je sueno, ve onda kada sami odlue. Predoseanje njegove ene
ozbiljno ga je zabrinulo. ak je razmiljao da li e skupiti dovoljno hrabrosti da
je ivu sahrani kada doe vreme za to.
U devet sati je otvorio lokal gde je nekada drao prodavnicu. Izneo je
pred vrata dve stolice i stoi na kojem je bila tabla za igru dame, i celo jutro je
proveo igrajui dame s raznim seljanima koji su sluajno tuda prolazili. Sa
mesta na kojem je sedeo, mogao je videti otrcano selo, oronule kue s ostacima
koje je nagrizalo sunce i pare mora koje je virilo s kraja ulice.
Pred ruak je, po obiaju, odigrao partiju s don Maksimom Gomesom.
Stari Jakov nije mogao zamisliti boljeg protivnika od ovog oveka koji je iv i
zdrav preiveo dva graanska rata, a u treem izgubio samo jedno oko. Poto je
jednu partiju namerno izgubio, zadravao ga je da odigraju revan.
- Recite mi neto, Maksimo - ree mu. - Da li biste vi bili u stanju da
sahranite ivu enu?
- Bez dvoumljenja - odgovori Maksimo Gomes. - Ruka mi ne bi
zadrhtala.
Stari Jakov zaneme od iznenaenja. Kasnije, izvoljavajui da izgubi
najbolje figure, uzdahnu:
- Pitam vas jer mi se ini da e Petra umreti.
Ni to nije zbunilo don Maksima Gomesa. - U tom sluaju - nastavi -
nemate potrebu da je sahranjujete ivu. - Pojeo mu je jo dva piona i dobio jo
jednu damu. Zatim je jedinim okom, ovlaenim tugom, osmotrio svog
protivnika.
- ta se to dogodilo vaoj eni?
- Noas je - poe da objanjava stari Jakov - osetila miris rua.

www.crowarez.org
 - Pa, sudei po tome, umree bar pola sela - ree Maksimo Gomes. -
Jutros ljudi samo o tome priaju.
Stari Jakov je morao jako da se potrudi da izgubi jo jednu partiju a da ne
uvredi svog protivnika. Zatim je uneo stoi i stolice, zatvorio prodavnicu i
poao u selo u potragu za ljudima koji su prethodne noi osetili miris rua. Od
svih ljudi, jedino je Tobijas bio siguran. Stari Jakov ga zamoli da po podne kao
sluajno svrati njegovoj kui i da sve to ispria njegovoj eni.
Tobijas je pristao. U etiri sata se udesio kao da ide u goste i otiao da
poseti Jakova. Na verandi je zatekao enu starog Jakova koja je celo popodne
provela ijui muu crno odelo, da bi imao ta da obue kad postane udovac.
Tobijas je uao tako tiho da je uplaio enu.
- Mili boe - uzviknu ona - uinilo mi se da umesto vas ulazi arhanel
Gavrilo.
- E pa sluajno sam to ja, a ne Gavrilo - ree Tobijas. - Svratih da vam
ispriam ta mi se noas desilo.
Ona namesti naoare i vrati se svom poslu.
- Znam ve ta vam se dealo - ree.
- Kladim se da ne znate - ree Tobijas.
- Noas si osetio miris rua.
- Otkud znate? - upita Tobijas razoarano.
- U mojim godinama ovek ima toliko vremena za razmiljanje da na
kraju ispadne da sve moe da predvidi i pogodi.
Stari Jakov, koji je prislukivao razgovor iz susedne prostorije
prislanjajui uvo na zid, postieno se uspravi.
- ta kae na ovo, eno - povika iz druge sobe. - Onda nije ono to si ti
mislila.
- Ma ovaj deko lae - ree ona, ne diui glavu. - Nije on osetio nikakav
miris noas.
- Jesam. U jedanaest - ree Tobijas - jer nisam mogao da spavam od

www.crowarez.org
raia.
ena je zavrila s krpljenjem jednog okovratnika.
- Lae - insistirala je. - Svi znaju da si ti laov. - Presekla je konac
zubima i pogledala Tobijasa preko naoara. - Ali ne znam zato si morao da
nacapka kosu vazelinom i oisti cipele samo da bi doao da mi ukae
nepotovanje.
Od tada je Tobijas poeo da posmatra more. Postavljao je ljuljaku na
dvorinu verandu, a noi je provodio budan, zaprepaen svim onim stvarima
koje su se dogaale dok ljudi spavaju. Mnoge je noi proveo oslukujui
oajniko grebanje rakova koji su pokuavali da se popnu uz ravaste motke
kojima su podupirane voke, a posle bezbroj noi umor ih je naterao da
odustanu od daljih pokuaja. Otkrio je kako spava Klotilda. Primetio je kako je
njeno hrkanje, koje je podsealo na zvuk flaute, postajalo sve otrije s
vruinom, da bi se na kraju stopilo u jedinstvenu iznemoglu notu julske zapare.
Na poetku je Tobijas posmatrao more onako kako to ine oni koji ga
poznaju, upirui pogled u jednu, nepominu taku horizonta. Primetio je kako
se menja boja puine, kako se horizont gasi, kako se uzburkavaju pena i
prljavtina, kako se diu talasi nosei i gutajui otpatke, sve dok ne bi naile
oluje s pljuskovima koji su remetili taj morski metabolizam. Malo-pomalo
nauio je da ga posmatra onako kako to ine iskusni poznavaoci mora: gotovo
da ga nije posmatrao, ali nije mogao da ga zaboravi, ak ni u snu.
U avgustu je umrla ena starog Jakova. Osvanula je mrtva u krevetu i
morali su da je bace u more bez cvea, onako kako su bacali sve mrtvace.
Tobijas je i dalje ekao. Toliko je ve ekao dremajui u ljuljaci da je odmah
osetio promenu u vazduhu. Vetar je u isprekidanim naletima donosio neki miris,
kao onda kada je japanski brod na ulazu u luku izbacio u more tovar trulog luka.
Kasnije se miris slegao i ostao nepomian sve do zore. Tek onda kada mu se
uinilo da ga moe uhvatiti rukama i pokazati nekome, Tobijas skoi s ljuljake
i upade u Klotildinu sobu. Nekoliko puta ju je drmnuo da bi je probudio.

www.crowarez.org
 - Evo ga - ree joj.
Klotilda je morala da razgrne miris prstima, kao neku pauinu, da bi
mogla da se uspravi. Zatim se ponovo sruila u toplu postelju.
- Prokletstvo - ree.
Tobijas skoi do vrata i istra nasred ulice, gde je poeo da vie. Vikao je
iz sveg glasa, udahnuo bi vazduh duboko i nastavio da vie, zatim je zautao
diui duboko, ali more je i dalje mirisalo. Niko nije odgovorio. Poao je od
kue do kue, lutajui na sva vrata, ak i na vrata naputenih kua, sve dok se
njegova galama nije pomeala s laveom pasa. Tad su se svi probudili.
Mnogi nisu osetili miris. Ali mnogi drugi, naroito stariji ljudi, sili su na
obalu da uivaju u njemu. Bio je to neki gust, vrst miris koji je istisnuo sve
druge mirise prolosti. Neki ljudi su se umorili od mirisanja te se vratie kui.
Ali veina je ostala na plai da tu zavre san. Kad je svanulo, miris je bio tako
ist da je svima bilo ao da diu.
Tobijas je prespavao gotovo ceo dan. Klotilda mu se pridruila posle
ruka i celo popodne su se milovali u krevetu, ne zatvarajui dvorina vrata.
Prvo su se mazili kao gliste, zatim kao zeii i na kraju kao kornjae, sve dok
nije pao mrak u zagrljaj tuge. U vazduhu je jo bilo tragova rua. S vremena na
vreme u sobu je dopirao talas muzike.
- uje se iz Katarinove kafane - ree Klotilda. - Mora da je neko doao.
Dola su tri oveka i jedna ena. Katarino je predvideo da e, moda,
doi jo neko te se potrudio da popravi gramofon. Poto se slabo razumeo u te
stvari, zamolio je Pana Aparesida da mu pomogne jer je ovaj znao pomalo od
svakog zanata poto nikada nita nije radio; osim toga, imao je torbu s alatom i
vete ruke.
Katarinova kafana nalazila se u drvenoj kui pored mora. Imao je veliku
salu sa stolicama i stoiima i nekoliko dodatnih, manjih sela. Dok su
posmatrali kako Pano popravlja gramofon, tri oveka i ena pijuckali su za
ankom. utali su, smenjujui se u zevanju.

www.crowarez.org
 Gramofon je posle vie pokuaja proradio. Kad je poela muzika, daleka,
ali jasna, ljudi su prestali da priaju. Gledali su se meusobno bez rei jer su u
jednom trenutku shvatili koliko su ostarili otkako su poslednji put uli muziku.
Tobijas je posle devet zatekao sve ljude budne. Sedeli su na ulazu,
sluajui stare Katarinove ploe, zapanjeni u svom naivnom fatalizmu kao da
posmatraju pomraenje sunca. Svaka ploa obnovila je uspomenu na nekog
pokojnika, na ukus hrane posle due bolesti, ili ih je opominjala ta treba uiniti
sutradan, ili ih je podseala na ono to su zaboravili da uine pre mnogo godina.
Muzika je prestala oko jedanaest. Neki su legli mislei da e sigurno
poeti da pada kia jer su se oblaci stutili nad morem. Ali oblaci se spustie na
more plovei po povrini da bi ubrzo potonuli u vodu. Na nebu su ostale samo
zvezde. Malo kasnije vetar, koji je duvao s kopna, stigao je do puine da bi se
odmah vratio s mirisom rua.
- ta sam vam rekao, Jakove - uzviknu don Maksimo Gomes. - Evo
mirisa opet. Siguran sam da emo ga oseati svake noi.
- Ne daj boe - ree Stari Jakov. - Ovaj miris je jedina stvar koja me je u
ivotu zadesila prekasno.
Igrali su dame u praznoj prodavnici ne obraajui panju na muziku.
Njihove uspomene bile su tako stare da nije bilo nijedne ploe koja bi ih mogla
obnoviti.
- to se mene tie, ja ne verujem mnogo u ove prie - ree don Maksimo
Gomes. - Ko je proveo tolike godine jedui zemlju, sa enama koje ude za
batama gde bi gajile cvee, taj na kraju osea ove mirise i poinje da veruje da
su stvarni.
- Ali, nemogue je da nas sopstveni nosevi prevare - napomenu stari
Jakov.
- Nema to veze - ree don Maksimo Gomes. - Za vreme rata, kada je
revolucija ve bila izgubljena, toliko smo oseali potrebu za generalom da smo
na kraju videli vojvodu od Marlboroa od krvi i mesa. Video sam ga roenim

www.crowarez.org
oima, Jakove.
Ve je bilo prolo dvanaest. Stari Jakov je ostao sam. Zatvorio je radnju i
preneo lampu u spavau sobu. Kroz prozor, u kojem je bio uokviren sjaj mora,
video je stenu s koje su bacali mrtve.
- Petra - zvao je tihim glasom.
Ona ga nije ula. U tom trenutku plovila je kao vodeni cvet Bengalskim
zalivom, gde je peklo podnevno sunce. Uspravila je glavu da bi kroz vodu, kao
kroz neko osvetljeno staklo, videla ogromni prekookeanski brod. Ali nije mogla
da vidi svog mua, koji je upravo u tom trenutku ponovo uo Katarinovu
muziku na drugom kraju sveta.
- Zamisli - ree stari Jakov. - Pre samo est meseci svi su mislili da si
luda, a sada svi proslavljaju miris koji je tebi objavio smrt.
Ugasio je svetlo i legao u krevet. Poeo je tiho da plae i staraki da jeca,
ali je ubrzo zaspao.
- Otiao bih iz ovog sela kada bih mogao - jecao je u snu. - Otiao bih u
materinu kada bih skupio bar dvadeset pesosa.
Sledeih nekoliiko nedelja, a poev od te noi, miris je i dalje dolazio s
mora. Prodro je u drvo od kojeg su bile sagraene kuice, u namirnice, u pitku
vodu. Svud je bio isti miris, gde god da se ovek okrene i kud god da poe.
Mnogi su se uplaili jer im je i izmet mirisao na rue. Tri oveka i ena koji su
doli u Katerinovu kafanu otili su u petak da bi se u subotu vratili s masom
ljudi. U nedelju je stiglo jo sveta. Razmileli su se po selu traei stan i hranu, a
toliko ih je bilo da su zakrili sokake.
Ljudi su nastavili da pristiu. ene, koje su bile otile kada je umrlo selo,
vratile su se u Katarinovu kafanu. Vraale su se debele i naminkane, donosei
moderne ploe koje nisu obnavljale niije uspomene. Vraali su se stari itelji
sela, koji su ga davno bili napustili jer su trali za zaradom. Vraali su se i
priali o basnoslovnim zaradama, ali su bili u istoj odei u kojoj su i otili iz
sela. Stigla je muzika, tombola, lutrija; stigli su proroci, razbojnici i ljudi sa

www.crowarez.org
zmijama obavijenim oko vrata, koji su prodavali napitak za veni ivot.
Nekoliko nedelja su neprestano pristizali, ak i poto su poele kie, kad se
more uzburkalo i kada je nestao onaj miris.
Meu poslednjima je stigao neki pop, koji se svud muvao jedui hleb
umoen u belu kafu i zabranjujui sve ono to je bilo stiglo pre njega: lutriju,
novu muziku, moderne okretne igre i najnoviju modu da se spava na plai.
Jedne veeri je uao u Melkorovu kuu i odrao propoved o mirisu mora.
- Neka je slava nebesima, deco moja - govorio je - jer ovaj miris potie
od Svevinjeg.
Neko mu upade u re.
- Otkud znate, oe, kada ga niste osetili?
- Pie sve u Svetom pismu - odgovori pop - gde se jasno govori o ovom
mirisu. Nalazimo se, nesumnjivo, u odabranom selu.
Tobijas je kao u snu hodao tamo-amo usred veselja. Poveo je Klotildu da
vidi novac. Zamiljali su kako igraju rulet s ogromnim parama, da bi na kraju
napravili raun i osetili se basnoslovno bogati, s parama koje su mogli dobiti.
Ali jedne noi videli su, ne samo oni nego i svetina koja je pristigla u selo,
mnogo vie para nego to su u mati ikada mogli zamisliti.
Te noi stigao je gospodin Herbert. Pojavio se iznenada. Postavio je sto
nasred ulice, a ne njega stavio ogromne kofere iz kojih se prelivao novac. U
poetku niko nije verovao oima jer je para bilo vie nego to se moglo
zamisliti. Ali poto je gospodim Herbert poeo da mae nekim zvoncetom, ljudi
su poeli da veruju, da prilaze stolu i da ga sluaju.
- Ja sam najbogatiji ovek na svetu - govorio je. - Imam toliko para da ne
znam ta u s njima. A poto mi je srce tako veliko da ne moe da mi stane u
grudi, odluio sam da obiem svet i reim sve probleme oveanstva.
Bio je krupan i tamnoput. Govorio je visokim tonom, bez zastajkivanja,
mlatarajui mlakim i elegantnim rukama koje su izgledale kao da su uvek svee
obrijane. Govorio je petnaest minuta, a zatim stao da se odmori. Posle toga je

www.crowarez.org
ponovo mahao zvoncetom i nastavio da pria. Usred govora, neko ga, u masi
koja je sluala, prekide maui eirom.
- U redu, mister, zavri priu i poni da deli lovu.
- Tek tako? - ree gospodin Herbert. - Da razbacam novac tek tako bilo bi
nepravedno i besmisleno.
Pogledom je pronaao oveka koji ga je prekinuo. Rukom mu pokaza da
prie i masa se razmaknu da bi ovaj mogao da proe.
- Ali - nastavi gospodin Herbert - ovaj na nestrpljivi prijatelj dozvolie
nam da objasnimo kakav je najpravedniji nain raspodele bogatstva. - Uto prui
ruku i pomoe mu da se popne.
- Kako se zove?
- Patricije.
- Ba mi je drago, Patricije - ree gospodin Herbert. - Ti, kao i svako
drugi, ve dugo kuburi s jednim problemom koji nikako ne moe da rei.
Patricije skide eir i klimnu glavom u znak odobravanja.
- A koji je to problem?
- Pa, znate kako je - ree Patricije - ne stojim ba najbolje s parama.
- Koliko ti je potrebno?
- etrdeset i osam pesosa.
Gospodin Herbert poe pobednilki da uzvikuje. etrdeset i osam
pesosa, ponavljao je. Masa ga je pratila pljeskanjem.
- E pa dobro, Patricije - nastavi gospodin Herbert. - A sad nam reci ta
ume ti da radi?
- Mnogo ta.
- Odlui se za jednu stvar - ree gospodin Herbert. - ta ume najbolje da
radi?
- Pa tako - odgovori Patricije - recimo, umem da imitiram ptice.
Pljeskajui ponovo, gospodin Herbert se obrati publici.
- Drage gospoe i gospodo, na prijatelj Patricije, koji izvanredno imitira

www.crowarez.org
ptice, podraavae etrdeset i osam raznih ptica da bi na taj nain reio svoj
ivotni problem.
Usred utnje zapanjene mase, Patricije je poeo da oponaa ptice.
Zvidao je i cvrkutao kao sve poznate ptice, ak je oponaao i neke koje niko
nije mogao da prepozna i identifikuje. Na kraju je gospodin Herbert zatraio
aplauz za Patricija, kojem je predao etrdeset i osam pesosa.
- A sada - nastavi gospodin Herbert - stanite u red. Molim vas, jedan po
jedan. Do sutradan u ovo doba ostau ovde da reavam vae probleme.
Vesti o ovom dogaaju stigle su do Jakova, zahvaljujui ljudima koji su
ga komentarisali dok su prolazili ispred njegove kue. Svaki put kada bi uo
neku novost, srce mu se irilo tako da je u jednom trenutku osetio kao da e mu
pui.
- ta vi mislite o ovom gringu? - upita.
Don Maksimo Gomes slee ramenima.
- Izgleda da je neki filantrop.
- Kada bih i ja znao neto posebno da radim - nastavi stari Jakov - mogao
bih da reim svoj problemi. Sitnica: dvadeset pesosa.
- Pa vi, na primer, odlino igrate dame - ree don Maksimo Gomes.
Stari Jakov kao da ga nije uo. Ali kada je ostao sam, zavi tablu i kutiju s
figurama u stare novine i ode da se susretne s gospodinom Herbertom. Stigao je
na red tek ako ponoi. Na kraju, gospodin Herbert naredi da mu se spakuju
sanduci i ree ljudima da e se vratiti sledeeg jutra.
Meutim, nije otiao u krevet, nego u Katarinovu kafanu. Pojavio se s
ljudima koji su mu nosili sanduke. Pratila ga je masa ljudi, svako sa svojim
problemom. Mic po mic on ih je reavao. Toliko je problema reio da su, na
kraju, u kafani ostali samo neki ljudi s reenim problemima i nekoliko ena.
Udno sale sedela je jedna usamljena ena koja se hladila nekakvim reklamnim
kartonom.
- Hej ti tamo - povika gospodin Herbert - u emu se sastoji tvoj problem?

www.crowarez.org
 ena prestae da se hladi.
- Pustite vi mene na miru, mister - razdra se ona preko sale. - Ja nemam
nikakvih problema. Ja sam kurva, a svet je pun mudonja.
Gospodin Herbert slee ramenima. Nastavio je da pije ledeno pivo, sedei
pored raspakovanih sanduka i ekajui ne bi li iskrsnuo jo neki problem.
Znojio se. Malo kasnije, jedna ena, koja je sedela s ostalima za njegovim
stolom, prie i poe da mu apue neto na uvo. Njen problem vredeo je pet
stotina pesosa.
- A koliko trenutno ima? - upita je gospodin Herbert.
- Pet.
- Kad se prerauna - ree gospodin Herbert - to je sto mukaraca.
- Neka je - odgovori ona. - Ako prikupim tu lovu, bie to poslednjih sto
mukaraca u mom ivotu.
On ju je zamiljeno posmatrao. Bila je vrlo mlada, neno graena, ali po
njenim se oima videlo da je donela jednostavnu odluku.
- U redu - ree gospodin Herbert. - Idi u sobu, a ja u ti ih slati jednog po
jednog, svakog sa po pet pesosa.
Zatim izie na ulicu i poe da mae zvoncetom. U sedam ujutru Tobijas
je zatekao Katarinovu kafanu otvorenu. Svetla su bila pogaena. Naduven od
piva, gospodin Herbert je dremao i nadzirao ulaz mukaraca u devojinu sobu.
Meu njima je uao i Tobijas. Prepoznavi ga, devojka se iznenadi da ga
vidi kod sebe.
- Zar i ti?
- Rekoe mi da uem - odgovori Tobijas.
- Dali su mi pet pesosa i rekli da se ne zadravam dugo.
Ona skide mokri arav s kreveta i zamoli Tobijasa da ga uhvati s jednog
kraja. Natopljen znojem, bio je strano teak. Drei tako arav, zajedno su ga
iscedili tako da je opet bio lagan. Duek su prevrnuli tako da je znoj curio s
druge strane. Tobijas je nekako svrio stvar. Izlazei, dodao je svojih pet pesosa

www.crowarez.org
hrpi para pored kreveta koja je brzo rasla.
- Poalji koga god stigne - preporui mu gospodin Herbert - ne bi li
nekako svrili ovaj posao do podneva.
Devojka odkrinu vrata i zamoli da joj donesu jedno hladno pivo. U redu
je ekalo jo nekoliko ljudi.
- Jo koliko? - upita ona.
- ezdeset i jo trojica - odgovori gospodin Herbert.
Stari Jakov je ceo dan jurio za njim nosei tablu za dame. Stigao je na red
tek kada se smrailo, izloio je svoj problem i gospodin Herbert je pristao da
mu pomogne. Nasred ulice su izneli veliki sto, a na njega stavili mali sto i dve
stolice. Stari Jakov je otvorio igru, poslednju partiju koju je unapred smiljao.
Izgubio je.
- etrdeset pesosa - ree gospodin Herbert - i jo vam dajem dve figure
prednosti.
Ponovo je pobedio. Njegove ruke kao da nisu doticale figure. Igrao je
zatvorenih oiju, pogaajui poteze protivnika i uvek je pobeivao. Masi je ve
dosadilo da ih gleda. Kada je stari Jakov odluio da se preda, njegov dug
iznosio je pet hiljada est stotina etrdeset dva pesosa i dvadeset tri centa.
Ali nije bio uznemiren. Zabeleio je iznos na papiri koji je stavio u dep.
Zatim je sklopio tablu, sloio figure u kutiju i sve to zavio u stare novine.
- Uinite sa mnom to god elite - ree ali mi nemojte uzeti ovo.
Obeavam vam da u igrati dok sam iv sve dok ne skupim novac koji vam
dugujem.
Gospodin Herbert pogleda na sat.
- Zaista mi je vrlo ao - ree. - Ali rok istie za dvadeset minuta. - ekao
je sve dok nije bio siguran da njegov protivnik ne moe da mu ponudi nikakvo
reenje. - ta jo imate?
- ast.
- Hou da kaem - objasni gospodin Herbert - imate li neto to promeni

www.crowarez.org
boju kada se premae prljavom etkom natopljenom bojom.
- Imam kuu - odgovori stari Jakov kao da je odgonetnuo neku
zagonetku. - Nema gotovo nikakvu vrednost, ali je ipak kua.
I tako je gospodin Herbert dobio kuu starog Jakova. Na isti nain je
dobio kue i posede drugih ljudi koji nisu ispunili pogodbu. Zato je naredio
nedelju dana slavlja s muzikom, raketama i zabavljaicama, a sam je rukovodio
tom sveanou.
Bila je to nezaboravna nedelja. Gospodin Herbert je govorio o velikoj
budunosti sela, ak je napravio plan budueg velegrada sa zastakljenim
neboderima i dansing-dvoranama u potkrovljima. Pokazao je crte svetini, koja
je zapanjeno posmatrala sliku. Svako je pokuavao da prepozna sebe u nekom
od raznobojnih prolaznika koje je nacrtao gospodin Herbert, ali oni su bili tako
dobro obueni da nisu liili na ove jadne ljude. Zabolelo ih je srce koliko su se
trudili. Smejali su se to im se plakalo u oktobru, a iveli su u oblacima nade
sve dok gospodin Herbert nije dohvatio zvonce i proglasio sveanost
zavrenom. Tek tada se malo odmorio.
- Umreete vrlo brzo ako nastavite s ovakvim ivotom - ree mu stari
Jakov.
- Ali ja imam toliko para - odgovori gospodin Herbert - da nemam
nikakvog razloga da umrem.
Sruio se na krevet i spavao danima. Hrkao je kao neki lav, a spavao je
toliko dugo da je ljudima dosadilo da ekaju da se probudi. Morali su da
iskopaju rakove, koje su bili zakopali, da bi imali ta da jedu. Katarinove nove
ploe zvuale su tako zastarelo da niko nije mogao da zadri suze sluajui ih.
Morali su da zatvore kafanu.
Posle mnogo vremena otkad je gospodin Herbert poeo da spava, pop je
zakucao na vrata Jakovljeve kue. Kua je bila zakljuana iznutra. U dugom snu
gospodin Herbert je iskoristio sav vazduh koji je bio u sobi, tako da su predmeti
postepeno izgubili teinu i poeli da lebde.

www.crowarez.org
 - Hou da razgovaram s njim - ree pop.
- Moraete da saekate - odgovori stari Jakov.
- Nemam mnogo vremena.
- Oe, izvoiite, sednite i saekajte - nastavio je stari Jakov. - A dok
ekate, mogli biste malo sa mnom da porazgovarate jer sam ve due vremena
izvan svih dogaaja.
- Vlada sveopte rasulo - ree pop. - Uskoro e sve u selu biti kao to je
ranije bilo. To je jedina novost.
- Vratie se sve na staro - ree stari Jakov - kada more ponovo pone da
mirie na rue.
- Ali u meuvremenu treba odravati iluzije onih to ostaju - ree pop. -
Treba pod hitno poeti izgradnju hrama.
- Sigurno ste hteli da razgovarate s gospodinom Herbertom o tome - ree
stari Jakov.
- Tano - ree pop. - Gringosi su vrlo milostivi.
- Onda saekajte - ree stari Jakov. - Moda e se probuditi uskoro.
Poeli su da igraju dame. Bila je to dugotrajna i teka partija, koja je
trajala danima, ali se gospodin Herbert nije probudio.
Popa je poelo da buni beznae. Muvao se svuda nosei bakarni tanjiri,
prikupljajui dobrovoljne priloge za izgradnju hrama, ali niije prikupio mnogo
para. Toliko je prosjaio da je postepeno postajao prozraan, a u kostima su mu
strujali razni zvuci. Jedne nedelje je ak lebdeo nekoliko santimetara iznad tla,
mada to niko nije primetio. Tad je spakovao stvari u jednu torbu, u drugu je
stavio novac, a zatim se pozdravio, ne mislei da e se ikada vratiti u selo.
- Ne, onaj miris se nikada nee ponovo osetiti - govorio je onima koji su
ga ubeivali da ostane. - Treba se suoiti sa injenicom da je ovo selo poinilo
smrtni greh.
Kada se gospodin Herbert probudio, selo je bilo isto kao pre njegovog
dolaska. ubre, koje je svetina ostavila na ulicama, od kia je poelo da se

www.crowarez.org
raspada i truli. Ali tlo je opet bilo suvo i tvrdo kao da je od cigle.
- Dugo sam spavao - ree gospodin Herbert zevajui.
- Vekovima - ree stari Jakov.
- Mrtav sam gladan.
- Kao i sivi ostali - ree stari Jakov. - Moraete da odete na plau i
iskopate rakove.
Tobijas ga je zatekao na obali kako kopa po pesku. Usta su mu bila
zapenuila, a iznenadilo ga je saznanje da gladni bogatai veoma lie na gladne
siromahe. Gospodin Herbert nije naao dovoljno rakova. Kad se smrailo,
ponudio je Tobijasu da zajedno potrae neto za jelo na dnu mora.
- ujte - presee ga Tobijas. - Samo mrtvi znaju ta se tamo krije.
- Isto to znaju i naunici - ree gospodin Herbert. - Ispod mora brodoloma
ima kornjaa koje su izvanredno ukusne. Skini se i kreemo.
I tako uoe u vodu. Plivali su najpre pravo, a zatim zaronili, vrlo
duboko, dok nisu stigli tamo gde nisu dopirali sunevi zraci, a zatim u dubinu
gde nije bilo ni morske svetlosti. Tu je sve zrailo sopstvenom svetlou. Proli
su pored jednog potopljenog grada, gde su ljudi i ene na konjima kruili oko
nekog muzikalnog stuba. Bio je divan dan, a na terasama je bilo puno cvea
jarkih boja.
- Potonuo je jedne nedelje u jedanaest pre podne - ree gospodin Herbert.
- Sigurno usled kataklizme.
- Tamo ima rua - ree Tobijas. - Hou da ih pokaem Klotildi.
- Nekom drugom prilikom doi da ih nabere natenane - ree gospodin
Herbert. - Ja sam mrtav gladan.
Ronio je kao hobotnica, dugim i odmerenim zamasima ruku. Tobijas se
naprezao da ga ne bi izgubio iz vida, mislei da ba tako plivaju bogatai. Malo-
pomalo su se udaljavali od mora optih katastrofa da bi najzad zaronili u more
mrtvih.
Mrtvih je bilo toliko da je Tobijas pomislio da nikada u ivotu nije video

www.crowarez.org
toliko ljudi okupljenih na jednom mestu. Plivali su leei nepomino na leima,
na razliitim nivoima a svi su imali izraz zaboravljenih bia.
- Ovo su drevni mrtvaci - ree gospodin Herbert. - Trebalo im je mnogo
vekova da dostignu ovaj stepen oputenosti.
Jo dublje, u vodama mlaih mrtvaca, gospodin Herbert je zastao.
Tobijas ga je stigao u trenutku kada je pored njih plovila jedna vrlo mlada ena.
Plovila je bono, otvorenih oiju, a pratila ju je struja cvea.
Gospodin Herbert stavi kaiprst na usne, drei ga tako sve dok nije
proao i poslednji cvet.
- Ovo je bila najlepa ena koju sam u ivotu video - ree.
- To je ena starog Jakova - ree Tobijas.
- Pedeset godina mlaa nego kada je umrla, ali sam ipak siguran da je to
ona.
- Vidi se da je prela dalek put - ree gospodin Herbert. - Prati je flora
svih svetskih mora.
Najzad su dospeli do dna. Gospodin Herbert je napravio nekoliko
krugova po tlu koje je bilo kao izrezbarena tabla. Tobijas ga je pratio. Tek sada
se privikao na polutamu dubine, ugledao je kornjae. Bilo ih je na hiljade,
spljotenih uz dno, nepominih kao da su skamenjene.
- ive su - ree gospodin Herbert - ali ima milion godina kako spavaju.
Priao je jednoj i prevrnuo je. Nenim pokretom ju je gurnuo nagore.
Uspavana kornjaa izmigoljila se iz njegovih ruku i nastaviia da se penje koso.
Tobijas ju je pustio da proe pored njega. Uto pogleda nagore i uini mu se da
vidi more izvrnuto naopake.
- Sve ovo lii na san - ree.
- Tvoga dobra radi - ree gospodin Herbert - nemoj nikome da ispria
ta si ovde video. Zamisli kakva bi guva nastala kada bi ljudi znali sve ovo.
Vratili su se u selo tek oko ponoi. Probudili su Klotildu da bi im
zagrejala vodu. Gospodin Herbert je kornjai odsekao glavu, ali sve troje morali

www.crowarez.org
su da se potrude da uhvate srce da bi ga ponovo ubili jer je ono izletelo i
odskakutalo u dvorite im su ga izvadili. Jeli su toliko da su jedva disali.
- Dobro Tobijase - ree tada gospodin Herbert - treba se suoiti sa
injenicama.
- Svakako.
- A injenica je - nastavi gospodin Herbert - da se onaj miris nikada nee
ponovo javiti.
- Hoe.
- Nee - umea se Klotilda - izmeu ostalog zato to ga nikada ovde nije
ni bilo. Ti si bio taj koji je popalio celo selo.
- Ti si ga lino osetila - ree Tobijas.
- One noi sam bila oamuena - ree Klotilda. - Ali ovo more je takvo da
vie ne znam ta sam osetila, a ta nisam.
- A ja u sada da krenem - ree gospodin Herbert. Zatim je dodao,
obraajui se oboma: - Trebalo bi i vi da idete. Bolje da krenete u svet nego da
ostanete u ovom selu gde ima samo gladi.
Zatim je otiao. Tobijas je ostao u dvoritu, brojei zvezde na horizontu.
Primetio je da ima tri zvezde vie nego prolog decembra. Klotilda ga je
pozvala u sobu, ali on nije na to obraao panju.
- Hajde, hajde, doi - bila je uporna Klotilda. - Zna da se ve ne seam
kada smo se poslednji put voleli kao zeii.
Tobijas je ostao dugo u dvoritu. Kada je, najzad, uao u sobu, Klotilda je
spavala. Pokuao je da je probudi. Izmeu njenog polusna i njegovog umora,
oboje su bili zbunjeni tako da su vodili ljubav samo kao gliste.
- Poaaveo si - zloudno ree Klotilda. - to ne pokua da misli na
neto drugo?
- To i radim, mislim na neto drugo.
Ona je htela da sazna o emu misli, tako da je on, na kraju, pristao da joj
kae, ali pod uslovom da nikome to ne rekne. Klotilda mu obea da nee.

www.crowarez.org
 - Na dnu mora - ree Tobijas - postoji rad s belim kuicama, s milionima
cvetova na terasama.
Klotilda se uhvati za glavu.
- Jaoj, Tobijase - uzviknu. - Jaoj, Tobijase, pobogu, sve, sve, sve, samo
nemoj opet s tim da poinje.
Tobijas je zautao. Okrenuo se, primakao kraju kreveta i pokuao da
zaspi. Nesanica ga je muila sve dok nije svanulo. Tad je poeo da duva vetri i
rakovi ga ostavie na miru.

www.crowarez.org
 MATA I SNOVIENJA

Gabrijel Garsija Markes je pisac koga su nai itaoci upoznali za vreme

buma latinskoamerike knjievnosti u Evropi ezdesetih godina. Poznat je
prvenstveno kao autor Sto godina samoe, a objavio je jo etiri romana i tri
zbirke pria.
Prvu zbirku pria Oi plavog psa Markes je napisao krajem etrdesetih i
poetkom pedesetih godina. Pisac je retrospektivno izjavio da je to bila egrtska
knjiga, sastavljena od nekoliko loih kafkijanskih pria, i time obnovio pitanje
uticaja Kafke u sferi latinskoamerike knjievnosti (koje se najpre postavljalo
povodom Borhesa). A moda je klju za razumevanje tog uticaja injenica da
evropski pisci veoma esto pretrpe metamorfozu na putu za Latinsku Ameriku,
gde njihova dela dobijaju drugo znaenje i drugu vrednost. To se desilo s
nadrealizmom, zatim s magijskim realizmom, pa i sa Kafkom. Teko je povezati
Kafkin duhovni svet s jednim romanom kao to je Sto godina samoe, ali nema
sumnje da je upravo Kafka otvorio puteve Markesovom stvaralatvu i
mogunosti kojima e se ovaj savremeni pisac koristiti. Markes sam iznosi kako
se to desilo: Proitavi Kafku, shvatio sam: sva seanja iz detinjstva, sve to
sam voleo i to sam smatrao da vredi pretoiti u knjievnost, sve to sam bio
doiveo i to u tek doiveti - sve je bilo konfuzno. Stvarnost je bila fantastika, a
fantastika je bila stvarnost. Svet mog detinjstva bio je takav. Takva je Latinska
Amerika. Kafka je bio primer koji je potvrdio da se moe pisati knjievnost u
kojoj se na udnovat nain meaju realno i fantastino, tako da se ne zna gde
poinje jedno a gde se zavrava drugo. To meanje se odigrava, pre svega, u
snovima, halucinacijama, matanju, seanjima i komarima - gde se seme
realnosti razvija fantastinu biljku koja cveta na irokom polju nae
subjektivnosti. A Latinska Amerika je izuzetno pogodno tlo za razvoj takve

www.crowarez.org
flore. Ona je jo uvek novi svet, koji se nikada nije sasvim uklapao u obrasce
starog sveta; jo je to kontinent hiperbolisanih pojava i otrih geografskih,
ekonomskih, drutvenih i politikih kontrasta, koji ponekad zaista vie lie na
fantastiku nego na stvarnost. Granice stvarnosti se usled toga relativizuju i ire
da bi obuhvatile sve fikcije koje deluju u njoj i sve realne elemente koji deluju
fantastino. A granice izmeu subjektivnog i objektivnog se zamagljuju,
pretvarajui se u meuprostor gde oba sveta koegzistiraju. To se jasno
manifestuje u jednom detalju Markesovog stvaralatva: u nainu na koji se
obrauje njegov omiljeni lajtmotiv - smrt. Na neki nain, ona je uvek iva smrt
jer se razvija u svesti umrlih, umiruih i ivih (u mati, snovienjima i
komarima).
U prvoj prii, napisanoj 1947. godine, Markes opisuje halucinacije
mladia koji boluje od tifusa, odnosno, od realne i prave smrti. italac je
prepoznaje po znacima pored puta koji ga vodi kroz svest junaka, komarni svet
ulnih utsaka, privienja, asocijacija i seanja. Pripovedanjem u treem licu ne
opisuje se radnja koja se odigrava u spoljnom svetu, ve radnja u unutranjem
svetu lika koja se postepeno dezintegrie u tok svesti. Usmerivi fokus na tok
svesti svojih likova, Markes u prii Neko dira ove rue izvodi izvesna tehnika
prilagoavanja: uvodi pripovedanje u prvom licu koje dozvoljava vii stepen
subjektivizacije. Spoljna radnja nema nikakvu dinamiku jer je svedena na jednu
statinu situaciju koja se postepeno osvetljava, produbljuje i dramatizuje kroz
seanje (otkriva se identitet likova, rekonstruie se razvoj odnosa meu njima
itd.). Pripoveda se identifikuje kao mrtvac koji naputa svoje telo hranjeno na
groblju (koje je tako pusto da vetar nema ta da uskovitla osim mrvica
provienja koje se sleu im vetar prestane) i vraa se svojoj naputenoj kui,
gde e posle nekoliko decenija doi da ivi jedna starica, nekadanja devojica,
koja je bila svedok njegove smrti (cela se kua zatalasala za trenutak kao da se
malo uskomeao talog uspomena koje su se godinama tu slegale). Memorija je
groblje, dom seanja koja se sleu godinama da bi se zatalasala prodorom nekog

www.crowarez.org
stimulusa iz spoljnog sveta, iz ivota. Isto tako oivljava Markesov mrtvac koji
kao opsesivno seanje progoni staricu u pustoj kui.
Posebno mesto u Markesovoj prvoj zbirci pria zauzima Monolog Isabele
dok posmatra kiu u Makondu. Tu pisac usavrava unutranji monolog,
ugledajui se, pre svega, na Foknera. Tom tehnikom panja itaoca se najpre
usmerava na neki spoljni dogaaj, a zatim se postepeno uvodi u subjektivni svet
lika (spoljni predmeti se zamagljuju i rastvaraju u ulno-emotivnim utiscima,
vreme i prostor se subjektivizuju) i na kraju se vraa u objektivni svet. Povratak
je kao buenje ili vaskrsavanje.
Ali uticaj Foknera jo je oigledniji u Markesovom prvom romanu -
Mrtvo lie, napisanom iste godine kad i Monolog Isabele... U tom delu se
javljaju tri lika (otac, kerka, unuk) kroz ije se unutranje monologe razvijaju
tri razliite subjektivne slike iste stvarnosti. Monolozi se povezuju i ukrtaju
ugraivanjem u jedinstveni spoljni okvir koji je u ovom sluaju situacija
preuzeta iz Antigone (svetenik i gradonaelnik ne dozvoljavaju da se pokopa
telo misterioznog stanara koji je izvrio samoubistvo). Ovaj prosede je
karakteristian za roman toka svesti, u kojem se pisac koristi poznatim
arhetipskim obrascima i situacijama preuzetim iz mitologije ili stare
knjievnosti (Odiseja, Biblija, itd.).
Meutim, u sledeem romanu - Nema ko da pie pukovniku - Markes
drugaije usmerava svoja interesovanja, uvodei novu, socijalno-politiku
tematiku u svoja dela. Ali u tim nastojanjima se postavilo pitanje mogunosti
obrade ove tematike tehnikom psiholokog romana kojem pisac sada namee
funkciju kritike stvarnosti. Reenje ovog pitanja oznaava prelomni trenutak u
Markesovoj prozi oznaen pojavom zbirke pria Pogrebne sveanosti Velike
Mame. Nova tematika uslovila je promenu tehnike pripovedanja, a promena
tehnike otvara vrata humoru, ironiji i satiri, kao i jednom novom obliku
fantastike. Markes u tom trenutku menja uzore; tavie, umesto da ih imitira, on
ih parodira.

www.crowarez.org
 Sredini lik prie koja je dala naslov celoj zbirci verovatno je inspirisan
pievim iskustvima iz Rima, odnosno iz Vatikana, prestonice velikog tate,
pape. U svakoj katolikoj enciklopediji moe se proitati zvanina definicija
papinih prava i dunosti: on je naslednik sv. Petra, vrhovni poglavar crkve,
duhovni otac svih vernika; on uvodi i ukida praznike, vri reviziju liturgije,
proglaava autentinost relikvija, odobrava oprotaj grehova, vri kanonizaciju
svetaca, upravlja materijalnim dobrima crkve i duhovnim ivotom vernika; on
je vrhovni zakonodavac i vrhovni sudija; njegova vlast je boanskog porekla i
neotuiva; on je nepogreiv. Ovakvu definiciju obino prati opis njegovog
dvora (sa slikom trona i uvenog balkona sa kojeg se on obraa masi vernika) i
zvaninog protokola (po kojem se u sluaju smrti propisuje osam dana sveanih
pogrebnih manifestacija).
Parodija velikog tate je Markesova Velika Mama, ija je fiktivna
prestonica Makondo - zaostala zemlja iguana, nesnosnih vruina, estih
graanskih ratova i bede - postavljena u latinskoamerike koordinate. Njena
vlast je takoe boanskog porekla, apsolutna i neotuiva: ... kada bi sela na
balkon svoje kue da uiva u sveini veeri, nabijajui svu teinu svog stomaka
i autoriteta u staru pletenu naslonjau, ona je zaista odavala utisak beskrajno
bogate i mone matrone, najbogatije i najmonije na svetu. Ona je nepogreivi
vlastodrac ija se hagiografizacija sprovodi modernom tehnikom kulta linosti.
Hiperboliui tu hagiografizaciju, Markes je parodira, otkrivajui frivolno lice
koje se krije iza uzviene maske.
Uzori koje e Markes indirektno parodirati zapravo su drevni jevanelisti
koji svojom reju svedoe o neverovatnim dogaajima u ivotu neverovatnih
linosti. Ova tradicija se nastavlja u hagiografskoj i u narodnoj knjievnosti u
kojoj je Markes, kako sam istie, naao direktne uzore: Stalno sam tragao za
ubedljivim nainom kazivanja, iji bi autoritet najneverovatnije dogaaje
uinio ubedljivim, ne remetei tok pripovedanja... Proveo sam dvadeset godina
piui, napisao etiri egrtske knjige, da bih najzad otkrio da se reenje krije u

www.crowarez.org
samom izvoru problema: trebalo je pripovedati jednostavno, onako kako su to
inili nai stari, nepokolebljivo staloenim i mirnim kazivanjem koje se ne
menja pa makar se ceo svet ruio, koje ni u jednom trenutku ne dovodi u pitanje
samu priu, bilo da je re o najfrivolnijim ili najuzvienijim dogadajima - kao
da su ti nai stari znali da u knjievnosti nita ne deluje ubedljivije od ubeenja
samog kazivaa. Takvo pripovedanje tolerie najneverovatniju fantastiku, ali
istovremeno omoguava da se otkrije frivolna stvarnost iza paravana. Iz
parodije hagiografije proizlazi smeh, koji deluje upravo u ime realizma.
U prii o Velikoj Mami parodija je vrlo naglaena, dok se u Montijelovoj
udovici, opisuje obrazac brzometne karijere na primeru izvesnog Hosea
Montijela. Na poetku karijere on je siromani, ali diskretni pristalica svakog
reima; zatim postaje lini dostavlja gradonaelnika koji ima nareenje da
likvidira opoziciju; tad nastupa Montijel kao dobrotvor koji otkupljuje
njihova imanja u bescenje i postaje najbogatiji i najomraeniji ovek u
pokrajini.
Pripovedaeva polazna taka je pogreb Hosea Montijela; pripovedanje se
dalje odvija u dva pravca: unapred (kroz opis melodramskog plaa udovice,
rasipanja imanja itd.) i unazad (kroz rekonstrukciju Montijelove karijere,
sticanja imanja itd.). Tako se istovremeno osvetljava lice Montijela i njegovo
nalije, iz ega proistie ironija.
U prii Dan posle subote umesto parodije i ironije javlja se humor
svojstven tragikomediji koja se opet odigrava u Makondu. Dinamini motiv ove
prie je jedan udnovati dogaaj: u mirnom Makondu, gde vladaju naizmenino
nesnosne vruine i jo nesnoljivije kie, ptice iznenada poinju da uleu u kue
da bi tu uginule. Na to, naravno reaguju svi itelji Makonda, poev od
dostojanstvene gospoe Rebeke (udovice pukovnika Aurelijana Buendije),
preko predsednika optine, sve do matorog i sklerotinog popa Antonija Isabela,
koji podsea na Servantesovog Kihota (s tom razlikom to pop nije opsednut
vitekim romanima, nego molitvenikom). U lucidnoj analizi mrtvih ptica koje

www.crowarez.org
padaju na sve strane, pop se dvoumi da li je to nekakva nova mahinacija avola,
znak nastupajueg zemljotresa, poetak apokalipse ili konspiracija lutajueg
Jevrejina. Njegova otkrovenja su u stalnom neskladu s banalnom stvarnou
Makonda. Ali njegova plemenitost se ne dovodi u pitanje mada on neprestano
ratuje s avolom, koji se namerno preruava (u vruinu, u mrtve ptice itd.) samo
da bi zavarao hrabrog popa.
Poev od prie o Isabeli koja posmatra kiu u Makondu, Markesova dalja
dela pripremaju teren za veliku sintezu - roman Sto godina samoe. Makondo se
kao fiktivni mikrokosmos konstituie razradom likova koji se provlae iz jedne
prie u drugu, pomerajui se iz prvog plana u pozadinu, i obratno; tako da je
pisac pri razradi ovog romana imao ve galeriju formiranih primarnih i
sekundarnih likova (Velika Mama, pukovnik Aurelijano Buendija, pop Antonio
Isabel, Magdalena, predsednik optine itd.) i jasnu sliku Makonda, u kojem e
se odigravati sloena pria o usponu i padu jedne porodice i jednog kontinenta -
Latinske Amerike - u skladu s istorijom, ali i sa mitom.
Posle Sto godina samoe Markes je objavio jo jednu zbirku pria pod
naslovom Neverovatna i tuna pria o naivnoj Erendiri i njenoj bezdunoj babi.
Pria o najlepem davljeniku na svetu kao da obrauje neke motive iz
propovedi o prvom mueniku Stevanu (A Stefan pun vjere i sile injae znake i
udesa velika meu ljudima... I pogledavi na nj, svi koji seae na saboru
vidjee njegovo lice kao lice andela... A ljudi poboni ukopae Stefana i veliki
pla uinie nad njim). Radnja se odigrava u pustom selu ija su jedina prirodna
bogatstva - pesak, vetar i more. Ali to objektivno siromatvo nadoknaeno je
bujnom matom metana koji su prinueni da primenjuju neke udne obiaje;
recimo, da mrtve bacaju u more jer nemaju gde da ih pokopaju. A mrtvaci, pak,
imaju udan obiaj da se vraaju u svet ivih isplivavanjem na obalu, kao
simbolinim vaskrsenjem. Pria poinje tako to nepoznati davljenik (koji je
prokrstario sva svetska mora) ispliva na obalu, to metani ocene kao udo.
On vaskrsava najpre u mati ena; istei ga i oblaei ga, one otkrivaju da je

www.crowarez.org
njegovo lice kao lice anela; zatim ga prepoznaju kao Stevana. Zajedno s
muevima ga opremaju za povratak u svet mrtvih. Na kraju mu prireuju
velianstveni pogreb i veliki pla uinie nad njim. Neki mornari, nastavlja
Markes, koji su iz daljine uli pla, skrenue prema obali, a jedan od njih traio
je da ga priveu za jarbol, setivi se starih pria o sirenama.
Pripovedanje u kojem se stapaju raznorodni elementi - pripovedaki
opisi, govor likova, njihovi unutranji monolozi - u gotovo neprekidni reenini
tok (koji poseduje dramatizam i dinamiku) Markes e sve vie razvijati naroito
u prii Poslednja plovidba avetinjskog broda i u romanu Jesen patrijarha). Ono
se javlja najpre u prii o Stevanu, koja razrauje motiv davljenika, preuzet iz
prie More izgubljenog vremena (gde ima sekundarnu ulogu).
Dogaaji opisani u ovoj prii odigravaju se u istom selu, u kome nema
gde da se sadi cvee ni pokojnik da se sahrani. Iznenada se selom iri miris
rua, koji nagovetava dolazak udotvorca, ali ne Stevana koji se vraa iz
sveta mrtvih, ve izvesnog gospodina Herberta. Ovaj se predstavlja kao
najbogatiji ovek na kugli zemaljskoj koji obilazi svet da bi reio sve probleme
oveanstva. Reavajui probleme ovog siunog dela oveanstva, gospodin
Herbert - lani mesija - obogati se i naputa selo koje ostaje u jo goroj bedi. A
metani i dalje oekuju da e im vetar doneti nove mirise kao onda kada je
japanski brod na ulazu u luku izbacio tovar trulog luka u more.
Za razliku od prie o Stevanu, ovde je ironija veoma naglaena, pogotovo
to je ova fantastina pria protkana aluzijama na latinskoameriku stvarnost.
Pisac ne samo da otkriva da je mesija laan nego nam omoguuje
prepoznavanje gospodina Herberta: latinskoamerikog severnog komiju,
najbogatijeg na svetu, koji jednom rukom prodaje nade i potpisuje savez za
progres, dok drugom eksploatie svoje naivne tienike. Ne samo da je tema
lanog mesije aktuelna danas, nego je upravo u vreme pisanja ove prie bio
aktuelan i uveni Savez za progres.
U Moru izgubljenog vremena javlja se lik jedne prostitutke kojoj

www.crowarez.org
gospodin Herbert takoe pomae da zaradi pet stotina pesosa za jedan dan. Taj
lik pomera se u prvi plan u uzbudljivoj prii o Erendiri i njenoj bezdunoj babi.
U toj prii-noveli Markes koristi obrasce i motive preuzete iz nerealistike
tradicije (mitovi, hagiografije, viteki romani itd.), zatim sprovodi zamene,
inverzije, amplifikacije, redukcije i kombinacije. Uprkos ovim
transformacijama, oni se mogu prepoznati, pogotovo to imena likova -
Amandis, Erendira, Odisej - ukazuju jasno na izvore. Centralni lik je Erendira;
ali njeno ime - istie Markes - moe se itati i naopake, kao Arednire, ak i kao
Ariadna, jer upravo Ariadna (Erendira) pomae Tezeju (Odiseju) da ubije
Minotaura (babu). Ali ona je istovremeno i lepa Jelena i Marija Egipanka. S
druge strane, lik Amadisa (i cela pria o njegovoj strastvenoj ljubavi prema
Erendirinoj babi kada je bila mlada) upuuje na Amadisa Galskog, na prvi i
najznaajniji panski viteki roman o avanturama i iskuenjima viteza koji, na
kraju, uspeva da osvoji idealnu damu (Brijanu).
Glavna pria (o Erendiri i Odiseju) razvija se pravolinijski prema
jednostavnom obrascu; paralelno se otkriva sekundarna pria (o Amadisu i
babi). Nostalgina prolost stalno je prisutna u prii o sadanjosti, u dogaajima
koji se uglavnom odigravaju pod propalom cirkuskom atrom i uz nepogreivi
zvuk latinskoamerikog tanga. U toj tragikomediji uestvuju svi Markesovi
tipizirani likovi - slini klovnovima ili likovima iz kominih nemih filmova:
predsednik optine, vojska, politiari, muzikanti, verceri, kalueri, makroi itd.
Svi uzori (mitski, hagiografski i oni izvedeni iz vitekih romana) kao aveti se
sputaju u cirkuski kontekst, gde se pretvaraju u maske iza kojih izviruje
stvarnost. A priu pokree Markesov simbolini vetar, koji e na kraju - kao
neki arobni tapi - izbrisati sve opipljive tragove Erendirine sudbine.
Posle ove zbirke pria, Markes je objavio roman Jesen patrijarha, koji
predstavlja pokuaj otkrivanja subjektivnog sveta jednog patrijarha - oveka
koji boluje od starosti, samoe i vlasti. Osnovni simptom te bolesti je potpuni
gubitak realnog odnosa prema stvarnosti, a pisac ga obrauje na izrazito lirski

www.crowarez.org
nain, piui poemu u prozi na 450 stranica. Subjektivizacija i lirizacija
pripovedanja u skladu su sa psiholokim romanom, koji istorijski gledano,
oznaava povratak romantizmu, ali ne romantiarskom junaku. Markes se vraa
psiholokom romanu, ali imajui ve sva iskustva zaeta priom o Velikoj
Mami (mogunosti parodije i ironije).
Klasini prosede bajke, ije se fikcije razvijaju s druge strane ogledala je
sledei: prvo se stvarne pojave hiperbolizuju, zatim se kontrast izotrava do
maksimuma, na kraju se izvede inverzija odnosa. Marksova proza razvija se kao
ispitivanje razliitih vidova fantastike koja se javlja s obe strane ogledala: kao
sastavni element stvarnosti (niz delimino hiperbolizovanih i kontrastnih
pojava); kao element koji se odvaja i udaljava od stvarnosti (u vidu njene
subjektivne interpretacije); kao svet konstituisan izvan i iznad stvarnosti (mit,
natprirodno); najzad, kao privid koji se postavlja u otru opoziciju prema
stvarnosti (maska). Na tom putu pisac polazi od tragedije, da bi preko
melodrame stigao do komedije i zavrio sa satirom - zatvarajui krug i na tom
planu. U tom krugu se vrti svet velikog patrijarha, tuni svet junaka naeg doba.

Krinka VIDAKOVI PETROV

www.crowarez.org