Српске Амазонке Великог рата 

(1914‐1918) 
‐Скромне даме гвозденог срца‐ 
 

Двадесет и осмог овог месеца навршава се 97 година од почетка Првог светског рата. Тај 
рат,  називан  још  и  Великим  ратом,  све  док  није  избио  Други  светски  рат,  који  га  је 
надмашио у свим стравичним бројкама, трајао је од 28. јула 1914. до 11. новембра 1918. 
године. Формално је окончан Версајским миром 28. јуна 1919. године. У Првом светском 
рату су учествовале 22 државе. Број погинулих и умрлих војника и цивила процењује се на  
16‐20 милиона, док се број рањених процењује на преко 20 милона. Био је то рат великих 
колонијалних  сила  за  превласт  у  тадашњем  свету,  али  су  у  том  рату  неке  мале  државе, 
попут  Србије  или  Црне  Горе,  водиле  и  праведне  ратове  за  своје  ослобођење  и  голи 
опстанак. 

Краљевина Србија је у Првом светском рату, процентуално гледано, имала највеће људске 
губитке. Изгубила је између 1,2 и 1,6 милиона становника, а те бројке још нису коначне. 
Процењује  се  да  су  губици  износили  између  четвртине  и  трећине  њене  тадашње 
популације.  Србија  је  изгубила  преко  50  %  мобилисаних  војника,  више  од  60  %  мушког, 
радно способног и репродуктивног становништва, рањено је  више од 1,2 милиона Срба, 
114.000  су  остали  тешки  инвалиди,  а  више  од  пола  милиона  српске  деце  остали  су 
сирочићи.  Индустрија,  путеви  и    аграрни  фонд  били  су  девастирани.  Материјална  штета 
коју  су  централне  силе  нанеле  Србији  износила  је  више  од  половине  њене  тадашње 
националне  имовине.  Пирова  победа  и  стравична  цена  којом  смо  платили  слободу  и 
уједињење.  Једина  светла  тачка  била  је  неизмерна  храброст  и  пожртвовање  српских 
војника и цивила у Великом рату, њихово поштење и част коју су несебично положили на 
олтар Отаџбине.  

Међу српским војницима био је за то време велики број жена, које су са пушком у руци 
браниле  Отаџбину.  Француски  новинар  и  велики  пријатељ  Срба,  Анри  Барби,  о  српским 
женама‐војницима  записао  је  да  су  „оне  својом  храброшћу  и  својом  патњом  изазвале 
поштовање  Света“.  Ово  је  прича  о  неколико  таквих  див‐јунакиња,  неколико  Српкиња 
гвозденог срца, којих се с поносом сећамо, на овај славан и тужан јубилеј. 
 
Антрфиле 
Сведочанство Анрија Барбија о српским хероинама из Првог светског рата  
„Ја сам их гледао на ратишту, с пушком и бомбом у руци, и у болницама , у којима су на 
метеринске и сестринске груди привијале рањене јунаке, и у повлачењу кроз непроходне 
албанске гудуре, где се на немоћне и сломљене болом пуцало у леђа из заседа, и у којима 
се масовно умирало од глади и зиме...Гледао их и дивио им се! Ни стаха, ни колебања, ни 
цуза, ни уздаха! Није било жртве које оне не би могле да поднесу за своју Отаџбину. То су 
одважне  кћери  Србије,  мајке  и  сестре  јунака  са  Цера  и  Колубаре,  мојих  ратних  другова, 
којима је Отаџбина била преча од живота и које су, бирајући између понижења и смрти, 
изабрале  смрт...  Није  у  то  време  било  француског  официра  који  не  би  радо,  у  знак 
најдубљег  поштовања,  положио  свој  мач  пред  ноге  ових  јунакиња.  Оне  су  својом 
храброшћу и својом патњом задивиле Свет.“ 
 

Српска Јованка Орлеанка 
Милунка  Савић,  најпознатија  српска  жена‐ратник,  родила  се  1888.  или  1889.  године  у 
селу  Копривница  у  близини  Јошаничке  Бање,  у  породици  земљорадника  Раденка  и 
Данице. Ратовала је као добровољац у оба Балканска и Првом светском рату, 1912‐1918. 
године. 

Према  причи,  ова  двадесетчетворогодишња  чобаница  из  Рашке  пријавила  се  у 

добровољце уочи Првог балканског рата 1912. из жарке жеље да се с пушком у руци бори 
за ослобођење свог народа. Према другим, недовољно провереним и мање вероватним 
причама,  то  је  учинила  да  би  од  мобилизације  спасла  јединог  брата,  Милана.  Према 
сведочењу  саме  Милунке  (у  књизи  „Жене‐Солунци  говоре“)  Милан  је  био  учесник 
Ослободилачких ратова Србије, 1912‐1918. 

Милунка  је  скратила  косу  и  прерушена  у  мушкарца  пријавила  се  у  војску  под  именом 
Милун. Распоређена је у Дринску дивизију и у њеном саставу била у оба Балканска рата. 
Учествовала је у опсади Скадра, крајем марта 1913. године, и у Брегалничкој бици, 30. јуна 
‐  9.  јула  1913.  године.  Истакла  се  као  храбар  борац  и  изванредан  бомбаш.  Добила  је 
капларски  чин,  одликована  је  и  постала  командир  бомбашког  одељења.  Ипак,  пошто  је 
једном  приликом  рањена  у  груди,  у  болници  је  откривено  да  је  храбри  Милун  заправо 
Милунка.  Хтели  су  да  је  демобилишу,  али  је  Милунка  претила  да  ће  се  одметнути  у 
хајдуке.  Остала  је  у  Дринској  дивизији  и  више  није  морала  да  крије  да  је  девојка.  Због 
своје  храбрости  и  ратничке  вештине,  већ  је  била  позната  у  читавој  Србији,  уважавана  и 
вољена од својих сабораца и старешина. 

Када се на оглас мобилизације 1914. године  јавила у своју обласну команду, одбио ју је 
лично будући војвода Степа Степановић.  Ни начелник Врховне команде, војвода Радомир 
Путник,  није  хтео  да  је  мобилише,  осим  као  болничарку.  Примљена  је,  као  командир 
јуришног  бомбашког  одељења,  тек  на  интервенцију  четничког  војводе  мајора  Воје 
Танкосића. Танкосић ју је војводи Путнику описао као неустрашиву девојку, брзу, окретну, 
сналажљиву,  лукаву,  као  видру.  Ратовала  је  наредне  четири  године  раме  уз  раме  са 
мушкарцима, својим саборцима из Другог пешадијског пука „Кнез Михаило“, названог још 
и „Гвозденим пуком“,  и опет се истицала својом храброшћу. Нарочито се истакла у току 
Колубарске  битке,  16.  новембра  ‐  15.  децембра  1914.  године,  као  и  у  борбама  на 
Солунском  фронту  1916‐1918.  године.  За  укупно  шест  година  ратовања  преживела  је 
девет  рањавања  артиљеријским  шрапнелима,  мецима  и  бајонетима.  Тешко  рањену 
другови су је пренели и преко Албанских планина све до Крфа. Са Солунског фронта два 
пута је због рана морала на опоравак у француске војне болнице у северној Африци, али 
се  увек  враћала  на  прве  борбене  линије.  Унапређена  је  у  чин  пешадијског  наредника 
Српске војске и постала је легенда Великог рата. Сама је говорила да је од оца Радослава 
научила да се бори за живот, а не да убија људе. Зато је често и заробљавала велики број 
непријатељских  војника.  У  бици  код  Црне  реке  заробила  је  двадесет  и  три  бугарска 
војника. Један од њих ју је касније пронашао у Београду, спријатељили су се, а Милунка га 
је  оженила  једном  од  својих  усвојеница.  Према  неким  другим  причама,  реч  је  била  о 
једном бугарском студенту, сину извесног бугарског генерала из Првог светског рата, који 
је до Милунке дошао по препоруци свога оца, да му Милунка помогне док се не снађе, а 
који  је  код  ње  остао  сво  време  студија  и  оженио  се  Милункином  сестром  од  ујака 
Радмилом‐Вишњом. 

За  своје  подвиге  на  бојном  пољу  одликована  је  највећим  српским  и  страним 
одликовањима. Носилац је два ордена Карађорђеве звезде са мачевима, више Златних и 
Сребрних  медаља  за  храброст  „Милош  Обилић“,  Споменице  Српско‐Турског  рата  1912. 
године  „Освећено  Косово“,  Споменице  Српско‐Бугарског  рата  1913,  Споменице  Рата  за 
ослобођење  и  уједињење  1914‐1918,  Албанске  споменице  1915.  године,  два  ордена 
француске  Легије  части,  руским  Крстом  Светог  Ђорђа  Победоносца,  енглеског  Ордена 
Светог Михаила, и једина је жена у историји носилац француског Ратног крста са златном 
палмом.  У  Милункину  част  су  подизане  и  српске  и  савезничке  заставе,  почаст  су  јој 
одавали  и  Арчибалд  Рајс,  адмирал  Емил  Гепрат,  маршал  и  воjвода  Франше  Депере.
Средином  1918.  године  Врховна  команда  свих  савезничких  армија  издала  је  писмену 
похвалу  јунаштву  српског  наредника  Милунке  Савић,  уз  наређење  да  се  прочита  пред 
стројевима  свих  јединица  Антанте  у  ставу  мирно. Оваква  почаст  није  указана  ниједном 
официру и генералу у Првом светском рату. Французи су је називали „Српском Јованком 
Орлеанком“. 

Милунка је демобилисана 1919. године, после службовања у Сарајеву. Одбила је понуду 
да  се  пресели  у  Француску  и  прима  француску  војну  пензију.  Удала  се  1923.  године  у 
Мостару  и  добила  кћер  Милену.  Према  неким  изворима  муж  ју  је  убрзо  напустио,  док 
други  казују  да  је  преминуо.  У  сваком  случају,  Милунка  се  сама  сналазила  кроз  живот. 
Борила  се  у  миру  храбро  и  поштено,  као  и  за  време  ратова.  Као  добровољац  добила  је 
мало имање недалеко од Новог Сада и ту сазидала кућицу, коју је убрзо поклонила сестри 
Славки, а она прешла да живи у Београд.  Живела је прво у Скадарској улици, а потом је 
купила кућицу на Вождовцу. Радила је као кројачица у фабрици војних униформи, потом 
била  куварица  и  на  крају  спремачица  у  Хипотекарној  банци.  Милунка  је,  поред  своје 
ћерке,  одгајила и три усвојенице: Милку, дете које је пронашла на железничкој станици у 
Сталаћу, Радмилу‐Вишњу, своју сестру од ујака и Зорку, сироче из Далмације. Поред тога, 
ишколовала  је  још  32  деце,  што  од  родбине,  што  са  стране.  Милунка  је  поред  скромне 
плате  примала  и  нешто  инвалиднине,  као  и  нека  средства  од  француске  владе,  али  је 
захваљујући  својој  дарежљивости  и  хуманости,  увек  живела  скромно,  непрестано 
помажући друге. 

Неки  извори  тврде  да  је  Милунка  Савић,  због  одбијања  сарадње  са  Немцима  или 
Недићевом владом, 1941. или 1942. године, била зверски претучена пред својом децом и 
да је провела 10 месеци у Бањичком логору. Њен унук Дејан(*1955) је у неким новинским 
интервјуима демантовао те приче. 

И  после  рата  наставила  је  да  живи  скромно  у  Београду.  Радила  је  као  спремачица  у 
приватној  кафани  у  Поп  Лукиној  улици  број  6,  све  до  њеног  затварања  1954.  године.  
Никада се ником није жалила и никада ни од кога није тражила помоћ. Средином 1972. 
године у Политици су објављени чланци читалаца из њеног родног краја о веома тешким 
материјалним и стамбеним приликама у којима она живи. Непосредно после тога, градска 
Скупштина  Београда  јој  је  доделила  гарсоњеру  у  насељу  Браћа  Јерковић,  у  згради  без 
лифта. 

Милунка  Савић  умрла  је  у  Београду,  5.  октобра  1973.  године.  Сахрањена  је  на  Новом 
гробљу, у Алеји заслужних грађана. 

Антрфиле 
Само да ме не ране 
„Само  да  ме  не  ране,  мислила  сам.  Добро,  ако  ме  већ  ране,  нека  то  буде  у  ногу,  или  у 
руку. Може, мислим, и у главу. Само да не буде у груди. Откриће да сам женско. Кад оно, 
као  за  инат,  метак  удари  у  груди.  Освестила  сам  се  у  превијалишту.  Боже,  кад  се  тога 
сетим:  болничар,  старији  човек,  журно  ми  скида  копоран  да  види  где  сам  рањена. 
Устукнуо је и стао као громом погођен. Почео је да дозива у помоћ. Мислим, шта је‐ту је. 
не могу више да се кријем. Нисам Милун него Милунка.“  Милунка Савић, Жене Солунци 
говоре 
 
 
(Црно) горске виле 
Василију  Вукотић,  кћер  чувеног  сердар  Јанка  Вукотића,  традиција  памти  по  њеној 
„скромности, храбрости и посвећености слободи и части српског народа, за време читавог 
свог  живота“.  Како  син‐јединац  сердар  Јанка  у  време  Балканских  ратова  још  није  био 
стасао за пушку, Василија је у оба Балканска и почетком Првог светског рата (1912‐1916), 
све  до  пропасти  Црногорске  државе  и  војске,  била  ордонанс  своме  оцу.  Преносила  је  у 
најодсуднијим тренуцима битака његове заповести и наређења подређеним јединицама 
и командантима.  

Лепа Василија, коју су красили и одважност и племенитост, остаће упамћена као достојна 
кћи сердар Јанка. Остало је забележено да је Василија била једина жена учесник чувене 
битке на Мојковцу (6‐7. јануар 1916), последње велике епопеје црногорске војске у Првом 
светском  рату.  Забележено  је  њено  детаљно  сведочење  о  потресним  моментима  ове 
битке  у  којој  су  црногорски  горштаци  спартанском  борбеношћу  бранили  одступницу 
српској војсци која се повлачила пут Албаније. Захваљујући Василијином памћењу остале 
су забележене речи њеног рођака Ђура Вукотића, изговорене у Колашину, на Бадње вече, 
испред наложеног Бадњака: „Важно је да братска српска војска измакне. Ако ми изгинемо 
имаће ко да нас освети и сатре швапску силу. Ничија није до зоре горела“. 

Василија  се  између  два  светска  рата  два  пута  удавала,  али  је  оба  пута  остала  удовица. 
Остатак  живота  провела  је  повучено  и  усамљено  у  Београду.  Умрла  је  1977.  године  и 
сахрањена је у породичној гробници Вукотића на Новом гробљу, у којој почивају и њени 
родитељи. 

Милица  Миљанов  (удата  Лазовић),  била  је  још  једна  од  кћери  чувених  црногорских 
војсковођа, која се у Великом рату латила пушке. Њен отац, прослављени војвода Марко 
Миљанов, није имао мушких потомака, али ратнички жар и љубав према српском народу, 
Отаџбини  и  слободи,  живела  је  и  у  срцима  његових  кћери.  Кћи  Милица  пријавила  се  у 
добровољце  1914.  године,  у  животном  добу  када  се  и  мушкарци  ослобађају  војне 
обавезе.  Осветлала  је  образ  Миљанових  храброшћу  исказаном  диљем  Балканских 
ратишта, 1914‐1918. године. 

Јелена Шаулић (удата Бојовић), кћи свештеника Перка Шаулића, рођена је 1896. године у 
селу Јунча До, подно Дурмитора. Расла је у Србији, у Медвеђи, где се њен отац преселио 
због сукоба са Краљем Николом. Уочи Првог светског рата завршила је учитељску школу и 
почела  да  ради  као  учитељица.  Већ  1917.  године  креду  и  школску  таблу  замениће 
пушком, да у комитским четама Косте Војиновића  у Топличком устанку  (21. фебруара ‐ 
25. марта 1917.) брани народ од Бугарског зулума. Вешта с пушком, а још више с бомбом, 
Јелена је била страх и трепет за зулумћаре широм Радан планине по којој је војевао њен 
Гајтански одред. 

После  пропасти  Топличког  устанка,  заједно  са  оцем  прелази  у  Црну  Гору.  Прикључује  се  
четницима војводе Бошка Бојовића, који су по Дурмиторским врлетима ратовали против 
аустроугарског окупатора. Народна традиција и историјски извори памте подвиге Јелене 
Шаулић, а нарочито оне у боју код Врела, у јануару 1918. године. У том боју заробљен је и 
ратни злочинац из Босне, Осман Јогуница, кога су четници осудили на смрт, а стрељала га 
је лично Јелена.  

Јелена  је  била  крупна  црномањаста  девојка,  продорног  погледа  и  оштрог  језика.  Поред 
њене храбрости, народ Топлице и Дурмитора и данас памти њену физичку лепоту. Остала 
је  узречица  у  овим  крајевима  ‐  „лепа  к'о  Јелена  Шаулић”.  После  Првог  светског  рата 
Јелена  се  удала  за  свог  ратног  друга,  војводу  Бошка  Бојовића  и  са  њим  засновала 
породицу у Пљевљима, где је наставила да ради као учитељица. Нажалост, од последица 
рањавања,  тешког  војевања  и  исцрпљујућег  четовања  1917.  и  1918.  године,  Јелена  се 
убрзо  разболела  и  умрла  1921.  године,  тек  закорачивши  у  двадесетшесту  годину. 
Постхумно је одликована Крађорђевом звездом с мачевима. Тек 2005. године Удружење 
ратника  и  поштовалаца  ратова  1912‐1918.  из  Пљеваља,  подигло  јој  је  споменик  на 
Пљеваљском градском гробљу, где и почива Јелена Шаулић „хероина устаничке Топлице 
и непокорног Дурмитора“. 

Од  пушке  Милосаве  Перуновић,  жене‐комите  из  Никшића,  кажу  да  је  „дрхтао  сваки 
непријатељ“. Ова гимназијалка се прикључила четницима у окупираној Црној Гори 1916. 
године и војевала је све до краја рата. О Милосавином јунаштву народ је и песме испевао. 

Витез из Мариборске гимназије 
Антонија  Јаворник  се  родила  у  Марибору,  у  Словенији  1893.  године.  Као  свршена 
гимназијалка  отишла  је  у  Србију,  да  помогне  српском  народу  у  његовој  мисији 
ослобођења  и  уједињења  јужних  Словена.  У  Србији  је  већ  живео  њен  стриц  Мартин 
Јаворник. Он је, као аустроугарски официр, дезертирао и пребегао у Србију, где је постао 
капетан у 11. пешадијском пуку „Карађорђе“. 

У  Првом  балканском  рату  Антонија  је  била  болничарка  у  пуку  свога  стрица.  Тако  је 
учествовала  у  ослобођењу  српског  Косова  и  Метохије  и  опсади  Скадра.  У  Другом 
балканском  рату  већ  се  борила  као  добровољац,  са  пушком  у  руци.  Заробила  је  читаву 
батерију бугарских топова и добила своје прво одликовање. 
У  Првом  светском  рату  Антонија  се  бори  раме  уз  раме  са  српским  војницима  на  Церу, 
Дрини  и  Колубари.  Пријавила  се  под  лажним  именом  Наталија  Бјелајац,  да  би,  према 
сопственом сведочењу, заштитила породицу у Марибору од аустријске одмазде, у случају 
да је непријатељ зароби. У једној од тих битака истакла се као помоћник митраљесца за 
шта  је  поново  одликована.  У  Церској  бици  јуначки  је  погинуо  њен  стриц  Мартин,  али 
Антонија је наставила да се бори са још већим жаром. 

У  борбама  на  Кајмакчалану  (12‐30.  септембра  1916.),  Антонија  је  сама  заробила  30 
бугарских војника, па је поново одликована. При пробоју Солунског фронта, 15. септембра 
1918.  године,  истакла  се  лавовском  храброшћу,  али  је  тешко  рањена  у  ногу  и  у  груди. 
Успели  су  да  је  спасу  у  Нишкој  војној  болници,  али  јој  је  један  шрапнел  остао  у  нози  до 
краја  живота,  као  болна  успомена  на  пролазак  кроз  „Капију  слободе“.  Крај  рата  је 
дочекала  у  чину  наредника.  Дванаест  пута  је  рањавана  и  дванаест  пута  одликована. 
Поред неколико Медаља за храброст и Ордена белог орла с мачевима, постала је витез 
Карађорђеве звезде с мачевима и француски витез Легије части. 

После  рата  Антонија  је  обишла  породицу  у  Марибору.  Сви  су  били  живи  и  здрави,  али 
једва да су препознали своју девојчицу, гимназијалку која је после шест година ратовања 
сада била прекаљени ратник и двоструки витез. Антонија је једно време живела у Босни, а 
потом  се  преселила  у  Београд.  Живела  је  од  своје  плате,  никада  ништа  не  тражећи  од 
народа  и  државе  којој  је  поклонила  најбоље  године  своје  младости.  За  време  немачке 
окупације  1941‐1945,  Гестапо  ју  је  ухапсио  као  осведоченог  српског  патриоту  и  девет 
месеци је провела у концентрационом логору на Бањици. Преминула је у осамдесетпрвој 
години, 16. августа 1974. године, тачно на шездесетогодишњицу Церске битке. 

Иако  је  већ  била  стасала  за  удају,  Ленка  Рабасовић  из  села  Биоске  на  обронцима  Таре, 
недалеко од Ужица, уместо венчанице обући ће 1916. године комитско одело. Њен брат 
Цвија, демобилисан је 1915. године као неспособан за војну службу. Одмах по окупацији 
Србије,  исте  године,  латио  се  оружија  и  формирао  на  Тари  четнички  одред  са  којим  је 
бранио  своје  и  околна  села  од  злочина  окупатора.  Његова  сестра  Ленка  у  последњем 
моменту  је  избегла  аустроугарским  потерама,  побегла  у  планину  и  прикључила  се 
братовљевом  четничком  одреду.  Брзо  је  научила  да  рукује  пушком,  ножем  и  бомбом  и 
храбро  се  борила  у  свим  окршајима  са  непријатељем.  По  потреби  је,  чак  и  прерушена, 
извршавала  курирске  задатке,  по  планини  и  по  насељима  под  аустроугарском 
окупацијом.  Одржавала  је  везу  између  четника  и  њихових  јатака,  помагача  и  агената  на 
окупираној  територији.  Ленка  је  преживела  једно  тешко  рањавање,  али  је  ослобођење 
1918.  године  дочекала  са  пушком  у  руци.  Брат  јој  је  јуначки  погинуо  у  једној  борби  на 
самом крају рата. 
Један од четничких агената којима је Ленка преносила поруке била је и лепа учитељица из 
Ужица,  Љубица  Чакаревић.  После  три  и  по  године  илегалног  рада  Љубица  је,  да  би 
умакла  Аустроугарима  и  Немцима,  у  лето  1918.  године,  морала  да  напусти  окупирану 
Србију. Са још неколико људи, под вођством четничког војводе Лунета, Љубица је кренула 
пут Солунског фронта, да се прикључи српској војсци. После 27 дана избегавања потера и 
заседа, групица изгладнелих, изморених, готово босих људи стигла је надомак борбених 
линија.  Успут  су  се  нагледали  спаљених  села,  вешала  и  лешева  цивила  које  су  побили 
Аустријанци, Мађари, Немци и Бугари. Група се са муком и уз повремену борбу пробила с 
леђа кроз бугарске положаје и једва извукла живу главу пред српским положајима. Тако је 
учитељица  Љубица,  по  речима  војводе  Степе  и  војводе  Мишића,  постала  „први  весник 
поробљене  Србије  на  Солунском  фронту“.    За  свој  илегални  рад  и  овај 
двадесетседмодневни  подвиг,  Љубица  је  одликована  Златном  медаљом  за  храброст 
„Милош Обилић“. 

Доктору  Арчибалду  Рајсу  је  из  прве  руке  испричала  сва  своја  сазнања  о  монструозним 
злочинима окупатора над Србима у поробљеној Отаџбини. Чим се опоравила од „хода по 
мукама“  и  пронашла  на  фронту  свога  брата  Милутина,  кога  није  видела  више  од  три 
године,  Љубица  се  с  пушком  у  руци  прикључила  српској  војсци  на  положајима. 
Учествовала је у пробоју Солунског фронта 15. септембра 1918. године и тако, после само 
неколико месеци, постала и први весник слободе у Отаџбини. 

Софија  Јовановић,  матуранткиња  из  Београда,  пријавила  се  у  добровољце  одмах  по 
избијању рата 1914. године, под именом Софроније Јовановић. Имала је ту част да лично 
пободе  српску  тробојку  на  аустроугарску  караулу  у  Земуну,  у  току  привременог 
ослобођења  Земуна,  10‐13.  септембра  1914.  године.  У  саставу  трупа  Одбране  Београда 
бранила  је  престоницу  од  Немаца  и  Аустроугара,  у  октобру  1915.  године.  Софија  је 
допремала сандуке са муницијом на прве борбене линије, под кишом граната склањала је 
рањене другове са београдских улица, али и борбом прса у прса  бранила свој родни град 
од  непријатеља.  Успела  је  да  пређе  Албанију  и  прикључи  се  васкрслој  српској  војсци  на 
Солунском  фронту.  Учествовала  је  у  пробоју  фронта  15.  септембра  1918.  године  и  у 
ослобађању престонице, месец и по дана касније. 

Антрфиле 
Србија и Лондон 
„Најлепше године свога млађаног живота провела сам у Србији. Део себе оставила сам у 
Србији.  Део  Србије  живи  са  мном  у  Лондону.“  Лејди  Изабела  Хатон,  шеф  Болнице 
Шкотских сестара 1915‐1919. 
 

 
Наша Енглескиња 
Флора  Сендс  се  родила  у  малом  месту  Недер  Поплтон  у  Јоркширу,  у  Енглеској  1876. 
године. Породица јој се касније преселила у Мерлсфорд у Сафолку. У младости је Флора 
учила  да  јаше,  пуца  из  ватреног  оружија  и  вози  аутомобил.  По  завршетку  школовања 
запослила се као секретарица. Уочи Првог светског рата завршила је курс за болничарке. 

По избијању рата пријавила се у добровољну болницу Светог Јована, коју је организовала 
Американка  Мејбл  Грујић,  медицинска  сестра  и  активисткиња  Црвеног  крста,  удата  за 
Србина, др Славу Грујића. Са овом болницом је стигла до Крагујевца. У првој години рата 
Флора  је  радила  као  болничарка  у  Другом  пешадијском  „Гвозденом“  пуку  „Кнез 
Михаило“. У току повлачења ка Албанији одвојила се од јединица Црвеног крста па се као 
војник‐добровољац, иако већ на прагу четрдесете године живота, прикључила борбеним 
јединицама „Гвозденог“ пука, у коме је већ војевала легендарна Милунка Савић. Наредне 
три године Флора ће делити и добро и зло са својим српским саборцима. 

На  Солунском  фронту  Флора  је  постала  командир  одељења.  Нарочито  се  истакла  у 
борбама на Горничеву, Кајмакчалану, Црној реци и код Битоља, од августа до новембра 
1916. године. Ту је два пута рањавана у борбама прса у прса. Други пут је била изнета из 
борбе са 24 ране на телу. 

Флора се убрзо опоравила, после лечења у Солуну и северној Африци, али су јој се ране 
касније поново погоршале за време боравка на фронту, па је морала на поновно лечење и 
опоравак  у  Енглеску.  Време  које  је  тада  провела  у  Енглеској  Флора  је  искористила  да 
прикупља помоћ за српску војску и да популарише ослободилачку борбу српског народа. 
Објавила  је  тада  кратку  аутобиографију  „Енглескиња,  жена‐наредник  у  српској  војсци“, 
писану на основу њених писама и дневника. Са Евелином Хаверфилд основала је Фонд за 
прикупљање  помоћи  српским  војницима  и  ратним  заробљеницима.  У  листу  Морнинг 
стар,  Флора  је  објавила  један  потресан  чланак  о  страдању  Србије  у  великом  рату,  под 
насловом „Шта заслужује српски војник“. 

После  опоравка  Флора  се  вратила  у  своју  јединицу  и  учествовала  у  борбама  за  пробој 
Солунског фронта и ослобођење Србије (септембар‐новембар 1918). Крај рата дочекала је 
у  чину  пешадијског  наредника  српске  војске.  Одликована  је  већим  бројем  одликовања, 
између  осталог  и  Карађорђевом  звездом  с  мачевима.  Била  је  једина  Енглескиња  која  је 
активно, као борац учествовала у Великом рату. 

После  рата,  у  јуну  1919.  године,  указом  Народне  скупштине  Краљевине  Срба,  Хрвата  и 
Словенаца,  који  је  потписао  Принц‐регент  Александар  Карађорђевић,  Флора  Сендс  је 
унапређена у чин пешадијског потпоручника Војске Краљевине СХС, и тако постала прва 
жена официр у српској историји. 

Демобилиосана је и преведена у резерву тек 1922. године. Удала се за свог ратног друга, 
српског  официра,  а  бившег  белогардејца  Јурија  Јуденича.  Држава  јој  је  аграрном 
реформом  доделила  тзв.  „Добровољачку  част“,  осам  јутара  земље  у  околини  села  Овча 
(према  неким  изворима  у  околини  Зрењанина),  али  Флора,  као  ни  многи  други 
добровољци,  никада  није  уведена  у  овај  посед.  Са  мужем  је  живела  у  Дубровнику  и 
Београду и издржавала се давањем часова енглеског језика. Често је путовала и држала 
предавања  о  својим  ратним  искуствима  широм  света,  у  Британији,  Француској,  Канади, 
САД,  Аустралији,  Новом  Зеланду.  Приликом  сваког  од  ових  предавања,  са  поносом  је 
носила  на  себи  униформу  српског  официра.  Објавила  је  1927.  године  Аутобиографију 
жене‐војника: Кратка сећања на доживљаје са српском војском 1916‐1919. 

На  почетку  Другог  светског  рата,  Гестапо  је  у  Београду  ухапсио  Флору  и  њеног  супруга. 
Јуриј  је,  услед  гестаповске  тортуре,  убрзо  пребачен  у  затворску  болницу  где  је  и 
преминуо.  Флори  је  било  дозвољено  да  га  само  једном  посети.  После  Јуријеве  смрти, 
Немци су пустили Флору из затвора и дозволили јој да се врати у Енглеску. Остатак живота 
провела је у Сафолку, где је и преминула 1955. или 1956. године. Њен живот забележио је 
Ален  Бурџес  у  романсираној  биографији  под  насловом  Љупка  наредница  Флора  Сендс, 
1963.  године.  Радио  телевизија  Србије  овековечила  је  Флорин  живот  у  ТВ  драми  „Наша 
Енглескиња“.  У  овом  остварењу  из  1997.  године,  лик  Флоре  Сендс  оживеле  су  Љиљана 
Крстић и Ана Софреновић. 

До  скора  је  само  једна  улица  на  Вождовцу  у  Београду,  где  се  налазила  кућа  у  којој  је 
живела Милунка Савић, носила име по њој. У последњих неколико година своје улице у 
Београду добиле су и Флора Сендс, Софија Јовановић и Василија Вукотић, а једна улица у 
Ужицу носи име Љубице Чакаревић.  

Ако ништа друго, барем поводом оваквих јубилеја, ваљало би да се сетимо ових хероина 
које су осветлале образ и своме народу и женском роду. Нека им је вечна слава и хвала. 

                                                                                                                                                              Никола Гиљен 
                                                                                                                                                    Соња Јовићевић Јов 
                                                                                                                                                             Јелена Мандић