Стефан Маларме

ДАР ПЕСМЕ
Доносим ти дете једне Едомске ноћи!
Црна, с голим крилом које крвљу точи,
Кроз стакла просутог мириса и злата,
Кроз окна ледна о, туго раног сата

Зора се на лампу анђеоску баци.

Палме! И кад светих моћи ти остаци
Отму поглед оца што у смешку тиња,
Задрхта самоћа, стерилна и сиња.

Жено, крај колевке слутиш санак плашан

Девојчице прими и тај пород страшан;
Глас ти је налик гласу цитри и виола –

Хоћеш свелим прстом стиснути груд да кола

Сок тај, сибилске женствене белине,
Усни изгладњелој азурне даљине.
МОРСКИ ПОВЕТАРАЦ
Плот је тужна, авај! Све књиге ми знане.
Побећи! Далеко! Слутим птице пјане
што између пене и неба их има.
Ништа, ни врт стари одблеснут очима,

не задржа срце што се мору спусти,

о ноћи! Ни моје светиљке сјај пусти
на хартији празној коју белост брани,
ни та млада жена која дете храни.

Поћи ћу! Пароброд њишући катарке

већ подиже сидро за пределе жарке!
Растужена болним надањима, Чама
верује последњем поздраву марама.

Можда су та једра што буре призивљу

она која ветар кроз ломљаву дивљу,
без једра, без једра, и оточја, баца.
Ал слушај, о срце, песму помораца!
ГРОБ ЕДГАРА АЛАНА ПОА
Такав каквим га је вечност најзад хтела,
песник голим мачем јури све бесније
на свој век ужаснут што схватио није
да тим чудним гласом смрт се моћно плела!

Сви, као зла хидра кад зачу анђела

што речима даде значење јасније
објавише гласно да су то мађије
кроз нечасни талас неког црног врела.

Од тла и облака душманског, о вају!

Ако наше мисли рељеф не вајају
којим се сад кити гроб Поов блистави

Мирна хриди коју мрачни очај сруши,

нека онда овај гранит заустави
црна јата Клетве у будућој тмуши.

Grob Edgara Poa

U njeg samog najzad večnost ga okrenu
i sad eto pesnik golim mačem bije
svoj vek pun užasa što spoznao nije
slavlje smrti u tom glasu nečuvenu.

Skokom hidre, kad ču da anđel donese

nov i čišći smiso pučkoj reči, cio
svet razglasi da je sve te čari pio
u nečasnu valu neke crne smese.

Zemlje i oblaka dušmanskih, o jadi!

Ako duh naš od tog reljef ne izradi
da sjajni grob Poeov njim ukrašen svane,

ta hrid mirna, pala iz tamna sudara

nek bar granit ovaj večnu branu stvara
crnom letu kletvi u buduće dane.
СТРЕПЊА
О звери, ја нећу вечерас у тами
Да ти свладам тело, вечно греха жудно,
Нити пољупцима у бескрајној чами
Да ти мрсим тужно масне косе блудно.

Тешки сан без снова моје срце тражи,

Сан који ће свако кајање да збрише,
Сан драг теби после твојих црних лажи,
Теби, што о смрти знаш од мртвих више.

Јер, Блуд ријућ испод отмености моје,

Јаловошћу својом жигоса нас двоје;
Ал’ док ти у груд'ма суровим ко кам

Срце је ког злочин не вређа ниједан,

Ја бежим, блед, видећ лес мртвачки ледан:
Бојим се умрећу ако легнем сам.

Obnavljanje
Proleće je bolno odagnalo s tugom
Zimu, doba vedrog rada, zimu jasnu,
A po mome telu gde krv tmurna splasnu
Proteže se nemoć u zevanju dugom.

Sutoni se beli mlače iza čela

Kog pas gvozden steže krutije od groba
I, tužan, ja lutam posle sna čarobna
Kroz polja gde snaga silna se začela.

zatim, smoren, padam dahom krošnji trovan

I, dubeći licem raku svojoj sanji,
Grizuć toplu zemlju gde niče jorgovan,

čekam, ponirući, da moj bol se smanji …

- S Ograde se Plavet smeje, i buđenje
Jata što na suncu s cvrkutom se penje.