ПРОКОПИЈЕВА ТАЈНА ИСТОРИЈА

Јакоб Хаури је 1891. године заступао мишљење да је дело написано (и или завршено) 550.
године и од тада је тај датум прихватила већина научника. Роџер Скот је 1987. заступао
мишљење да су се два догађаја одиграла после 550. године иако је сам признао да није јака
аргументација. Да будем прецизнији, ради се о Јустинијановом снижењу вредности кованица,
односно новца, као и о захтеву (чијем?) да Јевреји славе Пасху увек после Ускрса. Џефри
Гретрикс и Ј.А.С. Еванс су му одговорили 1994. и 1996. године и образложили да то није тачно.
Чинило се да је то завршено, све до 2005. године када је Брајан Кроук са тезом да са друге
тачке становишта, односно погледа, други датум, односно 558/9. заправо јесте могућ. Он ће се
осврнути на Прокопијеве планове те 550. године, на систем референци, као и на структуру самог
дела и потрудити да докаже да је дело написано 558/9. године. Довешће у питање 2 методе
којима Прокопије броји године Јустинијанове владавине, тачније, његово руковођење моћи.
Пре свега, морамо да нагласимо да Кроук не тврди да су се неки догађаји сигурно десили после
550. године, већ наводи примере који су се можда догодили после те године. Наводећи и
образлажући та 3 примера, само ће још више појачати тврдњу да је дело заиста написано 550/1.
године. На четири места у Тајној историји, Прокопије истиче да Јустинијан већ влада 32 пуне
године (18.33, 23.1, 24.29 и 24.33). Јустинијан је постао император, цар илити базилеус 527.
године и ако бројимо године од те године, долазимо до 558/9. као могуће године писања овог
дела. Оно што је такође битно да поменемо јесте да је Прокопије завршио и објавио своје дело
Ратова, тачније, 7 књига, те кључне 550. године. Хаури је претпоставио, за разлику од Кроука,
што ће се касније утврдити као тачно, да је Јустинијан владао много раније него је званично
постао император. Наиме, његов стриц Јустин, на власт је ступио 518. године и на власти је
остао све до 527. године, када нови цар постаје управо Јустинијан. Иако јако млад, Јустинијан је
за време владавине свога стрица, имао у својим рукама административну управу над
државом, односно државну власт. Ова његова, назовимо улога, ће бити кључна у
дешифровању ове енигме. Да ли је Прокопије мислио на 32 године царске, односно
императорске владавине или 32 године моћи?! Поставља се још једно питање: Да ли је 550.
године Прокопије само писао ово дело или и завршио? Прокопије у својим делима јасно
прави разлику о томе да ли су се неки догађаји одиграли за време Јустинове, или Јустинијанове
владавине. Самим тим, Прокопије зна да је Јустинијан постао базилеус 527. године. У
Ратовима, Прокопије датује године по годинама Јустинијанове царске власти, почев од 527.
године. Не можемо рећи да је Јустинијан надвладао свога стрица током његове владавине, али
можемо са друге стране гледати ситуацију тако, да је Јустин обављао формалну функцију цара,
док је Јустинијан управљао државом. Прокопије пише да је Јустинијан одговоран за многа
злодела која су се догодила за време Јустинове владавине. Тако да, ако 550. године гледамо 32
године уназад, Јустинијан је тада имао моћ у својим рукама 32 године, док је званично
император 24 године. Оно што је јако битно јесте да обратимо пажњу на Прокопијев
вокабулар, тачније речи којима обележава власт, те јасно одваја административну, односно
државну управу од самог краљевања, односно царевања. У својим делима, Прокопије прави
јасну разлику о томе. Први помен 32 године стоји тек пар параграфа пре кулминације дела
(18.33) и стоји уско повезана са сукобом двеју фракција у царству. Тачније гледано, Прокопије
броји те 32 године рачунајући Јустинову владавину 518-527 + 527-550/1, односно до тренутка
писања. Говорећи о сукобу фракција, Кроук аргументује да се сукоб десио касније, тј. за време
Јустинијанове власти и да не мора бити случај за време Јустинове. Заправо, АПСОЛУТНО
МОРА! Наиме, Кроук је сам поменуо раније да су се инциденти између фракција догодили за
време Јустинове владавине, но погледајмо само дело. У 7. поглављу Тајне историје, Прокопије
говори о Јустиновом режиму, а како се поглавље наставља на 6. у коме је описана Јустинова рана
влада, јасно је да смо још увек у добу Јустинове власти, са једним изузетком, тачније освајањем
северне Африке (6.25). Јустинијан је уведен у причу у 6.19 поглављу, прецизно, као што је
прецизно направљена разлика у поглављу 18.45. Сумирајући све ово, насиље међу фракцијама
из 7. поглавља се морало десити под Јустиновом влашћу! Што се тиче поглавља, тачније
параграфа 6.19, Прокопије је јасно навео шта је Јустинијан у том тренутку: ''...његов нећак
Јустинијан, који је почео да води административну управу над читавом државом, иако је
јако млад, био је узрок пропасти Римљана.'' Такође нас обавештава да је фракцијско насиље
садржано у те 32 године. Следеће, 8. поглавље Прокопије почиње подсећањем да смо још увек
под влашћу Јустина, ''који није свестан свега што се догађа око њега, иако је свакодневно
био сведок таквим сценама на хиподрому.'' 8.2. У 9. поглављу Прокопије је описао проблеме
које стварају војници, са једне стране фракцијског сукоба, док је Јустинијан био болестан и у том
сукобу ће бити убијен извесни Хипатије (Hypatios 9.35). То се сигурно десило под Јустиновом
влашћу, а десило се свакако после свега што је наведено, самим тим, све претходно наведено о
фракцијском насиљу мора бити под Јустиновом влашћу!
СУМИРАЊЕ ОВОГ ДЕЛА: 18.33 параграф говори о 32 године власти у које су укључени
сви догађаји фракцијског насиља који се догодио за време Јустинове владавине, самим
тим, Јустинова владавина је обухваћена у 32 године ЈУСТИНИЈАНОВЕ МОЋИ.
Оно што је битно нагласити јесте да Прокопије у свом делу, помињући 32 године моћи, нема
намеру да уведе нови, супарнички ако могу тако рећи систем (рачунања) владавине. Греше обе
стране које су аргументовале да Јустинијан ВЛАДА од 518. године што Прокопије свакако јасно
дефинише, као и то када је Јустинијан постао император. То, да поновимо, јасно дефинише
параграф 18.45: Онај ко је имао административну, тачније државну управу, НИЈЕ МОРАО
УЈЕДНО БИТИ И ВЛАДАР. У Византији је вековима та реч коришћена за особу коју ми данас
називамо премијер, или главни министар, или пак евнух који је имао стварну моћ из два
могућа разлога која су некада стапана у један: веровали су му и/или је император био јако слаб
владар. Та државна управа се још звала basileia или ta pragmatia, док у другим делима користи
реч dioikeo да означи моћ иза трона, ако тако могу рећи. Прокопије у својим делима остаје
доследан својој терминологији. Битан је и параграф 24.29 у коме тачно наводи ''од тренутка
када је овај човек почео да управља државом..''И да нагласимо, да 32 године нису
алтернативни краљевски систем рачунања, већ је постао део клевете осврћући се на
Јустинијанову моћ. Прокопије је отворено коментарисао Јустинијанов Едикт и уопштено његово
законодавство, што је ретко ко тада смео да ради. Прокопије наводи на једном месту да
Јустинијан никада није, на неки начин (није ми баш најјасније) опростио дугове Римљанима,
што он наводи у Новели 147, где каже да је дозволио филантропију и порезне олакшице
одређеним захтеваоцима, али да још увек није донео одредбу о генералном опраштању дела.
Иначе је ово дело написано 553. године. Самим тим, Тајна историја је морала бити написана
пре 553. године! Постоји основана сумња, како је сам био огорчен према Јустинијану и његовом
режиму, да је Прокопије доста преувеличао и искривио неке одредбе, као и Јустинијанове
мотиве о доношењу и решавању истих. Прокопије је доста знао о Јустинијановим намерама и
делима, много више од онога што ми знамо и од онога што је у делима приказао. Његова реч
била је против цареве речи. Прокопије на једном месту наводи да је Јустинијан посебним
Едиктом одредио да у случају владарове смрти, наследници добијају 1/4 имовине, док 3/4 иде
царској благајни, односно ризници. Јустинијан ово нигде не спомиње. Врло је вероватно да је
Прокопије нафиловао причу, али да највероватније није измислио уопште то, већ да је постојао
неки закон или законик који је гарантовао царској ризници одређене приходе. Новија
истраживања су утврдила да Прокопије говори истину о уопштено неким одређеним примањима
у царску ризницу, али да је то изврнуо како би тиме оцрнио још више Јустинијана.
Приск: Приск је био фалсификатор Емесе (врв. Фалсификатор из Емесе) о коме је Прокопије
детаљно известио у свом делу. Самим тим што овде даје детаљне податке, вероватно су тачне
остале информације о порезима и осталим стварима које пише, јер да Јустинијан није ослободио
људе пореза, његов рад би изгубио кредибилитет и веродостојност. Са друге стране, народ не зна
да ли је цар увек носио своју главу на раменима, али зна када их је ослободио пореза.
Квестор Константин: Први од примера којима је Кроук желео да покаже да је могуће да су се
догодили после 550. године. Константин је постао квестор 549. године и Прокопије наводи да је
ту био тек пар месеци – до годину дана, што наводи на помисао да је писано 550. године. Не
говори посебно о његовој дужности, сем о њему самом: то да је био подмитљив и агресивно
одбојан према онима који му нису доносили интерес и корист. За кратко време се обогатио.
Јован, префект Кападокије?: Такође је стекао велико богатство на лош начин за јако кратко
време. Са друге стране, побуњеници у Никиној побуни (Ника побуни?) су желели да помогну у
томе да га стргну са власти јер нису могли подносити његово понашање и иживљавање. Више
говори о његовом понашању пре 532. него о Константиновом понашању за тих годину дана.
Малтанес/Мартанес: Био је на високом положају у Киликији каснијих 540их година са
мандатом да сузбије насиље. Вероватно је био гувернер (управник?). Синод у Мопсуести јуна
550. године, одсуство dux у његовој титулатури у Актима, мада то ништа не значи. Вероватно је
разрешен након дешавања у Тарсосу (Тарсу) и враћен у Константинопољ, након чега је
вероватно враћен у Киликију.
Петар Барсим(ес): Био је comes sacrarum largitionum и као такав, држао је монопол свиле. Не
само да ово не потврђује да дело није написано 558/9. већ да је сигурно написано пре 555.
године, када је постао преторијански префект. Обзиром да у тренутку писања Прокопије каже да
то и даље траје, значи да је сигурно написано пре 555., а постанком префекта, свакако није могао
да управља стварима којима је управљао док је вршио претходну дужност. Али је свакако и даље
имао великих користи од својих злодела. Држао је монопол свиле, али не и боје како је Кроук
тврдио. Иако је цару обезбеђивао велику корист и богатство, за себе је одвајао много више.
Кроук је навео ове догађаје као климаве и надао се потврди своје теорије, али су они само
потврдили да је дело написано највероватније 550. године.
БИТНО ЗА СВЕ ПРИМЕРЕ јесте то што су они настављали са својим делима, упркос томе
што су мењали државне функције и да су за то ретко и благо били кажњавани што само појачава
незадовољство према Јустинијану и самом режиму. Прокопије доста тога важног није поменуо,
као на пример Адаја и Хефаиста, први као комес луке главног града, други као префект Египта,
уцењивали су, изнуђивали новац и били су познати по својим злоделима. Није поменуо из
непознатих разлога много тога што би требало да помене, када већ пише овакво дело.
Структура дела, композиција: Дело је подељено на три тематске целине, односно на два
дела. Прва тематска целина обухвата првих пет глава, од 1. до 5., а заједно са другом, која
обухвата од 6. до 18., чини први део овог дела. Поглавље 18 је издвојено као кулминација
досадашњег писања и у њему су изнети закључци, као и жртве Јустинијанових дела, његовог
режима, али и спољних фактора, попут различитих непогода. Чини се да је Прокопије желео
дата обећања са почетка да образложи у овом поглављу, сумирајући читаво дело, те да се онда
предомислио и на већ готово дело, додао други део, односно трећу тематску целину која садржи
37% самог текста. У њој има само 3 спољне референце, а чини се да је референце избегао тиме
што је понављао поједине делове текста, можда случајно, а можда заборављајући шта је
написао. Текст је вероватно додат исте или почетком наредне године. Иако је дуго скупљао
грађу за своје дело, релативно брзо га је склопио. Са друге стране, колико год да се трудио да
интегрише оба дела у једну целину, јасно се виде различити погледи, различити фокуси, као и
различита тематика самих делова. Вероватно је дело састављао из 2 или више досијеа, тачније
извора. Систем референци је уведен како би ово дело што више изнутра повезао, али и повезао
са Ратовима, као и Црквеном историјом коју никада није написао. Не смемо посматрати као
засебне целине, већ као јединствено дело. За тако опширно дело, доста је хомогено и доследно.
У трећем делу описао је администрацију, економију и правне акте Јустинијановог режима, што
се ретко анализирало у антици.
Референце: Прокопије се у првом делу Тајне историје поприлично служи референцама које
могу бити унутрашње, односно да се односи на само дело и спољне или спољашње које се
односе на његова остала дела. Што се спољних тиче, ретроспективно користи референце када
се односе на претходно дело, тачније на Ратове, док најављује другим референцама да ће
нешто објаснити или детаљно описати у Црквеној историји. У првом делу, све спољне
референце су у облику цитата. За неке није могуће утврдити да ли су унутрашње или спољне,
попут КУГЕ. Уводи и термин logos/logoi којим означава друго дело или више дела, односно када
дело има више књига. Обзиром да константно користи референце и да их је много, могло би се
рећи да су оне нека врста шеме коју аутор користи, што значи да разуме своја дела, тачније
њихову повезаност и да жели све да их што више зближи и приближи читаоцу. Када је
Прокопије писао трећу целину, односно други део, желео је да то буде наставак на досадашње
написано, али уједно да буде посматрано као засебна целина.
Критика Јустинијановог законодавства и правних аката је писана вероватно касније, у друго
време и са другим погледом на све то. Не само што то критикује, већ критикује режим у целости
и изражава своје незадовољство. Обећао је у префиксу на почетку да ће објаснити неке узроке,
као и да ће извести закључке, што на крају дела то није урадио. Занимљиво је да је скоро
потпуно то урадио у 18. поглављу, тачније на крају првог дела свог дела.
КАКВО ЈЕ ОВО ДЕЛО?:
Ово дело није историја у наративном смислу, те се не може тек тако наставити као Ратови.
Историјска дела говоре о историји и као таква, само се надовезују, док ово дело говори о једном
режиму, самим тим о једном добу, једном периоду, те се не може наставити већ само описати из
различитих углова, погледа или становишта. Може се наставити само додавањем материјала
којим се напада Јустинијан, али се не може допунити на друге начине. Планирао је још један
другачији приступ којим би створио Црквену историју, али нажалост никада није то учинио.
О ДИСИДЕНТИМА:
У то време, постојало је још људи који су попут Прокопија писањем изражавали своје ставове и
незадовољство, што иначе велика већина није смела да уради. Један такав поједина јесте Јован
Лиђанин (Ioannes Lydos), који је око 553/4. написао дело On the Magistracies of the Roman State
које доста личи на Прокопијеву Тајну историју, што нас доводи до закључка да су
највероватније обојица припадали групи људи, која је читала и проучавала тајна документа. Они
имају иста мишљења, ставове, незадовољства, некада чак и исте речи и изразе, тачније исти
језик. Могуће је да је проучавајући правни и административни материјал, Прокопије имао помоћ
приликом наставка свог дела, односно писања треће целине.
О Црквеној историји и њеној повезаности са другим делима:
Прокопије је у духу своје Тајне историје желео да напише још контраверзније и скандалозније
дело, које је обухватало цркву, црквени режим, црквену управу, начин на који се црква мешала у
државну управу, као и то како се Јустинијан односио према цркви, пре свега према
свештеницима. Постоји доста спољних референци којима најављује да ће нешто детаљније
написати или објаснити у овом делу, али то никада не чини, те нас те, ако могу рећи ''празне''
референце доводе до климавих и нејасних претпоставки. У овом делу, Прокопије је намеравао да
објасни како је Антонина испланирала и уклонила папу (патријарх или нижи чин?) Силвериуса
како би задовољила Теодору; Јустинијанову и Теодорину политику уперену према
Хришћанима; као и Јустинијанов третман, односно однос према свештеницима. Чини се да би
према овим референцама, Прокопије у свом делу објаснио како је Јустинијан, грубо речено
малтретирао свештенике. Са друге стране, на пар места имамо Прокопијева сведочанства да су
се они, попут већине народа, такође плашили Теодоре, где их Прокопије експлицитно назива
кукавицама. Са пак треће стране, у поглављу 13.4-7 Прокопије нам говори да је Јустинијан
дозвољавао и олакшавао неправде које су свештеници чинили према суседима, што их из
жртава, претвара у саучеснике и људе који су повлашћени у овом режиму тираније. Према
референцама, стиче се утисак да би ово дело више изгледало попут Тајне историје, него попут
Ратова. До 551. године, само онај ко је читао ово дело, могао је знати за Прокопијеве будуће
планове. Самим тим, видимо да још увек није одустао од своје намере и намеће нам се питање,
да ли је уопште одустао од тога или је чекао прави тренутак како би објавио? То што се могло
прочитати, било је део културе дисидената, док би сам приступ и разматрања били доста
неконвенционални великој већини народа, самим тим и неразумљиви и доста неприступачни.
Као што сам већ напоменуо, Прокопије је смео критиковати цара по свим основама, а сматрао је
да је његова ''вера у Христа'' разлог зашто су људи убијани, мучени или зашто су губили своје
имовине? Параграф 27.32 открива лицемерје Јустинијанових тврдњи да је шампион Хришћана
против њихових угњетача. Прокопије се сам оградио да он није много рекао о начину на који је
Јустинијан одлучио да ''брани'' Хришћане, али да је изнео многобројне доказе. Ово говори да
није потпуно обрадио ову тему у Тајној историји и да тек планира да детаљно све објасни.
Изненађујуће је то што је Прокопије, пишући 8. књигу Ратова, коју је завршио око 554.
године, отворено најавио писање и објављивање Црквене историје. Шта ово значи даље?
Значи пре свега да сада за то није знао само одређен круг људи, већ су сада могли сви прочитати
о томе. Самим тим што је доступно свима, те и самом цару, не сме изложити све чињенице које
је планирао, те мора писати ово дело другачијим стилом и језиком, прикривајући велики део
истине. Са друге стране, можда је желео да све ово испуни, али би у том случају морао чекати да
цар умре, што се у то време и очекивало.
548. година је битна зато што је те године умрла царица Теодора. Верује се да је Прокопије
чекао њену смрт, како би објавио своју Тајну историју, а самим тим да је чекао очекивану
Јустинијанову смрт после које би објавио Црквену историју. На свачије изненађење, Јустинијан
је поживео још неочекивано дуго и умро поприлично стар за то доба, те је владао све до 565.
године која се сматра другом кључном годином у овом периоду, говорећи о Прокопијевом
стваралаштву. У поглављу 10.15 Прокопије каже да прво што су Јустинијан и Теодора тежили да
ураде јесте да међусобно заваде Хришћане и поделе на супарничке фракције, након чега би се
наводно они нашли на супротним странама подржавајући их. У поглављу 27.13 Теодора је на
супротној страни од свог мужа у такозваној Монофизитској контраверзији илити афери. Ово
није био чист пример ''завади па владај''. Вероватно би у наредној књизи то детаљније описао.
Такође, чини се да у наредној књизи не би описао старе јеретичке групације попут Аријанаца и
Монтаниста, већ би се окренуо новим Хришћанским групама, попут оне која се створила у
Халкедону (нисам сигуран шта се ту тачно дешава?). Све ово је планирао да опише, али му
полазна тачка не би била религијска, односно црквена историја, већ поново Јустинијанова
дволичност, лицемерје, похлепа, безакоње, што су биле теме и Тајне историје.
У поглављу 17.14 имамо недоречену референцу о двојици мушкараца које је Теодора оженила за
две добростојеће удовице. Напомиње да ће говорити о њиховим злоделима, што није на крају
учинио. Такође, употребио је израз ''претходној књизи'' што је немогуће, те се узима да је
вероватно грешка и да је у питању књига коју тек треба да напише. Постоји велика вероватноћа
да су ова двојица играла велику улогу када је у питању црквена политика. Немогуће је да овде
није грешка, јер је детаљно све описао, те не постоји разлог зашто би сада ову двојицу оставио у
тајности и нагађању у Ратовима.
О поплави Едесе 18.38: и о Грађевинама: Ово је једно од најпроблематичнијих места самог
дела. Говори о поплави реке Скиртос која се догодила 525. године и која је доста нашкодила
Едеси и њеном становништву, где наводи да је о томе писао у претходној књизи. Хаури је прво
претпоставио да се односи на празан параграф у Ратовима у коме се говори о Паћанској управи
над градом и над обећањем које је добио Абгар, тадашњи краљ, те се сумња да текст који
недостаје није о поплави. Верује се да се ово односи на Грађевине, дело које је касније написано,
те се доводи у питање да ли је референца на претходну или наредну књигу? Са друге стране, он
у свом делу референце наводи ка Ратовима и Црквеној историји, док Грађевине уопште не
помиње. Самим тим, верује се да му тада још увек нису биле у плану. Сматра се да ниједна
референца из овог дела није упућена ка Грађевинама. Сматрао је Јустинијанове грађевине
глупим и мало је вероватно да је овде уопште помишљао о писању тог дела. Оне су написане тек
минимум 4 године касније. Наиме, вратимо се поплави. Читаво дело је написано константно
како би окривило Јустинијана за злодела, самим тим и поплава је поменута у том контексту.
Вероватно је поплаву у Едеси поменуо јер је желео да опише нешто контраверзно везано за
цркву и политику што се тамо дешавало, обзиром да је Едеса била важан град. Јакоб Барадиос,
по коме су Јакобити (Јакубити) добили име, био је у то време један од водећих Монофизита и
клијент царице Теодоре, био је архиепископ Едесе након 542/3. године. Сиријски извори нам
говоре пак да је на дан поплаве 525. године по наредби архиепископа било организовано
протеривање Монофизита, те је вероватно то желео да опише у свом следећем делу, невезано за
то шта се у том граду дешавало у различитим временским периодима. Ако је пак Хауријева
претпоставка погрешна, морамо се вратити празнини коју имамо о Едеси у Ратовима. Оно што
он напомиње јесте Христово обећање Абгару да њихов град заправо никада неће бити освојен.
Недуго потом заузели су га Персијанци, али не освајањем, већ им је град предао један од
Абгарових синова, али је народ истерао гарнизон и вратио град Риму. Постоје сада два мишљења
зашто је то поменуо: Ендру Палмер сматра да је можда поменуо јер су грађани Едесе упутили
молбе Јустинијану како би дошао и помогао ''неосвојивом'' граду, јер су поплаве, иако нису
политички непријатељ, направиле катастрофу истих, па можда и већих размера него што би то
учинила непријатељска опсада и разарање града. Ако није била имуна на поплаву, није била
имуна ни на опсаду која би јој уследила, нарочито ако наступи после поплаве. Прокопије у
Ратовима говори са иронијом и константно намеће питање Зашто?! се то дешава благосиљаном
граду. Друго мишљење јесте о томе да су грађани били изненађени управо јер су га сматрали
нерањивим, те их је поплава изненадила. Постојала је нека назнака након мање поплаве да ће
Скиртос поплавити толико, али да то није нико очекивао. Вероватно је претходно мишљење
тачније, иако не разумем баш ово последње. Са друге стране, свако од наведених мишљења јесте
тачније, прецизније и боље него мишљење да се та кључна рефер. 18.38. односи на Грађевине.