СРБИ У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ

На простору Хабзбуршке монархије, а највише на територијама са којих су

потиснути Турци током Бечког рата (1683–1699), живео је велики број Срба, који
су се ту доселили за време турске власти или дошли сеобама током овог рата.
Њихов правни и друштвени положај зависио је од тога где су живели: на
територији Војне крајине, која је била подређена непосредно владару, били су
слободни сељаци – војници (крајишници); на просторима који су спадали у
такозвани Провинцијал, где су управу вршили угарски земаљски сталежи, могли
су да буду само зависни сељаци – кметови на феудалним поседима
(властелинствима) или, што је ређе био случај, слободни грађани, уколико су
живели у насељима која су имала статус слободних градова. Верска права Срба у
Хабзбуршкој монархији, укључујући и право да имају сопствену црквену
организацију, нису била уређена угарским земаљским законима. Она су њима
била додељена дипломама – привилегијама цара Леоплода I (1657–1705), које су
његови наследници потврђивали, али су имали право да их измене или пониште.
Ова околност битно је утицала и на држање Срба у сукобима Хабзбурговаца с
угарским племством – они су се увек сврставали на страну владара. Нису имали
много избора, јер угарски сталежи нису пристајали на то да својим законима
потврде права српског становништва на простору Краљевине Угарске.

Настанак и ширење Хабзбуршке монархије

Хабзбуршка монархија састојала се од више земаља и мањих области, које

су биле различито уређене и имале своје земаљске сталеже, саборе и законе. Њих
је обједињавао само заједнички владар, који је имао различите титуле, права и
овлашћења у свакој од земаља под својом влашћу. Стварање Хабзбуршке
монархије започето је 1526. године, када је Фердинанд I Хабзбуршки, надвојвода
аустријских наследних земаља, постао чешки и угарски краљ. Тиме је почело
тешње повезивање његових земаља на простору Немачког царства с Краљевином
Угарском, која није била саставни део царства. После његовог избора за цара
(1558) постало је правило да немачку царску круну добијају припадници
аустријске лозе Хабзбурга, што је њима у великој мери олакшавало вођење ратова
с Турцима, чије су потискивање из средње Европе доживљавали и представљали
као историјску мисију своје владарске куће. У њено остваривање улагали су већи
део прихода, које су имали од својих наследних земаља, чешког краљевства и
других поседа. За време ратова често су тражили и добијали новчану и војну
помоћ немачких сталежа и кнезова. Допринос угарских сталежа ратним напорима
Хабзбуршке монархије био је ограничен и скромних размера, јер је већи део
Угарске дошао половином XVI века под непосредну турску власт. Поред тога,
угарски сталежи упорно су чували своје сталешке повластице, па њихов земаљски
сабор није пристајао да се повећавају новчана издвајања за ратне потребе, јер се
то могло остварити само опорезивањем сељака, због чега би нужно били смањени
приходи угарских феудалаца.

Прелом у развоју Хабзбуршке монархије био је Бечки рат, јер су у њему

потисните Османлије с највећег дела територије средњовековне угарске државе,
што је озваничено миром у Сремским Карловцима. Управу у ослобођеним
угарским областима преузеле су владареве централне канцеларије у Бечу (Ратни
савет и Дворска комора), али је угарским племићима признато право да обнове у
њима своје некадашње феудалне поседе (властелинства) под условом да ваљаним
исправама докажу да су им они припадали пре турских освајања. Како таквих
случајева није било много, владар је могао да пуноправно расположе с
преосталим земљиштима. Њихов мањи део тада је искоришћен да се прошири
Војна крајина дуж нове хабзбуршко-турске границе, а већи део је издељен на
феудалне поседе, којима је једно време управљала Дворска комора у Бечу. Она се
старала о државним финансијама и настојала је да искоришћавањем или продајом
новостворених властелинства намири део државних дугова. Са стварањем
феудалних поседа постепено је у новосвојеним областима проширена управна
власт угарских земљских сталежа и мрежа мањих територијално-управних целина
(жупанија). Области под угарском управом називане су Провинцијал, чиме су
наглашаванe разликe у организацији власти и правном поретку у њима и на
териториоји Војне крајине, која је била под управом централних власти у Бечу.
Угарски државни закони важили су само у Провинцијалу, док су у Војној крајини
важили само прописи које је издао владар. Подела надлежности између владара и
угарских сталежа у новосвојеним областима била је од велике важности за правни
и друштвени положај Срба у њима.

Војна крајина и крајишници

С угарском краљевском круном преузео је Фердинданд I обавезу да брани

од Турака земље у саставу Краљевине Угарске, што је био тешко остварив
задатак. Угарски феудални поседници држали су се средњовековног обичаја да
помажу краљу у рату тако што су на његов позив доводили на ратиште одређени
број војника, који су се разилазили својим кућама по завршетку војног похода.
Таква војска није била употребљива за сталну одбрану границе с Османским
царством, јер су мање турске јединице непрекидно проваљивале преко границе и
пљачкале становништво. Њихове провале могла је да заустави само војска, која би
била стално распоређена у пограничним крајевима, али за њено издржавање није
било средстава.

Турске провале представљале су опасност и за аустријске земљe, па је

Фердинанд I уз њихову новчану помоћ успео да обезбеди и плаћа војничке посаде
у најважнијим утврђењима у опустошеним пограничним деловима Хрватске и
Славоније, које су биле саставни део угарског краљевства. Међутим, овај систем
одбране није зауставио турске провале, јер су мање турске чете заобилазиле
тврђаве и пустошиле унутрашњост земље. Због тога су његови наследници
морали да уреде одбрану границе на новим основама – да по узору на Османлије
населе око пограничних тврђава становништво које ће имати војну обавезу и за
своју службу уживати одређене повластице. Овај нови начин крајишке одбране
створио је претпоставке за обимније усељавање Срба у пограничне крајеве
Хрватске и Славоније, али и за издвајање Војне крајине у посебну одбрамбену и
управну област, непосредно подређену владару.

Први Срби доселили су се на територију Хабзбуршке монархије крајем

треће деценије XVI века и насељени су у Жумберку, приватном поседу
Фердинанда I у Крањској, која је била у саставу његових аустријских земаља. Они
су се доселили у договору са хабзбуршким војним властима с турског крајишта
око Гламоча, Унца, Срба и Цетине. Пре сеобе уживали су влашка права и тражили
су од владара да после насељавања у Хабзбуршкој монархији не буду претворени
у зависне сељаке - кметове, већ да добију земљишта за своје издржавање и само
врше војну службу. Поштујући њихове захтеве, Фердинад I издао је дипломе,
којима им је гарантовао статус слободних сељака – војника. Због њихове војне
службе ослободио их је свих других обавеза и пореза. Тиме је створена нека врста
модела који је касније примењен у Хрватској и Славонији.1

Када је у Бечу закључено да се насељавањем Срба око тврђава уз аустро-

турску границу може битно ојачати одбрана од Турака, решено је да се подстакне
њихово пресељавање с турских крајишта у пограничне крајеве Хрватске и
Славоније. Насељавани су на земљиштима која су у претходним деценијама
запустела због турских провала и исељавања ранијег становништва. Најобимније
сеобе Срба догодиле су се за време Дугог рата (1593–1606), а настављене су до
краја XVII века. Њиховим насељавањем створене су две крајине (границе,
пограничне области) – Вараждински и Карловачки генералат. Оне су постале
посебна управна целина унутар Хабзбуршке монархије, што је и формално
озакоњено дипломом цара Фердинанда II (1619–1637) од 15. новембра 1627.
године. Овим документом владар је потврдио крајишницима право својине на
њихове земљишне поседе – баштине и, уједно, решио да ће се они убудуће
налазити под његовом непосредном влашћу. Управа и судство у овим областима
уређени су тако што је тамошњем становништву признато право на доста широку
самоуправу. У Вараждинском генералату је то уређено Српским статутима
(Statuta Valachorum) 1630. године, а у Карловачком генералату прећутним
прихватањем српских народних установа – кнежинске самоуправе и изборних
народних судова.

У последњим годинама Бечког рата, када је постало извесно да ће он

завршити проширивањем територије Хабзбуршке монархије на рачун Османског

1
Име Славонија некада је означавало простор између река Саве и Драве, омеђен са запада реком
Сутлом, а са истока источним обронцима славонских планина. Касније је Славонијом називан
само онај њен део који је од половине XVI до краја XVII века био под османском влашћу
(Пакрачки и Пожешки санџак).
царства, почеле су хабзбуршке војне власти да раде на проширивању и
организовању Војне крајине уз будућу аустро-турску границу. Када је после мира у
Сремским Карловцима повучена граница, већ су уз њу биле створене нове
одбрамбене и управне области – крајине: Банска између Купе и Уне, Посавска у
ранијој турској Славонији, Подунавска у Срему и јужној Бачкој, Потиска на бачкој
страни Тисе и Поморишка на реци Моришу између њеног ушћа у Тису и Арада.
Све оне биле су подређене Ратном савету у Бечу, односно владару. Тада је статус
крајишника добило српско становништво које је живело на простору на коме су
створене наведене крајине, али и Срби који су се ту касније доселили са феудалних
поседа у провинцијалним областима.

Организација Војне крајине делимично је измењена за време владавине

царице Марије Терезије (1740–1780), јер су, као уступак угарским сталежима,
укинуте Потиска и Поморишка крајина, што је изазвало сеобе дела тамошњих
крајишника у Русију и у Банат. Проширивање и преуређивање крајишке војне
организације крајем XVII и током XVIII века имало је једну важну последицу –
највећи део Срба у Хабзбуршкој монархији није био претворен у зависне сељаке.
Они су као крајишници били власници својих земљишних поседа и нису плаћали
порезе на земљу коју су поседовали и обрађивали, али су до последњих деценија
XIX века били дужни да држе страже на граници и учествују у ратовима
Хабзбуршке монархије у Европи. Због тога су добили униформе по узору на
регуларну војску и уједначено наоружање. Тада су отворена и врата за напредовање
њихових способнијих официра у војној служби, па је већ у другој половини XVIII
века неколико Срба добило највише војне чинове.

Зависни сељаци и слободни грађани

Српско становништво у Хабзбуршкој монархији, уколико није живело на

простору Војне крајине, већином је имало статус зависних сељака – били су
кметови на феудалним поседима (властелинства), плаћали дажбине држави и
својим феудалним господарима. Властелинства су могла да буду у поседу државе
(Дворске коморе), црквених установа или племића. Племство је у Угарској било
доста бројно, али је само мали број припадника овог сталежа имао властелинства.
И стотињак српских породица добило је у XVIII веку племство, а само неколико
њих успело је да добије или купи феудалне поседе.

Положај и обавезе зависних сељака у појединим земљама у саставу

Хабзбуршке монархије били су различито уређени, а велике разлике могле су да
постоје унутар исте земље. На простору угарског краљевства најповољнији
положај имали су сељаци у појединим областима, које су ослобођене од Турака у
аустро-турским ратовима крајем XVII и почетком XVIII века. То се, пре свега,
односи на становништво на поседима Дворске коморе у Бачкој, Срему, Банату и
Славонији, где је живело и највише Срба. Они су плаћали порез држави и давали
десетину Дворској комори, којој су плаћали и извесну суму новца на име
земљарине и откупа од работе. Њихов положај почео је да се погоршава када је
Дворска комора продала неке своје поседе приватним лицима или уступила
црквеним установама. Нови поседници настојали су да повећају своје приходе од
властелинстава, намећући сељацима разне нове дажбине и обавезе. Због тога је
већ цар Карло VI закључио да држава мора уредити односе на властелинствима,
јасно прописати обавезе сељака и обезбедити им већу заштиту. Његове реформе
започеле су 1736. године и биле су ограничене само на Славонију и Срем, јер ове
области тада још нису биле под управом угарских сталежа. Марија Терезија је с
много више енергије наставила с аграрним реформама које је започео њен отац и
старала се да оне буду доследно спроведене, упркос великом отпору поседника
властелинстава. Она је прво довршила реформу аграрних односа у Славонији и
Срему (1756), потом је својом дипломом прописала урбар за остале делове
Угарске (1767) и на крају је донела Банатски урбар (1780). Овај последњи урбар
донет је када је Дворска комора решила да прода приватним лицима оне делове
Баната, који нису ушли у састав Војне крајине.

Основни циљ терзијанских реформи био је да се сељачким домаћинствима

обезбеди довољно обрадивих земљишта, ливада и пашњака, како би могли да
повећају своју производњу и плаћају веће порезе држави. Она је ради тога
прописала величину сељачких баштина, а спровођење расподеле земље сељацима
поверено је посебним државним комисијама. Оне су тај посао обавиле у договору
с представницима сељачких општина, јер је сељацима остављена могућност да
одбију да приме сву земљу која им је одмерена. Разлог за одбијање био је
једноставан – од површине сељачких баштина зависиле су све њихове пореске
обавезе. Основна и најтежа обавеза сељака од тада била је работа на
властелиновом земљишту, а број работних дана зависио је од броја јутара (1 јутро
= 5755 м² или 0,57 ха) оранице у поседу сељака. За свако јутро земљишта које је
поседовало морало је сељачко домаћинство да ради два дана годишње на
властелиновој земљи. Поред тога сељаци су плаћали властелину врло мали износ
новца на име земљарине и давали су десетину од житарица. Зависно од тога о
којој области је била реч, десетина је припадала држави, црквеним установама
или феудалцу. После одвајања земљишта за сељачка домаћинства, властела су
преосталу земљу могла да користе за сопствену производњу уз помоћ работе
својих поданика.

Највећи број Срба са статусом грађана живео је у слободним градовима у

Бачкој (Нови Сад, Сомбор и Суботица) и Банату (Темишвар) и војним
комунитетима (градским општинама) у Војној крајини (Земун, Сремски
Карловци, Сремска Митровица, Бела Црква и Панчево). Они су били лично
слободни, имали су градску самоуправу и плаћали порезе у градску касу,
сразмерно својој имовини и приходима. Већином су се бавили трговином и
занатима, али и обрађивали земљу у границама градског атара.

Српске привилегије

Српским привилегијама називају се дипломе које је Србима у Хабзбуршкој

монархији издао цар Леополд I за време Бечког рата, а најважније међу њима
биле су привилегије од 21. августа 1690. и 4. марта 1695. године. Првом
привилегијом признато је Србима право да слободно исповедају православну
веру, да њихово свештенство и црквене установе буду ослобођени свих пореских
обавеза и да сами могу саборно да бирају свог црквеног старешину
(архиепископа). Архиепископу су гарантована сва права која су му припадала по
православним црквеним прописима (канонима), укључујући и право да поставља
епископе. Другом привилегијом владар је потврдио старешине седам епископија,
које је патријарх Арсеније III Црнојевић обновио или створио на простору
угарског краљевства. Наведене привилегије биле су правни темељ који је
омогућио Србима да изграде своју народно-црквену аутономију у Хабзбршкој
монархији и да сачувају свој етнички и верски идентитет.

По завршетку Бечког рата владар је био изложен снажном притиску

римокатоличких црквених кругова и угарских земаљских сталежа да поништи или
ограничи повластице које је током рата издао Србима. Опасност од поништавања
српских привилегија престала је 1703. године, када је у Угарској избио устанак
Ференца Ракоција (1703–1711) и његових присталица, који су називани куруци
(крсташи). Устанак је био уперен против Хабзбурговаца, чијом влашћу је угарско
племство било незадовољно, јер нису остварена његова очекивања да ће после
изгона Турака добити феудалне поседе у ослобођеним крајевима. Вођство устанка
вршило је притисак на Србе да се сврстају на њихову страну, али су ту могућност
искључили бројни злочини куруца над српским становништвом. Упркос томе,
власти у Бечу су страховале да постоји могућност да се српско становништво
прикључи куруцима, па су настојале да то осујете низом мера, којима је, у крајњем
исходу, учвршћен правни положај Срба у Хабзбуршкој монархији. Пре свега
патријарху је додељено властелинство Даљ, а нови владар, који је наследио
Леополда I, потврдио је 1706. године српске привилегије. Како је патријарх
Арсеније III Црнојевић тада умро, владар је дозволио одржавање српског сабора
ради избора новог црквеног старешине. У исто време настао је обичај да владари
додељују најистакнутијим представницима православне црквене јерархије високо
звање владаревих тајних саветника, а истакнутим српским војним старешинама
угарско или немачко племство. И наредни владари су по ступању на престо
потврђивали српске привилегије, а последња потврда извршена је 1743. године у
време у владавине Марије Терезије (1740–1780).
Карловачка митрополија

На сабору у манастиру Крушедолу, који је одржан 1708. године, изабран је

Исаија Ђаковић за новог старешину српске црквене организације у Хабзбуршкој
монархији. После дугих расправа решено је да његова титула буде митрополит –
архиепископ, по чему се разликовао од титуларних митрополита. Он је постао
старешина црквено-управне области, која је по свом седишту у Сремским
Карловцима названа Карловачка митролија. Митрополиту-архиепископу биле су
подређене све православне епископије и њихове старешине у Хабзбуршкој
монархији. На сабору је такође решено да нова црквена организација остане у
духовној вези с Пећком патријаршијом, јер је то био једини начин да се очува
духовно јединство српског народа.

Са сазивањем сабора у Крушедолу почела је да се укорењује и установа

српских Народно-црквених сабора, који нису сазивани само ради избора
митрополита-архиепископа, већ понекад само ради расправе о важним
проблемима с којима су се суочавали Срби у Хабзбуршкој монархији. Сабор је
обично чинило по 25 посланика из Војне крајине, Провинцијала и из редова
свештенства. Саборска заседања била су прилика да се разматрају жалбе и
притужбе становништва из појединих области и на основу њих су састављане
општенародне тужбе и молбе владару, чиме су сабори постали и својеврсно
представничко тело Срба у Хабзбуршкој монархији. Један од најважнијих сабора
одржан је у Темишвару 1790. године ради постављања захтева да Срби добију
територијалну аутономију унутар Угарске.

Значајане промене у организацији и уређењу Карловачке митрополије

извршене су за време владавине Марије Терезије, која је била мишљења да се
недоречене и нејасно формулисане српске привилегије морају прецизније
протумачити и претворити у трајни закон, који неће морати да буде потврђиван
приликом смена на престолу. После дугих припрема она је издала 1779. године
такозвану Деклараторију, којом су дефинитивно уређени правни положај и
унутрашња организација Карловачке митрополије. Приликом њеног доношења
царица се руководила начелом да се новим прописима не смеју ограничавати
стечена права. Деклараторијом су озакоњене и црквене реформе које су уз
сагласност високе православне јерархије спроведене у Карловачкој митрополији.
Тим реформама, између осталог, повећана је величина парохија (морале су да
имају најмање 100 кућа), укинуто је неколико мањих манастира и прописани су
приходи свештенства, епископа и митрополита. Уведена је и државна контрола
трошења новца који је Карловачка митрополија добијала сваке године из државне
благајне по разним правним основама. Ова средства нису била мала – од времена
патријарха Арсенија III до доношења Деклараторије повећана су са 3.000 на
14.000 форинти, односно на око 3.000 златних дуката годишње.

Реформе Марије Терезије имале су, између осталог, велики утицај на

мењање свакодневног живота становништва. Једна од таквих реформи, коју је
довршио њен син цар Јозеф II (1780–1790), имала је за циљ да се смањи број
заповедних, црквених празника код православног и римокатоличког
становништва и повећа број радних дана у години, првенствено у пролеће и лето,
када је на селу било највише пољопривредних радова. За укидање
римокатоличких празника обезбеђена је сагласност римског папе, док су
православни заповедни празници укинути на захтев владара одлукама
Архијерејског синода Карловачке митрополије. Укидање празника ишло је
постепено да не би изазвало превелики отпор становништва. После редукције
празника, којом је број нерадних дана смањен за половину, објављен је о трошку
државе велики број црквених календара и подељен становништву. Добили су их
власници земљишних поседа, како би знали када могу звати сељаке на работу, а
кога дана их морају поштедити радних обавеза. Овај календар је у XIX веку
преузет у Кнежевини Србији и у Црној Гори.
Графикон: Број нерадних дана код Срба у Хабзбуршкој монархији у XVIII веку

180
160
140
120
100
80
60
40
20
0
ДО 1769 1774 ОД
1769. 1786
ЗАПОВЕДНИ
113 75 42 32
ПРАЗНИЦИ
НЕДЕЉЕ 52 52 52 52