Конзул Антоније склапа споразум са републиканцима и учвршћује свој положај

(17. март – мај 44. године према: Апијан, Грађански ратови II 118 - III 27)
15. март: хаос у Риму после Цезаровог убиства. Цезарове убице беже на Капитол (II 118-123).
16. март: конзул Антоније преузима иницијативу од Цезароубица; поставља страже по граду,
склања из Цезарове куће његове службене белешке и новац, заказује седницу сената (II 124-125)
17. март: сенатска седница у храму богиње Земље. Одлуке којима је постигнут компромис између
Цезароваца и републиканаца (II 135-136).
18. март: читање Цезаровог тестамента у скупштини. Цицерон говори у прилог амнестије. Брут и
Касије напуштају Капитол (II 142-143).
20. март: Антонијев говор на Цезаровој сахрани на Форуму (laudatio funebris). Чита све почасти
које је Цазар добио од сената и римског народа и заклетву коју су му сенатори положили (III 144-
145). Антонијево показивање Цезарове окрвављене тоге и рана на његовом телу доводи до
провале гнева код окупљене светине. Цезароубице беже из Рима (II 147-148).
Антоније у крви гуши побуну, чиме изазива огорчење народа, али задобија наклоност сената (III
1-3)
Током априла Антоније води помирљиву политику према сенату. У складу са споразумом од 17.
марта Цезароубице одлазе у провинције које им је Цезар био доделио, Децим Брут у
Цисалпинску Галију, Требоније у Азију, Тилије Цимбер у Битинију (III 2). Сем Цисаплпине,
западне провинције биле су у рукама Цезароваца: Лепид је држао Нарбонску Галију и Овострану
Шпанију, Мунације Планк Галију Комату, Азиније Полион Онострану Шпанију. Против њих је
водио герилски рат Помпејев син Секст, који је остао у Шпанији после пораза код Мунде.
Антоније доноси низ мера којима придобија сенат. Предложио је у сенату да се позове Секст
Помпеј из Шпаније и да му се да положај заповедника флоте и приобаља. Брута и Касија, који су
лутали по Италији, ослободио је преторске службе (да се не би морали враћати у Рим) и спровео
у сенату да им се додели задатак да организују довоз жита у Рим, а затим провинције Крит и
Кирена. Донео је и меру којом је заувек укинута диктатура у Риму. Заузврат, сенат је Антонију
допустио да се обезбеди телесном стражом, и доделио му за следећу годину провинцију
Македонију са војском а Долабела је преко скупштине добио Сирију (III 4-8, 25).
Изгледало је као да се држава вратила у нормално стање да Антоније није по свом нахођењу
додељивао положаје и привилегије позивајући се на Цезарове одлуке (III 5).
Антоније је успео да оствари превласт и у држави и у Цезаровој странци. Крајем априла он
одлази у Кампанију да се побрине око расподеле земље Цезаровим ветеранима на основу
аграрних закона које је спровео. Када се у мају вратио у Рим, имао је да се суочи са неочекиваном
обртом на политичкој сцени, појавом Цезаровог наследника.