PENICILIN

Penicilini su grupa beta-laktamskih antibiotika koji se koriste u

lečenju infekcija izazvanih bakterijama. Na dejstvo penicilina osetljivi su prevashodno Gram-
pozitivni patogeni, dok je jedan broj polusintetskih penicilina efikasan i protiv Gram-negativnih
bakterija. Prirodni penicilini su proizvod metabolizma gljivica iz roda Penicillium. Njihovo
antibakterijsko dejstvo prepoznao je Aleksandar Fleming 1928. godine, ali su prvi penicilini u široku
kliničku primenu ušli tek tokom i nakon završetka Drugog svetskog rata. I danas se široko
upotrebljavaju, ali njihov terapijski značaj polako opada, dobrim delom usled rastuće učestalosti
pojave rezistentnih sojeva.

Istorija[uredi]
Otkriće penicilina[uredi]
Mada se otkriće penicilina konvencionalno pripisuje Flemingu i opisuje kao jedna od najvećih
slučajnosti u istoriji nauke, lekoviti učinak pojedinih gljivica bio je poznat i veoma starim kulturama
gde su biljke i pojedine plesni korišćene u empirijskoj terapiji, odnosno najčešće za previjanje rana u
sprečavanju razvitka infekcije.
Sa razvojem mikrobiologije počela je da se učvršćuje i veza između pojedinih gljivica i njihovog
antibakterijskog učinka. Niz britanskih istraživača objavilo je nalaze po kojima prisustvo plesni
u bakterijskim kulturama efektivno inhibira rast bakterija. Među prvima je bio Džon Skot Burdon-
Senderson čiji su nalazi iz 1870. postali osnova za dalje istraživanje Listera i Tindala. Tindal je 1875.
pred Kraljevskim društvom objavio nalaze o baktericidnom učinku izvesne vrste roda Penicillium,
koja je, po njemu, činila da bakterije pucaju.[2]Paster je u Francuskoj dve godine kasnije objavio
slične nalaze o antibakterijskom učinku gljivica iz roda Penicillium na bacile antraksa.[3]
U periodu nakon otkrića penicilina posebno je u Francuskoj došlo do izražaja prepoznavanje ranijeg
rada Ernesta Dišena na potencijalnoj terapijskoj primeni spomenutih plesni. Dišen je 1897. završio
doktorsku disertaciju koja se bavila proučavanjem evolutivne kompeticije i antagonizma između
bakterija i gljivica. Dišen je u njoj opisao baktericidan učinak vrste Penicillium glaucum na E. coli in
vitro, a zatim i dao rezultate in vivo ispitivanja antibakterijskog učinka ove gljivice. Dišen je dao nizu
eksperimentalnih životinja potencijalno smrtonosnu dozu kulture bacila tifusa, a zatim im je
inokulisao neprečišćenu kulturu spomenute gljivice, što bi dovodilo do izlečenja životinja. Dišen,
međutim, nije tvrdio postojanje specifične antibakterijske supstance koju produkuje gljivica, već je
samo zabeležio njen antagonizam prema bakterijama.[3] U ovo vreme, on je imao samo 23 godine i
bio je nepoznat u naučnim krugovima što je doprinelo da Institut Paster zanemari njegovu tezu.
Dišen je u poslednjem pasusu svoje teze naznačio da dodatno istraživanje ove pojave može dovesti
do otkrića drugih osobina plesni od značaja za njihovu profilaktičku i terapijsku primenu, ali ova
istraživanja nikada nije sproveo jer je postao angažovan kao vojni lekar, da bi 1904. zadobio izvesno
plućno oboljenje (neki izvori kažu da je reč o tuberkulozi), od posledica koga je preminuo 1912, u 37.
godini života.[4] Mada relevantan, Dišenov rad nikada nije predvideo postojanje samih penicilina, a
kako je kasnije i konstatovano da prirodni penicilini ne pokazuju aktivnost protiv izazivača tifusa,
ostaje pitanje prirode same supstance koja je u Dišenovom radu dovela do izlečenja zamoraca.
Aleksandar Fleming

U semptebru 1928. Fleming je tokom uobičajenog laboratorijskog rada uočio jednu Petrijevu šolju sa
kulturom stafilokoka koja je postala kontaminirana plavičastozelenkastom plesni. Fleming je uočio i
zabeležio pojavu zone inhibicije rasta bakterija u okolini plesni, navodeći uočljivo svetlije područje u
kojem dolazi do lize bakterija.[5] Fleming je zatim izolovao čistu kulturu gljivice koja je identifikovana
kao Penicillium notatum, a ova kultura poslužila je za pravljenje sekundarnih kultura sve do 1945.
godine, pri čemu su kasnija uporedna testiranja američkih naučnika pokazala da od svih do tada
izolovanih plesni roda Penicillium, ova pokazuje treće po jačini antibakterijsko dejstvo.[5] Fleming je
dalje pretpostavio da gljiva luči izvesnu supstancu koja deluje slično lizozimu (koji je identifikovao
šest godina ranije), i za koju je skovao naziv penicilin. Fleming je postulirao da je ta
supstanca difundovala kroz podlogu i da je ona odgovorna za antibakterijsku aktivnost gljivice.
O poreklu plesni koja je kontaminirala spomenutu kulturu postoji više teorija, mada se čini
najverovatnijim da je spora vazduhom dospela iz mikološke laboratorije koja se nalazila u podrumu
ispod Flemingove laboratorije do otvorene kulture stafilokoka.[5] Mada se samo otkriće može
okarakterisati kao slučajnost, Fleming se našao pred nizom naučnih problema. On je prepoznao
potencijalne terapijske implikacije penicilina, mada je inicijalno bio zainteresovaniji za njegovu
primenu u spravljanju selektivnih podloga za izolovanje bakterija kao što je Haemophilus
influenzae.[6] Važno je napomenuti da Fleming nije odmah posmatrao penicilin kao potencijalni
sistemski antibakterijski agens, jer je u njegovo vreme to bio prilično dalek koncept.[7][n 1] On ga je
video prevashodno kao antiseptik. Prvi pokušaji izolovanja penicilina nisu bili preterano uspešni i
obuhvatali su upotrebu filtrata tečne kulture, ali su prinos i čistoća bili na relativno niskom nivou.
Nakon ispitivanja na miševima koja su se prvenstveno bavila procenom toksičnosti penicilina,
Fleming 1931. prekida dalji rad, ubeđen da je penicilin isuviše nestabilan u organizmu da bi bio od
terapijskog značaja kod ljudi. Ipak, 1934. godine je smanjenim intenzitetom nastavio istraživanje,
istovremeno tražeći nekoga ko bi adekvatnije prečistio filtrate koje je upotrebljavao.[3] Sa izuzetkom
nekoliko ranih pokušaja primene kao antiseptika u previjanju inficiranih rana, Fleming nije
sprovodio in vivo ispitivanja antimikrobnog učinka penicilina.[5]

Rad na izolovanju čistog penicilina i prve primene[uredi]

U periodu neposredno nakon otkrića, Fleming nije preduzimao značajnije pokušaje da in
vivo pokaže antimikrobna svojstva penicilina. Ovo je značilo da pun potencijal penicilina nije odmah
postao očigledan, pa je i rad na izolovanju njegove čiste forme gotovo celu treću deceniju 20.
veka bio veoma usporen.
Kasnija istraživanja su pokazala da najraniji zapisi o uspešnoj kliničkoj primeni penicilina datiraju
iz 1930. i 1931. Sesil Džordž Pejn, patolog koji je u to vreme radio u bolnici u Šefildu, uzgajao je
kulture gljivice koju je Fleming izolovao, i naknadno dobijao, koristeći se sličnim metodama kao i
Fleming, filtrate penicilina male čistoće. Prvi pokušaji njegove primene kao antiseptika u lečenju
sikoza (vid bakterijskog folikulitisa) bili su neuspešni, pa je Pejn dalje pokušaje usmerio ka
lečenju oftalmije neonatorum kod beba. Prema preživelim zapisima, prvi slučaj izlečenja bakterijske
infekcije pomoću penicilina zabeležen je 25. novembra 1930. Pejn je uspešno izlečio još 2 bebe, i
jednu odraslu osobu, dok kod petog pacijenta terapija nije bila uspešna. Pejn je uskoro napustio rad
sa penicilinom, velikim delom zbog varijabilne efikasnosti ekstrakata i uopšteno malog interesovanja
za penicilin u to vreme. Iz istog razloga svoje nalaze nikada nije objavio.[8]
Krajem 1938. i početkom 1939. godine na Univerzitetu u Oksfordu okupljen je tim naučnika čiju su
okosnicu činili Hauard Flori i Ernst Boris Čejn, a koji je počeo intenzivno da radi na prečišćavanju
penicilina i ispitivanju njegovog sistemskog dejstva. Količine penicilina koji su uspeli da dobiju nisu,
međutim, bile dovoljne da proizvedu značajne rezultate kod ljudi. Ipak, Flori i Čejn sa saradnicima
uspešno su pokazali da je penicilin, primenjen miševima inficiranim streptokokama, efikasan i
netoksičan sistemski antibakterijski agens.[9]Publikacija ovih rezultata u maju 1940. označila je
omasovljenje i intenziviranje napora na izolovanju potpuno čistog penicilina, njegovoj masovnoj
proizvodnji i rešavanju strukture.[7]
Prvi pacijent koji je uspešno izlečen primenom penicilina bila je En Miler obolela od diseminovane
infekcije beta-hemolitičkim streptokokom koja je u to vreme bila letalna u ogromnom broju slučajeva.
Njeni lekari, Džon Bamsted i Orvan Hes, 14. marta 1942. postali su prvi pojedinci koji su zabeležili
uspešnu primenu penicilina kao sistemskog antimikrobnog hemoterapeutika kod ljudi.[10][11]

Masovna proizvodnja[uredi]
Iako su pionirski rad na izolovanju penicilina i njegovoj primeni kao antibiotika Flori i Čejn sproveli
u Ujedinjenom Kraljevstvu, sa razbuktavanjem rata u Evropi, težište istraživanja mogućnosti
masovne proizvodnje penicilina premestilo se u SAD. Norman Hitli, jedan od članova oksfordskog
tima, i Hauard Flori su 1941. godine otputovali u Ameriku gde su uspešno razvili prvi značajniji
pogon za proizvodnju penicilina u jednoj laboratoriji u gradiću Peorija, u Ilinoisu. Proizvodnja je
konstantno usavršavana u cilju povećanja prinosa i smanjenja troškova dobijanja, pa se tako
napustila upotreba plesni koju je prvobitno izolovao Fleming, jer je 1943. otkrivena druga, sa
povoljnijim osobinama. Osim u Peoriji, nekoliko drugih laboratorija radilo je na proizvodnji penicilina,
uključujući i farmaceutske kuće Merk i Fajzer, dok je čitav niz laboratorija bez uspeha pokušavalo da
sintetski dobije penicilin. Do 1944. pripremljeno je oko 300 milijardi jedinica penicilina koje su
stavljene na raspolaganje američkoj vojsci kao deo priprema za savezničko iskrcavanje na
Normandiju.[12]
Poster iz 1944. koji propagira efikasnost penicilina u borbi protiv gonoreje

Penicilin je igrao značajnu ulogu u smanjenju smrtnosti među ranjenicima u Drugom svetskom ratu.
Bio je, međutim, veoma ograničeno dostupan, a trajnije postizanje terapijskih koncentracija je
zahtevao učestalu primenu zbog njegovog kratkog vremena eliminacije. Proizvodnja penicilina nije
bila dovoljna da podmiri rastuće potrebe, pa se ustanovila praksa prikupljanja urina pacijenata na
terapiji; kako se penicilin u velikoj meri izlučuje u nepromenjenom obliku, prikupljeni urin se koristio
za njegovu izolaciju i ponovnu primenu.[13]Sa završetkom rata, penicilin je postepeno postajao sve
dostupniji, a u proizvodnju se uključio niz farmaceutskih kompanija u Evropi i drugde, mada je po
količini proizvedenog leka prednjačio američki Fajzer. Studije koje su se bavile usavršavanjem
postupka nastavljene su i tokom dobrog dela 50-ih.
Doroti Hodžkin, začetnica rendgenske kristalografije, je 1945. rešila strukturu penicilina, što će
kasnije omogućiti razvoj polusintetskih derivata. Iste godine je Flemingu, Floriju i Čejnu, za otkriće
penicilina i njegovog lekovitog efekta kod različitih infektivnih bolesti[14], dodeljena Nobelova nagrada.

Struktura, hemijske osobine i SAR[uredi]

Struktura penicilinskog jezgra

Svi penicilini, bilo prirodnog ili polusintetskog porekla, dele zajedničku strukturu koja se često
naziva penicilinskim jezgrom.[15] Kostur penicilinskog jezgra — penama — čini biciklični sistem koji se
može posmatrati kao spregnut sistem dva heterociklusa: azetidinona i tiazolidina. Penicilini se često
posmatraju i kao N-acil derivati 6-aminopenicilanske kiseline (6-APA). Struktura bočnog lanca u
velikoj meri određuje stabilnost i osobine penicilina. 6-APA sadrži tri stereogena centra koji
odgovaraju položajima 2, 5 i 6 i za koje je određena apsolutna konfiguracija. Tako se svi penicilini
hemijski mogu označavati kao derivati (2S,5R,6R)-3,3-dimetil-6-amino-7-okso-4-tia-1-
azabiciklo[3.2.0]heptan-2-karboksilne kiseline. U upotrebi je i nešto drugačiji sistem numeracije, ali
su sistemski nazivi često preglomazni, pa se primarno koriste generički. Očuvanje
naznačene stereohemije predstavlja uslov za dejstvo.
SAR studijama dodatno je utvrđeno da je za dejstvo neophodno prisustvo slobodne karboksilne
grupe u položaju 2 (estarske prolek forme ne pokazuju aktivnost dok ne dođe do hidrolize), amida u
položaju 6, kao i postojanje opisanog bicikličnog sistema, mada su moguće izosterne zamene
sumpora, ali su ovakve modifikacije retke.[16]
Najnestabilniji deo strukture penicilina je ß-laktamski prsten. Ovaj amid se nalazi pod
velikim ugaonim i torzionim naponom jer je u četvoročlanom ciklusu, a dodatno je i karbonilni
ugljenik, kao elektron deficitaran, aktiviran za napad nukleofila. Ovo je i posledica nemogućnosti
učestvovanja slobodnog elektronskog para azota u rezonantnoj stabilizaciji strukture, jer bi
rezultujući uglovi veza bili neodrživi.[16] Vodeni rastvori su, pri sobnoj temperaturi, stabilni ali
u alkalnoj sredini kao i u prisustvu jakih nukleofila (alkohola, amina) veoma lako dolazi do otvaranja
prstena. U alkalnoj sredini nastaje peniciloinska kiselina (odnosno njeni acil derivati), koja može
podleći daljoj metaboličkoj dekarboksilaciji. Ovi proizvodi ne pokazuju antimikrobnu aktivnost. Sa
alkoholima ili aminima nastaju odgovarajući estri/amidi. Ove reakcije su od značaja za objašnjenje
nastanka preosetljivosti na peniciline. Aktiviranost β-laktama kod penicilina za nukleofilni napad
predstavlja i osnov osetljivosti na β-laktamaze koje reaguju kao jaki nukleofili. Uvođenje rezidua
koje sterno ometaju pristup enzimu povećava stabilnost takvih penicilina na dejstvo beta-laktamaza.
Jedan broj penicilina nestabilan je i u kiseloj sredini u kojoj dolazi do degradacije penicilina
do penicilamina i penaldinske kiseline (odnosno njenih acil derivata). Ovi proizvodi nemaju
antimikrobnu aktivnost, mada penicilamin ima primenu kao imunosupresiv u lečenju reumatoidnog
artritisa. Povećanje stabilnosti u kiseloj sredini može se postići uvođenjem dodatnih baznih centara
ili elektron-privlačećih bočnih supstituenata koji smanjuju elektronsku gustinu u laktamskom prstenu.
Ovakve modifikacije dozvoljavaju per os primenu penicilina. Benzilpenicilin, i drugi penicilini
nestabilni u kiseloj sredini, pri pH koja odgovara želudačnoj sredini imaju poluživot od tek nekoliko
minuta. Amidska grupa u položaju 6 takođe može podleći hidrolizi, ali ova reakcija, sa izuzetkom
metaboličke transformacije pojedinih penicilina, nema značaja pri fiziološkom uslovima, a čini se ni
značaja u razvitku rezistencije.[15]
Degradacione reakcije u in vitro uslovima mogu se usporiti puferovanjem preparata i njihovim
čuvanjem na nižim temperaturama. Čak i male koncentracije metalnih jona katalizuju razgradnju
penicilina pa se bočice za čuvanje ili spremanje preparata za parenteralnu primenu izrađuju sa
poklopcima od inertne plastike.
Lipofilnost bočne rezidue određuje i stepen vezivanja za proteine plazme, pri čemu penicilini sa
lipofilnijim bočnim ostacima pokazuju veći afinitet prema proteinima plazme. Ipak, udeo vezanog
oblika leka ne utiče na vreme eliminacije zbog postojanja transportnih mehanizama koji aktivno
ekskretuju penicilin i eventualne metabolite u tubule bubrega. Utoliko je vreme eliminacije
prevashodno određeno radom bubrega.[15]
Pojedini penicilini imaju sposobnost da inaktiviraju aminoglikozide, reagujući kao acilujući agensi sa
njihovim ekvatorijalnim hidroksilnim ili amino grupama. Mada je postojanje ovog vida interakcije
jasno pokazano u in vitro uslovima[17], značajniji uticaj na uspešnost terapijskih režima koji
obuhvataju istovremenu primenu penicilina i aminoglikozida može se ispoljiti samo kod pacijenata sa
ugroženom funkcijom bubrega.[18][19] Ovakve formulacije koje se koriste u lečenju težih infekcija
izazvanih Gram-negativnim bakterijama sadrže najčešće neki ureidopenicilin i tobramicin radi
postizanja sinergističkog efekta dva leka. Novija istraživanja pokazuju da se in vivo inaktivacija
tobramicina, istovremeno primenjenog sa piperacilinom, ne odvija na značajnom nivou ni kod
pacijenata sa oštećenjima bubrega, odnosno da je ova interakcija zanemarljiva.[20]

Mehanizam dejstva[uredi]
Penicilini spadaju u grupu antibiotika koji remete sintezu ćelijskog zida bakterije. Ćelijski zid je
odgovoran za postojanost bakterijske ćelije u različitim uslovima sredine, a naročito je značajan u
sprečavanju prekomernog bubrenja bakterije u hipotoničnoj sredini. Remećenje intregiteta ćelijskog
zida bakteriju čini podložnu prekomernom ulasku vode, a konačan efekat jeste, uz nagomilavanje
prekursora peptidoglikana, baktericidan. Bakterija puca, ili podleže lizi, a na dejstvo penicilina
najosetljivija je u fazi deobe.[21]
Penicilini se vezuju za grupu bakterijskih proteina karakterističnih po svom afinitetu prema penicilinu
koji se zbog toga nazivaju i penicilin-vezujući proteini — PVP (engl. Penicillin-binding protein —
PBP). Penicilin-vezujući proteini locirani su sa spoljašnje strane plazma membrane bakterija i
obavljaju različite enzimske uloge, najčešće ponašajući se kao transpeptidaze, karboksipeptidaze ili
endopeptidaze. Identifikovan je niz PVP, pri čemu postoje značajne varijacije u njihovoj sktrukturi
između pojedinih bakterijskih vrsta, čime se objašnjava i različita efikasnost penicilina protiv različitih
bakterija.[15]
Od fundamentalnog značaja za dejstvo penicilina je ireverzibilna inhibicija transpeptidaza.
Transpeptidaze, tokom normalnog procesa biosinteze ćelijskog zida, katalizuju uklanjanje jednog
ostatka D-alanina iz peptida vezanog za N-acetilmuraminsku kiselinu što omogućava reakciju
preostalog terminalnog D-alanina sa pentaglicinskim ostatkom obližnjeg peptida. Na ovaj način se
formiraju unakrsne peptidne veze neophodne za stabilnost ćelijskog zida.
Aktivno mesto ovih transpeptidaza u potpunosti je prilagođeno acilovanom D-Ala-D-Ala
dipeptidu. Serinska rezidua enzima reaguje kao nukleofil, raskida peptidnu vezu između dva alanina,
pri čemu se jedan oslobađa a drugi ostaje u aktivnom mestu i reaguje sa pentaglicinskim ostatkom
drugog peptida. Penicilini dele strukturnu a verovatno i konformacionu sličnost sa ovim dipeptidom,
što im omogućava da interaguju sa aktivnim mestom. Serinska rezidua kao nukleofil reaguje sa
beta-laktamom, pri čemu je on, kao posledica ciklične strukture, daleko reaktivniji od amidne veze
peptidoglikanskih prekursora. Vezani penicilin, međutim, ne podleže dalje raskidanju svojih veza,
čime nastala struktura ostaje intaktna. Ovime se penicilin trajno vezuje za enzim, jer je pristup
pentaglicinskom lancu sterno sprečen, a voda, kao široko dostupan a sterno kompaktan molekul,
nije dovoljno jak nukleofil da raskine formiranu estarsku vezu. Ireverzibilna inhibicija transpeptidaza
ostvaruje dva efekta: rezultujući ćelijski zid je nestabilan zbog izostanka unakrsnih veza a povećana
koncentracija peptidoglikanskih prekursora stimuliše sintezu bakterijskih autolizina. Kombinacija ova
dva faktora dovodi do odumiranja bakterije.[15][16]
Ovakvo objašnjenje mehanizma dejstva penicilina takođe objašnjava i njihovu selektivnu toksičnost.
Naime, budući da je pretpostavka da konformacija penicilina odgovara aktivnim mestima
transpeptidaza koje katalizuju reakcije D-aminokiselina, jasno je da penicilin neće reagovati sa
transpeptidazama sisara, koje su prilagođene standardnim (L-) aminokiselinama.[16]
Postoji, međutim, i alternativna, manje prihvaćena hipoteza o mehanizmu dejstva penicilina.
Sintezom i određivanjem antibakterijske efikasnosti 6α-metilpenicilina došlo se do otkrića da ovo
jedinjenje, mada strukturno sličnije D-Ala-D-Ala dipeptidu, pokazuje znatno slabije antibakterijsko
dejstvo od samih prirodnih penicilina i njihovih derivata. Na osnovu ovih nalaza, formulisana je
pretpostavka da penicilini ne konkurišu zapravo za aktivno mesto transpeptidaza, već da se vezuju,
reagujući sa nukleofilom, za neki blizak domen na proteinu i da sterno (po „kišobran“ mehanizmu)
sprečavaju pristup prirodnog supstrata enzimu.[16]
Penicilini se vezuju za čitav spektar PVP koje jedna bakterija eksprimira. Međutim, vezivanje tek za
neke od ovih proteina uzrokuje smrt bakterije, dok vezivanje za druge u manjoj ili većoj meri menja
njenu funkcionalnost ili morfologiju. Svaki penicilin ima sopstveni aranžman afiniteta prema različitim
PVP kojim je i određena njegova efikasnost protiv date bakterije. U nekim slučajevima se tek veoma
mala frakcija leka vezuje za PVP čija inhibicija daje baktericidan rezultat.[15]

Biosinteza penicilina[uredi]
Dijagram biosinteze penicilina

Penicilin je produkt metabolizma malog broja filamentoznih gljiva, među kojima su

najpoznatije Penicillium chrysogenum i Aspergillus (Emericella) nidulans.
U sintezi penicilina učestvuje tri enzima - ACVS (δ-(L-α-aminoadipil)-L-cisteinil-D-valin sintetaza),
IPNS (izopenicilin N sintetaza) i IAT (acil-koenzim A:izopenicilin N aciltransferaza). ACVS katalizuje
sintezu ACV tripeptida od početnih metabolita — L-α-aminoadipske kiseline, L-cisteina i D-valina.
IPNS katalizuje stvaranje prstena unutar ACV tripeptida čime kao produkt nastaje izopenicilin N. Ove
reakcije se odvijaju u citoplazmi. Treći enzim (IAT) smešten je u mikrotelašcima gde katalizuje
prenos acil grupe na izopenicilin N.
Enzimi sinteze penicilina su produkti gena acvA (pcbAB), ipnA (pcbC) i aatA (penDE), koji su fizički
organizovani u genske klastere na istom hromozomu. Kod različitih vrsta gljiva ovaj genski klaster se
nalazi na različitom hromozomu.
Iako produkcija penicilina kao sekundarnog metabolita nije od životnog značaja za preživljavanje
gljiva, određeni ekološki faktori(faktori staništa) utiču na regulaciju ekspresije pomenutih gena, npr.
kiselost podloge i količina hranljivih materija.

Proizvodnja[uredi]
Za više informacija pogledajte: Proizvodnja antibiotika
Rad na razvitku efikasnog načina proizvodnje velikih količina penicilina ujedno je bio i prekretnica u
razvitku industrijskih tehnika proizvodnje antibiotika. Ovo je u dobroj meri zasluga Florija i Hitlija,
mada su različite studije o poboljšanju prinosa penicilina i uslovima u fermentacionim smešama
sprovodili i drugi naučnici tokom 50-ih godina 20. veka.
Proces proizvodnje obuhvata sledeće. U velike rezervoare stavljaju se medijumi rasta (često se
naziva i podloga), koji su suštinski supstance koje favorizuju rast izabrane plesni. U slučaju
penicilina to je najčešće Penicillium notatum. Uslovi u ovim rezervoarima se pažljivo kontrolišu: za
uspešno završen proces kao i povoljan prinos potrebno je konstantno održavati optimalnu
temperaturu, koncentracije hranljivih sastojaka i kiseonika, kao i pH. Kako su antibiotici sekundarni
metaboliti, pažljivo regulisanje veličine populacije je takođe od presudnog značaja. Nakon završene
fermentacije, pristupa se izolovanju penicilina iz rastvora, njegovom prečišćavanju, i naknadnoj,
ukoliko je to potrebno, hemijskoj modifikaciji.
Džon Šinan je 50-ih godina potpunom sintezom uspešno dobio pojedine prirodne peniciline i njihove
analoge. Međutim, dobijanje penicilina potpunom sintezom, između ostalog i zbog specifične
stereohemije molekula, nije praktično niti ekonomski opravdano, pa se ne koristi u proizvodnji.
Polusintetski penicilini dobijaju se dejstvom odgovarajućih kiselinskih halogenida, anhidrida ili sličnih
reagenasa, na 6-aminopenicilansku kiselinu. Mada se 6-APA može dobiti fermentacijom, prinosi nisu
značajni a dobijanje komplikovano, pa se kao polazna sirovina koristi benzilpenicilin, ređe
fenoksimetilpenicilin, kontrolišući uslove u fermentacionoj smeši tako da se taj penicilin dobije u
velikom višku. Na benzilpenicilin se deluje penicilin-amidazama bakterijskog porekla koje vrše
njegovu selektivnu hidrolizu do 6-APA. Ovaj proces je 1959. prva razvila i patentirala farmaceutska
kompanija Bičam uz upotrebu deacilaza dobijenih od bakterije Streptomyces lavendulae. Od tada je
otkriven niz drugih deacilaza.