DOPISNA BIBLIJSKA ŠKOLA

DOPISNA BIBLIJSKA ŠKOLA
Dragi prijatelju,
Primili smo Vašu prijavu za upis u prvi studijski tečaj Dopisne biblijske škole. Vi ste izrazili
želju da se upoznate s BIBLIJOM, knjigom koja je ušla u temelje naše kulture i savremenog
književnog jezika. Uvereni smo da ćete, prateći ovaj tečaj do kraja, otkriti u BIBLIJI ne samo
istoriju i poeziju, već i neprocenjivo blago mudrosti.
U nastavku ove poruke šaljemo Vam prvu lekciju našeg tečaja. Pažljivo je proučite, a zatim
nam pošaljite odgovore na pitanja u vezi lekcije. Odeljak za pitanja nalazi se nakon teksta lekcije
i njenog kratkog sadržaja. Odgovore nam možete poslati na nekoliko načina, opisanih na početku
odeljka za pitanja. Izaberite način koji Vam najviše odgovara, u zavisnosti npr. od programa za
elektronsku poštu koji koristite.
Uz pitanja u vezi prve lekcije odgovori su već upisani, da bi poslužili kao primer za sledeće
lekcije. Ipak, ako želite da nastavite pohađanje tečaja Dopisne biblijske škole, pošaljite nam te
odgovore. Čim dobijemo Vaše odgovore poslaćemo Vam sledeću lekciju.
Ponekad se dogodi da se, iz tehničkih ili drugih razloga, izgubi kontakt. Ako Vam sledeća
lekcija ne stigne posle, recimo, 5 dana, molimo Vas da nam se javite ili da ponovo pošaljete
odgovore.
Ne zaboravite: uvek možete tražiti da Vam Vaš biblijski učitelj pomogne u proučavanju. Ne
oklevajte da postavite pitanja ako je bilo šta u vezi lekcije ostalo nejasno.
Želeći da Vam proučavanje BIBLIJE donese mnogo radosti, srdačno Vas pozdravljamo!
Vaša
Dopisna biblijska škola
Lekcija 1
BIBLIJA - ŽIVA REČ
1. Data od Boga
Čuveni matematičar i fizičar Albert Ajnštajn zapisao je iznad kamina u svojoj radnoj sobi: "Bog
je veliki naučnik." Nije potrebno da budemo naučnici da bismo mogli upoznati Boga i Njegovu
reč. Dovoljno je da pažljivo i s ljubavlju čitamo Bibliju i prihvatimo istinito svedočanstvo
apostola Pavla: "Sve je pismo od Boga dano..." (2. Timotiju 3,16)
Ajnštajn je upoznao Boga u zakonima fizike, a apostol Pavle u svedočanstvu iz Biblije. I deca
razumeju njeno pričanje, a mudraci joj se dive i to divljenje obično ovako izražavaju: "O dubino
bogatstva i premudrosti i razuma Božijega! Kako su neispitljivi njegovi sudovi i neistražljivi
njegovi putovi!" (Rimljanima 11,23)
Bibliju čine knjige Staroga i Novoga zaveta. To su dvokrilna vrata "bogatstva i premudrosti
Božije". Prođimo kroz njih sa verom u božansko nadahnuće Biblije. Verom prepoznajemo Božju
Reč u Bibliji. Svojim čulima čovek stiče saznanja o svetu i prirodi, a verom o onome što je
natprirodno. Razlika između naučne teorije i biblijske vere je u tome što se teorije menjaju, a
vera ostaje nepromenjena jer je Božja reč istina koja se ne menja.
Apostol Petar ovako govori o nastanku Biblije: "Jer nikad proroštvo ne bi od čovečije volje, nego
naučeni od Svetoga Duha govoriše sveti Božji ljudi." (2. Petrova 1,21) Na sličan način govori još
jedan svedok, car David: "Duh Gospodnji govori preko mene, i beseda njegova bi na mojem
jeziku." (2. Samuilova 23,2) Svi biblijski pisci ukazivali su na Boga, pravi izvor pisane Reči.
U Bibliji se, prema tome, nalazi nadahnuta, Božja reč. Bog je govorio, a čovek je slušao i pisao.
Tako je nastala Biblija.
2. Sila Božje reči
Bibliju je nadahnula ona ista Reč koja je stvorila svet. Ta Reč je ona svemoćna Sila koja je
energijom ispunila atomska jezgra, pokrenula elektrone, sagradila molekule i dovela materiju u
postojanje. Psalmista živo i upečatljivo svedoči: "Rečju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom
usta njegovih sva vojska njihova." (Psalam 33,6)
Božja reč je brža od munje, hitrija od oka i prestiže misao. Od izgovorene reči do stvaranja
materije nije bilo potrebno da prođe ni trenutak ni milijarda godina. Reč Božja postaje delo u
trenutku u kome je izgovorena: "Jer On reče i postade; On zapovedi i pokaza se!" (Psalam 33,9)
Pisana reč, Biblija, sadrži silu. Ona nam daje prave odgovore na pitanja koja muče naše duše.
Bez Biblije bismo bili kao bez očiju. Biblija je Božja svetlost, koja nam svetli sve više i više, dok
ne bude pravi dan. Nema svetlosti, nema zore, nema ni dana oku, ni mira srcu, dok ne nađemo
Boga u Njegovoj reči.
3. Biblija otkriva Hrista
Boga možemo upoznati samo preko Njegovog jedinorodnog Sina, Isusa Hrista. On je stigao
među ljude putem koji je u Bibliji tačno označen i zato nam samo ona može pokazati Boga,
pokazujući nam Njegovog Sina. On je postao Čovek i družio se sa ljudima. Govoreći o Njemu,
najvažnijoj biblijskoj ličnosti, jevanđelista Jovan ovako je otpočeo svoje Jevanđelje: "U početku
beše reč, i reč beše u Boga, i Bog beše reč... i reč postade telo i useli se u nas puno blagodati i
istine; i videsmo slavu njegovu, slavu kao jedinorodnoga od Oca." (Jovan 1,1.14) Isus Hristos je
u početku, i On je početak. On je Reč Božja koja je postala telo.
Pažljivim istraživanjem Staroga zaveta, dobićemo sliku o životu Isusa Hrista. Pažljivim
proučavanjem Hristovog života u Novom zavetu, videćemo da se tako dobijena slika savršeno
uklapa u onu koju smo dobili čitajući Stari zavet. U Starom zavetu istaknute su mnoge
pojedinosti o dolasku Isusa Hrista. Svaki istraživač Biblije unapred je mogao da odredi vreme i
mesto Hristovog rođenja, ko će Ga roditi, gde će živeti kao dete, a gde kao mladić, kako će
stradati, umreti i vaskrsnuti. Stari zavet je Hristova biografija napisana mnogo pre Njegovog
rođenja, a Novi zavet celovita potvrda te biografije.
4. Hristos potvrđuje Bibliju
Biblija i Hristos predstavljaju savršeno jedinstvo. Biblija svedoči za Isusa, a Isus potvrđuje
Bibliju. On je izgovorio ove poznate reči: "Pregledajte pisma... jer ona svedoče za mene." (Jovan
5,39) U početku svog rada Isus je za vreme subotnog bogosluženja čitao tekst iz Knjige proroka
Isaije koji je unapred pisao o tome šta će Hristos govoriti. Kad se to obistinilo, Isus je rekao:
"Danas se izvrši ovo pismo u ušima vašim." (Luka 4,21) Hristos je potvrdio Bibliju, a cela
Biblija svedoči za Hrista. Sve knjige "Pisma" (Starog zaveta, jer Novi u to vreme još nije bio
napisan) govorile su o Isusovom životu i radu. Zato možemo reći da je Stari zavet knjiga o Isusu,
Isusova knjiga. Važio je do Hrista, za vreme Hrista, a važi i sada, posle Njegove misije na našoj
planeti.
Od Hrista je počela nova era u istoriji čovečanstva, novi život u čoveku, jer je On "videlo istinito
koje obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet" (Jovan 1,9). Zašto nas On obasjava? Da
"njegovom svetlošću vidimo svetlost". Biblija nam omogućava preobraženje u Božje obličje:
"Mi pak svi koji otkrivenim licem gledamo slavu Gospodnju, preobražavamo se u to isto obličje
iz slave u slavu, kao od Gospodnjeg Duha." (2. Korinćanima 3,18)
Biblija je Hristova knjiga. Napisana je da bismo prepoznali Isusa kao Božjeg Sina. U Bibliji
čovek može da gleda Isusa kao Božjeg Sina. U Bibliji čovek može da gleda Isusa i postane tako
sličan Njemu da će jednoga dana stići tamo gde je i On.
5. Pravilo života
Jedan mladić dobio je Bibliju od svoje majke, i ubrzo zaboravio taj majčin dar. Posle majčine
smrti i posle dugog lutanja u životu, opet je tu knjigu imao u svojim rukama. Otvorio ju je i
duboko potresen pročitao posvetu koju mu je napisala: "Ova knjiga će te odvojiti od greha, ili će
te greh odvojiti od Biblije."
Sva zla dolaze od greha, i zato je Biblija najbolja zaštita od greha i izvor svakog dobra. Majka je
znala da je Biblija potrebna njenom sinu. I apostol Jovan posvetio je biblijske pouke mladima
ovim rečima: "Pisah vam, mladići, jer ste jaki, i reč Božja u vama stoji, i nadvladaste
nečastivoga." (1. Jovanova 2,14) Božja reč daje silu kojom se pobeđuje zlo.
Snaga mladića i čednost devojaka, poštenje i čestitost ljudi i žena, mladih i starih, uzdignuti su u
biblijskim pravilima. On postavlja pitanje i odgovara: "Kako će mladić očistiti put svoj? -
Vladajući se po tvojim rečima." Kako će moći da se vlada po Božjim rečima? Pesnik s puno
uverenja i iskustva odgovara na to pitanje: "U srce svoje zatvorio sam reč tvoju, da ti ne grešim."
(Psalam 119,9.11)
Misli i osećanja, volja i srce čoveka zahvaćeni su teškom bolešću, zahvaćeni su grehom. Jedini
lek kojim se može savladati ta bolest je večna Božja reč. Isus je tri puta bio kušan u pustinji, ali
nijednom nije učinio greh, jer se branio rečima iz Biblije, odgovarajući na svaki izazov rečima
koje su otkrivale Njegovo izvanredno poznavanje i poverenje u Pismo: "Pisano je!" (Matej
4,4.7.10) Biblija je bila pravilo Hristovog života. U času kušanja, žestoko napadan od
nečastivog, Biblija je bila mač kojim se branio i na kraju pobedio.
6. Božja zakletva
Božja reč je Božja zakletva. Ništa što je napisano u Bibliji ne može se izmeniti ili uništiti. Isus je
rekao: "I pismo se ne može pokvariti." (Jovan 10,35) Sve što Bog kaže i čini večno traje. Hristos
je to potvrdio: "Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanjega
slovca ili jedne title iz zakona dok se sve ne izvrši." (Matej 5,18) Biblija sadrži Božje obećanje
da će čoveku biti pružena nova prilika da dobije večni život. Božja obećanja nisu kao
promenljiva ljudska obećanja; ona su istinita i sigurna. Biblija je govorila da će Bog poslati na
svet svoga Sina da svojom smrću na krstu otkupi palo čovečanstvo. To se obistinilo i ona nas
izveštava o tome. Biblija takođe govori da će On ponovo doći u slavi. Božje obećanje i zavet
ničim se ne mogu pokvariti. Bog je rekao: "Neću pogaziti zaveta svojega, i što je izašlo iz usta
mojih neću poreći." (Psalam 89,34)
7. Kako razumeti Bibliju?
Isus je rekao: "Koji me veruje kao što pismo reče, iz njegova tela poteći će reke žive vode."
(Jovan 7,38) Biblija je izvor vode večnog života. Uzalud poštujemo Boga ako to činimo na svoj
način, a ne po Bibliji. Isus je rekao: "No, zaludu me poštuju učeći naukama, zapovestima
ljudskim. Jer ostaviste zapovesti Božje, a držite običaje ljudske." (Marko 7,7.8)
Biblija je doslovno i nepromenjivo pravilo vere. Ona nas opominje da po svojoj volji ne
tumačimo nijednu njenu reč, nijedno njeno proroštvo: "Nijedno proroštvo književno ne biva po
svome kazivanju (tumačenju)!" (2. Petrova 1,20) Tumačenje Biblije mora se prepustiti jedino i
samo Bibliji.
Međutim, postoje neki delovi u njenim tekstovima koje je teško razumeti. To zapaža i apostol
Petar koji o poslanicama apostola Pavla ovako govori: "U kojima imaju neke stvari teške
razumeti, koje nenaučeni i neutvrđeni izvrću, kao i ostala pisma, na svoju pogibao." (2. Petrova
3,16) Razumevanje Božjih istina može se steći marljivim istraživanjem i svakodnevnim učenjem
uz podršku i pomoć iskusnih biblijskih učitelja.
Pisac Dela apostolskih pohvalio je hrišćane koji su živeli u Vereji ističući značaj njihovog
svakodnevnog istraživanja Biblije: "Ovi pak bejahu plemenitiji od onih što žive u Solunu; oni
primiše reč sa svim srcem, i svaki dan istraživahu po pismu je li to tako." (Dela 17,11) Rezultat
takvog istraživanja Biblije iznesen je u sledećem stihu: "Tako verovaše mnogi od njih, i od
poštenih grčkih žena i od ljudi ne malo." (stih 12)
Svakodnevnim proučavanjem Biblije saznaćemo Božju istinu. Ona će nas osloboditi od zabluda,
jer je zasnovana na iskonskom iskustvu: "I poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti." (Jovan 8,32)
Biblija će nas sačuvati u toj slobodi. Apostol Pavle dodaje: "Stojte dakle u slobodi, kojom nas
Hristos oslobodi, i ne dajte se opet u jaram ropstva uhvatiti." (Galatima 5,1) Zablude su težak
jaram. Čovek ne želi da bude prevaren i da se prevari. Kad se čovek vara? Isus je ovako
odgovorio na to pitanje: "Varate se, ne znajući pisma ni sile Božje." (Matej 22,29) Poznavanje
Pisma oslobađa nas svih zabluda.
Biblija se ne može čitati kao što se čitaju novine. Istraživati Bibliju znači upoređivati tekstove
koji govore o istoj temi ili predmetu. Hristos se služio tim metodom, kad je upoređivao sve
stihove koji u Starom zavetu govore o Njemu: "I reče im: ovo su reči koje sam vam govorio još
dok sam bio s vama, da sve treba da se svrši što je za mene napisano u zakonu Mojsijevu i u
prorocima i u psalmima. Tada im otvori um da razumeju pismo." (Luka 24,44.45) Isus je
povezao sve stihove i onda ih dobro, korak po korak, vodio od pisma do pisma, dok nisu shvatili
Božju reč o tom predmetu. Zato i mi istražujemo Bibliju da bismo je, uz Božju pomoć, prihvatili
i razumeli.
Neki ljudi nisu spremni da poslušaju Božji glas. Izgovaraju se da ne mogu verovati u nauku
Biblije, jer su je ljudi pisali. Međutim, pravi razlog odbacivanja Božje knjige je odbijanje da svoj
život dovedu u sklad sa njenim uputstvima. Isus je rekao istinu kada je izgovorio ove reči: "Ko
hoće njegovu volju tvoriti, razumeće je li ova nauka od Boga ili ja sam od sebe govorim." (Jovan
7,17) Ako iskreno želimo da poštujemo Boga, onda nećemo samo uživati u lepotama i blagu
kojima se odlikuje Biblija, nego ćemo primati njene savete i popravljati se.
Apostol Jovan kao iskusni učitelj ovako naglašava tu vrednost: "I svaki koji ovaj nad ima na
njega čisti se, kao i on što je čist." (1. Jovanova 3,3) Dragovoljnim prihvatanjem biblijskih
uputstava steći ćemo karakter sličan Hristovom svetom karakteru. Apostol Jakov takođe kaže:
"Ali koji providi u savršeni zakon slobode i ostane u njemu, i ne bude zaboravni slušač, nego
tvorac dela, onaj će biti blažen u delu svom." (Jakov 1,25) Bog ne traži obličje pobožnosti, nego
delotvornu veru. Zato prihvatimo Božju reč i živimo po njoj.
Kratak sadržaj 1. lekcije
BIBLIJA - ŽIVA REČ
Cela Biblija je nadahnuta od Boga. Dok čitamo Bibliju u svom srcu slušamo Božji glas.
Biblija je izvor istine koja gasi svaku duševnu i duhovnu žeđ.
I Stari i Novi zavet otkrivaju Isusa Hrista. Sam Hristos je potvrdio božansko poreklo Biblije.
Bibliju ne treba odbaciti zbog njenih dubokih tajni. Svi volimo cveće iako se tajne njegove lepote
i mirisa ne mogu lako objasniti.
Biblija, i samo Biblija je jedino sigurno pravilo života. Odbaciti Bibliju znači odbaciti Hrista.
Biblija objašnjava sama sebe i sprečava proizvoljna tumačenja.
Svete i duboke biblijske istine ne mogu se dokučiti površnim istraživanjem. Bibliju treba
istraživati metodom upoređivanja stiha sa stihom.
Tekstove iz Biblije treba čitati svakog dana, jutrom i večerom, po mogućnosti sa celom
porodicom. Svakodnevno čitanje Biblije upoznaće nas sa najmoćnijom voljom i najvećom
ljubavlju - sa Bogom.
Pre proučavanja Biblije uvek treba zatražiti pomoć od Boga.
Bibliju je Bog je dao "za nas i za našu decu", a ne samo za ljude od nauke i religije.
Prazno srce može se ispuniti samo biblijskom istinom i utehom. Objektivno, pošteno i otvoreno
proučavanje Biblije ispunjava um istinom, a srce mirom koji se ne može ničim zameniti niti igde
kupiti.
PITANJA U VEZI 1. LEKCIJE
Uz pitanja u vezi prve lekcije su već upisani odgovori, kao primer za sledeće lekcije. Molimo
Vas da nam ipak pošaljete te odgovore kao znak da ste proučili lekciju. Odgovore nam možete
poslati na jedan od sledećih načina:
a) Povežite se na Internet i kliknite ovde. U Vašem Internet pretraživaču pojaviće se obrazac sa

pitanjima i već upisanim odgovorima. Pregledajte obrazac i kliknite na dugme "Pošalji" koje se
nalazi na kraju obrasca. (Ako koristite Outlook Express 6, Yahoo, Hotmail ili neki drugi
webmail, izaberite ovaj način!)
b) Isti takav obrazac se nalazi u nastavku ove poruke. Pregledajte obrazac i kliknite na dugme
"Pošalji" koje se nalazi na kraju obrasca. (Ako koristite Outlook Express 4 ili 5, možda će Vam
ovaj način više odgovarati.) Molimo nemojte nam slati odgovore klikom na dugme "Reply",
"Forward" ili sl. Vašeg programa za elektronsku poštu.
c) Ako ne možete da pošaljete odgovore ni na jedan od dva prethodna načina, kliknite ovde i
preuzmite obrazac u tekstualnom obliku, koji možete snimiti u datoteku ili odštampati. Pošaljite
taj obrazac elektronskom ili redovnom poštom na našu adresu.
Pitanja su numerisana prema rednim brojevima pojedinih odseka u lekciji.
Top of Form
1. Označite odgovor koji predstavlja tačan završetak sledeće rečenice: Biblija ima silu zato što
je:
a) najstarija knjiga.
b) od Boga data.
c) najčitanija knjiga.
zapovedi, i pokaza se
2. Dopunite sledeću rečenicu: "Jer On reče i postade; On ."
3. Označite tačan odgovor na pitanje: Ko je glavna ličnost Biblije?

a) Mojsije
b) Pavle
c) Hristos
4. Označite tačan odgovor na pitanje: Šta se događa kad pomoću Biblije pratimo Hrista?
a) umnožavamo znanje
b) preobražavamo se u Njegovo obličje
5. Navedite psalmistine reči koje pokazuju kako se može izgraditi plemeniti karakter i pravilno
Vladajući se po Tvojim rečima.
živeti?
ne može uništiti
6. Popunite ovu rečenicu: "I Pismo se ."
7. Završite sledeću rečenicu: Istraživati Bibliju znači upoređivati tekstove iz Biblije koji
o istoj temi ili predmetu
govore .

Lekcija 2
BOG LJUBI SVET
1. Znanje o Bogu
Kada je Krez, najbogatiji čovek u istoriji staroga veka, upitao poznatog filozofa Talesa, tražeći
da mu odgovori na pitanje: "Ko je Bog", mudrac je zatražio jedan dan da sastavi svoj odgovor. U
traganju za odgovorom pošao je različitim ljudima postavljajući svakom to isto pitanje. Najzad
se vratio Krezu i priznao da što više traži Boga i razmišlja o Njemu, sve mu je teže da pronađe
odgovor. I Tertulijan, poznati pisac iz vremena prve hrišćanske crkve, izjavio je da niko ne može
znati Boga ako najpre ne upozna Hrista. Mi ljudi možemo upoznati Božju ličnost i karakter u
licu njegovog Sina Isusa Hrista koji je verno predstavljen u Bibliji. On sam je ovako rekao: "A
ovo je život večni da poznaju Tebe, jedinoga istinitoga Boga, i koga si poslao Isusa Hrista."
(Jovan 17,3)
Bog ne želi da bude nepoznati Bog. Pored saznanja koje nam pruža Biblija, i svet prirode daje
svoj veličanstveni odgovor na ovo najveće pitanje. Bog nas poziva da Ga posmatramo u
Njegovim delima: "Podignite gore oči svoje i vidite: ko je to stvorio? Ko izvodi vojsku svega
toga na broj i zove svako po imenu, i velike radi sile njegove i jake moći ne izostaje nijedno?"
(Isaija 40,26) Biblija je zato Božji glas.
Danas se svet više nego ikada ranije u istoriji približio zvezdama. Moćni teleskopi odvode
pogled astronoma zvezdama koje su udaljene milionima svetlosnih godina. I ne samo da s naše
rodne planete posmatramo udaljene svetove nego smo i iz svemirskih daljina mogli da
posmatramo našu Zemlju kako plovi po nebeskoj pučini. Kad krenu zvezdanim putem uz
zaglušujući tutanj moćnih raketnih motora, astronauti se s pouzdanjem oslanjaju na zakone
nebeske mehanike. Do danas ti zakoni nisu izneverili. Tako nam nebeski red govori o
svemoćnom i nedokučivom Božjem biću, ali zato još više ističe zagonetku našeg sopstvenog
bića: "Ko je mudrost u srce metnuo, ko je razum duhu dao?" (O Jovu 38,36)
Zlatna polja zatalasanog žita i ševin klik sa visine svedoče otvorenom ljudskom srcu da je Bog
Gospodar prirode. "Dokle bude Zemlje, neće nestajati ni setve ni žetve, ni studeni ni vrućine, leta
ni zime, dana ni noći." (1. Mojsijeva 8,22) Tako Biblija i priroda svedoče o Bogu dajući nam
mudrost i znanje koje nas čudesno spaja s Nevidljivim.
Iz Biblije saznajemo sve ono što je Bog u svojoj premudrosti objavio o sebi. Biblija je izvor
ljudskog saznanja o Bogu, ali takođe i potvrda Božje nedokučivosti: "Što je tajno ono je
Gospoda Boga našega, a javno je naše, i sinova naših doveka, da bismo izvršavali sve reči ovoga
zakona." (5. Mojsijeva 29,29) Božja reč u Bibliji je potpuno dovoljna svakom ljudskom biću da
upozna veličinu i dobrotu svog Stvoritelja. Ipak, i u Hristovo vreme bilo je ljudi koji su tražili da
se u saznanju o Bogu izjednače s Njim. Međutim, Isus Hristos ovako im je rekao: "Kad vam
kazah zemaljsko pa ne verujete, kako ćete verovati ako vam kažem nebesko?" (Jovan 3,12)
Svako ko iskreno i bez predrasuda prihvati biblijski odgovor na pitanje o Bogu, prihvatiće
svetlost života. Bog će mu se otkriti kao beskrajna dobrota i ljubav. Ljudi koji su otkrili ljubav
postali su ljudi koji "ne mariše za život svoj do same smrti" (Otkrivenje 12,11). Ljubav se zove
Bog, "jer je Bog ljubav" (1. Jovanova 4,8).
2. Tri lica Božanstva
Biblija nas uči da postoji jedan Bog: "Ali mi imamo samo jednoga Boga, Oca..." (1.
Korinćanima 8,6) Ona nam kaže da je Bog postojao pre postanja Zemlje, pre početka i pre
svakog vremena. Prve reči iz Biblije glase: "U početku stvori Bog nebo i zemlju." (1. Mojsijeva
1,1) O Bogu i Njegovoj mudrosti Biblija ovako uči: "Gospod me je imao u početku puta svojega,
pre dela svojih, pre svakoga vremena." (Priče Solomunove 8,22.23) Biblija podstiče najdublje
misli i otvara najšire horizonte. Ona razvija um i istinom oplemenjuje srce. Vera u Boga i
Njegovu reč je čovekova mudrost.
Prva reč o Bogu koja se pojavljuje u Bibliji napisana je na originalnom jeziku u množini:
ELOHIM. To znači da Bog nije bio sam kad je stvarao naš svet. S Njim je bio Bog Sin i Bog
Sveti Duh, koji sa Bogom Ocem čine Božanstvo. Ovu tajnu otkriva apostol Pavle: "Toga radi
preklanjam kolena svoja pred Ocem Gospoda našega Isusa Hrista, po kome se sav rod i na
nebesima i na zemlji zove, da vam da On silu po bogatstvu slave svoje, da se utvrdite Duhom
njegovim u unutrašnjem čoveku" (Efescima 3,14-16). U ovim rečima spominju se sva tri lica
Božanstva koja čine Sveto Trojstvo, božanski Savet, kao tri posebne ličnosti, odvojene ali nikad
razjedinjene. Njihovo jedinstvo ogleda se u jedinstvu misli, reči i dela. Biblija kaže da su bili
zajedno prilikom stvaranja sveta: "Potom reče Bog: Da načinimo čoveka po svojemu obličju, kao
što smo mi." (1. Mojsijeva 1,26) Bili su jedno prilikom stvaranja čoveka i jedno u njegovom
spasavanju, kad je zbog greha zaslužio smrt. Po Bogu Ocu nazivamo se Njegovom decom, po
Bogu Sinu otkupljeni smo za spasenje, a po Bogu Duhu Svetom utvrđujemo se u istini, dok se
Božje obličje ne obnovi u našem "unutrašnjem čoveku", u duši, duhu i telu. Biblija je spasenje, a
ne filozofija, njen Autor nije filozof, nego Spasitelj.
3. Otac i Sin zajedno na svetu
Bog je toliko ljubio svet da nam je tajnu svoga bića toliko približio da smo Ga mogli upoznati
kao "Boga u telu". To se dogodilo onda kada je Gospod Isus Hristos došao na svet u našem telu.
Zašto je došao? Da pomiri čovečanstvo sa Bogom. O tome ovako čitamo u Bibliji: "Jer Bog beše
u Hristu, i svet pomiri sa sobom." (2. Korinćanima 5,19) O Isusu Hristu postoje slični tekstovi i u
Starom zavetu: "Ko je utvrdio sve krajeve zemlji? Kako mu je ime? I kako je ime sinu njegovu?
Znaš li?" (Priče Solomunove 30,4) Tako se Isus Hristos još pre rođenja u Vitlejemu spominje u
Starom zavetu kao Božji Sin. Otac i Sin su jedno, i bili su jedno u stvaranju sveta i jedno na
golgotskom krstu. Isus Hristos je u ljudskom telu bio Bog u telu. Biblija nam ovako otkriva tu
tajnu: "Koji je obličje Boga što se ne vidi. Jer kroz njega bi sazdano sve. I on je pre svega, i sve
je u njemu." (Kološanima 1,15-17)
Udubljujući se u tajnu Božjeg bića, upoznajemo veličinu Božje ljubavi usmerene ljudima. U
skladu sa ovim saznanjem Isus ističe još jednu uzvišenu istinu: "Ja i Otac jedno smo!" (Jovan
10,30) To znači da svako može upoznati Boga ako se upozna sa Sinom Isusom Hristom. Hristos
je to upravo i želeo da kaže kada je rekao: "Kad biste znali mene, znali biste i Oca mojega."
(Jovan 8,19)
Hristovom učeniku Filipu izgledalo je sve to veoma jednostavno i zato je uzviknuo: "Gospode,
pokaži nam Oca!" Isus mu je ovako odgovorio: "Toliko sam vremena s vama, i nisi me poznao,
Filipe? Koji vide mene, vide Oca; pa kako ti govoriš: pokaži nam oca?" (Jovan 14,9) Ni danas
Bog u liku Isusa Hrista "nije daleko ni od jednoga od nas" (Dela apostolska 17,27).
Biblija, knjiga Božjeg otkrivenja, otkriva nam Isusa Hrista da bi nam pokazala Boga. Upoznati
Boga u Hristu znači dobiti večni život. Isus je rekao: "A ovo je život večni da poznaju tebe,
jedinoga istinoga Boga, i koga si poslao, Isusa Hrista." (Jovan 17,3) Nema istine osim u Bibliji,
niti ima života osim u Bogu kroz Sina. Nije li večni život najdublja i najveća potreba i težnja
ljudskog srca?
4. Božji dar svetu
Ljudska srca često imaju pogrešnu sliku o Bogu. Često se čuje mišljenje da je Bog strogi sudija
koji jedva čeka da nekoga kazni. To je prastara neistina, koja je potekla još iz Raja, a izgovorio
ju je sotona, Božji neprijatelj. On pogrešno predstavlja Boga, pripisujući Mu svoje osobine.
Međutim, Isus Hristos je došao da "raskopa dela đavolja" (1. Jovanova 3,8) i u pravoj svetlosti
otkrije ljudima Božji karakter. Bog je naš Otac i najbolji Dobrotvor. On svojoj gladnoj deci ne
daje zmiju umesto ribe, ni kamen umesto hleba. Zato Isus ističe istinu zasnovanu na dubokom
životnom iskustvu - kad grešni očevi daruju hlebom svoju decu, koliko je onda više u poređenju
s njima, bezgrešni Bog dobar prema nama! Bog ljubi svoju zemaljsku decu. Hristos je to
saznanje izrazio uzvišenim rečima: "Jer Bogu tako omile svet da je i sina svojega jedinorodnoga
dao, da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni." (Jovan 3,16)
Biblija otkriva Boga čija je nežna i očinska ljubav usmerena ljudima. On je dopustio da Njegov
premili Sin ostavi svet neopisive lepote i dođe u svet izopačen grehom i otrovan bezakonjem, na
svet koga je natkrilila senka smrti. Naš nebeski Otac dopustio je da Sin skine sa sebe svoj
božanski plašt i obuče ljudsku prirodu, da podnosi sramotu i porugu, da bude unižen i razapet na
krstu, i da sve to postane cena data za otkup čovečanstva iz ropstva grehu i sotoni. Božja ljubav
omogućila je otkup od greha koji je u stvari otkup od smrti.
Hristos nije prineo tu veliku žrtvu da bi umilostivio Boga u Njegovom odnosu prema ljudima.
Bog je odlučio da za nas podnese najtežu žrtvu, da preda svog jedinog Sina, jer je Njegovo
veliko srce kucalo za nas: "Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svojega jedinorodnoga dao..."
Otac je prineo najveću žrtvu, jer nas je neizmerno voleo! Hristos je bio najdostojniji Posrednik
preko koga se silna Božja ljubav pokazala svetu. Bog je patio sa svojim Sinom. Svako stradanje
njegovog Sina bilo je i Njegovo stradanje, jer "Bog beše u Hristu i svet pomiri sa sobom" (2.
Korinćanima 5,19). Oduševljen visinom, dubinom i širinom ljubavi nebeskog Oca prema našem
svetu, apostol nije mogao da pronađe reč kojom bi u potpunosti mogao da izrazi puninu i toplinu
Božje ljubavi. Kratko je uskliknuo: "Vidite kakvu nam je ljubav dao Otac, da se deca Božja
nazovemo i budemo!" (1. Jovanova 3,1)
Što više u sjaju krsta istražujemo Božje biće, sve više svetlost milosrđa, ljubavi i praštanja,
pravičnosti, pravde i istine osvaja naše duše. Pronalazimo bezbrojne dokaze o Božjoj ljubavi
prema ljudima, o očinskom sažaljenju i samilosti koja nadmašuje materinsku ljubav prema
neposlušnom detetu. Biblija govori: "Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo
utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe. Gle, na dlanovima sam te izrezao;
zidovi su tvoji jednako preda mnom." (Isaija 49,15.16)
5. Bog se stara o nama
Isus je pokazao da je ljubav obeležje Božje ličnosti. Ljubav je Njegov karakter. O svemu što je
stvorio, Bog se najbrižljivije stara. I to ne samo za ljude, već i za malog vrapca, neuglednog
gavrana i običnu travu. "Pogledajte na ptice nebeske kako ne seju, niti žnju, ni sabiraju u žitnice;
pa otac vaš nebeski hrani ih. Niste li vi mnogo pretežniji od njih?" (Matej 6,26) Bog je u svojoj
ljubavi izjednačio čoveka sa Spasiteljem, Isusom Hristom!
Bog je Stvoritelj i Upravitelj svemira. On stvara ognjene zvezde, postavlja ih u orbitu i vodi kroz
prostor i vekove, ali je i naš Otac koji nas toliko voli kao da smo sami u večnim prostranstvima.
Posmatrajući svemirske prostore, mnogi zaključuju da je teško verovati da se Stvoritelj lično
brine o tako sićušnom zrncu kao što je Zemlja u svemiru, i nevidljivom trunu na njoj kao što je
čovek! Ali ne sputavajmo svoju veru u Boga koji kaže: "Jer ovako govori visoki i uzvišeni, koji
živi u večnosti, kojemu je ime sveti: na visini i u svetinji stanujem i s onim ko je skrušena srca i
smerna duha, oživljujući duh smernih i oživljujući srce skrušenih." (Isaija 57,15)
"BOG JE LJUBAV" - napisano je na svakom pupoljku, na svakoj vlati trave. Divne ptice, čije
vesele pesme odjekuju vazduhom, cvetovi nežnih boja, koji u svom savršenstvu ispunjavaju
atmosferu prijatnim mirisom, visoko šumsko drveće sa svojim gustim zelenim lišćem - sve nam
to govori o ljubavi i nežnoj očinskoj brizi našeg Boga i Njegovoj želji da usreći svoju decu.
6. Nismo sami!
Biblija ističe da je Bog posećivao prve ljude u Raju pre nego što su pali u greh, "po vrtu kad
zahladi" (1. Mojsijeva 3,8). Kad je veče počelo da se spušta, čovek se sretao sa svojim
Stvoriteljem, slušao Njegov glas, a Bogu je bila "milina sa sinovima ljudskim" (Priče
Solomunove 8,31). Čovekov greh prekinuo je to prijateljstvo sa Nebom i ulio strah u čovekovo
srce. Ljudi su izgubili Edem, svoj prvi i najlepši dom. Ljudski gresi zaklonili su Boga kao što
oblak zakloni Sunce, ali Hristos je došao da ukloni naše grehe i omogući nam da ponovo vidimo
Boga u slici večne ljubavi. Zato više nema mesta strahu, jer nismo prepušteni sami sebi. Iako
doživljavamo nevolje i bol, i još u potpunosti ne možemo razumeti Božje puteve, sigurni smo da
imamo Boga koji nas kao Otac nežno ljubi. On nas uverava: "Ljubim te ljubavlju večnom, zato ti
jednako činim milost." (Jeremija 31,3) Bog se u svojoj ljubavi ne odvaja od čoveka kao ni majka
od svog nejakog deteta.
Naš nebeski Otac privlači nas nebrojenim dokazima svoje ljubavi. On želi da Ga prepoznamo u
svim dobrim životnim darovima u nama i oko nas; da čujemo Njegov glas u ptičjoj pesmi, u
šuštanju lišća i Njenoj živoj reči - Bibliji. Upravo zato je Isus i došao na Zemlju i živeo među
nama ljudima da nam otkrije Božju bezgraničnu ljubav i ukloni senku koju je sotona bacio na
Boga. On je rasterao duboku tamu, kojom je neprijatelj čovečanstva hteo da zakloni Božji presto.
Zahvaljujući Hristu, svet je ponovo upoznao Oca kao svetlost i radost života, Oca čija nas ljubav
i dobrota uzima za ruku i kao izgubljeno dete u svoje sigurno naručje: "Ne znaš li da te dobrota
Božja na pokajanje vodi?" (Rimljanima 2,4) Božja ljubav vodi nas da se pomirimo s Bogom i
opet sjedinimo s Njim. Prihvatimo Božju ljubav u kojoj ćemo sačuvati svoj život.
BOG LJUBI SVET

Vera u Boga počiva na dokazima srca, prirode i Biblije. Svemir je zvezdani časovnik na Božjoj
ruci, čiji se otkucaji čuju i u našim grudima. Časovnik je gigantski dokaz postojanja majstora-
časovničara, a priroda je očigledan dokaz postojanja velikog Umetnika - Boga.
Svuda u prirodi ogleda se sila razuma i moć jedne svemoćne volje. I mikroskop i teleskop
dokazuju moć i Božju inteligenciju. Svemirski sastav jednog jedinog atoma ljudi tek počinju da
upoznaju.
U svakom čoveku bez razlike postoji "svet u srcu" (Propovednik 3,11) koji mu ukazuje na
postojanje Boga.
Sveto Trojstvo sačinjavaju Bog Otac, Bog Sin i Sveti Duh, koji su jedno u misli, reči i delu.
Otac i Sin i Sveti Duh postoje od "večnih vremena", i sve su zajedno stvorili.
Isus Hristos objavio je ljubav nebeskog Oca prema ljudima. U Njegovoj ličnosti upoznajemo
karakter Boga Oca.
Bog je dao najveći dar za spasenje sveta - svoga jedinorodnog Sina. Hristovom žrtvom koju je
On prineo za ljudski rod, ponovo postajemo Božja deca, Njegovi sinovi i kćeri.
Ljubav i dobrota Božja vode nas natrag Bogu.
Molimo Vas da odgovorite na pitanja u vezi ove lekcije i pošaljete nam odgovore na jedan od
sledećih načina:
a) Povežite se na Internet, kliknite ovde, popunite obrazac u Vašem Internet pretraživaču i

kliknite na dugme "Pošalji". (Ako koristite Outlook Express 6, Yahoo, Hotmail ili neki drugi
b) Popunite obrazac koji se nalazi u nastavku ove poruke i kliknite na dugme "Pošalji". (Ako
koristite Outlook Express 4 ili 5, možda će Vam ovaj način više odgovarati.)
Molimo nemojte nam slati odgovore klikom na "Reply", "Forward" ili slično!
preuzmite obrazac u tekstualnom obliku, koji možete snimiti u datoteku ili odštampati. Popunite
obrazac i pošaljite ga elektronskom ili redovnom poštom na našu adresu.
Pitanja su numerisana prema rednim brojevima pojedinih odseka u lekciji. Ako niste sigurni u
tačnost svog odgovora, pročitajte ponovo odgovarajući odsek u lekciji. Najbolje je da ponovite
celu lekciju pre nego što odgovorite na postavljena pitanja.
Top of Form
1. Ponovo pročitajte tekst iz 5. Mojsijeve 29,29 i popunite prazninu u sledećoj rečenici: "A javno
je naše i sinova naših doveka, da bismo ovoga Zakona."
2. Označite odgovor koji predstavlja tačan završetak sledeće rečenice: Naš svet i sve što je na
njemu stvorio je:
a) Bog Otac sam.
b) Otac, Sin i Sveti Duh zajedno.
c) Isus sam.
3. Popunite prazan prostor u Isusovoj rečenici: "Ja i Otac smo." (Jovan 10,30)
4. Završite sledeću rečenicu: "Jer Bogu tako omile svet da je
." (Jovan 3,16)
5. Navedite naziv knjige, poglavlje i stih u Bibliji, u kome je naglašeno da se Bog brine o
svakom pojedincu.
6. Popunite početak sledeće rečenice: " , zato ti jednako činim

milost." (Jeremija 31,3)
Bottom of Form
Bottom of Form
Lekcija 3
ISTORIJA SVETA U VIZIJI PROROKA
1. Znanje o budućnosti nije u ljudskoj moći
Gusta zavesa pokriva budućnost! Čoveku koji bi znao šta će se sutra dogoditi, divio bi se ceo
svet! Međutim, ljudi ne znaju šta donosi budućnost, i tu činjenicu potvrđuje Biblija rečima
apostola Jakova: "Vi koji ne znate šta će biti sutra!" (Jakov 4,14) U stvari, čovek ne samo da ne
zna šta će biti sutra, on ne vlada vremenom i događajima koje donosi današnji dan. Vračarsko
pogađanje nije stvarno predviđanje budućnosti. Nijedan čovek svojim iskustvom i zvanjem niti
takozvani prizvani duhovi umrlih ne mogu proreći budućnost. Biblija kaže da samo Bog može
dati istinito proročanstvo i objaviti događaje koji će tek doći: "Evo, pređašnje dođe, i ja javljam
novo, pre nego nastane kazujem vam." (Isaija 42,9) Poznavanje budućnosti pripada Bogu i zato
je Biblija svetlosni snop koji probija tamu neznanja i neizvesnosti.
2. Najsigurnija proročka reč
Bog ne odstupa od načela koja se odnose na Njegovo postupanje sa svetom. U skladu sa njima
On unapred objavi svojim prorocima odlike vremena, trajanje događaja i razvoj životnih prilika.
U tome se može sagledati širina Božje ljubavi prema ljudima. Biblija potvrđuje Božje načelo
neposrednosti: "Jer Gospod Gospod ne čini ništa ne otkrivši tajne svoje slugama svojim
prorocima." (Amos 3,7) Biblija je knjiga u kojoj je otkrivena Božja tajna, koja zahteva marljivo
istraživanje njenih proročkih dubina: "Jer svaki koji ište, prima; koji traži, nalazi, i koji kuca,
otvara mu se" (Matej 7,8).
Bog želi da ljudi neograničeno veruju Njegovoj reči, i zato nas uvodi u poznavanje budućnosti:
"Sad vam kažem, pre nego se zbude, da, kad se zbude, verujete da sam ja." (Jovan 13,19)
Sigurnost Božjih proročanstava razvija naše ljudsko poverenje i učvršćuje našu životnu
sigurnost. Apostol Petar ovako kaže: "I imamo najpouzdaniju proročku reč, i dobro činite što
pazite na nju, kao na videlo koje svetli u tamnome mestu." (2. Petrova 1,19) Biblija, kao Božja
reč, svojom moćnom svetlošću obasjava tamu budućnosti. Ta svetlost večno će trajati, jer je njen
izvor u Svemogućem Bogu.
3. Uklonjena zavesa
Postoji jedno značajno i vrlo upečatljivo proročanstvo o događajima koji su se razvijali na

pozornici svetske istorije. Objavljeno je početkom šestog veka pre Hrista na dvoru vavilonskog
cara Navuhodonosora, a zapisano u drugom poglavlju Knjige proroka Danila. Božja moćna ruka
uklonila je zavesu koja je skrivala budućnost i pokazala ljudima Božje i ljudske puteve.
Ova najsažetije predstavljena istorija sveta počinje vremenom u kome se razvija vladavina cara
Navuhodonosora, koji je upravljao Vavilonskim carstvom. Šest vekova pre Hrista, dok se nalazio
na vrhuncu svoje slave, Bog je tom oholom caru omogućio da usni proročki san o budućoj
istoriji sveta. Ovaj gordi vlastodržac trebalo je da nauči da je Bog jedini Gospodar na Zemlji, da
On podiže i uklanja careve i otkriva tajne budućnosti u životu celokupnog čovečanstva.
Proročki san dat Navuhodonosoru potvrđuje činjenicu da Biblija unapred poznaje razvoj istorije
sveta i da samo Bog gradi i vlada budućnošću. Slikovita pouka data vavilonskom caru može da
posluži i kao odgovor na naše pitanje: Šta će biti sa našim svetom? Možda je to u ovom trenutku
neobično, ali je istinito!
4. Četiri svetska carstva
Car Navuhodonosor je maštao da ostvari poduhvat u kome će sva Zemlja postati jedinstveno
carstvo koje će večno trajati. U toj misli, jedne noći video je u snu ogroman ljudski kip.
Uzbuđeno ga je posmatrao, osećajući da pojava ovoga kipa ima neko značenje. Međutim, kada
se probudio više se ničega nije mogao setiti. Kad su propali svi njegovi pokušaji da od svojih
vračara i mudraca sazna šta je video i šta taj san treba da znači, pred njega je neustrašivo izašao
prorok Danilo. On mu je objavio san koji je zaboravio i upečatljivo i istinito protumačio njegovo
značenje, iako je znao za carevu omiljenu viziju budućnosti sveopšteg i večnog Vavilonskog
carstva.
Car je duboko potresen slušao prikazivanje svoga sna prorokovim jednostavnim, ali duboko
istinitim i uticajnim rečima. Shvatio je da pred sobom ima proroka koji služi živome Bogu.
Prorok Danilo je ovako objavio to veličanstveno proročanstvo: "Ti, care, vide a to lik velik; velik
bejaše lik i svetlost mu silna, i stajaše prema tebi, i strašan bejaše na očima. Glava tome liku
bejaše od čistoga zlata, prsi i mišice od srebra, trbuh i bedra od medi, goleni mu od gvožđa, a
stopala koje od gvožđa koje od zemlje. Ti gledaše dokle se odvali kamen bez ruku, i udari lik u
stopala medena i zemljana, i satr ih. Tada se satr i gvožđe i zemlja i med i srebro i zlato, i posta
kao pleva na gumnu u leto, te odnese vetar, i ne nađe mu se mesto; a kamen, koji udari lik, posta
gora velika i ispuni svu zemlju." (Danilo 2,31-35)
Prorok Danilo je za trenutak zastao, jer je sada trebalo da otvori knjigu buduće istorije celog
sveta. Car ga je netremice gledao, i dok je prorok govorio, činilo mu se ne samo da čuje već i
gleda prizore uzdizanja i propadanja svetskih carstava. Prorok Danilo je nastavio svoj govor
dodajući objašnjenje značenja sna: "Ti si, care, car nad carevima, jer ti Bog nebeski dade carstvo,
silu i krepost i slavu; i gde god žive sinovi ljudski, zveri poljske i ptice nebeske, dao ti je u ruke, i
postavio te gospodarem nad svim tim. Ti si ona glava zlatna. A nakon tebe nastaće drugo
carstvo, manje od tvojega; a potom treće carstvo, medeno, koje će vladati po svoj zemlji. A
četvrto će carstvo biti tvrdo kao gvožđe, jer gvožđe satire i troši sve, i kao gvožđe što sve lomi,
tako će satrti i polomiti. A što si video stopala i prste koje od kala lončarskoga koje od gvožđa,
biće carstvo razdeljeno, ali će biti u njemu tvrđe od gvožđa, jer si video gvožđe pomešano sa
kalom lončarskim." (Danilo 2,37-41)
5. Prolaznost svetskih carstava
To je zaista bila neobična slika! Istorija ljudskog roda predstavljena je kipom od zlata, srebra,
bakra, gvožđa i zemlje! I kao što su dragoceni metali na ovom kipu smenjivani manje vrednim,
tako su se smenjivala svetska carstva, slabije je zauzimalo mesto jačeg! Sve ovo čovek sa svojim
iskustvom zaista teško može da shvati, ali proročanstvo je u svojoj istinitosti potvrđeno razvojem
istorijskih događaja. Četiri svetska carstva podizala su se, postojala i ostala u prošlosti.
Zlatna glava tog neobičnog kipa predstavljala je Vavilonsko carstvo. Navuhodonosor je iz

Danilovih usta čuo božansku potvrdu o veličanstvenosti svoga carstva: "Ti si ona glava zlatna!"
Biblija naziva Vavilonsko carstvo najlepšim među svim zemaljskim carstvima. O njegovom
bogatstvu, sili i raskoši pisali su stari istoričari Herodot, Josif Flavije i drugi istoričari, ali sav taj
zlatni sjaj nije dugo trajao. Navuhodonosorovi naslednici bili su slabi vladari, robovi strastima i
uživanjima. Iako im je Bog nebeski dokazao svoju svemoć, oni su Mu svojim oholim
razmetanjem neposredno prkosili. Najzad, jedne noći, dok je poslednji vavilonski car pirovao sa
svojim knezovima i hvalio svoje bogove, glava od zlata naglo je pala - u Vavilon su provalili
Persijanci i ubili cara Valtasara. Zavesa prošlosti zaklonila je prvo carstvo, ali se zato podigao
veo sa sledećeg prizora na pozornici svetske istorije.
Persijski car Kir osvojio je Vavilon 538. godine pre naše ere, i na njegovim ruševinama podigao
drugo svetsko carstvo. Teritorijalno ono je bilo veće, ali po unutrašnjem jedinstvu i bogatstvu
bilo je manje vredno i slabije od prethodnog, kao što je srebro manje vredno od zlata. Carstvo je
za vreme cara Kserksa obuhvatalo 127 provincija, pokrivajući ogroman prostor od Indije sve do
Evrope i današnje Etiopije. Međutim, došao je red na treće carstvo, i skupoceno medo-persijsko
srebro je potamnelo.
Grčki i makedonski car Aleksandar pobedonosno je nastupao na čelu svojih boraca, i u čuvenoj
bici kod Gaugamele 331. godine pre naše ere smrvio medo-persijsku moć i istakao zastavu
trećeg Grčko-makedonskog svetskog carstva. Bakar je smenio srebro! Aleksandar je vladao
moćnom imperijom, ali ona je kao jaka i organizovana država postojala samo za njegova života.
Posle njegove smrti imperija koju je osnovao i pokušavao da sačuva nestaje u borbama njegovih
naslednika oko prestola.
Dok je treće carstvo silazilo, četvrto se podizalo i brzo razvijalo oslanjajući se na svoja gvozdena
koplja i štitove. Bilo je to Rimsko carstvo, tvrdo i pouzdano kao gvožđe. Godine 168. pre naše
ere Rimljani su osvojili Makedoniju, a 146. proglasili je svojom provincijom. Tako je iščezlo i
treće svetsko carstvo, a proročanstvo je i dalje bilo vrlo aktuelno.
O Rimskoj imperiji ovako čitamo u 40. stihu: "I kao gvožđe što sve lomi, tako će satrti i
polomiti." (stih 40). Ovo je izuzetno tačan opis "gvozdenog" Rimskog carstva. Ko se nije
dobrovoljno pokorio Rimu, bio je nemilosrdno uništen. Istoričar Hipokrit, koji je u to doba živeo,
napisao je: "Raduj se, srećni Danilo! Ti nisi pogrešio! Gvožđe već vlada!" Sve zemlje koje su
izlazile na Sredozemno more, srednja Evropa i delovi Male Azije pripali su ovom velikom
carstvu. Rimska vlast najduže je trajala: od 168. pre Hrista sve do 476. godine posle Hrista, kada
je i ovo carstvo, pod naletima varvarskih plemena sa istoka, prestalo da postoji.
Tako je svako od ova četiri svetska carstva svojom istorijom potvrdilo verodostojnost
nepogrešivog biblijskog proročanstva.
Putujući kroz budućnost, prorok Danilo je ovako nastavio: "I što prsti u nogu bejahu koje od
gvožđa koje od kala, carstvo će biti nešto jako a nešto trošno. A što si video gvožđe pomešano s
kalom lončarskim, to će se oni pomešati semenom čovečijim, ali neće prionuti jedan za drugoga
kao što se gvožđe ne može smešati s kalom." (Danilo 2,42.43) Ovo je opis naslednika Rimske
imperije, koja se raspala na deset delova. Istorija poznaje sva plemena koja su vladala na
teritoriji nekadašnjeg Rimskog carstva i koja predstavljaju pretke današnjih naroda koji žive u
zapadnoj Evropi. To su: Anglo-Sasi, Franci, Alemani, Lombardi, Istočni Goti, Zapadni Goti,
Burgundi, Vandali, Svevi i Heruli. Proročanstvo iz Božje reči ispunilo se do najmanjeg detalja.
Gvožđe i glina predstavljaju mešavinu koja se ne drži zajedno. Činjeni su pokušaji koji su trebali
da pobiju stvarnost iz Danilovog proročanstva - da se glina trajno sjedini sa gvožđem u slici
ujedinjene Evrope. Međutim, istorijske činjenice neumoljivo pokazuju da uprkos pokušaju Karla
Velikog u 8, Karla V u 16, Luja XIV u 17, Napoleona u 19. veku, i u dva poslednja svetska rata
da se sve ove razdeljene nacije ujedine, ta ideja nije ostvarena. U savremenim uslovima ta težnja
još nije ostvarena, iako postoji snažno jezgro koje privlači mnoge koji neodlučno stoje po strani.
Razlike su velike, a metodi iscrpljeni za okupljanje svih delova bivšeg Rimskog carstva. Istorija
je uvek potvrđivala biblijska proročanstva.
6. Biblijsko proročanstvo o neprolaznom carstvu
Prorok Danilo i car Navuhodonosor još uvek su bili pod utiskom prolaznosti ljudskih carstava
zasnovanih na ljudskoj mudrosti i sili, kada je prorok objavio carstvo koje nikada neće proći: "U
vreme tih careva Bog će nebeski podignuti carstvo koje se doveka neće rasuti, i to se carstvo
neće ostaviti drugom narodu; ono će satrti i ukinuti sva ta carstva, a samo će stajati doveka."
(Danilo 2,44)
Neki su nagađali da će se Hristovo carstvo, uporedo sa poboljšavanjem zemaljskih prilika,
postepeno pretvoriti u vidljivo carstvo. Drugi su pokušavali da dokažu da se ovo proročanstvo
ispunilo Hristovom pojavom u doba Rimske imperije. Međutim, Božje carstvo ljubavi počeće
Drugim dolaskom Isusa Hrista, koji će biti Car ovog večnog carstva.
Danilo je ponovo spomenuo caru njegov san da bi na kraju tumačenje završio ovim rečima:
"Kako si video gde se od gore odvali kamen bez ruku, i satr gvožđe, med, kao, srebro i zlato.
Bog veliki javi caru što će biti posle." (Danilo 2,45) Hristos je, istina, došao u vreme kada je
Rimska imperija bila na vrhuncu moći, ali ne u svom carstvu. Njegovo carstvo nastaće "u vreme
tih careva", koji su razdeljeni kao prsti na stopalu. Drugi Hristov dolazak na Zemlju
predstavljaće taj "kamen", koji postaje velika gora i ispunjava celu Zemlju. Navuhodonosorov
san o jedinstvenoj Zemlji samo tako može biti ispunjen!
7. Sve je obnovljeno
Carstvo nebeskog Boga je Hristovo carstvo večnog mira i sreće. To je objavio Onaj koji od
početka zna kraj. Zvezde će načiniti prolaz Hristovom pobedonosnom pohodu na Zemlju: "I
postaše veliki glasovi na nebesima govoreći: posta carstvo sveta Gospoda našega i Hrista
njegova i carovaće vavek veka." (Otkrivenje 11,15) Iznad svih tih radosnih anđeoskih usklika,
čuće se Božji glas snažan kao truba: "Evo sve novo tvorim. I reče mi: napiši, jer su ove reči
istinite i verne." (Otkrivenje 21,5) Biblija je "najpouzdanija proročka reč" (2. Petrova 1,19),
istorijski sud o vremenu prolaznosti i glasnik o eonima večnosti.
To je divno obećanje! U njega nije moguće sumnjati! Bog je rekao da je ono istinito i verno! To
je potvrdio preko Danilove reči: "San je istinit, i tumačenje mu je verno." (Danilo 2,45) Da je san
zaista bio istinit, potvrdio je i car Navuhodonosor, jer je pao na svoje lice i poklonio se Danilu i
njegovom Bogu. Božja reč još i sada odzvanja svojom večnošću. Hristov dolazak je siguran.
Tumačenje proročanstva je verno. Car Navuhodonosor nije usnio samo san, on je sagledao
stvarnost, koja se duboko razlikovala od njegovih snova. Zlatni Vavilon gubio je svoj sjaj...
Ko su podanici Božjeg carstva? Biblija ih opisuje u Otkrivenju 7,9: "Potom videh, i gle, narod
mnogi, koga niko ne može izbrojati, od svakoga jezika i kolena i naroda i plemena, stajaše pred
prestolom i pred jagnjetom, obučen u haljine bele, i palme u rukama njihovim." Hristovi
podanici su obučeni u "bele haljine" koje predstavljaju Njegovu pravdu. To podanstvo stiče se
pripadanjem Hristu!
Dragi prijatelju, upoznali ste uzvišenu istinu da Bog još uvek vodi istoriju sveta i da će jednoga
dana obnoviti naš stari, umorni svet. Vaša vera može ojačati pažljivim praćenjem ispunjenja
biblijskih proročanstava.

ISTORIJA SVETA U VIZIJI PROROKA
Samo Bog može vekovima unapred da vidi budućnost. Potpuno znanje o sadašnjem istorijskom i
životnom trenutku ima samo Bog, zato On zna sve što će se zbiti i u budućnosti.
Samo Biblija ima vest nade i istine za budućnost sveta i naš lični napredak.
Praćenjem ispunjavanja biblijskih proročanstava, jača naše uverenje da Bog vodi brigu o našem
svetu i o nama lično. Zato treba da pazimo na "najpouzdaniju proročku reč" koja se nalazi u
Bibliji.
Danilovo istorijsko proročanstvo je živi dokaz o postojanju besmrtnog Boga. Hod kroz istoriju sa
Biblijom je hod sa Bogom.
"Kamen" koji je udario u "stopala" pokazuje da će Hristovo carstvo biti osnovano mnogo kasnije
od propasti Rimskog carstva.
Hristovo carstvo neće nastati poboljšanjem zemaljskih prilika i životnih uslova, već iznenada
Drugim dolaskom Isusa Hrista.
Ispunjena biblijska proročanstva predstavljaju izvanredan podsticaj u prilog istraživanju Božjeg

posredovanja kroz istoriju i budućnost sveta. Samo Bog koji je duboko zainteresovan za čoveka
može napisati i voditi njegovu istoriju i završiti je spasenjem sveta.
Nema knjige kao što je Biblija, koja slika prošlost pre nego što se dogodi i budućnost dok je još
nema.
sledećih načina:

koristite Outlook Express 4 ili 5, možda će Vam ovaj način više odgovarati.) Molimo nemojte
nam slati odgovore klikom na "Reply", "Forward" ili slično!
1. Pošto ste pažljivo pročitali prvi odsek ove lekcije, ispunite praznine u sledećoj rečenici: "Evo,
pređašnje dođe, , pre nego kazujem vam." (Isaija 42,9)
2. Popunite prazninu svojim odgovorom: Pošto imamo najpouzdaniju proročku reč, šta bi bilo
dobro da činimo? Odgovor:
(2. Petrova 1,19)
3. Navedite u kojoj se biblijskoj knjizi i poglavlju nalazi unapred napisana najkraća istorija
sveta! Odgovor:
4. Označite tačan odgovor kojim treba da se završi sledeća rečenica: Bog je dao caru
Navuhodonosoru san o svetskoj istoriji pokazujući mu:
a) mapu sveta.
b) knjigu istorije.
c) veliki kip.
5. Koje carstvo je bilo predstavljeno:
a) zlatnom glavom:
b) srebrnim prsima:
c) bakarnim bedrima:
d) gvozdenim nogama:
6. Kako je predstavljeno večno Hristovo carstvo? Odgovor:
(Danilo 2,35)
7. U kom biblijskom stihu su opisani stanovnici Božjeg carstva? Odgovor:

Lekcija 4
BIBLIJA I NAUKA
1. Biblija - Stena istine
"Što više proučavam prirodu, sve više se čudim i divim Stvoriteljevim delima. Molim se za
vreme rada u svojoj laboratoriji", rekao je Luj Paster, čuveni francuski hemičar i biolog, jedan od
najvećih pronalazača u oblasti medicine. Slično misli i veruje većina savremenih naučnika. Od
deset naučnika, koje priznaje ceo svet, devetorica veruju u Boga. Biblija - okušana Stena istine -
ponovo je zadobila poverenje velikih naučnika. Još uvek "što god kaže, sve se zbiva" (1.
Samuilova 9,6). Ovenčana slavom, ona sa svojih stranica zrači moćnim zracima istine.
Tražiti od nauke da nam kaže ko je Stvoritelj prirode i njenih zakona, znači kucati na pogrešna
vrata. Ni pitanje, a ni odgovor ne pripadaju području nauke, već religije. Da su se nauka i religija
držale granica svojih oblasti, među njima nikada ne bi nastali sukobi. Za naučnika koji istražuje
mogućnosti pomoću kojih bi se suprotstavio Bibliji važe ove njene reči: "Složi se s njim
(Stvoriteljem) i pomiri se; tako će ti biti dobro." (O Jovu 22,21)
Nauka ima zadatak da istražuje svet prirode i zakone koji vladaju u njemu. U skladu sa tim,
naučnom istinom nazivamo činjenice utvrđene i potvrđene ogledima. Međutim, teorije ili naučne
pretpostavke često se neopravdano nazivaju naukom. Naučna teorija još uvek nije naučna istina,
i može se prihvatiti ili odbaciti kao i svako drugo mišljenje koje ostaje nepotkrepljeno dokazima
i utvrđenim činjenicama.
Na primer, u mnogim slučajevima mišljenja naučnika od pre samo jednog veka, danas
predstavljaju zastarela mišljenja i obične zablude. Ono što danas, ponekad, nazivamo "naukom",
već sutra se može pokazati kao neosnovana pretpostavka. Metode istraživanja sve više se
usavršavaju, ispitivanja su sve složenija, a instrumenti pomoću kojih se ona vrše sve precizniji i
delotvorniji. Sve što naučnici smatraju da su saznali i da znaju, podložno je stalnoj reviziji, a to
mnogo puta uslovljava korenite promene. Međutim, to je potpuno razumljivo. Time se bavi
Biblija kad kaže: "Možeš li ti tajne Božje dokučiti, ili dokučiti savršenstvo Svemogućega?" (O
Jovu 11,7) Srednjovekovna nauka nikada nije mogla da pronađe svoje uporište u Bibliji. Da su
njena shvatanja i pogledi našli svoje mesto u naučnim teorijama od pre jednog veka, danas bi
Biblija kao potpuno zastarela i neupotrebljiva predstavljala samo istorijski oblik razvoja ljudske
misli. Ali Biblija se nikada nije slagala sa pogrešnim pretpostavkama i teorijama iz prošlosti, bez
obzira kako su "naučno" u to vreme izgledale. Kako je istina u Bibliji mogla da se milenijumima
očuva?
Nauka je podložna izmenama, ali Božja reč se ne menja. Naučnici su prinuđeni da se često javno
odriču svojih dojučerašnjih uverenja, ali Biblija ostaje nepromenljiva i istinita, jer je Božja reč.
Psalmista David kaže: "Doveka je, Gospode, reč Tvoja utvrđena na nebesima." (Psalam 119,89)
Božja reč je nepobitna istina, "svedočanstvo je Gospodnje verno, daje mudrost neveštome.
Naredbe su Gospodnje pravedne, vesele srce" (Psalam 19,7.8).
Dok se nauka još uvek nalazi u razvoju i u stalnoj potrazi za istinom, dotle Biblija pouzdano
odgovara na sva pitanja o postanku čovekovog života, o smislu njegovog postojanja, o njegovoj
budućnosti, i otkriva veličanstvene istine iz oblasti prirodnih nauka. Biblija je vekovima išla
ispred nauke. Ona je, na primer, još pre nekoliko milenijuma pouzdano odredila oblik naše
planete u vasioni: "On je razastro sever nad prazninom, i Zemlju obesio ni na čem." I dalje: "On
sedi nad krugom zemaljskim." (O Jovu 26,7; Isaija 40,22) Naučnici su posle vekovnih lutanja
najzad utvrdili istinitost onih činjenica, koje su odavno izrečene u Bibliji. Isus Hristos je lično
potvrdio autoritet Biblije ovim rečima: "Reč je Tvoja istina." (Jovan 17,17) U istinitosti Biblije
nalazi se tajna njene besmrtnosti kao knjige koja se nikada nije prevarila, nije napustila istinu niti
obmanula svoje čitaoce.
2. Biblija - Temelj svih saznanja
Božja reč nije data da bude naučni udžbenik, ali ona nije ni nenaučna. Ona pre svega sadrži
nauku o spasenju čovečanstva, ali daje i tačne podatke o poreklu materijalnog sveta, čineći tako
osnovu na kojoj treba da se uzdigne i počiva prava nauka. Ona i ovako govori: "Iz zemlje izlazi
hleb, a pod njom je drugo, kao oganj." (O Jovu 28,5) Međutim, ako bismo istraživali Bibliju
polazeći od gledišta koja su razvijena u pojedinim naučnim teorijama to bi bilo isto tako kao kad
bismo pogrešnu stranu teleskopa upravili prema zvezdama! Ako traganje za istinom i
proučavanje ne počnemo oslanjanjem na Božju reč, nikada nećemo dobiti pravi odgovor na
delikatno pitanje o početku života i poreklu sveta. Neki zemljoradnik je rekao: "Ne stavljajte
kola ispred konja!" Ako istinu tražimo u Bibliji, postaće nam jasne mnoge činjenice, koje su nam
izgledale nejasne i tajanstvene. Ljudi ne mogu gledati "u svetlost kad sjaji na nebu" (O Jovu
37,21). Znači da Biblija u takvim prilikama jedino može da pomogne.
Biblija u stvari poziva na objektivno naučno istraživanje kad kaže: "Podignite oči svoje i vidite!
Ko je to stvorio? Ko izvodi vojsku svega toga na broj i zove svako po imenu...?" (Isaija 40,26)
Ništa potpunije ne uklanja sumnju i neizvesnost, kao jasan pogled kroz objektiv snažnog
teleskopa upravljenog prema zvezdama, čije neshvatljivo precizno kretanje nadmašuje sve naše
pojmove o tačnosti. Naš duh se ne može zadovoljiti ničim manjim do pravim odgovorom na
pitanje: KO JE TO STVORIO?
Biblija zadovoljava najstrože naučne zahteve iznošenjem ovakvih stavova: "Nebesa kazuju slavu
Božju, i dela ruku njegovih glasi svod nebeski. Dan danu dokazuje i noć noći javlja. Nema
jezika, niti ima govora, gde se ne bi čuo glas njihov." (Psalam 19,1-3) Božja reč budi čoveka iz
duhovnog sna: "Budi svako jutro, budi mi uši, da slušam kao učenici." (Isaija 50,4)
Ono što je psalmista napisao u trenutku božanskog nadahnuća danas se dokazuje savremenim
astronomskim postupkom. Nauka potvrđuje Bibliju, a Biblija je snažno podstiče. Ona je temelj
prave nauke, jer se najveća i prva naučna činjenica sadrži u njene prve četiri reči: "U početku
stvori Bog..." (1. Mojsijeva 1,1)
3. Biblija upućuje na prirodne zakone
Da je nauka krenula od ove prve i osnovne činjenice, prihvatajući istinu o Bogu kao Stvoritelju -
bilo bi mnogo manje lutanja, manje grešaka i manje burnih promena u naučnim teorijama i
shvatanjima. Iako Biblija nije napisana naučnim jezikom, nauku moramo meriti Biblijom, jer su
u njoj učvršćene osnovne naučne činjenice. Nauka i njene teorije nisu pozvane da ocenjuju
Bibliju. Biblija je merilo koje suvereno potvrđuje istinitost prave nauke.
Uzmimo za primer poruke iz Knjige o Jovu. Jov je smatrao da je sposoban da odgovori na

mnoga pitanja, koja su u njegovo vreme bila predmet dubokog naučnog istraživanja. Međutim,
kad mu je Bog postavio određena pitanja, Jov je uvideo svu ništavnost svoga znanja i zato je
priznao: "Zato kažem da nisam razumevao; čudesno je to za me, te ne mogu znati." (O Jovu
42,3) Mnoga od tih davnašnjih pitanja i danas zbunjuju najsjajnije umove sveta. Još je uvek bez
odgovara pitanje koje Bog i danas upućuje svakome: "Znaš li red nebeski?" (O Jovu 38,33)
Nadahnuta biblijska Reč otkrila je ljudima još pre tri i po hiljade godina da vasionom upravljaju
prirodni zakoni, koje danas nazivamo zakonima nebeske mehanike. Nauka se još uvek bavi
ispitivanjem "reda nebeskog", to jest prirodnih zakona. Biblija nam kaže da je Bog ne samo
vrhovni Naučnik koji poznaje te zakone, nego da je On i njihov Tvorac. Zato svako treba da
kaže: "Ali ja bih Boga tražio, i pred Boga bih izneo stvar svoju, koji čini stvari velike i
neispitljive, divne, kojima nema broja." (O Jovu 5,8.9)
Ne postoji nikakvo stvaranje bez učešća razuma. Stvaranje bez stvoritelja nemoguće je zamisliti.
Svemir i naš svet u njemu nisu nastali pukom igrom slučaja. Jedan naučnik zato s pravom kaže:
"Za postanak i razvoj života na našoj planeti potrebna je saglasnost tolikih bitnih uslova da je,
matematički gledano, nemoguće da se svi oni u pravilnom međusobnom odnosu slučajno stvore
na bilo kojoj planeti i u bilo koje vreme. Iz toga proizilazi da u prirodi mora da postoji jedan
vrhovni um."
Kao što je nemoguće od mnogih tonova prostim zahvatom stvoriti divnu Betovenovu "Pastoralnu
simfoniju", tako se ni svrsishodnost i celovitost našeg životnog okruženja ne može objasniti
slučajnošću ili sticajem okolnosti. Red i plan u prirodi su očevidni, a svaki plan ima svog tvorca.
Prirodni zakoni utkani su u stvaranje, i predstavljaju sredstvo kojim Bog upravlja svojim
stvaralačkim delom. Biblija ovako opisuje vladavinu Božjih zakona u svemiru: "Gospod caruje!
Obukao se u veličanstvo, obukao se Gospod u silu, i opasao se. Zato je vasiona tvrda, i neće se
pomeriti." (Psalam 93,1)
Na našem svetu ništa ne postoji samo od sebe. Ni postanak sveta ne može se drukčije objasniti,
osim delovanjem ruke velikog Stvoritelja. Naučniku, koji je u svom kabinetu imao umetnički
izrađen globus, jedan prijatelj koji je sumnjao u postojanje Boga postavio je pitanje: "Ko ti je
izradio globus?" - "Niko", odgovorio je naučnik, "on je postao sam od sebe!" - "Ti se šališ,"
odvratio mu je prijatelj i dodao: "Taj majstor je veliki umetnik." - "Šta", završio je razgovor
naučnik, "ti nisi spreman da veruješ da jedna obična kopija zemaljske kugle može postati sama
od sebe, a to tvrdiš za ceo svemir i sumnjaš u postojanje njegovog Stvoritelja!" O namernom
zatvaranju očiju pred istinom, apostol Petar ovako piše u svojoj poslanici: "Jer navalice neće da
znaju da su nebesa bila otpre i Zemlja iz vode i usred vode Božjom rečju." (2. Petrova 3,5)
Savremenog čoveka zadivljuju naučna gledišta koja su postavili stari Grci, a čije su ideje
uglavnom bile suprotne Božjoj reči. Kako je čovek u svom naučnom istraživanju mogao da se
tako udalji od istine? Biblija na to pitanje ovako odgovara: "Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše
ga kao Boga niti mu zahvališe, nego zaludeše u svojim mislima, i potamne nerazumno srce
njihovo... i većma poštovaše i poslužiše tvar nego Tvorca." (Rimljanima 1,21.25)
Svesno odbijajući da proslave Boga, ljudi su počeli da služe stvorenome ili prirodi: "I pretvoriše
slavu večnoga Boga u obličje smrtnog čoveka i ptica i četvoronožnih životinja i gadova."
(Rimljanima 1,23) Ljudi su se klanjali Suncu, drvetu, kamenu, raznim životinjama, dok najzad
svaki lepši i veći kamen nije postao njihov bog. I dok su njihovi potamneli umovi tumarali
vođeni svojim pretpostavkama i tradicijom, Božja reč je blistala sjajem istine podsećajući čoveka
na Boga koji ga je stvorio. Usred duboke tame starogrčkog praznoverja, apostol Pavle je kao
nenadmašni besednik uzviknuo: "Verom poznajemo da je svet rečju Božjom svršen, da je sve što
vidimo iz ništa postalo." (Jevrejima 11,3) Apostol Pavle ističe da je Bog stvorio vidljivo od
nevidljivoga, odnosno - kako bismo to danas kazali - materiju od nevidljivih čestica. On kaže da
je svet stvoren rečju Božjom, odnosno da materija potiče iz energije. Razmislimo malo o tome!
Apostol je pre dve hiljade godina znao da materija proizilazi iz energije, i da se sastoji od čestica
nevidljivih za ljudsko oko!
Danas znamo da su atomi ugaoni kamen postojanja materije. Svako, pa i onaj koji ne veruje
Bibliji, mora priznati da celokupnim materijalnim svetom vladaju nevidljive sile, zbijene u
strukturi beskrajno sitnih atoma. Biblija taj praizvor energije naziva Reč: "U početku beše reč...
Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo." (Jovan 1,1.3) Savremena
nauka se skoro nehotice približava Bogu, skidajući veo za velom sa tajni materije i njenih
zakona. Međutim, dok naučnici još uvek tragaju, Biblija je davno otkrila vezu između materije i
energije rečima: "Rečju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta njegovih sva vojska
njihova." (Psalam 33,6)
Stvoritelj našeg sveta je Isus Hristos: "Jer je u njemu stvoreno sve što je na nebu i na Zemlji, što
se vidi i što se ne vidi... se u njemu i za njega stvori." (Kološanima 1,16; Bakotić) Uzvišeno je
saznanje da je Isus Hristos u isto vreme i naš Stvoritelj, i Izbavitelj, i Prijatelj.
4. Biblija i biologija
Biologija je nauka o životu. U kakvom su odnosu Biblija i biologija?
Biblija ovako govori o postanku vrsta i stvaranju čoveka: "Jer je za šest dana stvorio Gospod
nebo i Zemlju, more i što je god u njima." (2. Mojsijeva 20,11) U ovom tekstu jasno je omeđen
period stvaranja sveta, otkriven obim dela i na kraju istaknuto Stvoriteljevo ime. Samo živi Bog
mogao je da pokrene život. Život može da postane samo od živoga. Nikome još nije uspelo da
laboratorijski stvori život. Stav da je životinjski ili biljni svet nastao spontano, neodrživ je isto
tako kao što su bila neodrživa i bezuspešna nastojanja srednjovekovnih alhemičara da dobiju
zlato u svojim nestvarnim pokušajima. Život, dakle, ostaje tajna, ostaje u vlasti Onoga koji ga je
dao. Biblija kaže: "Sve je učinio da je lepo u svoje vreme, i svet metnuo im je u srce, ali da ne
može čovek dokučiti dela koja Bog tvori, ni početka ni kraja." (Propovednik 3,11) Najistaknutiji
evolucionisti ne mogu objasniti na koji je način nastala ta tajanstvena živa materija.
Karl Line, veliki švedski prirodnjak, verovao je da postoji onoliko vrsta koliko ih je u početku
Bog stvorio. Tako se jedan poznati biolog složio sa Biblijom koja je odavno pre njega objavila:
"Opet reče Bog: neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme i drvo rodno, koje rađa rod
po svojim vrstama, u kojem će biti seme njegovo na Zemlji." Tako je po svojim vrstama stvoren
sav biljni i životinjski svet: "Potom reče Bog: neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama
njihovim, stoku i sitne životinje i zveri zemaljske po vrstama njihovim. I bi tako." (1. Mojsijeva
1,11.24)
Biljni i životinjski svet je stvoren "po svojim vrstama", odnosno Božjim stvaranjem nastale su
osnovne vrste živoga sveta kao što u hemiji postoje osnovni elementi, koji čine Mendeljejev
sistem osnovnih elemenata. Zlato se ne pretvara u gvožđe, ni gvožđe u zlato, pa se isto tako ne
može ni od bilo koje biljne ili životinjske vrste dobiti druga. Bog je odredio i postavio granice
između vrsta, i one su od početka života čvrste i nepromenljive. Biblija nigde ne kaže da su
varijacije u okviru jedne vrste nemoguće. Od jedne pasmine konja može se dobiti druga isto
konja, ali nikako neka druga potpuno udaljena od nje. Međutim, varijacija u okviru vrste nije
evolucija. Postojanje različitih rasa samo dokazuje stabilnost vrste i mogućnost varijacije u
njenom okviru.
Biohemijskom analizom jedne kapi krvi može se odrediti od koje životinjske vrste potiče sastav
krvi. Sastav krvi je specifičan za određenu vrstu. Samo ljudska krv može se dati bolesniku
prilikom transfuzije, a nikako životinjska. Međutim, sve ljudske rase imaju iste krvne grupe i
podgrupe, jer su svi ljudi od jedne krvi. Tu naučnu činjenicu Biblija je odavno obelodanila
govoreći o Bogu kao Stvoritelju čoveka: "I učinio je da od jedne krvi sav rod čovečiji živi po
svemu licu zemaljskome." (Dela apostolska 17,26) Tako se eksperimentalna biologija slaže sa
biblijskim učenjem o tajni postanka života.
Čuda prirode su još uvek čuda, iako smo na njih navikli kao na nešto sasvim prirodno. Međutim,
za Boga nije teško da čini natprirodna dela. Zašto onda čovek pokušava da ospori tu uzvišenu
stvaralačku moć samo zbog toga što mu On nije dozvolio uvid u sve detalje? Bog će uvek ostati
zaklonjen velom uzvišene tajne. Naša radoznalost zasnovana na našoj grešnosti nikad u
potpunosti neće biti zadovoljena, što nam ne daje pravo da prkosno odbacujemo svoje božansko
poreklo o kome nas Biblija ovako izveštava: "I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju
Božijemu stvori ga." (1. Mojsijeva 1,27) "Stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga, i
dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa." (1. Mojsijeva 2,7)
5. Neoborivi dokazi o Bogu kao Stvoritelju
Posmatrajući svet iz svog životnog okruženja i veličanstvenu strukturu žive ćelije sa svim njenim
funkcijama, možemo ponoviti reči koje je Biblija odavno kazala: "Velik je Gospod i valja ga
slaviti, i veličanstvo se njegovo ne može dosegnuti." (Psalam 145,3) Što je čovek postigao veća
naučna saznanja, to je manji u prisustvu večnoga Boga. Uprkos najezdi greha i zla na naš svet,
Zemlja još uvek nosi pečat i potpis svoga Neimara i Tvorca. I zato koliko god učili i znali, ipak
još uvek vrlo malo znamo. Biblija zbog toga uporno ističe veličanstvenost Božjih dela: "Gle, to
su delovi puteva njegovih; ali kako je mali deo što čusmo o njemu! I ko će razumeti grom sile
njegove?" (O Jovu 26,14)
Prava nauka i Biblija se slažu, jer se izvor prave nauke i Biblije nalazi u - večnom i svemogućem
Bogu. Biblija ne može da se složi sa neobjektivnom naukom i ne nadgovara se sa sličnim
ljudskim kazivanjima. Već pre dve hiljade godina veliki hrišćanski teolog i pisac, apostol Pavle,
uputio je opomenu ukazujući na postojanje teorija i tradicija koje se protive Bibliji: "Kloni se
praznih razgovora i prepiranja lažno nazvanog razuma." (1. Timotiju 6,20)
Bog nije samo sve stvorio, On sve i "održava rečju sile svoje" (Jevrejima 1,3). Ista sila koja je
sve stvorila, održava svet i nas. Mi smo bića koja svojim ograničenim umom mogu shvatiti samo
jedan deo tajni koje nas okružuju. Biblija nas zato poziva da ono što ne možemo shvatiti
razumom, u to proniknemo verom: "Verom poznajemo da je svet rečju Božjom svršen, da je sve
što vidimo iz ništa postalo." (Jevrejima 11,3)
Prihvatajući ovaj savršeni naučni pogled, Bog je dostojan da pred njim pognemo glave, i
zadivljeni sa puno strahopoštovanja posvedočimo: "Velika su i divna dela Tvoja, Gospode Bože
svedržitelju." (Otkrivenje 15,3)
NAUČNICI O BOGU:
"Zadivljujući poredak u svemiru može se pripisati samo jednom svemoćnom i premudrom Biću.
Ovo uzvišeno Biće upravlja svetom ne kao njegova suština, već kao njegov Gospodar! Zbog te
svoje vlasti Gospod Bog se naziva svemoćnim i sveopštim Gospodarem. Pravi Bog je živi,
premudri i sveobuhvatni Bog! On je iznad svega i bezgranično savršen..."
Isak Njutn, matematičar, fizičar i astronom
"Stvoritelj je ljudskom rodu dao dve knjige. U jednoj je pokazao svoju veličinu, a u drugoj svoju
volju. Prva je - ovaj vidljivi svet koji je On stvorio da bi čovek, gledajući na veličinu, lepotu i
skladnost Njegovog dela, priznao božansku svemoć. Druga je - Sveto pismo. U njoj je izneta
Božja namera za naše spasenje. Drugu objašnjavaju učitelji vere, a prvu fizičari, matematičari,
astronomi...
Nauka i religija su rođene sestre, kćeri svevišnjeg Roditelja. One nikad među sobom ne mogu
doći u sukob... Naprotiv, nauka i vera uzajamno se dopunjavaju i međusobno podupiru... I
propovednici Svetog pisma, i naučnici uveravaju nas ne samo u postojanje Boga, već nam
otkrivaju i Njegova bezbrojna dobročinstva prema nama."
Mihail V. Lomonosov, hemičar i fizičar
"Nauka ima već dovoljno dugu istoriju iz koje se može videti kako su izgledale kule u vazduhu,
koje je ona ponekad zidala! Na prvi pogled može se uočiti velika istina: teorija koja se rodila
danas, sutra je postala savremena, prekosutra klasična, četvrtoga dana zastarela, a petog -
zaboravljena!"
Anri Poenkare, matematičar i fizičar
"Prvobitni uzroci kretanja ni u kom slučaju nisu mogli biti u samoj materiji. Ona je samo
primalac pokretačke sile i njen prenosilac, ali ne i njen uzrok. Sva fizička tela ostaju u stanju
mirovanja, dok ne budu pokrenuta spolja, i ne vrše nikakav rad bez uticaja volje nekog razumnog
bića. Uveren sam da je jedina volja - Bog - Pokretač svemira i Životodavac prirode."
Žan Žak Ruso, književnik
"Zemlja se okreće oko sebe periferijskom brzinom na ekvatoru od 465 m. u sekundi, i u isto
vreme leti kroz prostor oko Sunca brzinom od oko 30 km. u sekundi. Njeno kretanje je usklađeno
sa gravitacijom svih ostalih planeta našeg Sunčevog sistema. Ona bez kolebanja održava svoju
određenu i nepromenljivu brzinu obrtanja oko svoje polarne ose. Zdrav razum mora zaključiti da
iza svega toga stoji jedan Genije koji najpreciznijom tačnošću i savršenstvom nadgleda i održava
sva ta kretanja."
Harold Džefri, astronom
"Naša nauka, otkrivajući nam čuda prirode, treba da nas nadahne divljenjem prema Onome koji
ih je načinio..."
Majkl Faradej, fizičar i matematičar
"Nauka ne odriče religiji ni vrednost ni pravo na postojanje. Iako se nauka oslanja samo na
razum i ima drukčije metode i šire područje nego religija, među njima nema neprijateljstva niti
sukoba. Naučni duh nije neprijatelj duhovnosti i religije, kao što nije neprijatelj ni umetnosti ni
poeziji."
Enciklopedija Larus
BIBLIJA I NAUKA
Dok se naučne teorije stalno menjaju, Biblija se nikad ne menja.
Naučnici se često ne slažu, ali biblijski pisci uvek se međusobno slažu.
Biblija nije naučni udžbenik, ali nikad nije nenaučna.
Bog je veliki Naučnik, Stvoritelj kosmosa, koji je sav život i kretanje u svemiru organizovao na
osnovu večnih prirodnih zakona koje je lično postavio.
Prava nauka zasniva se na večnim istinama Božje neprolazne reči.
Nijedan naučnik do danas nije dokazao da je ijedno Biblijsko tvrđenje netačno.
Astronomija pruža najočiglednije dokaze o postojanju Boga.
Biologija i Biblija se slažu da nema bitne razlike u sastavu krvi kod ljudi koji pripadaju različitim
rasama.
U celom fizičkom svetu pred očima nepristrasnog posmatrača mogu se naći "stope Božje".
sledećih načina:

Top of Form
Popunite praznine u sledećoj rečenici: Zadatak nauke je da

istražuje , a religija nam otkriva ko je njen .
Označite odgovor koji predstavlja ispravan završetak sledeće rečenice: Dok se naučne teorije
stalno menjaju, Biblija se
a) povremeno menja.
b) menja još češće.
c) nikad ne menja.
2. Popunite sledeću rečenicu: "Nebesa kazuju
." (Psalam 19,1)
3. Označite odgovor koji predstavlja ispravan završetak sledeće rečenice: Našim svetom
upravljaju
a) prirodni zakoni koje je Bog stvorio.
b) zakoni evolucije.
c) slučaj.
4. Ispunite prazan prostor u sledećim rečenicama:

a) Biblija uči da je Bog stvorio nebo i Zemlju za dana.
b) Biblija uči da je biljni i životinjski svet stvoren po .
Označite odgovor koji predstavlja ispravan završetak sledeće rečenice: Nauka se slaže sa rečima
iz Biblije (Dela apostolska 17,26) da su sve ljudske rase od
a) jedne krvi.
b) potpuno različite krvi.
5. Navedite deo stiha iz Otkrivenja 15,3. u kome apostol Jovan vidi neoborive dokaze o Bogu
kao Stvoritelju!

Lekcija 5
TAKO JE POČELO ZLO
1. Zlo na nebeskim visinama
U početku istorije života na našoj planeti, prvi ljudi poznavali su samo dobro. Bog je posle
stvaranja našeg sveta, izrekao tom delu svoju najvišu ocenu. Biblija je ovako navodi: "Tada
pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma." (1. Mojsijeva 1,31)
Mnogo vremena posle toga, psalmista David je zabeležio: "Hvalim te što sam divno sazdan.
Divna su dela tvoja, i duša moja to zna dobro." (Psalam 139,14) Njegov slavni sin Solomun,
takođe književnik, pesnik i car, ovako je zaključio: "Samo, gle, ovo nađoh: da je Bog stvorio
čoveka dobra." Ali je odmah tužno dodao: "Ali oni traže svakojake pomisli." (Propovednik 7,29)
Dok je svet još bio mlad, Bog je, posmatrajući ljude pritisnute grehom izjavio da su "misli srca
njihova svagda samo zle" (1. Mojsijeva 6,5). Otkuda taj preokret u načinu mišljenja i delovanja,
kad je Bog stvorio čoveka "po svome obličju"? Kada je nastalo to vreme u kome se bratski susret
pretvorio u sukob, bratstvo u suparništvo, ljubav u mržnju i delo u zlodelo? Otkuda zlo? Kada je
Bog dobar, zašto ne spreči smrt, zašto ne protera patnju, nesreće i bol? Dokle će trajati zlo,
zločini, zlostavljanja, dokle će delovati zlonamernici i zločinci?
Da bi učinila pristupačnim svoje božanske tajne, Biblija često upoređuje nebesko i zemaljsko,
nevidljivo i vidljivo. Tako su nastale čuvene priče ili poređenja koje srećemo u njoj. Starozavetni
pisci često su govorili u pričama, a u Novom zavetu takođe se nalaze mnogi delovi Hristove
nauke izrečeni u pričama. Kad su Ga jednom Njegovi učenici pitali: "Zašto im govoriš u
pričama", Isus je odgovorio: "Zato im govorim u pričama, jer gledajući ne vide, a čujući ne čuju i
ne razumeju." (Matej 13,10.13) Dakle, otvorenim srcem, pomoću Božjeg otkrivenja, otkrijmo
pravog prouzrokovača zla. Niko ne može "čuti i razumeti" problem zla ako ne prihvati Bibliju
kao izuzetno Božje otkrivenje. Jedino ona može tačno da odgovori na pitanja koja nas muče.
Prorok Jezekilj upoređuje praiskonskog pokretača zla sa tirskim carem. Drevni grad Tir cvetao je
na istočnoj obali Sredozemnog mora, i u to doba bio jedan od najbogatijih trgovačkih gradova
staroga sveta. U opisu koji postoji o caru tirskom odmah možemo prepoznati nebesko biće višeg
reda, koje pripada nevidljivom svetu anđela. Zar samo čovek postoji u Božjem svemiru? Zar
postoji samo ono što vide naše oči? Tekst proroka Jezekilja o caru tirskom odnosi se na početak
zla u nebeskim visinama, na Lucifera, bivšeg prvaka nebeskih anđela: "Što se ponese srce tvoje,
te veliš: ja sam Bog, sedim na prestolu Božjem usred mora; a čovek si a ne Bog, i izjednačuješ
srce svoje sa srcem Božjim..." (Jezekilj 28,2)
Jedan anđeo poželeo je da bude Bog! Bio je vrlo blizu Boga po svojoj dužnosti, bio je posvećeni
heruvim zaklanjač. Međutim, umesto da zaklanja Boga, poželeo je da Ga ukloni! Zlo se tako
pojavilo na nebeskim uzvišenim visinama!
2. Lucifer, zvezda Danica
Lucifer je bio vođa anđeoskih legija i časni heruvim zaklanjač. Sedeo je na svetlom prestolu.
Biblija ovako beleži Gospodnje reči o njemu: "Ti si pečat savršenstva, pun si mudrosti i sasvim
si lep. Bio si u Edemu vrtu Božjem; pokrivalo te je svako drago kamenje: sarad, topaz, dijamant,
hrisolit, onih, jaspis, safir, karbunkul, smaragd i zlato... ti si bio heruvim, pomazan da zaklanjaš;
a ja te postavih; ti beše na svetoj gori Božjoj, hođaše posred kamenja ognjenoga." (Jezekilj
28,12-14)
Ovaj veličanstveni tekst predstavlja sliku sjaja i lepote! Savršen stasom, mudrošću i lepotom,
blistav kao zvezda Danica na jutarnjem nebu, ukrašen svim duginim bojama koje su poticale iz
najskupocenijeg dragog kamenja, postavljen je nad svim anđelima nebeske vojske da vodi
njihove horove koji su himnama slavili dobrotu, silu i slavu Božju! Bio je slobodan i savršen!
Slobodan da služi Bogu ili da Mu ne služi, da ljubi ili da mrzi, da slavi ili ponižava. Lucifer je
tako hodao posred ognjenog kamenja ponosit, lep i slavan, ali samo do jednog trenutka, do
jednog kobnog trenutka: "Savršen beše na putovima svojim od dana kad se rodi dokle se ne nađe
bezakonje na tebi." (Jezekilj 28,15)
Bog je na njemu pronašao bezakonje, koje je nazvano zlom ili grehom. Bog je poznavao njegove
najskrivenije misli i kazao proroku Isaiji da ih objavi: "A govorio si u srcu svom: Izaći ću na
Nebo, više zvezda Božjih podignuću presto svoj... izjednačiću se s Višnjim." (Isaija 14,13.14)
Umesto da svojom čašću služi Bogu u najčasnijoj službi zaklanjača, on je počeo da Ga kleveće,
umesto da Ga slavi, počeo je podrivački da deluje, omalovažavajući Njegov ugled i prezirući
Njegove zakone.
Lucifer nije imao razloga da bude nezadovoljan. Imao je sve što je mogao poželeti. Ostalo mu je
još samo da poželi da zauzme mesto Boga. A upravo to se i dogodilo! Želja za božanskim
mestom ispunila ga je nezadovoljstvom. Biblija to ovako opisuje: "Napunio si se iznutra nasilja."
(Jezekilj 28,16) Spolja je uspeo da očuva sjaj forme, ali u svojoj unutrašnjosti dopustio je širenje
nasilja! Lukavo je laskao anđelima da je njima kao svetim bićima Božji zakon nepotreban, i da bi
stvarno postali slobodni tek onda kada bi Bogu odrekli poslušnost. Govorio im je tako ubedljivo
da su njegove zaključke brzo usvajali kao svoje; kazao im je da je Bog tiranin koji ne želi da se
bilo čega odrekne za dobro svojih podanika. Ipak, Bog je ponudio Luciferu priliku da promeni
svoj stav, da se pokaje. Ali kad je odbio da se ponizi, bio je lišen slave i uzvišenog položaja: "A
ti se u pakao svrže, u dubinu grobnu." (Isaija 14,15)
Prorok Isaija s dubokim žaljenjem opisuje Luciferov pad. On opisuje tragičan preobražaj
nekadašnjeg heruvima u začetnika zla i greha. Ožalošćeni prorok se pita: "Kako pade s Neba,
zvezdo Danice, kćeri zorina? Kako se obori na Zemlju koji si gazio narode?" (Isaija 14,12)
Kakav pad! Od anđela do đavola, sa Neba u dubinu grobnu! Bog je stvorio sjajnog anđela
Lucifera, a taj anđeo je od sebe načinio đavola! Bio je oboren na Zemlju, i od nje načinio
tragično mesto na kome ljudi kopaju svoje grobove.
Prorok je uočio da nebeski sklad iznenada prekida jedan žestok, surovi udar! Lucifer je otkrio
svoje nezadovoljstvo! Umesto čiste radosti pojavio se nemir, umesto ljubavi nastala je mržnja...
Bez ikakvog povoda i razloga nastupila je promena. Nikakva bespravna akcija sa Božje strane,
nikakvo nesavršenstvo, nikakva nemilost nije izazvala taj preokret! Zakon ljubavi neočekivano je
bio pogažen, sloboda zloupotrebljena, poslušnost otkazana! Tako se rodilo bezakonje, tako se
pojavio greh i razvilo zlo sa svim tragičnim posledicama...
3. Zašto Bog nije odmah uništio Lucifera?
Prirodno je postaviti takvo pitanje. Odgovor se već nazire! Do Luciferove pobune protiv Boga,
prevara nije bila poznat pojam. Misao o laži i pobuni nije bila poznata anđeoskim umovima. Zato
kad je vrhovni anđeo započeo svoje delo obmane, njegove žrtve, potpuno nepripremljene,
suočile su se sa tom akcijom. Pošto anđeli nisu znali šta je zlo ili greh, Bog nije želeo da uništi
prvog grešnika na Nebu, dok se ne pokaže sva strahota greha i sve užasne posledice. Bilo je
potrebno dosta vremena da Lucifer pokaže ono što je zaista bio i što jeste. Biblija kaže da je on
"krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini, jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje
govori: jer je laža i otac laži" (Jovan 8,44). Ostavljen je da živi, i pokaže da je kradljivac, ubica i
razbojnik. Hristos je o njemu rekao: "Lupež ne dolazi ni za što drugo nego da ukrade i ubije i
pogubi." (Jovan 10,10) Bog je od početka poznavao njegov pravi karakter, ali svim svemirskim
stanovnicima bilo je potrebno pokazati da bi sotona uništio i samog Stvoritelja, kad bi mu se
pružila prilika. Ta prilika bila mu je omogućena. Iskoristio ju je kad je ubio Isusa Hrista dan pre
jevrejske velike pashalne Subote. Ubio Ga je strašnom smrću na rimskom krstu.
Vreme je prošlo. Danas i Zemlja i nebo vape Bogu da ukloni zlo i greh iz svemira. Bog je
odlučio da uništi zlo, kad u potpunosti bude razobličeno i sva razumna bića shvate da je greh
uzrok svakog zla. Kad sotona i sva njegova dela budu uklonjeni, zlo će nestati iz istorije
obnovljenog sveta. Bog je obećao da će On "učiniti kraj; neće se dvaput podići pogibao" (Naum
1,9). Nema razloga za postojanje greha. Greh nema opravdanja! Njegovo pravo ime je pogibao,
jer svuda donosi zlo i smrt, ali će na kraju i sam biti uništen sa svojim pokretačem. A tada, kad
bude došao čas uništenja sotone, njegovog stravičnog izuma - greha i zla - i njegovih demona,
pravedni i nepravedni, sveti i grešnici, i sam sotona i svi demoni priznaće Božju pravdu rečima:
"Velika su i divna dela tvoja, Gospode Bože Svedržitelju, pravedni su i istiniti putovi tvoji, care
svetih. Ko se neće pobojati tebe, Gospode, i proslaviti ime tvoje? Jer si ti jedan svet; jer će svi
neznabošci doći i pokloniti se pred tobom; jer se tvoji sudovi javiše." (Otkrivenje 15,3.4)
Otada pa do večnosti "neće se više čuti nasilje u tvojoj zemlji ni pustošenje i potiranje na
međama tvojim" (Isaija 60,18)! Svemir će zauvek biti oslobođen greha i zla.
4. Sotonino delovanje među ljudima
Sotona i njegovi zli anđeli imaju mogućnost da natprirodno deluju i tako pred ljudima potkrepe
svoje tvrdnje protiv Boga i Njegovog zakona. Oni navode ljude da ne veruju u postojanje zlih
duhova, palih anđela. Odričući sotonino prisustvo na Zemlji, nećemo ga oterati s nje! On je tu!
Prorok Danilo, u desetom poglavlju svoje knjige, opisuje sukob između ovog nevidljivog
nasilnika i anđela Gavrila: "Ali knez carstva Persijskoga staja mi nasuprot dvadeset i jedan dan;
ali gle, Mihailo, jedan od prvih knezova, dođe mi u pomoć..." (Danilo 10,13)
Ovaj svet postao je pozornica drame koju posmatra ceo svemir. Pobunjena planeta postala je
izgubljena ovca iz Hristove priče! Svako ko veruje Bibliji, verovaće da postoji sotona. Isus
Hristos je rekao: "Ja videh sotonu gde pade s neba kao munja." (Luka 10,18) Čoveku zastaje dah
pred tim svedočanstvom! Hristos je video sotonin pad na Zemlju. Zločinac je zbačen na Zemlju!
Očigledno, to nije biće sa dva roga, nego stvorenje sa najsjajnijom nebeskom inteligencijom!
Apostol Jovan u Otkrivenju daje više detalja o događaju koji Isus navodi. On kaže: "I posta rat
na Nebu. Mihailo i anđeli njegovi udariše na aždaju, i bi se aždaja i anđeli njezini. I ne
nadvladaše, i više im se ne nađe mesta na nebu." (Otkrivenje 12,7.8) Otpali anđeli predvođeni
sotoninom prevarom su osvojili ovu Zemlju i na njoj osnovali svoju vladavinu. Sotona je
lukavstvom uspeo da navede Adama i Evu na greh, i zato nas Biblija opominje da se čuvamo
njegovih prevara: "Budite trezni i pazite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga
da proždere." (1. Petrova 5,8)
Sotona je nemoćan da savlada Boga, i preslab da pobedi Hrista. Zato se zauzeo oko čoveka koji
je stvoren po Božjem obličju, da ga obmane i u njemu stvori sopstveno demonsko obličje. Čak je
i Hristove učenike pokušao da podjarmi! Tom prilikom Hristos je rekao: "Simone! Simone! evo
vas ište sotona da bi vas činio kao pšenicu!" (Luka 22,31) Hristos se usrdno molio za njih, i oni
su ostali uz Njega. Ipak, jedan je otišao. Bio je to Juda Iskariotski, zasenjen sjajem trideset
srebrnika. Iako je do poslednjeg trenutka bio sa Isusom, nije se čuvao sotone. Biblija taj događaj
ovako opisuje: "I po zalogaju tada uđe u njega sotona." (Jovan 13,27) On je primio sotonin duh
prevare, laži, opadanja. Tako ga je sotona poveo da izda Isusa, a zatim i da izvrši samoubistvo.
Njegovo priznanje prekasno je stiglo: "Ja sagreših što izdadoh krv pravu." (Matej 27,4)
5. Da li se možemo osloboditi zla?
Sotona nas smatra svojim robljem; potcenjuje našu mudrost, ruga se našim odlukama da činimo
dobro, ali drhti od najslabijeg deteta koje kleči na molitvi! Molitva nas približava Bogu:
"Približite se k Bogu, i On će se približiti k vama... Pokorite se Bogu, a protivite se đavolu, i
pobeći će od vas." (Jakov 4,8.7) Biblija upućuje dirljiv poziv svim ljudima kad kaže: "Sine moj,
ako bi te mamili grešnici, ne pristaj." (Priče Solomunove 1,10) Ako se budemo opredelili za
istinu koja je otkrivena u Bibliji, sila koja se nalazi u njoj, kao Božjoj reči, izbaviće nas od
robovanja sopstvenoj sklonosti prema grehu. Hristos je otkrio večnu istinu: "Ja sam vrata; ko uđe
kroz mene spašće se... Ja dođoh da imaju život i izobilje." (Jovan 10,9.10) Sebe čuvamo kad
slušamo Hrista. Jedini dobar put je biblijski put, put koji je popločan Božjim zapovestima.
Možda je i za Vas ovo trenutak opredeljenja za obećanja zapisana u Bibliji. Sila dobra je u
Hristu. Treba Ga zato prizvati u času iskušenja! Isus Hristos je naša pobeda i večni život.
Sada nam je poznat izvor sukoba u istoriji života. Borba između dobra i zla se nastavlja. Koju
ćete stranu izabrati? Pridružimo se Isusovoj molitvi koju je izgovorio za svoje učenike, ali i za
nas: "Oče sveti, sačuvaj ih u ime svoje, one koje si mi dao, da budu jedno kao i mi... Ne molim
Te da ih uzmeš sa sveta, nego da ih sačuvaš oda zla." (Jovan 17,11.15)
TAKO JE POČELO ZLO

Bog nije stvorio đavola. Lucifer, najslavniji anđeo, u svojoj oholosti učinio je greh i tako postao
đavo.
Lucifer, sada nazvan sotona, u svoju pobunu protiv Boga uključio je trećinu anđela. Oni su
poraženi i zbačeni s Neba.
Đavo i njegovi anđeli bili su na ovoj Zemlji, kad je čovek zgrešio u Edemu.
Doći će čas kada će se svi ljudi i svi anđeli, i dobri i zli, pokloniti pred Bogom i priznati da je
pravedan u postupanju prema grehu i grešnicima.
Đavo je najveći i najljući čovekov neprijatelj.
Sotona mrzi sve što je dobro, i nastavlja rat protiv Boga na ovoj Zemlji.
Kad Bog jednom očisti Zemlju od zla, greh se više nikada neće pojaviti.
Jedino nam Isus Hristos može pomoći da pobedimo greh u svom životu.
Isus je došao da nam da život, a sotona dolazi da ukrade, ubije, i uništi.
sledećih načina:

Top of Form
1. Kada ponovo pročitate prvi odsek u lekciji, odgovorite na pitanje: Kojim grešnim osećanjem
se ispunilo srce heruvima Lucifera i prouzrokovalo njegov pad? (Jezekilj 28,2)
2. Označite odgovor koji predstavlja ispravan završetak sledeće rečenice: Lucifer je bio
najmoćniji nebeski anđeo, ali
a) Bog ga je pretvorio u đavola.
b) sam je od sebe načinio đavola.
c) drugi anđeli su učinili da on to postane.
3. Ako je donja rečenica tačna, na kraju napišite DA, a ako nije, napišite NE:
Sav greh je počeo sa Luciferom, i on je njegov otac.
Označite tvrđenje koje pravilno dopunjuje započetu rečenicu: Na kraju sukoba između dobra i
zla,
a) svako koleno će se pokloniti pred Bogom.
b) samo će se spaseni pokloniti pred Bogom.
c) svi osim palih anđela pokloniće se pred Bogom.
4. Napišite gde se nalazi sledeći stih u Bibliji: "Budite trezni i pazite, jer suparnik vaš, đavo, kao
lav ričući hodi i traži koga da proždere."
5. Označite odgovor koji predstavlja ispravan završetak sledeće rečenice: Đavo će pobeći od nas
ako
a) mu se protivimo.
b) podlegnemo njegovom kušanju.
c) mu samo malo popustimo.
Odgovorite na pitanje: Koje je jedino ime pomoću koga možemo pobediti zlo?
Lekcija 6
BIOGRAFIJA UNAPRED NAPISANA
1. Hristos prepoznat na Jordanu
Biblija je velika i iscrpna biografija Isusa Hrista. Njegova slika postajala je u njoj vekovima pre
Njegovog rođenja, pre Njegovog dolaska na Zemlju! Sa prvih stranica Biblije dopire do nas
odjek prvog proročanstva o Spasitelju sveta. Bog je obećao da će doći Potomak rođen od žene,
koji će smrviti glavu sotoni, "staroj zmiji". To obećanje je glasilo: "Ono će ti na glavu stati, a ti
ćeš ga u petu ujedati." (1. Mojsijeva 3,15) Međutim, ljudi su zanemarili Božju reč, Bibliju,
izgubili Hristovu sliku i preinačili Njegov lik! Biblija je proricala Hristov dolazak, ali je
istovremeno objavila da Ga ljudi neće verovati kad bude došao: "Ko verova propovedanju
našem, i mišica Gospodnja kome se otkri? Jer izniče pred njim kao šibljika, i kao koren iz suhe
zemlje; ne bi obličja ni lepote u njega; i videsmo ga, i ne beše ništa na očima, čega radi bismo ga
poželeli." (Isaija 53,1.2) Hristos je bio kao šibljika i nežni koren presađen u tvrda i suva ljudska
srca, ali to nije moglo da spreči ispunjenje proročanstva o Hristu. Biblija kaže: "A kad se navrši
vreme, posla Bog Sina svojega jedinorodnoga, koji je rođen od žene i pokoren zakonu."
(Galatima 4,4) Proročko vreme je isteklo i Hristos je rođen kao što je bilo objavljeno. Božji Sin
rodio se u Vitlejemu, a odrastao u Nazaretu. U tridesetoj godini napustio je taj grad i uputio se na
jug prema reci Jordanu. To je bio početak nove ere u istoriji čovečanstva. Biblija kaže: "Tada
dođe Isus iz Galileje na Jordan k Jovanu da se krsti." (Matej 3,13)
Kad Ga je Jovan Krstitelj ugledao, prepoznao je u Njemu Božjeg Sina. Nadahnut, uzviknuo je:
"Gle, Jagnje Božje koje uze na se grehe sveta." (Jovan 1,29) Tom prilikom Hristos je rekao:
"Tako nam treba ispuniti svaku pravdu." (Matej 3,15) Pravda zakona počela je krštenjem -
simbolom smrti grehu, a završila se na Golgoti pravom smrću za grehe sveta. To je zahtevala
Božja pravda. Hristos je, da bi spasao svet, morao da bude Jagnje žrtvovano za grehe sveta.
Prorok je ovako to objavio: "Kao jagnje na zaklanje vođen bi i kao ovca nema pred onim koji je
striže ne otvori usta svojih." (Isaija 53,7)
Isus Hristos, žrtveno Jagnje za grehe sveta, bilo je i nebeski Lav, jer je tako proročanstvo
objavilo za Hrista: "Laviću Juda! S plena si se vratio, sine moj; spusti se i leže kao lav i kao ljuti
lav; ko će ga probuditi?" (1. Mojsijeva 49,9) U Spasiteljevoj misiji na našoj Zemlji bila je
potrebna srčanost mladog lava da otme plen iz čeljusti zveri koju Biblija naziva sotonom!
Međutim, bila je potrebna i smernost i krotost jednog jagnjeta! To su ljudi zanemarili, i
zaboravili. Ipak, Jovan Krstitelj Ga je prepoznao!
2. Prepoznat i u Galileji
"Sutradan", Biblija kaže, Isus "namisli izići u Galileju, i nađe Filipa, i reče mu: hajde za mnom."
(Jovan 1,43) Filip je odmah pošao za Isusom! Bile su to snažne reči! Samo jedno "Hajde za
mnom", i Filip je pošao! Odmah je zavoleo Isusa! Hristove reči bile su neodoljive! Prorok je
objavio tu Spasiteljevu osobinu: "Blagodat teče iz usta Tvojih, jer Te je blagoslovio Bog
doveka." (Psalam 45,2) Jagnje Božje i Lav Judin sastali su se u jednoj ličnosti! Svet to još nije
video!
Oduševljeni Filip želeo je da podeli svoju radost! Potražio je zato još nekoga! Biblija kaže: "Filip
nađe Natanaila i reče mu: Za koga Mojsije u zakonu pisa i proroci, nađosmo ga, Isusa sina
Josifova iz Nazareta." (Jovan 1,45) I u Galileji su proročanstva iz svetih knjiga bila temelj vere u
Hrista. Znajući da Mesija treba da se rodi "u Vitlejemu Judejskome, jer je tako prorok napisao"
(Matej 2,5), Natanailo je odgovorio: "Iz Nazareta može li biti što dobro?" (Jovan 1,46) Susret sa
Hristom otklonio je svaku sumnju iz duhovnog opredeljenja ove ličnosti.
Dok je Natanailo prilazio Hristu, Hristos mu je rekao nekoliko reči. Začuđen, čovek je zapitao:
"Kako me poznaješ?" Dobivši odgovor, Natanailo je uzviknuo: "Ravi! Ti si Sin Božji, Ti si car
Izrailjev!" (Jovan 1,48.49) Već prilikom prvog susreta Hristu je odata počast kao Sinu Božjem,
kao Caru Izrailjevom! Jagnje Božje sa Jordana, nazvano je u Galileji Carem Izrailjevim! Kako je
ovaj oprezni i učeni čovek odmah mogao da prepozna Hrista kao Božjeg Sina, kao Boga u telu,
kao cara Izrailjevog i celog sveta? Mesija je bio prorečen kao Bog, kao "gospodar u Izrailju,
kome su izlasci od početka, od večnih vremena" (Mihej 5,2). To proročanstvo Hristos je ispunio
u susretu sa Natanailom kada je izjavio da ga poznaje, iako se ranije nisu sreli. Hristos mu je
rekao: "Pre nego te pozva Filip, videh te kad beše pod smokvom." (Jovan 1,48) Samo Bog je to
mogao da zna!
Natanailu nije smetalo što je Car Izrailjev došao kao Jagnje Božje u skromnoj odeći jednog
Galilejca. On je poznavao proročanstvo koje je potvrđivalo Njegov sadašnji izgled: "Ne bi
obličja ni lepote u njega; i videsmo ga i ne beše ništa na očima, čega radi bismo ga poželeli."
(Isaija 53,2) Tako se Biblija pokazala kao pravi vodič! Dovela je Natanaila pravo Bogu i
Spasitelju!
3. Sveštenici odbacuju Hrista
Božja reč bila je poverena sveštenicima i književnicima. Oni su trebalo da budu "videlo onima
koji su u mraku" (Rimljanima 2,19). Međutim, prorok je unapred video da će oni gasiti svetlost
umesto da je pale. U proročanstvu je zato postavljeno ovakvo pitanje: "Zašto kazuješ uredbe
moje i nosiš zavet moj u ustima svojim? A sam mrziš na nauku, i reči moje bacaš za leđa!"
(Psalam 50,16.17) Sveštenici su mrzeli Hrista zbog Njegove nauke, a proročanstva koja su
potvrđivala Njegovu misiju bacali sebi iza leđa. Tada su došli mudraci sa neznabožačkog Istoka i
postideli ih.
Mudraci sa istoka u dubokoj veri prihvatili su proročanstvo koje navodimo: "Vidim ga, ali ne
sad; gledam ga, ali ne izbliza; izaći će zvezda iz Jakova i ustaće palica iz Izrailja..." (4. Mojsijeva
24,17) Neznabošci su verovali, a sveštenici koji su služili u Hramu posvećenom Bogu živome
nisu! Mudraci su potvrdili ispunjenje navedenog proročanstva: "Jer smo videli njegovu zvezdu
na istoku i došli smo da mu se poklonimo." (Matej 2,2) Hristos je bio zvezda vodilja mudracima!
Knjiga Psalama nazvala je poglavara svešteničkog bezbožnikom! Da navedemo to proročanstvo

u celini: "A bezbožniku reče Bog: Zašto kazuješ uredbe moje i nosiš zavet moj u ustima svojim?
A sam mrziš na nauku, i reči moje bacaš za leđa!" Nije li poglavar sveštenički zaista bacio
Hristove reči iza leđa kada je, čuvši da Hristos proglašava sebe Sinom Božjim, razderao svoje
haljine i objavio: "Huli na Boga; šta nam trebaju više svedoci? Evo, sad čuste hulu njegovu."
Tada su svi rekli: "Zaslužio je smrt!" (Matej 26,65.66)
Proročanstva su nastavila svoj sigurni hod. Posle vaskrsenja, Hristos je podsetio svoje učenike:
"O bezumni i sporoga srca za verovanje svega što govoriše proroci! Nije li to trebalo da Hristos
pretrpi i da uđe u slavu svoju? I počevši od Mojsija i od sviju proroka kazivaše im što je za njega
u svemu pismu." (Luka 24,25.27) Na sveštenicima su se ispunile proročke reči: "Učeći dakle
drugoga, sebe ne učiš." (Rimljanima 2,21) Zato je jevrejski narod bio tako nespreman da
poveruje da je Hristos Bog i Spasitelj!
4. Ljudi iz naroda pristaju uz Hrista
I dok su jedni govorili za Hrista da je "Jovan ili koji od proroka" (Matej 16,14), jednostavni ljudi
iz naroda pristali su uz Hrista čvrsto uvereni da je On "Sin Boga živoga" (Matej 16,16). Ako su
sporo poverovali proročanstvima, ipak su morali da iskažu svoje uverenje: "Gospode! Kome
ćemo ići? Ti imaš reči večnoga života. I mi verovasmo i poznasmo da si ti Hristos, Sin Boga
živoga." (Jovan 6,68.69)
Tako su neuki ribari sa Galilejskog mora pristajali uz Isusa kao Božjeg Sina, dok su Ga učeni
književnici i sveštenici prezirali. Zašto? - Zato što sveštenici nisu samo odbacivali Njegovu
nauku, već su svesno zatvarali oči pred istinom. Hristos im je zbog toga ovako rekao: "Da ste
verovali Mojsiju, tako biste verovali i meni; jer on pisa za mene." (Jovan 5,46) U Hrista niko ne
može verovati, ako odbacuje proročanstva koja govore o Njemu!
Kako je Mojsije pisao o Hristovom dolasku na svet? Evo jednog navoda: "Proroka isred tebe,
između braće tvoje, kao što sam ja, podignuće ti Gospod Bog tvoj; njega slušajte." (5. Mojsijeva
18,15) Knezovi i sveštenici i pored tako upečatljivih proročanstava nisu poslušali. Mnogi iz
naroda pošli su njihovim stopama i propali s njima. Zato Biblija ovako opominje: "Veliki nisu
svagda mudri, i starci ne znaju svagda šta je pravo." (O Jovu 32,9) Mudrost čovečanstva nalazi
se u Božjoj reči, a ne u ljudskoj mudrosti i znanju, pravda ne dolazi iz čovekovog iskustva, od
staraca, već od Boga. Prorok Isaija je ovako prorekao za Hrista koji će čovečanstvu doneti sve
ove vrednosti: "Zato će vam sam Gospod dati znak: eto, devojka će zatrudneti i rodiće sina, i
nadenuće mu ime Emanuilo." (Isaija 7,14) Emanuilo znači "Bog s nama". Bog je među ljude
mogao da dođe samo čudom! Hristos je tako i rođen! Međutim, prorok se nije tome čudio. Božje
utelovljenje ostaće večna tajna! Hristov život i dela pokazuju Njegovo pravo poreklo. Apostol
Pavle ovako objašnjava ovu tajnu: "I, kao što je priznato, velika je tajna pobožnosti: Bog se javi
u telu, opravda se u Duhu, pokaza se anđelima, propovedi se neznabošcima, verova se na svetu,
uznese se u slavi." (1. Timotiju 3,16) Ostaje zato činjenica - kad ne verujemo prorocima moramo
verovati njihovim ispunjenim rečima!
5. Biblijska proročanstva - temelj vere u Hrista
Hristos je duboko žalio zbog tragičnog neverstva većine sveštenika i narodnih glavara:
"Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane k sebi! Koliko puta hteh
da skupim čeda tvoja kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila, i ne hteste!" (Matej 23,37)
Ipak, ta neobična Hristova milost urodila je plodom. Savle, okoreli farisej i fanatični borac protiv
Hrista i Njegovih sledbenika, postao je vatreni hrišćanin koji je bio spreman da postrada za
Isusovo ime! Obasjan Hristovom slavom, sagledao je Hrista u svetlosti proročanstva, i potpuno
promenio svoj životni put. Biblija ovako izveštava o apostolu Pavlu: "I odmah po zbornicama
propovedaše Isusa da je on Sin Božji." (Dela apostolska 9,20) Odakle je to mogao da dokazuje
Jevrejima? - Iz Biblije, izvora svake svete istine: "Dokazujući iz pisma da je Isus Hristos." (Dela
apostolska 18,28)
Biblija ističe da je Bog "negda mnogo puta i različnim načinom govorio ocevima preko proroka"
(Jevrejima 1,1). Bog nam danas još neposrednije govori "preko Sina, kojega postavi naslednikom
svemu, kroz kojega i svet stvori" (Jevrejima 1,2)!
Cela Biblija predstavlja Božji pisani poziv čovečanstvu da u Isusu Hristu prepozna Boga i
Spasitelja; Božja je objava da Hristos postoji od večnosti i da verom u Njega ljudski rod može
dobiti ono što je izgubio - večni život!
Bog je učinio sve što je mogao! Kada više ništa nije mogao da učini za svoje sinove i kćeri na
Zemlji, odrekao se samog sebe! Nebesa su bila zadivljena tom odlukom! Bog će postati čovek!
Bog, koji sve unapred zna, označio je zemaljski put kojim će proći Njegov Sin. Obeležio je sve
značajne tačke na tom putu, i tako je nastao "plan" zbivanja u životu i delovanju Božjeg Sina na
Zemlji. Bog je sve to unapred objavio preko proroka. Bog je unapred znao, da će "Irod tražiti
dete da ga pogubi" (Matej 2,13). Odmah je predvideo i izlaz iz takvih prilika: poslaće svoga Sina
u Marijinom naručju u Egipat. Zato je proročanstvo ovako istaklo ovaj značajan istorijski
događaj: "Iz Misira dozvah Sina svojega." (Osija 11,1)
Bog je unapred video da sotona neće mirovati, dok ne ubije Božjeg Sina! Sotona nije hteo da
propusti priliku koja mu se ukazala. Nagovorio je Judu Iskariotskog da izda Isusa. Bog je zato
dao proroku da to unapred objavi: "I čovek mira mojega, u kojega se uzdah, koji jeđaše hleb moj,
podiže na me petu." (Psalam 41,9) Sva ova proročanska objavljivanja za mnoge nisu
predstavljala vrednost. Jedan izveštaj iz Novog zaveta ide još dalje i prikazuje životnu tragiku
onih koji nisu verovali: "Ako je i činio tolika čudesa pred njima, opet ga ne verovahu." (Jovan
12,37) Zaklonili su svoje oči rukama da ne vide, okamenili svoja srca da ne čuju! Ako je
verovanje neobična pojava, onda je neverovanje još čudnije! Juda Iskariotski je mogao da veruje
i zna, kao što i mi to danas možemo.
U skladu sa ovim saznanjem Biblija opominje: "Jer koji sumnja, on je kao morski valovi, koje
vetrovi podižu i razmeću." (Jakov 1,6) Juda je sumnjao u Božju reč. Za trenutak ga je sotonin
vetar pogodnosti podigao, a onda ga je svom silom sručio o stene neverstva i zauvek uništio! Na
njega su se odnosile reči iz biblijskog saveta: "Čuvajte se da vas ko ne zarobi filozofijom i
praznom prevarom, po kazivanju čovečjem, po nauci sveta, a ne po Hristu." (Kološanima 2,8)
Biblija u Novom zavetu opisuje Hristova dela i iznosi Njegovu nauku. Njeni jednostavni opisi
veličanstvenih događaja iz života Božjeg Sina na Zemlji potpuno se slažu sa proročanstvima
sačuvanim u Starom zavetu. Isus Hristos je u određeno vreme rođen u Vitlejemu, razapet na
Golgoti, ustao iz groba i vazneo se na Nebo. Biografija Isusa Hrista, napisana vekovima unapred,
postala je stvarnost u životu i delima samo jednog Čoveka, Boga Isusa Hrista, ostvarena tačno i
doslovno, čudesno i divno! Jevanđelja su zato Hristov život i nauka napisani da "verujete da Isus
jest Hristos Sin Božji, i da verujući imate život u ime njegovo" (Jovan 20,31).

BIOGRAFIJA NAPISANA UNAPRED
Biblijska proročanstva predstavljaju Hristovu biografiju napisanu unapred da bi ljudi prepoznali

Hrista i verovali u Njegovo božanstvo.
Sva proročanstva o Hristu ispunila su se tačno i na vreme.
Hristos je neprestano ukazivao na proročanstva koja su se ispunila u Njegovom životu.
Ljudima nije moguće da spreče ispunjenje Božjih proročanstava.
Hristos kao Bog nema početka, a kao Bogočovek rođen je u Vitlejemu.
Utelovljenje Isusa Hrista naziva se "tajnom spasenja" ili pobožnosti, i kao takvo ostaje
nedokučivo.
Dolazak Isusa Hrista i sav Njegov život bio je u savršenoj saglasnosti sa voljom Njegovog Oca.
Stari i Novi zavet podjednako su važni "svedoci" Hristovog božanskog poslanstva.
Proročanstva iz Biblije prorekla su Hristovo bezgrešno začeće, mesto u kome će biti rođen,
bekstvo u Egipat, zlobu fariseja i sveštenika, učenikovo izdajstvo, način smrti, vaskrsenje kao i
mnoge druge pojedinosti iz Njegovog života, koje nisu spomenute u ovoj lekciji.
sledećih načina:

Top of Form
1. Ispišite izostavljene reči u sledećoj rečenici: "A kad se navrši

vreme, jedinorodnoga, koji je rođen od žene i pokoren
zakonu." (Galatima 4,4)
2. Označite odgovor koji predstavlja ispravan završetak sledeće rečenice: Isus Hristos je postojao
a) od rođenja u Vitlejemu.
b) od dolaska na Jordan.
c) od večnih vremena.
3. Napišite u kojoj se biblijskoj knjizi Hristos naziva "zvezdom" koja će izaći iz

Jakova!
Označite odgovor kojim treba da se završi sledeća rečenica: Jevreji su predali Hrista na smrt zato
što je izjavio da je
a) car Izrailja.
b) prorok.
c) Božji Sin.
4. Ispunite prazninu u ovoj rečenici: "Da ste verovali Mojsiju, , jer on

pisa za mene." (Jovan 5,46)
5. Označite odgovor koji predstavlja ispravan završetak sledeće rečenice: Farisej Savle je
dokazivao da je Isus Božji Sin na osnovu
a) tradicije.
b) Jevanđelja.
c) starozavetnih biblijskih spisa.
Završite dve sledeće rečenice:
U Starom zavetu Bog je govorio preko .
U Novom zavetu progovorio je preko .
Bottom of Form

Lekcija 7
NAJVEĆI DOBROTVOR ČOVEČANSTVA
1. Podeljenost zbog Hrista
Biblija je Božje pismo koje je putovalo hiljadama godina, prešlo ogromne daljine, da bi nama
kao svom primaocu bilo uručeno tako savremeno kao da je napisano pre nekoliko trenutaka! Ono
se ne može izgubiti, jer je prožeto istinom, pisano pravdom i zapečaćeno ljubavlju. Iako je
Biblija Hristovo pismo, u njoj se čuju i glasovi Njegovih protivnika. Svi nisu hvalili Hrista. O
podeljenosti ljudi za i protiv Hrista, Biblija ovako govori: "I bejahu za nj mnoge raspre u narodu;
jedni govorahu da je dobar, a drugi: nije, nego vara narod." (Jovan 7,12)
Isus Hristos je bio Bog i čovek! Ali svi nisu tako mislili. Jedni su govorili: "Ovo je zaista prorok.
Drugi govorahu: ovo je Hristos. A jedni govorahu: zar će Hristos iz Galileje doći?" (Jovan
7,40.41) Neki su čak jednom odlučili da Hrista privedu kao varalicu! Poslali su crkvenu stražu da
Ga uhvati, dok se nalazio u Hramu i poučavao narod. Slušajući Hristove reči, ljudi su
zaboravljali svoje vreme, obaveze i svoje teškoće. Kasnije su govorili: "Nikad čovek nije tako
govorio kao ovaj čovek." Jevrejski sveštenici i poglavari prebacili su im zbog toga: "Zar se i vi
prevariste?" (Jovan 7,46.47)
Očigledno je da su se ljudi podelili zbog Hrista. Biblija zato više puta naglašava: "Tako raspra
postade u narodu njega radi." (Jovan 7,43) I dok su jedni verovali i govorili: "Ovo je zaista onaj
prorok koji treba da dođe na svet" (Jovan 6,14), drugi nisu prihvatali nikakav dokaz pa čak ni
onaj najveći nastao u trenutku kad je vaskrsnuo! Isus je otvorio oči slepome od rođenja, ali
Njegovi protivnici, ipak, su Ga nazvali varalicom. To delo bilo je jasan znak Njegovog
božanstva, a oni su i pored toga izjavljivali: "Mi znamo da je ovaj čovek grešan." Čovek kome su
se otvorile oči usprotivio se rečima: "Otkako je sveta nije čuveno da ko otvori oči rođenom
slepcu." (Jovan 9,24.32)
Ispunile su se Hristove reči: "Ja dođoh na sud na ovaj svet, da vide koji ne vide i koji vide da
postanu slepi." (Jovan 9,39) Njegova dela koja su prevazilazila ljudsko iskustvo postala su
najbolji dokaz Njegovog božanstva, ali neprijatelj ljudskog roda nekima je "zaslepio oči njihove
i okamenio srca njihova, da ne vide očima i srcem ne razumeju" (Jovan 12,40). Podeljenost je,
ipak, i dalje postojala.
2. Hristos "drug carinicima i grešnicima"
Hristos je znao za tu podeljenost, ali On nije došao da podeli nego da okupi. Zato se Biblija služi
ovim Njegovim rečima: "Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane
k sebi! Koliko puta hteh da skupim čeda tvoja, kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila, i ne
hteste!" (Matej 23,37) Ljudi to nisu želeli i zato je svaki izgovor bio dobar. Međutim, Biblija
otkriva pravi razlog njihovog odbijanja: "Jer im većma omile slava ljudska nego slava Božja."
(Jovan 12,43)
Isus je bio snažna svetlost koja je obasjavala svet. Ipak, neki su počeli da se okupljaju oko Njega:
"Približavahu se k njemu svi carinici i grešnici da ga čuju." (Luka 15,1) Hristos se okrenuo
grešnicima, koje su Njegovi protivnici odbacivali, i obratio odbačenim carinicima od kojih su
okretali svoj pogled. Bio je to nečuveni postupak i izjava za to vreme: "Ja nisam došao da zovem
pravednike no grešnike na pokajanje." (Matej 9,13) Takvi pravednici nazivali su bezgrešnog
Božjeg Sina grešnikom samo zato što je spasavao izgubljene. Nisu se ustručavali da za Isusa
kažu: "Gle čoveka izelice i pijanice, druga carinicima i grešnicima." (Luka 7,34)
Oko Isusa su se okupljali prezreni, poniženi i uvređeni. Kod Njegovih nogu sedeli su neispavani
ribari, iznureni zemljoradnici, umorni kožari, tkači, pralje, starci, žene, deca. Sa Hristovih usana
slivale su se reči mira i ohrabrenja. Biblija govori da ih On "učaše u pričama mnogo, i govoraše
im u nauci svojoj" (Marko 4,2). Učio ih je kao "onaj koji vlast ima, a ne kao književnici" (Matej
7,29). Na toj čudesnoj vlasti da čini dobro zavideli su Mu Njegovi protivnici, umesto da Mu se
dive.
Isus je bio "drug carinicima i grešnicima". On je sam izjavio da je došao da "nađe i spase što je
izgubljeno". Odbačenima i izgubljenima otvarao je svet praštanja i milosti, a oni Njemu svoja
tvrda srca. Biblija govori o tom čudesnom i divnom prijateljstvu: "I pristupiše k njemu ljudi
mnogi koji imahu sa sobom hromih, slepih, nemih, uzetih i drugih mnogih, i položiše ih k
nogama Isusovim, i isceli ih, tako da se narod divljaše videći neme gde govore, uzete zdrave,
hrome gde idu, i slepe gde gledaju; i hvališe Boga Izrailjeva." (Matej 15,30.31) Tako je Bog u
Hristu postao večni prijatelj ljudima.
3. Bog u Hristu među ljudima
Ipak, iz vrha društva gordih, bogatih i učenih izdvojio se knez Nikodim i krišom došao Hristu.
Bio je hrabar, jer se nije bojao opasnosti da bude viđen sa Isusom. Pod plaštem noći otišao je na
Maslinsku goru i našao Hrista u večernjoj tišini, pod vedrim zvezdanim nebom. Hrista je smatrao
učiteljem, ali ne i Mesijom, Spasiteljem i Bogom. Oslovio ga je: "Ravi (učitelju)! Znamo da si ti
učitelj od Boga došao, jer niko ne može čudesa ovih činiti koja Ti činiš ako Bog nije s njim."
(Jovan 3,2) Najzad je stiglo priznanje od jednog kneza, uglednog i učenog čoveka! Jedan
pripadnik suprotnog tabora priznao je da Hristos čini čudesa! Izjavio je da je Bog sa Hristom!
Sam je došao, slobodno dao izjavu i sve što je kazao bilo je istina!
Glasovi nadahnutih proroka stigli su do njegovog vremena. Od detinjstva Nikodim ih je pažljivo

osluškivao. Ali ove tople noći približio se samom Izvoru svih proročanstava i slušao izvornu
nauku Onoga čiji su "izlasci od početka, od večnih vremena" (Mihej 5,2). Hristos je bio ona
slavna nebeska zastava čije su podizanje na Zemlji proroci iz davnih vremena pozdravljali
klicanjem: "Jer nam se rodi dete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti:
Divni, Savetnik, Bog silni, Otac večni, Knez mirni." (Isaija 9,6)
Nikada Nikodim nije zaboravio ni svetlosti ni senke one noći među maslinama! Od tog časa
počeo je njegov tihi preobražaj, koji će od gordog fariseja stvoriti vernog i nesebičnog Hristovog
učenika
Isus nije privukao Nikodima sjajem svoga božanstva, nego svojim podizanjem na krst! Te mrkle
noći u Nikodimovom domu u Jerusalimu počelo je svitanje, jer je Hristos bio zora čovečanstva.
Prorok Ga je tako i opisao: "Tada ćemo poznati Gospoda i sve ćemo ga više poznavati; jer mu je
izlazak uređen kao zora i doći će nam kao dažd, kao pozni dažd koji natapa zemlju." (Osija 6,3)
Zora Neba pojavila se nad Zemljom. Vekovi su prolazili, svet se menjao, ali Bog je i dalje bio
isti Prijatelj i Dobrotvor čovečanstvu. Iako je svoju božansku slavu zaklonio plaštom ljudskog
tela, Bog je u ličnosti Isusa Hrista ostao isti milostivi i žalostivi Bog. Njegova stvaralačka sila i
slava mogla se nazreti u Njegovim silnim i slavnim delima. Isus Hristos bio je i ostaje Bog, "juče
i danas onaj isti i vavek" (Jevrejima 13,8).
Međutim, svi nisu zapazili osvit novog dana! Silazeći sa svetih visina, Isus se rođenjem u
Vitlejemu, i boravkom u Nazaretu, pojavio među ljudima. Biblija ovako govori o Njegovoj
poseti Nazaretu: "I došavši na postojbinu svoju, učaše ih po zbornicama njihovim tako da mu se
divljahu i govorahu: otkuda ovome premudrost ova i moć?" (Matej 13,54)
Ipak, bilo je onih koji su Ga primili kao obećanog Izbavitelja sveta, Mesiju. Jedna žena iz
naroda, Marta sestra Lazareva, ovako mu se obratila: "Ja verovah da si Ti Hristos sin Božji koji
je trebalo da dođe na svet." (Jovan 11,27) Od žive, delotvorne vere do stvarnosti ne postoji velika
udaljenost. Isus je posle tog razgovora vaskrsao iz mrtvih njenog brata Lazara, čije je telo
provelo četiri dana u grobu.
Najzad su i Hristovi neprijatelji morali da priznaju: "Čovek ovaj čini mnoga čudesa!" Ali,
zaslepljeni mržnjom, "od toga dakle dana dogovoriše se da ga ubiju" (Jovan 11,47.53).
4. Hristova slavna dela
Ako otvorimo bilo koju od četiri Hristove biografije u Novom zavetu, srešćemo se sa
proslavljanjem i iskrenim zahvaljivanjem Hristu kao Bogu koji "prohođaše po svoj Galileji učeći
po zbornicama njihovim, i propovedajući jevanđelje o carstvu, i isceljujući svaku bolest i svaku
nemoć na ljudima" (Matej 4,23). Dostojanstven i ljubazan, ozbiljan i nežan išao je Hristos kao
Pastir pred ljudskim stadom. Biblija je svojim proročkim očima odavno videla Isusa kao
božanskog Pastira: "Kao pastir pašće stado svoje; u naručje svoje sabraće jaganjce, i u nedrima
će ih nositi, a dojilice će voditi polako" (Isaija 40,11).
Nebo je sišlo na Zemlju! Svet je imao Boga u svojoj sredini! I kad je Isus izgovarao reči utehe i
nade, "stiđahu se svi koji mu se protivljahu; i sav narod radovaše se za sva njegova slavna dela"
(Luka 13,17).
Siromašni su se radovali, moćni su se stideli. Oni koji su hteli, mogli su svoju veru u Hrista da
zidaju na steni ispunjenih proročanstava. Hristos je svima govorio kao i Jovanu Krstitelju:
"Kažite Jovanu što čujete i vidite: slepi progledaju i hromi hode, gubavi čiste se i gluhi čuju,
mrtvi ustaju i siromašnima propoveda se jevanđelje." (Matej 11,4.5) Ljudi su mogli da vide i
čuju ono što dotle nikada nisu ni videli ni čuli! Ljudska čula sada su mogla biti pouzdani oslonac
veri u Boga, koji se ne može videti drukčije osim u licu Isusa Hrista. Sigurnost vere Hristovih
sledbenika, apostol Jovan ovako je predstavio: "Što čusmo, što videsmo očima svojim, što
razmotrismo i ruke naše opipaše o reči života. I život se javi, i videsmo ga, i svedočimo i
javljamo vam život večni, koji beše u Oca, i javi se nama." (1. Jovanova 1,1.2)
Kako su mogli videti Život? Kako su Ga mogli čak i opipati? Svet je prvi put video i dodirnuo
Život kada je Jair, knez jevrejski, došao Isusu sa molbom: "I moljaše ga vrlo govoreći: kći je
moja na samrti; da dođeš i da metneš na nju ruke da ozdravi i živi." (Marko 5,23) Isus se
odazvao. Ušao je u Jairov dom, ali devojka je već umrla. Smrt kao da je bila brža od Božjeg Sina
u pokušaju da Ga stavi pred svršen čin. Držala je svoju stražu nad devojčinim uzglavljem, ali
uzalud! Biblija ovako govori o Hristu u tom trenutku: "I uzevši devojku za ruku, reče joj: Talita
kumi, koje znači: devojko, tebi govorim, ustani!" (Marko 5,41) Devojka je ustala i sela,
zagledana u Hristovo lice, svetlije od roditeljskog! Smrt je bila poražena, ljudi su videli Život!
Jairova kći imala je samo dvanaest godina kada se našla u naručju velikog Pastira. Vratio je u
život ovu devojčicu, ali i jednog mladića! Sreo je pogrebnu povorku koja je krenula iz grada
Naina, zaustavio je i rekao usnulom mladiću: "Momče, tebi govorim, ustani!"
I drugi umrli čovek odmah je ustao. Digao se na putu do "večne kuće" koja je u stvari samo
privremena. Tako je Isus preneo jednu devojčicu i jednog dečaka iz predela smrti u predele
života, iz carstva tame u carstvo svetlosti! Biblija govori o tom nesvakidašnjem trenutku: "I strah
obuze sve, i hvaljahu Boga govoreći: veliki prorok iziđe među nama, i Bog pohodi narod svoj."
(Luka 7,14.16)
Isus Hristos je ljudima utirao suze, donosio radost, a prokletstvo pretvarao u blagoslov. Putevima
su tekle reke blagoslova, Njegova trpeza postavljena na livadi bio je nebeski sto praštanja i
pomirenja, Njegov čamac postao je svemirsko središte, more Ga je slušalo, vetar Mu se
pokoravao. Zapovedao je čak i sotoni, koji mora da shvati da je prvi put posle dugog vremena
bio poslušan: "Idi od mene, sotono, jer stoji napisano: Gospodu Bogu svojemu poklanjaj se!"
(Matej 4,10)
Isus je sitio gladne, donosio odmor umornima, umirivao zaplašene, pojio žedne, blagosiljao
decu, a sam je ostao gladan četrdeset dana u pustinji, satima sedeo žedan kraj Jakovljevog
bunara, patio, klecao, ali nikada nije pokleknuo i zgrešio. Kad je najzad dopustio da bude razapet
na krstu, Njegovi neprijatelji su se rugali: "On se uzdao u Boga: neka mu pomože sad, ako mu je
po volji, jer govoraše: ja sam sin Božji." (Matej 27,43)
Božji Sin bio je i Sin čovečiji. Ljudima je činio dobro kao Sin Božji, ali nije činio čuda da
pomogne sebi. Nije pretvorio kamenje u hlebove, nije sišao s krsta. Žedan, molio je jednu ženu
za malo vode. Biblija je i to zabeležila: "Daj mi da pijem!" (Jovan 4,7), ali nije dobio vode da
pije. U razgovoru s njim, Samarjanka je zaboravila da ispuni Njegovu molbu! Hristos se odricao
sebe u korist svoje nesrećne zemaljske dece. Svima je pomagao, ali sebi nije hteo da pomogne.
Odlučio je da pati sa svojom decom, jer je patnja bila cena njihovog spasenja
Jevreji su podigli visoke ograde sazdane od tradicija, zidove od netrpeljivosti, smatrajući

neznabošce nedostojnim nisu im dopuštali pristup trpezi svetih istina. Onda je došao Isus i srušio
sve ograde podeljenosti među ljudima, netrpeljivosti među narodima, oborio plotove razlika u
klasama, rasama i imanju. Boga je objavljivao kao Oca svim narodima, a ljude nazivao jednom
porodicom. Ovo je odjek Njegovih reči u Bibliji: "Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni
gospodara, nema muškoga roda ni ženskoga; jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu." (Galatima 3,28)
Razbojnik na krstu sa Isusove desne strane prepoznao je Spasitelja sveta: "On nikakva zla nije
učinio." (Luka 23,41) Rimski sudija je objavio: "Ja ne nalazim nikakve krivice na ovom čoveku."
(stih 4) Ipak, sudija Ga je nevinog predao na smrt, a razbojnik Ga je molio: "Opomeni me se,
Gospode, kad dođeš u carstvo svoje." (stih 42)
I na krstu Isus je bio Car, Car neba i Zemlje, Spasitelj i Dobrotvor čovečanstva! Umirući po
proviđenju na krstu kao čovek, opraštao je razbojnicima kao Bog. Razbojniku sa svoje desne
strane dao je svoju božansku reč da ga prima za podanika svog budućeg carstva. Bio je prijatelj
carinicima i grešnicima, prijatelj i razbojnicima koji se kaju.
Pogled nam ostaje na Isusu Hristu koji je spasavao druge a ne sebe, koji je ljubio svoje prijatelje
i protivnike do kraja, i tako ostao Spasitelj, Prijatelj i Dobrotvor do smrti, koja je čovečanstvu
otvorila put u večni život.
NAJVEĆI DOBROTOVOR ČOVEČANSTVA
Hristova nauka, premudrost i moć uveravali su ljude da je Bog u ličnosti Isusa Hrista sišao na
svet.
Hristova natprirodna dela bila su znak Njegovog božanstva.
Isus Hristos nije došao da Mu služe, nego da "nađe i spase što je izgubljeno".
Hristos je srušio sve rasne, imovinske i tradicionalne razlike među ljudima i proglasio ih jednom
porodicom.
Ni Jevreji ni Rimljani nisu našli stvarne krivice na Isusu. I onda kad su Ga razapeli na krst, Isus
je činio dobro, tešio i preporučivao spasenje.
Biblija je pismeno svedočanstvo očevidaca da je Isus Hristos vaskrsenje i život sveta.
Isus Hristos, najveći Dobrotvor čovečanstva, doneo je ljudima Radosnu vest o miru i večnom
životu.

sledećih načina:

Top of Form
1. Odgovorite sopstvenim rečima na pitanje: Na osnovu čega je čovek slep od rođenja mogao u
Isusu da prepozna Božjeg Sina?
(Jovan 9,32)
2. Označite odgovor koji predstavlja ispravan završetak sledeće rečenice: Jevrejski knezovi su
odbacili Hrista zato:
a) što je došao iz Galileje.
b) što je protivrečio proročanstvima.
c) što su bili samoljubivi.
Popunite prazninu u sledećoj Hristovoj rečenici: "Ja nisam došao da

zovem na pokajanje." (Matej 9,13)
3. Označite tačan odgovor na pitanje: Odakle je Hristos došao (prema Nikodimovim rečima u
Jevanđelju po Jovanu 3,2)?
a) iz Galileje
b) od Boga
c) iz Jerusalima
4. Označite tačan odgovor na pitanje: Šta je, po Hristovim rečima, trebalo da predstavlja temelj
vere Jovana Krstitelja i njegovih učenika u Hrista kao Spasitelja:
a) ono što se priča
b) ono što oni misle
c) ono što su videli i čuli
Prema rečima Hristovih neprijatelja, Hristos se uzdao

a) u sebe.
b) u učenike.
c) u Boga.

Lekcija 8
OTVORENA VRATA
1. Od grešnika do patrijarha
Prijateljstvo između čoveka i Boga bilo je prekinuto grehom prvog ljudskog para. Greh je bio
pobuna protiv Stvoritelja, raskid među susedima i prekid prijateljstva između Boga i čoveka,
roditelja i dece, brata i brata. Greh je bolest duše, ali Bog je našao lek i Isus Hristos postao je
Pomiritelj između Njega i ljudi. O toj velikoj istini Biblija kaže: "A sad u Isusu Hristu, vi koji ste
negda bili daleko, blizu postadoste krvlju Hristovom. Jer je On mir naš... Jer on dovede k ocu
oboje u jednom duhu. Tako dakle više niste tuđi i došljaci, nego živite sa svetima i domaći ste
Bogu." (Efescima 2,13.14.18.19)
Biblija je mirovno pismo, a Isus Posrednik pomirenja između čoveka i Boga, Zemlje i Neba. U
Bibliji postoji ucrtan put pomirenja, i Bog je bio spreman da zaboravi čovekov prestup, da
pomiluje i oprosti. Pođimo putem jednog pokajnika koji je od grešnika postao pravednik i
ponovo prijatelj Božji. Tom mladiću zatvorila su se vrata doma, a otvorilo se Nebo. Borio se sa
Bogom, pobedio sebe, stekao novo ime i postao jedan od prvih patrijaraha.
Život ovog mladog čoveka bio je pun neočekivanih događaja i nepredviđenih obrta, iako ih nije
tražio niti bio sklon uzbuđenjima. Biblija ga opisuje kao mladića koji je bio "krotak i bavljaše se
u šatorima" (1. Mojsijeva 25,27). Jedino za čim je čeznuo bilo je Nebo, ali tražeći istinu,
upotrebio je laž i zakucao na vrata greha. Nevičan putovanju, ipak je došao u "kuću Božju i pred
vrata nebeska" (1. Mojsijeva 28,17)! Njegovom uzdizanju prethodio je pad, ali ustao je i
pomogao mnogima da ustanu i pomire se sa Bogom.
U borbi za duhovno prvenaštvo iskoristio je slabost svoga brata blizanca i za jedno jelo kupio
prava njegovog prvenaštva. Želeo je da postane Božji prijatelj, a postao je neprijatelj Bogu.
Prevarivši oca, zgrešio je Bogu; od majčinog ljubimca postao je begunac, ali i jedan od
primernih pokajnika koje poznaje Biblija, jedan od prvih koji se susreo sa Hristom, shvatio svoj
greh, sa suzama pokajnicama priznao prestup i tako ponovo postao Božji prijatelj.
Rodio se kao drugi, ali je bio među prvima koji su razumeli da "bez vere nije moguće ugoditi
Bogu; jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji ga
traže" (Jevrejima 11,6). Živeo je pod šatorima, ali "čekaše grad koji ima temelj, kojemu je zidar i
tvorac Bog" (stih 10). Počeo je jednom prevarom, završio kao patrijarh i jedan od otaca vere u
Hrista. Zvao se Jakov.
2. Greh donosi nesreću
Pod mirne šatore hananskih došljaka jedna prevara unela je nemir, jedna laž rascep. Nesreća je
počela na izgled nevinom kupoprodajom prvenaštva, a završila se prevarom i lažima, i zapretila
ubistvom brata. Stariji sin i brat Isav bio je "lovac i ratar". Svoje pravo prvenaštva olako je
prodao za tanjir jela. Ipak, prodaju je smatrao nevažećom, i zato odlučio da se osveti bratu. Tu
odluku ovako je izrazio: "Blizu su žalosni dani oca mojega, tada ću ubiti Jakova brata svojega."
(1. Mojsijeva 27,41)
Na pomirenje nije ni pomišljao. Nije se uplašio Boga zbog toga što je prodao svoje prvo mesto
pred Njim, nije pokušavao da se pomiri ni sa Bogom ni sa bratom. Isav je odredio svoj izbor, ali i
Bog svoj. Biblija govori o Božjem izboru: "Ne beše li Isav brat Jakovu? govori Gospod; ali
Jakova ljubih, a na Isava mrzeh." (Malahija 1,2.3) Isav je prodao ono što mu je Bog poverio, i
Biblija ga zato naziva "bludnik ili bezbožnik kao Isav, koji je za jedno jedino jelo prodao prava
svoga prvorodstva" (Jevrejima 12,16).
Greh je voleti jedno jelo više nego Boga, ali greh je i poželeti što je tuđe; greh je imati idole, ali
greh je i slagati. Jakov je prekršio Božji zakon i njegov greh ga je rastavio od Boga, zavadio sa
bratom, odvojio od roditeljskog doma i kao begunca i beskućnika odveo u mračnu neizvesnost.
Oba brata su grešila, ali je, ipak, bilo razlike među njima: Jakov je odmah uvideo svoj pogrešan
odnos prema Bogu i tražio pomirenje i oproštaj.
Sa žalošću i nemirom u srcu, Jakov je bežao putem u Haran, svome ujaku Lavanu. Kako se
udaljavao od roditeljskog šatora, tako se sve više spuštala zavesa koja ga je odvojila od njegovog
srećnog detinjstva dok ga je savest sve jače pekla. Hteo je prijateljstvo sa Bogom svojih otaca,
izazvao je pojavu neprijateljstva, i to je tištalo njegovu osetljivu dušu...
Hitajući kroz noć i upravljajući se prema zvezdama, Jakov je činio to u strahu da nije zauvek
izgubio Boga. Posmatrajući zvezdano nebo, činilo mu se da je za njega nedostižnije nego ikad,
jer je raskinuo svoje prijateljstvo sa Bogom. Ipak, u srcu su mu odzvanjale očeve reči o Božjoj
dobroti kao daleki eho još neizgovorenih reči: "Molimo vas u ime Hristovo, pomirite se s
Bogom." (2. Korinćanima 5,20)
Jakova nije trebalo moliti da se miri, ali, dom u kome je odrastao za njega je bio zatvoren, nebo
tako visoko i daleko, a on begunac! Premoren, zastao je i potražio zaklon da prenoći, ali ga nigde
nije bilo. Na brežuljke koji su ga okružavali spustio se mrak, a noćne zveri pojavile su se u
njegovoj blizini. Kako da se skloni? Iako nije video nikakav znak Božjeg prisustva, osećao je da
je "blizu Onaj koji me pravda" (Isaija 50,8). Kuda god otišao, nije se mogao odmaći od Božjeg
pogleda!
3. Otvoreno nebo
Jakov je zbog svog greha sasvim izgubio poverenje u sebe. Pritiskivali su ga mrak i očajanje, i
zato se jedva usuđivao da se moli. Bio je žalostan zbog greha, a ne zbog posledica koje su
nastupile. O pravoj žalosti zbog greha - pokajanju, koje donosi spasenje, Biblija kaže: "Jer žalost
koja je po Bogu donosi za spasenje pokajanje... a žalost ovoga sveta smrt donosi." (2.
Korinćanima 7,10) Isav je žalio samo zbog posledica učinjenog greha, a Jakovljeva žalost
donosila je spasenje, jer ga je dovela do obraćenja. Obraćenje je u stvari promena ličnog stava
prema Bogu i obnavljanje prijateljstva sa Njim.
Umoran, uzeo je najbliži kamen i stavio ga pod glavu. Stvarnost je bila mračna, ali vizija koju je
te noći dobio u snu bila je sjajna! Zaspao je, i "usni, a to lestve stajahu na zemlji a vrhom ticahu
u nebo, i gle, anđeli Božji po njima se penjahu i silažahu" (1. Mojsijeva 28,12).
Tako se pred jednim mladićem otvorilo Nebo, koji se u svojoj tragičnoj usamljenosti odjednom
našao među anđelima, tim sjajnim stanovnicima Neba! Kad je pogledao prema vrhu stepenica,
gotovo nije mogao da poveruje: "Na vrhu stajaše Gospod i reče: Ja sam Gospod Bog Avrama oca
tvojega i Bog Isakov... svi narodi na Zemlji blagosloviće se u tebi i u potomstvu tvome. I evo, ja
sam s tobom, i čuvaću te kuda god pođeš." (1. Mojsijeva 28,13-15)
Gospod Bog, Prijatelj njegovih otaca, postao je i njegov Prijatelj! Bog je rasvetlio noć njegovog
jada i utešio ga. Jakov je video lestve i te noći saznao da Bog treba da siđe s Neba da spase svet
od greha, zla i bola. Bog će sići, a grešnik će biti podignut! Bog i čovek susrešće se i pomiriti!
Prijateljstvo će se ponovo uspostaviti! Bog je Jakovu počeo da otkriva veličanstveni plan
spasenja grešnika od greha, od sile greha i od njegovih posledica. Nebo se otvorilo grešniku koji
se kajao!
Hristos je spojio Nebo i Zemlju. Njega su predstavljale te spasonosne lestve, najlepši most na
svetu koji je ikada sagrađen. Taj most svetleo je Jakovu kao simbol Posrednika pomirenja
između Boga i čoveka. Biblija to potvrđuje rečima: "Jer je jedan Bog i jedan posrednik između
Boga i ljudi, čovek Hristos Isus, koji sebe dade u otkup za sve." (1. Timotiju 2,5.6)
Jakov je tražio pomirenje i našao ga u Posredniku pomirenja čoveka sa Bogom - Isusu Hristu.
Priznao je greh i primio oproštaj. Jakovljev put u Haran bio je put pomirenja sa Bogom, i on je
srećno stigao. Jakov je znao za istinu da "ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam
oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde" (1. Jovanova 1,9). Priznanje greha neposredno
Bogu i prihvatanje pravog stava prema Njemu oduvek je bilo uslov pomirenja s Njim.
4. Radosna vest za svakog
Ta noć bila je Jakovu svetla kao dan, najveći dan u životu! U najtežem trenutku njegovog života
javio mu se najdraži Prijatelj, koji je bez reči prekora prihvatio njegovo pokajanje i želju za
pomirenjem, primajući ga kao sina Avramovog i sina Isakovog, otaca vere u Isusa Hrista kao
Spasitelja sveta. Jakov je bio grešnik, ali bio je i pokajnik, počeo je kao varalica, ali tako nije i
završio. Bog je prihvatio njegovu veru u Hrista kao jedinog Pomiritelja ljudi sa Bogom i oprostio
mu.
Tako je Jakov, do juče otuđen od Boga i prekršitelj Zakona, dobio pomirenje i blagoslov. Bila je
to radosna vest za njega! Bilo je to objavljivanje Hristovog jevanđelja - Radosne vesti o
pomirenju ovim rečima: "I vas, koji ste nekad bili odlučeni i neprijatelji kroz pomisli u zlim
delima, a sad vas primi u telu mesa njegova smrću njegovom, da vas svete i bez mane i bez
krivice izvede preda se: ako samo ostanete u veri utemeljeni i tvrdi, i nepokretni od nada
jevanđelja, koje čuste." (Kološanima 1,21-23) Biblija je dokument Radosne vesti, Povelja
pomirenja!
Radosna vest za Jakova je radosna vest za svakog čoveka! Glas Gospoda Boga sa vrha
Jakovljevih lestava je glas oproštaja, utehe i nade. Hristos je jedini put povratka Bogu. U Bibliji
se još uvek čuju Hristove reči: "Ja sam put i istina i život; niko neće doći k Ocu do kroza me."
(Jovan 14,6)
5. Nema beznadežnog slučaja
Kada se probudio, još uvek duboko potresen, Jakov je uzviknuo: "Kako je strašno mesto ovo!
Ovde je doista kuća Božja, i ovo su vrata nebeska!" (1. Mojsijeva 28,17) Nebo je kuća Božja, a
Zemlja je njen prag. Isus Hristos predstavlja nebeska vrata. On je sam rekao: "Ja sam vrata. Ko
uđe kroza me, spašće se." (Jovan 10,9) Bog je otvorio vrata svim grešnicima sveta, i ona su
dovoljno prostrana da kroz njih može ući i najveći grešnik, samo ako bude pošao putem
pomirenja kao što kaže Biblija: "Greh svoj kazah Tebi, i krivice svoje ne zatajih; rekoh:
ispovedam Gospodu prestupe svoje; i Ti skide s mene krivicu greha mojega." (Psalam 32,5)
Tog novog jutra, ohrabren i utešen, Jakov je nastavio put i "otide u zemlju istočnu" (1. Mojsijeva
29,1). Stigao je u Haran. Tamo je stekao porodicu i veliko bogatstvo za vreme od dvadeset
godina. Onda mu se Bog opet javio i rekao: "Ustani sada, i idi iz ove zemlje, i vrati se na
postojbinu svoju." (1. Mojsijeva 31,13) Bog ponekad vraća čoveka istim putem da bi proverio
njegovu veru, okušao njegovu postojanost i ispitao njegovo poverenje u svoju moć da ga izbavi.
Vest da se Jakov vraća na svoje imanje uzbunila je Isava, koji je očev posed odavno smatrao
svojom zakonitom svojinom. Jakov se vraćao putem kojim je otišao, i njegov davni greh ponovo
je izašao pred njega. Međutim, sada nije tražio gospodstvo ni imanje, niti se vraćao po svojoj
volji. Vraćao se po Božjem naređenju, i kad je čuo da mu Isav naoružan ide u susret, zavapio je
Bogu: "Nisam vredan tolike milosti i tolike vere što si učinio sluzi svojemu... Izbavi me iz ruke
brata mojega, iz ruke Isavove, jer se bojim da ne dođe i ubije mene i mater s decom." (1.
Mojsijeva 32,10.11)
Jakov se više nije uzdao u sebe, niti je primao ljudske savete. Prvu probu uspešno je položio, ali
hoće li ići napred? Hoće li poveriti Bogu svoj život i život svoje porodice? - To je i učinio, jer je
potok Javok bio granica koju je trebalo preći. Jakov je odlučio da se poveri Bogu. Te noći svoju
porodicu i blago prebacio je preko potoka, u susret opasnosti. Biblija kaže: "I prebrodi brod
Javok." (1. Mojsijeva 32,22)
Ostavši sam, Jakov se sećao Božjeg obećanja i posredničkih lestava. Bio je duboko zabrinut.
Učinio je sve što je mogao da umilostivi brata, ali nije pomoglo. Osećao je gorčinu greha iz svoje
prošlosti. Ostao je sam da te noći bude na molitvi. U Bogu je bila njegova jedina nada. Jedino je
On mogao da omekša tvrdo Isavovo srce.
Iznenada jedna teška ruka spustila se na njegovo rame. U tami nije mogao da vidi lice za koje je
odmah pomislio da je neki razbojnik iz pustinje. Uhvatio se svom snagom u koštac s njim. Rvao
se ćutke, rvao se za svoj život, borba je bila teška, ali pobednik se nije mogao nazreti, jer su
snage bile izjednačene. Biblija kaže da se "rvaše s njim do zore" (1. Mojsijeva 32,24). Jakov nije
mogao da zna kakav će biti ishod borbe. Nije znao ni ko mu je bio protivnik. Ali za sve vreme
borbe njegov pređašnji greh pojavljivao se pred njim, izgledajući kao neoprostiv, zbog čega je
Jakov ponovo priznavao i tražio oproštaj od Posrednika. Nije bilo greha koji nije priznao! I kad
je zora zabelela i neznani i neobični suparnik poželeo da ga ostavi, tek tada Jakov je poznao da
se rvao sa Prijateljem sa vrha lestava - Isusom Hristom. Tada je zavapio više nego ikada tražeći
oproštaj: "Neću Te pustiti dokle me ne blagosloviš!" (1. Mojsijeva 32,26)
Jakov nije držao Gospoda, nego Bog njega! Njegovo priznanje nadjačalo je njegov plač, njegova
molitva je pobedila. Biblija govori: "U sili svojoj bori se s Bogom; bori se s anđelom, i nadjača;
plaka, i moli mu se." (Osija 12,4.5) Ponovo je patrijarh Jakov plakao, i ponovo se molio. Onda je
čuo božanski glas milosti, oproštaja i oslobođenja: "Otsele se nećeš više zvati Jakov (Varalica),
nego Izrailj (Pobednik); jer si se junački borio i s Bogom i s ljudima, i odoleo si." (1. Mojsijeva
32,28)
Nema beznadežnog grešnika! Hristos je taj koji je nadvladao silu greha i đavola, a pokajnik
dobija oproštaj i novo ime. Novo ime je ime hrišćanin, pobednik nad grehom, nad sobom!
I Bog je učinio čudo. Isav je stigao i zagrlio Jakova! Biblija ovako opisuje taj događaj: "A Isav
pritrča preda nj i zagrli ga i pade mu oko vrata i celiva ga, i obojica zaplakaše." (1. Mojsijeva
33,4)
Kad se Bog posle mnogo godina, javio Mojsiju, predstavio se ovakvim imenom: "Ja sam Bog
oca tvojega, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev." (2. Mojsijeva 3,6) Gospod je Bog
pokajnika - Bog Jakovljev, Bog radosnog pomirenja! Hoćemo li se i mi pomiriti sa svojim
Bogom i bližnjima?
OTVORENA VRATA
Istorija patrijarha Jakova prikazuje korake koje čovek mora da preduzme kao svoj udeo u
pomirenju s Bogom da bi primio oproštenje greha: da žali zbog učinjenog greha, da ga prizna i
prestane da greši.
Jakov je stekao ubeđenje da je zgrešio, ispovedio je Bogu svoj greh i duboko žalio što je slagao i
time uvredio Boga.
Posle priznanja Jakov se promenio: ponovo je postao poslušan i Bogu i svom starom ocu Isaku.
Jakov je dragovoljno podneo stradanje zbog svog greha, pomirio se s bratom Isavom, i bio
spreman da nadoknadi štetu.
Jakovljev san o lestvama je propoved o Hristu kao Posredniku u pomirenju između Boga i
čoveka.
Jakov je verovao u Boga i prihvatio Isusa Hrista kao jedinog Pomiritelja i Posrednika pred
Bogom.
Hristos je propovedao pokajanje kao neophodan uslov za oproštenje greha i spasenje.
Isus Hristos je jedini ispovednik tajnih greha i posrednik između Boga i ljudi. Javni greh treba
javno priznati.
Božjom milošću Jakov je odbacio svoju grešnu prirodu, postao pobednik nad grehom i dobio
novo ime i novi život.
sledećih načina:

Top of Form
Završite misao apostola Pavla iz Poslanice Efescima, kojom objašnjava Hristovo delo
pomirenja: "Tako dakle više niste
."
2. Označite kraj sledeće rečenice, koji smatrate tačnim: Pokajanje koje Biblija traži od grešnika
je priznanje i žaljenje zbog prestupa
a) porodičnih pravila.
b) običajnog prava.
c) Božjeg zakona.
3. Ispišite reči iz Prve poslanice Jovanove 1,9 u kojima je iznet uslov za oproštenje greha: "Ako
."
Označite tačan završetak sledećeg biblijskog stiha: "Jedan je Bog, i jedan posrednik između
Boga i ljudi: čovek
a) sveštenik.
b) vrhovni sveštenik.
c) Isus Hristos.
4. Označite ime autora reči: "Ja sam put i istina i život."

a) apostol Petar
b) patrijarh Jakov
c) Isus Hristos
5. Navedite naziv biblijske knjige, poglavlje i stih, u kome se nalazi sledeća definicija priznanja
greha: "Greh svoj kazah Tebi, i krivice svoje ne zatajih; rekoh: ispovedam Gospodu prestupe
svoje."
Lekcija 9
KAKO TREBA DA SE MOLIMO?
1. Molitva od najstarijih vremena
Molitva je otvaranje srca Bogu kao svom Prijatelju, istomišljenost s Nebom i ključ koji sve
Božje sile pokreće u čovekovu korist. Molitva je pesma i šapat, himna i vapaj, čovekov govor i
Božji odgovor, molba i uslišenje, i najkraći put do Božjeg prestola.
Tim putem išli su svi Božji pravednici u Bibliji. Molitva je od najstarijih vremena bila njihova
moć, tajna srećne mladosti, duboke starosti i svetog života. Knjiga o Jovu jedan je od najstarijih
pisanih spomenika u svetu o nenadmašnoj pravednosti jednog čoveka molitve, knjiga koja
počinje dirljivom molitvom zabrinutog oca za decu, a završava se usrdnim zauzimanjem za
spasenje prijatelja.
Biblija kaže da je patrijarh Jov bio jedan od najvećih ljudi po pravdi i sposobnosti, po sili i
bogatstvu, "čovek najveći od svih ljudi na istoku" (O Jovu 1,3). Pored ove osobine bio je u
svemu najugledniji i "čovek dobar i pravedan, i bojaše se Boga, i uklanjaše se od zla" (stih 1).
Njegova molitva bila je nadaleko prepoznatljiva, jer kad je jutrom rano počinjao da se podiže
dim i oganj sa njegovih oltara, svi su znali da se Jov moli Bogu, što je bio običaj svetih ljudi iz
prastarih vremena. Biblija kaže da je njegova jutarnja molitva bila posvećena njegovoj deci,
sinovima i kćerima. Svi oni bili su već odrasli, daleko od njega, i Jov njih radi "ustajući rano
prinošaše žrtve paljenice prema broju svih njih; jer govoraše Jov: može biti da su se ogrešili
sinovi moji i pohulili na Boga u srcu svom. Tako činjaše Jov svaki put" (O Jovu 1,5). Dok se
Sunce rađalo, stub dima i vatre podizao se put neba praćen Jovovim molitvama.
Patrijarh Jov molio se Bogu u najvećem dobru i najvećem zlu, u suncu sreće i peći nevolje. Kada
je bio bačen u oganj proveravanja svoje vere i pravde, kada je izgubio sve što je imao sa
dubokim mirom zahvaljivao je Bogu: "I reče: go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i
vratiti u utrobu zemlje. Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje. Uza sve to
ne sagreši Jov, niti reče bezumlja za Boga." (O Jovu 1,21.22)
U takvim prilikama posetila su ga tri prijatelja: Elifas, Vildad i Sofar. Uzrok njegovih nevolja
tražili su u njegovom ranijem životu, okrivljujući ga i za ono što nije učinio sve dotle dok svojom
bezobzirnošću i nepravdom nisu gotovo ugušili njegovu poslednju nadu. Bog je najzad morao da
podigne svoj glas protiv nepravednih Jovovih tužitelja. Uzeo je u obzir njihovo prijateljstvo
prema Jovu, i oprostio im, odgovarajući na Jovovu molitvu. Istoga časa Jov im je sve oprostio, i
svim srcem zauzeo se za njih. Biblija govori o tome na kraju Knjige o Jovu: "I Gospod povrati
što beše uzeto Jovu pošto se pomoli za prijatelje svoje; i umnoži Gospod Jovu dvojinom sve što
beše imao." (O Jovu 42,10)
Biblija govori o Božjem prijateljstvu sa Jovom, o snazi njegove molitve na čiji poziv je Bog
praštao njegovim sinovima i kćerima, njemu samom i njegovim prijateljima. Tako je postala
jedna od najlepših molitava u Bibliji, roditeljska posrednička molitva i molitva izmirenja. Bog je
često prihvatajući čovekovu molitvu davao pomilovanje, obustavljao izvršenje smrtne presude i
uklanjao grehe. Molitva je zato postala sila u čovekovoj, ruci, jer pokreće vrata Božjeg srca.
Sveti ljudi iz biblijske starine nisu čitali molitve iz molitvenika, jer ga nisu ni imali, a nije im bio
ni potreban, jer ljubav moli a ne čita, i nikakva lepo sročena rečenica ne može da izrazi toplinu
srca koje se otvara Bogu. Patrijarsi kao da su dobro poznavali ove Hristove reči: "A kad se
molite, ne govorite mnogo, kao neznabošci; jer oni misle da će za mnoge reči svoje biti uslišeni.
Vi dakle ne budite kao oni; jer zna Otac vaš šta vam treba pre molitve vaše." (Matej 6,7.8) Bog
voli svoju decu, i zato zna šta im treba, ali On voli i želi da čuje njihov glas, da Mu iskažu svoje
misli, kao što roditelji vole da ih njihova deca oslovljavaju, pitaju, grle i potraže čak i ono što oni
kao roditelji dobro znaju da im je potrebno.
U prijateljstvu sa Bogom nema mesta sebičnosti. Molitva ne može biti izraz samoljublja i
sebičnosti. Patrijarsi su bili nesebični ljudi koji su voleli i poštovali Boga i u siromaštvu, i u
bolesti, u tamnici kao i na slobodi, u gladi kao i u izobilju. Jov je rekao: "Gle, da me i ubije, opet
ću se uzdati u nj." (O Jovu 13,15) Oni su znali da je molitva ključ u rukama vere, koji otvara
nebeske riznice Božje milosti i dobrote. Molitvom nisu tražili da Bog siđe na Zemlju, nego su
odlazili pred Njegovo lice na nebesima, i nisu se nikada vraćali bez blagoslova. Znali su ono što
je Hristos kasnije govorio: "Sve što ištete u svojoj molitvi verujte da ćete primiti; i biće vam."
(Marko 11,24)
Vera u Boga je Božji neprocenjivi dar. Čovek je mora upotrebiti kao što upotrebljava brvno da
premosti jaz, kao razum da misli, kao oči da vidi. Biblija zato kaže: "A bez vere nije moguće
ugoditi Bogu; jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima
koji ga traže." (Jevrejima 11,6) Čovek može da traži Boga u molitvi, i da Ga nađe verom. Ključ
uspeha je u ruci vere, a taj ključ je molitva. Biblija u skladu sa ovom činjenicom daje ovakav
savet: "Ali neka ište s verom ne sumnjajući ništa; jer koji sumnja on je kao morski valovi, koje
vetrovi podižu i razmeću." (Jakov 1,6) Molitva je kao nabujala reka između obala vere koja
pomera planine. Traženju prethodi poverenje, a Bog odgovara jedino na glas vere, koja je u
skladu sa Njegovom voljom.
2. Molitva "po volji Božjoj"
Molitva je izraz sličan dečjem pouzdanju, poverenju koje deca imaju prema svojim roditeljima.
Kome sin ili kći trče u susret? Dete hrli svojoj majci koja ga ljubi i gaji, hrani i oblači. Deca ne
lete u naručje prolaznicima, nepoznatima. Molitva je uzdizanje u Nebo, trčanje prema Bogu kao
Roditelju, radovanje Njemu kao Spasitelju. Sin se uzda u svog oca i moli ga, poznaje ga i zato
sme i da traži. Niko se ne usuđuje da od svojih roditelja traži ono što im ne bi bilo po volji. Da li
će iko tražiti u molitvi ono što je protivno Božjoj dobroj volji? Biblija zato ističe: "I ovo je
sloboda koju imamo k njemu da ako što molimo po volji njegovoj posluša nas." (1. Jovanova
5,14) Šta je volja Božja? Kako ćemo to znati?
Pre molitve svako treba da se pita šta je Božja volja. Moliti po Božjoj volji znači biti dobar
istraživač Božje reči. Jedino proučavanjem Biblije moguće je steći poznanje o Božjoj volji.
Patrijarh Avram, savremenik patrijarha Jova, odlično je poznavao tada još nepisanu Božju volju,
kada je mogao, kako kaže Biblija, "zapovediti sinovima svojim i domu svojemu nakon sebe da se
drže putova Gospodnjih i da čine što je pravo i dobro" (1. Mojsijeva 18,19). Biblija je izraz
pisane Božje volje.
Jedino Božji Duh u potpunosti zna šta je Božja volja, a isto tako dobro poznaje najdublje težnje
koje se molitvom uznose Bogu. Znajući Božju volju, On se istovremeno moli sa nama i prinosi
naše molitve Ocu tako da ih Božje veliko srce može primiti i uslišiti. Zato nismo sami u
molitvama, a Biblija dodaje: "A tako i Duh pomaže nam u našim slabostima: jer ne znamo za što
ćemo se moliti kao što treba, nego sam Duh moli se za nas... A Onaj što ispituje srca zna šta je
misao Duha, jer po volji Božjoj moli se za svete." (Rimljanima 8,26.27)
Kad se Božji Duh moli "po volji Božjoj", sme li iko očekivati da bude uslišen suprotno volji
Božjoj? Čak je i sam Gospod Isus Hristos svoju najusrdniju molitvu u Getsimaniji završio
rečima: "Ali opet ne kako ja hoću, nego kako Ti." (Matej 26,39) To je ostavio nama za primer.
3. Život molitve je život bez greha
Božja volja izražena je u Njegovoj reči, i Njegovom zakonu. Moliti se po Božjoj volji znači
živeti prema Njegovom zakonu. Može li iko očekivati da ga Bog pogleda s Neba i odazove se na
njegov poziv ako molitelj nije voljan da živi po Njegovoj volji? Biblija je ovako odgovorila: "Ko
odvraća uho svoje da ne čuje zakona i molitva je njegova mrska." (Priče Solomunove 28,9)
Molitva bezakonikova je bezumlje, ali i za njega ima nade pod jednim uslovom, koji Biblija
ovako otkriva: "I ponizi se narod moj, na koji je prizvano ime moje, i pomole se, i potraže lice
moje, i povrate se od zlih putova svojih, i ja ću tada uslišiti s Neba i oprostiću im greh njihov, i
isceliću zemlju njihovu." (2. Dnevnika 7,14)
Greh prekida vezu sa Bogom kao što kvar prekida tok električne struje i naselje ostaje u mraku.
Električna mreža u kući je ispravna, ali svetlosti nema, jer ne dotiče električna energija. Tako
molitva može da bude izgovorena i ponavljana, ali ništa se ne događa, odgovora nema, čovek
ostaje u mraku, jer je greh prekinuo vezu sa Bogom. Za naše pretke važilo je isto. I njima je greh
prekidao vezu sa Bogom, svetlost se gasila, a oni pipali po mraku. Biblija je zapisala reči jedne
molitve: "Da sam video u srcu svom bezakonje, ne bi me uslišio Gospod." (Psalam 66,18) Ako
molitvi ne prethodi život posvećen pravdi, onda je Nebo ne može prihvatiti.
Čovek koji se moli, čuva se od greha budnom savešću. Glas Božjeg zakona je savest pravednika,
a molitva je disanje njegove duše. U tom slučaju "slobodu imamo pred Bogom: i što god
zaištemo, primićemo od njega, jer zapovesti njegove držimo i činimo što je njemu ugodno" (1.
Jovanova 3,21.22). Ako su naši vapaji bez odziva i molitva bez odgovora, ispitajmo sebe u
svetlosti Božjeg zakona da bismo uočili kakav greh kida našu vezu sa Bogom. I kad nam se u
ogledalu svetog Zakona pokaže mrlja u našem životu, obucimo odelo pokajanja, i donesimo i
ostavimo svoj greh u podnožju Hristovog krsta na Golgoti. Verom u Isusa Hrista dovedimo svoj
život u sklad sa Božjom voljom, i odbacimo od sebe sve što nas razdvaja od blagoslova i Božje
sile. Bog nam upućuje ohrabrenje: "Ja ću tada uslišiti s neba i oprostiću im greh njihov, i isceliću
zemlju njihovu." (2. Dnevnika 7,14)
4. Šta treba da tražimo u molitvi?
Molitva je otvaranje srca Bogu kao Prijatelju, ali i više nego samo razgovor. Ona je zajednica sa
Bogom, hodanje sa Bogom, čak i onda kad se ne kleči i ne govori, ali se diše ljubavlju i moli
Bogu u srcu "bez prestanka" (1. Solunjanima 5,18).
Čovek se ne moli Bogu samo zato da dobije odgovor i rešenje prema svojim problemima, već da
promeni svoje namere i prihvati Božji plan za sebe. Molitva nije izbegavanje nevolje, nego snaga
koja nam omogućava da izdržimo. Ona nije samo prosto izgovaranje reči, već izraz ličnih
osećanja i čežnje, putovanje sa Bogom. To znači moliti se u Hristovo ime, a ne u svoje; po
Božjoj volji, a ne po svojoj. Hristos je rekao da je Otac spreman da "što god zaištete u Oca u ime
moje, da vam da" (Jovan 15,16).
Biblija nam ne daje spisak prema kome ćemo se moliti, ali nam daje večni savet: "Ištite najpre
carstva Božjega i pravde njegove, a ovo će vam se sve dodati." (Matej 6,33)
Pravi cilj molitve ogleda se najpre u zadovoljavanju naših ličnih duhovnih potreba, jer "carstvo
Božje nije jelo i piće, nego pravda i mir i radost u Duhu svetome" (Rimljanima 14,17). Hristos je
učio svoje učenike kako da se mole: "Ovako dakle molite se vi..." (Matej 6,9) Molitva koju
poznajemo kao molitvu Očenaš je primer, a ne obrazac molitve, jer Isus nije rekao: Molite se
ovim rečima, nego ovako. Od sedam molbi izraženih u njoj, šest se odnosi na duhovne potrebe, a
samo jedna na hleb - osnovnu čovekovu potrebu. Isus je tako dao uzornu molitvu, prema kojoj
molitva znači obožavanje Boga, predanje Njegovoj volji, težnju za Njegovim carstvom, ljubav
prema Bogu, ljubav prema bližnjem i poverenje u Božju moć kojom odgovara na našu molitvu.
U takvim duhovnim prilikama u životu svakog pojedinca, Nebo više neće biti samo budući posed
nego i sadašnja stvarnost. Molitva u Hristovo ime znači prihvatanje suštine Njegove molitve - da
Božja volja bude kako na Nebu tako i na Zemlji, da naša molitva postane priznanje naših dugova
i opraštanje tuđih, za mir i radost u Svetome Duhu i dolazak Božje sile i svetlosti u naš život.
KAKO DA SE MOLIMO?
Molitva je otvaranje srca Bogu kao Prijatelju.
U molitvi se nalazi neizmerna sila.
Nebeske riznice blagoslova otvaraju se molitvom.
U molitvi pristupamo Bogu kao što dete pristupa svom voljenom roditelju.
Isus razume naše slabosti i kad Mu se molimo sa naklonošću se stavlja na našu stranu.
Roditelji svakog dana na porodičnom bogosluženju treba da se mole sa svojom decom.
Molimo se u skladu s Božjom voljom da ne bismo doživeli razočarenje.
Bog neće ispuniti molbe onoga koji svesno greši ne mareći za Njegovu volju.
Molimo se za oproštenje greha, za veću veru, za razumevanje Biblije, za životne potrebe, za

bolesne, za Svetog Duha, za mir i blagostanje među ljudima.
sledećih načina:

1. Označite odgovor koji predstavlja ispravan završetak sledeće rečenice: Molitvu koju
upućujemo Bogu treba da
a) izgovorimo iz srca, svojim rečima.
b) čitamo iz molitvenika.
c) upotrebljavamo mnogo reči.
Ako su sledeća tvrđenja tačna, dopišite DA, ako nisu, dopišite NE:
Molitva je otvaranje srca Bogu kao Prijatelju.
"Jer zna Otac vaš šta vam treba pre molitve vaše."
2. Označite odgovor koji predstavlja ispravan završetak sledeće rečenice: Kad se molimo, treba
da upućujemo svoje molitve
a) anđelima.
b) našem nebeskom Ocu.
c) svecima.
3. Ispunite praznine u sledećim biblijskim tekstovima:
a) "Ko odvraća uho svoje da ne čuje zakona, i molitva je njegova ." (Priče Solomunove 28,9)
b) "I šta god zaištemo, primićemo od njega, jer je njemu ." (1. Jovanova 3,22)
4. Odgovorite na pitanje: Po Hristovim rečima u Jevanđelju po Mateju 6,33, šta treba najpre da
tražimo u svojim molitvama?
Pitajte Vašeg biblijskog učitelja! Ako imate bilo kakvo pitanje ili komentar u vezi lekcije, upišite
ga u sledeće polje ili pošaljite u zasebnoj poruci na našu adresu. Vaš biblijski učitelj će rado
odgovoriti na sva Vaša pitanja.
Lekcija 10
POUZDANO OBEĆANJE
1. "Opet ću doći!"
Najveći događaj o kome se najmanje govori je svečano obećanje koje je Isus izgovorio na
rastanku sa svojim učenicima: "Da se ne plaši srce vaše! Verujte Boga, i mene verujte! Mnogi su
stanovi u kući Oca mojega. A da nije tako, kazao bih vam! Idem da vam pripravim mesto. I kada
otidem i pripravim vam mesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi, da i vi budete gde sam ja."
(Jovan 14,1-3)
Od tada je ovo Hristovo obećanje izvor nade i hrabrosti svima koji su obuzeti strahom i vere
onima koje muči sumnja, a utočište svima koji su bez doma.
Pred svoju smrt Isus je objavio - život, u trenutku izdajstva - vernost, jer kad je Juda Iskariotski
pošao da Ga izda, Isus je ustao i dostojanstveno rekao: "Sad se proslavi Sin čovečji, i Bog se
proslavi u njemu." (Jovan 13,31) Bog se proslavio u Hristu time što je dao sebe kroz Njega.
Učenici su mislili na rastanak, dok je Isus govorio o večnom sastanku; usred njihovog nemira
objavljivao je nebeski mir i zajemčio večnost i život u času kad im se činilo da je potonula sva
njihova nada. Njihov Učitelj u pustinji je video jezero, u pustoši cveće, ruže na zgarištu i potoke
na pesku. Prorok Isaija opevao je Hristov povratak na svet kao čudesno vaskrsenje: "Radovaće se
tome pustinja i zemlja sasušena, veseliće se pustoš i procvetati kao ruža... jer će u pustinji
provreti vode i potoci u zemlji sasušenoj, i suvo će mesto postati jezero, i zemlja sasušena izvori
vodeni... I koje iskupi Gospod vratiće se i doći će u Sion pevajući, i večna će radost biti nad
glavama njihovim, dobiće radost i veselje, a žalost i uzdisanje bežaće." (Isaija 35,1.6.7.10)
Isus je dan pre svoje smrti stajao kao čovek na Zemlji, a ipak ceo svemir Ga je video kao Onoga
koji će opet doći i svojim dolaskom uništiti smrt: "Uništiće smrt zauvek, i utrće Gospod Gospod
suze sa svakoga lica, i sramotu naroda svojega ukinuće sa sve Zemlje, jer Gospod reče." (Isaija
25,8) U vreme zebnje i straha, u času suza i poruge, Isus će ispuniti svoje svečano obećanje.
Među njegovim učenicima "reći će se u ono vreme: gle, ovo je Bog naš, njega čekasmo, i spašće
nas; ovo je Gospod, njega čekasmo; radovaćemo se i veselićemo se za spasenje njegovo" (stih 9).
Hristovo obećanje stvara radost i veselje u svim vekovima čekanja.
Dan Hristovog povratka biće dan "pesme u slavu Pravednome", neopisivi dan kada će "gluvi čuti
reči u knjizi, i iz tame i mraka videće oči slepih. I krotki će se veoma radovati u Gospodu... jer
nasilnika neće biti, i nestaće podsmevača" (Isaija 24,16; 29,18-20). Biće to veličanstveni dan nad
svim danima i uzvišena pesma nad svim pesmama.
Kada Isus bude ponovo došao, onda će se "ponositost ljudska ugnuti i visina se ljudska poniziti, i
Gospod će sam biti uzvišen u onaj dan" (Isaija 2,17). Svemir će se otvoriti pred ljudskim očima,
Vladar će se njegov pokazati, i svi će "videti cara u krasoti njegovoj, gledaće zemlju daleku"
(Isaija 33,17). Nebo će sići na Zemlju. Taj susret pokrenuće nove odnose: "Gore i bregovi
pevaće pred vama od radosti, i sva će drveta poljska pljeskati rukama. Mesto trnja niknuće jela,
mesto koprive niknuće mirta." (Isaija 55,12.13)
Noć pre nego što će biti krunisan rimskim vencem od trnja i povređen nezahvalnošću svoga
naroda, Isus je postao Izvor neprolazne sigurnosti, a Njegove poslednje reči izvor u pustinji:
"OPET ĆU DOĆI, i uzeću vas k sebi da i vi budete gde sam ja." (Jovan 14,3) Svoje učenike,
ponižene na Zemlji, On će uzeti k sebi na Nebo, i one koji su verovali u Njegovo obećanje "u
sirotinji, u nevolji, u sramoti, kojih ne beše dostojan svet" (Jevrejima 11,37.38), povešće tamo
gde je i On sam. Sa ulica njihovog zemaljskog poniženja odvešće ih u daleku zemlju slave, sa
mučilišta u krug nebeskih bića, beskućnike u Očeve stanove, tamo gde je i ON, Sin čovečji,
njihov Spasitelj.
To je neopoziv testament, jer ga je dao sam Bog; to je pouzdano obećanje proslavljenog Božjeg
Sina koji je postao čovek da bi ljudi mogli postati Božji sinovi i kćeri.
2. Beseda svih vekova
Hristov drugi dolazak u Bibliji zvuči kao pesma nad pesmama, beseda nad besedama, svadbene
orgulje na venčanju Isusa kao Ženika i njegove Crkve kao neveste. To obećanje je i danas
prolećna pesma čovečanstva, budućnost o kojoj se peva u sadašnjosti: "Jer gle, zima prođe,
minuše daždi, otidoše. Cveće se vidi po zemlji, dođe vreme pevanju, i glas grličin čuje se u našoj
zemlji. Smokva je pustila zametke svoje, i loza vinova ucvala miriše." (Pesma nad pesmama
2,11-13)
Govoreći o znacima svog povratka, Isus se sa svojim učenicima zaustavio kod jedne rane
smokve, obratio im pažnju na njene prve pupoljke i rekao: "Od smokve naučite se priči: kad se
već njezine grane pomlade i ulistaju, znate da je blizu leto. Tako i vi kad vidite sve ovo, znajte da
je blizu kod vrata." (Matej 24,32.33) Hristov drugi dolazak je leto posle zime, sunce posle mraza,
i život posle smrti.
Hristos pred vratima! To je bio trubni glas svih proroka i beseda svih vekova. Od vrata Raja do
vrata večnosti, od svoje prve do poslednje stranice, Biblija govori o Hristovom povratku kao o
ostvarenju nade svih vremena. Enoh, sedmi čovek od Adama, pred vratima napuštenog Edema,
udišući njegove mirise, klicao je u viziji: "Gle, ide Gospod s hiljadama svetih anđela svojih da
učini sud svima." (Juda 14.15)
Ova himna prešla je velike vode potopa i do strmih obala poslepotopnog sveta prenela nadu i
veru u Gospodnji slavni dolazak. Ta blažena nada bila je zaveštanje proroka i najdragocenije
nasledstvo svetih ljudi iz biblijskih vremena. Četrnaest vekova posle Enoha, uzdajući se u to isto
obećanje, Avram "verom posluša kad bi pozvan da iziđe u zemlju koju hte da primi u nasledstvo,
i iziđe ne znajući kuda ide... jer čekaše grad koji ima temelje, kojemu je zidar i tvorac Bog"
(Jevrejima 11,8.10). Avram nije znao put, ali je znao gde će stići!
Stanovi Hristovog obećanja nalaze se u Očevim palatama u nebeskom Gradu, čiji su temelji
večni, jer im je večan i "zidar i tvorac Bog"! Isus je otišao da ih pripremi za one koji Ga čekaju, a
dotle, Avram je pristao da čeka, i čekajući živeo u "kolibama s Isakom i s Jakovom,
sunaslednicima obećanja toga" (stih 9). Stanovnike koliba i šatora, čekaoce Hristove, "Bog se ne
stidi nazivati se Bog njihov, jer im pripravi grad" (stih 16).
Proročke oči, zagledane u budućnost, videle su Isusa kao Cara u krasoti Njegovoj, i gledale novu
Zemlju, Zemlju daleku, i slavne stanove Hristove porodice. Prorok je unapred opisao
veličanstvene pripreme u svemiru pred izvršenjem Hristovog carskog obećanja: "Gospod nad
vojskama pregleda vojsku ubojitu. Dolaze iz daleke zemlje, s kraja nebesa, Gospod i oruđa
srdnje njegove." (Isaija 13,4.5) Nekadašnje Dete iz vitlejemskih jasala vraća se, ali sad kao
vrhovni Zapovednik spasonosnih armija svemira. Njegova "srdnja" je božanska revnost za
spasenje onih koji Ga čekaju.
I patrijarh Jov s rukom nad očima gledao je u daljine očekujući Hristov povratak kao jedino
rešenje za sve fizičke bolove i duševne patnje sveta, i konačno razjašnjenje duboke zagonetke
života i smrti. U času u kome je izgledalo da se rastaje sa životom i prestaje igra smrtnih senki
nad njegovom izmučenom glavom, rečima je kao dletom isklesao ove znamenite reči: "Ali znam
da je živ moj Iskupitelj, i na posledak da će stati nad prahom. I ako se ova koža moja i raščini,
opet ću u telu svom videti Boga." (O Jovu 19,25.26)
Biblija poručuje svima da čuju besedu svih vekova: "Recite onima kojima se srce uplašilo:
ohrabrite se, ne bojte se; evo Boga vašega... sam ide i spašće vas." (Isaija 35,4)
Sam Bog, lično Isus, donosi spasenje! Hristos je Bog koji ide, koga će videti svi, Jovov
Iskupitelj, Avramov Graditelj, Enohov Sudija i Utešitelj svih svojih učenika kojima poručuje:
"Ja, ja sam utešitelj vaš." (Isaija 51,12) Utešiće ih svojim dolaskom i spašće ih njihovim
vaskrsenjem.
3. "Ugledaće ga svako oko"
Nije samo u starozavetnim vremenima očekivan Hristov drugi dolazak. Rečeno je da će On

"izbaviti svoj narod od greha njihovih" (Matej 1,21), i to je učinio svojim Prvim dolaskom, ali
već o njegovom rođenju najavljeno je i konačno spasenje sveta. Nebeski sjajni vojnici su to
objavili: "Jer vam se danas rodi Spasitelj, koji je Hristos, Gospod." (Luka 2,11) Njegovim
rođenjem rodila se nada sveta u konačno izbavljenje.
Držeći novorođenog Isusa u svome naručju, ostareli Simeun verom je video Njegov drugi
dolazak i dan konačne utehe i spasenja. Tada je rekao: "Sad otpuštaš s mirom slugu svojega,
Gospode, po reči svojoj; jer videše oči moje spasenje tvoje." (Luka 2,29.30) On je bio čovek koji
"čekaše utehe Izrailjeve" (stih 25), i nije se prevario. Ali prava uteha tek dolazi! Čovečanstvo će
zaista biti utešeno tek o Hristovom drugom dolasku.
Čovečanstvo se ne može utešiti bez Isusa Hrista, jer nauka nije pronašla formulu za trajan mir,
filozofija nije stvorila obrazac za međunarodno poverenje, medicina nije otkrila tajnu opšteg
zdravlja, niti je ekonomija proizvela hleb za sve. I dok su Hristovi učenici gledali za Hristom
iščezlim na oblacima vaznesenja, dva nebeska stražara obučena u bele haljine pojavila su se da bi
ih utešili i podsetili na najslavnije Isusovo obećanje rečima: "Ljudi Galilejci! Što stojite i gledate
na nebo? Isti Isus koji se od vas uze na nebo tako će doći kao što videste da ide na nebo." (Dela
1,11)
Isus je otišao vidljivo, u ljudskom telu, i tako će opet doći u telu, vidljivo i javno. Njegov će se
dolazak videti "preko svega što je pod nebom" (Luka 17,24), kao što se noću vidi munja a Sunce
danju. Ništa neće moći da sakrije svetlost Isusovog dolaska, jer će On lično predvoditi sve svoje
vojske anđela. Biblija kaže: "I ugledaće ga svako oko!" (Otkrivenje 1,7) Ipak, Biblija opominje
na postojanje tuđih učenja kad kaže: "Ako vam dakle reku: evo ga u pustinji, ne izlazite; evo ga u
sobama, ne verujte. Jer kao što munja izlazi od istoka i pokazuje se do zapada, takav će biti
dolazak Sina čovečjega." (Matej 24,26.27)
Isusa će dočekati pesma onih koji su Mu pevali za života, jer će se obistiniti jednostavne reči
vekovne nade svih koji su Ga čekali: "Oživeće mrtvi tvoji, i moje će mrtvo telo ustati. Probudite
se, i pevajte koji stanujete u prahu." (Isaija 26,19) Zamrla pesma oživeće na usnama vaskrslih i
preobraženih čekalaca, besmrtnim glasovima u slavu Onoga koji dolazi na oblacima.
Tada će Isus okupiti sve koji su Ga tako dugo čekali! Lebdeći nad Zemljom, sa anđelima koji će
se pojaviti svuda "kao golubovi na prozore svoje" (Isaija 60,8), i "sabraće izabrane njegove od
četiri vetra, od kraja do kraja nebesa" (Matej 24,31).
Nekadašnji stanovnici praha, sada vaskrsli, i živi i preobraženi čekaoci poći će s pesmom na put
kroz svemir u svoje nepropadljive stanove, tako dugo željene, Biblija kaže: "I pevahu pesmu
Mojsija sluge Božjega, i pesmu jagnjetovu, govoreći: velika su i divna dela tvoja, Gospode Bože
svedržitelju, pravedni su i istiniti putovi tvoji, Care svetih." (Otkrivenje 15,3) Kao što je Avram
izašao iz svoje postojbine u ovom času će svi pravednici "izaći u vaskrsenje života" (Jovan 5,29).
Biblija nam jemči da se Isus drži date reči.

4. "Divan da bude u svima koji ga verovaše"
Čovečanstvo će se utešiti zamenjujući svoje šatore i kolibe nebeskim stanovima, pravedno

čovečanstvo pevaće polazeći u svoja nova i trajna prebivališta "kad se pokaže Gospod Isus s
neba, s anđelima sile svoje u ognju plamenom... kad dođe da se proslavi u svetima svojim, i
divan da bude u svima koji ga verovaše" (2. Solunjanima 1,7-10).
Isus će biti uzvišen i veličanstven, jer će "otrti svaku suzu od očiju njihovih, i smrti neće biti
više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe" (Otkrivenje 21,4). Tada će se
potpuno ispuniti večna Hristova reč: "Sad se proslavi Sin čovečji, i Bog se proslavi u njemu."
(Jovan 13,31)
Biblija još mnogo govori o najslavnijem obećanju Hristovog povratka slično ovim rečima: "Jer
vam ovo kazujemo rečju Gospodnjom da mi koji živimo i ostanemo za dolazak Gospodnji,
nećemo preteći onih koji su pomrli. Jer će sam Gospod sa zapovešću, s glasom arhanđelovim, i s
trubom Božjom sići s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre; a potom mi živi koji smo ostali,
zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s
Gospodom biti." (1. Solunjanima 4,15-17)
Isus će opet doći! On će se vratiti! Njegove poslednje reči u Bibliji jemstvo su Njegovog
povratka. On izjavljuje i jemči: "Da, doći ću skoro!" Hoćemo li se i mi složiti s odgovorom koji
postoji u Bibliji: "Da, dođi, Gospode Isuse!" (Otkrivenje 22,20)
POUZDANO OBEĆANJE
I Stari i Novi zavet sadrže mnoga proročanstva o Isusovom drugom dolasku na našu planetu.
Najveći ljudi Biblije u viziji su gledali Isusov drugi dolazak na Zemlju.
Isus Hristos će se vratiti lično, vidljivo i na veličanstven način.

Doći će na oblacima u svojoj slavi, u slavi Očevoj i anđeoskoj, praćen gromovima i glasom
trube.
Njegov povratak ni u kom slučaju neće biti tajan i skriven, po sobama ili pustim mestima.
O Hristovom dolasku mrtvi vernici će oživeti i ustati iz grobova stičući istovremeno i

besmrtnost.
Vernici koji će živi dočekati da vide Hristov povratak preobraziće se u besmrtna bića i tako
postati spremni za odlazak na Nebo.
Hristos će doći po drugi put ne da ostane na ovom svetu, nego da svoje vernike povede sa sobom
u nebeske domove.
Svi oni koji čeznu za Isusovim povratkom na svet, prilagodiće svoj život nadi u Hristov drugi
dolazak.
Niko ne zna tačan dan Hristovog drugog dolaska, ali iako je tačan dan i čas Božja tajna, ljudima
su dati znaci koji ukazuju na blizinu Njegovog dolaska. O tome ćemo proučavati u sledećoj
lekciji.
sledećih načina:

1. Dopišite izostavljene reči u sledećem biblijskom tekstu: "Opet ću k sebi da i vi budete gde
sam ja." (Jovan 14,3)
2. Ispišite imena četiri biblijska patrijarha i proroka koji su očekivali Isusov drugi dolazak:
a)
b)
c)
d)
3. Označite rečenice u kojima su izneta tačna tvrđenja:
a) On će doći "na oblacima, i ugledaće ga svako oko".
b) On će doći tako vidljivo kao što je vidljiv blesak munje.
c) Samo će ga nevernici videti.
d) On će doći u pratnji svih svojih anđela.
4. Popunite praznine u sledećoj rečenici iz Biblije: "Kad se pokaže Gospod Isus s anđelima sile
svoje... kad dođe da se proslavi u svetima svojim, i divan da bude u svima koji ." (2.
Solunjanima 1,7.10)
5. Dve od tri sledeće rečenice su tačne, a jedna je pogrešna. Označite one rečenice koje
izražavaju istinita tvrđenja: Isus će opet doći
a) da oživi pravedne koji su preminuli, a žive da preobrazi.
b) da skupi i odvede u slavu samo žive vernike.
c) da nas povede sobom u kuću svoga Oca.
Lekcija 11
VREME ZNAKOVA
1. Znaci kao glasovi o Hristovom povratku
Biblija je glasnik "Cara nad carevima i Gospodara nad gospodarima", njen glas je "glas nekoga
koji viče: pripravite u pustinji put Gospodnji, poravnite u pustoši stazu Bogu našemu"
(Otkrivenje 17,14; Isaija 40,3). Proroci su ravnali put Hristovom prvom dolasku, a sam Hristos
postavio je znakove na putu koji se završava Njegovim drugim dolaskom. Novi zavet proglašava
Isusa Hrista Zaručnikom ili Ženikom i uzvikuje: "Eto ženika gde ide, izlazite mu na susret!"
(Matej 25,6)
Isus je i Car svemirskog carstva i Zaručnik našeg sveta koji dolazi po svoje poklonike kao nekad
ženik po svoju nevestu. Glas Biblije kao vesnika čuje se u znacima na Zemlji i na Nebu, znacima
koji upozoravaju zvanice da je vreme da spremno izađu u susret svome Gospodu i Spasitelju.
Vreme glasova je vreme pripreme, vreme da spremno susretnu svoga Gospoda i Spasitelja.
Vreme glasova je vreme pripreme, vreme pripreme je vreme znakova.
Hristov prvi dolazak možemo predstaviti kao vreme zaruka. Vreme pripreme za svemirsku
svadbu je sadašnje vreme znakova Hristovog drugog dolaska. Isus je otkrio to doba, ali ne i dan i
čas svog dolaska. On je rekao: "A o danu tome i o času niko ne zna, ni anđeli nebeski, do Otac
moj sam." (Matej 24,36) Dan i čas Hristovog povratka na Zemlju biće iznenađenje i za Njegove
čekaoce, čas neizmerne radosti sastanka Učitelja sa učenicima i Spasitelja sa spasenima, početak
svadbene svečanosti u svemiru. Isus je čak i svojim najbližim saradnicima ovako rekao: "Zato i
vi budite gotovi, jer u koji čas ne mislite doći će Sin čovečiji." (Matej 24,44) Vreme znakova je
objavljeno da se svet pripremi za taj neobični, svečani Dan.
Već je Jovan Krstitelj ukratko opisao spremnost prijatelja pozvanog na svadbu: "Ko ima nevestu
ženik je, a prijatelj ženikov stoji i sluša ga, i radošću raduje se glasu ženikovu." (Jovan 3,29)
Prijatelj ženikov stoji spreman i čeka da čuje glas o ženikovom približavanju.
Glas koji se čuje iz Biblije o Isusovom povratku na svet neće ostati bez odziva, Hristov proglas
kojim će objaviti svoj dolazak stići će do spremnih slušalaca i čekalaca. Biblija vrlo upečatljivo
osvetljava srećan kraj strpljivih priprema za doček Isusa Hrista: "Dođe ženik, i gotove uđoše s
njim na svadbu, i zatvoriše se vrata." (Matej 25,10)
Isus je otvorio vrata svadbene dvorane za spas svih ljudi ovim rečima: "Ja sam vrata; ko uđe kroz
mene spašće se." (Jovan 10,9) Vreme pripreme je sadašnje vreme, danas dok su vrata još
otvorena. Biblija zato ističe: "Danas ako glas njegov čujete..." (Jevrejima 3,7) Oklevanje je ravno
zakašnjenju, Biblija zbog toga ističe značaj i ličnost sadašnjeg trenutka: "Evo sad je vreme
najbolje, evo sad je dan spasenja." (2. Korinćanima 6,2)
Iako je poziv upućen svima, potrebno je uložiti određeni napor za vreme trajanja priprema,
ulazak je uslovljen, a Hristos poziva na upornost i srčanost: "Navalite da uđete na tesna vrata; jer
vam kažem: mnogi će tražiti da uđu i neće moći." (Luka 13,24)
Glasovi kao poziv na svadbu i znaci kao dokaz blizine Hristovog povratka na svet moći će da se
čuju na Zemlji i vide na Nebu. Ti glasovi među narodima biće znaci zrelih plodova greha, a na
Nebu znaci konačnog učešća našega živoga Boga u prikupljanju žetve.
2. Žalosno vreme straha među narodima

Isusovi učenici želeli su da znaju kakvo će biti vreme karakteristično po neposrednoj blizini
Hristovog drugog dolaska na svet da bi mogli spremno da kažu: "Blagosloven koji ide u ime
Gospodnje." (Matej 23,39) Pod ćutljivim maslinama Hristovog omiljenog odmorišta na
Maslinskoj gori učenici su zapitali Hrista: "Učitelju, a kad će to biti? I kakav je znak kad će se to
dogoditi?" (Luka 21,7)
Isus je odgovorio na pitanje koje su Mu postavili Njegovi mladi prijatelji ne da bi zadovoljio

njihovu radoznalost, nego da bi preko njih pozvao svet da se pripremi za Njegov drugi dolazak.
Mudro i obazrivo opisao je buduće događaje otkrivajući im znake vremena, a izostavljajući sve
ono što je prevazišlo njihovu moć razumevanja.
U to vreme sveštenstvo i narod bili su na vrhuncu svog otpadništva od božanske istine. Svoje
konačno otcepljenje od istine jevrejski narod zapečatio je zločinom nad Hristom razapinjući Ga
na rimski krst. Božjem Sinu namenili su lagano, dugo i bolno umiranje na krstu. Dok je Pilat
licemerno prao ruke i potpisivao akt o razapinjanju "ovog pravednika", Jevreji su vikali: "Krv
njegova na nas i na decu našu" (Matej 27,24.25). Tako se i dogodilo: Jerusalim je bio surovo
uništen, a jevrejska zemlja nepovratno rasparčana.
U vreme Hristovog drugog dolaska ispuniće se sud da "što čovek poseje, ono će i požnjeti"
(Galatima 6,7). Isusove reči kojima je počeo svoj slikoviti prikaz znakova vremena zvučale su
aktuelno kroz sve vekove svetske istorije: "Čuvajte se da vas ko ne prevari... Čućete ratove i
glasove o ratovima... jer će ustati narod na narod i carstvo na carstvo." (stihovi 6 i 7)
Isus je ljudske glasove učinio vesnicima svoga Drugog dolaska. Ljudi govore o miru
pripremajući se za rat. Glasovi o ratu su ljudski, a ne Božji. Pojam svetskog rata nije bio poznat u
Hristovo vreme. Ljudi su ginuli na bojištu, ali je pozadina bila mirna. Od prvog izgovaranja ovog
Hristovog proročanstva prohujali su vekovi, a svetski rat je postao bolno iskustvo jedne jedine
generacije koja je doživela Prvi i Drugi svetski rat. Teško je u opštem savremenom strahu od
opšteg rata ne čuti jedan od glasova iz Biblije: "Ljudi će umirati od straha i od čekanja onoga što
ide na zemlju." (Luka 21,26)
Pobeda koju su naučnici izvojevali nad tajnama strukture atoma, ubrzo je zaboravljena i
zamenjena gotovo paničnim upozorenjima svim državnicima sveta da izvrše blagovremeno
razoružanje, da svoje atomske mačeve hitno "raskuju na raonike", a svoja balistička koplja "na
srpove" (Isaija 2,4). Biblija kao da se za trenutak povukla, jer su atomisti progovorili jezikom
njenih upozorenja ponavljajući njena predviđanja. U vreme znakova Hristovog drugog dolaska i
slab će reći "junak sam" (Joilo 3,9.10). Svet je već dovoljno naoružan da bi nekoliko puta mogao
da uništi svoju planetu.
Vreme straha i oružja je žalosno vreme, vreme nepoverenja međunarodnih razmera, doba
pometnje i neizvesnosti. Jedno takvo vreme davno je predskazao prorok Danilo. On je napisao
poznati tekst: "I biće žalosno vreme, kakvoga nije bilo otkako je naroda do tada." (Danilo 12,1)
To vreme je žalosno zato što bi moglo da bude najradosnije, tužno je zato što ne bi trebalo da
bude takvo. Isus je samo ponovio ovu proročku misao, kad je znak ljudske nesigurnosti jasno i
upečatljivo uporedio sa Božjom sigurnošću: "Na zemlji će narodi biti u teskobi i neizvesnosti
zbog huke morskih valova." (Luka 21,25) Okeani naroda bučaće u širokim međunarodnim
sudarima. Vreme znakova je vreme teskobe i nesigurnosti u svetu.
3. Vreme nepravde, nemilosti i nevere
U vreme dok je Hristos prvi put boravio na svetu, jevrejski narod kao Božji narod konačno je
odbacio norme Božjeg zakona. Isus je morao da mu kaže istinu: "Teško vama, književnici i
fariseji, licemeri, što... ostaviste što je najpretežnije u zakonu: pravdu i milost i veru." (Matej
23,23) Vreme koje neposredno prethodi Hristovom drugom dolasku, Biblija opisuje kao vreme
slično farisejskom vremenu.
Biblija kaže da će to vreme, vreme pred kraj ispunjenja znakova, biti ne samo "žalosno", nego da
će to biti "vremena teška, jer će ljudi postati samoživi, srebroljupci, hvališe, ponositi, hulnici,
nepokorni roditeljima, neblagodarni, nepravedni, neljubavni, neprimirljivi, opadači, neuzdržnici,
besni, nedobroljubivi, izdajnici, nagli, naduveni, koji imaju obličje pobožnosti, a sile su se
njezine odrekli. I ovih se kloni." (2. Timotiju 3,1-5) Hrišćanstvo će biti bleda slika svog imena, a
njegova moderna doktrina glasiće: "Gde je obećanje dolaska njegova? Jer otkako oci naši
pomreše, sve stoji tako od početka stvorenja." (2. Petrova 3,3.4)
Bilo kako da se osećamo pred činjenicama svog vremena, najavljenog u proročkim svicima,
moramo priznati da većina ljudi ne razmišlja o njima. Takav odnos koji se pojavljuje u svetu
predstavlja još jedan pomoćni znak na putu prema sveopštoj, kosmičkoj svadbenoj svečanosti.
Biblija govori o tome predznaku: "I posla sluge svoje da zovu zvanice na svadbu; i ne hteše
doći." (Matej 22,3) Hristos je svojom naukom doveo čovečanstvo do raskrsnice, i postavio mu
putokaz.
4. Hlađenje čovečnosti
Završavajući knjigu zasnovanu na bogatom životnom iskustvu, prorok Danilo je morao da je

zapečati jednom zagonetkom. Otišao je sa ovog sveta zamišljen nad tajnom veka koji će biti
najžalosniji, ali i najnaučniji, najblistaviji, a ipak duboko nesrećan. Krug prorokovog života
zatvorio se kada je u svojoj knjizi ispisao i ovo poslednje proročanstvo o vremenu ispunjenom
znakovima: "A ti, Danilo, zatvori ove reči i zapečati ovu knjigu do poslednjeg vremena; mnogi
će pretraživati, i znanje će se umnožiti." (Danilo 12,4) Kraj vremena prolaznosti je početak
vremena večnosti.
Nije li čovečanstvo zakoračilo na Mesec, zagledalo se elektronskim očima u površinu Marsa,

dospelo svojim kamerama do Venere? Sve to događalo se u isto vreme kada je stanovništvo
mnogih zemalja doživljavalo tragične trenutke u svojoj istoriji podležući užasnoj gladi. Paralelno
umnožavanje znanja i broja gladnih, bogatstva i bede, nasilja i licemerja, to je znak za znakom,
serija znakova pred očima savremenog sveta. Ko je još očekivao ovakvu preciznost proročanstva
koje je nadživelo milenijume: "I što će se bezakonje umnožiti, ohladneće ljubav mnogih?"
(Matej 24,12) Umnožavanje nasilja i hlađenje čovečnosti prati eksploziju znanja, nezadrživi hod
terora i prestanak svih ljudskih obzira pritiskaju savremeni svet. Generacija savremenika svetskih
ratova znatiželjno je otpečatila i Knjigu proroka Danila, umnožila svoje fenomenalne pronalaske
i našla sve osim mira.
5. Natprirodni znaci u prirodi
Na raskrsnici prolaznosti i večnosti još jedan znak sve jasnije upisuje se u istoriju čovečanstva,
znak da živimo u eri sve sigurnije dominacije i sve vidljivijeg delovanja prirodnih sila u
natprirodnim srazmerama. Ocenimo sami podudarnost slike našeg vremena s proročkom
projekcijom iz Biblije starom trideset vekova: "Sva će se Zemlja ljuljati kao čovek pijan, i
premestiće se kao koliba, jer će joj otežati bezakonje njezino." (Isaija 24,20) Biblija kao da želi
da kaže da će Zemlja biti opijena sopstvenim bezakonjem. Isus je imao pravo kada je prorekao:
"Biće gladi i pomori, i Zemlja će se tresti po svetu!" (Matej 24,7)
Oni koji proučavaju Bibliju odavno znaju za veliki broj već registrovanih fenomena sa područja
astronomije, čiji je redosled i pojavu obznanila Biblija kao svemirski znak Hristovog slavnog
dolaska. Tu natprirodnu pojavu prorečenih i ispunjenih znakova u svetu prirode, prorok je opisao
na sledeći način: "I gle, zatrese se Zemlja vrlo, i Sunce posta crno kao vreća od kostreti, i Mesec
posta kao krv; i zvezde nebeske padoše na Zemlju kao što smokva odbacuje pupke svoje kad je
veliki vetar zaljulja." (Otkrivenje 6,12.13).
Tragajući za jednim od poslednjih znakova koji se odnose na vreme neposredne blizine

najsrećnijeg događaja svih vremena, Biblija nenametljivo ističe najveći znak kao znak radosti u
doba tuge: "I propovediće se ovo jevanđelje o carstvu po svemu svetu za svedočanstvo svim
narodima. I tada će doći posledak." (Matej 24,14) Biblija to propovedanje vidi u licu jednog
moćnog anđela koji "leti posred neba, koji imaše večno jevanđelje da objavi onima koji žive na
zemlji, i svakome plemenu i jeziku i kolenu i narodu. I govoraše velikim glasom: Bojte se Boga,
i podajte mu slavu, jer dođe čas suda njegova; i poklonite se onome koji je stvorio nebo i zemlju
i more i izvore vodene" (Otkrivenje 14,6.7). Danas skoro da nema naroda i jezika u kome se ne
objavljuje vest o Hristovom dolasku. Poslednji znak je na kraju puta straha i nesigurnosti, a na
početku puta mira i besmrtnosti.
Iz Biblije kao otvorene knjige, u kojoj je Nebo otvoren stan, jedan za drugim teku prirodni i
natprirodni znaci. Hoćemo li poći Božjim putem, putem zvanica spremnih za Hristovu nebesku
svadbenu trpezu?
Kratak sadržaj 11 lekcije
VREME ZNAKOVA
Biblija ne otkriva tačan datum Hristovog povratka, ali obeležava vreme Njegovog dolaska
mnogim značajnim događajima.
Vreme Hristovog drugog dolaska označeno je nedostatkom humanosti u međuljudskim
odnosima, nepoverenjem među narodima, zemljotresima i natprirodnim nebeskim pojavama.
Čežnja za mirom usred sve obimnijih ratnih priprema, teskoba i neizvesnosti i pored procvata
materijalne kulture - sve su to karakteristike "žalosnog vremena" pred početak najradosnijeg
događaja - Hristovog drugog dolaska.
Gašenje vere u Hristov povratak u hrišćanskom svetu takođe je jedan od značajnih znakova naših
dana. Većina hrišćana formalno opredeljenih za veru ceniće zadovoljstva više negoli pripremu za
nastavak života u večnosti.
Moralna izopačenost pretpotopnog naraštaja ponoviće se i u naraštaju koji će živeti neposredno

pre Hristovog drugog dolaska. Ta izopačenost ogledala se u zloupotrebi braka i neumerenosti u
jelu i piću.
Eksplozija znanja, talas kriminala, istovremeno postojanje sveta obilja i sveta gladi takođe su
karakteristike "vremena znakova" koje prethodi Hristovom dolasku.
sledećih načina:

1. U nastavku teksta napišite gde se u Bibliji nalazi rečenica koja glasi: "A o danu tome i o času
niko ne zna, ni anđeli nebeski, do Otac moj sam."
2. Označite dve rečenice koje opisuju zbivanja među narodima za koja Sveto Pismo kaže da
predstavljaju znakove skorog Hristovog dolaska:
a) "Biće žalosno vreme kakvog nije bilo otkako je naroda."
b) Svi narodi na Zemlji biće međusobno povezani večnim prijateljstvom.
c) Govoriće se o ratovima svetskih razmera.
3. Ponovo pročitajte prvih pet stihova iz 2. poslanice Timotiju iz 3. poglavlja, i onda u skladu sa
pročitanim tekstom napišite koja su po Vašem mišljenju tri najistaknutija znaka Hristovog
povratka iz područja međuljudskih odnosa:
4. Dovršite misao iz rečenice u 4. odseku: Paralelno sa umnožavanjem znanja u vreme Hristovog

dolaska, umnožava se i .
Označite tačne odgovore na sledeću rečenicu: Isus je rekao da će među znacima Njegovog
dolaska biti
a) snežna bura na ekvatoru
b) gladi
c) propovedanje Jevanđelja svim narodima
d) zemljotresi
Lekcija 12
TEMELJI BRAKA I PORODICE
1. Brak - božanska ustanova
Ustanova braka je rajskog porekla. Bog je izdao prvi i osnovni Zakon o braku, i on se nalazi u
Bibliji. Stvoritelj je osnovao prvi brak i prvi dom u Raju, i zamislio ga kao jezgro i blagoslov za
buduće čovečanstvo. Isus Hristos je božanski Graditelj braka, i zato Biblija kaže: "Ako Gospod
neće graditi doma, uzalud se muče koji ga grade." (Psalam 127,1) Sam Bog je izrekao i u srca
ljudi urezao ove tajanstvene, ali duboko istinite reči: "Zato ostaviće čovek oca svojega i mater, i
prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo." (Matej 19,5; 1. Mojsijeva 2,24) Jedinstvo
braka je proglašeno svetinjom, a brak između jedne žene i čoveka zakonom koji obezbeđuje
sreću u braku i postaje temelj doma. Tako je Hristos osnovao brak i utemeljio porodicu dajući joj
nasledstvo: "Evo nasledstva od Gospoda: deca, porod je dar od njega." (Psalam 127,3)
Ovo je prvi navod iz biblijske knjige Postanje: "I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po
obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih." (1. Mojsijeva 1,27) Adam je bio prvi čovek,
Bog ga je postavio da bude gospodar u Raju. Sva priroda i njeni stanovnici bili su raskošno
odeveni, a među njima isticao se Adam, slavom i čašću ovenčani vladar: "Slavnom i čašću
venčao si ga, postavio si ga gospodarom nad delima ruku svojih, sve si metnuo pod noge
njegove." (Psalam 8,5.6) Bog je poklonio čoveku savršeno oblikovano telo, udahnuo mu dah od
svoga daha, život od svoga života, deo svoje prirode.
Adam je brzo uvideo da među svim bićima u Raju nema nikog ko je ravan njemu. Biblija kaže:
"Ali se ne nađe Adamu drug prema njemu." (1. Mojsijeva 2,20) Bog je želeo da Adam to sam
zapazi, i onda je rešio taj prvi problem tek stvorenog čoveka. Biblija nas ovako uvodi u taj slavni
događaj: "I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mesto
popuni mesom. I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu." (1.
Mojsijeva 2,21.22)
Kad se probudio, Adamov kratki san postao je najlepša stvarnost! Dobio je druga prema sebi.
Adamove reči izgovorene u tom trenutku u kojem je Evi, sebi ravnoj, dao ime, odišu božanskom
ljubavlju: "Sada eto kost od mojih kosti, i telo od mojega tela. Neka joj bude ime čovečica, jer je
uzeta od čoveka." (stih 23)
Obučen u slavu i čast, snagu i lepotu, zrelost i mudrost, prvi bračni par zračio je neopisivom
radošću, kad je stao pred Svoga Stvoritelja. Bio je to Isus koji je kao Bog združio njihove ruke,
venčao ih i blagoslovio.
I dok je još rumeno večernje Sunce prosijavalo kroz drveće koje je raslo u vrtu, Bog je u tihoj
radosti i dubokoj sreći gledao prve supružnike u Edemu, i svu okolinu koja ih je okružavala.
Biblija o tom istorijskom trenutku ovako govori: "Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle,
dobro beše veoma." (1. Mojsijeva 1,31) Bog je želeo dobro čoveku, njegovom braku i porodici.
U tome se Bog ni danas nije promenio: "Jer ja znam misli koje mislim za vas, govori Gospod,
misli dobre a ne zle, da vam dam posledak kakav čekate." (Jeremija 29,11)
Tako je čovek u Raju postao slika Božjeg karaktera i član nebeske porodice. Bog je ponovio
svoju stvaralačku misao da božanska ljubav od dvoje čini jedno. Žena je bila uzeta od čoveka s
mesta najbližeg srcu, zato je ljubav srce pored srca, duša pored duše. Ljubav usklađuje misli,
ujedinjuje poglede, udvostručuje sreću. Biblija opisuje ljubav supružnika ovim uzvišenim
rečima: "Metni me kao pečat na srce svoje, kao pečat na mišicu svoju. Jer je ljubav jaka kao
smrt... žar je njezin kao žar ognjen, plamen Božji." (Pesma nad pesmama 8,6)
2. Brak suočen s neprijateljem

Adam i Eva pripadali su Bogu i onda kada su postali jedno u svetoj vezi braka. Bog je sjedinio
muža i ženu da se nikad ne rastave, ali sotona se tome usprotivio! Pun zavisti, ovaj svemirski
beskućnik rešio je da uništi i čovekov dom. Odvojio je Evu od Adama, i lukavstvom i prevarom
naveo je na greh. Biblija iskreno žali kad kaže: "Adam se ne prevari, a žena, prevarivši se,
postade prestupnica." (1. Timotiju 2,14)
Prestupajući Božju izričitu naredbu Adam se pridružio Božjem neprijatelju, i zato je morao da se
rastane sa Bogom, što je odmah pomračilo sjaj njegove ljubavi prema Evi. Sotona je upotrebio
sve svoje snage da ih rastavi od Boga i jedno od drugoga, da razori brak i uništi porodicu. Taj
strašni zadatak poverio je svojim demonima i kušačima. Međutim, i posle četiri hiljade godina od
pada u greh, brak je još uvek postojao! Isus je došao i ponovo učvrstio njegove uzdrmane
temelje. Zapovedio je: "Šta je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja." (Matej 19,6)
Božja namera bila je ne samo stvaranje porodice u braku, nego i stvaranje uslova za opstanak
prave religije i znanja o jednom Bogu. Neophodan u Raju, brak je postao još neophodniji izvan
njega. Stvoren u Raju, trebalo je da stvara raj i vrati prve oblike ljubavi i poverenja, vrline i
čednosti ljudskom društvu.
Brak je trebalo da zauvek ostane pod božanskom zaštitom, časna veza zakonitih odnosa bračnih
drugova... Biblija ga uzdiže: "Ženidbu da drže svi u časti." (Jevrejima 13,4) Preljuba je
obeščašćenje braka i rušenje ograde koja štiti moral i čistotu ljudske porodice. Bog je postao
Zaštitnik braka, kad je zapovedio: "Ne čini preljube." (2. Mojsijeva 20,14) Bog čuva i čoveka i
ženu kad naređuje: "Ne poželi žene bližnjega svojega." (stih 17)
Deca rastavljenih roditelja čeznu za ljubavlju oba roditelja, njihov mladi život trpi, dok i
tragedija ostavljene dece pogađa celo ljudsko društvo. Čak i sam pogled ispunjen strašću preko
ograde kojom je Bog ogradio brak, Isus je nazvao grehom: "A ja vam kažem da svaki koji
pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svojemu." (Matej 5,28) Preljuba je
odvratan greh, zavodništvo i rastave svete se nevinim potomcima vinovnika. Isus je Spasitelj
sveta i zaštitnik porodice, i On jedini zna šta je najbolje za ljudsku sreću.
Brak na božanskim temeljima još uvek čuva ljudski rod i njegove društvene odnose.
Spasavanjem porodice žena spasava sebe. Biblija gleda u ženi majku i učitelja kad kaže: "Ali će
se spasti rađanjem dece, ako ostane u veri i ljubavi i u svetinji s poštenjem." (1. Timotiju 2,15)
Žena kao majka ima najistaknutije mesto u porodici u vaspitanju dece. Sećajući se doma u Raju,
ona treba da stvara raj u domu. Majka proroka Samuila je živi primer materinskih dužnosti i
religijskog vaspitača. Njen stav se ogleda u ovim rečima: "Molih se za ovo dete, i ispuni mi
Gospod molbu moju, za što sam ga molila. Zato i ja dajem njega Gospodu, dokle je god živ." (1.
Samuilova 1,27.28) Mudra žena planira svoju porodicu na zdravim principima, tako da njena
deca nikad ne padaju na teret društvu. Biblija ističe potrebu mudrog roditeljstva: "Od Gospoda je
razumna žena." (Priče Solomunove 19,44)
Vreme za sklapanje braka je doba pune životne zrelosti devojke i mladića, psihofizičke ravnoteže
i materijalne samostalnosti. Biblija božanski govori: "Svemu ima vreme, i svakom poslu pod
nebom ima vreme." Misao o podobnim godinama za stupanje u brak Biblija kruniše ovim
rečima: "Sve je učinio da je lepo u svoje vreme." (Propovednik 3,1.11)
3. Isus na svadbi
Okružen nekolicinom svojih prvih učenika, Isus se rado odazvao pozivu svoje majke Marije da
prisustvuje svadbi u Kani Galilejskoj. U svom učenju Isus će carstvo nebesko često upoređivati
sa svadbom, najradosnijim danom u ljudskom životu. A tada, u Kani Galilejskoj, Isus je sedeo
kao božanski Otac među svojom zemaljskom decom, blagosiljajući mladence, brak i porodicu.
Na svadbi je učinio svoje prvo čudo. Biblija to ističe: "Ovo učini Isus početak čudesima u Kani
Galilejskoj i pokaza slavu svoju." (Jovan 2,11) Isus je dao i svoj svadbeni dar pretvarajući vodu
u vino, učinivši čudo da bi nas naveo da razmišljamo o Božjim delima, čudesnim i divnim kao
što je "put orlov u nebo, put zmijin po steni, put lađin posred mora, i put čovečji k devojci"
(Priče Solomunove 30,19)
Srećni su zaručnici koje Bog zbliži i mladenci koji na svoju svadbu pozovu Hrista. Bog i danas
čini da svaki od mladenaca može reći: "Uvede me u kuću gde je gozba, a zastava mu je ljubav k
meni." (Pesma nad pesmama 2,4)
Bračno obećanje tek uz Hrista postaje zakletva pred Božjom zastavom, ljubav među
supružnicima tek uz Isusa postaje zastava za koju treba poginuti. Pod zastavom Božjeg zakona
ljubav među supružnicima je načelo a ne strast, međusobno razumevanje a ne zaslepljenost,
zastava a ne krpa! Tek uz Hrista, mladi i stari supružnici mogu do smrti govoriti jedno drugom:
"Nema nedostataka na tebi!" (Pesma nad pesmama 4,7) Prava ljubav nije slepa čak ni onda kad
"pokriva sve prestupe" (Priče Solomunove 10,12).
Život ne počinje rođenjem nego venčanjem, ali su roditelji još uvek najbolji savetnici svojoj deci
i njihov blagoslov je Božji blagoslov. Samo Isus može da napuni vrčeve života slatkim sokom
bračne sloge i sporazuma. Ljudsko nesavršenstvo postaje savršenstvo Isusovom čudesnom
delotvornošću u srcima mladenaca ako poslušaju nepogrešivi savet Hristove majke za stolom na
svadbi: "Što god vam kaže, učinite." (Jovan 2,5) Oni koji ljube Isusa i slušaju Njegove savete
biće kao sunce u kući: "A koji Tebe ljube da budu kao sunce kad izlazi u sili svojoj." (Sudije
5,31)
Isus na svadbi, Isus za porodičnim stolom, Isus kao jedini Posrednik! On jedini zna da prihvati
tuge i radosti supružnika. Biblija upoređuje radost supružnika s Božjom radošću u dobročinstvu
prema ljudima: "Kako se raduje ženik nevesti, tako će se tebi radovati Bog tvoj." (Isaija 62,5)
Muž se raduje i žena veseli kad nauče da "ljubav dugo trpi, milokrvna je... sve snosi, sve veruje,
svemu se nada" i "nikad ne prestaje" (1. Korinćanima 13,4-8). Isus je dao zlatno pravilo bračne
sreće: "Sve dakle što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima." (Matej 7,12)
Nema vatre bez toplote, srca bez topline, niti stvarne ljubavi u braku bez osmeha i ljubaznosti,
bez dokazivanja pažnjom i priznanjem. Voda gasi vatru, ali ne načela. Vreme hladi strasti, ali ne
i ljubav. Izrazi ljubavi nisu slabost nego moć, gledanjem u Isusa ljubav se produbljuje i nikad ne
stari. Davnašnji mladenci njihaće unuke i šaputati: "Kako si lepa i kako si ljupka, o ljubavi u
milinama!" (Pesma nad pesmama 7,6)
Bračni drugovi koji svoje zajedništvo temelje na Isusu, uživaće u sjaju Njegovog prisustva i
okružiće se božanskom atmosferom. Svesni svojih ljudskih slabosti, oni će prihvatiti Njegov
savet: "Pohvatajte nam lisice, male lisice, što kvare vinograde, jer naši vinogradi cvatu." (Pesma
nad pesmama 2,15)
Isus među supružnicima znači nesebičan duh u ponašanju, plemenito razumevanje u

očekivanjima, privlačnu uzdržljivost u pravima, i to sve u pravoj velikodušnosti. Tada i kad
teškoće navale kao poplava, kad kušanja, nesigurnost i strah dođu kao velike vode, ni tada
"mnoga voda ne može ugasiti ljubav, niti je reke potopiti. Da ko daje sve imanje doma svojega
za tu ljubav, osramotio bi se" (Pesma nad pesmama 8,7). Lepota karaktera je prava lepota.
4. Isus deci i roditeljima
Vinova loza i maslina su znaci Božjeg blagoslova. Mirisom ucvale loze i bojom zlatnoga ulja,
Biblija slika pravu porodičnu sreću: "Žena je tvoja kao rodna loza usred doma tvojega; sinovi
tvoji kao grane maslinove oko stola tvojega. Gle, tako će biti blagosloven čovek koji se boji
Gospoda." (Psalam 128,3,4)
Isus je genijalni vrtlar i nenadmašni vajar. On jedino može da učini da kćeri budu "kao stubovi
prekrasno izrađeni u dvoru", a sinovi "kao bilje koje veselo odraste u mladosti" (Psalam 144,12).
Isus i sada govori bespomoćnim roditeljima: "Pustite decu neka dolaze k meni, i ne branite im;
jer je takvih carstvo Božje." (Marko 10,14) Kada je to prvi put rekao svim roditeljima sveta, Isus
je pokazao da je Njegova ljubav najbolji način za vaspitanje dece, jer "zagrlivši ih, metnu na njih
ruke, te ih blagoslovi" (stih 16). Blago mladima koji od detinjstva druguju s Hristom i roditeljima
kroz Bibliju. Dom je prva i prava biblijska škola karaktera i lepote srca, uglađenosti i ljudskog
dostojanstva. Blaženi su svi koji se uče na Isusovom primeru, koji kao dečak uz roditelje "siđe s
njima i dođe u Nazaret, i bejaše im poslušan" (Luka 2,51).
Poslušnost je nebeski izraz ljubavi. Pun ljubavi prema Bogu, vedrine u poslušnosti, dete Isus
"napredovaše u premudrosti i u rastu i u milosti kod Boga i kod ljudi" (stih 52).
Mudrost i razum, uspeh i spasenje su nagrada poslušnim sinovima i kćerima. Oni će "svi biti
naučeni od Gospoda, i obilan mir imaće sinovi tvoji (kćeri tvoje)" (Isaija 54,13).
Onima koji zidaju svoju veru, brak i porodicu na Isusu, On obećava: "Evo ja ću namestiti
kamenje tvoje na mramoru porfirnom, i osnovaću te na safirima. I načiniću ti prozore od kristala,
i vrata od kamena rubina, i sve međe tvoje od dragog kamenja." (Isaija 54,11.12) Ko će Ga od
nas za to ovlastiti?
Kratak sadržaj 12. Lekcije
TEMELJI BRAKA I PORODICE
Brak je božanska ustanova koja potiče iz Raja i predstavlja osnovu ljudskog društva i zakoniti
odnos između čoveka i žene.
Božanski temelji braka obezbeđuju brak kao doživotnu vezu jednog muža i jedne žene, osnovanu
na međusobnoj ljubavi kao Božjem načelu.
Hristos je u svojim raspravama o braku učvrstio njegove božanske temelje, ukazujući da samo
preljuba može biti razlog za raskidanje braka.
Vreme za sklapanje braka je "svoje vreme", tj. doba puno moralne i materijalne spremnosti
budućih supružnika da odgovaraju za svoje postupke pred Bogom, porodicom i društvom.
U braku je ljubav božansko načelo koje "nikad ne prestaje", načelo koje deluje na osnovu zlatnog
pravila da najpre treba pokazati dobrotu i pažnju koje očekujemo od drugoga.
Teškoće, iskušenja i tuđi uticaji biće preslabi da ugase plemenita osećanja u domu čije je središte
sam Isus.
Biblija prikazuje Hrista kao najvećeg pedagoga, koji atmosferu doma čini svetlom i
graditeljskom, koji od doma stvara radionicu u kojoj se oblikuju nesalomljivi karakteri mladih
naraštaja koji se pripremaju za ovaj život i za onaj koji predstoji u večnosti.
sledećih načina:

1. Popunite praznine u sledećem biblijskom tekstu: "Zato će ostaviti čovek i prilepiće se k ženi
svojoj, i biće dvoje telo." (1. Mojsijeva 2,24)
2. U nastavku stiha dopišite gde se u Bibliji nalazi tekst koji glasi: "A ja vam kažem da svaki koji
pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svojemu."
3. Označite tačan odgovor na sledeće pitanje: Ko je rekao za Isusa ove kratke ali značajne reči -
"Šta god vam kaže, učinite!"
a) apostol Petar
b) Isusova majka
c) poočim Josif
Upišite svoje mišljenje o tome kakvo značenje ima voda u sledećem biblijskom stihu: "Mnoga
voda ne može ugasiti ljubavi." (Pesma nad pesmama 8,7)
4. Dopišite izostavljene reči iz sledećih biblijskih stihova:
"Sinovi naši neka budu kao koje odraste u mladosti; kćeri naše kao prekrasno izrađeni u ."
(Psalam 144,12)
"Pustite neka dolaze k meni, i ne im." (Marko 10,14)
Lekcija 13
ROĐENI ZA VEČNOST
1. Duh Sveti, stvaralačka ličnost
Treće lice Božanstva je Duh Sveti. Biblija govori o Njemu kao o Onome koji je s Ocem i Sinom
Stvoritelj i Nosilac života, a posebno duhovnog života svakog čoveka koji se pomirio s Bogom.
Biblija svog čitaoca postavlja u ulogu posmatrača stvaralačke aktivnosti Svetog Duha u vreme
"kad je uređivao nebesa... kad je razmeravao krug nad bezdanom; kad je postavljao moru među i
vodama da ne prestupaju zapovesti njegove, kad je postavljao temelje zemlji" (Priče Solomunove
8,27-29).
Biblijski opis stvaranja sveta počinje dalekim bučanjem praiskonskih voda, dok se pred
zanemelom vasionom pojavljuju sjajni obrisi božanske slave, veličanstvene ličnosti Svetog
Duha, Duha Božjeg, koji je još i "Duh Gospodnji, Duh mudrosti i razuma, Duh saveta i sile, Duh
znanja i straha Gospodnjega" (Isaija 11,2). U beskonačnom kosmosu, Bog je "razmeravao krug
nad bezdanom" i "razastro sever nad prazninom, i zemlju obesio ni na čem" (O Jovu 26,7).
Nadahnuta Knjiga govori da je Bog "Duhom svojim ukrasio nebesa" (O Jovu 26,13), i rasvetlio
nebeska prostranstva životom, a čoveku na Zemlji darovao razum u sjaju Božjeg obličja. Čovek,
Njegovo remek-delo, u skladu sa večnim biblijskim znanjem izgovara veličanstvenu istinu u
slavu svome Stvoritelju: "Duh Božji stvorio me je i dah Svemogućega dao mi je život!" (O Jovu
33,4) Ovaj glas razuma bio je jedini pravi čovekov odgovor na postavljeno Božje pitanje u
Bibliji: "Opaši se sada kao čovek; ja ću te pitati, a ti mi kazuj! Gde si ti bio kad ja osnivah
zemlju... kad pevahu zajedno zvezde jutarnje i svi sinovi Božji klikovahu?" (O Jovu 38,3-7)
Sveti Duh je Autor Biblije i Knjige prirode. Obe knjige nose Božji stvaralački potpis. U njima se
može ići za Božjim mislima, stupati tragom božanskog Savetnika, učiti se na izvoru Sile i
Razuma i napuniti se znanjem i strahom Gospodnjim.
2. Duh Sveti, sveznajući i svuda prisutni Bog
Biblija opisuje prisutnost Duha Svetoga poetski nadahnuta: "Kuda bih otišao od Duha Tvojega, i
od lica Tvojega kuda bih utekao? Da se dignem na krilima od zore, i preselim se na kraj mora: i
onda će me ruka Tvoja voditi, i držati me desnica Tvoja." (Psalam 139,7-10)
Pisci biblijskih knjiga otkrivaju nam da je pravi Autor njihovih spisa Sveti Duh, koji je u njima
bio prisutan u svim vekovima i na svim mestima. Oni ovako svedoče o istini: "A nama je Bog
otkrio Duhom svojim; jer Duh sve ispituje, i dubine Božje... Tako i u Bogu što je niko ne zna
osim Duha Božjeg." (1. Korinćanima 2,10.11)
Biblija je i danas sila koja preobražava uticajem i delovanjem Duha Svetoga u ljudskom srcu.
Kako onda, tako i sada Biblija svom čitaocu postaje Božja reč dubokim osvedočenjem koje u
ljudskoj duši stvara Sveti Duh. Tek tada običan ljudski sluh postaje preobraženi prijemnik koji
omogućava prihvatanje Božjeg obećanja: "I uši će tvoje slušati reč iza tebe gde govori: to je put,
idite njim, ako biste svrnuli nadesno ili nalevo." (Isaija 30,21) To je bilo nadahnuće kojim
"naučeni od Svetoga Duha govoriše sveti Božji ljudi" (2. Petrova 1,21).
Duh Sveti se nalazi na svakom mestu i u isto vreme uz svakog ko Mu otvara svoju dušu. Duh
Sveti je do danas kucao na sva srca. Biblija ovako otkriva sadržinu tog božanskog šapata svakom
srcu: "Zato, kao što govori Duh Sveti: danas ako glas njegov čujete, ne budite drvenastih srca..."
(Jevrejima 3,7.8)
Ni Biblija ni pravi biblijski učitelji ne govore "rečima što je naučila čovečja premudrost, nego što
uči Duh Sveti" (1. Korinćanima 2,13).
3. Izvor duhovnog preobražaja i života
Kad Duh Sveti govori, zvezde slušaju i Zemlja među njima! Njegova beseda upoređuje se sa
blagodatnom i obilnom kišom. Duh Sveti se preko nadahnutih posrednika obraća Nebu i Zemlji:
"Slušaj, nebo, govoriću; i Zemlja neka čuje govor usta mojih. Neka se spusti kao dažd nauka
moja, i neka padne kao rosa govor moj, kao sitan dažd na mladu travu i kao krupan dažd na
odraslu travu." (5. Mojsijeva 32,1.2)
Čovek je odlutao od Boga i postao "potukač i begunac na Zemlji", gonjen nemirom svoje nečiste
savesti kao Kain (1. Mojsijeva 4,12), ali od Božjeg Duha nije moguće uteći. Biblija ističe da je
Bog tražio čoveka Duhom svojim i "nađe ga u zemlji pustoj, na mestu strašnu gde buči pustoš;
vodi ga unaokolo, uči ga i čuva kao zenicu oka svojega." (5. Mojsijeva 32,10)
Čovečanstvu, koje je zašlo u pustinju očaja, Sveti Duh je čaša vode koja spasava i gasi svaku
žeđ. Zato se u smaragdnoj oazi Biblije čuje pesma nad pesmama o Duhu Svetom: "O izvore
usred bašte, o izvore vode žive, vode žive sa Livana!" (Pesma nad pesmama 4,15)
O Duhu Svetom kao izvoru vode večnog života Isus je izgovorio poznate reči: "A ko pije od
vode koju ću mu ja dati, neće nikad ožedneti, nego voda koju ću mu ja dati, biće u njemu izvor
vode koja teče u život večni." (Jovan 4,14)
Ovo Hristovo obećanje ostvarilo se u Jerusalimu na dan Pedesetnice. Preobražaj se neočekivano
dogodio: neutešni su se utešili, neupućeni su saznali istinu, neodlučni su počeli da proslavljaju
Isusa sa hrabrošću koja je zadivila svet! Duh Sveti je sišao na Zemlju kao nebeska sila. Svedoci
su opisali Njegov dolazak sledećim rečima: "I ujedanput nastade huka s neba kao duhanje
silnoga vetra, i napuni svu kuću gde seđahu; i pokazaše im se razdeljeni jezici kao ognjeni; i sede
po jedan na svakoga od njih. I napuniše se svi Duha Svetoga." (Dela apostolska 2,2-4)
Prvi Isusovi sledbenici od toga časa postali su nesebični, duhovni ljudi neobjašnjive moći,
preobraženog uma i prosvetljenog duha koji su mogli reći za sebe da žive "u čistoti, u razumu, u
podnošenju, u dobroti, u Duhu Svetom, u ljubavi istinitoj... kao neznani, i poznati, kao oni koji
umiru, a evo smo živi... kao žalosni a koji se jednako vesele, kao siromašni, a koji mnoge
obogaćuju, kao oni koji ništa nemaju a sve imaju!" (2. Korinćanima 6,6-10)
Tada se očigledno na prvim Hristovim učenicima ispunilo Njegovo obećanje: "Nego ćete primiti
silu kad siđe Duh Sveti na vas." (Dela apostolska 1,8)
Poželimo i mi danas dobrodošlicu Duhu Svetome kao svom visokom nebeskom Gostu, koji i sad
kuca na zatvorena vrata naših srca. On govori Hristovim glasom i u Njegovo ime kad kaže: "Evo
stojim na vratima i kucam: ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njime,
i on sa mnom." (Otkrivenje 3,20)
U ovo kasno doba ljudske istorije, Duh Sveti još uvek očekuje da će se Njegov glas čuti u srcu
kome je potreban. Voda večnog života spremna je da poteče u svako srce i razlije se svežim
mirisima u predvečerje koje se spušta na zalivenu baštu.
4. Duh Sveti, začetnik čovekovog duhovnog rođenja
Isus je rođen Duhom Svetim, zato je postao Bog u telu. Devojka Marija čula je reči koje je
izgovorio anđeo: "Duh Sveti doći će na tebe, i sila najvišega oseniće te; zato i ono što će se roditi
biće sveto, i nazvaće se Sin Božji." (Luka 1,35) Kad se rodio, za Njega je u Bibliji rečeno: "A
dete rastijaše i jačaše u duhu, i punjaše se premudrosti, i blagodat Božja beše na njemu." (Luka
2,40)
Da bi čovek mogao da ide za Hristom - Bogom u telu, bezuslovno mu je potrebno da se nanovo

rodi Duhom Svetim. Isus je upravo jedno takvo rođenje postavio kao neminovnu potrebu. U
razgovoru sa knezom Nikodimom, Isus je poručio svakom ljudskom biću: "Zaista, zaista ti
kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstva Božjega." (Jovan 3,3)
Preobražaj duha, obnovljenje srca kao središta duhovnog života, Biblija naziva novorođenjem.
Ono znači promenu stare prirode u novu, ljudske u božansku natprirodnim delovanjem Duha
Svetog. Nikodim, učeni teolog, postavio je Isusu nepotrebno pitanje: "Kako se može čovek roditi
kad je star" (stih 4), jer bi i višestrukim ponovnim rođenjem u telu čovek opet bio u vlasti stare,
grešne ljudske prirode. Novorođenje je čudesno sticanje nove, božanske prirode Duha Svetoga.
To nije rođenje "ni od volje telesne, ni od volje muževljeve, nego od Boga" (Jovan 1,13).
Sveta priroda u grešnom telu, božanski duh u ljudskom obličju, to je novorođeno Božje dete bez
obzira na uzrast i godine! Ovu suštinsku promenu i natprirodni preobražaj čovekovog stava
prema Bogu i prema čoveku više neće oglasiti duvanje nebeskog vetra ni razdeljivanje ognjenih
jezika kao na dan Pedesetnice! Niko od novorođenih Isusovih sledbenika neće znati da navede ni
dan ni mesto svoga preobražaja, a ipak će znati da je postao novo biće, drugi čovek, Božji sin i
Božja kći. Isus je ovako uobličio to saznanje: "U onaj ćete vi dan doznati da sam ja u Ocu
svome, i vi u meni i ja u vama." (Jovan 14,20)
Apostol Pavle je u jednom razdoblju svog života bio ogorčeni progonitelj Isusa Hrista, a već
sledećeg - Njegov vatreni sledbenik koji izjavljuje: "A ja više ne živim, nego živi u meni Hristos.
A što sada živim u telu, živim verom Sina Božjega, kojemu omileh, i predade sebe za mene."
(Galatima 2,20)
Pre svog stvarnog susreta s Isusom ispred grada Damaska, apostol Pavle zvao se Savle ili Saul,
kao i njegov daleki imenjak u Starom zavetu i prvi car u Izrailju. Obojica su već kao odrasli ljudi
doživeli preobražaj novorođenjem ukorenjenih shvatanja i ustaljenih navika. Saulu, budućem
caru, prorok Samuilo doneo je vest o njegovom predstojećem duhovnom preobražaju -
novorođenju: "I sići će na tebe Duh Gospodnji... i postaćeš drugi čovek." (1. Samuilova 10,6)
Samuilovo proročanstvo i Saulova želja su se ispunili. Biblija ovako govori o tome: "I kad se
okrete da ode od Samuila, Bog mu dade drugo srce." (stih 9) Svi koji su ga zatim sreli, zapazili
su tu promenu i s radošću se pitali: "Šta to bi od sina Kisova? Eda li je i Saul među prorocima?"
(stih 11) Promena prirode znači promenu srca.
5. Novo srce
Novorođenje je vidljiva promena karaktera, preobražaj urođene stare prirode u novu, nevidljivim
uticajem Svetog Duha. Novorođenje je delo Duha Svetoga. Sveti Duh uzima čovekovo
zemaljsko srce i daje mu nebesko. Čovek sa zemaljskim srcem ne može nebeskim stepenicama
stići u carstvo Božje.
Za novi život neophodno je potrebno novo srce, jer će u Božje carstvo ući samo Božji sinovi i
kćeri. Bog je nadahnuo ovu presudnu reč: "I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i
izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce mesno. I Duh svoj metnuću u vas, i učiniću
da hodite po mojim uredbama i zakone moje da držite i izvršujete." (Jezekilj 36,26.27)
Novorođenje je bilo potrebno i prvom izrailjskom vođi i Božjem proroku Mojsiju. Nadahnut
Svetim Duhom, Mojsije je pisao o Isusovom prvom dolasku. Isus je ovako rekao svojim
nevernim savremenicima: "Jer da ste verovali Mojsiju, tako biste verovali i meni; jer on pisa za
mene." (Jovan 5,46) Mojsije ne samo da je pisao proročanstva o Isusu, nego je živeo i stradao za
Isusa. Biblija to ovako opisuje: "Verom Mojsije, kad bi veliki, ne hte da se naziva sin kćeri
faraonove; i vole stradati s narodom Božjim, nego li imati zemaljsku sladost greha: državši
sramotu Hristovu za veće bogatstvo od svega blaga misirskoga." (Jevrejima 11,24-26) Mojsije je
dobio najpre novo srce, Božju prirodu, a zatim i Božje carstvo. Najpre je dobio deo u Božjoj
prirodi, a onda i deo na Nebu. Sveti Duh i danas udahnjuje nov duhovni život i daje novo srce
svakome koji Mu otvara vrata svoga doma. Sada deo Božje prirode, a jednom i deo Neba! Isti
Sveti Duh koji je nadahnuo Mojsija, proroka Isaiju i apostola Pavla, otvara i naša srca svome
glasu: "Dođi! I koji čuje neka govori: dođi! I ko je žedan neka dođe, i ko hoće neka uzme vodu
života zabadava." (Otkrivenje 22,17)
Svi su se oni odazvali božanskom pozivu. Hoćemo li im se i mi pridružiti?

ROĐENI ZA VEČNOST
Duh Sveti je bio aktivni božanski učesnik u stvaranju sveta.
Uzvišena ličnost Svetog Duha je nedokučiva.
Božji Duh je bio nepresušivi Izvor nadahnuća svih pisaca biblijskih knjiga.
Dok Isus zastupa čoveka na Nebu, dotle Duh Sveti zastupa Isusa na Zemlji.
Na dan silaska Duha Svetog na Zemlju, apostoli su dobili naročitu silu božanske ljubavi, radosti,
mira i vere. Slični darovi Svetog Duha izliće se na Isusove sledbenike pred Njegov drugi
dolazak.
Priprema za primanje Svetog Duha u punoj meri je iskreno pokajanje, obraćenje, kao i krštenje
prema Isusovom primeru.
Novorođenje je preobražaj nesavršenog karaktera ljudske prirode u božansko-ljudsku prirodu

delovanjem Svetog Duha.
Želja i spremnost za primanjem Božjeg Duha prvi je uslov da čovek može otpočeti život "u
čistoti, u razumu, u podnošenju, u dobroti, u Duhu Svetome".
Duh Sveti je božanska ličnost koja vodi, posreduje i stavlja svoj pečat na Hristove sledbenike
kao znak njihove potpune spremnosti za Hristov drugi dolazak.
sledećih načina:
1. Molimo Vas da označite rečenice koje sadrže istinita tvrđenja: Duh Sveti
a) nije postojao u vreme stvaranja.
b) imao je aktivnu ulogu u stvaranju sveta.
Priroda ličnosti Svetoga Duha
a) je nedokučiva tajna.
b) svako je može lako shvatiti.
2. Dopišite izostavljene reči u sledećim biblijskim tekstovima:
"Naučeni od govoriše sveti Božji ljudi."
"Zato kao što Duh Sveti: ako glas njegov , ne budite drvenastih srca."
3. Jedno od sledeća dva tvrđenja je tačno. Označite ga:
a) Da bismo osetili kajanje zbog greha i pristali uz pravdu, potrebno je da nas na to uputi "Duh
istine", pravi Hristov zamenik na Zemlji.
b) Nemamo potrebe za Duhom Svetim, jer su nam dovoljni praotački običaji i tradicije.
4. Označite tačan odgovor kojim treba da se završi sledeće tvrđenje: Prema Isusovim rečima,
svako će videti carstvo Božje ako se
a) posveti isposništvu.
b) nanovo rodi.
c) učini neko naročito dobro delo.
5. Nabrojte neke od duhovnih plodova preobraženog karaktera, koji su navedeni u Poslanici

Galatima 5,22.23:
a)
b)
c)
d)
Lekcija 14
BIBLIJA O ZDRAVLJU
1. Biblija, ishrana i moral
Biblija nije medicinski udžbenik, ali njen Autor je Lekar. Ona se ne bavi utvrđivanjem bolesti,
ali ipak govori o zdravlju i bolesti, o životu i smrti. Njen Pisac ovako je rekao za sebe: "Jer sam
ja Gospod, lekar tvoj." On raspolaže takvim znanjem i silom da je s pravom rekao: "Nijedne
bolesti koje sam pustio na Misir neću pustiti na tebe." (2. Mojsijeva 15,26) Mirno i uverljivo je
rekao: "Zapovesti moje neka hrane srce tvoje, jer će ti doneti dug život, dobre godine i mir."
(Priče Solomunove 3,1.2)
U stvari cela Biblija je i napisana samo sa jednim ciljem, koji se može sažeti u jednu želju i
pozdrav svakom čoveku: "Da ti bude dobro, i da budeš zdrav, kao što je tvojoj duši dobro." (3.
Jovanova 2) U ovoj knjizi nalazi se hiljadugodišnje iskustvo onih kojima su njeni saveti bili život
i "zdravlje svemu telu njihovu" (Priče Solomunove 4,20-22).
Biblijska medicina i danas bi mogla poslužiti svim poklonicima istine, istine o životu i zdravlju,
jer u skladu sa najsavremenijom medicinskom naukom uči o čovekovoj fizičkoj, intelektualnoj i
emocionalnoj prirodi kao o celini, ne praveći nikakvu razliku između tela, duha i duše. Biblija je
nauka najvećeg Lekara, Isusa Hrista, i zato samo ona može da da ovakvu izjavu: "I ceo vaš duh,
duša i telo da se bez krivice sačuva za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista." (1. Solunjanima
5,23)
Biblija je pre svih objavila zakon uzroka i posledice: "Jer šta čovek poseje, ono će i požnjeti."
(Galatima 6,7) Nepoznavanje zdravstenih zakona ne izuzima nikoga od posledica koje donosi
prestup. Jedini put ka ozdravljenju Biblija vidi u otklanjanju uzroka bolesti i patnje. Isus, Lekar
nad lekarima, dao je ovakav savet jednom bolesniku, koga je izlečio od teške bolesti: "Eto si
zdrav, više ne greši, da ti ne bude gore!" (Jovan 5,14)
Od najranijih vremena Biblija govori o pravilnoj i nepravilnoj ishrani, i njenom uticaju na

religiju, na čovekovo vladanje prema Bogu, prema samom sebi i prema drugima. O važnosti
uticaja ishrane na moral, Biblija vrlo sažeto, ali uticajno i upečatljivo kaže: "Ako dakle jedete,
ako li pijete, ako li drugo što činite, sve na slavu Božju činite." (1. Korinćanima 10,31) Ona ne
prihvata ni neumerenost, ali ni isposništvo. Kao Božja svojina, kao Njegov sveti hram, kao stan
Njegovog Duha, ljudsko telo zaslužuje odgovarajuću pažnju i negu. Biblija govori: "Ili ne znate
da su telesa vaša crkva Svetoga Duha koji živi u vama, kojega imate od Boga, i niste svoji?" (1.
Korinćanima 6,19)
Niko ne može reći gde prestaje telo a počinje intelekt, ali svako zna da se unošenjem alkoholnog
pića može snažno uticati na moralno ponašanje. Razum se može poremetiti nekom duševnom
napetošću, a telo onesposobiti bolešću. Duhovna priroda može da se unizi jelom, osećanja
pomute pićem, i tako ceo čovek postaje ponižen i okaljan. Biblija vrlo živo i slikovito opisuje i
čuva primer četvorice mladića koji su dobro poznavali uticaj koji jelo i piće imaju na duhovni
napredak, fizičko zdravlje i moralne stavove. Jedan od njih izrazio je odluku svih "da se ne
skvrni obrokom jela careva i vinom koje on pijaše, i zamoli se starešini nad dvoranima da se ne
skvrni" (Danilo 1,8). Od tog dana ovaj mladić počeo je da se uzdiže na vavilonskom dvoru, sve
dok nije postao prvi ministar te ogromne carevine. On je mudro i odlučno odbio omamljujuća
jela i pića s neznabožačke carske trpeze i zamenio ih zdravim varivom i čistom vodom. Za samo
deset dana, rezultat takvog načina života i ishrane mogao im se čitati s lica: "Lica im dođoše
lepša i mesnatija nego u svih mladića koji jeđahu carsko jelo." (stih 15)
O uspehu koji je postigao Danilo, držeći se biblijskih principa ishrane i ponašanja, govore i reči
jedne carice, majke poslednjeg vavilonskog cara Valtasara: "Ima čovek u tvome carstvu, u kom
je duh svetih bogova; i u vreme oca tvojega nađe se u njega videlo i razum i mudrost, kakva je u
bogova, i car Navuhodonosor, otac tvoj, care, postavi ga glavarem vračarima, zvezdarima,
Haldejima i gatarima; jer velik duh i znanje i razum za kazivanje snova i pogađanje zagonetaka i
razmršivanje zamršenih stvari nađe se u Danila." (Danilo 5,11.12)
Danilov primer u Bibliji nije usamljen. Dug život, dobre godine i mir u čvrstoj su vezi s
poslušnošću moralnim i zdravstvenim principima tako snažno i uticajno izraženim u Bibliji.
Jedan od prvih je zabrana upotrebe alkoholnih pića.
2. Uticaj alkoholnih pića na razum i ponašanje
U najtežim trenucima svog zemaljskog života, Isus se verno držao biblijskog načela koje nalaže
odbacivanje alkohola. Razapet na krstu, odbio je da pije alkoholno vino, koje su mu prineli
rimski vojnici. Biblija govori o tome: "I došavši na mesto koje se zove Golgota, to jest
kosturnica, dadoše mu da pije ocat, pomešan sa žuči, i okusivši ne htede da pije." (Matej
27,33.34) Isus je tako potvrdio važnost zapovesti koja je data još u Starom zavetu: "Vina i
silovita pića nemoj piti ni ti ni sinovi tvoji s tobom... da biste mogli raspoznavati šta je sveto šta
li nije, a šta je čisto šta li nečisto." (3. Mojsijeva 10,9.10)
Može li čovek pod dejstvom alkohola da raspoznaje moralne principe koji ga čine čovekom?
Dejstvo alkohola na čovekove sposobnosti i danas je isto kao i u onim davnim vremenima s tom
razlikom što je žestina alkoholnih pića danas neuporedivo pojačana. Alkohol parališe
najdelikatnije centre moždane kore koji regulišu čovekov stav prema okolini i uklanja sve
moralne kočnice. Razbludno i nasilničko ponašanje najčešće proizlazi kao rezultat dejstva
alkohola.
Savremeni naučni skupovi obaveštavaju svet da i "ona uobičajena čašica, u porodičnom krugu ili
među prijateljima, nemilosrdno uništava važne ćelije mozga", i da omamljenost prouzrokovana
alkoholom nije ništa drugo nego "trenutak u kome umiru moždane ćelije, najmanje deset hiljada
dragocenih ćelija moždanog tkiva" (Dvadeset osmi internacionalni kongres o alkoholu i
alkoholizmu).
Biblija nije pogrešila iako na ovaj način nije oblikovala svoju uredbu o zabrani alkoholnog pića,
a posebno budućim majkama. Biblija vekovima pre svakog savremenog medicinskog udžbenika
govori o prenatalnoj higijeni i ishrani. Evo njenog saveta svim budućim majkama: "I vina i
silovita pića neka ne pije, i ništa nečisto neka ne jede. Što sam joj zapovedio, sve neka drži."
(Sudije 13,14)
Držeći se ove nebeske odredbe o hrani i piću, Samsonova majka dobila je sina koji je u najvećoj
mogućoj meri bio osposobljen za saradnju sa Gospodnjim Duhom. Biblija govori: "I tako ta žena
rodi sina i nadenu mu ime Samson; i dete odraste i Gospod ga blagoslovi. I Duh Gospodnji poče
hoditi s njim." (Sudije 13,24.25)
Kada je odrastao, Samson se odlikovao neobičnom fizičkom snagom i umnim sposobnostima. U

jednom sukobu s mladim lavom, Samson ga je golim rukama pobedio, jer "Duh Gospodnji siđe
na nj, te rastrže lava kao jare nemajući ništa u ruci" (Sudije 14,6).
Biblija zabranjuje proizvodnju alkohola i tako u korenu suzbija ovo zlo. Ona ističe: "Kad ko
nađe vina u grozdu pa reče: ne kvari ga, jer je blagoslov u njemu." (Isaija 65,8) Grožđani šećer je
blagoslovena hrana, koju gljivice alkoholnog vrenja kvare i pretvaraju u alkohol, prvorazredni
otrov za živu ćeliju a osobito moždanu. Zato Biblija ne dozvoljava prodaju alkoholnih pića i čini
odgovornim trgovce koji povećavaju njegovu potrošnju: "Teško onome koji poji bližnjega
svojega, dodaje meh svoj da bi ga opojio." (Avakum 2,15)
Upotreba alkoholnih pića je samotrovanje. Biblija zato čini sve da spase čovekovo zdravlje
dajući ovakva upozorenja: "Ne znate li da ste vi crkva Božja, i Duh Božji živi u vama? Ako ko
pokvari crkvu Božju, pokvariće njega Bog: jer je crkva Božja sveta, a to ste vi." (1. Korinćanima
3,16.17)
3. Neki biblijski pogledi na higijenu ishrane
Biblijski propisi o ishrani koji su nekada smatrani sastavnim delom rituala, danas su dobili svoju
naučnu potvrdu. Biblija odbacuje upotrebu životinjske masti uopšte, a izričito sala koje potiče od
goveda, ovaca i koza: "Kaži sinovima Izrailjevim: ne jedite sala od vola ni od ovce ni od koze."
(3. Mojsijeva 7,23)
Glavna opasnost od upotrebe životinjske masti je holesterol, sastojak koji današnja medicinska
nauka okrivljuje kao jednu od tvari koje su odgovorne za razvitak arterioskleroze i sve učestalije
slučajeve nagle smrti od srčanog udara i moždane kapi, naročito kod osoba koje životinjsku mast
upotrebljavaju u prekomernim količinama. Biblija preporučuje biljna ulja kao što je ulje od
masline i drugih poznatih biljnih kultura. Danas je poznato da su takva ulja vrlo korisna, a po
kaloričnoj vrednosti ravna masnoćama životinjskog porekla.
Nekad se takođe mogla smatrati ritualnom zabrana korišćenja životinjske krvi za ljudsku ishranu:
"Ali ne jedite mesa s dušom njegovom, a to mu je krv." (1. Mojsijeva 9,4) Međutim, danas su
istaknuti naučnici otkrili da krv u krvotoku čoveka i životinje podjednako sadrži u većoj ili
manjoj meri uzročnike mnogih bolesti, kao što su virusi, bakterije i neke vrste protozoa.
Klasičnim postupkom klanja životinjska krv je u celini isticala iz tela životinje, dok savremene
metode ubijanja stoke i peradi (udarcem u čelo, električnom strujom ili gušenjem) svakako nisu
celishodne sa gledišta higijene ishrane, jer ostavljaju krv u telu životinje ili ptice, što znatno
ubrzava proces raspadanja mišićnog tkiva odnosno mesa namenjenog ljudskoj ishrani. Tako je
Biblija u stvari čuvala i čuva zdravlje svojih čitalaca, a ne obredne ceremonije kako joj je to
često pripisivano.
Zakon o podeli životinjskih vrsta na one čije je meso upotrebljivo za ljudsku ishranu i na one čije
meso šteti čovekovom zdravlju nalazimo u 3. Mojsijevoj knjizi, u 11. poglavlju. Životinje čije je
meso bilo upotrebljivo označene su kao čiste a ostale kao nečiste. U grupu čistih ušli su svi
preživari čiji su papci razdvojeni, a od riba samo one vrste koje imaju krljušti i leđna i trbušna
peraja. Sve ptice strvinari proglašene su nečistima.
Među nečistim životinjama svinja je posebno spomenuta i strogo izdvojena kao nosilac opasnosti
koje prete ljudskom zdravlju. U Bibliji ovako piše: "Ali ne jedite... ni svinjčeta, jer ima papke
razdvojene ali ne preživa; da vam je nečisto; mesa od njega ne jedite i strva se njegova ne
dohvatajte." (5. Mojsijeva 14,7.8) Ni ovaj razlog nema ritualnu prirodu. Ovakva posebna zabrana
upotrebe svinjskog mesa potpuno je razumljiva kad se uzme u obzir opasnost koja preti od njega.
Poznato je da je svinjsko meso pretnja ljudskom zdravlju, jer je nosilac smrtonosne zaraze
trihinom. Uprkos najstrožem pregledu prilikom prerade svinjskog mesa, ova bolest se još uvek
znatno širi, a smrtnost među onima koji jedu svinjsko meso kreće se od 10 do 40 procenata.
Neobična je i zadivljujuća naučna tačnost biblijske podele svih vrsta riba na čiste i nečiste.
Važna su zapažanja naučnika koji su utvrdili da je iscedak od mesa riba koje nemaju krljušti
otrovan, dok je iscedak od mesa riba koje imaju krljušti potpuno neškodljiv za ogledne miševe i
biljke. Farmakološka ispitivanja potvrđuju biblijsku zoološku klasifikaciju, jer su se sve dosad
proučene ribe bez krljušti pokazale kao otrovne. Takođe je dokazano da takve ribe imaju
nenormalno visok koli-titar u svojim crevima, što je siguran znak zagađenosti i prisustva drugih
bakterija i virusa u takvoj ribi. Jesti te ribe značilo bi širom otvoriti vrata otrovnim i štetnim
materijama u ljudski organizam.
4. Hrana i ono što nije hrana
Najstariji jelovnik u Bibliji ni do danas nije zastareo. Propisao ga je sam Bog predajući ga našim
praroditeljima: "Evo dao sam vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji i sva drveta rodna koja
nose seme; to će vam biti za hranu." (1. Mojsijeva 1,29) Vrednost ovakve ishrane pokazala se u
skoro hiljadugodišnjem životu prvih patrijaraha koji su još nosili u sebi i životnu silu s "drveta
života" u Edemskom vrtu.
Voće i povrće, žitarice i jezgričavi plodovi, med i mleko još uvek predstavljaju punovrednu
hranu iz prve ruke, prvorazrednog kvaliteta, jer se belančevine koje sadrže, naučno izjednačavaju
sa kvalitetom belančevina životinjskog porekla. Danas je poznato da odgovarajuća mešavina
biljnih belančevina može u potpunosti da zameni životinjske belančevine čak i u ishrani male
dece.
Međutim, Biblija s razlogom pita sve ljude sveta: "Zašto trošite novce svoje na ono što nije
hrana, i trud svoj na ono što ne siti?" (Isaija 55,2) Zato je potrebno da svako sam razmotri i
pronađe šta to kupuje što zapravo nije hrana, i šta je to što troši a ne siti. Na svačijoj listi takve
vrste neosporno će se naći alkoholna pića, kafa, kineski čaj, duvan i, još mnogo opasnije,
opijumske droge i tome slično.
I na kraju, setimo se da je Autor Biblije Isus Hristos, najveći Lekar sveta. Nenadmašna vrednost
Biblije za naše zdravlje je u Hristovom receptu: "Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i
ja ću vas odmoriti." (Matej 11,28)
BIBLIJA O ZDRAVLJU
Poslušnost zdravstvenim odredbama donosi mir, zdravlje i dug život, jer su zdravstveni zakoni
Božji zakoni.
Biblija govori da se mnoge bolesti mogu izbeći doslednim pridržavanjem njenih pravila higijene,
ishrane i zdravog načina života.
Biblija čuva čovekovo zdravlje i život, a ne obredne ceremonije.
Ljudsko telo je Božja tvorevina i Njegova dvostruka svojina stvaranjem i spasenjem.

Biblija podiže čovekovo telo na stepen svetosti i dostojanstva Božjeg hrama. Taj hram treba
poštovati.
Popuštanjem neobuzdanom prohtevu za jelom i pićem, čak iako je hrana najboljeg kvaliteta,
čovek ruši svoje zdravlje i lišava se Božjih darova.
Biblija osuđuje samo onu vrstu i način ishrane koji šteti ljudskom zdravlju i umanjuje čovekove
sposobnosti za službu Bogu i bližnjima.
Isus je umro da spase svoj narod od greha, a ne da očisti nečiste i nezdrave životinje, ribe i ptice.
Od vrste i kakvoće namirnica i napitaka zavisi ne samo fizičko, nego i duševno i duhovno
zdravlje i sposobnosti.
Alkoholna pića, stimulativna sredstva, droge i duvan nemaju mesta u životu Isusovih sledbenika.
Umor i prenapregnutost čoveka našeg vremena jedino Isus kao najveći Lekar može da otkloni.
On poziva: "Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti".
sledećih načina:

1. Upišite izostavljene reči u sledećem biblijskom stihu: "I vaš duh i duša i da se sačuva bez
krivice za dolazak Gospoda našeg Isusa Hrista." (1. Solunjanima 5,23)
2. Ako su sledeća tvrđenja tačna, dopišite DA, a ako nisu, stavite NE:
a) U početku čoveku je propisana ishrana koja se sastojala od voća, žitarica i jezgričavih

plodova. (1. Mojsijeva 1,29)
b) Posle potopa čoveku je bilo dozvoljeno da se hrani životinjskim mesom. (1. Mojsijeva 9,3)
c) Biblija dopušta upotrebu životinjske krvi za hranu. (1. Mojsijeva 9,4)
3. Označite u donjim rečenicama tačna tvrđenja:
a) Biblijski higijenski propisi imaju danas sve veću naučnu podršku.
b) Oni koji sve daju na jelo i piće da bi zadovoljili sve svoje prohteve, imaju uvek dobro zdravlje
i dugo žive.
c) Isusova religija čisti ljude od svake rđave i štetne navike.
4. Napišite u kojoj se biblijskoj knjizi, poglavlju i stihu nalazi:
a) najstariji jelovnik na svetu:
b) najbolji recept najvećeg Lekara:
Lekcija 15
S NADOM U BESMRTNOST
1. Bog pati s čovekom
"OŽIVEĆE MRTVI TVOJI!" (Isaija 26,19) To je Božja poruka ožalošćenoj ljudskoj porodici.
Biblija govori o spasonosnom božanskom saučešću: "U svakoj tuzi njihovoj on beše tužan, i
anđeo koji je pred njim spase ih." (Isaija 63,9) Isus je kao Bog rekao sestri svog preminulog
prijatelja Lazara: "Brat će tvoj ustati!" (Jovan 11,23) Sva tri lica Božanstva obraćaju se ljudima
istim jezikom i ispunjena su istom ljubavlju prema svakom pojedincu. Zato Biblija ističe veliku
istinu: "Neću vam pak zatajiti, braćo, za one koji su umrli, da ne žalite kao i ostali koji nemaju
nada. Jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će Bog i one koji su umrli u Isusu dovesti s
njim. Jer vam ovo kazujemo rečju Gospodnjom da mi koji živimo i ostanemo za dolazak
Gospodnji, nećemo preteći one koji su pomrli. Jer će sam Gospod sa zapovešću, s glasom
aranđelovim, i s trubom Božjom sići s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre." (1. Solunjanima
4,13-16)
Anđeo Spasitelj je Isus Hristos čija uteha leči ranjena srca ljudskih sinova i kćeri "kao kad koga
mati njegova teši" (Isaija 66,13). On podiže svaku dušu slomljenu bolom i govori anđeoskim
jezikom: "Ko padne, ne ustaje li? Ko zađe, ne vraća li se?" (Jeremija 8,4) Živ čovek ustaje, a
mrtav vaskrsava, oživljuje! Jedino besmrtni Bog je mogao dati svoju reč kao zakletvu da će "otrti
svaku suzu od očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više"
(Otkrivenje 21,4)! Zato je za Božju reč kazano da "nije prazna reč da za nju ne marite, nego je
život vaš" (5. Mojsijeva 32,47). Bog će ispuniti svoju reč u pravo vreme.
2. Bogu je mio čovekov život, a ne smrt
Bog je uputio čoveku ovakav poziv: "Izaberi život, da budeš živ ti i potomstvo tvoje, ljubeći
Gospoda Boga svojega, slušajući glas njegov i držeći se njega; jer je On život tvoj i duljina dana
tvojih." (5. Mojsijeva 30,19.20) Bog je život ljudima, a ljubav prema Njemu je njihovo spasenje.
Smrt je Božji i čovekov neprijatelj. Smrt je povezana s grehom, a ne s Bogom, jer je greh uzrok
smrti. Biblija kaže da je "plata za greh smrt" (Rimljanima 6,23). Greh je zadao čoveku smrtni
udarac, a ne Bog. Suština greha je smrt! Zato je Bog veličanstvenu istinu široko objavio ljudima:
"Jer mi nije mila smrt onoga koji mre, govori Gospod Gospod; obratite se, dakle, i budite živi!"
(Jezekilj 18,32)
Isus se nije radovao smrti svog prijatelja Lazara iz Vitanije. Marija, sestra Lazareva, skrhana
bolom, kada je susrela Hrista pala je pred Njim i zajecala: "Gospode, da si ti bio ovde, ne bi
umro moj brat." (Jovan 11,32). Ona je znala da je Bog život, i da u Hristovoj prisutnosti nema
mesta smrti. Ljudska tuga i jad duboko su potresli Hrista. Biblija govori o Bogu koji je plakao za
čovekom: "Isus se zgrozi u duhu i sam postade žalostan. Udariše suze Isusu." (stih 33.35)
Božja tuga je uzvišenija od čovekove, neizmerno dublja i šira od običnog plača za umrlim.
Isusova suza prolila se za celim svetom, bila je to osuda greha na Nebu i na Zemlji. Greh je
potresao Božje srce i celo Nebo, ojadio sva misaona bića i usmrtio sve sinove i kćeri ljudske.
Bog mrzi smrt, jer se ona i Njega bolno dotiče oduzimajući život Njegovim stvorenjima,
Njegovim prijateljima. Biblija to potvrđuje ovim rečima: "Skupa je pred Gospodom smrt svetaca
njegovih." (Psalam 116,15) To je On i dokazao vaskrsnuvši svog prijatelja Lazara iz Vitanije.
Deo biblijskog opisa ovog događaja glasi: "I iziđe mrtvac obavit platnom po rukama i po
nogama." Isus je razrešio veze kojim je smrt vezala Njegovog prijatelja, a onda je dodao:
"Razdrešite ga i pustite neka ide!" (Jovan 11,44)
Onima koji su krivicu zbog pojave smrti nepravedno bacali na Boga, Bog je poručio u Bibliji:
"Eda li je meni milo da umre grešnik, govori Gospod, a ne da se odvrati od putova svojih i bude
živ?" (Jezekilj 18,23).
3. Isus Hristos - vaskrsenje i večni život
"I stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek
duša živa." (1. Mojsijeva 2,7) Duh životni nije istovremeno bio i besmrtni duh, i čovek nije
postao "duša besmrtna", nego samo "duša živa". Čovek je mogao večno da živi da je prihvatio
Božju volju i pošao putem večnog života. Da čovek nije prezreo Božju reč nikada ne bi prestao
da živi. Međutim, posle pada u greh, večni Sudija morao je da ostane na strani pravde i Zakona
osuđujući krivicu: "Sa znojem lica svojega ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si
uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti." (1. Mojsijeva 3,19)
Besmrtan je samo Bog koji je oduvek postojao, i koji nema ni početka ni kraja. Čovek je stvoren
od zemlje, ali nije stvoren da umre, nego da uvek živi pod uslovom da prihvati podanstvo u
Božjem carstvu zasnovanom na Božjem zakonu. Bog jedino ima besmrtnost, i niko više: "Koji
sam ima besmrtnost, i živi u svetlosti kojoj se ne može pristupiti, koga niko do ljudi nije video,
niti može videti." (1. Timotiju 6,16)
Biblija govori da je Isus Hristos Stvoritelj sveta, On je Reč i Energija kroz koju je "sve postalo, i
bez nje ništa nije postalo što je postalo." (Jovan 1,3) Čoveku zastaje dah pred stvaralačkom silom
besmrtnog Boga, otkrivenog u licu Isusa Hrista. On jedini mogao je od neorganske tvari da stvori
organsku, samo je On Lončar koji je mogao da oživi svoje delo - čoveka. Bibllija kaže:
"Gospode, Ti si naš Otac; mi smo kao (glina), a Ti si naš Lončar, i svi smo delo ruku tvojih."
(Isaija 64,8)
Nijedan lonac nije večan čak i kad je najbolje ispečen u lončarevoj peći! Čovek nije načinjen od
zvezdane prašine da bi se u času svoje smrti vratio zvezdama. Biblija tvrdi da je čovek stvoren
od "praha zemaljskoga", i da je smrt njegov povratak u prvobitno stanje - u neorgansku materiju,
prah. Bog je kao veliki Lončar oblikovao čovekovo telo od gline i udahnuo svoj dah u njega.
Tako je u čoveku zapalio vatru života koja se nikad ne bi ugasila da je čovek ostao poslušan
Zakonu koji je bio utisnut u njega kao znak i pečat Božje svojine. Čim je životna energija
zatreperila u svim vlaknima njegovih živaca i mišića, čovek je oživeo; glina je dobila život!
Čovek je kao "duša živa" stvoren savršen i slobodan, ali ne i besmrtan. Bog ga je kao vrhovni
Gospodar pozvao da prihvati poslušnost kao uslov večnog postojanja. Poslušnost je uslovljavala
beskonačnu dužinu čovekovog života, života koji je mogao postojati samo u telu. Kad je čovek
postao "duša živa", postao je telo koje živi samo dotle dok se pokorava Božjem zakonu. Bog je
prvom čoveku rekao: "Jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu; ali s drveta od znanja dobra i zla,
s njega ne jedi, jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš." (1. Mojsijeva 2,16.17)
Božji Zakon, napisan u čovekovom srcu i savesti, omogućavao je slobodu izbora: da ga čovek
sluša ili ne sluša. Bog je davanjem slobode pokazao da želi poslušnost iz ljubavi. On je dopustio
mogućnost pobune, ali ne i večne pobune! Biblija jasno govori da je Bog sprečio grešnika da
postane besmrtan. U božanskom Savetu je rečeno: "Eto, čovek posta kao jedan od nas znajući šta
je dobro, šta li zlo; ali sada da ne pruži ruke svoje i uzabere i s drveta života i okusi, te do veka
živi." (1. Mojsijeva 3,22) Greh je pregradio put ka drvetu života, ali je Bog, ipak, našao izlaz da
se čovek vrati u život. Već tada je Isus Hristos mogao da kaže prvim ljudima: "Ja sam put i istina
i život." (Jovan 14,6)
Smrt nije odlaženje u besmrtnost. Put u večni život otvoren je dolaskom Isusa Hrista,
Bogočoveka na svet. On je platio otkupninu za ceo ljudski rod. Smrt je posledica greha, kazna a
ne nagrada, jer Biblija naglašava: "Koja duša zreši, ona će umreti." (Jezekilj 18,4)
Smrt je neprijatelj, a ne prijatelj. Svojim dolaskom Isus je "uništio smrt, i obznanio život i
besmrtnost radosnom vesti" (2. Timotiju 1,10). Isus je vaskrsnuvši Lazara iz Vitanije, u tom
trenutku "uništio" smrt. Isus je već tada, ne samo Lazaru, već svim ljudima obznanio život i
ponudio besmrtnost pod uslovom da veruju u Njega i budu poslušni Njegovom zakonu. Isus je
rekao da je On jedini i pravi put u besmrtnost: "Ja sam vaskrsenje i život: koji veruje mene ako i
umre, živeće. I nijedan koji živi i veruje mene, neće umreti vavek." (Jovan 11,25.26) Vera u
Isusa treba da bude vera "kao što Pismo reče" (Jovan 7,38).
4. Čovek u času smrti
Ljudsko biće koje veruje u Hrista onako "kao što Pismo reče" biće "kao vrt zaliven i kao izvor
kojemu voda ne presiše" (Isaija 58,11). Neće imati čega da se boji kao što se nije bojao ni car
David, koji je mnogo puta gledao smrti u oči i govorio: "Da pođem i dolinom sena smrtnoga,
neću se bojati zla, jer si ti sa mnom; štap tvoj i palica tvoja teši me." (Psalam 23,4)
Slično pravednom Jovu, mnogi se danas pitaju: "Kad izdahne čovek, gde je?" (O Jovu 14,10)
Smrt je oduvek gasila sve nade, bila tako neumitna i stvarna da je Jov morao još jednom da
upita: "Kad umre čovek, hoće li oživeti?" (stih 14) Zar se iz groba može vaskrsnuti?
Kad se s jeseni seje pšenica, seje se i s nadom u njeno vaskrsenje i zato kroz mutne jesenje magle
sejač ima viziju zlatom zatalasanog polja i plavog toplog neba. Malene humke nad svakim
pšeničnim zrnom kvasiće jesenje kiše i natapati snegovi koji se u proleće tope, a onda će doći
promena! Zazeleneće se žita i život će nići iz malih humki. Vaskrsenje će se nazvati Prolećem!
Pravedni Jov video je sebe u bačenom pšeničnom zrnu. Nije sumnjao u vaskrsenje. Odmah posle
svog pitanja o vaskrsenju rekao je: "Sve dane vremena koje mi je određeno čekaću dokle mi
dođe promena. Zazvaćeš, i ja ću Ti se odazvati; delo ruku svojih poželećeš." (O Jovu 14,14.15)
Pravedni Božji sluga Jov je znao "da mrtvi ne znaju ništa" (Propovednik 9,5). Gde je čovek kad
je u grobu? Biblija kaže da više ne postoji, ne živi, da je tamo gde je i voda kad "oteče iz jezera",
tamo gde je i reka "kad opadne i usahne", i više je nema (O Jovu 14,11). Tok prestane, žubor
zamre, život se ugasi... U času smrti čovek ne odlazi na Nebo već se vraća u prah, sahrana je
njegov povratak u brazdu, silazak a ne penjanje, ukop i san bez snova, silaženje u grob koje
obuhvata sve i bez razlike, onamo gde "počivaju iznemogli, i sužnji se odmaraju i ne čuju glasa
nastojnikova; mali i veliki onde je, i rob slobodan od svoga gospodara" (O Jovu 3,17-19).
Biblija kaže da se u času smrti čovek vraća u "zemlju kako je bio, i duh se vrati Bogu koji ga je
dao" (Propovednik 12,7). Preminulima "ljubavi njihove i mržnje njihove, i zavisti njihove
nestalo je, i više nemaju dela ni u čemu što biva pod suncem" (Propovednik 9,5.6). Mrtvi ne
odlaze među zvezde iako se njihov duh, kao sila života, životni princip primljen od Boga, u času
izdisaja vraća Bogu. Nebo je mesto živih, a ne mrtvih! Biblija kaže da ni car David u času smrti
"ne iziđe na nebesa" (Dela apostolska 2,29.34).
Ideja o zagrobnom životu nije biblijskog osnova, učenje o mučenju "besmrtnih" duša u nekom
bestelesnom obliku je mitološkog porekla, bez ikakvog biblijskog temelja i dokaza. Biblija ne
uči da čovek posle smrti živi u bilo kakvom vantelesnom obliku, bilo gde u svemiru, iako
spominje primere takvog ljudskog verovanja, koje potiče iz neznabožačkih religija. Čak ni sam
Isus koji je umro i tri dana proveo u grobu nije za to vreme bio u nekom rajskom naselju, što se,
u samu zoru na dan vaskrsenja vidi iz njegovih sopstvenih reči Mariji, koja je plakala pored
praznog groba. Isus joj se javio i rekao: "Ne dohvataj se do mene, jer se još ne vratih k ocu
svojemu." (Jovan 20,17)
Pravedni Jov verovao je u vaskrsenje tela, i to je jedino, pravo i potpuno biblijsko učenje: "Ali
znam da je živ moj iskupitelj, i na posledak da će stati nad prahom. I ako se ova koža moja i
raščini, opet ću u telu svom videti Boga. Ja isti videću ga, i oči moje gledaće ga, a ne druge." (O
Jovu 19,25-27)
5. Besmrtnost o Hristovom drugom dolasku
Toma je bio poslednji učenik iz kruga apostola koji je sumnjao u Hristovo telesno vaskrsenje iz
mrtvih posle trodnevnog boravka u zapečaćenom grobu. Svako uveravanje koje je dobijao od
svoje braće dočekivao je rečima: "Dok ne vidim na rukama njegovim rana od klina, i ne metnem
prsta svojega u rane od klina, i ne metnem ruke svoje u rebra njegova, neću verovati!" (Jovan
20,25)
Vaskrsli Isus je to čuo i bilo Mu je žao nevernog učenika. Toma bi bio izgubljen da do kraja nije
hteo da veruje. Zato mu se Isus prilikom prvog susreta obratio i rekao: "Pruži svoj prst amo i vidi
ruke moje; i pruži ruku svoju i metni u rebra moja, i ne budi više neveran nego veran." (stih 27)
Toma se lično uverio, a onda je pao i poklonio se Isusu, priznajući Ga kao svog vaskrslog
Spasitelja: "Gospod moj i Bog moj!" (stih 28)
Biblija naglašava uzvišenu istinu: "Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživeti."
(1. Korinćanima 15,22) Hristos je vaskrsenjem ljudima pokazao put u besmrtnost.
S NADOM U BESMRTNOST
Biblija govori o tragičnom završetku čovekovog života, o smrti kojoj su svi podložni. Samo Bog
može da uteši čoveka vaskrsenjem iz mrtvih.
Samo je Bog životna čovekova nada, jedina njegova uteha pred grobom.
Predanje Hristu, ljubav, vera i poslušnost Bogu je prvi osnov nade u besmrtnost.
Čovekovo biće je celina, i kao celinu Bog ga je stvorio od zemaljskog praha i oživeo svojim
životnim dahom.
Smrt je čovekov neprijatelj koji uništava celo njegovo biće.
Biblija govori o smrti kao snu iz kojeg će čovek biti probuđen Božjom intervencijom.
Oni koji su "zaspali u Gospodu" ustaće u besmrtnom telu u vreme prvog vaskrsenja, o Hristovom
drugom dolasku.
Čovek se rađa smrtan, ali ima nade da postane besmrtan. Bog jedino može dati tu nadu.
Biblija govori da će smrt biti uništena kao poslednji neprijatelj. Tada će početi besmrtni život na
novoj i obnovljenoj Zemlji.
sledećih načina:

1. Upišite izostavljene reči u sledećim biblijskim tekstovima:
"U svakoj njihovoj On beše tužan, i anđeo koji je pred njim ih." (Isaija 63,9)
"I Bog će otrti svaku od očiju njihovih, i neće biti više, ni plača, ni vike, ni neće biti više."
(Otkrivenje 21,4)
2. Označite tačna tvrđenja u sledećim rečenicama:
a) Osnovni uzrok smrti je greh, a ne Bog.
b) Bogu nije mila smrt onog koji umire.
c) Lazar je vaskrsnuo iz groba, ali je ostao paralizovan.
3. Ispunite prazne prostore u sledećim tekstovima:
a) Čovek - duša živa - bez je mrtav.
b) Ceo čovek je zgrešio, i zato ceo čovek mora da .
4. Označite rečenice koje smatrate tačnim:
a) Mrtvi ne znaju ništa.
b) Mrtvi žive u bestelesnom obliku u svemiru.
c) Isusova duša posle smrti nije otišla na Nebo.
d) Mrtvi u svojim grobovima čekaju vaskrsenje.
5. Napišite DA ako su sledeća tvrđenja tačna, a NE ako nisu:
a) Apostol Toma je ostao nevernik do kraja života.
b) Isusu je bilo svejedno šta Toma misli o Njegovom vaskrsenju.
c) Toma je kao očevidac priznao da je Isus vaskrsnuo u telu.

Lekcija 17
SIMBOLI SPASENJA
1. Tajna spasenja objavljena u simbolima
Cela Biblija je "otkrivenje Isusa Hrista" (Otkrivenje 1,1), rasvetljenje tajne koja je bila "od
večnosti sakrivena u Bogu koji je stvorio sve" (Efescima 3,9). U početku istorije ni anđeli ni
ljudi nisu mogli razumeti da je Bog toliko svet da je "i sina svojega jedinorodnoga dao, da
nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni" (Jovan 3,16). Čak ni samom bivšem
heruvimu Luciferu nije bilo jasno kako Bog može ostati pravedan, pravda zadovoljena, Zakon
nepromenjen, a čovek ipak spasen. Biblija je otkrila tu veliku tajnu.
Božja ljubav prema ljudima mogla se u početku izraziti samo slikama, znacima i simbolima.
Prvo obećanje o spasenju sveta bilo je dato siboličkim jezikom. Između žene i "zmije" razvilo se
neprijateljstvo, a najavljeno je da će ženin potomak smrskati "zmijinu" glavu, ali da će tom
prilikom zadobiti smrtonosni ujed (1. Mojsijeva 3,15). To slikovito izlaganje učinilo je sotoninu
istoriju poznatom probudivši u ljudima radosno očekivanje.
Tajna spasenja počela je da se rasvetljava. Bog je prve ljude uputio u službu pravog
bogosluženja. Uzeo je jedno jagnje za žrtvu i dao ga ljudima. Bila je to prva nevina žrtva,
predslika Hrista na krstu. Objasnio im je da je "duša telu u krvi; a ja sam vam je odredio za oltar
da se čiste duše vaše; jer je krv što dušu očišća." (3. Mojsijeva 17,11) U buktanju prve vatre na
žrtveniku, ljudi su prepoznali Božji gnev usmeren protiv greha, a u jagnjetu na oltaru videli su
njegovog Sina jedinca u ognjenim mukama na krstu za spasenje sveta.
Prvo bogosluženje obavljeno je pred edemskim vratima. Biblija govori da je Avelj verovao u
dolazak Mesije, obećanog Spasitelja, i svoju veru dokazao delima: "Verom prinese Avelj Bogu
veću žrtvu nego Kain, kroz koju dobi svedočanstvo da je pravednik, kad Bog posvedoči za dare
njegove; i kroz nju on mrtav još govori." (Jevrejima 11,4) Na isti način Bogu su bili ugodni i
Enoh, Noje i Avram. Patrijarh Jakov je takođe verom očekivao dolazak Onoga "koji postavlja
Zakon... kome će se pokoravati narodi" - Isusa Hrista (1. Mojsijeva 49,10).
Svaka nova jutarnja žrtva prineta pored njihovih šatora simbolično, ali ipak jasno učila ih je da je
"plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Isusu Hristu, Gospodu našemu" (Rimljanima
6,23). Za smrtnog čoveka večni život značio je spasenje, a spasenje je značilo obnavljanje
Božjeg obličja u njemu. Samo neko tako svet i uzvišen kao Bog svojom smrću mogao je da
otkupi čoveka. Taj "Neko" bio je Božji jedinorođeni Sin, Isus Hristos. Kada je Hristos stupio na
svoju napred prorečenu i dragovoljno prihvaćenu službu Božjeg jagnjeta, Jovan Krstitelj ga je na
reci Jordanu dočekao upravo rečima: "Gle, Jagnje Božje koje uze na se grehe sveta!" (Jovan
1,29)
2. Simboli spasenja "crkve u pustinji" - predslika hrišćanske crkve
Od Adama do Mojsija svaki otac bio je i sveštenik u svojoj porodici. Porodični oltar bio je mesto
za molitvu, razmišljanje i učenje veri u dolazak Spasitelja. Od Mojsija počinje javno
bogosluženje, prošireno i dopunjeno značajnim obredima i ceremonijalom. Bog je od Avramovih
potomaka podigao sebi narod, koji je poznavao i obavljao pravo bogosluženje. Na
najveličanstveniji način, iz plamena i dima sa gore Sinaj, izgovorio im je svoj moralni Zakon
sastavljen od Deset zapovesti, sklopio sa svojim narodom zavet i objavio podizanje svoga
prebivališta među ljudima. Rekao je Mojsiju: "I neka mi načine svetinju, da među njima
nastavam; kao što ću ti pokazati sliku od šatora i sliku od svih stvari njegovih, tako da načinite."
(2. Mojsijeva 25,8.9) Od narodnih priloga i darova za izvođenje ovog posla bilo je svega "dosta
da se uradi sve delo, i još preticaše" (2. Mojsijeva 36,7).
Bog je za gradnju Svetišta obdario određene ljude i "napuni ga Duha Božjega, mudrosti, razuma
i znanja i veštine za svaki posao" (2. Mojsijeva 35,31). Jedan od njih dobio je sposobnost "da
vešto izmišlja kako se što radi od zlata i od srebra i od medi, da ume rezati kamenje i ukivati, da
ume tesati drvo i raditi vešto svaki posao" (stih 32,33). Bogu nikad nije nedostajao pravi čovek
potreban za određeno vreme.
Za nekoliko meseci sve je bilo gotovo. O podizanju Božjeg Svetišta kraj Sinaja, Biblija ovako
govori: "I Gospod reče Mojsiju govoreći: Prvi dan prvoga meseca podigni šator, šator od
sastanka, i metni onde kovčeg od svedočanstva i zakloni ga zavesom. I unesi sto, i odredi što
treba urediti na njemu; unesi i svećnjak, i zapali žiške na njemu. I namesti zlatni oltar kadioni
pred kovčegom od svedočanstva; i obesi zaves na vratima od šatora. I metni oltar za žrtvu
paljenicu pred vrata šatoru, šatoru od sastanka, i metni umivaonicu između šatora od sastanka i
oltara, i u nju nali vode. I podigni trem unaokolo, i metni zaves na vrata od trema." (2. Mojsijeva
40,1-8) Svetište je bilo podignuto i stajalo je kao slika nebeskog Svetišta, Božjeg nemerljivo
većeg i slavnijeg Prebivališta na Nebu.
3. Služba Božja u Svetištu na Zemlji
Bogosluženje u Svetištu obuhvatalo je celokupnu narodnu zajednicu. Sastojalo se od žrtava za

greh i drugih žrtvenih darova koje je prinosila cela zajednica, od žrtava svih sveštenika, kao i od
žrtava koje su prinosili pojedinci iz naroda. Žrtva za greh pojedinaca iz naroda bila je jedno
jagnje ili jare (3. Mojsijeva 5,6). Lična služba sastojala se u tome što je vernik u dvorištu Svetišta
"stavio svoju ruku na glavu" žrtve za greh i priznao ga. Sveštenik je zatim obavljao svoj deo
obreda. Biblija govori da je sveštenik trebalo da zakolje jagnje i uzme krv svojim prstom pa je
onda njome mazao rogove žrtvenika za žrtve paljenice (3. Mojsijeva 4,29.30).
Svaki pojedinac iz naroda trebalo je da nauči da "bez prolivanja krvi nema oproštenja"
(Jevrejima 9,22). Istovremeno je morao znati da "krv junčija i jareća ne može uzeti greha"
(Jevrejima 10,4). Svako je morao da zna ono što je apostol Petar mnogo kasnije rekao: "Znajući
da se propadljivim srebrom ili zlatom ne iskupiste iz sujetnoga svog življenja, koje ste videli od
otaca; nego skupocenom krvlju Hrista, kao bezazlena i prečista jagnjeta." (1. Petrova, 1,18.19)
Žrtve kajanja za greh prinosio je svaki prestupnik, pa i svaki sveštenik kad se ogrešio o Božji
zakon - Deset zapovesti. Osuda zbog greha mogla je da se uslovno ukloni samo krvlju zamene za
grešnika. Krv, simbol života, ukazivala je na smrt Božjeg Jagnjeta, Isusa Hrista, i na Njegovu krv
koja će se u svoje vreme proliti za iskupljenje grešnika od večne smrti.
Korak dalje u obredu pomirenja koji je vršen krvlju žrtve za greh, činio je sveštenik za greh cele
narodne zajednice. U ovom ceremonijalu jedan deo krvi zaklane životinje bio je unošen "u Šator
od sastanka" (3. Mojsijeva 4,16). Ulazeći u prvi deo Svetišta, sveštenik je krvlju trebalo da
poškropi "prednju stranu zavese pred Gospodom" (stih 17). Škropljenje krvlju vršeno je prema
kovčegu Svedočanstva koji se nalazio iza zavese u drugom, najsvetijem delu Svetišta (Svetinji
nad svetinjama). Pošto je Zakon tražio krv - smrt - prestupnika, ovim simboličnim škropljenjem
krvlju trebalo je da se utiša gnev Zakona. Tako je simbolika ukazivala na Hristovu krv koja će se
proliti na krstu.
Na ovaj simbolični način gresi cele zajednice, sveštenika, starešina i vernika prenosili su se u
prvu odaju Svetišta (Svetinju). Gresi su bili uslovno oprošteni, ali ne i konačno izbrisani.
Brisanje greha ili čišćenje simbolično se vršilo na veliki Dan pomirenja (očišćenja), kojim je
završavana verska godina.
Pored žrtava za greh i ostalih zahvalnih krvnih i jestivnih žrtava, u jedno od najsvečanijih
bogosluženja spadala je i svakodnevna žrtva paljenica, koja se prinosila "svaki dan bez prekida"
(2. Mojsijeva 29,38), jedno jagnje ujutro, jedno jagnje uveče. To je bilo sveto vreme jutarnjeg i
večernjeg bogosluženja. Cela narodna zajednica u tim svečanim trenucima razmišljala je o sebi i
ispitivala svoja srca pred ogledalom Zakona. U jagnjetu na žrtveniku gledala je Isusa Hrista,
pravo Jagnje koje će se prineti za grehe sveta.
4. Očišćenje greha iz Svetišta - čin pomirenja
Priznavanjem greha nad glavom žrtve i unošenjem njene krvi u Svetište pred zavesu najsvetijeg
dela Božjeg zemaljskog prebivališta, Svetište se simbolično punilo gresima, samo uslovno
oproštenim. Svetište je trebalo očistiti od unesenih greha i grešnike konačno pomiriti sa Bogom.
Za sve Izrailjce trebalo je da se "jednom na godinu obavi obred pomirenja za sve njihove grehe"
(3. Mojsijeva 16,34). Pomiriteljsko očišćenje Svetinje obavljano je pred kadionim oltarom koji je
bio "svetinja nad svetinjama" (2. Mojsijeva 30,10) i kovčegom Svedočanstva u najsvetijoj odaji
Svetišta. Obred je vršio prvosveštenik.
Biblija govori da "a kad ovo beše tako uređeno, ulažahu sveštenici svagda u prvu skiniju i
savršivahu službu Božju, a u drugu ulažaše jednom u godini sam poglavar sveštenički, ne bez
krvi, koju prinosi za sebe i za narodna neznanja" (Jevrejima 9,6.7). Ovaj ulazak prvosveštenika u
Svetinju nad svetinjama smatran je najsvečanijim delom izrailjskog bogosluženja. Biblija kaže
da je prvosveštenik prolazio kroz zadnju zavesu i zastajući pred kovčegom Svedočanstva,
"pokropi njom po zaklopcu i pred zaklopcem" (3. Mojsijeva 16,15). To je bio obredni
ceremonijal kojim je prvosveštenik čistio "svetinju od nečistota sinova Izrailjevih, i od prestupa
njihovih u svim gresima njihovim". To je bio "obred pomirenja nad Svetištem" (stih 16).
Prvosveštenik je iznosio grehe naroda iz Svetišta, i u njegovom tremu simbolično ih prebacivao

na glavu određenog jarca. Ovaj jarac je predstavljao arhidemona - sotonu - na čiju će se glavu
sručiti krivica za sve grehe vernika. Jarac je odvođen u pustinju i tamo ostavljen. Tako je
simbolom predstavljeno konačno uništenje sotone.
5. Isus - Izvršilac svih simbola spasenja
Biblija svedoči da je "Bog koji je negda mnogo puta i različnim načinom govorio ocevima preko
proroka, govori i nama u pošljedak dana ovih preko sina" (Jevrejima 1,1). Jedan od načina na
koji je Bog govorio u staro vreme bili su simboli spasenja. Žrtve i sveštenstvo, obredi i samo
zemaljsko Svetište bili su samo skup simbola koji su govorili da je "jedan Bog i jedan Posrednik
između Boga i ljudi: čovek Hristos Isus" (1. Timotiju 2,5). On je "prineo sam sebe Bogu kao
žrtvu bez mane" (Jevrejima 9,14). Iz nebeskog Svetišta - Božjeg prebivališta - Hristos je došao
na Zemlju - trem Neba - do krsta na Golgoti koji je bio onaj tučani žrtvenik na kome je gorela
nevina žrtva - Hristos, "da smrću satre onoga koji ima državu smrti, to jest đavola" (Jevrejima
2,14).
Krst na Golgoti bio je žrtvenik. Isus je bio Božje Jagnje, Žrtva, ali i Prvosveštenik koji je "ušao
jedanput zauvek u svetinju nad svetinjama, ne krvlju jarca i junaca, nego vlastitom krvi, i
pribavio nam večni otkup" "prolazeći većim i savršenijim Šatorom koji nije napravljen rukom, to
jeste koji ne pripada ovome svetu" (Jevrejima 9,12.11).
Isus je umro umesto čoveka. Vaznesenjem je ušao "u samo Nebo, da se pokaže pred licem
Božjim za nas" (Jevrejima 9,24). Biblija upućuje ovakvu poruku Isusovim vernicima: "Dečice
moja! ovo vam pišem da ne grešite; i ako ko sagreši, imamo zastupnika kod oca, Isusa Hrista
pravednika, i on očišća grehe naše, i ne samo naše nego i svega sveta" (1. Jovanova 2,1.2).
Danas je Isus u Svetinji nad svetinjama. U nju je ušao u određeni veliki dan očišćenja nebeske
Svetinje radi istraživanja svih priznatih greha i njihovog konačnog brisanja. Biblija je svojim
proročanstvima (Danilo 8) objavila to vreme. Mi danas živimo u tom najsvečanijem dobu ljudske
istorije, dobu suda i sudskog brisanja greha svih pravednika počev od "kuće Božje" (1. Petrova
4,17).
6. Isus - najbolji Tumač simbola spasenja
Zemaljsko Svetište ukinuto je Isusovom smrću na krstu. U tom trenutku zavesa u jerusalimskom
Hramu "razdre se na dvoje s vrha do na dno" (Marko 15,38). Ceremonijalni levitski zakon je
ukinut i put Bogu oslobođen da svako slobodno i nezavisno može "ulaziti u svetinju krvlju Isusa
Hrista, putem novim i živim" (Jevrejima 10,19). Isus je najbolji Tumač svoje službe. Dvojici
svojih učenika je rekao: "Nije li trebalo da Hristos to pretrpi, pa da uđe u slavu svoju? I počevši
od Mojsija i od sviju proroka kazivaše im što je za njega pisano u svemu pismu." (Luka
24,26.27) Hristos je ispunio simbole i delo spasenja nastavio u nebeskom Svetištu. Biblija
govori: "A ovo je glava od toga što govorimo: imamo takvoga poglavara svešteničkoga koji sede
s desne strane prestola veličine na nebesima; Koji je sluga svetinjama i istinitoj skiniji, koju
načini Gospod, a ne čovek" (Jevrejima 8,1.2). Dolazi vreme završetka pomirenja na Nebu,
čišćenja nebeskog Svetišta. Tada će Hristos izaći iz svog svetog Prebivališta da ponovo dođe na
Zemlju - trem Neba - ali sad "na spasenje onima koji ga čekaju" (Jevrejima 9,28).
SIMBOLI SPASENJA
Zemaljsko Svetište dato je čovečanstvu da bi bolje razumeo veliki Božji plan spasenja sveta.
Pomoću sibola u ceremonijalnoj službi trebalo je da se svet upozna sa činjenicom da se svaki

greh učinjen na Zemlji beleži na Nebu i predstavlja dug koji se grešniku može oprostiti i konačno
izbrisati iz Božjih knjiga.
Svetište i služba u njemu omogućavali su uvid u sve tri faze ostvarenja plana spasenja: (1) U
Hristovu žrtvu koju je dao umesto čoveka, (2) u Njegovu službu na Nebu za uslovno oproštenje
greha koje je grešnik priznao, i (3) u službu za konačno bisanje greha iz nebeskih knjiga.
Godišnji veliki Dan očišćenja pružao je sliku budućeg konačnog "istražnog suda", koji će ispitati
i izbrisati svaki priznati greh.
Danas se Hristos nalazi u nebeskom Svetištu, u kome "posreduje za nas pred licem Božjim".
(Jevrejima 9,24)
Hristovom žrtvom na krstu konačno je ukinuta posrednička služba simbola i ceremonija i

svakome je omogućen pristup k Bogu i pomirenje "pomoću krvi Isusa Hrista, putem novim i
živim". (Jevrejima 10,19)
sledećih načina:

1. Označite tačne završetke sledeće rečenice. Simboli i ceremonijal u Svetištu omogućavali su

uvid
a) u sve faze plana spasenja.
b) u Božju mržnju prema grehu i ljubav prema grešniku za čije će spasenje žrtvovati svog Sina.
c) u sistem čovekovog spasenja bez Hrista.
2. Označite tvrđenje kojim se pravilno završava sledeća rečenica: Godišnji Dan očišćenja na
kraju religijske godine u Svetištu uči da
a) Bog ne voli evidenciju o našim gresima.
b) jedino Hristova krv predstavlja pravu cenu čovekovog otkupljenja od greha.
3. Popunite praznine u sledećem tekstu iz Biblije: "Znajući da se propadljivim ne iskupiste iz

sujetnoga svojeg življenja, koje ste videli od otaca, nego Hrista, kao bezazlena i prečista ." (1.
Petrova 1,18.19)
4. Odaberite tačan završetak: Kad je priznao svoj greh nad nevinom žrtvom u dvorištu Svetišta,
grešniku je greh bio
a) samo uslovno oprošten.
b) zauvek konačno izbrisan.
5. Napišite svoj odgovor na pitanje: Koliko danas ima posrednika između čoveka i Boga koji
vrše svoju službu pred Ocem na Nebu?

Lekcija 18
SPOMEN-DAN STVARANJA
1. Hristos - Stvoritelj sveta
Biblija počinje od Hrista, a Hristos je "početak, kako vam i kažem" (Jovan 8,25). On je jedini bio
"pre svakog vremena, pre vekova... pre početka, pre postanja Zemlje" (Priče Solomunove
8,22.23). Hristos je Osnivač sveta i Tvorac Zemlje. On joj je "metnuo kamen ugaoni" (O Jovu
38,6). Biblija svedoči da je "kroz njega sazdano sve što je na nebu i što je na zemlji, što se vidi i
što se ne vidi... I on je pre svega i sve je u njemu" (Kološanima 1,16.17). Hristos je najveće
otkriće Biblije i vrhovni Gospodar svih svetova. Njemu sve dugujemo. Posmatrajući naš svet iz
najveće blizine, kao Bog i kao čovek među ljudima, Hristos se pita zašto je "bez časti u njihovoj
sredini"? On sam našao je i odgovor na to pitanje: "Krijem oči svoje od subota mojih i bivam
oskvrnjen među njima." (Jezekilj 22,26) Subota je spomen-dan na Hrista i stvaranje kojim Mu se
ukazuje čast kao Stvoritelju.
Veliki biblijski pravednik, patrijarh Jov, pitao se: "U čemu sam pogrešio, obavestite me." (O
Jovu 6,24) Svoj odgovor Hristos je otpočeo kao Bog Stvoritelj pitanjem: "Gde si ti bio kad ja
osnivah zemlju? Kaži ako si razuman!" (O Jovu 38,4) Ključno pitanje za svakog čoveka je
pitanje njegovog porekla i imena. Sam Hristos u dijalogu s Jovom odmah se predstavio kao
Stvoritelj sveta. Sve počinje od početka osim Hrista koji kao Bog Stvoritelj nema početka. On
nas obaveštava u čemu grešimo. U Bibliji On ima "glasnika, tumača, jednoga od tisuće, koji bi
kazao čoveku dužnost njegovu" (O Jovu 33,23).
Biblija oglašava početak našeg sveta i tumači ljudima njihove dužnosti. U njoj se nalazi i Hristov
dnevnik stvaranja našeg sveta. Zemlja je svoje čudesno buđenje počela rasvetljavanjem "tame
nad bezdanom" u trenutku kad je Hristos rekao: "Neka bude svetlost!" (1. Mojsijeva 1,2.3) Kad
je postao čovek, Hristos se kao Bog još uvek sećao postanka Zemlje i njene prave svetlosti: "Ja
dođoh kao svetlost na svet, da nijedan koji u me veruje ne ostane u tami." (Jovan 12,46)
Stvorivši svetlost, Hristos je stvorio dan - svoj radni dan na Zemlji. Već prvog dana stvaranja
učinio je čudo koje ljudi vekovima ne mogu objasniti! Delo je zapisano, ali je naučno tumačenje
izostalo. Prvi dan je počeo tamom, ali se pretvorio u jutro, i dan je trajao do nove večeri. Njegov
svršetak obeležen je rečima: "I bi veče i bi jutro, dan prvi." (1. Mojsijeva 1,5)
Hristova radna sedmica počela je prvim, a završila se šestim danom stvaranja sveta. Tako
veličanstveno kratak period stvaranja sveta ima dostojno sažet i uzvišeno jednostavan dnevnik, a
ipak se u njemu šest puta ponavlja jezgrovit, ali značajan izveštaj da je svaki dan imao svoje veče
i svoje jutro do sledeće večeri. I kad je četvrtog dana stvorio Sunce, dnevnik svakog sledećeg
dana takođe se završava kao i prethodni, istim rečima. Dani stvaranja bili su dani kao dani
današnji, od dvadeset i četiri sata, od dnevnog i noćnog dela. Dan stvaranja nije bio dan od
hiljadu godina tame i mraza koji bi za to vreme sve smrzao što bi dan spržio! Ne! u Bibliji nema
traga od Božjeg eksperimentisanja sa svetlošću, nema prelaznih oblika života. Ono što bi Hristos
mogao da učini za vreme od hiljadu godina može da učini i za samo jedan obični naš i svoj radni
dan. Biblija pita: "Ne znaš li? Nisi li čuo da Bog večni Gospod, koji je stvorio krajeve zemaljske,
ne sustaje niti se utruđuje? Razumu njegovu nema mere." (Isaija 40,28)
2. Sedmi dan - sedmi deo sedmice stvaranja
Tako je Hristos za šest dana "stvorio sve što je na nebu i sve što je na Zemlji", i čovekovu veru
stavio na najodlučniju probu. Imao je vremena da za koji trenutak "pogleda sve što je stvorio, i
gle, dobro beše veoma. I bi veče i bi jutro, dan šesti" (1. Mojsijeva 1,31). Bog se ne može
obuhvatiti razumom, ali može verom i ljubavlju. Biblija kaže: "Verom poznajemo da je svet
rečju Božjom svršen, da je sve što vidimo iz ništa postalo." (Jevrejima 11,3) Razum ne može da
čeka, ali vera može. Jednoga dana videće ono "što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce ljudsko ne
dođe" (1. Korinćanima 2,9)!
Biblija nastavlja da nas zadivljuje Hristovom svemoćnošću. U nebeskoj istini gradi svoj izveštaj:
"I svrši Bog do sedmoga dana dela svoja koja učini." (1. Mojsijeva 2,2) Jedan novi svet zaplovio
je vasionom pred ushićenim svemirskim posmatračima. Činio im se kao safirni dragi kamen na
prstenu Svemogućega. Stvaranje je bilo završeno, posao prekinut, ali nisu se razišli ni anđeli ni
predstavnici svih svemirskih svetova ni Hristos! Stvoritelj treba da utisne svoj stvaralački pečat u
svoje remek-delo. Biblija govori o sedmom danu postanka kao o početnom prstenu ili znaku, o
sedmom danu sedmice stvaranja kao Hristovom autorskom znaku na velikom platnu genijalnog
slikara i vlasnika sveta. Ovo su Hristove reči: "I subote moje svetkujte da su znak između mene i
vas, da znate da sam ja Gospod Bog vaš." (Jezekilj 20,20) U Hristovoj galeriji sedmi dan je
izložbeni dan na koji se "od postanja sveta moglo poznati i videti na stvorenjima, i njegova večna
sila i božanstvo, da nemaju izgovora" (Rimljanima 2,20).
Sedmi dan je spomen-dan Hristovog počinka, stvaralačke sile i Njegove svetosti koja posvećuje
čoveka u sliku Njegovog obličja. O tome Biblija ovako govori: "I počinu u sedmi dan od svih
dela svojih, koja učini; I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od svih dela
svojih, koja učini." (1. Mojsijeva 2,2.3)
Tako je sedmi dan postao dan sećanja na Božje šestodnevno stvaranje sveta, na Njegov počinak,
blagoslov i posvećenje, na Njegovu moć i silu da svojom reči izvodi u postojanje svetove i
posvećuje sve što je stvorio. Sećanje na Hrista kao Stvoritelja sveta ovekovečeno je sedmim
danom, danom Njegovog počinka. Zalaskom Sunca iza Edema počinjala je Subota, to jest
počinak, sedmično slavlje, praznik stvaranja i Stvoriteljev praznik, koji je On poklonio i čoveku
kao svom sinu. Gašenjem dnevne svetlosti otpočela je rajska svetkovina kad "pevahu zajedno
sve zvezde jutarnje i svi sinovi Božji klikovahu" (O Jovu 38,7).
3. Zapovest o sedmom danu u Zakonu
Prvi novi dan čovekovog života na Zemlji bila je Subota - sedmi dan, dan slave i radosti, sreće i
blaženstva, dan okupljanja Hristove porodice koja je i na Nebu i na Zemlji. Sedmi dan je postao
blistava spona između Hrista kao Stvoritelja i čoveka kao remek-dela Njegove stvaralačke moći.
Tako je sedmi dan kao znak istine o čovekovom poreklu i Hristovoj stvaralačkoj sili ušao i u
Zakon kojim je Hristos kao Bog odredio čovekov odnos prema sebi kao Stvoritelju i čovekov
odnos prema čoveku.
Adam je svetkovao rajski dan sećanja na Stvoritelja i onda, kada je posle pada u greh sagradio
svoj izgnanički dom pored edemskog vrta. Sedmi dan bio je dan posebne utehe, svečanosti i
raspoloženja. Cela prva porodica kao jedan čovek sjedinjavala je svoje glasove u himnama koje
su poneli iz Edema. Činilo im se da se tog dana vraćaju natrag u izgubljeni dom.
Od Adama do Avrama svi patrijarsi svečano su svetkovali sedmi dan uzvisujući Hrista kao svog
Stvoritelja. Za Avrama je sam Hristos kao Bog rekao: "Avram je slušao glas moj i čuvao Zakon
moj i zapovesti moje, pravila moja i naredbe moje." (1. Mojsijeva 26,5) Njegovim potomcima
Hristos je prvi put dao svoj pisani Zakon od deset svetih zapovesti, u čijoj je sredini četvrta
zapovest bila naredba o sedmom danu, postavljena tu da i dalje bude svetla spona između Boga i
čoveka. Sam Hristos kao Bog urezao je ove reči u kamenu:
"SEĆAJ SE DANA OD ODMORA DA GA SVETKUJEŠ. ŠEST DANA RADI, I SVRŠUJ SVE

POSLOVE SVOJE. A SEDMI JE DAN ODMOR GOSPODU BOGU TVOJEMU; TADA
NEMOJ RADITI NIJEDNOGA POSLA, NI TI, NI SIN TVOJ, NI KĆI TVOJA, NI SLUGA
TVOJ, NI SLUŠKINJA TVOJA, NI ŽIVINČE TVOJE, NI STRANAC KOJI JE MEĐU
VRATIMA TVOJIM, JER JE ZA ŠEST DANA STVORIO GOSPOD NEBO I ZEMLJU;
MORE, I ŠTO JE GOD U NJIMA; A U SEDMI DAN POČINU; ZATO JE BLAGOSLOVIO
GOSPOD DAN OD ODMORA I POSVETIO GA.." (2. Mojsijeva 20,8-11)
Subota je kao sedmi dan izašla iz Edema i nepromenjena kao sedmi dan sedmice stigla do Sinaja.
Svoj put dalje do večnosti Subota je nastavila urezana Božjim prstom na kamenu. Četrdeset
godina urezivana je u srce Avramovih potomaka kao "subota, odmor, svet, Gospodu posvećen."
(2. Mojsijeva 16,23) Hristos im je kao Bog govorio: "Čuvajte se da ne nosite bremena u subotu."
(Jeremija 17,21) Subota iz Raja kao znak Božjeg obličja u čoveku nastavila je svoje putovanje
pustinjom kao znak Hristove posvećujuće sile da obnovi svoje obličje u grešnom čoveku.
4. Hristos - Stvoritelj i čoveka i Subote
Posvećenje je ponovno stvaranje unutrašnje Hristove slike u čoveku, a jednom i njegovog

fizičkog preobražaja o Hristovom drugom dolasku. Subota je znak Hristovih sledbenika i
njihovog novorođenja, oblačenja u novu prirodu Hristovog karaktera. Ona je takođe znak
poslušnosti i posvećenja svome Bogu Stvoritelju. Sam Bog je rekao u Bibliji: "I subote svoje
dadoh im da su znak između mene i njih da bi znali da sam ja Gospod, koji ih posvećujem."
(Jezekilj 20,12)
Hristos je stvorio čoveka i dao mu Subotu kao svoj najlepši dar i znak svojih blagoslova. Posle
čovekovog greha, Hristos je prihvatio zadatak da ponovo stvori Božju sliku u čoveku. Biblija
govori o tome novom stvaranju: "Ako je ko u Hristu, nova je tvar." (2. Korinćanima 5,17.) Za
novorođenog Hristovog vernika sedmi dan dobija još veći značaj. On ga podseća da je Hristova
svojina na dvostruki način: stvorenjem i spasenjem, fizičkim stvaranjem i duhovnim
preobražajem.
Isus Hristos je Bog, "juče i danas onaj isti i vavek" (Jevrejima 13,8). Kod njega "nema
promenjivanja ni menjanja videla i mraka" (Jakov 1,17). Autor ne briše svoj autorski znak sa
svoga remek-dela! Hristos kao Bog nije imao razloga da izbriše sedmi dan iz svog dnevnika
stvaranja. Naprotiv, On je imao razloga da ga još više uzdigne kao znak svoje svojine nad
svetom, jer su ljudi bili oni koji "kad poznaše Boga, ne proslaviše ga kao Boga niti mu
zahvališe" (Rimljanima 1,21).
Kad je Hristos došao na svet kao Bog u telu, kao čovek stavio je svoj život u smrtnu opasnost
zato što je počeo da oslobađa dan svog počinka od tradicija i ljudskih običaja. Oslobodio je
Subotu od farisejskog licemerstva lečeći paralisane, slepe, bolesne od raznih bolesti, "jer je iz
njega izlazila sila i isceljivaše ih sve" (Luka 6,19). Subota je bila Stvoriteljev znak stvaranja,
sedmi dan je bio načinjen za čovekovo dobro, za život, za radost, zdravlje i mir. Raditi Božja
dela, održavati život, Hristos je istakao delom i rečima: "Dakle, valja u subotu dobro činiti!"
(Matej 12,12) Dobročinstva su sva dela ljudskog i božanskog milosrđa. Hristos, Stvoritelj čoveka
i Subote, rekao je kao Bog postavljajući je na mesto koje joj pripada. "Subota je načinjena
čoveka radi, a nije čovek subote radi. Dakle je gospodar Sin čovečji i od subote." (Marko 2,27)
Isus Hristos je vratio sedmom danu njegov večni sjaj zlatne spone u Zakonu koja povezuje Boga
i čoveka. Nekada edemski vrt, a sada Hram postao je mesto subotnog porodičnog sastanka Boga
i ljudi. Bog je rekao u Bibliji: "Šest dana radi, a sedmi dan koji je subota za počivanje neka bude
sveti sabor." (3. Mojsijeva 23,3) Tako je Hristos činio za vreme svoje misije spasenja na našoj
Zemlji: "I dođe u Nazaret, gde beše odrastao, i uđe po običaju svome u dan subotni u zbornicu, i
ustade da čita." (Luka 4,16) Sedmi dan je Hristov praznik, radosni praznik svake porodice.
Neobična je istorija Hristovog poslednjeg dana pred vaskrsenje. Kad je umro, "bejaše petak, i
subota osvitaše" (Luka 23,54). Još pre početka sedmog dana bio je položen "u grob isečen u
kamenu, u kome niko ne beše nikad metnut" (stih 53). Zakon o Suboti sačuvao je Hristov mir i u
grobu. Žene koje su donele mirisne tvari da pomažu Hristovo telo "u subotu dakle ostaše na miru
po zakonu" (stih 56). Svojom smrću Hristos nije ukinuo Zakon ni obesvetio sedmi dan svog
počinka. Naprotiv!
Četrdeset godina posle Hrista, prvi hrišćani svetkovali su Subotu i molili se Bogu da njihovo
"bežanje ne bude u zimu ni u subotu" (Matej 24,20). Na Maslinskoj gori Hristos im je rekao da
izbegnu iz njega pre Subote da bi mogli "ostati na miru po Zakonu". Istorija svedoči da im je
Bog uslišio molitvu.
5. Sedmi dan - podsetnik na Stvoritelja
Pravedni Jov nije znao u čemu je grešio i molio je da to sazna. Stvoritelj mu je lično bio Glasnik
i tumač svoje Reči i Zakona. On i danas lično govori svakom čoveku: "Ako odvratiš nogu svoju
od subote da ne činiš što je tebi drago na moj sveti dan, i ako prozoveš subotu milinom, sveti dan
Gospodnji slavnim, i budeš ga slavio ne idući svojim putovima i ne čineći što je tebi drago, ni
govoreći reči, tada ćeš se veseliti u Gospodu, i izvešću te na visine zemaljske, i daću ti da jedeš
nasledstvo Jakova oca svojega; jer usta Gospodnja rekoše." (Isaija 58,13.14)
Ako je Hristos dosad bio "bez časti" u našoj sredini, vreme je da Mu ukažemo čat kao Stvoritelju
Neba i Zemlje svetkovanjem Subote prema rečima iz Biblije: "Bojte se Boga i podajte mu slavu,
jer dođe čas suda njegova; i poklonite se Onome koji je stvorio nebo i Zemlju i more i izvore
vodene." (Otkrivenje 14,7)
Iz prve apostolske Crkve apostol Pavle poručuje: "Znači, Božjem narodu preostaje subotni mir.
Ko, naime, uđe u njegov mir, taj je počinuo od svojih dela, - kao i Bog od svojih." (Jevrejima
4,9.10, Čarnić)
A kad se jednom prolaznost zameni večnošću, i onda će Božji narod "od subote do subote"
(Isaija 66,23) dolaziti da se pokloni Hristu, svom Stvoritelju i Iskupitelju. Da li ćemo i mi biti na
tom "svetom saboru"?

SPOMEN-DAN STVARANJA
Znak Božje vlasti nad svetom je Subota, sedmi dan od stvaranja sveta.
Zakonom o sedmom danu u četvrtoj zapovesti, Hristos je proglasio sebe Stvoriteljem i

Gospodarem sveta.
Zakon o svetkovanju sedmog dana sedmice Hristos je kao Bog ispunio počivajući lično u taj dan,
odvajajući ga posebnim blagoslovom i posvećenjem od ostalih dana u sedmici.
Subota je kao sedmi dan spomen na Stvoritelja i stvaranje; znak Hristove slave, sile i časti među
ljudima.
Subota je dan sećanja na "nevidljiva savršenstva Božja" kao i na Njegovu vidljivu "večnu moć i
božanstvo". (Rimljanima 1,20)
Subotni počinak nastupa na kraju šestog dana u sedmici (u petak) "kad bude veče, od večera do
večera". (3, Mojsijeva 23,32)
Hristos je i kao Bog u telu i na Zemlji svetkovao sedmi subotni dan "po Zakonu". (Luka 23,56)
Subota je nepromenjivi "dan Gospodnji". (Isaija 58,13)
Hristovi apostoli i učenici četrdeset godina posle Hristovog vaznesenja praznovali su Subotu i
molili se za slobodu subotnog svetkovanja po Hristovoj naredbi.
Hristos je svojim primerom i zapovešću kao i Njegovi apostoli ostavio "subotni odmor narodu
Božjem" da bi mogao počivati istovremeno kad i Bog (Jevrejima 4,9.10).
sledećih načina:

1. Napišite svoj odgovor na pitanje: Ko je stvorio sedmi dan i time postao njegov Gospodar?
2. Označite tačne završetke sledećih rečenica: Naš svet je stvoren za
a) šest milijardi godina.
b) šest običnih dana.
c) šest sedmica.
Hristos je svetkovao
a) bilo koji dan u sedmici.
b) nije svetkovao nijedan dan.
c) sedmi dan sedmice, Subotu.
3. Napišite reči koje su izostavljene u biblijskom tekstu Zakona o Suboti: "SEĆAJ SE DANA
OD ODMORA . ŠEST DANA I SVRŠUJ SVE POSLOVE SVOJE. A SEDMI JE DAN
GOSPODU BOGU TVOJEMU." (2. Mojsijeva 20,8-10)
4. Napišite DA ako mislite da su sledeće rečenice tačne, ili NE ako mislite da nisu:
a) Isus je izjavio da nije došao da ukine Božji zakon.
b) Svetkovanjem Subote - sedmoga dana - odajemo Hristu kao Stvoritelju čast, slavu i
zahvalnost.
5. Označite rečenice koje smatrate tačnim:
a) Bog će poštovati one koji Njega poštuju svetkovanjem Subote.
b) Oni koji ne poštuju Božji zakon nisu grešni.
c) Subota znači "odmor" i svetkovaće se i na novoj Zemlji.
Lekcija 19
STUDENAC BEZ VODE
1. Biblija - svedok "istinite reči Božje"
Biblija nikad nije negovala izraz samovoljnog tumačenja... "nego naučeni od Svetoga Duha
govoriše sveti Božji ljudi" (2. Petrova 1,20.21). Već se u apostolsko doba pojavila opasnost
"samovoljnog tumačenja" Biblije, jer je i tada u njoj bilo "neke stvari teške razumeti, koje
nenaučeni i neutvrđeni izvrću, kao i ostala pisma, na svoju pogibao" (2. Petrova 3,16). Zato se
Biblija ne može ni pisati ni razumeti, dok njeni pisci i čitaoci ne prime "silu Duha Svetoga"
(Dela apostolska 1,8). Sveti Duh je nadahnuo Bibliju, i bez Njegove pomoći niko je ne može
pravilno ni razumeti niti tumačiti. Svaki onaj koji je samovoljnim tumačenjem "izvrće", čini to
"na svoju pogibao".
Apostol Jovan bio je poslednji pisac Biblije, ali ni on nije bio samovoljni tumač, već svedok koji
"svedoči reč Božju i svedočanstvo Isusa Hrista, što god vide" (Otkrivenje 1,2). Takav svedok bio
je i apostol Petar koji je zajedno sa Jovanom ovako rekao za Hrista: "Nego smo sami videli slavu
njegovu" (2. Petrova 1,16). Za celu Bibliju se može reći: "Ovo govori Sveti, Istiniti." (Otkrivenje
3,7) Bibliju su opisali svedoci, i pisali su ono što su "čuli i videli svojim očima" (1. Jovanova
1,1). U Bibliji imamo "toliku gomilu svedoka" (Jevrejima 12,1) da je pravo čudo ne biti
zahvaćen blagoslovom nadzemaljske i duhovne radosti. Biblija je "svedočanstvo Isusovo"
(Otkrivenje 19,10), zato što svim njenim piscima "javljaše Duh Hristov u njima" (1. Petrova
1,11). Apostol Petar je u ime svih apostola i Hristovih učenika na saboru Sedamdesetorice
(Sinedriona) kazao: "Mi ne možemo ne govoriti što videsmo i čusmo." (Dela apostolska 4,20)
Kao svedok Isusa Hrista postavio je hrišćansko pravilo bezuslovne večnosti Božje reči: "Većma
se treba Bogu pokoravati negoli ljudima." (Dela apostolska 5,29)
Biblija je Božja reč neposredno data čoveku (4. Mojsijeva 12,8). Biblija nije nastala
zapisivanjem usmenog predanja - prenošenjem njenih svetih istina od kolena na koleno. Ona nije
nastala "po kazivanju čovečijem, po nauci sveta" (Kološanima 2,8). Svaki biblijski pisac pisao je
svoj spis ili poruku kao Mojsije - tek onda kad Bog "metnu usred njih Sveti Duh svoj" (Isaija
63,11). Piscu poslednje knjige u Bibliji, Gospod Isus Hristos rekao je isto što i prvom: "Napiši
dakle šta si video, i šta je i šta će biti potom." (Otkrivenje 1,19)
Biblija se bori za veru koja je jedanput zauvek predata svetima (Judina poslanica 3). Ona
potvrđuje reči apostola Pavla: "Jer ja primih od Gospoda što vam i predadoh." (1. Korinćanima
11,23) Iz rimskog zatvora apostol neznabožaca pisao je poslanicu Timotiju, mladom starešini i
propovedniku efeske crkve, o značaju Svetog pisma - Biblije, zaklinjući ga: "Propovedaj reč...
umoli sa svakim snošenjem i učenjem; Jer će doći vreme kad zdrave nauke neće slušati, nego će
po svojim željama nakupiti sebi učitelje kao što ih uši svrbe. I odvratiće uši od istine, i okrenuće
se ka gatalicama." (2. Timotiju 4,2-4)
Apostol Petar dodaje: "A bijaše i lažnih proroka u narodu, kao što će i među vama biti lažnih
učitelja, koji će uneti jeresi pogibli, i odricaće se gospodara koji ih iskupi i dovodiće sebi naglu
pogibao." (2. Petrova 2,1) Dva istaknuta apostola znala su da će posle njihovog odlaska ući u
hrišćanske redove "teški vuci koji neće štedeti stada" učeći "izvrnutu nauku da odvraćaju učenike
sa sobom" (Dela apostolska 20,29.30). Čitav svet je svedok ispunjenja ovih reči. Ljudsko
predanje i tradicija još uvek se stavljaju iznad Božje reči - Biblije.
"Odvraćanje ušiju od istine" značilo je odbacivanje "zdrave nauke" Biblije, a "okretanje ka
pričama" "po predanju starih" (Marko 7,5) značilo je prihvatanje ljudske reči umesto Božje.
"Odricanje od Gospodara" značilo je odricanje od Božjih zapovesti, a naročito prihvatanje
izmene četvrte koja govori o Božjoj vlasti nad svetom koji je stvorio. U Bibliji se o predanju
govori kao o nauci kojom se menjaju Božje zapovesti. Bog je naložio Mojsiju da se čuva
originalni spis njegovog Zakona govoreći: "Ništa ne dodajte k reči koju vam ja zapovedam, niti
oduzmite od nje, da biste sačuvali zapovesti Gospoda Boga svojega koje vam ja zapovedam." (5.
Mojsijeva 4,2) Gotovo iste reči Hristos je ponovio poslednjem biblijskom piscu apostolu Jovanu:
"Svedočim svakome koji čuje reči proroštva knjige ove: ako ko dometne ovome, Bog će
nametnuti na njega zla napisana u ovoj knjizi; i ako ko oduzme od reči knjige proroštva ovoga,
Bog će oduzeti njegov deo od knjige života, i od grada svetoga, i od onoga što je napisano u ovoj
knjizi." (Otkrivenje 22,18.19) Verska tradicija je zbir verskih mišljenja i shvatanja ljudi, prakse i
običaja koji su nastali oduzimanjem i dodavanjem Božjoj reči.
2. Hristos zauvek odbacuje predanje
Skriveni cilj predanja oduvek se sastojao u navođenju na odricanje od Gospodara i Spasitelja

sveta Isusa Hrista ukidanjem Njegovih zapovesti. Da bi Hristovim učenicima nametnuli svoju,
ljudsku vlast umesto Božje, fariseji, sveštenici i književnici, Hristovi savremenici, ukidali su
Božju zapovest, a postavljali ljudske uzdižući time svoj, a ne Božji autoritet. Čak su posredno
ukoravali samog Hrista pitanjem: "Zašto tvoji učenici ne žive kao što nam je ostalo od starih,
nego jedu hleb neumivenim rukama?" (Marko 7,5) Prema običaju od starine, fariseji i književnici
prali su ruke "do lakata držeći se onoga što im je ostalo od starih" (stih 3).
Na Hristovim usnama odmah su se našle reči iz Biblije, jedino merilo istine. Odgovorio im je u
punom skladu sa Biblijom: "Dobro je prorokovao Isaija za vas licemere kao što je pisano: ovi
ljudi usnama me poštuju, a srce njihovo daleko stoji od mene; no zaludu me poštuju učeći
naukama, zapovestima ljudskim... Jer ostaviste zapovesti Božje, a držite običaje ljudske."
(Marko 7,6.7.8)
Hristos je govorio "kao što je napisano", jer je znao da se "pismo ne može pokvariti" (Jovan
10,35). Posle četrdesetodnevnog posta u pustinji, nije hleba radi želeo da ostavi Božju reč, već je
podvukao: "Napisano je: Neće živeti čovek o samom hlebu." (Luka 4,4) Biblija je pismo a ne
predanje. Isus ni za sva carstva ovoga sveta nije hteo da ukine ni prvu ni poslednju zapovest iz
Zakona. Božanskim autoritetom odgovorio je. "U pismu stoji: Poklanjaj se Gospodu, Bogu
svome, i njemu jedinome služi." (Luka 4,8) Drugi Luciferov napad zasnivao se na samoj Bibliji!
Ipak, bila je to "izvrnuta nauka", jer je navodeći jedan biblijski tekst izostavio iz njega jednu
važnu reč, čime je izmenio čitav njegov smisao. Međutim, Hristos je bio spreman! Ponovo je
odgovorio rečima iz Biblije: "Ali i to stoji napisano: Nemoj kušati Gospoda, Boga svojega!"
(Matej 4,7)
Hristos je citirao Božju reč, Bibliju. Prema Hristu samo glas Biblije je glas Božji. Ići za
glasovima ranijih ili kasnijih verskih predanja znači ići za "onima od kojih nema spasenja"
(Jeremija 2,8) i kopati studence - "studence isprovaljivane, koji ne mogu da drže vode" (Jeremija
2,13).
Hristos je raspolagao silom, jer se držao Božje reči, a na kraju, kao Pobednik nad smrću i
grehom, objavio je svoju večnu vlast: "Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji." (Matej
28,18) Hristos je jedini koji danas ima "ključ Davidov, koji otvori i niko ne zatvori, koji zatvori i
niko ne otvori" (Otkrivenje 3,7). Ključevi su simbol vlasti: "U vlasti su Gospodu vrata smrtna."
(Psalam 68,20) Hristos nije došao na svet da nekom preda svoju nauku. Svojim učenicima nije
dao vlast "na nebu i na Zemji" da menjaju Božiji zakon i naredbe, nego zadatak: "Idite i naučite
sve narode." (Matej 28,19) Apostol Petar je primio nalog od samoga Gospoda ne da vlada, nego
da uči: "Reče mu Isus: pasi ovce moje!" (Jovan 21,17) Biblija je prava paša za Hristovo stado.
Veran Učiteljevom nalogu, apostol Petar je poučavao mlađe rečima: "Pasite stado Božje koje
vam je predato i nadgledajte ga, ne silom, nego dragovoljno, i ne za nečist dobitak, nego iz dobra
srca, i ne kao da vladate onima koji su vam u deo povereni, nego budite ugled stadu." (1. Petrova
5,2.3) Crkvenim pastirima dat je nalog da uče stado "kako se treba vladati u kući Božjoj" učeći ih
Hristovoj nauci koja je u novozavetnoj Crkvi stvarni i jedini "stub i tvrđa istine" (1. Timotiju
3,15). Njihovo učenje nije bilo predanje, nego Jevanđelje, ne ljudsko mišljenje o Bogu, već reč
Božja. Crkva nije dobila od Isusa vlast da menja Božje zapovesti i naredbe, i sve to opravdava
običajima i ljudskim shvatanjima.
3. Počeci zamenjivanja istine

Ako su ljudi ikad "istinu Božju zamenili lažju", to su učinili onda kad "većma poštovaše i
poslužiše tvar nego Tvorca" (Rimljanima 1,25). Božje najsjajnije stvorenje je Sunce. Ono je
sijalo istom slavom i u prohujalim vekovima kao što sija i danas, ali i ljudi su ostali isti! Pre i
posle velikih voda Potopa, ljudi su svojim odredbama ukidali Božje zapovesti. Prva
poslepotopna generacija graditelja hramova posvetila je hram Suncu kao stvorenju umesto Bogu
kao Stvoritelju: "Posle rekoše: Hajde da sazidamo grad i kulu, čiji će vrh do neba stići, da
stečemo sebi ime." (1. Mojsijeva 11,4)
Njihov duhovni predak Kajin takođe je želeo da sačuva svoje ime. U svom bogosluženju
zamenio je jagnje - simbol Hrista kao Spasitelja sveta - plodovima zemlje, i odbacio Stvoritelja
odlazeći "istočno od Edema". 1. Mojsijeva 4,16) Proglasio je Sunce simbolom Boga i počeo da
mu služi na idolopoklonički način. I njegovi potomci obožavali Sunce i zato "potamne
nerazumno srce njihovo" (Rimljanima 1,21). Sjaj Sunca potamnio je njihova srca i um.
Graditelji koji su hteli da izgrade kulu do neba započeli su taj posao da bi stekli sebi ime.
Poduhvat im je propao. Razišli su se po celoj Zemlji, ali nisu prestali da obožavaju Sunce.
Njihov uticaj bio je tako jak da je Bog čak svome izabranom narodu morao da uputi strogu
opomenu: "Zato čuvajte dobro duše svoje; jer ne videste nikakoga lika u onaj dan kada vam
govori Gospod na Horivu isred ognja... i da ne bi podigavši oči svoje k nebu i videvši Sunce i
Mesec i zvezde, svu vojsku nebesku, prevario se i klanjao im se i služio im; jer ih Gospod Bog
tvoj dade svim narodima pod celim nebom." (5. Mojsijeva 4,15.19)
Da se izrailjski narod držao Božjeg zakona i propisa a ne ljudskih, nikad se ne bi klanjao Suncu i
nebeskim telima gradeći od njih idole. Dobro su poznavali prvu zapovest iz Zakona: "Ja sam
Gospod, Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje Misirske, iz doma ropskoga; nemoj imati drugih
bogova uza me", i drugu: "Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na
nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi ispod zemlje... Nemoj im se klanjati niti im služiti." (2.
Mojsijeva 20,2-5) Prihvatajući običaje okolnih neznabožačkih naroda - poklonika Sunca -
ostavili su večne Božje zapovesti. Biblija govori da su i oni prinosili zemaljske darove Suncu "na
ulazu u hram Gospodnji" i klanjali se "Suncu prema istoku" (Jezekilj 8,16).
Heliolatrija (idolopoklonstvo Suncu) starog Izrailjskog naroda opisana je u Bibliji najcrnjom

bojom: "Pomešaše se sa neznabošcima, i naučiše dela njihova. Stadoše služiti idolima njihovim, i
oni im biše zamka. Sinove svoje i kćeri svoje prinosiše na žrtvu đavolima. Prolivaše krv pravu;
krv sinova svojih i kćeri svojih, koje prinošahu na žrtvu idolima Hananskim." (Psalam 106,35-
38)
4. Širenje idolopoklonstva
Sunce je bilo tradicionalni vrhovni bog neznabožaca. Čak je i prva generacija hrišćana u
Rimskom carstvu pala pod uticaj obožavalaca Sunca. I pored delovanja hrišćanstva, kult Sunca u
Rimskom carstvu jačao je iz generacije u generaciju i prelazio od oca na sina u onim porodicama
koje nisu temeljno poznavale Hristovu nauku. Neki od kasnijih učitelja iz mlade hrišćanske
crkve radije su se prihvatali vladarskog žezla nego li pastirskog štapa, i grčke filozofije nego li
Hristove nauke. Crkveni oci počeli su da propovedaju potomcima više mit nego Božju reč, više
vlast nego istinu i zdravu Hristovu nauku. Mnogi su postali ugledni filozofi koji su učili taštu
prevaru, naslanjajući se na ljudska predanja, na osnove sveta a ne na Hrista (Kološanima 2,8).
Najznačajnije samovlasno tumačenje Jevanđelja ogledalo se u prihvatanju prvoga dana sedmice

za bogoslužbeni dan. Sve veći broj nenaučenih hrišćana počeo je da svetkuje nedelju. Odlukama
crkvenih sabora sva obeležja svetosti sedmog dana - Subote - preneta su na nedelju, prvi dan
sedmice sa željom da se postigne saglasnost sa neznabožačkim svetom koji je svetkovao dan koji
je u Rimu bio posvećen bogu Sunca ili Mitri. Rimski car Konstantin 321. godine zakonski je
potvrdio svetkovanje nedelje kao "časnog dana Sunca".
U Bibliji ne postoji ni nagoveštaj bilo kakve promene zapovesti o svetkovanju Subote - četvrte
Božje zapovesti. Biblija ne poznaje i ne priznaje nikakvu uredbu ili odluku kojom se menja bilo
koja Božja zapovest. Biblija još uvek smatra pravim hrišćanima samo one "koji drže zapovesti
Božje i veru Isusovu" (Otkrivenje 14,12). Još uvek "ostaje, dakle, subotni odmor narodu
Božjem" (Jevrejima 4,9). Još uvek ova sveta knjiga govori: "Ljubazni! Starajući se jednako da
vam pišem za opšte vaše spasenje, bi mi potrebno da vam pišem moleći da se borite za pravednu
veru, koja je jedanput dana svetima." (Judina poslanica 3)
Biblija još uvek govori kao što govori Bog, a ne ljudi. Subota je znak vernosti i poštovanja
Stvoritelja, a ne stvorenja ili stvari, i tako će večno ostati. Biblija i samo Biblija je "stub i tvrđa
istine", a to je i Crkva koja uči i tvori iz Biblije onako "kako je napisano".
Svima koji zbog svog dosadašnjeg nepoznavanja Božje reči osećaju "žalost koja je po Bogu
donosi za spasenje pokajanje" (2. Korinćanima 7,10), Biblija govori: "Ne gledajući dakle Bog na
vremena neznanja, sad zapoveda svima ljudima svuda da se pokaju." (Dela apostolska 17,30)
STUDENAC BEZ VODE
Biblija nije data putem predanja, nego neposrednim otkrivenjem: "Sve je pismo od Boga dano!"
(2. Timotiju 3,16)
Predanje je zbornik ljudskih odluka i pravila o veri i ne može se uporediti s Biblijom. Još manje
se učenje tradicije ili katihizisa može staviti iznad Biblije i predanjem pravdati ukidanje Božje i
uspostavljanje ljudske zapovesti.
Filozofi religije u Hristovo vreme smatrali su da bez tradicije nema Crkve niti Crkve bez
tradicije, ali je Hristos to gledište označava kao nepravilno, dok je Bibliju potvrdio kao jedino
pravilo vere i izvor stvarnog posvećenja.
Ljudske predstave o Bogu i religiji Biblija upoređuje sa "studencem bez vode".
Biblija nije produkt nijedne Crkve na svetu. Priznati popis biblijskih knjiga u Hristovo vreme
nije sadržao apokrifne knjige, koje se tek od 1546. godine u nekim izdanjima Biblije nalaze
uporedo s njenim originalnim knjigama. Mnoga pogrešna učenja iz crkvene tradicije uzeta su iz
tih apokrifnih izvora.
Mišljenje da se zapovest o svetkovanju dana od odmora ispunjava uzdržavanjem od rada prvog

dana u sedmici ne slaže se s Božjom reči. Nedelja nasuprot Suboti proizvod je ljudskih
nenadahnutih odluka i nema osnove u Bibliji.
sledećih načina:
1. Označite odgovor koji smatrate tačnim: Biblija se zalaže
a) za jevrejsko-grčku filozofiju.
b) za predanja nekih crkava.
c) za Isusovu veru.
2. Popunite praznine u sledećem biblijskom tekstu: "No zaludu me poštujete naukama,

zapovestima . Jer ostaviste Božje a držite običaje ." (Marko 7,7.8.13)
3. Dopišite završetak svake od ovih rečenica:
a) Biblija jasno iznosi činjenicu da su ljudi "istinu Božju zamenili ."

b) Ljudi iz nekadašnjeg Božjeg naroda učinili su težak prestup kad se "pomešaše sa ."
c) Vrhovni neznabožački bog starih naroda bio je .
4. Označite tačne završetke sledećih rečenica, koje sadrže velike biblijske istine: Da bi potkopao
Božju vladavinu, đavo se morao boriti protiv
a) idolopoklonstva.
b) Božjeg zakona.
c) crkvene tradicije.
Đavo je pokvario prvu hrišćansku crkvu stavljajući joj u ruke
a) apostolske poslanice.
b) državno-političku vlast.
c) zemljišne posede.
Lekcija 20
U SAVEZU SA HRISTOM
1. Božji zakon kao osnova saveza
Biblija je proistekla iz saveza Boga sa ljudima. To je knjiga dva saveza, Starog i Novog, u kojoj
je, što je veoma neobično, Novi vremenski stariji od Starog. Tu neobičnu pojavu Biblija vrlo
upečatljivo objašnjava. Dva saveza ili dva zaveta su u stvari dva ugovora, načinjena u različitim
vremenima, ali koji imaju isti cilj: obnavljanje Božjeg obličja u čoveku i povratak večnog života
na Zemlju.
Raskid između Boga i ljudi došao je kao posledica čovekovog pada u greh. Prvi korak ka
pomirenju učinio je Bog. Sklopio je savez sa čovečanstvom čiji su predstavnici u to vreme bili
samo jedan čovek i jedna žena. Edem je bio dvorana u kojoj je sporazum načinjen, a prošireni
tekst ugovora glasio je:
1. Božji Sin će doći da uništi dela đavolja (1. Jovanova 3,8).
2. Biće rođen od žene da otkupi one koji su pod Zakonom (Galatima 4,4.5).
3. Smrću će satrti onoga koji ima vlast nad smrću, to jest đavola (Jevrejima 2,14).
4. Spasenje, moć i carstvo Božje doći će umesto sotoninog (Otkrivenje 12,10).
Sve ove tačke postajale su i u prvom Božjem zavetu načinjenom sa prvim ljudima: "I još mećem
neprijateljstvo između tebe (zmije) i žene, i između potomstva tvojega i potomstva njezina; ono
će ti na glavu stajati, a ti ćeš ga u petu ujedati." (1. Mojsijeva 3,15)
Ovo je bio prvi zavet koji je Bog ikada načinio s pobunjenim stanovnicima jedne planete.
Pravedni Bog u zavetu - savezu s nepravednicima! Bila je to gotovo neshvatljiva vest za sve
stanovnike Neba. Značila je pomirenje s ljudima, a objavu rata sa sotonom. Ujed zmije u petu
značilo je prolivanje krvi - smrt Božjeg Sina - ali i uništenje đavola, Božjeg i čovekovog
neprijatelja. Prolivanje krvi neće biti beskorisno: krvlju Božjeg Sina biće izvršena prva velika
duhovna promena u svemiru. Bog će čoveku dati svoju krv i svog Duha i to će mu spasti život.
Hristos je kao Bog izvršio obnavljanje ovog prvog - Edemskog - zaveta, mnogo vekova kasnije
pred svojim učenicima u Gornjoj sobi u Jerusalimu. Obnovljen je zato, jer je bio skoro sasvim
zaboravljen. Postao je nov, jer ranije nije bio tako shvaćen kao sada kada ga je obnovio Božji
Sin. Podižući čašu čistog grožđanog soka rekao im je: "Pijte iz nje svi, jer je ovo krv moja
novoga zaveta, koja će se proliti za mnoge radi oproštenja greha." (Matej 26,27.28)
Četiri hiljade godina Bog je pamtio svoj zavet. A "kad se navrši vreme, posla Bog Sina svoga,
koji je rođen od žene i pokoren Zakonu" (Galatima 4,4). Ugovor o ponovnom sjedinjenju Boga i
čoveka i ujedinjenju Zemlje s Nebom mogao je da se izvrši samo smrću Božjeg Sina, smrću Sina
njegova (Jovan 3,16). Ovim ugovorom Bog je preuzeo na sebe najsvečaniju obavezu da posini
čoveka i da mu preda nasledstvo. Biblija upoređuje Božji zavet s testamentom koji se otvara i
ostvaruje tek posle smrti onoga koji ga je ostavio. U skladu sa tim ona govori: "Jer gde je zavet
valja da bude i smrt onoga koji čini zavet. Jer je zavet po smrti potvrđen: budući da nema
nikakve sile dok je živ onaj koji ga je načinio." (Jevrejima 9,16.17) Božji zakon traži smrt
grešnika, jer se samo tako može ostvariti njegovo pomirenje s Bogom. Samo smrt Božjeg Sina
mogla je osloboditi čoveka od smrti, omogućiti mu oproštenje greha i posvećenje - obnavljanje
Božjeg obličja u njemu.
Zavet načinjen u Edemu bio je izvršen na Golgoti četrdeset vekova kasnije: "Zato Isus, da osveti
narod krvlju svojom, izvan grada postrada." (Jevrejima 13,12) Sin Božji bio je razapet na krstu
da čovečanstvo u njemu dobije "izbavljenje krvlju njegovom i oproštenje greha po bogatstvu
milosti njegove" (Efescima 1,7). Cela Biblija je samo prošireni izveštaj o Božjem zavetu i
njegovom ispunjenju.
U vremenskom razmaku između Edema i Golgote, između sklapanja zaveta i njegove ratifikacije
- izvršenja - na krstu, Bog je načinio zavet s Avramovim potomcima primajući ih tako za svoj
narod. Oni su tada obećali poslušnost Božjem zakonu kao temelju zaveta. Taj savez ili zavet
nastao je dve hiljade godina posle Božjeg zaveta u Edemu. Bio je nesavršen kao i čovek,
kratkotrajan i bezuspešan kao i sva ljudska nastojanja da svojom silom održe Božje zapovesti.
Zato je taj savez ili zavet nazvan "starim", jer je ubrzo raskinut i kasnije proglašen nevažećim. Za
razliku od prvog - Edemskog - nazvan je i Sinajskim zavetom, jer je načinjen u podnožju
Sinajske gore, posle izlaska sinova Izrailjevih iz Egipta.
2. Vaspitni karakter Sinajskog zaveta
Sinajski stari zavet između Boga i Njegovog starog naroda načinjen je samo tri meseca posle
izlaska iz Egipta. Bog se prvi obavezao davanjem svečanog obećanja. U tekstu ugovora bio je i
uslov i zavet: "A sada ako dobro uzaslušate glas moj i uščuvate zavet moj, bićete moje blago
mimo sve narode, premda je moja sva zemlja. I bićete mi carstvo svešteničko i narod svet. To su
reči koje ćeš kazati sinovima Izrailjevim." (2. Mojsijeva 19,5.6.) Ugovor je bio uslovljen
ispunjenjem preuzete obaveze od strane naroda.
Narod se dragovoljno obavezao na poslušnost "svim rečima Gospodnjim i svim zakonima". "I
odgovori narod jednim glasom i rekoše: Činićemo sve što je rekao Gospod!" (2. Mojsijeva 24,3)
Tada je Mojsije načinio "knjigu zavetnu" u koju je uneo obostranu zakletvu i uslove. Osnovni
uslov bio je držanje Deset Božjih zapovesti, koje su bile zapisane na kamenim pločama.
Izvršenje Božjeg obećanja bilo je uslovljeno izvršenjem Zakona. Biblija ukazuje na Božji zakon
kao na temelj saveza: "I objavi vam zavet svoj, koji vam zapovedi da držite, deset reči, koje
napisa na dve ploče kamene." (5. Mojsijeva 4,13) Ploče Zakona nazvane su "ploče saveza" ili
"zaveta" (Jevrejima 9,4).
Dva puta je narod jednoglasno potvrdio svoju spremnost da živi prema odredbama Božjeg
zakona, ponavljanjem zakletve: "Sve što je Gospod rekao, činićemo i slušaćemo." (2. Mojsijeva
24,7) Bio je to veliki dan, dan najblistavijih izgleda za budućnost jednog naroda. Bog je pristao
da ih čuva "kao zenicu oka svojega" (5. Mojsijeva 32,10) i da ih "nosi na krilima svojim" (stih
11). Obećao je da im toči "med iz stene i ulje iz tvrdog kamena" (stih 13). Očekivao ih je život u
miru i blagostanju: "Otvoriće ti Gospod dobru riznicu svoju, nebo, da daje kišu zemlji tvojoj na
vreme, i blagosloviće svako delo ruku tvojih." Sve to i još mnogo drugih blagoslova mogao je
narod imati ako se bude "držao zapovesti Gospoda, Boga svoga, i hodio njegovim putovima" (5.
Mojsijeva 28,12.9).
Ako ko iz naroda zgreši, morao je da prizna svoj greh (3. Mojsijeva 5,5) i da prema pravilima "za
službu Božju i Svetinju zemaljsku" (Jevrejima 9,1) prinese žrtvu za greh. Sva pravila
ceremonijalnog Zakona primenjivana u službi vršenoj u zemaljskom Svetištu imala su izrazito
vaspitni karakter, ukazujući svojim simbolima grešniku na Hrista. Zato Biblija i kaže za
ceremonijalni Zakon: "Tako nam zakon bi čuvar do Hrista, da se verom opravdamo." (Galatima
3,24) Bog je bio najveći Učitelj svog naroda: "Nađe ga u zemlji pustoj, na mestu strašnu gde buči
pustoš; vodi ga unaokolo, uči ga i čuva kao zenicu oka svojega." (5. Mojsijeva 32,10)
3. Neuspeh ljudske pravednosti

Međutim, ovaj narod nije održao svoje obećanje, i kao zajednica raskinuo je svoj zavet sa
Bogom. Sveta istorija beleži raskid Sinajskog zaveta: "Ali brzo zaboraviše dela njegova, i ne
počekaše volje njegove... Polakomiše se u pustinji, i stadoše kušati Boga u zemlji gde se ne
živi... On ispuni molbu njihovu, ali posla pogibao na dušu njihovu..." (Psalam 106,13-19)
Ni četrdeset dana nije prošlo, a izrailjski narod je već pogazio svoj zavet i Božji zakon. Sam Bog
je rekao: "Brzo zađoše s puta koji sam im odredio. Načiniše sebi tele liveno i pokloniše mu se,
prinesoše mu žrtve i rekoše: Ovo je bog tvoj, Izrailju!" (2. Mojsijeva 32,8)
Tako je istorija Božjeg naroda počela i tako se odvijala vekovima u znaku raskinutog saveza sa
Bogom: "Jer onaj zavet moj oni pokvariše." (Jeremija 31,32) Nije im bilo moguće da svojom
snagom drže Božje zapovesti; prenaglili su s poverenjem u sopstvenu silu da čine pravdu.
Kropljenje zavetne knjige krvlju žrtava nije ništa pomoglo, pokazalo se da u stvarnosti "krv
junčija i jarčija ne može uništiti grehe" (Jevrejima 10,4). Trebalo je da ljudi konačno uvide da se
svojom pravdom ne mogu iskupiti i da bez Hristovog Duha ne mogu savladati svoju grešnu
prirodu. Nad pogaženim Starim zavetom još u doba proroka, Gospod je objavio stvaranje
"Novog" zaveta proširenjem zaveta iz Edema: "Evo dolaze dani, reč je Gospodnja, kad će...
sklopiti novi savez" (Jeremija 31,31). Pokazalo se da Bog mora da upiše svoj Zakon u ljudske
misli i srce. Rekao je: "Daću zakone svoje u misli njihove, i na srcima njihovim napisaću ih."
(Jevrejima 8,10) Novi ugovor više neće biti sklapan skupno, već sa pojedincima, i ne "mastilom,
nego Duhom Boga živoga, ne na kamenim daskama, nego na mesnatim daskama srca" (2.
Korinćanima 3,3).
4. Novi zavet - zavet bez mane
Prvi zavet ili savez bio je sklopljen s Adamom i ponovljen Noju posle Potopa, kao i Avramu
posle njegovog izlaska iz stare domovine. Bog je rekao Noju: "A ja evo postavljam zavet svoj s
vama i s vašim semenom nakon vas... Evo znak zaveta koji postavljam između sebe i vas i svake
žive tvari koja je s vama do veka. Metnuo sam dugu svoju u oblake, da bude znak zaveta između
mene i zemlje." (1. Mojsijeva 9,11-13) Svoj savez s ljudima pre i posle Potopa Bog je zasnovao
na milosti. Duga je postala znak Božje milosti.
Božji zavet s ljudima bio je večni zavet. Posle Adama, Noja i Avrama ponovio ga je i Isaku: "I
izvršiću zakletvu kojom sam se zakleo tvome ocu Avramu." (1. Mojsijeva 26,3) O tom zavetu i o
toj zakletvi, nepromenljivoj i večnoj, apostol Pavle ovako govori: "Zato i Bog kad šćaše
naslednicima obećanja obilnije da pokaže tvrđu saveta svojega, učini posrednika kletvu: Da bi u
dvema nepokolebljivim stvarima, u kojima Bogu nije moguće slagati, imali jaku utehu mi koji
smo pribegli da se uhvatimo za nad koji nam je dan." (Jevrejima 6,17.18)
Zavet iz Edema obavezivao je Božjeg Sina da umre za čoveka da bi čovek dobio večni život
verom u žrtvu Gospoda Isusa Hrista. Mojsije je govorio o Hristu, govoreći o dolasku Spasitelja
sveta: "Proroka će vam podignuti Gospod Bog između braće vaše, kao mene, njega poslušajte u
svemu što vam kaže. A svaki koji ne posluša toga proroka, istrebiće se iz naroda." (Dela
apostolska 2,22.23) Bez vere i poslušnosti Hristu nema života. To je bila osnovna misao
Edemskog zaveta.
Apostoli su zidali svoju nadu u spasenje na Edemskom zavetu koji je ponovljen Avramu, a
ostvaren tek Hristovom smrću na krstu, kao što je Bog "unapred, na usta svih proroka svojih,
javio da će Hristos njegov postradati" (Dela apostolska 3,18). Duga Božje milosti počinje u Raju,
vrh joj je nad Golgotom, a završava se na obnovljenoj Zemlji. Hristovom smrću Stari zavet je
konačno i zauvek raskinut i s Božje strane, i On je ukinuo "prvo da postavi drugo" (Jevrejima
10,9), ukinuo je i poslednje ostatke starog ljudskog i kolebljivog zaveta, i izvršio svoju zakletvu
iz Raja - prvi i večni zavet. Biblija o tome ovako govori: "Jer da je onaj prvi bez mane bio, ne bi
se drugome tražilo mesta. Jer kudeći ih govori: Evo dani idu, govori Gospod, i načiniću s domom
Izrailjevim i s domom Judinim nov zavet." (Jevrejima 8,7-9)
Misaona suština Biblije je ostvarenje Edemskog zaveta, upisivanje Božjeg zakona u ljudsko srce.
To je postignuto dobrovoljnom žrtvom Isusa Hrista, koji je umro za grehe sveta - da bi svojom
skupocenom krvlju upisao Božji zakon u ljudska srca i život. Sklapajući na toj osnovi Novi zavet
s ljudima, Bog kaže: "Daću zakone svoje u misli njihove, i na srcima njihovim napisaću ih, i biću
im Bog i oni će biti moj narod." (Jevrejima 8,10) Onima koji otvaraju svoje srce da Duh Sveti
upiše na njemu Božje zapovesti dato je obećanje: "Jer ću im oprostiti prestupe njihove, i greha
njihovih više neću pominjati." (stih 12) Božjim izvršenjem Edemskog zaveta čoveku je
omogućeno obnovljenje Božjeg obličja i večni život verom u Isusa Hrista. To je suština Radosne
vesti Hristove nauke, to je Jevanđelje: "Jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima
kojim bismo se mi mogli spasti." (Dela apostolska 4,12)
5. Hristos - Prvosveštenik večnog zaveta
Hristovom smrću na krstu konačno su ukinuti Stari zavet i sva pravila obredno-ceremonijalne
službe s levitskim sveštenstvom. Jerusalimski hram je sravnjen sa zemljom, da bi se pogledi
čovečanstva podigli ka Hristu u samo Nebo, u nebesko Svetište, gde On "posreduje za nas pred
licem Božjim" (Jevrejima 9,24). Hristos nije postao Posrednik i Prvosveštenik čovečanstva "po
zakonu telesne zapovesti nego po sili života večnoga" (Jevrejima 7,16). Hristos je "sveštenik
vavek" (stih 17) po prvom, Edemskom zavetu.
"Zakon rodbinskog nasledstva" ili "zakon telesne zapovesti" bio je "pređašnja zapovest" za koju
Biblija kaže da se zbog njene nemoći i beskorisnosti, budući da zakon ništa nije priveo k
savršenstvu, "uvodi bolja nada (novi savez) koja nas približava Bogu. Utoliko je Isus postao
Jemac boljega saveza. Odatle sledi da zauvek može spasavati one koji po njemu dolaze k Bogu,
jer uvek živi da posreduje za njih" (Jevrejima 7,18-25).
Ovim ponovo dolazimo na glavnu misao Edemskog zaveta i bitnu, središnju tačku biblijskog
učenja o spasenju verom u Isusa Hrista, čovekovog Zastupnika pred Božjim licem: "Imamo
takvog poglavara svešteničkoga koji sede s desne strane prestola veličine na nebesima; koji je
sluga svetinjama i istinitoj skiniji, koju načini Gospod a ne čovek." (Jevrejima 8,1.2) Čoveku je
nemoguće da se ne spase ako verom primi Hrista za svoga Spasitelja. Ceremonijal žrtava Starog
zaveta je ukinut, ali ne i Božji moralni zakon. On je ostao temelj zaveta iz Edema kao što je
Golgota bila temelj u koji je bio ukopan Hristov krst radi nas. Poslušnost Božjim zapovestima
samo dokazuje čovekovu veru u Hrista. Ta poslušnost ostvaruje se u čoveku silom Svetoga
Duha.
Ovo je poruka iz Biblije, poruka "večnog saveza": "A Bog mira koji izvede iz mrtvih velikoga
pastira ovcama krvlju zaveta večnoga, Gospoda našega Isusa Hrista, da vas savrši u svakome
delu dobrom, da učinite volju njegovu, čineći u vama što je ugodno pred njim, kroz Isusa Hrista,
kojemu slava va vek veka!" (Jevrejima 13,20.21)
U SAVEZU SA HRISTOM
U Bibliji postoje dva saveza koji se međusobno razlikuju i po vremenu nastanka i po sadržaju, po
trajnosti i po značaju za čovekovo spasenje. Novi savez, za razliku od starog, ne govori
simboličkim jezikom, već jasno naglašava staru istinu da se čovek u savezu sa Hristom spasava
verom, a ne delima, milošću, a ne Zakonom, Hristovom pravdom a ne sopstvenim žrtvama.
Božji zakon bio je osnova Starog i Novog saveza. Jedna od bitnih razlika među njima to je što u
Novom savezu čovek ne pokušava da drži Božje zapovesti svojom silom, već se oslanja na
božanskog Pomoćnika - Duha Svetog. Za njega tada savez sa Hristom nije hladno slovo ugovora.
Ljubav prema Hristu je pobuda koja pokreće čoveka da mu bude veran i poslušan.
Prvi Božji savez s čovekom ugovoren je u Edemu nad prekršenim Božjim zakonom. Taj isti
Edemski savez obnovljen je takođe nad razvalinama Starog zaveta - čovekovog pokušaja da
svoju pravdu postigne bez Božje pomoći.
Najbitnija razlika između Starog i Novog saveza je u tome što je Novi savez sa Hristom potvrđen
Hristovom krvlju prolivenom na Golgoti za otkup čovečanstva.
Ukidanje Starog saveza (zaveta) i sklapanje Novog, po Hristovoj krvi, nikako ne znači da je
ukinut Zakon Božjih zapovesti. Novi savez s Hristom upravo je načinjen da bi pomoću njega
čovek mogao da stekne božansku prirodu i svetost držanjem Božjeg zakona.
sledećih načina:

1. Pročitajte ponovo prvi odsek u lekciji i onda u nastavku svake od navedenih rečenica
odgovorite DA ili NE: Tekst ugovora Edemskog saveza glasio je:
a) da će Božji Sin doći da uništi dela đavolja.
b) da će se roditi da otkupi samo najpravednije.
c) da će spasenje darovati svakom pokajniku.
2. Označite tačan odgovor kojim treba da se završi sledeće tvrđenje: Božji Zakon kao osnova
Sinajskog saveza bio je napisan
a) na narukvici koju je nosio svaki vernik.
b) na kamenim pločama.
3. Napišite u kojoj se biblijskoj knjizi, poglavlju i stihu nalaze ove rečenice, koje iznose stvarne
razloge neuspeha ljudske pravednosti u Starom savezu:
a) "Ne počekaše volje njegove."
b) "Zaboraviše Boga, Spasitelja svoga."

c) "Ne verovaše njegovoj reči."
4. Popunite praznine u sledećim biblijskim tekstovima koji čine sadržaj Novog saveza sa
Hristom:
a) "Daću zakone svoje u njihove, i na njihovim napisaću ih." (Jevrejima 8,10)
b) "Jer ću biti milostiv njihovim, i greha njihovih neću ." (Jevrejima 8,12)
5. Koja je glavna misao Edemskog saveza i središnja tačka biblijskog učenja o spasenju po
rečima pisca Poslanice Jevrejima (8,1.2)? Odgovor:
Lekcija 21
MILOST NAD SUDOM
1. Planeta zemlja - crna klupa
Biblija otvoreno govori o velikoj svemirskoj javnoj raspravi između tužioca sotone i branioca
Hrista. Ona tvrdi: "Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovu, da primimo svaki što je koji u
telu činio, ili dobro ili zlo." (2. Korinćanima 5,10) Sud se naziva Hristovim zbog njegove
odlučujuće uloge u odbrani svih onih koji Ga verom opunomoće za svog Branioca.
Čovek je prestupom jedne od Deset zapovesti odbacio sav Zakon i postao kriv za sve prema
principu neprikosnovene i nedeljive pravde: "Jer koji sav zakon održi a sagreši u jednome, kriv
je za sve." (Jakov 2,10) Lišen je prava da živi večno (1. Mojsijeva 3,22), kao i prava na slobodan
pristup u druge delove kosmičke zajednice besmrtnika. Čoveku je vreme počelo da teče na
rokove, život do neprelazne crte, a onda - sud. Biblija to ovako potvrđuje: "I kao što je ljudima
određeno jednom umreti, a potom sud." (Jevrejima 9,27) U skladu sa odlukom svemirskog Suda,
čovek će ili biti "kao da ih nikad bilo nije" (Avdija 16), ili će mu se vratiti "prva vlast" (Mihej
4,8), "vlast na drvo života" (Otkrivenje 22,14).
Ipak, svemirski Sud nije običan sud, jer je čovekov Branilac na tom Sudu ovlašćen da posle
završetka zastupničke uloge preuzme sudsku vlast iz ruku samoga Boga kao vrhovnog Sudije. I
tako pošto je Sudija za određeno vreme u ulozi branioca, vreme suda je i vreme milosti. O
početku tog sudskog procesa Biblija govori da je Bog odredio "dan u koji će po pravdi suditi
svemu svetu, preko Čoveka koga odredi i dade svima veru vaskrsnuvši ga mrtvih" (Dela
apostolska 17,31).
Čovek na Nebu! Čovek u ulozi branioca čovečanstva! Možemo biti sigurni da razume ljude, jer
je i On sam čovek kao što je i Bog - Sin Božji i Sin čovečiji, Isus Hristos. Udaljenost ne igra
ulogu, Sud je jedan i obuhvata i Nebo i Zemlju. Poslednji dan čovekovog života je i njegova
poslednja reč.
Ni na Nebu niko ne može biti proglašen krivim bez suda i suđenja, bez istražnog i dokaznog
postupka, bez prava na branioca i odbranu, bez svedoka. Iz mnogo razloga suđenje je javno. Bog
ne želi da bez sudske rasprave konačno osudi ili oslobodi optuženog, niti želi da to učini bez
porote. Iako unapred sve zna, iako bi mogao sve to da izvrši sam po pravu koje ima, On javnim
suđenjem želi da pruži priliku svim stanovnicima beskrajnog svemira da se do kraja uvere u
Njegovu beskonačnu pravdu. Tako je čovečanstvo postalo "gledanje svetu, anđelima i ljudima"
(1. Korinćanima 4,9). Kad se bude sve završilo, greh se više nikada neće pojaviti u svemiru:
"Neće se dva puta podignuti pogibao." (Naum 1,9) Biblija sadrži svečano proročanstvo o
vremenu suda i milosti. Njen prorok vidi: "Sud sede i knjige se otvoriše." (Danilo 7,10) U te
knjige anđeli, danonoćni svedoci svih reči i dela svakoga člana ljudske porodice, zapisivali su
sve što su videli i čuli. Bog sudi, ali od čoveka zavisi ishod pravednog odmeravanja na sudskim
terazijama. Biblija ističe životno važnu istinu: "Jer ćeš se svojim rečima opravdati, i svojim ćeš
se rečima osuditi." (Matej 12,37) Ne samo reči nego i neizgovorene misli, učinjena i neučinjena
dela i pobude!
2. Đavo - tužilac ljudskog roda

Od svetlog anđela Lucifer se pretvorio u "opadača naše braće", koji ih tuži pred Bogom "dan i
noć" (Otkrivenje 12,10). U ovoj svemirskoj borbi, Isus Hristos kao čovekov Branilac
suprotstavlja se đavolu, tom tužiocu i otimaču ljudske sreće i nasledstva. Hristos je poručio
svojim branjenicima: "I ja ću im dati život večni, i nikad neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke
moje." (Jovan 10,28)
Đavo je "krvnik ljudski od početka" (Jovan 8,44). Da bi svojim podlim namerama dao pravni
oblik, on je pripremio optužbe. Biblija govori o jednom takvom napadu na jednog
prvosveštenika Božjeg zemaljskog Svetišta. Biblija zna i objavljuje da "nema čoveka koji ne
greši" (1. O carevima 8,46). Zato sotona prvosvešteniku "stajaše s desne strane da ga pre"
(Zaharija 3,1).
Ovaj umanjeni uzorak parnice koja se vodi na Nebu dat nam je na uvid da bismo se ohrabrili
Hristovom pobedom u ovom okršaju. Hristos je primio na sebe sve grehe svog uplašenog sluge i
naložio: "Skinite s njega te prljave haljine." Kad je to bilo učinjeno, Hristos, čovekov Branilac,
govori: "Vidi, uzeh s tebe bezakonje tvoje, i obukoh ti nove haljine." (stih 4) Nove haljine su u
stvari poklonjene haljine Hristove uračunate pravde.
Jedan od najvećih među Hristovim apostolima imao je puno razloga da se plaši sotonine
optužnice. Bio je to apostol Pavle, nekadašnji Savle, farisej, nemilosrdni gonitelj prvih hrišćana.
Goneći hrišćane, progonio je u stvari samoga Hrista koji mu je neposredno postavio pitanje:
"Savle, Savle, zašto me goniš?" (Dela apostolska 9,4) Savle se u svom daljem životnom iskustvu
brzo uverio da na Hristu nema "nikakve krivice" (Luka 23,4).
Savle je postao apostol Pavle uzimajući Hrista za svog Branioca. Mirno gledajući u oči svom
tužiocu, ulivao je bezgraničnu sigurnost svim vernima: "Ko će optužiti izbrane Božje? Bog koji
pravda? Ko će osuditi? Hristos Isus, koji umre, pa još i vaskrse, koji je s desne strane Bogu, i
moli za nas?" (Rimljanima 8,33.34)
Kao jedan od najboljih poznavalaca Hristove moći kao čovekovog Branioca u parnici sa
đavolom, apostol Pavle je objavio sigurno spasenje svih optuženih: "Nikakva, dakle, sad nema
osuđenja onima koji su u Hristu Isusu." (Rimljanima 8,1)
Suda ima, istrage ima, ali nema osude za one koji veruju u Hrista kao svoga Zastupnika!
Potpisujući verom i dokazujući delima svoje poverenje u Hrista kao svog Branioca, oni gotovo
da i ne dolaze na sud, jer na njemu postaju zauvek slobodni građani Neba, oslobođeni svih
optužbi i svake priznate krivice. To je smisao reči koje je Isus izgovorio dok je bio na Zemlji:
"Ko sluša moju reč i veruje Onome koji me posla, ima večni život. On ne dolazi na sud, već je
prešao iz smrti u život." (Jovan 5,24)
Biblija ovako govori o ovom svemirskom Sudu: "HVALI SE MILOST NA SUDU" (Jakov
2,13). Đavo je poraženi neprijatelj! Čak i prorok se ne oslanja na svoju pravdu, nego govori: "Ko
je protivnik moj u parnici? Nek mi se približi! Gle, Gospod mi pomaže, ko će me osuditi? ... Ko
u tami hodi, bez tračka svetlosti, nek se uzda u ime Gospodnje, nek se na Boga svog osloni."
(Isaija 50 8-10)
3. Hristos - veliki Branilac čovečanstva
Vera je spona kojom se čovek povezuje sa svojim Spasiteljem i Braniocem Isusom Hristom.
Cela Biblija govori o Hristu kao o Spasitelju koji će "izbaviti svoj narod od greha njegovih"
(Matej 1,21). Žrtvom na krstu Isus je dobio svoju, krvlju ispisanu, punomoć od Boga da može
zastupati čoveka, ali spasenje od greha postaje konačno tek na velikom svemirskom Sudu.
Još pre svakog početka Isus Hristos je bio "Jagnje Božje koje uze na se grehe sveta" (Jovan
1,29). Hristos je oduvek bio i Žrtva i Posrednik između Boga i ljudi, pravi Sveštenik i
Prvosveštenik. Od Mojsijevih starozavetnih vremena, godišnji krug svakodnevnog bogosluženja
u Hramu bio je u stvari umanjeni prikaz plana spasenja u svim njegovim razdobljima na Zemlji i
na Nebu - slikovito rasvetljavanje Hristove uloge Žrtve i Zastupnika čovečanstva pred Bogom.
Hristos je bio "Začetnik i Izvršilac" (Jevrejima 12,2) plana spasenja, njegov Osnivač i Onaj koji
će ga okončati. Plan spasenja je plan odbrane!
Završni dan godišnjeg bogoslužbenog kruga u zemaljskom Hramu bio je veliki Dan očišćenja,
simbol stvarnog Dana suda. "Čišćenje svetinje" od nagomilanih greha značilo je u stvari konačno
sudsko brisanje svih greha precrtanih grešnikovim priznanjem i prinošenjem žrtve. To je takođe
značilo i odvajanje dobrih od zlih, čistih od nečistih, pšenice od kukolja, ovaca od jaraca,
poznatih motiva Hristovih novozavetnih slika iz prirode (Matej 13,48.49.24-30;25,32-41). Do
Dana očišćenja svaki greh trebalo je priznati, za svako nedelo pokajati, svaku krivdu ispraviti i
verom prihvatiti Hrista za Posrednika u svom životu. Sud je po planu spasenja i odbrane
uspostavljen za čoveka, a ne za Boga. Biblija govori: "Jer u taj dan biva očišćenje za vas, da se
očistite; bićete očišćeni od svih greha svojih pred Gospodom." (3. Mojsijeva 16,30)
A onda, kad je u svemiru otkucao biblijski proročki sat, plan odbrane je počeo da deluje. Počelo
se ispunjavati jedno od najslavnijih, najsadržajnijih, najpreciznijih proročanstava iz Biblije -
proročanstvo o 2300 godina.
Prorok Danilo bio je veliki vizionar koji je prikazao ne samo opštu istoriju sveta, već i nebeskog
plana za potpuno iskorenjivanje greha sa Zemlje i iz svemira. Istorija plana spasenja čoveka
opisana je u jednom istom proročanstvu, ali u dva uzastopna poglavlja Knjige proroka Danila: u
osmom i devetom.
4. Početak svemirskog Suda
Vredni istraživači Biblije već početkom 19. veka zapazili su i zastali kod sledećih proročkih reči
koje je izgovorio Božji anđeo: "Do dve tisuće i tri stotine dana i noći; onda će se svetinja
očistiti." (Danilo 8,14) U trenutku kad je nebeski glasnik hteo da mu protumači i ovo
dalekosežno proročanstvo, prorok Danilo je pao nemoćan u postelju. Kad se oporavio, u
dubokom posvećenju, postom i molitvom, tražio je da sazna objašnjenje tajanstvene poruke s
nebeskih visina, i molitva mu je bila uslišena. Slobodno možemo reći da se osmo poglavlje
Knjige proroka Danila nastavlja 24. stihom devetog poglavlja
Sve dok stari biblijski istraživači nisu pronašli logičnu vezu između prekinutog razgovora i
njegovog nastavka, nisu mogli da nađu ni ključ za rešavanje zagonetke o 2300 godina. Znali su
da izraz "dana i noći" označava dane, i lako su pretvorili 2300 dana u godine držeći se
objašnjenja: "Dajem ti po jedan dan za svaku godinu." (Jezekilj 4,6) Ali - nisu znali značenje reči
"svetinja" koja treba da se "očisti" na kraju tog velikog vremenskog odseka, niti su znali šta znači
"čišćenje". Takođe nisu znali ni ono što je bilo ključno rešenje: nisu znali kad počinje ovaj veliki
vremenski period.
Posle mnogih lutanja, ali i sve dubljeg posvećenja i molitava za razjašnjenje ove proročke tajne,
jednome od njih data je vizija o značenju Svetinje. Tada je svima postalo jasno da se radi o
svetinji u nebeskom Hramu i o Hristovoj ulozi u procesu čišćenja greha iz nebeskih knjiga,
prema rečima koje je Gospod davno rekao Mojsiju: "Onoga koji je protiv mene sagrešio
izbrisaću iz svoje knjige." (2. Mojsijeva 32,33)
Ključ je bio nađen. Vekovima zaključana vrata ovog proročanstva lako su se otvorila. Biblija im
je sama dala objašnjenje da razdoblje od "sedamdeset sedmica" pripada razdoblju od 2300
godina i počinje s njim u isto vreme: "Otkad izide reč da se Jerusalim opet sazida" (Danilo 9,25).
I to vreme pronađeno je i potvrđeno u biblijskoj hronici (Jezdra 7,7-13). Treći i poslednji dekret
o ponovnom zidanju Jerusalima izdao je car Artakserks u Vavilonu 457. godine pre Hrista, a
nekoliko meseci kasnije počelo je zidanje grada - kad se Jezdra iz Vavilona vratio u Jerusalim.
Prema tom podatku jednostavnim računanjem nije bilo teško utvrditi da period od 2300 godina
počinje u jesen 457. a završava se u jesen 1844. godine posle Hrista, i da ta godina predstavlja
početak istražnog postupka i pobede milosti nad sudom.
S tim saznanjem četrdesetih godina 19. stoleća istraživači Biblije počeli su najpre šapatom, a
zatim "silnim glasom" "anđela koji je leteo posred neba" da objavljuju svetu vreme svečane i
sudbonosne istrage na Hristovom sudu: "Bojte se Boga i podajte mu slavu, jer dođe čas suda
njegova; poklonite se onome koji je stvorio nebo i zemlju i more i izvore vodene!" (Otkrivenje
14,6.7) Danas je već ceo svet obuhvaćen glasom ovog anđela - prenosioca nebeske poruke i
poziva na zahvalnost Bogu kroz Isusa Hrista, pravog i jedinog Posrednika ljudskog spasenja. I
mi u svojim rukama imamo jednu takvu poruku, jedan Hristov poziv - svoju Bibliju.
5. Vreme suda - vreme milosti
Od vremena Hristove smrti i vaskrsenja, umesto jerusalimskog Hrama velika Crkva na Nebu
postala je univerzalni Hram za sve koji žele "milost u vreme kad im zatreba pomoć" (Jevrejima
4,16). Prestala je služba slika i simbola, a počela religija srca i života. Izrailjski narod izgubio je
svoj raniji položaj, a ceo svet postao je pozornica plana spasenja. Period od "sedamdeset
sedmica" datih Izrailju završio se 34. godine posle Hrista kamenisanjem đakona Stefana i
progonstvom hrišćana iz Jerusalima.
Period vremena suda na kome pobeđuje milost počeo je 1844. godine i još traje. Još uvek je
moguće da "pristupimo slobodno k prestolu blagodati, da primimo milost" (Jevrejima 4,16).
Biblija poručuje svima koji iskreno dolaze Hristu da dobiju milost: "Nego pristupiste k Sionskoj
gori, i ka gradu Boga živoga, Jerusalimu nebeskome, i mnogim hiljadama anđela, k saboru i
crkvi prvorodnih koji su napisani na nebesima, i Bogu, sudiji sviju, i duhovima savršenih
pravednika, i k Isusu, posredniku zaveta novoga, i krvi kropljenja, koja bolje govori negoli
Aveljeva." (Jevrejima 12,22-24)
MILOST NAD SUDOM
Milost u Bibliji znači da se Bog bolje ophodi prema grešniku, nego što on to zaslužuje.
Postojanje Božjeg zakona znači i postojanje nebeskog suda. Na tom sudu pokazuje se i Božja
milost, a ne samo strogost Zakona.
Nasuprot đavolu koji čoveka uvaljuje u greh i zatim ga optužuje, Hristos kao Branilac na Sudu
zastupa svakog pokajnika primajući na sebe njegove grehe. Nove haljine u koje se grešnik
preoblači predstavljaju Hristovu pravdu koja se ničim ne može zaslužiti.
Božji zakon nam je potreban da nam otkrije naše grehe, Hristova milost je neophodna da nas
oslobodi od njih, a nebeski sud je nužan da nas razreši krivice.
Zasedanje nebeskog istražnog suda otpočelo je 1844. godine ulaskom Isusa Hrista kao
Prvosveštenika u Svetinju nad svetinjama u nebeskom Svetilištu.
Hristos je na zemlji prineo sebe na žrtvu kojom je iskupio ljude od posledica njihovih greha. Na
nebesima pred Ocem i anđelima i celim svemirom, On svojom krvlju briše sve grehe koje je
grešnik preneo i ostavio.
Kao osnova za prosuđivanje o karakteru svakog ljudskog bića, na nebeskom istražnom sudu služi
Deset Božjih zapovesti. Prema njima će se ispitati misli, pobude, sve reči i dela kao i svi postupci
svih ljudi iz svih vremena.
Vreme milosti završiće se kad istražni sud na Nebu završi svoj rad. Odmah posle toga Hristos se
vraća na Zemlju da izvrši odluke koje je nebeski sud doneo posle istražnog postupka.
sledećih načina:

1. Popunite praznine u sledećim biblijskim tekstovima:
a) "Jer nam se svima valja javiti na sudu , da primimo svaki , ili dobro ili zlo." (2. Korinćanima
5,10)
b) "Sud sede i se otvoriše." (Danilo 7,10)

2. Na kraju sledećih rečenica dopišite DA ako je tvrđenje u rečenici ispravno, ili NE ako nije:
a) Đavo neumorno tuži grešnike navodeći njihove prestupe Božjeg zakona. (Danilo 7,10)
b) Hristos bez prestanka brani grešnike kao Onaj koji je udovoljio zahtevu prestupljenog Božjeg
zakona.
3. Označite sve odgovore kojim se sledeća rečenica pravilno završava: Do kraja religijske godine
u starom Izrailju svaki vernik trebalo je da
a) prizna svaki svoj greh.
b) da provede jedan dan u pustinji.
c) da se ispituje u postu i molitvi pred Svetištem.
4. Kada je izdat dekret koji označava početak jednog od najznačajnijih biblijskih proročanstava -
početak vremenskog perioda od 2300 proročkih dana i noći? Odgovor:
Po isteku ovog perioda, koji je proces počeo u nebeskom Svetištu? Odgovor:
5. Završite sledeću misao iz poslednjeg odseka ove lekcije: U vreme suda koje je ujedno i vreme
milosti, još uvek je mogućno "da pristupimo da primimo za vreme ." (Jevrejima 4,16)
Lekcija 22
SPOMEN HRISTOVOG VASKRSENJA

1. Jedan Gospod i jedno krštenje
Biblijska istina može se sažeti u tri kratke, ali značajne izjave: "Jedan Gospod, jedna vera i jedno
krštenje." (Efescima 4,5) Dok su stari Latini govorili da "svi putevi vode u Rim", Biblija je
mnoštvu raznih verskih pravaca suprostavila samo jedan jedini put nade objavljujući svima da su
Hristovi sledbenici "pozvani u jednu nadu zvanja svojega." (Efescima 4,4) Samo je jedan
Gospod - postoji samo jedna vera u Njega i samo jedno krštenje, i "ko veruje i pokrsti se, spašće
se" (Marko 16,16). Vera i krštenje su Hristov uslov i nalog.
Od dana Hristove smrti, polaganja u grob i vaskrsenja, krštenje je postalo slika te stvarnosti,
spomen velike drame spasenja. Značaj krštenja je mnogostruk i dubok. Nauka o krštenju ulazi u
temelje Hristove nauke "vere u Boga, nauke krštenja" (Jevrejima 6,1.2).
U čuvenom ponoćnom razgovoru između Nikodima i Hrista, jevrejski veroučitelj čuo je kristalno
jasne Hristove reči: "Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstva
Božjega." (Jovan 3,5) Pravovernom Jevrejinu nije mogla biti upućena teža reč od ove! Zar
pripadnost Crkvi njegovih otaca nije već dovoljno jaka garancija za ulazak u nebesko carstvo?
Zar već svojim rođenjem, po pretku Avramu, nije postao naslednik obećanja večnog života?
Pošto je prethodno već priznao da je Hristos "od Boga došao kao Učitelj" (Jovan 3,2), mogao je
da priguši svoje nezadovoljstvo izazvano ovim Hristovim rečima. Mudrac je upitao kao dete:
"Kako se može čovek roditi kad je star?" (stih 4) Bio je gotovo uvređen, a njegovo pitanje
zazvučalo je skoro kao uvreda, ali Hristos se na to nije osvrnuo. Razložno mu je objasnio i još
jednom naglasio: "Ne čudi se što ti rekoh: Valja vam se nanovo roditi!" (stih 7)
Noć se još uvek zadržavala među maslinama kad su se dva učitelja rastala. Ipak, u Nikodimovom
srcu pojavili su se prvi zraci duhovnog svitanja kao plod Hristovih reči: "A ko istinu čini ide k
videlu, da se vide dela njegova, jer su u Bogu učinjena." (Jovan 3,21) U drugo vreme njihovog
ponovnog susreta, ali ne i viđenja, Nikodim je već "činio", živeo je po istini, ali dan je bio petak,
vremena tako malo, jer je Sunce već tonulo - Isus je već bio razapet na Golgoti.
Biblija o tome govori: "A potom Josif iz Arimateje, koji beše učenik Isusov ali kradom od straha
Jevrejskoga, moli Pilata da uzme telo Isusovo, i dopusti Pilat. Onda dođe i uze telo Isusovo. A
dođe i Nikodim, koji pre dolazi k Isusu noću, i donese pomešane smirne i aloja oko sto litara. I
uzeše telo Isusovo, i obaviše ga platnom s mirisima, kao što je običaj u Jevreja da ukopavaju. A
beše blizu onoga mesta gde beše razapet, vrt, i u vrtu grob nov, u koji niko nikad ne beše metnut.
Onde dakle petka radi Jevrejskoga, jer beše blizu grob, metnuše Isusa" (Jovan 19,38-42)
Suze su tekle niz obraze ovog mudrog čoveka, jer je sada zaista bio dete vere. Zar on da
sahranjuje Božjeg Sina, Boga a ne samo Učitelja? Gledao je svojim očima kako je na krst bio
"podignut Sin čovečji" (Jovan 3,14), a sad Ga je svojim rukama polagao u grob. To je
preobrazilo njegovo staro i tvrdo srce. Drama spasenja dostigla je svoj vrhunac.
Nikodim se nanovo rodio iako je bio star! Sveti Duh ga je ponovo rodio - uzeo mu staro i dao
novo srce. Preostalo mu je još da primi krštenje vodom! I dok je bio polagan u vodeni grob
krštenjem u Jordanu, Nikodim se sećao Hristovog polaganja u kameni grob. S Hristom se
sjedinio za večnost! Ljubav mu je postala "jaka kao smrt" (Pesma nad pesmama 8,6). Krštenje je
bilo njegovo priznanje vere u Hrista. Nikodim je postao hrišćanin pre nego što je primio krštenje,
ali je krštenjem to i javno priznao kao "dobro priznanje pred mnogim svedocima" (1. Timotiju
6,12).
2. Krštenje - otvaranje izvora
Hrišćanska stvarnost počela je izvršenjem proročanstva o krštenju kao "otvaranju izvora" "domu
Davidovu i stanovnicima jerusalimskim za greh i za nečistotu" (Zaharija 13,1). Trebalo je da se
pojavi prorok koji će krštavati i govoriti: "Nisam prorok!" (stih 5) Trebalo je da se začuje glas
Hristovog preteče. "Glas onoga što viče u pustinji: pripravite put Gospodnji; poravnite staze
njegove; sve doline neka se ispune, i sve gore i bregovi neka se slegnu; i što je krivo neka bude
pravo, i hrapavi putovi neka budu glatki. I svako će telo videti spasenje Božje!" (Luka 3,4-6) U
određeno vreme hrišćanska stvarnost počela je ispunjenjem proročanstva o krštenju. U Judejskoj
pustinji pojavio se Jovan Krstitelj, Hristov preteča, saglasno onome "što je napisano u knjizi reči
proroka Isaije" (stih 4).
Kad su ga sveštenici i Leviti upitali: "Jesi li (očekivani) prorok?" On im je odrečno odgovorio:

"Nisam." (Jovan 1,21) On je bio onaj "za koga je pisano: Evo ja šaljem anđela svoga pred licem
Tvojim, koji će pripraviti put Tvoj pred Tobom." (Luka 7,27) Nije bio prorok, ali bio je preteča, i
zbog toga "niko između rođenih od žena nije veći prorok od Jovana Krstitelja" (stih 28). Niko
nije veći zato što je Jovanovo propovedanje išlo ispred Hristovog, Jovanovo krštenje ispred
Hristovog, a ipak je Jovan ostao iza Hrista ističući to rečima: "Ovaj treba da raste, a ja da se
umanjujem!" (Jovan 3,30)
Jovanov dolazak na Jordan bio je ispunjenje proročanstva. Biblija svedoči: "Pojavi se Jovan
Krstitelj krsteći u pustinji, i propovedajući krštenje pokajanja za oproštenje greha. I izlažaše k
njemu sva Judejska zemlja i Jerusalimljani, i kršćavaše ih sve u Jordanu reci, i ispovedahu grehe
svoje." (Marko 1,4.5) Krštenju je prethodila nauka o priznanju greha, o pokajanju i obraćenju.
Krštenje je bilo "znak obraćenja".
Krštenje je bilo ne samo "znak obraćenja" već i "priznanje Bogu" (Luka 7,29), priznanje vere u
Hrista kao Mesiju. Hristos je bio središnja misao Jovanove misije. U svojoj propovedi je
govorio: "Ide za mnom jači od mene. Ja nisam dostojan sagnuti se i odrešiti remena na njegovoj
obući. Ja vas krštavam vodom, a On će vas krstiti Duhom Svetim" (Marko 1,7.8). Hristos je Bog,
jer samo Bog može nanovo roditi čoveka duhovnim rođenjem. Obavljanje krštenja vodom Isus je
predao svojim posvećenim učenicima: "Isus pak sam ne krštavaše, nego učenici njegovi." (Jovan
4,2)
Jevrejski veroučitelji nisu se odazvali na Jovanov poziv. Zar da ih uči čovek "obučen u odelo od
kamilje dlake" (Marko 1,6)? Neznanac! Iako im je Jovan pokazao svoju biblijsku legitimaciju:
"Ali Onaj koji me posla da krstim vodom..." (Jovan 1,33), Međutim, fariseji i zakonici "Odbaciše
savet Božji za njih, i ne hteše da ih on krsti" (Luka 7,30).
Nesigurni poznavaoci zakona odbacili su krštenje i prezreli taj "znak obraćenja i priznanja
Bogu". Tada se iz naroda neočekivano izdvojio Jedan koji je svojom pojavom neodoljivo
privukao Jovanovu pažnju. U skromnoj odeći čoveka Galilejca, visok i snažan, mirno je
zakoračio prema Jovanu. Ponesen nadahnućem Jovan Ga je pogledao i rekao moćnim glasom
proroka iz pustinje: "Gle, jagnje Božje koje uze na se grehe sveta! Ovo je onaj za koga ja rekoh:
za mnom ide čovek koji preda mnom postade, jer pre mene beše. I ja ga ne znadoh: nego da se
javi Izrailju zato ja dođoh da krstim vodom." (Jovan 1,29-31) Krštenje je objavljivanje Hristove
smrti, sahrane i vaskrsenja.
Bezgrešno Jagnje Božje odgovorilo je Jovanu na njegovo oklevanje da ga krsti: "Pusti sada, jer
tako nam dolikuje da sve ispunimo što je u skladu s voljom Božjom." (Matej 3,15) Krštenje je
izvršenje Božje volje, ono je Hristov "primer da idete njegovim stopama" (1. Petrova 2,21). Sam
Otac je s Neba oglasio svoje zadovoljstvo Hristovim krštenjem. Nebo je odjeknulo od Njegovog
glasa: "Ovo je Sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji!" (Matej 3,17)
Od krštenja na Jordanu do groba u vrtu Josifa iz Arimateje, Hristos je prošao trnovitim putem.
Hristos je svojim primerom pokazao kako i na trnju mogu mirisati ruže, jer "ne psova kad ga
psovaše; ne preti kad strada" (1. Petrova 2,23). Sve je to učinio nama za nauku da i mi "za grehe
umremo i za pravdu živimo" (stih 24). Krštenje je slika smrti grehu i vaskrsenja za pravednost.
3. Krštenje vodom
Pravovernom Nikodimu teško je bilo da u prvi mah shvati i primi Isusove reči o krštenju vodom!
Bilo mu je teže i zbog toga što mu je bilo poznato krštavanje neznabožaca koji su prihvatili
izrailjsku religiju. Jevrejski učitelji vere su ih "prali" od duhovne nečistote. Zar da on, Nikodim,
bude izjednačen s "novorođenima" iz neznabožačkih naroda? Najpre je to dočekao s nevericom,
a zatim, shvativši značaj krštenja, prihvatio ga svim srcem.
I Hristos je kršten - položen u vode reke Jordana, jer je vodeno krštenje obavljano polaganjem u
duboku vodu. Biblija kaže: "I krstivši se Isus iziđe odmah iz vode." (Matej 3,16) Grčka reč
"baptizo" znači uroniti ili zagnjuriti, ali nikad poškropiti. Jovan Krstitelj Mu je pomogao da izađe
na obalu. Gde god je bila krstionica, moralo je da bude i "mnogo vode" (Jovan 3,23), najmanje
onoliko koliko je dug i dubok jedan grob, ali vodeni. Jer - krštenje je "sahrana" starog čoveka. O
tom "ukopavanju krštenjem" Biblija govori tako da se može jasno videti šta u Bibliji znači "jedna
vera u jedno krštenje": "Tako se s njim pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz
mrtvih slavom očinom, tako i mi u novom životu da hodimo." (Rimljanima 6,4)
Krštenje je spomen Hristove smrti, sahrane i vaskrsenja. Biblija govori o krštenju kao spomenu
drame spasenja: "Za spomen toga i nas sad spasava krštenje, ali ne pranje telesne nečistote, nego
obećanje dobre savesti Bogu, vaskrsenjem Isusa Hrista." (1. Petrova 3,21) Hristos je vaskrsao u
prvi dan sedmice - nedelju, umro je u šesti dan i počivao u sedmi - Subotu, ali ni petak, ni
Subota, ni nedelja nisu spomen Hristove pobede nad grobom! Spomen Isusovog sahranjivanja i
vaskrsenja je obred krštenja - završna slika velike borbe za spasenje čovečanstva.
Iako je u Starom zavetu sav izrailjski narod izlazeći iz Egipta bio kršten u Crvenom moru, "u
oblaku i u moru" (1. Korinćanima 10,2), većina pripadnika starog Izrailja u sinajskoj pustinji
"nije bila po volji Bogu" (1. Korinćanima 10,5) i nije stupila u obećanu zemlju. Krštenje znači
pripadnost Božjem narodu i znak ulaska u Hristovo duhovno carstvo, ali samo onda ako je ono
stvarno dokaz da su nekadašnji grešnici "mrtvi grehu, a živi Bogu u Isusu Hristu" (Rimljanima
6,11). Krštenje nije "kupanje" za jedan dan, nego potvrda doživotne pripadnosti Bogu. Zato mora
da mu prethodi temeljna priprema.
4. Priprema za krštenje vodom
Za pripadnost Hristu potrebno je krstiti se u ime sva tri lica Božanstva. Neki Jovanovi učenici u
vreme apostola Pavla krstili su se "Jovanovim krštenjem", ali nisu "ni čuli da postoji Duh Sveti"
(Dela apostolska 19,2). Oni nisu bili temeljno pripremljeni. Njihovo krštenje nije bilo
punovažno, jer je trebalo da prime krštenje "U ime Oca i Sina i Duha Svetoga" (Matej 28,19).
Posle kratke Pavlove propovedi ponovo se "krstiše u ime Gospoda Isusa" (Dela apostolska 19,5).
Tek tada "siđe na njih Duh Sveti" (stih 6).
Ako je ovim odraslim ljudima posle stečenog saznanja o punoj istini bilo potrebno ponovno
krštenje, zar ono nije još potrebnije svima onima koji su kršteni kao bebe kad nisu bili u stanju ni
da zgreše ni da priznaju greh, ni da veruju ni da ne veruju da je "jedan Gospod; jedna vera i
jedno krštenje" (Efescima 4,5)!
Izmenom forme uvek se menja i suština, a promenom načina krštenja menja se i njegovo
značenje. Međutim, Hristos nije ni sad bez milosti prema onima koji "prestupiše zakon, izmeniše
uredbu, raskidoše savez večni" (Isaija 24,5). Izmenjena "uredba" je uredba o krštenju. Isus je
uputio svoje učenike u svet rečima: "Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime Oca i Sina
i Svetoga Duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovedio; i evo ja sam s vama u sve dane do
svršetka veka" (Matej 28,19.20).
Izvršavajući ovu poslednju uredbu i nalog svoga Gospoda, apostol Petar je u svojoj prvoj
apostolskoj besedi na dan izlivanja Svetog Duha objavio: "Pokajte se," reče im Petar, "i da se
krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje greha; i primićete dar Svetoga Duha." (Dela
apostolska 2,38)
Krštenje je istovremeno značilo konačno pridruživanje Hristovoj apostolskoj Crkvi: "Koji dakle
rado primiše reč njegovu, krstiše se; i pristade u taj dan oko tri hiljade duša." (stih 41) Niko ne
može biti kršten bez svesnog odlučivanja i slobodne volje. Krštenje je primio i jedan gost iz
Etiopije. Vraćajući se iz Jerusalima, čitao je Bibliju u kolima. Pod uticajem Duha Svetoga kazao
je Filipu: "Evo vode! Šta brani meni da se krstim?" (Dela apostolska 8,36)
Hristov odgovor našao se na Filipovim usnama: "Ako veruješ od svega srca svoga, možeš." (stih
37) Vera u Hrista kao Božjeg Sina uvela ga je u vodu krštenja: "Tada obojica, Filip i dvoranin,
siđoše u vodu, te ga Filip krsti." (stih 38) Zatim, "kad iziđoše iz vode", Etiopljanin je "nastavio
svoj put radujući se" (stih 39).
Etiopljanin je prihvatio krštenje kao spomen na Hristovu smrt i vaskrsenje. Nastavio je svoj put
sa Hristom radujući se ulasku u Hristovo duhovno carstvo.
SPOMEN HRISTOVOG VASKRSENJA
Krštenje je biblijska uspomena na sahranu i vaskrsenje Isusa Hrista. (Rimljanima 6,3.4).
Smrt je nepobitni dokaz da je svako ljudsko biće rođeno u grehu. Bez "rođenja po drugi put" od
Duha Svetoga niko "ne može ući u carstvo nebesko". (Jovan 3,5)
Krštenje je javno priznanje "novorođenja", promene života koja je izvršena pod uticajem i
vođstvom Svetog Duha.
Krštenje je znak stvarne, a ne prividne smrti grehu i grešnoj prošlosti, a isto tako i znak
vaskrsenja u život po Isusu Hristu.
Prema Hristovim rečima krštenje je bitan uslov za spasenje. Svako ko dolazi Hristu, treba da se
podvrgne krštenju vodom.
"Krštenje" znači za trenutak biti zagnjuren u vodu i odmah zatim biti izvađen iz vode (grčka reč
"baptizo").
Polivanje i škropljenje vodom nije pravi način biblijskog krštenja, jer ni na koji način ne može da
označi smrt i sahranu našeg starog života u grehu, niti vaskrsenje za novi život u Hristu.
Krštenje još nejake dece takođe nije biblijskog porekla, jer pravo krštenje predstavlja dobrovoljni
obred kome prethodi priznanje, pokajanje i raskid sa grehom. To može da učini samo odrasla
osoba koja čezne da bude primljena u Božju porodicu na Zemlji.
Javno krštenje vodom je javno priznanje Isusa Hrista, radosni i sveti korak obraćenja.
sledećih načina:

1. Dopišite pored sledećih tvrđenja DA ako ih smatrate ispravnim ili NE ako ih smatrate
neispravnim:
a) Ima nekoliko religija koje Biblija smatra putem koji vodi u večni život.
b) Naša grešna priroda ne može naslediti nebesko carstvo.
Dodajte izostavljene reči u sledećem biblijskom tekstu: "Ako se ko ne i , ne može ući u carstvo
Božje." (Jovan 3,5)
2. Označite rečenicu za koju smatrate da sadrži ispravno tvrđenje:
a) Obraćeni i kršteni hrišćani mogu i posle krštenja da žive u grehu kao što su nekad živeli.
b) Krštenje vodom predstavlja duhovno pranje "od greha i nečistote". (Zaharija 13,1)
3. Dopišite DA iza tvrđenja koje smatrate biblijski ispravnim, a NE iza tvrđenja koja nisu
biblijski ispravna:
a) Isus nam je ostavio primer krštenja zagnjurivanjem, uronjavanjem u vodu. (Matej 3,16)
b) Škropljenje ili polivanje vodom nije pravi način biblijskog krštenja, jer ne može biti znak
smrti, sahrane i vaskrsenja.
c) Moramo se sahraniti krštenjem da bismo zajedno s Hristom i kao On bili "ukopani krštenjem u
smrt".
4. Označite rečenicu koju smatrate biblijski tačnom:
a) Hristos je izričito ponovio Božju uredbu o potrebi krštenja vodom (Matej 28,19.20).
b) Apostol Petar je ukinuo Božju uredbu o krštenju kao znaku obraćenja (Dela apostolska 2,38).
c) Jedino krštenik lično može dati svoje "obećanje dobre savesti Bogu" (1. Petrova 3,21), a ne
neko drugi umesto njega.
Lekcija 23
SPASENJE NA STENI
1. "Crkva u pustinji"
Jedan od prvih ljudi Biblije i prvih vernika prve Hristove Crkve bio je Mojsije. On je bio "onaj
što beše u crkvi u pustinji s anđelom" (Dela apostolska 7,38). Mojsijevo ime čvrsto je povezano
sa osnivanjem prve Hristove Crkve, "Crkve u pustinji". Još od Raja zajednica između Boga i
čoveka u Bibliji naziva se Crkvom.
Crkva je Božja porodica na Zemlji. Osnovana je stvaranjem prve ljudske porodice u Edemu.
Zato je Hristova zemaljska Crkva u Bibliji od početka pa do kraja "sveti sabor" (3. Mojsijeva
23,3). Zato je ona viša od svih ljudskih zdanja, zato je ona jača od svakog drugog stuba, jer je
ona "stub i tvrđa istine" (1. Timotiju 3,15). Svima koji stupaju u nju ona još uvek znači da "više
niste tuđi i došljaci, nego živite sa svetima i domaći ste Bogu, nazidani na temelju apostola i
proroka, gde je kamen od ugla sam Isus Hristos" (Efescima 2,19.20). Hristos je Anđeo spasenja i
temeljna Stena Crkve.
Od časa kad je popustila brana protiv greha u Edemu i bujica greha pokušala da zatrpa sve izvore
istine, svi vernici Hristove zemaljske Crkve do danas "pili su iz duhovne Stene koja ih je pratila,
a ta stena beše Hristos" (1. Korinćanima 10,4). U poplavi bezakonja čovečanstvo je kao jedan
čovek zavapilo svome Stvoritelju molitvom: "Pomozi mi, jer dođe voda do guše. Propadam u
dubokom glibu gde nema dna." (Psalam 69,1.2) Sežući za Stenom istine i spasenja, još od Edema
čovek je tražio Boga: "Budi mi grad gde bih svagda dolazio da živim, uredi spasenje moje; jer si
Ti grad moj i krepost moja!" (Psalam 71,3) Istina je jedino čovekovo utočište, Hristos je jedino
spasenje.
Mojsije je bio čovek koji je dva puta doslovno bio "izvađen iz vode", da bi se našao na Steni
spasenja. Faraonova kći mu je nadenula ime "Mojsije, govoreći: jer ga iz vode izvadih" (2.
Mojsijeva 2,10). Tada je Mojsije bio izvađen iz Nila u Egiptu, a po drugi put bio je "izvađen iz
vode" kad se sa izrailjskim narodom dohvatio druge obale Crvenog mora prolazeći "preko
bezdane kao preko pustinje" (Psalam 106,9).
Kad su se talasi sklopili nad glavama njihovih progonitelja, čula se prva pesma i himna Bogu od
strane Crkve u pustinji. Biblija govori: "Tada zapeva Mojsije i sinovi Izrailjevi ovu pesmu
Gospodu, i rekoše ovako: Pevaću Gospodu, jer se slavno proslavi; ... Sila je moja i pesma moja
Gospod, koji me izbavi; on je Bog moj." (2. Mojsijeva 15,1.2)
Anđeo iz pustinje bio je Stena spasenja! Mojsije je i na kraju svog pobedonosnog života pevao
pesmu Hristu kao Stubu i Osnivaču Crkve: "Delo je te stene savršeno, jer su svi putovi njegovi
pravda." (5. Mojsijeva 32,4) Spasenje Crkve je Hristovo delo, Njegova pravda - njena slava.
Crkva je "utočište od poplave, kao potoci na suvom mestu, kao sena od velike stene u zemlji
sasušenoj" (Isaija 32,2).
Biblija predstavlja Crkvu kao Hristovo stado. Ona ga hvali: "Gospod je Pastir moj, ništa mi neće
nedostajati. Na zelenoj paši pase me, vodi me na tihu vodu. Dušu moju oporavlja, vodi me
stazama pravednim imena radi svojega. Da pođem i dolinom sjena smrtnoga, neću se bojati zla;
jer si ti sa mnom; štap tvoj i palica tvoja teši me." (Psalam 23,1-4) I u Starom i u Novom zavetu
Crkva je uvek Hristovo stado. On je njen Pastir.
2. Apostolska crkva i Hristos
Apostol Petar bio je jedan od graditelja prve apostolske Crkve. On je Hrista označio kao
temeljnu Stenu spasenja i ugaoni Kamen istine. Suočen sa neverstvom članova Sinedriona,
podigao je svoj nadahnuti glas Hristu u slavu: "Ovo je kamen koji vi zidari odbacite, a postade
glava od ugla: i nema ni u jednome drugom spasenja. Jer nema drugoga imena pod nebom
danoga ljudima kojim bi se mi mogli spasti." (Dela apostolska 4,11.12)
Nikad se pravovernost Hristove apostolske Crkve nije merila njenom popularnošću niti se
vrednost istine procenjivala brojem njenih sledbenika. Sam Isus Hristos je rekao: "Uđite na uska
vrata, jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njim idu. Kao što su
uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze!" (Matej 7,13.14)
Postoji samo jedna Apostolska crkva i samo jedan put spasenja. Put spasenja nije načinjen ni po
apostolu Petru ni po apostolu Pavlu, nego po Isusu Hristu. Apostol Petar ističe Hrista i Njegovo
ime "jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima, kojim bismo se mi mogli spasiti".
Spasitelj Crkve je Hristos, a ne Petar. Petrovo ime dolazi od grčke reči "petros" koja je muškog
roda i znači "lako pomerljiv kamen koji se krnji i troši". Zato apostol Petar ne može biti Stena
spasenja. U Bibliji je samo Hristos prava Stena. Na grčkom jeziku reč "stena" je imenica ženskog
roda "petra" i znači planinska stena, džinovski masiv, kamen stanac! Hristos je načinio razliku
između sebe i Petra kada je za sebe rekao: "Na toj ću Steni (u grčkom originalu: petra) sazidati
Crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati!" (Matej 16,18) "Paklena vrata" su vrata groba i
propasti koja je đavo u prošlim vekovima otvarao i zatvarao nad vernicima Hristove Crkve, ali
nikada nije mogao da nadvlada pravu Hristovu Crkvu.
Biblija govori da je Crkva odolela pritisku greha, spolja i iznutra, zato što je Hristos bio njen
"temelj na kamenu" (Luka 6,48). Prava Hristova Crkva se ne temelji na pesku - čoveku - nego na
Steni s neba - Isusu Hristu i Njegovoj reči. Zato je i Crkva postala nesavladiva stena spasenja nad
morem greha.
3. Crkva i njen spasonosni zadatak
Poglavar apostolske Crkve na Zemlji nalazi se na Nebu, u svom nebeskom Svetilištu. Poglavar je
Hristos. Njemu je dato da "sedne s desne strane prestola veličine na nebesima" (Jevrejima 8,1).
Na Nebu Hristos posreduje za spasenje svoje Crkve na Zemlji, a Crkva i Nebu i Zemlji
objavljuje "dobrodetelji onoga koji vas pozva iz tame k čudnome videlu svome" (1. Petrova 2,9).
Jedino prava Hristova Crkva objavljuje Hrista i Njegovu posredničku misiju na Nebu, a sama na
Zemlji obavlja "posredničku službu u ime Hrista" (2. Korinćanima 5,20). Prava Hristova Crkva
je prema Bibliji samo ona čiji su vernici u celini i pojedinačno "sveti narod, narod dobitka" (1.
Petrova 2,9). Hristova Crkva je jedino ona koja u Hristu ima "samo jednog Učitelja", a u kojoj su
međusobno "svi braća" (Matej 23,8). Preko Crkve svet treba da upozna Hrista i bude tako
temeljno pripremljen za Njegov dolazak "da ne pogine nijedan koji u nj veruje, već da ima život
večni" (Jovan 3,16). Crkva ovako govori svetu o Hristovom drugom dolasku: "Ženik dolazi!
Iziđite mu u susret!" (Matej 25,6) To je vest svim "stanovnicima Zemlje: svakom plemenu,
jeziku, kolenu i narodu." (Otkrivenje 14,6-12)
Hristova sveta i apostolska Crkva predstavlja "jedan narod iz svih naroda sveta", Božju porodicu
na Zemlji. Jedinstvo Hristove Crkve počiva na jedinstvu sa Hristom, a ne na kompromisu sa
grehom. Tek u zajednici sa Hristom koja je zasnovana na Božjim zapovestima svi vernici mogu
biti "jedno stado" kome je Hristos "jedan Pastir" (Jovan 10,16).
Hristova misija i uloga njegove Crkve su isti: "Kidati okove nepravedne, razvezivati spone
jarmene, puštati na slobodu potlačene, slomiti sve jarmove, podeliti hleb svoj s gladnima, uvesti
pod krov svoj beskućnike." Dužnost je svakog vernika "odenuti onoga koga vidiš gola i ne kriti
se od onog ko je tvoje krvi" (Isaija 58,6.7). Hristova Crkva smatra da su svi ljudi od "jedne krvi"
(Dela apostolska 17,26), i zato je uloga Crkve univerzalna. Isusov primer je i nalog Njegovoj
Crkvi: "I iđaše Isus po svoj Galileji... propovedajući jevanđelje o carstvu i lečeći svaku bolest i
nemoć u narodu." (Matej 4,23)
Zadatak Crkve je da čini dobro, da bude gotova u svako doba "za svako dobro delo" (2. Timotiju
3,17) tako da se za njen život može reći da se "sastojao samo od dela ljubavi i dela milosrđa"
(Dela apostolska 9,36).
4. Neka obeležja Hristove Crkve
Biblija je u Crkvi jedino pravilo vere i jedina nauka o spasenju. Moral i disciplina Crkve je
"Božja Reč" i "svedočanstvo Isusovo" (Otkrivenje 6,9; 12,17). Svedočanstvo Isusovo je "Duh
proroštva" (Otkrivenje 19,10). Svedočanstvo Duha proroštva je Hristov dar Crkve "ostatka"
(Otkrivenje 12,17), zaručnički dar da bi njeni vernici bili "učvršćeni u sadašnjoj istini" (2.
Petrova 1,12). Svedočanstva Crkve veličaju duh i pismo Biblije.
Hristova Crkva govori "ne rečima kakve uči ljudska mudrost, nego rečima kakve uči Duh,
izražavajući duhovnim pojmovima duhovne stvarnosti" (1. Korinćanima 2,13). Ona ima u sebi
"Hristovu misao (um)" (1. Korinćanima 2,16). Iako može u očima nekih da izgleda slaba i
nesavršena, ipak Hristos stoji pred njenim vratima i kuca: "Evo stojim na vratima i kucam. Ako
ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njim, i on sa mnom." (Otkrivenje
3,20) Hristova Crkva otvara vrata svog srca samo Hristu.
Nebesa osluškuju razgovor između Hrista i Njegove crkve. Preko nje treba da se "saopšti
beskrajno svestrana mudrost Božja poglavarstvima i vlastima na nebesima" (Efescima 3,10).
Crkva objavljuje da "Bog nije Bog nereda, nego reda" (1. Korinćanima 14,33). Hristos, Poglavar
Crkve na Zemlji je i Poglavar neba: "On je glava telu Crkve, On koji je početak i prvorođeni iz
mrtvih, da bude u svemu prvi." (Kološanima 1,18) Samo Hrista Crkva smatra "za glavu nad svim
u Crkvi, koja je njegovo telo" (Efescima 1,22.23). Samo je Hristos "ljubio Crkvu i sebe predao
za nju, da je posveti putem Reči, pošto je očisti krštenjem vode, da bi se pred njim ta Crkva
pojavila slavna i bez mane i bore, ili takvoga čega, sveta i čista" (Efescima 5,25-27).
Hristos je svoju Crkvu obukao u svoju pravdu kao u haljinu da nebu i Zemlji "pokaže izvanredno
bogatstvo svoje milosti dobrotom prema nama" (Efescima 2,7). Vernici Crkve su samo onda
Božji ukućani ako "drže zapovesti Božje i veru Isusovu" (Otkrivenje 14,12).
5. Organizacija Hristove Crkve na Zemlji
Crkva od početka služi "za spasenje onome koji veruje" (Rimljanima 1,16). Da bi mogla služiti
svakome za spasenje, Hristos je u njoj "dao jedne apostole, a jedne proroke, a jedne jevanđeliste,
a jedne pastire i učitelje. Da se sveti priprave za delo službe, na sazidanje tela Hristova. Dokle
dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje sina Božijega" (Efescima 4,11-13).
Biblija govori da Sveti Duh rukovodi izborom ljudi za određene službe u Crkvi. On usaglašava
volju većine prilikom izbora slično kao nekad u antiohijskoj crkvi kad je posle većanja rekao:
"Odvojte mi Varnavu i Savla za delo na koje sam ih pozvao." (Dela apostolska 13,2) Ovi ljudi -
propovednici Radosne vesti - trebalo je da u moru naroda objave Stenu spasenja, primajući od
Crkve sredstva za život prema Božjoj naredbi: "Tako i Gospod zapoveda da oni koji jevanđelje
propovedaju od jevanđelja žive." (1. Korinćanima 9,14)
U cilju da se jevanđelistima pomogne u propovedanju Radosne vesti, svaki vernik Hristove
Crkve na Zemlji ima pravo i prednost da kaže kao što je Jakov nekad rekao na putu u Haran:
"Ako Bog bude sa mnom i sačuva me na putu kojim idem i da mi hleba da jedem i odela da se
oblačim, i ako se vratim na miru u dom oca svojega, Gospod će mi biti Bog... i što mi god daš,
od svega ću deseto dati tebi." (1. Mojsijeva 28,20-22)
Bog je bio s Jakovom, jer je Jakov bio s Bogom. Kad se posle dvadeset godina od svog zaveta
Bogu vraćao kući, mogao je da se pohvali: "Samo sam sa svojim štapom nekad prešao ovaj
Jordan, a sad sam narastao u dva tabora." (1. Mojsijeva 32,10.11) Bog je spreman da bude
iskušan i danas. "Donesite čitavu desetinu u riznicu da u mojoj kući bude hrane. Tada me
iskušajte - govori Gospod nad vojskama - neću li vam otvoriti ustave nebeske i neću li izliti na
vas punom merom blagoslov, neću li zbog vas zapretiti skakavcu da vam više ne kvari useva i da
vam ne bude nerodna loza u polju - govori Gospod nad vojskama." (Malahija 3,10.11) Desetak je
znak Božje svojine nad celinom: "Gospodnja je zemlja i što je god u njoj, vasiljena i sve što živi
na njoj." (Psalam 24,1)
U Hristovoj zemaljskoj Crkvi "uzimaju desetak ljudi koji umiru" (Jevrejima 7,8), ali anđeli vode
besmrtnu evidenciju o svim darovima i prilozima Crkvi. Priznanje Bogu kao Gospodaru daje se
kao dug, a ne kao milostinja. Zakon davanja i primanja u Bibliji glasi: "Koji s tvrđom seje, s
tvrđom će i požnjeti; a koji blagoslov seje, blagoslov će i požnjeti. Svaki po volji svojega srca, a
ne sa žalošću ili od nevolje; jer Bog ljubi onoga koji dragovoljno daje." (2. Korinćanima 9,6.7)
6. Crkva - Grad Božji na Zemlji
Iz svoje kuće na pesku apostol Pavle je pristupio Hristovoj Crkvi - kući na Steni, "k Sionskoj
gori, i ka gradu Boga živoga, Jerusalimu nebeskome, i mnogijem hiljadama anđela, k saboru i
crkvi prvorodnih koji su napisani na nebesima, i Bogu, sudiji sviju." (Jevrejima 12,22.23) Na
njega su se odnosile ove Hristove reči poziva: "I druge ovce imam koje nisu iz ovoga tora, i one
mi valja dovesti; i čuće glas moj, i biće jedno stado i jedan pastir." (Jovan 10,16) Apostol Pavle
je došao. Hoćemo li i mi poslušati Hristov glas? Hoćemo li mu se pridružiti?
SPASENJE NA STENI
Crkva na Zemlji je deo porodice nebeskog Oca, Boga. Ona je "svečani zbor i sastanak"
novorođene Božje dece "koji su napisani na nebesima". (Jevrejima 12,22.23)
"Stena" na kojoj je sazidana Crkva je Isus Hristos, i On je Poglavar Crkve.
Postoji samo jedna prava Crkva kao što je i samo "jedan Gospod, jedna vera i jedno krštenje".
(Efescima 4,5) Bog nije Bog nereda nego reda, i On priznaje samo "jedno telo" i samo jedno
"stado".
Sveti Duh je dat Hristovoj pravoj Crkvi da sjedini sve hrišćane u "jednoj veri" kad ih "Duh istine
uvede u istinu". (Jovan 16,13)
Preko svoje prave Crkve Hristos želi da u veri, nauci, vrlini i službi sjedini svoje sinove i kćeri.
Lako je prepoznati pravu Hristovu Crkvu, jer ona čuva sve zapovesti Božje i ima veru i
svedočanstvo Isusa Hrista.
Biblijskom desetinom od svih svojih prihoda vernici Hristove prave Crkve priznaju da je
"Gospodnja Zemlja i sve što je u noj". (Psalam 24,1)
Prema Bibliji, prilozi Crkvi daju se dragovoljno, ne po prinudi, nego "po volji svoga srca." (2.
Korinćanima 9,6.7) Davanje i primanje je zakon života i ljubavi prema Bogu i bližnjima.
Pripadnost pravoj Hristovoj crkvi je neophodna za spasenje i večno građanstvo u budućem

večnom Hristovom carstvu. Bog pripaja "Crkvi one koji se spasavaju". (Dela apostolska 2,47)
sledećih načina:
1. Popunite odgovarajućim rečima praznine u sledećem biblijskom tekstu: "Tako dakle više niste
, nego živite sa svetima i Bogu, nazidani na temelju , gde je ." (Efescima 2,19.20)
Stavite DA iza tačnih završetaka sledećeg tvrđenja, a NE iza netačnih: Crkva je
a) Božja porodica
b) ljudska tvorevina
c) klinika za lečenje duhovnog života
d) škola kod nogu velikog Učitelja
2. Označite ispravan završetak sledeće rečenice: Prema Delima apostolskim 4,11.12, Stena
spasenja je:
a) Jovan Krstitelj.
b) apostol Petar.
c) Isus Hristos.
3. Označite rečenicu koja sadrži ispravno tvrđenje:
a) Hristova Crkva čuva čistu nauku apostolske Crkve i obavlja "poslaničku službu u ime Hrista"
(2. Korinćanima 5,20)
b) Svaka Crkva je prava bez obzira na svoje učenje.
c) Prava Crkva se i danas drži samo biblijske nauke i odbacuje sva suprotna učenja.
4. Napišite neke karakteristike prave Crkve istaknute u tekstu iz Otkrivenja 14,12 i Efescima
5,25-27:
a) "Koji drže ."
b) "Da je metne preda se
."
5. Dovršite sledeći biblijski tekst iz 2. Korinćanima 9,7: "Jer Bog ljubi ."Bottom of Form

DOPISNA BIBLIJSKA ŠKOLA - Osnovni Kurs

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

DOPISNA BIBLIJSKA ŠKOLA - Osnovni Kurs

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Dopisna biblijska škola

BIBLIJA - ŽIVA REČ

2. Sila Božje reči

4. Hristos potvrđuje Bibliju

Kratak sadržaj 1. lekcije

BIBLIJA - ŽIVA REČ

Biblija je izvor istine koja gasi svaku duševnu i duhovnu žeđ.

Biblija objašnjava sama sebe i sprečava proizvoljna tumačenja.

Pre proučavanja Biblije uvek treba zatražiti pomoć od Boga.

PITANJA U VEZI 1. LEKCIJE

a) Povežite se na Internet i kliknite ovde. U Vašem Internet pretraživaču pojaviće se obrazac sa

Pitanja su numerisana prema rednim brojevima pojedinih odseka u lekciji.

3. Označite tačan odgovor na pitanje: Ko je glavna ličnost Biblije?

DOPISNA BIBLIJSKA ŠKOLA

2. Tri lica Božanstva

3. Otac i Sin zajedno na svetu

4. Božji dar svetu

5. Bog se stara o nama

Kratak sadržaj 2. lekcije

BOG LJUBI SVET

Ljubav i dobrota Božja vode nas natrag Bogu.

PITANJA U VEZI 2. LEKCIJE

a) Povežite se na Internet, kliknite ovde, popunite obrazac u Vašem Internet pretraživaču i

4. Završite sledeću rečenicu: "Jer Bogu tako omile svet da je

." (Jovan 3,16)

6. Popunite početak sledeće rečenice: " , zato ti jednako činim

ISTORIJA SVETA U VIZIJI PROROKA

1. Znanje o budućnosti nije u ljudskoj moći

2. Najsigurnija proročka reč

Postoji jedno značajno i vrlo upečatljivo proročanstvo o događajima koji su se razvijali na

4. Četiri svetska carstva

5. Prolaznost svetskih carstava

Zlatna glava tog neobičnog kipa predstavljala je Vavilonsko carstvo. Navuhodonosor je iz

6. Biblijsko proročanstvo o neprolaznom carstvu

Kratak sadržaj 3. lekcije

Ispunjena biblijska proročanstva predstavljaju izvanredan podsticaj u prilog istraživanju Božjeg

PITANJA U VEZI 3. LEKCIJE

a) Povežite se na Internet, kliknite ovde, popunite obrazac u Vašem Internet pretraživaču i

(2. Petrova 1,19)

5. Koje carstvo je bilo predstavljeno:

6. Kako je predstavljeno večno Hristovo carstvo? Odgovor:

DOPISNA BIBLIJSKA ŠKOLA

1. Biblija - Stena istine

2. Biblija - Temelj svih saznanja

3. Biblija upućuje na prirodne zakone

Uzmimo za primer poruke iz Knjige o Jovu. Jov je smatrao da je sposoban da odgovori na

Biologija je nauka o životu. U kakvom su odnosu Biblija i biologija?

5. Neoborivi dokazi o Bogu kao Stvoritelju

Isak Njutn, matematičar, fizičar i astronom

Mihail V. Lomonosov, hemičar i fizičar

Žan Žak Ruso, književnik

Harold Džefri, astronom

Majkl Faradej, fizičar i matematičar

Kratak sadržaj 4. lekcije

Naučnici se često ne slažu, ali biblijski pisci uvek se međusobno slažu.

Biblija nije naučni udžbenik, ali nikad nije nenaučna.

Prava nauka zasniva se na večnim istinama Božje neprolazne reči.

Nijedan naučnik do danas nije dokazao da je ijedno Biblijsko tvrđenje netačno.

Astronomija pruža najočiglednije dokaze o postojanju Boga.

PITANJA U VEZI 4. LEKCIJE

a) Povežite se na Internet, kliknite ovde, popunite obrazac u Vašem Internet pretraživaču i

Popunite praznine u sledećoj rečenici: Zadatak nauke je da