A.B.

Danijel

KRALJICA PALMIRE

Knjiga prva
PLES BOGOVA
Rimsko Carstvo u vreme osvajačkih ratova u drugom veku nove ere,
Granice nisu bile pouzdane, kako na istoku i jugu, tako ni u Britaniji.

BRITANIJA
ATLANTIC OCEAN

Zenobiju, u času slave, uvek možemo zamisliti kako se kreće duž

stubova Palmire. Njena lepota ravna je lepoti tog grada od kamena,
preko koga su pustinja i vekovi nataložili toliko usnule prašine da sam
život ne pruža ništa više do izvesnost o jednom već davno izbrisanom
snu.
Angus Farel Almanah Nesvestica

Prvi deo
SUDBINA

240-256 godina n.e.

PUSTINJA TURAK AL'LAB
Mlada nevesta je celim telom zadrhtala dok je čučala na ciglama za
porođaj. Jedan grč protresao ju je od butina do ramena. Širom
otvorenih očiju i usta, zarila je nokte u zglobove egipatske dojilje,
Ahemu. Ni najmanji dašak joj nije izlazio iz usta, a izgledalo je da
njene poluotvorene oči ne vide ništa.
Jedna stara babica klečala je ispred nje i masirala joj stomak.
Ona zapovedi:
- Hajde, kćeri moja, diši! Diši!

1
U dnu šatora, dvanaestak žena nije skidalo pogled sa njih. Nesvesno,
one su izvijale krsta, u nadi da će svojim naporom pomoći mladoj
nevesti.
Bila je to devojčica od jedva petnaest godina. Pošto je telom još uvek
bila dete, činilo se nemogućim da se njena bedra rašire i puste život.
Dah joj se vratio na usne. Koža na njenom stomaku pomodrela je od
trzaja. Jauk joj je zamro u grlu.
Žene su grizle svoje usne da ne bi vrištale sa njom.
Stara je zarežala :
- Prestanite već jednom sa drekom. Nepotrebno je, to je neće povratiti!
Činilo se da devojka više ništa ne čuje. Lepljivi znoj oblivao joj je
obraze i slepoočnice. Još snažnija kontrakcija zabacila ju je unazad.
Jecaj je postao vrisak, tako oštar, da su se zatresli stubovi kedrovine
pod kojim su se nalazili teški čaršavi šatora. Ahemu se posadila iza
nje, da bi je bolje pridržavala.
U senci, žene su jednoličnim glasom ponavljale Balaminovo ime,
preklinjale su ga za pomoć i za milost.
Nastao je trenutak predaha. Širom otvorenih usta, upalih obraza od
bola, devojka je grabila vazduh velikim gutljajima.
Noć se spustila, a da to niko nije primetio. Jedna žena je ustala.
Pripalila je fitilje lojanica koje su visile sa stubova. Druga je dodala u
mangal komadiće sasušenog izmeta kamile i raspalila je vatru lepezom
od palminog lišća. Treća je dugačkom, drvenom varjačom, promešala
veš koji je bio potopljen u ključalu vodu. Bile su to korisne radnje,
sitna delanja koja se čine radi opuštanja. Samo da strah ne bi zavladao
šatorom kao kakav opori dim. Svaka od ovih žena je znala kolika je
opasnost od porođaja u tim godinama.
Ahemu je pomilovala čelo mlade neveste. Opipala je njen vrat i njena
usta i prošaptala je:
- Ne idi!
Babica je ljutito pogleda.
- Prodrmaj je! Ne sme otići. Treba još da se napinje, inače neću moći
da izvučem dete.
Među devojčinim kapcima zasjao je slabašni tračak, dok joj je znoj
oblivao telo i stomak. Ahemu je priljubila njen tamni obraz o svoj i
prošaptala par reči ljubavi i ohrabrenja.

2
- Šta radiš Egipćanko? - ciknula je stara. - Nije vreme za izlive
nežnosti!
Ona je surovo zabila svoje grube prste u vrat mlade neveste.
Žene koje su stajale iza njenih leda su zaćutale. Žena - dete se
povratila. Iskolačenih očiju od užasa, ona je ščepala staricu za ruku.
- Ne daj se! - progunđala je babica, smanjujući pritisak svojih prstiju
na njen vrat.
- Ne pokušavaj da zaspeš da bi odagnala bol, jer ćeš tako umreti.

Turbani muškaraca bili su obasjani plamenom. Sedeli su oborenih

čela. Niko nije želeo da pokaže zebnju koja se videla na njihovim
licima.
Samo je Abdonaj sedeo uspravno i pogledom obuhvatao čitav Turak
Al'Lab, tamo gde su zvezde treperile u noćnoj tmini. Bilo bi sramotno
da pogne glavu. Tamo pod šatorom je njegova supruga urlala od bola.
Krici su na trenutak utihnuli, a tada se nastavili, tiši i promukli. Isti
kao cviljenje rasporene gazele. Jauci tako užasni da su se usecali u
potiljke i bedra muškaraca poput oštrice kame.
Od jutros su se babičine reči neprestano motale po Abdonajevoj glavi.
Bezuba starica ih je izrekla pre nešto manje od godinu dana, kada je
izjavio da želi da mu žena rodi sina.
- Tvoja volja Abdonaj! - rekla je tada oštro - Devojka nije kamila.
Tvoja supruga je isuviše mlada da bi ti podarila potomstvo. Kukovi su
joj preuski. U tim godinama malo ko može izdržati porođaj. Ali, to je
tvoj izbor.
Abdonaj je otvorio svoje srce Balaminu. Duše ispunjene brigom, ali sa
poštovanjem, on se šapatom obratio svom bogu:
- O, ti moćni među moćnima! Gospodaru zemlje i očeva mojih očeva,
spusti svoj pogled na onog koji ti služi od rođenja...
Reči su zamrle na njegovim usnama pre no što je uspeo da izgovori
molitvu: ono što je ugledao na noćnom nebu nikada do tada nije video.
Nagonski je spustio ruku na zakrivljenu dršku svog bodeža. Deo
sečiva skliznuo je iz korica.
Konji iza šatora su se uznemirili. Zov je odjeknuo liticom koja je bila
nagnuta nad logorom.
Poluglasno, začuđen, Abdonaj je izgovorio:

3
- Jedna zvezda se pomera! Pogledajte! Jedna zvezda se pomera
Muškarci su podigli glave i posmatrali su ga, ali ništa nisu razumeli.
Neki konji su rzali i isprekidano njištali zajedno sa mladom nevestom.
Abdonaj je upro prstom ka severu, među hiljade svetlucavih zvezda i
silovito ponovio:
- Gledajte, otpada sa neba! Balamin skida zvezdu sa neba.
Potom su je videli.
To više nije bila zvezda, već jedan svetlosni rep. Beo, jedva krupniji
od kakve bube. Pred njihovim očima, ona se ispružila i poprimila
veličinu ptice. Zatim se još jednom promenila. Fina i graciozna,
lebdela je poput koprene na povetarcu. Još se uvećavala. Tako brzo!
Videli su je kako se pretvara u veliki plameni jezik, potom u nekakav
rep divljeg konja.
Južno od logora, kamile su počele da riču. U početku samo tek
poneka, a onda sve zajedno, kao što bi činile kada bi ih obuzimao
strah. Kroz stene odjekivala je njihova promukla dreka. Niko više nije
čuo vrisku mlade neveste. Starci, žene i deca ubrzano su istrčali iz
šatora. Pokazivali su rukama nebo. Plamen zvezde jurio je sve brže i
brže. Sve duži i duži, purpuran i zlatast. Majke su dozivale decu.
Starija deca su se zabrinuto hvatala za majčine haljine, a ona najmlađa
su se smejala i mlatarala rukama pred nebeskim čudom.
Abdonaj više nije napuštao pogledom plamen koji je parao nebo.
Glasom punim užasa, prošaptao je za sebe:
- Ide pravo na nas, Abdonaju! Balamin šalje zvezdu pravo na nas.
Pod šatorom, žene su čule snažnu dreku kamila. Njihova radoznalost
bivala je sve veća. Ne obraćajući više pažnju, one su ostavile mladu
nevestu u ruke babice i Ahemu.
A nevesta, ona više nije vrištala. Naponi su još uvek protresali njena
bedra, ali nikakav jauk više nije prelazio preko njenih sasušenih usta.
Bila je breme bez čvrstine koje je sada ležalo preko Ahemuinog trupa.
- Glupača! - procedila je stara kroz zube - Otišla je. Otvorila je
devojčina usta i primakla im svoj obraz na nekoliko trenutaka, pre
nego što je ponovo spustila svoj dlan na otečeni stomak. Progunđala
je: - Nepotrebno je što se mučiš da je pridržavaš. Ona nam neće više
pomoći.

4
Dok je Ahemu spuštala mladu nevestu na ćilime prekrivene rubljem,
žene su utrčale pod šator. Preneražene, dernjale su se sve do jedne:
- Jedna zvezda se otkačila sa neba!
- Ide pravo na nas! Pravo na nas!
- To nije zvezda, već veliki plamen.
Stara se napola uspravila i upitala ih: - Šta pričate?
Jedna žena odgovori: - To je nebeski plamen sudnjeg dana! Balamin
će nas osuditi!
Podižući ruke, druga se proderala.
- Sudnji je dan! Balamin stiže svojim plamenim kočijama!
Ahemu pokaza na nevestu, ispruženu na podu:
- A ona? Želite li je napustiti? Abdonajevu nevestu?
Lica oblivenog suzama, jedna žena je povikala:
- Svi ćemo umreti! Zašto je porađati? Drugesu već pobegle.
Stara je pretila.
- Ne bežite! Neka vas đavo stigne, kukavice!
Zavesa se spustila preko šatora, a reči su ostale prigušene. Babica je
oklevala. Ahemu se pitala hoće li i ona pobeći. A napolju je sve što je
bilo živo i imalo usta urlalo i rikalo.
Starica je uzdahnula. Posmatrala je izbečeno nevestino lice pod kojim
se nazirao ružičasti jezik i njene glatke desni. Kleknula je i sklupčala
se, spuštajući glavu na napeti stomak. Ahemu zadrža dah. Ne gledajući
je, babica izjavi:
- Dete je živo.
Otkopčala je kožni džepić iz postave svog kaiša. Uzano sečivo
pojavilo joj se u ruci. Sjaj izglačanog metala sevnuo je pod svetlošću
lampi.
Ona zapovedi:
- Donesi rublje i toplu vodu.
Ahemuino srce je zaigralo.
- Ti nećeš...?
- Požuri! Ona je već mrtva, ili će to uskoro biti. Želiš li da gledaš
kako joj utroba truli?
Napolju, ljudi su prestali da vrište. Čak su i deca zaćutala.
Nisu se čuli ni promukli jecaji kamila, niti njištanje preplašenih konja.

5
Plamena zvezda padala je sve brže i brže. Narasla je u glavu nekakve
divlje zveri, zlatnu i krvavu koja je urlala nebom. Njen plameni rep se
širio, ali je postajao sve kraći. Obasjavala je tako snažno ovu tminu, da
su se sasvim jasno mogla razaznati lica, šatori i njihove senke. Videli
su se prevoji i pukotine koje su utisnule svoje šare u stene. Ratnici iz
oružane pratnje M'Tuba izvukli su sablje iz korica. Povijene oštrice su
nemoćno visile iz njihovih ruku.
Vatrena čeljust sada se otvorila pred njima. Niko više nije sumnjao u
Balaminovu volju.
Pojedinima se činilo da čuju zvuk nekih ogromnih usta koja gutaju
vazduh. Dah smrti koji juri pustinjom. Mnogi su popadali na kolena,
moleći se Balaminu da ih primi s blagošću. Drugi pak, potrbuške,
grizli su zemlju i kamenje. Balaminovo ime odzvanjalo je svuda u
vazduhu.
To je ono što se čulo, ime svemogućeg boga univerzuma.
« Balamin, Balamin, Balamin!»
Abdonaj je smogao snage da baci pogled na šator gde se možda rodilo
njegovo dete. Da li je to bio dečak ili devojčica? Pomislio je da to
nikada neće saznati. Svi mišići su mu bili ukočeni i nije se mogao
maknuti. Vatrena zver išla je suviše brzo. Jurila je pravo na njih,
užareni rep joj se više nije mogao videti, samo bela zaslepljujuća
svetlost koja je sve obasjavala.
Abdonaj je učinio kao i ostali. Spustio se na kolena i kajao se zbog
svojih grehova.
Kada se svetlost zvezde probila kroz gusto platno šatora, sečivo je već
raseklo meso.
Kao i oni napolju, Ahemu je nesvesno mrmljala Balaminovo ime iako
on nije bio njen bog. Nije mislila ni na šta sem na ono što je gledala.
Krvavi staričini prsti razdvajali su ivice stomaka mlade neveste i
raspolovili ga kao nar. Drhtavih prstiju ona je razdvajala kožu majčine
utrobe. A ispod, u lokvi sjajne krvi, pojaviše se očni kapci, usta i nos
novorođenčeta. Ono se mrdalo, sitnim trzajima. Ručica jedva nešto
veća od zrna boba, ispružila se i zamahnula kao da je tražila da zgrabi
vazduh.

6
Napolju nije više bilo vriske. Samo šaptavo mumlanje od koga su
podilazili žmarci. Babica je ustala i zateturala se. Otišla je do zavese
šatora izgovarajući reči koje Ahemu nije razumela. I ona je pobegla.
Ahemu je bila nepomična. Sada se videlo kao po danu. Čak i jasnije.
Jaka svetlost obasjala je unutrašnjost šatora kao dvadeset sunaca. Smrt
je izobličila lepo lice mlade neveste. Usta su joj bila iskežena, onako
kako je niko nikada nije video. A u njenom stomaku, pak, malo biće se
sve više i više pokretalo.
Upravo tada, Ahemu je shvatila da se nešto zaista neverovatno
dešavalo.
Točak vremena se zaustavio. Ona je uronila svoje ruke u krv mlade
neveste. Izvukla je novorođenče. Pupčana vrpca zadržala je dete za
njegovu mrtvu majku. Bez razmišljanja, ne tražeći sečivo koje je
starica bila ispustila, Ahemu je zarila svoje zube u lepljivo meso.
Pregrizla ga je kao lavica kada kolje svoju žrtvu. Beba, teška i živa,
dospela je u njene ruke.
Ahemu je zgrabila dete za noge, žustro ga prodrmala, istrčala iz šatora
i počela se moliti Balaminu.
Dok je Ahemu stopalima doticala hladnu zemlju, novorođenče je
zaplakalo prvi put. Položila je dete na svoje grudi. Sablasni zvuk
ispunio je nebo.
Znala je da su žene bile u pravu. Svi će oni umreti.
Svetlost je nestala.
Sve je postalo crnilo.
Tama gora od noći.
Zavladala je tišina.
Beskrajna savršena tama i beskrajan savršen muk.
Potom je zemlja zadrhtala.
Pukla je i zatresla se sa toliko siline, da je Ahemu pala na kolena.
Mislila je samo na to kako da zaštiti tek rođeno dete. Žalila je što ne
može da ga uvuče u sopstvenu utrobu.
Pri tom, u tišini koja je ponovo zavladala logorom, začuo se plač. Plač
bebe, mirne i spokojne, koja tek započinje život.
Oči priviknute na tamu, razaznavale su nebo i zvezde. Neki su se
uspravili sa osmesima na licima i nadom u srcu.

7
Podigao se oblak peska, kamenja i smrdljive zemlje. Ubistveni nalet
pepela oborio se o njih, šibao ih je po leđima, glavi, prodirao u nos i
usta prilikom svakog udisaja. Sahranjivao ih je žive u ovo pustinjsko
ništavilo.
Ahemu se sklupčala sa bebom, potpuno izgubljena u tom oblaku
propasti sveta.
Posle dugo vremena, na litici iznad logora, ratnici M'Tuba su se
uspravili. Usta su zamotali kao za vreme pustinjskih oluja, da ne bi
gutali pepeo. A on je leteo kroz vazduh i širio zastrašujući zadah
truleži. Bila je to gusta tama. Logorske vatre se više nisu videle. Ljudi
su vikali samo da bi drugima obznanili da su živi.
U podnožju, pak, samo su se kamile micale. Zvuk eksplozije
odzvanjao je još uvek u ušima, smrad je izazivao mučninu.
Potom, kao i ostali, i sam Abdonaj je začuo dečiju dreku. Bio je
siguran da je to njegovo dete.
Začuo je dozivanje ratnika M'Tuba, ali nije pokušavao da im odgovori.
Oko njega su ljudi mumlali i pljuvali. Zavezao je svoj turban oko usta,
posrnuo kroz oblak pepela. Nasumice je pokušavao da dopre do dečjeg
plača. Ispruženih ruku, opipavao je i gunđao, spoticao se o one koji su
se pridizali. Odjednom, plač je bio odmah tu, sa njegove desne strane.
Njegovi prsti opipali su široka pleća. Žensko telo punačko i
nepomično, sklupčano na zemlji, iznad zova novorođenčeta.
- Ahemu!
Egipatska dojilja drhtala je kao prut. Jecala je od straha, ali je ostala
nepomična kada je želeo da je pridigne.
- Ahemu! To sam ja, Abdonaj!
Ona je ispružila ruku kroz tamu, dodirnula je Abdonajeve obraze
prekrivene pepelom.
- Jesi li siguran? - upitala ga je preplašenim glasom - Jesi li siguran?
Nisi nekakav đavo?
- Ne govori gluposti! To sam ja Abdonaj!
- Šta to tako strašno smrdi, ako ne đavo?
- Ja sam Abdonaj. Prepoznaješ li moj glas? Ustani i daj mi mog sina.
On je povuče za ruku, ali ga ona snažno odgurnu.
- Jesi li poludela? - ražesti se Abdonaj pokušavajući da uhvati bebu
koja se pomicala na egipćankinom telu - Daj mi mog sina!

8
- Ne, sačekaj! - uzdahnu Ahemu.
Abdonaj ju je zgrabio za ramena. Borili su se suludo do trenutka kada
je Egipćanka, koja je pljuvala i kašljala, uspela da prošapće:
- Abdonaju! Molim te! Ne daj mu da udahne ovu prašinu. To će ga
ubiti...
Bila je u pravu. Turban mu je spao sa usana i već je otežano disao.
Abdonaj je ispljunuo smrtonosni mulj od kojeg mu je oticao jezik.
Obmotavajući ponovo usta, on zapita:
- Dečak ili devojčica?
Ne odgovarajući mu, Ahemu uvuče bebu ispod haljine na svoje golo
telo. Razum joj se povratio. Prestala je da se plaši, ali su je udovi
toliko boleli kao da se borila. Ona obrisa lice krajičkom svog rukava i
progunđa:
- Misliš li da sam imala vremena da pogledam?
- Sin je, siguran sam. Samo muško može biti toliko snažno da se rodi u
ovakvom trenutku.
Oko njih, svi su stenjali i kašljali. Ljudi su se dozivali i dodirivali se.
Prepoznavali su se sa olakšanjem. Bila je to mešavina sreće što su živi
i zabrinutosti zbog ovog pepela koji ih je gušio.
- Sklonimo se odavde - zapovedi Abdonaj. - Stavi dete u zaklon!
Sada, kada su bili pod šatorom, stajali su kao bledi kipovi prašine,
obasjani slabom svetlošću lampi koje se nisu ugasile. Tada je Ahemu
izvukla bebu iz svoje haljine da bi joj obrisala međunožje još uvek
umrljano krvlju njegove majke. Videlo se da je devojčica, a ne dečak.
- Ah! - kliknuo je Abdonaj.
S gorčinom u ustima, gledao je kako dojilja najzad kupa dete sa ono
malo mlake vode koja je ostala.
Devojčica!
Balamin je oborio zvezdu na karavan i dao mu devojčicu!
Da li je Balamin hteo sve njih da ubedi da Abdonaj prevozi demone na
samarima svojih kamila?
On primeti opruženo telo na ćilimu. U trenutku se gorko zapitao da li
mu možda žena spava. Da, možda nije čak ni primetila da je zvezda sa
neba pala na njih. Zlatasta svetlost obasjala je tamnu senku na
stomaku, iskrivljena usta, razjapljena kao i oči koje više neće gledati.
Tada shvati istinu.

9
Iza njegovih leđa, povijajući dete u meko rublje, Ahemu prozbori:
- Mučila se i mučila. Moglo se predvideti. Stara je učinila što se
moralo. Možda bismo, pak, svi morali umreti zbog zvezde.
Abdonaj se ražesti.
- Niko neće umreti. Pepeo će se spustiti. Biće malo više prašine u
pustinji i to je sve.
- A zašto onda toliko smrdi? Ko ti kaže da demoni neće izaći iz zemlje
tamo gde je zvezda pala?
- Ne govori budalaštine, Egipćanko! - nacerio se Abdonaj. Veruješ li
da Balamin pali zvezdu na nebu samo da bi zabavio demone?
Kada je zavesa pala preko šatora, iza njegovih leđa, Ahemu je privukla
okruglu i toplu bebinu glavu do svojih usana i prošaptala je:
- Jadna moja kćeri! Šta uopšte zna tvoj otac o namerama svog
Balamina?

PUSTINJA TURAK AL'LAB

U zoru su saznali.
Kako se razdanjivalo, ratnici M'Tuba su pronašli krater udaljen od
logora manje od jedne milje. Zvezda je razbila liticu kao udarcem
malja i spržila stene. Potonula je u žućkastu zemlju, ostavljajući veliku
levkastu rupu u pesku. Nesigurna padina bila je prošarana jezičcima
crne prašine.
Hrabriji od putnika karavana, ratnici M'Tuba su se spustili u krater.
Uzbuđeno razmišljajući o tome kako da pronađu nestalu zvezdu,
strasno su uranjali u prašinu i pesak u dnu kupe.
Iznenada, jedan od njih prestrašeno je kriknuo. Njegove noge, butine i
trup su skliznule i nestale. Propao je tako brzo u pesak da se ostalima
učinilo kao da ga nekakva zver vuče u dno kratera. Pre nego što je iko
uspeo da mu pomogne, još jedan ratnik pored njega propao je u pesak
sve do ramena. Ugledali su njegov izbezumljen i molećiv pogled.
Pesak mu je došao sve do potiljka, talasasto se penjući sve do usta.
Potom ga je progutao sablasnom lakoćom.
Kratkog daha, razjapljenih usta, drugi ratnik M'Tuba počeo je oko sebe
da iskopava ubitačni pesak. Uzvikujući kletve, muškarci su
razmotavali svoje turbane. Duge plave, platnene trake šibale su lice

10
nesrećnika u trenutku kada ga je bujica peska progutala. Pored
Abdonaja je jedan čovek tihim glasom rekao:
- Balamin je iskopao pesak demona.
Abdonaj je stisnuo pesnice. Bez reči je pogledao svoje ratnike kako
istrčavaju iz kratera u kojem se pesak još uvek obrušavao u kratkim
slapovima.
Zašto se Balamin okomio na njih? Nije li dovoljno to što mu je dao
kćer, sahranio porodicu, prekrio njegove šatore i kamile smrtonosnim
peskom?
Kada su stigli do ivice kratera, ratnici M'Tuba su se zaustavili. Jedna
ruka ščepala je Abdonaja i pokazala mu dno peščane kupe.
Tamo gde su ljudi upravo nestali, počela je da raste nekakva senka.
Pepeo i pesak više nisu klizili. Mešali su se u neku vrstu mulja.
Pojavila se tamna mrlja blata nalik sasušenoj krvi na rublju.
Svi su sada posmatrali. Neki su čak stavljali ruke na drške svojih
noževa. Bili su nakostrešeni od glave do pete i svi odreda su očekivali
da ugledaju smrdljive bale nekakvog demona kako proždire njihove
drugove. Bili su, svi do jednoga, ubeđeni da će mu uskoro ugledati
lice.
Zatim se pojavio plavičasti odsjaj na površini mulja. Jedno tečno
ogledalo. Odsjaj neba.
Jedna reč im je stajala u grlu. Jedna tako neverovatna reč koju nisu
uspevali da izgovore.
A na mulju, odsjaj se proširio.
Podrhtavao je kao mlada životinja koja se stresala posle dugog sna.
Blistao je i prodirao kroz pesak, gutajući ga svojim odsjajima.
Još se protezao, sve življe i življe, probijajući se među kamenje,
otapajući prašinu, ispunjiavajući šupljine i izbočine.
Više nije bilo zabune. Videlo se što se videlo!
Abdonaj je zario svoje nokte u najbliže rame i zaurlao:
- Voda! To je voda! Balamin nam je poslao vodu!
Voda.
Ovde u srcu pustinje Turak Al'Lab. Ovde gde nebo ogoljuje zemlju
poput kosti lešine. Gde nebo prži bube. Gde bi čovek, na ovoj sprženoj
zemlji, bez vode, mogao opstati svega dva dana i dve noći, pre nego
što bi se i sam istopio.

11
Voda.
Pesak ju je brzo gutao, ali ona je uspevala da napravi baricu od
dvadesetak, tridesetak, stopa u dnu kratera.
Deca su igrala i mlatarala ručicama, oponašajući krivudavi let mušica.
Žene su se smejuljile i prekrivale svoja usta. Stari su plakali od sreće.
Čitavo Abdonajevo pleme bilo je tu: strogi Mazini, ravnodušni na
suncu, sedeli su oko čitavog kratera koji je pred njihovim očima
postajao oaza. Usta su šaputala i pevušila. Duše su bile srećne i
razdragane.
- Voda! Voda! Neka je blagosloven Balamin!
Kada je sunce stiglo do zenita, krater je skoro do polovine bio ispunjen
vodom. Još uvek se niko nije usuđivao da je dodirne.
Tu i tamo, strmi unutrašnji zidovi kratera su se odronili. Čak se i jedna
čitava strana obrušila, tako da je voda potekla do stene koja se
uzdizala iznad logora. To više nije bila bara, već jezerce koje se
svakim časom sve više uvećavalo, poprimajući izgled cveta hibiskusa,
modrog i providnog.
Prvi put, otkako je sunce upeklo svom svojom jačinom, mogla se
osetiti svežina vode koja je strujala vazduhom i milovala im lica. Deca
su bila toliko uzbuđena da ih više nije držalo mesto. Bilo je potrebno
zabraniti im da ukaljaju čudesnu vodu.
U tom trenutku Abdonaj je pomislio na svoju kćer. Jednim skokom
banuo je ispred Ahemu. Oteo je svoju ćerku iz njenih ruku i podigao je
iznad glave kao kakav ludak.
- Božji dar! - dernjao se - Božji dar!
Pogledali su ga, začuđeno.
- Balamin mi ga je poslao. Poslao mi je vodu i poslao mi je kćer.
Rodila se kada je zvezda pala. Rasporila je majčin stomak kao što je
zvezda rasporila zemlju!
Stari su se namrštili gunđajući, malo uvereni u ono što Abdonaj
govori. Žene su vrtele glavom i smeškale se. Svi su mislili da je voda
zaista bila najlepši i najpristojniji dar Božji. Nije li to bio med za život
koji je predstojao?
Ali Abdonaj je, sa svojom novorođenom ćerkom, držeći je još uvek
iznad glave, razdragano igrao po obodu kratera. Smeh mu je parao
grlo. Smeh se valjao po površini vode, a kroz stene odjekivao je zvuk

12
koji još niko nije čuo. Pojedini su, kasnije, bili uvereni da se u tom
trenutku čuo Balaminov smeh. Iznenada, Abdonajeva sandala
skliznula je preko peska. Posrnuo je ka dnu kratera.
Svi su videli kako se odmotava bebin povoj. Svi su povikali kada je
majušno detetovo telo poletelo u vodu. Ružičasto telo, slično kamenu
od mesa, poletelo je takvom lakoćom da se činilo da je ptica. U
sledećem trenutku uronilo je u površinu vode kao strela. Taj udarac
izbacio je majušan mlaz vode. Potom je telo nestalo.
Abdonaj se otkotrljao niz padinu. I on je upao u vodu i utonuo. Upleo
se u svoj ogrtač, pantalone su mu se naduvale. S mukom je uspeo da
dođe do obale. Pljuvao je i dahtao prestrašeno, osećajući kako pesak
izmiče ispod njegovih nogu. Mlatarao je rukama i udarao po površini
jezera tako da je sve dublje uranjao.
Muškarci su poleteli ka njemu bacajući svoje kaiševe i turbane.
U toj velikoj pometnji, niko nije primetio, u podnožju litice, jednog
sasvim malog dečaka kako svlači svoju belu tuniku. Niko ga nije
video kako uranja u vodu i gnjura vešto poput ribe.
Ponovo se pojavio na polovini jezerceta, baš u trenutku kada su
izvlačili Abdonaja na obalu. Plivao je sa lakoćom. Njegova gusta kosa
sijala se i talasala po površini vode. Desnom rukom je pridržavao
Abdonajevu kćer, oslanjajući je na svoj obraz. Beba je bila savršeno
mirna. Držala se za kovrdže svog spasioca kao da ih je milovala.
Nastala je neobična tišina. Žene su grizle usne.
Bez ikakvog napora, dečak je doplivao do Abdonaja. Zagazio je u
pesak, stiskajući bebu na svoje telo. Izgledom je varao. Visok i snažan
za svoj uzrast, nije mogao imati više od pet ili šest godina.
Nežnim pokretom, punim samilosti on spusti bebu u drhtave
Abdonajeve ruke, a ovaj je pažljivo prihvati.
- Jeste li videli: ušla je u vodu i nije se udavila. Ono što govorim je
tačno. Balamin je nju izabrao!
Ovog puta, niko nije prozborio. Stari su se osmehivali pognute glave,
a žene, očiju vlažnih od suza, klimale su glavama potvrdno.
- To će biti njeno ime - reče Abdonaj potvrdno - Zenobija: dar Božji!
Trenutak kasnije, njegova novorođena kćer bila je na sigurnom, na
Ahemuinim grudima. Abdonaj je odmeravao mladog spasioca. Bio je

13
tako mlad da je imao izvestan osećaj nelagodnosti. Da li se to Balamin
još i nadmudrivao sa njim?
On se poklonio dečaku i upitao ga za ime.
- Havad, sin Iskelajev, sin Duram-Elajev.
- Nisam te nikada video. Ti nisi iz mog tabora, Havade?
Dečak se okrenuo ka litici, sa druge strane obale. Abdonaj je video
tridesetak muškaraca, žena i dece, koje dotle nije primetio jer je kao i
ostali bio isuviše uzbuđen. Uzbuđen gledanjem vode koja je sve više
ispunjavala krater.
Svi muškarci, pa čak i žene, bili su isto obučeni, u duge bele haljine.
Muškarci su nosili bradu, a žene su pokrivale svoju kosu. Stajali su
uspravno, nepomični kao kakvi kipovi.
- Moj otac i moji stričevi. - reče Havad.
On pokaza prstom na veliku pukotinu u pravcu istoka. Na dva sata
hoda, neka vrsta odrona vodila je do visoravni Turak Al'Lab
- Spavali smo. Probudili smo se i videli upaljenu zvezdu kako pada.
Kada je svanulo, moj otac je rekao: «Veliki Arhanđeo se vratio. Hajde
da se sretnemo sa njim.» Videli smo kako voda izvire iz peska. Moj
otac je rekao: «Veliki Arhanđeo nije došao u ljudskom obličju, već je
poslao vodu za pročišćenje od grehova.» Ti si vikao i tvoja kćer je
upala u vodu. Veliki Arhanđeo je odlučio prvo nju da očisti od
grehova. Ali tvoja kćer nije sa nama. Ona ne zna da pliva. Ako ne znaš
da plivaš, onda te Veliki Arhanđeo Vodi sa sobom tokom pročišćenja
tako da možeš ispunjavati njegovu volju na zemlji, među ljudima.
Onda sam zaplivao. Voda Velikog Arhanđela je, potom, mene očistila
od grehova.
Dečačić je govorio sigurnim glasom i blistao od ponosa. Niko nije
sumnjao da je dete bilo dugo obučavano da tako govori. Šta god da su
te reči predstavljale!
- Dakle vi ste oni koji slede proroka Elkezaju?
- Elkezaja je naš Veliki Učitelj, onaj koji nas vodi Velikom Arhanđelu
- potvrdilo je dete veoma ozbiljno.
Elkezajiti! Mislio je Abdonaj. Eto ko su bili Elkezajiti: voda izvire pod
njihovim nogama, u sred pustinje, čudo nad čudesima. A o čemu oni
razmišljaju? O žeđi, sreći karavana, o životu, lepoti, cveću ili svežim
noćima koje će uskoro imati ovde ukoliko voda ne ispari na ovom

14
vrelom suncu? Ne. Elkezajiti ništa od ovog nisu sanjali. Mislili su
samo na to kako da se očiste od svojih grehova!
Od čega da se pročiste? Oni koji se nisu usuđivali ni da se osmehnu,
koji nikada nisu ubijali, čak ni goluba niti pacova, u sred pustinje.
Kako li su uopšte i decu pravili? Evo jedne od najvećih misterija
Stvaranja.
Dečačić ga je uporno posmatrao, crnim očima odlučnog pogleda.
Prozreo ga je, jer je ubrzo dodao, kao da je čitao Abdonajeve misli:
- To je voda kojom nas Prorok čisti od naših grehova. Ljudi puno
greše, a da toga nisu svesni. Svuda se može grešiti. Pa čak i u pustinji.
Moj otac to zna.
Abdonaj je izrazio svoje mišljenje grimasom. Bio je tako mali, a usta
su mu već bila puna tog nerazumnog govora njegovih ludih proroka.
Elkezajiti su bili sve brojniji u ovom ništavilu Turak Al'Laba.
Bio je razočaran.
Bacio je pogled na ljude u belim tunikama koji su stajali sa druge
strane vode koja je nastajala. Oklevao je da im da neki znak. Mogao bi
da ih pozove u svoje ime, da im zahvali tako što će podeliti hleb i
radost zbog ovog zadivljujućeg dana. Ali Elkezajiti ništa nisu delili sa
pustinjskim plemenima. Naročito ne hranu. Možda bi im čak palo na
pamet da prisvoje izvor. Da zaključe da ih time njihov Veliki Arhanđeo
dariva, iz nekog običnog hira.
Oklevao je. Šta da radi? Da li da ih napadne i povredi? Da pozove
M'Tubovce da ih razjure?
Ne. Njihov dečak je spasio Zenobiju, novorođenče. Ne bi valjalo o
tome razmišljati. Nije bio dan za mržnju onih koje Balamin koristi da
bi ispunio svoju volju.
- Kako si naučio tako dobro da plivaš? - upitao ga je.
- Jedno veliko jezero nalazi se na istoku. Moj otac kaže da pod vodom
treba da izdržimo brojeći do deset. U suprotnom Veliki Arhanđeo neće
moći da nas blagoslovi.
- A ti znaš da brojiš do deset?
- Znam više. Mnogo više. Sa tvojom ćerkom bili smo u vodi do
šesnaest.

15
Abdonaj nije mogao a da se ne nasmeje. Iako je bio Elkezajit, ovaj
dečak nije bio kao drugi. Budio je želju za slušanjem priča. Mali
čovek, veoma sposoban da prenese poruku.
- Dakle, zahvaljujući tebi, mali Havade, moju kćer je blagoslovio tvoj
Veliki Arhanđeo! Idi i reci to svom ocu. Reci mu da mi je moj bog,
Balamin, poslao zvezdu. Pala je na moj logor, na deo pustinje koji sam
zauzeo pre pola meseca jer je moja supruga trebalo da se porodi.
Razumeš li to? Zvezda je pala u trenutku kada je moja kćer izlazila iz
stomaka svoje majke. Eto šta treba da kažeš svom ocu. Zvezda je pala,
kćer mi se rodila, voda je potekla. Voda je prizvala moju kćer. Moja
kćer te je pozvala da je Veliki Arhanđeo ne bi odveo sebi. Reci to
svom ocu. Moj bog Balamin i tvoj Veliki Arhanđel su se složili. Reci
mu da može da se očisti od svojih grehova na izvoru moje kćeri kada
to bude želeo. I ti takođe. Reci mu, da ja, Abdonaj, sin Malikuv, sin
Nahimov, iz plemena Mazina, to dopuštam.
Dečak je prihvatio, ozbiljnog lica.
- Ti si moj prijatelj, Havade. Reći ćeš takode svom ocu, da mu
poklanjam i jednu trogodišnju kamilu i deset ovaca. Doći ćeš sa njim
da povedeš kamilu kada on to bude hteo. Zaista si je zaslužio, dečače
moj.
Havadovo lice se smračilo, grizući usne uozbiljio se još više.
- Ti misliš da me je tvoja kćer pozvala kada je bila pod vodom?
- Naravno!
Abdonaj se nasmejao, zadovoljan što se poigrao naivnim dečakovim
mislima. Dodao je tajanstveno:
- Bi li ti zaronio, bi li je pronašao u mutnoj vodi da te ona nije
pozvala?
Havad ga je pažljivo posmatrao i pokušavao da dokuči čime mu se on
to ruga. Najzad se osmehnuo. Ali bio je to osmeh od koga je Abdonaju
bilo neprijatno.
- Dakle, ako me je tvoja kćer pozvala, ona koja još niti govori niti
pliva, znači da je Veliki Arhanđeo odlučio da spoji naše duše.
Abdonaj je u trenutku bio zaprepašćen; počeo je da se smeje, a ljudi
oko njih odmahivali su glavom.

16
SINGIDUNUM, DUNAV
Podignuvši ruku, Aurelijan je naredio da svi ućute. Stari dekurion je
lagano smanjio pritisak. Konopac se odmotao, a da drvo nije
zaškripalo, oslobađajući dršku katapulta.
Gologlav, bez šlema, jedva prišavši do jame, Aurelijan je napola
sklopio oči da bi bolje osluškivao.
Zora se rađala, a ljudi su bili sanjivi. Magla gusta kao testo, prekrivala
je sve, tako da se nisu mogli razaznati ni zemlja ni nebo. Na manje od
deset stopa, Dunav je tekao u potpunoj tišini, bez i najmanjeg žubora.
Nevidljiva u magli, zemlja je odjednom postajala mokra. Nikakvog
obronka, nikakvog žala, niti kamenite obale. Samo ova beskrajna
bujica vode, teška i ledena.
Ali Aurelijan ih je čuo.
Tamo, uzvodno, na oko jednu milju severno sekira je udarala deblo.
Udarci su odzvanjali, ujednačeni i snažni.
Centurion Maksim se osmehnuo, sa olakšanjem.
- Ponovo počinju. Splavovi im nisu dovršeni. Biće im potreban još
jedan čitav dan.
Aurelijan nije odgovorio. Stari dekurion je mrmljanjem potvrdio ovu
izjavu. Njegovi legionari bili su iscrpljeni. Ništa drugo, sem odmora,
nisu želeli. Namučili su se tokom cele noći, u tami i hladnoći,
kopanjem rovova u koje su sakrili katapulte i koje su tu prebacivali
deo po deo. Varvari, sa očima kao u risa, nisu smeli ništa da
posumnjaju.
A tamo, u daljini, preko Dunava, udarci su bivali sve češći i jači.
Magla, gusta i talasasta, klizila je po reci, svetlost se jedva probijala.
Izgledalo je da polja i šumarci, na južnoj obali ni ne postoje. Kohorta
je bila skrivena i nevidljiva. Bili su nevidłjivi koliko i varvari u toj
prostranoj močvarnoj šumi koja je prekrivala stotine milja, sa druge
strane Dunava!
Iako dobro skriveni u toj magli Aurelijan ih je video. Hiljadu
muškaraca kratkih brada, okrutnog pogleda. Hiljadu muškaraca koji
su, u ovom trenutku, zasigurno krvarili u svojim oklopima. Video je
svečane pokrovce njihovih konja, zatezali su navlake svojih spathasa
te duge savitljive oštrice koje se nisu slamale ni pri udarcu mača sa

17
dve oštrice. Hiljade veoma ponosnih ratnika koji nisu nosili štitnike. I
spremnih da se suoče sa neobuzdanom rekom.
Varvari koji su obožavali demone i smrt, žedni mrcvarenja i ubijanja
rimskog naroda, pustošenja zemlje i vređanja bogova!
Hiljade njih! Dok su oni raspolagali samo njegovom kohortom od
svega trista legionara kojom je trebalo da ih zaustave! Veliki deo legije
Aduitriks bio je udaljen odavde jedan dan i jednu noć hoda.
Trista muškaraca umreće danas, ako se ne vara.
A sa njima umreće i on. Sa dvadeset osam godina.
I dalje je osluškivao udarce sekirom.
Bili su preterano ujednačeni. To nije bilo komešanje ljudi koji u
gomili, užurbano rade.
- Možda će napasti večeras, malo pre mraka. - prošaputao je ponovo
Maksim - Oni to vole. Oni veruju da se mi plašimo noćne borbe.
- Najbolje bi bilo kada oni ne bi dovršili te svoje proklete splavove,
pre sutrašnjeg dana. - negodovao je stari dekurion - Imali bismo
vremena da nam stigne pojačanje iz Singidunuma.
Aurelijan ih je pogledao svojim plavim očima. Plavim kao nebo,
hladnim kao zaleđena voda planinskog potoka. Pogledom sa kojim
mnogi nisu želeli da se susretnu, a koji je činio njegovo lice
nezaboravnim, lice jednostavnih crta koje je izgledalo kao da je bilo
klesano navrat-nanos.
- Ne - reče on - Sarmati nam se rugaju. Krenuće odmah kada se magla
bude podigla.
Ljudi u jarku posmatrali su ga začuđeno.
- Ovi udarci sekirom su zamka. Kada se magla bude podigla, oni će
biti na reci, a tada će već biti kasno.
Jednim njemu svojstvenim pokretom, centurion Maksim zabacio je
svoju dugu plavu kosu. Ruke su mu bile neobično nežne, skoro
ženske, a slepoočnica i deo desnog uva bili su presečeni dvostrukim
ožiljkom sa otokom na krajevima.
- Kako možeš biti siguran?
Maksimov glas bio je pun čuđenja i poštovanja, ali ne i sumnje.
Aurelijan se osmehnuo. Ali taj osmeh ne dade njegovom licu nimalo
blagosti.
- Znam.

18
Dekurion se uspravio, odbacio svoj vlažni ogrtač, kao da je time želeo
da odbaci i svoj umor.
- Tribune mi smo spremni. Samo nam je potrebno sat vremena da
zagrejemo ćupove...
- U tom slučaju, počnite smesta - naredio je Aurelijan. Stari vojnik
malo je oklevao. Pokazao je rukom na kože koje su prekrivale tri obla
ćupa.
- Varvari nas ne smeju zavarati. Ako se ćupovi budu pregrejali,
prsnuće čim se konopac bude olabavio.
Lagani osmeh prešao je preko Aurelijanovih usana, dok je stavljao
svoju crvenu kacigu sa glavom vepra.
- Budi bez brige, dekurione, Sarmati nestrpljivo čekaju da nas iseckaju
na komade.
Jednim udarcem mamuza, Aurelijan je poterao svog konja kroz maglu.
Bio je to izdržljiv polukrvni iberijski konj, koji nikada nije oklevao u
metežu bitke. Slobodno je kaskao preko sveže potkresanog granja,
dahćući kroz nozdrve, a onda ušao među vojnike. Iako je na tom
mestu magla bila gusta kao i pored reke, vojnici su se pojavljivali
jedan po jedan, tako brižljivo poređani kao da su se nalazili u dvorištu
nekakvog logora.
Kao po običaju, Maksim je obavio izvanredan posao. Kacige su im
bile prekrivene vučjim glavama sa kuglicama od crvenog mermera na
mestu očiju. Vrhovi piluma blistali su na modroj svetlosti. Koža na
štitnicima bila je premazana svinjskom mašću da bi gajtani spathasa
bolje klizili. Niti jedna tunika nije bila umrljana blatom, niti jedna
čelična alka nije manjkala na pancirima. Debele ovčije kože prekrivale
su im stopala i listove kako bi ih bolje štitili od vrhova strela koje će
uskoro prekriti zemlju.
Dostojanstveno, lagano držeći uzde među prstima, Aurelijan je
graciozno poterao svog konja pred vojnike. Ledeni vetar je prodrmao
gajtan slezove boje na opasaču njegovog oklopa i prešao preko platna
njegovih kratkih pantalona pod kožnim štitnikom kojim su bile
umotane njegove butine. Krajnje oštro, njegov glas je zagrmeo:
- Legionari, njih ima hiljadu, a vas jedva šačica. Oni imaju samo jednu
želju: da vaša krv poprska njihove oklope. Oni zaudaraju na mržnju i

19
na lukavstvo. Rođeni su da bi vas klali i rasparali vaše utrobe. Nemaju
niti pravila niti milosti. Gladni su vaših patnji.
Ućutao je i pustio svog konja da slobodno kaska dublje kroz redove.
Oči su mu bile prekrivene amovima, optoćenim zlatom i srebrom na
kome su sijali orao i sunce. Prelazio je sa lica na lice. Najmlađi
legionari obarali su pogled.
- Ima ih hiljadu, a vas, jedva šačica. Pa ipak, ja, Aurelijan, vaš tribun,
obećavam vam da će pre mraka Sarmati biti poraženi. Oni su
prepredeni, ali biće pobeđeni lukavstvom. Oni su besni, ali vaš bes će
ih smožditi!
Konj mrdnu, načulji uši, zabrinutog pogleda, kao da ga je morio
gospodarev glas. Pritiskom kolena, Aurelijan ga je ponovo poterao.
Blago se nasmešio, usta su mu se skupila, ali je ipak to dugo, uzano i
golobrado lice ostalo zamišljeno.
- Sinovi Rima, kažem vam: Duše naših očeva su sa nama, a bogovi
nam poklanjaju najlepši dan našeg života. Jupiter će nas voditi.
Svemoguće Sunce uskoro će rasterati maglu i ono će postati vaša krv.
Kažem vam: večeras će Mitrini gavranovi žderati varvare. A mi, mi
ćemo piti sirmijumsko vino i slavićemo pobedu.
Činilo se da se magla nikada neće podići.
Od čekanja, mišići su im trnuli, a krsta se kočila. U Dunav se utapao
svaki zvuk, sem neprekidnih udaraca sekirom. Ta neprirodna tišina
bila je strašnija od hladnoće.
Aurelijan, okružen samo jednom malom grupom velita, mladih i
spretnih u bacanju piluma, bio je na otvorenom, na polovini brda,
između šume i reke. Jame sa katapultima bile su skrivene i zaštićene
daskama. Još uvek nevidljiv, ostatak kohorte, pod zapovešću Maksima
i još dvojice centuriona, bio je na rubu šume.
Beličasto sunce se nije moglo nazreti kroz maglu. Hoće li se pojaviti
danas? Je li Aurelijan lagao vojnike? Hoće li ovo biti taj zlokobni dan
kada rimski bogovi ostavljaju vojnike koji ih obožavaju, da umru.
Dugo je Aurelijan posmatrao istok. Sve svoje misli usredsredio je na
Svemoćnog Mitru, na uticaj Svemogućeg Sunca - bogove koji su
odlučivali o sudbini njegovog oca, a koji će danas njemu podariti ili
pobedu ili smrt.

20
I bogovi odgovoriše. Iznenada se protegla bela senka. Jaka svetlost se
probila kroz maglu, šireći svoje neopipljive resaste kolutove.
Zaslepljujuća svetlost koja je padala do nogu ljudi i stvari.
Aurelijanov konj je zadrhtao i udario kopitama po vlažnoj travi. Jak
vetar podigao je zlataste rese na prekrivaču sedla. Legionari su se
uspravili, bolnih očiju.
A onda su svi prepoznali taj zvuk.
Vazduh je zatreperio sa njihove leve strane. Zloslutan i samrtan šapat,
još uvek nevidljiv.
Plotun strela.
Ne čekajući naređenje, veliti, prekrivajući se oklopima, napraviše zid
od drveta i kože iznad svojih glava.
Tri stotine, četiri stotine strela paralo je nebo. Bio je to samrtni let,
tako zgusnut da je rastvorio providnu maglu. Poneki metalni vrhovi
strela sijali su se kao sunčevi zraci.
Činilo se da plotun ne može da dosegne vrh brda. No, zanjihao se kao
da ga je nevidljiva ruka bacala na tlo. Nekakvim divljačkim
pucketanjem gvozdene glavice prekrile su zemlju i žbunove. Tako
daleko da su se jedva razaznavala pera sa strela, iako je svetlost već
bila sve jača.
Na više od sto koraka od velita, procenjivao je Aurelijan sa
olakšanjem. Suviše daleko, suviše nisko i previše u levo. Bio je u
pravu.
I kao potvrda onome o čemu je razmišljao, bogovi su razmaknuli
zavesu koja je zaklanjala reku. Magla se vrlo brzo potpuno povukla,
raspršena sunčevim zracima.
Najzad su ih ugledali.
Kao nekakva čudna zmija, drveni gmizavac načičkan kopljima,
obložen gvožđem, ljuljao se po sivkastoj površini reke. Stotinu, dve
stotine splavova! Možda i više. Povezani konopcima, prenosili su
mnogo strelaca koji su klečali na jednom kolenu. Iza njih stotine
konjanika u dugačkim pancirima, sa zategnutim gvozdenim
kapuljačama koje su bile prekrivene šiljatim kapama, pridržavali su za
žvalu svoje niske azijske konje kojima su grudi bile zaštićene kožnim
pregačama.

21
Duž te drvene kolone, na desetine muškaraca upravljalo je grubim
kormilom. Čvrsto privezana dvostrukim kožnim uzicama, ova kolona
splavova odolevala je ćudima brzaka, posrćući prema vrtlozima koji
su ih besno zapljuskivali, kopajući brazde i stvarajući uzavrelu gustu
penu. Tu i tamo, skupina se zlopatila, buncala, trpela snažne udarce.
Trudili su se da kontrolišu splav pre nego što bi se konopci zategli i
pre nego što bi ih rečna struja ponovo odnela.
Sa lakoćom, ne pokazujući ni najmanji znak zabrinutosti, sarmatski
strelci, konjanici i konji pratili su te trzaje. Na južnoj strani obale,
ispred njih, Rimljani su se jedva mogli videti. Tada se jedan urlik
protegao, prekidajući zloslutnu tišinu. Dreka koja je izbijala iz hiljadu
grla, otvorila je vrata pakla. Urlali su i urlali. Divljački zadah, pun
rnržnje, leteo je vazduhom snažnije nego strele, tren pre toga.
Obrazi mladih velita upalili su se od straha. I sam Aurelijan, osetio je
bol u bedrima, iako je putanja kojom se kolona splavova kretala bila
onakva kakvu je i predvidao. Nije pogrešio: brzak je mogao biti od
koristi varvarima, ali ga nisu mogli preći onako kako su to želeli.
Neviđena silina reke vukla ih je nizvodno prema širokom zavijutku.
Nadali su se iskrcavanju na južnu obalu Dunava.
A upravo na tom mestu bile su iskopane jame sa katapultima!
Konvoj splavova je usporavao. Aurelijan i njegova šačica velita bili su
u zaklonu, zaštićeni od naleta prvih strela. Na manje od stotinu stopa.
Na dohvat velikih sarmatskih lukova. Nazirali su kožne rukavice i
nabijene šlemove sa bronzanim šipkama koje su zaklanjale lica
varvara. Sunce je obasjavalo metal na vrhovima njihovih strela.
Aurelijan je naredio povlačenje vojnika u trenutku kada su pukle
volujske žile.
Strele su šibale po vazduhu. Silovitim galopom, Aurelijanov konj
poleteo je do donjeg toka reke, dok su vojnici jurnuli do kraja polja.
Nebo je blistalo od gomile treptaja, raskošnog sjaja. Ponovo se začulo
samrtno pucketanje gvožda po jutarnjem vazduhu.
Trava po kojoj su tek časak ranije gazili Aurelijan i njegovi legionari,
obrasla gustim šibljem kupina, bila je prekrivena slomljenim strelama
sa kojih su štrčala raznobojna pera poput otrovnog cveća.
A na reci, ratni pokliči pretvarali su se u podsmehe. Aurelijan je
okrenuo svog konja u širokom luku i došao je do obale. Daleko odatle,

22
raštrkani vojnici nisu znali šta im je činiti. Čekali su naređenja. Njihov
užas i zbunjenost bili su suviše vidljivi. Šačica sluđenih dečačića, pred
takvom silom!
Aurelijan je lagano razvukao usne. Neka se varvari rugaju.
Iznenađenje koje ih čeka biće više nego bolno.
Bacio je pogled, da bi se uverio da je stari dekurion lagano otkrivao
jame sa katapultima. Odmerio je još jednom brzinu splavova i izvukao
je svoj mač iz korica. Podigao je sečivo. Sam naspram divljeg čopora
koji je jezdio rekom.
Moglo se pomisliti na tren, da će se sam boriti, sulud, beskrajno gord i
nemoćan. Izuvijani splavovi sa mukom su se probijali, ali su uspevali
da ukrote brzak, protežući se prema plitkim, mirnim vodama reke.
Sarmatski strelci su se uspravili, zgrabili su svoje lukove, dok su
konjanici bestidno igrali kraj svojih konja.
U tom trenutku, zapovednik je spustio svoj mač.
Gore, kao jecaj same šume, zatreperio je jedan snažan udarac o bakar.
Kao promuklo režanje, opustili su se do tada napeti kanapi na
katapultima.
Aurelijan je začuo pucketanje strelaca. Tri obla ćupa su se uzdigla
iznad reke. Tri ogromna, nespretna insekta vrtela su se po niskoj
kružnoj putanji.
Prvi se razbio o vodu. Drugi je prsnuo na trup kormila. Treći je
okrznuo konje i konjanike. Sva tri su se rasprsnula uz veliku buku.
Tri lopte belog i zlatnog plamena prštale su po površini Dunava.
Tri zlatasta snopa, tri plamene aždaje igrale su po vodi, drvetu i
pancirima.
Kanapi katapulta ponovo su pukli. Druga tri ćupa gipko su se zavrtela.
Razbili su se o splavove, konje i ljude i razbacali iskričave trake.
Bolni urlici i crni dim izbijali su istovremeno.
Započeo je užareni pakao katrana.
Dva puta su još katapulti izbacili ćupove. Još dva puta je mešavina
katrana, sumpora i pietri fulmine eksplodirala, sejući haos.
Za tili čas, plamen je zahvatio vodu Dunava. Brzo se širio po
vrtlozima, zahvatao spojnice na splavovima, konjska kopita, drvo sa
lukova i strela. Lepljiv i pohlepan, pržio je ljudsko meso, proždirao
plaštove i kožu sa šlemova, tobolce, pa čak i drške mačeva. Ništa mu

23
nije moglo uteći. Plamen je poskakivao sa grive na grivu, sa lica na
lice, sa jednog splava na drugi poput pomahnitalog vetra. Iz grla se
otimala bolna rika. Konji su se ritali i uspravljali kao da su želeli da
polete kroz čađavi dim koji se spustio kao noć na zgarištu.
Opori smrad stigao je do strmih obala. Stari dekurion i njegovi
legionari su izašli iz rovova, prekrivali su nos i usta, zaprepašćeni
učinkom njihovih katapulta. Na nekoliko hvati iznad njih, Aurelijan je
pokušavao da umiri svog konja. A ovaj je posrtao, drhteći kao da ga
hvata groznica, kolutao je očima, a niz kičmu su mu se penjali zebnja i
samrtni vapaji.
Čitava okuka Dunava bila je sada obuhvaćena. Splavovi su goreli uz
snažno pucketanje. Nemoćni da pobegnu, sarmatski ratnici goreli su
tako lako kao da su bili fitilji lojanica. Pomahnitali od užasa, konji i
ljudi su skakali u plamenom zahvaćenu vodu. Kao buktinje koje su
izbijale iz podzemnog sveta, ljudske glave, ispucale kože, pomaljale
su se na površinu reke. Usta skupljenih preko upaljenih zuba, konji su
tonuli, udišući plamen.
Veze koje su pridržavale debla su popuštale, kormila su se kotrljala,
drobeći udove, parajući tela i utrobe, komadajući sve što je bilo živo.
Smrt je bila posejana i već je prekrivala nizvodni tok reke. Bezoblični
komadi razbijenih splavova dogorevali su kao razbacani plamičci koje
je bujica odnosila.
Uzvodno, pak, nepogođeni splavovi upali su u zamku. Varvari su se
strašno mučili da preseku veze kojima su debla bila spojena jedna za
druge. S naporom su pokušavali da upravljaju kormilima, ali Dunav je
bio snažniji od njih. Veselo ih je vodio u pakao katrana. Bila je to
kazna rimskih bogova koju je ruka tribuna Aurelijana imala da izvrši.
Ali, bili su to ipak Sarmati. Varvari rođeni da bi se rugali bogovima i
izazivali samu smrt.
Aurelijan ih je gledao kako skaču na svoje pomahnitale konje i bacaju
se u reku. Video je kako se krv sa strela sliva niz dragocene lukove
koji su bili prebačeni preko njihovih tela i video je kako bez oklevanja
skaču u vodu.
Na desetine njih odnosili su virovi. Sputani oružjem, šlemovima i
oklopima, tonuli su u tren oka. Preturajući ih naglavačke, reka ih je
izbacivala nešto dalje, u plamen i gomile polomljenih gredica.

24
Drugi, pak, obuzeti neverovatnom snagom uspevali su da drže usta i
nos van vode. Poneki strelci grabili su kormila, koja su izbijala izvan
vatre. Žestokim naporom, uspevali su da izbegnu da ih voda odnese.
Hvatali su se za uzde ili repove konja koji su plutali kraj njih. Mahnito
su nastavljali da plivaju i nekim čudom dosezali su do rimske obale.
Kroz samrtni dim koji je vetrić nosio na njega, stari dekurion ih je
nazirao. Okrenuo se prema Aurelijanu kako bi mu ukazao na to, ali ga
je ledeni pogled mladog tribuna zaustavio.
- Veličanstven posao, dekurione. Idi u zaklon sa svojim ljudima. Sada
je moj red. - uzviknuo je Aurelijan.
Konj se uzjogunio pre nego što je jurnuo uzvodnim tokom reke.
Odsečnim, grubim glasom, Aurelijan je pozvao preneražene velite
obuzete užasom. Mladi vojnici su pohitali da ponovo obrazuju
kvadrat.
Aurelijan je ponovo izvukao svoj mač. Iznad njih, iz roga kohorte
odzvanjao je poziv ponovljen pet puta. Cela kohorta pojavila se na
šumskoj međi. Oklopna vojska se poravnala, obrazujući purpurnu
ogradu, ispred koje su se poredali centurioni.
Sada je Maksim isukao svoj kratki mač. Uperio je oštricu ka
Aurelijanu i jednim odsečnim uzvikom poterao svog konja pravo na
varvare.
U savršenom redu, trideset odlično uvežbanih vojnika sjurilo se za
njim, uzvikujući koliko ih je grlo nosilo: ''Rim! Rim! Rim!"
Ono što je preostalo da bi se savladali Sarmati bilo je skoro igra.
Konjanici i konji postajali su lake mete, otežali od vode koja se slivala
sa njihovih pancira i uvlačila u njihove navlake. Koža njihovih
grudnih štitova ukrutila se od kvašenja. Dugim galopom, Aurelijan je
udario na jednu grupu čiji su konji frktali sa namerom da zauzmu
borbeni položaj.
Izmaknuvši telo u stranu, izbegao je nespretno izbačena koplja. Dok
su mu rame i ručni zglob bili u istom luku, svojim mačem rezao je grla
i cepao glave. Čelik je sekao meso, isto kao što je malo pre toga
plamen prelazio sa lica na lice. Trava je bila natopljena krvlju pre nego
što bi se prvi leševi Sarmata srušili.
Iza njegovih leđa, kohorta je ponovo zaurlala:
- Rim! Rim!

25
I vojnici i oficiri znali su da je njihov tribun bio u pravu kada je rekao
da će večeras piti sirmijumsko vino. Bogovi su odlučili o pokolju
varvara.
Uzbuđeni, opijeni smradom ljudskih tela i upaljenog katrana, oni su
jurišali na iscrpljene preživele Sarmate, koji su bežali ka strmini obale.
Dok su veliti davili u blatu brojne strelce, pre nego što bi oni uopšte
stigli da razapnu svoje lukove, gomila teških kopalja srušila se na
slabine konja koji su uspeli da pređu Dunav. Sa svih strana probijali su
butine i krsta. Pri svakom udaru, slabašni drveni klin koji je pridržavao
gvozdeni vrh za drvo koplja, popuštao je. Ono se savijalo i postajalo
klimava prepreka koja je primoravala neprijatelja da u potpunosti
odustane od borbe prsa u prsa.
Međutim, nastao je zapanjujući trenutak.
Među ratnicima koji su popadali sa svojih konja, jedan se uspravio.
Bez oklevanja, iščupao je vrh koplja koji mu je probio butinu. Od
bola, vrisnuo je tako jako i oštro, da je Aurelijan pogledao u njega.
Podrhtavajući na pokidanoj nozi, Sarmat je stao ispred njega, sa
mačem u ruci, odbacujući šlem sa koga je iskrivljeni metal sa nosa
ranjavao njegov obraz.
Zatim je Aurelijan ugledao nešto neverovatno.
Žensko lice.
Oči, usta, koža žene!
Sarmati su bile žene!
Ne nekoliko koraka iza njega, Maksim uzviknu:
- Tribune! Sa tvoje leve strane!
Iskoristivši trenutak njegove nepažnje, jedan Sarmat zabacio je koplje
sa bronzanim vrhom iznad vrata njegovog konja. Aurelijan je ponovo
nazreo žensko lice, priklješteno gvozdenim šlemom. Lepo lice uprkos
iskrivljenosti i usnama stisnutim od straha.
Aurelijan je naslutio koplje iznad svog ramena i nagonski je zamahnuo
svojim mačem. Udario je kolenom svog konja i nagnao ga da se
okrene. Iza njega, promuklo stenjući od muke, ranjena ratnica
zamahivala je svojim mačem ne bi li mu isekla nogu. Konjske sapi su
je odgurnule te nije uspela da ostvari svoju zamisao. Mač joj je
iskliznuo iz ruku. Sečivo je uz blagu škripu probolo olabavljeni
pokrovac Aurelijanovog konja. Osetio je pod butinama kako konj

26
podrhtava. Životinja se očajnički ritala, grizući usta. Kopita pogodiše
Sarmaćanku, kidajući joj utrobu uz lomljavu drveta.
Umrtvljen od bola, polukrvni iberijski konj pao je preko konja
Sarmaćanke koja je silovito jurišala. Aurelijan se zateturao preko
njegovog vrata pre nego što je čuo snažno njištanje životinje.
Zakotrljao se naglavačke, ali uspeo je da vidi Maksimov mač kako
seče ruke Sarmaćanke koja se već pridigla i pokušavala da zabaci
svoje koplje.
Pomahnitao i nesvestan opasnosti on je izvukao svoje sečivo iz korica
sa svog konja koji je umirao. Cvrsto stisnuvši dugu dršku, uzvikujući
svakog časa ime Rima, on je pojurio u krvavi metež. Klao je i
muškarce i žene. Klao je i klao sve dokle god je bilo varvarskih
Sarmata na nogama.
U sumrak, dok se sunce rumenilo iznad zagušljivog dima, oni su
halapljivo pili vino iz Sirmijuma. Crnog lica od čađi, surovog izgleda
kao da su se vraćali iz paklenog ponora, nektar pobede dražio je
njihove malaksale udove i prolivao se po njihovim tunikama, okorelim
od krvi.
Obala i polja bili su blatnjavi od krvi koju Dunav nije mogao upiti. S
vremena na vreme, poneki leš sa gomile, već zaudarajući na trulež,
skliznuo bi sa tog kala, otkotrljao bi se u reku, a vodena struja bi ga
odnosila, lagano ga vrteći.
Aurelijan je spustio ruku na Maksimovo rame. Samo je još plavetnilo
njegovih očiju sijalo na njegovom licu.
- Prijatelju. - narugao se, promuklog glasa - Danas si me spasao od
žena.
Veselo su se smejali. U njihovom pogledu bilo je zbunjenosti zbog te
istine: naime, bilo je puno žena među ubijenim Sarmatima.
Žene koje su savladale katran i Dunav. Žene koje su uperile svoja
teška koplja u njihove grudi.
Kako je to moguće?
Žene ratnici? Žene koje su se borile rame uz rame sa muškarcima.
Da li su to bogovi napustili te bezdušne varvare i pomutili im razum
kada su mogli učiniti nešto tako besmisleno!
Zapravo, ova činjenica je pomutila ukus pobede. Ulivala je čudnu
gorčinu i smušenost na koju nije valjalo misliti.

27
Maksim steže Aurelijanovu ruku sa neobičnim izlivom nežnosti.
- Ne, ja tebi dugujem. Svi smo mi ovde tvoji dužnici.
Pričao je žustro. Muškarci oko njih glasno su ga podržavali.
Vojnici koje je vodio stari dekurion, zadužen za katapulte, zavitlali su
svoje gudure i pehare od kalaja.
- Živeo Aurelijane! Slava našem tribunu!
- Rim je tvoj dužnik! - odgovorio je Maksim - Bez tvoje zamke našu
krv i naše leševe nosio bi noćas Dunav. A već sutra Sarmati bi silovali
i drobili Singidunum. Za manje od mesec dana bili bi na vratima
Rima.
Aurelijan je podigao svoj pehar.
- Pijem u tu čast, Maksime! Ali hvala je preterana. Ti zaboravljaš da
bi to učinili Laberius i Gemina III da ih mi nismo zaustavili.
Legionari su se podsmehnuli. Jedan vrlo mladi centurion, upalih
obraza, užarenog lica, naglo ustade i prosu vino po Maksimovom
ramenu.
- Ne tribune! Maksim je u pravu. Bez tebe, koga misliš da bi Laberius
zaustavio. Sarmatske dečkiće? Ne verujem. Žene? Sa onim što smo
danas videli, budi ubeđen da ne bi uspeo!
Ljudi su se nasmejali. Aurelijan je oklevao da odgovori centurionu.
Iako nije želeo da mu se laska, mladi oficir je hiljadu puta bio u pravu.
Pogrešio bi da je otvoreno pokudio legionarskog prefekta.
Ponesen uzbuđenjem, centurion je i dalje vikao.
- Tvoja ruka, samo tvoja ruka, tribune, sasekla je danas četrdeset
sarmatskih žena i muškaraca. Dekurion Rufus i ja smo ih izbrojali!
Četrdeset i osam, tribune. U jednom danu, tokom samo jedne bitke!
Prolomio se poklič oduševljenja. Maksim je skočio sa sanduka,
podigao ruke iznad svoje glave i obratio se celoj kohorti.
- Sinovi Rima! Danas je Aurelijan postao najveći među nama! Rim će
to uskoro saznati, iako je ponekad gluv za ovakve vesti. Ali čuće nas.
Na noge, kohorto!
Nikada Aurelijan nije saznao kako su muškarci uspeli da prenesu
između sebe uzvike. Jednoglasno, pak, trista ustiju uzvikivalo je:
''Hiljadu, hiljadu, hiljadu glava smo odrubili!
Ali samo je jedan čovek pobedio!
Hiljadu, hiljadu glava smo odrubili.

28
Hiljadu, hiljadu pehara vina poteklo je našim grlima.
Ali niko ne može popiti onoliko vina koliko je Aurelijan prolio krvi."

OAZA DINGIR-DUSAG
Vest se pronela po celoj pustinji. Od karavana do karavana, stigla je do
plavih izvora Eufrata, do konačišta karavana u Haraksu, od Partanske
Vologezijade do rimskog Emesa. Trinaesta godišnjica znamenitog
dana, kada je Balamin, Abdonaju, sinu Malikuvom, sinu Nahimovom,
iz plemena Mazina, podario u isto vreme dva neverovatna dara, i oazu
i kćer Zenobiju. I jedna i druga rodile su se iz jedne zvezde i taj dan
biće praznovan takvim raskošem, koji još niko nije video.
Tako je i bilo.
U stvari, u pustinji ništa više nije bilo isto posle te neverovatne noći.
Kada bi se nakon dugog hoda po vrelom pesku ravnice stiglo do
čudesnog jezera, uvučenog u šupljinu jedne litice, niko nije sumnjao
da pred njim vaskrsava lepota božanske moći.
Količina vode se nije smanjivala, oaza se posle nekoliko godina
ovenčala izobiljem palmi. Trava mekana kao jagnjeće runo, prekrivala
je obalu. Među palmama, božanstveno zelenilo trske, smokvi i nara
izbijalo je iz ispucanog peska. Životinje su nagonski pronalazile put.
Ptice su tu nosile jaja, a poneka divlja zver prilazila bi da se napije
vode. U proleće cveće je nicalo, a da ga niko nije posejao. Karavan za
karavanom je dolazio, a putnici se nisu mogli nadiviti tom čudu.
Dingir-Dusag ''Poljubac neba"! I tako je bilo nazvano, prastarim
Avramovim jezikom, ovo parče raja, ne znajući se čija su usta prva
izgovorila ovo ime.
Ime koje, uistinu rečeno, nije moglo bolje priličiti Abdonaju.
Tokom trinaest godina, čudesna voda koju je poslao Balamin, nije
samo godila očima i gasila žed. Načinila je Zenobijinog oca bogatim i
veoma uvaženim.
Ubrzo, karavani natovareni robom iz Persije i sa Dalekog Istoka,
počeli su redovno da navraćaju u oazu. Dogovorena je trošarina, koja
je za vreme vrelih letnjih dana iznosila četrdeseti deo od vrednosti
tovara. Tako je Abdonaj davao dozvolu da se kamile napoje.
Uz dodatni trošak, Abdonaj je pružao zaštitu karavanima, pomoću
svojih ratnika, M'Tuba, koji su ih štitili od saracenskih napada. Potom

29
je predložio da M'Tubovi prate duge povorke sa robom do Palmire i
Emesa u jednom pravcu, do Eufrata ili čak do same obale Eritrejskog
mora, u drugom. Najzad, uspeo je da kupi u Vologezijadi vredan tovar
i stotinu kamila za prevoz. Kada je stigao u Palmiru, preprodao ga je
za četvorostruko veću cenu od one kojom je kupio. Ovo bogatstvo bila
je prva zlatna kapljica, a nakon nje kapale su i druge.
Od tada, karavani koji su dolazili da se okrepe u oazu Dingir-Dusag,
nisu više imali zaštitu ratnika M'Tuba, jer su oni štitili samo
Abdonajevu robu. Njegovi karavani su uspevali da stignu do odredišta
mnogo brže i mnogo sigurnije od konkurencije, a trgovci su rado
trgovali sa njim.
Zima za zimom, i Abdonajeva moć se povećavala. Njegovo ime
izazivalo je zavist, ali i strah. Od parćanskih obala do Eufrata, pa čak i
do rimskih feničanskih luka. Trgovci su se navikli na njegovo lice i na
njegov smisao za trgovinu. Za manje od deset godina, bogatstvo ga je
načinilo vladarem velikog plemena Mazina koji su verovali u
Balamina i gradili mu hramove od opeke i kamena po Palmiri.
Danas više nego ikada, Abdonaj nije sumnjao da je Balaminova
dobročiniteljska ruka odlučivala o njegovoj sudbini i o sudbini
njegove kćeri Zenobije. Snovi su ga daleko nosili. Toliko daleko da o
njima nije mogao govoriti naglas.
Pripreme za slavlje bile su dostojanstvene, bez zadnjih misli, tako da
je prilično ispraznio svoje zlatne rezerve. Želeo je da bar malo daruje
boga koji ga je ovako nagradio.
Tokom poslednjeg meseca, u više navrata, dvesta jaganjaca je bilo
dopremljeno do oaze. Dvanaest kamila, natovarenih voćem i povrćem
kupljenim u Palmiri, pristiglo je sa dvadesetak drugih koje su
prenosile obilje pšenice iz Egipta. Džakovi tamjana stigli su iz
Haraksa. Platno za šatore, ćupovi vina i meda, začini, ćilimi, ogromne
kotarice drvenog uglja i još čitava gomila poslužavnika, krčaga,
goblena i bakarnog i srebrnog posuđa, stvorena je tokom cela dva dana
na samoj granici njegovog poseda, daleko od Dingir-Dusaga, kako ne
bi privlačila poglede.
Na leđima mula ili u dvokolicama dolazile su brojne sluge i robovi,
kako muški tako i ženski. Iz severnih gradova Sukheneha i Tajbeha
pristigle su žene vešte u šminkanju, plesačice, zabavljačice i krojačice.

30
Logor se produžio za pola milje. Nastale su krivudave uličice između
šatora. Uskoro su te ulice vrvile od muškaraca koji su prenosili i
podizali stubove šatora namenjenih za gozbu. Neki su klali stoku i
pripremali meso. Žene su mlele žito, mesile testo, raspaljivale vatru u
kojoj je trebalo ispeći hiljade medenjaka i drugih đakonija. Devojke su
svojim nežnim prstima uvijale i motale gomile urmi i punjenih
smokvi, ječmene kolače sa semenkama nara, činijice blagog meda sa
pistaćem i bademima, palačinke punjene kozjim sirom i začinjene
cvetom pomorandže.
U jutro petog dana pristigli su novi karavani. Sve su to bili gosti.
Kada su ušli u logor, robovi i sluge su istrčali pred njih, noseći
bakarne lavoriće do vrha ispunjene vodom sa jezera. A ona je bila tako
bistra poput vode nekakvog planinskog brzaka. Mogli su da se
umivaju do mile volje.
Posle toga, pod hladom baldahina, poslužen im je kineski čaj
razblažen mentom. Dodelili su im potpuno opremljene šatore, tako da
nisu morali sami da podižu svoje logore. Čak i oni koji su očekivali
puno raskoši nisu mogli sakriti svoje zaprepašćenje.
Abdonaj i njegova mnogobrojna porodica, u pratnji trista M'Tuba,
pojavili su se tek sutradan; obučeni po palmirskim običajima, u
napumpanim pantalonama i tunikama privezanim velikim kožnim
kaiševima. Muškarci su jahali fine feničanske konje, dok su povijena
sečiva njihovih sablji bila u kožnim navlakama.
Žene su doputovale kočijama od vrbinog drveta, pričvršćenim na leđa
jednogrbih kamila. Odevene u savršeno sašivene haljine od sirove
svile ili damasta iz Parte isticale su lepotu svoga stasa. Njihovu kosu
prikupljao je turban čiju je uvijenu spiralnu resu bilo teško napraviti i
što je bila njihova tajna. Pločice od srebra i korala hal'razha, svetlucale
su im na čelu, isto kao i njihove tamno našminkane oči. Prstenje,
narukvice, lančiće, broševe i okićene kaiševe na njihovom struku bilo
je nemoguće izbrojati.
Ali ona koju još niko nije video, bila je Zenobija. Svako je nagađao da
se ona nalazi iza zelenih i purpurnih velova jednih kočija koje su se
lagano njihale gibanjem jedne bele kamile. Da li je u njima bila
skrivena dragocena Abdonajeva kći?

31
- Šta to moj otac zamišlja? Da se čitavu noć i dan znojim pod
šatorom? Da ne smem da izađem?
Zenobijin glas škripao je od besa, a pogled joj je plamteo. Samo što su
se smestili u logor, kad se vest pronela. Žrtva Balaminu, koja je ujedno
bila i godišnjica, održaće se tek prekosutra.
Dva astrologa, jedan Grk i jedan Jevrej, imali su zadatak da tačno
izračunaju vreme koje bi odgovaralo vremenu pada zvezde od pre
trinaest godina. Dvojica ljudi, veliki naučnici, ipak nisu uskladili svoje
proračune. Grk je uveravao da bi žrtvovanje trebalo da započne odmah
drugog sata sledeće noći. Jevrej je pak smatrao da je zvezda pogodila
tlo Turak Al'Laba sedmog sata prekosutrašnjeg dana.
Posle dugog oklevanja Abdonaj je ipak prihvatio mišljenje jevrejskog
astrologa. To je pomeralo proslavu za jedan dan, ali time je izbegnuto
da proslava bude neuspešna zbog mraka i hladnoće.
- Ono što on želi, - odgovori Ahemu sa uzdahom zamora - ti dobro
znaš, kao i ja. Niko te ne sme ugledati pre vremena koje bude astrolog
naznačio. I tako je.
- Pitam se samo zašto! Čak ni moj otac to ne zna. Ako bih ga pitala,
gledao bi me i uzdisao. Lepog li odgovora! I molim te ne pričaj
gluposti. Ti blesavi astrolozi ne odlučuju ni o čemu. Čak bih i ja mogla
da gledam u zvezde čitave noći i pričam koješta. Nije to teško. I na
kraju, uvek je isto, moj otac odlučuje po svojoj volji.
Zenobija se vrtela oko Ahemu i izbacivala psovke kroz zube.
Egipatska dojilja, nimalo iznenađena, nastavljala je da raspakuje
kovčege.
Strgnula je veo sa svoje glave, tako da su češljići od srebra i slonovače
popadali. Gusta kosa čije su tamne kovrdže posedovale neobične
zlataste pramenove, prekrila je njene obraze, crvene od besa tako da
joj je glatka koža postala zagasitija. Iako se kreveljila, usta su joj
ostala tako fina da su se činila poput usana nekakvog kipa. Bila su to
usta žene, već previše savršena usta za jednu devojku i upravo su ona
davala njenom licu privlačnu lepotu.Ponekad i zastrašujuću.
- On zaista misli da ću ja ostati zaključana ovde. Kunem ti se da
ponekad pomislim da se sa onom Balaminovom zvezdom on rodio!
Razmirice i svađe između oca i ćerke postajale su sve neprijatnije
nakon poslednje zime. Sve češće i češće, Ahemu, koja je bila

32
odgovorna za Abdonajevu kćer od prvog trenutka njenog rođenja,
imala je utisak da drži uzde divljeg konja; ili da zapravo ne drži više
ništa. Ona se lagano uspravi.
- Smiri se! Svetkovina će se održati. I ti ćeš slušati svog oca. Osim
ako ne misliš da on, po ko zna koji put, krivicu ne svali na mene.
Uprla je prstom u Zenobiju. Bio je to pokret koji je trebalo da pokaže
prisustvo autoriteta, a bio je samo trenutak slabosti. Možda i nežnosti.
Tako je bilo i nikako drugačije. Abdonajeva kći bila joj je sve, kao da
je to dete bilo stvoreno od njenog mesa, a svaki njen pokušaj da bude
stroga prema Zenobiji kao da nije bio u skladu sa čudom koje se desilo
prilikom njenog rođenja.
Zenobija joj se osmehnula.
Ahemu se nadala da će dovršiti raspakivanje bez daljeg razgovora.
- Dobro. - promrmljala je Zenobija, bacajući se na divan - Radićemo
kao inače. Pravićemo se da smo poslušne i svi će biti zadovoljni.
Ahemu je bila zadovoljna i napućila je usta.
U stvari, Abdonaj nikako nije uspevao, kao ni drugi, da se složi sa
svojom ćerkom. Već dugo, Zenobija je pronalazila način kako da
''uskladi" očeva naređenja onako kako je to njoj odgovaralo. Vika i
pretnje nisu imale ni najmanje dejstva. Ovih dana više nego ikada, telo
deteta je iščezavalo. Zenobija je postajala žena.
Trinaest godina života, a činilo se da ima dve do tri više! Lepo i
zdravo oblikovano telo, snažno i surovo kao u životinje. Izdužene
jagodice kao u azijskih žena. I ta usta žene, koja će ubrzo postati!
Oh! Da, Ahemu je savršeno znala zbog čega je Zenobija bila toliko
nestrpljiva. Rumenilo na njenom licu, dugo ćutanje, ta usta koja su
podrhtavala! Nije to bilo zbog rođendana!
Sve se to dešavalo zbog jednog imena: Havad.
Havad, njen spasilac. Havad, Elkezajit koji ju je izvukao iz vode pre
trinaest godina. Lepi Havad, nežne puti i pronicljivog pogleda,
prefinjenih usta i ruku. Osamnaestogodišnji momak sa odmerenošću
pustinjskog mudraca.
Čak i kada je te noći Ahemu osetila dodir tunike na svojoj ruci,
probudila se ni malo iznenađena.

33
Zadržavajući dah, poluotvorenih očiju, opazila je Zenobijinu siluetu
koja je krajnje obazrivo sklanjala zavesu šatora. Trebalo je da viče i
preti, ali ona se nije ni pomerila.
Ipak se, čitavim svojim srcem molila svojim egipatskim bogovima,
kao i samom Balaminu, samo da joj usliše molbe. Neka paze da
Zenobija bude pažljiva i tiha. Neka je nijedan ratnik M'Tuba ne opazi
u ovoj tami, neka ne zaurla i neka ne probudi sablazni!
Molila se grizući usne, zadržavala suze i gutala sav svoj jed. Jer, znala
je ona. Znala je da će ovo noćno bekstvo proizvesti jedno veliko
dobro, koje čak ni Zenobija nije mogla da zamisli.
Zenobija se provlačila između šatora veoma mudro i sa puno snage.
Nije smela da potrči! Mesec je bio visoko na nebu, a ratnici M'Tuba
imali su prodorne oči.
Kamp Elkezajita bio je malo dalje, južno od oaze. Veoma stroga
pravila njihove vere zabranjivala su im ne samo da podele osmehe u
radosti proslave, nego i da udahnu mirise kuhinje! Nije bilo sumnje
gde može pronaći Havada. Iako se nisu videli već dve godine, ona je
znala gde će je on čekati.
A šta ako...
Ako su Elkezajiti prihvatili poziv njenog oca, uprkos svojim strogim
pravilima.
Ako je Havad bio sa njima.
Ako je i on, kao i ona bio nestrpljiv.
Ako je umirao od želje da joj vidi lice, da joj čuje glas, da oseti njen
miris, da jednostavno bude pored nje, da zadrhti od milovanja
njegovih ruku.
Ako je sanjao da se nalazi sa njom u sličnim noćima u nekom drugom
životu, ispunjenom sanjarenjem, željom i maštanjem, ali da taj život
bude isto toliko istinit kao pravi život.
Ako je uspeo da se izvuče iz šatora uprkos strogom očevom nadzoru.
Ako, i naročito ako, nije postao pravi Elkezajit!
Ako...
Toliko "ako" pritiskalo joj je telo poput kamenja.
Ne otvarajući usta, Zenobija je preklinjala Balamina da joj pritekne u
pomoć. ''O, ti moćni među najmoćnijima, ti koji si me želeo, ti koji
čak i nisi njegov bog, učini da Havad bude tamo.

34
Uskoro bi trebalo da sazna. Stigla je do poslednjih šatora logora a da
nijedan ratnik M'Tuba nije dao uzbunu. Ostalo joj je samo da pređe
jedno parče peščanog tla pa da se uvuče u zeleni obruč oaze. Čvrsto
pridržavajući skute svoje haljine, kao da je letela a ne hodala po
zemlji, na kraju puteljka se probila kroz raštrkano granje nara.
Niti jednog uzvika. Niko je nije opazio.
Trenutak kasnije ona se sklupčala ispod jedne račvaste palme.
Nekakav zid od krupnih stena bio je podignut upravo tu na obali, i
jednim svojim krajem uranjao je u jezero. Bilo je to jedno blago i
skrovito mesto gde je voda žuborila kada je duvao vetar sa severa.
Havad i ona su tu provodili čitave dane još kada su bili deca i kada su
s lakoćom uspevali da pobegnu od svakog nadzora. Havad se tu
kradom rugao Elkezajitima, a Zenobija se pretvarala da spava, glavom
oslonjenom na njegovo telo.
Njihovo mesto.
Bila je noć i bilo je pusto.
Mesec se kupao u jezeru, a njegovi tanani odsjaji obasjavali su palme.
Videlo sa kao u sred dana.
Havad nije bio tu. Havad nije došao.
Sva ona ''ako" koja su je odvela do Havada, sada su bili fatamorgana
Turak Al'Laba.
Dingir-Dusag nije posedovao nikakve čini niti je Balamin uslišio
Zenobijinu volju!
Ona bolno uzdahnu, nesvesna toga. Jedan se kamen otkotrlja. Bela
figura, kao stena od soli, odvoji se od drugih stena. Opazi jednog
muškarca, čija je toga lepršala kao krila nekakvog anđela.
Pomisli da to ne može biti niko drugi i da je bila luda što je uopšte
sumnjala. Prošaputala je: - Havade!
Zagrljeni, telo uz telo, grudi uz grudi, opijeni uzbuđenjem. Spojeni
svojim mirisima, beskrajno nežnom toplotom svojih tela. Konačno,
konačno ujedinjeni! Nepokretni kao i stene koje su ih okruživale, srca
su im ludo lupala. Onda je Havad spustio svoje ruke.
Ustuknuo je korak unazad. Ali njena ruka još uvek je čvrsto držala
njegovu tuniku.
Zenobija umilno prošaputa: - Znala sam da ćeš biti tu.

35
Bio je još lepši od slike koju je čuvala u svojim uspomenama. Nos mu
je bio finiji, usta punija i odlučnija. Izgledao je ozbiljniji. A njegove
oči, tako crne da se iris nije razaznavao od zenice! Mlečno plava pod
odsjajima meseca, koža na njegovim jagodicama se činila kao
stvorena samo za poljupce i milovanja. Bilo je to sada lice pravog
muškarca.
Grizla je svoje usne da bi umanjila svoju radost. Odvajajući se od
njega, ona priđe do same obale jezera kako bi se sada on uverio da ni
ona više nije bila ta koju je napustio.
Osećala je njegov pogled na svojim ramenima, na svom licu, haljini i
vitkom telu koje je nespretno skrivala. Međutim, senka koja mu je
zaklanjala oči onemogućila je Zenobiji da vidi njegovo iznenađenje.
Iznenada, u logoru se začuše galama i dozivanja. Okrenula je glavu i
načuljila uvo. Da li je Ahemu opazila praznu postelju?
Ne. Tišina se ponovo sklopila tu pod zvezdama. Osetila je hladnoću.
Ponovo ju je obuzela nezasita želja da bude u Havadovom naručju. Ali
Havad se sklupčao u podnožju stena.
Pridružila mu se ne izgovarajući nijednu reč. Oprezno je pružila svoju
ruku dodirujući ga. On svoju nije. Nije uzdrhtao pod njenim
milovanjem, nije poželeo da promrsi svoje prste među njene.
Glasom za koji je želela da bude sigurniji, ona ga upita:
- Da li ti se čini da sam se promenila?
Učinilo joj se da je on nije čuo. Posle izvesne ćutnje koja joj je
pritiskala telo, on lagano prozbori:
- Malo.
Jedan čudan i neočekivani talas zahvatio joj je telo. Mimo svoje volje,
ona prošaputa:
- Malo. To je sve?
Od razočarenja je osetila snažan grč u stomaku. Jake suze kao udarci
pesnicom sprečavali su je da diše. Oholost joj je nalagala da ih zgazi
silinom svog besa.
Tih i jecav glas treperio je kao kanap na luku:
- Ne bih rekla, mnogo se stvari promenilo! Sada se prema meni
ophode kao prema pravoj princezi. U vreme dok smo živeli u našoj
kamenoj kući u Palmiri, ljudi su mi se klanjali, pa čak i starci.
Oslovljavali su me ''Boginja Dingir-Dusaga"

36
Ne samo da ove reči nisu ostavile snažan utisak na Havada, već mu se
lepe usne razvukoše u jedan lagan osmeh. Zastrašujući osmeh, isti kao
i tišina. Prezriv, koji ga je udaljavao.
Za koga je on smatra? Za devojčurka?
Da, sigurno. Eto šta je on mislio o njoj. Da je ona još uvek bila ono
negdašnje detence!
Od poniženja, u utrobi je osećala bolan plamen.
Zašto je onda došao ovde?
Je li on gledao svojim očima i razmišljao svojom glavom? Je li on i
dalje bio Havad?
Ustala je stidljivo se osmehnuvši. Prstima je zgrabila najvišu kopču
svoje tunike i zgužvala tkaninu.
- Mesec lepo obasjava. Pogledaj i videćeš šta se promenilo.
Havad poskoči kao da ga je zmija ujela.
- Jesi li poludela?
Ščepao ju je. Snažno joj je stegao zglobove ruku. Beonjače su mu
zasvetlucale snažnije nego zvezde. Usta su mu se rastvorila kao
pustinjska ruža. Drhtao je. Tog trena ona je znala da je on zaigrao,
varao i izgubio.
Bes je iščeznuo istom brzinom kao i kada se pojavio. Obmotala se oko
njega smejući se. Njene usne su kroz hrapavu tkaninu toge tražile golo
Havadovo telo.
Ubrzo se više nije opirao. Naprotiv, privio ju je na svoje grudi. Osetila
je nekakvo čudno komešanje u stomaku. Tiho režanje kao u risa. Ona
se još jače pripila uz njegovo mršavo telo, kako joj ne bi izmakao niti
jedan delić topline njegovog tela. Kao kada se ulazi u vodu koju je
sunce ugrejalo. Ne misleći više ništa, ona je konačno osetila zagrljaj
koji je oduvek želela. Taj trenutak najzad je stigao. Nežnost, tako
blaga, tako jednostavna, da je ona prosto mogla da se stopi sa
Havadovim telom.
On je uhvati za ramena svojim grubim prstima. Odgurnu je.
Posmatrali su se kao da te dve godine, tokom kojih su bili razdvojeni,
nisu nikada ni postojale. Kao da od dana Zenobijinog rođenja nikada
nisu prestajali da se razumeju uprkos svemu i bogovima i beskrajnoj
pustinjskoj udaljenosti.

37
Njihali su se tako priljubljeni jedno uz drugo. Blagi povetarac ih jedva
razdvoji, unezverene, svesne da bi jedan jedini pokret mogao da ih
ponese u nepoznatu, opasnu radost.
Zenobija je shvatila da treba rasterati čini. Pokuša da se naruga:
- Hajde, ne plaši se. Ti dobro znaš da ja to neću učiniti. Neću se svući
gola!
Ona ščepa Havadovu ruku koja joj je još počivala na ramenu. Položila
je na nju svoje usne i ne ispuštajući je sela, primoravajući ga da
zauzme mesto pored nje.
Posle trena tišine, mnogo smirenija, ona izjavi:
- Ahemu kaže da će mi otac uskoro naći muža.
Havad je sklopio oči. Sav vazduh iz njegovih pluća, prešao je preko
njegovih usana jednim bolnim uzdahom.
Kasnije, u noćima kada joj san nije dolazio na oči, Zenobija je između
ostalog, iznova mislila i na ovaj trenutak. Na trenutak tišine koji se
činio tako dugačkim. Havad nije odgovarao, ali je svoju ruku ostavio u
njenoj i stezao je tako snažno da je ona pomodrela. Oči su mu sevale
na mesečevim odsjajima i on najzad suvo izjavi:
- Istina je. Promenila si se. Mnogo stvari se promenilo. Kao i tvoj otac.
O njemu se kroz celu pustinju govori. Ali nas Elkezajite, ne uče da
pridajemo mnogo važnosti tom beznačajnom sjaju. Elkezaja, naš
prorok, rekao je: "Nemojte da vam oči plamte od dragulja. Ne gledajte
te velelepne kuće i raskošne šatore, bogatstvo, sliku izobilja i ispraznih
zadovoljstva. Nemojte ukaljati svet Velikog Arhanđela tim lepotama
koje su trulež u rukama ljudi, a koje rimski bezbožnici obožavaju!"
Zenobija se skamenila i ponovo izgubila svaku nadu.
Očigledno je da Havad nije odstupao.
Postajao je sve više Elkezajit, sve luđi i luđi, kao i ostali. Ništa se u
njemu nije promenilo, naprotiv, postajalo je još gore. Ponavljao je
jedno te isto, ali su sada ta pravila zvučala mnogo strašnije i gluplje.
Zabranjivala su svaku sreću! Prezirala su lepotu i snove. Pravila koja
su mrzela sve ono što je ona volela i verovatno i ono što je ona bila.
On nije želeo njen svet.
Kako je on mogao biti toliko slep? I kako je ona uopšte mogla ičemu
da se nada?

38
Kao da je čitao njene misli, Havad je izvukao svoje prste i povukao je
svoju ruku. I, tonom koji je ona poznavala, potpuno hladan, jednim
tupim pobožnim mrmljanjem, on dodade:
- Elkezaja kaže da je Hrist najavio veliko blagostanje. Svet će uskoro
dostići svoj krah, ali i svoje savršenstvo. Neće više biti niti bogatih niti
siromašnih, niti moćnih niti potlačenih. Samo odabranih i onih ostalih.
Oni koji budu počivali u čistoti primiće najveće, večno blagostanje. I
blistaće u raju odabranih.
Škripeći zubima od bola i prezira, bujica reči izletela je iz Zenobijinog
bića, a da nije mogla da se uzdrži:
- Šta pričaš? Najveća radost? Šta vi uopšte znate o sreći. Vi Elkezajiti,
vi čak ne umete ni da se nasmejete. Sve što je vama odvratno, meni se
sviđa. Očigledno da ja neću biti jedna od vaših odabranih! Sviđa mi se
da posedujem lep nakit. Sviđa mi se da budem princeza a ne nekakva
pustinjska vašljivica. I da jedem jagnjetinu, da pevam, igram, da
budem u tvom naručju, ako baš hoćeš da znaš. Sve što je lepo i
prijatno, vaš prorok zabranjuje. On je lud, a vi ste još luđi što ga
slušate. Kako možete verovati u ono što je on govorio? On nije čak ni
bog. Samo jedan običan maloumnik koji je posejao svoje besede po
pustinji kao što kamila ostavlja svoju balegu, eto šta je on bio. Jedan
blesan, nimalo zabavan. Dosadan kao kamen. A ti, ti ćeš to postati
onda kada...
Ona je ućutala, a srce samo što joj nije iskočilo.
Oduvek su se svađali u vezi sa ovom pričom. Ali uvek je bilo
beznačajno. Dečje razmirice. Havad je znao i da pogazi zakon
Elkezajita, kada je bio sa njom i kada ga niko nije mogao videti. Ali
danas. - Danas više nisu bili deca. Ni ona, ni on. To vreme je prošlo.
- Oh! Havade, nemoguće je da ne razumeš!
Ali bilo je uzaludno. Ona je bila moćna, ali nedovoljno da bi mogla da
se bori protiv reči njegovog Elkezaje. Sve što je mogla reći Havad je
već znao.
On će ustati i vratiti se u očev logor.
Napustiće je. Neće sačekati prvu žrtvu Balaminu, napustiće oazu. A
ona... ona ga više neće videti.
Ali ne.
Havad se nije maknuo.

39
Oči su mu plovile po mesečevom odsjaju, ostao je još malo pogrbljen,
a onda se uspravio.
- Da. - dodao je - To je ono što ti misliš o meni. Onaj ko ne veruje u
prorokove reči, njemu se čini glupim i prostim ono što on najavljuje.
Ja, kada gledam tvog oca kako peče gomile jaganjaca u smoli tamjana
i kako podiže ruke ka nebu da bi se zahvalio vašem Balaminu, ja
takođe mislim da je on lud.
Glas mu je bio smiren, bez srdžbe.
Zenobija ga je začuđeno posmatrala. Bio je to spokoj koji ona kod
njega do tada nije videla. Pomalo zbunjeno, ona je pognula glavu.
- Istina je. Oprosti mi...
Htela je da doda nešto, ali joj Havad ne dade vremena. On načini jedan
lagan pokret rukom kao da je želeo da rasturi svoje reči po površini
jezera.
- Ni ja više nisam isti. - nastavljao je - Kažu da posedujem isceliteljski
dar. Mogu da spustim ruke na bolno mesto i da učinim da bol nestane.
Mogu da izvučem zlo iz tela onih koji pate.
Okrenuo se prema njoj podrugljivo.
- Moj otac i moji stričevi tvrde da je to od onog dana kada sam te
izvukao iz vode. Nisu želeli da ja to uvidim. Smatrali su da sam suviše
mlad. Danas, kada podižemo šatore, oni šire vest po logoru i
karavanima da ja mogu pomoći bolesnicima. Oni kod mene dolaze
bolesni, a odlaze izlečeni. Više niko se ne ruga Elkezajitima niti ih
smatraju budalama.
Zenobija se nasmejala, presrećna što je čula njegov glas sa toliko
blagosti i što se on nije uvredio zbog njene opaske. Ali uistinu, bila je i
veoma začuđena.
- Ti ih zaista lečiš?
Havad potvrdi klimanjem glave.
- Juče sam lečio jednog ratnika M'Tuba tvog oca. Hramao je zbog
stare rane. To je sada isceljeno.
- Ali kako to činiš?
- Prislonim moje dlanove tamo gde ljude boli i zatvorim oči.
- To je sve. Da li te boli mesto njih?
- Ne, - odgovorio je Havad - Spuštam svoje ruke na njihovu kožu i
zatvorim oči. Mesto koje dodirnem postaje veoma toplo. Ponekad mi

40
se učini da, kada bih jače pritisnuo rukom, mogao bih proći kroz
njihovu kožu.
Premda jako iznenađena, Zenobija je prozrela koliko je on bio
ponosan što joj govori o svom daru. Ščepala ga je za ruke i okrenula ih
kako bi mu mesečina obasjala dlanove. A zatim ih podigla i na njih
prislonila svoje lice.
Havad joj se prepustio.
Nada se vratila. I lude misli.
- Kada bih bila bolesna, ti bi me, dakle, mogao izlečiti.
On izvuče ruke iz njenih, ali nežnost preplavi njegovo lice.
- Kad bi zaista bila bolesna, mogao bih. Ona se radosno nasmejala.
Skrenuo je svoj pogled da ne bi bio ponesen njenim smehom, Krenula
je da mu se naruga, ali je jedan životinjski urlik odjeknuo kroz palme
tako da ih je čak i zatresao. Malo dalje od njih, na obali jezera se čula
buka, nekakva borba i živo komešanje.
- Ris! - prozbori ona.
U nekoliko skokova, mačka nestade. A tišina se ponovo spustila na
hladnu pustinjsku noć.
- Otac mi je obećao da će me jednog dana naučiti da ih lovim.
Havad nije odgovarao. Kroz mlečne mesečeve odsjaje videlo se
njegovo lepo lice i bilo je skoro bolno posmatrati ga. Nijedan čovek na
svetu mu nije bio ravan.
Kako bi ona mogla uopšte živeti daleko od njega?
- Znam da ti i dalje izgledam kao devojčurak. - izustila je stegnutog
grla - Ali nisam više dete. Otac želi da me uskoro uda. Obećao je da će
uvažiti moje mišljenje. Reći ću mu: ''Želim Havada. Niko drugi ne
može biti Zenobijin muž. Sam Balamin ga je odabrao."
Stajao je nemo. Čak se nije ni osvrnuo prema njoj. Ona ništa drugo
nije mogla učiniti, sem da izbaci čitavu bujicu reči koje je toliko dugo
u sebi skrivala:
- Nema jutra kad se probudim, a da ne pomislim na tebe. Ahemu ništa
ne sluti: svake noći iskradam se iz postelje i hitam tebi. Gde god da
krenem, ti si pored mene. Osećam te u svom naručju, u svom srcu i
svom telu. Kada sam sama ja ti govorim. Vidim tvoje lice. Čekam tvoj
odgovor. Uvek ozbiljan i dosadan, ali ja sam srećna. To je istina. Želim
biti tvoja žena. Svakog dana kada se sunce bude podizalo, želim da se

41
budim kao Havadova supruga. I neću prihvatiti nikog drugog. Nisam
više dete. Znam šta hoću.
Havad nije odgovarao. Savio se kao da je nekakva sila počela naglo da
pritiska njegov potiljak. Mislila je da će on i dalje ćutati. Ali on je
progovorio. Sasvim tiho.
- Ponekad dok se molim ili besedim Elkezajeve reči, sećanje na tebe
mi navire. Ti nisi moj bog, a ipak si u mojim mislima i u mom srcu,
više nego Elkezaja i Hristovi anđeli. Kada bi moj otac i moji stričevi
saznali to, napustili bi me i ostavili u pustinji bez ijedne kapi vode. I
imali bi pravo. Neka mi oproste, ako je moguće!
On je ućutao. Zenobija je znala da treba da ćuti.
Zatvorila je oči da bi on nastavio sa pričom bez bojazni da se sretne sa
njenim pogledom. Ali je čula kako se on pridiže. Čula je hod njegovih
bosih stopala po mekanoj travi dok je prolazio. Voda je zažuborila.
Shvatila je da on kvasi čelo i usne.
Izustio je nekoliko reči molitve.
Obavljao je nekakav obred pročišćenja kakav su izvršavali Elkezajiti
kada bi prekršili pravila svoje vere.
Nanovo se uplašila da će on otići. Otvorila je oči i videla ga
sklupčanog na nekoliko koraka od nje. Ovog puta govorio je gledajući
je:
- Ne mogu biti tvoj muž. Ti si bogata, a ja sam siromašan.
- Ne. Naprotiv. - pobuni se Zenobija - Bogata sam za dvoje!
On je odmahivao glavom, zahvatajući i presipajući malo peska sa
dlana na dlan.
- Tvoj otac ne misli na mene, a moj ne misli na tebe. Jedan Elkezaja
ne ide za ženom iz plemena Mazina. Ti to dobro znaš.
- Sa tobom, to nije isto. Moj otac je tvoj veliki dužnik.
- Ne toliki da bih se oženio njegovom kćeri.
- Havade!
Usiljeno se osmehnuo.
- Havade, moj otac čini što poželim.
On je ponovo zavrteo glavom.
- Ali ne i moj. Moj otac ne čini ništa što se kosi sa našim pravilima.
Odreći će me se.

42
Težina ovih reči bila je ogromna kako za njega tako i za nju. Havadov
ton postao je podrugljiv.
- U svakom slučaju, treba biti luda da bi se postalo ženom jednog
Elkezajita. Muškarac koji nije duhovit, koji se ne smeje, koji ne voli
blistava bogatstva koja ti voliš. Kakva bi to dosada bila za tebe!
Zenobija je ustala i, pre no što je on uopšte mogao da reaguje, pripila
se uz njega, stiskajući svoje telo i spuštajući svoj obraz na njegove
grudi.
- Šta ti uopšte o tome znaš? - upita ga ona sigurnim glasom - Ja sam
Zenobija. Rođena sam kao što se niko nije rodio i biću onakva kakva
želim da budem.
U tišini, Havad je stidljivo pomilovao Zenobijino rame. Pod svojim
obrazom osećala je njegove ubrzane otkucaje srca. Uzdahnula je
ponosno i uzbuđeno.
- Prekosutra će se proslavljati dan mog rođenja. Moj otac je sve
predvideo. Svi će videti da ja nisam devojka kao druge. A ti, ti ćeš se
ponositi mnome.

SIRMIJUM
Sunce se približavalo zenitu kada je Aurelijan opazio dvostruku
kolonadu belog mermera, pod kojim su se zatvarala vrata Karakala.
Četiri ili pet milja ga je delilo od Sirmijuma. Umor koji ga je pratio od
zore, iznenada je nestao.
Ništa se nije promenilo u njegovom rodnom gradu. Žbunovi gloga i
stabla bagrema širili su snažan miris niz padinu glavnog druma. Jato
lastavica letelo je visoko na nebu. Vlati raži i pšenice prekrivale su
polja nežnim zelenilom, dok su na obližnjim visoravnima, kroz
nepreglednu zemlju koja se prostirala preko niskih brda i velikih
dolina, grubi putevi vodili sve do gradskih vrata.
Bujica snažnih osećanja obuzela je Aurelijana. U čast njegovog
povratka, bogovi su mu poklonili blistavi prolećni dan! Posle sedam
godina će videti svoju majku! I Klaudiju. Hoće li uspeti da prepozna
svoju voljenu sestru?
Odbacio je svoje sprege i krenuo je lakšim kasom. Optio je ubrzo
izdao naređenje. Konjanici su sa visine gledali njegova bojna kola. I u
trenutku su zauzeli čitav put ka Sirmijumu. Šlemovi i oklopi su

43
blistali, perjanice i kaputi su se vijorili, bili su veličanstveni, upravo
onakvi kakvi su trebali biti Rimski vojnici.
Sa osmatračnice su opazili njegov purpurni ogrtač i zlatne odsjaje
njegovog šlema, baš u trenutku kada je stizao do nagiba koji je vodio
do malenih hramova uzdignutih visoko do vrata Karakala. Rog se
oglasio. Vojnici su poskočili. Stali su u savršen dvostruki red, sa
kopljima kraj nogu, dok im je jedan centurion, dečačkog lica, išao u
susret.
Kruto je pozdravio, stisnuvši pesnicu na svoj oklop.
- Centurion Ilelirijus po vašem naređenju, legatu! Dobrodošao u
Sirmijum.
- Zahvaljujem ti se na dočeku, centurione. Moje ime je Aurelijan,
legat sam XX Legije Valeria Victrix. Moja poseta nije zvanična.
Dovoljna mi je moja oružana pratnja te je nepotrebno da uznemiravaš
svoje ljude radi mene.
Trčeći sada kraj bornih kola, centurion je ponovo lupio svojom
desnom pesnicom o oklop.
- Kako zapovediš, legate.
Neki prolaznici su prošli kapiju. Izlazili su iz grada u malobrojnim
skupinama. Neki su posmatrali zapregu, premda se većina, strogog
lica, udaljavala ni ne obraćajući pažnju.
Aurelijan je usporio svoju zapregu kako bi mogao dostojanstveno da
prođe među legionare. Huka klompi i jeka točkova po kaldrmi najzad
je prestala. Kao i ljudi iz njegove pratnje, Aurelijan je zadrhtao. Vika
je dopirala sa visokog zida utvrđenja. Bilo je teško razaznati da li se
radilo o vrištanju muškaraca ili žena, ali je sablasno odzvanjalo kroz
blagi vazduh ovog prolećnog dana.
- Šta se ovde dešava? - odsečno upita Aurelijan - Ima li kakvih nevolja
na ulicama?
Centurion je oklevao. Konji iz pratnje udarali su nogama njegova leđa,
tiskajući ga do točkova dvokolica.
- Hrišćani, legate. Trebalo je od jutra da prinesu žrtvu bogovima, kao i
svi slobodni građani ili pak oslobođenici i to prema novom zakonu.
Ali ti ludaci odbijaju. Govore da njihov bog zabranjuje žrtvovanje.
Mladi centurion tresao je glavom. Tražio je Aurelijanov pogled,
nadajući se odobravanju.

44
- Neće ništa da čuju, nastavljao je. Mišljenja su da postoji samo jedan
bog, njihov Hrist. U podne su se čelnici okupili i većali su o njihovoj
kazni. I trebalo je.
Aurelijan nije želeo da potvrđjuje reči mladog centuriona. Predstava
kojoj je trebalo da prisustvuje prolazeći gradom biće neugodna.
Radost što ponovo prolazi ulicama ubrzo se pomutila.
On opali kožnim uzdama konjske sapi. A kada je prešao trem velike
kapije tutnjava kola dobila je prizvuk besa.
Išli su duž pijace, prolazeći kraj nekoliko kovačnica. Podupirači su bili
spušteni, a drveni kapci zaključani velikim gvozdenim katancima.
Kaldrma je na pojedinim mestima bila toliko izlokana, da je Aurelijan
morao da uspori kako bi točkovi mogli da pređu preko nje, a da se ne
zaglave.
Prošli su kraj dve insulae na tri sprata. Bila su to nova, ali osrednje
izidana zdanja. Niz skromnih stanova, koliba za siromašne čiji se
malter krunio među parolama ispisanim krečom crne i zelene boje, i
koje su tu stajale još od poslednjih izbora.
Ovde, uostalom kao i u drugim delovima grada, ulice su bile puste.
Tek na prilazu trgu, nakon što su obišli hram Stroge Septime, moglo se
opaziti mnoštvo. Toge bogatih građana mešale su se sa zakrpljenim
haljinama zanatlija. Lepo očešljane matrone sa punđama, okružene
svojim pristojno obučenim slugama, mimoilazile su se sa kaputima od
kudelje i sa robovima u kratkim suknjama. Muškarci i žene, a mogla
se videti i poneka bezuba njuška, psovali su se rumeni u licu od
uzbuđenja. Drugi su stezali usne, ne znajući da li to čine iz
zgražavanja ili iz radoznalosti.
Nešto zemlje i slame prekrivalo je popločani trg. Aurelijan je poterao
konje. Vikao je iznad životinja koje su jurile. Crvene perjanice na
njihovim glavama talasale su se pri galopu. Dvojica konjanika iz
pratnje išli su ispred njega ne bi li mu prokrčili put. Gužva se
rastvarala kao da je platno koje se cepa. Nastala je tišina dok su ljudi
sa čuđenjem i strahom posmatrali ovu povorku.
Krajičkom oka Aurelijan je nazirao gradske oce na stepenicama
Jupiterovog hrama. I tamo je poveća grupa vidno zabrinutih ljudi
posmatrala metež koji je povorka izazvala. Ali on na njih nije obraćao
pažnju.

45
Čak je i sve ostale poželeo da ne vidi. Žene, kako stare tako i mlade,
bile su vezane za stubove, koje su Hadrijan i Trajan bili zaveštali. Bile
su polugole, i toliko raskrvavljene, da su se samo svojim stasom mogle
razaznati. Sa druge strane trga par konja je galopom vuklo za sobom
pokidana tela. A ispred kupola, u kojima je goreo tamjan čije su
crvenkaste žiške prštale po stepenicama i belom mermeru do samih
gradskih oca, legionari su neke od hrišćana šibali, kidajući im kožu sa
leđa.
Ne usporavajući svoja kola, on je poterao konje jednom ulicom koja se
protezala duž hrama i kraj kupatila. Na tom mestu bilo je manje ljudi.
Među uzdignutim ivičnjacima, put se sužavao, pločnik je i na tim
mestima bio užlebljen zbog brojnih kola koja su tim putem prolazila.
Aurelijan je usporio konje, a pratnja se rasporedila ispred i iza njega.
Ovde su se prolaznici zaustavljali kako bi ih gledali. Posmatrali su mu
lice, ukrase na njegovom šlemu, zlatasta obeležja na oklopu,
veličanstvenost moćnog oficira koju čak ni drmusanje kola nije
umanjivalo. Ljudi su šaputali i saginjali glave.
Napokon, legat se uputio jednom uzbrdnom ulicom od utabane zemlje.
I tu su dućani bili zatvoreni, prašnjavi kapci spušteni. Ali nova gomila
ljudi se tiskala. Niko nije bio praznih ruku. Jedni su nosili korpe sa
voćem, drugi džakove zrnevlja, neki su mlateći rukama držali zečeve i
živinu. Jaganjci su blejali na snažnim ramenima. Preplanulih lica od
prolećnog sunca, devojke rumenih obraza odevene u skromne tunike,
žene izborane poput sasušene jabuke. Ogromni buketi poljskog cveća
koje su nosili ispred svojih grudi ulepšavali su prizor.
Aurelijan se osmehnuo. Dečurlija u pregačama ga je posmatrala,
preneražena od čuda, širom otvorenih očiju, kao da su ugledali
nekakvog boga u ljudskom obličju. Čitava gomila ga je opazila.
Uzmicali su ispred povorke. Ugledao je uzane stubove hrama i zlatni
zabat iznad vrata sa likom Kralja-Sunca, koji su se pojavili iznad
glava. Jednim znakom, on izda zapovest naredniku da se pratnja
odmori. Skidajući šlem, gologlav i kaputa prebačenog preko ramena,
on je sišao sa kola i prepustio se mnoštvu koje ga je okruživalo i koje
je kretalo da se pokloni istoj sveštenici kao i on.
Jedva se malo promenila. Pod širokom grimiznom haljinom velike
sveštenice, telo joj je bilo nešto mršavije. Stajala je uspravno ispod

46
velikog zlatnog diska Sol-Invictus-a koji je ukrašavao uzdignuti oltar u
srcu hrama. Dok je oko nje lepršao dim tamjana, pred očima
Aurelijana prikazivala se ista slika spokoja i moći koju je poneo sa
sobom godinama pre. Njena je lepota i dalje bila tako upečatljiva, tako
privlačna. A danas se tome mogla dodati i značajna tajanstvenost njene
bele kose. Teški uvojci bili su vezani pod providnim velom, tako da su
formirali blistavu auru oko njene glave. Okrugli obrazi i potiljak
sačuvali su draž jedne mlade žene. Oko punih i oblih usana pojavilo se
samo nekoliko novih bora.
- Aurelijane, sine moj!
Julija Kordelija je grubo odgurnula mlade sluškinje koje su joj
pomagale oko žrtvenika. Gomila koja se nestrpljivo tiskala napolju,
postepeno je ispunjavala unutrašnjost hrama, u dostojanstvenoj
povorci, strpljivo i sa poštovanjem. Svako je čekao svoj red kako bi
spustio cveće, svoj džak sa zrnevljem ili mesom iz prepunih korpi.
Začuđeni pogledi pratili su veliku sveštenicu koja je iznenada sišla sa
stepenica oltara i pohitala oficiru u svečanoj uniformi. Oklevala je
časak, usporila je kao da je posumnjala da je ono zaista bio Aurelijan.
Podigla je svoje blede ruke sa prstenjem na skoro svakom prstu i u isto
vreme se osmehnula. Zgrabila ga je za lice.
- Toliko je puno vremena prošlo!
On je osetio blagost njenog milovanja, toplotu njenih dlanova preko
kratke brade koja mu je prekrivala obraze.
- Pusti da ti vidim lice.
Osećanje koje je bio zaboravio, tako davno, prošlo mu je kroz telo.
- Kako si se promenio. - prošaputala je Julija Kordelija dok je on
primicao njene prste kako bi ih poljubio.
Osećanje iznenađenja, a potom i sreće, prostrujalo je kroz zenice
njegove majke.
- Imaš već sede vlasi po bradi, sine moj. Ali plavetnilo tvojih očiju i
dalje je divno.
Narod koji je bio oko njih, posmatrao ih je. Oni koji su čuli njihove
reči, ponavljali su ih. Žagor se proneo kroz redove ljudi koji su stajali
u blizini: velika sveštenica Nepobedivog Sunca dočekala je svog sina.
Mnogi su potom izgovarali njegovo ime.

47
Pojedini su tiho pričali kako se sveštenica, u jednoj apsidi hrama,
poklanja nekakvom oltaru koji je samo njemu posvetila. Svetiljke i
tamjan su neprestano goreli ispod nekakvog zlatnog lika, uglavljenog
u jedan visoko uzdignuti kamen, taman kao što je tamna noć. Nije se
manjkalo u veoma skupim i veoma retkim dobrovoljnim prilozima.
Julija Kordelija se nije obazirala na šaputanja kao ni na poglede.
Pritisnula je obema rukama Aurelijanov oklop, razmakla je srebrne
pločice sa likom rimskih vućica i orlova.
- Kakva divna odora! Znači li to da si postao general?
- Ne majko. Ne još. Samo legat. Zapovedam samo jednom legijom.
Julija Kordelija je pognula glavu, poluotvorenih očiju. Usne su joj
zadrhtale od oholosti. Ona prošaputa:
- Jednog dana sve će biti pod tvojim nogama. Tvoj bog to želi i takvu
ti je sudbinu namenio.
Aurelijan se nasmejao, ispunjen osećanjem nelagodnosti,
razdraganosti i zadovoljstva. U tome se Julija Kordelija nije ni malo
promenila. Nijedna majka nije bila tako ponosna na svog sina. Ali,
Julija Kordelija je podigla obrvu strogo stisnutih usta:
- Je si li video šta se dešava na trgu?
- Preko njega sam prošao.
Pokretom ruke pokazala je na gomilu koja se gurala oko njih, u hramu.
- To su oni koji su se povinovali Carevoj volji. Prineli su žrtve koje
hrišćani odbijaju da ispune. Doneli su svoje darove božanskom
Decijusu i izgovorili su reči koje on zahteva. A, ipak pogledaj! Večeras
oni hitaju ruku punih novih poklona iako su tek izašli iz Jupiterovog
hrama. Neki su bili prinuđeni da isprazne svoje ćupove, svoja
spremišta, da izvrnu svoje džakove kako bi došli ovde. Toliko i toliko
ih dolazi da ne znamo gde više da ih smestimo. Ali, ništa ih ne može
sprečiti. Suviše se plaše zla koje mogu naneti reči izgovorene pred
bogom u koga ne veruju!
Aurelijan nije želeo da odgovori. Ali je njegova majka nastavila:
- Decijus se vara ako misli da će vernike pridobiti tako što će ih
zastrašiti. Ne ide se u hram bičevan.
- Majko! Nijedan čovek u ovoj zemlji ne može poreći činjenicu da je
bilo boljih careva od Decijusa. Niko nije iskreniji niti hrabriji. Evo
kako dvadeset godina u boju uzvikujem ''Rim! Rim!". Ali, samo za

48
Avguste i Cezare koji nisu vredeli više od sablasti. Danas, ja sam
ponosan na lik i na dušu cara koga brani moj mač. Naravno, prezirem
koliko i ti ono što se dešava na trgu. Na žalost, hrišćani su preterali!
Zar ne mogu da ispoštuju svog gospodara? Čemu vređanje rimskih
zakona? Ne idu li svuda usta punih priče kako postoji samo jedan Bog
i to njihov? Mi znamo da je to netačno. Ti prva, majko! Decijus je u
pravu kada ih proganja. Ako ne žele da se povinuju, to znači da su
protiv carstva. Protiv nas. Protiv svega što Rim čini veličanstvenim.
Tih i grub od besa mimo njegove volje, Aurelijanov glas posedovao je
odsečnu grubost vojničkog prekora. Julija Kordelija ga je posmatrala,
suznih očiju, poluotvorenih usta od drhtaja. Trebalo mu je nekoliko
časaka da shvati da se ona smeje.
- Rim, Rim, Rim! Eto to se kod tebe nije promenilo, sine moj. Trebalo
bi da budem ljubomorna na taj Rim više nego ijedna žena. On mi te
uzima već toliko godina!
- Oprosti mi, majko...
Ona mu snažnim pritiskom prstiju zatvori usta,
- Ne, bez ikakvih izvinjenja. Naročito ti. Ti izgovaraš reči koje priliče
tvojoj sudbini.
Ona pokaza na oltar kod koga se gurala svetina.
- Kasnije ćemo o tome pričati. Još sam potrebna ovde. Idi kod
Klaudije u letnjikovac. Pridružiću vam se pre noći.
Dok je on potvrđivao, ona je popravila svoj veo i dodala jednim
značajnim osmehom koji Aurelijan nije razumeo:
- Tvoja će te sestra iznenaditi. Ali, samo izgledom. I dalje ne može
naći čoveka koji bi nalikovao njenom bratu!

OAZA DINGIR-DUSAG
Promukli zov iz ovnovskih rogova odzvanjao je jedan sat po svanuću.
Abdonajevi gosti pojavili su se ispred šatora. Muškarci, žene, deca, svi
su bili tu, obučeni najsvečanije što se moglo. Ukrašeni draguljima,
rumeneli su se na tananom suncu. Sluge i sluškinje, pratili su ih na
odstojanju i bili nestrpljivi i radoznali.
Prolazili su kroz redove palmi i zauzimali mesta oko čitavog jezera.
Na strmoj obali, ugljevlje pripremljeno za žrtvu već je plamtelo.
Dvadeset belih golubica uzaludno je pokušavalo da izleti iz korpi u

49
koje su bile zatvorene. Okruženi velikim bakarnim koritima u kojima
je goreo tamjan, jaganjci vezanih nogu blejali su do iznemoglosti.
Ugledni starci Mazina, glava prekrivenih visokim filcovanim kapama,
bacali su u vatru zrnevlje mirte i olibana, potpuno ravnodušni zbog
nastalog meteža. Pri svakoj bačenoj šaci, kolutovi mirisnog dima širili
su se jezerom. Malo po malo, sveti miomirisi su ga prekrili
izmaglicom koja se raštrkala po granama palmi prodirući u grla i tela
poput svetog soka.
Svi su tražili da vide Abdonaja i njegovu veličanstvenu kćer. Čekalo se
da sunce stigne do sedmog sata, kad ih čudnim šapatom najaviše.
Abdonaj je laganim korakom vodio jednu belu kamilu dok su mu
kožne uzde bile prebačene preko ramena. Na kamili je uspravno sedela
Zenobija, ruku skrštenih na sedlu, ponosnog izgleda. Nosila je tuniku
od purpurno plave svile iz Azije. Sa predivnog vela koji joj je
prekrivao glavu, jedna niska sedefastih pločica i koralnih perli spuštala
se niz leđa. Samo jedna zlatna pletenica koja je bila opletena oko
njenog turbana, obmotavala se oko njenog mladog stomaka i uvijala
oko tela poput kaiša. Iza nje, četiri mlada Mazina prenosili su splav od
trske, četvrtast i gust, sa snopom kopalja prilično jako zabodenih u
samo središte.
Gomila se razmakla kako bi oni prošli. Žamor divljenja pretvorio se u
zapanjujući tajac, kada je Abdonaj, napokon, nateravši kamilu da
klekne, uzeo ruku svoje kćeri i poveo je do splava.
Zenobija se popela i čvrsto se uhvatila za koplja. Mladići su odgurnuli
čamčić na vodu. Držeći ga samo jednim kanapom od konoplje oni su
ga već gurali ka središtu jezera. Njišući se po površini laganim
talasima, splav se blago okrenuo, kao da ga je zahvatio neki mali vir.
Izmaglica tamjana se nežno rastvorila, zakolutala i uzdigla u vazduh.
Svi su bez daha posmatrali jednostavnu lepotu koju je njihov bog
izabrao pre trinaest godina.
Stojeći na lepršavom čaršavu, Zenobija iznenada nije više bila ni dete
ni žena. Ovenčana odsjajima jezera po kome je plesao dim tamjana,
ona je imala neki čudan lik koji ljudska bića obično nisu imala.
Abdonaj se laganim koracima, približio obali. Ušao je u vodu i
pokvasio samo kraj nogavica svojih širokih pantalona. Podigao je

50
dlanove iznad glave i, prekidajući tišinu, izgovorio prve reči svoje
molitve:
- Balaminu! Moćni među moćnima, bogu mojih očeva i očeva mojih
očeva, moj život ti pripada. O, Balaminu, ti koji daješ i uzimaš, ti koji
pružaš svoju ruku dobročinstva nad svetom i stvaraš dan i noć, mi smo
tvoje sluge. Mi ti se klanjamo, stvo-ritelju dana i našeg rođenja,
nebeska voljo. Zaštiti nas od nevolja, slabosti i siromaštva. Smiluj se
nad nama. Spusti svoj pogled na nas. O, moćni među moćnima,
pogledaj onu koja blista kao kakvo pustinjsko ogledalo koje si nam ti
podario. Zenobija je tvoj dar. Zaštiti je svojom rukom za sva vremena.
Sva grla jednoglasno su ponavljala:
- Balaminu! Oče dana i našeg rođenja, nebeska voljo, sačuvaj nas od
nevolja, slabosti i siromaštva. O, Balaminu, Zenobija je tvoj dar, zaštiti
je svojom rukom za sva vremena!
Stari Mazini bacali su šake tamjana u žar. Od glasa svetine,
Abdonajeve reči se više nisu čule. Molitva se pojačavala i odzvanjala
po površini jezera, odbijala o stene i letela kao vetar po ogoljenoj
pustinji Turak Al'Lab.
Naspram odsjaja vode u kojoj se sunce sve više i više kupalo, Zenobija
je stajala uspravno, pri kraju splava. On jedva da se zanjihao u
trenutku kada su prerezane guše jaganjaca i golubica. Žrtvena krv
snažno je šiknula u vodu a crvenkasta senka dospela je sve do krajeva
njene haljine.
Jeza joj je prostrujala niz kičmu. Glasni pev je odzvanjao kroz glave i
utrobe svih prisutnih ljudi. I dok im je kroz nozdrve prolazio smrdljivi
dim tamjana pomešan sa mesom i sagorelom mašću, Zenobija se
pojavila kao dragulj uglavljen u vredni prsten oaze. Činilo se da je
nekakva čarolija drži uspravnom. Isto čudo koje je učinilo da voda
poteče pustinjom. Ista misterija postojanja koja je mogla biti samo
volja bogova.
Mnogo kasnije, tek nakon što su se strasti i žagor molitvi utišali,
Abdonaj je zatražio tišinu.
- Ja, Abdonaj, pred vama izjavljujem, na današnji dan, na trinaestu
godišnjicu njenog rođenja: Zenobija će uskoro postati kraljica Palmire.
Veliki Egzark Odenat, sin Matabola i rimski upravnik Palmire, želi u
svojoj postelji, najlepšu pustinjsku zvezdu. On želi moju kćer

51
Zenobiju, on želi da Mazini i Matabolci obrazuju samo jedno veliko
pleme, gospodara karavana od Eufrata do rimskih luka, od Haraksa do
Antiohije. Zatražio mi je Zenobiju po našim, i prihvatiće Balamina
preko njenih milovanja. Ja, Abdonaj, njen otac, prihvatio sam.
Govorim pred vama u ovom danu: kada njena krv žene poteče,
Zenobija, kćer Balamina, kćer Abdonajeva, postaće Odenatova
nevesta!
Muškarci su se osmehivali, a žene poklapale rukama usta vriskajući od
sreće. A tamo na jezeru, svako je mogao videti splav kako se ljulja pod
Zenobijinim nogama. Iznenada, ona se činila manje božanstvenom,
činila se devojkom zaglušenom rečima svog oca. Jedan snažan talas
zapljusnuo je splav i talasićima doveo ga do obale. Pojedini su mislili
da će ona upasti u vodu kao i onog dana kada se rodila. Ahemu, koja
nije skidala pogled sa nje, pružila je svoje ruke kako bi je prihvatila.
Mladi Mazini povlačili su kanape konoplje da bi je dovukli do obale.
Otežao i natopljen vodom, splav se njihao i tonuo. Bledih obraza,
stisnutih usana, Zenobija se uhvatila za koplja kako ne bi izgubila
ravnotežu. Nije ni pogledala gomilu koja je klicala. Činilo se da ih čak
ni ne čuje, dok se Abdonaj smejao i zahvaljivao na čestitkama.
Stari Mazini bacali su nove šake tamjana u žar. Žene su piskavo
pozdravljale svadbu, odmotavajući svoje marame. Oaza, Dingir-
Dusag, oaza Nebeskog Zagrljaja, tako dobro nazvana, odzvanjala je od
žagora sreće. Čemu je boljem mogla da se nada devojčica od trinaest
godina, osim obećanom mužu i vladavini svim pustinjskim
bogatstvima?

SIRMIJUM
Letnjikovac je bio na svega četiri milje od Sirmijuma. Njegove zidine
su se pružale iznad bogatih polja i voćnjaka rasutih po dolini koja se
izvijala daleko ka severu, sve do Dunava. Dug peščani put vodio je do
kuće. Pri poslednjoj milji, oivičen žbunovima u kojima su crvčali
bezbrojni zrikavci, put se ispravljao kao nekakav lenjir. Niko se nije
mogao približiti, a da iz daleka ne bude opažen. I već na tom mestu,
Aurelijan je svojim dolaskom sa pratnjom izazvao pravo komešanje.
Elkan, stari upravnik, otvorio je krila velikih vrata obloženih
gvoždem. Potrčao je putem, urlajući koliko je glasnije mogao:

52
- Aurelijane! Aurelijane!
Širom otvorenih usta sa ono malo zuba što su mu preostali, on nije
sačekao da Aurelijan siđe sa svojih kola već mu je čvrsto zgrabio
ručne zglogove, u svoje ruke, onako kako su činili vojnici kada bi
preživeli bitke.
- Aurelijane, dečače moj!
Ruka mu je bila snažna kao kandža. Godine su mu razjele samo kosu i
zube. Rodio se na obalama Britanije pre šest decenija i pred tim telom
kolosa drhtalo je više od jedne kohorte, u vreme nemira u Galiji. Baš
kao i kod gladijatora u areni, široki kožni kaiš stezao mu je ravan
stomak. Šiljata kapica oslobođenika, filcovana zimi i lanena u leto,
uvek je prekrivala tu ćelavu lobanju.
- Julija Kordelija me je uveravala da ćeš doći. Neka mi Mitra oprosti,
sumnjao sam! Danas duvaju takvi vetrovi da treba biti obazriv.
Aurelijan se nasmešio, bacio je uzde na dvokolicu i zagrlio negdašnjeg
slugu svog oca. Bio je dirnut više nego što je želeo da pokaže. Elkan
mu je davno ispričao čitave priče o svojoj porodici i o svom poreklu.
Nekadašnji porobljeni varvar, postao je rob Aplijusa Aurelijanusa i
samog oslobođenika domus-a Aurelijanusa. Bogovi su želeli da Elkan
bude najbliskiji prijatelj svom gazdi, njegova najveća potpora. Bio je
toliko odan da od dana kada je prekoračio prag njihove kuće, više je
nikada nije napustio. Čak nakon Aplijusove smrti postao je privržen
Juliji Kordeliji, njenom sinu i njenoj ćerci.
Nije bilo niti jednog dana, tokom dvadeset godina, a da ih nije brižno
čuvao i uspešno vodio poslugu.
Aurelijan je primetio blage osmehe na licima ljudi iz pratnje.
Oslobodio se njegovog zagrljaja. Elkan se nije mogao obuzdati od
radosti. Zadivljeno je posmatrao Aurelijanov oklop, bez premišljanja
prepoznao je poderanu grimiznu traku na kožnom poprsju.
- Legat, samo to!
Iznenada mnogo ozbiljnijim glasom, tiše, kao da je njegove reči
trebalo da čuje samo Aurelijan, Elkan prošaputa:
- Evo šta bi učinilo srećnim Aplijusa. Ako bogovi znaju ono što znaju,
neka dopuste tvom ocu da te ugleda, kao što te ja sada gledam, dečače
moj.

53
''Dečače moj"! tako ga je nekada Elkan oslovljavao. Nikada sa
''gospodaru moj" niti ''sinu mog gospodara". Aurelijanu je to prijalo
isto koliko i vežbe mačevanja, taktike, teške pripreme za boj kojima ga
je Elkan obučavao, nikada mu ne dopuštajući da poklekne.
- Ti takođe možeš biti ponosan. Brižljivo sam sledio tvoje savete, da
su se varvari pokajali više puta!
Elkan se nasmejao i oči su mu svetlucale.
- Mogao bih te ja još ponešto naučiti, ne sumnjaj u to!
Da bi obuzdao emocije koje su ga preplavile, on zaurla, zapovedajući.
Užurbani robovi odmah su dotrčali sa praga. Elkan je zagrmeo kako bi
pozdravili svoga gospodara sa poštovanjem. Većina njih bila je
kupljena nakon njegovog odlaska, tako da ga nisu poznavali.
- Evo Aurelijana, sina vaše gospodarice, gomilo neznalica! Pognite
glave!
Aurelijan je dobacio svoj kaput jednom dečaku iz Egipta koji ga je
zadivljeno posmatrao.
- Vidim da još nisi izgubio svoju dobru narav, dragi moj Elkane!
- A zbog čega bih je izgubio? - smeškao se Elkan - Da li si ti zaboravio
prvu od mojih maksima?
- Oh ne, nikako!
I samo što je stari to izustio, on je već ponavljao rečenicu sa kojom je
posle smrti svoga oca, Elkan ukrotio njegov bes i njegovu bol:
- Čemu služi dobra narav kada sunce obasjava isukani mač i kada se
samo njime i krvlju svog neprijatelja možemo osloboditi lošeg
raspoloženja?
Elkan namignu.
- Dođi. Još neko zna za tu tajnu. Klaudija će me saseći na komade ako
sazna da sam te zadržavao.
- Moja sestra će morati da bude strpljiva. Treba prvo da pozdravim
oca.
Kad se pređe prag velikih gvozdenih vrata, prvo dvorište letnjikovca je
bilo oivičeno prostranim tremom koji je vodio ka štalama, kuhinji,
pećnici, muljači i spremištima. Na prvi pogled, Aurelijan je opazio
nekoliko novina. Sobe za robove su bile prislonjene za spoljne zidove i
zauzimale su uprkos tome čitav sprat iznad jednog od tremova. U
središtu dvorišta, čelična cisterna uzdizala se iznad jednog ozidanog

54
postolja. Bočno su štrčale cevi i bile su ukopane ispod pločica na
kaldrmi. Elkan podrugljivo primeti.
- Tvoja sestra nije štedela prilikom uređivanja. Julija Kordelija ništa
joj ne odbija, a ti se ne možeš načuditi. Makar je lararium još uvek na
starom mestu!
Oslobođenik je pokazao na susedna, iskrivljena kuhinjska vrata.
Aurelijan ih pređe, prolazeći pored slugu okupljenih pod tremom. Iza
svojih leđa, začuo je topot konjskih kopita koji su sada utrčavali u
dvorište. Gromki Elkanov glas odzvanjao je, zapovedajući svakome da
se vrati svom poslu.
Ruku visoko uzdignutih, kako mu se kaput ne bi vukao po zemlji,
egipatski rob pratio je Aurelijana poput senke. Pobrinuo se za njegov
šlem, kao i za opasač sa zlatnim školjkama sa koga je visio
pamzonium. Teturao se pod težinom. Kratki bodež zarivao mu se u
bradu, ali mali rob se trudio da to niko ne primeti. Aurelijan se ovlaš
osmehnuo, prstom je dotakao njegov obraz i najzad je ušao u lararium.
Sav pod jednim svodom, ukopan u zemlju kao pećina, lararijum nije
bio velik. Dve uljane lampe su slabo osvetljavale unutrašnjost.
Žeravica je iz glinenog ognjišta svetlela crvnim svetlom. Aurelijan je
zapalio jednu baklju zakačenu za bronzanu alku. Nekoliko zlatastih
varnica zapalilo je smolu. Iznad oltara, mermerno Aplijusovo lice se
pojavilo, na časak uspravno i izazivački. Slike koje su prekrivale
zidove pojavljivale su se iz tame. Voćnjak okupan suncem, zlatnih
grana koje su se pružale oko jednog malog hrama glomaznih stubova.
Ispred crkvene porte, nespretno se uvijala zmija, dobri duh doma.
Dvojica muškaraca zadignutih haljina predstavljali su čuvare kuće.
Naslikani u svom nebeskom plesu, pružali su rogove izobilja prema
Vesti, boginji bujne kovrdžave kose. Njeno lice uvek je Aurelijanu
ličilo na majčino.
U dnu, na drugom zidu bili su predstavljeni preci Julije Kordelije i
Aplijusa. Boje su na pojedinim mestima izbledele od vlage, a na
drugim su bile razjedene šalitrom, kao da su zidovi uzimali natrag svet
koji su stvorili, zauvek ga odnoseći u ponor, mimo volje bogova.
A nasuprot ovome, uzdižući se u središtu larariuma, bista od crvenog
mermera činila se mnogo življom. Nešto šire lice od Aurelijanovog,
oblijih usana i sitnije vilice. Golobradi obrazi i zalizana kosa bili su u

55
modi na dvoru u vreme rimskog cara Severijusa Aleksandrijusa. Ali
čelo i brada izražavali su volju i nepopustljivost, istu onu koju je i
njegov sin posedovao. Istovetna upornost i slična okrutnost, govorili
su pojedini.
Aurelijan je osetio u svom telu onu staru neobuzdanu želju za
osvetom.
Dok je bio dete, prema svom ocu gajio je ljubav punu divljenja i
oduševljenja. Njegova smrt bila je isto što i izdaja. Aplijus je sve
učinio kako bi mu sin postao veliki rimski vojnik i građanin Rima.
Zakopavši svoju prošlost roba, bezgraničnom voljom da bude
najprimereniji oslobođeni građanin Carstva, neprestano je učio
Aurelijana o moći Rima.
Jednog dana, sunčanog i mirnog kao što je bio i današnji, posle
praznika Sibeli Velike Majke, on je umro. Jedanaestog sata u danu.
Bez uzvika, bez silovitosti, na svojoj ležaljci za obedovanje.
Umro je kao čovek koji okreće leđa svojoj porodici i odlazi.
Nije čak ni mahnuo rukom da se oprosti. Nije čak ni razmenio taj
pogled koji na kraju bitke spaja onog koji umire sa onim koji ga ubija.
Nije sačekao da mu Aurelijan pokaže svoje vrednosti.
Od tada, Aurelijan nikada više nije osetio Aplijusovo prisustvo.
Nikada mu otac nije dolazio u snove niti ga je bodrio u metežu bitaka.
Još manje je bio prisutan u pobedničkim pokličima, u počastima i
burnim pozdravljanjima, koji su tokom vremena odveli sina iznad
očevih očekivanja.
Aurelijan se poklonio i zahvatio iverje kedrovine i mirte iz bronzane
kupe uglavljene u dnu oltara. Ispraznio je šaku u žar. Mirišljavi dim se
podigao, okrepljujuć i nežan. Kada se uspravio, mahinalno je pročitao
tri reči urezane u kamenu u dnu biste njegovog oca.
VIRTUS, PIETAS, FIDES
Tri dobro znane reči, tako mnogo puta ponavljane i slušane, savršeno
isklesane mišlju koje su postale poput senki bez gneva i krvi. A ipak,
Aurelijan je zadrhtao kao da je čuo da ih glas njegovog oca, u ovom
trenutku, jasno izgovara.
Virtus, Pietas, Fides!
''Vrlina, dužnost, vernost."
Temelji Velikog Rima!

56
Tri reči koje su izrodile sjaj Republike, potom i Carstva. Reči koje su
Cezara, Avgusta ili Hadrijana načinile gospodarima sveta i ljudskog
roda i koje su bogovi odabrali pre nego što su ih neukost, glupost i
ludost njihovih naslednika učinile nečujnim.
Osim za Aplijusa, koji ih je posejao u dušu svog sina kao seme koje
žudi da proklija.
Tri, tako dobro poznate reči, tako mnogo puta ponovljene i saslušane:
Virtus, Pietas, Fides!
Nehotično, Aurelijan je tražio reči na usnama svog oca.
I čuo ih je. Izgedalo je da ih šaptavo izgovara svod lararijuma.
Da li je to bio znak koji je tako dugo iščekivao? Da li je Aplijus
konačno prestajao da okreće leđa svom sinu?
Gluposti! Aurelijan je iznenada postao svestan besmislenosti svojih
osećanja.
On, čovek od trideset i sedam godina, koji je svojom rukom pobio tri
ili četiri stotine neprijatelja, oficir čiji su podvizi rasplamsali duše
legionara, vapio je za očevim glasom sa usana kamenog kipa!
Pouka je bila u njegovom srcu i njegovoj krvi. Nisu mu bile potrebne
nikakve čini.
On podiže desnu ruku do visine Aplijusovih mermernih očiju, ruku
koja je bez oklevanja tukla neprijatelje Rima.
- Uprkos tvom ćutanju, ništa nisam zaboravio, oče.
Iz jednog kožnog džepića koji je bio zakopčan na njegovom opasaču,
izvukao je zlatnu narukvicu i stavio je na mermernu glavu. Ponosno,
on je prošaputao:
- Uzeo sam je za tebe sa ruke jednog velikog Sarmatskog varvara.
Zapovednika više od hiljadu ljudi sa kojima sam se borio i koje sam
pobedio, samo sa jednom kohortom. Neka bogovi, neka Svemoćno
Sunce, neka Mitra učini da čuješ moj glas i neka bogovi učine da
budeš ponosan na tvog sina Aurelijana, slobodnog građanina Rima.
Sklopio je oči, skamenjen od jednog silovitog uzbuđenja koje ga je
ubrzo skrhalo.
Začuo je korake sandala na pragu lararijuma istovremeno kad i šapat.
- Aurelijane!
On je prepoznao njen glas kao što se prepoznaje dodir.
- Aurelijane, to sam ja, Klaudija.

57
Nosila je haljinu dvostrukih skuta, jednog grimiznog, a drugog
narandžastog, ukoso nabranu i sa dubokim izrezom. Koža na njenim
razgolićenim grudima bila je veoma bleda i nežna. Ona ispruži svoje
ruke, prepune zlatnih i srebrnih narukvica.
- Aurelijane!
Nabori na tunici padali su joj preko bokova, ocrtavajući otmenost koja
je ostavila Aurelijana bez daha. Svetlost je igrala na njenim ramenima,
izrazito crnoj kosi, kratko podšišanoj i pričvršćenoj na čelu trakama od
žute svile spojene sa dva bisera, Usta, puna i napućena, široko su se
osmehivala, usta koja je hiljadu puta sanjao. Osmeh je bio pomalo
zbunjen, blag, ali i krut kao čelik bodeža. Možda je samo zbog svojih
visoko uzdignutih jagodica ličila na njihovu majku. Izrazito crvenom
mašću namazala je usta dok je fini puder prigušivao svetlost koja je
padala na izvajan nos. Plavetnilo njenih očiju bilo je i sada bistro i
divlje kao nekada. Oči su bile iste kao njegove, tako da se svima činilo
kao da su to jedne te iste oči, fascinantne i zagonetne.
Verovao je da će ga vreme i duga razdvojenost osloboditi njihovog
zanosa. Uzalud! Pod kožnim štitnikom, njegovo telo ratnika treperilo
je od nekakvog uzbuđenja koje ga je uvek obuzimalo uoči bitaka.
Neka ga bogovi zaštite! Stasala je u ženu. Ništa od moći koje je
posedovala i kojima je vešto upravljala, nije se umanjilo, čak naprotiv!
Njegova sestra Klaudija je i sada, kao i pre, bila jedina koja je umela
da izbriše njegov prezir prema ženama.
Ona se grlato nasmejala.
- Zar me ne prepoznaješ?
- Naravno da te prepoznajem. Kako bih te mogao zaboraviti, sestro
moja?
Pružila mu je ruku. Narukvice su zveckale dok je primicala svoje prste
na usne svog brata.
- Deset godina te nije bilo, Aurelijane. Napustio si ovu kuću pet dana
nakon mojih navršenih osamnaest godina. Nikada nećeš znati koliko
sam se bojala da te više neću videti. Usnila sam hiljadu snova u
kojima si ginuo u boju. Budila sam se toliko puta verujući da sam te
ubila tim mislima.
Suze zablistaše u njenim očima.
- Oh! Nemoj me nikada više ostaviti daleko od sebe!

58
Imala je na sebi nepoznat parfem, pomalo opor, koji je podsećao na
Istočnjačke tamjane. On se podrugljivo nasmeja.
- Nisam bio ubijen. Evo me. Ja sam taj koji je ubijao.
Ona se ne uvredi zbog njegovog oholog tona. Naprotiv, sklopi oči
obuzeta snažnim zadovoljstvom.
- Da! O ovome sam sanjala! Gledala sam te kako pobeđuješ i
pobeđuješ. Iz tvojih pisama smo čitali o podvizima koje si izvršio.
Majka i ja smo iščitavale svako po stotinu puta.
Ona zgrabi njegove ruke i prinese ih svojim usnama. Bilo je to previše
za njega. On joj rastvori dlanove i uroni svoje lice u njih.
- Nedostajala si mi, Klaudija. Oh! Nedostajala si mi!
Njihovi toliko slični pogledi proželi su se, pre no što su se zagrlili,
obraz o obraz, telo prilepljeno o oklop, kao deca ili ljubavnici bez reči
kojima bi iskazali žar svoje sreće. Aurelijan je tako snažno stisnuo
Klaudiju da je ona pritisnula svoje grudi na znamenje Rima. Bila je to
istinska sreća. Ona je osećala njegovo drhtanje i nasmejala se, najzad
spokojna.
Elkan je bio u pravu. Udobna, ali rustična vila koju je njegov otac
sagradio, dobrim delom je nestala. Bila su dozidana nova krila.
Nameštaj je bio raskošniji, zidovi ukrašeni zadivljujućim freskama.
Vrt, sav u žutim ružama, sada je bio povezan sa stubovima atrijum-a i
triclinium-a, nekadašnjom dnevnom sobom. Nekada mračna i uzana
soba sada je bila preuređena u prostranu prostoriju. Ležaljke za
ručavanje, presvučene žutom svilom iz Antiohije, bile su nove. Mali
ozidani krov bio je spušten tako da je pravio blagu senku. Visoki
prozori, zaštićeni pokretnim paravanima i širokim kapcima, gledali su
na tri strane i štitili su kako od vetra zimi, tako i od velikih vrućina.
Klaudija je objasnila da je leti uprkos vrućini moguće osvežiti se u
Kibelinom bazenu.
Aurelijan je bio začuđen. O kakvom je to bazenu ona govorila?
Klizeći više nego što je hodao po velikom mozaiku na podu koji je bio
ukrašen pticama i afričkim životinjama, ona ga je dovukla do prozora
koji je gledao na zalazak sunca.
- Pogledaj!
Stari zid kojim je voćnjak bio ograđen je nestao. Smanjen na visinu
obične ogradice, taj zid je zadržavao vodu u jedan dug bazen kružnog

59
oblika u kojem se ogledala kolonada. Podignuti na puteljku
popločanom žućkastim mermerom, dvadesetak stubova bilo je pri dnu
ukrašeno spiralnim ornamentima, Vodili su do Kibelinog hrama,
dovršenog tokom zime. Njegov fronton nadnosio se nad
veličanstvenim redom dolina. Između isturenih lovora, reljef od
štukature, obojen živim bojama, predstavljao je Magna Pater,
uspravljenog na kolima koja je vukao Mitrin bik. Aurelijan je bio
zabezeknut. Najzad, tonom koji je odavao zaprepašćenje, on upita:
- Jesmo li mi to postali bogati?
Klaudija se nasmejala, pripila uz njega, stiskajući svoju dojku o
njegovu ruku. Smeh njegove sestre treperio je do njegove utrobe.
Aurelijan je pomislio na avgustovsko voće, koje je kipelo od života i
opijalo.
- Da, jesmo! Mi smo bogati. Majka nas čini bogatim! Nema nijedne
važne porodice u Sirmijumu koja ne veruje u njena predskazanja. I ne
samo u Sirmijumu! Dolaze sa svih strana. Iz čitave Panonije, Mezije,
pa čak i iz Dalmacije. Moglo bi se pomisliti da čitavo Carstvo
dotrčava u hram Sol-Invictus u Sirmijumu kako bi slušali reči velike
sveštenice Julije Kordelije!
Dok se on i dalje divio, ona se udaljila, prešla prag koji je vodio ka
bazenu, i krenula duž stubova do Kibelinog hrama. Sunce i senka
poigravali su se na njenom potiljku, osvetljavajući je i prigušujući
nabore njene tunike. Njen odraz plesao je po vodi bazena koja se
talasala na povetarcu.
Zabacila je nekoliko pramenova kose koji su joj pali preko obraza.
Njene plave oči svetlucale su jače i od svetlosti dana.
- Nije li legat Aurelijan zadovoljan što vidi kakva je sada vila
njegovog oca?
Odjekujući po vodi, njen glas posedovao je istu oštrinu kao i njen
parfem. Aurelijan je bio nem. U tom trenutku, tim stavom i u tom
potpuno savršenom dekoru, ispunjena svojom lepotom i svojom moći,
Klaudija mu se činila otelotvorenjem boginje Kibele.
- Dođi. - reče ona - Tvoja kupka je spremna. Moći ćeš da se opustiš
pre večere jer imam još mnogo toga da ti ispričam.
Voda u kadi bila je vrela. Svetlost koja se probijala kroz četiri otvora
na zidu bila je prigušena od vlažnog vazduha parnog kupatila. Ti

60
otvori bili su zatvoreni tankom staklenom pločom prevučenom
patinom.
Okružen tihim slugama nepoznatih lica koji su donosili ulja, mirise i
rublje, Aurelijan je krenuo ka najdubljem delu bazena. Para se cepala
kao dronjak, pred njegovim telom. Slika bradatog i trbušastog
Neptuna, sa trozupcem u ruci, pojavila se pod vodom. Velika usta
boga, krivila su se pod talasanjem vode. Kao i ostatak kuće, caldarium
i tepidarium bili su potpuno obnovljeni. Marljivo urađen mozaik, sa
slikom ogromnog sunca, prekrivao je svod i bacao svoje zlaćane zrake
sve do poda od opeke. Para i prigušena svetlost davali su čudnu
mračnu boju.
Aurelijan obema rukama zahvati vodu i poprska lice. Umor mu je
odjednorn pritiskao ramena i leđa, umor zbog napornog dana.
Zaplivao je prsno, zaronio, ostao kratko pod vodom, puštajući da
tečnost miluje njegovo golo telo.
Pri vrhu stepenica jedan sluga ga je čekao sa raširenim peškirom.
Aurelijan mu je naredio da ga spakuje u jastučić kako bi spustio glavu
i odmarao se na ivici bazena, plutajući po vodi. U tom položaju, tako
nepokretan, nošen opojnom toplotom, trudio se da izbaci Klaudiju iz
misli.
Samo na tren je zaspao. Nije čuo kada su robovi napustili kaldarijum.
Otvorio je oči i trgao se kada je osetio prste kako mu miluju čelo.
Klaudija je čučala odmah tu pored njegovog lica. Skut njene haljine
plivao je na površini vode. Obrazi su joj bili rumeni od toplote. Sitne
graške znoja slivale su joj se niz nozdrve.
- Opasno je zaspati u kadi - prošaputa ona. Aurelijan se postiđen naglo
okrenuo na stomak. Ona se osmehnula, uspravila se i uzela novi peškir
spakovan na polici. Polu tama u parnom kupatilu ju je na trenutak
progutala, kao nekakva utvara.
- Hajdemo u tepidarijum, ja ću te masirati uljima. - rekla je kada se
vratila.
Aurelijan se pretvarao da je začuđen.
- Nema li sluge koji bi to mogao učiniti?
Klaudija napući usne kao što je to činila kada je bila dete, a što je on
skoro zaboravio.

61
- Hajde, veliki moj brate, prepusti se! Jesi li zaboravio da niko ne ume
bolje da te masira od tvoje sestre?
- Nismo više deca, Klaudija.
Ona ga je izazovno odmerila od glave do pete. Glas joj je podrhtavao
od sarkazma, ali i od tuge kada ga upita:
- Da li je to moj brat postao ravnodušan? Da li je zaboravio na ljubav
koju mi je dokazao pre nego što me je napustio?
Aluzija ga je ošinula preko leda kao kakav vrh mača. Klaudija se
približila do same ivice bazena. Iznenada, potpuno neočekivano, ona
ščepa Aurelijana za kosu.
- Da nisi sreo neku devojku koja bi ti postala žena?
- Ne.
- Zenu koja bi bila toliko savršena ljubavnica, sposobna da me postidi?
Sa onoliko blagosti koliko je mogao, Aurelijan joj je zgrabio ruku i
rastvorio joj prste.
- Ne govori tako, Klaudija. Odavno je trebalo da imaš muža.
Ona se nasmejala ili nadurila, nije znao. Kosa joj je padala preko lica
kao noćni skuti. Pri slaboj svetlosti, njene inače crvene usne izgledale
su crne.
- Ne računaj na to, Aurelijane. Ja se držim obećanja koje sam dala
kada sam bila sasvim mala devojčica. Ne želim nikog drugog za muža
sem mog brata.
Aurelijan se osmehnuo, ali mu je bilo neprijatno. Njegov ud, u dnu
vrele vode, se uspravio, a da to nije mogao sprečiti.
- Nisi više dete! - negodovao je.
Gledala ga je pravo u oči. On je svoje zatvorio, u nadi da će izbeći
njen pogled. Čuo je kako otpakuje peškire kojima bi ga umotala.
Učinio je to. Ustao je i penjao se stepenicama. Nag, pred njom.
Požudan pred njom. Izvlačio je iz vode svoje telo koje sem istine ništa
drugo nije pokazivalo. Bio je pobeđen svojom svešću i svojom
krajnjom slabošću. Uvek je odstupao i popuštao sestri.
On koji, istinu reći, nikada nije imao snage da se bori protiv svoje lude
sestre, ali koju je toliko voleo.
Oh! Da li će bogovi moći da mu oproste neoprostivo?

62
Klaudija je obmotala platno oko njegovih krsta, spretnošću služavke.
Upijajući kapljice vode njeni prsti su klizili po Aurelijanovom ramenu.
Ona primeti:
- Na tvom telu ima samo novih ožiljaka koje ja ne poznajem.
Govorila je istinu. Klaudija je uvek govorila istinu.
Prsti su joj prelazili preko neravnog ožiljka koji je otekao od toplote.
Na to mesto je priljubila svoja usta i on je osetio vrh njenog jezika
kako prati neravnine.
- Ovaj ne poznajem. - prošaputala je - Dok si bio u vodi videla sam i
drugi na tvojoj butini. Dva nova ožiljka. To je jako malo za toliko
bitaka. Da nije glas o tebi samo legenda?
On je odgurnu smejući se. Uputio se prema tepidarijumu. Para
kupatila sada ga je gušila. Sa nadom da će se osloboditi uzbuđenja
koje ga je porazilo, koje ga je davilo koliko i preterano mirisna para,
on ponosno izjavi vojničkim tonom:
- Oba sam zadobio istog dana! U Mogontacijumu na Rajni. XXII
Primigenia bila je pod mojom zapovešću, ali to me nije sprečilo da
pobedim Alemane. A oni koje je moj mač udario, više ne žive da bi
vidali svoje rane. Na meni ih više nećeš naći. Po legijama se govori da
nikada nijedan rimski vojnik, pa čak ni Cezar, nije svojom rukom ubio
toliko ljudi, a da je tako malo svoje krvi pustio!

OAZA DINGIR-DUSAG
Popodnevno sunce je upeklo. Bučna praznična graja lebdela je nebom
iznad čudesne oaze Dingir - Dusag. Melodične pesme na fruli i
citrama, pesme praćene bubnjevima, odzvanjale su među pukotinama
stena i polako nestajale u prostranstvu Turak Al'Laba. Na trenutak
utihnuo bi smeh muškaraca, iscrpljenih nepodnošljivom vrućinom.
Praznik Zenobijinog rođendana bio je u punom sjaju. Ali ne i
Zenobija.
Ona, ona je vrištala, zadihana od besa, komešajući topli vazduh ispod
šatora:
- Obećao mi je! Obećao mi je da će me pitati!
Iscepala je haljinu i zlatnu pletenicu, kidala je svoju odeću, žestoko
besna. Naga, kao onog dana kada se rodila, skupčala se na ležaju.
Nakon toga, još malaksala od toplote i bez ijedne suze, grdila je:

63
- On više nije moj otac. Nikada mu više neću verovati. Balamin je sa
mnom. Balamin pruža svoju ruku Zenobiji, a ne njemu. Nikada mu
neću oprostiti.
Ahemu je desetak puta ponovila iste bljutave reči, iste razloge koje
ponavljaju žene i majke u ovakvim trenucima. Njen otac joj je želeo
samo dobro. Neće li postati kraljica? Da li je neko mogao nečem
većem da se nada?
- Smatraš li me budalom? - odgovorila je Zenobija prezrivo - Moj otac
mi ne želi dobro. On želi zlato i moć a ja mu ne značim ništa. Ne
predstavljam ništa više od nekakve kamile za prodaju.
Ahemu se bunila osećajući tegobu u duši. Pokušavala je da svom glasu
da jedan uverljiviji ton iako ga nije posedovala. Nisu li to stvari koje
su se dešavale između oca i kćeri, između svih očeva i kćeri, od
postanka sveta? Da li je ona zamišljala da može to da promeni?
Zenobija je odsečno opovrgnula njene reči bolnom ironijom.
- Ja nisam devojka kao druge. I on sam to govori! Trebalo je da me
pita. Mogao je da traži od mene da izigravam kozu tamo na vodi!
Obećao mi je da će me pitati. On je jedan običan lažov, kradljivac. Ne
dariva njega Balamin, već mene!
Ahemu je onda dodala još gluplje reči. Venčanje će se održati tek kada
njena krv potekne. To neće biti sutra. Kroz dve godine, možda i više.
Do tada će Zenobija imati vremena da se privoli toj zamisli, videće
dobru stranu.
Zenobijino cerekanje ju je rastužilo.
Abdonajeva kćer bila je na svojoj ležaljci, šireći ruke, nudeći svoju
golotinju i svoju nevinu čast, čast žene koja se u njoj rađala.
- Nesrećna ludo! Dobru stranu? - Uzviknula je uz suze koje nije mogla
obuzdati - Ne znaš šta govoriš. Od danas, moji dani i moje noći
zaudaraće na Odenata, pre nego mi se i bude primakao. On je star, star,
star! A ja, pogledaj me. Zamisli šape tog starca na meni! Oh! Da,
nesumnjivo je da ću se privići! Videću dobru stranu!
Ovog puta, Ahemu je oborila glavu ne odgovorivši. Grizla je svoje
usne da Zenobija ne bi videla kako drhti. I kao završni udarac,
Zenobija se bacila kao ptica preko njenog širokog tela, onako kako je
činila kada je bila detence.

64
- Zaboravlja da je tako već ubio moju majku, Ahemu - prošaputala je
bezbojnim glasom i sa užasavanjem - On ne želi ništa da shvati!
Veličanstvena proslava koju je Abdonaj obećao, do večeri je širila
žamor i divotu kroz celu oazu, ali Zenobija u njoj više nije
učestvovala.
Ispružena na ležaljci, odbijala je da se obuče i napusti šator. Nije
odgovarala na Ahemuine molbe.
- Ne možeš tako ostati. Moraš se pridružiti ocu. Svi te čekaju. Moraju
te videti. Samo na trenutak. Strašno ga vređaš.
Ona nije popuštala, ni nakon poziva slugu koje je njen otac poslao po
nju.
Najzad, on je lično došao do šatora u koji nije mogao ući jer je
njegova kćer bila uporna u nameri da sedi gola. Pretio je, izvikivao
strahote kroz platno ne bi li je zastrašio. Iskreno obeća da će baciti
Ahemu pustinjskim hijenama sutra još. Ona nije odgovarala. Trebalo
mu je da izmisli nekakav izgovor kada se bude ponovo pojavio pred
starim Mazinima i svojim gostima.
A ovi su se od srca smejali. Svi su znali kakvo je bilo raspoloženje
devojke koja je upravo saznala ko će joj biti muž. Zenobija je samo
pokazivala kakvu joj je narav Balamin podario zajedno sa plamenom
njene zvezde.
Ali iznenada, malo pre sumraka, Zenobija je presrela jednu služavku
koja je završavala sa posluživanjem kolača. Zatražila je njenu tuniku i
njenu maramu, silovito požurujući jadnu devojku da se svuče.
Ahemu uzviknu:
- Šta to radiš? Šta to radiš?
Ne odgovarajući joj, u jednom trenu Zenobija se ogrnula smeđim
lanenim platnom i prikupila kosu pod zeleno crnu služavkinu maramu.
- Gde ideš?
- Ne moźeš izaći pred oca tako odevena! Zenobija je nežno odgurnu.
- Briga me je za mog oca. Ti dobro znaš gde ja idem.
- Zenobija!
- Pusti me - naredi joj Zenobija izmičući rukama uplašene Egipćanke -
I nemoj me pratiti, jer me više nikada nećeš videti.
U smešnoj odeći služavke, mogla je neopaženo da prođe kroz logor.

65
Proletela je kao strela kroz redove palmi. Ostavljala je za sobom jezero
i kameni zid kraj koga je pre dve noći pronašla Havada, Krenula je
kamenitim putem koji je vodio do podnožja pukotine. Nije imala
drugog izlaza, sem da ode do belih šatora Elkezajita i glasno izvikuje
njegovo ime:
- Havade! Havade!
Slogovi su odzvanjali kao lavež kroz uzvišenja i stene visoravni.
- Havade!
Nekakva deca dotrčaše. Potom muškarci i žene. Stajali su na
odstojanju, nepokretni i ćutljivi. Nisu prelazili granice logora.
On nije bio među njima. Tražeći njegov lik primicala se bliže, ali se
nije usuđivala da prekorači tih dvadesetak hvati koji su ih delili.
Iščekivala je ono što je morala. Ponovo poče da viče:
- Ja sam Zenobija! Hoću da vidim Havada! Moram ga videti. Molim
vas!
Ljudi su oklevali. Žene su se okretale prema muškarcima. Jedan od
njih iskorači napred.
- Moj sin nije ovde, kćeri Mazina.
- Jeste! - usprotivi se Zenobija, suznih očiju - Jeste, ovde je. Molim
vas, dopustite mu da priđe, moram govoriti sa njim.
Havadov otac poćuta neko vreme, a potom odgovori:
- Nije ovde, otišao je pre najjačeg sunca. Možeš mi verovati.
Nije lagao.
Mislila je da će se srušiti.
- Otišao gde? - Uzdahnu ona.
- Tamo gde treba da se nauči vrlini svoje sudbine. Nema svrhe da ga
čekaš, Abdonajeva kćeri. Ni danas, kao ni sutra. Vrati se među svoje.

SIRMIJUM
Blaga svežina tepidarijuma za samo jedan trenutak ga je umirila.
Prostorija je bila mala, uzana, opremljena sa dve ozidane klupe,
prekrivene zelenim čaršavima. Između dva udubljenja na zidu, koja su
bila ispunjena bočicama mirisnih ulja, jedna freska predstavljala je
golog šumskog boga Pana sa svojim impozantnim polnim udom.
Rukom je nehajno skidao veo sa zadnjice jedne uspavane bahantkinje.

66
Oklevajući, legao je potrbuške, puštajući Klaudiju da mu odmota
peškir opasan oko struka, istom onom spretnošću sa kojom ga je i
umotala. Već pri prvom dodiru požuda je prožimala celo njegovo telo,
čak i više nego što je želeo. Krajnje prigušenim glasom, govorio je:
- Desilo mi se da se borim protiv žena. Sarmatskih varvarki. Žena
odevenih u oklope, naoružanih poput muškaraca, koje su se borile isto
dobro kao i muškarci. Čak možda i okrutnije. Nudile su svoje grudi
mačevima ne trepnuvši, a umirale su smejući se. Ko bi mogao
zamisliti tako nešto?
Sada su se Klaudijini dlanovi, premazani bademovim uljem
prilagođavali očvrslim mišićima njegovih leđa. Posle trenutka tišine,
ravnodušnim glasom, neobično mirnim, ona primeti:
- Majka tvrdi da te Sol-Invictus obasjava. Vradžbine to potvrđuju.
Tvoja sudbina nije da pogineš u borbi. Ni sutra, ni prekosutra.
Sklopljenih očiju, obraza na rublju, Aurelijan je progunđao,
nepoverljiv. Nije sumnjao u to da je njegova majka preispitivala
njegovu sudbinu kroz drob mnogih živina i četvoronožaca koje je
preklala svojim bodežom! Međutim, šta god da je pročitala, bila je kao
i sve majke, slepa pred sudbinom sinova. Bogovi Rima, više čak i od
Klaudijinih milovanja, znali su da poremete pronicljivost i
najmudrijih.
- U boj se kreće da bi se pobedilo ili poginulo. - promrmljao je on - Ne
treba sebe zamišljati ljubimcem bogova. To su gospodari iluzija.
Njihovom voljom, mi smo samo igračke.
- Nije valjda da više ne veruješ u naše bogove?
- Verujem u Mitru. On je od onih bogova koji poklanjaju milost i
zaštitu. On je moćnik koji se hrani vatrom Neustrašivog Sunca, krvlju
i semenom Prvobitnog Bika. Zato je on bog ratnika, a ne žena i
običnih građana. Verovati u postojanje i moć Mitre, znači ne prihvatati
ugodna predskazanja, već imati čast da se bude smrtnik,
Klaudija je ponovo zaćutala. Aurelijan začu buku napolju, negde iz
daljine koja kao da je dolazila izvan dvorišta. Sa olakšanjem je osećao
kako se u njegovom telu plamen požude gasi.
- Sol-Invictus nudi predskazanja, ali ne i Mitra. - odgovorila je
Klaudija sigurnim glasom, - Majka nikada ne greši. Ti ćeš ispuniti
svoju sudbinu. Tako je.

67
Aurelijan je uzdahnuo. Uprkos svemu, Klaudijino milovanje ga je
opuštalo. No, naravno da ni ona ni njihova majka nikada neće
posumnjati u mračne tajne predskazanja.
- Šta kažu ta predskazanja? - upita on.
- Da ćeš postati gospodar Rima. Avgust i Cezar!
On se okrenu, iznenađen.
Pri slaboj svetlosti tepidarijuma, Klaudijin pogled je blistao. Tunika joj
je bila polu razmaknuta na drhtavom telu, tkanina vlažna od pare,
prilepila se za njen obli stomak i butine, nepristojnije od same
golotinje. Poigravala se njegovim pohotnim očima, pritiskala mu
stomak kako bi ostao da leži na leđima.
Uopšte se nije opirao.
- Šta te toliko čudi? Ja sam to znala. Odavno i mnogo pre majčinih
predskazanja.
Avgust i Cezar! Majčinski san. Klaudijin san i ludost. Dlanova
premazanih uljem, nežno uhvati njegov muški ud. Aurelijan se
prepusti zanosu. Toj ludoj želji koja mu je drobila udove, koja ih je
uzdizala iznad tih zabranjenih milovanja. U trenutku, poželeo je više
nego iko na svetu Klaudijine usne na svojoj koži, Klaudijinu ruku na
svom udu. Želeo je da prodre u nju i udavi se u njenom telu. Da je
zgrabi, ponese, raširenih bedara pod silinom svoje moći, da guta
bradavice njenih dojki i da se opije njenim pogledom dok bi ona
umirala od naslade!
Zatvorenih očiju, suvog grla, dahtao je kao životinja pred žrtvovanje.
Potom se naglo uspravi i zgrabi zglob svoje sestre.
- Ne.
Namrštila je obrve. Obuzdana želja učinila je da njeno lice izgleda
nekako čudno. Istovremeno i ozbiljno i detinjasto, a pomalo
izgubljeno. Ona prozbori:
- Zašto? Tvoja želja je ista kao i moja.
- Ne.
- Već smo to uradili i to više nego jednom. Šta se promenilo?
- Nećemo to više raditi. Brat i sestra nisu ljubavnici.
- Ne budali. Bogovi su to činili. Niko ih nije osudio.

68
Sa njenih mrkih usana, glas je izbijao kao da je dolazio iz srca zemlje,
silovit, moćan. Aurelijan se podsmešljivo cerekao. Skočio je sa
ležaljke i prekrio svoje telo togom.
- Maločas si želela da budeš sestra jednog imperatora, a sada već želiš
da živiš poput bogova!
Pre no što je Klaudija uspela da reaguje, začuli su se uzvici. Elkanov
glas izdavao je naređenja. Teška vrata vile koja su se okretala oko
svojih šarki od bronze, prigušila su buku i tutnjavu točkova po
popločanom dvorištu. Zvuk se zatim izgubio u ustajalom vazduhu
prostorije.
Klaudija se povratila.
- Majka stiže. Pripremila sam togu za tebe. Biće srećna ako je budeš
obukao za večerom. Veoma je retka. I možda ćeš prihvatiti da čuješ iz
njenih usta ono što ne prihvataš iz mojih.
Međutim, samo što su se smestili u ležaljke za obedovanje, kad jedan
rob pozva Elkana. Stari nastojnik je progunđao i ustao sa svog
otomana, izvinjavajući se. Trenutak kasnije, on se vratio i izvestio ih
da dvanaestak konjanika galopira puteljkom prema vili.
- Oni su brzi i neće im dugo trebati da budu ispred vrata.
Aurelijan je potražio pogled svoje majke. Ona je vrtela glavom,
mnogo više radoznala nego zabrinuta.
- Nikoga ne očekujem. Moji ljudi nikada nisu u tolikoj žurbi da bi
došli galopom.
- Bilo bi bolje da dođeš i sam pogledaš. - predložio je Elkan, sa
znakom poštovanja prema svojoj gospodarici.
Julija Kordelija se ogrnula i razočarano uzdahnula dok su se oni
udaljavali.
Iz odbrambene osmatračnice u udubljenju na zidu iznad velikih vrata,
Aurelijan je ugledao oblak prašine koji su konji podizali. Svetlost
predvečerja guste oker boje prelivala se iznad maslinjaka.
Elkanove oči bile su dobroćudne. Začuđeno reče.
- Odežde legionara. Šlemovi i oklopi glasonoša.
- Prepoznaješ li glasonošu?
- Još ne.
Aurelijan je strpljivo čekao da bi se uverio u ono što je slutio.

69
Potom je prepoznao kobilu belih i sivih pega, šlem bronzano zlatastih
traka sa belim perjem, bronzanog medveda glasonoše.
On se opusti i snažno stisnu Elkanovo rame.
- Ne brini. To je tribun moje legije.
Elkan promrmlja kako je potreban valjan razlog za iscrpljivanje konja
ovakvom jurnjavom i naredi da se podigne ograda.
Aurelijan je stigao do zasvođenog trema jedva par časaka pre
Maksima. A Maksim, kao i njegovi ljudi, bio je prekriven prašinom.
Bale su se slivale niz vratove, a znoj je klizio sa ivice sedala iznurenih
konja.
Pre nego što je uopšte i spustio noge na tlo, Maksim uzviknu:
- Decijus traži tvoju pomoć.
Julija Kordelija i Klaudija stigle su do ivice predvorja atrijuma.
Maksim je otkačio kožnu futrolu sa svog opasača i izvadio papirus.
Pružio ga je Aurelijanu.
Dok je dovršavao čitanje, Aurelijan je začuo glas svoje majke koja je
pitala šta se dešavalo i Maksima kako se predstavlja. Podiže pogled sa
carskog pisma i primeti bljesak radoznalosti koji je plamteo u
Klaudijinom pogledu dok je Maksim skidao svoj šlem. Malo je žena
bilo ravnodušno prema privlačnosti njegovih ruku, suviše nežnih za
jednog ratnika. Kao i prema njegovoj plavoj kosi ili velikom ožiljku
urezanom u njegovu slepoočnicu, silovito ističući njegovu
besprekornu lepotu.
- Šta se dešava, Aurelijane? - ponovo upita Julija Kordelija.
- Potreban sam Imperatoru.
Goti su bili u Filipolisu, odmah nadomak Crnog mora. Pustošili su i
globili, a da nisu nailazili na pravi otpor. Decijus nije sumnjao da će
oni krenuti na sever, natovareni raskošnim zlatnim plenom i robovima.
- Što znači, treba ih usporiti i onesposobiti. Decijus i njegov sin
Etruskus, već su na putu i ubrzano grabe prema Filipolisu. Imperator
želi da im se XX Valeria Victrix i ja pridružimo. Treba smesta da
krenemo.
Klaudija i Julija Kordelija se pobuniše; još nisu večerali, a i onima koji
su pristigli posle ovakve trke bilo je potrebno odmora.
- Smrkava se. - insistirala je Klaudija - Sačekajte zoru.
- Daleko je zora. - mrgodio se Aurelijan.

70
- Daj im bar vremena da piju i jedu. - dodade Julija Kordelija.
Aurelijan ukrsti pogled sa Maksimom
- Moji ljudi i ja možemo i bez odmora, Aurelijan. Ali konji neće moći
da izdrže više od deset milja.
- Uzećete životinje koje vam trebaju iz štale, - uveravala je Julija
Kordelija. - A što se tiče Imperatora i Gota, moći će da sačekaju jedan
sat više.
Bila je to kratka večera tokom koje je Aurelijan bio tih i veoma
nestrpljiv. Maksim se raspričao, deleći komplimente čas Klaudiji, čas
Juliji Kordeliji, nasmejao je sve prisutne i učinio da se zaboravi na
vreme koje je jurilo.
Pre nego što se potpuno smrklo, Aurelijan je otišao da zameni svoju
togu oficirskom odeždom. Dok mu je mali egipatski rob pomagao da
utegne oklop i opasač, Klaudija je iznenada banula. Pokazujući na
dečaka, ona ga upita.
- Hoćeš li ga povesti sa sobom? Umire od želje da te prati.
- Vraćam se u boj. Šta bih tamo radio sa detetom?
Klaudija se saglasila. Razvukla je svoje usne u gorku grimasu.
- A šta bi radio sa sestrom, zar ne?
Aurelijan se okrenuo kako bi dečak mogao da veže pantljike njegovog
kožnog pektorala. Klaudija napravi jedan korak, zgrabi roba za vrat i
odgurnu ga do praga sobe.
- Briši, ja ću se pobrinuti oko toga. Nisi više potreban svom
gospodaru, ni sada ni kasnije.
Aurelijan se nije ni pomerio dok su Klaudijini prsti šnirali kožne
vrpce.
- Ne želim više biti razdvojena od tebe,Aurelijan.
Ona je šaputala. Aurelijan je želeo da joj odgovori ne podižući glas.
- Znaš da je to nemoguće.
- Naravno da nije, moguće je. Mogla bih da ti se pridružim u tvom
taboru. Dovoljno je da samo izdaš jedno naređenje.
- Tebi je zaista stalo da umreš? Da budeš silovana i prodata kao roblje?
Mezija je u plamenu i krvi. Rimski gradovi su opustošeni. Danas nema
nesigurnijeg mesta od legionarskog logora. Šta bi ti tamo radila?
- Bila bih sa tobom.

71
Uzdahnuvši srdito, on se oslobodio, zgrabio svoj kaput i bacio ga
preko ramena.
- Ako ne u Meziji, - nastavi Klaudija - možda negde drugde. Borbe
uvek bivaju okončane. Mogli bismo da se sretnemo sledeće jeseni.
Nemoj mi reći da je nemoguće. Supruge i ljubavnice prate oficire, ja
to znam. Čak i kurve imaju svoje mesto.
- Ti nisi ništa od toga!
Klaudija se nasmejala. Bio je to glasan i jasan smeh.Izazivački.
- Kada bi samo znao da bih sve to mogla biti odjednom, dragi moj
brate!
Pokazala je na baklje koje su gorele napolju.
- Tvoj tribun Maksim ništa više ne bi želeo osim da pazi na mene.
Sigurna sam da se ne bi bunio zbog mog prisustva.
- Nemoj uplitati Maksima u svoju ludost! - zarežao je besno.
- Da li je oženjen?
Aurelijan se uzdržao da joj ne odgovori.
- Toliko je lep da čak ni naša majka nije bila ravnodušna.
- Ućuti, Klaudija! Dosta si toga rekla večeras. Ostavi me samu sa
tvojim bratom.
Julija Kordelija stajala je na pragu. Glas joj je posedovao onu
jednostavnu odlučnost koju Aurelijan nije znao opisati. Tada, iz
prkosa, pre nego što je napustila sobu, Klaudija zgrabi njegovo lice i
priljubi njegove usne o svoje.
Kada se ćerka izgubila u tami, Julija Kordelija se približila svom sinu i
spustila blagu svežinu svojih prstiju na njegova usta. Kao da je želela
da zadrži Klaudijin poljubac.
- Proći će je. - reče ona blago - Potrebno joj je da te voli, a nema ničeg
dragocenijeg da ispuni njeno srce osim slave njenog brata. Nemoj joj
zameriti.
Posmatrali su se nemo. Aurelijan se pitao da li je majka znala za pravo
Klaudijino ludilo. I kao da je čitala njegove misli, Julija Kordelija
zavrte glavom.
- Šta god da uradi, nemoj je se plašiti. Tama i bes bogova neće doći
zbog nje.
- Šta time želiš da kažeš?
- Ja poznajem tvoju sudbinu.

72
On se zlobno nasmešio.
- Klaudija mi je pričala. Ti znaš da je ne verujem u tvoja predskazanja.
- Misliš da sam zaslepljena zato što sam tvoja majka. Grešiš, sine moj.
Ti si slep sa tim svojim ispraznim razmišljanjem. Ti sebe još ne
poznaješ. Ti misliš na svog oca, misliš na svoje pretke koji su bili
robovi, misliš na svoju majku, oslobođenicu Juliju Kordeliju. Ti
zaboravljaš da si ti slobodan čovek, jedan iz kojih se crpi sudbina
carstva. Tvoja oduševljenost Rimom toliko je velika da sanjaš kako
ćeš mu služiti do veka. Ali zaboravljaš da najveći među njima, ako
želi, uzima titulu Avgusta. Oglušuješ se o volju bogova jer ne znaš šta
ti za njih predstavljaš. Zadovoljavaš se krvlju svoga mača, dok oni
dugo čekaju, mnogo dugo. Ali jednog dana shvatićeš. Tog dana bićeš
Aurelijan Avgust.
- Majko!
- Ne buni se, slušaj me pažljivo i seti se mojih reči. Lovorov venac
pašće preko tvog čela. Ne sutra niti preko sutra. Drugi će koristiti i
zloupotrebiti grimiz, pre no što ti Rim bude klicao kao što nije klicao
od slavnih davnašnjih vremena. Tvoj neprijatelj biće i neprijatelj
bogova. Biće ponečega nepoznatog, nečega sa čime se još nijedan
čovek nije suočio, nečega što bogovi ne mogu voleti.
Ona je zaćutala, oštrog pogleda. Nem, Aurelijan je posmatrao tamu
svojim zenicama kao da je tražio svetlost u beznađu među zvezdama.
Ona se nasmejala i veoma nežno spustila ruku na njegov potiljak.
- Ići ćeš da se boriš. Ne plaši se. Pobedićeš. Ali ti, samo ti, jer
ratovaćeš za jednog imperatora koga su bogovi osudili.
- Majko!
- Decijus će umreti, Aurelijan. Niko to ne može sprečiti, čak ni ti. Tada
ćeš znati da je tvoja majka govorila istinu. Budućnost je takva; onakva
kakvom je besmrtni bogovi žele. Oni će utabati tvoj put velikom i
lepom putanjom.
A zatim dodade, skoro šaljivim tonom:
- I nemoj se plašiti žena, sine moj. Preko jedne žene, bogovi će te
učiniti slavnim.

73
DURA EUROPOS
Persijski oficir rasterao je vrhom svog štapa prašnjave radnike koji su
ga okruživali. Očima je tražio siluetu sve dok je nije otkrio na
nekoliko koraka od sebe. Dečaka tananog tela i nežnog lica, sa
kapuljačom i velikim kaputom umrljanim blatom. Ravnodušan prema
metežu oko sebe jeo je tvrdo žito začinjeno kamiljim lojem, iz male
činije.
Oficir je urlao:
- Kuno, žderaćeš kasnije! Ovi glupaci su zaboravili lampu u dnu
rudnika. Idi potraži je, pre nego što se upale podupirači!
Bez reči, dečak je pognuo glavu i spustio svoju činiju na jednu kožnu
mericu u kojoj su bile strele. Obrisao je usta nadlanicom. Bila je to
sitna ruka, ranjavih dlanova i noktiju, kao ruke svih onih koji su ovde
mesecima kopali zemlju i prenosili drvo za rudnike.
Bilo je tu dve ili tri hiljade Persijanaca okupljenih u podnožju visokih
bedema Dura Europosa. Ovaj znamenit i bogat grad Nabukodonosor je
osvojio vekovima pre a zatim ga je porobio Aleksandar Veliki. Nakon
njega se tu smestio imperator Trajan kada je pomerio granice Rima sve
do Eufrata. Dura Europos plaćao je i dalje porez Rimu i njegovom
savezniku Odenatu, vladaru Palmire. Ali danas je grad bio predmet
pohlepe Persijskog kralja Hapura. Kralj kraljeva želeo je da pobedi
Rimljane. A da bi pobedio Rimljane trebalo mu je da opkoli Dura
Europos.
To uopšte nije bio lak posao. Opsada se odužila. Kraj drskog Eufrata,
grad je sa tri strane bio prirodno zaštićen purpurnim kamenim
stenama, veličanstvenim i nepristupačnim. Na zapadu, naspram
ravnice koja se protezala do Tigra, jedan izvanredan zid ga je opasivao
i štitio. Rimljani i Palmirani su ga godinama ojačavali doziđivanjem te
su sada sa njega strelci mogli bez muke da gađaju napadače. Bile su
podignute kule sposobne da izdrže jaku paljbu iz katapultova, a koje
su i same na vrhu imale katapultove. Đulad bi uništavala napadače pre
nego što bi postavili rampe.
I posle nekoliko meseci teške opsade otpor grada nije jenjavao.
Napadači su podigli mnoštvo logora, privremenih koliba i
jednostavnih slamnatih skloništa. Sve se to prostiralo u nedogled na

74
velikoj ravnici. Ljudi i životinje, vojnici i trgovci, lake devojke i
smerne supruge živeli su izvan pokolja.
Zamisao za uspešno okončanje opsade zahtevala je veću mudrost.
Budući da je bilo nemoguće zauzeti utvrdenje Persijanci su odlučili da
sruše zidine.
Dugi hodnici obloženi kožom i na pojedinim mestima ojačani ciglama
spajali su kamp sa brežuljcima zemlje koji su se gomilali ispred
utvrđenja. Tovari drveta bili su dovučeni iz šuma Tal'Afara, udaljeni
na oko dvadeset dana hoda. Bilo je dovedeno na hiljade ljudi sa obala
Tigra, Mosula i Hatra. Oni su iskopali na dubini oko deset stopa
prolaze koji su vodili ispod zidina. Tu su bile iskopane i dobro
poduprete veće odaje. Odaje koje su bile isto toliko i lukavo smišljene
zamke. Bilo je dovoljno zapaliti vatru na potporama da bi se tlo na
površini obrušilo zajedno sa neosvojivim zidinama.
Pa ipak, Rimljani i Palmirani, videvši gomile zemlje kako se
odronjavaju shvatili su spletku: unutrašnji prostor između bedema i
najbližih kuća bio je ubrzo ojačan nasipom zemlje u koji su bile
pokopane najbliže gradske kuće. Branioci su sa svoje strane
potkopavali tlo u nadi da će preseći persijske podzemne puteljke. I
jedni i drugi su radili tako dobro da je posle godinu dana ludila i
nadljudskih napora okolina Dura Europosa ličila na jednu čudovišnu
jamu pustinjskih pacova. Prostor je sa svih strana bio izrovan
razbacanim rovovima, kao ogromnim krtičnjacima!
Uskoro će pasti veče. Možda će baš večeras početi poslednja noć
iščekivanja. Po celom persijskom taboru se o tome šuškalo. Tuneli su
konačno doprli do zidina. Bilo je pitanje sata kada će napasti.
Napadači, kao i napadnuti, svakog trena su se plašili rušenja iznad
svojih glava koje ne bi preživeli. Dugi i uzani prolazi su bili tako krhki
da bi loše manevrisanje moglo slomiti poslednju odbranu grada ili
potpuno uništiti pet meseci osvajačkog napora.
Pre nego što je dečak uskočio u tunel oficir ga je uhvatio za rukav.
- Požuri, Kuno. Nije veče za odugovlačenje.
Persijanac se krvoločno nasmejao, a zubi su mu zablistali pod dugim
brkovima.
- Pobrini se da budeš nečujan. Ove Rimske svinje su odmah iza donjeg
zida. Nemoj pokvariti lepo iznenađenje koje ih čeka!

75
Ovde su je zvali ''Kuno" ne vodeći mnogo računa o njenom pravom
imenu i polu. Prošla je kroz red ratnika sa kožnim štitnicima pre nego
što je uronila u zemlju.
Prolaz je bio takve visine da se jedva moglo stajati uspravno, i već
posle nekoliko koraka svetlost dana je iščezavala. Ubrzo se više nije
čula ni spoljašnja vreva. Mogla se samo načuti škripa drvenih oblica
koje su pridržavale ogroman teret teške gomile zemlje. Vazduh je bio
zagušljiv i ustajao pa je bilo neprijatno udisati ga. Na trenutke pesak je
šuštao i slivao se tu i tamo izmedu dasaka.
Da bi uspela da se privikne na tamu, ona je zastala na nekoliko
trenutaka. Poznavala je svaki ćošak jame. Na desetine drvenih kotarica
peskovite zemlje je prenela tokom celog meseca, a malo ko se pokazao
tako spretnim da se na slepo kreće kroz ovaj lavirint.
Ispruženih ruku krenula je napred, orijentisala se ovlaš dodirujući
drveni plafon ne bi li pronašla put. Nakon desetak koraka svetlost
lampe koju su zaboravili saperi zasvetlila je u tami kao prsten
narandžaste svetlosti. Hodnici su vodili nepravilnom okukom na levo.
Pijuci sapera iskopali su jamu koju je trebalo ojačati.
Ne gledajući kosture koji su ostali zaglavljeni ispod drvenih gredica,
ona krenu brže, mnogo sigurnijim hodom.
Svetiljka privezana jednim čvorom visila je sa stuba. Osvetljavala je
nekakvu kružnu prostoriju široku pet do šest hvati. Fitilj je visio i
goreo, plamen se smanjio i činilo se da će se ugasiti.
Persijski oficir je bio u pravu kada se plašio nesmotrenosti radnika.
Ponekad, bez upozorenja, iznenadni potresi su uzdrmavali gredice tako
snažno da bi svetiljke popadale. Zapaljeno ulje moglo se proliti po
daskama i grančicama pripremljenim za napad.
U trenutku kada je krenula da otkači svetiljku, štiteći fitilj rukom,
nekakvi glasovi počeli su da odzvanjaju jako blizu, prigušeni zemljom.
Glasovi su govorili jezikom Palmire pomešanim sa latinskim.
Persijanac je bio u pravu. Opkoljenici su bili sa druge strane zida.
Čuo se smeh vojnika. Smeh kojim se ohrabruje. Umesto da se vrati
kanalom, Zenobija je ugasila plamen lampe svojim prstima.
Slabašan tračak svetlosti pojavio se kroz zid zemlje. Zlatasta svetlost
izbijala je iz pukotine jedva veće od malog prsta!

76
Ona je prislonila oko, zadržala dah i ugledala prostoriju veću i bolje
ojačanu od one u kojoj je bila. Desetak svetiljki je gorelo
osvetljavajući mnoštvo vojnika u pancirima sa kratkim rimskim
mačem za pojasom.
Njihovi štitnici i kratki pilumi bili su uspravno naslonjeni na zidove.
Dašak vazduha okrznuo joj je obraz. Noktom, veoma pažljivo, ona je
raskopavala zemlju i povećavala otvor.
Na desnoj strani, duž podupirača, nalazio se crni prolaz jednog
hodnika koji je vodio najverovatnije na drugu stranu bedema. Na ulice
Dura Europosa!
Nije dugo razmišljala. Potražila je gredicu pipajući po mraku,
dovoljno laku, koju bi mogla da podigne.
Trebalo je da požuri. Ako bude mnogo kasnila persijski oficir će
poslati nekog vojnika da je potraži. Ona prisloni uz telo kolac od
kedrovine i zakači ga za rame. Kapuljača joj se smaknula tako da je
mogla bolje da udiše zagušljivi vazduh iz jame.
Zenica prikovanih na sićušnu svetlu tačku koja se probijala kroz tamu,
ukočenih mišića, ne obraćajući pažnju na teret koji joj je gnječio rame,
Zenobija skoči napred.
Greda je pala preko zida uz zaglušujuću škripu koja je sve prodrmala.
Ali ona nije odustajala. Smogla je snage i ponovo gurnula svojim
telom. Zemlja sa zida odjednom je popustila. Zenobija se zateturala
unapred, odgurnuta gredicom. Buka, svetlost i krici sprečili su je da
oseti snažan udarac drveta i kamenja koji su joj izubijali kuk i leđa.
Jedva da je uspela da vidi lica preneraženih vojnika. Vazduh je strujao
kroz grede. Svetiljke su se iznenada ugasile. Tama je preplavila
prostoriju i hodnike kao da je dolazila iz samog središta zemlje.
Vojnici su uplašeno vikali. Odbacujući svoj kaput napunjen šutom,
Zenobija se bacila u stranu. Videla je jedno udubljenje trenutak ranije
kada je osmatrala ulaz u jamu. Moleći Balamina da je ne napusti ona
je poletela napred skupivši ruke ispred sebe, spremajući se za napad.
Iza njenih leđa urlici su se i dalje čuli. Zaslepljeni i izgubljeni u
prostoru vojnici su se gurali, udarali o grede, posrtali uz dreku. Škripa
metala značila je da su mačevi bili isukani. Ali kako se stišavala
gungula, Zenobija je znala da nije pogrešila; prolazila je kroz jedan
uzan hodnik. Molila se da je taj puteljak odvede van.

77
Dok je hodala tako povijena, rukama i šakama ispred sebe, srce joj je
tuklo kao ludo. Trčala je sitnim koracima. Drveni češljići koji su joj
pridržavali duge kovrdže pod kapicom, otpali su. Pramenovi puni
prašine lepili su joj se za obraze. Znoj joj se lepio za oči. Nesvesno je
izgovarala Balaminovo ime. - Ne napuštaj me! Ne napuštaj me sada!
Iza njenih leđa se još snažnije vikalo. Možda su se persijski vojnici
sastali sa rimskim?
Začula se tutnjava. Snažna i kratka. Zatim se tlo zatreslo. Potporne
grede iznad nje su popucale, zaškripale su kao što nikada do sada nisu
pucale i škripale. Ona je shvatila šta se dešava i potrčala je veoma
brzo. Prestravljeni krici čuli su se iz dubine zemlje. Huka ih je nosila
kroz lepljivi vazduh koji se pripio za Zenobijinu tuniku. Putem kojim
se kretala rušili su se zidovi. Zatrpana odronjenim zidom prostorija se
survala.
Zenobija je potrčala još brže ne razmišljajući o gredama koje su joj
sekle ramena i gredicama koje su joj izgrebale dlanove dok je
pokušavala da se snađe. Zadah smrti ledio joj je krv.
Snažno je lupila unutrašnju stranu zida sa koga je otpadala zemlja i
odbila se o jednu gredu ispred sebe. Više nije osećala noge. Usta je
zabila u zemlju. Jedva je stigla da prisloni ruke na svoje lice pre nego
što je oblak prašine i šuta prešao preko nje.
Trebalo je vremena da se zemljina utroba smiri. Grede su i dalje
pucale, ali su još dobro podupirale. Brujanje odrona odzvanjalo je u
daljini. Mora biti da su se i drugi hodnici obrušili. Ljudske krike više
nije čula.
Još uvek u tunelu ona se uspravila, zakašljala i pljunula. Krenula je
napred teturajući se, bolnog tela. Tek što se naslonila na unutrašnji
pregradni zid, zemlja kao bujica vode grunu pod njene prste. Prašina je
prodirala sa svih strana i ulazila u oči koje je jedva uspevala da otvori.
Prašina koja se vrtela po zemlji kao kakva životinja, bila je gusta.
Pomišljala je da se prolaz nesumnjivo urušio pred njom. Da će možda
umreti, tu, ugušena u ovoj jami.
Pa neka!
Balamin joj je pružao ruku.
Otvarajući bolje oči, videla je sa svoje leve strane veoma slab tračak
bele svetlosti. Neka vrsta okruglog oblaka jasnog u noći.

78
Svetlost dana!
Nit koja je izbijala van. Na deset ili petnaest koraka!
Ona je potrčala vrišteći od sreće poput životinje dok joj je grlo bilo
puno prašine. Iziđe na svetlost dana i oseti svež vazduh, mada je bila
zaslepljena i praćena kolutima prašine nalik dimu tamjana.
Nije bila ni na kakvoj ulici već u dvorištu neke kuće. Kuće polu
zatrpane zemljom. Jedan glas uzviknu:
- Hej! Pogledajte! Neko izlazi.
Dve siluete su joj se približile, probijajući se kroz sivilo prašine.
Muškarci. Jedan rimski oficir, besprekorne odore, oklopa jedva
potamnelog i jedan vojnik Palmire crnih zuba. Obojica su je
iznenađeno pogledala. Bili su podjednako zaprepašćeni.
Rimljanin upita:
- Ko si ti?
Drugi izjavi:
- Centurione! To je žena!
Zenobija se privikavala na svetlost. Od nadraženosti očiju krenule su
joj suze koje su joj pročistile oči. Ona nije odgovarala, tražeći mutnim
pogledom gde da pobegne. Primetila je u jednom uglu naspram
dvorišta hodnik koji izgleda niko nije čuvao.
Centurion je uhvati za ruku.
- Šta radiš ovde? Jesi li persijanka? Gde su ostali, ispod?
Palmirski vojnik se cerekao:
- Evo persijske hrabrosti! Poslati ženu da sruši rudnike! I možeš biti
siguran da je ona špijun!
Novi huk odzvanjao je hodnikom. Potom još jedan, nedaleko od kuće.
Na krovovima kuća su neki muškarci vikali. Zenobija je primetila
dvadesetak naoružanih vojnika koji su gestikulirali.
- Ruši se kula! To je kula centurione!
Rimljanin podiže pogled. Zenobija to iskoristi i jurnu između dvojice
muškaraca. Palmirski vojnik ipak je bio mnogo okretniji nego što je
ona pomislila. Uhvatio je za skut tunike i pokušao da je veže.
- Hopa, slatkišu! Ne trči tako brzo!
Divljački, bez griže savesti, Zenobija ritnu kolenom vojnika među
noge. On širom otvori usta ne ispuštajući glasa. Držao je i dalje njenu
tuniku, ali ne da bi je zadržao već da bi ostao na nogama.

79
Ona povuče tkaninu svom snagom. Tunika, već pohabana, pocepala se
na šavovima razgolićujući je sve do pojasa. Vojnik presta de se bori.
Trepćući očima pogledao je zadivljeno, ali i bolno.
- Svih mi bogova, ova furija je zaista žena!
Rimljanin se nije divio njenim grudima. U ruci je već držao mač.
Zenobija se istrgla svom snagom koja joj je preostala, oslobodila se i
potrčala ka hodniku, ostavljajući deo tunike u vojnikovoj ruci.
Balamin je još jednom odlučivao o njoj. Izbezumljeni urlici dopirali su
sa krova:
- Persijski strelci se postavljaju.
- Centurione, Persijski konjanici zauzimaju svoj položaj!
- Katapultom ih ne možemo gadati, kula je srušena! Pripremaju se za
napad.
- Centurione! Oni formiraju redove!
Zenobija baci pogled preko svog ramena. Centurion i palmirski vojnik
okrenuše joj leđa. Trebalo je šibati druge zveri, a ne nekakvu
prašnjavu špijunku.

ABRITUS, RIMSKA MEZIJA

Mač je leteo vazduhom u velikom luku. Bronzani vrhovi zabili su se u
štitnik na obrazu Gota. Krv pomešana sa zubima i kostima šikljala je
iz razbijenih varvarovih usta.
Obamrlost od potresa sprečila ga je da podigne svoj mač. Uvrnuvši
zglob, Aurelijan je zarnahnuo maljem preko čeličnog šlema. Varvarove
oči se širom otvoriše, koliko od bola, toliko i od iznenađenja. Zenice
mu se raširiše od užasa.
Od udarca maljem spala mu je kaciga. Pojavila se raščupana kosa.
Sečivo mača se stropoštalo. U metežu bitke jedva se moglo čuti
pucanje kostiju. Aurelijanova ruka je zadrhtala kada se mač zabio u
mozak, probijajući kosti nosa i brade.
Ratnikovo lice bilo je preneraženo, čak i tako raspolovljeno. Ruke su
mu se uzdigle u jednom jedinom drhtaju poput treperenja jesenjeg
lišća. Srušio se kao klada. Vešto izmaknuvši kuk, Aurelijan ga je
izbegao. Ratnikov mozak se rasuo po lepljivoj travi.
Aurelijan ga nije ni pogledao. Levom rukom je već uspravljao malj,
pogledom tražeći sledećeg neprijatelja.

80
Išao je po bojnom polju već satima i borio se. Rano junsko sunce
padalo je na oklope i šlemove preživelih. Vunena postava njihovih
pancira bila je natopljena znojem. Zora se budila i kupala u vlatima
raži, mirišljavim cvetovima bagrema uz plotove, ali uprkos svemu
zaudaralo je na pakao. Urlici su se jedva čuli koliko je vazduh njima
bio prezasićen.
Oko sedmog sata, dok se sunce dizalo na istoku, Aurelijan je izgubio
svog konja. Jedan Got, snažan poput diva, razbio mu je glavu od čela
do nozdrve jednim udarcem malja.
Rascopane glave, životinja se srušila, a Aurelijan je izbegao da padne
pod nju. Klečeći još uvek izbacio je svoj mač i rasporio Gotovu utrobu
na delu gde su se spajale bronzane ploče njegovog oklopa. Izvlačeći
svoj mač iz leša, Aurelijan je zgrabio malj kojim je njegov konj bio
ubijen. Trenutak kasnije, on je njime razbijao glave varvara.
Tačno u središtu meteža bitke on više nije morao da juriša. Goti su mu
dolazili kao leptiri privučeni plamenom baklje. Obuzeti divljačkim
besom, oslobođeni svake brige i zamisli, gazili su preko leševa svojih
savladanih saboraca, kako bi dopreli do tog Rimljanina koji ih je i
dalje mrvio.
Ispunjen istom tvrdoglavošću, istim samrtnim ludilom, Aurelijan je
mačem odbacivao sečiva. Malj je zviždao vazduhom, šlemovi su
poskakivali, a lobanje padale pod oštricom sa koje se slivao mozak i
krv. Retko kad bi promašio. Pod maljem se lomilo rame, bok ili
potiljak. Potom je mač sekao ruku, ubadao se u lice, ne prodirući u
celosti. Lica i tela sa kojih se slivala krv Aurelijan nije video. Video je
samo glave koje su padale pod njegovim udarcima. Disao je sa sve
više i više odvratnosti, ali ravnodušan prema smrdljivom vonju utroba,
sprženih na suncu. Pri svakoj smrti oštrica je sve jače vitlala u
njegovoj ruci.
Najzad, na polovini osmog sata, slično iscrpljenom brujanju, Gotski
rogovi su odjeknuli.
Jedan dug zov, praćen sa tri kratka poziva.
Ispred Aurelijana, jedan varvarin je oklevao sa povlačenjem preko
gomile leševa. Počeo je čudno da se ponaša. Krenuo je i počeo da se
smeje. Ludački smeh. Zatim se okrenuo i visoko poskakivao iznad
ljudi koji su ležali na zemlji.

81
Za tili čas Gotska vojska povlačila se putem koji je vodio do
močvarnog dela Dunava. Ostale su samo sablasne gomile mrtvih i
ranjenih.
Nagonski, Aurelijan je potražio konja i rog kako bi pozvao na
gonjenje. Krajičkom oka ugledao je Maksima zacrvenjenog od sveže
krvi. Smejao se, mlatarao obeležjem legije, pozivao preživele da krenu
ka njemu.
Aurelijan se takođe nasmejao. Vitlao je svojim mačem držeći ga za
oštricu, drške u vazduhu. Uz promukli urlik on ga je zabio između
svojih nogu, u travu među mrtve. Iz grla hiljade legionara otimali su se
povici radosti zbog pobede i slave. Bilo je gotovo.
Novost je stigla do njih za manje od jednog sata, dok su se prali od
krvi u jednom potoku.
Sveža voda jedva da je uspevala da utiša groznicu od koje su goreli.
Udovi su im drhtali kao udovi starih žena. Pojedini više nisu mogli
pomaknuti ruke, a da ne jauknu. Jedna velika posekotina bila je na
levom Maksimovom ramenu.
Iza starih visokih šuma, spokojna tišina i smrad mrtvih koji su već
trulili na suncu prigušivali su jauke ranjenih. Vazduhom su ponovo
letele i brujale bube, roj belih leptira plesao je na olistalim bagremima.
Ptice su letele pod sunčevim zracima i sletale zaklonjene mladim
lišćem. Prvi mišari i gavrani lešinari sekli su plavetnilo neba. Oni
najoholiji su već proždirali meso pobeđenih.
Jedan dekurion se pojavio i poterao svog konja do same reke. Pred
njim su se ukazali goli oficiri, te je za trenutak oklevao.
Zatim podiže štap privezan purpurnom trakom koja ga je označavala
Imperatovim glasonošom.
Maksim odgurnu centuriona koji mu je previjao rame.
- Priđi, dekurione. Koga tražiš?
- Od Imperatora Decijusa Avgusta, za legata Aurelijana, lično
izrečeno.
Pred Aurelijanom, glasnik jedva uspe da pozdravi.
- Legate, Imperator te obaveštava da je odbio Gote na dve miłje
zapadno od Abritusa. Varvari su gledali da opkole kamp velikim
trupama, dobro vođenim i brojnijim od naših legija. Ali sami su
osujetili napad.

82
Aurelijan je potvrdio klimanjem glave. Osim preplanulosti lica i
podlaktica, koža nadražena trenjem vunene postave njegovog oklopa
bila je skerletna.
- I sada se penju na sever? - upita on, pažljivo sušeći telo.
Bila je to više tvrdnja nego pitanje. Dekurion ga je posmatrao ne
usuđujući se da odgovori.
Aurelijan je čuo Maksimovo mrmljanje. I jedan i drugi sumnjali su na
istu stvar. Kniva, zapovednik Gota, bio je prepredeniji od svih opakih
lisica. Njegova zamisao sada je bila očigledna. Ne bi trebalo da je bio
mnogo oslabljen.
Uputio je ratnike protiv njih na pet do šest milja od Abritusa, žrtvujući
svoje najslabije saborce kako bi se verovalo da namerava da opsedne
logor i ambare Nove. Tako, dok je XX Valeria Vitrix bila zaustavljena,
daleko od Decijusa i njegovog sina Etruskusa, veliki deo Gotskih trupa
grabio je na sever sa svojim pleriom, probijajući se do ušća Dunava.
Tamo gde nijedna ozbiljna bitka nije mogla da se vodi, a da se ne
zaglibi u gusto blato močvara.
Toliko smrskanih glava za toliko malo!
Aurelijan se nagnuo nad reku. Krsta su mu obamrla od umora. Žubor
vode sprečio ga je da čuje glasnika. Kada se uspravio, ugledao je
preneraženost na Maksimovom licu.
- Šta si rekao, dekurione?
- Imperator Decijus Avgust te obaveštava da je njegov sin, Cezar
Herenijus Etruskus, poginuo dok je V Macedonia bila pod njegovim
zapovedništvom.
- Etruskus? Svih mu gromova!
Začuđujuće, Aurelijan oseti jedno snažno olakšanje.
Prva pomisao bila je u vezi sa zlokobnim predskazanjem njegove
majke koje ga je morilo noćima od prolaska kroz Sirmijum. Julija
Kordelija je pogrešila. Bogovi su svoj bes skrenuli sa oca na sina. Sa
Avgusta Imperatora na mladog Cezara.
Neka su hvaljeni Mitra i večno Proviđenje!
Hladnim glasorn, Aurelijan je upitao gde se nalazi Decijus Avgust.
- U taboru Abritusa. Sa zapovednikom Mezije i svojom vojskom. On
te poziva.
- Neka mi brzo pronađu konja.

83
Aurelijan je već navlačio svoju tuniku natopljenu krvlju. Pokretnom
rukom Maksim je zgrabio oklop koji se sušio na obali potoka.
- Uzmi moju kobilu. Ona nije išla u boj, odmorna je. Osim ako ne
želiš da i ja krenem.
- Ne. Leči se. Pazi na zaraze koje haraju ovim krajem. Potreban mi je
tvoj život, prijatelju, ne zaboravi to. Vrati u red naše centurije. Neka
budu spremni u sledeću zoru. Počinjemo sve iznova: današnja bitka
bila je samo obmana.
Bio je uveden u Imperatorovu odaju, a ne u onu čuvenu veliku salu
pretorijuma gde su se obično održavali prijemi. Tribun koji ga je vodio
stao je kraj vrata i najavio ga ne podižući glas.
Zidovi prostorije bili su obojeni plavim i crvenim kosim trakama. U
uglovima, reljefni stubovi pridržavali su lovorove vence. Bio je tu i
jedan izvajani nag Jupiter koji je bacao svoje koplje u uznemireno
gnezdo zmija. Jedan krevet i jedan sanduk bili su sav nameštaj.
Kristalčići mitre i ambre cvrčali su u jednoj darovnoj kupoli koja je
stajala na drvenom oltaru. Decijus je, sklopljenih očiju i glave nagnute
ka dimu, nosio generalsku odoru, a ne carsku togu. Visoke jahačke
čizme prekrivale su mu listove sve do kolena. Korice njegovog
parazonijuma bile su veličanstvene. Sedefasta zmija završavala se na
vrhu zlatne glave lava. Drška mača bila je napravljena od srebrnih
kuglica sa berilom i smaragdom, umetnutim u dršku i prikovanim za
jednu zlatnu alku.
Oklop mu je zaškripao kada se uspravio. Oklop iz ranijeg doba, iz
jedne celine. Mnogi su verovali da se radilo o kopiji oklopa koji je
nosio veliki Trajan kada je proširio Carstvo do Korzike, šireći granice
Rima sve do severa. Ukrašen besnom Meduzom i Vučicama, majkama
Rima, njegove izbočine prilagođavale su se grudnim i trbušnim
mišićima. Oklop je snažno stezao Decijusovo telo i malo muškaraca
njegovih godina je bilo sposobno da ga nosi.
Sa navršenih šezdeset godina njegova kosa bila je proređenija i više
seda od njegove brade. Posedovao je držanje i moć zrelog čoveka. Čak
i po danu kao što je bio današnji, Aurelijan nije primećivao nikakvu
iznemoglost na njegovim licu. Na usnama nije bilo ni tuge ni gorčine.
Surovo lice generala. Uobičajen stav jednog vojnika.

84
Skupivši pesnicu na grudi kao znak odavanja poštovanja Aurelijan je
postao svestan prizora koji je pružao. Prekriven udarcima, njegov
oklop bio je rđavo zatvoren; loše se pridržavao za pocepane remene,
njegova prikačena pregača visila je kao dronjak. Čizme su mu bile
natopljene krvlju i prašinom. Čak je i njegova brada širila smrad bitke.
- Oprosti mi zbog neuredne odeće, Decijuse Avguste.
Decijus je jednim pokretom ruke odmahnuo na njegova izvinjenja.
- Osećaš se na pobedu i neprijateljev beg, legate! Ko bi se mogao
mrštiti?
- Moj bol ne može olakšati tvoj. Ali snažan je i iskren. Voleo sam
Etruska. Dva puta smo se borili rame uz rame na Dunavu. Bio je
hrabar više od mnogih mladih Cezara.
- Pravo govoriš. Bio je.
Glas mu je bio tegoban ali nije trepnuo očima. Pogledavši Aurelijana,
on je prodro u njegovu dušu mnogo snažnije i mnogo bolnije nego bilo
koje Gotsko oružje.
- Šta je život jednog čoveka? Da li je on bio moj sin?
Aurelijan nije pronalazio reči da odgovori.
- Šta je život jednog čoveka da bi Rim poštovao njegovu moć.
Herenijus Etruskus je umro kada je trebalo da umre. To je volja
bogova. To je dobro. Nemoj o meni misliti da sam čovek bez srca ili
da sam okrutniji nego što si ti sam, legate. Seti se ovoga: Rimljanin,
bio on Cezar ili ne, samo je kamen jednog ogromnog zida carstva. A
ja, Decijus Avgust, ja sam taj koji čuva zid naspram mračnog
varvarskog sveta. Zlo i nered su izvan njega i obitavaju oko njega
kako bi srušili Rim. Rim građen više od pet vekova. Virtus, Pietas,
Fides! Samo to vredi. Samo to i ništa više.
Nesvesno, Aurelijan je počeo da drhti. Njegovi prsti, usne, njegove
misli su podrhtavale. Groznica i umor nisu dolazili od borbe.
Decijusove reči zanele su njegovo srce i njegov razum.
Virtus, Pietas, Fides! Reči Rima. Reči koje je njegov otac uklesao na
oltar ispod svoje biste u lararijumu Sirmijuma.
Ali iz Decijusovih usta postajale su sam dah bogova. To je značilo biti
Imperator. Jedan Avgust posedovao je moć koja nije dolazila samo od
sjaja njegovog oklopa. Rimski bogovi stapali su se sa njegovim
ljudskim obličjem kako bi ga učinili plemenitijim i svetijim.

85
Tako su dakle bogovi čuvali sudbinu Rima i njegovih naroda, kalendu
za kalendom, iz bitke u bitku. Kao što se pri svakoj zori neustrašivo
sunce podizalo nad pločom sveta kako bi potisnulo tamu i zlo.
Decijusovo lice je smekšalo. Prozreo je njegove misli. Položio je
osećajno prste na tuniku natopljenu smrću varvara.
- Živ si i pobednik si, Aurelijane. To je jedino što je važno. Dugujemo
zahvalnost besmrtnim bogovima.
Aurelijan je klimnuo glavom.
- Pobedio sam, Avguste. Ali ova previše laka pobeda samo je deo
Knivinog lukavstva. Neće ga naročito onemoćati prilikom bekstva.
- Ni mrtvi mu više neće pomoći. Budi u to siguran.
Imperator se okrenuo, zgrabio sa uzanog kreveta opasač i korice mača
koji je Aurelijan prepoznao. Etruskov mač! Decijus je izvukao oštricu
iz kožne navlake.
- Primi ovaj mač iz mojih ruku, Aurelijane.
Bilo je to veličanstveno oružje. Gvožde je dolazilo iz kovačnica
Damaska, koje su jedine bile sposobne da učine jedno oružje tako
laganim i tako moćnim, isto toliko nežnim koliko i otpornim. Po
ugledu na persijske mačeve, posedovao je ojačanje: dva gavranova
krila, graciozno povijena na spoljnu stranu, iskovana od čelika
namotanog zlatnim vlaknima. Drška, široka i jednostavna, bila je
istovetna dršci Decijusovog parazonijuma. Dragulj, boje zelene vode,
bio je uglavljen u srebrnu alku. Na navlaci, sazvežda Mitre, Gavrana,
Marsa, Lava i Heliosa bili su izvezeni srebrnim i zlatnim nitima,
zapanjujućom veštinom. Koža je bila dvostruko ojačana sa dve čelične
oštrice tako da je i sama bila oružje, ako je bilo nužno.
- To je mač tvoga sina...
Mač je ležao u njegovim rukama. Nije se usuđivao da ga vrati u
korice. Decijus ga je još uvek pridržavao svojom šakom. Preko oružja,
podrhtavanje njegovog snažnog daha prenelo se na legatove dlanove.
- Prihvati ga, Aurelijane. Niko neće umeti da ga oživi sem tebe.
Pogledaj ove korice. Etruskus je bio veran Mitri, a ja znam da je on
tvoj bog. Ko ga je dostojniji od tebe? Želim da se to zna. Želim da
ovog trenutka opašeš ovaj mač, pre nego što se pridružimo ostalima u
velikoj odaji.

86
- Decijuse Avguste, nemam niti jednu reč da izgovorim o svojoj
vernosti.
Decijus je prihvatio i potvrdio njegovo priznanje treptajem očiju. I
jedan i drugi su zaćutali, skupljenih pesnica na oružju poginulog
mladog Cezara. Aurelijan je znao da su bogovi zapečatili jedan
dogovor koji je samo smrt mogla uništiti.
Decijus je grubo povukao ruke sa korica mača. U trenutku, postao je
drugi čovek
- Naš dobri zapovednik Mezije želi da iskoristi smrt moga sina da bi
nastavio svoju politiku: da poklanja tovare zlata Knivi kako bi njegovi
Goti prešli preko Dunava, a da se ne bore sa našim legijama. Taj veliki
slabić Trebonijan savetuje mi da dam sebi dovoljno vremena da
sahranim mladog Cezara pre nego što krenem na Rajnu! On će se
pobrinuti oko mira i o svemu ostalom. Ali ne i o bitkama, o tome ne.
Baciće otkupninu za Rim pod noge Gota! Možeš li verovati? On se
usuđuje, usuđuje se! Onog trenutka kada varvari beže pred nama,
natovareni opljačkanim plenom iz Filopolisa!
Decijus je grdio tako snažno da su iskrice tamjana počele da lepršaju.
On ih je raspršio rukom, a kolutove dima odbacio je o zidove.
- Ova propast ishod je politike jedne ništarije. Ali Trebonijan ne ume
drugačije. Otkako zapoveda tom regijom sve ide iz gorega u gore. A
drugi, legate. Drugi ne vrede mnogo više! Legije Kajusa Prokuluma i
Liliusa Finitusa pale su pred deset hiljada Gota. Još uvek žmirkaju
očima. Etruskova smrt još više ih nagoni da budu obazrivi, umesto da
zapali njihov bes. Budem li ih pustio dovešće Rim do toga da trguju sa
varvarima, samo da ne bi što pre ispraznili svoje sanduke. Da li je to
sve što je preostalo od naše oholosti?
Od besa, jedna ogromna žila iskočila mu je na čelu. Aurelijan je na
trenutak zaćutao pre nego što ga je upitao:
- Koja su tvoja naredenja?
- Napašćemo varvare, koliko noćas. Primoraćemo Knivu da se bori,
pre nego što stigne do Dunava. V Macedionia biće pod mojom ličnom
zapovešću...
Aurelijan nije mogao da se ne namršti, što je Decijus primetio.
- Šta? I ti sumnjaš?

87
- Ne, Avguste, ne sumnjam! Tvoja odluka je dobra, treba da
napadnemo Knivu koliko sada. Gotski narod okupljen je na severu,
oko Duostoruma. Pljačkajući, prigrabiće gomile oružja i oklopa,
strahovito će se proširiti, jači nego ikada ranije. I to na našim
granicama. U pravu si, treba ih zaustaviti. Nema drugog rešenja.
- Ali?
- Ali Kniva je otelotvorenje lukavosti. Pogledaj put kojim se kreće da
bi stigao do reke. On ide ka močvarama. Tamo gde ga mi ne možemo
pobediti.
- Naprotiv! Prikolice natovarene zlatom zaglibiće se u blato i usporiće
ga. Zarobljenici će moći da pobegnu.
- Može biti, Avguste!
- Ne veruješ mi?
- Ono što verujem, a to je da Kniva ne bi krenuo močvarnim putem,
ako nije razmislio da je to dobro za njega.
- Znaš li da si izgovorio istu rečenicu kao i debeli Trebonijan.
- Veruj mi da je ne izgovaram sa istim razlogom.
- Šta predlažeš?
- Da se popnemo više i brže od tih gotskih varvara. Ako zaobiđemo
močvare, bićemo brži. Žustrim hodom od jedne noći i jednog dana.
Iznenadićemo ih kada se budu približavali Duostrorumu, puštajući ih
da veruju da su pobedili. Poznajem ih. Kada misle da su pobednici,
varvari ne odolevaju radostima pijanstva. Njihova brojnost biće
njihova prepreka.
- Moraćeš da pređeš Dunav, i to preko tri rukavca.
- I oni će morati, Avguste.
- Dvadeset hiljada varvara, koliko ih ima, zaveslaće tamo gde, na
žalost, mi imamo jedva dve legije.
- Neće nam biti potrebna vesla. Mi ne prevozimo kola natovarena
zlatom. Brodovi će biti naši mostovi.
- Kada budeš prešao reku, sa druge strane će te napasti oni koji čekaju
Knivu na severu.
- To je slabašan rizik. Biće to veliko iznenađenje. Kada u Duostrorumu
budu svesni našeg prisustva, biće isuviše kasno za njih.
Decijus je ćutao, sumornog lica, očiju prikovanih za Etruskusov mač
koji je Aurelijan i dalje držao u rukama. Sa razočaranjem, Aurelijan je

88
prozreo ogromnu želju za osvetom koja je ispunjavala Imperatorove
misli.
On, koji se trenutak ranije činio tako jakim, krio je svoj bol sa tolikim
prezirom. Nije sudio o položaju vojske kao zapovednik, već kao otac i
poniženi car. Hteo je da izbriše smrt svog sina krvlju. Večeras ili sutra,
što je brže bilo moguće. Koliko god da košta.
Obuzela ga je neprijatna jeza, majčin glas ponovo je proganjao
Aurelija: ''Decijus će umreti, sine moj. Nećeš to moći da sprečiš.
Budućnostje takva: onakva kakvu je žele večni bogovi."
Na tren je oklevao. Da li da upozori Decijusa? Da mu kaže istinu o
opasnosti, suočavajući se sa njegovim prezirom. Da rizikuje i na sebe
navuče njegovu mržnju. Već je čuo njegov divljački smeh. On,
Imperator, da se čuva nekakvih predskazanja jedne sveštenice,
oslobođenice iz Sirmijuma! Hajde, nisam li možda pogrešio kada sam
ti poklonio mač moga sina?
Decijus sklopi svoje prste na njegove, gnječeći ih o oštar čelik
Damaska. Povrativši se iz svojih misli, Aurelijan zadrhta, progutan
pogledom starca koji mu je toliko verovao.
- Znam o čemu razmišljaš, - prošaputa Decijus. - Ipak je tako. Bogovi
treba da odluče o mojoj sudbini i moći Rima. Evo šta ću zapovediti: V
Macedonia pratiće Gote kroz močvare dok ćeš im ti preseći put na
severu. Kajus Prokulum će me podržati i njegova VII Claudia Pia
Fidelis.
Ledeni osmeh prešao mu je preko lica na kome više nije bilo nikakve
emocije.
- U pravu si što navaljuješ, Aurelijane. Ta zamisao je bolja od
prethodne. Neće se naročito svideti Trebonijanu, a to je dobar znak!

DURA EUROPOS
Užas je vladao gradom. Sa svih strana se čula vriska zbog napada
Persijanaca.
Opšti haos je omogućio Zenobiji da neopaženo prođe, sva odrpana i
prljava da se čovek uplaši.
Skupljajući skute tunike na telo, trčala je, nasumice ulicama, kako bi
se što više udaljila od vojnika. Ali niko je nije pratio, niko se nije
brinuo za nju. Stopila sa sa metežom koji ju je okruživao, pomešala sa

89
ženama koje su plačući gurale svoju decu, ne znajući gde, sa
muškarcima koji su se dozivali da bi preneli vodu, hranu, da bi
zatvorili vrata i prozore. Svako je želeo da pobegne sa ulica na kojima
će uskoro pljuštati gomile strela. Hitali su iza svojih vrata sa nadom da
su dovoljno jaka.
Trube su odzvanjale upozoravajući. Muškarci u skromnim tunikama,
opremljeni štapovima, koljem stvrdnutim na plamenu i džakovima
kamenja, sa naporom su se penjali kroz lavirinte stepenica koji su
vodili do terasa kuća, skakali su sa krova na krov.
Sada je trebalo da ga pronađe.
Ispunila je najteže, ali trebalo je da ga pronađe.
Brzo. Pre noći. Pre nego što Persijanci opkole grad.
Rečenica koja joj se mesecima motala po glavi, dođe joj na usne:
''Onaj koga tražiš je u Duri. Uči sa sledbenicima boga Hrista." Bile su
to reči jednog starog putnika karavana kod koga se Zenobija
raspitivala, svaki put kad se vraćao sa puta.
Trebalo je da pronađe hrišćansku kuću. Kroz ceo Istok bili su hvaljeni
hramovi i kuće koje su stanovnici Dura Europosa bili sagradili i
ukrasili za rimske i palmirske bogove, za Jevreje, pa čak i za nove
vernike jedinog boga, hrišćane. Svako ih je ovde morao poznavati.
Kad uđe u Palmiru, neko će je sigurno uputiti na mesto gde se nalazio
Havad.
Prvo je upitala žene koje su unosile ćupove ulja u jedno dvorište.
Činilo se da nisu čak ni čule njeno pitanje. Okuša svoju sreću nešto
dalje, nabacivši učtivi osmeh.
- Hrišćanska kuća? - pitala je - Pokažite mi samo ulicu, molim vas.
Ponovo joj niko nije odgovorio. U ritama i pocepanoj tunici, njen
osmeh ličio je na grimasu. Gledali su je kao ludu. Jadnu devojku kojoj
je zvuk oružja poremetio mozak.
Prolazila je iz ulice u ulicu, ne znajući da li treba da ide ovuda ili
onuda. Grad je bio sagrađen prema jednom veoma strogom pravilu.
Ulice su se ukrštale i sekle pod velikim pravim uglovima. Kuće su bile
zbijene. Sve su ličile jedna na drugu, naročito u ovom ludilu. Izgubila
se, a haos oko nje nije joj dopuštao da zapamti bilo kakvo obeležje.
Najzad, vrteći se oko konačišta za karavane, Zenobija se sudarila sa
jednom napuštenom staricom koja je sa neobičnim spokojem

90
posmatrala metež oko sebe. Njene staračke sive oči spustile su se na
nju sa blagošću. Možda je u njima bilo i tračka osmeha?
- Ti tražiš hrišćansku kuću, kćeri moja?
Bez oklevanja, njena sasušena šaka zgrabila je Zenobijinu ruku.
Odvukla ju je do jedne raskrsnice, pokazala joj gomilu vojnika koji su
se tiskali pod zidinama. I to odmah pored kuće iz koje je Zenobija,
trenutak ranije, izašla iz Persijskih tunela!
- To je tamo, upravo preko puta. Nisi daleko. Ali tamo nećeš ništa
videti.
Stara se okrenula ne izgovorivši više nijednu reč.
Zenobija se obazrivo vratila putem kojim je došla. Mesto je vrvelo od
vojnika. Čuli su se povici, ljudi su se nervozno gurali.
Ubrzo je shvatila šta je starica želela da kaže. Ovde više nije bilo kuća.
Kao i sve kuće koje su bile naslonjene na utvrđenje, kuća hrišćana bila
je zatrpana ispod ogromnog nasipa zemlje koji su podigli opkoljenici.
Mogla se razaznati samo preko vidljivih fresaka sa jednog srušenog
zida koji se uzdizao iznad svoda napola zatrpanog zemljom. Zenobija
prepozna ribe na trakama, pastira koji je nosio ovcu preko ramena,
životinje i likove kojima su posebno bili privrženi sledbenici Hrista
svuda u istočnom Carstvu.
Htela je da krene napred. Ljudi oko nje jurili su nemilice. Bilo je
besmisleno da nekoga zaustavlja i pita bilo šta. Niko ovde ne bi bio
sposoban da joj kaže gde se nalazi Havad, sin Ihamov i vernik
Elkezaje i Hrista.
Od razočaranja kolena su joj klecala. Zateturala se. Talas umora
iznenada se spustio na njeno telo i dušu.
Jedina misao, mesecima, davala joj je snagu i hrabrost. Toliko snage i
toliko hrabrosti da se osećala neuništivom. Pronaći će Havada ovde,
uskoro, za tren!
Tokom četiri godine nije imala drugog cilja. Naučila se strpljenju i
smernosti. U tajnosti je dobila pomoć od putnika iz karavana svog oca.
Svuda gde bi se uputili, u pustinje kao i u gradove, oni bi zapitkivali
da li neko poznaje vernika Elkezaje, po imenu Havad, sina Ihamovog.
Za tri godine i pet meseci, dobijala je jedan te isti odgovor: ''Niko ne
zna za njegovo ime, niko za njega nije čuo."

91
A onda, prošlog leta, jedan starac izgovorio je čarobnu rečenicu: ''Onaj
koga tražiš je u Duri. Uči sa sledbenicima Boga Hrista."
Jedna noć joj je bila potrebna da pripremi svoje bekstvo iz Palmire gde
je živela sa svojim ocem. Nije čak ni poljubila jadnu Ahemu, plašeći
se njenog plača. Egipćanka je sigurno verovala da je Zenobija negde
umrla. Abdonaj još više.
Trpela je Persijance, njihove gluposti i njihovu oholost. Podnosila je
iscrpljujući posao sa kopačima. Ni za šta!
Oh! Da, toliko napora ni za šta!
Bilo je i suviše kasno. Prekasno. Sigurno je hrišćanska kuća bila
ispražnjena odmah na početku opsade. Havad odavno nije bio u gradu.
Zašto na to nije pomislila?
Knedla joj je stajala u grlu i nije mogla da diše. Oko nje se kovitlala
prašina pri svetlosti sumraka.
Svi su vikali, svako svoje slutnje. Da će Persijanci napasti za jedan sat
bakljama, ako bude trebalo. Da će zapaliti grad upaljenim strelama
koje će izbacivati džinovskim lukom. Da će napasti u zoru jer ih
njihovi bogovi ne štite u noćnim borbama. Da su neke očajne žene sa
svojom decom poskakale sa stena u veliku reku...
Zenobija se rugala tom užasu. Nije želela ništa da čuje o tim sitnim
nesrećama. Ako Persijanci sravne Dura Europos, šta se to nje tiče?
Neka je zadave ako ih to bude veselilo. Pustiće ih da to učine.
Brojni vojnici navirali su nadomak hrišćanske kuće. Sa njene desne
strane bio je srušen zid. Ostavljen je prolaz i iz njega se videlo
zapanjujuće spokojno dvorište sa jednom palmom i velikom
tamarisom. Bilo je očigledno da je kuća napuštena. Ušla je u to
dvorište.
Odmah je ugledala fontanu pod tremom. Voda nije izvirala ali je ostalo
malo u dnu korita. Savila se da bi pokvasila sasušena i bolna usta.
Voda nije bila za piće. Promućkala je njome usta pre no što ju je
ispljunula.
Bila je žedna i gladna. Ali čemu napiti se i najesti kada će svejedno
umreti?
Srušila se ispod fontane, sklupčala se i drhtala od svežine koju je
nosila noć. Nebo je bilo sve tamnije i tamnije. Komešanje sluđenog

92
grada činilo se da najzad jenjava. Ona je još jednom pomislila na
jednostavne rečenice koje bi izrekla Havadu:
''Noć i dan, ti si u mom srcu. Idem tamo gde ti ideš. Neću se udati za
Odenata. Tebe sam odabrala. Od trenutka mog rođenja i zauvek, ja
sam te odabrala. Tebe Havade i nikoga drugog. Danas sam žena, zaista
nisam više dete. Mogu da radam i usrećim jednog muškarca. Donela
sam odluku. Šta mi znači da budem kraljica? Odenat je želja mog oca,
ali ne i moja. Biću tvoja kraljica, Havade voljeni moj, tvoja sreća biće
moje kraljevstvo. Sama pomisao da ne mogu osećati tvoje ruke na
mom licu, ubija me. Četiri godine, ništa drugo nisam mislila osim da
upijam dah s tvojih usana i budem tvoja žena. Ako to moj otac sazna,
tražiće moju smrt. Ali otići ćemo jako daleko. Otići ćemo u Grčke
zemlje. Naučila sam njihov jezik, a ti ćeš učiti onako kako oni to čine.
Postaćeš čovek velike misli, onakav kakvi su ljudi tamo. Filozof,
učitelj. Sve sa tebe će sijati u očima drugih. Adbonaj nikada više neće
pronaći svoju kćer. Zaboraviće je."
Reči su izvirale. Prošaputala ih je kao da je želela da ih prenese u
jedan blistavi svet u kojoj bi je Havad pronašao, zapanjen i srećan.
Kada je zaćutala, iscrpljena, ponovo je čula zvonjavu kraj zidina
utvrđenja. Rat se približavao. Prilično je poznavala nestrpljivost
Persijanaca, pa je znala da će napasti noćas. Zapaljeni grad biće
njihovo sunce.
Nesvesno je zaspala, utoljujući žed svojim suzama.
Koliko li je vremena spavala? Jedan sat, nekoliko sekundi? Pola noći?
Nikada nije saznala. Dok se budila činilo se da sanja. U senci, kraj
jednog stuba, glas je govorio:
- Nećemo imati vremena, Havade! Persijanci su tu, pogledaj nebo!
Zenobija je širom otvorila oči kao da su te reči bile njoj upućene.
Ugledala je crvene plamene obrise na nebu. Da, Persijanci su napadali.
- Ne budi tako nervozan, druže moj. Ako Bog želi, On će nam pomoći.
Ne sumnjaj u to.
Taj glas, siguran, miran. Ona ga je prepoznala. Svaki slog odzvanjao je
u njenoj utrobi.
Sva ukočena, pomislila je: ''Oh! Havade, Havade, ti si tu? Jesi li to
zaista ti?"
Havadov glas reče još:

93
- Zapalimo baklje da bismo mogli da vidimo gde koračamo. Zenobija
je osetila hladnu zemlju ispod svojih leda, ivicu
lavora prislonjenog na njene noge. Nije sanjala. Treba da ustane, da se
pokaže. Uzvikne Havadovo ime.
Neko je vrisnuo, bio je to Havadov prijatelj koji ga je odgurnuo. Dve
upaljene strele letele su nebom. Sasvim blizu. Pale su na susedni krov.
Oni koji su najavili napad preko nekakvih sprava bili su u pravu. Nisu
to bile male strele. Bila su to koplja uvijena krpama natopljenim
katranom koje su kao kiša padale na grad. U ovom trenutku, urlici sa
bedema otkrivali su da se vodila bitka prsa u prsa.
- Brzo! Nestrpljivo je nastavljao Havad. Nemoj se plašiti!
Zenobija je ustala i vrisnula:
Ples bogova
- Havade!
Havadov prijatelj umalo se nije onesvestio od iznenadnog straha.
- Havade, to sam ja! Zenobija! Zar me ne prepoznaješ? Prstenovi
svetlosti koji su izbijali iz bakłji slabo su ga osve-
tljavali, ali plamen koji je dosezao do greda sa krova, davao je
dovołjno svetlosti da se razaznaju lica.
Uprkos bradi, nešto dužoj kosi, on se nije izmenio. Prepoznala bi ga
medu hiljadama drugih.
Prepoznala je čak i njegov način da se čudi, da se namršti, da podigne
svoju lepu ruku kako bi zaštitio oči od zaslepljujućih plamenova i
potraži onoga ko je bio tu, u noći.
Ona se nasmejala:
- Naravno da me ne prepoznaješ, vidi u kakvom sam stanju. Uronila je
svoje ruke u fontanu da bi zahvatila malo vode da
pokvasi lice.
- Bila sam sa Persijancima celog jednog meseca, vikala je. Htela sam
da ti se pridružim nešto ranije ali sam uspela da predem ogradu tek
večeras.
Reči su izvirale iz njenih usta, praćene piskavim smehom koji nije
mogla da zaustavi.
- Kopala sam za njih. Mislili su da sam dečak. Zvali su me Kuno.
Ona poskoči. Novo koplje uletelo je u jedan ugao dvorišta. Plamen se
proširio, bacajući plamičke sve do trema.

94
- Treba da krenemo - ječao je Havadov drugar - Svi ćemo izgoreti!
- U pakao će otići, podli i podmukli. - režao je Havad prezrivo - Beži
ako hoćeš da bežiš.
Havad izvuče iz kragne svoje tunike jedan srebrni medaljon na kome
je bila predstavljena riba i njime zamahnu.
- Bog će se setiti! - urlao je.
Kraljica Palmire
P]es bogov a
Koliko li je vremena spavala? Jedan sat, nekoliko sekundi? Pola noći?
Nikada nije saznala. Dok se budila činilo se da sanja. U senci, kraj
jednog stuba, glas je govorio:
- Nećemo imati vremena, Havade! Persijanci su tu, pogledaj nebo!
Zenobija je širom otvorila oči kao da su te reči bile njoj upućene.
Ugledala je crvene plamene obrise na nebu. Da, Persijanci su napadali.
- Ne budi tako nervozan, druže moj. Ako Bog želi, On će nam pomoći.
Ne sumnjaj u to.
Taj glas, siguran, miran. Ona ga je prepoznala. Svaki slog odzvanjao je
u njenoj utrobi.
Sva ukočena, pomislila je: ''Oh! Havade, Havade, ti si tu? Jesi li to
zaista ti?"
Havadov glas reče još:
- Zapalimo baklje da bismo mogli da vidimo gde koračamo.
Zenobija je osetila hladnu zemlju ispod svojih leđa, ivicu lavora
prislonjenog na njene noge. Nije sanjala. Treba da ustane, da se
pokaže. Uzvikne Havadovo ime.
Neko je vrisnuo, bio je to Havadov prijatelj koji ga je odgurnuo. Dve
upaljene strele letele su nebom. Sasvim blizu. Pale su na susedni krov.
Oni koji su najavili napad preko nekakvih sprava bili su u pravu. Nisu
to bile male strele. Bila su to koplja uvijena krpama natopljenim
katranom koje su kao kiša padale na grad. U ovom trenutku, urlici sa
bedema otkrivali su da se vodila bitka prsa u prsa.
- Brzo! - Nestrpljivo je nastavljao Havad. - Nemoj se plašiti!
Zenobija je ustala i vrisnula:
- Havade!
Havadov prijatelj umalo se nije onesvestio od iznenadnog straha.
- Havade, to sam ja! Zenobija! Zar me ne prepoznaješ?

95
Prstenovi svetlosti koji su izbijali iz baklji slabo su ga osvetljavali, ali
plamen koji je dosezao do greda sa krova, davao je dovoljno svetlosti
da se razaznaju lica.
Uprkos bradi, nešto dužoj kosi, on se nije izmenio. Prepoznala bi ga
među hiljadama drugih.
Prepoznala je čak i njegov način da se čudi, da se namršti, da podigne
svoju lepu ruku kako bi zaštitio oči od zaslepljujućih plamenova i
potraži onoga ko je bio tu, u noći.
Ona se nasmejala:
- Naravno da me ne prepoznaješ, vidi u kakvom sam stanju.
Uronila je svoje ruke u fontanu da bi zahvatila malo vode da pokvasi
lice.
- Bila sam sa Persijancima celog jednog meseca, - vikala je. - Htela
sam da ti se pridružim nešto ranije ali sam uspela da pređem ogradu
tek večeras.
Reči su izvirale iz njenih usta, praćene piskavim smehom koji nije
mogla da zaustavi.
- Kopala sam za njih. Mislili su da sam dečak. Zvali su me Kuno.
Ona poskoči. Novo koplje uletelo je u jedan ugao dvorišta. Plamen se
proširio, bacajući plamičke sve do trema.
- Treba da krenemo - ječao je Havadov drugar - Svi ćemo izgoreti!
- U pakao će otići, podli i podmukli. - režao je Havad prezrivo - Beži
ako hoćeš da bežiš.
Havad izvuče iz kragne svoje tunike jedan srebrni medaljon na kome
je bila predstavljena riba i njime zamahnu.
- Bog će se setiti! - urlao je.
Dečak je oklevao, očiju uprtih u metal. Potom u Zenobiju koja se
lagano približavala, potpuno nesvesna opasnosti. Odlučio se, potrčao
koliko su ga noge nosile i nestao u kući.
Zenobija je bila sasvim blizu Havada. Oh! Kako je bio lep! Lepši i
snažniji nego što ga se sećala. Umirala je od želje da spusti svoje ruke
na njega, ali se nije usudila.
- Ti govoriš grčki, a ja te razumem isto kao i na našem jeziku, reče ona
blago. Otac mi je doveo dobrog učitelja. Htela sam da učim da bih
govorila na grčkom sa tobom!

96
Havadov pogled je treperio. Oči mu je preplavio jedan blag talas.
Njegova usta ponovo su bila usta nekadašnjeg Havada. Najzad, najzad
ju je zaista prepoznao.
- Ti si luda! Šta radiš ovde? Misliš li da je čas?
- Havade!
Havadov pogled goreo je kao plamen koji je proždirao krov susedne
kuće. Njegovi prsti stiskali su srebrnu ribu koja je visila oko njegovog
vrata.
- Nemam vremena. Treba da... Nemam vrernena za tebe. Ne ostaj
ovde, opasno je! Beži!
- Havade, slušaj me. Treba da...
- Kasnije, ako Bog to bude želeo!
On je više nije slušao. Potrčao je ka kući. Preko ramena i dalje je
vikao:
- Gubi se!
Tonom kojim se teraju psi.
Zenobija je ostala skamenjena u sred dvorišta, obasjana plamenovima
sa svih strana, nesvesna borbi koje su se vodile na nekoliko koraka od
nje.
U podnožju zidina, odbrana Rima i Palmire odstupala je pod pritiskom
Persijanaca.
Nesumnjivo je i dalje bila u tom položaju kada su je ugledali.
Usamljena devojka koja je stajala u sred drorišta, ravnodušna na zvuke
borbe oko nje, okružena plamenom koji se gasio sam od sebe.
Možda su i oni kada su je ugledali u tim prnjama i nepokretnu,
pomislili da je luda.
Ali ono što su takođe videli, pored svog buktanja okolo, bila je njena
lepota.. Uprkos dronjcima, uprkos blatnjavom licu. Lepota žene
kakvoj verovatno nikada nisu prišli, a kamoli je pomilovali.
Bilo ih je četvorica. Borbe prsa u prsa su se nastavljale na obližnjim
ulicama, ali činile su se lakim. Mogli su se već nasladiti svojim prvim
plenom. Jedan od njih uzviknuo je:
- Hej, devojko, šta radiš tu? Čekala si nas?
Drugi su se smejali.
Ono što nisu očekivali, bila je snaga i bes koji je pokazala kada su
pokušali da je dotaknu. Oslobodila se tako dobro da je kidala obraze,

97
usne i oči. Uprkos svojoj brojnosti, nisu uspeli da je savladaju. Urlala
je, opirala se i grebala. Izgledalo je da se nikada neće umoriti.
U toj borbi, ona je brzo ostala bez ono malo tunike što joj je preostalo.
Njena golotinja, kao i njen bes, još više su dražili Persijance, ako je to
bilo moguće. Bila je tako lepa, toliko lepa, prosto demonska!
Poigravali su se njenim besom kako bi bolje videli sjaj u plamenu koji
je plesao. Plamenu nalik blistavoj krvi. Čvrstina njenih grudi, tananost
njenih bedara, obla zadnjica, njen ženski rascep, sve im je plamtelo u
glavi. Ali takođe i mržnja, želja da se poseduje i snažno ukalja njena
lepota. Znali su dobro da je bogovi nisu njima namenili i da je nikada
neće posedovati.
Da, ništa nije više vredalo od te lepote! Bila je to, uprkos svemu, samo
jedna devojka u jednom gradu koji je trebalo uništiti do pepela.
Jedan od njih skočio je izgubivši strpljenje i zgrabio je svoj mač.
Udario je pljosnatim delom Zenobijinu slepoočnicu. Ona se stresla i
sklopila oči. Iznenada krhka, čineći se joj više nagom nego ranije.
Vojnik je udario ponovo.
Onesvešćena pre nego što je dotakla tlo, ona se sručila i našla se u
takvom položaju, da je izmamila osmeh radosti njenim silovateljima.
Onaj koji ju je udario zažalio je zbog te nepromišljenosti jer mu je
zadovoljstvo bilo umanjeno.
Havad je nije odmah ugledao.
Izleteo je iz kuće kao ludak. Noseći veliku kožnu torbu krcatu vrednim
uvijenim papirusima na ramenu, kose i brade osmuđene od vreline
plamena, mislio je samo na bekstvo.
Na ulicama, Rimljani su uzvraćali napad. Grad koji je bio u plamenu
odzvanjao je od borbenih pokliča. Havad je potrčao ka procepu u zidu.
Tek tada je primetio telo nage žene na zemlji.
Prvo je pomislio da se radi o snažnim priviđenjima koje je Zlo moglo
širiti. Hteo je da skrene pogled.
Drugi glas mu šapnu Zenobijino ime.
Potom je ugledao. Golu kakvu je nikada nije video, ali strašno krvavu
i rastrzanu. Golu kao napušteni leš. Kasapljenje je bilo učinjeno.
- Zenobija, Zenobija!

98
Njene ruke su još uvek stezale pocepanu tuniku. Kroz besne odsjaje
vatre ugledao je tragove crne krvi na njenim butinama i njenom
stomaku. Shvatio je.
- Oh! Svemoćni Gospode Bože!
Pao je na kolena kao što se pada pred mrtvacem. Ali ona nije bila
mrtva. Disala je. Njene grudi, njen stomak podrhtavali su isprekidanim
dahom.
Uspeo je samo da zgrabi svoj srebrni medaljon, ribu gospoda Hrista,
šapćući:
- Zašto si došla? Zašto?
Ali Zenobija nije otvarala oči, nije odgovarala.
Setio se da ima isceliteljske ruke. Oklevao je. Nije znao gde da spusti
svoje dlanove. Nije znao da li da se usudi. Gospod Bog mu je tada
pritrčao u pomoć.
U tom trenutku začula se dernjava i topot kopita na pločniku dvorišta:
- Šta radiš tu, ti?
Bio je to rimski vojnik. Prolazio je kroz rupu na zidu, polu naslonjen
na vrat svog konja, držao je istom rukom i uzde i svoj mač.
Havad je ustao, drhteći kao list. Rimljanin je bio ranjen. Vrh koplja je
virio iz njegove butine.
Bez oklevanja, Havad se bacio na njega. Ovaj je zaurlao od bola, ali ga
je Havad bacio na zemlju. Uzeo je njegov kaput kako bi uvio Zenobiju
i položio je preko konja koji je tapkao u mestu od straha i kolutao
svojim krupnim očima prema plamenu koji je zahvatio krov.
Rimljanin je psovao, vikao i puzao kako bi se domogao svog mača.
Havad ga je šutnuo posred lica, ošinuo konja po zadnjici i poterao ga
do prolaza na zidu.
Iza njegovih leđa, Rimljanin se drao kako će ga pronaći, kako će ga
ubiti po stotinu puta i kako ga rimski bogovi nikada neće zaboraviti.
Sagoreće ga u paklu.

ABRITUS, RIMSKA MEZIJA

Ovako su se stvari odvijale. Aurelijan je otišao na sever da bi presekao
put Gotima, a Decijus je krenuo sa osvetom u srcu prateći ih do
močvara. I tako se desila propast.

99
Dok se XX Valeria Victrix spremala da pređe poslednji rukavac
Dunava, jedan glasnik ga je sustigao, lica iznurenog od umora koliko i
od vesti koju mu je nosio.
- Legate! Decijus je mrtav!
- Šta govoriš?
- Istinu, legate: Decijus Avgust je mrtav. Goti su ga ubili. Pao je u
zamku u srcu močvara. V Macedonia sa svojih pet hiljada vojnika
svela se na njih svega stotinjak. Ništa nije bolje prošla ni VII Claudia
koja im je pritekla u pomoć.
Zamka, tako jednostavna, da ga je i dete moglo sprečiti! Aurelijan je
saznao pojedinosti tek u sumrak, nakon što je iscrpeo dva konja da bi
stigao u Novu.
Goti su bili u prednosti i zauzeli sigurne i čvrste položaje na ulazima u
močvare. Iako su im kola bila izložena opasnosti, veliki broj ratnika
bio je određen za borbu i vraćali su se natrag. Domišljato, umesto da
brane puteve po kojima su im se kretala kola, oni su postavili zasedu
ispred najblatnjavijih delova močvara kako bi zavarali Rimljane.
Njihovi zastrašujući strelci su se postavili oko cele kaljuge. Decijus je
pomislio da su trupe koje je ugledao ispred sebe bile saterane u tesnac,
da su u opasnosti i lak plen za njegovu vojsku. Volja za osvetom je u
njemu izbrisala svaku pronicljivost. Njegovi generali, u strahu da ga
ne rasrde ili iz čiste gluposti, takođe je nisu pokazali.
Nakon prividne borbe, Gotske trupe su odstupile. Lenjo su se dali u
bekstvo bez ikakvog reda, ali su se ponovo skupili u muljaku močvara
izazivajući Decijusa da ih prati. Tada, kada su se sandale legionara
zaglibile, kada konji više nisu mogli da podignu svoja kopita, kada su
ljudi, pod težinom svojih oklopa sve više tonuli, Gotski strelci su
nagrnuli. Šta je moglo biti lakše od toga da se ustrele legije u blatu.
Pokušaj Kajusa Proculuma da pristigne u pomoć Decijusu sa VII
Klaudijom bio je uzaludan. Imperator je već bio mrtav, potonuo u
smrdljivo blato močvara. Tada je i Kajus poginuo. Legija se povukla
pre nego što je bila desetkovana u potpunosti.
Rimska vojska Azije bila je pobeđena.
Već sutradan vest se proširila po celom kraijevstvu.
Na svakom putu, u svakom hramu, svuda gde je dosezao Rimski narod
reči su se uvlačile u kuće, po poljima, sa istom onom lakoćom kojom

100
se širi kuga. Decijus Avgust bio je mrtav, ubijen od Gota! Carstvo,
jedino na svetu, po prvi put je bilo na kolenima, glave odrubljene u
jednoj močvari! Prvi put, bogovi nisu spasili Rim od varvarske
prljavštine.
- Gde je? - začudio se, gledajući oko sebe - Gde je Imperatorovo telo?
Dvorište pretorijuma šuštalo je od šapata. Prestrašeni vojnici nisu se
usuđivali da pogledaju jedni druge. Nigde, međutim, Aurelijan nije
video samrtnu postelju mrtvog Imperatora.
Guverner Mezije, onaj koga je Decijus zvao "taj debeli slabić
Trebonijan" odgovorio je na njegovo pitanje.
- U močvarama, verovatno, legate. Nema sumnje da su ga već
raskomadali gavrani ili vodeni pacovi.
- U močvarama? Niste poneli njegovo telo?
Ogromno Trebonijanovo telo zadrhtalo je prividnim nemarom, što je
naravno mogao biti i lagan smešak.
- Trebalo ga je prepoznati u blatu među hiljadama učmalih leševa. Ima
ih toliko u toj blatnjavoj bari da je nemoguće prepoznati i jedno lice.
- Nemoguće? Ali ne radi se o jednom licu, guverneru! Radi se o
Decijusu Avgustu, rimskom Imperatoru!
Aurelijan nije mogao verovati ni svojim očima, ni ušima. Ispred njega
nalazilo se otelotvorenje same propasti Imperije. Bio je to debeli
Trebonijan. Glava mu se stapala sa ramenima koja su se utapala u
stomak, u jedan ogroman stomak, tako da je održavao veliku
razdaljinu naspram svojih sagovornika. Ipak te oči, zlataste i sjajne,
ukrašene dugim ženskastim trepavicama, bile su žive. U tom trenutku
su snažno svetlucale. Ne od plača, niti od tuge. Od uzbuđenja. Loše
prikriveno zadovoljstvo čiji razlog Aurelijanu ni malo nije bio
nepoznat.
Tonom koji nije pokazivao nimalo poštovanja, Aurelijan je još jednom
uzviknuo:
- Želiš li da kažeš, guverneru, da niko u ovom trenutku ne traži
Decijusove posmrtne ostatke? Naš Imperator neće imati pogreb?
Nimalo uvređen, kroz Trebonijeve punačke usne prešao je jedan lagan
uzdah.
- Zbog čega tražiti ono što se ne može naći? Uvek možemo zadovoljiti
naše bogove našim žrtvama, kako bi primili duh tog sirotog Decijusa,

101
u nedostatku plamena njegovog tela. Ima važnijih stvari: Rimu je
potrebna glava. Legijama je potreban zapovednik. Treba proglasiti
novog Avgusta pre sledeće zore.
Oko njih je nastao tajac. Trebonijanova ambicija bila je očigledna i
bez tajni. Nikada nije prestao da se protivi Decijusovim odlukama,
ovde kao ni u senatu. Danas, ubivši onog koji je vladao skoro cele dve
godine, Goti su mu poklonili najlepši poklon. Eto zašto su
Trebonijanove oči tako silovito sijale!
U jednom trenutku Aurelijan se zapitao nije li možda zamka koju je
Kniva postavio bila plod pokvarenog prefektovog uma. Ništa ga manje
ne bi iznenadilo da je to istina.
Ali Knivi nisu bile potrebne ničije lukavštine.
U stvari, Trebonijan je trebalo samo da stoji u zaklonu kampa i da
čeka da Decijusova zaslepljujuća osveta ispuni svoj zadatak.
Besnom zbog nemoći, Aurelijanu je zastala knedla u grlu. Udovi su
mu bili ukočeni od tuge. Umor mu je savijao kičmu. On je skupio
svoje pesnice, osećajući kako mu prsti drhte. A zbog čega prebaciti
krivicu na Trebonijana?
Nije li Decijusova smrt bila i njegova greška? Nije li njegov zadatak
bio da bude kraj svog Imperatora, da ga štiti, da ga odvrati od zamke?
Da nije raspravljao o Decijusovoj strategiji možda bi uspeo da izbegne
zamku? Bio je to njegov zadatak, njegov jedini zadatak! Ali oholost ga
je prevarila. Hteo je da pokaže Imperatoru i legatima da je on
najlukaviji. Hteo je sam da ubije Knivu. Ta lažna pobeda koju je hteo
da posveti Decijusu, a koji ga je skoro smatrao sinom, koštala ga je
poraza i najvećeg poniženja.
Gorka žuč pomešala se sa njegovom pljuvačkom. U stomaku je osećao
mučninu. Potpun poraz, bez ispravke. Uvreda od koje su lica oko
njega prebledela. Osim Trebonijanovog.
Aurelijan se uspravio. Pritisnuvši o svoj oklop mač koji mu je Decijus
poklonio i kojim se još nije bio borio uzviknu gromkim glasom punim
prezira, ali dovoljno glasnim da ga svako dobro čuje:
- Guverneru Trebonijane, dokle god telo našeg Imperatora ne bude
ležalo ovde, u središtu ovog dvorišta, vreme neće teći. Rim neće
disati. Znam da si nestrpljiv da na svoje ćelo spustiš lovorov venac.
Ali u ovom času znamenje Carstva još uvek je u blatu močvara. Naši

102
bogovi čekaju i gledaju nas. Misliš li da će te podržati ako se oglušiš o
njihovu volju?
Guvernerova usta su se izgubila u ogromnom licu. Kada je odgovorio,
samo se razaznavao njegov ružičasti jezik.
- A kakva je volja bogova, legate, kada ne odvraćaju našeg Avgusta od
toliko glupe zamke, u koju je dozvolio sebi da upadne?
Aurelijana je pratilo svega dvadesetak legionara. Maksim je odbio da
ostane u kampu. Bez reči, ranjene ruke koja je krvarila na njegovom
oklopu, on je jahao sa njim do močvara.
Trulež leševa osećala se u vazduhu na više od jedne milje od ustajalih
voda. Ovo nije ličilo ni na jedno dosad viđeno bojno polje. Sve je bilo
pomešano. Glib, blato i tela. Crna krv i skoro nepokretni tok, trske i
strele. Voda je proždrala ono malo čistog vazduha čudovišnom
halapljivošću. Veliki zeleni mehuri drobili su travu i trula tela. Svetlost
dana iščezavala je u ovoj ogromnoj ravnici, jedva uzdignutoj tu i tamo
užasom hiljade nagomilanih tela načičkanih ukaljanim vrhovima
strela, slomljenim drvetom strela. Poneka gomila telesa bila je tako
priklještena da ni sami strvinari nisu mogli da se spuste kako bi se
predali svom piru. Vrteli su se i obletali, krečeći. Borili su se nad
ranama leševa sa kljunovima koji su štrčali iz utroba.
I tako u nedogled, do okuke jednog rukavca Dunava, daleko na severu.
Svako je, već pri prvom pogledu, znao da nikada neće pronaći
Imperatorovo telo. Ipak, Aurelijan je sjahao sa svog konja i zakoračio
kroz blato bez oklevanja.
Prvo je hteo da izbegne da gazi po mrtvima. Ali nije se mogla spustiti
čizma, a da se ne zgazi neki ud, neki stomak, neki potiljak. Obema
rukama on okrenu prvo lice i obrisa blato sa očiju i sa usta. Zatim se
savio prema još dvojici. Maksim se približio.
- Nemoguće je, Aurelijane. Jedini put, guverner je u pravu. Zbog čega
tražiti ono što se ne može naći?
Ne gledajući ga, Aurelijan odgovori:
- Pronaći ću ga. Neću napustiti ovu močvaru sve dok Decijusovo telo
ne bude u mojim rukama.
Počela je da se spušta noć a oni još nisu pronašli njegovo telo.
Legionari su uspevali tek tu i tamo da pronađu još po neki leš. Trojica
među njima su povraćala creva i utrobu. Sad su bili na svojim

103
konjima, leđima okrenutih užasu i gledali su da zaborave smrad koji se
uvlačio čak ispod kože.
Maksim nije napuštao Aurelijana. Pratio je zabrinuto njegove pokrete.
I jedan i drugi su se udaljavali sve dalje od obala močvare. Čas su išli
na jednu stranu, čas na drugu, vrteli su se, okretali tela i lica bez kraja.
Nijedne oči, usta, čelo koje se pojavljivalo nije pripadalo Decijusu.
Ponekad bi se zabili do pojasa, teturali po rupama ispunjenim vodom.
Uspevali su da se izvuku tako što su hvatali napuštene leševe koji su
padali po njima. Maksima je bolela rana. Ponovo je prokrvarila, a
njegova rumena krv mešala se sa crnom krvlju kojom je sve bilo
ulepljeno. Njegova divna plava kosa bila je prljava kao grudi divljeg
vepra. Ali nije pomišljao da se buni.
Aurelijan je bio blatnjav i gnevan. Samo plavetnilo njegovih očiju nije
bilo ukaljano. Borio se sa pticama i pacovima. Izvukao je Etruskov
mač kako bi njime mahao iznad glave, a levom rukom je obrtao lice za
licem. Brisao je oči, usta, dalje i dalje. Zatim ih je prepuštao
gavranima.
Oko petnaestog sata, Maksim reče:
- Uskoro će pasti noć. Treba da dođemo do obale, ili ćemo se izgubiti
u tami. Sutra, zorom, moći ćemo...
- Zapali baklje. Dve po čoveku.
- Aurelijane...
- Baklje, tribune Maksime.
Legionari su bili poslušni. Kao da su se plašili ludila svog
zapovednika isto onoliko koliko su se plašili pomahnitalosti bogova.
Gutajući svoje gađenje i svoj užas, sa bakljom u svakoj ruci,
obrazovali su obruč oko Aurelijana. Spojene baklje načinile su jedan
čudan svetlosni mehur na površini močvare. Usamljen, majušan u
beskonačnoj tami, on se pomerao sporo poput bube.
U središtu ovog prstena koji kao da je lebdeo ka nepoznatim ljudskim
svetovima, Aurelijan je okretao lica pobeđenih.
Tokom noći, bar su strvinari napustili svoju gozbu.
Tonuli se sve dublje u ustajali glib. Činilo se da je nemoguće pronaći
Decijusov leš.
Koliko su dugo ovako uzaludno išli? To više niko od njih nije znao.
Nisu znali da li se kreću levo ili desno, napred ili nazad.

104
Možda su se vrteli u krug. Aurelijan je u svojoj pomahnitalosti možda
satima okretao ista lica mrtvih.
Umor ih je iscrpljivao. Uprkos smradu i mučnini, bili su gladni. Noge
su im se mehanički pokretale izvan njihove volje. Baklje su se gasile.
Nestrpljivo su čekali da se potpuno ugase. Iako su se plašili mraka,
okruženi leševima, tama je najzad naterala legata Aurelijana da se
zaustavi.
Iznenada, jedan se legionar okliznuo i sručio. Njegova baklja pala je
preko tela. Odjednom se začulo nekakvo zaglušujuće šuštanje,
eksplozija bez siline. Plavkasti plamen, kratak kao vuna na ćilimu,
raširio se oko njih.
Neprekidnim šištavim šumom plamen se uvećao. Na njihovo
zaprepašćenje proširio se u svim pravcima, bezobličnim trakama,
neobičrio živahnim.
Za trenutak je zahvatio celu močvaru. Noć je bila obasjana
plavičastom svetlošću. Morskim plavetnilom, gustim i divljim. Plavi
plamen prevukao se preko tela, biljaka, blata. Podigao je noć kao
pokrov koji potiskuje težak vazduh sa izgriženih telesa.
Kasnije se po kampu govorilo da je to plavetnilo, jasno i bistro, bilo
upravo isto ono plavetnilo očiju legata Aurelijana.
Jedan vojnik je vrisnuo od užasa, potom još jedan. Pobegli su što su
brže mogli, padali u plamen koji ih nije sagorevao već samo gušio.
Teturali su se i kašljali, posrtali po mrtvima. Svoje živote dugovali su
samo drugovima koji su ih uspravljali.
Zatim je divovski plamen počinjao da se gasi. Izgledalo je kao da ga
močvara guta velikim gutljajima. Nestajao je mestimično, onako kako
se i pojavio.
Maksim je spustio umornu ruku na Aurelijanovo rame. - Ovo je
dovoljno. Bogovi su videli tvoju bol i uzeli su Decijusovu dušu. Ova
močvara biće njegova lomača, ali njegov duh neće lutati. Možemo se
vratiti u tabor.
Sve oko njih ponovo je postalo tama. Ostao je samo slabašni i treptavi
tračak plamena na buktinji koju je Aurelijan držao u svojoj ruci.
Nakon duge ćutnje, on prozbori:
- Decijusa sam voleo više od svog oca. Ali kao i moj otac, otišao je i
ostavio me samog. Da li to žele bogovi? Je li moja sudbina da gledam

105
kako umiru i napuštaju me oni koji mogu da me vode? Ili je moja
majka u pravu?
- Ona je predvidela Decijusovu smrt. To je ispunjeno, - prošaputa
Maksim. - Moraćeš se toga sećati.
Aurelijan ga je odmerio pogledom ne odgovorivši. Baklja je
osvetljavala njegove zakrvavljene oči. Maksim nije znao da li ga je
ovaj uopšte čuo.
U logor su se vratili tek u zoru. Ličili su na čudovišta od sasušenog
blata, sablasno smrdljivi. Međutim, pre nego što su otišli da se
okupaju i odmore u kaldarijumu, saznali su za novost.
Tokom noći, ono što je preostalo oficira i legionara iz V Macedoniae i
VII Claudijae klicali su Treboniju, dok je spuštao lovorov venac
Rimskog Carstva na svoju ogromnu glavu. Rim je imao novog
Avgusta. I novu politiku.
Već u sledeću zoru, Trebonijan je naredio tajnim izaslanicima da odu
kod Knive, Gotskog kralja, kako bi ga uverili da ga Rimljani više neće
goniti i kako može zadržati svoj plen kao dokaz dobre volje Carstva.
Novi Imperator bi bio srećan da ga uskoro primi i lično mu uruči
nekoliko sanduka zlata u zamenu za ovaj mir.
Oko šestog sata, dok su se povratnici iz močvare odmarali, Aurelijana
probudiše. Uručili su mu ploču za poruke ispisanu Trebonijanovom
rukom.
XX Valeria Victrix treba da napusti kamp pre noći i uputi se visoko na
Dunav, gde će biti od veće koristi za sigurnost Rima. Ovde u Meziji,
rat protiv varvara bio je okončan.

OAZA DINGIR-DUSAG
U oazu su stigli još prethodnog dana. Mali karavan sa tridesetak
kamila iz Udruha, natovarenih sa malo bakra. Deca su se igrala na
stenama iznad vode. Oni su prvi ugledali senke na treperavom
pustinjskom horizontu.
Neko se primicao. Samo jedan konj, čudno. Možda izgubljena kamila.
Ne, bio je to konj. Sa dva jahača na jadnoj životinji.
Da, jedan muškarac i jedna žena. Sami, bez pratnje, bez mule ili
kamile sa samarom.

106
Izvežbane oči muškaraca ubrzo su opazile rimski prekrivač na konju. I
kaput rimskog vojnika koji je prekrivao ženu. Bili su zaprepašćeni, ali
tek kada su je prepoznali, nju, Zenobiju.
Pustinjska Zvezda. Abdonajeva kći, nestala već mesecima, za koju se
mislilo da je mrtva.
Vest je proletela svuda, iz šatora u šator. Žene su pohitale kako bi
postavile špalir za njen ulazak u kamp. Uzvikivale su krike
dobrodošlice. Ali ti uzvici brzo su zamrli u njihovim grlima pre nego
što su im muškarci davali znak da prestanu.
Svi su podrhtavali kao da je pustinjska toplota bila ledena.
Muškarac je na sebi imao tuniku oblivenu krvlju. Brada mu je bila
suviše duga za njegove godine, a pogled mu je goreo od groznice.
Abdonajeva kći bila je umotana u kaput, privezana za njega kožnim
kaišem. Lice joj je bilo bledo, oči sklopljene. Moglo se pomisliti da je
mrtva.
Žene su jecale, ali svako se držao po strani, ne usuđujući se da izusti
bilo kakvu reč, da postavi ikakvo pitanje.
Konj se zaustavio tik do jezera. Muškarac je odmotao kaiš i ne tražeći
pomoć spustio Zenobiju na zemlju. Ona je otvorila oči. Bio je to
zastrašujući pogled. Žene su grizle svoje usne. Deca su posmatrala kao
da su znala da će ono što sada gledaju, pamtiti zauvek.
Zenobija je silovito odgurnula muškarca koji je doveo i koji je još
uvek želeo da joj pomogne. Ne brinući se što je gledaju ona se
oslobodila kaputa, bacajući ga daleko od sebe. Naga, pohitala je u
vodu jezera i tamo nestala.
Zaronila je i niko je za dugo vremena nije video. Toliko dugo da su se
talasi na površini smirili, a ljudi počeli da se brinu. Potom joj se
pojavila kosa, njišući se poput alge.
Približila se obali i svi su mogli videti kako se prekriva blatom.
Grabila je muljak iz jezera punim šakama, trljala celo svoje telo
takvom grubošću da se činilo kao da želi da iskida svoju kožu.
Uskoro, bila je cela prekrivena od stopala do korena kose. Tek tada se
smirila.
Sela je u vodu, samo joj je glava virila.
Muškarac koji je dopratio nije se nijednom rečju obratio putnicima
karavana. Nije ih čak ni pogledao. Otkačio je svoju kožnu torbu sa

107
sedla konja i spustio je na svoje rame. Udaljio se i smestio ispod
palmi, sa druge strane jezera. Nekim ženama se učinilo da plače. Bilo
je bolno gledati njegovo lice obraslo bradom i njegove plamteće oči.
Muškarci su ga prepoznali. Svi su pomalo poznavali učtive običaje
Elkezajita. Ako ga je Balamin želeo ovde, bilo je dobro. Ako je Havad,
sin Iskelajev, želeo tišinu, i to je bilo dobro.
Zgrabili su konja da bi se pobrinuli za njega i tiho su zborili.
Svi su mislili na jednu te istu stvar. Balamin je doneo Zenobiju, vratio
je ovde kako bi bila u njegovoj ruci.
Balamin, Moćnik postanka, on koji je Abdonaju poklonio kćer i izvor,
odlučivao je o onima koje je odabrao. Neka je blagosloven.
Do večeri Zenobija nije izašla iz vode. Pomerala se samo da bi se
bolje prekrila blatom.
Žene su joj prišle da bi je upitale je li gladna. Kako nisu dobile
odgovor, počele su da plaču.
Muškarci su ih udaljili. Zaklinjali su se da treba pustiti Balamina i
Zenobiju da učine što su morali učiniti. Glad nije bila najvažnija. Ne
još.
Kada se noć spustila oni su zapalili vatru na obali jezera da ne bi bilo
potpuno mračno. Smenjivali su se tokom noći kako bi održavali vatru
do zore.
Zenobija se nije pomerila. Niko nije znao da li je spavala jer su joj oči
bile širom otvorene.
Dan je bio miran kao i noć. Zenobija nije odgovarala ni kada su joj
žene ponovo ponudile jelo. One su bile zabrinute. Muškarci su im
govorili da čekaju, a decu koja su se tu skupljala, razjurivali su.
Ono što se ovde videlo nije bilo za njihove oči.
Tokom noći, dok je gorela vatra koju su održavala dva muškarca iz
karavana, Havad je ušao u vodu. Muškarci su oklevali ali se nisu
usuđivali da ga spreče. Primakao se sasvim blizu nje i kleknuo.
Naslućivali su ono što joj je govorio, ali nisu mogli čuti njegove reči.
Ništa od njegovih molbi nisu čuli. Zašto je trebao da spasi te Božije
knjige, da ih izvuče iz kuće koja je gorela? Knjige koje su bile starije
od svih ljudskih sećanja, koje su već bile spašene u valjanoj
hrišćanskoj kući pre nego što je ona bila pokopana. Knjige koje su
sadržavale reč jedinog Boga, Oca ljudi čak i pre nego što je On poslao

108
Hrista na zemlju. Knjige koje nisu bile ispisane ljudskom rukom, već
Božjim srcem. On, Havad, trebalo je da ih spasi. Zenobija je morala to
da razume! Nije smela da mu zamera što je odabrao da spasi Božju reč
umesto da spasi nju. Morala je da razume i oprosti. Šta je ljudsko
meso u rukama Svemoćnog?
Da li ga je slušala? Havad nije znao. Na rumenoj svetlosti plamena
njeno lice bilo je odsutno, skamenjeno, iako su joj oči bile širom
otvorene.
Havad je i dalje preklinjao. Zenobijo! Zenobijo! Nije mi srce od
kamena. Nisam te zaboravio. Ali kako je mogla pomisliti da će on
pobeći sa njom onog trenutka kada je onako banula, kroz plamen
opsednutog grada?
- Oh! Zenobijo, zar ne želiš da shvatiš? Bilo je nemoguće pobeći
daleko od te kuće sa tobom bez Božjih knjiga!
Pod debelim slojem blata, Zenobijin vrat, obrazi, usta, bili su kao u
kipa.
Havad je grmeo, grla iskidanog od jecaja. Podsetio ju je kako je
dospela u dvorište. Kako je ukrao Rimljaninu konja i kako je
zahvaljujući njemu prešla persijske položaje.
- Učinio sam što sam mogao. Sve što sam mogao! Umro bih za tebe
ako bi trebalo. U mom si srcu od kako si se rodila. Ali ja sam u rukama
mog Boga. Potreban sam mu. To moraš razumeti.
Ali da li ga je čula?
On je prestao da govori. Savio se i uronio glavu u jezero, pre nego što
je prošaptao jednu molitvu svom Bogu. Ona je sadržavala reči
oproštaja i kazne.
Potom, putnici karavanima su ga ugledali kako ustaje, izlazi iz vode i
nestaje u tami.
U zoru, kampom se vriskalo: Padala je kiša.
Sitna i ravnomerna kiša. Kiša koja je poskakivala po jezeru, zatamnela
žućkastu pustinjsku zemlju koja je ubrzo zasjala kao ulje. Ponegde su
se pravile barice. Deca su skakutala i piskala od sreće.
Kiša je neprestano padala do večeri.
U suton Zenobija je ustala, uspravna i dalje prekrivena blatom, toliko
puno da se njena golotinja nije videla. Ona je zakoračila ka vodi,
puštajući kišu da pada po njoj.

109
Uprkos sloju crnog muljaka kojim je bila prekrivena, njena lepota
ostavila je muškarce i sve žene bez daha.
Zatim je ponovo uronila u jezero. Videli su je kako pliva po površini
vode kao nekakva čudna životinja.
Malo pre noći, ona se prekrila sa još blata kako bi napravila što deblji
sloj. Žene su je ponovo pitale da li bi želela da jede. Nanovo
bezuspešno. Ali jedan starac reče.
- Neće se više zabaviti sada.
Nisu znali kako je mogao biti tako samouveren, ali nisu ni sumnjali da
je bio u pravu.
Sutrašnji dan nije bio nalik nijednom prethodnom. Odmah u zoru,
pustinja je ozelenela.
Proređene nežne vlati trave nikle su u toku noći. Rasuti, tu i tamo
majušni beli cvetići treperili su na povetarcu. Pri hodu, stopala su joj
uranjala u zemlju i jedva da se mogla videti ta nežna trava. Gledajući
horizont, lice bi vam se ozarilo: Pustinja je ozelenila. Među putnicima
karavana samo su se najstariji sećali ovakve divote.
Kada se sivo nebo poderalo, kada su se oblaci rasturili voljom sunca,
Zenobija se pojavila iz jezera. Okrenula se ka obali. Primetili su da je
u rukama držala jedan dugačak crni kamen, ravnih ivica, uglačan i
besprekoran.
Kamen isti kao ogroman crni dijamant, dužine i širine ruke deteta.
Svi su na istu stvar pomislili: Zenobija je držala zvezdu koju je
Balamin poslao u pustinju u noći njenog rodenja kada je iskopao rupu
izvora!
Potom je svako razumeo zašto je ona ostala tri dana i tri noći u vodi
jezera. Došla je da ispuni Balaminovu volju!
Vrištali su od sreće i podizali su ruke ka nebu.
Držeći kamen na svom blatnjavom stomaku, Zenobija je krenula ka
ženama. One su uzmicale pomalo uplašene. Jedva razgovetnim
glasom, kao da je jedva mogla da pokreće vilicu, ona reče:
- Treba da me operete, da mi priprernite jednu kobu i jednu belu
kamilu. Treba da odem u Palmiru i udam se za Odenata.

110
Drugi deo
DANI OGNJA

256-258 godina n.e.

PALMIRA
Prvi su ih ugledali khansovi koji su bili van grada. Deca su prestala da
se igraju ispod palmi i otrčala su na put Haraksa ne bi li videli njihovo
približavanje.
Vrelina se presijavala i rasipala svoje uljane obrise na sasušenoj kori
pustinje. Pogled je varao, a karavan je bio samo nit koja je treperila na
horizontu.
Desetak životinja, možda petnaestak, ne više. Suviše mali karavan da
bi bio trgovački. Nikakvo stado ih nije pratilo. Nešto je trebalo da se
dogodi.
Rukama štiteći oči, deca su se igrala pogađanja. Ko su bili stranci?
Možda su preživeli pljačku ili su to bili pobeđeni i ranjeni ratnici koji
su dolazili da umru u Palmiri.
Kada su siluete bile dovoljno velike da su se mogle razaznati i videti
njihova boja, uvideli su da se radi o jednoj ženi prekrivenoj velikim
velom plavih traka. Činilo se da ide ispred bele kamile.
Već sledećeg trena, jedan dečak uzviknu da žena ne hoda, već da jaše
magarca. Zatim su svi zajedno opazili crveni kovčežić pričvršćen za
samar kamile. Jednoglasno su zaurlali:
- Kobal Kobal Koba će biti unesena u grad!
Vest se širila na sve strane pod svodovima konačišta za karavane koji
su bili duž ogromnih redova palmi. Širila se kroz kuće duž vrtova,
brana i jaraka na obalama ouadi Kubura. Za tili čas muškarci su
prekinuli isprazne priče. Napuštali su svežinu svojih dućana dok su
žene izlazile iz svojih kuhinja i prestajale sa tkanjem.
Deca nisu lagala. Koba od divne crvene kože njihala se na grbi jedne
kamile. Svako je želeo da vidi ko je bila ona koja je prenosila sveti
predmet. Veo koji je prekrivao bio je toliko širok da se nisu mogle
nazreti čak ni njene čizmice. Iza nje su išli ratnici. Duge sablje su im
bile isukane, a oštrica se jasno videla na njihovim butinama. Svi su ih
ubrzo prepoznali. Deca su uzvikivala i zviždala:

111
- Ratnici M'Tuba! Muškarci su se namrštili. M'Tubovci bogatog
Abdonaja! Neko je i dalje vikao:
- Pogledajte obeležje na kamili!
Na belom krznu životinje, odmah iznad ramena bio je utisnut žig
zvezde koja upada u vodu.
- Abdonajeva kći! - Vrisnu jedna žena. - To je Zenobija, žena pod
velom!
Ona Zenobija za koju su svi mislili da je mrtva!
Mesecima se šuškalo o njenom nestanku, iz večeri u veče, ispred
šatora. Mesecima su svi šaptali: Balaminova ruka se sklonila sa
Abdonaja i njegove kćeri. Putnici nekog karavana pronašli su
pocepanu haljinu u pustinji Turak Al'Lab. Zenobijinu haljinu. Pustinja
ju je proždrala ili su je raskomadale divlje zveri. Osim ako je nisu oteli
persijski vojnici. Ili plemena sa juga, ljudi nepoznati bogovima. Kako
bilo, Balamin je bio sit davanja tolikog bogatstva i moći Abdonaju i
njegovoj kćeri.
Pričalo se takode da je Veliki Odenat, Svemoćni kralj Palmire, postao
udovac pre nego što je uopšte i priredio pir za svoje venčanje.
Ponavljalo se da je sve to bio loš predznak za Palmiru. Ali eto,
pogrešno se govorilo.
Grla su im gorela od uzbuđenja. Žene su podizale svoje dlanove ka
nebu i uzvikivale:
- Zenobija! Zenobija je živa! Balamin je vratio Zenobiju svom ocu.
Hitali su ka magarcu i ženi pod velom. Pevalo se Zenobijino ime sve
dok se jedna ruka nije izvukla ispod vela i razmaknula ga. Prekriveno
lice se ukazalo. Zavlada muk
Retki su bili oni koji su to lice videli. Svi do jednog su bili zadivljeni
lepotom koju su ugledali. Najlepše lice žene koje su bogovi podarili.
U prostranom triklinijumu, zidova prekrivenog freskama, ležaljki
ukrašenih zlatom i sedefom, nagomilanih mekanim jastucima u koje
su čak i najpunačkija tela mogla uranjati, Abdonaj se pripremao da
podeli svoj obrok sa trgovcima iz Emesa. Vriska je prekinula duge
hvale njegovih gostiju. Pomislio je da se napolju neko svađa. Abdonaj
se namršti. Počinjao je da se ljuti. Pre nego što je otvorio usta, sluge se
pojaviše iza Ahemu. Dojilja se gušila od sopstvenog uzbuđenja.
- Stiže tvoja kćer! Zenobija stiže, - konačno izusti.

112
Abdonajevi obrazi su prebledeli. Umalo nije udario egipćanku. Od
Zenobijinog nestanka niko nije smeo da izgovori njeno ime u kući.
Čak je i reč kći bila zabranjena.
Iako je bio potpuno ukočen od besa, Abdonaj je uspeo da prikrije
ljutnju. Široko Ahemuino lice sjalo se kao svetiljka u hramu. Obrazi su
joj brideli, suze tekle do usta, a usta podrhtavala.
- Šta to pričaš? - procedio je Abdonaj.
- Hvaljena bila Izida, hvaljen bio Balamin! Hvaljeni bili svi bogovi
univerzuma. O, gospodaru moj, Zenobija je živa. Tvoja kćer nam se
vraća. Umakla je iz pustinje!
Abdonaj je preneraženo ćutao. Uporno je gledao svoje goste i sluge
kao da nije razumeo smisao reči koje je slušao. Najstariji rob više nije
mogao da se uzdržava:
- Gospodaru, dojilja priča istinu! Gospodarica Zenobija stigla je na
beloj kamili. Dečurlija je videla na putu za Haraks, kraj palmi.
- Ne, nije na kamili, dodade drugi, ona je na magarcu.
- Zato što kamila nosi kobu, - Nestrpljivo upade treći.
- Uskoro će biti ispred velikih stubova!
- Kobu! Začudio se jedan gost iz Emesa.
- Da, da, prečasni trgovče, sveti kovčežić. Ali ne znamo šta se u njemu
nalazi.
- Kažu da je pastiri i trgovci koji nisu iz našeg grada, prate uz pesmu i
muziku!
Ponesena srećom zbog ove vesti, jedna služavka koja je držala težak
krčag za umivanje gostiju usudila se da doda:
- Prava Zenobija, Gospodaru! Prava, ona za koju si mislio da je mrtva!
Ahemu, očiju blještavih kao žeravica, nastavljala je:
- Nisi hteo da mi veruješ ali bila sam u pravu. Znala sam da je živa i
da će se vratiti.
- Mir, ućutite! - Prasnuo je Abdonaj pljeskajući rukama. Gubite se i
natrag na posao.
Iznenađenje je nestalo. Povratio je prisebnost. Osmehnuo se trgovcima
iz Emesa i pokazao na sto krcat jelima.
- Jedimo i pijmo. Ako se moja kćer zaista vratila, videćemo je kasnije.
Njen će otac znati da je dočeka kako dolikuje.

113
Ahemu je širom razrogačila oči. Ona je ščepala Abdonaja za ruku i
odmaknula ga malo od gostiju.
- Jesi li lud? Tvoja se kćer vraća, a ti želiš da joj i dalje zameraš?
- Moja kćer je pobegla iz moje kuće, - ciknu Abdonaj, skupljajući usta
od besa. - Moja kćer me je osramotila. Ukaljala se pred bogovima i
Velikim Odenatom! Ukaljale je i mene isto toliko, mene, njenog oca,
Abdonaja, sina Malikovog, sina Našinuvog, zapovednika Mazina i
Balaminivog izabranika! Ako nije umrla u Turak Al'Labu, onda može
slobodno tamo i da se vrati. Veruj mi, neće je zamerke dočekati.
Mnogo gore...
- Zenobija, ukaljana? Jesi li izgubio razum?
- Ta devojka će doći pred mene, a ja ću je najuriti iz moje kuće! Eto
šta ću učiniti.
- Ako ti je ostala makar trunčica mudrosti, Abdonaju, ućuti i trči joj u
susret.
- Ostavi me na miru.
- Zar me nisi čuo? Je si li ograničen? Zenobija ulazi u grad sa kobom,
a ti želiš da je kazniš? Balamin ti je vraća sa jednim svetim darom, a ti
želiš da je najuriš? Ko si ti da ideš protiv volje tvog boga?
- Dosta je! Probijaš mi uši svojim jadikovkama. I tebe ću najuriti. A vi,
oslobodite me ove brbljivice.
- Odlično! Idem da se derem ulicama kako se Abdonaj odrekao svoje
kćeri, one koju je odabrao Balamin. One kojoj duguje svoje bogatstvo!
Vikala je. Reči su odzvanjale prostranom odajom.
Trgovci iz Mesa osećali su se neprijatno. Tada najstariji, koji je bio i
najbogatiji, spusti svoju tešku ruku na rame svog domaćina.
- Ono što govori dojilja nije nerazumno, Abdonaju. Naša glad može
sačekati. Biće zadivljujući čin videti oca koji ponovo nalazi kćer za
koju je mislio da je izgubljena.
Karavan je izašao iz palmi koje su se protezale duž zida kraj koga je
tekla vredna voda uadi Kubura. Zenobija je, bez vela na licu,
uspravna, sedela hladnokrvno na svom magarcu. Žene su trčale za
njom. Sada su se već čule i frule, a deca su lupala u bubnjeve. Nešto
malo dalje, ali podjednako nestrpljivi, pristizali su muškarci. Kao i
žene pre njih, uzvikivali su Zenobijino ime:

114
- Božji dar je na njoj! Zenobija je i dalje odabrana. Oh, odsjaju Dingir-
Dusaga, oh, Zenobijo, ti koja si se rodila iz Balaminove zvezde...
Najzad pristigoše do velikog svoda pod kojim se pružalo srce grada.
Zakon Palmire zabranjivao je da se životinje kreću ulicama. M'
Tubovci nateraše svoje jednogrbe kamile da kleknu. Blagim udarcem
u slabine Zenobija je sišla sa svog magarca. Gomila se ućutala. Svi do
jednog osmatrali su njene pokrete.
A ona je malo više razmaknula veo sa svojih ramena. Pojavio se
gospodski vrat, visoko uzdignute jagodice pustinjske devojke. Zlatne
minđuše su zasvetlucale. Pogled je i dalje bio isti. I dalje prodoran i
nedokučiv, čak i kada je zgrabila kožni ular vezan oko njuške kamile.
Ona pucnu jezikom, naredi životinji da je prati do kapije čiji su lukovi
i svodovi bili ukrašeni oblim kamenjem, geometrijskim ukrasima i
trakama lišća nepoznatog u pustinji.
Rimski vojnici koji su je čuvali, zabrinuti zbog čitave ove gomile koja
je htela da nagrne u grad, njihali su svojim kopljima. Vojnici M'Tuba
ubrzo su stali ispred Zenobije.
Promuklim latinskim i bez preteranog ulagivanja, pesnicama stisnutim
na oružju, zatražili su prolaz za kćer presvetog Abdonaja, zapovednika
Mazina. Pokazali su kobu na leđima kamile. Svaki stanovnik Palmire,
ili bar oni koji su bili rođeni u Carstvu, trebalo je da znaju da kobo
sadrži dar bogova. Samo je bela kamila mogla da je nosi do vrata
hrama. Taj hram bi tim činom, i od tada, bio slavljen.
Legionari nisu imali vremena da odgovore. Ne obraćajući pažnju na
njihova koplja, Zenobija se približila kapiji. Gomila se strahovito
gurala oko nje, gurajući tih nekoliko vojnika. Pesma se nastavi kada su
prošli ispod senke visoke kolonade.
Duga dve hiljade stopa, protezala se u dva niza od osam stotina
stubova čiji je, samo donji deo, bio pet puta viši od čoveka. Bila je to
najčudesnija sveta ulica Sirije. U polovini visine svakog stuba, kameni
podupirač pridržavao je kipove od bronze. Osamsto dvadeset moćnika.
Trgovaca, ratnika, ili sveštenika, Oni su čuvali blistavost grada.
Iznad na spojnici stubova i njihovih kapitela ukrašenih grozdovima i
lišćem akante, na širokoj prečki od kamena, nalazio se nosač krova od
kedrovine obojene u plavo, purpurno ili zeleno, kao i krov od

115
ćeramide, koji je bio dovoljno prostran da baca senku tokom čitavog
dana duž cele ulice.
Zenobija se uputila tamo praćena kamilom. M'Tubovci su bili tu da
odgurnu radoznalce koji su pristizali iz obližnjih dućana. Štavioci,
sarači, zlatari i merači zlata, obućari, mešinari, svi su ostavili svoje
poslove kada su začuli frule i bubnjeve. Iz svih usta izbijao je isti
uzvik zaprepašćenja: Zenobija, Balaminov dar, Abdonajeva kćer i ona
koja je obećana Odenatu, nije bila mrtva!
Balamin je nije napustio, naprotiv. Pojedini su izgovarali: "Srela je
Balaminovog anđela u pustinji, on ju je poveo do izvora njenog
rođenja, u Dingir-Dusag!"
Strastveni i opčinjeni pogledi klizili su po ovoj tako lepoj devojci sa
kobom koja se ljuljala na leđima kamile. Njena vatreno crvena boja
kože blistala je u senci stubova kao srce kada treperi.
U pratnji svojih gostiju, Abdonaj je koračao ispred Ahemu. Snažnom
rukom razgrtao je gomile dućandžija i besposličara koji su se gurali
ispred njih. Čuli su muziku tek kada su stigli ispod senke koja se
poigravala svetlošću i bacala svoje šare preko reda stubova. Iznenada,
svetina se razdvoji. Abdonaj iznenada zastade. Ahemu posrnu preko
njegovih leđa.
Zenobija je bila na desetak stubova ispred njih. Veliki, belo plavi veo
lelujao se oko njenih nogu pri svakom njenom koračaju. Kosa joj se
oslobodila češljića i njene duge lokne, bakarnog odsjaja, padale su
preko tela. Kamila joj je bila za petama, koračala je povijenog vrata,
pogleda zabrinutog, ali laganog hoda, kao da je bila svesna vrednosti
kovčežića privezanog za njenu grbu.
Pred tolikom veličanstvenošću Abdonajev bes je iščezao. Ćerkino ime
mu se vratilo na usne. Hteo je da pohita. Ahemu ga je zgrabila za skut
tunike i prozborila zabrinutog glasa:
- Ne, ne približavaj se! Nemoj joj se približavati.
Abdonaj je hteo da se ogluši o njen savet. Ahemu ga zadrža, drhtavih
usana.
- Pogledaj joj oči! Zar ne vidiš? Nešto se desilo! Pogledaj!
Abdonaj se namrštio. Egipćanka je bila u pravu. Zenobijino lice više
nije bilo isto. Mnogo lepše nego što ga se sećao. U stvari, toliko lepo
kao da ga je gledao prvi put. Uzano, odlučno, gospodstveno. Obris

116
njenih usana bio je savršen, kao i njene bademaste oči, fine ujednačene
obrve iznad nešto snažnijeg nosa, pomalo kljunastog, ali nežnih
nozdrva kao latice jasmina. Da, njegova kćer Zenobija bila je
otelotvorenje lepote. Ali, ona više nije bila ista.
Abdonaj je poznavao sve njene ćudi, od prikrivenog besa do burnih
izliva radosti. Izraz koji joj je u ovom trenutku skamenio lice, njega on
još nije video. Pogled lišen sjaja i nežnosti. Pogled hladan poput čelika
mača. Lice zatvoreno kao šlem gladijatora u času borbe. Činilo se da
ne vidi ni oca ni svetinu.
Egipćanka je bila u pravu. Nešto se desilo. Abdonaj je bacio zabrinut
pogled na kobu od crvene kože. Neosporna istina ga je brinula.
Očigledno, ono što se dogodilo Zenobiji, tokom njenog boravka u
pustinji bilo je Balminova tajna!
Abdonaj se ukočio. Ne obraćajući pažnju na izraze čuđenja svojih
gostiju iz Emesa, on je odgovorio na drhtavi pritisak Ahemuine ruke.
Stisnutih usta zbog uzburkanih misli i srca, on je podigao pogled na
obojeni krov kolonade. Iskren, onoliko koliko je to mogao biti, on je
preklinjao Balamina da mu oprosti. Bio je ipak otac. Kada mu je kćer
pobegla, ona koja je bila tako vredna, ali posedovala silovitu narav, on
je verovao da se radilo o ludosti ili pak kapricu.
"Oh, Balaminu, mesecima živim pod ruševinama svog doma, hranim
se i napijam samo podsmesima i lošim vestima. Oh, Balaminu, ko je
mogao verovati da je ona bila u tvojoj milosti i pod tvojom voljom?"
Zenobija je prošla pored njega ne pokazujući ni najmanji znak da ga
prepoznaje. Nije čak nimalo pognula glavu. Isto se ponela i prema
Ahemu.
Gomila ih je gurala bez imalo poštovanja, gužvajući lepu Abdonajevu
odeždu. Skoro oboriše njegov turban na koji je bio prikačen zlatni
lanac i pod kojim je bila prikupljena uljem premazana kosa, a što je
pak bio dokaz njegovog položaja.
Prešavši dve trećine kolonade, Zenobija više nije bila u senci. Povela
je svoju kamilu u levo, jednom širokom ulicom koja je vodila do
Balaminovog hrama. Dvorište, grobnice i svetilište su bili opasani
zidom od lakirane opeke. Sedam stepenika vodilo je do velikih vrata.
Šest izbrazdanih stubova podupirali su zabat iznad vrata grčkog stila,

117
savršeno ukrašenog suncem sa dvanaest zraka i istim znakom koji je
bio utisnut na vratu bele kamile.
Zenobija se zaustavila u podnožju stepenica, a sa njom i čitavo
mnoštvo pratilaca. Frule i bubnjevi su zamukli. Dva sveštenika u
pantalonama po persijskoj modi, dugih mantija ružičaste svile,
zadivljujućeg veza od bisera, obraza glatko izbrijanih, primakli su se
tremu. Na čelu su im bile krune od gipsa sa umetnutim zlatnim lišćem.
Iskoristivši taj kratki trenutak mira, Abdonaj se progurao ramenima
kroz gužvu. Pohitao je do sveštenika koji su stajali na stepeništu. Grub
Zenobijin glas koji je zapovedio kamili da klekne, zaprepastio ga. Kao
i ostali, on je ugledao kako se životinja pokorava. Tiho je muknula i
nežno poput velikih ptica, savila je svoje noge.
Zenobija je odvezala kaiševe kojima je koba bila privezana. Sa
kovčežićem na grudima, napravila je nekoliko koraka, a sveštenici su
se pomerili sa vrata hrama. Najviši, muškarac veoma mrkog lica i
skoro crnih ustiju, podigao je ruku i upitao:
- Gde ideš, kćeri? Balaminov hram nije otvoren za žene ovog dana.
Abdonaj je uspeo da dođe do daha. U pratnji Ahemu, oni su se
primakli kako bi posredovali. Bilo je nepotrebno. Svi su mogli čuti
Zenobijin glas, grub koliko i njen pogled.
- Moćni Malko, znam ko si ti, a i ti bi trebalo da znaš ko sam ja. Mene,
Zenobiju, Balamin je doneo na ovaj svet pre sedamnaest godina i tada
je bacio zvezdu sa neba u pustinju. Tokom ovih nekoliko nieseci,
poveo me je sa sobom. Odveo me je do zvezde iz koje se rodio izvor
Dingir-Dusag. Danas ja donosim ovaj kamen sa neba u hram bogova
Mazina. Danas ja donosim Balaminov dar u Palmiru.
Zenobija se okrenula svetini. Skinula je poklopac sa kobe. Na postolju
od crvene kože ukazao se dugačak crni kamen. Osam ravnih ivica,
zaslepljujuće se presijavalo na suncu poput hiljadu puta uglačane
bronze. Dug žagor oduševljenja prenosio se sa usta na usta.
Dakle, to je bilo to! Balamin je poveo Zenobiju do zvezde njenog
rođenja!
Ljudi podigoše ruke, očiju uprtih u nebo.
« O moćni Balaminu! Hvaljeno bilo tvoje dete Zenobija!»
Preneraženi koliko i pokolebani, sveštenici su se izmakli.

118
Presveti Malko ugledao je Abdonajeve od radosti suzne oči. Reči nisu
bile potrebne da bi se razumeli. Sa ovim svetim kamenom, Mazini,
veliki putnici karavanima, od sada su imali svu moć koja je bila ravna
moći drugih palmirskih bogova: Zeus-Belu kralja Odenata, ili Sol-
Invictusu moćnih porodica Emesa, ili Antiohije, bogovima bliskih
Rimu i vladaru Imperije, onih koji nisu bili rođeni na vrelom
pustinjskom pesku.
Međutim, uprkos njihovom zadovoljstvu na licima im se ocrtavala ista
zabrinutost. Da li je Zenobija došla samo da donese kamen Zvezde u
svetilište? Da li je konačno bila voljna da se uda za Odenata?
Svetina je bila isuviše brojna. Većina je stajala van hrama, izvijajući
vratove ne bi li videli Zenobiju kako prelazi preko praga. Sveštenici
Balamina, dotrčali su iz velikog dvorišta. Svi, mladi kao i stari prosti
pomoćnici oko žrtvenika kao i moćni vračevi. Očiju prikovanih za
crnu zvezdu koju je Zenobija nosila, strastveno su joj krčili put do
svetilišta. A ona je koračala ne trepnuvši.
Onako kako je zakon nalagao, sa kamenom stisnutim na telu, ona je
obišla oko palate četiri puta pre nego što je ušla.
Bilo je to čudno mesto, prostorija od kamena, sva u skulpturama,
stubovima, frontonima i izbočinama na gornjim spratovima,
podignutim ka unutrašnjem delu zidova hrama. Na obe strane, iznad
vrata, uzdizala su se dva zabata sa prostranim udubljenjima u zidu.
Između finih stubova nalazila su se dva predivna kipa od mermera
protkana crvenom i zelenom bojom. Sa leve strane, Aglibol, boginja
Meseca, bila je jedva prekrivena velom, golih i savršenih grudi, bedara
i butina. Polu zavaljena na stolici, sa strelama noći u ruci, posmatrala
je beskonačnost.
Sa desne strane, u mermeru tamne oker boje, uspravan u dvokolicama
koje su vukla četiri grifona sa glavom lava, i tela opasanog rimskim
oklopom, ukrašenog zlatnim lišćem, Glasnik Malkabel nosio je
ponovno rođenje na putu koji se činio beskrajnim, dok su mu užareni
sunčani zraci izbijali sa čela.
U središtu je tkanina od svile i lana povezivala stubove, i njome je bila
ograđena Balaminova odaja. Presveti Malko učinio je pokret rukom.
Dva mlada sveštenika podigla su zastor, a nabore su uvukli kroz
bronzane alke. U kamenu tako čistom da se činio prozirnim, Balamin

119
je izgledao živo kao da je bio od krvi i mesa. Sedeo je za tronom,
držao u ruci klas žita kao obeležje plodnosti, svetlosna dijadema bila
mu je u kosi, široka toga ratnika spala mu je sa levog ramena, a pogled
mu se spuštao na one koje su nailazili.
Koluti oporog dima lelujali su se pri razmicanju zastora i na trenutak
su prekrili njegovo lice. Kraj njegovih nogu bilo je pregršt pehara iz
kojih je kuljao dim tamjana, a drugi su bili prepunjeni darovima.
Sveštenici su oborili pogled, presveti Malko kao i Abdonaj. Zenobija
je držala visoko uzdignutu glavu, nimalo zadivljena onim što je
ugledala, a što je malo očiju videlo.
Poklonila se pred darovima i spustila kobu u jedno udubljenje
prošarano sunčevim zracima koji su se probijali kroz gipsani prozorčić
kraj oltara. Tamne uglačane površine kamena ponovo su zasvetlucale
kao da se iz njega rađala nekakva nova svetlost bez imena i razbijala
tamu.
Zenobija je uspravila lice prema Balaminu.
- O Balaminu, ti me vodiš. Ti upravljaš mojom voljom od prvog časa
mog rođenja. Ti si krv i duša koji daju život. Od tebe potiču dobro i
zlo, bol i patnja, kao melem kojim se celivaju rane. O Balaminu, spusti
svoju ruku na mene. Ja sam Zenobija, ona koju si darivao Mazinima
Turak Al'laba. Potreban si mi. I zbog tebe, kao i tvojom voljom,
postaću kraljica Palmire.
Njene reči odzvanjaie su kroz kameno svetilište. Abdonaju se oteo
uzdah sa usana. Presveti Malko duboko je uzdahnuo sa izvesnim
olakšanjem. Nisu sačekali da dovrši svoju molitvu niti da se uspravi i
izađe na svetlost dana. Trčali su dvorištem hrama glasno uzvikujući
novost. Abdonaj je poveo svoju kćer Zenobiju, Balaminovu
izabranicu, boginju Dingir-Dusaga, u kuću Velikog Odenata, kralja
Palmire i rimskog senatora!
Te večeri Zenobijino ime bilo je na usnama svih stanovnika
Pustinjskog Bisera. Ona je bila u njihovim srcima, njihovim
osmesima, pa čak i u njihovim ludilima.

LAURICIJUM LIMES NA RAJNI

Već deset dana, šume i polja Germanije bili su prekriveni oblacima
tamnijim od noći. Neumorna kiša izlivala se poput šuštave zavese koju

120
je severac talasao. Slivala se po sveže podignutim nasipima, izlokala
ih i napravila blatnjave slapove. Ispunjavala je jame i plavila polja.
Putevi su nestajali, a kola su se gubila u kaljugama, te se više nisu
mogla voziti već su se sve češće prenosila. I konji bi se zaglibili te su
bili od male koristi. A volovi suviše teški, kratkih nogu, tonuli su.
Legionari su urlali od besa, mokrog lica, ogrnuti kaputima koji su bili
teški kao olovo, odavno natopljenim ovim potopom. Bilo je
neophodno neprekidno podmazivati gvozdeno oružje i kožu koja se
stvrdnjavala kao stari papirus.
Aurelijan je stajao već satima na balkonu jednog malog utvrđenja, ne
višeg od dvadeset pet stopa. Zadovoljno je posmatrao stravično polje i
smešio se. Pred njegovim očima gubilo se sivilo kaljuge, a beskonačni
plot na Dekumatskim poljima bio je dovršen.
Odbrambeni zid, dug dvesta pedeset milja, spajao je Dunav sa
Rajnom, protezao se duž planina i šuma, presecajući reke. Bio je
sagrađen od debala širih od ljudskog trupa. Sa jednog kraja na drugi
bio je ojačan nasipom i dvostrukim jarcima, svakim dovoljno dubokim
da se u njega mogla smestiti zaseda. Odbrambeni zid je razdvajao
varvare od rimskog naroda kao što grabulje razdvajaju pšenicu od
kukolja tokom žetve.
Na udaljenosti od jedne milje, nalazila se kula sa koje je bilo
omogućeno nadgledanje. Na svakih pet do deset milja bile su tvrđave
u kojima su živeli legionari i granične službe. Uza sve to protezao se
popločani put, neophodan za brzo i uspešno kretanje legija.
Bile su potrebne tri legije, VII Augusta, XXII Primigenia i XI Claudia.
Valerijan, novi Imperator, poverio mu je zapovedništvo. Po odlasku iz
Rima, Aurelijan je obećao da će posao biti dovršen pre jakih
januarskih mrazeva. Svako od osamnaest hiljada prisutnih ljudi radije
je strepeo od njegovog besa nego da gaca po ledenom blatu
Germanije. Ni vremenski uslovi ni uznemiravanja varvara nisu ih
mogli usporiti. Kroz četrdeset ili pedeset dana, njegovo obećanje biće
održano.
- Hoćeš da umreš od zapaljenja pluća, legate?
Maksim je otvorio vrata kule udarcem noge. Aurelijan mu je
odgovorio grimasom. Maksim je stezao svoj kaput i oklevao da se
približi.

121
- Kakvo pasje vreme! Žele li to bogovi da nas pretvore u svinje ili
ribe? Pogledaj ovo, oni više ne mogu valjano raditi...
Bradom je pokazao na gomile ljudi koji su zabijali drvene stubove u
rupe. Rupe su se pretvarale u blatnjave jame. Legionari su pod teretom
psovali i vređali se međusobno. Sve im je izmicalo, klizilo iz ruku,
kotrljalo se i pretilo da ih zgnječi. Zemlja se obrušavala u jame i do
pola ih punila te su bili primorani da kopaju bez prestanka. Čekrci su
propadali u preterano razmekšano tlo. Kanapi su se zatezali zbog
velike vlage. Drvene koturače nabrekle od vode su se zaglavljivale.
Kada bi, najzad, ne znajući se kojim čudom, zaobljeni panjevi upali u
svoje ležište, bujice blata jurnule bi na ljude pretvarajući ih u kipove
izbljuvane od ilovače.
A u obližnjim šumama, drveće koje je jesen ogolila, padalo je, red za
redom, poput iznurene vojske. Potkresano, zašiljeno, natovareno
manje-više dobro, dospevalo je do podnožja utvrđenja i svaki put bi
bilo pobodeno tamo gde je to volja Rima zahtevala.
- Sve će ovo mnogo bolje izgledati u proleće. - primetio je Aurelijan -
Kada se zemlja osuši, postolje utvrđenja biće čvrsto poput kamena.
Maksim je nerazgovetno mumlao. Umorno je brisao lice. Njegovi dugi
pramenovi cedili su mu se po bradi i vratu. Smršao je, a lice mu
postalo koščatije, ivice usana naglašenije. Njegov ružičasti ožiljak je
pod uticajem hladnoće poprimao sedefastu nijansu. Osećao je
Aurelijanov ispitivački pogled te odgovori umornim glasom.
- Znaš li da mi se često dešava da sanjam Aziju? Kako napuštam ovo
prokleto blato i odlazim da pružim svoj mač Imperatoru pod Sirijskim
suncem...
- Prekasno. Zaboravi svoje snove. Naš Avgust je napustio Istok i
pridružuje nam se.
- Ne rugaj se Aurelijan. Ozbiljno, razmišljam o tome!
- Gunđaj koliko ti je volja, tribune. - zabavljao se Aurelijan - Kroz
jednu nedełju bićemo na putu za Mogontijacijum, a kroz mesec dana
moći ću da objavim da sam ispunio naš zadatak.
Mahnuo je rukom kroz vazduh pokazujući od severa ka jugu.
- Osam tvrđava, dvesta šezdeset osmatračnica i devet utvrđenja
sagrađenih od letos! Ponosan sam na sve nas, Maksime. Možeš da

122
objaviš legijama da će im plata biti udvostručena. Imaće svoje zlato za
decembarske ide. Legat Aurelijan im za to jemči.
Maksim je pognuo glavu nimalo ubeđen.
- Makar jednom, ova tegleća marva neće potrošiti sve odjednom. Biće
preterano iscrpljeni za to.
Aurelijan je posmatrao Maksimovo lice, tražio na njemu prekor, ali
video je samo podrugljivost i umor.
Kao da je čitao njegove misli, Maksim upita:
- Možemo li ući na trenutak? Želeo bih da popričamo na suvom.
U unutrašnjosti kule postojala je samo jedna gola prostorija sa
kamenim ognjištem, poklopcem na podu i merdevinama koje su
povezivale tlo sa spratom. Trojica muškaraca su se grejala i grdila, jer
je drvo bilo suviše mokro, pa je bilo više dima nego plamena.
Pozdravili su sa poštovanjem i nestali kroz vratanca. Maksim je skinuo
kaput i ponovo stao da gunđa:
- Ovaj dim će nas pre nadimiti kao šunku nego što će osušiti našu
odeću. Više se čak ni ne sećam kakav je osećaj imati čistu i suvu
tuniku.
- Govorio si o Siriji i o Imperatoru - prekinu ga Aurelijan - Primio sam
poruku od Valerijana. Biće ovde za dva meseca i želi da me vidi u
Agripinensijumu. Hoće da obide utvrđenje.
- A želi li da se okupamo u Persiji? - podrugljivo dodade Maksim.
- Vrlo je moguće. Hapur je opustošio Dura Europos. Možemo sumnjati
da namerava da krene i na Emes pa čak i Antiohiju. Ako umem da
čitam između redova njegovog pisma, Imperator razmišlja da mi
poveri zapovedništvo nad jednom legijom na Istoku.
Maksim ga je sada uzeo za ozbiljno.
- Evo najlepših vesti kakve odavno nisam čuo.
Aurelijan se složio, posmatrajući vatru.
- A naš Cezar, Galijen, gde će on biti?
- U Galiji. I on bi trebalo da dođe u Agripinensijum da vidi svog oca.
Galija i bretonci su daleko od toga da budu pokoreni. Galijenov
zadatak nije niti lak niti dovršen.
Maksim je odobravao klimanjem glave.
- Sve će se uskoro promeniti, prijatelju Maksime. - bio je uporan
Aurelijan - Gotovo je sa brukom i trgovinom sa Varvarima. Već

123
sledećeg proleća Rim će konačno biti poštovan! Valerijan je starac. Ne
može se sumnjati u njegovu hrabrost, a njegova mudrost veoma je
nedostajala Decijusu.
Aurelijan je strastveno govorio. Čitavo telo mu je podrhtavalo.
Maksim se zakašljao zbog dima. Posle trenutka tišine, on primeti:
- Ne sumnjam u vrlinu našeg Avgusta niti o tome da brine o tebi.
Neophodan si mu i on to zna. Svestan je i tvoje odanosti.
Maksim je oklevao, prekinuo svoju rečenicu, pa dodao:
- Odanost kojom se Cezar jedva može pohvaliti, on koji samo sanja da
postane moćniji od svog starog oca. On te vidi na svom putu. Trebalo
je bolje da o tome razmisliš...
- A gde će me to odvesti?
- Ko zna?
Njegove usne su prebledele, pogled mu je bio oštar poput oštrice
mača. Maksim je podigao ruku kako bi ga umirio, ne pokazujući ni
zabrinutost ni srdžbu.
- Kako ti odlučiš, legate. Uostalom nisam o tome želeo da ti govorim.
I ja sam primio jedno pismo.
Iz jednog kožnog džepa svog štitnika, on izvuče uzani papirus sa koga
je Aurelijan prepoznao rukopis.
- Tvoja sestra Klaudija me moli da se zauzmem za nju. Uverava me da
ti je poslala šest pisama, a da joj nisi odgovorio ni na jedno.
- Zato što nemam šta da joj odgovorim.
- Ona želi da ti se pridruži. Piše: «Tamo gde je on, meni je mesto.
Time žele bogovi da spoje naše sudbine. Aurelijan ne može da se
oglušuje o njihovu volju. Reći će ti da sam luda. No previše se plaši da
bi o tome ti sam mogao prosuditi, ti, njegov prijatelj.» Posle ovoga,
moli me da ja posredujem o ovoj stvari kod tebe.
Aurelijan je okrenuo glavu, otišao do vrata i širom ih otvorio gledajući
kišu koja nije slabila.
- Šta ti misliš o tome?
- O njenom ludilu?
- O tome i o svemu ostalom.
- Što se tiče ludila, uvek sam u tim stvarima bio loš sudac. Klaudija je
najlepša žena koju sam ikada video. Nažalost, ona misli na svog brata,

124
a ne na mene! Da nije tako, ne bih oklevao da je podržim u njenom
zahtevu.
- Sve bolje i bolje umeš da ne odgovoriš na pitanje. - narugao se
Aurelijan.
Maksim se ogrnuo kaputom i približio do praga.
Bez reči su posmatrali haos na polju, prigušenu svetlost koja kao da se
pridizala sa blata. Maksim se blago podsmehnuo. Svojim nehajnim
tonom dodao je:
- Kako bilo, ova klima suviše je loša za jednu lepu ženu. Izgubiće
ovde svoj šarm i svoje zdravlje.

PALMIRA
Stari zakoni Palmire nalagali su da buduća nevesta napusti očevu kuću
pre venčanja i pređe u kuću svog izabranika. Tokom devet meseci,
trebalo je da živi pod nadzorom žena kojima bi uskoro bila
gospodarica.
Plašeći se ćudi svoje kćeri isto koliko i prevrtljivosti bogova, odmah
nakon izlaska iz Balaminovog svetilišta, Abdonaj je izjavio da će
Zenobiju odvesti Odenatu, koliko sutradan.
Tokom te jedine i poslednje noći koju je provela pod očevim krovom,
Zenobija ga nijednom nije pogledala niti mu uputila ijednu reč. Čak ni
radoznalost koja je mučila Ahemu nije bila zadovoljena.
Pitanja su izvirala iz egipćankinih usta, a da nije mogla da ih zaustavi.
Kako je Zenobija znala da je Balamin doziva? Zašto nikoga nije
obavestila o svom odlasku? Zašto je njeno odsustvo bilo toliko dugo?
Nakon svega, kada je jednom za svagda znala gde je kamen, bilo da je
to zvezda, nisu bili potrebni meseci da bi se prenela u Palmiru! I ko je
bio anđeo o kome se govorilo na ulicama? Da, da! Govorilo se o
nekakvom anđelu koji ju je doveo, na konju, ni od kuda do izvora
Dingir-Dusaga.
- Je li to istina?
Jedino je muk bio odgovor. Zenobija nije čak ni pokazivala da sluša
njena pitanja.
Malo kasnije dok su baklje dogorevale, ona zapovedi da joj se napuni
velika kada kako bi se okupala.

125
- Da se okupaš sada? - začudila se Ahemu - Zagrevati vodu u ovo
doba? Treba za to pitati tvog oca.
Zenobija je ćutala i čekala da se izvrše njena naređenja. Naravno da je
Abdonaj, bez oklevanja, prihvatio i da se zapali vatra i da se ugreje
voda, sve što je njegova kćer želela. No, sa grčem na licu, upitao je
Ahemu:
- Nije se valjda predomislila? Sutra u zoru vodim je Odenatu, htela to
ona ili ne. Bude li trebalo čak i u lancima, budi uverena.
- Neće biti potrebno. Vratila se zbog tog venčanja.
- Oh! To... - procedi Abdonaj - Pazi je. Ovog puta motri pažljivo na
nju.
Egipćanka je slegnula ramenima.
- Nema potrebe da brineš. Ići će. Druga me stvar brine.
- Šta još?
- Nije ista ona od ranije.
- Malo je luda? Baš me briga. To se naročito ne vidi. - zacerekao se
Abdonaj.
- Ne, nije luda. Drugačija je. Kao da više nema radosti u njoj. Samo
nekakva senka.
Abdonaj je uzdahnuo sa olakšanjem. U sledeću zoru, Zenobijina narav
biće slatko breme Velikog Odenata.
- Vere mi, - reče dok je ispijao pehar vina, - biti u božjim rukama, to
mora da te izmeni. Čak i devojku poput Zenobije. Balamin je trebalo
da joj pokaže ko je gospodar.
Ahemu nije navaljivala. Abdonajevo slepilo bilo je bez granica.
Uostalom, da li se radilo o njihovim kćerima ili o njihovim
suprugama, muškarci su bili slepi kao magarci koji obrću dolap. A kao
i magarci, zadovoljavali su se time.
Zenobija je dugo ostala u vodi. Kosa i telo su joj plutali, poput duge
alge, obasjane plamenom svetiljki.
Ahemu je diskretno zagledala nije li susret sa Balaminom ostavio
beleg na njenom telu. Ali ne. Koža joj je bila svežija i devičanski čista
kao nikada do sada. Lepota i savršenstvo bili su jedini znak koji su
bogovi Mazina ostavili na njoj.
Da li je neko video gipkije noge? Oblije kukove? Nežne kao blage
Egipatske peščane dine. Pupak joj je bio poput bisera sedefastog

126
odsjaja. Koliko bi se žena ponudilo demonima Turak Al'Laba samo da
bi posedovale grudi savršene visine, oble i nežne kao kapljica mleka?
Savršene dojke koje nikada nijedan vajar ne bi umeo tako da izvaja?
Oh, divnih li srazmera na ovom telu! Oh! Plamen koji bi pokorio
bedra muškaraca pri samoj pomisli na ove divote!
Jecaji sreće i tuge gušili su Ahemu. Najzad je pronašla svoje dete!
Gorela je od želje da uđe u vodu, da bezbroj puta poljubi Zenobiju,
kao što je to činila nekada. Ali ta vremena su prošla. Zenobija joj ne bi
dopustila čak ni da je pomiluje. Znala je da nema svrhe čak ni da
priupita.
O Gospo Izido, Kraljice među kraljicama, šta je ostalo od mog deteta?
Šta se to dogodilo?
Ahemu je razmišljala o onome o čemu je već hiljadu puta razmišljala
tokom poslednjih nedelja. Mislila je na sutrašnji dan, i na ne tako
dalek dan venčanja. Razmišljala je o muževnosti Velikog Odenata,
muškarca od četrdeset godina, maljavog tela, veoma crne brade i
ratničkog hoda. Zamišljala je njegovu ruku lovca na tako dražesnim
grudima, njegova pohlepna usta na bisernom pupku njenog deteta.
Reči su joj nadolazile na usta, a da o njima nije ni pomislila:
- Bilo je strašno ne znati ništa, znaš. Svi su mislili da si mrtva. Ali ne i
ja. Govorila sam sebi: to nije moguće. U početku, bila sam ubeđena da
si otišla onom Elkezajitu. Govorila sam: zbog njega to čini, sve to,
zbog Havada. Zatim sam mislila: ako je tako, nema veze. Bolje da si
sa njim nego da si mrtva. Ali na kraju su pronašli tvoju haljinu u
pustinji. Pokazali su je tvom ocu. Ja, ja nisam htela da je pogledam.
Čemu? Oh! Zenobijo, dete moje, toliko sam se brinula. Razbojnici,
parćani ili zmije. Svi pustinjski užasi. Noćima sam sanjala da su te zli
ljudi oteli. Kakve gluposti! A gle sada, ti si tu. To si zaista ti. Živa si.
Nikada nisi bila lepša. Nikada!... Samo tvoje oči. Tvoje oči su
sumorne i plaše me. Reklo bi se da je u njima tama iz tvog srca.
Trebalo bi da odeš na terasu. Svuda su vatre upaljene večeras. Svi
logori oko grada su osvetljeni. Ljudi pevaju i igraju sa tvojim imenom
na usnama... Naravno, čeka nas sutrašnji dan. Kad bi znala koliko je
Veliki Odenat bio tužan kada je saznao da si mrtva! Bio je besan na
tvog oca, na njega posebno, ali ne i na tebe. Priča se da je tražio od
svih svojih ukućana da ti namene ručak za pokoj duše. On sutra još

127
neće biti tu. Verujemo da već hita pustinjom. Imaćeš vremena da se
navikneš na novu kuću do njegovog povratka. Potom, devet meseci
odmora pre nego... Zašto me gledaš tako surovim očima?
- Ućuti dojiljo.
- Dete moje!
- Ućuti. Nisam više dete. Ako hoćeš da ostaneš sa mnom, nikada mi
više nemoj postavljati pitanja o mom odsustvu.
Glas joj je bio odsečan, zao. Ahemu je grizla usne.
Zavladala je tišina u kojoj se Ahemui učinilo da su sve njene more
postale stena, tamnija od kamena zvezde koja je počivala tamo, u
Balaminovom hramu.
Zenobija je uronila u vodu, a sa njom i njena bujna kosa. Kada joj je
lice izronilo, pogledala je pravo u Ahemu. Jedva malo manje grubim
glasom dodade:
- Nema ničeg više da se zna od onoga što sam rekla u Balaminovom
svetilištu. Bog Mazina ispunio je svoju volju. To je sve. Nema više o
čemu da se brine. Ono što mora biti, biće. Ispuniću svoju obavezu.
Iako je između Adbonajeve kuće i palate Velikog Odenata, sina
Vabalatovog, sina Nazorovog, senatora Rimskog Carstva i kralja
Palmire, bilo manje od jedne milje, oni su se tamo uputili
dvokolicama, spuštenih zastora. Mnoštvo radoznalaca ih je pratilo, uz
pesmu i blagosiljanje. Svi zajedno uzvikivali su Balaminovo i
Zenobijino ime.
Bila je to najlepša i najveća palata u gradu. Sve je odisalo raskošem,
mirom i uživanjem. Popločana dvorišta protezala su se duž
Cesareuma, a tremovi iznad agore, i tako sve do obale ouadi Kubura.
Iz vrta u vrt, išlo se kao kroz jedan biljni lavirint ogromnih razmera.
Bazeni, fontane i kanali, noću i danju su žuborili dragocenim
šaputanjem vode. Tremovi i peristili bacali su senku na brojne odaje.
Zidovi su posvuda bili ukrašeni čudesnim freskama sa prizorima lova
ili ljubavi, bogovima ili predelima sa grčkog Olimpa ili rimskog
Panteona. Bilo je toliko svežine, toliko bujnog zelenila, retkih biljaka i
senovitih odaja, da se zaboravljalo da je pustinja okruživala grad koji
je mogla jedna strela prebaciti.
Huloj Hara ih je dočekao. Bio je posle Gospodara, domaćin palate.
Bio je to veoma star čovek, vrlo visok i mršav. Seda brada i kosa

128
prekrivale su mu lice. Sav je bio obučen u belo, sem kape koja je bila
plava i izvezena zlatnim filigranom. Ruke su mu počivale na visokom
štapu od maslinovog drveta, ukrašenim na vrhu zlatno-srebrnim
prstenom, optočenim svetlucavim kamenjem i širokim, potpuno
izuvijanim ovčijim rogom.
Tek ovlaš bacio je pogled na Zenobiju i jedva se poklonio pred
Abdonajem. Pri svakom njegovom pokretu, činilo im se da će se
slomiti.
Izjavio je ono što su svi već znali. Presveti je bio odsutan. Jetkom
sumnjičavošću, suvo je primetio:
- Presveti je sa nestrpljenjem očekivao tvoju kćer, Abdonaju. Nije mu
se svidelo kada je saznao za njenu smrt pre nego što je uspeo da ubere
njen prvi pogled neveste. Šta će pomisliti, kada bude saznao da se
vratila među žive?
Abdonaj pomirljivo podiže obrvu.
- Moja kćer mu je davno obećana, Hara - Abdonajevo obećanje je što i
Balaminovo obećanje. Svi znaju da Mazini nikada nisu porekli svoju
reč.
Huloj uzdahnu. Lupio je štapom o tlo. Lagano je trepnuo očima, što je
trebalo da bude znak da se slaže da su ovozemaljske stvari teške.
Abdonaj je izjavio da su samo bogovi gospodari vremena i događaja, a
da njihove želije obični ljudi nikako ne mogu shvatiti.
- Balamin je uzeo moju kćer, vratio je isto čistom kao i kada se rodila.
Presveti će biti srećan, možeš mi verovati.
Hara pokaza svoje ogoljene i ružičaste desni. Bio je to možda osmeh.
- Ako ti tako kažeš!
Usne su mu se skupile i napućile. Ponovo je lupio svojim štapom o tlo.
- Zapovedniku Mazina, trebalo bi da se stvari vrate u svoj tok, a tvoja
ćerka počne razumno da se ponaša.
Abdonaj je potvrdio sa oduševljenjem. Uspravio se i glasom za koji se
nadao da je dovoljno glasan da bi ga čak i na ulici mogli čutu uzviknu:
- Ja, Abdonaj, sin Malikov, sin Nahinov, voljom Balamina, Moćnika
nebesa, voljom boga Bela, brata moćnog Balamina, dolazim da
poverim moju kćer Zenobiju ženama ove kuće, ženama Velikog
Odenata, sina Vabalatovog, sina Nazorovog, senatora Rimskog carstva

129
i kralja Palmire, kako bi je primio u svoju postelju sedmog dana
Quintillisovih ida.
Nastao je tajac.
Stari Hara, oslonjen na svom štapu, lagano je zadrhtao. Snažan
Abdonajev glas ga je poljuljao, ali nije pognuo glavu. Vrhom jezika
prešao je preko svojih bezubih desni. Njegove ogrubele usne izdadoše
promuklu zapovest. Naslonio je svoj štap na rame, dok mu je ovčiji
rog trljao lobanju i lupio je dlanovima. Gomila slugu doletela je,
čudesno, kao da su izvirali iz zidova.
Trenutak kasnije, bez ikakvih ceremonija, Zenobija i Ahemu su se
našle u ženskom dvoru, u unutrašnjosti palate koja je posedovala
sopstvene vrtove, bazene, terase, odaje i popločano dvorište.
Tu je živela rodbina, robovi i sluge. Nesumnjivo da je bilo i onih čiji je
jedini zadatak bio da udovolje vatrenosti velikog Odenata. Govorilo se
da je ta vatrenost bila ogromna, s obzirom na to da je toliko dugo bio
udovac.
Za buduću nevestu bile su predviđene četiri odaje. Jedna od njih,
zidova ukrašenih trakama i pticama koje su letele iznad cveća koje je
bilo u dnu zida, bila joj je namenjena samo za odmor. Opremljena sa
četiri tabureta, mangalom za vatru i dva ležaja. Jedna ložnica sa redom
polica na kojima su bile složene kupe, čaše, lampe od kalaja i bakra,
nalazila se u dnu prostorije.
Robovi su raspremali kovčege sa odećom i posudem donesenim iz
Abdonajeve kuće. Veoma mlade služavke dotrčale su sa napicima i
hranom kao znakom dobrodošlice. Uzbuđene i nasmejane, one su
potajno zagledale stas i držanje svoje buduće gazdarice, tako mlade,
tako lepe, tako tajanstvene. Pre nego što se svaka predstavila kao što je
običaj nalagao, jedan glas ciknu, snažan i odsečan, da su se svi
razbežali po dvorištu.
- Dakle to si ti, ta devojka Mazina, koja je napravila toliku buku pre
nego što je došla da izigrava mladu?
Žena koja je stajala na pragu odaje nije bila visoka. Njene sitne crne
oči, pak, posedovale su nadmenost svojstenu sposobnim ženama.
Zenobija ju je pogledala, okrenula se i sela na jedan od kreveta.
Uvređenim izrazom lica ona je skupila svoje punačke usne.
- Znaš li ti da me devojke iz ove kuće pozdravljaju oborenog pogleda?

130
Glas joj je zbog godina škripao. Bio je to glas kao peščani vetar u
lošim zimskim danima. Deset ili petnaest godina ranije, mora da je
imala lepo lice. Danas, pak, bila je samo žena izboranog vrata, obraza i
slepoočnica. Stas, kao i grudi, gubili su se pod bremenom godina, ali i
gurmanluka. Njena divna tunika i naduvane pantalone nisu ništa
mogle prikriti. Lepota nakita koji joj je prekrivao grudi i ruke samo je
još više naglašavala ružnoću njene kože koja je ostala bez ikakve
draži.
Uz zveckanje ogrlica, okrenula se ka Ahemu.
- Evo dojilje? Egipćanka. Nije trebalo u to da sumnjam. Ni ti isto
nemaš predstave ko sam ja?
Ukočeno od sramote, Ahemuino lice je pocrvenelo. U atrijumu su
sluge gledale u pod od ružičastog i zelenog mermera sa finim
geometrijskim oblicima. Ahemu je takođe gledala u pod. Zavladao je
tajac u kome bi čak i treptaji krila jednog leptira napravili buku.
- Ja sam Ofala, kćer Matanajeva, kćer Nurbelova! Moja sestra
Gardalaja bila je supruga Presvetog. Ona danas počiva kraj bogova, a
ja upravljam ovom kućom. Vieliki Odenat mi je poverio tu moć.
Moraćeš devojko moja, da naučiš da me slušaš.
Ahemu je potajno bacila pogled na Zenobiju. Ona je sada bila
poluopružena na krevetu. Nasmejala se. Široko se nasmejala. Bio je to
prvi osmeh koji se mogao videti otkako se vratila. Svojim mednim
glasom ona odgovori:
- Onda, plemenita Ofalo, budući da je to tvoje ime, znaj da nisam
«devojka». Ja sam Zenobija. Kao što si rekla, uskoro ću postati
supruga Velikog Odenata. Šta ćeš ti tada biti, ko to može znati?
Ofaline usne su prebledele. Tihi huk potresao je gomilu zlatnih pločica
na njenim ogrlicama. Lakoćom koja se nije mogla očekivati od njenog
ogromnog tela, ona se nadnela nad Zenobijom. Zabola je svoj oštri
nokat među njene jedre grudi.
- U ovom času, ti si samo jedna mrtva devojka koja je upravo
vaskrsnula. Ništa više. Ne zanosi se mišlju da ćeš ti ovde sprovoditi
zakone. Ako je Odenat toliko glup da dopusti da ga nasamare tvoja
prenemaganja i tvoj pustinjski kamen, ja nisam. Dovoljno mi je da te
pogledam i da vidim laži koje izviru sa tvojih usana.

131
Jedan ružan kez izobličio joj je obraze te su se ukazali zubi oštećeni od
prevelike upotrebe slatkiša.
- Ovde u ženskim odajama, zapamti, zapovedam ja! I danju i noću. I
ne računaj da će te Balamin, Aglibol niti Alat štititi. Ne plašim se
bogova. Oni znaju ko sam ja!
Uspravila se, a butine su joj podrhtavale pod talasastim porubima
tunike. Upaljenih obraza je zakolutala očima i zamlatarala svojim
kratkim rukama zveckajući narukvicama.
- Vi ostali nemate šta da radite?
Robinje i sluškinje su se raspršile na sve strane. Njene sandale sa
zlatnim pletenicama lupkale su po popločanom podu. Velika dvostruka
vrata koja su gledala na ženski dvor otvorila su se pre nego što je i
došla do njih. Ona ih zalupi da su se zidovi zatresli. Začuo se zvuk
ključa u bravi.
- Ona nas je zaključala! - uzdahnula je Ahemu, preneražena - Neka nas
Izida štiti. Demon je upravo pokazao svoje najgore obličje.

ANTIOHIJA
- Moje pustinjsko ime je Havad, sin Iskelajev, sin Duram'Elaje. Moj
otac je sledio zapovesti proroka Elkezaje. Učio me je tim besedama
još kada sam bio dete bez moći rasuđivanja. Ali tek sam u Cezifonu,
dok sam čitao prave rukopise Hristovih apostola, shvatio da smo živeli
u jeresi. Od tada, želeo sam samo da pročistim svoju dušu i da izbacim
iz svog tela laži kojima sam bio ukaljan.
- Dakle, bio si u Cezifonu? Mislio sam da si došao iz Dura Europosa?
- U vreme kada smo podigli naše šatore u Turak Al'Labu, otac me je
poslao u Cezifon, presvetom episkopu. Hteo je da izučim rukopise
starih Hebreja kako bih širio lažnu reč njegovog velikog Arhanđela.
Bog to nije dopustio. Otvorio mi je oči. Potom sam pobegao iz zemlje
persijanaca. Prihvatili su me u jednoj hrišćanskoj kući u Dura
Europosu i tamo su me podučavali rukopisima apostola.
Bili su u jednoj potpuno jednostavnoj prostoriji, golih zidova. Iako je
kuća bila jedna od najvećih i najlepših u Antiohiji, ova prostorija bila
je opremljena tek sa jednim stolom i nekoliko stolica. Episkop
Dimitros sedeo je na jednoj od njih.

132
Bio je nizak čovek, punačak, veoma svetle puti, sivih, pažljivih i
smirenih očiju. Imao je grčko lice, široki nos i obraze, mala usta koja
su se jedva nazirala ispod brade. Njegovi prsti, dodirima nežnim poput
milovanja, prelazili su preko papirusa koji mu je Havad dao pre nego
što je kleknuo na pod. Pojedini listovi bili su jedva čitljivi koliko su
redovi bili zbijeni.
Zauzet čitanjem, činilo se da je episkop zaboravio na Havada, isto kao
i četvorica muškaraca koji su stajali kraj njega. Dvojica njih su se
predstavila kao sinovi episkopa. Imali su sive oči i svetlu put svog oca.
Druga dvojica bili su sličnih godina kao Havad. Samo po plavom vezu
ribe, u visini srca na njihovoj tunici, bio je jasan njihov položaj
đakona.
Dimitros podiže pogled, nasmejan. Izgledao je začuđen kada je
ugledao Havada još uvek na kolenima.
- Ustani, dečače moj. Nema nikakvog razloga da klečiš preda mnom u
ovoj sobi.
Havad je nerado poslušao.
- Koje jezike umeš da čitaš i pišeš?
- Grčki, latinski i hebrejski. Govorim i persijski i proste jezike kojima
govore kamilari u pustinji.
- Dakle, ti znaš šta sadrže ovi spisi? - upita dalje Dimitros, spuštajući
svoj dlan na papirus.
- Znam ih napamet, presveti episkope. Mogao bih da ih prepišem bez
čitanja. Ima tri Arsinujova pisma, dva Valentina Aleksandrijskog,
jedno Militijadovo, napisano za vreme njegovog putovanja sa Pavlom,
dve kopije Pavlovih pisama na temu loših običaja Hebreja i još jedno
Metijino na istu temu. Najduže je Irinejevo koje upozorava stanovnike
Dure na jeresi Istoka. Naročito na paganske i perverzne običaje
Mitrinih sledbenika koji se usuđuju da osvešćuju hleb i vodu u svojim
pećinama tame. Podražavaju žrtvovanje Hristove krvi i tela u svom
nakaradnom kultu, a da mi treba svuda da ih proglašavamo lažnim
prorocima. Ovo je na latinskom i na grčkom... Kako si mogao videti,
ima ih još nekoliko za koje se ne zna ko ih je napisao ili diktirao.
Pisama pisanih u Laodicenu i u Aleksandrincu. Nisam dovoljno učen
da bih tvrdio, ali bojim se da su samo žuč onda kada je Hristova reč
bila med.

133
Havadova sigurnost, jasnoća njegovog glasa i prodornost njegovog
pogleda odzvanjali su prostorijom i privlačili su pažnju. Kada je
ućutao, đakoni su ga posmatrali pažljivije i sa više poštovanja.
Dimitrosovi sinovi videše oca kako se zagonetno osmehuje. Episkop
je izvukao nekoliko rukopisa iz svežnja. Listovi su bili stvrdnuti,
progoreni i pocrneli.
- Čini se, da si ih izvukao iz plamena.
- Persijanci su opsedali grad mesecima. Hrišćanska kuća bila je pod
bedemima, a palmirski i rimski vojnici su je zatrpali. Mislili smo da da
je biblioteka na sigurnom u susednoj kući, ali persijanci su zapalili
krovove. Vatra se u trenutku proširila.
- Prošao si kroz plamen da bi spasio ove spise?
- Spasio sam što sam mogao. Ono što sam smatrao važnim.
- I uspeo si da pobegneš persijancima? - uzviknuo je oduševljeno
jedan Dimitrosov sin.
Havad je oborio glavu.
- To i nije neki podvig. Gospod Bog bio je sa mnom, vodio me je na
sigurno.
- Ostatak biblioteke je dakle izgoreo? - upitao je jedan đakon.
- Da, na žalost. Ali ono što sam ostavio iza sebe bile su samo kopije
nekakvih lažljivih pisama. Naročito u vezi sa Hristovom majkom.
Dimitros je klimnuo glavom. Kao i njegovi sinovi i đakoni, posmatrao
je posetioca sa jednim čudnim osećanjem.
Ono što je gledao, retko se viđalo. Ono što je čuo u glasu ovog
mladića, nikada dosad nije čuo. To nije bila samo vera i ljubav prema
Hristu. Pod iznošenim odelom putnika karavana nalazilo se telo od
dvadeset i pet godina koje je već izgledalo da ne poseduje godine. Lice
mu je bilo obraslo retkom i prašnjavom bradom i imalo je čvrstinu
stene. Usta su mu bila lepa, obla, ali veoma tužna. Nos mu je bio oštar,
a njegove upaljene jagodice bile su veoma izražene. Na prvi pogled,
episkop je posumnjao na jednog od onih vidovnjaka koji idu
pustinjom. Sprženog uma od sunca, smatrali su da kroz njihova tela i
kroz njihov lik ponovo oživljava Sin Božji, Isus Hrist. Ali ovaj nije bio
jedan od tih. Posedovao je nekakvu drugu vrstu vere. Njegova
pobožnost bila je ista kao i njegov bes, njegovo strpljenje isto kao i
njegov prezir. Reči je izgovarao sa lakoćom kao oni kojima su one bile

134
u krvi. Ali on nije bio sazdan samo od reči. Njegovom telu Bog je
podario snagu koja je privlačila, a koje je u isto vreme sprečavalo da
na njega obraćamo pažnju. Možda je Bog darivao jednog svog
izaslanika, crkvi u Antiohiji. Episkop blago upita:
- Šta očekuješ od mene?
- Tvoj blagoslov, presveti episkopu. Krštenje koje će izbrisati krštenje
koje mi je dao moj otac i koje je ukaljano Elkezajitskom jeresi. Hoću
da sledim Hristovu reč. Čitavim svojim bićem i svom svojom snagom,
onako kako bi to naš Bog zahtevao. Moja volja je bezgranična u tome
da ga sledim.
Dimitros je prozreo bolnu naklonost svojih sinova i dvojice đakona. I
oni su takođe osećali njegovu snagu i silinu.
Nastojao je da svom glasu da nešto podrugljivosti, pa čak i
zajedljivosti:
- Osim što čitaš i govoriš svim tim jezicima, šta znaš da radiš?
- Umem da lečim.
- Da lečiš? Travama i melemima?
Havad odmahnu glavom iznenada zatečen. Protrljao je sve do jednog
svoje duge prste.
- Ne. Dovoljne su mi ruke. Spuštam ih na boljku i ona nestaje.
Ovlaš se osmehnuo te se njegovo grubo lice iznenada prolepšalo.
- To je nešto što sam dobio kada sam bio dete. Moj otac je smatrao da
je to dar Velikog Arhanđela. Tako su se pravili bogohulni pustinjski
kultovi kojima se hrane neznalice u nedogled.
- Ali ako zaista lečiš bolesne, to je onda čudo! - uzviknuo je jedan
đakon.
Havad se okrenuo prema njemu i prodorno ga je pogledao.
- Ne. Samo je Sin Božji činio čudesa, jer je želeo da pokaže
plemenitost carstva svoga Oca. Ja spuštam ruke, bol nestaje i to je sve.
Iz toga ne treba ništa izvlačiti, niti o tome mnogo larmati.
Đakon je oborio čelo, porumenevši od neprijatnosti. Episkop je
zavrteo glavom i upitao ga:
- Umeš li da patiš?
Havad je oklevao. Usta su mu zadrhtala i prvi put činilo se da ga je
pitanje pomelo. Dimitros objasni blago:

135
- Onaj koji želi da služi Bogu Spasitelju ne sme da se plaši patnje.
Kako telesne tako ni duševne. Mnogo je onih koji bi nas ućutkali i koji
žele naš nestanak. Služe se zaplašivanjem i mučenjem. Ništa ne znaju
o Hristovom učenju. Ali onaj koji želi da služi mora biti izdržljiv. Rim
nas ponovo proganja. Valerijan, novi Imperator, prezire hrišćane.
Odlučio je da bude surov, a naša braća u Rimu već pate. Sutra ćemo to
biti mi. Treba da budeš svestan toga, mladi Havade. Nikada se nećemo
pokloniti paganskoj volji Rima. Širićemo našu reč kroz Carstvo.
Havad je sklopio oči. Kada ih je ponovo otvorio i odgovorio, na
njegovom licu kao i u njegovom glasu nije bilo uzbuđenosti.
- Ne bojim se patnje, presveti episkope. Nikada se nisam plašio, a
danas se bojim samo da me bog ne napusti.
Dimitros neprimetno klimnu glavom. Kao i njegovi sinovi i đakoni,
smatrao je da se Havad hvalisao. Ali od odgovora i prevelike mirnoće
bilo mu je neprijatno. Namrštio se i prekorio ga:
- Vidim da si jako mršav. Da li si postio? Ti znaš da je naš Gospod Isus
odbijao da posti?
Havad se ponovo osmehnuo.
- Da, presveti episkope, znam. Apostol Matija napisao je da su farizeji
postili. Hrist je o njima rekao: «Ne rukovodite se njihovim delima, jer
oni govore ono što ne čine!» Nisam postio. Samo sam dugo hodao
putem koji vodi iz Palmire u Antiohiju.
Dimitros je uzdahnuo, nasmejao se i klimnuo glavom. Sada su se
nasmejali i sinovi i đakoni, kao da su želeli da skinu sa tela breme koje
je Havad već neko vreme spuštao na njih.
- Dođi. - reče episkop dok je ustajao - Daćemo ti tvoje hrišćansko ime.
Voda se slivala po njemu. Oblivala ga je, tekla po njegovom čelu,
usnama, tekla je po njegovom golom telu.
Čista voda. Potpuno čista, sveža i bistra.
Voda koja nije bila ista kao voda koju je njegov otac prosipao po
njemu. Voda u kojoj ste se davili, ali iz koje ste se ponovo rađali. Voda
u kojoj je nestajalo vreme, sve ljudske slabosti, svi strahovi i
poniženja. Najzad se pročistio od onoga što je bio. Najzad je breme
spadalo sa njegovih ramena, slivalo se duž njegovog tela, niz njegovu
kičmu. Najzad je ukaljana koža onog koji je bio Havad nestajala.

136
Jedva je čuo đakonov glas koji je izgovarao molepstvije: «Pomiluj me,
Bože, po velikom milosrđu Svome i po obilju milosti Svojih...» Jedva
je čuo episkopov glas: «Tebi Jedinome sagreših i zlo pred Tobom
učinih, a Ti si pravedan u rečima Svojim i čist u Sudu svome...» Nije
prepoznavao šaptaje svih onih koje su Dimitrosovi sinovi okupili u
velikoj crkvenoj Sali. Nije video njihove poglede na svom golom telu
do pola uronjenom u bazen. Nije video njihove poglede na svom
mršavilu, svom licu uzdignutom ka nebesima.
Mislio je samo na prljavštinu koju je spirao sa sebe. Osećao je zgure
koje su se kidale pri ribanju svete vode krštenja. A sa njima su se
rastvarali i lažni prizori iz njegovog sećanja. Zvezda koja je probijala
zemlju, tamnu vodu izvora u koju je zaronio da bi spasio jednu bebu.
Zenobijino lice ga je napuštalo. Zenobijin osmeh, poljupci, milovanja,
lepota, Zenobijina koža. Sve što ga je morilo noćima i noćima,
mesecima i mesecima, kidalo se, komadići njegovog sećanja koje je
sveta voda pročistila. I laž i nasilje. Krv, sramotu, blato Dingir-
Dusaga, Zenobijino telo izvajano u blatu, sve to je svemoć Božje vode
spirala.
Osećao je kako mu se mišići opuštaju, kako mu je srce konačno
dovoljno ogoljeno, dovoljno čisto da sledi misao i želju da bude u
carstvu Božjem.
Najzad je postajao pravi on. Ono što je bio dosada nikada više neće
biti. Reči, misli i prizori, mrtvi i istruleli u zaboravu.
Smešio se i svi koji su bili oko kade videli su njegov osmeh. Dečji
osmeh, čiste radosti olakšanja. Osmeh životu koji počinje, koji ne
sumnja i sija svom svojom snagom.
Otvorio je oči i susreo se sa episkopovim pogledom. Dimitros je
pognuo glavu u stranu. Imao je lice sreće. Zgrabio je sa uzanog stočića
beli epitrahilj izvežen ribama, palmama i groždem na grozdovima. On
ga spusti na Havadova ramena i povede ga iz bazena.
Jedan đakon mu je potom spustio u ruke jednu tananu drvenu lepezu.
Dimitros mu je potom pokazao srebrnu čašu, napunjenu vinom,
staklenu kupu plavičastih i sedefastih obrisa u kojoj su bile azime.
Jednim pokretom ruke naredio mu je da uzme svete darove.
Zanesen svojim mislima i snovima, Havad je oklevao. Posmatrao je
episkopa, sto, prisutne osobe. Zavrteo je glavom.

137
Pružio je ruke i malim udarcem lepeze zaljuljao je površinu svetog
vina.
- Ovo je telo našeg Boga, Spasitelja i njegovog Svetog duha. - izjavio
je episkop glasom koji je odzvanjao praznom salom.
Muškarci i žene ponavljali su ove reči dok je Dimitros uzeo kupu sa
azimama kako bi jednu stavio u Havadova usta. Zatim mu pruži čašu.
- Ovo je krv Sina Božjeg. Pij, ti koji hoćeš da služiš čistog uma. A
kada budeš popio, tvoje ime na zemlji i u carstvu svemoćnog Gospoda
Boga biće Simeon. Krstim te imenonm Simeonovim, Simeon, kao sin
Jonasov zauvek i neka te pomiluje Onaj koji daje život, smrt i
vaskrsnuće.

PALMIRA
Noć je bila veoma tamna, a svetiljke su odavno bile ugašene. Zenobija
je ležala širom otvorenih očiju. Slušala je, tu odmah pored sebe,
hrapav Ahemuin dah. Egipćanka je odmah zaspala, iscrpljena
uzbuđenjima iz prethodnog dana. Zenobija? Ne, ona nije spavala.
Slušala je zujanje buba u vrtu, neprekidno žuborenje vode, šuštanje
palmi i lišća koje je pustinjski vetar s vremena na vreme talasao. Bila
je budna ne zbog novog kreveta niti zbog nove sobe. Bilo je uspomena
i patnje koje blato i izvor Dingir-Dusag nisu mogli da zatrpaju ni da
speru. San joj je vraćao deliće loših snova.
Na žalost, dok je tako ležala, u potpunoj tišini noći, uspevala je da vidi
ono što nije želela. Havadovo lice. Havadove oči. Njegove usne u
trenutku kada ju je odgurnuo u zapaljenom dvorištu kuće u Dura
Europosu. Njegove usne kada je molio da mu oprosti, dok je bio
povijen na izvoru Dingir-Dusaga. Do ovog časa, ništa od ovih prizora
joj nije bilo pred očima. Pa ipak njene oči su gledale, a uši osluškivale.
Danas, na njenu najveću nesreću, ona se sećala svega.
Havad je pobegao. Nesposoban da razume njenu ćutnju.
Havade, Havade!
Tako ponosit da je želeo da sve bude njegova krivica. Njegova krivica,
ili makar njegovog boga!
Gde li je bio? Šta li je radio, kakvu li je kaznu sebi odredio?
Jer nije sumnjala da je živeo kao mučenik. Veliki i beskrajni mučenik.
Budući da je bio Havad, a da je njegov bog bio još veći i strašniji!

138
Ne! Ona nije trebalo na to da misli.
Nije trebalo ni na šta da misli. Trebalo je da zaboravi Havada. Da ga
izbriše iz svog srca, onako kako to pustinja ume, jednim dahom, kao
kada briše tragove onih koji njome prolaze.
Potpuno oslobođena od suza, ali i od besa. Čak i od najmanje želje da
voli, ali ispunjena mrskim uspomenama. Eto šta je trebalo da postane.
- Gospodarice?
Zenobija poskoči. Osetila je lagane korake sandalom. Šuškanje
tkanine. Ona se osloni na lakat.
- Gospodarice? Spavaš li?
Jedna senka u tami oklevala je na pragu njene sobe. Oprezno, Zenobija
prošaputa:
- Ko si ti?
- Ja sam Dina.
- Ne poznajem nijednu Dinu. Jesi li služavka?
- Ne...
Zenobija je sad bolje videla, razaznavala je njen stas koji je svetlost
zvezda obasjavala.
- Šta želiš?
- Da pričamo.
- U sred noći i u mraku?
- Bolje je da druge ne čuju.
Govorila je toliko tiho da joj se glas jedva čuo.
- Priđi.
Zenobija je osetila njen fini parfem. Malo jasmina pomešanog sa
limunom ali i sa puno ambre.
- Oprosti mi gospodarice. Nisam htela da te uplašim
- Šta je tako hitno?
- Ofala. Treba da znaš neke stvari.
Zenobija se osmehnula. To je dakle bilo to. Život žena na dvoru već je
počinjao, sa svojim tajnama, ljubomorama i zaverama.
Zašto da ne? Biće mnogo zabavnije od brčkanja po talogu crnih misli.
- Sedi blizu mene. Zapali jednu lampu. Mora da ima negde kremena.
- Ne, ne? To će probuditi tvoju dojilju.
Zenobija je htela da navali, ali osetila je istinski strah u devojčinom
šaputanju.

139
- Sedi. - naredi joj ponovo.
Dina je posluša. Slatkasta svežina njenog parfema bila je prilično
prodorna. Čak i prilično opora. Jedva da se krevet pomerio kada je
sela kraj nje. Devojka je bila lagana, mirisna nit, obris, jedva prava
žena, pomislila je Zenobija.
Tražila je ruku nepoznate, dodirnula je nežnu i toplu tkaninu, pronašla
je duge, veoma tanane prste. Bili su hladni i drhtavi.
- Ako nisi sluškinja, šta radiš ovde?
Druga ne odgovori odmah. Htela je da izvuče svoju ruku. Kao da joj je
bilo neprijatno od tog dodira. Zenobija joj steže još jače prste.
- Dolazim iz Emesa. Moj otac je tamo trgovac. Poseduje brodove koji
plove čak do Rima i Egipta. On je prijatelj sa Presvetim. Jednog dana
Presveti me je video i smatrao me je lepom. Moj otac mu je rekao:
«Uzmi je. Ona je moja najmlađa, najlepša od mojih kćeri. Poklanjam
ti je.»
- Oh!
Obe su ćutale nekoliko trenutaka. Zenobija je upita: - I ti ćeš se udati
za njega?
- Ne, ne!
Dina se smeškala, podrugljivošću finom kao i njen parfem.
- Mene on ne može oženiti.
- Zašto?
- Zato što Presveti poštuje rimske zakone. Imaće samo jednu ženu.
- Nije obavezan. - pobunila se Zenobija - On je kralj Palmire i kralj
Komreta. Komreti i Mazini imaju iste zakone. Ako muškarac poželi
više žena, niko mu to ne može zabraniti, a svakako ne Rimljani.
Dina je zavrtela glavom. Njena kosa, koja je bila veoma dugačka,
okrznula joj je butine i njihove obgrljene ruke.
- Moj otac je Jevrej. Nije važan čovek kao tvoj otac. Odenat ne mora
da me oženi. Dovoljno je da budem u njegovoj kući,
Devojka dodade:
- U svakom slučaju, ti si nešto drugo. Tebe je tvoj bog odabrao. Ti nisi
devojka kao druge.
Zenobija je zinula da odgovori. Ali se ućutala. Nije imala šta da
odgovori.

140
- Nisam ljubomorna ni najmanje. Ne pomišljaj da ću to ikada biti.
Naprotiv, veliko mi je zadovołjstvo što ćeš biti moja gospodarica. Bila
sam tako srećna kada sam te videla danas po podne. Toliko si lepa da
smo te odmah zavoleli! Možeš biti uverena da sve devojke misle kao
ja.
- Ali šta će biti s tobom?
- Oh! Ja ću biti...
Ali ona to nije rekla. Nije bilo potrebe.
Iznenada je bilo teško izgovoriti reči. Čak i u tami.
Dina se uspravila. Povukla je svoju kosu slobodnom rukom. Njen
parfem lebdeo je kroz tamu. Ona odgovori na pitanje koje se Zenobija
nije usuđivala da postavi.
- Presveti me još nije pozvao sebi. Mada je već godina dana od kako
sam napustila očevu kuću. Dobar je ali me izbegava. Možda me
smatra suviše mladom. Ili možda nedovoljno lepom, sada kada zna da
ćeš ti postati njegova supruga?
- Sumnjam. - zabavljala se Zenobija - Mora da i dalje veruje da sam
mrtva!
Obe su se smeškale. Ali Dina se brzo uozbiljila. Podigla je njihove
spojene ruke i pritisnula ih je o svoje telo. Zenobija je osetila dve
čvrste dojke, mnogo snažnije nego što ih je mogla zamisliti.
- Treba da se čuvaš Ofale. - uzdahnula je zabrinuto Dina - Kada želi
zlo, ništa je ne može zaustaviti.
- Zašto bi mi poželela zlo?
- Ti si njen neprijatelj. Videla si je maločas...
- Zbog čega sam ja njen neprijatelj? Samo što sam stigla i...
- Ne, ne. - pobunila se Dina, odlučnijim glasom - Moraš razumeti. Ti
još nisi bila u ovoj kući proteklih meseci a već pri samoj pomisli na
tvoj dolazak, Ofala je poludela. Bićeš supruga Presvetom! Ona to ne
želi.
- A zbog čega? Ne namerava valjda ta matora mešina da mu postane
žena?
- Oh! Ne. - prsnu u smeh Dina - Ne, ono što nju brine, je da ne podariš
sina Presvetom.
- Ah! Sina... - prošaputala je Zenobija, iznenada potrešena.

141
- Naravno. Ofala želi da Hajran, sin njene sestre Gardalje, mrtve
kraljice, bude jedini naslednik.
- Odenatu nije dovoljan samo jedan sin?
- Ovaj, naročito ne. Prezire ga.
- Svog rođenog sina?
- Smatra ga veoma lošim ratnikom i ... mnogo je tu drugih stvari.
Dina je zaćutala, uzdahnula, a potom je odmahnula svojom slobodnom
rukom, ponovo šireći oko sebe svoj parfem.
- Razumećeš kada ga budeš videla. U svakom slučaju, Presveti nema
poverenja u njega. Da Ofala nije tu, odavno bi se on okrenuo protiv
njega. Zato se Ofala plaši tebe. Ako budeš podarila Velikom Odenatu
sina, Hajran više neće biti ni od kakve važnosti.
Zenobija je sedela i nije ništa odgovarala. Maločas dok je razmišljala u
mraku, varala se. Život nije bio isprazan, bio je pun gluposti, zla i
mučenja. A možda je bilo i nežnosti, poput parfema i srca ove devojke
koja joj je čvrsto držala ruku, drhteći od brige dok je govorila:
- Ne veruj da je Ofala pričala u vetar kada ti je onako pretila... S
proleća jedna devojka iz Peluze, najlepša među nama, zatrudnela je sa
Presvetim. Čim je to primetila, Ofala joj je dala nekakvu snažnu
drogu, ovde u ženskim odajama, pred svima nama, čak se ni ne krijući
i uz pomoć dečaka koji se motaju oko Hajrana. Te iste večeri devojka
iz Peluze je pobacila. Četiri dana posle je umrla, jer nije prestajala da
krvari.
U tami, one poskočiše nakon jednog uzvika. Ahemuin krevet je
zaškripao. Promuklim glasom, Egipćanka izjavi:
- Ah! Rekla sam, rekla sam! Demon je pokazao svoje obiičje. Neka
nas Izida zaštiti.

KLAUDIJA ARA AGRIPINENSIJUM

- Mitra! Mitra! Oh! Proviđenje, oh, Fortuno, dodeli mi Misteriju, koju
samo ja mogu primiti! Ja, Valerijan, Otac bića na zemlji, Rima i
njegovog naroda. Preko tvog Arhanđela, oh, Svetlosti tvari, daj mi
moć Orla da mogu na nebesima da se uzdignem nad tvojim dahom i
tvojim plamenom.

142
Piskav i promukao glas starog Imperatora odzvanjao je iznad svoda
pećine. Vazduh je bio zagušljiv od dima zapaljenih baklji, obilja
tamjana i zadaha mokraće.
Iza Valerijana je bilo desetak oficira. Ležali su na vojničkim ležajima
prekrivenim mekanim dušecima. Ispruženi, posmatrali su
Imperatorovo lice.
Aurelijan je golih grudi stajao uspravno pred jednim bikom. Pred
jednom divljom zveri od četiri godine, crne i sjajne dlake, koju su šest
dekuriona s mukom pridržavala. Rogova vezanih o jedno teško
postolje od drveta prepunog kamenja, nogu okovanih, on je mukao.
Malene zlatne trake koje su mu povezali oko glave i vrata,
zaslepljivale su ga i pojačavale njegov bes. Zvončići vezani oko
njegovih testisa zveckali su mahnito. Obuzet drhtanjem iz njegovih
grudi otimalo se teško dahtanje. Cvetne trake koje su ukrašavale
njegova leđa kidale su se, a latice su padale kraj nogu Mitrovog kipa.
Kip je bio isklesan u purpurnom mermeru, uglačan kao bronza. Bio je
to ovekovečen isti ovakav prizor: Mitra koji žrtvuje bika od samog
postanka.
Centurion je izvukao jednu gvozdenu šipku iz usijanog žara sa
ognjišta. Na užarenoj oštrici bio je utisnut nekakav znak, malen, jedva
nešto veći od novčića: sunce utisnuto među četiri strane sveta.
Stisnute šake, centurion je utisnuo gvožde u rame bika. Crno sunce
pušilo se na dlaci. Životinja je rikala i ritala se. Potiljkom je uspela da
podigne činiju sa poda. Ona se prevrnula uz tresak koji je odzvanjao
duž čitavog svoda.
Iako su rogovi divlje zveri okrznuli njegove grudi, nije se ni pomakao.
Sa rukama na svom maču, pustio je da se urlik životinje utiša.
U tišini koja je zavladala, glasom koji je jedva podrhtavao, on
uzviknu:
- Ja, Aurelijan, sin Julije Kordelije, unuk Hipse Domicije, sin sluškinja
Sol-Invictusa, pred tobom sam, Početku svakog početka. Pred tobom
sam, oh Telu sazdanom od svetlosti, besmrtna tvari. Pruži mi čistotu
jednog sunca, meni koji sam rođen iz pokvarenosti svih stvari. Dopusti
mi da se uzdignem u nebesa sa plamenom Sunca koje nikada ne umire,
ja kojim se Smrt hrani.

143
Svi, oficiri, dekurioni, pa čak i Imperator, nisu mogli da obuzdaju
iznenađenje zbog brzine kojom je Aurelijan obavio ovaj čin. Snagom
kojom je stotinu puta izašao pred neprijatelja, on podiže oštricu svoje
kame i zari je u vrat bika.
Metal preseče zlatne niti. Zabio se uz škripu u ružičasto meso. Ruke,
ramena, trup, čitavo njegovo telo se streslo. Oštrica probi kosti dok je
životinja mukala i grčila se, Trojicu dekuriona koji su pokušavali da ga
zadrže, odbaci na zid ukrašen veličanstvenim zvezdama.
Mišića još uvek napregnutih, Aurelijan se i dalje upinjao. Osetio je
kosti i hrskavicu kako se drobe pod gvoždem. Zaurlao je i kao
životinja se bacio svom svojom težinom na mač. Mukanje smesta
presta. Oštrica je prerezala grlo. U nekakvoj čudnoj tišini, udovi
životinje su se umirili. Malaksalo je klonula unazad. Lagano, jednim
poslednjim ropcem, njeno izvanredno telo palo je sa jedne, a glava sa
druge strane. Sluge pohitaše sa peharima kako bi sakupili krv koja je
curela i šikljala pri poslednjim otkucajima srca.
Aurelijan se uspravio, lica i tela oblivenog krvlju. Podrhtavao je još
uvek zbog uloženog napora. Obuzdao je svoju želju da se okrene i
pogleda u oči Valerijana i njegove ljude. Čuo je njihovo isprekidano
dahtanje i video opčinjene poglede.
Sklopio je oči, duboko udahnuo smrdljivi vazduh, i sačekao da ga
huka ljudi koji su se poklanjali Mitri obuzme.
Vrisnuo je, a za njim i Imperator i oficiri.
Huka divljih zveri koja je dolazila sa beskonačnih nebesa.
Urlali su svi skupa. Krik snažan, ujednačen, da je izgledalo da će
razbiti pećinu mithriceuma.
Kada su odjeci utihnuli, Aurelijan je ponovo otvorio oči. Sluge su mu
pružale pehar krvi. Zgrabio ga je svojim dlanovima, okrenuo se prema
starom Imperatoru čija se ćelava lobanja sijala kroz kolutove dima.
- Avguste, dušo sazdana od vrlina, simbolu živog i besmrtnog boga,
zaštiti me od nečistote i truleži.
Valerijan mu se osmehnuo. Klimnuo je svojim uzanim i potpuno
izboranim licem. Iza njega, oficiri su se uspravljali na svojim
ležaljkama. Zajedno sa Aurelijanom su šaputali:
- Oče naš, Valerijane, Gospodaru Mitrinih Misterija, prvobitni ognju!
Imperator je pružio svoj zlatni pehar. Aurelijan ga ispuni krvlju.

144
Valerijan ga iskapi.
Malo krvi neprimetno se slilo sa uglova njegovih usana. Stavio je hleb
u jednu staklenu kupu plavičastih obrisa, pokidao ga, i podigao jedan
komadić, visoko da bi ga svako mogao videti.
- Mitra je krv, seme i hrana. Mitra je život, iz plamena i semena. Mitra
je naše bogatsvo.
Žvakao je zalogaj. Iza njegovih leđa su svi prisutni oficiri podelili
ostatak.
Iz jedne jednostavne korpe od trske, izvukao je sveže ispleten lovorov
venac. Spustio ga je na njegovo čelo. Kroz njegova skupljena usta,
ponovo je izbijao promukli glas:
- Neka Aurelijan bude naš Helios. Neka bude naš zapovednik i naš
glasnik pred rimskim narodom i besmrtna volja Sol-Invictusa. Neka se
čuje daleko, dokle svetlost doseže nad univerzumom i neka se to zna.
To je Mitrina volja, Valerijanova volja, vašeg Oca među ljudima.
Aurelijan je osetio miris usijanog gvožda pre nego što se okrenuo.
Centurion koji ga je časak ranije utisnuo u bika, pružao mu je vrh
koplja sa užarenim obeležjem. Bio je to jedan mladi oficir. Užas se
ogledao na njegovom licu i drhtavim usnama. Aurelijan je spustio
kupu sa krvlju u ruke jednog sluge.
- Daj.
Sunce utisnuto među četiri strane sveta zacvrčalo je na levoj strani
njegovih nedara. Gusti miris sprženog mesa zabazdio je i izazvao mu
je iznenadnu mučninu.
Okretao se oko svoje ose kako bi svi mogli videti Mitriri pečat na
njegovom telu: sunce i četiri strane sveta. Pehari su bili podignuti, a
usta su zavijala.
Trenutak kasnije, bol od opekotine proširila mu se do potiljka, kidala
ga je kao igličasta zmija. Ne obraćajući pažnju na njega, Aurelijan je
ponovo uzeo pehar. Topla krv bika potekla mu je niz grlo, opora i jaka
kao hiljade vina.
Kada su izašli iz pećine, ostao je samo jedan sat dana. Sneg je ponovo
vejao. Od sinoć je debelim slojem prekrio prostrano polje
Agripinensijuma.
Ćelava Valerijanova lobanja je nestala ispod jednog šlema, ojačanog
odranom kožom lava, zlatastih očiju i opakih očnjaka. Šape trofeja,

145
uspomene iz jednog lova u Siriji, lupkale su po niegovim ramenima, te
je Avgust više ličio na nekakvog vrača, nego na vojnika. U brojnim
legijama, ova smešna odežda, slična onoj koju su nosili barjaktari, na
njegovom sitnom stasu, bila je predmet mnogih pošalica. Sve do dana,
kada su podrugljivci po svojoj meri procenili starčevu hrabrost i
lukavstvo.
Jednim pokretom ruke pokazao je oficirima koji su ga pratili da želi da
bude sam sa Aurelijanom
- Hajdemo do reke, duxe. Prijaće ti, a ono što imam da ti kažem ne
sme niko više čuti.
Aurelijan je zadrhtao. Kao i Imperator, ogrnuo se jednim debelim
krznenim kaputom, ali groznica koja ga je uhvatila u mitreumu nije
prestajala.
Okrenuli su leđa širokim alejama logora i krenuli prema reci.
Pretorijanska garda, na izvesnoj udaljenosti, pratila ih je iako im
nijedna zapovest nije bila izdata. Čizme su im škripale po snegu.
Pahulje su padale po njihovim trepavicama i bradama, po perima na
njihovim šlemovima i pločicama njihovih oklopa.
- Sutra u zoru odlazim u Argentorum. - izjavio je Valerijan - Obećao
sam Galijanu da ću podeliti gozbu sa njim. Gozba između oca i sina.
Retko nam se puža prilika, a dugo je ponovo nećemo imati.
- Nije pametno putovati po ovakvom snegu. - primetio je Aurelijan -
Bilo bi mudrije sačekati nekoliko dana.
- Šta ima da brinem! Tvoje međe su izvanredne, da čak ni varvarski
zec ne bi mogao da se provuče kroz njih.
Aurelijan se opustio. Pohvala je bila iskrena. Imperator mu je još u
toku dana čestitao, obasipajući ga počastima pred svim oficirima
Rajne koji su bili okupljeni u pretorijumu. Valerijan jeste bio lukav ali
nikada se nije poneo kao podlac pred onima koji su ga poštovali.
- Onog bika si čudesno ubio - nastavljao je stari car. - Kakav udarac!
Nikada nisam video nešto slično.
- Gvožde mog mača je sigurno - osmehnu se Aurelijan - To mi je puno
pomoglo.
Ne usporavajući, Valerijan je razmaknuo Aurelijanov kaput. Pažljivim
pokretom ruke, izvukao je mač iz korica da bi se divio oštrici iz
Damaska i predano ukrašenoj dršci.

146
- Zadivljujuće! Zadivljujuće! To je Etruskusov mač, zar ne? Priča se
da ti ga je Decijus poklonio pre nego što je umro?
Aurelijan je potvrdno klimnuo glavom. Vetar koji je duvao kraj reke
bio je leden. Toliko bi toga dao Aurelijan za jednu toplu kupku, da
zažmuri i ne misli ni na šta. Nekim čudom, čin u mitreumu umesto da
mu je dao moć lišio ga je svake snage. Nadao se samo da to nije bio
loš predznak.
Oštrog oka, Imperator je prozreo njegovu neprijatnost. Vratio mu je
mač, zadivljenim grohotom
- Ne brini, vođo. Mitra te voli koliko i ja. Opekotina uvek ostavlja
veličanstven utisak, koji ne možemo ni da zamislimo. I mnogo više
boli, nego što se govori.
Aurelijan je znao da Imperator nije izdržao beleg. Primiti gvožde bila
je odluka koliko i dokaz, ali ne i prinuda. Međutim on koji je podneo
ujed ovog plamena nije više bio kao ostali.
Napravili su nekoliko koraka u tišini. Sneg se taložio po lavljoj grivi,
zlataste oči postajale su još više neobične kao i Valerijanove koje su
bivale još zajedljivije. Na malenoj adi u rukavcu Rajne, ugledali su
prve baklje na osmatračkim kulama, uzdignutim kraj starog grada.
Imperatorov ispucali glas, zamišljeno je nastavio:
- Steta što Galijan nije ubio bika tako dobro kao ti.
Aurelijan nije želeo da odgovori. Sve legije na Rajni, znale su da je
Cezar iz četiri, možda pet pokušaja, uspeo da ubije Mitrinu zver.
- Dakle, od sada vas je dvojica koji preko mene sledite Mitrine
zapovesti, dvojica Heliosovih glasnika. Moj sin i ti.
- Svestan sam te časti i tvog poverenja, Avguste.
- Nadam se Aurelijane. Videću koliko sutra.
- Tvoje zapovesti su moje zapovesti.
- Zapovesti su jedna stvar. Izvršenje, vernost i poverenje su druga.
- Valerijane, ja sam ti odan. U potpunosti i beskrajno, isto kao što sam
bio odan Decijusu. Posle ovog dana, posle onoga što smo podelili u
mitreumu kunem ti se pred Sol-Invictusom da moj mač i moje srce
pripadaju tebi sve do moje smrti.
Bili su veoma blizu reke te su mogli videti sante leda po obali. Sneg se
taložio pre nego što bi ga lagane vodene struje odnosile. Imperator se
zaustavio. Na deset koraka od njih i straža je to isto učinila. Velerijan

147
je još jednom rastresao sneg koji se gomilao na kandžama šapa. Morao
je da podigne bradu kako bi mogao gledati Aurelijana. Od njegovih
zažarenih očiju nije se primećivao njegov nizak rast
- Nameravam da te na jesen imenujem Istočnim dux majorumom.
Otkako su zaposeli Dura Europos, persijski varvari ne prestaju da
napadaju trgovačke puteve u Siriji. Nema dovoljno naših legija. Treba
da zaštitimo Antiohiju, Emes, možda čak i Palmiru. Nisam siguran da
su oni koji čuvaju te gradove verni. Ako Persijanci budu nakupili zlata,
Rim im se neće činiti tako dalekim. Stanovnici Istoka su slabašni i
lako ih je iskvariti!
- Ne zaboravi da su Persijanci takođe i dobri ratnici. Poseduju hrabrost
i veštinu ratovanja. Jako ih često potcenjujemo.
- Možda imaš pravo. Kako bilo, promenio sam mišljenje. Vraćam se u
Antiohiju.
Valerijan je ućutao, merkao je njegovo iznenađenje, očekivao je
možda čak i bes koji nije ugledao.
- Ići ću lično ja, jer tamo ima i opasnijih od persijskih varvara.
Hrišćana! Ponovo vređaju naše zakone i naše bogove kao što su to
činili u vreme Decijusa. Odbijaju da prilažu žrtvu Rimu. Šire se kao
zaraza. Znaš li koliko ih je u ovom času u Rimu koji se klanjaju svom,
tobož jedinom bogu? Znaš li da ih ima i među nekim porodicama
senata? Pišu čak i knjige kako bi privukli svom ludilu plemiće iz
Carstva! Kažem ti, Aurelijane, ima ih svuda. U dućanima, na
trgovima, među zanatlijama, na putevima. Ko bi ga znao, ima li ih
možda i u našim legijama!
Jednim besnim pokretom pokazao je na zdanja na poljima, na bele
ulice koje su vodile do pretorijuma. Ledeni vazduh nosio je njegov
mahniti glas, škripav kao i led koji je reka nosila.
- Ti hrišćani su bogati. Znaš li da je u Kartagini, poslednjih
oktobarskih kalenda, samo jedna od tih budala ne trepnuvši platila
otkupninu za stanovnike čitavog jednog sela koje su varvari sa mora
zarobili? Dvesta hiljada zlatnika! Iznos koji ja, Valerijan, nikada ne bih
mogao da izvučem iz Carskog Trezora. A znaš li ti zašto su tako
bogati, ti Hristovi sledbenici? Zato što potkradaju Rim! Da! Kriju
svoja blaga kako bi izbegli porez, da bi posle bolje mogli da ratuju
protiv nas. Oh! Nisu dovoljno hrabri da se bore sa oružjem u ruci! Ne.

148
To su podmukla bića. Njihovi bodeži i njihove strele su reči. Čitava
jedna gomila laži, izvučena iz njihovog blesavog verovanja. Laži i
neprekidno oglušavanje o naše zakone. I povrh svega, sve su brojniji!
Nisu kao jevreji, dovoljni sami sebi. Njima je potrebna brojnost. Uvek
više! Oni su kao skakavci. Hrane se svačim, besramno. Žene, deca,
starci, bolesni, siromašni. Sve što im padne pod ruku, dobro je za
njihovu sektu. Aurelijane! Zamisli tu u mitreumu: žene i decu!
Imperatorov smeh bio je piskav koliko i njegov glas.
Pomislio je: "Ko god da ga je video u ovom času ne bi više imao želju
da se ruga njegovom stasu i njegovom smešnom odelu." Smejao se
nimalo srdačno. Uprkos hladnoći, opekotina koju mu je gvožde nanelo
obuzimala mu je celu stranu. Grub lan njegove tunike pojačavao je bol
pri svakom pokretu.
- Šta želiš sa njima da radiš?
- Da ih istrebim! Dobio sam od senata nove zakone. Ništa više iz
Carstva ne može se žrtvovati hrišćanskom bogu. Svako ko bude
šurovao sa njima biće osuđen na smrt. Gotovo je sa njihovim kvazi
prorocima, sa njihovim «episkopima» i «đakonima» koji kaljaju i
najmanji grad Carstva! Bez milosti. Bez suda. Bez izuzetka! Smrt i
zaplena njihovih dobara, eto šta će dobiti na svom putu oni koji se
nazivaju hrišćanima. Carski Trezor će time samo dobiti. Ako žele da
žive, moraće da se odreknu svog Hrista. Još uvek su dobri Decijusovi
zakoni: neka prinose žrtve Rimskim bogovima ili neka umru.
- Ti zakoni su propali Avguste. Hrišćani su se njima poslužili da bi
zadobili narod. Smrt ih privlači. Od svog mučeništva prave predstavu
te njihovi redovi postaju još moćniji.
- To se desilo zato što je debeli Trebonijan bio previše slab nakon
Decijusove smrti. U tome kao uostalom i u mnogim drugim stvarima.
Prestao je da sprovodi zakon. Mislio je da će mu hrišćani biti zahvalni
i da će uspeti da ih opčini. Oni su to samo iskoristili. Neka mi Mitra
bude svedok: ja neću imati tu slabost. Ja ću učiniti da njihov izvor
presahne. Udariću po njima tamo gde se šire poput kuge: na Istoku.
Eto zašto moram da idem u Antiohiju, duxe Aurelijane.
Zaćutali su na trenutak, kao da su obojica želeli da ledeni vetar oduva
ovaj carski bes. Ubrzo je zavladala tama. Centurion iz straže naredio je

149
da se ode po baklje. Dvojica legionara udaljavala su se prema kampu
trčećim korakom.
- Pretpostavljam da Cezar odobrava ovu odluku. - na kraju je izjavio,
malo podigavši svoj teški kaput kako bi olakšao telu.
Pod lavljim očnjacima, Valerijan ga je posmatrao iskosa.
- Ti znaš da mi zajednički donosimo odluke. On mi je sin isto koliko je
i Cezar i zapovednik vojske u Galiji i na Rajni. Tokom mog boravka
na Istoku, biće moja reč pred senatom.
Aurelijan je potvrdio klimanjem glave, ali nije mogao da zadrži jedan
blagi osmeh.
- A šta planiraš sa mnom, Avguste? Da me vratiš na Dunav?
Valerijan se ukočio s prezirom na usnama. Jagodice su mu nestale
između očnih kapaka i obrva na kojima se taložio sneg. Lavlji očnjaci
na čelu sijali su preteće. Više nego ikada ličio je na vešca,
nepredvidive ćudi.
- Znam, Aurelijane! Znam da moraš da pričaš! Ne voliš mog sina i
sumnjaš u njega. Ipak, ja te volim i poštujem isto koliko i Galijana.
- Grešiš, Avguste. Poštujem Cezara kao što poštujem i tebe. Na žalost,
primoran sam da vidim da me Galijen ne voli. Izbegava me bez
razloga.
Valerijan je zarežao i ljutito zavrteo glavom.
- Bez razloga! Hajde, nema potrebe da budeš toliko obazriv. Vi se
međusobno mrzite. Galijen je ljubomoran na tebe, istina je. A ti mu
zavidiš što mi je sin! Ah! Zašto mi Mitra ne pomogne? Meni, kome ste
potrebna obojica, a ne da budete jedan protiv drugoga. Aurelijane!
Aurelijane!
Jednom rukom, Imperator je zgrabio Aurelijanov kaput, a drugom
pokazao savršeno prave ulice u logoru, dućane, zanatlije, kuće,
bolnice, kupatila i hramove. Čitav jedan grad vojnika koji su bakljama
osvetljavali svoje osmatračnice i kapije dok se noć spuštala.
- Nema legionara, nema dekuriona, centuriona na ovom polju i duž
čitave ove međe na Rajni i Dunavu koji te voli manje od biio kog
drugog rimskog generala. Svi te duboko poštuju. Evo skoro dvadeset
godina kako pevaju tvoju pesmu kada izdaš naređenje: «Hiljade,
Hiljade, Niko ne može popiti onoliko vina koliko Aurelijan može
proliti varvarske krvi!»

150
Iz Valerijanovih usta pesma se pretvarala u graktanje.
-I ja je znam. Pevao sam je još kada sam bio legat.
Iza njih je reka bila tek jedna crna rupa između modrih obala.
Valerijan je primakao svoje lice. Lavlje krzno očešalo je Aurelijanov
obraz.
- Kada bi naredio, ljudi ovog logora već u zoru bi prešli Rajnu
plivajući. Ustali bi protiv Cezara. Eto istine. Rimske legije vole tebe, a
ne vole Galijena.
- Rimski vojnici vole one koji ih vode ka pobedi. Galijen pobeđuje po
Galiji i biće uskoro na Rajni. To mu je dovoljno da bi bio voljen isto
koliko i ja.
Valerijan mu nije odgovorio. Odmaknuo se i odgurnuo je jednog
vojnika koji je doneo baklju i koji se suviše primakao.
- Makni se odatle, vojniče. Ne plašim se mraka!
Nastavio je da hoda ali se ovog puta primicao logoru bržim korakom. I
on je bio sleđen. Okrenuo se prema Aurelijanu i uzviknuo bez
obazrivosti:
- Galijen želi da njegov sin, Salonijus, bude proglašen dux
majorumom vojske na Rajni.
Od iznenađenja, Aurelijan je zadrhtao, kao da je odjednom bio u
groznici.
- Želi ili... zahteva?
- Nije bitno - mumlao je Valerijan. - On je Cezar. Obećao sam tebi tu
službu. Ali eto, ne mogu da održim obećanje. Bogovi to ne žele. Mitra
to ne želi... I Cezar to ne želi.
Hodali su u tišini. Sloj snega bio je dovoljno dubok da priguši i uspori
njihove korake. Mnogo grubljirn tonom nego što je to želeo, Aurelijan
je upitao:
- Treba da lečim ranu pre nego što se zarazi, Avguste. Možeš li mi reći
šta hoćeš od mene?
Valerijan ga je pogledao pravo u oči. U trenutku jedan odsjaj zlatastog
oka sa lavljeg krzna učinio se živim, a Imperatorov promukli glas kao
da je izašao pravo iz utrobe divlje zveri.
- Želim tvoje obećanje. Tvoju vojničku reč: nećeš krenuti na Galijana.
Želim da mi obećaš, kao što to čini jedan dux svom Avgustu. Obećanje
Heliosovog glasnika svom ocu, redom koji Mitra uspostavlja. Želim

151
da budem siguran da mogu otići na Istok smatrajući vas sinovima i
svojom podrškom i da će mir vladati među vama. Eto šta hoću,
Aurelijane: tvoje obećanje.

PALMIRA
Pre samog povratka Velikog Odenata, Zenobija je morala da se
povinuje obavezama buduće supruge. Bili su to dugi dani, ispunjeni
nezanimljivim dužnostima i podmuklim spletkama.
Zenobija se naučila veštini češljanja svoje duge kose na dvadeset
različitih načina, naučila je da koristi kreme i meleme za kožu u boji,
mlrisnu šminku, naučila je da sakrije svoj zveckavi nakit čak i ispod
haljina. Haljine je isprobavala svakodnevno i to uvek nove, pa čak i po
nekoliko u toku jednog dana. Tunike po rimskoj modi, po grčkoj modi,
ili pak egipatskoj. Čak i palmirskoj. Pantalone, uzane ili široke, toliko
ogromne da se u njima nije moglo hodati, uvek izvežene raskošnim
ukrasima. Ponekad je bilo takvog preterivanja da je haljina bila teška
isto koliko i Vojnički pancir.
Činilo se da robovi zaduženi za tkanje, i tako reći zaključani u
radionicama palate, nisu imali drugog zadatka sem da proizvedu toliko
odeće kao da je njome trebalo obući čitav grad. Zenobija je bila
začuđena zbog tog preterivanja. Odgovorili su joj da je to bio običaj u
kući Presvetog. Njegova supruga morala je da se pojavi pred njim tako
da se njemu ne učini da je već jednom video njenu odeću. Taj običaj je
nadgledao lično Huloj Hara i morao je da bude ispoštovan.
- U tom slučaju - primetila je Zenobija prezrivo - Ofala i nije tolika
gospodarica ženskog dvora kakvom želi da se predstavi.
Dina koja je sa velikim zadovoljstvom učestvovala u ovoj novoj
zabavi i koja više nije napuštala Zenobijine odaje, bila je obazriva.
Nesumnjivo, u odsustvu Presvetog, starac je bio pravi gospodar kuće. I
znao je da bude nemilosrdan.
- Ne izgleda tako kada ga pogledaš tako starog i tako krhkog, ali svi ga
se plaše. I toliko je odan Odenatu da bi za njega bio živ spaljen. Ofala
pazi da mu se ne zameri. Ali budi uverena da ključa od besa kada vidi
sve zauzete sluge koje ti dolaze sa novom odećom Neke robinje su me
uveravale da uveče, pre nego što zaspi, Ofala se moli i tajno prinosi
žrtve pustinjskim demonima.

152
- Mnogo joj to pomaže - ciknu Zenobija. - Neka se kuva zajedno sa
njima u velikom loncu. Guzica joj je toliko masna da bi mogli tokom
cele zime da se naslađuju.
Ahemu se nasmejala zajedno sa njom, ali se Dina brzo uozbiljila.
- Nema potrebe da priziva demone, dovoljno je i sama zla. Treba da je
se čuvaš. Kada se najmanje čuje tada je najopasnija.
Zenobija se smešila više zabavljena nego zabrinuta.
- Možda je mrziš više nego što to zaslužuje.
- Zar nisi videla kako se mota oko tebe svaki put kada čuje da se sluge
dive tvojoj lepoti dok se ti presvlačiš u odeću nove supruge?
- Radoznala je. Zašto ne. I više mi se ne obraća, što mi odgovara.
- Ne, tebi ništa ne kaže. - dodala je Ahemu - Ali svaki put nađe povoda
da kazni jadne devojke koje te služe. Dina je u pravu. Ima toliko
podvala u njenom umu koliko i sala na njenim bokovima.
U stvari, kako su dani odmicali, njena maltretiranja postala su
redovna, te se ubrzo sluškinje više nisu usuđivale da izgovore niti
jednu pohvalu pred budućom suprugom Presvetog. Malo po malo,
ushićenje i radost kojom je Zenobija bila obasipana po svom dolasku,
sada su se pretvorili u otvoreno i hladno oklevanje. Mlade ili stare,
robinje ili oslobođenice, sluškinje su se na hiljadu načina opirale da je
slušaju.
Jednog jutra, nakon što je čitave noći duvao severni vetar, temperatura
je pala da je skoro bio mraz. Zenobija se probudila cvokoćući.
Mangali su se ugasili. Niko dugo nije održavao vatru. Nisu joj bili
doneseni dodatni pokrivači. Ne znajući gde sama da ih nađe, ona je
pozvala, besna, oštrog tona. Pojavile su se dve sluškinje. Devojke
njenih godina, odgovorile su joj da njihov zadatak nije bio da
održavaju vatru u mangalu.
- Gospodarica Ofala je rekla da to treba tvoja dojilja da radi.
- Moja dojilja!
Zenobija nije verovala svojim ušima.
- Ahemu nije moja dojilja već godinama! Besnela je. Nestrpljenje koje
se ogledalo na sluškinjama odvratilo je od toga da nastavi.
- Ovde u ovim odajama, vaša gospodarica nije Ofala, već ja - ciknula
je jetko.
Ali to je takođe bilo nepotrebno.

153
- Ne ljuti se na te sirote devojke - upala je Ahemu. - One rade šta
smeju. I imaju pravo. Nisu tvoje robinje. Odenat ti ih još nije dao, ako
to uopšte bude uradio. Ofala je njihova gospodarica, a ako ne budu
pokazivale da te preziru, naš masni demon će im od života napraviti
pakao.
Zenobija je slegnula ramenima.
- Baš me briga. Ne treba mi ni njihovo ushićenje niti njihova
privrženost.
- Grešiš. Ti ćeš od sada ovde živeti i treba da postaneš gospodarica
ovog doma. Ofala te ne može sprečiti da postaneš Odenatova supruga,
ali ti može zagorčati život ako je budeš pustila.
- Ne plašim je se.
Ahemu je zavrtela glavom.
- Zato što nemaš predstave o zlu koje ti može naneti. U kući tvoga oca,
prema tebi smo se ophodili kao prema kraljici, pa čak i kao boginji. Ja
prva.
- Zato što to i jesam - prekinula je Zenobija.
Ahemu je zinula od čuda, ne uspevajući da razazna ozbiljnost od
ironije u Zenobijinoj grimasi.
- U ovom trenutku još uvek nisi kraljica Palmire. Kada to budeš
postala, vrlo je moguće da ćeš vladati pustinjom, ali ne i u sopstvenom
domu. To se već dešavalo, ne samo jednom. Ofala će naterati robove
da te uhode, raširiće zlobne glasine i vesti da će te prezirati sve do
Balaminovog hrama! Sa malo spretnosti, gorčina će biti toliko otrovna
da će te se tvoj muž kloniti. A on tada može narediti da te prate,
živećeš u skučenom zatvoru, i onog časa kada se bude pojavio makar
jedan dan radosti, Ofala će ga smožditi. Dina govori istinu. Ofala ti je
objavila rat, a u tom ratu ti moraš pobediti.
Zenobija je prezrivo napućila usta, a Ahemu je bila previše uzbuđena
da bi o tome brinula.
- Treba da budeš lukavija od nje. Moraš imati saveznike. Ne smeš
dozvoliti da Ofala vodi igru. Na tetke i sestre Presvetog ne možeš
računati. Nijedna nije došla da ti se pokloni. Malo sam načuljila uši.
One koje su malo bistrije, plaše se koliko moćna gospodarica možeš
postati. A što se tiče drugih, Ofala ih je dovela do toga da joj jedu iz
ruke. Biće krajnje oprezne. Ne, moraš da se osloniš na služavke.

154
- Upravo je to nemoguće.
- A zbog čega?
Ahemu se široko osmehnula sa iskricom u oku i nastavila:
- Robovi su verni samo po potrebi. Budi dobra sa njima, ophodi se
bolje prema njima od Ofale.
- Prema njima, prema onima koje ne žele čak ni da me pogledaju.
- Danas da, ali ne i sutra.
- A kakvim to čudom?
- Zato što ćeš im pokazati koliko ih poštuješ.
Ahemu se veselila, blistala, ispunjena tolikom srećom, da se Zenobija
podrugljivo osmehnula.
- Žalila si se što imaš toliko lepe odeće, toliko nakita, toliko svega -
nastavljala je egipćanka - da ne znaš šta ćeš sa svim tim stvarima.
Dobro onda, biće od koristi. Poklonićeš ih. Puno i to koliko sutra.
Ahemuina zamisao zgranula je Dinu. Razmišljala je još par trenutaka a
zatim prsnula u smeh i pokazala svu svoju pronicljivost.
- To je dobra ideja. Ali Zenobija ne može pokloniti svoje haljine.
- Šta pričaš? - ljutila se Ahemu, već spremna da se potuče.
- Naravno da može.
- Ne. Huloj neće dozvoliti. Zenobija mora bar jednom da obuče svoje
haljine. To je običaj.
Dina blago pomilova ruku egipćanke koja se krivila od jeda.
- Nema veze! To je dobra zamisao. Hara će zabraniti to darivanje, ali
će sluškinje razumeti. Znaće da ih Zenobija voli i da želi da im
udovolji. Eto, to je bitno. Site su ponižavanja koje im Ofala priređuje
bez ustručavanja. Preziru je koliko je se i plaše, te će biti veoma srećne
što je Zenobija pažljiva prema njima. Da, to je dobra ideja.
Tako je i bilo. Uz poglede nepoverenja, ali i oduševljenja, Zenobija je
otvorila svoje kovčege, ona sama je delila tunike, lančiće, sandale ili
kaiševe od svile, jednima pa drugima, diveći se njihovoj lepoti,
smejući se sa njima. Bila je to pomalo luckasta zabava u kojoj je svaka
nešto ućarila i verovala da se radi o nekakvom snu.
Ofala se nije pojavila, verovatno je bila obaveštena od neke robinje
ulizice koja i nije toliko verna. Ipak, kako je predvidela Dina, stari
Hara, udarajući po podu svojim visokim štapom, posetio je ženske

155
odaje nekoliko dana kasnije. Ofala je cupkala oko njegove senke,
željna da prva vidi Zenobiju kako trpi Hulojev prekor.
- Moraš shvatiti šta si dala, kćeri Mazina - izjavio je jednoličnim
glasom nakon što je lupio svojim štapom po kaldrmi dvorišta. - U
stvari, ti ništa nisi dala. Ta odežda je poklon kojim te je Presveti
darivao. Prema zakonima ove kuće, biće tvoja tek onda kada joj se
tvoj muž bude divio dok te bude gledao u njoj.
Kao po običaju, Hara je držao glavu pognutu u stranu, te se tako činio
krhko, ali i odavao je izgled dosade. Ofala se saglasi odlučno
klimnuvši glavom.
- Huloj, ti si mi svedok, ova devojka pljuje po Odenatovim poklonima.
Isto toliko i po njemu pljuje.
Huloj je na trenutak zaćutao. Zatim se strogog pogleda okrenuo prema
Ofali, koja se osećala ohrabrenom da nastavi svoj napad.
- Moraćeš o ovoj stvari da obavestiš Presvetog! Neka nam bogovi
oproste. Da li je ikada ovako nešto viđeno? Dati venčane haljine
robinjama! Treba se zapitati, šta ova devojka traži u ovoj kući.
Tanane Hulojove usne su bile napućene kao onog dana kada je došla.
Njegov štap skliznuo mu je među prste, a rog ovna zanjihao se preteći.
Ipak, u sivim očima koje su godine smanjile, osušile i ovlažile,
Zenobija je opazila bljesak veselosti. Možda čak i zadovoljstva. Osim
ako je svetlost nije prevarila.
- Svakako ne, draga Ofala - prošaputao je najzad - Ne pitamo se šta
ova devojka traži u ovoj kući, to znamo.
Ofala širom otvori usta, spremna da vrisne. Hara je nagnuo svoj štap
prema njoj kako bi ućutala. Otkrio je svoje bezube ružičaste desni.
- Ja takođe Zenobijo, ja bih takođe bio srećan da te vidim u toj odeći
pre nego što je pokloniš robovima. Rekli su mi da je tvoja lepota poput
jutarnjeg sunca okupanog u dnu malih peščanih dina.
- Huloj! - razbesni se Ofala - Šta pričaš?
Hara se okrenu prema njoj sa svojim izrazom krhke dosade.
- Draga Ofala, ja sam kao i naš dobri gospodar. Veoma srećan što
bogovi spuštaju toliko mladosti i lepote u ovaj dom.
- Ne govori u ime Presvetog! - cijuknu Ofala - To nije tvoj posao. A šta
on misli, znaćemo kada se bude vratio. Kada bude saznao kako je ova
mrtva devojka vaskrsnula da bi došla ovde.

156
- Oh! On to zna, draga Ofala. Poslao sam mu poruku. Već je na putu
povratka, nestrpljiv da vidi svoju buduću suprugu, u to možeš biti
uverena.
Ovaj užurbani povratak Presvetog doveo je grad u uzavrelo stanje.
Pronela se vest da vladar Palmire dolazi sa jezera Tiberijade i
Libanskih brda sa hiljadu divljih konja. Dok su se uz veliku buku
podizale ograde i gradili parkovi na međama oaze, svo zdravo povrće
je iskopano iz vrtova koji su bili duž uade. Desetine prikolica žita i
ulja bile su istovarene u kuhinje palate. Tavani prepunjeni darovima,
velike sale koje se nisu koristile bile su razastrte ćilimima. Ležaljke za
obedovanje prekrivene novim jastucima, a hiljadu i jedan posao bio je
užurbano obavljan. Dim tamjana uzdizao se i noću i danju prozirnim
zimskim vazduhom iznad hramova i oltara.
U ženskim odajama sluškinje su više nego ikada trpele Ofalin jaram.
To ih međutim nije sprečavalo da se krajičkom usana osmehnu
Zenobiji kada bi ona pozvala pomoć. Haljine i nakit, poklonjeni pa
vraćeni, ostali su im u sećanju poput obećanja. Ali i dalje su bile
oprezne. Bilo je suviše rano odlučiti se da li će Zenobija ili sestra
pokojne kraljice biti kovač sreće ili nesreće kućnih robova. Hulojeve
reči i Ofalino poniženje, bili su pak često prepričavani. Niko nije
sumnjao da će biti protiv udarca, da je ovaj rat bio tek na početku i da
će povratak Presvetog biti od velike važnosti.
Zenobija je ipak ostala hladna u svom ovom uzbuđenju. Svakog dana
bivala je hladnija, a misli su joj lutale. Ahemu je primetila da je noću
držala širom otvorene oči. Bez muke naslutila je da Ofala nije bila
uzrok tih nesanica. Mnogo puta, ne dobivši odgovor, prošaputala bi:
- Spavaj, ništa ti ne znači da unapred o tome razmišljaš.
Ipak, Zenobija nije mogla da ne misli. Nedeljama se silila da ne
razmišlja. Ali bilo je nemoguće zavarati samu sebe.
Kako će prihvatiti onog za koga je toliko dugo odbijala da se uda? Da
li će biti toliko ružan i star kakvim ga je zamišljala? Šta će raditi? Da,
šta će ona raditi?
Hoće li umeti da sakrije svoju zebnju? Hoće li umeti da pokaže, onako
kako to buduća nevesta treba, radost i strpljenje koje nije posedovala?
Ne, naravno da ne. To je već znala. Biće nemoguće. Ona će znati da
pokaže samo gađenje.

157
A pogled na Odenata neće biti ništa u odnosu na prvu bračnu noć koja
će neminovno doći.
Mora da je bila luda kada je zamišljala da je dovoljno jaka da se uda
za njega. Bilo je stvari bez imena koje su joj zabranjivale da mu
postane nevesta. Obuzeta životom u kući, Dininom i Ahemuinom
nežnošću, blesavim sukobom sa Ofalom, umalo nije zaboravila ono
što se nikada ne zaboravlja.
Sutra ili prekosutra, Odenat će biti pred njom. Tražiće svoje pravo
muža i nijedan bog neće moći da joj pomogne. Nijedan!
Bogovi su bili samo isprazne reči. Reči koje je svako želeo da čuje
poput deteta koje traži da čuje, pred spavanje, lagariju iz bajke. Dokaz
je bio na njenom telu. Balamin ju je napustio. Vraćajući se u Palmiru,
izrekla je pohvale o tom bogu ali to je bila samo maska.
Balamin ju je napustio u zapaljenom dvorištu Dura Europosa. Crni
kamen Dingir-Dusaga bio je samo kamen njenog srca; nije bio zvezda,
nije bio dokaz Balaminove svemoći, kako su svi želeli da veruju.
Jedno vreme, verovala je da je hrabra, očvrsla koliko i taj dijamant
noći. Sposobna da sruši sve prepreke koje je podigla samo da protiv
svoje volje ne postane kraljica Plamire. Kraljica moćna koliko i njen
muž. Nepopustljiva koliko i jedan rimski car pred varvarima.
Sposobna da osveti zlo koje je još uvek peklo njena bedra, nesposobna
da otopi led koji se stvorio Havadovom izdajom.
Ali danas-sutra, kada bude morala da se suoči sa Odenatovim
pogledom, i sa svim ostalim na šta su sve žene iz palate sumnjale, ne
imenujući ga, šta će tada raditi?
- Radost je dodirnuti tvoje telo, kraljice moja. Radost pomilovati
dragulj.
Maserkin šaptaj bio je odan i pun poštovanja.
Zenobija se sa zahvalnošću prepustila prstima koji su leteli preko
njenih leđa. U blagim mirisima kupatila, gde se zaboravljalo na
hladnoću, vreme za masiranje bio je jedini trenutak spokoja. Najzad,
pod čarobnim prstima persijske robinje, pitanja bez odgovora
prestajala su da je proganjaju.
Brbljanja torokuša i radoznalost rođaka Presvetog nestajala su u pari
bazena. U odaji popločanoj mermerom, bazen se punio pročišćenom

158
vodom iz ouadi Kubur, a jedna rimska peć prilagođena za paljenje
kamiljeg izmeta gorela je svakog dana po dva sata.
Suvonjavog tela i tiha, maserka je govorila malo i često se osmehivala,
te joj je se lice pretvaralo u neverovatnu gomilu bora. Posle izvesnog
oklevanja Zenobija je uspela da se prepusti njenom umeću, grubom
koliko i nežnom, na trenutke sposobnom da iz njenog tela iščupa ružne
uspomene i teške boli, nevidljive ali zastrašujuće.
- Kraljica, to još uvek nisam - prozborila je.
- Oh! To je samo još nekoliko meseci. Kakav će to divan trenutak biti!
Persijanka trepnu nežno. Ali ugleda tamnu senku u dnu Zenobijinih
očiju pre nego što ih je sklopila. Posle duge tišine šaptala je drugim
tonom:
- Veoma si besna. Veliki, daleki bes. To nije zbog Ofale i ti to znaš.
- Zašto to govoriš?
- Osećam to na vrhovima mojih prstiju.
- Grešiš, Veoma se radujem dolasku Presvetog.
Persijanka prelete prstima preko Zenobijinih bedara i dodade kao da je
nije čula:
- Plašiš se, ali savladaćeš svoj strah. Tvoje telo zna da odluči o tome
šta želi, a šta ne. Pomoći će ti, Mnogo si hrabrija i snažnija nego što to
zamišljaš.
Pod svojim dlanovima je osetila koliko se Zenobija ukočila. Pogledale
su se. Osmeh razumevanja obasjao je istrošeno maserkino lice.
- Ne slušaj me. Govorim kao luda. Oprosti mi, kraljice moja.
Zenobijina napetost nestade, a Persijanka se ućuta. Trenutak kasnije
kada je završila sa masiranjem izvukla je mirišljavu mast iz jedne
kotarice. Obilato premaza ruke pre nego što je pokušala, sa
poštovanjem koliko i sa odlučnošću, da raširi Zenobijine butine.
- Šta radiš?
Zenobija se naglo uspravi i odgurnu je silovito. Persijanka promrmlja
izvinjenje i pokaza na mast koja se slivala sa njenih prstiju.
- Nije to ništa, kraljice moja! Ne boli. To je krema od ruže... Blaga je?
Sa damarima u slepoočnicama Zenobija se već prekrivala svojom
tunikom.
- Nema potrebe.
- Ali to je zbog tvog devičanstva, treba...

159
- Ne.
Maserka je pogleda zbunjeno.
- Uvek to činimo. To je dobro za tebe! Pomada omekšava, to će... Oh!
Znaš... Device su tako nežne pre...
Maserka ućuti ne usuđujući se da pogleda Zenobiju u oči. Sluškinje
oko bazena nisu ih ni na tren gubile iz vida.
- Nisi mi više potrebna, maserko. Možeš da pokupiš svoje meleme.
- Gospodarica Ofala mi je naredila da pripremim mast za tebe -
šaputala je i dalje Persijanka.
Zenobija se povratila čuvši njen zbunjeni glas. Smirenije, reče joj:
- Ništa ti ne zameram. Nikakvu grešku nisi počinila. Seti se samo da je
Ofala tvoja gospodarica, ali ne i moja. Ako te bude prekorila prenesi
joj moje reči, bez brige. Reci joj da nema potrebe da neko priprema
Zenobijino telo za zadovoljstva njenog budućeg muža.
Uveče, kada se noć spuštala nad ženskim odajama, Dina se uvuče u
Zenobijinu sobu gde je gorelo par svetiljki.
- Ofala je napustila kuću i otišla je na sestrin grob. Obavestila je
Huloja da si je uvredila i da treba da se pročisti pre povratka
Presvetog.
Zenobija se blago osmehnu.
- Mnogo mučenja, ali već u begu!
- Nemoj se previše opustiti. Ona se sakriva pod kamenjem i vreba
priliku da napadne. To je jedna škorpija.
- Jedna ljigava i glupa škorpija! - gundala je Ahemu sa gađenjem.
- Žrtvovaće se i kukaće nad oltarom svoje sestre Gardalaje kako bi što
brže i bolje raširila užasne glasine - objasnila je dalje Dina - Sposobna
je da plače i žali se i noć i dan ispružena nad žrtvenim korpama. Kada
je reč o laganju, niko nije veštiji od nje. Sutra će se već po celom
gradu šaputati njene laži.
- Trebaće joj puno da izmišlja - bunila se Ahemu - Nema ničeg
strašnog da ispriča.
Dina zbunjeno pogleda Zenobiju.
- Po gradu pojedini govore da si ti lagala. Da te Balamin nije poveo u
pustinju. Pričaju da kamen iz kobe nije ništa drugo sem običnog
kamena. Da je sve to jedna obmana na koju te je otac primorao zato
što je trebalo sakriti tvoj greh.

160
Ahemu je razgoračila oči, zaprepašćena. Nešto blažim tonom, Dina
dodade sležući ramenima:
- To i nije toliko važno. Palmira je velika, a ljubomornog sveta ne
manjka. Tvoj otac je bogat i ima puno neprijatelja.
Zavladao je neprijatan tajac. Ahemu se okrenu ka Zenobiji, spremna
da čuje njen bes. Ona pak ugleda bledo lice, nesigurno, malaksalo i
ravnodušno.
- Nema veze ako Presveti dopusti da ga u to uvere. Izbaciće me i to je
sve. Šta ja tu mogu?
Ahemu skoči i umalo ne obori jednu lampu.
- Jesi li ozbiljna? Naravno da to nećemo dopustiti! Sve te laži su...
- Ako me Odenat najuri - prekinu je Zenobija - postaću Balaminova
sveštenica. Razmišljala sam o tome ovih dana, neće mi biti neugodno.
- Ona je ponovo poludela, ječala je Ahemu bezbojnim glasom.
- Zašto bih se tukla da postanem nevesta jednog starca koji kleči pred
tom debelom glupačom?
Dina ščepa Zenobijinu ruku.
- Presveti nije starac, niti čovek koga je lako prevariti. Ona zna šta
hoće Ofala. Biće lako dokazati da ona širi samo laži.
Zenobija nije odgovarala.
- Neka te Izida počuje, kćeri moja - uzdahnula je Ahemu -Oh! Neka te
počuje!

KLAUDIJA ARA AGRIPINENSIJUM

- A to obećanje, naravno da si mu dao?
- Da li mi je bilo drugo činiti?
Maksim je pažljivo spustio oblogu od trave i svinjske masti na otečenu
opekotinu koja je palila Aurelijanovo telo. Podigao je obrvu rugajući
se.
- Moglo se i očekivati.
- Hajde Maksime! Nikada neću biti deo tog smrdljivog čopora koji
cepa Carstvo iz zavisti ili iz ljubomore. Stari Imperator traži moju
pomoć: dobiće je i zato što ga volim i zato što je Avgust. Tako zahteva
Rim, ako želimo da Rim opstane.
- Da li ti tu žrtvu traže Rim i «stari car» ili Cezar, sin našeg Avgusta i
miljenik senata?

161
- Ah! Maksime...
- U redu! U redu! Ućutaću. Prestani da se pomeraš, nisam završio.
Tri mangala bila su dovučena iz susedne ložnice prostranog
triklinijuma, koje je gradić poklonio Aurelijanu za vreme njegovog
boravka u logoru. Bilo je daleko od toga da bude hladno u odaji. Ipak,
onako golih grudi, zadrhtao je. Groznica ga nije popuštala. Maksim je,
svojom dugom kosom koja mu je milovala obraze i prekrila mu
ožiljak, završavao sa premazivanjem rane. Obrisi sunca utisnutog u
četiri strane sveta polako su nestajali pod debelim slojem melema.
Ako se sve bude dobro odvijalo biće potrebni četiri ili pet dana da se
njegova opekotina sasuši i počne da srasta. Ništa nije bilo duže i
opasnije od zacelivanja opekotina gvožda. Brojni oficiri, poklonici
Mitre, koji su ovim znakom obeleženi, trpeli su ove rane mesecima.
Ponekad su bile toliko bolne da nisu mogli da se bore. Dešavalo se da
se stanje povrede pogorša, da zabazdi kao smrdljivo trulo meso. Smrt
je nastupala lagano, bolno i prodorno kao da je gvožde malo po malo
proždiralo čitavo telo. Smrt koja se tada nazivala Mitrinim usudom!
Kako bilo, Aurelijan nije želeo da vidi lekara u logoru. Da Maksim
nije navaljivao, on bi se sam lečio.
Maksim spusti čistu oblogu na oblogu. Održao je pritisak jednim
zavojem dok je previjao njegove grudi, vodeći računa da ga ne pritiska
suviše jako. Tek što je dovršio, kada tri franačke robinje uđoše u
prostoriju, noseći na poslužavnicima hranu, krčage vrućeg vina
začinjenog medom i cimetom, kao i veliki bakarni sud za umivanje.
Bile su to devojke mlade od dvadeset godina, veoma svetle puti i kose.
Njihove tunike bile su tako kratke i tako duboko izrezane da su
otrivale krhka tela i mlada bedra. Strah pomešan sa željom da se
dopadnu ocrtavao je na njihovim nezrelim licima obris nežnosti i
čulne zavodljivosti,
Čim su spustile poslužavnike i krčage na niske stočiće, poređaše se
kraj zastora, oborenih očiju. Maksim brižljivo opra ruke u umivaoniku
i potom zapovedi jednoj robinji da se približi.
- Zaboravila si da poneseš rublje kako bih mogao da se obrišem -
primetio je blagim glasom.
Osmehnuo se. Osmeh ožive njegov ožiljak, čineći njegovu lepotu
životinjski silovitom.

162
Devojka pocrvene. Promrmlja izvinjenje, šapućući da će ispraviti
svoju grešku.
Pre no što je uspela da se udalji, Maksim je ščepa za butine i privuče
je sebi.
- Ne mrdaj, mala. Donela si nešto mnogo bolje od rublja. Nećeš biti
kažnjena.
Ne prestajući da se smeje, dugim milovanjima je obrisao svoje
dlanove i vlažne prste o nežnu kožu robinje.
Devojka je grizla svoje usne. Maksimove ruke, koje se ona nije čak ni
usudivala da odgurne, dopreše joj do zadnjice i međunožja. Okrenula
je lice, očiju iznenada sjajnih od suza. Milovanja su postala strastvena
toliko da su joj ramena silovito drhtala. Jeknula je. Druge robinje kraj
zastora posmatrale su je ogoljenu. Zabrinuto, ili pak unezvereno.
Maksim istom onom grubošću kojom je ščepao sada odgurnu devojku
udarcem po guzici.
- Dobro je. Zahvaljujem ti. Da li su ti ove lepote potrebne?
Aurelijan zapovedi da mu pomognu da navuče svoju tuniku i potom
raspusti robinje. Kada se zastor ponovo navukao, Maksim prasnu u
smeh.
- Znaš li da ti ih Cezar lično šalje? Trebalo bi noćas da zadržiš jednu
kraj sebe. Ako ne budeš našao šta da radiš sa njome, mogla bi bar da
pazi na tvoj zavoj da ga ne bi iskidao u snu.
Aurelijan nije odgovarao. Na iskap je popio dva velika pehara. Mlako
i slatko vino najzad ispraše gadnu oporost krvi bika. Toplota je
obuzela njegovo telo, umanjujući ujed rane. Spuštajući se na udobne
jastuke svog ležaja ponovo napuni svoj pehar i sada ga ispi lagano i sa
uživanjem.
- Kako su čudni ti vaši običaji, vi poklonici Mitre! - uzdahnuo je
Maksim - Da li je zaista neophodno da se žigošete na taj način, kao
životinje? Zašto sebi nanositi takve rane kada nam varvari pružaju
toliko prilika da ih zadobijemo?
Ne otvarajući oči, Aurelijan se osmehnuo.
- Ne sudi o onome što ne poznaješ, Maksime, prijatelju. Dođi sa
mnom u mitreum i razumećeš.
- Nikako! Jupiter i Mars dovoljni su mojoj duši. Nije mi srce toliko
veliko da bih mogao voleti jednog boga više od samog sebe.

163
- Doći će dan kada ćeš shvatitł da ti je Mitra potreban - uveravao je
blago Aurelijan - Velikom vojskovođi je uvek potreban. Slava ne
dolazi bez Mitrine ili Sol-Invictusove pomoći.
- Možda. - Maksim prizna Aurelijanu sa jedva prikrivenom ironijom.
- Ako treba da te sledim u mitreum, to će biti samo onog dana kada ti,
najzad, rimske legije budu klicale kao Avgustu!
Aurelijan otvori oči, krutog lica, skupljenih i stisnutih usana. Maksim
je veoma dobro poznavao taj besni izgled da bi mogao da bude
zadivljen. On proli vino, pruži drugi pehar svom prijatelju i doda:
- Doći će dan kada će se proročanstvo tvoje majke obistiniti,
Aurelijane. Nije li ono obećanje vašeg boga, Sol-Invictusa i Mitre?
- Badava otvaraš usta, Maksime, potreban mi je odmor.
Maksim odmahnu na prekor jednim nehajnim pokretom i nastavi istim
drskim glasom:
- On odlazi ne rekavši ti da je velika ljubav kojom te Imperator
obasipa samo jedno zavaravanje? Valerijan koristi tvoja snažna
osećanja samo da bi te bolje zavarao i poslužio se tobom u korist
svoga sina? Cezar mu je obećao da te neće udaljavati od pobeda i
počasti?
- Počasti i zasluge, Valerijan mi ih je lično dao, maločas - odvratio je
Aurelijan suvo. Dux majorum legija donjeg toka Dunava kao zamenik
Upijusa Krinutusa koji je onemoćao zbog godina i bolesti. Zapovednik
donjeg toka Dunava, čini li ti se to kao prilično blistava radost?
- Oh!... - svirnuo je Maksim iznenađeno. - Dux majorum! Imaš li
zapovesti i nad konjicom?
- Imam.
Maksim klimnu glavom kao znak odobravanja. Oduševljenje na
njegovom licu već se pretvaralo u ruganje.
- Lepo zapovedništvo, a i dovoljno je daleko od Rima i senata.
Najdalje moguće od Galijana, takođe. Ne računajući to što Cezar
postavlja svog sina između sebe i tebe. Balavca od sedamnaest godina
koji će vladati gornjim tokom Dunava! Na najbogatijim zemljama:
Iliriji, Panoniji, Dalmaciji... Dobro odigrano. Videćeš da neće mnogo
vremena proći a da ćemo kod nas imati uhode, kako sinovljeve, tako i
očeve. Možda čak i dedine? Kakvog lepog nasleđa! Rim je u dobrim
rukama.

164
- Dosta, Maksime - prekinu ga Aurelijan ozbiljno - Misliš li da sam
budala. Poznate su mi sve Cezarove spletke. Prozreo sam i
Valerijanove. Ali grešiš što im toliko zameraš. Zašto bih trebao da im
zameram što tako čvrsto vladaju carstvom? Nije li to njihov zadatak.
Da li si upoznao makar jednog Avgusta koji nije želeo da osnuje
dinastiju i da vlada Rimom do sudnjega dana? Hajde! Želiš da pođem
na Cezara. Neću to učiniti. On i njegov otac misle da sam ljubomoran.
Oni se varaju. Želim samo jedinstvo i veličinu Rima. Ako to budu i
zamišljali, imaće moj mač i moju dušu. U suprotnom... Govorićemo o
tome.
Gledali su se nekoliko trenutaka. Aurelijan se blago nasmešio. - U
svakom slučaju, nije da mi se ne sviđa da se vratim na Dunav. Knivin
sin želi da nastavi putem svoga oca i da povede Gote sve do grčkog
mora. Svršićemo sa njima, obećavam ti. Nijedna pobeda ne može nam
naškoditi. Čak i one nad Varvarima sa gornjeg Dunava usrećiće me.
Maksim je kratko posmatrao Aurelijana i nije odgovarao. Njegovo lice
nije imalo ni podrugljivosti ni drskosti. Lepa usta su mu samo na
kratko bila stisnuta, sa razočarenjem koje ubrzo izreknu uz jedan mirni
osmeh.
- Verovatno si u pravu. Moći ćeš uskoro da se zahvališ Cezaru na ovoj
radosti. Nije nam samo poslao lepe robinje. Očekuje nas sutra u
pretorijumu na večeri.
Ne pogledavši Maksima, centurion najavi: - Cezar je u svom kupatilu.
Naredio mi je da te sa tribunom povedem odmah kada budeš stigao.
Išao je ispred njih kroz jedan lavirint hodnika, predsoblja i stepeništa.
Pretorijum Agripinensijuma, namenjen za prijem najmoćnijih
zapovednika Rima tokom zime, bio je sačinjen od tri prostorije. Zidine
su bile veoma visoke kako bi se Franci i Alemani mogli diviti sa druge
strane Rajne, ali i da ih se plaše. Kupatilo je bilo najlepše ikada
podignuto izvan Rima.
Bilo je sazdano od niza podzemnih prostorija, sa tavanicama koje su
pridržavali stubovi raznobojnog mermera. Kroz oblake pare i dima
tamjana, lojanice uramljene srebrnim ogledalima bacale su čudnu
svetlost. Zadivljujući mozaici prekrivali su zidove, pod i, naravno,
unutrašnjost bazena. Na njima je bio oživljen svet divljih zveri, nimfa,
cveća i morskih životinja koje su izbijale iz vodenih dubina u kojima

165
su samo bogovi obitavali. Dok ih je centurion uvodio u prvi od
kaldarijuma, vlažna toplota oblila je njegovo lice, teška kao i rublje.
Žagor, smeh i žubor vode bili su zaglušujući. Iz susedne sale dopirali
su uzvici ljudi koji su radili vežbe. Vojskovođe su sedele na
mermernom stepeništu bazena, bučno pozdravljajući Aurelijana i
Maksima. Neke robinje dotrčale su da uzmu njihove kabanice dok su
franačke devojke prilazile sa napicima. Samo su im grudi i butine bile
prekrivene pamučnim trakama koje je vlaga učinila providnim.
Aurelijan skinu kaput uzdržavajući se da se ne namršti. Opekotina ga
je i dalje bolela, a zavoji nisu bili dovoljni da bol umine.
Dok je Maksim skidao svoj oklop, centurion izjavi da su Cezar i
njegove zvanice u odeći za kupanje. Da li su i dux i tribun hteli da im
se pridruže?
- U tom slučaju, dobićete ogrtače u svlačionici.
- Odvedi nas Cezaru - odgovorio je suvo Aurelijan. Cezarov
tepidarijum bio je razdvojen od ostalog dela kupatila jednim
hodnikom, salama za masažu i jednim sudatoriumom. Graja iz
obližnjeg kupališta gubila se iza njih pre nego što su novi zvuci vode,
glasovi i smeh izbijali u dnu jednog uzanog prolaza kroz koji ih je
vodio centurion.
On odgurnu kožni zastor sa srebrnim pločicama i školjkama. Maksim i
Aurelijan našli su se iznenada u mirišljavoj pari jednog slapa. Voda je
tekla po masivnim stenama prirodno naslaganim, a huka se širila po
svodovima i padala je pušeći se, u bazen. Neke žene su plivale, druge
sedele na mermernim stepenicama boje purpura ili su pak ležale na
klupama, prepuštene rukama masera. Nijedna nije bila više odevena
od robinja koje su ih okruživale, ali njihove pregače i njihovi stropovi
bile su od svile. Nežne svile, boje skoro iste kao koža, tako da se činilo
da su gole.
Sa druge strane bazena Cezar i neki od njegovih omiljenih vojskovođa
igrali su harpastres. I oni su bili opasani u pregače. Aurelijan je bio
iznenađen kada je ugledao da je Galijanova bila u bojama njegovog
senatorskog ranga: boje šafrana i purpura.
Galijan zgrabi tešku kožnu kuglu ispunjenu peskom dok je centurion
najavljivao posetioce.
- Dux majorum! Brate moj pred Mitrom!

166
Bez ijedne reči, bacio je tešku kuglu kao neki kamenčić na Aurelijana.
Izbačaj je bio snažan i spretan. Iznenađen i sputan svojom
opekotinom, dvoumio se da li da vešto izmakne sramotu i bolni
udarac. Maksim pruži ruku. Njegovi tanani prsti sklopiše se bez imalo
napora na koži.
Cezar se osmehnuo ne gledajući u tom trenutku Maksima.
- Dobrodošao u ovo skrovište čistote, dux majorume.
Širom otvorenih ruku zgrabio je njegove ručne zglobove i pozdravio
ga načinom legionara. Snažnih nogu i trupa, Galijan je nasledio od oca
niski rast. Guste i kovrdžave malje prekrivale su njegove grudi i
stomak malo izbočen, ali i jedno i drugo bili su marljivo brijani
nekoliko puta nedeljno. Na isti način i njegova brada bila je
potkresana oko usana sve do brade, naglašavajući uzana i neobično
šiljata usta. Čak i kada se smejao crte njegovog lica zadržavale su
neku čudnu mešavinu hladne surovosti i umnosti. Lukavi Galijan znao
je često da jedno sakrije drugim.
Grleći Aurelijana jednom rukom vratio se na svoje mesto, gledajući
vojskovođe. Pritisnuo je svoj kažiprst na ožiljak u obliku sunca
utisnutog u četiri tačke sveta koji je krasio njegovu levu stranu grudi.
- Divićete se uskoro i Aurelijanu i istom ovom znaku. Ovo je dar moga
oca i Mitre onima koje divljači vole! Dux, zar ne želiš da svučeš svoju
tuniku i zavoj? Ništa bolje ne umiruje opekotinu gvožda od bazena,
možeš mi verovati.
Aurelijan jednim znakom pokaza da to ne želi.
- Moj ožiljak nije još dovoljno lep da bi se mogao uporediti sa tvojim,
Cezare. Biće bolje da bude prekriven, tvoji gosti ga ne moraju gledati.
Uostalom, vrelina gvožda sada je podnošljiva.
- Istina je, istina je! Zaboravio sam da je Aurelijan najizdržljiviji među
nama!
Galijan se ponovo nasmeja. Osmeh hrapav kao i Imperatorov. Najzad,
okrenuo se prema Maksimu kao da ga je tek sada ugledao.
- Tebe, tribune, ne pozivam da se svučeš. Gospe koje se kvase u ovom
bazenu biće u opasnosti. Glas o tebi širi se tako brzo da ga ne možemo
pratiti.
Zbijale su se šale. Maksim se udari po grudima. - Taj glas je više nego
preteran, Cezare. Gospe iz ovog bazena nemaju razloga da se plaše.

167
Nijedan bog, na žalost, ne može sakriti ružnoću ožiljaka koje su Goti
iscrtali po meni.
Cezar hladnim pogledom ošinu Maxima, a u tom času žene su
uzvikivale iz bazena da Cezar ne treba sam da prosuđuje o lepoti.
Maksim im se pokloni, pristojno ih pozdravljajući. Pogledom je
preleteo preko nekoliko lica dok se nije zaustavio na jednom. Kraj
njega, Aurelijan uskliknu iznenađeno. I on je takođe prepoznao
Klaudiju među kupačicama. Ona im mahnu i krenu ka stepenicama
kade, dok je Galijan izjavljivao:
- Dux majorum, hteo sam ovaj poklon lično da ti uručim kako bih
zapečatio ovu divnu zajednicu pod rukom moga oca. Ali takva je
Mitrina volja: tvoj poklon se lično pokazao.
Klaudija je izašla iz vode. Maksim, zadivljen, gledao je kako prilazi da
uhvati ruku koju joj je Cezar pružao. Blistava voda se slivala niz njeno
savršeno telo, obasipajući njenu svetlu kožu bisernim kapljicama.
Tamni vrhovi njenih grudi nazirali su se pod svilom. Na njenim
bedrima, ispod polu providne tkanine ocrtavao se njen pubis. Oficiri su
gledali Klaudiju zadivljeno koliko i on.
Aurelijan je bio ukočen, lica prebledelog od besa. Klaudija mu se
pobednički osmehnu.
- Dux, tvoja sestra me je zamolila da joj budem naklonjen jer je znala
da si ti suviše strog i da se ne bi složio - zabavljao se Galijan. Ona želi
da te prati na tvoj novi položaj. Ko bi mogao imati tako hladno srce i
ko bi mogao odoleti želji jedne takve žene?
Njegovo lice bilo je mirno i bezizražajno. Puštajući Cezarovu ruku,
Klaudija krenu ka svom bratu i pomilova ga, od čega se on još više
ukoči. Blagim glasom, ali kako bi je svi čuli, ona upita:
- Jesam li pogrešila što sam zatražila pomoć od Cezara kada moj
rođeni brat ne želi više da odgovori na moja pisma? Čak ni u času
kada mu je potrebna moja nega?
Maksim se uplašio reči koje je Aurelijan mogao izgovoriti. Ali jednim
kezom koji je skoro mogao biti i osmeh, on izjavi:
- Svakako, Cezare, tvoje srce je mekše od moga i ja sam ti dužnik.
Sumnjam da moja sestra može biti tolika isceliteljka i da joj se može
poveriti jedna Mitrina rana, ali ako je to njena volja kao i tvoja,
pretrpeću kaznu koju budete zahtevali sve do obala Dunava.

168
Dvosmislenost njegovog odgovora prouzrokovala je tišinu pre nego
što je Cezar dao znak za smeh. Smejući se i dalje, naredi ravnodušno
da je vreme za večeru.
- Aurelijane, dođi da mi ispričaš šta ti je moj otac poverio, a što je od
mene sakrio.
Robovi su već donosili ugrejane ogrtače. Dok je navlačila svoj,
Klaudijine oči sretoše se sa Maksimovim. Bio je to pogled koji izaziva
i poziva, kao promukli zov divlje životinje, obećanje za jednu dugu
borbu ushićenja i divote. Više nije čuo jeku u bazenu niti prštanje
vode, video je samo Klaudijina usta, njena obla ramena koja su se
gubila pod ogrtačem, sjaj njenog izduženog potiljka.
Nasmejao se onako kako se smeje kada stavlja oklop pred bitku, u
času kada oružje više nije dovoljno.

PALMIRA
Veliki Odenat stigao je sa svojih hiljadu divljih konja. Huka se širila
poljima čak i pre nego što su deca uspela da se popnu na Um-Beki,
veliku stenu koja se nadnosila iznad Palmire. Ugledali su prašinu na
pustinjskom putu.
Stigavši do zidina, Presveti je krenuo galopom sa palmirskom
gospodom koja mu je pošla u susret, a on, pak, pokazivao im je lepotu
životinja koje je dovodio. Potom, okružen rimskom gardom koju je
njegov položaj Azijskog senatora zahtevao, ušao je u grad. Kretao se
dostojanstveno duž visokih stubova, stigao do Belovog hrama, naredio
slugama da polože veličanstvene darove i dugo se zahvaljivao bogu.
Pre nego što je nestao u lične odaje svoje palate podelio je
siromašnima, koji su mu hitali u susret, pune šake milostinje i
proćaskao šaljivo sa glavama velikih kuća. Tek tada su primetili da
Zenobijin otac, zapovednik Mazina, nije tu. Jedan dobro obavešteni
čovek reče im da je Abdonaj otišao u Antiohiju iz poslovnih razloga,
jer je Valerijan, rimski car, najavio svoj skorašnji dolazak.
Odenat nije izgledao uvređen zbog njegovog odsustva, ali je bio
iznenađen zbog Avgustovog povratka. Upitao je centuriona, koji je
zapovedao gardom koja mu je došla u susret, da li je to sigurno.

169
Vojnik je odgovorio da je to poslednja vest. Naš tribun, Elijus, takođe
je otišao u Antiohiju. Guvernerova garda tražila je da on bude tamo
pre dolaska našeg Avgusta.
Odenat se raspitao za novosti a zatim prešao na druge zanimljivosti.
Naredio je Huloju da prebroji broj zvanica koje su se najavile. Izjavio
je da bi konačno želeo da večera kako bi mogao videti svoju buduću
nevestu. I to pre nego što dnevno svetlo bude suviše slabo i umanji mu
njegovo zadovoljstvo.
Odenat je voleo da obeduje po rimskoj modi. Triklinijum njegove
palate bio je prostran, širom otvoren sa svih strana, mada su u ovo
doba godine visoki drveni paravani, ukrašeni duborezom, bili
podignuti kako bi štitili od promaje. Ležaljke su bile raspoređene oko
jednog velikog okruglog stola koji su robovi posluživali. Melodija je
bila lagana, a čuli bi se i poneki pevači. Po Zenobijinom ulasku larma
je prestala. Što zbog iznenađenja, što zbog zaprepašćenja, takođe.
Krenula je prema preneraženim zvanicama - dvadesetak muškaraca sa
izuzetkom Ofale, - prekrivena zadivljujućom tunikom, ali ogromnom
da se ništa od njenih oblina niti tela nije moglo razaznati, čudnih
svilenih ukrasa i veza. Kosu je pričvrstila češljićima od zlata i školjke
a plavi i žućkasti velovi nisu dozvoljavali da joj se vidi lice
Huloj je prvi reagovao, lupio je svojim visokim štapom po kaldrmi.
- Čekaj! Čekaj, kćeri Mazina! Šta to radiš? Ne možeš se predstaviti
Presvetom, lica prekrivenog velovima!
Ne pomerivši svoje krhko telo pucnuo je jezikom i uperio vrhom
ovnovskog roga u Zenobiju. Dva roba su pohitala, ruku već pruženih
da podignu velove. Desilo se drugo iznenađenje u tom času: glas
velikog Odenata ih zaustavi.
- Ne!
Robovi i zvanice okrenuli su se ka njemu zaprepašćenog pogleda.
Hara je uzdisao.
Presveti čiji su obrazi bili prekriveni crnom kudravom bradom,
trepavica povijenih ka slepoočnicama poput lastinih krila, primetio je,
svojim glasom naviknutim da ga svi slušaju čak i u metežu lova ili
bitke:
- Žašto si se sakrila pod velove? Zar ti nisi Zenobija? Plašiš li se da
pokažeš svoje lice?

170
Velovi su se talasali, mogao se primetiti nagoveštaj dubokog
poštovanja.
- Ne krijem ništa od tebe, Presveti. Ja sam Zenobija i ako želiš moći
ćeš da vidiš moje lice. U času našeg prvog susreta, pomislila sam da je
moj izgled manje bitan mome mužu od mog srca i mojih misli.
Sramni šaptaju čuli su se sa ležaljki. Ofala je izvijala vrat kako bi bolje
čula te reči koje su velovi prigušivali. Cerekajući se, okrenula se
prema jednom mladiću od dvadesetak godina kose očešljane u punđu i
pričvršćene zlatnom alkom. Nakit se sijao na njegovom vratu i ušima,
pa čak i na njegovim obrazima. Oko očiju imao je debeli sloj bele
šminke, a nepomična usta su mu bila potamnjena crvenilom. Smejao
se kiselo i nervozno.
- Možda je u pravu što se prekrila velovima, oče. Govori se da mrtvi to
čine kada se vraćaju da proganjaju žive ogavnošću podzemnog sveta.
Ne zaboravimo da je ova devojka koja treba da postane moja majka
već mrtva!
Prasnuo je u smeh, povlačeći svojim graktanjem druge ošamućene
mladiće koji su kao i on bili odeveni u dve ili tri tunike privezane
dragocenim kaiševima.
Ofalino cerekanje se pojačalo. Ostali gosti izgledali su zatečeni
čekajući na reakciju Presvetog.
Njegova desna ruka se uspravi, jedva se pokrenuvši.
- Onaj koga si upravo čula, Zenobijo, zove se Hajran. Bogovi koji i
nisu uvek vični savršenstvu, napravili su tog mog sina.
Ovog puta, sa nekih drugih ustiju čuli su se podsmesi. Odenat ponovo
podiže ruku, namršti se i reče:
- Ali ono što Hajran kaže u ovom trenutku nije netačno. Na ovom
krevetu već sam oplakivao tvoju smrt, a sada, evo te. Sva obavijena
velovima, u stvari, kao da se vraćaš iz velike podzemne pećine.
- Uvek sam bila živa, Presveti. Oni koji su ti rekli da sam mrtva grešili
su ili nisu umeli da vide.
- Zašto si onda pobegla iz kuće svoga oca? A samim tim i iz moje?
- Nisam pobegla ni iz jedne ni iz druge.
- Nisi pobegla, a opet nisi došla u ovu kuću kada je trebalo.
- Ti već znaš razloge, Presveti. Balamin me je oteo.

171
Odenat nije spuštao pogled sa Zenobijinih velova. U ovom času
njegove crne oči su blještale. Zgrabio je jedan pehar, napunio ga i
nakon što je smočio svoje usne, klimnuo je glavom.
- To je, u stvari, ono što se priča. Pričaj. Zelim da slušam iz tvojih usta.
- Balamin je došao jedne noći, jedan sat pre svitanja. Probudio me je i
naredio mi je da ga pratim.
Čulo se šaputanje, osećala se zbunjenost i začuđenost, ali nije bilo
sumnjičavosti. Odenat zapita:
- Kako je izgledao?
- Ne znam, Presveti, nisam ga videla.
Ofala se smejuckala, spremna da se naruga, ali je Huloj pukao jezikom
nagnuvši svoj štap prema njoj. Nije izgledao ni star ni slabašan.
Odenat primeti:
- Balamin dolazi po tebe, ali ga ti ne vidiš?
- Ne, Presveti. Njega ne možete videti niti ćuti, on nije od krvi i mesa.
- Kako onda možemo znati, u tom slučaju, da je on tu?
- Jednostavno, znamo. On nema ruku, a ipak osećamo kada nas uzme
za ruku. Nema usta, ali čujemo ono što nam zapoveda. Treba da
ustanemo i ispunimo njegovu volju. Ne treba činiti ništa drugo, sem ga
slušati.
Šaptaji su zamrli na širom otvorenim ustima. Nastao je tajac. Duge
Odenatove trepavice bile su toliko uvijene da se činilo da je jedna
jedina linija nacrtana sa jedne slepoočnice na drugu.
- A šta ti je naredio da činiš?
Zenobija je oklevala. Velovi su podrhtavali, njene ruke su se pojavile
uvijajući se jedna preko druge.
- Poveo me je do mesta gde se ne poznaje radost življenja, tamo gde
kuće gore i gde ništa ne zavređuje poštovanje. Tamo gde muve sleću
na krvave leševe, gde psi grabe udove onih koji još nisu mrtvi, tamo
gde se sve ruši, a da se čak ratnici ni ne mogu boriti. Poveo me je tamo
gde žene odbijaju da idu. Tamo gde gube svoje telo i svoj osmeh.
Tamo gde više ne mogu rađati i gde postaju tek suza na velikoj
pustinjskoj suši.
Gosti su zadržavali dah. Hara je stezao svoj dugi štap, nervozno
tiskajući usta po svojim ogoljenim desnima.

172
Ofala je zabrinuto uzdahnula, a onda naslonila svoju glavu na porube
svoje tunike. Hajran je ščepao ruku svog suseda mašući preko
Zenobijinih velova kao da će iz njih izleteti pravcate zmije.
- Neka me tvoj bog blagoslovi, kćeri Mazina! - uzviknuo je Odenat
glasom u kome su svi mogli čuti ton poštovanja - Zašto te je odveo u
to leglo demona?
- Da bi me što bolje zaplašio i ubedio da treba da postanem tvoja
supruga, Presveti.
Odenat širom otvori oči zaprepašćeno.
- Zato što ti to nisi želela?
- Šta može želeti devojčica od trinaest godina koja nikada nije videla
ljudsko zlo? Šta može poželeti devojka od sedamnaest godina koja još
nije videla lice onoga koga treba da voli? Kako bi ona mogla poželeti
sreću onome koji je želi, ne znajući pri tom šta sama želi od nje?
Tegoba koje je pritiskala tela nestala je, žagor i osmesi su se povratili.
Sam Veliki Odenat je ciknuo. Njegove krilate trepavice su se
rastvorile.
- Da li te je ubedio?
Da li možda iz poštovanja, ali Zenobija je pred tim rečima zatreperila.
Velovi su se razleteli i trebalo je načuljiti uši da bi je mogli čuti
- Balamin mi je pokazao da je moj put, put po kome ti koračaš.
Pokazao mi je da treba da te podržim, sutra i do kraja mog života.
Balamin mi je obećao da ćeš postati moćan. Naredio je meni, Zenobiji,
da spustim moju ruku na tvoju i da budem ona iz koje ćeš crpeti snagu.
A kao dokaz njegove volje, poverio mi je crni kamen sa neba koji se
sručio na pustinju onog dana kada sam se rodila.
Poslednje Zenobijine reči Odenat je saslušao klimajući glavom. Kada
je ućutala, nasmešio se neobično nežno za jednog tako moćnog
muškarca. Hara, koji je stajao povijene glave i polu otvorenih očiju,
pucnuo je zvonko svojim jezikom kao da se prenuo iz sna.
Odenat je grubo spustio svoj pehar tako da se vino prolilo. Naglo je
poskočio sa kreveta, gurnuo sto i krenuo je prema Zenobiji odgurujući
robove. Ona se uplašila i ustuknula je jedan korak. Već je zgrabio
jedan veo, hvatao drugi, snažno ih zadizao bacajući ih preko svog
ramena.

173
Uzdahnuo je sa olakšanjem, a možda i od iznenađenja. Posmatrao je.
Dugo, bez reči. Svaka bora na njegovom licu bila mu je okupana
srećom. Niko se nije usuđivao da progovori. Niti Ofala niti Hajran.
Odenat je povukao svoje ruke sa velova, oklevao je da ih sve počupa
kako bi se divio kosi svoje buduće neveste. Uzdržao se sa
poštovanjem. Sjaj koji je zaiskrio u njegovim zenicama Zenobiji je bio
poznat. Znala je šta joj priznaje.
Nekako nespretno, Presveti se izmakao.
- Sa brda Tiberijade doneo sam ti poklon koji bi trebalo da ti se svidi.
Videćeš ga sutra. Evo Nurbela. On će ti ga pokazati.
Pokazao je jednog ćelavog muškarca, sa kapom od kože i zlata. Brada
mu je bila uredno potkresana, a njegove razmaknute oči bile su
iskošene kao kod ljudi koji dolaze iz daleke Azije. Širok kožni opasač
prekriven srebrnim pločicama stezao mu je tuniku veličanstvenog
veza. Drška njegovog bodeža bila je rezbarena. Otkako je Zenobija
ušla, nasuprot drugima, on nije trepnuo. Nije se osmehnuo niti
uzdahnuo. Odenat, namignuvši kao oduševljeno dete, pojasnio je:
- Septimus Nurbel Zabdilaj je zapovednik moje vojske. On zapoveda u
ratu i u lovu. On je kao prsti na mojim šakama. Možeš imati poverenja
u njega.
Onog trenutka kada je Zenobija napustila triklinijum, kako je nalagala
pristojnost, Ofala izjavi:
- Ova devojka laže, Presveti. Laže čim zine, laže.
Huloj lupi svojim štapom o pod.
- Ženo, drži jezik za zubima.
- Reći ću istinu, Huloj! Ova devojčura te je već zavela, onako kako bi
želela da zavede i Presvetog. Dolazi pred nas u svim tim velovima i sa
svim tim svojim bajkama, a vi upijate njene reči kao da više ne
razlikujete istinu od laži. Prestar si, Hara. Ne možeš više zaštititi
Presvetog onako kako bi trebao!
Odenat se nije obazirao na Ofaline žaoke. I dalje se smešio onim istim
smeškom kao i trenutak ranije, dok je Zenobija nestajala iza paravana.
Besno Hulojevo puckanje jezikom trglo ga je iz tog zadovoljstva.
Zamotao je jedno parče mesa od gazele u kiseli list vinove loze
začinjen mentom i probao. Tonom izrazite dosade, upitao je:
- A šta je po tvom mišljenju prava istina, Ofala?

174
- Da bogovi nisu povod njenog nestanka. Nikada nisam poverovala u
tu priču o zvezdi i izvoru kojom se Mazini kite. Koještarije koje su
omogućile Abdonaju i Balaminovim sveštenicima da se obogate pod
zidinama Palmire. A koji se smatra moćnim koliko i ti, Presveti. Eto to
je sve.
Odenat je pognuo glavu, pripremao je sebi drugo parče mesa. Zvanice
su činile isto. Hajran se cerekao dok mu je jedan od njegovih drugara
davao da jede potpuno pripremljen zalogaj, otvarajući mu usta svojim
masnim prstima.
- Izvor Dingir-Dusag, crni kamen! - začudio se Odenat - Oni su ipak
tu, pravi su i mogu se videti isto koliko i stena Um-Beki, uzdignuta
nad zidovima Palmire.
- Tu su, da - dodala je Ofala prezrivo - Da li oni od Abdonajeve ćerke
prave išta više od jedne pustinjske devojčure? Sve su one prevrtljive i
lažljive. Njen otac se obogatio na toj prevari. Oprosti mi što sam
iskrena, Presveti, ali sam ubeđena da te i njegova ćerka laže isto
toliko. Mene ne mogu prevariti. Suviše sam toga videla da bih mogla
da poverujem u te budalaštine.
Krešteći kao kokoška, Hajran je nazdravljao sa svojim društvom, pili
su na iskap, robovi su im punili iznova pehare, a oni su ih ponovo
praznili. Hara je lupio svojim štapom, vrteo svojom starom glavom i
uzdisao sa gađenjem.
- U šta ti veruješ, draga Ofala? - promrmljao je - Eto to je ono što se
odavno pitamo.
- Verujem u ono što vidirn, Huloju. Ne verujem u tamo nekakve
bogove koji nemaju ni telo ni glavu. Verujem u tuniku koju su putnici
karavana pronašli. Ne verujem u laži koje ova devojka širi po ženskim
odajama otkako je došla! Spletke, lukavstva, pretnje, to je ono što nju
zanima! Oh! Može ona da se krije pod velovima. Ima ona štošta da
sakrije. Dovoljno je videti joj lice da bi se pogodilo...
- Ah! Da, njeno lice! Istina je tetka! - prekinu je Hajran pijano - Da
nikada nije bila mrtva, to se vidi, ha. Nikako mrtva. Igrala je sa
demonima po kamenju. Da, to da. Ja je vidim golu golcatu sa
dlakavim demonima i...
Hara udari svojim štapom na Hajranov krevet. Rog ovna lupio je o
postelju odmah pored njegove butine. Odenatov sin je poskočio i pao

175
na kolena, lica iskreveljenog od straha, ali i od besa. Huloj je novim
udarcem štapa ućutkao njegovo nepristojno cijukanje.
- Govoriš o budućoj nevesti svoga oca, Hajrane.
Nurbel, zapovednik vojske, klimnuo je glavom svom susedu sa kojim
je delio ležaljku, jednom oficiru kožne tunike koji je odmah ustao. Uz
pomoć nekoliko robova poveo je Hajrana i njegovo društvo iz sobe za
obedovanje, gluv na njihove pijane prepirke.
Opreznim glasom Ofala je molila:
- Ne zameraj svom sinu, Presveti. On je kao dete, ne ume da sakrije
ono što mu je u dnu srca. Ni ja ne mogu ništa da sakrijem od tebe. To
je moja uloga u ženskom odajama, da pazim na onu koja treba da
postane tvoja nevesta. I da te na nju upozorim pre nego što bude
prekasno.
Ledenog lica, Odenat je upitao:
- Imaš li dokaz o onome što ističeš?
Debelo Ofalino telo pokrenulo se pod gomilom svile, glavu je izvlačila
kao kada se zmija priprema da napadne.
Pažljivo je osmotrila Nurbela i starog Haru, stala je zbunjeno što ih je
još više nateralo da je pažljivo saslušaju.
- Postoje ženske stvari koje ne mogu lagati - prošaputala je.
- Ako ne možeš da pričaš, onda ućuti.
- Neprijatno je za ženu, Presveti.
- Odavno mi nije poznato da je tebi od nečega neprijatno, Ofala.
- Odbila je da joj maserka razmekša kožu onako kako se čini budućoj
nevesti.
Odenatove jagodice blago su se zarumenele. Ofala je oborila oči,
liznula je usne.
- Maserka nije mogla da se uveri da je ona još uvek... dostojna tebe.
Zavladala je tišina. Potpuni tajac.
Hara ga je prekinuo. Lupio je svojim dugim štapom, zatvorenih očiju i
bezbojnim glasom te je odjednom ličio na slepca.
- Dakle, draga Ofala, ti optužuješ ovu devojku da je napustila očevu
kuću iz loših namera i da je nečista ušla u dom Presvetog. Ti poznaješ
naše zakone. Ako to dokažeš, Zenobija će umreti kamenovana i
bičevana. To će joj se dogoditi.
- Oh! Dovoljno je da... - počinjala je Ofala.

176
Jednim pokretom ruke Odenat ih je učutkao. Okrenuo se Nurbelu,
svom povereniku. Pogledali su se onako kako su se gledali već
dvadeset godina usred bitke i lova. Ono što su pogledima govorili niko
nikada nije uspeo da sazna.
Odenat je skrenuo svoj pogled sa Nurbela, zgrabio je svoj pehar i
lagano pio.
- Zenobija će postati moja žena tokom aprilskih ida, po rimskom
kalendaru. Svaka reč protiv nje biće reč protiv mene. To isto važi i za
tvog sestrića, Ofala. Posavetuj ga da me se kloni ako želi da ostane
moj sin. Previše sam video i čuo u poslednje vreme.
Konj je bio čudo. Izrazito crn i sjajan, belih nogu, potkolenica i
kolena, nešto beličastih tragova visoko na obrazima, prednjem delu
glave od čela ka nozdrvama i uglovima vilice. Griva i rep bili su mu
mlečno beli, svileni i lepršavi kao magla. Njegovi mišići, mladi i
nestrpljivi, plesali su pod kožom podsećajući na peščane dine kojima
se igra pustinjski vetar.
Jedan vojnik pridržavao ga je za uzde, iako je on pokazivao nervozu i
zabrinutost poskakujući kraj zida od opeke kojim je bio ograđen vrt.
Iznenada, a da ga niko nije povredio, naglo se trgao, bacao ćifte na
nešto nevidljivo i uzdizao se u malim skokovima dok mu se kičma
povijala. Uzde su povukle vojnika, a potom mu izmakle iz ruku. Konj
je skakao, okretao se i kopitama kopao peskovitu zemlju. Vojnik mu je
nešto naredio. Konj je odgovorio škrgutanjem zuba, podigao svoj nos i
otrčao na suprotni kraj dvorišta uvijajući svoju bledu grivu oko noge.
Ubrzo se vratio, graciozan, lagano igrajući zadnjim delom tela, oka
strogog, uva pažljivog i nepokretnog.
Zenobija se nasmejala. Bio je to veseli smeh koji niko nije čuo od
kako je stigla u palatu. Konj se ukočio, posmatrao je svojim širokim
začuđenim zenicama, trzao nozdrvama dok je udisao parfem ovog
osmeha.
- Sviđa ti se? - pitao je Nurbel.
- Da, da, veoma!
Ne pomerivši se, pružila je ruku ka životinji. Ona je izdužila svoj vrat,
drhtave donje usne. Vojnik je hteo to da iskoristi, prišao mu je lagano s
leđa kako bi uhvatio kožne uzde. Konj je to naslutio i izmakao, živo

177
poskočivši i zanjištao podrugljivo, oštro i izazivački. Zenobija se
ponovo nasmejala.
- Ovo je divno. Reći ćeš Presvetom da me je njegov poklon ostavio
bez daha.
Zapovednik vojske potvrdio je lagano trepnuvši očima.
- Mlad je i neće trpeti nikoga na svojim leđima. Hoćeš li umeti da ga
obuzdaš?
Zenobija je klimnula glavom, ne napuštajući pogledom konja.
- Naučila sam sa ratnicima M'Tuba. Oni jašu samo napola ukroćene
konje. Misle da se tako niko neće usuditi da ih ukrade!
Nurbel je potvrdio i prstima prešao preko svoje brade, skrivajući
osmeh. Nešto mu se sviđalo kod ove devojke. Nije znao šta. To nije
dolazilo od njene lepote niti od njene naravi koja uostalom, očigledno,
nije bila ništa mirnija od ćudi ovog mladog konja.
- Treba mu dati ime.
- Jedkivin! - Odgovorila je Zenobija bez oklevanja - Jedkivin, «Onaj
koji nije tu»! To će mu ime pristajati.
Nurbel je na trenutak posmatrao životinju koja se poigravala sa
Vojnikom tako što mu nije davala da uhvati uzde. Zatim je otišao do
središta ogradenog dvorišta i snažno zazviždao. Konj je stao, načuljio
uši i svojim krupnim začuđenim očima pogledao zapovednika. Nurbel
je pružio dlanove i počeo je govoriti. Tihe reči koje Zenobija nije
mogla da razume. Konj je oklevao. Kičma mu je zadrhtala. Ošinuo je
po vazduhu belim repom. Nurbel mu se lagano primicao. Stopala
jedva da je podizao sa zemlje. Kao da ih je vukao, neprekidno nešto
šapćući.
Konj je povio vrat, klatio se, uzmicao nogom i stao u stranu. Zenobija
je pomislila da će on poskočiti i zagaiopirati ka suprotnom zidu.
Ali zapovednikov glas i ruke su ga očarali. Podigao je usnu i pokazao
svoje bele zube. Uši su mu podrhtavale. Nurbel mu je bio veoma blizu,
toliko blizu da se mogao ogledati u krupnim toplim očima koje su ga
posmatrale. Primakao mu se još malo i dalje pevušeći neke reči i
pružajući dlanove. Konj ponovo uzmaknu, klateći se. Nurbel je bio
skoro kraj njega, jedva uspevajući prstima da pomiluje drhtavi vrat.
Okrznuo je kožni remen i razmaknuo svetlucave dlake magličaste

178
grive. Na trenutak je bio nesiguran. Jedkivin otvori usta otkrivajući
sve svoje okrutne zube. Skočio je.
Bio je to maleni, veseli skok, povukao je malo uzde, izgubljen,
prekidajući zabavu.
Nurbel ga je pratio, uzda čvrsto stisnutih u šaci i iz svojih sitnih udova
pod kožnom tunikom uzvikivao: "Hoj! Hoj! Jedkivine! Polako, hoj,
Jedkivine!"
Zenobija je pljeskala rukama. Nurbel pruži uzde vojniku kraj nje.
- Šta si mu govorio? Govorio si toliko tiho da nisam mogla čuti, ali on,
oh! Kako te je slušao!
Upale zapovednikove oči ponosno su svetlucale. Odgovorio je nehajno
- Reči! Reči za konje.
- Naučićeš me?
Nurbel je ćutao. Oči su mu se skupile. Njegov odgovor bilo je pitanje:
- Da li lažeš, kćeri Mazina! Da li lažeš Velikog Odenata?
Zenobija prihvati zapovednikov izazov.
- Moje reči su istinite, Nurbele. Moja sudbina je sudbina Presvetog.
Biću njegov mač i njegova strela, on će postati moćan. Mnogo moćniji
nego što je danas. Posmatraćeš me i poštovaćeš me.
- Njegov mač i njegova strela? Šta hoćeš da kažeš?
- Ništa drugo sem reči.
- Ofala ne greši kada kaže da tvoje reči zbunjuju.
- Ofala je samo gomila mesa koja više ne ume da razlikuje dan od
noći.
Nurbel se blago osmehnu ali se nije raznežio.
- Njegov mač i njegova strela. - ponovio je - Hoćeš li se boriti za
njega?
Zenobija potvrdi klimnuvši glavom.
- Ali ti si.... ti ćeš mu postati žena. Jedna žena se ne bori.
- Ja da. Ja sam kraj njega zbog toga. To je Balaminova volja.
Zapovednikovo lice prebledelo je od zaprepašćenja.
- To je nemoguće.
- U tom slučaju neću se udati za njega.
Vojni zapovednik pažljivo ju je posmatrao i oštro je mahnuo rukom.
- Zaboravi na tu ludost! Nikada Presveti to neće dozvoliti. Poznajem
ga koliko i samog sebe.

179
- Onda ćeš mi pomoći da ga ubedim.
Nurbel se ućutao. Lice mu je bilo poput kamena sa velike kolonade.
Konj je stajao nedaleko od njih, slušao ih je i vrebao očima.
- Šta hoćeš od mene? - Jedva je izgovorio Nurbel.
- Da me naučiš veštini streljaštva.
Nurbel je jedva trepnuo.
- Niko sem tebe ne mora da zna. - blago je dodala Zenobija - Ti si
glavni ratnik, njegov vojni zapovednik. Moći ćeš da prosudiš da li
lažem.

ANTIOHIJA
Nije bilo lepšeg doživljaja od posmatranja Antiohije u smiraj dana.
Blagi svodovi Oronta uzdizali su se ka nebu. Stabla limuna i narandži
krasila su vrtove carske vile. Jarka svetlost se gubila, zadržana među
granama borova i kedrova. Vazduh je treperio kao žagor bogova.
Smiraj vrelog dana je napokon obuzimao ljude. Iskonski čist trenutak
sreće.
Od svog dolaska sa granica Rajne, Valerijan je bio okrepljen. Kako je
smogao hrabrosti da ode na više od pola godine? Pitao je ovo sam
sebe. Pri samoj pomisli na logor u Agripinijensijumu kosti bi mu se
sledile. Ta hladnoća i taj sneg. Ta mračna reka koja je nosila led i smrt!
Ako se dobro seća, čak i krzno lava ga je jedva grejalo.
Ništa nije pokazao. Čak ni Aurelijanu, a ponajmanje Cezaru. Jedan car
ne pokazuje svoja osećanja, naročito ne svom sinu, pogotovo kada ona
mogu ličiti na slabost. Neka mu Neptun oprosti, mrzeo je sve te reke
koje su ličile na čudovišta i za koje se nikada nije znalo odakle su
crpile taj svoj mračni izgled!
Nije ni čudo što ti severni krajevi vrve od varvara. Bogovi su od
postanka sveta okrenuli leđa tim zemljama. Može li se uopšte zamisliti
Apolon kako baulja po blatu? Junonu ili Cereru, umotane u velove
kako igraju po tim kaljugama? Minervu kako hita tim mračnim
šumama, poklanjajući nekim polugolim divljacima duhovnu radost?
Valerijan se nehotično nasmejao. Robinja koja mu je masirala butine
bademovim uljem prestala je sa svojim milovanjem, zabrinutog
pogleda. Njena obla usta, zadivljujuće puna, podsećala su na usta
Bauba kojim su nekadašnji grčki hramovi bili ukrašavani i iz kojih je,

180
govorilo se, dopirao šaptaj božanskih zapovesti. Usta koja su
posedovala erotsku privlačnost. Sposobna da sama ponovo zapale čak
i vatre koje su se odavno ugasile.
Pomilovao je obraz robinji, a svoje prste provukao je pod rastvoreni
skut tunike, dodirnuo je oblu dojku a na bradavicu je spustio svoj
palac.
- Nastavi Iflava, nastavi. Tvoji dlanovi su nežni, tvoje dojke su moje
medno cveće, a tvoja usta su u mojim snovima.
Mlada žena skupila je usta i napućila ih u nekakvu vrstu poljubca, a
potom nastavila svoja milovanja po staračkom telu. Staračko telo koje
se zapravo sećalo želje mnogo više nego što je moglo imati želju. Ali
Iflava je posedovala veliko umeće i strpljenje kojim ga je
zadovoljavala.
Eto šta je imao Sever: sve, pa čak i butine robinja, podsećale su ga na
godine! Galija, Germanija, Mezija, tamo si samo bivao istrošen.
Starilo se mnogo brže nego što je to i sama priroda želela. Franačke
robinje kojima je njegov sin bio veoma naklonjen bile su previše
grube. Silovite, ali suviše nestrpljive! Čak i neukroćene. Sever nije
posedovao onu drsku silinu koja bi pružala zadovoljstvo.
A ovde, pak, Cerera je stvorila svaku voćku, svaki hlad, svaki izvor da
bi dočekala muškarce. Nije li Mitra ovde rođen?
Među razlozima svog odlaska u Antiohiju koje je naveo Aurelijanu,
prećutao je da žuri da se ponovo vrati u lepote grada. Da leži na terasi
palate, da ga suton ljulja i da želi spretne Iflavine ruke.
Ali kako je jedan čovek kao što je dux Aurelijan mogao razumeti
uzvišene moći milovanja jedne žene? Govorilo se za njega da čak ni
ne spava sa svojim robinjama. Pojedini su pričali da oseća strast samo
prema svojoj sestri. A možda je sve to bilo i zbog onog lepog tribuna
koji ga nikada nije napuštao i čijeg se imena Valerijan nije mogao
setiti.
Ono što mu je ipak ostalo u sećanju, bio je način na koji je Aurelijan
presekao vrat Mitrinog bika. Svih mu bogova, to nije mogao
zaboraviti! To ga je još više ispunjavalo užasom. Ni sam Mitra ne bi
mogao biti strašniji.

181
Taj isti Aurelijan koji je gledao njega, Avgusta, očima sina koji voli
svoga oca. Na žalost, sina je već imao. Lošijeg i koga je manje voleo.
Galijena Cezara.
Kako će njih dvojica, međusobno obuzeti ljubomorom, voditi poslove
sada kada on nije tamo? Samo su bogovi znali. Aurelijan će održati
svoje obećanje. Ali ne i Cezar. Cezar se svojim obećanjima poigravao
isto onako kako se poigravao i sa franačkim devojkama. Onako kako
je njemu odgovaralo.
Uljem premazani dlanovi Iflave sada su prelazili preko njegovog uda.
Pokušao je da ne misli na Sever, na svog sina Galijena, na Aurelijana.
Lastavice su letele kroz poslednje plamene zrake neba nad vrtom.
Preletale su kroz dim koji se dizao sa oltara na kome su goreli darovi,
tako da se miris tamjana i sagorelog mesa širio svuda pa čak i pod
Iflavinom tunikom.
Svu decu je Valerijan naučio da posmatraju let lasta. Sulude arabeske
koje su one pravile po nebu bile su vidljive. To nije bilo obično
komešanje. Posedovalo je suptilnost. Red koji je postojao u svim
ovozemaljskom stvarima. Bogovi su na njih motrili. Onako kako je
uostalom i on motrio na red među ljudima, kako bogovi ne bi bili
uvređeni. Samo je tako mogao da se održava red u Rimu.
Iflava je spustila svoja usta na njegove prste. Međutim, Valerijanovo
zadovoljstvo iznenada je pomutilo osećanje kajanja.
Nesumnjivo bi bilo mudrije da je ostao. Da bude između ta dva bika.
Da stoji kraj Cezara, na obalama Dunava, a da Aurelijana pošalje
ovde, u Antiohiju.
Hoće li mu bogovi zameriti?
Oh! Kako je zadovoljstvo brzo nestajalo. Naročito ona najvrednija.
Evo još jednog užasa starosti.
Odgurnuo je nežno Iflavu.
- Vračevi mora da su završili sa predskazivanjima, dete moje. Idi i kaži
im da ih Imperator čeka. I Makrijenu takođe.
- Džigerica ovna, džigerica ćurke, džigerica šarenog jagnjeta. Slezina
ovna, gušterača jagnjeta...
- Poštedi me nabrajanja iznutrica, Akstekse. - promrmljao je Valerijan
- Trideset godina te slušam, znam da se volja bogova ne čita sa kopita
konja! Čekam odgovore na moja pitanja.

182
Sveštenici-predskazivači ni najmanje nisu prikrivali svoje
negodovanje. Bilo ih je dvojica, jedan mlad i jedan star, svaki sa po
jednim dugim štapom zaobljenog vrha, što je označavalo njihovu
službu. Stariji koji je bio Valerijanov poverenik, pognuo je glavu
uzdišući. Mladi je primetio:
- Mnogo stvari mogu se pročitati sa konjskih kopita, Avguste. Zavisi
od...
Prokurator Makrijan, visok čovek uvek poluzatvorenih očiju kao da ga
je svetlost dana zaslepila jednom zauvek, zanjihao je svoje koščate
ruke.
- Odgovore, samo odgovore, augurusi.
Valerijan mu je pokazao da je zadovoljan. Makrijen nije bio naročito
veran, ali je znao služiti.
Aksteks se uspravio. Poravnavajući svoju togu okićenu zelenim
žirovima ućutao je na trenutak, a onda je izjavio:
- Na prvo pitanje predskazanja nisu niti dobra niti loša. Režnjevi su
zdravi na severu kao i na jugu. Bogovima odgovara, bio ti ovde ili
tamo. Možeš da ideš gde ti je volja.
- Jedan Avgust je uvek na pravom mestu po celom Carstvu. - naglasio
je Makrijan a oči mu se potpuno sklopiše.
- Na drugo pitanje. - nastavljao je Aksteks naglašavajući svoje reči -
gornji režnjevi džigerice su bez bitnijih promena. Zdravlje ti je
odlično. Dugo ćeš još živeti. Bogovi su milostivi prema tvom telu.
Snaga i zdravlje, to je uredno.
- Zahvaljujem im?
Valerijan se osmehnuo Iflavi koja je naredila slugama da donesu sveže
napitke i pečenu ribu, punjenu smokvama i začinjenu paprikom, za
kojom je ludovao.
- Makrijane, - dodao je na prokuratorov račun - treba sutra da kreneš
po darove. I neka budu bogati isto koliko i današnji.
- Na treće pitanje, - nestrpljivo je čekao Aksteks, - odgovor nije jasan.
- Šta hoćeš da kažeš?
- Ćureća džigerica se suviše lako zgnječila. - dodao je mladi vrač -
Džigerica ovna imala je masne žilice koje su mimo reda bile u malom
režnju i...

183
- Jasne odgovore! - ciknuo je Valerijan - Treba li da pošaljem legije na
Hapura ili ne? Danas ili sutra?
Aksteks je podigao svoje izborane dlanove.
- Znam da si nestrpljiv, Avguste. Ništa više nego što imaš običaj. Ali to
je činjenica. Odgovor nije jasan. Predskazanja nisu dobra što se tiče
vojske, ali...
- Ali?
- Ali jedan znak može značiti i nešto drugo, kao što znaš. Bogovi su
naklonjeni borbi. Da li ti treba da predvodiš bitku? To je sasvim drugo
pitanje.
- Ti ga nisi postavio?
- Ti sam ga nisi postavio. Tvoja pitanja su moja pitanja Nikako
drugačije, Avguste, oduvek.
- Kako bilo. - dodao je mladi vrač - glas bogova je slab. Postoji jedno
neslaganje između onog unutra i onog napolju.
Sluge su se povukle onog trenutka kada su postavili poslužavnike i
napitke na maleni sto. Iflava je spustila jednu smokvu sa ribom na
srebrnu činijicu i pružila je Valerijanu. Nije je ni pogledao, iznenada
obuzet sve većim besom.
- Unutra ili napolju? Samo ti razumeš svoje reči, auguruse!
- To znači da će se rat voditi unutar granica Carstva ili izvan, Avguste.
- šaputao je mladi vrač. - Raspoloženje bogova nije isto za ono unutra
kao za ono izvan.
Valerijanu se vratio onaj izgled koji je imao u lošim danima. Aksteks
je podigao svoj povijeni štap i uperio ga u nebo.
- Noćas ćemo napraviti jedan templum - uveravao je pomirljivim
izrazom - U takvim trenucima zvezde jače sijaju od predviđanja.
Raspustio ih je jednim pokretom ruke. Nakon što su otišli, zavladala je
kratka tišina. Za to vreme, Valerijan se zapitao još jednom nije li
pogrešio što se prepustio telesnim uživanjima, a ne politici.
Iflava je šapatom navaljivala da on konačno proba filovanu smokvu
koju mu je pružala. Ukusnu, naravno. Ukusnu kao što su bila i Iflavina
usta koja su delila užitak sa njim.
Prokuratora nije poslužio. Makrijanovo mršavilo samo je govorilo
kolika bi to šteta bila. Nije ponudio ni drugu dvojicu vojskovođa koji

184
su stajali nešto dalje. Oni su trebali da se zadovolje time što su izbliza
mogli videti Imperatora.
Pio je iz pehara vino zaslađeno medom i njime je gasio ljutinu paprike,
posmatrao je sluge koji su užurbano palili baklje i svetiljke. Smokve
sa ribom bile su ukusne kao božanstvena Iflavina usta, ali njega je
morio Agripinensijum. Mislio je da je načinio grešku, a sve to zbog
glupih predskazanja. Čitavog ga je obuzimalo nezadovoljstvo.
- Da li je Hrišćanin tu? - pitao je guvernera prezrivim glasom.
Makrijan je klimnuo glavom.
- Da. On čeka. Ali ako dopuštaš, Avguste... - Guverner se okrenuo
jednom mladom vojskovođi.
- Ovo je Elijus Sihdjus. Tribun Palmirskih kohorti. Donosi ti pozdrave
i dobrodošlicu u ime kralja Palmire.
Valerijan je oklevao, bez želje da bude naklonjen nekom od tih
ljubimaca kojima se Makrijan vešto okruživao. Ali na ime Palmire,
zaustavio se. Zbog tribunovog izgleda takođe. Manje od trideset
godina, učtivog lica, pametan, lepo oblikovanog tela, sa ranom na
desnoj nozi od butine do lista.
- U boju? - zanimalo je Valerijana dok je upirao prstom u ožiljak.
- U Dura Europosu, Avguste. Kada je Hapur, na žalost, osvojio grad.
Valerijan je sa uživanjem jeo smokvu dok se palatom širio miris
hrskave ribe začinjene prijatnim mirisima voća, ublažavajući napadni i
divlji ukus paprike.
- Elijus se izvukao iz opsade i zapalio ono što je preostalo od grada. -
objašnjavao je Makrijen sa takvim oduševljenjem da je oči jedva
otvarao. - Govorio sam ti o tom podvigu, Avguste.
Valerijan klimnu glavom smeškajući se.
- Čini mi se da se sećam.
Tribun se rumeneo od zadovoljstva.
- Ti si dakle u Palmiri?
- Prenosim tvoju reč kralju Palmire, Avguste.
- Podseti me na titulu tog Odenata, prokuratore.
- Presveti Septimus Odenatus, sin Valabatov, sin Nazorov, senator i
kralj Palmire, Avguste. Porodica koja je postala rimska voljom
Septimusa Severijusa, kada je osvajao Istok, evo već pedeset godina
tome. Odenat je senator. Senator koji nikada nije kročio preko praga

185
Jupiterovog hrama na Kapitolu, to se samo po sebi razume. Možeš
zamisliti tog čoveka, Avguste. Spretan na leđima kamile, bogat
trgovac, poklonik nekakvih čudnih bogova koji obitavaju u pustinji.
Makrijan je dovršio svoje primedbe širokim pokretom ruke koji je
značio da o tome ima još da se priča.
- Da li je tako, Elijuse? - pitao je Valerijan, ophodeći se prema njemu
nehajnom prisnošću pri izgovoru prvog imena mladog vojskovođe.
Baklje su veoma dobro osvetljavale prostoriju pa su se mogle videti
tribunove oči kako sijaju. Makrijan to opazi.
- Da, Avguste. Ali Odenat nije glup.
- Prinosi li žrtvu Rimskim bogovima?
- Kad treba, Presveti dariva naše hramove. Čak mi se čini da iskreno
poštuje Apolona.
- A tebe, voli li te?
Prvi put, Elijusu je bilo neprijatno. Valerijan je sumnjao da je bilo
zbog Makrijanovog prisustva.
- Ja sam samo tribun, Avguste. Jedva da postojim za njega. Na meni
poštuje samo Rim. Pažljivo sluša savete koje mu dajem, ali retko
imam priliku. Ja sam...
Tribun ponovo pogleda Makrijana.
- Ja sam, pak, prilično blizak sa njegovim sinom, Hajranom. Dečak
mnogo drugačiji od svog oca. Snašao bi se u bilo kom gradu Carstva.
- Dobro. Koja je dakle poruka Presvetog Odenata?
- Da se nada da si srećan pod nebom Antiohije, Avguste. Da te voli i
da te podržava onako kako podržava volju rimskih bogova.
- Što znači?
Elijus se osmehnuo.
- Da zna ko će između tebe i Hapura biti jači, kada dođe taj čas.
- Hoće li se boriti na mojoj strani?
Tribun je oklevao i lagano olakšavao stajanje na svojoj ranjenoj nozi.
- On je građanin Rima, Avguste; a u raskoši, prikazivanju i
pokazivanju svog ogromnog bogatstva po gradu. Prefekt je u pravu: za
ostalo je naročiti čovek iz pustinje. Lov mu je podjednako važan
koliko i rat.
- Ovi ljudi su takvi, Avguste - dodao je Makrijan - Palate, čak i ulice
Palmire, izgledaju kao da smo u Rimu ili Atini. Ali iza zidina Palata

186
život nije ništa drugačiji od života u karavanima. Veruj mi, poznajem
ga. U dnu duše on je varvar i to se brzo primeti.
Valerijan je ispijao novi pehar vina.
- Pitanje je, tribune, prosto: možemo li se osloniti na njega?
- Ja mislim da možemo, Avguste. Savezništvo je za Odenata isto kao i
vetar koji podiže peščane dine. Menja se s vremena na vreme.
Međutim, samo pronicljivi ljudi znaju da prežive u pustinji. Zna da
čuva svoje mesto i svestan je ko može biti jači od njega. Osim toga,
Palmira je njegov dragulj. Pre će umreti nego što će je prepustiti
persijancima.
- Dakle, poštuje me i voli me. - zaključio je Valerijan uz osmeh.
Ovaj tribun mu se sviđao. Živog duha, lukav i ambiciozan, verovatno i
hrabar. Ali Makrijenu nimalo nije godilo što je njegov štićenik bio
dopadljiv. To je za njegov duh bilo isto što i so na ranu.
- Znaš li kakav bih mu odgovor trebao dati, Elijuse?
- Ima... Ima jedan, Avguste...
- Slušam te.
- Odenat će se ponovo oženiti. Prva žena, majka njegovog sina je
umrla. Nova je jedna devojka koju ljudi Palmire smatraju skoro
boginjom...
Makrijan ga je prekinuo nasmejavši se začudujuće duboko za jednog
tako mršavog čoveka.
- To je bolest u ovim krajevima, Avguste. Njima se bogovi, boginje i
proroci rađaju posle svake oluje.
Ovaj sarkazam začepio je Elijusu usta i on se nije usuđivao da nastavi.
Valerijan mu je pokazao rukom da nastavi.
- Boginja?
- To je čudna priča, Avguste. Priča se da je u trenutku njenog rođenja
njihov bog pogodio zvezdom njihove šatore u pustinji. A na mestu gde
je zvezda nestala u pesku, izbio je izvor.
- Da li je to tačno?
- Video sam izvor. Jedno veoma lepo mesto, Avguste. U stvari, jedna
oaza u kojoj borave karavani kako bi se odmorili i napojili njihove
kamile. Na njihovom jeziku nazvano je «Poljubac neba». Ali priču o
tome kako se ona zaista rodila, niko ne zna.

187
- Bajke tog sadržaja, Avguste, šire se po svim pustinjskim putevima
mnogo brže nego što buva uspe da se popne na leđa kamile -
podsmevao se prokurator.
- Ono što je očigledno. - nastavljao je tribun ne pogledavši Makrijana -
je da Odenat, na osnovu te bajke, želi da ta devojka bude njegova
nevesta kada stasa za udaju. Svadba je trebala da se održi letos. Ali je
devojka, iznenada, jedne noći nestala.
Valerijan podiže obrvu. Prisutnima se činilo da ga ovo zanima, da ga
priča zabavlja. Godila mu je Makrijanova ljubomora.
- Pričaj, Elijuse.
- Njen otac je mislio da je ona mrtva. Čitav grad, ljudi iz karavana, svi
su verovali da je bila prožderana u pustinji. Da su je možda trgovci
oteli, prodali neprijatelji njenog oca, možda čak persijancima. Takve
stvari se dešavaju. Ipak, tokom septembarskih ida ona se pojavila.
Misteriozno kako je i nestala. Njen ulazak u Palmiru dočekan je sa
zaprepašćenjem. Svi su želeli da vide čudo. Čitav grad je dotrčao
pevajući i urlajući: «Zenobija! Zenobija!»
- Zenobija?
- To joj je ime, Avguste. Znači «dar Božji». Ne samo da je ta Zenobija
bila živa, već se vraćala svom ocu sa tim kamenom, zvezdom koju je
izvukla iz jezera oaze.
- Zaista?
- To je ono što se pretpostavlja. Dug, crn i sjajan kamen koji ne liči ni
na jedan drugi pustinjski kamen.
- Ti nisi bio tada tamo?
- Ne, Avguste. Bio sam ovde, u Antiohiji. Bilo je to onog dana kada si
odlazio u Rim.
Valerijan je potvrdio jednim znakom.
- Od tog trenutka počele su glasine. Žene su šaputale da je ta Zenobija
boginja koju je bog pozvao sebi i dao joj kamen. Takve stvari...
Makrijan je već počeo da se smeje, ali je Valerijan na njega bacio
leden pogled,
- Bogovi su bogovi, Makrijane. Ono što su oni u stanju da učine ti ne
znaš, kao ni ja. Uostalom, samo onog hrišćanskog Rim osuđuje... A ta
Zenobija, Elijuse, jesi li je video?

188
- Na žalost ne, Avguste. Onog dana kada se vratila, bio sam ovde, u
Antiohiji. Od tada, ona živi u Odenatovoj palati. Stranci je u toj kući
ne mogu videti.
- Lepa, misliš li?
- Kažu da je neobično lepa.
Valerijan se zamisli. Blago je savio glavu i pogledao Iflavu, svoju lepu
boginju. Ona ništa nije propustila u vezi sa tribunovom pričom i
verovatno nijednog trenutka nije posumnjala u istinitost te bajke.
- «Dar Božji». - prozborio je - Zanimljivo ime, zar ne, Makrijane?
- Bajka, Avguste. Prava bajka.
- Nemoj da ti presahne i duša kao što ti je presahlo telo, Makrijane.
Ovde, pod ovim nebom, ima izobilja božjih darova. Zašto ta devojka
ne bi bila jedan od tih darova?
Pokazao je tribunu poslednju smokvu punjenu ribom.
- Probaj, tribune Elijuse. Ovo je takođe dar bogova.
Sa zadovoljstvom je posmatrao Makrijanov očaj i nelagodnost mladog
tribuna koji je bio iznenađen carskom ponudom koliko i paprikom
koja mu je već pekla jezik.
- Dakle, poklon za svadbu kralja Odenata. - odgovorio je. - Eto na šta
si pomišljao, Elijuse?
- Da... Avguste.
- Popij ovo vino, tribune. Ljutina paprike ublažava se medom. Imaš li
ideju o tom poklonu?
Elijus se ohrabrio da odgovori pre nego što je počeo da pije:
- Jednu legiju, Avguste.
- Jednu legiju?
Tribun je spustio lagano svoj pehar,
- Znak da Rim poznaje moć Palmire i da Imperator podržava i štiti
svog kralja od Hapura.
- Jednu legiju koju bih uzeo odakle, tribune? Znaš da ovde imam malo
kohorti da bih krenuo na Hapura.
- Nije potrebno da bude cela, Avguste. Ako se dodaju onim trima
kojima zapovedam, pet kohorti bi bilo dovoljno. Uz pomoć onih iz
Egipta ili Kapadose, ako treba. To su dobri konjanici i dobri strelci, a i
dobro bi se uklopili sa palmirskim ratnicima. A za persijance će to biti
znak da ti čvrsto čuvaš granice Carstva.

189
- To će skupo koštati.
- Odenat i bogate porodice Palmire dobro će to platiti, kao što
uostalom već i čine.
- Poklon koji plaća onaj koji ga dobija? - Zabavljao se Valerijan.
Elijus se blago osmehnuo. Lice mu je bilo manje lepo, ali lukavije
nego ikada.
- Taj znak vredi više od cene, Avguste. Osim toga, Presveti Odenat, po
svom činu senatora, biće na čelu te legije.
- Suviše brzo prelaziš na stvar, Elijuse! - uzviknuo je Makrijan. -
Kakve su to nepromišljenosti? Ako nam Odenat nije veran, okrenuće
kohorte protiv nas...
Valerijan ga prekinu.
- Mislim da nisi razumeo ono na šta misli tribun, prokuratore. Odenat
će imati zvanje. Zapovedništvo. A u suštini, biće tribunova
odgovornost.
Tribun Elijus nije mogao da se makne, uprkos Makrijanovom
gunđanju.
- Uostalom, bude li trebalo, te kohorte braniće grad čak i u slučaju
Odenatovog lošeg vođstva, zar ne, Elijuse?
- Svakako, Avguste.
- Mogli bismo, kako bi stvar bila jasna, da te imenujemo prefektom
rimskog logora?
Bio je lukav i ambiciozan, ali je znao da se dobro vlada, taj mladi
Elijus. Prihvatio je imenovanje ne trepnuvši, gledao Imperatora pravo
u oči i kao da mu je govorio: «Avguste, biću ti krajnje odan»
- Šta ti misliš, prokuratore? Hoće li biti sposoban?
- Da li bih ti ga predstavio da sam sumnjao u njega, Avguste? -
Nasmejao se krajičkom usana Makrijan.
- Dakle sredićeš to. Potpisaću jedno pismo za Presvetog Odenata.
Napuni i jedan kovčeg nakitom za tu Zenobiju. A sad, dosta je bilo sa
ćaskanjem. Neka mi dovedu tog hrišćanina.
Elijus, lica obasjanog srećom pri svetlosti buktinja, pozdravio je
udarajući pesnicom o oklop. Valerijan ga zadrža.
- Ne idi još, prefekte. Uvek je zabavno slušati te hrišćane.
Dvojicu muškaraca, a ne jednog, gurali su na terasi. Skoro da je bila
već duboka noć.

190
Pri slaboj svetlosti baklji i lampi, Valerijan je morao da izoštri pogled
kako bi ih mogao razaznati.
Prvi je ličio na bilo kojeg patricija Carstva. Obrijanog lica, dobrog
zdravlja i sveže podšišan, uzdržanog pogleda. Njegova toga bila je
dobrog kvaliteta, čista i fino porubljena. Drugi se nije tako dobro
nosio, iako je tkanina njegove toge bila pristojna. Bio je mršav, kože
bez sjaja. Onakva kakvu je imaju muškarci iz Sirije. Zastrašujuće kose
i brade, sa prezirom na usnama. Imao je više od dvadeset godina. U
stvari, na njegovom licu više nije bilo godina, samo su njegove oči
plamtele takvom silinom da se sa njima nije mogao uporediti ni
plamen buktinja.
Valerijan je osetio kako mu njegova stara i žestoka mržnja prema
hrišćanima pali utrobu i telo, čak snažnije nego što je to maločas
mogla učiniti Iflava. Bilo je dovoljno da vidi tu dvojicu i da oseti
gorčinu i svoje nerve kako trepere poput strune na luku,
Nije znao šta, ali bilo je nešto nepodnošljivo na njima. Ta mešavina
blagosti i ponosa. Čak i prezira. Jedna bezgranična arogancija! Kao da
nisu bili ljudi među svetom, već ne zna se šta. Kao da su bili
ravnodušni pri svakom dahu, pri svakom pogledu, i kao da je za njih,
ovde na Zemlji, postojao samo jedan koji je bio odabran od bogova.
- Koji je od vas dvojice vođa hrišćana?
Patricije je oborio čelo.
- Ja, Avguste.
- Tvoje ime?
- Dimitros. Ja sam episkop hrišćana Sirije.
- Ko je onda ovaj?
- Simeon, moj đakon, Avguste.
- Briga me je za zvanja koja sebi nadevate. Zašto je ovde? Ako si ti
vođa sekte, tvoje prisustvo je dovoljno.
Bradati čovek podigao je ruke i sklopio ih je na grudi.
- Ovde sam jer je to moj zadatak pred Bogom da budem kraj Njegovog
episkopa.
- Ti nisi pred tvojim bogom! Osim ako ga ne čuješ. Ti si pred
Imperatorom, preda mnom, Valerijanom Avgustom.
- Ja sam pred tobom i pred Bogom. - bio je uporan hrišćanin.
Episkop je podigao ruku i spustio je na Simeona, smirujući ga.

191
- Mi smo pred tobom, Avguste. Želeo si da me vidiš i ja sam došao.
Valerijan ustade sa svoje fotelje, obamrlih udova. Bacio je pogled na
Elijusa. Novi prefekt je izgledao opčinjen mladim hrišćaninom.
- Ti ništa ne znaš o pretnjama koje gradu upućuje Hapur Persijski?-
pitao je potpuno se približavajući episkopu.
Dimitros je trepnuo očima.
- Znaš da čitaš. - nastavljao je Valerijan - Video si zapovest sa mojim
pečatom koja je okačena po zidovima grada. Svaki građanin Antiohije
mora da pomogne. Svoju ruku ili svoj novac, je li tako? Međutim,
saznao sam da niko iz tvoje sekte nije priložio niti jedno niti drugo.
- Naš nam Bog zabranjuje da nosimo oružje, Avguste - prošaputao je
episkop, ne usuđujući se da ga pogleda.
- Izvući ćemo se bez vašeg mača i bez vaše hrabrosti. - cerekao se
Valerijan. Platićete. Pet stotina zlatnika po glavi.
Dimitros je zinuo. Valerijan mu nije dao vremena da se pobuni.
- Koliko ih ima u gradu, prokuratore? Tri stotine, pet stotina?
- Više, Avguste. - uzdahnuo je Makrijan - Svakog dana sve više i više
ima tih vernika. A skrivaju se i kriju neke od njih, to znam. Rekao bih
dve hiljade.
Možda zbog treperenja baklje, osmeh se pojavio na usnama onog koji
se zvao Simeon. Jedan od onih odvratnih osmeha punog prezira.
Valerijanov glas postajao je sve oštriji.
- Ti si bogat, Dimitrose! Imaš najveću vilu u Antiohiji, zemlje i robova
više nego što ih imam ja. Ti si bogat. To je vaš bog. Zlato!
Zlobno se nasmejao i konačno ugledao Elijusa.
- Zato su hrišćani uzeli ribu kao znamen, prefekte: kako bi bolje plivali
u svom moru zlata!
- Avguste, možemo...
- Da me slušaš, Dimitrose! Nema šta da se priča. Ti si pred
Imperatorom. Možeš samo da me slušaš.
- Mi slušamo samo Boga. On je naš gospodar i niko drugi. On i Hrist,
Njegov sin koji je umro na rimskom krstu, oni nas uzimaju ili nas
ostavljaju, po Njihovoj volji.
Onaj drugi je govorio. Kosmati Simeon, bradati suludih očiju.
Spokojnim glasom koji se nije mogao zamisliti. Smešeći se čak da bi
dodao:

192
- Boga se ne tiču poslovi Rima.
Makrijan je glasno izdao naređenje. Koplja stražara bila su uperena u
leđa hrišćana. Episkop je zakolutao očima prestrašen. Drugi se nije ni
pomakao. Ni osmeh mu nije nestao sa lica. Pogleda i dalje uvredljivog.
Sada se Valerijan nasmejao, premda obazrivo. Bes mu je stigao do
vrha prstiju. Zgrabio je episkopa za kosu. Glas mu je bio veoma blag,
onoliko koliko je bio u stanju da bude blag.
- Preobrati ovog ludaka, Dimitrose. Njega kao i ostale koji te slede. A
mene, mene ne zanima vaš bog, isto koliko ni Jupiter. Kroz četiri dana,
prokurator će me obavestiti da li je izbrojao tvoj novac. Petsto hiljada
zlatnika. Ili će svakog dana jedan od vaših biti zatvoren. I svakog dana
biće spaljen na lomači.
Dimitros je bio zabezeknut od užasa. Glas drugog se zatim čuo.
- Grešiš, rimski caru. Grešiš. Ne treba da se ophodiš na taj način
prema nama. Mi se ne plašimo srnrti i svako naše žrtvovanje čini moć
Hristovih reči još moćnijom.
Valerijan je uspeo samo još časak da zadrži mir, onda je bes izbio.
Ruka koja je držala Dimitrosovu sedu kosu poletela je prema mladiću
kao da zamahuje mačem. Srebrno bronzana narukvica koja mu je bila
oko ruke udarila je hrišćana u slepoočnicu. Simeon se zateturao i pao
preko jednog legionara koji mu je stajao iza leđa. Zadržao je u sebi
bolni jecaj. Vrh koplja pocepao mu je togu. Na tkanini se ukazala
crvena mrlja. Ali pre nego što je hršićanin ustao, prefekt Elijus je
skočio na njega, zgrabio ga i grubo podigao.
- Ja tebe poznajem!
Čovek po imenu Simeon ga je pogledao prikrivajuči bol. Nije
odgovarao.
- Ne sećaš se? - besneo je Elijus - Dura Europos! Poznajem te.
Hršćanin je ščepao Elijusove ruke, odgurnuo ga je silinom
nezamislivom za tako ispijeno telo.
- Ne budi samouveren, Rimljanine. Samo me moj bog poznaje?
Valerijan nije mogao da se uzdrži od toga da ne prsne u smeh.
Međutim, dok je sada Elijus obuzet besom krenuo da udara, Valerijan
je uzviknuo:

193
- Pusti ga, prefekte! Nagradi ga zbog hrabrosti i zbog tog odličnog
odgovora. I ne brini: ovaj ovde biće prvi koga ćemo ugrabiti ako ne
plate zlatom ono što duguju Carstvu.
Dok su stražari odvodili hrišćane mračnom terasom Elijus je vrteo
glavom, rukom trljajući ožiljak na svojoj butini.
- Poznajem tog ludaka, Avguste. Siguran sam. Isti pogled, ista kosa i
brada, isti glas. Bio je u Dura Europosu. Ukrao mi je konja kada sam
bio ranjen. To se ne može zaboraviti. Bio je sa jednom devojkom koju
su persijanci silovali.

PALMIRA
Konj je na vreme opazio prepreku koja se jedva videla. Ukočio se,
podigao dugi vrat i ošinuo repom. Ležeći preko njegovog vrata, prstiju
uronjenih u grivu mlečno bele boje, Zenobija je prošaputala:
- Jedkivine! Jedkivine, ti si najlepši! Ti si moj konj. Ti možeš sve...
hajde, hajde!
Jedkivin je krenuo u galop divno usklađenim pokretima tela. Maleni
zid od opeke sada im se sve brže i brže približavao. Zenobija je
pokušavala da nađe potporu na širokom porubu prekrivača za svoja
kolena, uvlačila je svoje telo kao da je želela da i Jedkivin uvuče
svoje.
- Vaj! Vaj, Jedkivine!
Urlala je nesvesna da to uopšte čini. Maleni zid je sada bio pred njima.
Ona ščepa grivu. Jedkivin se pružao zadnjim nogama. Njihov udarac o
zemlju protresao je čitavo Zenobijino telo i jeza joj se popela do vrata.
Jedkivin je jurnuo svom snagom. Uzdigli su se. Kičma konja se toliko
povila da ona umalo nije pala. Jedkivinova glava bila je toliko
ispružena da su joj uzde izmakle iz prstiju, ali uspela je da ih uhvati
samo zato što je ščepala kožni kaiš sa okovratnika. Silila se da ne
zažmuri. Struna luka koji joj je bio prebačen preko ramena sekao joj je
telo. Ostala je bez daha. Ali Jedkivin je već uspevao da galopira.
Povratila se tek pošto je čula Nurbelovu viku. Lutka presvučena
kožnon tunikom, sva u koži, sa kacigom i napunjena vunom bila je
nadomak njih. Prošaputala je:
- Dobro je, Jedkivine. Lepi moj konju, lepi moj...

194
Uspravila se i ponovo zauzela sedeći položaj. Olabavljenih uzdi oko
zgloba, ona je levom rukom uspela da povuče luk na svoje rame,
Čitava lepota konja sada je blago igrala oko njenih butina. Ona je pak
samo poskočila te nije bilo potrebe da pritiska petom Jedkivina koji je
sada svoju trku nastavio dugim kasom.
Ukočene leve ruke, razvlačeći drvo luka onoliko daleko koliko je to
mogla učiniti rukom i ramenom, Zenobija je nameštala urez strele u
strune. Zabacila je ramena unazad, stiskajući konja bokovima i
butinama i naprežući se da ukoči ramena i vrat, onako kako ju je
Nurbel učio.
Oči je uprla u obris lutke. Bio je sve bliži, ali je samo snagom svoga
uma mogla još više da mu se približi. Trebalo je da vidi kožnu pločicu
sa trupa lutke na vrhu svoje strele. Tako blizu, tako blizu da je mogla
da je dotakne.
Krajnjim naporom, ona je razvukla strunu. Jedkivin je jurio savršeno
pravo, blagom nizbrdicom naspram lutke. Sada! Pustila je prste.
Olabavljena struna luka zatreperila je kroz mišiće ruke. Neki gluvi
zvuk odzvanjao joj je kroz telo. Kraj strele sa crvenim perom poleteo
je vazduhom kao kakva ogromna buba.
Poletela je levo od lutke. Polomila se o kamenje, nešto dalje, podižući
prašinu.
- Jaooo!
Zenobija je cikala od besa i povukla je snažno ular. Prebacila je nogu
preko Jedkivinovog vrata čak pre nego što je konj stao.
Kada su joj noge dotakle zemlju, nova strela već je bila zadenuta za
strune luka. Uspravila je ramena, ukrućena koliko i drvo kedrovine
luka koji je razvukla svom svojom snagom. Ali leđa i kukovi su joj bili
još uvek ustreptali.
Pustila je prste sa kanapa. Žuti kraj strele, ovog puta, zasvirao je
vazduhom. Čuo se udarac neglačanog metala kako se zabija u kožu i
vunu, zabijajući se u drvo koje je držalo okačenu lutku kao metu.
Tamo na leđima svog konja, na drugom kraju polja, Nurbel se
smejao. Bio je to podrugljivi smeh ratnika.
- Ako lav bude hteo da te sačeka, umreće! - dobacio joj je.
- Zašto? - uzviknula je Zenobija - Gde grešim?

195
Nurbel je sačekao da se približi pre nego što je odgovorio. Svirnuo je
tiho da bi se Jedkivin okrenuo ka njemu i nešto je ćućorio sa njime.
- Nema dovoljno snage u tvojim rukama. Nema dovoljno snage u
tvojim butinama, ramena ne postavljaš pravilno. Ali skok je lep.
Jedkivinu je zadovoljstvo kada ga jašeš. To je dobro.
Zenobija je odmahivala glavom
- Neću uspeti.
- Moraćeš da se zadovoljiš gađanjem sa zemlje, ili u mirnom
stavu. Imaš osećaj za to, za sada.
- Ti se ne zadovoljavaš time! Nijedan od tvojih strelaca se ne bi time
zadovoljio. - besnela je Zenobija.
- Oni nisu žene.
Zenobija ga je mrko pogledala i odgurnula Jedkivina koji je došao da
očeše svoj obraz o njenu ruku. Nurbel je blago skupio svoje bademaste
oči.
- Htela ti to ili ne, ali postoje stvari koje jedna žena ne može raditi kao
muškarac. Rat je jedna od tih stvari.
- Prestani da govoriš stvari koje ti ne priliče.
Pomilovala je Jedkivinovu glavu. Brzo je postao konj željan
milovanja. Terala ga je da se okrene kako bi skinula tobolac sa
strelama koji mu bio je pričvršćen oko vrata. Skinula je potom
pokrovac sa njegovih znojavih leđa. Jedkivin je osetio taj znak pažnje,
otvorio je usta i snažno zamahnuo glavom tražeći još malo pažnje, ali
je ona prestala da mu je poklanja.
Nurbel je sve to posmatrao bez reči. Zenobijini prsti bili su živi i
precizni. Isti kao i kada je gadala sa zemlje. Njeno poslednje gađanje,
iskreno, bilo je savršeno. Više nego što je ona toga bila svesna.
Bila je u pravu. To što je žena nije ništa menjalo. Bila je stvorena za
luk, a možda i za rat. Tokom celog ovog meseca nije pokazala ni
najmanji znak slabosti. Trpela je padove ne buneći se, podnosila
grčeve koje je luk u početku izazivao u njenim šakama, ramenima i
rukama. Posekotine toliko bolne da je noćima stiskala zube.
Njene pretnje i njen prkos bili su samo bes zbog poraza i zbog sporosti
u napredovanju. A ipak, u svom burnom životu ratnika, Nurbel nikada
nije video nikoga, pa čak ni sebe samoga, da je tako brzo naučio da

196
pogodi lutku u samo srce. Činilo mu se da je to bilo u njenoj krvi. Kao
da se duša najvećih strelaca rađala u njenom telu.
Kao da bajke, koje su se od njenog povratka širile po Palmiri i nisu
bile bajke. Kao da je ono što je rekla pred Presvetim o svom putovanju
sa Balaminom imalo mnogo više istine nego što je on hteo da
poveruje.
Kao da je duša i telo Alate, velike boginje rata i pustinje, bila njena
duša.
Ta misao ga je zbunjivala i bilo mu je neprijatno, njemu koji, ponekad,
ipak nije mogao a da je ne gleda kao ženu. Čak i sada, u ovoj odeći,
bez vidljivih obrisa njenog tela, skrivenih pod kožnom tunikom,
vezane kose pod filcovanom kapicom palmirskih strelaca. Čak i sada
kada joj je lice bilo musavo, prašnjavo, sa podočnjacima i znojave
kože. Njena draž izbijala je iz očiju, pomalo zaobljene brade, pune
gornje usne. Ali sva ta draž postajala je oštrica kada bi je obuzimao
bes. Kao i u ovom trenutku kada se okrenula ka njemu i ironično ga
upitala:
- Dosadila sam ti, Nurbele? Zamaram te? Sramota te je da brineš o
jednoj devojci?
- Ti nisi devojka, ti si buduća nevesta Presvetog. - odgovorio joj je
suvo - Ja to ne zaboravljam, a ne bi trebalo ni ti da zaboraviš.
- Kako bih mogla, Nurbele? Neće me na to naterati jedan luk.
Okrenuo se i nameštao žvalu u ustima svog konja.
- Neki persijski konjanici koriste punjene pokrovce koji se pričvršćuju
za remen ispod konjskih grudi. - dobacio je iza ramena - Oni poseduju
nekakvu vrstu kaiša u koji se spuste noge i omogućavaju da se
uzdigneš pri gađanju. To je došlo od ljudi sa Dalekog istoka. Dobaviću
jedan, moći ćeš da ga probaš.
Nezadovoljstvo je nestalo sa Zenobijinog lica.
- Ali moraćeš još kamenja da nosiš, ruke su ti suviše slabe. Luk se ne
može saviti. Strela se brzo krivi i ne leti kako valja.
- Misliš li da će mi trebati puno?
- Bolje da ne bude?
- Šta hoćeš da kažeš?
Nurbel je posmatrao ružičastu liticu koja ih je okruživala. Bili su na
jednu i po milju od Palmire, u jednoj prostranoj klisuri zaštićenoj od

197
pustinjskog vetra, gde su strelci i ratnici Velikog Odenata imali običaj
da dođu i vežbaju. Osmehnuo se tiho i podrugljivo što je
oduševljavalo Zenobiju.
- Hajran i njegova tetka bili su kod Presvetog da ga obaveste da
kujemo zaveru protiv njega.
- Oh!...
- Njena je priča da od mene praviš pajaca ništa strašnijeg od onog
našeg prijatelja tamo. I da ćeš uskoro zavesti i samog Presvetog...
- Kako je saznala?
Nurbel je slegnuo ramenima.
- Ništa se ne može sakriti u ženskim odajama.
Zenobija je izjavila da odlazi da dresira Jedkivina u društvu Nurbela.
Ali jedna služavka je primetila kožnu tuniku, kapu koju nose strelci,
kaiš i muške pantalone, Pohitala je Ofali da joj poveri ono što je
otkrila i da dobije njenu milost.
- Robinja koja mora da nije dobila poklon. - primetio je Nurbel
prezrivo.
Pokazao je na gomile stena na litici.
- Ofala je govorila sa Hajranom, koji mora da je poslao nekog od
svojih ljubimaca da nas prati. Lako nas može posmatrati sa te visine.
- Šta je rekao Presveti Odenat? - pitala je bezbojnim glasom Zenobija.
Nurbel je uzeo pokrovac iz Zenobijinih ruku. Rastresao ga je kako bi
uklonio prašinu i vratio ga na leđa konja.
- Pozvao me je i naterao da slušam Ofalino blebetanje. Posle toga, ja
sam mu jednostavno rekao istinu.
- Istinu?
- Nikada nisam slagao Presvetog, Ponekad ćutim, kao što sam učinio s
tobom. Ali ako me pita, ne treba računati na mene da ću da lažem.
- Jesam li tražila da lažeš?
- Ono što ti tražiš, samo bogovi znaju. Ja sam rekao istinu koju sam
znao, a Presveti se smejao. Pogledao je Ofalu i smejao se. Rekao je
Hajranu: «Zašto ne bi i ti krenuo sa njom, sine moj? Bilo bi ti veoma
potrebno.» Zbog te rečenice budi sigurna da će te Hajran mrzeti do
kraja svog života.
- To će mi goditi. A Ofala?

198
- Škripala je kao stara vrata. Okomila se na mene. Presveti joj je rekao:
«Misliš li da ću posumnjati u Nurbela, posle dvadeset godina lova i
borbi? Grešiš što se zameraš Zenobiji. Moja buduća žena je boginja.
Zašto ne bi bila i veliki strelac? Grci su imali boginje koje su bile lepe
ratnice? Mi vredimo koliko i Grci.» Nurbel se ponovo nasmejao.
Zatim se uozbiljio i postao hladan.
- Kada smo ostali nasamo, pitao me koliko imam poverenja u tebe.
Pitao me je zašto želiš da naučiš da gadaš. Odgovorio sam mu da u
dnu svog srca nisam našao odgovor. Da znaš lepo da se služiš rečima,
ali da su kao oni velovi sa kojima si se predstavila pred njim.
Bili su jedno kraj drugog. Zenobija je pokušavala da ga pogleda u oči,
ali on je skrenuo svoj pogled. Bez pomoći, laganim skokom, popela se
na Jedkivina.
Nurbel je dodao:
- To je istina i moje najdublje uverenje.
Zenobija je okrenula svog konja. Laganim udarcem gurala ga je
stopalima i terala ga prema vunenoj lutki. Iza svojih leđa čula je kako
se Nurbel penje na svog konja. Za tren je bio kraj nje. Krenuo je
laganim galopom i stigao do pajaca pre nje, čupajući u prolazu
poslednju strelu koju je izbacila. Grubo je povukao svog konja kako bi
joj napravio mesta, uspravan i pogleda oštrog poput oštrice mača.
- Presveti je takođe želeo da zna da li bi bila sposobna da ideš u lov na
lava sa nama.
- Šta si odgovorio?
- Rekao sam: "Zenobija će te iznenaditi, Presveti!"
Blago je vrisnula kao divlja zver što je iznenadilo Jedkivina.
- Ne budi samouverena. Lov je težak. Šest dana, najmanje. Na konju
od jutra do večeri. Jedkivin ti neće biti dovoljan, imaćeš četiri konja,
kao svi mi. A Presveti će paziti na tebe. Učila si, ali nisi spremna.
Zenobija je došla do njega. Ščepala je strelu.
- Biću.
- Za manje od jednog meseca.
- Biću, Nurbele, Ti to znaš.
- Divlju životinju koja trči nije lako stići kao ovog pajaca od vune.
- Dolaziću ovde svakog dana da vežbam. Sad je to moguće, budući da
ne moram više da se krijem.

199
Ičupala mu je strelu iz ruku i veselo se nasmejala a potom poterala
Jedkivina u galop, vičući:
- Volim te, Nurbele! Volim te svim svojim srcem.
Dugo nakon tog trenutka, kada je stigao na palmirskom putu, Nurbel
je primetio:
- Ne treba mene da voliš, već Presvetog.
- Za njega ću se udati. Štitiću ga i načiniti moćnim, Održaću obećanje.
- I treba da ga voliš.
- Biću mu verna, Nurbele. Možeš mi verovati.
Presrećna što može izazivati Ofalu, nije se ni potrudila da se presvuče
dok je prelazila ženskim dvorima. Kada je ušla u atrijum koji je vodio
do Dinine sobe primetila je nešto neuobičajeno. Bila je čudna tišina.
Sluge koje je trebalo da se začude i narugaju njenoj odeći, jedva da su
je pogledali.
Ahemu nije bila u njihovim odajama. Zenobija je uznemireno prolazila
hodnicima. Upitala je jednu robinju za Dinu. Služavka je odgovorila
jednim pokretom ruke, nestajući pre nego što je Zenobija uspela da joj
postavi nova pitanja.
Ahemu se najzad pojavila, sluđena kada je videla u ovoj odeći.
- Da li si izgubila razum? Ako Ofala...
- Šta se dešava?
Egipćanka je već odvlačila prema njihovim sobama.
- Pusti! Ofala zna, ali i Presveti. To više nije važno.
Ahemu je skupila usta.
- Neka nas Izida štiti...
- Izida čuva tebe. - nasmejala se Zenobija - Gde je Dina? Pričaću
vam...
Ahemu je tresla svojim debelim obrazima.
- Dina je bolesna.
- Od čega?
- Kada bih samo znala! Ostala je plačući u svom krevetu. Nemoguće je
izvući joj bilo kakvu reč. Ne želi lekara i nemoguće je saznati od čega
pati, da li je telesno ili duševno...
- Šta kažu sluškinje?
- Ništa. Nešto znaju, ali i od njih se ne može izvući niti jedna reč.

200
Zenobija se uputila prema Dininoj sobi. Iza njenih leđa, Ahemu je
gunđala:
- Mora da je Ofala uplela svoje prste! Samo da je nije otrovala. Oh!
Neka nas Izidin duh zaštiti od te zle žene!
Zenobija je stala na prag sobe. Dina je bila sklupčana, okrenuta prema
zidu. Toliko je snažno vukla tkaninu svoje tunike oko tela da se činilo
da će šavovi popucati. Ramena i leđa su joj oštro podrhtavala. Nije se
čuo plač već samo otežano disanje.
- Kada bi makar progovorila. - prošaputala je Ahemu - Ali ne dopušta
ni da je dotakneš.
Ledena struja prošla je Zenobijinom kičmom. Jedno predosećanje.
Jedna odvratna misao koja nije posedovala ime. Najurila je Ahemu.
- Ostavi nas. Zabrani služavkama da ulaze.
Ahemu se pobunila, zabrinuta, ali je poslušala s negodovanjem
Zenobija je sačekala da se Egipćankini koraci izgube. Prišla je do
Dinine postelje. Dah mlade jevrejke penjao se duž zida, škripav kao da
je noktima gulila boju.
Zenobija je polako klekla. Blago, naprežući se da prikrije svoje
drhtave prste i mučninu koja joj je stajala u grlu, ona je skinula svoju
kapicu i pustila kosu.
- To sam ja, Dina.
Bio je to jedva čujan šapat. Zenobija je, pak, bila ubeđena da je Dina
čula.
- Leći ću kraj tebe. - reče joj - Neću te dotaknuti.
To je i učinila i nije se pomerala.
Dugo, veoma dugo je slušala jecaje koji su postajali sve glasniji i sve
češći. Dinino otežano disanje sada je postalo šištanje. Kao da je bol
postajao veći, kao da je bio oštrica koja se postepeno zarivala u telo.
Zenobija je snažno držala zatvorene oči i odbacivala je svaku misao
koja nije imala nežnosti prema Dini, devojci koja se borila protiv zla,
tu, kraj nje.
Jevrejka je konačno potražila njenu ruku.
Trebalo joj je još dosta vremena da počne pravilno da diše i da dopusti
da joj Zenobija pomiluje leđa.

201
Ležala je obamrla, potpuno izgubljena u užasu koji je prožimao. Bol
se povratio. Ponovo je ostala bez daha i jecala kao da će srce da joj
iskoči. Ovog puta je ščepala Zenobijinu ruku.
Zeriobija se borila da ne odbaci tu ruku. Tu preveliku, suviše blisku i
odvratnu patnju.
Zatim je progovorila.
- Hajran je... Ne mogu, Zenobijo!
- Tu sam Dina. Tu sam.
- Toliko me je sram.
- Ne stidi se, Dina! Naročito se mene nemoj stideti.
Hajran je preko robova naredio da ona ode kod njega, sinoć, kada je
bila duboka noć i kada je čitav ženski dvor spavao. To se već nekoliko
puta desilo. Hajran i mladići koji su bili sa njim voleli su da piju sve
dok se ne bi napili. Dešavalo se potom da požele neku ženu koja bi
igrala pred njima dok bi oni nastavljali da se opijaju. Obično su se
zadovoljavali robinjama. One su mrzele to, jer se Hajran i njegovi
ljubimci nisu mogli obuzdati u ruganju ženskom telu. Što bi više pili,
to su bivali obesniji. Ali samo na rečima. Posle jednog ili dva plesa,
postajali su obuzeti sobom i zadovoljavanju među muškarcima.
Robinje su čekale taj trenutak da bi se iskrale, a mladići ne bi ni
primetili. Ali sinoć, Hajran je naredio robovima da dođu sa Dinom.
Kako nije prihvatila, Ofala je lično došla i primorala je da ode.
- Kada sam došla, Hajran je rekao robovima da odu. Nije bio pijan. Ni
ostali.
Dina je ućutala, brada joj je podrhtavala, nesposobna da nastavi.
Zenobija je sačekala da se ona pribere i da obe počnu lakše da dišu.
Potom je nastavila umesto nje.
- Hajran ti je postavljao pitanja u vezi sa mnom. Da li ti poveravam
tajne, šta radim sa Nurbelom... Pitao te je da li si mi prijateljica.
Odgovorila si potvrdno, zar ne?
Dina je klimnula glavom, ali su joj zubi ostali čvrsto stisnuti.
- Pobesneo je. - prošaputala je nakon nekoliko trenutaka - On... On je
hteo da zna da li si ti... Kako si pronašla kamen zvezde.
- Hteo je da zna jesam li žena ili ne.
- Zašto si pobegla od oca. Budući da nisam znala šta da mu
odgovorim, krenuli su svi da...

202
Nije mogla da nastavi.
Čekale su, kao da je spoljašnji vetar upijao reči od kojih je vazduh u
sobi zaudarao.
- Hteli su da svučem tuniku. Odbila sam. To ih je nasmejalo. Pokušala
sam da pobegnem. Uhvatili su me i svukli golu.
Još neko vreme je prošlo. Nokte su zarivale u svoje spojene ruke pa je
bol bivala sve jača.
- Hajran?- pitala je Zenobija odsečnim glasom.
Dina je odmahnula glavom.
- On je gledao. Smejao se i govorio: «Moj Presveti otac te još nije
probao ali mu nećemo upropastiti zadovoljstvo. Nikada ne prolazi
ovuda...»
Dina se gušila, a onda se stresla. Duboko je uzdahnula, bol je postajao
bes.
- Čak ne onako kako se čini sa ženom, možeš zamisliti?
Zenobija je uporno gledala u naslikano cveće kojim je bio ukrašen
ugao sobe iznad kreveta, nije odgovarala. Dina je dodala:
- Bio je samo jedan. Ostali su rekli da se gade. Kako suviše glasno
plačem i kako me to čini detetom, te da ih to ne uzbuđuje. Hajran im
se rugao, ali ni on...
Kasnije je Zenobija tražila da sazna tačno ko se to usudio.
- Onaj po imenu Edaj. Uvek nosi ogromne zlatne minđuše,
- Umreće. - uveravala je Zenobija - Umreće, ja ti to obećavam.

NIKOPOLIS
Klaudija se gromko smejala. Na pozornici se glumac prerušen u
pohotnog Papisa uvijao neodoljivim plesom. Posedovao je svu lakoću
mladosti, ali maska starca, ogromnih očiju i raščupane kose, davala je
sliku zapanjujuće groteske.
Na nekoliko koraka od njega, Mandukulus proždrljivac je trčkarao oko
jedne Galkinje ogromnih grudi. On je uz vrisku zadizao njenu tuniku,
pokazivao ono što je bilo moguće videti na njenom telu ili zadnjici, a
sve je to činio uz neprestano proždiranje kolača koji su, nekim čudom,
uvećavali njegov stomak.
Iako je sedela odmah do pozornice, u redovima koje su bili za
patricije, Klaudija nije uspevala da prepozna podvalu. Kostim Galkinje

203
ništa manje lukavije nije bio napravljen. Ulogu je glumio jedan
muškarac, niko u to nije sumnjao. Kada bi Mandukulus zadigao
tuniku, umesto da se pojave maljave butine jednog muškarca, ugledale
bi se vitke ženske noge. Činjenica je da je glumac nameravao da se
podsmeva ženskim butinama, ali posedovao je fine noge na kojima bi
mu mnoge žene mogle pozavideti. I naravno, sva ta vriska i
negodovanje, bili su tako smešno napadni, kao krajnje gluposti, ali su
po ko zna koji put izazivali ludački smeh gledalaca.
Samo je Ulpijin osmeh više ličio na osećaj neugodnosti i neprijatnosti
nego na zadovoljstvo.
Klaudija je bacila pogled na svoju mladu susedu. Nije bilo sumnje da
je Ulpiji bilo neprijatno što prisustvuje jednoj ovakvoj predstavi.
Crvenilo na njenom licu, oči koje su često bile oborene i usne koje su
oklevale, bile su uprkos svemu nevine. Stidljiva, pomalo glupa, ali
neodoljiva. Predivan kontrast sa onim što se odvijalo na pozornici, ali
ni manje gluplji, mislila je zlobno Klaudija.
A upravo na pozornici, Mandukulus je Galkinju nesumnjivo obasipao
svojim milovanjima. Stari Papis je ludački besneo, skakao sa poda
predivnim skokovima dok mu je perika lelujala oko glave. Pantalone
su mu se naduvale, a na kraju pocepale. Ogromni ružičasti falus je
izbio. Plebejci iz srednjih redova su pocrveneli, dok su gore, u vrhu
pozorišta, robovi bili van sebe od radosti, kao da je pojavljivanje
ogromnog uda od krpa i vune bilo njihovo delo.
Podigavši pesnicu koja je označavala kraj jednog dar-mara,
Mandukulus se okrenuo pohotnom starcu. Klaudija je odlično videla
njegove bele oči kako kolutaju između otvora maske. Papis je vriskao
kao kada se kolje svinja mlatarajući svojim udom. Jadna Galkinja
želela je da se pomeri, ali Mandukulus je zaskočio, pocepao joj tuniku
i ostavio je tobož golu u jednom sanduku sa koga je mladi anđelčić
skinuo poklopac.
Gledaoci koji su već odavno znali šta će se dogoditi, počinjali su da
urlaju, uzvikuju imena likova, jedni Mandukulusovo, drugi Papisovo.
Pohotni starac pozdravljao je svoje obožavaoce i dao sebi vremena da
usmeri svoj falus, krut i dug poput štapa, u pravcu nekih gledateljki iz
prvih redova. Zatim je ponovo poskočio, obrnuo se i silovito napao
Madukulusa.

204
Proždrljivac je tada pao na dupe i otkotrljao se kao lopta. Smeh i
pljeskanje odzvanjali su po kamenim zidovima pozorišta. Mandukulus
se već uspravio i besno psovao. Uperio je pesnicu ka robovima koji su
gore zviždali sa oduševljenjem. Anđelak se odvojio od svirača, dok je
pak mešina Mandukulus čupao rukave kostima na sebi i trpao ih u
usta.
Nastala je na trenutak tišina. Klaudija je kao i ostali uporno gledala
Mandukulusov stomak koji je pri svakom zalogaju sve više i više
rastao, a nikako se nije znalo kojim čudom!
I... Pljaaaaas!
Snažnim udarcem u drvo Mandukulusov stomak je prsnuo. Čitavo
Mandukulusovo telo je obamrlo uz lelujavi crveni dim.
Novom akrobacijom, stari Papis se izvukao iz dima. Podigao se
naglavačke. Jednom. Dva puta. Izgubio je svoj ud. Krpeni falus se
pocepao, a iz njega je sada izbijao predivni sneg od belog perja koji se
podizao visoko u vazduh. Nežno guščije paperje letelo je čak do
gledalaca iz prvih redova.
Lepa Galkinja iskočila je iz sanduka u kostim koji je odavao izgled
golotinje. Nova šminka na licu, kike privezane kariranom trakom. Iz
svojih ogromnih grudi vadila je jedno dugačko pero pauna sa
utisnutim sedefastim suncem.
Čuo se žagor oduševljenja njenom ženstvenošću i izazivanjem požude.
Vrhom svoga pera budila je srušeno Mandukulusovo telo. Ponovo se
začuo vrisak iznenađenja. Proždrljivac je sada zaista bio go, a na
mestu njegovog uda bio je prilepljen zlatni list kupusa. Iako je bio
prekriven debelim slojem nekakve masti u boji, moglo se videti telo
mladića besprekorne lepote.
Uzvici oduševljenja gledateljki bili su praćeni aplauzima i kricima
pohvale kojima se Klaudija oduševljeno pridružila. Bio je to kraj
predstave. Glumci su skinuli maske. Galkinja je bila bradata.
Klaudiji su išle suze na oči. Smeh mlade Ulpije čiji su obrazi bili
crveniji od senatorske toge jedva se čuo. Piskavi zvuci frule i bubnjeva
zagušili su žamor. Najavljen je intermeco.
Klaudija se nagnula nad Ulpijom.
- Tebi se ovo ne dopada, zar ne?
Devojka se blago namrštila.

205
- Jako je bučno. Ja nemam običaj da ...
Klaudija nije čula njen odgovor do kraja. Zvuk frule izazvao je kod
plebejske publike jedno veliko oduševljenje. Obučeni po Istočnoj
modi i na kamilama, dva persijska varvara pojavila su se na visokim
svodovima kulisa. Kretali su se ka pozornici i vukli jednu žirafu sa
sobom. Trepćući, oka uznemirenog, životinja se ljuljala pri uzvicima.
Klaudija je Ulpiji pokazala najbliže stepenice vomitoriuma. Gomila
koja je čas ulazila, čas izlazila, gurala se na tom mestu,
- Dođi, - reče Ulpiji, - nema potrebe da vidiš kraj.
Ulpija se široko nasmejala u znak zahvaljivanja. Da je ne bi izgubila u
gužvi, ona je uhvatila skut Klaudijine tunike sa toliko jačine kao da je
nosila neka besna reka.
U jednoj od obližnjih krčmi prikačenih poput bradavice za spoljašnje
stubove pozorišta, Klaudija je kupila dva kolača od badema punjenih
smokvama. Ulpija je sa uživanjem jela svoj. Prirodno je unosila
uživanje u sve što je radila.
Jedna pored druge, one su se šetale vrtom koji je vodio iz pozorišta do
hramova Apolonu i Dijani. U blizini se stepenište pružalo prema
gradu. Bio je lep prolećni dan. Stabla trešnje i mušmula u cvetu bila su
okružena nežnim letom leptira. Bube su zujale oko ograda od
čempresa sa kojih je vetar nosio polen u malenim zlatastim oblacima.
Vrapci i laste leteli su nebom, treperavim od vriske i smeha koji se
uzdizao čak do visokih svodova pozorišta. Izgledalo je da su glumci
zamenili životinje. Klaudija se ponovo nasmejala setivši se groteskne
scene koju je videla. Uzdahnuvši reče:
- Kakva šteta što ti se glumac nije svideo. Nije bio baš tako prost.
- Oh! Zabavila sam se malo! - bunila se Ulpija, stidljivo pućeći usta -
Samo je nemam naročito običaj...
Njene krupne, svetle oči tražile su nešto po vrtu što bi joj pomoglo da
izgovori reči koje nije uspevala da prevali preko usta. Najzad.
- ...nemam običaj da gledam takve stvari. - najzad je prozborila.
- Kako si obazriva! - narugala se Klaudija. Ulpija je pogleda prekorno.
- Moj otac je mrzeo te farse. Uvek je odbijao de me vodi da ih gledam.
Govorio je da je to pozorište za narod i robove. Voleo je samo
predstave u kojima su glumili Grci i to na grčkom jeziku.
Klaudija se zaista glasno i podrugljivo nasmeja.

206
- Tvoj otac bio je veliki vojnik Rima, ali jedan stari gospodin! Ti
nemaš ni dvadeset godina.
- Oh! Veoma sam srećna što sam došla s tobom - odgovorila je Ulpija,
prikrivajući nelagodnost kada je čula sa koliko površnosti ona govori o
njenom ocu.
- U svakom slučaju, - uporno je nastavljala Klaudija - bilo je zabavno
videti ove glumce. Rob koji je glumio Mandukulusa, kada se svukao i
bez svojih prnja, bio je tako sladak. Slažeš li se sa mnom?
Ulpijino crvenilo odgovorilo je umesto nje.
- Nemoj mi reći da ti se ne sviđaju muškarci?
- Ne znam. Ako... Oh! Zašto govoriš takve stvari? Neprijatno mi je.
Klaudija joj pomazi obraz.
- Ne ljuti se na mene! Zadirkujem te. Nema zlobe.
Ulpija se jedva osmehnula. Klaudija je uhvati za bradu i prošaputa na
uvo:
- Nikakve zlobe, uveravam te. Volim te i zadirkujem kao starija sestra!
Kada su se udaljile, Ulpijine oči su sijale nekom nadom, a Klaudija je
bez muke čitala iz njih koliko ona voli da budu sestre.
Ulpija je bila zgodna. Bila je prilično niska i tek je mogla ramenom da
dodirne Klaudijine grudi. Bila je tanana i nežna ali prejakih bokova.
Treperila je od zadovoljstva pri pomisli da spušta lice na rame svoje
«starije sestre» Klaudije, samo ako bi dopustila. Bila je mladunče još
nesvesno čudesa koje joj Venera poklanja.
U međuvremenu je odbacila svoju stidljivost. Bezbrižno je koračala u
ovom intimnom okruženju, zajedno sa čitavim porodicama koje su
hitale ka pozorištu, nestrpljive da ništa ne propuste od poslednjih
dnevnih farsi.
Kada su se popele stepenicama, Klaudija se zaustavila. Beo i crven trg
okružen uzanim ulicama ali prostranim, tipično rimskim kućama
raskošnih vrtova, bio je središte Nikopolisa, grada koji se pružao duž
Dunava i mogao se nazreti kroz zelene šume topola. Kraj širokog i
sporog rukavca koji je već vodio ka ušću.
- Evo kako sam već četiri meseca ovde i ne možeš zamisliti koliko
sam srećna! Ovaj grad je mnogo lepši od Sirmijuma u kome sam
rođena. I toliko je življi. Neprestano se dešavaju nove stvari.
Pozorište, trke, muzika...

207
Ulpija se ponovo uozbiljila, čak pomalo i nadurila. Posmatrala je
predeo bez oduševljenja.
- Ja u tome ne nalazim ničega zadivljujućeg. Dosadno je kao i na
drugim mestima. Leti je pretoplo, dok zimi ne prestaje da bude hladno.
Glas joj je bio nalik glasu umorne starice ali imala je dečija usta i duh
deteta, pomislila je Klaudija razdragana. Iako ona toga verovatno nije
bila svesna, njena pomalo prosta svežina činila je veoma privlačnom.
Ipak, Ulpija je prozrela Klaudijinu ironiju. Ugrizla se za usne i dodala
malo iskrenije:
- Možda tako mislim zato što sam rođena ovde. Moj otac nije
preterano voleo Nikopolis. Uveravao me je da je moja majka, do kraja
svog života mrzela da provodi zime ovde. Možda je to i bio uzrok
njene bolesti.
- Sećaš li je se? - upitala je Klaudija razneženo.
- Veoma malo. Bila sam suviše mala kada je ona umrla.
- Sirota Ulpijo... Sirota mala Ulpijo!
Ulpija je okrenula lice, suznih očiju.
- Iskreno sam mislila ono što sam ti juče rekla, znaš. - rekla je
Klaudija nežno. - Sada, kada si ostala sama, želela bih da našu
porodicu smatraš kao svoju. Hoću reći, Aurelijana i mene. Mada bi
verovatno obožavala moju majku kada bi je poznavala. U stvari...
Klaudija je ućutala, lagano je poljubila njene oči i povela je
stepenicama držeći je za ruke.
- Znaš li da se Aurelijan vraća? - nastavila je - Pobedio je Gote u četiri
borbe.
- Oh! Da, čula sam! - uzviknula je Ulpija oduševljeno - Priča se takođe
da će biti sagrađena dva nova tabora za gotske robove, koliko ih je
porobio.
Klaudija potvrdi osmehujući se.
- Šta misliš o njemu? - Upita je.
- O njemu?
- O Aurelijanu . Dux Aurelijanu ...
- Oh!
Ponovo je pocrvenela. Ali mnogo manje nego malopre od srama, kada
su pričale o golom glumcu prekrivenom mašću.

208
- Moj otac ga je mnogo voleo. Voleo ga je, ali mislim da mu se još više
divio. Čak sam čula da je govorio da za života nikada nije upoznao
boljeg vojnika Rima. Pre nego što je umro, kada je saznao da je
Imperator njega imenovao za njegovog naslednika, zahvalio se
bogovima i priložio velike darove.
Ulpijino lice više nije bilo detinjasto, već naprotiv mudro i veoma
zrelo, kao da je na svoje lice prenela neke od očevih crta.
- A ti, Ulpijo, - reče Klaudija - a ti? Šta ti misliš o njemu?
Morale su da siđu još nekoliko stepenika pre nego što je usledio
odgovor, tih i ispunjen osećanjima.
- Mislim da je poput onih heroja koji se crtaju na zidovima. Mislićeš
da je to glupo ali ja o njemu ne mogu misliti kao o običnom čoveku.
Klaudija je oklevala da li da se nasmeje ili da bude zbunjena.
- Možda si u pravu. Moja majka... To je tajna koju u ovom trenutku ne
smeš nikome reći jer će Aurelijan pobesneti.
Ulpija je pogleda sa puno zahvalnosti i uzbuđenja.
- Možeš mi reći, znam da čuvam tajnu, - prozborila je.
- Moja majka tvrdi da će on postati car jednog dana. I zahvaljujući
jednoj ženi, veliki Avgust je pajac koji se pojavljuje i nestaje već
sledeće godine.
- Nisam u to sumnjala, - tiho je izgovorila Ulpija, veoma uverena - To
se vidi iz njega.
Klaudija je potvrdila jednim znakom, posmatrajući Ulpijino lice i bez
muke videla je na njemu san koji se rađao. Nasmejala se podrugljivo
kako bi prekinula ushićenje.
- A kao muškarac, sviđa li ti se?
- Oh!.
- Njegovo lice, njegovo telo... On je od krvi i mesa kao svi ljudi.
Pokušavala je da iskuša Ulpiju svojim zadirkivanjem, ali osim crvenila
ništa drugo nije dobila. Mnogo, mnogo crvenila još jednom.
- Hajde, Ulpija, ne budi dete. Mi smo žene. Ti si žena. I to lepa,
moram da kažem. Mnogo lepša nego što misliš. A mi, žene, mi imamo
uvek mišljenje o izgledu muškarca. Aurelijan je takođe muškarac, u to
te mogu uveriti.
- Šta to hoćeš da kažeš?
- Šta misliš o tome da se udaš za njega, Ulpija?

209
Ona razgorači oči pogledom deteta, zadivljenog deteta. Onda se
osmehnula. Niko nije sumniao da bi mlada, nevina Ulpija volela da se
uda za heroja.

ANTIOHIJA
- Prokuratore Makrijane! Tri dana!
Hrišćanski episkop ništa više nije mogao učiniti kod ovog bogatog i
negovanog patricija. Dug skut njegove toge vukao se po zemlji. Kršio
je ruke, preklinjao, od užasa usne su mu prebledele. Pomahnitalo je
gledao čas lomaču čas uzano lice guvernera Elijusa koji je pogađao da
će na najveće Makrijanovo zadovoljstvo ovaj konačno biti na
kolenima.
Pod šlemom i oklopom ratnika, preširokim za njegovo telo, stajao je
ukočeno na dvokolicama sa kojih nije sišao od kako je ušao u
hrišćanski grad. Samo je čvrsto stiskao usne i otvoreno pokazivao svoj
prezir.
- Prekasno, Dimitrose. Prekasno. Danas nije sutra, a tvoje ruke su
prazne.
- Ne budi nepravedan, prokuratore! Nedostaje samo pedeset hiljada
zlatnika. Ostalo, sve ostalo dao sam tvojim skupljačima novca. Četiri
stotine i pedeset hiljada. Novcem Emesa koji je najbogatiji zlatom.
Znaš...
- Četiri stotine i pedeset hiljada, Dimitros, ne pet stotina.
- Za tako kratko vreme! Gde bih ga mogao tako brzo nabaviti? Kunem
ti se mojim Bogom. Traži samo još tri dana od Imperatora...
Čula se vriska pod tremom koji je prekrivao prostrano dvorište sa
puno bazena i procvetalih stabala agruma. Legionari su okupljali
stanovnike ove kuće, mlade stare, gospodare i sluge, robove i rimske
oslobođenike. Bilo je potrebno i nekoliko udaraca bičem. Žene su
piskavo vrištale. Metež. Elijus umalo nije naredio vojnicima svoje
pratnje da pripomognu prokuratorovim legionarima. Ali jedan čovek
se odvojio od skupine, sam, i gurao je od sebe one koji su ga
zadržavali isto koliko i Rimljane koji su ga vukli. Napravio je desetak
koraka, sačekao da ga legionari opkole.
Elijus ga je odmah prepoznao. Makrijan takođe, koji je sa svojih
dvokolica zadovoljno uzdahnuo:

210
- Najzad, evo ga! Znao sam da je još uvek kod tebe, Dimitrose.
Dimitros se okrenuo. Prebledeo, gledao je onog koga su legionari
gurali ka njima.
Hrišćani pod tremom su uzvikivali:
- Simeone! Simeone! Neka te bog čuva!
Makrijan je očigledno zadovoljan namignuo Elijusu. Vrhom svog biča
je ošinuo Dimitrosove ruke kako bi ga naterao da se okrene.
- Šta ti znače ta tri dana? - pitao je radoznalo.
Na Dimitrosovorn licu, užas je nestajao i ponovo se vraćala nada.
- Moji brodovi, prokuratore! Čitava flota, šest brodova, dvostrukih
paluba. Dolaze iz Aleksandrije. Kroz tri dana, uploviće u luku
Antiohije.
Makrijan se namrštio. Neodređeno je napućio usta. Osećao je da ga
Elijus gleda i zacerekao se:
- Naš Avgust je u pravu, prefekte. Ova bagra bogatija je nego što
mislimo.
Dimitros je takođe opazio znak oklevanja na Makrijanovom licu.
Odlučnijim glasom, sigurnošću trgovca koji pregovara o ozbiljnoj
stvari, uhvatio se za točkove Makrijanovih dvokolica.
- Njihov tovar vredi više od pet stotina hiljada zlatnika. U ulju,
tkaninama, vinu i pšenici. Čitava moja flota biće tvoja, guverneru
Makrijane. Nije to ništa, tri dana. Bićeš bogat. - Dimitros se okrenuo
Elijusu i dodao: - I ti, prefekte. Naravno...
To je ono što je možda navelo Makrijana da odluči. Njegove upale oči
su zasvetlucale. Nije voleo ništa da deli.
- Prekasno, Dimitros. Tvoji brodovi trebalo je danas da uplove. Ako
ikada budu stigli u Antiohiju.
Drškom svoga biča, pokazao je na zatvorenika koji im se približavao.
Legionari su ga pridržavali uz pomoć koplja provučenog ispod
njegovih laktova vezanih iza leđa, tako da je hodao povijeno.
- Lomača je odavno u tvom dvorištu. Ovaj će goreti.
Kako je Elijus i predvideo, Dimitrios pade na kolena. Nije imao
vremena da moli.
- Ne! Ne, episkope! Ustani! Ne na kolenima, ne pred njim! - Sitni
kukovi su se tresli, braneći se od pesnica legionara.
Simeon je podigao glavu, usta iskrivljenih od besa.

211
- Ne huli, Dimitros! Ne zaboravi da samo pred Njim možemo
kleknuti!
Dimitros je ustao. Bez daha, sa suzama u očima.
- Simeone, spaliće te.
- To je Božja volja, Dimitros. Doveo me je ovde iz tog razloga.
Preklinjem te. Ti si naš episkop. Nemoj klečati nikada pred
Rimljanima. Nikada!
Dimitros je kukao. Mladić mu je dobacio još spokojnije:
- Ne budu slab. Ne odstupaj više. Nemoj ništa više platiti. Ništa ne
dugujemo Rimljanima, naročito ne naše živote.
Dimitros je hteo da mu se približi. Makrijanov bič spretno je ošinuo i
poderao episkopovu togu.
- Dosta Dimitrose. Ne očekuj ništa više od mene. Vodite ga ostalima.
Kada je dekurion zgrabio Dimitrosa, pridržavajući ga više nego što ga
je gurao, Elijus je opazio osmeh na licu hrišćana. Uprkos bradi i kosi
koje su davale izgled ludila, njegov pogled je bio spokojan. Potpuno
zadovoljan, miran i bezbrižan. Čak zamišljen. Kao da mu je svaki
pokret, svaki uzvik ili svaka reč odgovarala.
Mnogo više za sebe nego Makrijanu, Elijus reče:
- Nema sumnje, to je on.
Prodorni hrišćaninov pogled ispunio se ironijom. Blistavi prezir koji je
zaiskrio u očima kradljivca konja u Dura Europosu. Pogled koji ga je
dugo morio nakon što mu je oteo konja i udario u času kada nije
mogao da se bori.
Elijus je zadovoljno dočekao taj talas mržnje koji ga je prožimao.
Izvukao je svoj mač i uperio ga u hrišćaninovo grlo.
- Obećao sam ti, sećaš se? Kada si me zbacio sa konja da bi pobegao
sa tom devojčurom koju si silovao...
- Ne!
Simeon je zaurlao i tako silovito odskočio da su vojnici jedva uspeli
da ga zadrže. Ali u toj gužvi sečivo mača probilo mu je obraz.
- Ne? - zapitao je Elijus smeškajući se.
- Ne, Rimljanine! Tvoji su je silovali. To je vaše delo!
Elijus je oklevao. Uostalom, nije bilo nemoguće.
- Ali tebi sam obećao da ćeš goreti u paklu. Evo nas, ja držim
obećanje.

212
Elijus se okrenuo Makrijenu i snažno se zacerekao.
- Nije li ovo smešno, prokuratore? Ovaj čovek mi je ukrao konja da bi
umakao plamenu, a evo sad će ga osetiti. Njegov bog ga neće još dugo
štititi.
Ovog puta, Simeon nije trepnuo. Ravnodušan zbog krvi koja mu je
curela niz usta, glasom ponovo spokojnim ali i izazivačkim, rekao je:
- Grešiš, Rimljanine. On je ovde. Štiti me, zahvaljujući Njemu tvoj
plamen će mi biti nežan poput milovanja.
Ukočenih udova od besa, Elijus je zgrabio srebrni medaljon u obliku
ribe vezanog oko kožnog gajtana koji je visio na Simeonovom vratu.
- Sačuvaću ga u znak sećanja na tebe.
- Sećaj se naročito mog imena. Simeon iz pustinje. Čućeš još o njemu.
Ako ga budeš zaboravio, Gospod Bog će te podsetiti.
- Koji bog? - cerekao se Elijus - Ne osećam ga niti ga vidim. Umrećeš,
a on te napušta. Poklanja ti samo suze tvojih.
- Ti ništa ne znaš o životu i o smrti, Rimljanine. Svet u kome živiš, ne
poznaješ. Okovao si Gopoda Isusa na drvo, a On je još uvek živ. Zato
se Njegov život prenosi sa života na život, iz usta u usta. Ti to ne
možeš sprečiti. Tvoj Imperator je glup! Želi da nas ubije, a poklanja
nam snagu da trpimo patnju.
Zaustavio se da bi se nasmejao. Uprkos bolnom položaju u kome se
nalazio dok su ga vojnici držali, njegov smeh bio je nehajan i veseo.
Njegova brada, sada ulepljena od krvi, kao i njegove crne svetlucave
oči, davale su mu izgled zastrašujućeg ludila. Okrenuo se Makrijenu.
- Ubij me, rado ću dočekati smrt. U stvari, ti mi poklanjaš jedan veći i
moćniji život. Jadan ti, slep i gluv za pravi život.
Makrijan udari drškom svog biča o dvokolice i zapovedi:
- Dosta! Neka ga odvedu na lomaču. Videćemo da li će i dalje imati
glasa za svoje budalaštine.
Dodao je uzdahnuvši sa izrazom dosade, gledajući u Elijusa:
- Ovi hrišćani su demoni brbljanja, prefekte. Osim zlata oni vole
jedino još reči.
Već nekoliko dana je lomača kao znak pretnje bila postavljena u srcu
Dimitrosove kuće. Makrijan je naredio da je hrišćani lično podignu i
napakuju slamu, katran i drva.

213
Kažnjenik je stajao uspravno u sred dima. Lica uzdignutog, nije
predstavljao nekoga ko se plaši već sliku upornosti koja prelazi u
ludilo. Nešto dalje, ostali hrišćani, u ovom času svi na kolenima iza
Dimitrosa koji im se pridružio su se molili i pevali.
To nije bila jedna od onih predstava koje je Elijus naročito voleo.
Podrugljivo prisustvo Makrijana nije mu ipak dozvoljavalo da se
okrene.
- Je li ti ovo prva lomača, prefekte?
Svaki put kada bi to izgovarao, Makrijan je davao prizvuk podsmeha
toj tituli. Elijus je klimnuo glavom.
- Za sve postoji prvi put - uveravao ga je Makrijan kezeći se tako da
mu se mršavo lice naboralo.
Jedna strana lomače raspalila se za tili čas, odbacujući plamičke.
Ubrzo, videvši vatru, pevanje hrišćana je zamuklo. Simeonov glas
odzvonio je silovito da su se najbliži legionari udaljili.
- Ja sam Alfa i Omega, rekao je Gospod Bog. Onaj koji jeste, koji je
bio i koji će biti. Svemoćni!
U horu, hrišćani su uzviknuli amin i nastavili da pevaju pomalo
drhtavog glasa što im je dalo neku novu ozbiljnost.
- Zar ti nisam rekao? - reče Makrijan - Nesposobni su da ućute.
Plameni jezičci krenuli su suprotnim stranama lomače. Malim
trzajima, počeli su da je proždiru sa svih strana.
- Ubrzo će gore biti veoma toplo - dodao je Makrijan - Uvek sam se
pitao da li bagra umire od gušenja pre nego što ih plamen potpuno
sprži.
- Ne bih znao da ti odgovorim, guverneru.
Bilo je malo ljutnje u Elijusovom glasu. Makrijan ga je zajedljivo
pogledao.
- Naš Avgust je bio izričit da budeš prisutan. Misliš da si oštećen, ali
na ovo treba da gledaš kao na vrstu poklona.
Odjednom, dim je počeo da kulja. Jako žut i veoma taman, dizao se
širokim oblacima iznad drva. Nije bilo vetra da ga oduva. Pre nego što
se uzdizao ka nebu sa koga su ptice počele da beže, činilo se da guta
plamen.
Hrišćanin je bio samo obris. Makrijan i Elijus su ga čuli kako kašlje.

214
- Možda ima mnogo drva i katrana na ovoj lomači - primetio je
Makrijan. - Moguće je da je varao dok je pripremao ovu lomaču. Da bi
se ugušio pre nego što počne da se peče. Nisam siguran da je to dobar
izbor. Mislim da će imati vremena da oseti vatru.
U tom trenutku, Simeonov glas odzvanjao je kroz dim, jasniji i jači
nego ikada:
- Ja sam Simeon, onaj koji je zgrešio u pustinji. Ja sam Simeon koji Ti
dolazi, sinu Božji, Tebi koji kažeš...
Jak napad kašlja prekinuo je njegove reči. Ponovo je zaurlao:
- Ne zaboravite! Gospod naš, Hrist, kaže: Ratovaću... Rat... Oštricom
Svojih usta!...
- Čak ih ni ovaj dim ne sprečava da se dernjaju - začudio se Makrijan,
zadivljen.
Sada je plamen zahvatio i najniža debla. Dim je postao još crnji. Krici
su i dalje izbijali, promukli i zastrašujući:
- Ti kome su oči poput plamena!... Ti kome su noge poput bronze...
Oh!... Sedam dana...
Nije dovršio rečenicu. Čulo se samo pucketanje vatre, plač i pevanje.
Mimo svoje volje, Elijus nije mogao a da ne čuje još jedan krik.
Postao je svestan priveska koji je strgao sa vrata hrišćanina i koji je i
dalje stezao u svojoj ruci. Uvukao ga je pod oklop sa odvratnošću.
U ovom času, dim se uzdizao pravo do plavog neba Antiohije.
Makrijan, koji je još uvek bio kraj njega, pročistio je grlo i izjavio:
- Veoma si vešt sa Imperatorom, prefekte. U stvari, ti si veoma vešt sa
čitavim svetom. To je tvoj šarm, moram da primetim.
- Smem li to da protumačim kao zamerku, prokuratore?
Makrijan nije odmah odgovorio. Hrišćani su tamo pod stražom
legionara, skakali jedni preko drugih, urlali, nesposobni da sačuvaju
mir i nastave sa pevanjem. Legionari su ih zadržavali. Udarci štapova
su pljuštali.
Makrijan se uverio da su stražari oko njih suviše zauzeti mučenikom i
da ih ne slušaju pa je zaškripao zubima:
- Ne budi toliko sujetan, Elijuse. Još uvek sam ti potreban. Valerijan
voli mlade vojskovođe ali ne i njihovu nežnost. Obazriv je više nego
ikada. Stalno zamišlja nekakve zamke. Sposoban je da promeni
mišljenje između večeri i jutra. Naročito kod novih obećanja.

215
- Ne zaboravljam ono što ti dugujern, Makrijane, ako je to što te brine
- promumlao je Elijus. - Možeš računati na mene. Jesam li te do sada
izneverio?
Sada je plamen bio toliko jak da se toplota osećala čak na dvadest
koraka od lomače. Makrijan se cerio, pokazujući bradom na zgarište.
- Svi ljudi se menjaju kad tad, Elijuse. Pogledaj ovoga. Više se ni ne
razaznaje.
Potom je, tiše, dodao:
- Računam na tebe kao što Dimitros očekuje svoje brodove. Nimalo
uveren da će stići onda kada su mu potrebni.
Elijus je okrenuo leđa zgarištu. To je uostalom bila zapaljena lomača
kao i sve ostale.
- Biću tu kada to bude trebalo, prokuratore. Da postanem prefekt
Palmire dobro je za tebe koliko i za mene.
Makrijan je ućutao. Hrišćani su dotrčavali do žara, ponovo padajući na
kolena i izgovarali svoje molitve. Pojedini su bili tako blizu da se
moglo očekivati da im kosa bude zahvaćena vatrom. Guverner je
mahnuo glavom sa gađenjem.
Šapatom je upitao:
- Da li je istina da ponekad deliš postelju sa tim Hajranom? Sinom
kralja Palmire?
Elijus se jedva osmehnuo.
- Jedan Rimljanin nikada ne deli postelju sa jednim slobodnim
muškarcem, Makrijane.
- Ovaj je pre varvar nego što je Rimljanin, Sin kralja ili ne. Tvoj greh
neće biti tako velik...
- Hajran je Odenatov sin jedinac. Biće kralj Palmire. Tog dana bićeš
ponosan na mene, prokuratore Makrijan.
Makrijan ga ošinu pogledom.
- Zar nisi javio Valerijanu da se Odenat ponovo ženi?
- Ako Odenat bude imao novog sina, taj se još nije rodio. A doći će
posle Hajrana.
Obojica su zaćutala, slušali su poslednje brujanje plamena, plač
hrišćana i pozive legionara koji su se vraćali u redove za pokret.
Elijus doda blago:

216
- Stvari će se odvijati po tvojoj želji, prokuratore. Odenat nije obazriv,
a njegov sin sanja samo o tome da zauzme njegovo mesto. Isto koliko i
ti sanjaš da zauzmeš mesto Avgusta,
- Taj dan još nije došao, prefekte. Ne budali kao ovi ludi hrišćani koji
se zadovoljavaju rečima. Tvoj kraljevski sin je tek jedan nestrpljivi
mladić, a naš Avgust će svakako brzo umreti.
Elijus je klimnuo glavom.
- Imaj poverenja, prokuratore. Ako si mogao da pobediš Aksteksa i
njegove vračeve, bogovi će uvek biti uz nas.
Slabost koju je Makrijan posedovao pojavila se iznenada na njegovom
izboranom licu.
- Zapleni Dimitrosove brodove - dodade Elijus još oštrije i sa
prizvukom besa - Ko te u tome sprečava? Biće to zlato, a ne reči.

JEZERO HARBA
Nurbel je dva puta odsečno zazviždao. Eukom je pokazao na žbunove
akacija koji su prekrivali uzani puteljak i kraj koga je bio sklupčan.
Upozorenje nije bilo potrebno. Zenobija ga je već ugledala.
Daleko, među uvenulim lišćem i sasušenim granama, jedno prošarano
krzno dva puta se pojavilo.
Potom je nestalo.
Zenobija se ukočila, pogledom je preletala preko žbunova, tražeći put
kojim je zver najverovatnije krenula. Ovog puta ugledala je jednu
smeđe zlatastu mrlju među lišćem. Trnje je zapucketalo na kamenju
koje je prekrivalo obalu jezera. Dve ćubaste svrake, uz graktanje,
preletele su preko jezera.
Nurbel je ponovo zazviždao, oponašajuči guktanje grlice. Dao je
Zenobiji znak da ga prati. Lagano i tiho, krenuo je prema konjima,
vezanim za oborena stabla sto stopa iza njih. Zenobija je krenula
putem na kome su se nalazili tragovi penušave vode jezera. Srce joj je
snažnije lupalo.
Bilo je krajnje vreme, a Nurbelovo strpljenje bilo je na izmaku.
Tokom ovih devet dana od kako su napustili Palmiru, ona nije izbacila
niti jednu strelu, nije ubila niti jednu životinju, kako pernatu, tako čak
ni neku sa krznom.

217
Svi ostali, Presveti, Hajran i njegovi ljubimci, petnaestak članova
dvorske gospode i Nurbel sam, svi su pokazali svoju spretnost. Većina
je uspela da ubije gazelu, risa, lisicu ili divljeg vepra, a sve to uz
neophodnu izmenu konja.
Tokom tih devet dana, otišli su daleko od Palmire, istočnom stranom
jezera Harba, obala sasušenih kao usta žednog čoveka. Čitav ovaj
poduhvat bio je ispunjen novinom. Prvi put je jedna žena pratila
Presvetog u lov. Udvostručio je broj slugu. Nešto dalje od
muškarčevih, šatori žena podizani su svake večeri uz nadzor ratnika
Presvetog. Ahemu je bila na tom putovanju kao i dvanaestak robinja.
Dina, koliko i Zenobija, nisu je htele ostaviti samu pod Ofalinom
mržnjom i pod njenom zapovešću.
Zenobija je bila jedina žena koja se već u zoru pridruživala
muškarcima. Nurbel ju je upozorio da nijedan drugi muškarac sem
Presvetog i njega samog ne mogu da joj se obraćaju.
Ali Odenat to nije učinio. Presveti se zadovoljio time da je posmatra
takvom pažnjom kojom se posmatra svaki kamen, svaka senka i svaki
žbun. Strpljivim i proračunatim pogledom lovca.
Zenobija je imala utisak da on pokušava da u njoj otkrije iste one
skoro nevidljive tragove koje su za sobom, po prašini i šikarama,
ostavljale životinje.
Međutim, jedino što je ona uspela da pokaže, tokom ovih devet dana,
bilo je daleko od toga da se sviđa Nurbelu. Razočarenje velikog
ratnika bilo je toliko veliko da ga tokom ovih devet dana više nije
prikrivao. Pogled mu se smrko, a lice posivelo. Upućivao joj je samo
znake ili je zviždao. Jahao je sve dalje i dalje od nje. Uveče, nakon što
bi skidala prekrivač sa Jedkivina, nedaleko od ostalih konja o kojima
se on sam brinuo, on nije više razmišljao o tome da joj čak poželi laku
noć. Znala je zbog čega. Nurbel je ipak bio u pravu.
Devet dana, a da nije izvukla niti jednu jedinu strelu iz svoje kožne
navlake!
Nekoliko puta su gazele bile dovoljno blizu da je mogla poterati
Jedkivina za njima. Hajran i njegovi ljubimci svaki put su se
pridruživali lovu. Svaki put su minđuše siledžije Edaja sijale pred
njom. Znala je da ako njeni prsti budu izvukli jednu strelu iz korica,
biće iz razloga da bude zabijena u Edajev potiljak.

218
Svaki put joj je nekakav glas mudro šaputao: «Ne tako, ne sada.»
Onda bi povukla uzde i naterala Jedkivina na kratak galop, ostavljajući
iza sebe veliki deo učesnika u lovu.
Dan pre, jedna hijena bila je na samom nišanu njenog luka. Ona čak
nije ni povukla strune.
Nurbel se okrenuo, crven od zaprepašćenja.
Pomislio je da ona ne voli krv i zamke. Da se plašila trke, pa čak i
same borbe.
Možda je i sam Veliki Odenat to primetio i o tome govorio sa
Nurbelom te večeri, tokom duge večere oko vatre.
A ona, ona je o tome razmišljala svake noći kada njeno telo nije moglo
da se opusti posle dugog jahanja. Razmišljala je o propuštenim
prilikama. Razmišljala je o novom danu koji bi joj dao hrabrosti.
Hrabrosti koja će joj trebati.
Ne da bi ubila nekakvu životinju, već da bi ubila Edaja.
U tami šatora, bivalo joj je svaki put muka kada bi se setila zlatnih
minđuša.
Čak i pre no što bi stigli do obala jezera Harba, Hajran i njegovi
ljubimci više se nisu trudili da prikriju svoj podsmeh. Oni su već
ulovili svoju divljač. Edaj je jahao sa puno okretnosti i veoma
samouveren. Gađao je tačno i veoma daleko. Tri puta je krenuo
galopom na nju, gledajući da zaplaši Jedkivina. Piljio je u Zenobiju
svojim sitnim očima, svetlucavim od šminke.
Ona ga nijednom nije pogledala, samo je ukočeno držala svoj pogled
na minđušama koje joj je Dina, sa tačnošću opisala.
Ponekad se veoma glasno smejao, gutajući je pogledom. Nije uopšte
sumnjala u to da ispreda kojekakve šale.
Nurbel im je u početku predočio da treba da se sa poštovanjem drže
podalje od nje, ali na kraju više se nije mešao. Bio je sumnjičav.
Tog jutra je prvi put primetila trag srama u njegovim očima. Opazila je
da su Dina i Ahemu tog jutra kada su je ispratile bile zabrinute i
ćutljive.
Ali tek kada se primakla konjima, Nurbel se okrenuo. Ozbiljnog lica je
prozborio:
- Ovaj je tvoj, Zenobijo...
- Uloviću ga, Nurbele.

219
- Moraš ga uloviti, inače ću ispasti smešan u očima Presvetog.
- Obećavam ti.
- Neće se lako dati. Ženka je od četiri ili pet godina. Mora da teži više
od sto livri. Možda čak i stotinu pedeset. Ako je tvoja strela promaši,
okrenuće se i napašće te. Poželeće tvoju smrt isto koliko i ti njenu.
Jedkivin je bio nervozan i pokazivao je da je opazio zver. Zenobija ga
je umirila milovanjem po glavi, a potom je povukla uzde. Nurbel je još
rekao:
- Biću sa rezervnim konjima. Ne zaboravi da te Presveti posmatra.
Zenobija se nasmejala. Ostali verovatno još više, pomislila je, udarivši
petama Jedkivina u slabine.
Pre nego što je zemlja zadrhtala pod Jedkivinovim kopitama, panter je
bio svestan da je lov započeo.
Duboki jarak bio je tik uz obalu jezera, a pred njom se otvarala
ogromna ravnica sasušene trave koja se malo po malo u daljini gubila i
pretvarala u pustoš. Samo je na obalama bilo bogatog rastinja. Tu su se
krili zečevi i ptice. Divlje zveri su tu dolazile da se napajaju, da love,
da dremaju u hladu ogromnih žbunova koji su bili tako zbijeni jedni
do drugih da je u njima bilo moguće odlično se sakriti. Tu je bilo
nemoguće nastaviti i najslabiju trku.
Nakon što je Jedkivin jurnuo slomivši grane akacija, panter je iskočio.
Oštro, u nekoliko skokova poleteo je ravnicom. Zenobija je ošinula
Jedkivinove sapi. Konji i konjanici su skoro istovremeno kad i panter
stigli do spržene trave. Životinja je bila tek četvrt milje ispred, a
Zenobija je imala bolji pregled situacije od ostalih koji su morali da se
drže na odstojanju.
Iza njih Nurbel je poterao konje duž jarka. Nešto malo u levo, ali na
dobrom odstojanju, Odenat i njegova pratnja, podelili su se u manje
skupine duž jezera. Bilo im je dovoljno da čuju Nurbelove urlike, da
vide Jedkivinov obris i da shvate.
Uz istu huku, poterali su svoje konje u galop, odvojivši se od uzdužne
obale jezera, i sprečili su pantera da pobegne južno.
Zenobija je duboko disala i prestala je da misli na Edaja. Žar lova
obuzeo joj je telo. Srce joj se ispuni divljenjem pred panterovom
lepotom. Trka je ličila na jedan snažni plamen. Na jednu divotu u

220
kojoj je duša, govorilo se, pripadala onome ko je bio sposoban da
pobedi.
Ona je nameravala da pobedi.
Ispuniće obećanje. Nurbel je se neće više stideti.
Panter je prvo pokušavao da iscrpi konja suludim trkom. Neprestano je
skakao kao da mu je snaga bila neiscrpna.
Zenobija je prekrila Jedkivina prekrivačem sa Istoka koji joj je Nurbel
nabavio. Široki punjeni prekrivač sa dugim kaiševima koji su se
pričvršćivali u visini ramena konju i koji su omogućavali konjaniku da
tu provuče stopala. Na taj način bilo je moguće napola se uspraviti,
napinjući butine, a i pri galopu se smanjivao teret na leđima konja.
Trčeći pravo niz jezero prema severu, panter se iznenada okrenuo ka
istoku, gde ga ništa nije sputavalo. Zenobija ga je pustila jedan
trenutak. Rizikovala je da životinja bude u prednosti, ali je ona ipak i
dalje bila na uzbrdici, udaljavajući se i sama od jezera.
Zenobija je uzvikivala reči ohrabrenja Jedkivinu. Nadala se da će
panter krenuti putanjom koja je bila bliža njoj, kako bi mogla
nesmetano da ga gađa. Jedno gađanje koje je zahtevalo neviđenu
spretnost. Umor koji je počeo da joj bolno kida butine i leđa, sada je
nestao.
Jednom rukom na nežnoj Jedkivinovoj grivi, ona je skinula svoj luk sa
ramena. Čak i sam konj pojačao je svoj kas. Duga trka činilo se da ga
opija.
Možda je panter primetio pojačani galop? Možda je Zenobija suviše
glasno uzvikivala reči ohrabrenja?
Iako je pomahnitalo jurio, zaustavio se, podižući prašinu svojim
kandžama.
Za tren oka se ukočio. Slabine su mu podrhtavale, njuška razjapljena
nad belim očnjacima. Oble, dlakave uši su se uspravile. Posmatrao je
Zenobiju svojim zelenim očima. Ugledao je u daljini lovce i osetio
kako se pod njihovim galopom zemlja trese.
Zenobija je zapinjala luk i nameštala strelu.
Jednim skokom panter je jurnuo suprotnim pravcem pravo prema
jezeru. Sada već suviše daleko da bi ga strela pogodila sa dovoljno
jačine.

221
Zenobija se nasmejala. Ležući na znojavi Jedkivinov vrat, nastavila je
trku.
Pre nego što su napustili Palmiru, Nurbel je upozorio:
- Nemoj nikada zaboraviti da jedna zver nije samo lepa, već i pametna.
Ona živi za lov, za krv i za smrt. Poznate su joj sve lukavosti. Ona
razmišlja, čak i kada se trkom iscrpljuje. Čak iako nikada nije bila
gonjena, čak iako nikada strela nije prosvirala iznad nje, ona poznaje
ljudske misli i moć jedne strele.
Ipak, Zenobija je bila uverena da je panter napravio grešku. Biće
mnogo lakše na obali jezera.
Razmišljala je da uspori Jedkivina, kako bi je stigao Nurbel i da u letu
promeni konja.
Ali iza Nurbela koji se približavao skupu lovaca, među najbližima
jezeru, ona je opazila jedan zlatni odsjaj. Edaj! Edaj koji bi, ako bi
sada nastavio svojim putem, mogao stići u istom trenutku do jezera,
kao i panter. Stala je da urla, da šiba Jedkivinovo rame uzdama.
- Jaa! Jaa! Jaa Jedkivine! Sad lepi moj! Ne posustaj. Ti možeš sve!
Panterova trka postala je isprekidana.
Stigavši do obale jezera, uputio se severno, pre nego što je ponovo
krenuo istočno. Odjednom je bio sa leve Zenobijine strane i dovoljno
blizu da ga pogodi strela. Ali i dalje je suviše brzo izmicao da bi
pogodak bio precizan. Bio je svestan da će mu Zenobija preseći put pri
povratku i pobegao je ponovo ka jezeru.
Isprekidanog daha, bolnog tela, Zenobija je znala da je bila u pravu.
Panter koga je iscrpljivanje počelo da zaslepljuje, uskočio je u zamku.
Jedkivin je takođe počinjao da pokazuje znake umora. Galop mu je
postao otežan. Teturao se i žvakao žvalu umesto da pravilno diše.
Zenobija ga je lupila petama i bacila je pogled na lovce. Bili su
dovoljno blizu da je mogla da im razazna lica.
Pred njom je u tom trenutku panter krenuo obezglavljeno da krivuda, a
zatim se okrenuo i stao naspram nje.
Zenobija je pomislila da će je napasti.
Vikala je i dalje, gonila Jedkivina i zatvorila zamku.
Panter, nesvestan, počeo je da tone u zemlju koju su zimske kiše i
jezero razmekšali, izlokali i ispunili blatnjavom vodom. Ravnica se tu
završavala kraj jedne strme stene. Obala još uvek uzana, ispunjena

222
gustim rastinjem, na pojedinim mestima odronjena, bila je ispunjena
vodom. Našavši se pred Zenobijom, panter nije imao drugog izlaza; ili
da skoči na nju ili da skoči u provaliju. Ili skočiti još jednom, pokušati
beg različitim pravcima kroz šipražje.
Još jednom je Zenobija opazila njegove zelene oči koje su je
procenjivale. Još jednom je usporavajući iscrpljenog Jedkivina, bolnih
leđa, namestila strelu u strune luka. Jedva da je imala vremena da
zategne drvo. Prelepo krzno izgubilo se kroz rumeno lišće mirte.
Krckanje grana oglasilo je da se panter bacio u dno jednog zaliva.
Zenobija je povukla uzde i snažno trgla Jedkivina, udarala ga petama i
očima zverala po žbunju.
Jedkivin je drhtao i frktao dok je njegova crna koža bila natopljena
ljutim balama. Usta su mu bila razjapljena tako da su desni bile
vidljive. Noge su mu se ukočile, a kopita kliznula prema odronu. Sapi
su mu podrhtavale, kičma se povila, a onda je uspeo da izbegne pad.
Obloženi pokrivač na kome je Zenobija pričvrstila jedno stopalo se
pomerio, a kaiš koji je sve to pridržavao, odjednom je pukao. Ona je
osetila da je više ništa ne pridržava.
Jedkivin je zamahnuo nogama, grabeći vazduh svojim kopitama. Ona
je ipak imala dovoljno prisebnosti te je pustila uzde.
Pala je na leđa i ostala bez daha. Jedkivin se izmaknuo, bolno
zanjištavši. Kamenje je padalo pod njegovim kopitama, a ivica obale
počela da propada povlačeći Zenobiju u svoju pustoš. Kotrljala se
izgrebana, šibana granjem, a zaustavila se tek kraj stabla jedne mlade
akacije, obrazom u blatu.
Ne tako daleko začula je Nurbelov zov i skoro istovremeno i riku
pantera.
Uspravila se u jednom skoku, zaboravljajući na bol u grudima.
Luk joj je i dalje bio u levoj ruci. Među prstima je imala samo dve
strele.
Bila je to zatim kao neka vrsta plesa kada vreme tako brzo proleti a da
toga nismo svesni.
Zenobija je potrčala kroz šipražje. Gacala je po blatu, a onda zagazila
u vodu sve do listova. Opazila je Nurbela na puteljku, ali nije podigla
glavu prema njemu. Tražila je divlju senku pantera kroz žbunje.

223
Čopori pasa lovaca koje je terao Odenat, poređali su se na uzvišenju.
Panter je bio unezveren. Nestao je kroz granje a zatim pomahnitalo
uleteo u vodu sve do trbuha.
Ukočio se, zadnje noge su mu podrhtavale, podigao je glavu ka
lovcima i uverio se da će mu oni onemogućiti bekstvo preko kamene
ograde.
Pogled mu se ponovo spustio na Zenobiju. Divan pogled, besan i
spokojan istovremeno. Povijeni brkovi su se tresli i priljubili se za
obraze. Zarikao je.
Bila je to duga i glasna rika. Razjapio je njušku dajući time svima do
znanja da je željan da se bori. A iznad njega, zlatni odsjaj pojavio se na
jednom ramenu. Siledžija Edaj sišao je na zemlju. Smeškao se sa
kratkom strelom u ruci i pogledom tražio pantera.
Zenobija je znala da je Balamin čuva.
Panter je povio leđa, udahnuo vlažni i smrdljivi vazduh močvare.
Bube su letele oko njega i naterale ga da trepne očima. Šibao je repom
i lupao po vodi. Napravio je nekoliko koraka ka Zenobiji. Ukočio se.
Bili su na jedva dvadesetak koraka jedno od drugog. Možda čak i
manje. Zenobija je opazila ubitačni plamen njegovih zelenih očiju.
Iznad ovog zadaha blata i trulih biljaka opazila je oštri dah divlje
zveri.
Panter je ponovo rikao.
Lepota promuklog glasa ispunila je Zenobijino telo. Iznenada je nestao
strah. Bio je to poziv koliko i pretnja.
Luk je već bio razapet. Meta joj je obuzimala razum i srce već dugo.
Krenula je još dublje u vodu grudima napred. Kolena je savila tako da
su joj stopala klizila po blatu. Strela je poletela i zasvirala vazduhom.
Edaj je vrisnuo. Metalni vrh probio je njegovu kožnu tuniku, a potom
se zabio u njegovo telo kao da kamen udara u zid. Zateturao se, krenuo
napred, a onda se ranjen naglo srušio.
Panter je naglo skočio. Voda je prštala pod njegovim šapama. Nurbel
je urlao Zenobijino ime. Činilo se da panter leti, da cepa vazduh
svojim šapama, njuškom i očnjacima.
Drvo luka ponovo je zatreperilo. Druga strela imala je kraj sa zelenim
i žutim perom. Zabila se u glavu ove divlje zveri kao nekakav cvet.

224
Udarac je bio tako snažan i moćan, da je probio kosti glave i proterao
strelu na drugu stranu.
Životinja je umrla pre nego što je uspela da poskoči. To tako lepo telo
se obrnulo i zateturalo, kandžama grabeći ništavilo. Sručio se u vodu,
istu onu u kojoj je bila Zenobija i koja je u trenutku nestala.
Nurbel je video kako se bacila unatrag i kako je potonula u mrku vodu.
I video da se ponovo pojavljuje.
Hajran je vikao, ali su ostali još uvek nemo posmatrali blatnjavu vodu.
Veliki Odenat, bez reči, namršten, posmatrao je nepomičnog pantera.
Talasi koji su se usled borbe oko njega podigli, sada su se smirivali.
Razmišljao je o onome što su mu govorili o njegovoj budućoj nevesti i
o tom daru vode koji je obeležio njeno rođenje.
Hajran je kraj odrona podizao telo svog ljubimca i urlao dok je
pokazivao strelu koja mu je probila srce.
Nurbel, sa mnogo više ushićenja nego što je to želeo da pokaže,
pokazao je prstom i povikao je:
- Tamo! Ona je tamo, Presveti!
Na suprotnoj obali, sa lukom još uvek u ruci, ona se uspravila. Toliko
prekrivena blatom ličila je na kip Alate, Velike Ratnice koja je vladala
nad pustinjskim borbama od ljudskog postanka.
To je ono na šta su pomislili i Veliki Odenat i Nurbel, smešeći se sa
olakšanjem
Potom kao i ostali, oni su se okrenuli Hajranu koji je posrtao i još uvek
urlao, dok su mu se suze slivale do usta:
- Ona ga je ubila. Ubila je Edaja!
Nešto kasnije, dok su se vraćali u logor, dok su svi lovci bili okupljeni
oko Hajrana i konja koji je nosio Edajevo telo, Nurbel je napustio
društvo Presvetog i došao je da jaše kraj Zenobije.
Brinuo se za stanje u kome se nalazio Jedkivin. Vodila ga je držeći
uzde. Veoma iscrpljen, otežalog koraka i vrele glave, bio je pokriven
prekrivačem koji je Nurbel doneo. Ali na njemu nije bilo rana.
Nurbel reče kako treba da se pobrine oko njegove hrane, da ga okupa
u jezeru i da ne treba više da bude jahan do kraja lova. Potom je
izjavio:
- Evo ove dve strele zbog kojih će se o tebi govoriti po Palmiri, ako ti
trebaju.

225
Njegove upale oči su sijale. Zenobija nije odgovarala. Bila je
iscrpljena i svi njeni mišići bili su okamenjeni.
Nurbel je jahao, ne progovarajući neko vreme, potom je primetio:
- Stopalo ti nije skliznulo.
Bila je to primedba, a ne pitanje. Zenobija je potvrdila klimanjem
glave.
- Lepo gađanje. - nastavljao je Nurbel. - Hitro i tačno. Edaj je mogao
samo umreti.
Osim uzbuđjenja bilo je i dobrog raspoloženja u Nurbelovom glasu.
Kako je Zenobija i dalje ćutala, on je upita:
- Da li je razlog bio valjan?
- Zlo koje je naneo čak ni smrt neće ublažiti. Ne očekuj da ti više nešto
kažem. Nepotrebno je da se rečima ponovo kalja ono što je učinjeno.
Ne brini. Tu prljavštinu moje telo ne nosi. Čak, da bi Hajran bio
zadovoljan, ja sam bila ta koju je Edaj trebao pogoditi.
Ućutala je. Nurbel je pogleda. Ona dodade:
- Presveti može odlučiti da me kazni. Razumeću. Ali bolje bi bilo da
ne pita za uzroke tog pogotka. Hajran će uskoro prestati da cmizdri. I
njemu će više odgovarati ćutnja.
- Presveti ne sumnja da će Hajranova vriska uskoro prestati. Hteo je
samo da zna da li ti je stopalo skiznulo. Biće radostan ako bude saznao
da nisi bila nespretna. Ipak, zbog glasina na dvoru, reći ćemo ipak da
si zadrhtala i da ti se stopalo omaklo.
Glasno se nasmejao veoma zadovoljan, pa dodao, odlazeći lakim
kasom:
- To je najmanje što može da se desi jednoj ženi, da zadrhti malo kada
panter želi da je proguta!
Kada su stigli u logor, Presveti je poslao Zenobiji jedan tobolac za
strele od nežne crvene kože optočen biserima i dragim kamenjem. Za
razliku od dosadašnjih koje je kačila oko vrata konju, ovaj je bio
veličine korica bodeža koji se kači na remen.
Među strelama od zlata i slonovače, bila je smotana jedna mala
stranica papirusa, na kojoj joj je Presveti pisao na grčkom:
''Zenobijo, ti koja si rođena na mestu Poljupca Neba, ličila si mi na
Veliku Alatu. Da li će ona uskoro podariti sina koji će posedovati njen

226
božanski dar i koji poput nje nikada neće ostati bez strela pred svojim
neprijateljima.''
Pri svetlosti svetiljki i toploti koja je mirisala na tamjan, Ahemu i Dina
su se smenjivale u masiranju Zenobije, ne bi li uljima opustile njene
umorne mišiće.
Ahemu nije prestajala da pišti i koluta očima, da se svojim ogromnim
telom trese i da šapuće. ''O, kćeri moja! O, kćeri moja! Ti si poludela,
kako si samo imala hrabrosti?''
Dina više nije plakala niti je više drhtala. Prestala je da govori koliko
joj je zahvalna. Koliko sva ta ljubav koju je osećala prema Zenobiji
nije bila dovoljna da isplati taj dug.
- Kako da ti vratim za ono što si učinila za mene?
Više nije pitala hoće li je Presveti kazniti. Uprkos svim dokazima, on
nije imao ni najmanju želju da to učini. Više nije brinula o Hajranovoj
osveti, niti o Ofalinom besu koji će osloboditi hiljade škorpija iz njene
duše, što će biti stvoreno leglo zmija, lomača mržnje namenjena samo
za nju.
Više nije želela da sluša o panterovom krznu, o lepoti njegovih pega
koje su podsećale na igru svetlosti, na bistrinu i lepotu njegovih očiju
niti o veličini njegovih kandži i njegovirn očnjacima. Oh! Kako li se
Zenobija usudila? Oh! Taj strah koji ju je obuzeo!
Sada su one u tišini masirale njene butine tvrde poput palminog
drveta, milovale joj potiljak i još uvek ukočena leđa. Ćutale su kao i
Zenobija, koja ih je oduševljavala i pred kojom su bile postiđene više
nego ikada.
Najzad ona je prošaputala:
- Presveti je počeo da me voli onako kako muškarac treba da voli
svoju ženu. Ali on traži i ono što žena treba da da svom mužu. To će
biti nemoguće.
Ahemu se ukočila, ponavljala je te reči u sebi i upitala je:
- Šta hoćeš da kažeš?
- Da nijedan muškarac ne može da me dotakne, pa čak ni Presveti.
Dina i Ahemu su je posmatrale istim zbunjenim izrazom. Zenobija je
lagano slegnula ramenima, oči su joj svetlucale od umora ili od suza.
- To je nemoguće. Nemoguće je da mu podarim sina koga očekuje, još
uvek je nemoguće.

227
- Zenobijo! Ti se nećeš udati za njega?
Zenobija je oklevala, odmahnula glavom i prošaptala više za sebe:
- Verovala sam. Da, sve do danas sam verovala da ću imati snage.
Ahemu naglo povuče ruke sa Zenobijinih butina. Vrisnula je
prestrašeno. Dina je promrmljala neku strašnu reč. Zenobija ih je
gledala, sa istinom u očima.
Osmehivala se i plakala.
Bio je tajac. Tajac kada se reči koje se ne izgovaraju pojavljuju u
vazduhu, prozirne i očigledne.
- Jao! - Jauknula je Ahemu. - To je dakle to! Znala sam. Odavno sam
znala!

NIKOPOLIS
Aurelijanov trijumf slavio se tokom čitavog dana.
Telo obloženo leptiricama i smotuljcima predstavljalo je bogove i
Avguste, osam hiljada legionara bilo je u redovima pred pretorijumom.
Perjane kreste njihovih šlemova, brojne i zbijene, u trenutku su
podsećale na letnje cvetno polje, na pravilne geometrijske figure
ćilima ili na arabeske mozaika.
Kohorta za kohortom, osam hiljada grla uzvikivalo je ime Lucijusa
Aurelijanusa. Sa glavama i ramenima prekrivenim kožama medveda,
vukova, lavova i tigrova, princpalesi su nosili uglačano lično bronzano
znamenje; orlove, bikove, divlje veprove i lovorove vence.
Uz pisak truba, zveket štitnika i cinguluma, lupali su kopljima po
grbovima ukrašenim munjom, kentaurom i Jupiterom. Bubanj je
neprestano odzvanjao dok je dve hiljade zarobljenih Gota bilo na
kolenima, pred oltarom ispred koga je gorela mirta i masnoća Mitrinih
bikova.
I dalje se uzvikivalo njegovo i ime Rima, a u isto vreme leševi pet
stotina varvara bili su bacani u plamen pročišćenja.
Osam hiljada grla, uz zveket mačeva i štitnika, pevalo je njegovu
pesmu:
« Hiljade i hiljade i hiljade glava smo odrubili! Ali on sam, on sam,
odrubio je hiljadu!»
« Hiljadu Sarmata on je ubio! Hiljadu Gota on je ubio! Hiljadu
Franaka on je ubio! Konačno dajte mu hiljadu Persijanaca...»

228
Reči su strujale telima, treperile bedrima. Ptice su odavno nestale
iznad logora kao što nestaju sa polja u toku teške bitke.
Purpurna toga, izvežena dugim zlatnim listićima akante, bila mu je
prebačena preko oklopa. Aurelijan je stajao na terasi pretorijuma i
hiljadu puta odgovorio na pokliče. Izvukao je svoj mač iz korica,
smerno se smeškao sa spokojem na licu. Ali usne su mu podrhtavale
od zadovoljstva. Oči je na trenutke sklapao, kao da ga je oštri pisak
zadovoljstva ranjavao.
Kraj njega legati, prefekti i tribun, posmatrali su njegovu ruku i njegov
osmeh, a onda su se i sami usuđivali da pozdravljaju hiljade ljudi koji
su slavili svog voljenog zapovednika. Onoga koga su bogovi
neprekidno i sa toliko lakoće vodili u pobede.
Nešto malo zaklonjena, izbegavajući žagor, urlike pa čak i smrad
lomača sa kojih je dim prekrivao plavo nebo, Klaudija se opijala
trijumfom deleći svoje uzbuđenje sa Ulpijom.
Nežnom, nevinom Ulpijom. Tako nežnom u svojoj zelenoj haljini,
krhkog vrata ali lepo izvajanog, razgolićenog i ukrašenog jednim
lančićem od ćilibara i dragog kamenja. Punđa i kosa na slepoočnicama
bila je privezana uzanom zlatnom trakom.
Kao i ostali, Ulpija je stajala širom otvorenih usta. Iako je podrhtavala,
pridružila se uzvicima.
Smrad leševa jedva da joj je nadraživao nozdrve. Ne trenutak bi
ščepala Klaudiju za ruke, čas bi grlila svoju drugaricu prislanjajući
svoje čelo na njen nežni obraz. Bez straha, bez brige, bez gađenja.
Jednostavno obuzeta zanesenošću koja je vladala logorom. Uspravljala
se da bi zadivljeno pogledala Aurelijana. Ona, tako obazriva, tako
stidljiva, u ovom času bila je nesposobna da sakrije vatrenost, drhteći
pod svilenom haljinom.
Najzad, kada je Aurelijan izvukao svoj mač iz korica i tako ogoljenog
ga podigao ka nebu, naredio je da se prekine sa slavljem, isto kao što
zapoveda kraj borbe i baš u tom času, Klaudija se naslonila na Ulpijin
potiljak. Poljubila ga je. Devojka je zadrhtala kao da je pretrpela ujed.
- Kasnije, posle večere biće tvoj.
Ulpija je pogleda izgubljeno. Klaudija se nasmeja.
- Imaj poverenja. Lepa si. Savršena si... Noćas bogovi neće moći ništa
lepše od tebe da mu poklone, nežna Ulpijo!

229
Večera je bila veoma bučna i razdragana. Dvadesetak vojskovođa bilo
je na ležaljkama, poređanim sa obe strane stola natovarenog hranom i
bokalima grčkog vina. Robovi u kratkim tunikama prošaranim
plavičastom bojom bili su grčevito prestrašeni. Još uvek se klicalo:
"Dux Aurelijanus!" dok se pehar za peharom praznio. Aurelijan je pio
iz jedne gotske krigle. Bio je to ustvari dugi rog optočen zlatom i
srebrom, izgraviran neobičnim šarama i koji je donešen iz trezora
kralja Knive. Često se mogao čuti ženski smeh. Svirači na flautama i
harfama su svirali na pozornici sa spoljne strane triklinijuma, ali zvuci
muzike jedva su se mogli čuti.
U srcu tog čitavog meteža, Ulpija je slabo pila i ništa nije jela. Posle
svih uzbuđenja koje je doživela tog dana, ona se povratila u stvarnost.
Aurelijan je samo jednom zamišljeno pogledao. Malo začuđeno. U
svakom slučaju, pogled mu nije bio hladan. Ali bio je bez onog sjaja
koji mu je blistao u očima od uzbuđenja.
Pogled bez imalo želje.
Odjednom se zastidela tih svojih misli. Smešna zbog tolike
zanesenosti i toliko beskorisnih i grozničavih snova.
Klaudija koja se živo zabavljala sa tribunom Maksimom ubrzo je
otkrila razlog senke koja je prekrila njeno lice. Ustala je i legla kraj
nje, nudeći joj svoj pehar vina, milovala joj je leđa i butine svojim
odlučnim dlanom, neprestano joj ljubeći slepoočnice.
- Ne nadaj se da će ti Aurelijan prići. Nikada ne prilazi jednoj ženi,
samo svojim neprijateljima. Ti treba da kreneš prema njemu. Pokaži
mu da ga želiš isto kao što navlaka želi mač. Ti si jedna predivna
navlaka, nežna Ulpijo. Videćeš, on neće dugo oklevati!
Ulpijini obrazi su porumeneli. Klaudija se glasno smejala, privlačeći
pažnju svih prisutnih, te je devojci bilo još više neprijatno. Aurelijan je
okrenuo glavu. Ulpija je uspela da primeti da je on svoju sestru gledao
zažarenih očiju, očima kojima nju nije posmatrao.
Bilo je pošalica i lepih reči na koje je Klaudija odgovarala lagano.
Ulpija je čula smeh iza svojih leđa. Slavljenici su se pitali hoće li se
usuditi da mu priđe. Hoće li spustiti svoju ruku na njegovu, tražeći uz
izvesni osmeh dozvolu da pije iz njegovog roga. Samo su to iščekivali.
Želeli su to da vide. Da utole svojim očima i svojoj mašti isto kao da
su bili prisutni u sobi. Ali Ulpija nije bila Klaudija.

230
Nije bila od tih žena, bučnog smeha i vriske. Za nju je to bilo nešto
nemoguće. Razmišljala je samo o tome kako da pobegne sa ove duge,
bučne, suviše ponižavajuće večere. Potom se to desilo. Tribun Maksim
ustao je i uzviknuo:
- Ne! Ne pij!
Zgrabio je Aurelijanov zglob i svojim dlanom pokrio kriglu.
- Ne pij, duxe! Otrov je u tvom vinu.
Klaudija je već ustala. I ostali, širom otvorenih usta, razrogačenih
očiju, posmatrali su rog sa vinom koga je prestrašeni Aurelijan držao.
Maksim izvuče svoj mač. Zgrabi kosu jednog roba, starijeg muškarca,
riđe i sede brade. Jednog koji je trenutak ranije punio pehare. Udarcem
mača pocepao mu je tuniku.
Na sićušnim grudima roba, mali kožni zamotuljak bio je privezan
tananim kanapom. Maksim ga brzo iskida prstima i baci Aurelijanu.
Ovaj odmota uzicu i zamotuljak se otvori iznad jednog srebrnog
tanjira. Fini smeđi prah prekri uglačano dno.
- Spretno je to uradio - rekao je Maksim - ali nedovoljno. Video sam
ga.
Klaudija zgrabi tanjir i prinese ga svom nosu. Pažljivo ga je
pomirisala. Iznenada se zasmejala. Očima je prelazila preko lica koja
su je okruživala.
- Ima li možda među vama nekoga ko nije zadovoljan pobedom dux
Lucijusa Aurelijanusa? - upitala je.
Neki su negodovali. Strah se ogledao u njihovim pogledima.
Jednim udarcem kolenom u krsta, Maksim natera roba da klekne,
položio je oštricu svoga mača na njegovo grlo. Prebledeo, Aurelijan
upita:
- Ko te plaća?
Čovek je čudno vriskao. Bale su mu curele niz usta od prestrašenosti.
Malo krvi kanulo je na mač. On zagrme:
- Ko je tvoj gazda?
Čovek je ječao. Krv je curila niz sečivo. Širom je otvorio usta i urlao.
Promuklo, neljudski. Maksim se uspravi.
- Dux, on neće ništa reći! Nema jezik.
Besnim pokretom, Aurelijan ščepa roba za bradu. Istina. Na mestu
jezika, imao je samo jedan kratki crni patrljak. Sa robovog vrata krv je

231
sada sve jače izbijala i kvasila mu grudi. Prezrivo, Aurelijan je sasuo
sadržaj roga u nemoćna usta.
Izbečenih očiju, pljujući i gutajući istovremeno, čovek se umalo nije
zadavio.
Ulpija, kao ostali, nije mogla da ne gleda, sa grčom u stomaku od
straha.
Ramena roba su se tresla. Uprkos Maksimovoj pesnici koja je još uvek
držala njegovu kosu, glava mu je klonula. Dugo je snažno ječao, bez
glasa ustima grabio vazduh koji više nije mogao udahnuti. Maksim ga
pusti, a on se uspravi, kidajući prstima svoje grudi natopljene krvlju.
Jedan grč natera ga da klekne.
Zateturao se kraj njegovih nogu. Još par trenutaka se njegovo mršavo
telo uvijalo kraj uzglavlja ležaljki, tako silovito da je izgledao kao da
ga nekakve nevidljive ruke lome.
Pri poslednjem trzaju on se ukočio. Obrazi su mu poplaveli.
Tri lampe sa srebrnim ogledalima osvetljavale su njegovu poprilično
malenu sobu.
Bio je ispružen na svom krevetu, purpurna toga prekrivala ga je skoro
celog. Kada je Klaudija ušla on je nije ni pogledao.
- Plašiš li se? Centurioni i dekurioni jedva su me pustili da prođem. I
ovolike lampe?
Aurelijan nije odgovarao.
Ona sede pored njega. Na trenutak, ne govoreći, poravnavala je svilu i
zlato njegove toge. Njeno milovanje krenulo je do Aurelijanovog
vrata. Nije uzdrhtao. Nije sklanjao pogled sa onoga što se nije moglo
videti između odvojenih svodova na tavanici.
- Kohorte su saznale da su želeli da otruju dux Aurelijanusa, iste večeri
kada je slavio svoju pobedu - izjavila je Klaudija dok mu je milovala
slepoočnice. - Bes ih je toliko razjario da ti bi mogao povesti legije sve
do Rima.
- Da li se pominje neko ime?
- Ne još.
Klaudija priguši smeh.
- Ni ja još nisam izgovorila nijedno ime.
Ovog puta Aurelijan je pogleda.

232
- Nećeš pomenuti nijedno - reče joj grubo. - Sutra ću obznaniti da
smo zaustavili gotske špijune i da su oni priznali. Oni su želeli da
otruju dux Aurelijanusa. Goti. Ništa drugo neću da čujem.
Pogledali su se.
Klaudija se savila i poljubila ga u usta.
- Zašto? - šaputala je.
I dalje ga je ljubila. Nije otvarao usta, ali ju je snažno odgurivao od
sebe. Ona ga je još jače ljubila. Vrhom svoga jezika pokušavala je da
mu rastvori usta. Uzalud.
Uspravila se naslonivši glavu na njegove grudi. Sklopila je oči.
- To i nije tako loša zamisao - dodala je tiho - Na taj način on će
verovati da se plašiš da kreneš na njega. Ili da si veoma glup.
Čekala je Aurelijanov odgovor. On je ostao nem. Jetko je dodala:
- Ne dozvoli da u ovom času tvoje legije misle da se bojiš otrova
svojih neprijatelja. Uostalom, ne treba da brineš. Nećeš ovako umreti.
Majčina predviđanja...
Aurelijan podiže ruku. - Ućuti!
Odgurnuo ju je, ostavio svoju togu, i krenuo da sedne za sto od
crvenkastog mermera koji mu je služio kao radni sto.
- Ostavi me. Imam posla.
Klaudija se podrugljivo nasmejala.
- Imaš posla?
Približila se Aurelijanu i pritisnula svoj bok o njegovo rame.
- Ulpija ti se čitavog dana divila. Drhtala je od uzbuđenja i sanjala je
ovo veče kada će biti tvoja nagrada. Krevet od mesa za dux Aurelija!
Jadna Ulpija sada plače od sramote u svom krevetu. Ili se plaši da si
mogao umreti od onog otrova i da bi tada mogla više da te voli mrtvog
nego živog. Nije svesna koliko je želiš za ženu, jadna i mila Ulpija.
Aurelijan se pravio da ništa ne čuje. Razmotao je mape, karte od
papirusa koje su mu stigle iz Rima.
- Naravno da je želiš. - nastavljala je Klaudija - Ti je želiš, jer ti je
potrebna žena. Ali to se neće desiti ako joj ne budeš prišao. Milu
Ulpiju otac je vaspitavao na starinski način. Ona smatra da njen
budući muž treba da pokaže žestinu pa čak i malo strasti. Uostalom,
ona te voli. Trebalo bi da misliš na to, mali moj brate. Iskreno. Voleće

233
te iskreno i pošteno čitavog svog života, ako budeš učinio ono što je
potrebno. Ona je takva.
Aurelijan je umočio pisaljku u mastilo i počeo da piše. Klaudija se
nasmejala.
- Razmisli o tome. Malo obične ljubavi ti neće škoditi - prošaputala je
pomilovavši mu potiljak pre nego što je izašla iz prostorije.
Noć se spustila na pretorijum i vladao je potpuni mrak kada se uvukla
do Maksimovog kreveta.
Jedva da je spavao. Probudio se skočivši. Jedina svetlost dopirala je od
baklji koje su slabo gorele u dvorištu i čija se svetlost probijala kroz
prozor.
Dok se nadvijala nad krevetom oštrica mača bila joj je uperena u
grudi. Klaudija je zgrabila sečivo i prošaputala:
- Ne. Ne tako.
-Ko si ti?
Potražila je Maksimovu ruku i prinela je svom licu.
- Možeš li bar prepoznati moj parfem?
- Klaudija. Šta želiš? Šta je bilo?
Ona se nasmejala. Osmeh joj je bio tih i treptav, a gušila ga je ljubeći
Maksimove prste.
- Ništa. Samo sam ja. Došla sam da ti zahvalim što si spasio život
mom ljubljenom bratu!
I dalje se smejala, spustila Maksimovu ruku do svog vrata, milovala
njome vrh svojih grudi. Maksim se napola uspravio.
- Klaudija!
- Sutra će Aurelijan objaviti da su gotski špijuni želeli da ga ubiju.
Maksim potvrdi.
- Zašto da ne?
Klaudija mu izvuče iz ruku kratki mač koji je još uvek držao i lagano
nasloni njegove dlanove na svoje grudi.
- Ti znaš ko? - upitala je.
- Nisam siguran - uzdahnuo je Maksim, promuklim glasom.
- A na koga sumnjaš?
- Kao i ti. Na Cezara.
Klaudija je sklonila svoje ruke sa Maksimovih, a onda je krenula
smelo da ga miluje.

234
- Ali nije mogao sam, zar ne? Ovde su mu bile potrebne vojskovođe,
tu oko nas.
- Da.
- Poznaješ li ih?
Maksim nije odmah odgovorio.
Pružila mu je svoj dlan kako bi ga ljubio dok je on svojim prstima
preletao preko njenog tela sve življe i sigurnije. Ona se odvoji od
njega na trenutak, lagana i drhtava.
- Mogao bih da saznam ko - prošaputao je najzad.
Ona se pomerila, skinula je svoju tuniku i gole kože, tražila
Maksimovo telo. Držala ga je za kosu, puštajući da je miluje i
dodiruje. Poigravala se njegovim besom zbog jednog tako dugog
iščekivanja, smejala se njegovom nestrpljenju i odgurivala ga.
Najzad kada je prodro u nju ona se ukočila.
- Biću tvoja onoliko koliko ti to budeš želeo, ali samo pod dva uslova.
- Da.
- Potražićeš one koji su hteli da otruju mog brata i ubićeš ih.
- Da.
Klaudija je nazirala Maksimov osmeh.
- I pomoći ćeš mi da od Aurelijana napravim Avgusta. Kolika god bila
cena.
Ovog puta i on se smejao.
Jednim trzajem bedrima naterao je Klaudiju da zastenje, privukao je
svojim ustima, ljubio joj je dojke i šaputao:
- Da, naravno. Kolika god bila cena!

PALMIRA
Onako kako je bilo predviđeno i kako je nalagao običaj, u vreme
Quintilliskih ida, pir koji je Veliki Odenat priredio za svoju svadbu
trajao je četiri dana.
Svakog jutra Huloj Hara dočekivao je, istom umornom i strpljivom
učtivošću, one za koje je Presveti smatrao da su dostojni da uđu u
divote njegove palate i da jedu njegovu hranu.
Svake večeri, neodređen i krući nego ujutru, Hara je pratio zvanice do
velikih vrata koja su robovi otvarali, lupajući tri puta svojim štapom
po kaldrmi dvorišta.

235
Gosti su tada hitali pod raskošni, sveti trem sa svojih osamsto stubova.
Tu su se upuštali u svaku vrstu poznanstva, željni da saznaju što više.
Prvo su pričali škrto, samo oni koji su ponešto znali. Oklevali su i
morali da sednu da bi se odmorili od proslave. Lagano su saopštavali
ono što su znali. Kasnije, kada je oko njih bio dovoljan broj slušalaca,
bujica uspomena bivala je sve smelija. Govorili su o raskošnim
darovima koje je Veliki Odenat dao bogovima. Žrtvu koju je Presveti
svakodnevno sam prinosio. Zatim su se kroz jelovnik podsećali
raskoši pira, obilja vina i napitaka, lepote sluškinja, muzike i plesa,
divote svilenih kreveta i jastučića, veselja i lepih reči. Čak i ponekih
glasina.
U stvari su govorili puno i najviše o onome što su mogli videti samo
na tren, a što je bilo najvažnije u toku dana,
U času kada je sunce bilo na zenitu, Zenobija bi se pojavila.
Haljina, tunika i velovi su bili zadivljujući. A njeno lice, mada
zbunjeno, još veća divota. Zatvorena i kruta, posedovala je neku vrstu
silovitosti koja je podsećala na ono lice koje su ugledali nekoliko
meseci ranije u času kada se čudom pojavila na kapijama Palmire u
pratnji jedne bele kamile, noseći kobu sa Balaminovom zvezdom.
Dakle, svakog dana u isto vreme, dolazila je na svoj krevet. Krevet
prekriven kožom pantera koga je ona spretno i hrabro ubila.
Ostajala je veoma kratko. Verovatno čak i manje od jednog sata. Usta
nije otvarala, nije govorila, nije jela niti pila. Nikoga nije gledala, pa
čak ni Velikog Odenata.
Gosti su imali utisak da je pred pred njima kip, a ne žena od krvi i
mesa.
Tokom njenog prisustva, razgovori bi se utišali, čak i u potpunosti
prestajali, zbunjeni prisustvom nekog tako velikog. Jedini koji se
činilo da nije zatečen i možda svakog dana sve manje zatečen bio je
Presveti.
Blago se osmehivao, sa tračkom sreće na svojim usnama i u svojim
očima. Drsko i halapljivo, grickao je urme ili grožde što ga je činilo
impozantnijim nego ikada.
Potom je Zenobija ustajala. Odlazila je pred Presvetog, poklanjala mu
se, a odelo na njoj šuštalo je poput krila ptice u letu.

236
Nakon toga, prolazila je prostranom salom, ostavljajući iza sebe muk, i
nestajala onako kako se i pojavljivala.
Međutim, svi su primetili da je Ofala napuštala veliku odaju nešto
malo pre nego što bi Zenobija ušla. Primetili su i da se Zenobija prema
Abdonaju nije ništa bolje ophodila. Svi su zapazili da je već posle
drugog dana, Velikog Odenata zamarao razgovor njegovog tasta, te da
je odgovarao na njegovu ljubaznost veoma kratko.
Najzad, svi su videli da Presveti sa puno poštovanja i naklonosti
dočekuje onog koga je Imperator postavio za prefekta Palmire i koji je
bio niko drugi do Elijus, bivši tribun kohorte. Za jedne, ovaj novi
vojnik kao i dolazak jedne legije u grad, bio je iznenađenje, a za druge
nije. Zli jezici govorili su o pažnji koju je Hajran poklanjao mladom
prefektu. Najmudriji su ostale uveravali da Rim najzad poštuje
Palmiru i njenog kralja, jer je Velikom Odenatu data i titula
zapovednika legije. Bio je tu i još jedan znak pažnje koji je car
Valerijan hteo da pokaže Presvetom. Naime, poklanjao je iz ruku
prefekta Elijusa jedan skupocen kovčežić sa nakitom, namenjen
njegovoj mladoj supruzi.
Ono što niko nije video, bilo je zaprepašćenje prefekta Elijusa kada je
spuštao dragulje pred Zenobiju. Njegovo iznenađenje je bilo tako
snažno da umalo nije uzviknuo: "Ali ja te poznajem, video sam te!"
Međutim, naviknut već odavno da bude gospodar svojih osećanja,
ćutao je i sakrio bujicu misli koje su mu se iznenada vraćale u sećanje.
Da li je grešio? Je li to bilo moguće?
Kako uporediti lice jedne kraljice sa licem jedne raščupane špijunke?
Ugledao je ponovo taj divlji pogled i tu lepotu na prašnjavom licu
devojčure koja je iskočila iz zatrpanih bedema Dura Eroposa.
Ne, nije grešio. To i nije bilo tako davno. Neka ga Jupiter smesta
zgromi ako buduća nevesta Velikog Odenata nije bila ona špijunka.
Ista ona koju je onaj hrišćanin poveo na konju otetom od njega, a koji
je nešto ranije pred njim bio spaljen u Antiohiji!
Učtivo se osmehnuvši, Elijus je pustio Zenobiju da ravnodušno
pogleda bisere i retko drago kamenje koje se nalazilo u carskom
kovčežiću. Vrativši se do Hajrana sa kojim je delio ležaljku za
obedovanje, ostao je zamišljen jako dugo i ravnodušan prema metežu
koji se nastavljao.

237
Kako je to bilo moguće? Odenat je već odavno znao kojom će se
oženiti. Niko nije mogao biti obazriviji od kralja Palmire, kada je bilo
reči o izboru žene koju je odlučio da stavi na tron kraj sebe.
Dakle?
Morao je da razmisli. Nije smeo ni jednog trenutka da kaže Presvetom
da njegova nevesta nije bila ona za koju je želela da je smatraju.
Koja je tajna ove veze? Tajna koju do ovog časa niko nije znao. Tajna
koja će jednog dana biti vrednija od zlata za imperatora Valerijana.
Prevara koja će poslužiti Hajranu i njegovoj tetki da se oslobode ove
neveste. A koja će, više nego ikada, poslužiti poslovima guvernera
Makrijana i ličnoj Elijusovoj ambiciji. Bogovi su bili sa njima, u to
nije bilo sumnje.
Misli su se oblikovale u strategiju, dok je sam Elijus ostao miran sve
do polovine obroka. Niko nije mogao nazreti, ponajmanje Zenobija,
pretnju koja je obuzimala jedno telo, odmah tu kraj nje. Najpažljiviji
među gostima samo su primetili jedan kratak razgovor između
Rimljanina i sina Presvetog. Nisu čuli reči, ali je bilo očigledno
Rimljaninovo nestrpljenje.
Hajran, koji uopšte nije umeo da se ponaša kada mu je zapovednički
Elijus naredio da se tajno nađu pri kraju dana, treptao je očima,
oduševljen i sumnjičav.
- Ne krevelji se! - grdio je tiho Elijus - Nije vreme za to. Svi nas mogu
videti. Ono što imam da ti kažem je veoma važno! Pobrini se da nam
se pridruži i tvoja tetka Ofala.
Hajran je bio preneražen Elijusovom grubošću, ali je klimnuo glavu
naduren, ali poslušan. Gosti su se smeškali, uvereni da je sin Presvetog
upravo bio grubo odbijen.
Čak i kod Rimljana, raspoloženje i ukus su se mogli promeniti.
Zadovoljstva koja su godila jednom tribunu više nisu godila jednom
prefektu.
Četvrtog dana, Veliki Odenat izgledao je svojim gostima veseliji, ali i
nervozniji nego obično. No, niko nije pokazao znak čuđenja. Pilo se i
smejalo sve više.
Kada je Zenobija odbacila svoju kožu pantera da bi se naklonila
Presvetom, on je ustao sa svog otomana, te nasmejan i srećan uzvratio
joj pozdrav. Uzeo je za ruku i poveo odajom kako bi ih svi videli.

238
Huloj Hara im se pridružio, snažno lupajući svojim velikim štapom o
pod. Sa oduševljenjem neočekivanim kao i njegove reči, on uzviknu:
- Zenobijo, kćeri Abdonajeva, sina Malikovog, sina Nahimovog,
postani supruga! Postani kraljica Velikog Odenata, našeg Presvetog,
sina Valatovog, sina Nazorovog, senatora rimskog carstva i kralja
Palmire. Postani obožavana velika kraljica Palmire!
Ljudi su uzvikivali, a Odenat ih je smirio, namrštivši se. Zatim je
srećnim glasom stegao Zenobijine ruke i veoma glasno povikao:
- Postala si! Zenobijo, kćeri Palmire, postala si moja supruga!
Ponovo je počelo oduševljenje i smeh. Komešanje je bilo takvo da
zvanice kasnije nisu znale da odgovore kakvo je bilo Zenobijino lice u
tom trenutku.
Sa sigurnošću su se sećali kakav je bio Odenat kada je poveo svoju tek
venčanu ženu van sale. Sećali su se kako je Veliki Odenat hodao poput
mladića, uprkos težini zlatnog i srebrnog veza koji su tuniku i
pantalone pretvorili u oklop.
Sećali su se pošalica koje su se izgovarale usled pijanstva, na piru,
onog trenutka kada su mladenci izašli.
Ali Zenobijinog lica, Odenatove neveste i obožavane kraljice Palmire,
ne. Njega se nisu sećali.
Odenat je, ulazeći u svoju bračnu sobu, gde je već bila ona koja tek što
mu je postala žena i koja je trebala da mu priđe kao mužu, znao da ju
je video. Da je video to lice.
Čitavo njegovo iskustvo muškarca, lovca, ratnika, kralja, pa čak i
rimskog senatora, potvrđivalo mu je da je ono što je video bilo
najlepše lice, da je to bilo savršeno lice kraljice o kome je mogao
samo da sanja. Ali to nije bilo lice mlade žene, koja će pod težinom
njegovog tela i strasti, postati njegova žena.
Mnogo je pio, premda danas manje nego prethodnih dana. Od vina su
mu čula bila izoštrenija, manje obamrla. Samom sebi je govorio da
ovaj vrhunac jednog perioda, od dana kada je Zenobija prvi put ušla u
njegovu palatu, neće biti običan. Osećao je da ova prva bračna noć
neće biti kao druge.
Ipak, trudio se da ne pokaže svoje misli. Pustio je da ga svuku, da ga
okupaju sluškinje, što ga je nadražilo i povećalo njegovo nestrpljenje.
Isprao je usta i obukao jednu dugu tuniku od predivnog lana sa

239
raznobojnim izvezenim bikovima i konjima. Prešao je rukom po
postelji i, najzad, sve raspustio.
Sa druge strane sobe, koja je gledala na bazene i saksije sa cvećem
crvene boje, otvorila su se jedna vrata. Zenobija je ušla, a iza nje,
jedna devojka, služavka ili ko zna ko. Osoba koja svakako nije bila
potrebna, mislio je Presveti ljutito. Suviše je lepo odevena za jednu
služavku, pomisli. Njeno lice učini mu se poznatim.
Odmah je primetio da se Zenobija nije presvukla. Pomislio je da se
radi o hiru. Na trenutak je pomislio da se možda radi o nekakvoj vrsti
neočekivane fantazije njegove žene. Ko zna, nekakva mašta,
neočekivani naum za bračne igre, o kojima je već mesecima maštao.
Ipak, dočekao je Zenobiju nežno, ali i značajno bacio pogled na
služavku.
- Treba li ona da bude ovde?
Zenobija je zaštitnički spustila ruku na devojčino rame.
- Da. - uveravala je mirnim glasom - Ona se zove Dina, Presveti i ona
ostaje sa tobom.
Odenatu se učinilo da nije dobro čuo, namrštio se i upitao je:
- Šta hoćeš da kažeš?
- Dina je devojka koju si odabrao ti sam kod njenog oca u Emesu. Zar
se ne sećaš?
Da, sada se sećao. Jevrejski trgovac, veoma sposoban i devojka veoma
mlada i veoma jedra, a koja je u ovom času bila mnogo lepša nego što
se sećao. Dok ju je ponovo ispitivački posmatrao, oči su joj bile
uznemirene i sijale se.
- I?
- Odabrao si je da ti bude ljubavnica, Presveti. Zato što se dopala
tvojim očima i tvojoj požudi. I zato što si verovao da ćeš uz nju
povećati zadovoljstvo sa svojom suprugom.
Odenat je pokušavao da nađe u njenom glasu neki skriveni znak koji
nosi prekor ili ljubomoru. Nije ga pronašao i umalo nije ponovio
pitanje: «I onda?» Ali ućutao je, uveren da ga predosećanje koje je
imao trenutak ranije nije prevarilo.
Uozbiljio se i pomalo loše raspoložen, šibajući Dinu pogledom, seo na
krevet i izjavio:
- Slušam te, ženo moja.

240
I Zenobija je objasnila.
Objašnjavala je kako je nijedno ljudsko biće ne može dodirnuti pa čak
ni kralj, jer ona nije bila tu, u ovoj palati i kraj svoga muža, čak ni u
ovom gradu i u ovoj pustinji da bi ispunjavala ono što sve žene, sa
manje ili više umeća, ispunjavaju muškarcima.
Ona je bila tu da uzdigne svoga muža do moći i veličine mnogo većih
i bitnijih od onih putenih. Zato je Balamin, bog Mazina, odabrao nju
onog dana kada se rodila, kao što su svi znali. Zato je Balamin nju
odredio da mu bude žena, njemu koji je bio pravi otac njene sudbine, a
ne Abdonaj koji je samo obličjem bio njen otac.
Odenat je upijao reči u tišini, a onda je sa ironijom i loše prikrivenim
razočarenjem upitao:
- A koje su to moći i koja je to moć do koje ćeš me ti uzdignuti?
- Slavno ćeš pobediti Hapura, persijskog kralja, postaćeš najveći
pustinjski ratnik, kako Sirije tako i Carstva. I bićeš slavljen kao Avgust
ovde, kao i u Rimu.
- U Rimu? Njihov Avgust? - uzdahnuo je Odenat ledeno.
- Šta misliš, zašto je Valerijan ovde u Antiohiji? Zašto postavlja ovde
jednog prefekta i dovodi čitavu jednu legiju. Zašto, ako lično ne
namerava da povede rat protiv Persije? Zašto, ako ne zbog bogatstva
Palmire koja je danas Rimu dragocena koliko i bogatstvo Egipta? A
venac pobede nad Hapurom, samo Imperator može spustiti na njegovo
čelo. Misli na to, mužu moj, onako kako o tome, ja, već mesecima
mislim...
I u trenutku dok je govorila o politici i ratu Zenobija je bila ponesena
nekakvom unezverenošću, što je zapanjilo Odenata.
- Gde si naučila da razmišljaš poput muškarca? - upitao je podignuvši
obrvu.
Zenobija se nasmejala.
- Otac mi je makar dao dobre grčke učitelje. Oni svoje učenike teraju
da koriste mozak! Nećeš se postideti kada bude bilo potrebno da
podeliš svoje brige sa mnom.
Baš kada je namerio da joj odgovori, Zenobija se uozbiljila i dodala
potpuno drugačijim tonom:
- Ono što znam, to je zato što to želi Balamin i zato što me on vodi.

241
Odenat je posmatrao neodlučno. Najzad, zavrteo je glavom, misleći
naglas sa olakšanjem:
- Ti si govorila sa Nurbelom! On ništa više ne voli od razgovora o ratu,
o Persiji i Rimu.
- Govorila sam sa Nurbelom, ali ja sam Zenobija.
Rekla je to sa neobičnim osmehom tako da se Odenat ponovo
uznemirio.
- A ja, Zenobija, od tebe ću načiniti onoga koji nosi lovorov venac i
pobedu Rimu. To je moje obećanje, obećanje tvoje žene.
Zbunjen, Odenat je bacio pogled na mladu jevrejku koja je gledala
Zenobiju ne trepnuvši, potpuno očarana. Dina je bila lepa, a on je imao
ukusa kada je nju odabrao za ljubavnicu. Lepota čulna, ali i mudra. Ali
ipak lepota koja se nije mogla uporediti sa Zenobijinim sjajem.
Zenobija ga je u ovom trenutku ostavila bez reči, strpljiva i sigurna u
sebe. Rado je poželeo da joj okrene leđa i krene ka bazenu i cveću
koje je toplota poslepodneva činila mirišljavim.
Toplota, miris, svetlost, sve u savršenom skladu za početak noći
zadovoljstva. Pomislio je i na lov. Na završetak lova i kako je Zenobija
ubila Hajranovog ljubimca. Setio se u samo jednom trenutku kako je u
njoj video Alatu, boginju rata.
Iza njega, sasvim blizu njegovog ramena, Zenobijin glas ga je trgao.
- Ubila sam ljubimca tvoga sina, Presveti. - prošaputala je, kao da je
nekim uzvišenim čudom pročitala njegove misli. - Ubila sam ga zato
što je hteo da ukalja Dinu. Onu koju si ti odabrao zbog svoje čistote.
Moj zadatak bio je da je sačuvam za tebe. A tako će proći i svi ostali
koji budu radili o tvojoj glavi i o tvojoj časti.
Odenat se okrenuo. Raznežen, uronio je svoje oči u Zenobijin pogled.
- Kako mogu znati da ne lažeš? Kako mogu biti siguran da smem da ti
verujem i da zaista želiš ono što govoriš?
- Videćeš na bojnom polju, Presveti. Tamo ćeš to lepo videti.
- Ako me varaš, ako me slažeš ili me izdaš, umrećeš. Svi tvoji će
umreti. Mazini će zauvek biti proterani iz Palmire. Izvor iz koga si se
rodila biće zatrovan kako bi podsećao na izdaju.
Zenobija se nasmejala mnogo više zabavljena nego zadivljena.
- Sačekaj prvu bitku protiv Hapura i znaćeš.

242
Odenat umalo nije popustio, kada mu je sinula jedna misao koja ga je
dugo morila.
- Treba mi sin, drugi sin. Zato se ženim tobom! Videla si Hajrana.
Potreban mi je sin koga se neću stideti.
- Imaćeš ga.
Zenobijin glas bio je pomalo bezbojan, manje uverljiv nego trenutak
ranije. Izobličio joj je lice. Ona ponovi:
- Imaćeš ga, Presveti. A sutra ćeš moći da pokažeš krv na tvojim
čaršavima.
Zajedno sa njom, Odenat se okrenuo ka Dini. Mlada jevrejka je to
potvrdila, nežno pocrvenevši. Uzdahnula je:
- Biće to zadovoljstvo koje odavno čekam, Presveti.
Nastao je jedan čudan trenutak. Odenat nikada kasnije nije bio siguran
šta je to bilo. Činilo mu se da je u Zenobijinim očima video sjaj, nešto
nalik suzama.
Odlazeći iz sobe, zastala je i okrenula se:
- Možeš verovati mojim rečima, Presveti. Kao što veruješ Nurbelovim
rečima. A kao i njemu, možeš verovati i meni, jer ja nikada ne lažem.

243
Objašnjenja

1. Dekurion (lat. decurio) - u vojsci starih Rimljana, zapovednik nad

deset ljudi, desetar
2. Centurion (lat centurio) u vojsci starih Rimljana, zapovednik jedne
centurije, tj. čete od stotinu, a kasnije od šezdeset vojnika
3. Kohorta (lat. cohors) - kod Rimljana predstavlja deseti deo legije,
odnosno jedinica koja se sastoji od šest centurija
4. Pilum (lat. pilum) - koplje
5. Pietra Fulmine (gr.) - kamen, stena (lat. Fulmen) - munja, grom
6. Optio (lat. optio ) - slobodna volja, izbor; izabrani pomoćnik,
narednik
7. Insulae (lat. insula ) - ostrvo ili iznajmljena kuća
8. Sol-Invictus (lat. sol) - sunce; (lat. invictus) - nepobeđen
9. Domus (lat. domus ) - kuća, dom; otadžbina
10. Lararijum (lat. lararium ) - domaća kapelica ili mesto kraj ognjišta
11. Parazonijum (ital. parasole ) - štit, suncobran
12. Atrijum (lat. atrium ) - stan ili kuća
13. Triklinijum (lat. triclinium) - mesto za odmor
14. Magna Pater (lat. Magnus pater ) - veliki otac, vođa
15. Kaldarijum (lat. caldarius ) - topla kupaonica
16. Tepidarijum (lat. tepidus ) - prostorija sa mlakom vodom
17. Agora (gr.) - u starogrčkim gradovima bio je glavni trg
18. Augurii (lat. augurium) - opažanje i tumačenje znakova po ptičjem
letu; znamenje; proročanstvo; slutnja
19. Templum (lat. templum ) - posvećeno mesto, hram, svetilište
20. Vomitorijum (lat. vomitus, povraćanje) - prostorija za povraćanje
koje su bogati Rimljani upražnjavali
21. Principales (lat. principalis) - prvi, glavni
22. Cingulum (lat. Cingulus) - pojas
23. Oliban (lat. olibanum) - tamjan
24. Peristili (gr.) - galerije sa stubovima
25. Epitrahilj (gr.) - deo odežde pravoslavnih sveštenika koji se nosi
oko vrata i stoji ispod glavne, gornje odežde
26. Azima (gr.) - jevrejski pashalni beskvasni hleb
27. Sudatorijum (lat.) - soba za preznojavanje, sauna

244
28. Dux majorum (lat.) - veliki vojskovoda, veliki vladalac
29. Mithraceum (lat.) - svetilište boga Mitre
30. Velit (lat.) - lako naoružan vojnik, član vojne trupe

KRALJICA PALMIRE
PLES BOGOVA
240. g.n.e. U času kada je Rimsko Carstvo napadnuto sa svih strana,
kada Bog prvih hrišćana, proganja rimske bogove, jedna princeza
susreće se sa Aurelijanom u strastvenoj i veličanstvenoj borbi bez
milosti.
Jedne noći, pod nomadskim šatorom, u pustinji nadomak Palmire, rađa
se jedna devojčica. U času kada je prvi put zaplakala, plamena kugla
obasjala je nebo i pala na zemlju. Na tom mestu izbila je voda iz
peska.
Zadivljen tim čudom koje će promeniti život njegovog plemena, njen
otac joj daje ime Zenobija, "dar Božji".
U istom trenutku, na obalama Dunava, jedan mladi vojskovođa bori se
sa svojim malobrojnim četama protiv dve hiljade varvara. Pobediće
zahvaljujući podršci rimskih bogova. Iste večeri, nakon bitke, postaje
mitski heroj koji je spasio Carstvo.
Tada se ukrštaju sudbine onih koji će se uskoro boriti za najveću moć:
Zenobija, kraljica Palmire poštovana na čitavom Istoku kao boginja i
poslednji veliki Imperator i ratnik.

Pod imenom A. B. DANIJEL, romanopisac Žan-Danijel Baltasat, sa

svojim saradnikom zaduženim za istorijska istraživanja, Bertranom
Uetom, poklanja nam ovaj veliki roman o strastima i avanturama,
zasnovan na veoma dobro proučenim istorijskim činjenicama. Njihov
prethodni roman INKE postigao je ogroman svetski uspeh sa više od
500.000 primeraka prodatih u Francuskoj i bio je preveden na 25
jezika.

245