Универзитет у Београду

Филозофски факултет

Одељење за историју

Семинарски рад
Тема: Уставобранитељски прваци

Предмет: Држава и друштво Кнежевине и Краљевине Србије

Професор: др Сузана Рајић Студент: Никола Добријевић ИС 11/106

Београд, август 2017.

0
 Увод

Циљ овога есеја јесте предочити кратке биографије најзначајнијих предводника

уствобранитељског режима. Својим угледом, значајем и делом су се издвојили следећи
прваци овога покрета: Тома Вучић-Перишић, Аврам Петронијевић, браћа Симић
Стојан и Алекса, Хаџи-Милутин Гарашанин и његов син Илија.1 Можда се може рећи
да су Вучић, Петронијевић и Илија Гарашанин пресудније од осталих наведених
утицали на историју Србије за време владавине уставобранитељског режима.2 Овај рад
ће покушати у што мање речи рећи што више о овим знаменитим личностима историје
Србије 19. века. Он ће се позабавити и личним односом овог устабранитељског трија,
указујући на ступњеве њиховог савезништва, где ће заправо њихови дуети бити
кључни за политику државе. Због ограничености есеја бројем страница, пажња је
посвећена највише Вучићу, затим Гарашанину, а најмање Петронијевићу. Поред
основних биографских података, биће речи и о њиховим душевним и телесним
особинама, а све у циљу давања што потпуније слике о јунацима овога есеја.

Пре него што се пређе на животописе поменуте тројице државника, неопходно је

објаснити какав је то режим којем су припадали. Уставобранитељски покрет је
изникао из старешинске опозиције деспотској владавини кнеза Милоша Обреновића.
Одмах након успешно завршеног Другог српског устанка образовано је прво
противборство Обреновићевој владавини. Међутим, све до тридесетих година 19. века
кнез Милош је лако излазио на крај са својим противницима. У трећој деценији тога
столећа створена је снажана опозиција, спремна да се одлучно супротстави
апсолутизму Обреновића. Њу чине Милошеви блиски сарадници, људи који свој
положај дугују кнезу.3 Бивше Обреновићеве старешине, тј. чиновници који су заправо

1
Реч је о одабиру великог српског историчара и правника Слободана Јовановића, односно он ове људе
сматра за вође уставобранитељске странке. С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858),
Београд 1933, 1; Сличног је става по том питању и Драгослав Страњаковић, он је за предводнике,
односно како је именовао ствараоце и носиоце режима узео исте као Слободан Јовановић, с тим што је
из тога круга изоставио Хаџи-Милутина Гарашанина. Д. Страњаковић, Влада уставобранитеља (1842-
1853), Београд 1932, 83:
2
Слободан Јовановић узима период од 1838. до 1858. године за доба владавине уставобранитеља,
односно временски опсег од Турског устава додруге владавине кнеза Милоша. Дакле, он поменути устав
сматра почетком уставобранитељског властодршства. С. Јовановић, нав. дело.; С друге стране Јован
Милећевић и Драгослав Страњаковић дају нешто краћи временски интервал уставобранитељске
владавине, тј. од 1842. до 1858. године, држећи да је са доласком кнеза Александра Карађорђевића
почела владавина уставобранитеља. Историја Српско гнарода 5-1, Београд, 1981, 565; Д. Страњаковић,
нав, дело, VII.
3
Од 1830. до 1839. године противници кнежеви су једноставн оназивани старешинама. Р. Љушић за
почетак уставобранитељског покрета везује Други Хатишериф (1830. година), а Чубриловић и

1
били кнежеве слуге, постаће његови огорчени противници. Својим крајњим
самодржављем где је држава био он и закон његова воља, кнез је против себе намерио
и старешине, али и народ, а посебно његов млађи нараштај који се није само
задовољавао што више нема турског тлачења, већ је желео и правну сигурност. Добро
уочивши народна стремљења опозиционари кнежеви су се предствили као заступници
и заштитници народне воље, чиме су себи дали легитимитет народних представника.
Међутим, колико су се борили за себе, а колико за народ, показује чињеница да су се
тајно Петронијевић и Стојан Симић залагали за увођење српског феудализма. У
осталом мало је у историји правих народних трибуна, који су се борили за народ не
очекујући никакву корист за себе. Средство за уређење и ограничење апсолутистичке
власти владаоца јесте устав. Тим путем су пошли и Милошеви опозиционари подржани
од стране народа, што представља позадину Сретењског устава из 1835 године.
Наредни устав из 1838. године, познат као Турски устав, наметнут је Србији од стране
Русије. У његов састав ушло је највише руских замисли, али делимично и
Петронијевићевих. Две најважније ствари у овој конституцији јесу ограничење
кнежеве власти, коју је он поделио са Саветом и завођење правног поретка у земљи.
Наредне године, кнежеви противници су уз руско одобрење Обреновића протерали из
земље. Нешто пре тога, натерали су кнеза Милоша да потпише Закон о савету, којим је
још више смањена његова власт у корист Савета, чиме је ово тело успостављено као
колегија уставобранитеља постало јаче од кнеза. Може се рећи да Устав из 1838.
године и Закон о Савету представљају законске основе са стварање чиновничке
олигархије, односно они су омогућили преображај старешинске опозиције у
чиновничку олигархију. Тако успостављена, она се самопрозвала у време борбе са
кнезом Михаилом уставобранитељима, желећи тиме да укажу народу да они бране
устав од младога Обреновића, а заправо је било обрнуто. Године 1842. подржани од
Турске успели су буном да истерају из земље и кнеза Михаила. На кнежевски престо
довели су свога фаворита Александра Карађорђевића, човека слабе личности, те стога
идеалног да буде њихова марионета. За период од 1842. до 1853. године се може казати
да је време добрих односа кнеза и Савета. Од 1853. године, а нарочито од 1855.
Карађорђевић ће покушати не само да смањи власт Савета, већ шта више и да заведе
лични режим. У томе лежи разлог сазивања Светоандрејске скупштине која је довела
на власт после скоро двадесет година провереног самодржца кнеза Милоша

Стојанчевић за Милетину Буну и Сретењски устав (1835. година). Р. Љушић, Кнежевина Србија (1830-
1839), Београд 1986, 436.

2
Обреновића. Како је временом уставобранитељски режим сам себе истрошио, зато што
је изгубио подршку у народу и стога што му Обреновићи нису могли опростити 1839. и
1842. годину, њему је било суђено да заједно са кнезом Александром пропадне 1858.
године.4

I Тома Вучић-Перишић

I 1. Кратак животопис Вучића-Перишића.

Вучићеви преци су из околине Бијелог Поља негде током 18. века дошли у
шумадијску Гружу. Тома Вучић се родио у Баричу крај Београда године 1788. у збегу
његове фамилије који је проузроковала османска војска за време последњег аустро-
турског рата од 1788. до 1791. године. По оцу је добио презиме Перишић (Периша),
име Тома по свецу на чији је датум можда рођен, а Вучићем је прозван према
раширеном народном веровању да ће тим именом бити спасен од болести и демона.
Вучићева породица се била привремно склонила у Срем, а у Гружу се вратила након
завршетка Кочине Крајне и настанила у селу Вучковици крај Кнића.5 Периша је умро
када је Тома био дете, а мајка и очух су му трагично страдали. Тома је научио читати, а
Први устанак га је прекинуо у учењу писања, тако да се може рећи да је био полу
писмен. За време Првог српског устанка Вучић-Перишић био је борац код Карађорђа и
Хајдук Вељка, где је стекао углед храброг човека. У оквиру Хаџи-Проданове буне
(1814. године) побунили су се и Гружани, а Вучић је био један од предводника својих
земљака. Након пропале побуне кнез Милош је узео Тому Вучића у своју службу. Прво
значајније надлежништо које му је поверио Обреновић било је старешина кнежевог
домаћинства. За време службовања на овој позицији Тома је добро упознао српског
кнеза. Вучић је постао и момак за поверљиве послове кнеза Милоша. Године 1822.
постављен је за гружанског кнеза и то је била прва његова званична служба. Од 1825.
године Тома Вучић је незванично био кнез Крагујевачке нахије. Посао кнеза је био
између осталог и да суди по обичајном праву и на тој дужности Перишић је упознао
душу српског народа. Добивши од кнеза Милоша главно заповедништво над војском,

4
Г. Јакшић, Европа и васкрс Србије (1804-1834), Београд 1933, 247-256, 299-300, 307-310, 315; Р. Љушић,
Кнежевина Србија (1830-1839), 53-54, 118-134, 187-188, 430, 435-436; С. Јовановић, нав. дело, 1-9, 203-
261, 314-347 467-471; Ј. Ристић, Спољашњи одношаји Србије новијег времена, књ. 1 (1848-1960), Београд
1887, 231, 290-293; В. Вучковић, Срспка криза у Источном питању (1842-1843), Београд 1957, 6; Д.
Страњаковић, Влада уставобранитеља (1842-1853), 7-8, 22-23, 51-86; Историја Српског народа 5-1,
255, 279.
5
Астро-турски рат од 1788. до 1791. године у српској историјографији јеп ознат и као Кочина крајна. Р.
Љушић, Вожд Карађорђе, Београд 2005, 25.

3
Вучић је сурово угушио Ђакову буну 1825. године. Као и многе вође и кнез Милош се
трудио да сузбије утицај свакога свога чиновника који би се истакао. Од 1825. године
Вучић је био угледан народни старешина са великим заслугама за свога господара.
Кнез Милош је Перишића године 1827. разрешио дужности кнеза гружанског.
Обреновићева намера је била да Тому Вучића-Перишића што више понизи и сроза му
углед у народу. Из таквих намера су произашли такви кнежеви поступци које му Вучић
неће никада опростити и управо у њима лежи корен његовог опозиционарства
Обреновићу. Иако су се почетком 1828. године њихови односи поправили, они никада
више неће бити као пре. Вучић је именован за предводника српских добровољачких
чета у Влашкој за време руско-турског рата од 1828. до 1829. године. Године 1830.
постављен је за члана кнежеве свите задуженог за војна питања и главног сердара и
шефа кнежеве гарде. Од 1832. до 1833. године био је председник Нахијског суда у
Шапцу. Године 1833. Перишић је постављен за члана Великог народног суда. Наредне
1834. године произведен је у министа војног и одмах му је поверено да предводи војну
акцију исељавања подрињских муслимана. Вучић који је био познат по својој ревности
и строгости према подчињенима, веома је дисциплиновао српску војску. За време
Милетине буне Вучић је остао одан кнезу, али је прихватио начела Милошеве
опозиције о ограничењу кнежеве власти, што је указивало да ће им ускоро
приступити.6 Од 1835. до 1837. године Вучић је био надзорник државних грађевина.
Године 1836. кнез је Вучића унапредио у свога ађутанта с чином пуковника, а он је те
године тајно приступио кнежевој опозицији. До коначног разлаза имеђу Обреновића и
Вучића-Перишића дошло је током друге половине 1837. године.7 Истина, наредне
године посредством енглеског амбасадора Хоџеса извршено је измирење између кнеза
и најистакнутијих опозиционара, али је оно било само привидно, тј. лажно. Вучић је
фебруара 1839. године ушао у први састав Савета скројеног по слову устава из 1838.
године. Исте године маја месеца је у чину повелитеља (заповедника) народне војске

6
Стоја Симић је организовао Милетину буну из 1835. године, а Милета Радојковић је истурен као
предводник. Р. Ј. Поповић, Тома Вучић-Перишић, Београд 2003, 71.
7
„Вучић је имао довољно личних разлога за незадовољство кнезом Милошем. Прогони, грубо мешање у
породичне односе, одузимање имовине и изложеност Милошевој прекој природи доводили су га често у
тежак положај.“„Вучић је у време прве владавине кнеза Милоша, као мало који његов савременик, све
време, на разне начине, био у Милошевој служби.“ Са друге стране од свих кнежевих чиновника Вучић
је највише прогањан, а чак је 1827. године и разбаштињен. Чини се да је од Милошевих опозицонара
Тома Вучић имао највише личних разлога да се окрене против кнеза. Исто, 82, 108-109.

4
угушио Јованову буну.8 Ово пуномоћје потрајало је и након умирења побуне и
значајно је утицало на политичка збивања у земљи. По Вучићевој замисли сазвана је
тзв. прва јунска скупштина која је затражила абдикацију кнеза Милоша. На
скупштинском заседању главну реч су водили Вучић и Стојан Симић убедивши народ
да Обреновић треба да се одрекне престола. Заједно са Аврамом Петронијевићем и
Јевремом Обреновићем, био је један од тројице намесника који су у име тешко
болесног кнеза Милана и отсутног кнеза Михаила владали кнежевином од јуна 1839.
до марта 1840. године.9 Уочи Михаиловог повратка у Србију именован је од стране
Порте заједно са Петронијевићем за кнежевог саветника, односно тутора. У априлу
1840. године народ је у великим групама подстакнут обреновићевском агитацијом
против истакнутих уставобранитеља кренуо ка Београду. Плашећи се за личну
безбедност, Вучић, Петронијевић и остали уставобранитељски прваци, побегли су
Турцима у београдску тврђаву. Крајем октобра 1840. године турска влада је због
опасног антиуставобранитељског деловања обреновићеваца њих тридесетседам
укључујући и Вучића повукла из Србије. Већину их је сместила у Видину, а скоро све
најистакнутује, тј. Вучића, Петронијевића, Милутина, Луку и Илију Гарашанина,
Лазара Теодоровића и Проту Матеју повела је у Цариград. Кнез Михаило је
амнестирао скоро све протеране уставобранитеље и дозволио им повратак априла 1841.
године, а Вучић, Стојан Симић и Милутин Гарашани су испрва били изузети.10 Већина
емиграната вратила се у Србију децембра 1841. године, а Вучић и Милутин Гарашанин
тек априла наредне године. План о збацивању кнеза Михаила са престола припремила
је Порта са Вучићем, Петронијевићем, Илијом Гарашанином и Лазаром Теодоровићем
током 1842. године. Побуном с почетка семтембра 1842. године, протеран је из земље
кнез Михаило Обреновић, а у њој је најитакнутију улогу имао Тома Вучић-Перишић,
те је стога у традицији и историографији ова побуна позната као Вучићева буна. 11
Вучићева демагошка способност испољила се на најбољи начин управо за време ове

8
Кнез Милош је поверио свом брату Јовану задатак да дигне гарнизонску војску и народ у неколико
округа где су кнезу још одани чиновници били н авласти. Побуна је позната као Јованова буна, а трајала
је од 25. до 28. маја 1839. године. Р. Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839), 443, 448.
9
Тешко болесни од туберкулозе старији син кнеза Милоша, кнез Милан је умро три недеље након очеве
абдикације у његовоиме. Р. Ј. Поповић, Тома Вучић-Перишић, 109; Д. Страњаковић, Влада
уставобранитеља (1842-1853), 2.
10
В. Вучковић, нав. дело, 32; Р. Ј. Поповић, Тома Вучић-Перишић, 138.
11
Драгослав Страњаковић наводи да је буна почела 1 .септембра 1842. године, док је Радомир Ј. Поповић
става да је отпочела 2. септембра те године. У погледу свршетка побуне се слажу, тј. сматрајуда je
окончана 7. септембра 1842. године. Иако се термин Вучићева буна усталио, његов биограф је мишљења
да он није прикладан. Сматра да је Вучићева револуција прикладнији термин, будући да је побуна добро
организована уротом уставобранитеља и Турске и да је њен исход смена династије и чиновништва.
Исто, 139, 142-143; Д. Страњаковић, Влада уставобранитеља (1842-1853), 7-8, 22-23.

5
буне по њему назване. Наиме, он ни у једном тренутку народу није говорио да је
делатност усмерена против кнеза Михаила, већ само против његових министара. Након
одласка Обреновића из земље уставобранитељи су основали приврему владу са
Петронијевићем и Вучићем као кључним људима. Први је узе звање председника, а
други предводитеља народа. Вучић је пресудно утицао да скупштина одржана на
Врачару половином септембра 1842. године изабере Александра Карађорђевића за
кнеза Србије. Након што је Порта почетком новембра те године потврдила избор
Карађорђевића, привремна влада је престала да постоји, а образована је нова у којој је
Петронијевић био председник, а Вучић министар унутрашњих послова. 12 На
Топчидерској скупштини уприличеној јуна 1843. године која је поновила избор
Карађорђевића за српског кнеза, опет је Вучићев утицај био пресудан за одабир. Руски
цар Николај I је условио своје признање Александра Карађорђевића за кнеза Србије
протеривањем Вучића и Петронијевића. Под руским притиском напустили су Србију
августа 1843. године. Захваљујући залагању турских државника и дипломата великих
сила и спремности Русије да попусти, Вучићу и Петронијевићу допуштен је повратак
Србију средином августа 1844. године, а у земљу су стигли крајем истога месеца. 13
Добивши војводски чин, који је посебно за њега установљен, Вучић-Перишић је
именован за главног заповедника војске која је угушила обреновићевску Катанску буну
из октобра 1844. године. Вучић није непосредно командовао трупама које су разбиле
побуњенике, већ је његово предводништво остало запамћено по суровости коју је
спровела војска по његовим наређењима.14 За успешно обављен задатак војвода је
новембра 1844. награђен опет специјално за њега основаним звањем кабинетског
саветника. Делокруг Вучићевих овлашћења није одређен, а није јасно да ли је требало
да саветује кнеза, или да као најистакнутији члан Савета учествује у његовом раду и
утиче на доношењу саветских одлука. „Очигледно је да је тиме задовељена његова

12
Министарство унутрашњих дела је по обиму послова и броју чиновника било највеће у државној
управи.“ Обухватало је полицију, војску, здравство, привреду, управу ... . Р. Ј. Поповић, Тома Вучић-
Перишић, 153.
13
Између великих сила од јесени 1842. до лета 1844. године вођени су дуги преговори око Србије па је
Војислав Вучковић то време назвао „српском кризом у источном питању.“ Исто, 155; „Преврат који је
извршен у Србији септембра 1842. ... - изазвао је озбиљан дипломатеки сукоб између Русјије и Турске.
Услед тога српско питања постало је за извесно време предмет од европског интереса. То је био,
штавише, први случај у историји Источног питања да су се све Велике силе њиме позабавиле.“ В.
Вучковић, нав. дело, 1-2.
14
Катанка буна је захватила Мачву, Поцерину и горње подрињу, извели су је обреновићевци,
налогодавац је био вероватно Милош Обреновић, а трајала је током октобра 1844 године. Р. Ј. Поповић,
Тома Вучић-Перишић, 169-179.

6
сујета и жудња за одликовањима, па макар, она била и празна. С чином војводе и
титулом кабинетског саветника он је на крају 1844. био прва личност Кнежевине после
кнеза Александра.“15 Већ тада почели су притајени сукоби између Вучића и
Карађорђевића, који су временом прерасли у отворен сукоб и непријатељство, које је, с
мањим прекидима, трајало до 1858 године.16 Тома Вучић се 1845. године у спољно
политичкој орјентацији окренуо Русији, а то опредељење ће задржати до краја живота.
Он је оснивач русофилске струје у оквиру уставобранитељског режима. 17 Након
Карађорђевићеве посете султану Абду-Меџиду у Казанлуку маја 1846. године, где га је
његов суверен лепо дочекао и даривао, српски кнез је одлучио да ојача свој положај.
Аврам Петронијевић који се до тада у сукобу између кнеза и Вучића држао средњег
пута, приклонио се кнежевој страни. Почетком 1847. године кнежева страна је
превагнула у односу на Вучићеву, тј. у њиховом сукобу Карађорђевић је наишао на
више присталица међу уставобранитељима. Негде у то време Вучић је почео да се
дописује са кнезом Милошем. Састав писама се не зна, али се сумња да иза преписке
стоји план Вучића да Обреновића доведе у Србију и убије. Маја 1848. се сазнало за
њихову преписку, а Стеван Петровић-Книћанин је отворено и недвосмислено оптужио
Вучића да је издајник. Војводино частољубље, није могло да поднесе овај чин
Книћанина, који је примљен као тешка увреда па је Вучић затражио од кнеза његову
смену. Кнез Александар је истог месеца преузео заповедништво над војском, чиме је
Вучић први пут од 1939. године одвојен од командовања војском. Због неслоге у
односу кнеза и Вучића и оптужбе Книћанина сазвана је ускоро Петровкса скупштина
као решење за излаз из кризе. „Вучић је на Петровској скупштини победио,
потврдивши тиме свој велики утицај у народу. Међутим, кнез и влада почели су од
тада да га систематски и постепено потискују из политичког живота, па је Петровска

Исто, 179.
15
16
Кнез зна да свој положај дугује Вучићу, па све и да он није био поносан и частољубив, опет би му
сметала близина, толика власт и утицај човека коме дугује своју титулу. Вучић је увек био кнезу
подсетник како је дошао на власт и коме је дужан. Познато је да многи који је обогате престану да буду
пријатељи са онима који су их знали кад нису били имућни, јер их они подсећају на њихово сиромашно
порекло. Карађорђевића је Вучић подсећао да је постао неко захваљујићи њему, а то уме да оптерећује.
Код већине владара па макар они били слабе личности попут Карађорђевића, временом се због положаја
развије ароганција (негде већа, а негде мања), која не трпи да има дужнике, а поготове не оне који хоће
да дуг наплате тиме што ђе владар бити њихов послушник. Карађорђевић ће чекати десет година од
довођења на власт, када су се десиле повољне политичке околности које ће показати сву његову
таштину, којој је извор у надмености, а она происходи из гордости. Исто, 181-183.
17
Вучићева спољнополитичка опредељеност није била идеолошка, односно она није плод уверења о
великој Русији као природној заштитници „малих“ словенских народа, већ је она била практична, тј.
проистицала из потребе за снажним страним заштитиником у унутрашњој политичкој борби. Исто, 182.

7
скупштина представљала његову Пирову победу.“18 Будући да је Вучић од 1846. до
1848. године изгубио подршку некадашњих политички савезника, од средине 1849.
почео је демагошку агитацију у народу против владе.19 Влада се од 1849. до 1851.
године бојала и сумњала да Вучић спрема против ње буну. Октобра 1852. године по
одлуци Илије Гарашанина кнез Александра је пензионисао Тому Вучића.20 Средином
1855. умрла је Агнија Нула Вучићева друга жена, која је имала знатан утицај на многе
његове поступке. У јесен исте године Томи Вучићу је оболело десно око, које му је
наредне извађено од сране бечких лекара. Након женине смрти, Вучић-Перишић се
поприлично политички примирио и посветио задужбинарству. Своју задужбину је
подигао 1858. године у гружанском селу Закути. Улога Томе Вучића-Перишићау
Тенкиној завери из 1857. године ни до данас није у потпуности јасна. 21 Постоје докази
да је хтео да у гужви око Тенкине завере спроведе своју са истим циљем као Тенкина.
Године 1858. доћи ће до политичког савеза чији је главни циљ био збацивање кнеза
Александра Карађорђевића. „Гарашанин, Вичић, Анастасијевић начинили су једну
врсту тријумвирата, у којој је Гарашанин унео политичку способност, Вучић
популарност, а Анастасијевић богаство.“22 Априла 1858. године Вучић је постављен за
председника Савета, а Гарашанин за министра унутрашњих послова. Перишић није
редовно долазио на седнице Савета, а није ни активно учествовао у важнијим
расправама. „Пасивно и готово незаинтересовано учествовао је у политичком животу
кнежевине.“23 Ипак, плод сарадње Вучића-Перишића и Гарашанина јесте
Светоандрејска скупштина. Гарашанинова је замисао сазивање ове скупштине, а њу је
подржао Вучић, након што је одбацио своју идеју о новој револуцији. Од ондашњих
Вучићевих наводних савезника нико није веровао Томи и сви су зазирали од њега и

18
Исто, 195.
19
Вучић је од почетка 1849. године постао употпуности опозиционар. „Борећи се против кнеза
Александра, Вучић је у годинама после 1848. био усамљен. Потпору за своју политику тражио је у
народу и код руског конзула.“ Исто, 209.
20
„Вучић је пензионисан кнежевим указом 6. октобра 1852, а Савет је требало да одреди висину пензије.
Војвода је оставку на звање кабинсетског саветника поднео 1848. године и престао долазити на дужност,
али његова молба за пензионисање није разматрана четри године. „Вучићево пензионисање било је
политички чин Илије Гарашанина, који је војводу од 1848. стрпљиво потискивао из политике.“ Савет му
је укинуо звање кабинетског саветника па је према томе, Вучићу додењена уобичајена саветничка
пензија од 2500 талира, а он је тражио 3500 колика му је била плата. Вучићев понос је вероватно
погодила оваква одлука, али његов џеп није, будући је је био један од најбогатијих људи свога доба.
Исто, 210-211; С. Јовановић, нав. дело, 333.
21
Тенкину заверу сковали су саветници Стефан Стефановић Тенка, Паун Јанковић, Павле Станишић,
Раја Дамјановић и Цветко Рајовић са циљем да кнеза лише живота. Р. Ј. Поповић, , Тома Вучић-
Перишић, 230.
22
С. Јовановић, нав. дело, 299.
23
Р. Ј. Поповић, Тома Вучић-Перишић, 234.

8
његове демагогије, па су се потрудили да законски онемогуће његов рад на
Светоандрејској скупштини. Ова знаменита скупштина састала се 12. децембра 1858.
године, а 22. истог месеца је затражила оставку кнеза Александра Карађорђевића.
Противно очекивања уставобранитеља народна скупштина је за кнеза изабрала
Милоша Обреновића. Тада је Гарашанин покушао да уз помоћ Вучића убеди народне
посланике да одустану од избора Обреновића, међутим било је прекасно, стари војвода
није поново успео да народ заведе својом демагогијом. Још пре повратка у Србију кнез
Милош је почео да ради против Вучића. Долазак, односно повратак кнеза Милоша
Обреновића у Србију почетком 1859. дочекао је у кућном притвору. Ускоро је против
Томе Вучића подигнута оптужница за разне кривице. Одбио је понуду да оде из земље,
иако је претпостављао да му Обреновић неће опростити. Почетком фебруара 1859.
године Вучић је затворен у једну од ћелија војне болнице на Врачару. Тома Вучић-
Перишић је ту и скончао јуна месеца 1859. године од последица тровања које је
наредио српски кнез. Кнез Милош није пуно надживео свога некадашњег омињеног
слугу, а после највећег непријатеља, умро је септембра наредне године. Вучићевим
богатством подмириване су штете које су обреновићевци претрпели у збивањима из
1842. и 1844. године. Вучић је из брака са првом женом Перуником имао два сина
Стевана и Илију и две кћерке Станку и Анку, док са другом Агнијом није имао деце.
Синови Томе Вучића су били осредњи чиновници, ни по чему значајни за историју
Србије.24

I 2. Телесно-духовни склоп Вучића-Перишића

Да би се духовни склоп боље разумео, што је и главни циљ, треба кренути од

телесног, јер је он у вези са духовним и обрнуто. Тома Вучић-Перишић је био крупан
човек, снажан шумадијски сељак. Управо тај стас и снага су му да давали за право да
буде осион, односно бахат и груб, јер онај ко је физички слаб, не може се силити јер
испада смешан. Он је као вожд Карађорђе умео да лично испребија онога ко га наљути.
Вучићево лице на талботипији Анастаса Јовановића, са тим ситним очима, једним
благо затвореним, а другим отвореним са подигнутом обрвом, великим кривим носем,
истакнутим јагодицама, малом горњом усном и шиљатим тугим тужним брковима,
указује, без да човек ишта зна о њему, да је реч о једном лукавом, препреденом

Исто, 15-18, 21, 23, 27-30, 32-33, 34-38, 40, 45-51, 57-58, 60-71, 73, 75, 80, 83-84, 86-87, 89, 91, 96, 98,
24

105-106, 109, 120-124. ,131-134, 136-139, 142-144, 146-147, 153, 157, 159-162, 165-167, 169-179, 181-182,
186, 188, 191-195, 203, 206, 208-211, 220-222, 224, 230-232, 234-236, 239-240, 241-244, 246-249, 251, 254-
258.

9
човеку.25 Преглед Вучићевих особина можда треба почети са једном коју су му многи
спочитавали и те се бојали. Наиме, Вучић је био веома суров човек. Ту особину је
исказивао према свима слабијима, односно према потчињенима, побеђенима, али и
према члановима своје породице.26 Вучић је имао доста особина турског менталитета.27
Као и они и он је умео пажљиво да саслуша и да буде лажно снисходљив кад затреба.
То је та источњачка лукавост, препреденост и подмуклост. И испољавање претеране
строгости и суровости је једна од турских особина. Како рече владика П. П. Његош:
„Куку томе од кога сте јачи“ , мислећи између осталог и на ове особине Турака и
Потурица, а може се рећи да ове Његошеве речи важе и за Тому Вучића-Перишића.28
Заиста се може казати да је било куку ономе од кога је Вучић јачи. Док је кнез Милош
умео да прогања, кињи па и убије онога за кога би проценио да може угрозити његово
вођство, Обреновић ипак није имао таква дела да би се мерилима тога времена могло
рећи да је суров. С друге стране, Вучић је био свиреп чак и за доба у коме је живео, а
оно је било доста суровије него ово данас. Има људи који допуштају да их други газе, а
поготово ако су им такви надређени. Поносан и частољубив Гружанин није био такав.
Може се казати да постоји необичан спој љубави и мржње између Томе Вучића и кнеза
Милоша Обреновића. Ниједног свога чиновника кнез није толико кажњавао, али ни
једног није ценио и унапређивао као Вучића-Перишића. Будући да је био строг,
ситничаво тачан, одговоран, савестан и способан кнез Милош је знао да ће сваки посао
који повери Томи Вучићи бити извршен. Обреновић као да је кажњавањима хтео да
сломи понос Вучића, али му то није успело. Можда га је баш због тога толико и ценио,
јер је било храброст чак и малу показати непослушност кнезу, а храбри кнез Милош је
можда ценио исту особину код Томе Вучића. Обреновић и Вучић су били у неким
стварима слични, наиме обојица су били; мудри, лукави, храбри, борбени, поносити и
ревносни. Те своје особине је вероватно мудри кнез Милош препознао код Вучића и
ето можда разлога да му буде драг, да га цени и да то буде још један разлог поред
наведених да га скоро увек има у својој служби на разним дужностима. Може се рећи
да је кнез Милош барем до 1835. могао Вучића лишити живота, али он то није учинио.
Да ли је мислио да није Перишић довољна претња, или је то тај спој љубави и мржње.
У још једној ствари су Обреновић и Вучић слични, они су поносни али не и посваку

25
Вучићев лик је ту најверније приказан јер је реч о врсти фотографије.
26
„Мајку, прву жену и децу немилосрдно је тукао.“Кад је осетио да може предложио је у мају или јуну
1839. године осталим Обреновићевим опозионарима да лично убије кнеза Милоша. Исто, 261, 288.
27
Није чудо што постији легенда да је Вучић Турчин. Исто, 17.
28
П. П. Његош, Пустињак цетињски, приредио Матија Бећковић, Београд 1979, 174.

10
цену.29 Можда је то и показатељ мудрости. Занимљиви су надимци којим су кнез
Милош и књегиња Љубица звали Тому Вучића. Она га је звала „браца“, а он „газда“.
Све то указује на присан и однос пун поштовања, то је та назовимо је љубав према
Томи Вучићи-Перишићу. Вучићеве главне добре особине су: храброст, ревносност и
поноситост, а тамна страна његовог бића се огледала у следећим цртама личности, а то
су: суровост, частољубље, бунтовништво, тврдоглавост, славољубивост, осионост и
обесност. Речено је да су и кнез и његов прво љубимац, а касније највећи непријатељ
били мудри и лукави.30 Међутим, док је Милош Обреновић ове особине користи и као
дар за своје државништво, Вучић га користи само за приземније сврхе. Кнез се винуо
до нивоа једног од највећих владара и државника, а Тома Вучић ће у политичком
смислу читав живот остати на ступњу сељачког дамагога. Његова лукавост и
препреденост су једино у служби његове демагогије. Вучић је прототип сељачког
демагога. Два основна сељачка става по питању односа према држави он узима за своје
темељне.31 Како каже Слободан Јовановић: „Узет чисто као демагог, Вучић је врло
велики. Нико никад у нашој историји није речитије говорио народу на његовом језику
него Вучић.“32 Да је био убеђен у оно што прича, Тома Вучић би био занесењак, а како
није, он је био демагог, јер „право жаљење народа и праву веру у једнакост он није
имао“.33 Био је један од најбогатијих људи у Србији, а свој дом је саградио и уредио да
одговара једној господској европској породици. С друге стране читав живот се облачио
по турски, односно онако како су се Срби претежно одевали у то време, неби ли и тиме
народу показао блискост са њиме. Лепо је приметио С. Јовановић: „Као и сваки
демагог, он је имао нечег глумачког у себи, био је жудан пљескања.“34 Поред тога што
је неискрен, јер зна да је све празна прича, тј. демагогија, Вучић нема шта друго да
понуди. Он једноставно није уме да се уздигне изнад нивоа једног нешколованог
сељака и као такав он нема неке озбиљније свести о држави. Његово поимање
државних послова и ствари које се тичу државе је посве сељачко. Он је човек без

29
Када су кнезу Милошу 1839. године претили чак смрћу, он је прогутао понос, обуставио борбу и
отишао из земље. Кадаје 1859. Обреновић утамничио Вучића, затвореник је молио кнеза за милост, иако
је он није показао према Обреновићима и њиховим присталицама од 1839. до 1858. године. Р. Ј.
Поповић, Тома Вучић-Перишић, 241-246.
30
Од 1814. године до 1837. Вучић је био кнежев љубимац, а од те до 1859. године непријатељ. Дакле,
скоро подједнако, односно у првом положају 23 године, а у другом 22.
31
Реч је о следећим ставовима:
1. Власт не треба поштовати, јер су сви једнаки.
2. Најбоља је она власт која народ најмање кошта, тј. она која најмањи порез од њега узима.
С. Јовановић, нав. дело, 321.
32
Исто, 322.
33
Исто, 323.
34
Исто, 391.

11
политичких идеја, он није државник. На све то Вучић није био обичан демагог, већ
борбени демагог, бунџија и револуционар. Како је то красно Јовановић закључио:
„Вучић, уопште, није имао политичких идеја ; он је умео боље него ико дизати буне ;
мање него ико умео је владати у редовним приликама. После свршетка буне, он је тако
мало знао шта му и како треба чинити, да му је врло брзо долазила воља да опет иде у
опозицију, ма то било против тога истог стања које је сам створио.“35 Као добар
говорник, он је умео да заведе народ да га води, поред тога био је храбар и одважан,
дакле све особине које красе вођу.36 Али Вучић није био рођени вођа, тј. није имао
карактер предводника. Можда је то што је био више славољубив него властољубив
један од разлога. Стиче се утисак да је Вучић читав живот иако се трудио да буде на
власти, заправо бежао од ње. Тома Вучић-Перишић није имао дара за лидера и
државника, али је био талентовани војни комадант. Он се најбоље сналазио као војни
заповеник и чин војводе, тј. команданта српске војске му је највише пристајао. Може
се казати да Вучић има војнички тип карактера. Несрећа је та што је свој војни таленaт
трошио на међу српске борбе, а не на бојеве са непријатељем. Он је као и његови
гружани храбар човек, али није шумадијска добричина. Њега у животу нису водили
неки виши идеали, већ његово славољубље и частољубље. Тома Вучић није државник,
већ борац и ратник.37

II Илија Гарашанин

II 1. Кратка биографија Илије Гарашанина

Јануара месеца 1812. године у шумадијском селу Гарашима подно планине

Букуље, крај града Аранђеловца, рођен је Илија Гарашанин.38 Његов отац Хаџи-
Милутин Гарашанин је својом вредноћом, разборитошћу, моралношћу, храброшћу и
имућством стекао велико име у народу.39 Са својом женом Пауном, сестром виђенијег

35
Исто, 2.
36
Може се рећи да је Вучићу да буде врхунски оратор недостајао још само пробојан глас, ипак он га није
имао, јер је поседовао тих и танак глас. Р. Ј. Поповић, нав. дело, 263; С. Јовановић, нав. дело, 323-324.
37
Р. Ј. Поповић, Тома Вучић-Перишић, 34-38, 54, 67, 144, 203-210, 261-264, 283-294; С. Јовановић, нав.
дело, 2, 97, 99, 314-324.
38
Породица Илије Гарашанина води порекло из брдског племена Бјелопавлића. Илијин деда Сава је
дошао из Бјелопавлића у шумадијско село Гараше негде током прве половине 18.века. Д. Страњаковић,
Илија Гарашанин, Крагујевац 2005, 11.
39
Милутин Гарашанин је Карађорђев вршњак, рођен је као и вожд Првог српског устанка око 1762.
године. Један је од организатора Другог српског устанка и он је предложио кнеза Милоша за вођу буне.
Своје богатство је стекао трговином и то пре свега свињама. Милутин је први за презиме узео име
родног села Гараша, односно по ономе одакле је, према припадности, из Гараша, Гарашанин. Исто, 12,
15-17.

12
устаничког старешине Арсенија Лома, изродио је многобројно потомство, од којих су
позната три сина, почев од најстаријег, Михаило, Лука и Илија и две сестре. Био је на
разним положајима у управи кнеза Милоша, а најдуже се задржао на месту кнеза
Јасеничког (1816-1825).40Доста касно, тек 1839. године приступио је са синовима
опозицији кнеза Милоша, а од Обреновићевих противника, постао је најближи са
Томом Вучићем. Илија Гарашани је основно образовање стекао у школи коју је у своме
дому осново његов отац Милутин за своју и другу сеоску децу. Затим је млади
Гарашанин наставио школовање у грчкој школи у Земуну, где је провео две године, а
потом исто толико у немачкој школи у Ораховици. Прву државну службу коју је Илија
добио било је место цариника у селу Вишњици крај Београда 1834. године.
Истовремено априла 1837. године Илија Гарашанин је именован за потпуковника
српске војске и премештен је за цариника у Београду. У септембру те године кнез
Милош је га је поставио „шефом војно-полицајне канцеларије“, чиме је произведен за
главног кнежевог човека задуженог за војску. Крајем 1837. године И. Гарашанин је
постављен за управника новоосноване војне школе. У лето 1838. године изабран је за
члана комисије која је имала задатак да дотадашњу гимназију попне на степен Лицеја.
У септембру исте године кнез је „канцеларију војно-полицајни дела“ поделио на два
одсека, војни и комесарски, а за шефа првог изабрао је Илију Гарашанина и унапредио
га у чин пуковника. Маја 1839. када је Вучић добио овлашћење да угуши Јованову
буну, Милутин Гарашанин је именован за његовог помоћника, а њима је придодат и
Илија Гарашанин као начелник београдског гарнизона. Код намесника Вучића,
Петронијевића и Јеврема Обреновића, Илија Гарашанин је уживао необично поверење,
нарочито намесника Вучића, у чијем је често био друштву. Када су се априла 1840.
године уставобранитељи склонили код београдског паше, међу њима се нашао и
Гарашанин, са оцем и братом Луком. Када је Порта склонила уставобранитеље из
Србије октобра 1840. године, Гарашанини су били међу групом која је смештена у
Цариграду. Илија Гарашанин се као и већина уставобранитеља вратио у Србију до
краја 1841. године. Није учествовао у Вучићевој буни, јер се за време њеног трајања
налазио због трговачких послова у Влашкој. У побуни по Томи Вучићу названој,
животе су изгубили стари му отац Хаџи-Милутин и брат Лука. Илија Гарашанин је
ушао у прву Карађорђевићеву владу (новембар 1842. године) као заменик министра

Однос кнеза Милоша и Милутина Гарашанина је био више од службеног, наиме они су били добри
40

пријатељи. Сами надимци којима је Обреновић називао Гарашанина старијег говори о томе, „роде“ и
„рођаче“ он га називаше. Исто, 18-21.

13
унутрашњих дела Томе Вучића-Перишића, а поред тога именован је и за члана Савета.
Након Вучићевог одласка у прогонство августа 1843. године, прво постаје његов
заступник, да би у октобру исте године био именован за попечитеља унутрашњих
послова. На томе положају остаће скоро наредних девет година. У априлу 1852. године
умро је председник владе Аврам Петронијевић, а Илија Гарашанин је септембра те
године поставњен за новог премијера. Антируски настројен и невешт у то време у
вођењу спољних послова, замерио се Русији због чега је смењен већ априла наредне
године.41 Када је кнез Александар Карађорђевић недуго након Гарашанинове смене
показао да жели да заведе лични режим, стао је на чело саветске опозиције кнезу, иако
у то време није био саветник. Члан Савета је био од новембра 1842. до априла 1853.
године. На молбу чланова Савета, враћен је у то тело четвртог месеца 1857. године.
Истога месеца 1858. поново је заузео положај министра унутрашњих дела и ту дужност
је вршио до јануара 1859. године. Био је један од тројице чланова привремене владе
изабраних на Светоандрејског скупштини 12. децембра 1858. године, који су имали
задатак да управљају земљом док кнез Милош не дође из изгнанства. Још пре кнежевог
повратка јануара 1859. године, Гарашанин је дао оставку на место попечитеља
унутрашњих дела. Знавши за његове државничке способности, његову моралност и
родољубље кнез Михаило га је поставио за председника владе децембра 1861. године, а
на тој дужности ће остати од новембра 1867. године. Након тога повукао се на своје
имање у Гроцкој где је умро јуна месеца 1874. године.42

II 2. Телесно-духовни склоп Илије Гарашанина

Илија Гарашанин је био висок и кошчат човек, лице му је било сиво и тамнијег
тена са великим орловским носем и крупним очима, а глас јак и дубок. Дакле, један
строг, ауторитативан изглед. Онакав какав је изгледао такав је и био. Илија Гарашанин
је имао једно добру „смесу“ особина које су чиниле да има личност погодну да буде и
велики државник и велики човек, мада биће да то и мора ићи заједно. Како каже
Драгослав Страњаковић, Гарашанин је био човек: „високих моралних квалитета и

41
Илија Гарашанин није био начелно антируски настројен. У ово време Порта је правно имала више
власти над Србијом од Русије, али се друга у њену унутрашњу политику више мешала од прве.
Гарашанин није хтео да влада по заповести ни једне велике силе па ни Русије. С. Јовановић, нав. дело,
330; Гарашанин је једном приликом рекао да Србија треба да следује: „сопствене наше планове и само
онога ћемо за пријатеља држати, који нам у овоме не смета, а који нас још и морално успомаже, томе
ћемо благодарити.“ Д. Страњаковић, Илија Гарашанин, 556.
42
Д. Страњаковић, Илија Гарашанин, 11, 12, 17-18, 25, 29-32, 37-43, 49-50, 447-450; С. Јованови, нав.
дело, 325, 331.

14
изванредних духовних и душевних способности.“43 Које су то особине красиле Илију
Гарашанина? Гарашанин је имао дар да лепо говори и пише. Имао је добру способност
запажања и представљања појединих догађаја. То је један мудар човек, необично
бистрог ума, односно како то рече С. Јовановић: „здрав разум незбуњен читањем“,
мислећи притом да пуно науке уме оптеретити ум, па да се он у својој пренатрпаности
и сложености може погубити.44 Како је већ казано, Гарашанин није био пуно
образован, али он је као и кнез Милош и Тома Вучић бистре памети. Ипак, за разлику
од њих, он је колико толико школован, док је у односу на тзв. паризлије, тј. први
нараштај српских струдената школованих ван Србије, Илија Гарашанин неко ко је
слабо учен. Он је и по годинама и по образовању на прелазу, он је спона између
Милошеве и Томине генерације рођених у 18 веку, тзв. „стараца“ и „паризлија“.
Слободан Јовановић каже, да су Гарашанина „паризлије“ сматрале: „као полусвога, као
једног од „стараца“ с којим се да радити, који је приступачан новим идејама.“ 45 Он је
као ниједан од старих утавобранитеља умео да разуме нове време и да му се
прилагоди. И то је показатељ мудрости овога човека. Као такав он је био препун
мудрих изрека, духовитих досетки и успелих шала. Имао је дубоке мисли и тачне
констатације. Илија Гарашанин је био озбиљан, отмен, пажљив, гостопримљив и
гостољубив. Био је велики радник, веома вредан човек. Он је самопоуздан,
пожртвован, скроман, несебичан, тачан, исправан, предострожан и стрпљив човек.
Илија Гарашанин је био одлучан и изузетно храбар, енергичан, упоран, истрајан и
издржљив. Он је отворен, искрен, поштен, праведан, некористољубив, неосветољубив,
великодушан. Све ове племените особине личности, добрим делом произилазе из
његовог богољубља, јер је оно основ човекољубља. Имао је где Илија то научити,
наиме, он је баш као и његови родитељи био велики верник. Гарашанин је био строг и
ауторитативан човек и као такав умео је да заповеда и држи ред. Према томе, не чуди
што се у свом огромном министарству најбоље снашао у ресору полиције. Гарашанин
је човек од политичких идеја, он прави државничке планове, добар је и практичан
администратор, он је као такав попут европских бирократских државника тога доба.
Можда се може рећи да је он српски кнез Метерних. Дакле, као државник старог
бирократског кова, влада чврсто и одлучно, веома се стара да сви поштују ред и закон
и прави државничке планове. Он се води принципима и не руководи личним и

43
Д. Страњаковић, Илија Гарашанин, 9.
44
С. Јовановић, нав. дело, 326.
45
Исто.

15
партијским интересима већ државним. Велика животна мана му је била та што је био
превише поносан, тј. частољубив. Као такав и националиста, он није умео да буде
снисходљив са представницима великих сила. Од свих политичара старе гарде он је
најпоноснији у односима са странцима. И Вучић и Гарашанин су поносни и
частољубиви, али док први уме бити источњачки лажно снисходљив, други то не уме и
не дозвољава. Због тога што у политици тражи начелност и доследност у томе, зато
што му је државни испред било кога интереса, зато што има осећај за потребе целог
српства, односно има јаку националну свест, стога га обожава млада српкса
интелигенција, тј. такозване паризлије, зато га сматрају да је делом њихов. Једини
посао и страст овога човека била je политика. Гарашанин је имао још једну веома ретку
државничку способост, наиме умео је и знао да нађе и одабере добре сараднике, што
значи да није био ташт. Гарашанин је родољуб и националиста. Он је један од не пуно
политичара свога времена, а можда се може рећи и свих времена, који је лично
подредио колективном. Већ је то сазнање довољно да буде велики. Кад се томе дода да
је имао и квалитетних политичких идеја, то га чини великим државником.46

III Аврам Петронијевић, укратко о његовом животу и духовно-телесном склопу

Аврам Петронијевић је рођен 1791. године у Текији.47 Завршио је основну

српско-немачку војнограничарску школу у граду Оршави у Влашкој. Школујући се и
одрастајући у више етничкој средини, научио је у младости немачки, влашки и грчки
језик. Како је био даровит за учење језика, касније је током живота савладао
француски, турски и италијански. Чак и мерилима данашњег времена, а поготово
тадашњег, то је несвакидашње знање страних језика. Будићи да је био јако редак
полиглота, то му је отворило врата дипломатске службе у управи Милошеве Србије, те
је 1817. године, када се вратио у Србију, постављен за секратара кнеза Милоша.48
Српски кнез га је оженио 1820. године, а касније му је и крстио децу па су тако
Обреновић и Петронијевић постали кумови. Крајем исте године нашао се у Цариграду
као члан српског изасланства које је требало да преговара са Портом око аутономије

46
Д. Страњаковић, Илија Гарашанин, 495-518, 549-560; С. Јованови, нав. дело, 325-336.
47
И он је као Том аВучић рођен у збегу за време последњег аустро-турског рата 1788-1791. Те године
његова породица је негде са Старог Влаха кренула у збег и случај је хтео да се Аврам роди у Текији. Р. Ј.
Поповић, Аврам Петронијевић (1791-1852), Београд 2012, 12.
48
„У надлежност Кнежеве канцеларије спадали су спољни послови, односно комуникација са Портом и
другим турским званичницима, руским дипломатским представницима у Цариграду, Петрограду,
Букурешту и аустријским пограничним властима“. „Секретари кнежеве канцеларије, учествујући у
преписци са иностанством, упознали су се са начином вођења спољне политике и стицали дипломатско
искуство.“ Исто, 23.

16
Србије. Због грчког устанка који је избио наредне године и изазвао кризу европских
размера, српска делегација је остала у истамбулском заточеништво све до пред истек
1825. године. Половином 1826. врећен је на дужност кнежевог секретара, а на њој је
остао до 1832. године. Након повратка у Србију постао је главни кнежев преговарач са
представницима великих сила, те је стога слат у бројне дипломатске мисије. Како је
делокруг његових овлашћења постао налик онима које је обављао у османској управи
чиновник под називом ћехаја, Петронијевић је добио надимак Ћаја.49 Аврам
Петронијевић је једaн од првака опозиције кнезу Милошу. Био је предводник
посланстава које је послато у Цариград 1838. године ради израде устава, а у настанку
њега имао је значајну улогу.50 Крајем фебруара 1839. године постављен је за кнежевог
представника и министра иностаних дела, односно председника владе. За време
збацивања кнеза Милоша играо је двоструку улогу, као премијер је по службеној
дужности заступао кнежеве интересе, а заправо је потајно радио на даљем ограничењу
његове власти, а потом и смени. Након абдикације кнеза Милоша био је члан
трочланог намесништава 1839-1840. Када се Михаило Обреновић у марту 1840.
године вратио у Србију, Петронијевић и Вучић су му наметнути за кнежеве саветнике,
односно старатеље. Био је принућен да са осталим уствобранитељским првацима
напусти Србију октобра 1840. године, а у земљу се врати концем 1841. године. Један је
од чланова уставобранитеља који су у договору са Портом припремили буну против
кнеза Михаила. Вучић је на војном, а Петронијевић на дипломатском плану, имао
кључну улогу у збацивању млађег Обреновића са власти. Након протеривања кнеза
Михаила, образовао је са Вучићем Привремено Правленије, односно привремну владу,
у којој је заузео место председника. Својом дипломатском вештином значајно је
утицао на очување тековина династичког преврата. Новембра 1842. године поново је
заузео место председника владе. На захтев Русије морао је да оде у изгнанство, које је
провео у Турској од августа 1843. до истог месеца 1844. године. Након повратка у
Србију, убрзо је (у октобру) враћен на ранију дужност, коју је обављао све до своје
смрти 1852. године. Као неко ко је довео Карађорђевића на власт, доста старији (15
година), политички и дипломатски много искуснији, образованији, паметнији,

49
„Кнез Милош га је турским званичницима предстаљао као „свога ћају“, а и у турским докуметнима се,
такоће, помиње као „Аврам ћаја“. Ћехаја је у осамнкој администацији био највиши чиновник у служби
код везира, у локалној или централној управи, овлашћен да у везирово име издаје наредбе, разматра
молбе, а по потреби и заступа везира и обавља његову дужност.“ Исто, 37-38.
50
„У настанку Устава из 1838, без обзир што је створен „договором руске и турске политике“, значајан
удео имао је Петронијевић, који је, заступајући ставове опозиције за ограничење власти кнеза Милоша,
том договору дао легитимитет.“ Исто, 114.

17
Петронијевић је био доминантан над српским кнезом. Он је тај који је водио спољну
политику Србије са малим прекидима од 1839. до 1852. године. Од Аврама
Петронијевића, до дан данас, нико није имао дужи непрекидни мандат председника
владе.51

Аврам Петронијевић је био један од првих индустријалаца у Србији, полиглота,

самоук интелекуалац, ерудита. Његово знање шест језика, занимање за теолошка,
језикословна, књижевна, историјска и филозофска питања, сврстава га у малобрајне
политичаре-интелектуалце. Странци који су посетили Србију, описују га као веома
љубазног, једноставног, срдачног и учтивог човека. Петронијевић је био висока стаса и
правилних црта лица, те би се могло рећи да је био леп и привлачан човек. Таквог
физичког изгледа, доброг образовања и пријатног и учтивог понашања, он је остављао
добар утисак на странце, чиме је дизао и углед земље. Као политичар, Петронијевић је
што је била реткост у то време, био вешт тактичар, спреман на компромис и
попустљивост. Његов став о политичком урећењу државе показује да је био државник
са визијом. Залагао се да држава буде уставна монархија, а у привреди је био
заговорник физиократизма (економско учење које сматра да се вишак вредности
налази у пољопровреди) и постепену индустријализацију. Дакле, он је јасно увидео да
Србија има најбољу извозну моћ у прољопривреди, да се производња и извоз требају
добро организовати и да тако држава од ове гране привреде остварује главни и велики
приход, али и да је индустијализација неопходна, јер пољопривреда није сама по себи
довољна да би се створила једна озбиљна држава. У српској историографији се током
времена усталило мишљење да је Петронијевић био туркофил, под чиме се
подразумевало да је српке интересе подређивао турским. Петронијевићев биограф
Радомир Ј. Поповић његово туркофилство објашњава овако: „У суштини,
Петронијевићево туркофилство било је више тактичко него идеолошко, првенствено
условљено ситуацијом и потребом у унутрашњој политици, јер је у смени Обреновића
Порта била главни савезник уставобранитеља. Додуше, чињеница је да је негативна
последица турског уплива у унутрашње сукобе слабљење аутономије Србије. Међутим,
Петронијевић је поред ослањања на Порту, у зависности од прилика и догађаја,
налазио потпору и на другим странама: у Русији, у Аустрији и у пољској емиграцији“52
Дакле, његова спољна политика била је вишесмерна и прилагодљива. Овај човек

51
Исто, 12, 14, 18-19, 26-37, 107-108, 115-116, 119, 122, 128-129, 132, 140-141, 145-146, 148-150 ,154-184.
52
Исто, 286-287.

18
истанчаног дипломатског дара је знао и умео да вешто балансира између Истока и
Запада.53

Закључак

Може се закључити да су од 1839. до 1844. године два водећа човека

уставобранитеља били Вучић и Петронијевић, тј. то је двојац који се у унутрашњим
стварима Србије највише питао.54 Ако се гледа популарност у народу као мерило
предводништва, онда се може казати да је Вучић био вођа уставобранитељског
покрета.55 Током 1845. полако долази до промене, тако да ће овај дует постепено
заменити други. Крајем 1844. године кнез Александар Карађорђевић је био у
потпуности окружен триом уставобранитељских вођа, који чине Вучић, Петронијевићи
и Гарашани, где је први главни саветник, други председник владе и трећи министар
унутрашњих послова. Може се рећи да је у то време то је још увек дует Вучић-
Петронијевић, где је Гарашанин ипак нешто испод њих. Карађорђевић, укљештен овом
тројицом моћника, а и личности слабе, он готово да није има простора за самостално
деловање. Вучић је због свога великог угледа могао народ увек подићи на оружје и
тиме сачувати режим од неког јачег напада. Петронијевић, друга личност режима по
престижу у кнежевини, је као образован и вешт политичар добро могао водити владу.
Гарашанин је као сјајни бирократа, ћуди полицијског типа, одлично водио свој ресор
у коме су биле војска и полиција, чиме је контролисао земљу. Већ устројством управе с
краја 1844. године дует Вучића и Петронијевића се финкционално распао и прешао у
дует Гарашанина и Петронијевића, а разлазом Вучића са Петронијевићем половином
1846. године, он је у потпуности разбијен. Како каже Радомир Поповић за однос
Вучића пре свега са Петронијевићем и Гарашанином: „Чим се, до 1845,
уставобранитељски режим учврстио, потискиван је од својих дојучерашњих
савезника.“56. Или како то рече С. Јовановић: „ Он је (Вучић) створио један режим који
га је убрзо одбацио од себе:“57 Дакле од 1845. године уставобранитељски режим ће
практично водити дует Гарашанин-Петронијевић. Образованији и државнички
способнији од Вучића, Петронијевић и Гарашанин ће управљати земљом. Да је без
државничког дара, добар за бојеве и манипулацију народом, али не и за управу, знали

53
Исто, 5, 285-289.
54
Исто, 121; Р. Ј. Поповић, Тома Вучић-Перишић, 98-179.
55
Исто, 132, 181.
56
Исто, 262.
57
С. Јовановић, нав. дело, 391.

19
су вероватно и Гарашанин и Петронијевић. Можда је Вучић и сам био тога свестан.
Уоталом у расподели функција, њима су припале делатне, радне и оперативне, док је
његова може се рећи била више част него власт.58 Ипак, његова улога није безначајна,
Вучић је због своје популарности у народу, био чувар, бранилац и заштитник тог
режима. Међутим, када му је 1848. одузета команда над војском и када је од те године
до 1852. планом Илије Гарашанина употпуности потиснут из политике, он више ни то
неће бити. Вучићево неучествовање у власти није са практичне стране тешко палу
двојцу Петронијевић-Гарашанин, јер он удела у управи и вођењу земље није имао.
Колико год радио од 1849. године против владе, дићи нову буну вероватно није смео из
неколико разлога. Први, ово је време добрих односа кнеза и врха уставобранитељског
режима, те би напад на њих био напад и на кнеза. Како је Вучић довео Карађорђевића,
тешко би могао правдати његово збацивање и пред народом и пре великим силама.
Други, истина да је Вучић имао највећу популарност међу светом, али је и његовог
старог сарадника Петронијевића био велики глас у народу, а није био занемарљив ни
углед за њих младога Гарашанина.59 Трећи, Гарашанин је као и Вучић и Книћанин
одважан и храбар човек. Он непреза ни од кога, он се не плаши нити Вучића, а нити
Книћанина. Петронијевић и Гарашанин су били стубови уставобранитењаке владе, тј.
Карађорђевиђеве владе за време њеног најбољег периода од 1844. до 1852. године.60
Шта је то довело да Вучића бивши политички савезници напусте, одбаце и изолују
почев полако од краја 1844. године, преко 1846. и 1847. године, а сасвим од 1848.
године. Можда се може рећи да разлог стоји у споју следић чињеница:

1. Вучић није имао дара да буде државник

2. Он је опасан човек, а таквим га чини састав три особине лукав-суров-частољубив-

демагог. Никад се не зна када ће частољубље да проради, затим да лукавством смили
неку заверу, потом да демагогијом придобије народ и сурово се обрачуна са
противницима. Од таквог човека зазиру непријатељи, али и пријатељи.

58
Већ је речено да звање кабинетског саветника није било јасно одрећено.Чин војводе је требао
одговарати главном заповеднику војске, мада и то није потпуно извесно. Како год, војска је подређена
извршној власти, односно кнезу и влади, дакле ту је Вучић имао да се повинује Петронијевићу и
Гарашанину.
59
Тома Вучић је свега пет година млађи од кнеза Милоша, односно први је рoђен 1788. године, а други
1783. године. Аврам Петронијевић је на свет дошао 1791. године. Измећу прве тројице није велика
разлика, али су сви пуно старији од Илије Гарашанина који је рођен 1812. године.
60
Р. Ј. Поповић, Тома Вучић-Перишић, 181-211; С. Јовановић, нав. дело, 320, 325, 333, 391; Д.
Страњаковић, Влада уставобранитеља (1842-1853), 88-104.

20
3. Наравски је бунтовник и револуционар. Било којем режиму не треба такав човек,
особа са којом никад ниси начисто. Уставобранитељи су буном дошли на власт, али им
побуне не требају када су на власти.

4. Вучић је показао можда највећу жељу да кнез буде играчка само у рукама једног
човека, тј њега. Тиме је изазвао сурењивост Петронијевића и Гарашанина.

Вероватно су Гарашанин и Петронијевић звањем кабинетског саветника подхранили

његову сујету и жудњу за одликовањима, а заправо му дали нејасну и тиме доста
празну функцију, али вероватно да је Вучић није тако гледао. Као што је речено, можда
се може рећи да Вучић није био претарано властољубив. Биће да се њему и допадало
звање кабинетског саветника. Она као да одговара његовом демагошком карактеру, јер
је он њоме могао да утиче на владара, а ако дође до мера владе, или ма којих проблема
који изазову нерасположење народа, он је увек могао рећи да нема веза са тим, већ да
се обрате кнезу и влади, јер је он само саветник, он не одлучује. Посао саветника је
савршен за деловање из сенке, вероватно је то Вучић и желео. Да се пита, али да не
сноси одговорност. Како кнез не мора слушати саветника ако неће, а није морао јер се
приклонио мање опасним и оптерећујућим Петронијевићем и Гарашанином, Вучић је
био саветник без утицаја. Видевши да је употпуности изигнорисан и искључен из
власти, он је 1848. поднео оставку и престао долазити на посао. Од 1848. године Вучић
није више велика политичка снага, већ само велико политичко име. Како је ишла
његова политичка моћ, односно како се временом мењала ? Године 1844. Вучић је био
на врхунцу политичке снаге, од те године она слаби, малаксава, али и даље има
донекле снагу, а од 1848. Вучић више нема политичке моћи. Могу се уочити три фазе
Вучићеве политичке снаге, односно моћи утицаја на државне послове.

1. 1839-1844 Огромна политичка моћ

2. 1844-1848 Љуштура политичке моћи

3. 1848-1858 Политички немоћан

4. 1858. Привид политичке моћи.

Вучић је био врсан демагог, одличан у пропаганди, велики сплеткарош и смутљивац.

Кад се погледа свеобухватно, може се рећи да српски народ од њега није имао неке
велике користи. Вучића је педесетих година 19. века већ прегазило време, уосталом као

21
и режим чији је један од оснивача. Он је био већ 50 година познат у народу, његова
прича је већ била стара песма. Гарашанин је са малим прекидима четврт века (1842-
1867) заизимао високе државничке положаје. Оно по чему је остао најпознатији јесте
његово Начертаније из 1844. године, које представља први план државне и националне
политике Србије. Илија Гарашанин је најзалужнији за издавање Полицијског законика
из 1850. године, којим је полиција добила право да кажњава за мање кривице. Како је
пуно година био у државном врху, може се рећи да готов нема ствари које се тичу
државе, а да не носе барем делимично његов печат. Он је био најспособнији и
најугледнији државник уставобранитељског режима. Како то каже Драгослав
Страњаковић: „За владе уставобранитеља и у земљи и на страни знало се за кнеза само
зато што је био Карађорђев син, док је Гарашашин имао глас најспособнијег и
најугледнијег државника који је држао све у својим рукама. Скоро пуних 25 година у
Србији се ништа важно није урадило, а да Гарашанин у томе није учествовао.“61
Страњаковић, Гарашанина ставља заједно са Карађорђем, кнезом Милошем, Јованом
Ристићем и Николом Пашићем у пет главних личности политичке историје Србије 19.
века.62 Његов биограф је овако оценио његов рад и значај: „Својим радом и
постигнутим успесима у унутрашњој и спољној политици Србије, Гарашанин је
обезбедио себи једно од првих места у новијој политичкој историји српског народа, а
својим изванредним духовним споспобностима и душевним особинама он ће служити
за углед свим будућим српским генерацијама.“63 Колики је значај постојања Илије
Гарашанина у српској историји, говори и податак да је у једној од периодизација
српске историје, односно у покушају историчара да је изделе и по нараштајима, за
симбол генерације уставобранитеља узет Илија Гарашанин, тиме га заправо означивши
за главног човека тога режима.64 Петронијевићева дипломатска вештина, може за сва
времена бити наук свима онима који се дипломатијом желе бавити. Срећа је Србије да
је скоро деценију имала двојац одличних државника, где је како је то закључио
Слободан Јовановић, Гарашанин био моћан у унутрашњој, а Петронијевић у спољној
политици.65 Ако се потраже кључне речи које одређују бића Вучића, Петронијевића и
Гарашанина, за првог се може рећи војничина и демагог, другог моралана громада и
државник и трећег врхунски дипломата и државник.

61
Исто, 588-589.
62
Исто, 9.
63
Исто,560.
64
Р. Љушић, Србија 19. века, Београд 1998, 28-32.
65
С. Јовановић, нав. дело, 325.

22
Извори и литература

В. Вучковић, Срспка криза у Источном питању (1842-1843), Београд 1957.

Г. Јакшић, Европа и васкрс Србије (1804-1834), Београд 1933.

Д. Страњаковић, Влада уставобранитеља (1842-1853), Београд 1932.

Д. Страњаковић, Илија Гарашанин, Крагујевац 2005.

Историји српског народа 5-1, Београд 1981.

Ј. Ристић, Спољашњи одношаји Србије новијег времена, књ. 1 (1848-1960), Београд

1887.

П. П. Његош, Пустињак цетињски, приредио Матија Бећковић, Београд 1979, 174.

Р. Ј. Поповић, Аврам Петронијевић (1791-1852), Београд 2012.

Р. Ј. Поповић, Тома Вучић-Перишић, Београд 2003.

Р. Љушић, Вожд Карађорђе, Београд 2005.

Р. Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839), Београд 1986.

Р. Љушић, Србија 19. века, Београд 1998.

С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858), Београд 1933.

23
24