BIBLIOTEKA „HORIZONTI"

Naslov originala:
DER MANN MOSES UND DIE MONOTHEISTISCHE
RELIGION, 1975.
Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt am Main

UREDNIK: VITO MARKOVIĆ* RECENZENT: VITO MARKOVIĆ *

KORICE: VOJA MIL1Ć * GRAFIČKA OPREMA: MIŠA POPOVIĆ *
KOREKTOR: MILICA SEKICKI * IZDAVAČ: IROI .GRAFOS", BEO­
GRAD, SIMINA 9a • ZA IZDAVAČA: VIKTOR ŠEĆEROVSKI *
ŠTAMPA: .GRAFIČAR" TUZLA

ŠTAMPANO u 3.000 PRIMERAKA

ISBN-86-7157—046—0
 SIGMUND FROJD

MOJSIJE
I MONOTEIZAM

Preveo
BOZIDAR ZEC

GRAFOS • BEOGRAD
1988.
MOJSIJE I MONOTEIZAM
 I
MOJSIJE — EGIPĆANIN

Oduzeti jednom narodu čoveka koga slavi kao

najvećeg među svojim sinovima — nije nešto što
će čovek rado* ili olako preduzeti, pogotovo kada
i sam pripada tom narodu. No, ne možemo dopu­
stiti da nas gane bilo kakav primer pa da u prilog
tobožnjih nacionalnih interesa zapostavimo istinu,
a imamo razloga da od razjašnjavanja stanja stvari
očekujemo i nekakvu korist za naš uvid.
Ćovek Mojsije koji je jevrejskom narodu bio
oslobodilac, zakonodavac i osnivač vere — pripada
tako dalekim vremenima da nismo kadri da zaobi­
đemo pretpitamje: da li je on neka istorijska lič­
nost ili tvorevina legende. Ako je živeo, onda je to
bilo u trinaestom, možda četrnaestom stoleću pre
naše ere; o njemu nemamo nikakvih drugih poda­
taka sem onih iz svetih knjiga i jevrejskin pisanih
>redanja. Ako je zato i odgovor na gornje pitanje
{išen poslednje pouzdanosti, onda se, ipak, pretež­
na većina istoričara izjasnila za činjenicu da je Moj­
sije stvarno živeo i da se zbilja odigrao s njim po­
vezani Izlazak iz Egipta. S punim pravom se tvrdi
kako bi poznija istorija Izrailjaca bila nerazumljiva
ukoliko se ne bi pridodala ta pretpostavka. Da­
našnja nauka je uopšte postala obazrivija i daleko
opreznije postupa s predanjima nego u početnim
periodima istorijske kritike.
Prvo što privlači našu pažnju na Mojsijevu lič­
nost jeste ime koje na hebrejskom, glasi „Moše".
ćovek može zapitati: otkud ono potiče? Šta znači?

7
Kao što je poznato, već nam priča u drugom po­
glavlju Eksodusa daje odgovor. Tu se iznosi kako
mu je egipatska princeza koja je dečaka spasla
ostavljenog u Nilu, dala to ime s etimološkom mo­
tivacijom: „jer ga iz vode izvadih." Jedino što je
takvo objašnjenje očito nedovoljno. „Biblijska in­
terpretacija imena ,onaj što je iz vode izvučen'",
misli jedan autor u Jüdisches Lexikonu1, „jeste na­
rodna etimologija s kojom se već ne može uskla­
diti aktivni hebrejski oblik (,Moše' može u najbolju
ruku značiti .izvaditelj')." čovek je u stanju da to
neprihvatanje podupre s dva dalja argumenta; pr­
vo, da je besmisleno pripisivati egipatskoj princezi
izvođenje imena iz hebrejskog jezika, i, drugo, da
voda iz koje je dete izvučeno najverovatnije nije
bila voda Nila.
Naprotiv, odavno je s različitih strana iznošena
pretpostavka kako ime „Moj sije" vuče poreklo iz
egipatskog jezičkog blaga. Umesto da se navode
svi autori koji su u tom smislu nešto rekli — na-
vešću odgovarajuće mesto prevedeno iz jedne no­
vije knjige Dž. H. Brestida 2 , autora čije se delo
History oj Egypt (1906) smatra merodavnim.
„Vredno je pažnje što je njegovo (tog vođa) ime
,Mojsije' bilo egipatsko. To je prosto egipatska reč
,mose' koja znači ,dete', i skraćenica je za puniji
oblik kao što je na primer ,Amon,mose' što znači
,Amon-dete', Hi ,Ptah-mose' što znači ,Ptah-dete'; i
ta sama imena su opet skraćenice dužnih izraza:
'Amon (je poklonio) dete', ili ,Ptah (je poklonio)
dete'. Ubrzo je ime ,dete' postalo pogodna zamena
za opširno, puno ime, i oblik imena ,Mose' nalazi
se ne retko na egipatskim spomenicima. Sigurno je
Mojsijev otac svom sinu dao ime spojeno s Amon
ili Ptah, i ime boga je u svakodnevnom životu po­
stepeno izostajalo, dok dečaka jednostavno nisu
zvali ,Mose'. (Ono ,s' na kraju Mojsijeva imena
' Jüdisches Lexikon, b e g r ü n d e t . von Herlitz und
Klr«chncr, Bd. IV, 1930, Judischer Verlag Berlin.
1
J. H. Breasted The Dawn of Conscience, London
1934, i l i . 350.

8
/Moses/ potiče iz grčkog prevoda Starog zaveta. To
ne pripada ni hebrejskom jeziku gde ime glasi
,Moše'.)" Ovo mesto sam doslovno reprodukovao i
ni u kom slučaju nisam spreman da delim odgo­
vornost za njegove detalje. Donekle se čudim što
je Brestid u svom nabrajanju propustio upravo
analogna teoforična imena koja se zatiču ina listi
egipatskih kraljeva kao Ah-mose, Tut-mose (Tot-
mes) i Ra-mose (Ramzes).
Sad bi trebalo očekivati da neko od mnogih
koji su uvideli da je ime „Mojsije" egipatskog po­
rekla, izvuče i zaključak ili barem razmisli o mo­
gućnosti kako je sam nosilac egipatskog imena bio
Egipćanin. Za moderna vremena sebi dopuštamo,
ne dvoumeći se, takve zaključke, iako danas ljudi
nose ne jedno nego dva imena: porodično i lično,
i mada nisu isključene promene imena i ujednača­
vanja pod novim uslovima. Ni u kom slučaju tada
nismo iznenađeni što nalazimo potvrđenim da je
pesnik Šamiso francuskog porekla dok je Napoleon
Bonaparte — italijanskog, a da je Bendžamin Diz-
raeli stvarno italijanski Jevrejin kao što se to može
zaključiti po njegovom imenu. Čovek bi trebalo da
pomisli kako bi i za stara i rana vremena jedan
takav zaključak u kome se na osnovu imena govori
o pripadnosti nekom narodu, morao biti još dale­
ko pouzdaniji i činiti se zapravo neizbežnim. Ipak,
koliko znam, nijedan istoričar nije izvukao takav
zaključak u Mojsijevom slučaju, i niko od onih
koji su upravo kao Brestid spremni da pretpostave
kako je Mojsije bio upućen ,,u svu egipatsku mu­
drost"3.
Šta je tome stajalo na putu — ne može se po­
uzdano odgonetnuti. Možda je uvažavanje biblijske
tradicije bilo neprevladivo. Možda se učinila mon­
struoznom pomisao kako bi trebalo da je čovek Moj­
sije bio nekog drugog porekla a ne hebrejskog. U
3
1. c, str. 334. Mada se pretpostavka da je Mojsije
bio Egipćanin dovoljno često i bez pozivanja na ime iz­
nosila od najranijih vremena do danas.

9
svakom slučaju se ispostavlja da se priznavanje
egipatskog imena ne smatra presudnim za ocenu
Mojsijeva porekla, da se iz tog priznavanja ne može
ništa drugo zaključiti. Ako se pitanje o nacional­
nosti tog velikog čoveka smatra značajnim, onda
bi svakako bilo poželjno da se predloži novi ma­
terijal za njegovo rešavanje.
To preduzima moja mala rasprava. Njen za-
htev za mestom u časopisu Imago temelji se na
tome što njen prilog ima za sadržaj primenu psi­
hoanalize. Tako zadobijen argument sigurno će os­
taviti utisak na onaj mali broj čitalaca koji je
upućen u analitičko mišljenje i čije rezultate zna
da ceni. No, po svoj prilici, to će njima izgledati
značajno.

1909. godine je O. Rank, tada još pod mojim

uticajem, na moj podsticaj objavio spis pod naslo­
vom Der Mythus von der Geburt des Helden*. Taj
spis obrađuje činjenicu da su „gotovo svi značajni
kulturni narodi . . . svoje junake, legendarne kra­
ljeve i kneževe, osnivače vere, dinastije, carstva i
gradova — ukratko svoje nacionalne junake — za­
rana već veličali u pesmama i legendama. Naročito
su istorije rođenja i mladosti tih ličnosti ukraša­
vali fantastičnim crtama čija je zapanjujuća slič­
nost, čak delimično slaganje u recima kod različi­
tih, ponekad veoma odvojenih i potpuno nezavisnih
naroda odavno poznata, a što su mnogi istraživači
već uočili." Ako čovek po Rankovom uzoru kon-
struiše, recimo, Goltonovom tehnikom, „tipičnu
legendu" koja ističe bitne crte svih tih istorija,
onda se dobija sledeća slika:
„Junak je dete uglednih roditelja, mahom kra­
ljevski sin.
Peta sveska Schriften zur angewandten Seetenkun-
de. Fr. Deuticke, Wien. Daleko sam od pomisli da uma­
njim vrednost Rankovih samostalnih doprinosa t o m
radu.

10
 Njegovom rađanju prethode poteškoće, kao na
primer period apstinencije, ili duga neplodnost, ili
potajni odnos roditelja usled spoljasnjih zabrana
ili prepreka. Za vreme trudnoće ili već ranije sledi
predskazanje (san, proročanstvo) koie skreće paž­
nju na njegovo rođenje i koje najavljuje opasnost
koja mahom ugrožava, oca.
Zbog toga, novorođenče biva većinom na očev
podstrek ili na podstrek lica koje ga zamenjuje —
predodređeno za ubijanje ili napuštanje; po pravi-
{lu, dete se u nekakvom kovčežiću prepušta vodi.
Zatim ga spašavaju životinje ili ljudi' niskog
porekla (pastiri), i doji ga ženka ili žena niskog
porekla.
Odrastavši, ponovo pronalazi ugledne roditelje,
doživljavajući pri tom svakojake avanture; s iedne
strane, sveti se ocu a, s druge, biva priznat i dospe-
va do veličine i slave."
Najstarija od istorijskih ličnosti za koju je
vezan taj mit o rođenju jeste Sargon iz Agade, os­
nivač Vavilona (oko 2800. godine pre Hrista). Upra­
vo za nas nije bez značaja da ovde reprodukujemo
priču koja je pripisana njemu samom:
„Ja sam Sargon, moćni kralj, kralj Agade. Mo­
ja majka je bila vestalka, svog oca nisam pozna­
vao, dok je brat mog oca prebivao na planini. U
mom gradu Azupirani koji je ležao na obali Eufra-
ta, majka — vestalka — me je zanela. Potajno me
rodila. Položila me u trščani sud, zalila poklopac
smolom i spustila u reku koja me nije udavila.
Struja me je odvukla do Akija, crpača vode. Aki,
crpač vode, zbog dobrote svoga srca — izvlači me
iz vode. Aki, crpač vode, podizao me je kao sop-
stvenog sina. Aki, crpač vode, stvorio je od mene
svog baštovana. Obavljajući posao baštovana, za-
volela me je Istar! Postao sam kralj i četrdeset i
pet godina vladao kao kralj."
Nama najpoznatija imena u nizu koji počinje
Sargonom iz Agade jesu Mojsije, Kir i Romul.
Osim toga, Rank je, međutim, sakupio veliki broj
junačkih likova što pripadaju poeziji ili legendi i

11
0 kojima se pripoveda ista istorija mladosti — bilo
u svojoj celini bilo u dobro poznatim odlomcima,
likova kao što su: Edip, Kama, Pariš, Telef, Persej,
Herakle, Gilgameš, Amfion, Zet i dr.
Rankova istraživanja su nas upoznala s izvo­
rom i tendencijom tog mita. Treba da se samo krat­
kim aluzijama na to pozovem. Junak je onaj koji
se odvažno digao protiv svog oca i na kraju ga po-
bednički savladao. Naš mit sledi tu borbu sve do
u preistoriju jedinke time što dopušta da se dete,
uprkos očevoj volji, rodi i da se, uprkos njegovoj
zloj nameri, spase. Ostavljanje u kovčežić jeste evi­
dentan simboličan prikaz rođenja gde je kovčežić
majčina utroba, a voda — plodova tečnost. U bez­
brojnim snovima se odnos između roditelja i de-
teta prikazuje izvlačenjem ili spašavanjem iz vode.
Ako narodna mašta ovde obrađeni mit vezuje za
istaknutu ličnost, onda želi da dotičnu ličnost pri­
zna kao junaka, da oglasi kako je ličnost ostvarila
shemu junakova života. Međutim, izvor čitavog mita
jeste tzv. „porodični roman" deteta u kojem sin
reaguje na promenu osećajnih odnosa prema rodi­
teljima, posebno ocu. Ogromno precenjivanje oca
prožima prve dečje godine. Kralj i kraljica u snu
1 bajci uvek znače samo roditelje. Međutim, kasnije,
pod uticajem suparništva i stvarnog razočarenja
dete se zalaže za odvajanje od roditelja i prema ocu
zauzima kritički stav. Ove porodice mita — ugledna
kao i ona niskog porekla — jesu shodno tome dva
odraza detetove vlastite porodice kao što su mu se
pojavljivale u sukcesivnim periodima njegova ži­
vota.
Covek sme tvrditi da kroz ta objašnjenja po­
staju potpuno shvatljive raširenost i jednorodnost
mita o rođenju junaka. Utoliko .više zaslužuje našu
pažnju to što legenda o Mojsijevom rođenju i ostav-
{ljanju zauzima naročito mesto i što u nečem bit­
nom protivreči ostalim legendama.
Poći ćemo od dve porodice između kojih se, po
legendi, odvija sudbina deteta. Znamo da se one u
analitičkom tumačenju poklapaju, samo se vremen-

12
ski jedna od druge odvajaju. U tipičnoj formi le­
gende prva porodica u kojoj se dete rađa, ugledna
je i mahom kraljevska; druga, u kojoj dete raste
— niskog je porekla ili ponižena, kao što uostalom
odgovara odnosima u kojima tumačenje nalazi svoj
izvor. Samo je u legendi o Edipu ta razlika izbri­
sana. Dete koje ostavlja jedna kraljevska porodica,
prihvata drugi kraljevski par. Čovek sebi kaže: to
jedva može biti slučajno što upravo u tom primeru
prvobitna identičnost obeju porodica prosijava i
u samu legendu. Socijalni kontrast dveju porodica
pribavlja mitu koji, kao što znamo, treba da na­
glasi junačku prirodu velikog čoveka — drugu funk­
ciju koja postaje značajna posebno za istorijske
ličnosti. Taj kontrast može da se upotrebi i za to
da se junaku pribavi plemićka povelja, da ga soci­
jalno uzdigne. Tako je Kir za Međane strani osva­
jač; no, zahvaljujući legendi o napuštanju, on po­
staje unuk međanskog kralja. Slično je s Romulom.
Ako je živela neka ličnost koja njemu odgovara,
onda je to bio nekakav lutalica nepoznatog porekla,
skorojević; posredstvom legende on postaje poto­
mak i naslednik kraljevske kuće Albe Longe.
Mojsijev slučaj je posve drugačiji. Tu je prva
porodica, inače ugledna, dovoljno skromna. Moj-
sije je dete jevrejskih Levita. Međutim, druga po­
rodica niskog porekla u kojoj inače dete raste —
zamenjena je egipatskom kraljevskom kućom; prin­
ceza ga odgaja kao svog vlastitog sina. To odstupa­
nje od tipa začudno je delovalo na mnoge. Ed. Ma-
jer i ostali za njim su predpostavljali da je legenda
prvobitno drugačije glasila: faraona je opomenuo
proročki san5 da će sin njegove' kćeri njemu i car­
stvu doneti opasnost. Zato naređuje da se dete po
svom rođenju ostavi u Nil. No, Jevreji ga spašavaju
i podižu kao svoje6 dete. Usled „nacionalnih motiva",
kako kaže Rank , legenda je prerađena u formu
koja nam je poznata.
5
Spomenut i u izveštaju Josifa Flavija.
6
1. c, str 80, Napomena.

13
 No, naredno razmišljanje kazuje da takva pr­
vobitna legenda o Mojsiju koja više ne odstupa od
drugih, nije mogla postojati. Jer je ona ili egipat­
skog ili jevrejskog porekla. Prvi slučaj se isključu­
je: Egipćani nisu imali nikakav motiv da Mojsija
veličaju, za njih on nije bio junak. Znači, trebalo je
da je legenda stvorena u jevreiskom narodu, to
jest da u svojoj poznatoj formi bude vezana za lič­
nost vođa. Samo, ova legenda nije bila sasvim pri­
kladna za tako nešto, jer šta bi narodu trebalo da
koristi legenda koja je njegovog velikog čoveka
učinila strancem?
U formi u kojoj danas legenda o Mojsiju leži
pred nama — na način vredan pomena ona ostaje
iza svojih skrivenih namera. Ako Mojsije nije kra­
ljevski izdanak, onda ga ni legenda ne može na­
praviti junakom; ako on ostaje jevrejsko dete, onda
ona nije učinila ništa za njegovo uzdizanje. Samo
jedan mali fragment čitavog mita ostaje delatan:
potvrđivanje da se dete uprkos snažnim spoljnim
silama održalo. Istorija Isusova detinjstva takođe
je ponovila tu crtu, istorija u kojoj car Irod pre­
uzima faraonovu ulogu. Tada stvarno slobodno mo­
žemo pretpostaviti kako se neki pozni, nevešti pre­
rađivač legendnog materijala našao podstaknutim
da nešto što je slično klasičnoj legendi o napušta­
nju koja je svojstvena za junaka — smesti i uz svog
junaka Mojsija, a što mu nije zbog naročitih od­
nosa tog slučaja moglo odgovarati.

Tim nezadovoljavajućim i povrh toga nepouz­

danim rezultatom moralo bi se naše istraživanje
zadovoljiti, a da ništa nije učinilo za razrešavanje
pitanja: da li je Mojsije bio Egipćanin. No, za ocenu
legende o napuštanju postoji jedan drugačiji, možda
izgledniji pristup.
Vratimo se dvema porodicama mita. Znamo:
na nivou analitičkog tumačenja one su identične,
14
a na mitskom nivou razlikuju se kao ugledna poro­
dica i porodica neplemenita porekla. Međutim kada
je reč o istorijskoj ličnosti za koju je mit vezan,
tada postoji i treći nivo — nivo realnosti. Jedna
porodica je realna; u njoj se ličnost, veliki čovek,
zbilja rodio i odrastao. Druga je fiktivna koju je
izmislio mit sleđeći svoje namere. Po pravilu, real­
na porodica se podudara s porodicom neplemenita
porekla, a. izmišljena s uglednom. Situacija u Mojsi-
jevom slučaju je izgledala nešto drugačije. Možda
novo stanovište sada vodi razjašnjenju kako je prva
porodica, ona koja napušta dete, u svim slučajevi­
ma koji se mogu iskoristiti — izmišljena; među­
tim, ona kasnija koja dete prihvata i "u kojoj ono
raste — jeste stvarna. Ako imamo hrabrosti da tu
postavku uvažimo kao opštost kojoj podčinjavamo
i legendu o Mojsiju, onda jasno saznajemo: Mojsije
je — verovatno ugledni — Egipćanin od koga le­
genda treba da napravi Jevrejina. A to bi bio naš
rezultat! Ostavljanje u vodi bilo je na svom pravom
mestu; da bi se potčinila novoj tendenciji, namisao
ostavljanja se morala — ne bez nasilja — modifi-
kovati; od prepuštanja na milost i nemilost sudbini,
ostavljanje je postalo sredstvo spašavanja.
Odstupanje legende o Mojsiju, od svih drugih
njene vrste moglo se, međutim, svesti na poseb­
nost Mojsijeve istorije. Dok se inače junak u toku
svog života uzdiže iznad svojih niskih početaka, ju­
nački život velikog čoveka Moj si ja započeo je time
što se srozao sa svoje visine, spustio na nivo „sino­
va Izrailjevih"

Ovo malo istraživanje preduzeli smo u nadi da

ćemo iz njega dobiti drugi, novi argument za pret­
postavku da je Mojsije bio Egipćanin. Ćuli smo
kako prvi argument koji je izveden iz imena, nije
na mnoge ostavio nikakav presudan utisak7 Čovek
7
Tako, n a primer, E d . Meyer u Die Mosessagen und
die Leviten, Berliner Sitzbericht, 1905, kaže: „Ime »Moj­
sije' je verovatno egipatsko, dok je ime .Fines' u sveš-

15
mora biti spreman da ni novi argument, izveden iz
analize legende o napuštanju neće imati više sreće.
Svakako da će prigovori glasiti kako su odnosi
stvaranja i preoblikovanja legendi ipak isuviše ne­
jasni da bi zaključak poput našeg opravdali, i kako
predanja o Mojsijevom junačkom liku u svojoj za­
mršenosti, svojim protivrečnostima, s očiglednim
znacima vekovima postojane, tendenciozne prerade
i akumulacije — moraju osujetiti sve napore da
se iznese na videlo jezgro istorijske istine što se
iza toga krije. Ja sam ne delim takav isključujući
stav, no takođe nisam kadar ni da ga odbijem.
Ako se više nije mogla dosegnuti pouzdanost,
zašto sam onda uopšte ovo istraživanje i saopštio
javnosti? Žao mi je što ni moje opravdanje nije
kadro da prevaziđe nagoveštavanja. Naime, ako se
čovek da zavesti s oba ovde navedena argumenta
i pokuša da ozbiljno shvati pretpostavku kako je
Mojsije bio ugledni Egipćanin, onda se raskriljuju
vrlo zanimljive i dalekosežne perspektive. Uz pomoć
izvesnih ne mnogo udaljenih hipoteza čovek veruje
da razume motive koji su vodili Mojsija pri nje­
govom neobičnom poduhvatu, i u uskoj vezi s tim
shvata moguće obrazlaganje mnogobrojnih karakte­
ristika i posebnosti zakona i religije koje je on dao
jevrejskom narodu, te čovek čak biva pobuđen na
značajna razmišljanja o nastanku monoteističke re­
ligije uopšte. Samo što se tako važna objašnjenja
ne mogu temeljiti jedino na psihološkim verovatno-
stima. Ako se dopusti da Mojsijevo egipćanstvo važi
kao nekakav istorijski oslonac, onda je nužna još
barem jedna čvrsta tačka kako bi se obilje poma-
ljajućih mogućnosti zaštitilo od kritike kako su one
i proizvod mašte i predaleko od stvarnosti. Objek­
tivan dokaz o vremenu Mojsijeva života i Izlaska
iz Egipta zadovoljio bi, recimo, tu potrebu. Ali,

teničkom rodu iz S i l o m a . . . nema sumnje egipatsko, š t o ,

naravno, ne dakazuje da su ti rodovi bili egipatskog po­
rekla, no svakako da su imali odnose s Egiptom (str.
651)." Razume se da čovek može zapitati na koju vrstu
odnosa pri tom treba misliti.

16
takav dokaz se nije našao, i zato treba bolje da
izostane saopštavanje svih daljih zaključaka nasta-
lih iz uvida da je Moj sije bio Egipćanin.

2 Mojsije i monoteizam
 II

AKO JE MOJSIJE BIO EGIPĆANIN .

U jednom ranijem prilogu za ovaj časopis' po­

kušao sam pretpostavku da čovek Mojsije, oslo­
bodilac i zakonodavac jevrejskog naroda, nije bio
Jevrejin nego Egipćanin — da potkrepim novim ar­
gumentom. Da njegovo ime potiče iz egipatskog je-
zičkog blaga, odavno je bilo uočeno, mada ne i od­
govarajuće ocenjeno; ja sam dodao da-tumačenje
mita o napuštanju koji je povezan s Mojsijem na­
goni na zaključak kako je on bio Egipćanin koga
je potreba jednog naroda želela da učini Jevreji-
nom. Na kraju svoje rasprave sam rekao da se iz
pretpostavke da je Mojsije bio Egipćanin izvlače
važni i dalekosežni zaključci; međutim, da nisam
spreman da se javno za njih zauzmem jer počivaju
samo na psihološkim verovatnostima i lišeni su ne­
kog objektivnog dokaza. Ukoliko su značajniji tako
dobijeni uvidi, utoliko čovek upozorenje da ih bez
solidnog utemeljenja ne izlaže kritičkom napadu
okoline — oseća snažnije, gotovo kao bronzanu
statuu na glinenom postolju. Nijedna ma kako za­
vodljiva verovatnost ne štiti od zablude; čak ako
se čini da se svi delovi nekog problema postavljaju
na svoje mesto poput komada u igri sklapanja, on­
da bi čovek morao misliti kako ono što je vero-
vatno nije neminovno i istinito, a da istina nije
uvek verovatna. I, najzad, da nije primamljujuće
1
Imago, Bd. 23 (1937), Heft 1: „Moses, ein Ägypter".
/Prva rasprava u ovoj knjizi. (Prim. prev.)/

18
biti ubrojan u sholastičare i talmudiste koji se za­
dovoljavaju time što dopuštaju da se njihova oštro-
umnost poigrava, bez obzira na to koliko njihova
tvrdnja može biti daleko od stvarnosti.
Bez obzira na premišljanja koja i danas imaju
svoje opravdanje, iz sukoba mojih motiva proistek­
la je odluka da onom prvom saopštenju usledi ovaj
nastavak. No, ovo opet nije celina niti njen naj­
važniji deo.

(1)
Znači, ako je Mojsije bio Egipćanin"— onda je
prva korist od te pretpostavke novo zagonetno pi­
tanje na koje se teško može odgovoriti. Kad se na­
rod ili pleme2 sprema na kakav velik poduhvat, ta­
da se ne može ništa drugo očekivati nego da se je­
dan od sunarodnika uzdigne do vođa ili da se pu­
tem izbora odredi za tu ulogu. No, šta je trebalo
da uglednog Egipćanina — možda princa, svešteni-
ka, visokog nameštenika — pokrene pa da se stavi
na čelo gomile doseljenih, kulturno zaostalih došlja­
ka i s njima napusti zemlju — to se ne da lako
odgonetnuti. Poznati prezir Egipćanina prema nje­
mu stranom narodu čini takav slučaj posebno ne-
verovatnim. Mogao bih poverovati da upravo zato
čak ni istoričari koji su priznavali ime kao egipat­
sko i čoveku pripisivali svu egipatsku mudrost —
ne žele da prihvate verovatnu mogućnost da je Moj­
sije bio Egipćanin.
Uz tu prvu poteškoću ubrzo iskrsava i druga.
Ne smemo smetnuti s uma da Mojsije nije bio
samo politički vođ Jevreja nastanjenih u Egiptu;
on je takođe bio njihov zakonodavac i vaspitač;
prisilio ih da služe novoj religiji koja se još i danas
po njemu naziva mojsijevskom. No, dolazi li poje­
dinac tako lako na misao da stvori novu religiju? I
2
Nemamo pojma o kakvom je broju reč prilikom
Izlaska iz Egipta.

19
ako neko želi da utiče na religiju drugog, nije li
najprirodnije da ga preobrati u svoju vlastitu? Je-
vreji u Egiptu sigurno nisu bili bez nekakvog obli­
ka religije, i ako je Mojsije koji im je dao novu
religiju — bio Egipćanin, onda se ne može odbaciti
pretpostavka da je i ta druga nova religija bila
egipatska.
Toj mogućnosti stoji nešto na putu: činjenica
najoštrije suprotnosti između jevrejske religije koja
se pripisuje Mojsiju i egipatske. Prva je veličanstve­
no kruti monoteizam; postoji samo jedan Bog, on
je jedini, svemoćan, nedokučiv; čovek ne izdržava
njegov pogled, ne srne da pravi njegov lik, niti da
izgovori njegovo ime. U egipatskoj religiji postoji
jedva pregledna gomila božanstava različitog dosto­
janstva i porekla, nekoliko personifikacija velikih
prirodnih sila kao što su nebo i zemlja, sunce i
mesec, čak i apstrakcija poput Maata (istina, pra­
vednost), ili nakaza poput patuljastog Besa. No,
većina su lokalni bogovi iz vremena kada se zemlja
bila raspala na mnogobrojne oblasti; životinjskog
su oblika kao da još nisu prevladali razvoj iz sta­
rih totemskih životinja; ne razlikuju se oštro jedan
od drugog i jedva da su pojedinima dodeljene po­
sebne tunkcije. Himne u slavu tih bogova kazuju
o svakom isto, bez premišljanja identifikuju jednog
s drugim na način koji bi nas očajno zbunjivao.
Božja imena se kombinuju jedno s drugim tako da
se jedno srozava do epiteta drugog; tako se u doba
procvata Novog carstva glavni bog grada Tebe zove
Amon-Ra, u čijem sklopu prvi deo označava grad­
skog boga s ovnujskom glavom, dok je Ra onski bog
sunca s glavom kopca. Magijske i ceremonijalne
radnje, čarobne izreke i amuleti dominirali su bož­
jom službom kao svakodnevnim životpm Egipća-
nina.
Neke od tih razlika mogu se lako izvesti iz na­
čelne suprotnosti strogog monoteizma prema ne­
ograničenom politeizmu. Druge su očito posledice
diferencijacije u duhovnom nivou, pošto je jedna
religija vrlo bliska primitivnim fazama razvoja, dok

20
se druga uzvinula do visina sublimne apstrakcije.
Može pripadati i jednom i drugom momentu to što
se pokatkad ima utisak da je suprotnost između
mojsijevske i egipatske religije hotimična i namer-
no pooštrena; na primer, kada jedna religija najod­
lučnije odbacuje svaku vrstu magije i vradžbine
koje ipak najraskošnije bujaju u drugoj. Ili kada se
nasuprot nezasitoj želji Egipćana da svoje bogove
otelotvoruju u glini, kamenu i metalu i kojoj da­
nas naši muzeji tako mnogo zahvaljuju — postav­
lja surova zabrana da se bilo koje živo ili imagi­
narno biće prikazuje u nekakvom liku. Međutim,
postoji i druga suprotnost između dveju religija
E koju ne dodiruju objašnjenja, koja pokušavamo
dati. Nijedan drugi narod starog veka nije toliko
učinio da bi opovrgao smrt, toliko se mučno starao
da omogući egzistenciju u onostranom — kao Egip­
ćani, i shodno tome bog mrtvih Oziris, gospodar tog
drugog sveta, bio je najpopularniji i najneosporniji
od svih egipatskih bogova. Naprotiv, starojevrejska
religija se potpuno odrekla besmrtnosti; nigde i
nikad se ne spominje mogućnost nastavka života
posle smrti. A to je utoliko čudnije kada su kasnija
iskustva pokazala da se vera u onostrano bivstvova-
nje može vrlo dobro usaglasiti s monoteističkom
religijom.
Ponadali smo se da će se pretpostavka kako je
Mojsije bio Egipćanin, u različitim pravcima po­
kazati kao plodonosna i razjašnjavajuća. No, naš
prvi zaključak iz te pretpostavke da je nova religija
koju je Mojsije dao Jevrejima, bila njegova vlasti­
ta, egipatska — razbio se o saznanje da između tih
dveju religija postoji različitost, čak suprotnost.

(2)
Čudna činjenica istorije egipatske religije —
činjenica koja je tek kasnije bila saznata i ocenje-
na, pruža nam još jednu nadu. Ostaje moguće da
je religija koju je Mojsije dao svojim Jevrejima

21
 ipak bila njegova vlastita, neka egipatska religija,
mada ne i određena egipatska religija.
Za vreme slavne XVIII dinastije, pod kojom
je Egipat najpre postao svetsko carstvo, oko 1375.
godine pre Hrista ustoličio se mladi faraon koji se
u prvi mah zvao kao i njegov otac Amenhotep (IV),
mo kasnije je promenio svoje ime, i ne samo ime.
Taj kralj je pokušao da svojim Egipćanima namet­
ne novu religiju koja je bila u protivrečnosti s nji­
hovim hiljadugodišnjim tradicijama i svim njiho­
vim poznatim životnim običajima. Bio je to strogi
monoteizam, prvi pokušaj te vrste u svetskoj isto-
riji — koliko doseže naše poznavanje, a sa verova-
njem u jednog jedinog boga neminovno se rodila
religiozna netrpeljivost koja je pre toga — i još
dugo potom, ostala nepoznata starom veku. No,
vladavina Amenhotepa trajala je samo sedamnaest
godina; vrlo brzo posle njegove smrti koja je usle-
dila 1358. godine p.n.e, nova religija je bila pro-
skribovana a uspomena na jeretičkog kralja zatr-
vena. Od silnih ruševina nove rezidencije koju je
podigao i posvetio svom bogu, od natpisa na kame­
nim grobnicama koje su pripadale toj rezidenciji
potiče ono malo što o njemu znamo. Sve ono što
možemo saznati o toj čudnoj, čak jedinstvenoj lič­
nosti dostojno je najvećeg zanimanja 3 .
Sve novo mora svoje pripreme i preduslove
imati u onom što mu prethodi. Izvori egipatskog
monoteizma se mogu s nešto pouzdanosti slediti
još donekle unazad 4 . U svešteničkoj školi hrama
Sunca u Onu (Heliopolisu) već duže vremena su
bile prisutne tendencije da se razvije predstava
univerzalnog boga i naglasi etička strana njegova
3
„The first individual in h u m a n history" („Prva
ličnost u ljudskoj istoriji.") — tako ga naziva J. H. Breas­
ted.
4
Ono što sledi poglavito je bazirano na prikazima
J. H. Breasteda u njegovoj History of Egypt, 1906, k a o i
u The Dawn of Conscience, 1934, i odgovarajućim odelj-
cima u The Cambridge Ancient History, t. I I .

22
bića. Maat, boginja istine, reda i pravednosti, bila
je kćerka boga sunca Raa. Već za vladavine Amen-
hotepa III, reformatorovog oca i preteče, obožava­
nje boga sunca dobilo je novi zamah, verovatno u
suparništvu prema tebanskom Amonu koji je po­
stao premoćan. Prastaro ime boga sunca Aton ili
Atum biva ponovo izneseno, i u toj Atonovoj religiji
mladi kralj je našao pokret koji nije morao da on
prvi inspiriše i kome je mogao da se priključi.
U to vreme politički odnosi u Egiptu su počeli
trajno uticati na egipatsku religiju. Preko vojničkih
dela velikog osvajača Tutmesa III Egipat je postao
svetska sila. Na jugu Nubija, na severu Palestina,
Sirija i deo Mesopotamije bili su pripojeni carstvu.
Taj imperijalizam odslikavao se sada u religiji kao
univerzalizam i monoteizam. Pošto je sada farao-
novo staranje sem Egipta obuhvatalo takođe Nu-
biju i Siriju, moralo je i božanstvo napustiti svoj
nacionalni okvir i, kao što je faraon bio jedini i
apsolutni gospodar Egipćaninu poznatog sveta, ta­
kvo je svakako moralo postati i novo božanstvo
Egipćana. Osim toga, bilo je prirodno što je s pro­
širivanjem granica carstva Egipat postao pogodan
5
za strane uticaje; neke od kraljevih žena bile su
azijske princeze i možda su čak neposredni podsti-
caji za monoteizam prodrli iz Sirije.
Amenhotep nije nikad poricao svoju privrženost
onskom kultu sunca. U dvema himnama posveće­
nim Atonu koje su nam ostale očuvane u natpisima
kamenih grobnica i koje je verovatno on spevao,
Amenhotep sunce kao stvoritelja i zaštitnika sveg
živog u Egiptu i van Egipta slavi sa takvim žarom
koji se tek mnogo stoleća kasnije vraća u psalmima
posvećenim slavi jevrejskog Boga Jahvea. No, on
se nije zadovoljio tom začuđujućom anticipacijom
naučnog saznanja o uticaju sunčevog zračenja. Ne­
ma sumnje da je načinio korak dalje, da je sunce
slavio ne samo kao materijalni objekt nego kao
5 Možda čak i Amenhotepova voljena žena Nefertita.

23
simbol božanskog bića 6 čija se energija manifesto-
vala u sunčevim zracima .
Ali, bićemo nepravedni prema kralju ako ga
posmatramo samo kao pristalicu i pokrovitelja jed­
ne pre njega već postojeće religije Atona. Njegova
delatnost je bila daleko odlučnija. Pridoneo je ne­
što novo i tek time je učenje o univerzalnom bogu
postalo monoteizam. Bio je to moment isključivo­
sti. U jednoj od njegovih himni neposredno se kaže:
„O Ti, jedini Bože kraj koga ne postoji nijedan
drugi"7. I mi nećemo zaboraviti kako za ocenu no­
vog učenja nije dovoljno samo poznavanje njenog
pozitivnog sadržaja; gotovo isto tako je važna nje­
na negativna strana, poznavanje onog što ona od­
bacuje. Bilo bi takođe pogrešno pretpostaviti kako
je nova religija odjednom bila gotova i kako se,
potpuno spremna, uzvinula u život kao Atina iz Zev-
sove glave. Štaviše, sve govori da je ona za Amen-
hotepove vladavine ojačala u smislu sve veće jasno­
će, doslednosti, oštrine i netrpeljivosti. Verovatno
se taj razvoj odvijao pod uticajem žestoke opozicije
koja se podigla među Amonovim sveštenicima pro­
tiv kraljeve reforme. U šestoj godini Amenhotepove
vladavine neprijateljstvo je bilo toliko rašireno da
• Breasted, History of Egypt, str. 360.: „But however
evident the Heliopolitan orgin of the new state religion
might be, it was not merely sun-worship; the word Aton
was employed in the place of the old word for 'god'
(nuter) and the (»od is clearly distinguished from t h e
material sun." „It is evident t h a t what t h e king was deify­
ing was the force, by which the Sun m a d e itself felt on
e a r t h " (The Dawn of Conscience, str. 279). /„Ali bez obzira
koliko bi heliopolisko poreklo nove državne religije moglo
biti očigledno, to nije bio samo kult sunca; reč Aton se
upotrebljavala u m e s t o s t a r e reči za ,bogä' (nuter), a bog
se jasno razlikuje od materijalnog sunca." „Očigledno je
da je ono što je kralj obožavao bila sila kojom se sunce
osecalo na zemlji."/ Sličan sud o formuli u slavu boga
nalazimo kod A. E r m a n a (Die Ägyptische, Religion, 1905):
„To s u . . . reči koje t r e b a da što je moguće više apstrakt­
no izraze kako se ne veliča s a m a zvezda nego biće što se
u njoj pojavljuje."
7
1. c, History of Egypt, str. 374.

24
ie kralj promenio svoje ime u kojem je jedan deo
bilo sada zabranjeno božje ime Amon. Sebe je na­
zvao umesto Amenhotepom — Ihnatonom*. Među­
tim, nije samo iz svog imena izbrisao ime omraže­
nog boga, nego ga je uklonio i iz svih natpisa, pa
čak i tamo gde se to ime nalazilo u imenu njegova
oca Amenhotepa III. Ubrzo posle promene imena,
Ihnaton je napustio Tebu pokornu Amonu, i sebi
nizvodno podigao novu prestonicu koju je nazvao
Ahetaton (Atonov horizont). Razvaline tog grada
danas se zovu Tel-el-Amarna9.
Kraljevo proganjanje najteže je pogodilo Amo­
na, no ne samo njega. Svuda po carstvu se zatvara­
ju hramovi, zabranjuje se božja služba, konfiskuje
se blago po hramovima. Kraljeva revnost je išla
toliko daleko da je naredio da se brižljivo istraže
stari spomenici kako bi se na njima uništila reč
„bog" ako je bila upotrebljena u množini10. Nije
nikakvo čudo što su te Ihnatonove mere izazvale
kod potlačenog sveštenstva i nezadovoljnog naroda
raspoloženje fanatične osvetoljubivosti koja se po­
sle kraljeve smrti mogla slobodno dokazati na delu.
Atonova religija nije postala popularna; verovatno
je ostala ograničena na malu grupu oko kralja.
Ihnatonov kraj ostaje za nas skriven u tami. Sazna­
jemo za nekolicinu kratkovečnih, nerazgovetnih na-
slednika iz njegove porodice. Već je njegov zet Tu-
tanhaton bio primoran da se vrati u Tebu i da u
svom imenu boga Atoma zameni bogom Amonom.
Zatim je usledio period anarhije sve dok vojsko­
vođi Haremhabu 1350. godine pre Hrista nije pošlo
za rukom da ponovo uspostavi red. Slavna XVIII
dinastija je bila ugašena; istovremeno je izgubila
* Kod tog imena sledim engleski način pisanja (kao
alternativa — Ehnaton). Novo kraljevo ime znači otprili­
ke isto što i njegovo ranije: „Bog j"e zadovoljan." Upor.
naša imena Gothold („Bog je milostiv"), Gotfrid („Bog je
zadovoljan").
9
Tamo je 1887. otkrivena korespodencija' egipatskih
kraljeva s prijateljima i vazalima u Aziji i koja je t a k o
važna za poznavanje istorije.
10
Id., History of Egypt, str. 363.

25
oblasti osvojene u Nubiji i Aziji. U tom mračnom
interegnumu ponovo su bile uvedene stare egipat­
ske religije. Atonova religija je bila ukinuta. Ihna-
tonov grad rozoren i poharan, a uspomena na kra­
lja proganjana kao uspomena na zločinca.
Služi određenoj nameri kad sada ističemo neke
tačke među negativnim karakteristikama Atonove
religije. Najpre, što je iz nje isključeno sve mitsko,
magijsko i vradžbinsko 11 .
Zatim, način prikazivanja boga sunca ne ostva­
ruje se više kao ranije malom piramidom i soko­
lom, nego — što se može nazvati razboritim —
diskom od kojeg polaze zraci koji se završavaju
ljudskim rukama. Uprkos svom cvetanju umetnosti
amarnskog perioda, drugačiji prikaz boga sunca
— neka slika samog Atona — nije pronađen i čovek
može pouzdano reći: neće se ni pronaći 12 .
Najzad, potpuno ćutanje o bogu mrtvih Oziri-
su i carstvu mrtvih. Ni himne ni nadgrobni natpisi
ne znaju ništa o onom što je možda bilo nabliže
Egipćaninovu srcu. Suprotnost prema narodnoj re­
ligiji ne može se jasnije predočiti 13 .
11 Weigall (The Life and Time of Ikhnaton, 1923, str.
121.) kaže da I h n a t o n nije hteo da zna bilo šta o paklu;
od paklenih strahota trebalo se štititi bezbrojnim čarob­
nim formulama. „Akhnaton flung all these formulae into
the fire. Djins, bogies, spirits, monsters, demigods and
Osiris himself with all his court, were swept into the
blaze and reduced to ashes." /„Ehnaton je bacio sve
izreke u vatru. Demoni, aveti, duhovi, čudovišta i sam
Oziris sa svom svojom svitom bili su gurnuti u plamen
i pretvoreni u pepeo."/
12 A. Weigall, 1. c, 103: „Iknaton did not permit
any graven image to be made of the Aton. The true God,
said the King, h a d no form; and he held to this opinion
througout his life." /„Ihnaton nije dozvolio da se pravi
bilo kakav urezani Atonov lik. Pravi bog, reče kralj, nema
oblik; i držao se tog mišljenja tokom celog svog života."/
11
Erman, 1. c, str. 70: „0 Ozirisu i njegovom carstvu se
nije trebalo ništa više znati." — Breasted, The Dawn of
Conscience, str. 291: „Osiris is completely ignored. He is
never mentioned in any record of Ikhnaton or in any of
the tombs at Amarna." /„Oziris je potpuno ifmorisan.
On se nikad ne pommje ni u jednoj Ihnatonovoj belešci
ili na bilo kom nadgrobnom spomeniku u Amarni."/

26
 (3)
Sad bismo želeli da se odvažimo na zaključak:
ako je Mojsije bio Egipćanin i ako je Jevrejima
predao svoju vlastitu religiju, onda je to bila ona
Ihnatonova — religija posvećena bogu Atonu.
Malopre smo jevrejsku religiju uporedili s egi­
patskom narodnom religijom i utvrdili suprotnosti
među njima. Sada treba da uporedimo jevrejsku
religiju s Atonovom, u nadi da ćemo dokazati pr­
vobitnu identičnost tih dveju religija. Znamo da
nam nije postavljen nikakav lak zadatak. Zahva­
ljujući osvetoljubivosti Amonovih sveštemka, možda
premalo znamo o Atonovoj religiji. Mojsijevsku
veru poznajemo samo u konačnom obliku, u ka­
kvom ju je, recimo, osamsto godina kasnije u pe­
riodu posle Izalska iz Egipta fiksiralo jevrejsko
sveštenstvo. Ako bi trebalo da uprkos toj nedovolj-
nosti dokumenata pronađemo neke indicije koje su
podesne za našu pretpostavku, onda ćemo imati
razloga da ih visoko cenimo.
Postojao bi kratak put za dokazivanje naše
teze kako Mojsijeva religija nije ništa drugo do
Atonova, naime ako bismo imali verski kredo, neku
proklamaciju. 1 N 0 , plašim se da će nam reći kako
taj put nije prohodan. Kao što je poznato, jevrejski
kredo glasi: „Šema Jisroel Adonaj Elohenu Adonaj
Ehod." Ako ime egipatskog Atona (ili Atuma) ne
podseća samo slučajno na hebrejsku reč Adonaj i
sirijsko božansko ime Adonis, nego usled jezičke i
značenjske srodnosti, onda bi se ona jevrejska izre­
ka mogla prevesti: „Čuj, o Izrailju, naš bog Aton
(Adonaj) jeste jedini bog." Na žalost, potpuno sam
nekompetentan da odgovorim na to pitanje; o tome
sam u literaturi mogao naći nešto malo 14 , no vero-
14
Samo nekoliko mesta kod VVeigalla, I. c, str. 12,
19: „Bog Atum koji je označavao boga Raa u vidu za-
lazećeg sunca, bio je možda istog porekla kao u severnoj
Siriji opšte slavljeni Aton, i otuda su se neka strana kra­
ljica i njena pratnja osećale više privučene Heliopolisu
nego Tebi."

27
 vatno da se s tim i ne može tako lako postupati.
Uostalom, moraćemo se još jednom vratiti proble­
mu božjeg imena.
Sličnosti kao i razlike obeju religija lako su
uočljive, a što nam malo toga objašnjava. Obe su
forme strogog monoteizma, i čovek će a priori biti
sklon da ono što u njima odgovara jedno drugom
svede na taj osnovni karakter. Jevrejski monotei-
zam se u nekim tačkama ponaša još kruće nego
egipatski: na primer, kada uopšte zabranjuje pri­
kazivanje u slikama. Najhitnija razlika, ne uzima­
jući u obzir božje ime, pokazuje se u tome Što je-
vrejska religija potpuno napušta kult sunca, a na
koji se egipatska još oslanjala. Pri upoređivanju
s egipatskom narodnom religijom stekli smo utisak
kako bi sem načelne suprotnosti i moment namer-
ne protivrečnosti učestvovao u razlici obeju reli­
gija. Taj utisak se sada pokazuje kao opravdan,
kada u paraleli jevrejsku religiju zamenimo Atono-
vom koju je Ihnaton, kao što znamo, razvio u na-
mernom neprijateljstvu prema narodnoj religiji. S
pravom smo se čudili što jevrejska vera ne želi da
zna išta o onostranom i o životu posle smrti, pošto
bi takvo učenje bilo spojivo s najstrožim monote-
izmom. To čuđenje se gubi kada se od jevrejske
religije povratimo na Atonovu i usvojimo da je ta
negacija odatle preuzeta, jer je ona za Ihnatona
bila nužnost pri suzbijanju narodne religije u kojoj
je bog mrtvih Oziris igrao možda veću ulogu nego
bilo koji bog gornjeg sveta. Podudarnost jevrejske
religije s Atonovom religijom u toj važnoj tački
prvi je snažni argument u prilog naše teze. Videće-
mo da nije i jedini.
Mojsije nije Jevrejima dao samo novu religiju;
s jednakom pouzdanošću se takođe može tvrditi da
je kod njih uveo običaj obrezivanja. Ta činjenica
ima odlučujući značaj za naš problem i jedva da
je ikad ocenjena. Istina, biblijska priča joj više­
struko protivreči; s jedne strane, ona obrezivanje
vraća u doba praotaca kao znak povezanosti između
Boga i Avrama, s druge, iznosi na jednom naročito

28
nejasnom mestu kako je Mojsije razgnevio Boga
jer je zanemario sveti običaj, te kako ga je zato
ovaj hteo ubiti i kako je Moj sijeva žena, Madijan-
ka, brzim izvođenjem operacije spasla ugroženog
muža od božjeg gneva. No, to su deformacije koje
nas ne smeju zavesti; kasnije ćemo uvideti njihove
motive. Ostaje da i dalje postoji činjenica kako na
pitanje otkud je Jevrejima došao običaj obreziva-
nja — ima samo jedan odgovor: iz Egipta. Hero-
dot, „otac istorije' saopštava nam kako je običaj
obrezivanja u Egiptu odavno bio odomaćen i nje­
govi podaci su potvrđeni nalazima na mumijama,
čak crtežima na zidovima grobnica. Koliko znamo,
nijedan drugi narod istočnog Mediterana nije prak-
tikovao taj običaj; za Semite, Vavilonce, Sumerce
se pouzdano može pretpostaviti da su bili neobre­
zani. Za žitelje Hanana to kaže sama Biblija, a što
je pretpostavka za ishod avanture Jakovljeve kćerke
s princom Sihemom15. Mogućnost da su Jevreji koji
su boravili u Egiptu, običaj obrezivanja usvojili
drugim putem a ne u vezi s Mojsijevim osnovanjem
vere — možemo odbaciti kao potpuno neosnovanu.
Kad se čvrsto držimo toga da se obrezivanje kao
opšti narodni običaj praktikovalo u Egiptu i usvo­
jimo, za trenutak, pretpostavku da je Mojsije bio
Jevrejin koji je želeo da svoje sunarodnike oslobodi
od prinudnog rada za Egipćane, da ih povede ka
razvijanju samostalnog i samosvesnog opstanka
van Egipta — kao što se zbilja dogodilo, kakvog
je onda smisla moglo imati to što im je u isto vre-
15
Ako s biblijskom tradicijom postupamo t a k o na­
silno i samovoljno pa je koristimo za potkrepljivan je
gde nam to odgovara, a slobodno odbacujemo gde n a m
protivreči, tada vrlo dobro znamo da time sebe izlažemo
ozbiljnoj metodološkoj kritici i da slabimo dokaznu moć
naših izvođenja. No, to je jedini način kako se može ob­
rađivati materijal za koji se sigurno zna da je uticaj
izopačavajučih tendencija teško oštetio njegovu pouzda­
nost, čovek se nada da će kasnije steći izvesno opravda­
nje ako dođe na trag onim skrivenim motivima. Pouz­
danost se uopšte ne može doseći, a uostalom smemo da
kažemo kako su svi ostali autori isto tako postupali.

29
me naturao mučan običaj koji ih je u neku ruku
čak činio Egipćanima, koji je morao uvek održa­
vati živim njihovo sećanje na Egipat, dok je ipak
njegovo stremljenje moglo biti upravljeno u suprot­
nom pravcu: njegov narod je trebalo da se otuđi
od zemlje ropstva i prevlada čežnju za minulim
blagostanjem? N 0 , činjenica od koje smo pošli i
pretpostavka koju smo joj pridodali toliko su ne­
spojive jedna s drugom da nalazimo odvažnosti za
zaključak: ako Mojsije nije Jevrejima dao samo
novu religiju nego i zapovest za obrezivanjem, tada
on nije bio Jevrejin već Egipćanin, a onda je i moj-
sijevska religija verovatno bila neka egipatska i to,
zbog suprotnosti prema narodnoj religiji, religija
Atona s kojom se kasnija jevrejska vera takođe
slaže u nekim značajnim tačkama.
Uočili smo kako naša pretpostavka da Mojsije
nije Jevrejin već Egipćanin, stvara novu zagonet­
ku. Način ponašanja koji se kod Jevreja činio lako
razumljivim, postaje nepojmljiv kod Egipćana. Me­
đutim, ako Mojsija premestimo u vreme Ihnatona
i povežemo s tim faraonom, onda se ta zagonetka
gubi i pojavljuje se mogućnost nekakve motivacije
koja daje odgovor na naše pitanje. Pođimo od pret­
postavke da je Mojsije bio ugledan i značajan čo-
vek, možda zbilja član kraljevske kuće kao što za
njega tvrdi legenda. On je sigurno bio svestan svo­
jih velikih sposobnosti, ambiciozan i energičan;
možda je njemu samom pokatkad lebdeo pred oči­
ma cilj da jednog dana vodi narod, da zavlada car­
stvom. Blizak faraonu, bio je ubođeni pristalica
nove religije čije je glavne ideje, usvojio. Kraljevom
smrću i zavođenjem reakcije, video je gde se ras-
plinjuju sve njegove nade i izgledi; ako nije želeo
da se odrekne njemu dragih ubeđenja, u tom slu­
čaju Egipat nije imao ništa više da mu ponudi —
izgubio je svoju otadžbinu. U tom očajnom polo­
žaju našao je neobičan izlaz. Sanjar Ihnaton se
otuđio od svog naroda i dopustio da se razdrobi
njegovo svetsko carstvo. Mojsijeva energična pri­
roda odgovarala je planu da se zasnuje novo car-

30
»Ivo, da nađe novi narod kome je želeo da religiju
koju je Egipat prezreo, pokloni za uvažavanje. Bio
Jc to, kao što se zna, junački pokušaj boriti se sa
sudbinom, u dva pravca nadoknađivati gubitke koje
mu je dónela Ihnatonova katastrofa. Možda je u
to vreme bio namesnik one granične provincije
(Gesem) u kojoj su se (još u vreme Hiksa?) nasta­
nila izvesna semitska plemena. Njih je odabrao da
budu njegov novi narod. Jedna istorijška odluka od
svetskog značaja 16 ! On se s njima sporazumeo, stao
im na čelo, „krepkom rukom" se starao za njihovo
preseljavanje. U potpunoj suprotnosti sa biblijskom
tradicijom, trebalo bi pretpostaviti kako se Izlazak
odvijao mirno i bez proganjanja. Omogućio ga je
Mojsijev autoritet; nekakva centralna vlast koja
bi bila kadra da spreči Eksodus tada nije posto­
jala.
Prema našoj konstrukciji Izlazak iz Egipta pa­
dao bi u vreme između 1358. i 1350. pre Hrista, to
jest posle Ihnatonove smrti a pre Haremhaba 1 7 ko­
ji je obnovio autoritet države. Cilj seobe je mogla
biti samo hananska zemlja. Posle sloma egipatske
moći u Hanansu prodrle ratoborne horde Arame-
jaca, osvajajući i pljačkajući, i tako pokazale gde
je jedan sposoban narod mogao dobiti novu zemlju
za sebe. Te ratnike poznajemo iz pisama što su na­
đena 1887. godine u arhivu grada razvalina — Amar-
16
Ako je Mojsije bio visoki nameštenik, onda to
olakšava naše razumevanje uloge vođa koju je kod Jevre-
ja preuzeo; ukoliko je bio sveštenik, tada je shvatljivo
što nastupa kao osnivač vere. U oba slučaja to bi bio
nastavak njegovog dotadašnjeg poziva. Princ kraljevske
kuće lako je mogao biti i jedno i drugo: namesnik i
sveštenik. U priči Josifa Flavija (Antigu. jud.) koji usvaja
legendu o napuštanju, no izgleda da poznaje druga pre­
dan ja a ne biblijska — Mojsije je kao egipatski vojsko­
vođa izveo uspešan pohod u Etiopiji.
17
Izlazak bi, recimo, bio jedno stoleće ranije kao što
pretpostavlja većina istorićara koji ga premeštaju u de;
vetnaestu dinastiju, u doba Merneptahove vladavine. Ili
možda nešto kasnije jer se čini da je službeno pisanje
istorije interegnum uračunalo u Haremhabov period vla­
danja.

31
ni. Oni se nazivaju „Habiru" i to ime je, ne zna se j
na koji način, prešlo na jevrejske osvajače koji
kasnije dolaze: Hebrejce. Nije moguće da se u pis­
mima iz Amarne misli na te potonje. Južno od Pa­
lestine — u Hananu — živela su takođe plemena
koja su bila u najbližem srodstvu s Jevrejima koji
u to vreme napuštaju Egipat.
Motivi koje smo otkrili za čitav Izlazak odnose
se takođe na uvođenje obrezivanja. Znamo na koji
se način ljudi — narodi kao i pojedinci — ponaša­
ju prema tom' prastarom, jedva više shvatljivom
običaju. Onima koji ga ne praktikuju, taj običaj iz­
gleda vrlo čudan i donekle ga se groze; međutim,
oni drugi koji su obrezivanje prihvatili — ponosni
su na to, osećaju se njime uzdignutim, oplemenje­
nim, i s prezirom gledaju na ostale koji su za njih
nečisti. Još i danas Turčin psuje hrišćanina kao
„neobrezanog psa". Verovatno da je Mojsije koji
je i sam kao Egipćanin bio obrezan — delio taj
stav. Jevreji s kojima je napustio otadžbinu trebalo
je da mu budu bolja zamena za one Egipćane koje
je ostavio za sobom u zemlji. Ni u kom slučaju oni
nisu smeli za njima zaostajati. Želeo je da od njih
napravi „sveti narod", kako se još izričito kaže u
biblijskom tekstu, i kao znak takvog posvećivanja
uveo je i kod njih običaj koji ih je barem izjedna­
čavao s Egipćanima. Takođe mu je to moglo samo
koristiti ako ih je takav znak izdvajao i onemogu­
ćavao im mešanje s drugim narodima među koje bi
trebalo da ih odvede njihova seoba, slično kao što
su se sami Egipćani odvajali od svih stranaca 18 .
18
Herodot koji je oko 450. godine p r e Hrista pose-
tio Egipat, u svom putopisu navodi' jednu karakteristiku
egipatskog naroda koja pokazuje začuđujuću sličnost s
poznatim crtama kasnijeg jevrejstva: „Oni su uopšte u
svakom pogledu pobožniji nego ostali ljudi od kojih se
takođe već nekim svojim običajima odvajaju. Tako ob-
rezivanjem koje su prvi uveli i to zbog održanja čistoće;
zatim svojim zaziranjem od svinja koje je sigurno pove­
zano s tim što je Set kao crna svinja ranio Horusa, i,
najzad, i najviše svojim dubokim poštovanjem krava koje
nikad ne bi jeli ili žrtvovali j e r bi time uvredili kravorogu

32
 Međutim, kasnije se jevrejska tradicija pona-
šala kao da ju je opterećivao zaključak koji smo
maločas izveli. Ako smo priznali da je obrezivanje
bilo egipatski običaj koji je Mojsije uveo kod Je-
vieja, onda je to gotovo jednako priznanju da je i
religija koju im on predaje bila egipatska. No, po­
stojali su dobri razlozi da se negira ta činjenica;
stoga se takođe moralo protivrečiti i stanju stvari
koje se tiče obrezivanja.

(4)

Na ovom mestu očekujem prigovor kako sam

svoju konstrukciju koja Mojsija, Egipćanina, pre-
mešta u Ihnatonovo vreme, njegovu odluku da se
stara o jevrejskom narodu izvodi iz tadašnjih po­
litičkih prilika u zemlji, a religiju koju on poklanja
ili nameće svojim štićenicima razaznaje kao Ato-
novu religiju koja je upravo u samom Egiptu bila
srušena, znači tu hipotetičku strukturu izneo s pre­
velikom pouzdanošću koja nije utemeljena na ma­
terijalu. Mislim da je prigovor neopravdan. Već u
uvodu sam istakao moment sumnje, gotovo ga iz­
vukao ispred zagrade što me je moglo poštedeti od
njegovog ponavljanja u zagradama na svakom
mestu.
Nekoliko mojih vlastitih kritičkih napomena
može da produži objašnjavanje. Ono što je bitno u
Iziđu. Zato Egipćanin ili Egipćanka ne bi nikad poljubili
nekog Grka ili upotrebili njegov nož, ražanj ili kotao,
ili jeli meso (inače) čistog vola koje bi se seklo grčkim
n o ž e m . . . U nadmenoj ograničenosti gledali su na druge
narode koji su bili nečisti i nisu bili tako bliski bogo­
vima kao oni." (Po Erman, Die Ägyptische Religion, str.
181 i dalje).
Osim toga, nećemo zaboraviti paralele iz života Indu-
sa. Ko je H. Hajneu, uostalom jevrejskom pesniku, u de­
vetnaestom veku posle Hrista, sugerisao da svoju religiju
oplakuje kao „zlo dovučeno iz doline Nila, kao nezdravu
veru starog Egipta?"

3 Mojsije i monoteizam 33
našoj tezi — zavisnost jevrejskog monoteizma od
monoteističke epizode u istoriji Egipta — nasluti!
su i naznačili razni autori. Poštedeću sebe da ovdje
ponavljam sva ta mišljenja pošto ni jedno od nji
ne ume pokazati kojim se putem mogao odvijati taj
uticaj. Ostaje li on za nas povezan s Mojsijevom
ličnošću, onda možemo razmisliti i o drugim mo-
gućnostima kojima smo dali prevagu. Ne mora sef
pretpostaviti kako je slom službene Atonove reli-
gije potpuno priveo kraju monoteističko strujanje!
u Egiptu. Sveštenička škola u Onu odakle je mono-
teizam potekao, preživela je katastrofu i mogla da |
još generacije posle Ihnatona uvuče u oblast mono­
teističkih misaonih tokova. Time je zamislivo Moj-
sijevo delo čak ako i nije živeo u Ihnatanovo vreme
i iskusio njegov lični uticaj; ukoliko je bio samo
pristalica ili čak član škole u Onu. Ta mogućnost
bi pomerila vreme Izlaska i približila ga obično
pretpostavljenom datumu (XIII veku); no, ona
nema ništa drugo što je preporučuje. Uvid u Moj-
sijeve molitve bi nestao a olakšavajuće okolnosti
za Izlazak zbog vladajuće anarhije u zemlji — ot­
pale bi. Kraljevi devetnaeste dinastije koji su došli
posle Ihnatona, zaveli su strogu vladavinu. Svi spo-
ljašnji i unutrašnji povoljni uslovi slivaju se samo
u vreme neposredno posle smrti kralja jeretika.
Jevreji poseduju obilatu, vanbiblijsku literatu­
ru u kojoj se nalaze legende i mitovi koji su se
tokom stoleća formirali oko veličanstvene ličnosti
prvog vođa i osnivača religije, i koji su tu ličnost
deformisali i gurnuli u tamu. Možda su u tom ma­
terijalu razbacani fragmenti valjane tradicije koji
nisu našli nikakvog mesta u Petoknjižju. Jedna tak­
va legenda na privlačan način opisuje kako se sla­
voljublje čoveka Mojsija ispoljavalo već u njego­
vom detinjstvu. Jednom kad ga je faraon uzeo u
naručje i u igri visoko podigao, trogodišnji dečak
se dočepao krune i stavio je na svoju glavu. Kralj
se uplašio tog predznaka i nije propustio da o tome

34
zapita svoje mudrace". Drugom prilikom se pričalo
o uspešnim ratnim pohodima koje on kao egi­
patski vojskovođa izvodi u Etiopiji i, s tim u
vezi, o tome kako je pobegao iz Egipta jer je mo­
rao da strepi zbog zavisti neke buntovničke dvorske
grupacije ili samog faraona. Sam biblijski opis Moj-
siju pridaje nekoliko crta za koje bi čovek mogao
reći da su verodostojne. Tako ga Biblija opisuje
kao naprasita, lako razgnevljiva, kako u srdžbi ubi­
ja brutalnog Čuvara koji zlostavlja jevrejskog rad­
nika, kako ogorčen zbog otpadništva svog naroda
razbija ploče sa zakonima koje je doneo sa Sinaj-
ske gore; čak ga na kraju sam Bog kažnjava zbog
dela nestrpljenja; ne kaže se kakve prirode je bilo
to delo. 'Pošto takve crte ne služe njegovoj slavi,
mogle bi se one slagati s istorijskom istinom. Ne
može se takođe odbaciti mogućnost da su neke ka­
rakterne crte koje su Jevreji uneli u ranu predstavu
o svom Bogu — time što su ga opisali kao sujetna,
stroga i neumoljiva — u osnovu crpane iz sećanja
na Mojsija jer ih je, u stvari, iz Egipta izveo čovek
Mojsije a ne nekakav nevidljiv bog.
Jedna druga crta pripisana Mojsiju posebno
pobuđuje našu pažnju. Priča se da je bio „težak
na jeziku"; znači, da je navodno imao govornu in-
hibiciju ili manu tako da mu je pri tobožnjim dis­
kusijama s faraonom bila neophodna podrška Aro-
na koga su nazvali njegovim bratom. To može biti
opet istorijska istina a što bi svakako doprinelo
oživljavanju psihognomije velikog čoveka. Među­
tim, to može da ima jedno drugo i važnije značenje.
Priča verovatno namerava da u blagom izvrtanju
činjenice, pokaže kako je Mojsije bio stranac koji
bez tumača nije bio kadar da komunicira sa svojim
semitskim Novo-Egipćanima, barem ne u početku
njihovih odnosa. Znači, nova potvrda teze da je
Mojsije bio Egipćanin.
19
Ista anegdota s a m o u neznatnoj izmeni nalazi se
kod Josifa Flavija.

35
 No, čini se da je naš rad došao do nekakvog
privremenog kraja. Iz naše hipoteze da je Mojsije
bio Egipćanin — svejedno da li je dokazana ili
nije, zasada ne možemo izvesti nikakav dalji zaklju­
čak. Nijedan istoričar nije u stanju da misli kako
su biblijska priča o Mojsiju i Izlazak nešto drugo
a ne tvorevina bogobojažljive mašte, tvorevina koja
je jedno daleko predanje preradila kako bi služilo
njenim vlastitim tendencijama. Kako je prvobitno
glasilo to predanje — nije nam poznato; šta su
bile izopačavajuće tendencije — rado bismo hteli
odgonetnuti; no zbog nepoznavanja istorijskih do­
gađaja i dalje ostajemo u tami. Što u našoj rekon­
strukciji nema mesta za toliko dragocenosti biblij­
ske priče kao što su deset patnji, prelazak preko
Crvenog mora, svečana predaja zakona na Sinajskoj
gori — ta suprotnost nas ne može zbuniti. No, ne
može nas ostaviti ravnodušnim ako otkrijemo da
se ne slažemo s rezultatima savremenog objektivnog
istorijskog istraživanja.
Ti savremeni istoričari, kao njihovog predstav­
nika možemo priznati Ed. Majera20, slažu se s biblij­
skom pričom u jednoj presudnoj tački. I oni misle
kako su jevrejska plemena iz kojih je kasnije pro­
istekao izrailjski narod, usvojila u određenom tre­
nutku novu religiju. Međutim, taj se događaj nije
zbio u Egiptu niti u podnožju neke gore na Sinaj-
skom poluostrvu, nego na mestu koje se zove Meri-
vat-Kadis, oazi s mnogobrojnim izvorima i bunari­
ma koja se nalazi u predelu južno od Palestine
između istočnog kraja Sinajskog poluostrva i ara-
bijske zapadne granice. Tu su oni preuzeli kult
boga Jahvea verovatno od arabijskog plemena Ma-
dijanaca koji su živeli sasvim blizu. Možda su i
ostala susedna plemena bila pristalice tog boga.
Jahve je sigurno bio bog vulkana. Kao što je
poznato, u Egiptu nema vulkana, a ni planine Si­
najskog poluostrva nisu nikad bile vulkanske; me-
20
Ed. Meyer, Die Israeliten und ihre Nachbarstam-
me, 1906.

36
đutim, vulkani koji su možda i kasnije bili aktivni
nalaze se duž arabijske zapadne granice. Mora da
je, dakle, jedna od tih planina bila Sinaj-Horiv
koja se zamišljala kao prebivalište Jahvea 21 . Uprkos
svim preradama koje je biblijska priča pretrpela,
može se prema Ed. Majeru rekonstruisati prvobitni
portret boga: on je bio strašan, krvoločni demon
koji se noću pojavljuje dok zazire od dnevne svet-
losti22.
Posrednika između boga i naroda pri osnivanju
religije nazivaju Mojsijem. On je zet madijamskog
sveštenika Jotora čija stada je čuvao kada je začuo
božji poziv. I u Kadisu ga posećuje Jotor koji mu
daje nekoliko pouka.
Doduše, Ed. Majer kaže da nikad nije sumnjao
da priča o boravku u Egiptu i katastrofi Egipćana
sadrži u sebi nekakvo istorijsko jezgro23, ali očito
ne zna kako treba da činjenicu koju priznaje —
situira i korisno upotrebi. Spreman je da samo obi­
čaju obrezivanja prizna egipatsko poreklo. On obo­
gaćuje našu raniju argumentaciju s dva važna po­
datka. Prvo time da Isus Navin poziva narod na
obrezivanje „kako bi sa sebe svalili porugu Egip­
ćana", zatim citatom iz Herodota da Feničani (sva­
kako Jevreji) i sami Sirijci iz Palestine priznaju
24
kako su obrezivanje naučili od Egipćana . No, ide­
ju o egipatskom Mojsiju malo je spreman da pri­
hvati. „Mojsije koga poznajemo, predak je kadiskih
sveštenika, znači lik iz rodoslovne legende koji je
povezan s kultom, te i nije istorijska ličnost. Jer
takođe (ne uzimajući u obzir one koji predanje
sasvim prihvataju kao istorijsku istinu) još niko
od onih koji ga tretiraju kao istorijski lik nije us­
peo da ga ispuni bilo kakvim sadržajem, da ga
prikaže kao konkretnu individualnost ili navede
21
Na nekoliko mesta u biblijskom tekstu još uvek
stoji 22kako je Jahve sišao sa Sinaja u Merivat-Kadis.
1. c , str. 38, 58.
23
24
I. c , str. 49.
1. c , str. 449.

37
nešto što bi on stvorio i što bi bilo njegovo isto-
rijsko d e l o 2 5 .
Međutim, Ed. Majer ne sustaje u isticanju
Mojsijeve povezanosti s Kadisom i Madijamom.
„Mojsijev lik je tesno srastao s Madijamom i kul­
turnim mestima u pustinji 26 ." „Taj lik Mojsija je
neraskidivo povezan s Kadisom (Masom i Meri-
vom); orođavanje s madijamskim sveštenikom oja­
čava tu povezanost. Međutim, veza s Eksodusom i
čitava istorija njegovog detinjstva jesu potpuno se­
kundarni i samo posledica uklapanja Mojsija u ko­
herentnu i neprekidnu bajoslovnu priču >27. On ta-
kođe ukazuje na to kako se kasnije odreda napu­
štaju teme sadržane u istoriji Mojsijeva detinjstva.
,,U Madijamu Mojsije više nije Egipćanin i farao-
nov unuk, nego pastir kome se pokazuje Jahve. U
pričama o deset patnji nije više reč o njegovim sta­
rim vezama, ma koliko lako da su se mogle efektno
i korisno upotrebiti, i naređenje da se pobiju izra-
iljska novorođenčad potpuno je zaboravljeno. U
Eksodusu i propasti Egipćana Mojsije uopšte ne
igra nikakvu ulogu; nijednom se ne spominje. Ju­
nački karakter koji legenda o njegovom detinjstvu
pretpostavlja potpuno nedostaje poznom Mojsiju;
on je još samo božji stvor, čudotvorac koga je Jah­
ve obdario natprirodnim moćima .. 2 8 .
Nismo kadri da se otmemo utisku kako je taj
Mojsije iz Kadisa i Madijama kome je sama tradi­
cija smela pripisati uvođenje bronzane zmije kao
boga iscelenja, posve neko drugi a ne veličanstveni
Egipćanin do koga smo mi došli, koji je narodu
dao religiju u kojoj su najstrože bili zabranjeni sva
magija i vračanje. Možda se naš egipatski Mojsije
ne razlikuje ništa manje od madijamskog, nego što
se univerzalni bog Aton razlikuje od demona Jah-
vea koji prebiva na svetoj planini. I ako nalazima
savremenih istoričara poklanjamo bilo koju dozu
25 1. c , str. 451.
26 1. c , str. 49.
27 1. c , str. 72.
28 1. c , str. 47.

38
(poverenja, moramo sebi priznati da je nit koju smo
hteli uplesti polazeći od pretpostavke da je Mojsije
bio Egipćanin — po drugi put prekinuta. Ovog pu­
tu, kako se čini, bez nade u ponovno vezivanje.

(5)

Neočekivano se i tu nalazi nekakav izlaz. Ni

posle Ed. Majera, Gresmana i dr. nisu prestali da
se čine napori kako bi se u Mojsiju prepoznao lik
koji premašuje kadiskog sveštcnika i potvrdila ve­
ličina koju u njemu slavi tradicija. 1922. godine je
Ed. Zelin došao do otkrića koje odlučujuće utiče
na naš problem 29 . On je kod proroka Osije (druga
polovina osmog veka pre Hrista) našao očigledne
znake predanja koje kazuje kako je osnivač religije,
Mojsije, umro nasilnom smrću u jednoj pobuni
svog nepokornog i tvrdoglavog naroda. Istovreme­
no biva odbačena religija koju je on uveo. Međutim,
to predanje nije ograničeno na Osiju; ponavlja se
kod većine kasnijih proroka i — prema Zelinu —
ono je postalo osnov svim kasnijim mesijanskim
nadama. Na kraju vavilonskog progonstva u jevrej-
skom narodu se rodila nada kako će sc onaj što je
tako sramotno ubijen vratiti iz mrtvih i svoj po­
kajnički narod, i možda ne samo njega, povesti u
carstvo večitog blaženstva. Ne smetaju nam bliske
veze sa sudbinom kasnijeg osnivača religije.
Naravno, opet nisam u stanju da odlučim da
li je Zelin tačno interpretirao mesta kod proroka.
No, ako je u pravu, onda se predan ju do koga je
on došao može pridati istorijska verodostojnost,
jer se takve stvari ne izmišljaju lako. Nedostaje ne­
kakav opipljiv motiv za događaje iz predanja; me­
đutim, ako su se oni stvarno zbili, onda se lako
shvata što ih čovek želi zaboraviti. Ne treba da pri­
hvatimo sve pojedinosti iz tog predanja. Zelin mi-
29 E d . S c l l i n , Mose und seine Bedeutung fiir die isra-
elitisch-jiidisclic Religionsgeschichte, 1922.

39
sli da se Sitim u istočnom Jordanu može označit
kao pozornica nasilja na Mojsiju. Ubrzo ćemo uvi
deti da je takvo mesto neprihvatljivo za naša raz-
mišljanja.
Od Zelina pozajmljujemo pretpostavku da su
Jevreji ubili egipatskog Mojsija i napustili religiju
koju je on uveo. Ona nam dopušta da i dalje upre-
damo naše niti a da pri tom ne protivrečimo verodo-
stojnim rezultatima istorijskog istraživanja. No,
usuđujemo se da se inače držimo nezavisno od mi­
šljenja drugih autora, da samostalno „sledimo vla­
stiti trag". Izlazak iz Egipta ostaje naše ishodište.
Mora da je postojao znatan broj onih koji su s
Mojsijem napustili zemlju; omanja grupa ne bi is­
platila trud slavoljubivom čoveku koji smera na
nešto veliko. Verovamo su doseljenici dovoljno du­
go boravili u Egiptu kako bi u znatnoj meri pora­
stao njihov broj. Međutim, sigurno nećemo pogre-
šiti ako s većinom autora pretpostavimo da je sa­
mo deo jevrejskog naroda koji se kasnije oformio,
iskusio svoju sudbinu u Egiptu. Drugim recima,
pleme koje se vratilo iz Egipta kasnije se u predelu
između Egipta i Hanana spojilo s drugim srodnim
plemenima koja su tu već duže vremena bila na­
seljena. Izraz tog ujedinjenja iz kojeg je proistekao
izrailjski narod — bio je usvajanje nove religije
koja je bila zajednička za sva plemena — usvajanje
Jahveove religije. Taj događaj se, prema Ed. Maje-
ru, pod madijanskim uticajem zbio u Kadisu. Po­
tom je narod osetio da je dovoljno jak da prodre
u Hanan. S tim tokom događaja se ne slaže to da
se katastrofa Mojsija i njegove religije desila u is­
točnom Jordanu; slom se morao dogoditi daleko
pre ujedinjenja.
Izvesno je da su vrlo različiti elementi sadej-
stvovali u formiranju jevrejskog naroda; no, mora
da je među tim plemenima stvorilo veliku razliku
to da li su boravak u Egiptu i ono što je potom
usledilo — zajedno doživeli ili ne. S obzirom na tu
tačku čovek može reći kako je nacija nastala uje-

40
dinjavanjem dvaju elemenata, a toj činjenici je od­
govaralo da se ona posle kratkog perioda političkog
jedinstva raspala na dva dela: Izrailjevo i Judino
carstvo. Istorija voli takve restauracije u kojima se
poznija spajanja poništavaju i ponovo stupaju ra­
nija odvajanja. Kao što je poznato, najupečatljiviji
primer te vrste stvorila je reformacija kada je po­
sle perioda dužeg od hiljadu godina ponovo obelo-
danila graničnu liniju između Germanije koja je
nekad bila rimska i Germanije koja je ostala neza­
visna. U slučaju jevrejskog naroda ne bismo bili
kadri da izvedemo tako vernu reprodukciju starog
stanja stvari; naše poznavanje tih vremena isuviše
je nepouzdano da bi dopustilo tvrdnju kako su se
u Severnom carstvu ponovo okupila plemena koja
su bili starosedeoci, a u Južnom ona koja su se vra­
tila iz Egipta; međutim, ni tu se kasniji raspad
nije mogao desiti bez povezanosti s prethodnim
ujedinjenjem. Verovatno su nekadašnji Egipćani
bili malobrojniji od ostalih, no pokazali su se kao
kulturno jači; snažnije su uticali na dalji razvoj
naroda jer su sa sobom doneli tradiciju koja je
ostalima nedostajala.
Možda su doneli i nešto drugo što je bilo opip-
ljivije od bilo kakve tradicije. Najvećim zagonetka­
ma jevrejske istorije pripada poreklo Levita. Oni se
izvode iz jednog od dvanaest Izrailjevih plemena,
iz Levijeva plemena; ali nikakvo predanje se nije
usudilo da naznači gde je to pleme prvobitno pre­
bivalo i koji mu je deo osvojenog Hanana bio do-
deljen. Oni zauzimaju najvažnija sveštenička me-
sta; no, ipak se razlikuju od sveštenika: Levit nije
nužno sveštenik; to nije ime nekakve kaste. Naša
hipoteza o Mojsijevoj ličnosti sugeriše nam objaš­
njenje. Nije verovatno da se ugledna ličnost, kao
što je Egipćanin Mojsije, sama uputila narodu koji
mu je stran. Sigurno je poveo svoju pratnju: naj­
bliže pristalice, pisare, sluge. To su bili prvobitni
Leviti. Tvrdnja predanja da je Mojsije bio Levit
deluje kao evidentno izobličavanje stanja stvari;
Leviti su bili Mojsijevi ljudi. Tu tezu podupire u

41
mojoj ranijoj raspravi već pomenuta činjenica da
se kasnije još 30jedino među Levitima pojavljuju
egipatska imena . Može se pretpostaviti da je zna­
tan broj tih Mojsijevih ljudi umakao katastrofi
koja je pogodila njega samog i religiju koju je os­
novao. Oni su se u narednim generacijama umno­
žili, spojili se s narodom u kom su živeli, no ostali
su verni svom vođu, čuvali uspomenu na njega i
negovali tradiciju njegovih učenja. U vreme ujedi­
njenja s onima koji su verovali u Jahvea, Leviti
su činili uticajnu manjinu, kulturno nadmoćnu na­
spram ostalih.
Zasad pretpostavljam kako su između Mojsi-
jeva kraja i osnivanja religije u Kadisu minule dve
g eneracije, možda čak jedno stoleće. Ne vidim ni-
akav način na koji bi se odlučilo da li su se Novo-
-Egipćani — kako bih hteo da ih ovde za razliku
od ostalih Jevreja nazovem — znači, povratnici,
sreli sa svojim plemenskim srodnicima pošto su
ovi već prihvatili Jahveovu religiju ili još ranije.
Može se smatrati da je verovatnija druga moguć­
nost. No, za konačan rezultat to i nije od nekog
značaja. Ono što se dogodilo u Kadisu bio je kom­
promis u kojem je udeo Mojsijeva plemena očigle­
dan.
Tu se opet možemo pozvati na običaj obrezi-
vanja koji nam je ponovo, tako reći kao ključni
fosil, učinio najhitnije usluge. Taj običaj je i u Jah-
veovoj religiji postao zapovest, a pošto je neraski-
divo vezan s Egiptom, to je njegovo usvajanje mo­
glo biti samo ustupak Mojsijevim ljudima koji —
ili Leviti među njima — nisu hteli da se odreknu
tog znaka svoje svetosti. Toliko su želeli da spasu
od svoje stare religije, i bili su spremni da usvoje
novo božanstvo i ono što su madijamski sveštenici
o njemu pričali. Možda uspevaju da se izbore i za
30 Ta pretpostavka se dobro slaže s Jahudinim poda­
cima o egipatskom uticani na ranojevrejsku književnost.
Vidi: A. S. Yahuda, Die Sprache des Pentateuch in ihren
Beziehungen zum Ägyptischem, 1929.

42
druge ustupke. Već smo spomenuli kako je jevrej-
ski ritual propisivao izvesna ograničenja u upotrebi
božjeg imena. Umesto Jahve moralo se izgovarati
Adonaj. Razumljivo je što se taj propis postavlja
u naš kontekst, no to je hipoteza bez solidnijeg
oslonca. K a o što je poznato, zabrana izgovaranja
božjeg i m e n a jeste prastari tabu. Zašto se ona upra­
vo u'jevrejskom zakonodavstvu obnavlja — ne
shvata se; nije isključeno da se to dogodilo pod
uticajem nekog novog motiva, ćovek ne treba da
pretpostavlja kako se ta zabrana dosledno sprovo­
dna; za stvaranje teoforičnih ličnih imena, znači za
njihovo sastavljanje, moglo se koristiti, ime boga
Jahvea: Johanan, Jehu, Jozua. N o , ipak je postojala
jedna posebna okolnost vezana za to ime. Poznato
je da kritičko istraživanje Biblije prihvata dva pi­
sana izvora neksateuha. Oni se označavaju kao J
i E, jer jedan upotrebljava božje ime Jahve, drugi
Elohim. Istina, E l o h i m a ne Adonai, no čovek se
može setiti napomene jednog od naših autora: „Raz­
ličita imena su jasna oznaka prvobitno raznolikih
bogova31-"

(Pristali smo da održavanje obrezivamja važi

kao dokaz za tvrdnju da je prilikom osnivanja re­
ligije u Kadisu napravljen kompromis. Njegov sa­
držaj razabiremo iz saglasnih priča koje daju / i
E, koje, dakle, u t o m p o g l e d u potiču iz zajedničkog
izvora (zapisa ili usmenog predanja). Vodeća ten­
dencija je bila da se pokaže veličina i moć novog
boga Jahvea. Pošto su Mojsiievi ljudi pridavali tako
veliku vrednost svom doživljaju Izlaska iz Egipta,
moralo se z a -delo oslobađanja zahvaljivati Jahveu,
i taj događaj je bio nakićen ukrasima koji su obe-
lodanjivali strahovitu veličanstvenost boga vulka­
na, u k r a s i m a k a o š t o s u d i m n i s t u b k o j i s e n o ć u pre­
tvarao u ognjeni, bura koja je za trenutak isušila
more tako da je voda koja se vraćala — podavila
progonioce. Pri tom su se Eksodus i osnivanje re-

11
Gressmann, Mose und seine Zeit, 1913.

43
ligije približili jedno drugom, a postojanje dugog
intervala između njih nije priznavano; ni donoše­
nje zakona se nije ostvarilo u Kadisu nego u pod­
nožju božje gore i u znaku vulkanske erupcije. Me­
đutim, taj opis je učinio veliku nepravdu prema
uspomeni na čoveka Mojsija; on je bio taj a ne bog
vulkana, koji je iz Egipta oslobodio narod. Prema
tome, bili su mu dužni nekakvu naknadu i našli su
je u tome što su Mojsija preneli u Kadiš ili na goru
Sinaj-Horiv i postavili ga na mesto madijamskog
sveštenika. Da se tim rešenjem zadovoljavala druga
neodložna i neumoljiva tendencija — kasnije ćemo
objasniti. Na taj način se gotovo načinila neka vr­
sta kompromisa; dopustilo se da Jahve koji prebi­
va na nekoj madijamskoj gori, dopre do Egipta,
dok su se u zamenu za to Mojsijev život i delatnost
raširili na Kadiš i istočni Jordan. Tako je on spo­
jen s ličnošću kasnijeg osnivača vere, zetom Madi-
jamca Jotora, kome je pozajmio i svoje ime Moj-
sije. Međutim o tom drugom Mojsiju nismo kadri
da saopštimo bilo šta što se tiče njegove ličnosti
jer ga potpuno zasenjuje onaj drugi, egipatski Moj-
sije; sem da čovek sazna protivrečnosti u Mojsije-
vom karakteru koje se nalaze u biblijskoj priči. U
njoj se Mojsije dovoljno često opisuje kao osoran,
naprasit, čak nasilan, a ipak se o njemu takođe
kaže kako je bio najblaži i najstrpljiviji od svih lju­
di. Jasno je da bi ta poslednja svojstva malo va­
žila za Egipćanina Mojsija koji je nameravao da
toliko tog velikog i teškog učini sa svojim naro­
dom; možda su ona pripadala drugom, madijam-
skom Mojsiju. Verujem da čovek ima pravo da obe
ličnosti razdvoji jednu od druge i pretpostavi da
egipatski Mojsije nikad nije bio-u Kadisu niti ikad
čuo ime Jahve, a da madijamski nikad nije bio u
Egiptu niti znao šta o Atonu. U cilju spajanja tih
dveju ličnosti predanje (ili legenda) imalo je kao
zadatak da egipatskog Mojsija dovede u Madijam,
i videli smo da je za to postojalo više od jednog
objašnjenja.

44
 (6)
Spremni smo da opet čujemo prekor kako smo
svoju rekonstrukciju praistorije izrailjskog naroda
izlagali prevelikom i neopravdanom pouzdanošću.
Ta nas kritika neće teško pogoditi, pošto nalazi
odziv u našem vlastitom sudu. I sami znamo da
naša rekonstrukcija ima svojih slabih mesta, no
takođe ima i jakih strana. U celini uzev, preteže
utisak da se isplati trud produžiti istraživanje u
već određenom pravcu. Biblijska priča koja leži
pred nama sadrži vredne, čak neprocenjive podatke,
no koje je deformisao uticaj moćnih tendencija i
koje su ukrasili produkti pesničke investicije. U to­
ku naših dosadašnjih napora bih smo u stanju da
razotkrijemo jednu od tih izopačavajućih tenden­
cija. Taj nalaz nam pokazuje dalji put. Treba da
otkrijemo i druge takve tendencije. Ako imamo
oslonce da bismo saznali deformacije koje su stvo­
rene tim tendencijama, onda ćemo obelodaniti nove
elemente istinitog stanja stvari koji se iza defor­
macija kriju.
Neka nam najpre kritičko istraživanje Biblije
iznese ono što zna da kaže o istoriji nastanka Hek-
sateuha (pet Mojsijevih knjiga i knjiga Isusa Na-
vina, koje nas ovde jedino zanimaju)32. Kao najsta­
riji pisani izvor važi J, jahveist, koga u najnovije
vreme čovek želi da identifikuje kao
33
sveštenika Eb-
jatara, savremenika cara Davida . Nešto kasnije,
ne zna se koliko,34 pridodaje se elohist koji pripada
severnom carstvu . Posle sloma tog carstva 722. go­
dine pre Hrista, neki jevrejski sveštenik je spojio
delove od 7 i E i dodao svoje vlastite priloge. Nje­
gova kompilacija se označava kao JE. U sedmom
stoleću se tome prisajedinjuje Deuteronomijum ili
Zakoni ponovljeni, peta Mojsijeva knjiga koja se
32 Encyclopaedia Britannica, XI izdanje 1910. Čla­
nak: Biblija.
33 Vidi: Auerbach, Wüste und Gelobtes Land, 1932.
34 Astruc je prvi napravio razliku između Jahveista
i Elohista.

45
 navodno kao celina otkriva u hramu. Nova verzija
se situira u period posle razaranja hrama (586. go­
dine p. H.) za vreme progonstva i posle povratka,
i naziva se Sveštenički kodeks; u petom, stoleću de-
lo doživljava svoju
35
konačnu redakciju i otad se nije
bitno menjalo .
Istorija cara Davida i njegova vremena najve-
rovatnije je delo nekog savremenika. To je tačan
istorijski opis, pet vekova pre Herodota, „oca isto-
rije". Čovek se primiče razumevanju tog dela ako
u skladu s našom pretpostavkom misli na egipatski
uticaj36. Cak se pojavilo nagađanje kako su Izraeliti
onog iskonskog doba, znači Mojsijevi pisari, učestvo­
vali u pronalaženju prvog alfabeta37. Koliko izveštaji
0 prošlim vremenima imaju koren u ranim zapisi­
ma ili usmenom predanju i koliki vremenski inter­
vali u pojedinim slučajevima leže između događaja
1 fiksacije — to naravno, izmiče našem znanju. No,
tekst onakav kakav danas leži pred nama, dovoljno
nam priča i o svojoj vlastitoj sudbini. Dva jedan
drugom suprotna tretmana ostavili su na njemu
svoje tragove. S jedne strane, dočepale su ga se pre­
rade koje su ga u skladu sa svojim skrivenim na-
mislima iskrivljavale, sakatile i proširivale sve dok
ga nisu preobratile u njegovu suprotnost; s druge
35
Istorijski je pouzdano da je konačna fiksacija jev-
rejskog tipa bila uspeh Jezdrine i Nemijine reforme u
petom veku pre Hnsta, znači posle progonstva a pod
dominacijom Persijanaca koji su bili blagonakloni prema
Jevrejima. Prema našem računanju tada je recimo pro­
teklo devet stotina godina od Moj sijeva nastupa. U toj
reformi ozbiljno su shvaćene odredbe koje su smerale
posvećivanju čitavog naroda, zabranjivanjem mešovitih
brakova sprovedeno je odvajanje od ostalih ljudi, defi­
nitivno oblikovano Petoknjižje — istinski zakonik, okon­
čana ona prerada koja je poznata kao Sveštenički kodeks.
Međutim izgleda da se može tvrditi kako reforma nije
uvela nikakve nove tendencije, nego ranije podsticaje
prihvatila i učvrstila.
36
Upor. Yahuda, 1. c.
37
Ako su bile zabranjene slike, onda su čak imali
motiv da napuste hijeroglirsko pismo, dok su svoja slova
prilagođavali izražavanju novog jezika. Upor. Auerbach,
I. c , str. 142.

46
strane, nad njim je vladao beskrajni pijetet koji je
želeo da očuva sve kako je zatekao, svejedno da li
se to slagalo ili samo sebe potiralo. Tako su se go­
tovo u svim deiovima pokazale uočljive praznine,
narušavajuća ponavljanja, jasne protivrečnosti, zna­
ci što nam otkrivaju stvari koje se nisu želele sa-
opštiti. Kod deformacije nekog teksta je slično kao
kod ubistva. Poteškoća leži ne u izvođenju čina ne­
go u otklanjanju njegovih tragova. Čovek bi mogao
da.reči Entstellund prida dvostruki smisao na koji
ona polaže pravo, mada se to danas ne uobičajava.
Ta reč ne bi trebalo da znači samo: modifikovati
izgled neke stvari, nego i: postaviti na neko drugo
mesto, pomeriti bilo kuda. Prema tome, imamo
razloga da u mnogim slučajevima izmene teksta ra­
čunamo na to da ćemo ipak ono što je suzbijano i
poricano — naći negde skriveno, iako izmenjeno i
istrgnuto iz konteksta. Samo neće uvek biti lako to
saznati.
Izopačavajuće tendencije kojima želimo ovlada­
ti, mora da su već delovale na predanja pre nego
što je bilo koje od njih zapisano. Jednu, možda
najznačajniju od svih, već smo otkrili. Rekli smo
da se postavljanjem u Kadis novog boga Jahvea
ukazala potreba da se nešto učini za njegovo uzdi­
zanje. Može se tačnije reći: čovek ga je morao sme-
stiti, osloboditi za njega mesto, izbrisati tragove
ranijih religija. Čini se da je to korenito učinjeno
s religijom domaćih plemena; o njoi ništa više ne
čujemo. S došljacima se to nije tako lako moglo
uraditi; nisu dopustili da im otmu Izlazak iz Egip­
ta, čoveka Mojsija i običaj obrezivanja. Znači, oni
su bili u Egiptu, no ponovo su ga napustili, i od tog
trenutka je trebalo da se briše svaki trag egipatskog
uticaja. Slučaj čoveka Mojsija je rešen tako što je
premešten u Madijam i Kadiš i sjedinjen sa svešte-
nikom — osnivačem Jahveove religije. Običaj obre­
zivanja, najkompromitantnija oznaka zavisnosti od
Egipta, morao se zadržati; no, nisu izostali ni po­
kušaji da se taj običaj, uprkos svojoj očiglednosti
odvoji od Egipta. Samo kao nameran nesklad s iz-

47
dajničkim stanjem stvari može se shvatiti zagonet­
no, nerazumljivo stilizovano mesto u Eksodusu: da
se Jahve jednom razgnevio na Mojsija jer je ovaj
zanemario običaj obrezivanja i da mu je njegova
madijamska žena brzim izvođenjem operacije spa-
sla život! Odmah ćemo saznati za jedno drugo ot­
kriće kako bismo taj neugodan dokaz učinili bez­
opasnim.
Čovek jedva može da pojavljivanje napora koji
neposredno osporavaju da je Jahve bio novi, za
Jevreje tuđi bog — označi kao pojavu nove tenden­
cije; štaviše ona je samo produžetak ranije. U tu
svrhu se uključuju legende o narodnim praočevima:
Avramu, Isaku i Jakovu. Jahve tvrdi kako je već
bio bog tih očeva; naravno, on sam mora priznati
da ga nisu obožavali pod tim imenom 38 . On ne do­
daje pod kojim drugim imenom su ga obožavali.
I tu se nalazi povod za odlučujući udarac pro­
tiv egipatskog porekla običaja obrezivanja: Jahve
ga je već od Avrama zahtevao i uspostavio kao znak
saveza između sebe i Avramovih potomaka. Među­
tim, to je bilo naročito neumešno otkriće. Kao be-
leg koji treba da nekog odvoji od drugih i da mu
da prevagu nad drugima — čovek odabire nešto
što se ne može zateći kod drugih, a ne nešto što
milioni drugih mogu isto pokazati. Izrailjac pre-
mešten u Egipat morao bi sve Egipćane priznavati
kao braću iz saveza, braću po Jahveu. Činjenica da
je običaj obrezivanja bio odomaćen u Egiptu, nije
mogla biti nepoznata Izrailjcima koji su stvorili
biblijski tekst. Mesto iz Isusa Navina koje navodi
Ed. Majer, čak se, ne izazivajući sumnju, slaže s
tim; no, upravo bi se ono moralo po svaku cenu
poricati.
Čovek nema razloga da od religijskih mitskih
struktura zahteva da posebno imaju u vidu logičku
koherentnost. Inače bi narodno osećanje moglo da
protiv ponašanja nekog božanstva opravdano nego-
38
Time ograničenja u upotrebi tog novog imena ne
bivaju razumljivija, nego svakako sumnjivija.

48
duje, božanstva koje s precima sklapa ugovor uz
obostrane obaveze, i koje zatim vekovima ne mari
za ljude sve dok mu iznenada ne padne na um da
se ponovo pojavi pred potomcima. Još neobičnije
deluje ideja da bog sebi odjednom „izabere" narod,
proglašava ga svojim a sebe nameće kao boga. Ve-
rujem da je to jedini takav slučaj u istoriji ljud­
skih religija. Inače, bog i narod neraskidivo pripa­
daju jedno drugom, oni su od samog početka jed­
no; ponekad se svakako čuje da narod prihvata
nekog drugog boga, ali nikad da on traži drugi na­
rod. Možda se približavamo razumevanju tog je­
dinstvenog događaja kad pomislimo na odnose iz­
među Mojsija i jevrejskog naroda. Mojsije se spu­
stio do Jevreja, učinio ih svojim narodom; oni su
bili njegov „izabrani narod" 3 9 .
39
Jahve je nesumnjivo bio bog vulkana. Naravno
nisam prvi koji je otkrio istozvučnost imena Jahve s ko-
renom drugog božjeg imena: Jupiter (Jov.). Ime" Johanan
koje se sastoji od skraćenice hebrejskog Jahve (na isti.
način kao nemačko ime Gothold /Bog je milostiv/ ili pun-
ski ekvivalent: Hanibal) postalo je u oblicima Johan,
Džon, Žan, Huan najomiljenije ime evropskog hrišćanstva.
Kada ga Italijani izgovaraju kao Đovani a zatim i j e d a n
dan u nedelji zovu Đovedi, onda ponovo obelodanjuju
sličnost koja možda ništa a možda veoma mnogo znači.
Tu se otvaraju dalekosežne, ali i vrlo nepouzdane pers­
pektive. Izgleda da su zemlje oko istočnog basena Medi­
terana bile u onim mračnim i istorijskom istraživanju
jedva dostupnim stolećima pozornica češćih i snažnijih
vulkanskih erupcija koje su morale na okolno stanov­
ništvo ostavljati najsnažniji utisak. Evans pretpostavlja
da je i definitivno razaranje Minosove palate u Knososu
bilo posledica zemljotresa. Tada je na Kritu, kao vero-
vatno u egejskom svetu uopšte, uvažavan kult Velike maj­
ke. Uviđanje da ona nije bila kadra da svoj dom zaštiti
od napada neke veće sile, možda je doprinelo tome da je
ona morala osloboditi mesto nekom muškom božanstvu,
a tada je bog vulkana imao prvi pravo da je zameni. Zevs
je još uvek „zemljotresac". Gotovo je sigurno da se u
onim mračnim vremenima izvršila smena materinskih
božanstava muškim bogovima (koji su prvobitno možda
bili sinovi?) Posebno je upečatljiva sudbina Atine Palade
koja je sigurno bila lokalni oblik materinskog božanstva.

4 Mojsije i monoteizam 49
 Uključivanje praotaca služilo je takođe još jed­
noj nameri. Oni su živeli u Hananu, uspomena na
njih bila je vezana za određena mesta te zemlje.
Možda su oni sami bili prvobitno hananski junaci
ili lokalni bogovi koje su doseljeni Izrailjci prisvo­
jili za svoju preistoriju. Ako se čovek pozivao na
njih, onda je tako reći učvršćivao svoju autohto­
nost i čuvao se od mržnje koja se vezivala za stra­
nog osvajača. Bio je to v e s t obrt izjaviti da im je
bog Jahve opet dao ono što su jednom njihovi preci
posedovali.
U kasnijim prilozima biblijskom tekstu spro-
vodila se namera da se izbegne spominjanje Kadi-
sa. Mesto osnivanja religije postala je konačno
sveta gora Sinaj-Horiv. Motiv za to nije jasno vid­
ljiv; možda čovek nije želeo da se podseća na ma-
dijamski uticaj. No, sve kasnije deformacije, naro­
čito one iz vremena tzv. Svešteničkog kodeksa, slu­
že drugoj nameri. Više nije trebalo priče o
događajima menjati u željenom pravcu, jer se to
već odavno zbilo. Nasuprot tome, čovek se trudio
da zapovesti i institucije sadašnjosti premesti na­
zad u ranija vremena, da ih po pravilu utemelji na
Mojsijevim zakonima kako bi odatle izveo njihovo
pravo na svetost i obaveznost. Ma koliko se na taj
način mogla falsifikovati prošlost, taj postupak ne
izmiče određenom psihološkom opravdanju. On je
održavao činjenicu da je tokom dugih vremena
— od Izlaska iz Egipta do fiksacije biblijskog tek­
sta od strane Jezdre i Nemije proteklo je osam
stotina godina — Jahveova religija doživljavala re­
trogradnu evoluciju koja je išla do slaganja, možda
sve do istovetnosti s iskonskom Mojsijevom reli­
gijom.
I to je suštinski rezultat, fatalni sadržaj isto-
rije jevrejske religije.
Religijski prevrat je srozava do božanstva-kćerke, lišava
njene vlastite majke, a devičanstvo koje j o j je nametnuto,
trajno je isključuje iz materinstva.

50
 (7)
Među svim događajima jevrejske preistorije
kojih su se kasniji pesnici, sveštenici i istoričari
latili da ih obrade — izdigao se jedan čije su su­
zbijanje nalagali najneposredniji i najviši ljudski
motivi. To je ubistvo velikog vođa i oslobodioca
Mojsija koje je Zelin otkrio iz nagoveštaja kod
proroka. Njegova hipoteza se ne može nazvati ma­
štarskom; ona je dovoljno verovatna. Mojsije, po­
tičući iz Ihnatonove škole, nije se služio nikakvim
drugim metodima koji bi se razlikovali od kralje­
vih; narodu je naredio da prihvati njegovu veru,
nametnuo ju je silom40 Možda je Mojsijevo
učenje bilo još kruće nego učenje njegovih učitelja;
nije mu bilo potrebno da zadrži oslanjanje na boga
sunca, a ni škola u Onu nije imala nikakav značaj
u očima njegovih tuđinaca. Mojsije je doživeo istu
sudbinu kao Ihnaton, sudbinu koja čeka sve pro-
svećene despote. Njegovi Jevreji su bili isto tako
malo kadri kao i Egipćani osamnaeste dinastije da
izdrže jednu tako produhovljenu religiju, da u onom
što im ona nudi nađu zadovoljenje svojih potreba.
U oba slučaja dogodilo se isto: oni kojima je na­
metnut staratelj i koji su živeli u nemaštini, po­
digli su se i zbacili teret religije koja im je nature-
na. Međutim, dok su krotki Egipćani čekali da to
učine tek pošto je sudbina uklonila faraonovu sve­
tu ličnost, divlji Semiti su uzeli sudbinu u svoje
ruke i odbacili tiranina41.
(Takođe se ne može tvrditi da nas očuvani bi­
blijski tekst ne priprema za takav Mojsijev kraj.
Priča o „Hodu kroz pustinju" — koja može da
40 U onim vremenima jedva da je i bila moguća dru­
ga vrsta uticanja.
41 Stvarno je vredno pomena koliko se u hiljadama
godina dugoj egipatskoj lstoriji malo čuje o nasilnom
uklanjanju ili ubijanju nekog faraona. Poređenie, na pri-
mer, s asirskom istorijom mora pojačati to divljenje. Na­
ravno, to može biti posledica toga što je kod Egipćana
istorja služila isključivo službenim svrhama.

51
predstavlja istoriju Mojsijeve vladavine — opisuje
niz ozbiljnih pobuna protiv njegova autoriteta koje
se takođe, po Jahveovoj zapovesti, suzbijaju krva­
vim kažnjavanjem. Lako se da zamisliti kako je
jedan takav ustanak imao drugačiji ishod od onog
koji sugeriše tekst. I narodno otpadništvo od nove
religije se iznosi u tekstu, naravno kao epizoda. To
je istorija o zlatnom teletu u kojoj se veštim obr­
tom razbijanje ploča sa zakonima, razbijanje koje
treba shvatiti simbolično, pripisuje samom Mojsiju
(„on je pogazio zakon"), i tumači njegovom silnom
indignacijom.
Došlo je vreme kada je narod zbog Mojsijeva
ubistva žalio i pokušao to zaboraviti. Tako je sigur­
no bilo u vreme ujedinjenja dva dela naroda u Ka-
disu. Međutim, ako se Eksodus vremenski primakao
osnivanju religije u oazi i dopustio da u njemu
učestvuje Mojsije namesto nekog drugog, onda se
ne samo zadovoljavao zahtev njegovih ljudi nego i
uspešno opovrgavala mučna činjenica o proroko-
vom nasilnom uklanjanju. U stvari, vrlo je nevero-
vatno da bi Mojsije mogao učestvovati u zbivanji­
ma u Kadisu čak i kada njegov život ne bi bio ra­
nije okončan.
Ovde moramo pokušati da razjasnimo vremen­
ske odnose tih događaja. Izlazak iz Egipta smo si­
tuirali u vreme posle gašenja osamnaeste dinastije
(1350. godine p. H.). Mora da je usledio tada ili
nešto kasnije, jer su egipatski hroničari godine bez-
vlašća koje su došle posle sloma dinastije, uraču­
nali u Harmehabov period vladavine; on je okončao
bezakonje i vladao do 1315. godine p. n.e Sledeći
no i jedini oslonac za hronologiju pružila nam je
stela faraona Merneptaha (1225—1215), koja se po­
nosi pobedom nad Isiraalom (Izrailjem) i zatira­
njem njegova semena (?). Na žalost, korišćenje tog
natpisa je problematično; može da važi kao dokaz
da su već tada izrailjska plemena živela u Hana-
nu42. Ed. Majer iz te stele s pravom zaključuje da
42
Ed. Meyer, 1. c, str. 222.

52
 Merneptah nije mogao — kao što se ranije rado
usvajalo — biti faraon u vreme Eksodusa. Izlazak
iz Egipta mora pripadati ranijem vremenu. Pitanje
0 faraonu u vreme Eksodusa izgleda nam izlišnim.
Nije postojao nikakav faraon, jer se sve zbilo u
periodu interregnuma. No na mogući datum uje­
dinjenja i prihvatanja religije u Kadisu ne ukazuje
ni otkriće Merneptahove stele. Sve ono što s po­
uzdanošću možemo reći: događaji su se zbili negde
između 1350. i 1215. godine pre Hrista. Pretpostav­
ljamo da se unutar tog stoleća Izlazak iz Egipta
može situirati u njegove početke, a događaj u Ka­
disu nije daleko od njegova kraja. Veći dep vremena
hteli bismo da posmatramo kao interval između
oba događaja. Naime, protekao je duži period dok
su se kod Jevreja koji su se vratili iz Egipta, strasti
posle Mojsijeva ubistva stišale, a uticaj Mojsijevih
ljudi, Levita, umnogome pojačao, kao što to pret­
postavlja kompromis u Kadisu. Dve generacije,
šezdeset godina, bilo bi za to dovoljno; no, čini se
da se i one jedva dotiču. Zaključak dobijen sa Mer­
neptahove stele izgleda nam preuranjen i pošto
uviđamo da se u našoj strukturi jedna hipoteza
temelji na drugoj — priznajemo da ova diskusija
razotkriva slabu stranu naše konstrukcije. Na ža­
lost, toliko je nejasno i smršeno sve ono što se po­
vezuje s nastanjivanjem jevrejskog naroda u Ha-
nanu. Možda nam samo ostaje da pretpostavimo
da se ime na „izrailjskoj" steli ne odnosi na pleme­
na čije sudbine s mukom pokušavamo slediti i koja
su kasnije obrazovala izrailjski narod. Da li je ipak
i ime Habiru (Hebrejac) iz amarnskog perioda pre­
šlo na taj narod?
Bilo kada da se posredstvom usvajanja zajed­
ničke religije zbilo ujedinjenje plemena u naciju,
to je lako moglo postati događaj bez neke važnosti
za svetsku istoriju. Novu religiju bi odnela struja
događaja, Jahve bi mogao zauzeti svoje mesto u
procesiji bivših bogova koju je video pesnik Flo-
ber, a od njegova naroda svih dvanaest plemena
bi „iščezlo", a ne samo deset koje su Anglosaksonci

53
tako dugo tražili. Bog Jahve kome je madijamski
Mojsije priveo novi narod verovatno nije ni u kom
pogledu bio nekakvo superiorno biće. Surovi, usko-
grudi, lokalni bog, nasilan i krvožedan; obećavao
je svojim pristalicama zemlju ,,u kojoj teče mlijeko
i med", pozivao ih da njene tadašnje stanovnike
istrebe „oštricom mača". Čovek ima razloga da se
čudi što se uprkos svim preradama dopustilo da u
biblijskim pričama postoji toliko toga kako bi se
upoznalo njegovo iskonsko biće. Ćak nije pouzdano
da je njegova religija bila stvarni monoteizam, da
je ona božanstvima drugih naroda osporavala božju
prirodu. Verovatno je bilo dovoljno što je vlastiti
bog bio moćniji nego svi strani bogovL Ako je posle
sve poprimilo drugačiji tok nego što se moglo pre­
ma takvim počecima očekivati, onda smo kadri da
uzrok tome nađemo u jednoj jedinoj činjenici. Egi­
patski Mojsije ie jednom delu naroda dao druga­
čiju, više produhovljenu predstavu boga, ideju jed­
nog jedinog božanstva koje obuhvata ceo svet, bo­
žanstva koje nije bilo ništa manje puno ljubavi
nego moći, i koje je — nenaklonjeno magiji i vradž-
binama — postavljalo ljudima kao najviši cilj život
u istini i pravednosti. Jer, ma koliko naše iznoše­
nje činjenica o etičkoj strani Atonove religije može
biti nepotpuno — nije bez značaja podatak da se
Ihnaton u svojim napisima redovno prikazivao kao 43
onaj koji „živi u Maatu" (istini i pravednosti) .
Na kraju krajeva ništa nije značilo što je narod
verovatno posle kratkog vremena odbacio Mojsije-
vo učenje a njega samog uklonio. Ostala je tradi­
cija o tome i njen uticaj — doduše tek postepeno
kroz stoleća — postigao je ono što je samom Moj-
siju bilo uskraćeno. Bog Jahve stekao je nezaslu­
žen ugled kada se, počev od Kadisa, Mojsijevo delo
oslobađanja pripisivao njemu u deo, no zbog tog pri-

43 Njegove himne ne naglašavaju. samo univerzalnost

i jedinstvenost boga, nego i njegovu punu ljubavi brigu
za sve stvorove; one pozivaju na radovanje prirodi i uži­
vanje, u njenoj lepoti. Upor. Breasted, The Dawn of Con­
science.

54
svajanja imao je teško da ispašta. Senka boga čije
mesto je zauzeo, postajala je snažnija nego on; na
kraju procesa evolucije iza njegova bića stupilo je
na videlo biće zaboravljenog Mojsijevog boga. Niko
ne sumnja da je samo ideja tog drugog boga omo­
gućila da izrailjski narod odoli svim udarcima sud­
bine i da se održi do naših dana.
Kakav su udeo u konačnoj pobedi Mojsijevog
boga nad Jahveom imali Leviti — ne može se više
odrediti. Oni su se svojevremeno kada se u Kadisu
pravio kompromis, u još živom sećanju na gospo­
dara, zalagali za Mojsija kome su bili pratnja i
zemljaci. U stolećima koja su otad usledila, Leviti
su se spojili s narodom ili sveštenstvom,a osnovni
posao sveštenika bio je da razvijaju i nadgledaju
ritual, osim toga da svete napise čuvaju i u skladu
sa svojim namislima prerađuju. No, nisu li, narav­
no, prinošenje žrtvi i svi obredi bili u osnovu samo
magija i vradžbine koje je Mojsijevo učenje bez-
uslovno odbacivalo? Tada je usred naroda ponikao
neprekidan niz ljudi koji poreklom nisu bili vezani
za Mojsija, no koje je zaokupila velika i moćna
tradicija koja je postepeno narastala u tami; ovi
ljudi, proroci, bili su ti koji su neumorno objavlji­
vali Mojsijevo učenje da božanstvo prezire žrtve i
obrede, da jedino zahteva verovanje i život u istini
i pravednosti (Maat). Napori proroka imali su tra­
jan uspeh; učenja kojima su obnovili staro verova­
nje postala su stalan sadržaj jevrejske religije. Za
jevrejski narod je dovoljno čast što je bio kadar
da očuva takvu tradiciju i stvori ljude koji su bili
sposobni da je rašire u narodu, iako je podsticaj
za to došao spclja, od velikog tuđinca.
5 tim opisom se ne bih osećao sigurnim, kad
se ne bih mogao pozvati na sud drugih stručnih is­
traživača koji Mojsijev značaj za istoriju jevrejske
religije vide u istom svetlu, iako ne priznaju nje­
govo egipatsko poreklo. Tako, na primer, Zelin
kaže: „Prema tome, pravu Mojsijevu religiju, vero­
vanje u jednog moralnog Boga koga on objavljuje,
moramo otada bezuslovno zamišljati kao posed us-

55
kog kruga ljudi. Nemamo razloga da nužno očeku­
jemo kako ćemo to verovanje zateći u službenom
kultu, religiji sveštenika, verovanju naroda. Od
samog početka možemo računati samo s tim da se
jednom, čas tu čas tamo, opet pomoli iskra duhov­
nog plamena koji je Mojsije nekad zapalio, da
njegove ideje nisu izumrle nego da su kojegde u
tišini delovale na veru i običaje sve dok nisu re­
cimo, pre ili kasnije, a pod delovanjem naročitih
doživljaja ili ličnosti koje je posebno zaokupio
njegov duh, opet snažnije izbijale na površinu i
uticale na šire narodne mase. S tog stanovišta se
od samog početka mora posmatrati is tori ja staro-
izrailjske religije. Onaj ko bi želeo da prema religiji
koju poznajemo na osnovu istorijskih dokumenata
iz narodnog života u prvih pet vekova u Hananu
— konstruiše recimo mojsijevsku veru, načinio bi
najtežu metodološku grešku" 44 A još jasniji je
Vole45. On misli da se „Mojsijevo grandiozno delo
najpre posve slabo i nedovoljno shvatalo i sprovo-
dilo, sve dok on nije tokom vekova sve više i više
prodirao i najzad u velikim prorocima našao isto­
rodne duhove koji su nastavili delo tog usamlje­
nika."
Time bih dospeo do kraja svog rada koji bi tre­
balo samo da posluži jedinstvenoj zamisli da se lik
egipatskog Mojsija uklopi u kontekst jevrejske isto-
rije. Da bismo naš rezultat izrazili u najsažetijem
obliku poznatim dvojstvima te istorije — dve gru­
pe naroda koje se okupljaju radi obrazovanja na­
cije, dva carstva na koja se raspada ta nacija, jedno
božanstvo a dva imena u izvornim spisima Biblije
— dodajemo dva nova: osnivanje dve nove religije,
prva potisnuta drugom, a kasnije se ona ipak po-
bedonosno pojavljuje iza te druge, dva osnivača
religije, obojica nazvana istim imenom — Mojsije,
i čije ličnosti moramo odvojiti jednu od druge. Sva
ta dvojstva su nužne posledice prvih, činjenice da je
44
Sellin, 1. c, str, 52.
Paul Volz, Mose, Tubingen, 1907. str. 64.
45

56
jedan deo naroda imao doživljaj koji treba oceniti
kao traumatski, doživljaj koji je drugom delu os­
tao dalek. Sem toga, valjalo bi još mnoge stvari
pretresti, razjasniti i utvrditi. Tek tada bi se zapra­
vo moglo opravdati zanimanje za našu čisto isto-
rijsku naučnu raspravu. U čemu leži istinska pri­
roda neke tradicije i na čemu počiva njena naročita
moć, kako je nemoguće osporavati uticaj nekih ve­
likih ljudi na svetsku istoriju, kakav zločin čovek
čini veličanstvenoj raznolikosti ljudskog života ka­
da želi da prizna samo motive s osnovom u mate­
rijalnim potrebama, iz kojih izvora neke — naro­
čito religijske — ideje crpu svoju moć kojom pod-
jarmljuju kako pojedinca tako i narode — sve to
proučavati na posebnom slučaju jevrejske istorije
bilo bi primamljiv zadatak. Jedan takav produže­
tak mog rada nadovezao bi se na izlaganje koje
sam pre dvadeset i pet godina pismeno izneo u
Totemu i tabuu. No, nemam više u sebi snage da
to učinim.
 III

MOJSIJE, NJEGOV NAROD I

MONOTEISTIČKA RELIGIJA

Prvi deo
PREDGOVOR

(Pisan pre marta 1938, Beč)

Odvažnošću onog koji ima malo ili ništa da

izgubi, počinjem da po drugi put kršim dobro ute­
meljenu odluku, i dvema rasparavama o Mojsiju
u Imagu* (Bd. XXIII, Heft 1 und 3) pridodam
završni deo koji sam u sebi suzdržavao. Svoju po-
slednju raspravu sam završio s tvrdnjom kako ne
bih našao dovoljno snage za tako nešto; naravno,
mislio sam na slabljenje stvaralačkih sposobnosti
koje nailazi s dubokom starošću 1 , no imao sam u
vidu i jednu drugačiju smetnju.
Živimo u naročito čudnom vremenu. Sa čuđe­
njem konstatujemo da je progres sklopio savez s
varvarstvom. U sovjetskoj Rusiji se čovek latio po­
sla da približno sto miliona ljudi, čvrsto držanih
pod jarmom, uzdigne do viših, oblika života. Bio
je dovoljno drzak da im uskrati religijski „narko­
tik", i toliko mudar da im da razumljivu meru
seksualne slobode; no, pri tom ih je podvrgao naj-

* Prve dve rasprave u ovoj knjizi. (Prim. prev.)

1
Ne delim mišljenje svog savremenika Bernarda Soa
da bi ljudi nešto pravo činili tek tada kad bi mogli da
napune trista godina. Ništa se ne bi postiglo produžava­
njem ljudskog života, j e r bi se mnogo toga u uslovima
života moralo iz temelja izmeniti.

58
groznijoj prisili i oduzeo svaku mogućnost slobod­
nog mišljenja. Sličnim nasiljem se italijanski narod
odgaja za red i osećanje dužnosti. Oseća se kao
olakšanje od tišteće brige kada se u slučaju nemač-
kog naroda vidi kako povratak u gotovo preistorij-
sko varvarstvo može da se zbije i bez priklanjanja
bilo kojoj naprednoj ideji. Ipak, stvari su se obli­
kovale tako da su danas konzervativne demokratije
postale čuvari kulturnog napretka i da, što je čud­
no, upravo institucija katoličke crkve postavlja na-
suprpt širenju tih opasnosti po kulturu — moćnu
odbranu. Ona koja je dosad bila neumoljivi nepri­
jatelj slobode mišljenja i napretka u saznavanju
istine!
Živimo ovde u katoličkoj zemlji pod zaštitom
crkve, nesigurni u to koliko će dugo ta zaštita tra­
jati. No, dokle god ona postoji, ustežemo se, narav­
no, da Činimo nešto što mora pobuditi neprijatelj­
stvo crkve. To nije kukavičluk nego opreznost; novi
neprijatelj kome ne želimo da služimo opasniji je
od starog s kojim smo već navikli da živimo u miru.
Psihoanalitičko istraživanje koje negujemo ionako
je predmet podozrive pažnje od strane katolicizma.
Nećemo tvrditi kako je to neopravdano. Kad nas
rad dovede do rezultata koji religiju svodi na neu­
rozu čovečanstva, a njenu veličanstvenu moć objaš­
njava na isti način kao neurotičku prisilu kod poje­
dinih naših pacijenata — onda smo uvereni da na
sebe navlačimo najsnažnije negodovanje onih sila
koje kod nas vladaju. Ne zato što bismo imali reći
nešto što bi bilo novo, nešto što nismo još pre
četvrt stoleća dovoljno jasno rekli: no, to je u me­
đuvremenu gurnuto u zaborav, te zato ne može
ostati bez dejstva ako danas te činjenice ponavlja­
mo i ilustrujemo na primeru koji je tipičan za sva­
ko osnivanje religije. To bi verovatno dovelo do
toga da nam se zabrani bavljenje psihoanalizom.
Takvi nasilni metodi suzbijanja nisu ni u kom slu­
čaju strani crkvi, štaviše ona smatra povredom svo­
jih isključivih prava kada se njima i drugi koriste.
Međutim, psihoanaliza koja je tokom mog dugog

59
života prodrla na sve strane još uvek nema dom
koji bi za nju bio upravo vredniji od grada u ko­
jem se rodila i odrasla.
Ne samo da mislim, nego i znam da me je ta
druga prepreka, spoljašnja opasnost, nagnala da
se uzdržim od objavljivanja poslednjeg dela svoje
studije o Mojsiju. Načinio sam još jedan pokušaj
da uklonim smetnju time što sam sebi rekao da u
osnovu strepnje leži precenjivanje mog ličnog zna­
čaja. Verovatno da će autoritetima biti svejedno
šta ja nameravam da pišem o Mojsiju i izvoru mo­
noteističkih religija. No, ne osećam se sigurnim u
tom sudu. Daleko više mi se čini mogućim da će pa­
kost i uživanje u senzaciji nadoknaditi ono što mi
nedostaje u valjanosti suda mojih savremenika.
Znači, ovaj rad neću objavljivati, no to ne treba
da me spreči u njegovom pisanju. Pogotovo što
sam ga već jednom, pre dve godine, napisao, tako
da ga moram samo preraditi i pridodati prethod­
nim raspravama. U tom slučaju, ovaj ogled može
ostati potpuno sačuvan dok jednom ne dođe tre­
nutak u kome će smeti da se bez opasnosti pojavi,
ili dok se nekome ko se izjašnjava za iste zaključ­
ke i mišljenja, ne bude moglo reći: .Jednom je već
postojao neko ko je mislio isto kao i ti."
 PREDGOVOR II

(Pisan juna 1938, London)

Sasvim specifične teškoće koje su me optere­

ćivale za vreme redakcije ove studije povezane s
Mojsijevom ličnošću — unutrašnje nedoumice kao
i spoljašnje smetnje — uslovljavaju da ova treća
završna rasprava započinje s dva različita predgo­
vora koji jedan drugom protivreče, čak jedan dru­
gi ukidaju. Jer su se u kratkom periodu koji raz­
dvaja ta dva predgovora životne prilike pisca te­
meljno izmenile. Dok sam pisao prvi uvod, živeo
sam pod okriljem katoličke crkve i strepeo da bih
svojom publikacijom tu zaštitu izgubio i u Austriji
izazvao zabranu rada za pristalice i učenike psiho­
analize. A zatim je iznenada došla nemačka inva­
zija; katolicizam se, govoreći biblijskim recima, po­
kazao kao „lelujava trska". Uveren da ću tada ne
samo zbog svog načina mišljenja nego i zbog svoje
„rase" biti proganjan, napustio sam s mnogim pri­
jateljima grad koji mi je od ranog detinjstva pa
tokom sedamdeset i osam godina bio dom.
U lepoj, slobodnoj, širokogrudoj Engleskoj na­
išao sam na krajnje prijateljski prijem. Sada ovde
živim, rado sam viđen gost, odahnuo sam što je s
mene uklonjen onaj pritisak, i što opet smem go­
voriti, pisati — gotovo bih rekao: misliti onako
kako želim ili moram. Usuđujem se da poslednji
deo svog rada iznesem pred javnost.
Više nema bilo kakvih spoljašnjih smetnji ili
barem ne takvih pred kojima čovek ima razloga za
strepnju. Za svega nekoliko nedelja svog boravka

61
ovde dobio sam bezbroj pozdrava od prijatelja koji
su se radovali mom prisustvu; dobio sam ih i od
nepoznanika, čak lica nezainteresovanih za celu
stvar, koja su jedino poželela da izraze svoje za­
dovoljstvo što sam ovde našao slobodu i sigurnost.
A uz to pristizala su, za jednog stranca često izne­
nađujuća, pisma drugačije prirode koja su se sta­
rala za spas moje duše, pokazivala Hristov put i
želela da mi razjasne budućnost Izrailja.
Ti dobri ljudi koji su tako pisali, nisu mogli da
znaju mnogo o meni; no, očekujem da ću, kada
ovaj rad o Moj siju preko prevoda postane poznat
mojim novim sunarodnicima — kod jednog broja
onih koji su mi pisali a i kod drugih prilično izgu­
biti simpatije koje mi sada izražavaju.
U unutrašnjim teškoćama politički preokret i
promena mesta prebivanja nisu bili kadri da bilo
šta izmene. Kao i ranije osećam se nesigurnim s
obzirom na svoj vlastiti rad, primećujem da nedo­
staje svest o jedinstvu i sapripadnosti koji treba da
postoje između autora i njegova dela; nesigurnim
ne zato, recimo, što. mi navodno nedostaje ubeđe-
nost u tačnost rezultata — nju sam već stekao pre
četvrt stoleća kad sam napisao delo o Totemu i
tabuu (1912), i otada se samo pojačala. Od tog
trenutka nisam više sumnjao da se jedino na osno­
vu obrasca neurotičkih simptoma jedinke — simp­
toma koje podrobno poznajemo — religijski feno­
meni mogu razumeti kao vraćanje zaboravljenih,
značajnih procesa u preistoriji ljudske porodice,
da upravo tom izvoru treba da zahvale za svoj pri­
silni karakter i da, znači, usled svog udela u isto-
rijskoj istini deluju na ljude. Moja nesigurnost se
pojavljuje tek onda kada se upitam da li mi je po­
šlo za rukom da te stavove dokažem na primeru
koji sam ovde izabrao: na jevrejskom monoteizmu.
Mom kritičkom čulu se taj rad koji polazi od čo-
veka Moj si ja čini kao igračica koja balansira na
vrhu stopala. Ako se ne bih mogao osloniti na ana­
litičko tumačenje mita o napuštanju i, polazeći
odatle, posegnuti za Zelinovom pretpostavkom o

62
Mojsijevom kraju, onda bi celina morala ostati ne­
napisana. Ipak latimo se neugodna posla.
Započeću time što ću rezimirati rezultate svoje dru­
ge čisto istorijske studije o Mojsiju. Ti rezultati se neće
p odvrgavati ponovnoj kritici, jer čine prepostavku psiho
loških objašnjavanja koja od njih polaze i koja se na
njih neprestano vraćaju.

A
ISTORIJSKA HIPOTEZA

Znači, istorijska pozadina događaja koji su za­

okupili naše zanimanje — jeste sledeća: osvajanji­
ma osamnaeste dinastije Egipat je postao svetsko
carstvo. Novi imperijalizam se odražavao u razvoju
religijskih predstava, ako ne kod čitavog naroda a
ono ipak kod njegovog vladajućeg i duhovno po­
kretljivog duhovnog sloja. Pod uticaj sveštenika
boga sunca u Onu (Heliopolisu), možda pojačan
podsticajima iz Azije, pojavljuje se ideja univerzal­
nog boga Atona koji više nije ograničen na jednu
zemlju i jedan narod. S mladim Amenhotepom IV
na presto dolazi faraon koga razvoj te ideje zaokup­
lja više nego išta drugo. On Atonovu religiju pro­
glašava državnom, zahvaljujući njemu univerzalni
bog postaje jedini bog; sve ono što se priča o dru­
gim bogovima jeste prevara i laž. Veličanstvenom
neumoljivošću on odoleva iskušenjima magijskog
mišljenja i odbacuje posebno Egipćaninu tako dra­
gu iluziju života posle smrti. U zapanjujućem naslu­
ćivan ju poznijeg naučnog uvida, faraon u energiji
sunčevog zračenja otkriva izvor čitavog života na
zemlji i slavi je kao simbol moći svog boga. On se
ponosio svojom radošću u stvaranju i životom u
Maatu (istini i pravednosti).
To je prvi i možda najčistiji slučaj monoteistič­
ke religije u ljudskoj istoriji; dublji uvid u isto­
rijske i psihološke uslove njegovog nastanka bio bi

63
od neprocenjive vrednosti. No, vodilo se računa o
tome da do nas ne bi doprlo isuviše mnogo svedo-
čanstava o Atonovoj religiji. Već za vladavine sla­
bih Ihnatonovih naslednika srušilo se sve što je on
stvorio. Osveta sveštenstva koje je tlačio, besnela je
sada protiv njegove uspomene. Atonova religija je
bila ukinuta, rezidencija faraona koji je žigosan
kao bezbožnik — razorena i poharana. Oko 1350.
godine pre Hrista ugasila se osamnaesta dinastija;
posle nekog perioda bezvlašća vojskovođa Harem-
hab koji je vladao do 1315. godine p. n. e., usposta­
vio je ponovo red. Ihnatonova reforma je izgledala
kao epizoda koja je namenjena zaboravu.

Do ovog trenutka ono što je istorijski utvrđeno;

a sada započinje naš hipotetički nastavak. Među
ličnostima koje su bile bliske Ihnatonu nalazio se
čovek koji se, kao i mnogi drugi u to vreme, zvao
Totmes 2 ; ime nije od velike važnosti, samo što je
njegova druga komponenta morala biti — mose.
On je bio na visokom položaju, ubeđeni pristalica
Atonove religije; no, nasuprot sanjalačkom kralju,
bio je energičan i strastven. Ihnatonova smrt i uki­
danje njegove religije značili su za tog čoveka kraj
svih njegovih očekivanja. Samo kao prognanik ili
otpadnik mogao je ostati da živi u Egiptu. Možda je
kao namesnik granične provincije došao u dodir s
nekim semitskim plemenom koje se u nju doselilo
nekoliko generacija ranije. Pritisnut svojim razoča­
ranjem i usamljenošću, on se okrenuo tim stranci­
ma i kod njih potražio nadoknadu za svoje gubitke.
Izabrao ih je za svoj narod, pokušao da na njima
ostvari svoje ideale. Pošto je, praćen svojim sled-
benicima, skupa s tim narodom napustio Egipat,
on ga je znakom obrezivanja učinio svetim, dao mu
zakone, uveo ga u učenje Atonove religije koju su
Egipćani upravo odbacili. Možda su propisi koje
je taj čovek Mojsije dao Jevrejima bili još krući
1
Tako se, na primer, zvao vajar čija je radionica
nađena u Tel-el-Amarni.

64
od onih njegovog gospodara i učitelja Ihnatona;
možda je takođe napustio priklanjanje onskom b o ­
gu sunca kojeg se Ihnaton još čvrsto držao.
Moramo period interegnuma posle 1350. godine
p.n.e. odrediti kao vreme Izlaska iz Egipta. Vremen­
ski intervali koji su sledili sve do izvršenja zauzi­
manja hananske zemlje — posebno su nedokučivi.
Savremeno istorijsko istraživanje bilo je kadro da
iz mraka koji je tu biblijska priča ostavila ili, šta-
više, i sama stvprila — izvuče dve činjenice. Prva
od njih koju je otkrio E. Zelin, jeste da su se Je-
vreji koji su čak i po navodima Biblije prema svom
zakonodavcu i vođu bili tvrdoglavi i samovoljni —
jednog dana pobunili protiv njega, ubili ga, a Ato-
novu religiju koja im je bila naturena, odbacili kao
što su to ranije učinili Egipćani. Druga koju je po­
kazao Ed. Majer jeste da su se Jevreji koji su se
vratili iz Egipta kasnije ujedinili s drugim, njima
blisko srodnim plemenima u regionu između Pales­
tine, Sinajskog poluostrva i Arabije, i da su tu u
mestu izdašnom vodom po imenu Kadiš pod utica-
jem arabijskih Madijamaca prihvatili novu religiju,
obožavanje boga vulkana Jahvea. Ubrzo potom su
bili spremni da kao osvajači prodru u Hanan.
Vremenski ta dva događaja jednog prema dru­
gom i prema Izlasku iz Egipta prilično su neizvesni.
Najbliži istorijski podatak pruža nam stela faraona
Merneptaha (koji je vladao do 1215. pre Hrista)
koja u izveštaju o ratnom pohodu u Siriji i Palestini
među pobeđenima navodi ime „Izrailj". Ako se da­
tum te stele uzme kao terminus and quem, onda
za čitav tok događaja koji su usledili posle Ekso-
dusa ostaje oko stotinak godina (posle 1350. pa do
pred 1215). Međutim, moguće je da se ime Izrailj
još ne odnosi na plemena čije sudbine pratimo i d a ,
u stvari, na raspolaganju imamo duži interval. N a ­
seljavanje u Hanan plemena od kojih je k a s n i j e
nastao jevrejski narod sigurno nije bilo o s v a j a n j e
koje je brzo svršeno, nego proces koji se o d v i j a o
na mahove i trajao duži period. Ako se o s l o b o d i m o
ograničenja koje nam nameće M e r n e p t a h o v a s t e l a ,

5 Mojsije i monoteizam
65
onda možemo utoliko lakše jedno pokolenje3 (tri­
deset godina) posmatrati kao Mojsijev period i do­
pustiti da barem dva pokolenja — no, verovatno
više — prođu do vremena ujedinjenja u Kadisu4;
jedino interval između Kadisa i polaska u Hanan
treba da bude kratak; jevrejska tradicija je, kao
što je pokazano u prethodnoj raspravi, imala do­
bre razloge da interval između Izlaska i osnivanja
religije u Kadisu skrati. Obrnut slučaj bio bi u in­
teresu našeg prikaza.
No, sve to je još istorija, pokušaj da se popu­
ne praznine u našem poznavanju istorije i delimično
ponavljanje moje druge rasprave u Imagu. Naša
znatiželja sledi sudbine Mojsija i njegovih učenja
koja je pobuna Jevreja samo na izgled odstranila.
Iz priče Jahveista koja je napisana oko 1000. godi­
ne pre Hrista i koja se sigurno oslanjala na ranije
zapise — saznali smo da je s ujedinjenjem i osni­
vanjem religije u Kadisu bio povezan kompromis u
kojem se obe strane mogu još dobro razlikovati.
Jednom partneru stalo je samo do toga da bogu
Jahveu ospori karakter novog i stranog i da što
snažnije istakne svoje pravo na odanost naroda;
drugi nije želeo da njemu draga sećanja na oslobo­
đenje iz Egipta i veličanstveni lik vođa Mojsija na­
pusti, a takođe mu je pošlo za rukom da kao činje­
nicu tako i čoveka smesti u novo predstavljanje pre-
istorije, da očuva barem spoljašnji znak Mojsijeve
religije — obrezivanje i možda ostvari izvesna ogra­
ničenja u upotrebi novog božjeg imena. Rekli smo
da su predstavnici tih zahteva bili potomci Mojsi-
jevih pristalica, Levita, potomci koje je samo ne­
koliko pokolenja delilo od njegovih savremenika i
sunarodnika i koji su živim sećanjem još bili ve­
zani za uspomenu na njega. Poetski ulepšani pri­
kazi koje pripisujemo Jahveistu i njegovom kasni-

3 To bi odgovaralo četrdesetogodišnjem lutanju pu­

stinjom
4
o kojem govori biblijski tekst.
Znači, imali bismo 1350 (ili 1340) — 1320 (ili 1310)
za Mojsijev period; 1260., ili po svoj prilici kasnije, za
Kadiš; Merneptahova stela pre 1215. godine p. n. e.

66
jem konkurentu, Elohistu, bili su nadgrobni spo­
menici pod kojima je trebalo da istinske priče o
onim ranim stvarima: prirodi Mojsijeve religije i
nasilnom uklanjanju tog velikog čoveka, izmakavši
znanju kasnijih generacija — gotovo nađu svoj ve-
čiti mir. Ako smo tačno razrešili slučaj, onda tako-
đe u njemu nema ničeg zagonetnog; no, on bi sva­
kako mogao značiti konačan kraj Mojsijeve epizo­
de u istoriji jevrejskog naroda.
Ipak je neobično što se tako nije dogodilo, što
je trebalo da najsnažnije posledice onog narodnog
doživljaja tek kasnije izađu na videlo, da postepe­
no tokom mnogih stoleća prodiru u stvarnost. Nije
verovatno da se Jahve po karakteru mnogo razliko­
vao od bogova naroda i plemena koji su unaokolo
živeli; istina, on se s njima rvao kao što se samo
narodi među sobom sukobljavaju, no čovek ima
razloga da pretpostavi kako je nekom Jahveovom
obožavaocu iz tih vremena isto tako malo padalo na
um da poriče postojanje bogova Hanana, Moava,
Amalika itd., kao i negiranje postojanja naroda koji
su u njih verovali.
Monoteistička ideja koja je zasvetlela s Ihna-
tonom, ponovo je bila obavijena tamom i trebalo
je još dugo da u njoj ostane. Nalazi na ostrvu Ele-
fantini, neposredno ispred Prvog katarakta na Nilu,
dali su iznenađujuću informaciju kako je na nje­
mu već stolećima postojala jevrejska vojna kolonija
u čijem su se hramu pored glavnog boga Jahua po­
štovala i dva ženska božanstva, jedno od njih na­
zvano Anat-Jahu. Doduše, ti Jevreji su bili odse-
čeni od zavičaja te nisu učestvovali u njegovom re­
ligijskom razvoju; persijska carska vlada (peto
stoleće pre Hrista) upoznala ih je s novim pravili­
ma kulta koje je objavio Jerusalim 5 . Vraćajući se
starijim vremenima, smemo reći kako bog Jahve
sigurno nije imao nikakve sličnosti s Mojsijevim
bogom. Aton je bio pacifist kao i njegov predstav­
nik na zemlji, zapravo kao njegov prototip — fa-
5
Auerbach, Wüste und Gelobtes Land, Bd. I I , 1936

67
raon Ihnaton koji je mirno posmatrao kako se ras­
pada svetsko carstvo koje su stekli njegovi preci,
Nema sumnje da je Jahve više odgovarao narodu '
koji se spremao na nasilno zauzimanje nove domo­
vine. A sve ono što je na Mojsijevom bogu bilo do­
stojno divljenja sasvim je umaklo razumevanju
primitivne mase.
Već sam rekao — i pri tom se rado pozivao na
saglasnost s drugim autorima — kako je osnovna
Činjenica jevrejskog religijskog razvoja bila što je
bog Jahve tokom vremena gubio svoj vlastiti karak­
ter i sve više bivao sličan Mojsijevom starom bogu
— Atonu. Istina, ostale su razlike i čovek bi bio
sklon da im na prvi pogled prida veliku važnost;
no, one se mogu lako razjasniti. Aton je započeo
da vlada u Egiptu u jedno srećno vreme u kojem
je integritet carstva izgledao nenarušen. Čak kada
se carstvo i počelo ljuljati, njegovi obožavaoci su
bili kadri da se ne osvrću na tu nesreću te su na­
stavili da veličaju ono što je on stvorio i da u tome
uživaju.
Sudbina je jevrejskom narodu donela niz teš­
kih ispita i bolnih iskustava; njihov bog je postao
neumoljiv i strog, kao uvijen u maglu. Zadržao je
karakter univerzalnog boga koji vlada nad svim
zemljama i narodima; no, činjenica što je njegov
kult od Egipćana prešao na Jevreje, našla je svoj
izraz u dodatnom verovanju da su Jevreji njegov
izabrani narod čije bi posebne obaveze na kraju
naišle i na posebnu nagradu. Možda narodu nije
bilo tako lako da verovanje u preimućstvo koje mu
je dao njegov svemoćni bog uskladi' s nemilim isku­
stvima svoje nesrećne sudbine. No čovek se nije dao
zavesti; pojačao je svoje vlastito osećanje krivice
kako bi u sebi ugušio sumnju u Boga i možda, na
kraju, ukazao na „nedokučivu odluku proviđenja",
kako to još danas čine pobožnjaci. Ako je čovek i
hteo da se čudi tome što je Bog dopuštao da naila­
ze uvek novi tirani — Asirci, Vavilonci, Persijanci
— koji su ga tlačili i zlostavljah, ipak je prepoznao

68
njegovu moć u tome što su svi ti neprijatelji i sami
opet bili pobeđeni a njihova carstva rasturena.
U tri je bitne tačke kasniji jevrejski bog po­
stao sličan starom Mojsijevom. Prva i odlučujuća
jeste što se on stvarno priznavao kao jedini bog;
kraj njega se nije mogao zamisliti nijedan drugi.
Čitav narod je ozbiljno prihvatio Ihnatonov mono-
teizam, čak se toliko vezao za tu ideju da je ona
postala osnovni sadržaj njegovog duhovnog života
te nije pokazivao bilo kakvo zanimanje za nešto
drugo. Narod i sveštenstvo što je u njemu vladalo
— slagali su se u toj tački; međutim, dok su sve-
štenici iscrpljivali svoju delatnost u izgradnji ce­
remonijala za božju službu, došli su u sukob sa
snažnim strujanjima u narodu koja su težila da
ožive dva druga Mojsijeva učenja o njegovom bo­
gu. Glasovi proroka su bili neumorni u objavljiva­
nju kako Bog prezire ceremonijal i prinošenje žr­
tava i zahteva da čovek veruje u njega i živi u istini
i pravednosti. I kada su proroci slavili jednostav­
nost i svetost života u pustinji, onda su sigurno bili
pod uticajem mojsijevskog ideala.

Vreme je da se postavi pitanje da li je uopšte

neophodno prizivati Mojsijev uticaj kao uzrok ko­
načnog oblikovanja jevrejske predstave Boga, nije
li dovoljno prihvatanje spontanog razvoja ka višoj
duhovnosti za vreme kulturnog života koji se pro­
teže stolećima. O tom mogućem objašnjenju koje
bi okončalo čitavo naše nagađanje — mogu se reći
dve stvari. Prvo, da ono ništa ne razjašnjava. Slični
uslovi kod nesumnjivo najviše obdarenog grčkog
naroda nisu doveli do monoteizma, nego do raspa­
danja njegove politeističke religije i početka filo­
zofskog mišljenja. Koliko smo kadri da razumemo,
monoteizam je u Egiptu ponikao kao uzgredni pro­
dukt imperijalizma; Bog je bio odraz faraona koji
neograničeno vlada velikim svetskim carstvom.
Kod Jevreja su političke prilike za razvoj od Ideje
ekskluzivnog narodnog boga do ideje u n i v e r z a l n o g

69
svetskog vladaoca — bile krajnje nepovoljne; i ot­
kud potiče drskost te vrlo male i nemoćne nacije
da sebe proglašava omiljenim detetom velikog Go­
spoda? Pitanje o nastanku monoteizma kod Jevre-
ja ostalo bi tako nerešeno, ili bi se čovek zadovoljio
svakidašnjim odgovorom kako je to upravo izraz
religijskog genija ovog naroda. Kao što je poznato,
genij je neshvatljiv i neodgovoran te ga zato s više
razloga ne treba prizivati za objašnjenje sve dok
nije zakazalo svako drugo rešenje 6 .
Uz to, čovek nailazi na činjenicu da nam je-
vrejski zapisi i sama istorija pokazuju put time što,
ovog puta ne protivrečeći sebi samim — s najvećom
odlučnošću tvrde da je ideju jednog jedinog boga
u narod doneo Mojsije. Ako postoji nekakav pri­
govor verodostojnosti te tvrdnje, onda je to zamer-
ka da sveštenička revizija biblijskog teksta koji je
pred nama očito premnogo toga svodi na Mojsija.
Institucije kao što su obredni propisi koji očigled­
no pripadaju kasnijim vremenima, objavljuju se
kao mojsijevske zapovesti s jasnom namerom da
im se obezbedi autoritet. To je za nas sigurno raz­
log da posumnjamo, no nedovoljan za bilo kakvo
odbacivanje. Jer je jasan dublji motiv takvog pre-
terivanja. Sveštenici u svom prikazu žele da izme­
đu svoje sadašnjosti i zabitog MojsijevOg perioda
uspostave kontinuitet; taj prikaz želi da negira
upravo ono što smo označili kao najuočljiviju či­
njenicu istorije jevrejske religije, a to je: da izme­
đu Mojsijevog predavanja zakona i poznije jevrej­
ske religije zjapi praznina koju je u prvi mah po­
punjavao Jahveov kult i koja 'tek kasnije lagano
biva popunjavana. Sveštenički prikaz svim sredstvi­
ma osporava taj tok događaja, mada je njegova
istorijska tačnost van svake sumnje pošto su pri
zasebnom obrađivanju koje je pretrpeo biblijski
tekst ostali obilni podaci koji ga potvrđuju. Tu je
sveštenička prerada pokušala nešto slično kao ona

6 Isto razmatranje važi i za neobičan slučaj Viljema

Šekspira iz Stratforda.

70
deformišuća tendencija koja je novog boga Jahvea
učinila bogom otaca. Ako vodimo računa o tom mo­
tivu Svešteničkog kodeksa, onda nam je teško da ne
poverujemo u tvrdnju kako je stvarno sam Mojsije
svojim Jevrejima dao monoteističku ideju. Naša
saglasnost bi trebalo da nam bude utoliko lakša
pošto možemo reći odakle je ta ideja došla do Moj-
sija, što sigurno jevrejski sveštenici nisu više znali.
Ovde bLneko mogao zapitati: šta dobij amo ako
jevrejski monoteizam izvodimo iz egipatskog? Time
se problem samo potiskuje donekle u pozadinu;
zato i ne znamo ništa više o genezi monoteističke
ideje. Odgovor glasi: to nije pitanje dobiti nego
istraživanja. I možda ćemo pri tom nešto naučiti
ako otkrijemo stvarni tok događaja.

B
PERIOD LATENCIJE I TRADICIJA
Znači, opredeljujemo se za verovanje da su
ideja o jednom jedinom bogu kao i odbacivanje ma­
gijskih obreda i naglašavanje etičkog zahteva u ime
tog boga — stvarno bili mojsijevska učenja koja u
prvi mah nisu naišla na odziv, no po isteku dugog
intervala stupila su na snagu i najzad bivaju trajno
utemeljena. Kako čovek treba da objasni takvo
okasnelo dejstvo i gde se sreću slični fenomeni?
Odmah nam pada na pamet kako se oni mogu
— ne retko — zateći na vrlo različitim područjima i
kako se verovatno ostvaruju na različit način koji
je više ili manje lako razumljiv. Izaberimo na pri-
mer, sudbinu jedne nove naučne teorije kakva je
Darvinovo učenje o evoluciji. Ono najpre nailazi na
ogorčeno odbacivanje, decenijama se žučno ospora­
va; no nije prošlo više od jedne generacije d o t r e ­
nutka kada biva priznata kao veliki korak ka i s t i n i .
Sam Darvin dostiže još slavu nekakvog g r o b a ili
kenotafa u Vestminsterskoj opatiji. Takav slučaj

71
nam dopušta da malo odgonetamo. Nova istina je
pobudila afektivne otpore; ovi nalaze izraz u argu-'
mentima uz čiju je pomoć čovek kadar da ospori
dokaze koji idu u prilog neugodnog učenja. Borba
mišljenja traje izvesno vreme; od samog početka
postoje pristalice i protivnici; broj kao i važnost
onih prvih uvek rastu sve dok na kraju ne prevag­
nu; za čitavo vreme borbe ni u jednom trenutku se
ne zaboravlja o čemu je reč. Jedva da se iščuđava-
mo što je čitav tok događaja iziskivao duže vreme;
verovatno da dovoljno ne uvažavamo to što imamo
posla s jednim fenomenom psihologije mase.
Ne postoji nikakva poteškoća da se tom feno­
menu nađe potpuno odgovarajuća analogija u du­
ševnom životu pojedinca. Takav bi slučaj bio da
neko doživljava kao novo nešto što treba da na
osnovu izvesnih dokaza prizna kao istinu a što, me­
đutim, protivreči nekim njegovim željama i vređa
neka uverenja koja su du dragocena. Tada će on
oklevati, tražiti razloge uz čiju pomoć može posum­
njati u to novo i, na trenutak, će se sam sa sobom
boriti dok sebi ne prizna: „Ipak je to tako, iako mi
nije lako da prihvatim, iako mi je mučno što u to
moram verovati." Iz toga jedino vidimo da je utro­
šeno vreme dok razumski rad ega nije prevladao
prigovore koji se održavaju snažnim efektivnim in­
vesticijama. Sličnost između tog slučaja i onog oko
čijeg se razumevanja mučimo — nije mnogo velika.
Naredni primer kome se posvećujemo ima na
izgled još manje tog zajedničkog s našim proble­
mom. Događa se da čovek prividnq neozleđen na­
pusti mesto na kome je doživeo užasnu nesreću, na
primer sudar vozova. Međutim, tokom narednih ne-
delja on pokazuje niz teških psihičkih i motoričkih
simptoma koji se mogu izvesti jedino iz njegovog
šoka, onog potresa ili nečeg drugog što je tada de-
lovalo. Sad on poseduje „traumatsku neurozu". To
je jedna potpuno nerazumljiva, znači, i nova činje­
nica. Vreme koje je proteklo između nesreće i pr­
vog pojavljivanja simptoma naziva se „inkubacio-
nim periodom", izrazom koji u sebi sadrži jasnu

72
aluziju na patologiju infektivnih bolesti. Naknadno
nam mora pasti u oči da ipak uprkos fundamental­
noj različitosti- između oba slučaja — problema
traumatske neuroze i problema jevrejskog mono-
teizma — postoji podudaranje u jednoj tački. Na­
ime, u karakteristici koja bi se mogla nazvati la-
tencijom. Prema našoj potkrepljenoj hipotezi, u is-
toriji jevrejske religije postoji jedan dug period
posle otpadništva od Mojsijeve religije u kome ne­
ma ni traga od monoteističke ideje, prezrivog na­
puštanja obreda ili prenaglašavanja etike. Tako se
pripremamo na mogućnost da ćemo rešenje našeg
problema morati da potražimo u jednoj specifično
psihološkoj situaciji.

Već smo u nekoliko mahova opisali šta se do­

godilo i Kadisu kada su oba dela od kojih je kasni­
je oformljen jevrejski narod zajedno pristupila
usvajanju nove religije. Među onima koji su bili u
Egiptu sećanja na Eksodus i Mojsijev lik bila su
još tako snažna i živa da su iziskivala uključivanje
u nekakvu priču o drevnoj prošlosti. To su možda
bili unuci onih ljudi koji su poznavali samog Moj-
sija, a neki od njih su se još osećali kao Egipćani
i nosili egipatska imena. No, oni su imali dobre
motive da potiskuju sećanje na sudbinu koja je za­
desila njihovog vođa i zakonodavca. Za ostale je
odlučujuća bila namera da novog boga obožavaju
i osporavaju njegovo tuđinstvo. Oba dela naroda
su imala istu korist u negiranju činjenice da je kod
njih postojala neka ranija religija i u negiranju pri­
rode njenog sadržaja. Tako je ostvaren onaj prvi
kompromis koji je verovatno ubrzo bio i zabeležen;
ljudi koji su došli iz Egipta doneli su sa sobom
pismo i želju da beleže istorijske događaje; no, tre­
balo je još mnogo vremena dok istoričari nisu
shvatili da su obavezni na neumoljivu istinitost. U
prvi mah nisu smatrali da je stvar savesti što svoje
priče oblikuju prema postojećim potrebama i ten­
dencijama, kao da još nisu stekli pojam o krivo-

73
tvorenju. Usled tih okolnosti mogla se razviti su­
protnost između zapisa i usmenog prenošenja istog
materijala — tradicije. Ono što je u zapisu bilo
ispušteno ili izmenjeno, u tradiciji je moglo ostati
neokrnjeno. Tradicija je bila dopuna i u isti mah
protivrečnost zabeleženom opisu. Ona je bila manje
podvrgnuta uticaju izopačavajućih tendencija, mo­
žda u nekim pojedinostima potpuno oslobođena od
njega i zato je mogla biti istinitija nego pisano fik­
sirana priča. Međutim, njena pouzdanost trpela je
od toga što je bila nepostojanija i neodređenija
nego napis, što je bila izložena raznolikim prome-
nama i izobličavanjima kada je usmenim saopšta-
vanjem prenošena s kolena na koleno. Takva tra­
dicija je mogla da ima različite sudbine. Najpre bi
trebalo da očekujemo kako je napis ubija, kako
nije kadra da se pokraj njega potvrdi, kako sve
više postaje nalik na senku i najzad pada u zabo­
rav. No, i druge sudbine su moguće; jedna od njih
jeste da sama tradicija završava u nekakvom pisa­
nom fiksiranju, a o drugim sudbinama imaćemo da
raspravljamo u daljem toku izlaganja.
Za fenomen latencije u istoriji jevrejske reli­
gije, koji nas zaokuplja, nudi se objašnjenje kako
se, u stvari, činjenice i sadržaji koje su zvanični
istoričari tako reći namerno poricali, nisu nikad
izgubili. Informacija o njima je i dalje živela u pre-
danjima koja su se održala u narodu. Prema Zeli-
novom uveravanju čak je i o Mojsijevom kraju po­
stojalo predanje koje je otvoreno protivrečilo zva-
ničnoj verziji i daleko se više primaklo istini. Ima­
mo razloga da pretpostavimo kako je isto važilo i
za druge stvari koje su tobože istovremeno s Moj-
sijem prestale postojati, za neke sadržaje moj sije v-
ske religije koji su za većinu prorokovih savreme-
nika bili neprihvatljivi.

Međutim, neobična činjenica koju tu srećemo

jeste da su ta predanja umesto da vremenom slabe,
tokom stoleća bivala sve moćnija, te su se ugurala

74
u kasnije obrade službenog izveštaja i najzad se
pokazala dovoljno snažnim da bi odlučujuće utica-
fla na mišljenje i delanje naroda. Uslovi koji su
omogućili taj ishod doduše izmiču zasad našem
znanju.
Ta činjenica je tako neobična da osećamo kako
s pravom na njoj ponovo zadržavamo našu pažnju.
U njoj je sadržan naš problem. Jevrejski narod je
napustio Atonovu religiju koju mu je doneo Moj-
sije, i usvojio kult drugog boga koji se malo razli­
kovao od Valima susednih naroda. Svim naporima
poznijih tendencija nije pošlo za rukom da prekriju
tu ponižavajuću činjenicu. No, Mojsijeva religija
nije nestala, ne ostavljajući za sobom nikakva tra­
ga; očuvala se neka vrsta sećanja na nju, možda
mračno i izopačeno predanje. I to predanje je bilo
ono što je produžilo da iz pozadine deluje, što je
postepeno sve više i više sticalo moć nad ljudskim
duhovima i najzad uspelo da boga Jahvea preobrati
u Mojsijeva boga i ponovo oživi Mojsijevu religiju
koja je pre mnogo vekova bila uspostavljena a za­
tim napuštena. Nismo kadri da shvatimo kako je
neko zaboravljeno predanje trebalo da tako snažno
deluje na mentalni život naroda. Tu se nalazimo na
području psihologije mase na kojem se ne osećamo
kao kod kuće. Pogledom tražimo analogije iako u
drugim oblastima, tražimo činjenice koje su barem
slične prirode. Mislim da se takve mogu naći.
U vreme kada se kod Jevreja pripremao po­
vratak Mojsijeve religije, Grci su posedovali preko-
merno bogatu riznicu plemenskih legendi i mitova
o junacima. Verujem da su oba Homerova epa
nastala u devetom ili osmom stoleću pre Hrista i
da su svoj materijal uzeli iz tog kruga legendi. S
našim današnjim psihološkim uvidima čovek bi
mogao mnogo pre Slimana i Evansa zapitati: oda­
kle su Grci uzeli sav legendni materijal koji su Ho­
mer i veliki dramatičari pretočili u svoja majstor­
ska dela? Odgovor bi morao glasiti: taj narod je
verovatno u svojoj preistoriji doživeo period spo-
ljašnjeg sjaja i kulturnog procvata, period koji je

75
nestao u istorijskoj katastrofi i o kojem se u tim
legendama očuvalo nekakvo mračno predanje. Sa-
vremeno arheološko istraživanje je sada potvrdilo
tu pretpostavku koja bi u ono vreme bila isuviše
smela. Ono je otkrilo svedočanstvo o veličanstvenoj
kritsko-mikenskoj kulturi koja je sa grčkog tla ne­
stala verovatno već pre 1250. godine pre Hrista.
Kod grčkih istoričara iz kasnijeg perioda jedva da
se nalazi nekakvo ukazivanje na tu kulturu. U naj­
boljem slučaju napomena da je postojalo vreme
kada su Krićani imali prevlast na moru, zatim ime
kralja Minosa i njegove palate — lavirinta. To je
sve; od nje nije ostalo ništa drugo do predanja ko­
jih su se latili pesnici.
Narodni epovi i drugih naroda — Nemaca, In­
dijaca, Finaca — postali su poznati. Posao je knji­
ževnih istoričara da istraže da li možemo pretpo­
staviti da za njihov nastanak važe isti uslovi kao u
slučaju Grka. Verujem da će istraživanje doneti
pozitivan rezultat. Uslov koji mi saznajemo — je­
ste: postoji- jedan period preistorije koji je nepo­
sredno posle svog kraja morao izgledati bogat sa­
držajima, značajan i veličanstven, verovatno uvek
junački; no, on leži tako duboko u prošlosti, pripa­
da tako zabitim vremenima da samo mračno i
nedovršeno predanje upoznaje kasnija pokolenja
s tim periodom. Čovek se čudio tome što je ep kao
umetnička vrsta kasnije nestao. Možda objašnjenje
leži u činjenici da više ne postoje uslovi za njegovo
nastajanje. Stari materijal je bio iscrpan, a za sve
kasnije događaje istorija je stupila na mesto pre­
danja. Najveća junačka delà naših dana nisu bila
kadra da inspirišu ep, i već je Aleksandar Veliki
imao pravo da požali što neće naći nikakvog Ho­
mera.
Davno prošla vremena imaju veliku, često za­
gonetnu privlačnost za ljudsku maštu. Kad su ljudi
nezadovoljni svojom sadašnjošću — a to su dovolj­
no često, okreću se unazad, u prošlost, i nadaju se
kako će tog časa biti kadri da na delu opravdaju

76
svoj ugasli san o zlatnom dobu7. Verovatno da su
još uvek opčinjeni svojim detinjstvom koje pristras-
nim sećanjem biva prikazano kao doba nenaruše-
nog blaženstva. Ako o prošlosti postoje još samo
nepotpuna i rasplinuta sećanja koja nazivamo pre-
danje, onda je to za umetnika poseban podstrek,
jer u tom slučaju može slobodno i prema prohte-
vima svoje mašte popunjavati praznine u sećanju,
a sliku vremena koju želi da reprodukuje — ob­
likovati u skladu sa svojim namislima. Gotovo bi
čovek mogao reći: ukoliko je predanje bivalo ne-
određenije utoliko je ono za pesnika postajalo upo­
trebljive. Znači, nema potrebe da se čudimo zna­
čenju tradicije za poeziju, a analogija'sa uslovlje-
nošću epa pobudiće našu veću naklonost prema
čudnoj hipotezi da je mojsijevska tradicija bila ta
koja je, za Jevreje, kult Jahvea izmenila u smislu
stare Mojsijeve religije. No, oba slučaja su u dru­
gom pogledu još isuviše različita. S jedne strane,
rezultat je pesma, a s druge — religija; za ovu po-
slednju smo pretpostavili da se na podstrek pre-
danja reprodukuje s vernošću za koju naravno slu­
čaj epa ne može pokazati pandan. Prema tome,
dovoljno toga preostaje od našeg problema kako
bi se opravdala potreba za podesnijim analogijama.

C
ANALOGIJA

Jedina zadovoljavajuća analogija za č u d n o v a t

tok događaja koji smo otkrili u istoriji j e v r e j s k e
religije, nalazi se na jednom naoko u d a l j e n o m p o -
7
To je situacija na kojoj je Macaulay temeljio svoje
Lays of Ancient Rome. On se stavlja u ulogu pevača koji,
skršen zbog konfuznih partijskih borbi svoje epohe —
pred svojim slušaocima uzdiže duh samopožrtvovanja,
jedinstvenost i patriotizam njihovih predaka.

77
dručju; no, ona je veoma potpuna, primiče se isto-
vetnosti. U njoj ponovo srećemo fenomen latencije,
pomaljanje nerazumljivih pojava koje iziskuju ob­
jašnjenje, i rani — kasnije zaboravljeni — doživljaj
kao neophodan uslov. Isto tako tu, nalazimo i ka­
rakteristiku prisile koja se pobedom logičkog mi­
šljenja nameće psihi, obeležje koje, na primer, kod
geneze epa nije dolazilo u obzir.
Ta analogija se sreće u psihopatologiji, u ge­
nezi ljudskih neuroza; znači, u oblasti koja pripada
individualnoj psihologiji, dok se religijski fenomeni
moraju ubrojati u psihologiju mase. Pokazaće se
da ta analogija nije tako iznenađujuća kao što bi
se u prvi mah pomislilo; ona pre odgovara neka­
kvom postulatu.
Rano doživljene pa kasnije zaboravljene utiske
kojima pridajemo tako veliko značenje za etiolo-
giju neuroza — nazivamo traumama. Možemo sta­
viti na stranu pitanje da li se etiologija neuroza
uopšte sme posmatrati kao etiologija koja jedino
u traumama vidi uzroke. Jasan prigovor tome jeste
što se u svim slučajevima ne može iz predistorije
neurotične jedinke izvući očevidna trauma. Često
čovek mora sebi skromno reći kako ne postoji ni­
šta drugo do neobična, izuzetna reakcija na doživ­
ljaje i zahteve koji pogađaju svaku individuu, no
koje drugi ljudi na drugačiji — može se nazvati
normalan — način prerađuju i otklanjaju. Gde za
objašnjenje ne stoji na raspolaganju ništa drugo
nego hereditarne i konstitucionalne dispozicije —
čovek je, razume se, pokušao reći da se neuroza ne
stiče već razvija.
(No, s tim u vezi se moraju podvući dva momen­
ta. Prvi, da geneza neuroze svuda i uvek zadire sve
do vrlo ranih utisaka iz detinjstva*. Drugi, tačno je da
postoje slučajevi koje čovek označava kao „traumat-
* Tako da je, znači, besmisleno trvrditi kako neko
praktikuje psihoanalizu ako upravo te najranije periode
isključuje iz istraživanja i o njima ne vodi računa, kao
što to biva na nekim s t r a n a m a .

78
ske" jer posledice očigledno vuku koren iz jednog
ili više snažnih utisaka u tom ranom periodu, uti­
saka koji su umakli normalnom otklanjanju, tako
da bi čovek mogao misliti: da se ti utisci nisu do-
živeli, neuroza se ne bi pojavila. Bilo bi dovoljno
za naše namisli ako bismo morali traženu analogiju
ograničiti na traumatske slučajeve. Međutim, po­
nor između obe grupe slučajeva ne izgleda neprev
mostiv. Veoma je moguće da se obe etiološke de­
terminante združe u jednu koncepciju; problem je
samo u tome šta se definiše kao „traumatsko". Ako
smemo pretpostaviti da doživljaj traumatski ka­
rakter stiče samo usled kvantitativnog faktora, da
je, znači, u svim slučajevima kada doživljaj izaziva
neobične, patološke reakcije — krivica u prekomer-
nosti zahteva, onda lako dolazimo do zaključka da
kod neke konstitucije kao trauma deluje nešto što
kod druge ne bi imalo takvo dejstvo. Na taj način
dolazimo do koncepta tzv. .pomičnog komplementar­
nog niza u kojem se dva faktora približavaju jedan
drugom u ispunjavanju etiološkog uslova. Manjak
jednog faktora nadoknađuje se viškom drugog;
uopšte, oba faktora deluju skupa i samo na oba
kraja niza može biti govora o jednostavnoj moti­
vaciji. Posle ovog razmišljanja možemo razliku iz­
među traumatske i ne-traumatske etiologije zane­
mariti kao nebitnu za analogiju koju tražimo.
Možda je uprkos opasnosti ponavljanja, svrsi­
shodno da ovde sakupimo činjenice koje sadrže
analogiju koja je za nas značajna« To su sledeće
činjenice: naše istraživanje je pokazalo da su ono
što nazivamo fenomenima (simptomima) neuroze
— posledice izvesnih doživljaja i utisaka koje upra­
vo zato priznajemo kao etiološke traume. Sada ima­
mo pred sobom dva zadatka: prvi, da potražimo
zajednički karakter tih doživljaja i, drugi, da ta-
kođe potražimo zajednički karakter neurotskih
simptoma, pri čemu ne treba da se izbegavaju od­
ređene shematizacije.

79
 (I) (a) Sve te traume pripadaju ranom detinj-
stvu, do recimo pete godine. Utisci iz perioda kada
dete započinje da govori — izdvajaju se kao poseb­
no zanimljivi; vremenski interval između druge i
četvrte godine izgleda najvažniji; ne može se pouz­
dano utvrditi kada posle rođenja započinje taj pe­
riod prijemljivosti. (b) Dotični doživljaji su, po
pravilu, potpuno zaboravljeni, nisu pristupačni se-
ćanju, pripadaju periodu infantilne amnezije koju
narušavaju pojedinačni mnemički reziduumi, tzv.
sećanja pokrića, (c) Oni se odnose na utiske sek­
sualne i agresivne prirode, sigurno i na rana ošte­
ćenja ega (narcističke ozlede). Uz to valja primetiti
da tako mlada deca ne prave oštru razliku između
seksualnih i čisto agresivnih postupaka (shvatanje
seksualnog čina kao sadističkog akta) kao što to čine
kasnije. Naravno, prevaga seksualnog momenta vr­
lo je uočljiva i iziskuje teorijsko objašnjenje.
Te tri tačke — rano pojavljivanje tih doživljaja
(tokom prvih pet godina života), njihovo zaborav­
ljanje, seksualno-agresivni sadržaj — tesno pripa­
daju jedna drugoj. Traume su ili doživljaji na vla­
stitom telu ili čulni opažaj i mahom nečeg što se
videlo i čulo, znači — doživljaji i utisci. Povezanost
tih triju tačaka ostvaruje se teorijom koja je re­
zultat analitičkog rada. Jedino taj rad može posre­
dovati u poznavanju zaboravljenih doživljaja; slo­
bodnije ali i netačnije izraženo: on je kadar da po­
vrati te doživljaje u sećanje. Teorija glasi: da na­
suprot popularnom mišljenju čovekov polni život
— ili ono što mu odgovara u kasnijem periodu —
pokazuje rani procvat koji se oko pete godine okon­
čava; posle toga sve do puberteta traje tzv. period
latencije u kojem se ne odvija dalji razvoj seksu­
alnosti, čak se ono što je postignuto upropašćuje.
Anatomsko istraživanje rasta unutrašnjih genitalija
potvrđuje to učenje koje nas vodi do pretpostavke
da čovek potiče od životinjske vrste koja je s pet
godina postala polno zrela, i izaziva sumnju da je
odgađanje seksualnog života i dvofaznost njegova
započinjanja najdublje povezana s istorijom očo-

80
večenja. Izgleda da je čovek jedina životinja s tak­
vom latencijom i seksualnom retardacijom. Istra­
živanja na primatima koja koliko znam ne postoje
— bila bi neophodna za p^overu ove teorije. Psiho­
loški ne može biti svejedno što se period infantilne
amnezije poklapa s ranim razvojem seksualnosti.
Možda to stanje stvari donosi stvarni uslov za mo­
gućnost neuroze koja je u izvesnom smislu čoveko-
va privilegija i, s tog stanovišta, kao ostatak (sur-
vival) drevnog vremena pojavljuje se slično određe­
nim sastavnim delovima anatomije našeg tela.

(II) Moraju se istaći dve tačke s obzirom na

zajednička svojstva ili osobenosti neurotičkih feno­
mena: (a) posledice traume su dvojake vrste —
pozitivne i negativne. Prve su nastojanja da se
traumi ponovo prida vrednost, da se podseti na za­
boravljeni doživljaj ili, još bolje, da se doživljaj
učini realnim, da se njegovo ponavljanje iznova do­
živi, ili — iako je to bila samo ranija afektivna ve­
za, dopustiti da se ta ista veza oživi u analognom
odnosu sa drugom ličnošću. Ta nastojanja ukratko
prikazujemo kao fiksaciju za traumu i prisilno po­
navljanje. Takozvano normalno ego može ih prihva­
titi a ova, kao njegove permanentne tendencije, po­
zajmiti mu neizmenljive karakterne crte, iako ili
štaviše upravo zato što je njihov istinski osnov,
njihovo isto rij sko poreklo zaboravljeno. Tako može
čovek koji je svoje detinjstvo proveo u prekomer-
noj i danas zaboravljenoj povezanosti s majkom
— provesti čitav život u traženju žene prema kojoj
može sebe učiniti zavisnim, dopustiti da ga ona
hrani i izdržava. Devojka koja je u ranom detinj-
stvu bila objekt seksualnog zavođenja, može svoj
kasniji seksualni život organizovati na tome da
stalno provocira takve napade. Lako se može pogo­
diti da takvim uvidima preko problema neuroze
prodiremo ka razumevanju obrazovanja karaktera
uopšte.
6 Mojsije i monoteizam 81
 Negativne reakcije teže suprotnom cilju: kako
se ne treba ničeg sećati ili ponavljati iz zaborav­
ljenih trauma. Možemo ih objediniti kao odbram-
bene reakcije. Njihov osnovni izraz su takozvana
izbegavanja koja se mogu pojačati do inhibicija i
fobija. Takođe te negativne reakcije u najvećoj
meri doprinose oblikovanju karaktera; u osnovu,
one su isto tako kao i njihovi protivnici fiksacije za
traumu, samo što su to fiksacije sa suprotnom ten­
dencijom. Simptomi neuroze su u užem smislu
kompromisne tvorevine u koje se slivaju težnje i
jedne i druge vrste koje ističu iz trauma, tako da
udeo čas jednog čas drugog pravca nalazi u njima
snažniji izraz. Tom suprotnošću reakcija stvaraju
se konflikti koji se ne mogu na uobičajeni način
razrešiti.
(b) Svi ti fenomeni, simptomi kao ograničenja
ega i stalne promene karaktera imaju kompulzivni
karakter, to jest pri velikom psihičkom intenzitetu
oni pokazuju značajnu samostalnost od organiza­
cije drugih duševnih procesa koji su se prilagodili
zahtevima spoljašnje realnosti i koji se pokoravaju
zakonima logičkog mišljenja. Spoljašnja realnost ne
utiče na njih, ili ne utiče dovoljno; oni ne vode ra­
čuna o njoj i njenim psihičkim predstavnicima
tako da lako zapadaju u aktivnu protivrečnost u
odnosu na oboje. Oni su tako reći država u državi,
nedostupna i za saradnju nepogodna partija kojoj,
međutim, može poći za rukom da ono drugo tako­
zvano normalno prevlada i prisili da joj služi. Ako
se to desi, onda je time ostvarena vlast unutrašnje
psihičke realnosti nad realnošću spoljašnjeg sveta
te je put ka psihozi otvoren. Gde stvari i nisu tako
daleko otišle, praktično značenje tih odnosa jedva
se može preceniti. Inhibicija i životna nesposobnost
lica kojim gospodari neuroza čine u ljudskom dru­
štvu vrlo značajan faktor; mi možemo u neurozi
prepoznati neposredan izraz njihove fikcije za rani
period svoje prošlosti.

82
 A sada pitamo šta je s latencijom koja nas
mora s obzirom na analogiju posebno zanimati?
Na traumu u detinjstvu može se neposredno nado­
vezati neurotični izliv, infantilna neuroza ispunjena
odbrambenim nastojanjima i praćena obrazovanjem
simptoma. Ta neuroza može potrajati duže vreme­
na, prouzrokovati uočljive smetnje, no ona može i
skriveno proteći i da bude previđena. Po pravilu,
u njoj gospodari odbrana; u svakom slučaju ostaju
promene ega koje se mogu uporediti s ožiljcima.
Samo se retko dečja ne,uroza produžava — bez pre­
kida — u neurozu odraslog čoveka. Daleko češće
za njom sledi period na izgled nesmetanog razvoja,
proces koji se podupire ili omogućava' intervenci­
jom psihološkog perioda latencije. Tek kasnije na­
stupa promena kojom se konačna neuroza očituje
kao okasnela posledica traume. To se zbija ili s na­
stupom puberteta ili nešto kasnije. U prvom slučaju
to se događa zato što sada nagoni mogu da — oja­
čani fizičkom zrelošću — prihvate borbu u kojoj
su u početku podlegli odbrani; u drugom zato što
se u odbrani stvorene reakcije i promene ega sada
pokazuju kao nešto što smeta izvršavanju novih
životnih zadataka tako da dolazi do teških kon­
flikata između zahteva realnog spoljašnjeg sveta
i ega koje želi da očuva svoju u odbrambenoj borbi
mučno stečenu organizaciju. Fenomen latencije ne­
uroze između prvih reakcija na traumu i kasnijeg
izbijanja oboljenja mora se priznati kao tipičan.
Čovek sme da to oboljenje posmatra i kao pokušaj
lečenja, kao napor da se delovi ega koji su se pod
uticajem traume otcepili ponovo izmire s preosta­
lim delom i da se udruže u moćnu celinu vis-a-vis
spoljašnjeg sveta. Međutim, takav pokušaj uspeva
samo retko ukoliko ne pritekne u pomoć analitički
rad, pa i tada ne uvek, i vrlo često se završava pot­
punim opustošenjem i rascepkavanjem ega ili nje­
govim prevladavanjem od strane dela koji se ranije
otcepio i kojim je ovladala trauma.
Da bi se steklo čitaočevo poverenje, bilo bi
neophodno iscrpno saopštavanje životnih istorija

83
mnogobrojnih neurotičara. Ali uz opširnost i teško­
ću predmeta, to bi potpuno dokinulo karakter ovog
rada. On bi se pretvorio u raspravu posvećenu teo­
riji neuroza, a i tada bi verovatno delovala na mali
broj onih koji su studiranje i bavljenje psihoanali­
zom izabrali kao svoj životni poziv. Pošto se ovde
obraćam širem krugu, ne mogu ništa drugo da uči­
nim nego da čitaoca zamolim da izvodima koji se
ukratko saopštavaju u onom što je već ranije ka­
zano — prizna izvesnu privremenu verodostojnost,
s čime je, dakle, povezan ustupak s moje strane da
on treba zaključke do kojih ga vodim samo tada
da prihvati ako se teorije na kojima se oni zasni­
vaju, pokažu kao tačne.
Ipak mogu pokušati da iznesem jedan zaseban
slučaj koji naročito jasno pokazuje neke od pome-
nutih karakteristika neuroza. Naravno, ne sme se
od jednog jedinog slučaja očekivati da će pokazati
sve, i ne treba biti razočaran ako se on sadržajno
mnogo udalji od onog za šta tražimo analogiju.

Dečačić koji je — kao što je to tako često u

malograđanskim porodicama — u prvim godinama
života delio spavaću sobu s roditeljima, imao je u
više mahova, čak redovno priliku da u vreme kada
jedva da je progovorio, posmatra seksualni čin iz­
među roditelja, da ponešto vidi a još više čuje. U
njegovoj kasnijoj neurozi koja se pojavljuje nepo­
sredno posle prve spontane polucije, najraniji i naj-
tegobniji simptom jeste nesanica. On postaje ne­
obično osetljiv na noćne šumove i, jednom razbu­
đen, nije kadar da ponovo zaspi. Ta nesanica je
bila pravi simptom-kompromis: s jedne strane, on
je izraz njegove odbrane protiv onih noćnih opaža-
j * , s druge, pokušaj da se ponovo vrati u budno
stanje gde je bio kadar da prisluškuje one znakove.
Takvo posmatranje je pre vremena probudilo
u detetu muškost te je počelo da rukom nadražuje
svoj mali penis i da, identifikujući se s ocem, pred-
uzima različite seksualne napade na majku, pri

84
čemu se stavljao na njegovo mesto. To je trajalo
tako sve dok majka, najzad, nije zabranila da do­
diruje svoje spolovilo i zapretila da će reći ocu
koji će mu za kaznu odrezati grešni ud. Ta pretnja
kastracijom imala je neobično snažno traumatsko
dejstvo na dečaka. Odustao je od svoje seksualne
aktivnosti i izmenio svoj karakter. Umesto da se
identifikuje s ocem, on ga se plašio, postavljao se
pasivno prema' njemu i pokojom neposlušnošću
ga izazivao da primenjuje telesna kažnjavanja koja
su za njega imala seksualno značenje tako da se pri
tom mogao identifikovati sa zlostavljanom majkom.
Uz samu majku se priljubljivao sve bojažljivije
kao da se ni za trenutak nije mogao lišiti njene
ljubavi u kojoj je ugledao zaštitu od opasnosti ka­
stracije kojom mu je otac pretio. U toj modifika­
ciji Edipovog kompleksa proveo je period latencije
koji je ostao slobodan od bilo kakvih uočljivih
smetnji. On je postao uzoran dečak, imao je dobar
uspeh u školi.
Do ovog trenutka smo sledili neposredno dej­
stvo traume i potvrdili činjenicu latencije.
Nastupanje puberteta donelo je sa sobom ma­
nifestnu neurozu i obelodanilo njen drugi glavni
simptom — seksualnu impotenciju. On je izgubio
osetljivost svog spolovila, nije pokušavao da ga do­
diruje, niti se usuđivao da se sa seksualnom na-
merom približi nekoj ženi. Njegova seksualna aktiv­
nost ostala je ograničena na psihičku onaniju sa
sadističko-mazohističkim fantazmima u kojima nije
bilo teško prepoznati izdanke onih ranih posma-
tranja koitusa između roditelja. Talas očajne muš-
kosti koji se rađa s pubertetom, koristio se za po-
mamnu mržnju prema ocu i nepokornost njemu.
Taj ekstreman, do samouništenja bezobziran odnos
prema ocu, bio je kriv i za njegov neuspeh u životu
i njegove konflikte sa spoljašnjim svetom. U svom
pozivu nije bio kadar da išta postigne jer ga je
otac na njega prisilio. Takođe se nije sa bilo kim
sprijateljio, nikad nije stajao dobro sa svojim pret­
postavljenima.

85
 Kada je najzad — zahvaćen tim simptomima
i nesposobnostima — posle očeve smrti našao neku
ženu, izbile su kod njega na videlo, kao da su bile
jezgro njegova bića — karakterne crte koje su kon­
takt s njim pretvorile u težak zadatak za sve oko
njega. On je razvio apsolutno egoističku, despotsku
i brutalnu ličnost koja je očito imala potrebu da
druge kinji i vređa. To je bila verna kopija oca,
onakva kakvu je oblikovao u svom pamćenju, znači
oživljavanje identifikacije s ocem u koju se svoje­
vremeno kao mali dečak upustio iz seksualnih mo­
tiva. U tom delu priče prepoznajemo vraćanje po­
tisnutog, vraćanje koje smo pored neposrednih dej-
stava traume i fenomena latencije svrstali među
bitne karakteristike neuroze.

D
PRIMENA

Rana trauma — odbrana — latencija — izbi­

janje neuroze — delimično vraćanje potisnutog:
tako je glasila formula koju smo postavili za raz­
voj neuroze. Sada se čitalac poziva da načini korak
ka pretpostavci da su se u životu ljudske vrste do­
godile slične stvari kao i u životu jedinke. Znači,
da su i tu postojali procesi seksualno-agresivnog
sadržaja koji su za sobom ostavili trajne posledice,
no koji su velikim delom odstranjeni i zaboravljeni,
koji su kasnije — posle dugog perioda latencije —
dejstvovali i stvorili fenomene koji su svojom struk­
turom i tendencijom slični simptomima.
Verujemo da ćemo biti kadri da odgonetnemo
te procese i nameravamo pokazati kako su njihove
posledice koje su slične simptomima — religijski
fenomeni. Pošto se od pojavljivanja ideje evolucije
ne može više sumnjati da ljudski rod ima preisto-
riju, i pošto je ona nepoznata to jest zaboravljena
— zaključak takve vrste gotovo da ima težinu po­
stulata. Kad saznamo da se u oba slučaja delujuće

86
a zaboravljene traume odnose na život u ljudskoj
poroditi — to ćemo pozdraviti kao mnogo očekiva­
nu, nepredviđenu informaciju koju nisu iziskivale
naše dosadašnje diskusije.
Već pre nešto više od četvrt stoleća u svojoj
knjizi Totem i tabu (1912) postavio sam te tvrdnje
i ovde treba samo da ih ponovim. Moja konstruk­
cija polazi od jednog podatka Č. Darvina i obuhva­
ta jednu Etkinsonovu pretpostavku; ona kazuje da
je u pradavnim vremenima pračovek živeo u ma­
lim hordama, svaka pod vlašću silnog mužjaka. Ka­
da je to bilo — teško je reći; nadovezivanje na geo­
loške epohe koje su nam poznate — ne. donosi ni­
šta; verovatno da ta ljudska bića još " nisu bila
daleko odmakla u govornom razvoju. Bitan deo te
konstrukcije jeste pretpostavka da su sudbine koje
valja opisati, zadesile sve praljude, znači sve naše
pretke.
Ta istorija se pripoveda u veličanstvenoj zgus-
nutosti, kao da se jedan jedini put dogodilo ono
što se protezalo hiljadama godina, i što se u tom
dugom periodu bezbroj puta ponavljalo. Snažan
mužjak je bio gospodar i otac čitave horde, nespu­
tan u svojoj moći koju je nasilnički upotrebljavao.
Sve žene su bile njegova svojina — žene i kćerke
njegove vlastite horde, kao možda i one otete iz
drugih hordi. Sudbina sinova je bila teška; ako bi
izazvali ljubomoru kod svog oca, ubijali su ih, ili
kastrirali, ili proterivali. Bili su prinuđeni da žive
skupa u malim zajednicama i da otmicom sebi pri­
bavljaju žene; i da zatim, gde je to jednom ili dru­
gom moglo poći za rukom, probiju sebi put do
sličnog položaja kakav je očev u prahordi. Naravno,
najmlađi sinovi su imali izuzetan položaj. Oni su
bili zaštićeni majčinom ljubavlju, koristili se oče­
vom starošću i mogli su ga posle smrti naslediti.
Čovek veruje da se u legendama i bajkama nalaze
tragovi kako proterivanja starijih tako i davanja
prevage najmlađim sinovima.
Naredni odlučujući korak ka promeni te prve
vrste „društvene" organizacije treba da je bio ovaj:

87
prognana braća koja su živela u zajednici, udružila
su se, savladali oca i, prema običaju onih vremena,
sirova ga pojeli. Čovek nema potrebe da negoduje
zbog tog kanibalizma; on zadire duboko i u kasni­
ja vremena. Međutim, bitno je što tim praljudima
pripisujemo iste emocionalne stavove kakve anali­
tičkim istraživanjem možemo konstatovati kod da­
našnjih primitivaca — naše dece. Znači, da oni oca
nisu samo mrzeli i plašili ga se, nego su ga kao
uzor poštovali, i da je svaki od njih, u stvari, želeo
da zauzme njegovo mesto. U tom slučaju kaniba-
listički čin možemo shvatiti kao pokušaj da se in-
korporacijom jednog komada očevog tela obezbedi
identifikacija s njim.
Mora se pretpostaviti da je posle očevog ubi-
stva usledio duži period u kojem su se braća jedan
s drugim svađali oko nasleđivanja oca, što je svaki
želeo da postigne jedino za sebe. Uvid u opasnosti
i bezuspešnost tih borbi, sećanje na zajednički iz­
veden čin oslobađanja i emocionalne veze jednog
s drugim koje su bile nastale za vreme njihovog iz­
gona — doveli su najzad do ujedinjenja među
njima, do neke vrste društvenog ugovora. Nastao
je prvo oblik društvene organizacije s odricanjem
od nagona, priznavanjem uzajamnih obaveza, uvo­
đenjem određenih institucija koje su proglašene
nepovredivim (svetim), znači počeci morala i prava.
Svaki pojedinac se odrekao ideala sticanja očevog
mesta i posedovanja svoje majke i sestara. Time su
bili uvedeni tabu incesta i zakon egzogamije. Dobar
deo neograničene vlasti koja se oslobodila uklanja­
njem oca, prešao je na žene; došao je period ma­
trijarhata. Sećanje na oca jednako je živelo u tom
periodu „bratskog saveza". Kao zamena za oca iz­
nalazila se snažna, možda u prvi mah uvek i zastra­
šujuća životinja. Takav izbor može nam se činiti
čudnim, no bezdan koju je čovek stvorio između
sebe i Životinje, nije postojala za primitivce, a ne
postoji ni za našu decu čije smo fobije od životinja
mogli razumeti kao strah od oca. U odnosu prema
totemskoj životinji bila je potpuno očuvana podvo-

88
jenost (ambivalencija) u emocionalnom odnosu
prema ocu. S jedne strane, totem je važio kao te-
flesni predak i duh-zaštitnik klana, koji se morao
poštovati i čuvati, s druge, zaveden je praznik kada
mu se pripremala ista sudbina koja je zadesila
praoca. Tog pretka zajednički su svi pripadnici ple­
mena ubijali i jeli (totemski obed prema Robertso-
nu Smitu). Taj. praznik je, u stvari, bio trijumfalno
slavljenje pobede udruženih sinova nad ocem.

Gde je u toj povezanosti mesto religije? Mi­

slim da smo potpuno u pravu, što u totemizmu s
njegovim dubokim uvažavanjem očevog supstituta,
ambivalehcijom koju pokazuje totemski obed, uvo­
đenjem memorijalne svečanosti i zabrana čije se
kršenje kažnjava smrću — imamo razloga, kažem,
što u totemizmu prepoznajemo prvi oblik u kojem
se religija pojavila u ljudskoj istoriji; što potvrđu­
jemo njenu povezanost s društvenim pravilima i
moralnim obavezama, koja postoji od samog počet­
ka. Ovde možemo dati najkraći pregled daljeg raz­
voja religije. On bez sumnje teče naporedo s kultur­
nim naprecima ljudskog roda i promenama u struk­
turi ljudske zajednice.
Prvi korak dalje od totemizma jeste očoveče-
nje poštovanog bića. Na mesto životinja stupaju
ljudski bogovi čije se izvođenje iz totema ne pri­
kriva. Ili se bog još predstavlja životinjskim obli­
kom ili barem s licem životinje,, ili totem postaje
povlašćeni pratilac boga, od njega neodvojiv, ili
legenda dopušta da bog ubije upravo tu životinju
koja je ipak bila samo njegov predstupanj. U jed­
nom ne lako odredivom trenutku tog razvoja po­
javljuju se velika materinska božanstva, verovatno
još pre muških bogova, koja se zatim dugo održa­
vaju pored njih. U međuvremenu se odigrala velika
socijalna revolucija. Matrijarhat biva zamenjen po­
novo uspostavljenim patrijarhalnim poretkom. Na­
ravno, novi očevi nisu nikad dostigli svemoć praoca;

89
bilo ih je mnogo koji su jedni s drugima živeli u
skupinama koje su bile veće nego horda; morali su
se između sebe dobro slagati i bili su sputavani soci­
jalnim odredbama. Verovatno su materinska božan­
stva nastala u vreme ograničenja matrijarhata kao
kompenzacija za zapostavljene majke. Muška bo­
žanstva se pojavljuju najpre kao sinovi pokraj ve­
likih majki, i tek kasnije jasno poprimaju crte
očevog lika. Ti muški bogovi politeizma odražavaju
odnose patrijarhalnog doba. Oni se bezbrojni, uza­
jamno ograničavaju, ponekad se podređuju ne­
kom nadmoćnom vrhovnom bogu. Međutim, nared­
ni korak nas vodi ka temi koja nas ovde zaokuplja,
ka povratku jednog jedinog boga-oca koji neogra­
ničeno vlada.
Mora se priznati da taj istorijski pregled ima
praznina i da je u nekim tačkama nepouzdan. Ali,
onaj ko bi poželeo da našu konstrukciju preistorije
proglasi pukom fantazijom — silno bi potcenio
bogatstvo i dokaznu moć materijala koji je ušao u
nju. Veliki delovi prošlosti koji se ovde povezuju
u celinu, istorijski su potvrđeni: na primer, tote-
mizam i muški savezi. Drugi delovi su se održali u
izvanrednim replikama. Tako je nekom autoru u
više mahova padalo u oči kako običaj hrišćanskog
pričešćivanja u kojem vernik na simboličan način
inkorporira krv i meso svog boga — verno ponavlja
smisao i sadržaj starog totemskog obeda. Mnogo­
brojni ostaci zaboravljenog iskona očuvali su se u
narodnim legendama i bajkama, i u neočekivanoj
izdašnosti nam je analitičko proučavanje dečjeg
duševnog života isporučilo materijal da bismo praz­
nine u našem poznavanju drevnih vremena popu­
nili. Kao priloge razumevanja tako značajnog od­
nosa između sinova i oca treba samo da navedem
fobije od životinja, strah koji nas tako neobično
obuzima da će nas otac proždrati, i nesaglediv in­
tenzitet kastracionog straha. U našoj konstrukciji
nema ničeg što bi bilo plod mašte, što se ne bi mo­
glo podupreti solidnim osnovima.

90
 Ako se naš prikaz preistorije prihvati kao u
celini verodostojan, onda se u religijskim učenjima
i ritualima prepoznaju dve vrste elemenata: s jed­
ne strane, fiksacije za staru porodičnu istoriju i
ostaci istih, s druge, oživljavanje prošlosti i vraća­
nje, posle dugih intervala, onoga što je zaboravlje­
no. Taj poslednji deo koji je dosad previđan i zato
nije shvaćen, treba da se ovde na barem jednom
upečatljivom primeru pokaže.
Treba posebno istaći činjenicu da svaki deo
koji se vraća iz zaborava prodire čudnom snagom,
neuporedivo snažno utiče na ljudske mase i neodo­
ljivo postavlja zahtev za istinom spram koga lo­
gički prigovor ostaje bespomoćan: neka"vrsta credo
quia absurdum. Taj čudan karakter može se razu-
meti samo po obrazcu manije psihotičara. Odavno
smo shvatili da se u manijakalnoj ideji nalazi skri­
ven deo istine koji je pri svom povratku morao
pretrpeti izopačavanja i nesporazume, i da kompul-
zivno ubeđenje koje se pridružuje ludilu — prois-
tiče iz tog jezgra istine i proširuje se na zablude
koje obavijaju jezgro. Takav sadržaj istine koju
možemo nazvati istorijskom moramo priznati i dog­
mama religije koja, doduše, u sebi nosi karakter
psihotičkih simptoma, ali je kao masovni fenomen
izmakla prokletstvu izolacije.
iNijedan drugi deo istorije religije nije nam po­
stao tako jasan kao uvođenje monoteizma u jevrej-
stvu i njegov nastavak u hrišćanstvu — ako na
stranu ostavimo sličan razvoj koji bez prekida mo­
žemo slediti: razvoj od životinjskog totema do ljud­
skog boga s njegovim redovnim pratiocem. (Još
svaki od četvorice hrišćanskih jevanđelista ima
svoju omiljenu životinju.) Ako zasad dopustimo da
faraonovo svetsko carstvo važi kao povod za pojav­
ljivanje monoteističke ideje, onda ćemo videti da
se ta ideja odvaja od svog tla i prenosi na drugi
narod, a taj je narod — posle dugog perioda laten-
cije — prisvaja i kao dragoceno imanje čuva, dok
ga ona sa svoje strane održava u životu time što
mu poklanja ponos izabranog naroda. To je religija

91
praotaca za koju se vezuje nada u nagradu, odličje
i najzad dominaciju nad svetom. Taj. poslednji fan-
tazam želje koji je jevrejski narod odavno napu­
stio, još i danas jednako živi kod narodnih nepri­
jatelja u verovanju u zaveru „sionskih mudraca".
Namenili smo kasniji odeljak za diskusiju o tome
kako su posebna svojstva monoteističke religije
koja je pozajmljena od Egipta, morala delovati na
jevrejski narod i svojim odbacivanjem magije i
misticizma, podstrekom za napredovanjem u duhov­
nosti, pozivanjem na sublimacije — oblikovati nje­
gov karakter; kako je narod ushićen posedovanjem
istine, nadvladan svešću o svojoj izabranosti do-
speo do posebnog uvažavanja onog što je intelektu­
alno i do naglašavanja onog moralnog; i kako su
tužna sudbina, realna razočaranja tog naroda mogli
pojačati sve ,te tendencije. Zasad želimo da razvoj
sledimo u drugom pravcu.

Ponovno vraćanje praocu njegovog istorijskog

prava bilo je veliki napredak, ali to nije mogao biti
E kraj. I drugi delovi preistorijske tragedije težili su
priznavanju. Ne može se lako odgonetnuti šta je
taj proces pokrenulo. Čini se da je rastuća svest o
krivici obuzela jevrejski narod, možda i čitav ta­
dašnji kulturni svet, kao glasnik povratka potisnu­
tog sadržaja. Sve dok neko iz jevrejskog naroda u
pogubljenju političko-religijskog agitatora nije na­
šao povoda za odvajanje nove — hrišćanske — re­
ligije od jevrejske. Pavle, rimski Jevrejin iz Tarsa,
uzeo je tu svest o krivici i tačno je sveo na njen
praistorijski izvor. On je taj izvor nazvao „praotač-
kim grehom": bio je to zločin protiv Boga koji se
jedino mogao okajati smrću. S praotačkim grehom
smrt je došla u svet. U stvari, taj zločin što zaslu­
žuje smrt, bilo je ubistvo praoca koji je kasnije
obogotvoren. No, ubistvo nije ostalo u sećanju:
umesto toga postojao je fantazam o njegovom is­
kupljenju i zato se taj fantazam mogao pozdraviti
kao poruka spasenja (Jevanđelje). Neki božji sin

92
je dopustio da ga ubiju i time je na sebe preuzeo
krivicu svih ljudi. Morao je biti sin jer je ubistvo
počinjeno na ocu. Verovatno su predanja iz orijen­
talnih i grčkih misterija uticala, na izgradnju fan­
tazma o izbavljenju. Ono što je bitno u tom fan­
tazmu izgleda da je bio Pavlov vlastiti doprinos.
On je u najistinskijem smislu bio religijski obda­
ren čovek; mračni tragovi prošlosti nestrpljivo su
iščekivali u njegovoj duši, spremni da prodru u
oblasti bliže svesti.
To što se izbavitelj nevin žrtvovao očito je bilo
tendenciozno izopačenje koje je logičkom razume-
vanju pričinjavalo teškoće jer kako treba da neko
ko nije učestvovao u ubistvu bude kadar da na
sebe preuzme krivicu ubica time što će dopustiti
da ubiju i njega samog? U istorijskoj stvarnosti nije
postojala takva kontradikcija. „Izbavitelj" nije mo­
gao biti niko drugi do glavni krivac, kolovođa
bratske družine koja je nadvladala oca. Da li je
takav šef pobune ili kolovođa postojao — mora se,
po mom mišljenju, ostaviti nerešenim. To je svaka­
ko veoma moguće, no mora se uzeti u obzir da je
svaki pojedinac te bratske družine sigurno želeo
da za sebe samog počini delo i da tako sebi stvori
izuzetan položaj i nađe supstitut za svoju identifi­
kaciju s ocem koju je trebalo napustiti i koja je
nestajala u zajednici. Ako nije postojao nikakav ko­
lovođa, onda je iHrist naslednik fantazma želje koji
je ostao neispunjen; ako je takav postojao, onda
je Hrist njegov naslednik i reinkarnacija. No, sve­
jedno da li je .tu pred nama fantazam ili vraćanje
zaboravljene realnosti, u svakom slučaju na tom
mestu se može naći izvor koncepcije junaka —
junaka koji se uvek buni protiv oca i ubija ga u
bilo kom obliku*. Tu je takođe i istinit osnov za
„tragičnu krivicu" junaka u drami, krivicu koja se
inače teško može dokazati. Jedva se može posum-
9 Ernest Jones skreće pažnju da bi bog Mitra koji
ubija bika mogao predstavljati tog kolovođu koji se po­
nosi svojim delom. Poznato je koliko se Mitrin kult nad-
metao s mlađim hrišćanstvom oko konačne pobede.

93
njati da junak i hor u grčkoj drami predstavljaju
samog tog buntovnog junaka i bratsku družinu, i
nije lišeno značenja to što u srednjem veku pozo-
rište iznova započinje s prikazivanjem Kristova
stradanja.
Već smo rekli da hrišćanska ceremonija svetog
pričešćivanja u kojoj vernik inkorporira spasitelje-
vu krv i meso — ponavlja sadržaj starog totemskog
obeda, svakako u njegovom blažem značenju,
izražavajući obožavanje, a ne u njegovom agresiv­
nom značenju. Ambivalencija koja prožima odnos
prema ocu pokazuje se, međutim, jasno u konač­
nom rezultatu religijske reforme. Navodno određe­
na za izmirenje s Bogom Ocem, ta se reforma za­
vršila u njegovoj detronizaciji i uklanjanju. Juda­
izam je bio religija oca; hrišćanstvo je postalo re­
ligija sina. Stari Bog Otac se povukao iza Hrista;
Hrist, sin, došao je na njegovo mesto upravo tako
kao što je to u ono prastaro vreme priželjkivao
svaki sin. Pavle, nastavljač judaizma, postao je ta-
kođe njegov rušilac. Svoj uspeh je sigurno dugovao
u prvom redu činjenici što je idejom spasenja pro­
budio čovekovu svest o krivici, no pored toga i
okolnosti što je izabranost svog naroda i njen vid­
ljiv znak, obrezivanje — napustio, tako da je nova
religija mogla postati univerzalna, obuhvatajući
sve ljude. Možda je u tom Pavlovom koraku imala
udela i njegova lična žudnja za osvetom zbog ne­
slaganja koje je u jevrejskim krugovima izazvala
njegova nova doktrina; ipak je time obnovljen ka­
rakter stare Atonove religije, dokinuto sužavanje
koje je ona stekla pri prelasku na novog nosioca
— jevrejski narod.
Nova religija je u nekim pogledima značila kul­
turnu regresiju spram starije, jevrejske, kao što
je to redovno slučaj pri prodiranju ili pripuštanju
novih narodnih masa nižeg nivoa. Hrišćanska reli­
gija nije zadržala visok nivo produhovljenja do
kojeg se uzdigao judaizam. Ona više nije bila strogo
monoteistička, preuzela je od okolnih naroda mno­
gobrojne simbolične obrede, obnovila kult Velike

94
majke i našla prostora za smeštanje mnogih bogo­
va politeizma samo prividno skrivenih, mada na
podređena mesta. Pre svega nije se poput Atonove
religije i mojsijevske koja joj je sledila, opirala
rodiranju elementa praznoverja, magije i mistike
E oji je trebalo da za duhovni razvoj dva naredna
milenij uma znače teške prepreke.
Trijumf hrišćanstva je bio obnovljena pobeda
Amonovih sveštćnika nad Ihnatonovim bogom posle
hiljadugodišnjeg intervala i na proširenoj pozornici.
Pa ipak, u istoriji religije — to jest u odnosu na
vraćanje potisnutog — hrišćanstvo je bilo napre­
dak, a jevrejska religija od tog trenutka u neku
ruku fosil.
Bilo bi vredno truda shvatiti kako je došlo do
toga da je monoteistička ideja bila kadra da upra­
vo na jevrejski narod ostavi tako dubok utisak i
da je taj narod mogao tako žilavo da se nje drži.
Verujem da se na to pitanje može odgovoriti. Sud­
bina je veliko delo i nedelo iskona — oceubistvo
— približila jevrejskom narodu time što ga je pod-
stakla da isto ponovi na Mojsijevoj ličnosti, istak­
nutom očevom supstitutu. Bio je to slučaj „dejstvo-
vanja" umesto sećanja, slučaj koji se tako često
događa s neurotičarima za vreme analitičkog rada.
Na podsticaj da se sete, podsticaj koji im je donelo
Mojsijevo učenje, Jevreji su, međutim, reagovali
poricanjem svoje akcije; oni su ostali pri priznava­
nju velikog oca i tako sebi zakrčili pristup mestu
od kojeg je kasnije Pavle pošao sa svojim nastav­
kom preistorije. Jedva da je svejedno ili slučajno
što je nasilno ubistvo drugog velikog čoveka takođe
postalo ishodište nove religije koju je stvorio Pa­
vle. Čoveka koga je mali broj pristalica u Judeji
smatrao božjim sinom i objavljenim Mesijom, na
koga je takođe prešao jedan deo istorije detinjstva
koja je bila izmišljena za Mojsija, no o kome, u
stvari, znamo jedva nešto pouzdanije nego o samom
Mojsiju: ne znamo da li je on stvarno bio veliki
učitelj koga opisuju Jevanđelja, ili nisu li štaviše
činjenice i okolnosti njegove smrti postale presudne

95
za značaj koji je njegova ličnost stekla. Pavle koji
je postao njegov apostol nije ga lično poznavao.
Mojsijevo ubistvo od strane jevrejskog naro­
da 10 koje je Zelin prepoznao iz njegovih tragova u
predanju i koje je začudo i mladi Gete bez bilo ka­
kvog dokaza prihvatio — postaje tako preko po­
treban deo naše konstrukcije, važna veza između
zaboravljenog događaja prastarog doba i njegovog
kasnijeg ponovnog pojavljivanja u obliku mono­
teističkih religija11. Privlačna je hipoteza da je ka­
janje zbog Mojsijeva ubistva izazvalo fantazam že­
lje o Mesiji koji bi trebalo da se vrati i svom na­
rodu donese izbavljenje i obećano gospodstvo nad
svetom. Ako je Mojsije bio taj prvi Mesija, onda
je Hrist njegov supstitut i naslednik, u tom slučaju
je i Pavle mogao s izvesnim istorijskim opravda­
njem doviknuti narodu: „Pogledajte! Mesija je
stvarno došao, pred vašim očima je ubijen!" Za­
tim i u Hristovom vaskrsnuću postoji deo istorijske
istine, jer je on povraćeni praotac primitivne hor­
de, preobražen i kao sin postavljen na očevo mesto.

Ubogi jevrejski narod koji je uobičajenom

tvrdoglavošću nastavio da poriče ubistvo oca — sto-
lećima je zato teško ispaštao. Stalno mu se zame-
ralo: „Vi ste ubili našeg Gospoda!" I taj prigovor
je opravdan ako ga čovek tacno prevede. Doveden
u vezu s istorijom religija, on glasi: „Vi ne želite
priznati da ste ubili svog Boga (božju prasliku,

g raoca i njegove kasnije reinkarnacije)." Trebalo

bi dodati: „Naravno, i mi smo isto učinili, no pri­
znali smo, te smo zato očišćeni od greha." Ne mogu
se svi prigovori kojima antisemitizam proganja po­
tomke jevrejskog naroda pozivati na neko slično
opravdanje. Fenomen istrajne i intenzivne mržnje
naroda prema Jevrejima mora, razume se, imati
10 Israel in der Wüste, Bd. 7 der Weimarer Ausgabe,
str.170.
11 Upor. uz taj siže poznata raspravljanja iž Frazer,
The Golden Bough, vol. I l i , „The Dying God".

96
više od jednog razloga. Može se naći čitav niz mo­
tiva, neki očevidno izvedeni iz stvarnosti koji ne
iziskuju nikakvo tumačenje, drugi koji leže dublje,
potičući iz tajanstvenih izvora, a koje bi čovek hteo
da prizna kao specifične razloge. Od prvih, najsla­
biji je prigovor zbog nepripadanja nekoj zemlji jer
u mnogim mestima kojima je danas ovladao anti­
semitizam, Jevreji pripadaju najstarijim delovima
stanovništva ili su u njima bili čak ranije nego sa­
dašnji žitelji. Na primer, to važi za Keln u koji su
Jevreji došli s Rimljanima pre nego što su ga Ger­
mani okupirali. Ostali motivi mržnje prema Jevre-
jima su jači; tako okolnost što oni među ostalim
narodima mahom žive kao manjina, jer je osećanju
za zajednicu, da bi se upotpunilo, neophodno nepri­
jateljstvo prema stranoj manjini, a brojčana sla­
bost tih izopštenika podstrekavala je njihovo tla­
čenje. Međutim, dva druga svojstva Jevreja neopro­
stiva su. Prvo, što se oni u izvesnim pogledima raz­
likuju od svojih nacija — „domaćina". Nije to
temeljna razlika, jer oni nisu Azijati tuđe rase kako
tvrde njihovi neprijatelji, nego su mahom sastav­
ljeni od ostataka mediteranskih naroda i baštinici
su mediteranske civilizacije. No ipak oni su druga­
čiji, često na neodrediv način drugačiji, pogotovu
od nordijskih naroda, a netrpeljivost masa se za­
čudo snažnije ispoljava protiv neznatnih razlika
nego protiv fundamentalnih. Drugo svojstvo ima
veće posledice; naime, da Jevreji prkose svim tla­
čenjima, da najbespoštednijim proganjanjima nije
pošlo za rukom da ih istrebe, da — šta-više — po­
kazuju sposobnost da se održe u borbi za zaradu
i, tamo gde im se dopušta, da ostvare vredne do­
prinose svakom obliku kulturne aktivnosti.
Dublji motivi mržnje prema Jevrejima imaju
svoje korene u vremenima što su daleko za nama;
oni deluju iz nesvesnog u narodima, i spreman sam
da mislim kako na prvi pogled ti motivi neće izgle­
dati verodostojni. Usuđujem se na tvrdnju da za­
vist prema narodu koji sebe smatra prvorođenim,

7 Mojsije i monoteizam 97
omiljenim detetpm Boga Oca — još ni danas kod
drugih naroda nije prevladana: kao da veruju u
njihovo pravo na prvorodstvo i omiljenost. Zatim,
među običajima kroz koje su se Jevreji izdvojili —
običaj obrezivanja je ostavio neprijatan, sablastan
utisak koji se svakako objašnjava podsećanjem na
groznu kastraciju i time se dodiruje sa rado zabo­
ravljenim delom pradavne prošlosti. I najzad po-
slednji motiv tog niza: čovek ne bi trebalo da za­
boravi kako su svi ti narodi koji se danas ističu
mržnjom prema Jevrejima, tek u poznoistorijskim
vremenima postali hrišćani, često na to gonjeni kr­
vavom prisilom. Moglo bi se reći da su svi oni
„rđavo kršteni", da su ispod tankog hrišćanskog
premaza ostali ono što su bili njihovi preci koji su
se klanjali varvarskom politeizmu. Nisu u sebi pre­
vladali kivnost prema novoj njima nametnutoj reli­
giji, no pomakli su se ka izvoru iz kojeg je hrišćan-
stvo došlo do njih. Činjenica što Jevanđelja pripo-
vedaju istoriju koja se događa među Jevrejima i
zapravo samo s njima ima posla, olakšala im je
takvo pomicanje. Njihova mržnja prema Jevreji­
ma jeste u osnovi mržnja prema hrišćanima te čo­
vek nema potrebe da se čudi što se u nemačkoj
nacional-socijalističkoj revoluciji taj prisan odnos
dveju monoteističkih religija tako jasno izražava u
neprijateljskom tretmanu obeju.

E
TEŠKOĆE
Možda sam u prethodnom poglavlju uspeo da
između neurotičkih procesa i religijskih događaja
uspostavim analogiju i time ukazem na neočekiva­
no poreklo ovih zadnjih. Pri tom prenošenju poj­
mova iz individualne psihologije u psihologiju ma­
se izlaze na videlo dve teškoće različite prirode i
važnosti, kojima se sada moramo posvetiti. Prva

98
je što nismo, obradivši ovde samo jedan slučaj iz
obilate fenomenologije religije, bacili nikakvo svetio
na ostale. Sa žaljenjem moram priznati kako nisam
kadar da dam više od tog primera, da moje stručno
znanje nije dovoljno da bi upotpunilo istraživanje.
Iz svog skučenog poznavanja mogu još recimo, do­
dati da mi slučaj osnivanja muhamedanske vere
izgleda poput skraćenog ponavljanja osnivanja jev-
rejske; ona je nastupila kao njeno podražavanje.
Čini se da je Prorok prvobitno nameravao da za
sebe i svoj narod potpuno prihvati judaizam. Po­
novno dobijanje jedinog i velikog praoca neobično
je uzdiglo samosvest kod Arapa; to uzdizanje vodilo
je velikim svetskim uspesima, ali se i iscrpljivalo
u njima. Alah se prema svom izabranom narodu
pokazao daleko blagodarnijim nego što je to svoje­
vremeno bio Jahve prema svome. No, ubrzo je u
unutrašnjem razvoju nove religije došlo do zastoja
jer je nedostajalo produbljivanje koje je u jevrej-
skom slučaju prouzrokovano ubistvom osnivača
vere. Na izgled racionalističke, religije Istoka su u
svojoj suštini kult predaka, znači, takođe se zau­
stavljaju na ranijem stupnju u rekonstrukciji pro­
šlosti. Ako je tačno da se kod današnjih primitiv­
nih naroda priznavanje jednog najvišeg bića otkri­
va kao jedini sadržaj njihove religije, onda to čo-
vek može shvatiti samo kao zakržljavanje religijskog
razvoja i dovesti u vezu s bezbrojnim slučajevima
rudimentarnih neuroza koje se konstatuju na onom
drugom području. Zašto tu kao ni tamo razvoj nije
tekao dalje — za to nam u oba slučaja nedostaje
razumevanja. Čovek mora pomisliti da odgovornost
za tako nešto pripiše individualnoj obdarenosti na­
roda, pravcu njihove delatnosti i njihovih opštih
socijalnih prilika. Uostalom, dobro je pravilo u
analitičkom radu: zadovoljiti se objašnjenjem po­
stojećeg i ne truditi se oko objašnjenja onog što
se nije dogodilo.
Druga teškoća pri tom prenošenju pojmova na
psihologiju mase jeste daleko značajnija jer name-

99
će problem načelne prirode. Postavlja se pitanje
u kakvom obliku delatna tradicija postoji u životu
naroda, pitanje koje ne postoji kod jedinke jer je
ono tu razrešeno postojanjem mnemičkih tragova
u mesvesnom. Vratimo se našem istorijskom pri-
meru. Kompromis u Kadisu smo utemeljili na da­
ljem postojanju moćne tradicije kod onih što su
se vratili iz Egipta. Taj slučaj ne skriva nikakav
problem. U skladu s našom teorijom, takva tradi­
cija se temeljila na svesnom sećanju usmenih sa-
opštavanja koja su oni što su tada živeli, samo dva
ili tri pokolenja ranije, primili od svojih predaka
koji su bili učesnici i očevici dotičnih događaja. No,
možemo li o kasnijim stolećima misliti isto: da je
tradicija imala za osnov na uobičajeni način saop-
šteno znanje koje se prenosilo s deda na unuka?
Ne može se više kao u ranijem slučaju navesti koji
su to ljudi bili što su sačuvali takvo znanje i usme­
no ga dalje prenosili. Prema Zelinu, predanje o
Mojsijevom ubistvu uvek je postojalo u sveštenič-
kim krugovima dok najzad nije našlo svoj pisani
izraz koji je Zelinu samo omogućio da iznova pro­
nađe to zagubljeno predanje. Ono je moglo oiti
poznato samo malom broju ljudi; nije bilo narodno
dobro. A da li je to dovoljno da bi se objasnilo
njegovo dejstvo? Može li se znanju tog malog broja
ljudi pripisati moć koja tako postojano zahvata
mase kada prodre u njihovu svest? Ipak, pre će
biti da bi i u neukoj masi moralo postojati nešto
što je na bilo koji način srodno znanju one neko­
licine i da mu ide u susret kada se to znanje iska­
zuje.
Prosuđivanje biva još teže ako se okrenemo
analognom slučaju iz pradavnog vremena. Sigurno
se tokom hiljada godina potpuno zaboravilo da je
postojao praotac s poznatim svojstvima i kakva ga
je sudbina zadesila; ne možemo pretpostaviti da je
postojalo nekakvo usmeno predanje o tome kao
što to možemo u Mojsijevom slučaju. U kojem smi­
slu, dakle, uopšte dolazi u obzir neko predanje? U
kakvom obliku je ono moglo postojati?

100
 Kako bi se olakšalo čitaocima koji nisu voljni
ili pripremljeni da se udube u složeno psihološko
stanje stvari, unapred ću predočiti rezultat istraži­
vanja koje sada sledi. Mislim da je slaganje između
jedinke i mase u tom pogledu gotovo savršeno; i
u masama utisak prošlosti ostaje sačuvan u nesves-
nim mnemičkim tragovima.
U slučaju jedinke verujemo da možemo videti
jasno. Mnemički trag onog što je rano doživljeno
ostao je u njoj sačuvan, samo u jednom posebnom
psihološkom stanju. Može se reći da je jedinka to
uvek znala, upravo onako kao što se zna za potis­
nuto. Tu smo stvorili određene predstave koje se
lako mogu potkrepiti analizom, predstave o tome
kako se nešto može zaboraviti i kako to opet može
posle izvesnog vremena izaći na videlo. Ono što je
zaboravljeno nije izbrisano, nego samo „potisnuto",
njegovi mnemički tragovi postoje u svoj svežini,
no izolovani su „kontra-investicijama". Oni nisu ka­
dri da komuniciraju s ostalim intelektualnim pro­
cesima; oni su nesvesni, nedostupni svesti. Takođe
je moguće da izvesni delovi potisnutog — umakavši
procesu suzbijanja — ostaju dostupni sećanju, po­
katkad se pomaljaju u svesti; no i tada su izolovani
poput stranih tela bez povezanosti s preostalim de-
lom. Može biti tako ali i ne mora; potiskivanje
može takođe biti potpuno i tog slučaja ćemo se dr­
žati u onom što sledi.
Ono potisnuto sadrži svoj impuls, svoju težnju
da bi prodrlo u svest. Tri uslova su potrebna da bi
ono doseglo svoj cilj: 1. ako jačina kontra-investi-
cije oslabi patološkim procesima koji zahvataju
drugi deo, takozvani ego, ili drugačijom podelom
investicionih energija u tom egu, kao što se redov­
no događa u snu; 2. ako nagonski elementi koji pri-
janjaju uz potisnuto pretrpe naročito pojačanje, za
šta nam najbolji primer daju procesi u vreme pu­
berteta; 3. ako se u bilo koje vreme u onom što je
skoro doživljeno pomole utisci, iskustva koja su
toliko slična potisnutom da su kadra da ga pro-

101
bude. U poslednjem slučaju recentni materijal se
pojačava latentnom energijom potisnutog, i potis­
nuto stupa u dejstvo iza recentnog materijala a uz
njegovu pomoć. Ni u jednom od ta tri slučaja ono
što je dotad potisnuto ne pojavljuje se u svesti bez
otpora i neizmenjeno, nego uvek mora trpeti izo­
pačavanja koja dokazuju uticaj ne sasvim prevla­
danog otpora što potiče iz kontra-investicije, ili mo-
difikovani uticaj recentnog doživljaja ili oba.
Razlika da li je neki psihički proces svestan ili
nesvestan poslužila nam je kao oznaka i oslonac za
orijentaciju. Potisnuto je nesvesno. Sad bi bilo pri­
jatno pojednostavljenje ako bi ta rečenica mogla
glasiti obrnuto, znači ako bi se razlika između kva­
liteta svestan (sv.) i nesvestan (nsv.) poklapala s
razdvajanjem: „pripadan egu" i „potisnut". Činje­
nica što u našem psihičkom životu postoje takve
izolovane i nesvesne stvari bila bi dovoljno nova
i važna. No, u stvarnosti je to složenije. Tačno je
da je sve ono što je potisnuto — nesvesno, ali više
nije tačno da je sve ono što pripada egu — svesno.
Primećujemo da je svest nestalan kvalitet koji sa­
mo kratkotrajno prijanja uz neki psihički proces.
Otuda za naše svrhe moramo termin „svestan" za-
meniti frazom „sposoban da postane svestan", i taj
kvalitet nazvati „predšvestan" (psv). U tom slu­
čaju ćemo se izraziti tačnije ako kažemo da je ego
u suštini predsvesno (virtuelno svesno), no da su
njegovi delovi — nesvesni.
Ta poslednja konstatacija »nam pokazuje da
kvaliteti kojih smo se dosad držali nisu dovoljni za
orijentaciju u tami psihičkog života, Moramo uvesti
neku drugu distinkciju koja više nije kvalitativna
nego topička i, ono što joj pridaje naročitu vred-
nost, u isti mah i genetička. Sad u našem psihič­
kom životu koji shvatamo kao kakav aparat sa­
stavljen od više instanci, okruga, provincija — ode-
ljujemo oblast koju nazivamo istinskim egom, od
druge koju nazivamo idom. Id je starije; ego se iz
njega poput korastog sloja, razvilo pod uticajem
spoljašnjeg sveta. U idu deluju naši iskonski nago-

102
ni; svi procesi u njemu odvijaju se nesvesno. Ego
se, kao što smo već spomenuli, poklapa s oblašću
predsvesnog i sadrži delove koji, razume se, ostaju
nesvesni. Za psihičke procese u idu važe posve dru­
gačiji zakoni odvijanja i uzajamnog uticaja, za raz­
liku od onih koji vladaju u egu. To je, u stvari,
otkriće tih razlika koje nas je dovelo do novog
shvatanja i opravdalo ga.
Potisnuto može uračunati u id, i takođe pod-
Ieže njegovim mehanizmima; ono se od njega raz­
likuje samo u pogledu svoje geneze. Diferencijacija
se vrši u ranom periodu života dok se ego razvija
iz ida. Tada ego prihvata jedan deo sadržaja ida i
uzdiže ga u stanje predsvesnosti; to premeštanje
ne pogađa drugi deo i on ostaje u idu kao istinsko
nesvesno. Međutim, u daljem toku oblikovanja ega
određeni psihički utisci i procesi u egu bivaju is­
ključeni mehanizmom odbrane; karakter predsve­
snog im izmiče tako da se opet srozavaju na sa­
stavne delove ida. Znači, to je „ono potisnuto" u
idu. Što se tiče međusobnog opštenja između te dve
oblasti psihe usvajamo, dakle, da se, s jedne stra­
ne, nesvestan proces u idu uzdiže na nivo pred­
svesnog i inkorporira u ego, a da, s druge, predsve-
sno u egu može preći obrnut put i biti premešteno
nazad u id. Činjenica što se kasnije u egu izdvaja
posebna oblast — oblast ,,super-ega" — ostaje van
našeg sadašnjeg zanimanja.
Sve to može izgledati daleko od jednostavnog;
međutim, kad je čoveku postalo prisno neobično
prostorno shvatanje psihičkog aparata, to ipak ne
može predstavljati nikakvu teškoću zamišljanju.
Dodajem još napomenu da psihička topika koju
sam ovde razvio nema nikakve veze s anatomijom
mozga, zapravo dotiče je samo na jednom mestu.
Nezadovoljavajuće u toj slici, koje osećam isto tako
jasno kao i svako drugi, proističe iz našeg potpu­
nog nepoznavanja dinamičke prirode psihičkih pro­
cesa. Mi sebi kažemo da ono što svesnu ideju raz­
likuje od predsvesne a ovu od nesvesne — ne može
biti ništa drugo do modifikacija, možda takođe dru-

103
gačija raspodela psihičke energije. Govorimo o
investicijama i nad-investicijama, no pored toga ne­
dostaje nam bilo kakvo znanje pa čak i bilo kakvo
polazište za neku upotrebljivu radnu hipotezu. O
fenomenu svesti možemo još dodati da ona prvo­
bitno prijanja uz percepciju. Sve senzacije koje na­
staju opažanjem bolnih, taktilnih, auditivnih i vi-
zuelnih nadražaja jesu ono što najpre dopire do
svesti. Misaoni procesi i ono što im u idu može
biti analogno, jesu po sebi nesvesni i pristup u
svest stiču povezivanjem s mnemičkim ostacima vi-
zuelnih i auditivnih percepcija putem govorne
funkcije. Kod životinje kojoj nedostaje govor ti
odnosi moraju biti jednostavniji.

lUtisci ranih trauma od kojih smo pošli ili se

ne premeštaju u predsvesno ili se potiskivanjem br­
zo vraćaju u stanje ida. U tom slučaju njihovi mne-
mički ostaci su nesvesni i deluju polazeći iz ida.
Verujemo da ćemo biti kadri da lako pratimo nji­
hovu dalju sudbinu dokle god se kod njih radi o
onom što je subjekt sam doživeo. No, pomalja se
nova teškoća kada postanemo svesni verovatnosti
da mogu biti delatni ne samo sadržaji koji su lično
doživljeni nego i oni sa rođenjem doneseni, delovi
filogenetskog porekla, arhaiozno nasleđe. Tada na­
staju pitanja: u čemu ono postoji, šta sadrži, šta su
njegovi dokazi?
Najneposredniji i najpouzdaniji odgovor glasi
da se ono sastoji u određenim dispozicijama koje
su svojstvene svim živim bićima; znači, u sposob­
nostima i sklonostima da se krene određenim raz­
vojnim pravcima i da se na poseban način reaguje
na izvesne emocije,'utiske i podražaje. Pošto isku­
stvo pokazuje da u tom pogledu postoje razlike
između jedinki ljudske vrste, onda arhaiozno na­
sleđe mora uključivati te razlike; one predstavljaju
ono što se priznaje kao konstitucionalni faktor u
jedinki. Sada, kako svi ljudi barem u detinjstvu
imaju ista iskustva, oni i na veoma sličan način

104
reaguju na njih, te se zato mogla roditi sumnja: ne
treba li čovek te reakcije zajedno s razlikama izme­
đu ljudskih jedinki da uračuna u arhaiozno nasle-
đe. Sumnja se može odbaciti: naše poznavanje ar-
haioznog nasleđa nije obogaćeno činjenicom o toj
sličnosti.
Uprkos tome, analitičko istraživanje je donelo
neke rezultate koji nam daju povoda za razmišlja­
nje. Tu je na prvom mestu opštost jezičke simbo­
like. Simbolično predstavljanje jednog predmeta
nekim drugim — isto vredi i za radnje — dobro je
poznato svoj našoj deci, i jeste nešto što im se čini
sasvim prirodnim. Nismo kadri da im pokažemo
kako su to naučili i prinuđeni smo da u mnogim
slučajevima priznamo da je učenje toga nemoguće.
Reč je o prvobitnom znanju koje je odrastao čovek
kasnije zaboravio. Doduše, on u svojim snovima
koristi iste simbole, ali ih ne razume ako mu ih
analitičar ne protumači, pa i tada nerado veruje u
prevod. Ukoliko se on poslužio nekom od tako če­
stih fraza u kojima se ta simbolika nalazi fiksirana,
onda mora priznati da mu je njen pravi smisao
potpuno umakao. Simbolika ne vodi računa o jezič-
kim različitostima; istraživanje bi verovatno poka­
zalo da je ona ubikvitantna, kod svih naroda ista.
Znači, tu izgleda imamo obezbeđen primer arhai-
oznog nasleđa iz perioda u kojem se razvijao jezik;
međutim, čovek bi mogao pokušati s nekim drugim
objašnjenjem. Moglo bi se reći da je reč o misao­
nim vezama između ideja — vezama koje su se us­
postavile za vreme govornog razvoja i koje se sada
jednako moraju ponavljati tamo gde se individual­
no proživljava govorni razvoj. Prema tome, to bi
bio slučaj nasleđivanja intelektualne dispozicije
sličan uobičajenom nasleđivanju nagonske, i ponovo
nikakav novi prilog našem problemu.
Međutim, analitički rad je obelodanio i nešto
drugo što svojim značajem premašuje o n o o čemu
smo dosad razmišljali. Kada proučavamo reakcije
na rane traume, dovoljno često smo iznenađeni što
nalazimo da nisu striktno o g r a n i č e n e n a ono što je

105
 subjekt stvarno sam doživeo, nego se od toga uda­
ljavaju na način koji daleko više odgovara modelu
filogenetskog zbivanja i koji se može u posve op-
štim crtama objasniti samo uticajem tog zbivanja.
Ponašanje neurotičnog deteta prema svoiim rodi­
teljima kada je pod uticajem Edipovog i kastracio-
nog kompleksa preobilno je takvim reakcijama ko­
je se gledane u jedinki čine neopravdanim i tek
filogenetski — povezanošću s iskustvom ranijih po-
kolenja — postaju razumljive. Bilo bi apsolutno
vredno truda taj materijal na koji se ovde mogu
pozvati — izneti pred javnost u sređenom obliku.
Njegova dokazna moć mi se čini dovoljno velikom
da bismo se usudili na daljni korak i postavili tvrd­
nju kako čovekovo arhaiozno nasleđe ne obuhvata
samo dispozicije nego i sadržaje tragova sećanja
na iskustvo ranijih generacija. Na taj bi način kako
obim tako i značaj arhaioznog nasleđa bitno po­
rasli.
(Pri pobližem razmišljanju moramo sebi prizna­
ti kako smo se odavno ponašali kao da nije u pita­
nju nasleđivanje mnemičkih tragova iskustva pre­
daka, nasleđivanje koje je nezavisno od neposredne
komunikacije i vaspitnog uticaja primerom. Kad
smo govorili o daljem postojanju nekog starog pre-
danja u narodu, o oblikovanju narodnog karaktera
mahom smo imali na umu takvo nasleđeno preda-
nje a ne neko preneseno saopštavanjem. Ili barem
nismo pravili razliku između njih i nismo sebi ob­
jasnili kakvu drskost činimo takvim zanemariva­
njem. Razume se, naš položaj je otežan sadašnjim
stavom biologije koja ne želi da zna bilo šta o ste­
čenim osobinama koje se prenose na potomke. No,
u svojoj skromnosti, priznajemo da uprkos tome
nismo kadri da se lišimo tog faktora u biološkom
razvoju. Istina, u oba slučaja nije reč o istom: u
jednom — o stečenim osobinama koje se teško
mogu shvatiti, u drugom — o mnemičkim tragovi­
ma spoljašnjih utisaka, tako reći nečem opipljivom.
Međutim, može biti od koristi što u osnovu nismo
kadri da jedno zamislimo bez drugog. Ako prihva-

106
timo postojanje takvih mnemičkih tragova u ar-
haiznom nasleđu, onda smo premostili ponor izme­
đu individualne psihologije i psihologije mase:
narode možemo tretirdti kao posebne neurotičare.
Priznavši da sada za prisutnost mnemičkih tragova
u arhaioznom nasleđu nemamo nikakav snažniji
dokaz do onih rezidualnih fenomena otkrivenih
analitičkim radom, fenomena koji iziskuju izvođe­
nje iz filogeneze, onda nam se ipak taj dokaz čini
dovoljno jakim da bismo postulirali takvo stanje
stvari. Ako je pak drugačije, nećemo ni u analizi ni
u psihologiji mase načiniti nijedan korak dalje na
putu kojim smo krenuli. Tu je drskost neizbežna.
Tim postulatom činimo još i nešto drugo: sma­
njujemo ponor između čoveka i životinje koji su
raniji periodi ljudske arogancije napravili isuviše
širokim. Ako takozvani instinkti životinja koji im
dopuštaju da se u novoj životnoj situaciji od sa­
mog početka ponašaju kao da je ona neka stara,
odavno njima poznata, ako taj instinktivni život
životinja uopšte dopušta neko objašnjenje, onda
to može samo biti da one iskustvo svoje vrste do­
nose sa sobom u novu vlastitu egzistenciju; znači,
i!a su u sebi sačuvale sećanje na ono što su doži-
veli njihovi preci. Kod ljudske životinje stvar u
osnovu ne bi bila drugačija. Životinjskim instinkti­
ma odgovara njeno arhaiozno nasleđe, pa neka je
ono i drugačijeg obima i sadržaja.
Posle ovih pretresanja ne dvoumim se da ka­
žem da su ljudi — na taj poseban način — uvek
znali da su jednom imali i ubili praoca.
Sad treba odgovoriti na dva dalja pitanja. Pr­
vo, pod kojim uslovima jedno takvo sećanje ulazi
u arhaiozno nasleđe? Drugo, pod kojim okolnosti­
ma ono može postati aktivno, to jest — mada iz-
menjeno i izopačeno — prodreti iz svog nesvesnog
stanja u idu ka svesti? Odgovor na prvo pitanje
da se lako formulisati: ako je događaj bio dovoljno
važan ili dovoljno često ponavljan, ili i jedno i dru­
go. Za slučaj oceubistva ispunjena su oba uslova.
Na drugo treba primetiti: u obzir može doći čitav

107
niz uticaja koji ne treba svi da budu poznati; za-
misliv je takođe spontan razvoj, analogno procesu
kod nekih neuroza. Međutim, sigurno je od presud­
nog značaja buđenje zaboravljenog mnemičkog tra­
ga recentnim realnim ponavljanjem događaja. Tak­
vo ponavljanje je bilo ubistvo Mojsija i, kasnije,
tobože pravno ubistvo Hrista, tako da ti događaji
stupaju u prvi plan kao uzroci. Izgleda kao da se
geneza monoteizma ne bi mogla lišiti tih zbivanja.
Sećamo se pesnikovih reči: „Ono što treba u pesmi
besmrtno da živi, mora u životu propasti" 1 2 .
Za kraj napomena koja donosi jedan psiholo­
ški argument. Tradicija koja bi bila zasnovana sa­
mo na usmenom prenošenju ne bi mogla da stvori
kompulzivni karakter koji pripada religijskim feno­
menima. Ona bi se saslušala, procenila, eventualno
odbacila kao svaka druga informacija spolja; ni­
kad ne bi dosegla privilegiju oslobođenja od prisile
logičkog mišljenja. Tradicija mora da je prvo isku­
sila sudbinu potiskivanja, stanje prebivanja u ne-
svesnom pre nego Što je pri svom povratku mogla
razviti tako snažno dejstvo, opčiniti mase, kao što
smo to s čuđenjem i dosad bez razumevanja videli
u slučaju religijskog predanja. I ovo razmišljanje
ide u prilog našeg verovanja kako su se stvari za­
ista desile tako kako smo se mi potrudili da ih
opišemo, ili barem na neki sličan način.

11
Schiller, Die Götter Griechentands.
 Drugi deo

REZIME I REKAPITULACIJA

Deo ove studije što sada sledi ne može se pred­

staviti javnosti bez opširnih objašnjenja i isprika.
Naime, on nije ništa drugo do verno, često doslov­
no ponavljanje prvog dela, skraćen u nekim kri­
tičkim istraživanjima i uvećan dodacima koji se
odnose na problem: kako je nastao poseban karak­
ter jevrejskog naroda. Znam da je takav metod pri­
kazivanja isto toliko nesvrsishodan koliko i neu-
metnički: sam ga ne odobravam bezuslovno.
Zašto ga nisam izbegao? Nije mi teško da na­
đem odgovor, ali to nije lako priznati. Nisam bio
kadar da izbrišem tragove ipak neobične istorije
nastanka ovog rada.
U stvari, on je napisan dvaput: najpre pre ne­
koliko godina u Beču, gde nisam verovao u moguć­
nost njegova objavljivanja. Odlučio sam da ga na­
pustim, ali me je mučio poput nesmirenog duha,
i našao sam izlaz praveći od njega dva samostalna
dela i objavljujući ih u našem časopisu Jmago: psi­
hoanalitički uvod celine Mojsije — Egipćanin i na
tome podignuta istorijska konstrukcija — Ako je
Mojsije bio Egipćanin.... Ostatak koji je sadržao
ono što zaista izaziva negodovanje i što je opasno
— primena tih nalaza na genezu monoteizma i
shvatanje religije uopšte, zadržao sam — kako sam
mislio — zauvek. Tada je u martu 1938. godine
došla neočekivana nemačka invazija koja me je pri­
nudila da napustim otadžbinu, no takođe me je
oslobodila brige da će objavljivanje mog rada iza-

109
zvati zabranu psihoanalize tu gde se još uvek to-
lerisala. Jedva da sam stigao u Englesku kada sam
otkrio da je iskušenje: učiniti svetu dostupnim svo­
je zadržano znanje, neodoljivo, te sam počeo da u
vezi s dva već objavljena prerađujem i treći deo
svoje studije. Naravno, s tim je bilo povezano deli-
mično preuređivanje materijala. Međutim, nije mi
pošlo za rukom da celokupan taj materijal uključim
u ovu drugu verziju; s druge strane, nisam se mo­
gao odlučiti da se potpuno odreknem ranijih ver­
zija. Tako se dogodilo da sam čitav jedan deo prvog
prikaza, neizmenjen, priključio drugom a što je
imalo kao posledicu opsežno ponavljanje.
No, mogao bih se utešiti razmišljanjem da su
stvari koje obrađujem u svakom slučaju toliko no­
ve i značajne da bez obzira na to u kojoj meri je
moj prikaz tačan, ne može biti nikakva nesreća
ako se čitaoci navedu da dvaput o njima čitaju
isto. Postoje stvari koje treba da se kažu više nego
jedanput i koje se ne mogu dovoljno često reći.
No, čitalac mora sam slobodno odlučiti da li će
ostati kod nekog predmeta ili će se na njega vra­
ćati. Ne sme se lukavstvom težiti tome da mu se
u istoj knjizi dvaput nudi ista stvar. To ostaje ne-
vičnost, i prekor zbog nje autor preuzima na sebe.
Na žalost, stvaralačka snaga nekog autora ne sledi
uvek njegovu volju: delo se dalje probija kako mo­
že i često se spram stvaraoca postavlja kao neza­
visno, čak strano.

a) Izrailjski narod

Ako nam je jasno da postupak poput našeg:

uzimanje od nasleđenog materijala onog što nam se
čini upotrebljivim, a odbacivanje onog što nam ne
koristi i slaganje pojedinih delova prema psihološ­
koj verovatnosti — da jedna takva tehnika nije
pouzdana u otkrivanju istine, onda s pravom pita­
mo: čemu uopšte preduzimati takav posao. Odgovor
se poziva na rezultat tog posla Ako se u velikoj

110
meri ublaži strogost zahteva postavljenih istorijsko-
-psihološkom istraživanju, možda će biti moguće
razjasniti probleme koji su uvek izgledali dostojni
pažnje i koji se usled recentnih događaja iznova
nameću posmatraču. Zna se da je od svih naroda
koji su u starom veku živeli oko Sredozemnog ba-
sena, jevrejski gotovo jedini koji je još i danas
sačuvao svoje ime a i svoju prirodu. Besprimernom
sposobnošću u"pružanju otpora on je prkosio ne­
srećama i surovim postupanjima; razvio je poseb­
ne karakterne crte i uzgred stekao duševnu nena-
klonost svih drugih naroda. Otkud potiče ta život­
na sposobnost Jevreja i na koji način je njihov
karakter povezan s njihovom istorijom — od toga
bismo rado hteli da nešto više razumemo.
Može se poći od neke karakterne crte Jevreja
koja dominira njihovim odnosom prema drugima.
Nema sumnje da oni o sebi imaju posebno visoko
mišljenje, da sebe smatraju uzvišenijim, ugledni-
jim, da su superiorni u odnosu na druge narode od
i kojih su takođe odvojeni silnim svojim običaji­
ma". U isto vreme ih nadahnjuje posebna vera u
život kao da je ona crpe iz tajnog posedovanja ne­
kog dragocenog dobra, jedna vrsta optimizma; po­
božni ljudi bi to nazvali pouzdanjem u Boga.
Poznajemo razlog tog ponašanja i znamo šta
je njilovo blago. Oni sebe zaista smatraju narodom
koji je Bog izabrao, veruju da mu stoje veoma
blizu, a što ih čini ponositim i punim pouzdanja.
Prema neospornim izveštajima, oni su se već u he­
lenističkim vremenima ponašali isto kao i danas;
znači, Jevrejin je već tada bio gotov, a Grci među
kojima i kraj kojih su oni živeli — reagovali su na
jevrejski karakter na isti način kao i njihovi da­
našnji nacije-„domaćini". Moglo bi se pomisliti da
su reagovali kao da su i sami poverovali u privi­
legiju koju je za sebe zahtevao izrailjski narod.
11
U starim vremenima tako učestala pogrda da su
Jevreji „gubavci" (v. Manetho) — ima svakako smisao
projekcije: „Oni se od nas drže tako daleko kao da s m o
gubavci.'

111
Ako je neko nesumnjivi miljenik strašnog oca, ne­
ma potrebe da se čudi ljubomori braće i sestara,
a do čega ona može dovesti vrlo lepo pokazuje
jevrejska legenda o Josifu i njegovoj braći. Izgle­
dalo je, zatim da tok svetske istorije opravdava
jevrejski preteran zahtev, jer kada je kasnije Go­
spodu bilo po volji da ljudima pošalje Mesiju i
izbavitelja, izbarao ga je opet iz jevrejskog naroda.
U tom slučaju bi ostali narodi imali povoda da sebi
kažu: „Doista, imali su pravo, oni su Bogom iza­
brani narod." Ali umesto toga se dogodilo da je
spasenje kroz Isusa Hrista samo ojačalo njihovu
mržnju prema Jevrejima, dok sami Jevreji iz te
druge predilekcije nisu izvukli nikakvu korist pošto
nisu priznavali spasitelja.
Na osnovu naših ranijih izlaganja sada imamo
razloga da tvrdimo da je čovek Mojsije bio onaj
koji je jevrejskom narodu utisnuo tu za sva vreme­
na značajnu crtu. On je uzdigao njihovo samoose-
ćanje jamčenjem da su oni božji izabrani narod;
nametnuo im je osvećenje i obavezao ih na odva­
janje od drugih. Ne, recimo, što bi ostalim narodi­
ma nedostajalo samoosećanje. Upravo kao danas,
i onda je svaka nacija sebe smatrala boljom nego
bilo koja druga. No, samoosećanje Jevreja doživelo
je kroz Mojsija religijsko ukotvljivanje: ono je po­
stalo deo njihove vere. Svojim posebno prisnim
odnosom prema Bogu učestvovali su u njegovoj
veličanstvenosti. A pošto znamo da iza Boga koji
je Jevreje izabrao i oslobodio iz Egipta, stoji Moj-
sijeva ličnost koja je upravo to — navodno po
božjem nalogu — učinila, usuđujemo se reći da je
čovek Mojsija bio taj koji je stvorio Jevreje. Nje­
mu ovaj narod duguje svoju životnu žilavost, ali i
mnogo toga od neprijateljstva koje je doživeo i
još doživljava.

b) Veliki čovek

Kako je moguće da jedan čovek razvije tako

ogromnu delatnost, da od indiferentnih jedinki j

112
porodica formira narod, utisne mu konačni karak­
ter i odredi njegovu sudbinu za hiljade godina?
Nije li takva hipoteza povratak na način mišljenja
koji je vodio mitovima o stvoritelju i bogotvorenju
junaka, na vremena u kojima se pisanje istorije
iscrpljivalo u izveštajima o delima i sudbinama
posebnih jedinki, vladara ili osvajača? Naprotiv,
savremena tendencija ide za tim da događaje ljud­
ske istorije svede na prikrivanje opšte i bezlične
momente, na prisilni uticaj ekonomskih odnosa,
promenu u načinu ishrane, napretke u upotrebi ma­
terijala i oruđa, na migracije podstaknute porastom
broja stanovništva i klimatskim promenama. Pri
tom, pojedincima ne pripada nikakva druga uloga
do da budu eksponenti i predstavnici težnji masa
— težnji koje su morale naći svoj izraz i našle su
ga, više slučajno, u tim ličnostima.
To su potpuno opravdana gledišta, no daju
nam povoda da skrenemo pažnju na nesklad izme­
đu stava zauzetog našim organom mišljenja i or­
ganizacije stvari u svetu koje treba da dokučimo
svojim mišljenjem. Istina, našoj neodložnoj potrebi
za kauzalnošću je dovoljno ako svaka pojava ima
jedan dokaziv uzrok. Međutim, u stvarnosti koja
leži izvan nas jedva da je to slučaj; štaviše, čini se
da je svaki događaj predeterminiran, pokazuje se
kao posledica više konvergirajućih uzroka. Zapla-
šeno neizmernom složenošću zbivanja, naše istraži­
vanje se opredeljuje za jednu povezanost a protiv
druge, postavlja protivrečnosti koje ne postoje i
koje su nastale sama kidanjem iz obuhvatnijih re­
lacija14. Znači, kada nam istraživanje nekog odre­
đenog slučaja dokaže ogroman uticaj posebne lič­
nosti, nema potrebe da nam savest prigovara kako
14
Međutim, protestujem protiv nesporazuma: kao
da sam ja hteo reći kako je svet toliko složen da svaka
tvrdnja koja se postavi m o r a negde naići na deo istine.
Ne, naše mišljenje je sačuvalo slobodu da otkriva zavis­
nosti i veze kojima ništa ne odgovara u stvarnosti, i tom
daru očito pridaje veliku vrednost j e r ga kako u n u t a r
tako i van nauka tako izdašno upotrebljava.

8 Mojsije i monoteizam 113

smo se tom hipotezom suprotstavili učenju o zna­
čaju onih opštih bezličnih faktora. Načelno, ima
mesta i za jedno i za drugo. Doduše, kod geneze
monoteizma nismo kadri da ukažemo ni na jedan
drugi spoljašnji moment do na onaj već spomenuti
— da je taj razvoj povezan s uspostavljanjem teš-
njih veza između različitih nacija i podizanja veli­
kog carstva.
Prema tome, „velikom čoveku" čuvamo mesto
u n i z u ili, štaviše, u m r e ž i u z r o k a . N o , m o ž d a n e ć e
biti posve besmisleno zapitati pod kojim uslovima
dodeljujemo taj počasni naziv. Iznenađeni smo što
nalazimo da nije sasvim lako odgovoriti n a t o pita­
nje. P r v a formulacija: ako neko u naročito velikoj
meri poseduje svojstva koja visoko cenimo — očito
trpi neuspeh u s v a k o m pogledu. Lepota, na primer,
i mišićna snaga ma koliko mogle biti zavidne, ne
polažu pravo na „veličinu". Znači, to bi morali biti
duhovni kvaliteti, psihička i umna preimućstva. S
o b z i r o m n a njih, m i s l i m o da ipak ne bismo nekoga
zato što je neobično sposoban na određenom po­
dručju, o d m a h nazvali velikim. Sigurno to nećemo
učiniti u slučaju nekog šahovskog majstora ili vir­
tuoza na muzičkom instrumentu; no, to neće biti ni
tako lako u slučaju nekog izvrsnog umetnika ili
naučnika. Odgovara nam da u takvim slučajevima
kažemo da je on veliki pesnik, slikar, matematičar
ili fizičar, p i o n i r n a p o l j u o v e ili o n e delatnosti, no
uzdržavamo se u priznavanju da je i veliki čovek.
Kada, na primer, Getea, Leonarda da Vinčija, Be-
tovena, ne premišljajući, proglašavamo velikim lju­
dima, mora nas u tom slučaju još nešto drugo po­
krenuti sem divljenja prema njihovim veličanstve­
nim delima. K a d ne bi upravo takvi primeri stajali
na putu, verovatno bi č o v e k došao na pomisao k a k o
je naziv „veliki čovek" rezervisan prvenstveno za
ljude od akcije, znači: osvajače, vojskovođe, vlada­
re i da prizna veličinu n j i h o v o g p o s t i g n u ć a i snagu
dejstva koje su oni prouzrokovati. No, ni to nije
zadovoljavajuće i biva opovrgnuto našom osudom
toliko ništavnih ličnosti kojima se ipak ne može

114
osporiti uticaj na savremenike i buduća pokolenja.
Neće biti razloga ni da se uspeh bira kao oznaka
veličine ako se pomisli na prekomeran broj velikih
ljudi koji su, umesto da imaju uspeha, bili satrveni
u nesreći.
Tako za trenutak čovek naginje odluci kako se ne
isplati tragati za jednoznačno određenim sadržajem
pojma „veliki čovek". Da je to samo labavo upo-
trebljeno i dosta, samovoljno dodeljeno priznavanje
preteranog razvoja izvesnih ljudskih svojstava, s
priličnim približavanjem iskonskom značenju reči
„veličina". Možemo se takođe prisetiti da nas ne
zanima toliko suština velikog čoveka koliko pitanje
čime on deluje na bližnje. No, to ćemo istraživanje
što je moguće više skratiti jer preti da nas odvuče
daleko od našeg cilja.
Dopustimo, dakle, neka važi da veliki čovek na
svoju okolinu deluje na dva način: svojom lično­
šću i idejom za koju se zalaže. Ta ideja može na­
glašavati staru željenu sliku masa ili im pokazati
neki novi cilj za kojim se žudi, ili na nekakav dru­
gačiji način opčiniti masu. Ponekad — a što je ra­
zume se prvobitniji slučaj — ličnost deluje sama
dok ideja igra vrlo neznatnu ulogu. Zašto bi veliki
čovek uopšte trebalo da postane značajan — to
nam ni za trenutak nije nejasno. Znamo da kod
ljudi postoji snažna potreba za autoritetom kome
se mogu diviti, kojem se čovek priklanja, koji go­
spodari nad njim i možda ga čak zlostavlja. Iz in­
dividualne psihologije smo saznali otkud potiče ta
potreba mase. To je čežnja za ocem koja je svako­
me od detinjstva svojstvena, za istim ocem koga je
nadvladao junak iz legende koji se time ponosi. A
sad, može nam se nejasno pomaljati saznanje kako
su sve crte kojima snabdevamo velikog čoveka —
crte oca, da u tom poklapanju leži suština velikog
čoveka koju smo uzalud tražili. Postojanost u mi­
slima, snaga volje, silina u akciji pripadaju slici
oca, no pre svega samostalnost i nezavisnost
velikog čoveka, njegova božanska nehajnost koja
može porasti do bezobzirnosti. Čovek je prinuđen

115
da mu se divi, može se u njega pouzdati, ali nije
kadar da ga se i ne plaši. Trebalo bi dopustiti da
nas razumevanju toga vodi sama reč: ko drugi tre­
ba da je u detinjstvu bio „veliki čovek" nego otac!
Nema sumnje da je to bio moćan prototip oca
koji se u Mojsijevom liku spustio do ubogih jevrej-
skih kulučara kako bi im zajamčio da su oni nje­
gova mila deca. A mora da je na njih ništa slabije
delovala ideja o jednom jedinom, večnom, svemoć­
nom Bogu, za koga oni nisu bili isuviše ništavni
da s njima ne bi sklopio savez i koji je obećao da
će se brinuti o njima ako bi ostali verni njegovom
obožavanju. Verovatno im nije bilo lako da lik čo-
veka Mojsija razluče od lika njegova Boga; to je
bila opravdana intuicija, jer je Mojsije crte svoje
vlastite ličnosti — kao što su naprasitost i neumo­
ljivost — mogao uneti u karakter svog Boga. I ako
su jednom tog svog velikog čoveka ubili, onda su
samo ponovili nedelo koje se u praiskonskim vre­
menima poput zakona uperilo protiv božanskog
kralja i koje je, koliko znamo, imalo svoje korene
u još starijem prauzoru 15 .
Ako je tako, s jedne strane, lik velikog čoveka
izrastao do božanskih razmera, onda je, s druge,
vreme da se setimo kako je i otac nekad bio dete.
Velika religijska ideja koju je zastupao čovek Moj-
sije, nije, prema našim izvodima, bila njegova svo­
jina; preuzeo ju je od svog kralja Ihnatona. A taj
poslednji, čija je veličina kao osnivača vere nedvo­
smisleno potvrđena, sledio je možda podsticaje koji
su posredstvom njegove majke ili nekim drugim
putevima — iz bližeg ili udaljenijeg dela Azije —
doprli do nejga.
Dalje nismo kadri da sledimo splet događaja,
no ako su tačno razaznati ti prvi delovi, tada se
monoteistička ideja poput bumeranga vratila u
zemlju odakle je potekla. Tako se čini jalovom tež­
nja da se odredi zasluga pojedinca za neku novu
ideju. Mnogi su očigledno učestvovali u njenom
15
Upor. Frazer, 1. c.

116
razvoju i dali joj svoje doprinose. S druge strane,
bila bi očita nepravda kod Mojsija prekinuti lanac
uzroka i zanemariti ono što su njegovi naslednici
i nastavljači — jevrejski proroci — učinili. Seme
monoteizma nije proklijalo u Egiptu. Isto se moglo
dogoditi u Izrailju pošto je narod odbacio tegobnu
religiju koja je bila puna zahteva. Međutim, u je-
vrejskom narodu su se uvek podizali ljudi koji su
izbledelu tradiciju osvežavali, Mojsijeve opomene
i zahteve obnavljali i nisu otpočinuli pre nego što
je bilo obnovljeno ono što se izgubilo. Posle stalnih
nastojanja koja su se protezala stolećima i najzad
dvema velikim reformama — jedna pre a druga
posle vavilonskog progonstva — zbio se' preobražaj
boga vulkana Jahvea u Boga čije je obožavanje
Mojsije nametnuo Jevrejima. A to je dokaz za po­
stojanje posebne psihičke dispozicije u masi koja
je postala jevrejski narod, kada je bila kadra da
stvori toliko ličnosti koje su bile spremne da na
sebe preuzmu tegobe Mojsijeve religije zato što će
biti od Boga izabrani narod i možda za još neke
druge slične nagrade.

c) Napredak u duhovnosti

Da bi se kod nekog naroda ostvarili trajni psi­

hički učinci, očito da nije dovoljno jamčiti mu da
ga je božanstvo izabralo. To mu se mora takođe
na neki način dokazati, ako treba da u to veruje i
da iz vere izvuče konsekvence. U Mojsijevoj religiji
Izlazak iz Egipta je poslužio kao taj dokaz; Bog
ili Mojsije u njegovo ime nije se umorio pozivajući
se na naklonost koja je tim delom pokazana. Uve­
dena je svečanost pashe kako bi se održalo sećanje
na taj događaj ili je, štaviše, nekakva svečanost
koja je odavno postojala — bila ispunjena sadrža­
jem tog sećanja. Međutim, to je ipak bilo samo se­
ćanje da je Izlazak pripadao nerazgovetnoj prošlo­
sti. U periodu koji nas zanima znaci božje naklo­
nosti su bili vrlo oskudni; sudbine što su zade-

117
sile narod pre su ukazivale na njegovu nemilost.
Primitivni narodi su uobičavali da svoje bogove
svrgnu ili čak kazne ako nisu ispunjavali svoju oba­
vezu da im osiguraju pobedu, sreću i ugodnost. U
svim vremenima kraljevi nisu drugačije tretirani
nego kao bogovi; u tome se pokazuje stara iden­
tičnost: nastanak iz zajedničkog korena. 1 moderni
narodi imaju, dakle, običaj da proteraju svoje kra­
ljeve ako je sjaj njihove vladavine narušen pora­
zima i odgovarajućim gubicima u teritoriji i novcu.
Zašto je, međutim, izrailjski narod svog Boga sve
pokornije sledio ukoliko ga je ovaj sve gore tretirao
— to je problem koji za trenutak moramo ostaviti
po strani.
Sve nas to može podstaći da istražimo da li
Moj sijeva religija narodu nije donela ništa drugo
do uzdizanja njegovog samoosećanja kroz svest da
je Bogu izabrani narod. I zaista se drugi moment
lako može naći. Religija je takođe Jevrejima donela
daleko veličanstveniju koncepciju Boga ili, kao što
bi se moglo razložnije reći, koncepciju veličanstve-
nijeg Boga. Ko je verovao u tog Boga imao je ude-
1a u njegovoj veličini, mogao je i sam da se oseća
uzdignutim. Za nevernika to nije nešto što se po
sebi potpuno razume; no, možda se to lakše shvata
ako ukaŽemo na osećanje superiornosti nekog Bri­
tanca u stranoj zemlji koja je nesigurna zbog ne­
reda — na osećanje koje potpuno nedostaje pripad­
niku bilo koje male kontinentalne države. Naime,
Britanac računa da će njegov Government poslati
ratni brod ako mu se dirne i dlačica na glavi, a što
ustanici vrlo dobro znaju, budući da mala država
uopšte ne poseduje nikakav ratni brod. Znači, po­
nos na veličinu British Empirea ima takođe koren
u svesti o većoj sigurnosti, zaštiti koju uživa jedan
Britanac. To kod koncepcije veličanstvenog Boga
može biti slično. I, pošto teško da će čovek zahte-
vati da pomaže Bogu u upravljanju svetom — po­
nos zbog božje veličine se sliva s ponosom zbog
izabranosti od strane Boga.

118
 Među propisima Mojsijeve religije nalazi se
jedan koji je od veće važnosti nego Što se u prvi
mah uviđa. To je zabrana pravljenja božjeg lika,
znači prisila da se klanja Bogu koji se ne može
videti. Pretpostavljam da je Mojsije u toj tački pre­
mašio strogost Atonove religije; možda je samo že-
leo da bude dosledan: u tom slučaju, njegov Bog
nije imao ni imena ni lica; možda je to bila nova
mera protiv magijskih zloupotreba. No, kada se ta
zabrana prihvatila — morala je duboko delovati.
Jer je to značilo zapostavljanje senzorne percepci­
je spram ideje koja se može nazvati apstraktnom,
trijumf duhovnosti nad čulnošću, strogo uzev, od­
ricanje od nagona sa svojim psihološko nužnim
posledicama.
Da bi se smatralo verodostojnim ono što se na
prvi pogled ne čini jasnim, čovek se mora setiti
drugih procesa istog karaktera u razvoju ljudske
kulture. Najraniji među njima, možda najvažniji,
rasplinjava se u tami prastarog doba. Njegove za­
čuđujuće posledice nas nagone da ga potvrdimo.
Kod naše dece, kod neurotičara među odraslima,
kao kod primitivnih naroda nalazimo mentalni fe­
nomen koji označavamo kao verovanje u „svemoć
misli". Prema našem mišljenju, to je precenjivanje
uticaja koji mogu da naši mentalni, u ovom slučaju
intelektualni, akti vrše na promenu spoljašnjeg sve­
ta. U osnovu, čitava magija, prethodnica naše teh­
nike, počiva na toj pretpostavci. I celokupna ma­
gija reči ima tu svoje mesto kao i uverenost u moć
koja je povezana s poznavanjem i izgovaranjem ne­
kog imena. Pretpostavljamo da je „svemoć misli"
bila izraz čovekovog ponosa na govorni razvoj koji
je imao kao posledicu tako izvanredan napredaš
intelektualnih delatnosti. Otvorilo se novo carstvo
duhovnosti u kojem su pojmovi, sećanja i procesi
zaključivanja postali merodavni nasuprot nižoj psi­
hičkoj delatnosti koja je kao sadržaj imala nepo­
sredne percepcije čulnih organa. To je svakako bila
jedna od najvažnijih etapa na putu ka postajanju
čovekom.

119
 Daleko lakše možemo shvatiti jedan drugačiji
proces kasnijeg datuma. Pod uticajem spoljašnjih
faktora koje nema potrebe da ovde sledimo, koji
delom i nisu dovoljno poznati — dešava se da ma-
trijarhalno društveno uređenje biva zamenjeno pa­
trijarhalnim, s čime je, naravno, bilo povezano ru­
šenje dotadašnjih pravnih odnosa. Izgleda da se
odjek te revolucije još čuje u Eshilovoj Orestiji.
No, osim toga, okretanje od majke ka ocu označa­
va pobedu duhovnosti nad čulnošću, dakle — na­
predak u kulturi, jer je materinstvo dokazano sve-
dočenjem čula, dok je očinstvo hipoteza utemeljena
na zaključku i premisi. Pristajanje uz stranu koja
misaoni proces uzdiže iznad čulne percepcije poka­
zuje se kao koban korak.
Nekad, između oba prethodno pomenuta do­
gađaja, zbio se neki drugi koji najveću srodnost
pokazuje s onim što smo istražili u istoriji religije.
Čovek se našao pobuđenim da uopšte prizna po­
stojanje „duhovnih" moći, to jest takvih moći koje
se čulima — posebno vidom — ne mogu pojmiti,
no koje ipak ispoljavaju nesumnjiva, čak prejaka
dejstva. Ako bismo se smeli pouzdati u svedočan-
stvo jezika, to je bio pokretni vazduh kojeg je ispu­
štao prototip duhovnosti jer duh pozajmljuje svo­
je ime od daha vetra (animus, spiritus i na hebrej­
skom: ruach — dah). To je takođe vodilo otkriću
duše kao otkriću duhovnog načela u jedinki. Po-
smatranje je u čovekovom disanju ponovo našlo po­
kretni vazduh — disanju koje smrću prestaje; još i
danas samrtnici ispuštaju svoju dušu. No, sada je
čoveku bilo otvoreno carstvo duha; bio je spreman
da dušu koju je otkrio u sebi prida svemu ostalom
u prirodi. Čitav svet je bio animiran, i nauka koja
je toliko kasnije došla, imala je dovoljno posla
ikako bi jedan deo sveta opet lišila duše, a još ni
danas nije gotova s tim zadatkom.
Mojsijevska zabrana je uzdigla Boga na viši
stupanj duhovnosti, otvorila je put za dalje pro-
mene u predstavi Boga o kojima valja još govoriti.
No, najpre imamo razloga da se pozabavimo jednim

120
drugim učinkom te zabrane. Svi takvi napreci u du­
hovnosti imaju kao svoju posledicu pojačavanje
samoosećanja jedinke, čine je ponosnom tako da
se oseća nadmoćnom u odnosu na druge koji su
ostali opčinjeni čulnošcu. Znamo da je Mojsije ulio
Jevrejima uzvišeno osećanje da će biti izabrani na­
rod; dematerijalizacijom Boga u njihovu tajnu riz­
nicu dospela je nova vredna stvar. Jevreji su na­
stavili da se zanimaju za duhovne elemente. Poli­
tička nesreća nacije ih je poučila da ono što im
je jedino preostalo — njihovi pisani dokumenti —
procenjuju prema njihovoj vrednosti. Neposredno
pošto je Tit razorio hram u Jerusalimu, izmolio je
rabin Johanan ben Zakaj dozvolu da u Jabneu
otvori prvu školu posvećenu proučavanju Tore. Ota­
da su Sveto pismo i njegovo proučavanje bili ono
što je povezivalo rastureni narod.
Toliko je uopšte poznato i prihvaćeno. Hteo
sam jedino dodati da je taj karakteristični razvoj
jevrejskog bića bio pripremljen Mojsijevom zabra­
nom klanjanja Bogu u vidljivom obliku.
Prednost koja je otprilike dve hiljade godina
u životu jevrejskog naroda bila dodeljena duhov­
nim stremljenjima — imala je, naravno, dejstva.
Ona je pomogla da se obuzdaju surovost i sklonost
ka nasilju koje se obično pojavljuju tamo gde je
narodni ideal razvoj mišićne snage. Harmonija u
oblikovanju duhovne i telesne aktivnosti, kao što
su to ostvarili Grci — ostala je Jevrejima uskraće­
na. Utom konfliktu opredelili su se barem za al­
ternativu koja je bila kulturno značajnija.

d) Odricanje od nagona

Nije po sebi razumljivo i ne može se odmah

uvideti zašto bi napredak u duhovnosti, zapostav-
ljenje čulnosti trebalo da podiže samosvest kako
jedinke tako i naroda. To izgleda da pretpostavlja
postojanje određenog vrednosnog merila i n e k e
druge ličnosti ili instance koja se njime služi. Za

121
objašnjenje obratimo se analognom slučaju iz psi­
hologije jedinke koji nam je postao razumljiv.
Ako id u ljudskom biću postavi zahtev erotske
ili agresivne prirode, onda je najjednostavnije i naj­
prirodnije da ga ego kojem stoje na raspolaganju
misaoni i mišićni aparat — akcijom zadovolji. To
zadovoljavanje nagona ego oseća kao zadovoljstvo,
kao što bi nezadovoljavanje nesumnjivo postalo izvor
nezadovoljstva. Može se dogoditi da se ego s obzi­
rom na spoljašnje prepreke uzdrži od zadovoljenja
nagona, naime u slučaju kada uvidi da bi dotična
akcija prouzrokovala ozbiljnu opasnost po njega.
Takvo odustajanje od zadovoljenja, odricanje od
nagona usled spoljašnje prepreke ili kako kažemo
— usled povinovanja principu realnosti — nije ni
u kom slučaju prijatno. Odricanje od nagona vodi­
lo bi trajnoj napetosti usled nezadovoljstva, ukoli­
ko ne bi bilo moguće pomeranjima energije redu-
kovati samu snagu nagona.' Međutim, odricanje od
nagona može se takođe iz drugih razloga iznuditi
— razlog koje s pravom nazivamo unutrašnjim.
Tokom individualnog razvoja deo inhibitornih sna­
ga u spoljašnjem svetu biva internalizovan i u egu
se stvara instanca koja se, posmatrajući, kritiku-
jući i zabranjujući — suprotstavlja ostalom delu
ega. Tu novu instancu nazivamo super-ego. Odsada
ego, pre nego što ostvari zadovoljavanje nagona ko­
je iziskuje id, mora uzimati u obzir ne samo opas­
nosti spoljašnjeg sveta nego i prigovor super-ega
i imaće utoliko više povoda da se uzdrži od zadovo­
ljenja nagona. Međutim, dok je odricanje od nagona
usled spoljašnjih razloga samo neprijatno, odrica­
nje od nagona uslovljeno unutrašnjim razlozima,
povinovanjem super-egu, ima drugačije ekonomsko
dejstvo. Ono sem neizbežnih posledica nezadovolj­
stva egu donosi i dobitak u zadovoljstvu, tako reći
supstitutivno zadovoljenje. Ego se oseća uzvišenim;
ponosi se odricanjem od nagona kao nekakvim
vrednim postignućem. Verujemo da možemo razu-
meti mehanizam tog dobitka u zadovoljstvu. Super-
-ego je naslednik i predstavnik roditelja (i vaspita-

122
č a ) koji su nadzirali postupke jedinke u prvom pe­
riodu njenog života; ta instanca gotovo bez prome-
ne nastavlja njihove funkcije; drži ego u trajnoj
zavisnosti i na njega vrši stalan pritisak. Baš kao
u detinjstvu, ego strepi da ne stavi na kocku ljubav
vrhovnog gospodara; njegovo odobravanje oseća
kao oslobođenje i.zadovoljenje a prigovore kao gri­
zu savesti. Kad je ego kao žrtvu prineo super-egu
odricanje od nagona, kao nagradu za to očekuje da
će ga ovaj više voleti. Svest da se ta ljubav zaslu­
žuje ego oseća kao ponos. U periodu kada autoritet
još nije bio internalizovan kao super-ego, odnos
između pretećeg gubitka ljubavi i nagonskog zahte-
va mogao je biti isti: postojalo je osećanje sigur­
nosti i zadovoljenja kada se iz ljubavi prema rodi­
teljima postiglo odricanje od nagona. No, to srećno
osećanje moglo je poprimiti čudno narcistički ka­
rakter ponosa tek pošto je sam autoritet postao
deo ega.
Šta nam to objašnjenje zadovoljenja kroz od­
ricanje od nagona pruža za razumevanje procesa
koje želimo da proučavamo — za shvatanje podi­
zanja samosvesti kada postoje napreci u duhovno­
sti? Prividno vrlo malo. Okolnosti su posve druga­
čije. iNije reč ni o kakvom odricanju od nagona i
ne postoji nikakvo drugo lice ili instanca radi ko­
jih se prinosi žrtva. Ubrzo ćemo se pokolebati u
ovoj drugoj tvrdnji. Može se reći da je veliki čovek
upravo autoritet radi koga se izvodi neko postig­
nuće, i pošto sam veliki čovek deluje zahvaljujući
sličnosti s ocem, onda nema razloga da se čudi ako
mu u psihologiji mase pripadne uloga super-ega.
Znači, to bi važilo i za čoveka Mojsija u njegovoj
vezi s jevrejskim narodom. Međutim, u ostalim tač-
kama se neće uspostaviti nikakva tačna analogija.
Napredak u duhovnosti sastoji se u tome što se
odlučuje protiv neposredne čulne percepcije a u
korist takozvanih viših intelektualnih procesa, zna­
či: sećanja, razmišljanja, procesa zaključivanja; što
se, na primer, odlučuje da je očinstvo važnije od
materinstva iako se ono za razliku od ovog posled-

123
 njeg ne može dokazati svedočanstvom čula. Zato
dete treba da nosi očevo ime i da bude njegov na-
slednik. Ili: naš Bog je najveći i najmoćniji mada
je nevidljiv poput vetra ili duše. Odbacivanje ne­
kog seksualnog ili agresivnog nagonskog zahteva
čini se da je nešto potpuno različito od toga. Ni
kod nekog napretka u duhovnosti, na primer, kod
pobede patrijarhata, ne može se ukazati na autori­
tet koji je dao merilo za ono što treba da se sma­
tra višim. U ovom slučaju to ne može biti otac, jer
se on tek napretkom uzdiže do autoriteta. Znači,
suočeni smo s fenomenom da je u razvoju čovečan-
stva duhovnost postepeno prevladavala čulnost i
da su se ljudi svakim takvim napretkom osećali po­
nositim i uzdignutim. No, mi nismo kadri da kaže­
mo zašto bi tako trebalo da bude. Kasnije se još
događa da posve zagonetni emocionalni fenomen
verovanja prevladava samu duhovnost. To je ono
čuveno Credo quia absurdum, a onaj ko je u tom
pogledu uspeo — smatra to najvišim dostignućem.
Možda je zajednički element u svim tim psihološ­
kim situacijama nešto drugo. Možda čovek jedno­
stavno proglašava višim ono što je teže, a njegov
ponos je puki narcizam pojačan svešću o prevla­
danoj teškoći.
Ovo sigurno nisu mnogo plodna raspravljanja
i čovek bi mogao pomisliti da ona s našim istraži­
vanjem: što je odredilo karakter jevrejskog naroda,
nemaju uopšte nikakve veze. To bi za nas bila samo
prednost: međutim, ipak se izvesno pripadanje na­
šem problemu otkriva činjenicom koja će nas kas­
nije još više zanimati. Religija koja je počela za­
branom pravljenja božjeg lika, tokom hiljada go­
dina sve se više razvija u religiju odricanja od
nagona. I to ne što bi zahtevala seksualnu apsti-
v
nenciju; ona se zadovoljava primetnim sužavanjem
seksualne slobode. Međutim, Bog se potpuno ukla­
nja od seksualnosti i uzdiže do ideala etičkog savr­
šenstva. No, etika je ograničenje nagona. Proroci
su neumorni u opominjanju kako Bog od svog na­
roda ne zahteva ništa drugo do pravedno i čedno

124
vođenje života, dakle uzdržavanje od svih zadovo­
ljenja nagona — zadovoljenja koja još i naš današ­
nji moral osuđuje kao poročna. Pa čak i zahtev da
se veruje u njega izgleda da zauzima drugo mesto
u poređenju s ozbiljnošću tih etičkih postulata. Na
taj način, čini se da odricanje od nagona igra is­
taknutu ulogu u religiji, mada se ono u njoj ne po­
javljuje od samog početka.
No, ovde je mesto za interpolaciju kako bi se
izbegao nesporazum. Makar i moglo izgledati da
odricanje od nagona i etika koja se na odricanju
temelji — ne pripadaju suštinskom sadržaju reli­
gije, ipak su oni genetski najprisnije s njom pove­
zani. Totemizam, prvi oblik religije koji znamo, do­
nosi sa sobom kao neizbežne konstituente svog
sistema niz zapovesti i zabrana koje naravno ne
znače ništa drugo do odricanje od nagona; klanja­
nje totemu koje uključuje zabranu njegovog ozle-
đivanja ili ubijanja, egzogamiju — dakle, odricanje
od strasno priželjkivanih majki i sestara u hordi,
priznavanje istih prava za sve članove bratskog
saveza — znači, sputavanje težnje ka nasilničkom
nadmetanju među njima. U tim odredbama mo­
ramo videti prve početke moralnog i socijalnog
poretka. Ne promiče nam da se ovde pojavljuju
dva motiva: obe prve zabrane se slažu sa željom
odstranjenog oca, one tako reći nastavljaju njegovu
volju; treća zapovest koja se tiče garancije jedna­
kih prava udruženoj braći — ne uzima u obzir oče­
vu volju; ona se opravdava pozivanjem na nužnost
da se novi poredak koji je nastao posle očevog od­
stranjivanja, trajno održi. Inače bi povratak na ra­
nije stanje postao neizbežan. Tu se socijalne zapo­
vesti izdvajaju od ostalih koje, kao što smemo reći,
potiču neposredno iz religijskih odnosa.
Suštinski deo tog toka događaja ponavlja se
u skraćenom razvoju ljudskog bića. I tu je autoritet
roditelja, u suštini autoritet daspotskog oca koji
preti da će svojom snagom kažnjavati — onaj koji
od deteta zahteva odricanje od nagona i koji za
njega odlučuje šta mu je dopušteno a šta zabra-

125
njeno. Ono što se kod deteta imenuje kao „va­
ljano" ili „rđavo", kasnije se kada su društvo i
super-ego stupili na mesto roditelja, naziva „do­
brim" i „zlim", „vrlim" ili „poročnim". Ali, to je
još uvek ono isto — odricanje od nagona pod pri­
tiskom autoriteta koji zamenjuje i produžava auto­
ritet oca.
Ti uvidi doživljavaju dalje produbljivanje kada
se latimo istraživanja neobičnog pojma svetosti. Šta
nam se zapravo čini „svetim" u isticanju nečeg
drugog što visoko cenimo i priznajemo kao važno
i značajno? S jedne strane, veza svetog s onim što
je religijsko ne može se prevideti; ona se nametlji­
vo naglašava: sve religijsko jeste sveto, ono je up­
ravo jezgro svetosti. S druge strane, naš sud naru­
šavaju mnogobrojni pokušaji da se karakter sveto­
sti koristi za toliko toga drugog — ljude, institucije,
funkcije koji nemaju mnogo veze s religijom. Ti
napori očito služe tendencioznim namerama. Poći
ćemo od karaktera zabrane koji tako čvrsto pri-
janjaju uz sveto. Ono je očito nešto što se ne srne
dodirivati.-Sveta zabrana je vrlo snažno afektivno
naglašena, ali zapravo nema racionalnog osnova.
Jer zašto bi, na primer, trebalo da je posebno tako
težak zločin ako se počini incest s kćerkom ili se­
strom, zašto bi bio toliko odvratniji od- svakog dru­
gog seksualnog odnosa? Ako se zapitamo za racio­
nalni osnov, sigurno će se čuti kako se tome opiru
sva naša osećanja. No, to samo znači da se zabrana
smatra kao nešto po sebi razumljivo, da čovek ne
ume da je obrazloži.
Ništavost takvog objašnjenja dovoljno lako se
da pokazati. Ono što navodno' vređa naša najsvetija
osećanja bilo je u vladajućim porodicama starog
Egipta i drugih naroda drevnog doba opšti — čovek
bi mogao reći — sveti običaj. Bilo je samo po sebi
razumljivo što je faraon u svojoj sestri nalazio prvu
i glavnu ženu; i kasniji naslednici faraona, grčki
Ptolomeji, nisu se ustezali da oponašaju taj primer.
Utoliko pre nam se nameće misao da je incest —
u ovom slučaju između brata i sestre — bio privile-

126
volja, međutim, nije bila samo nešto što se nije
smelo dirati, nešto što se moralo veoma poštovati,
nego i nešto čega se čovek užasavao jer je iziskivalo
bolno odricanje od nagona. Kad čujemo da je Moj-
sije uvođenjem običaja obrezivanja svoj narod „po­
svetio" — sada razumemo duboki smisao te tvrd­
nje. Obrezivanje je simbolički supstitut za kastra­
ciju koju je praotac nekad, u punoći svoje apsolut­
ne vlasti, dosudio sinovima; i onaj ko je prihvatio
taj simbol time je pokazao da je bio spreman da
se potčini očevoj volji mada mu je nametao najbol-
niju žrtvu.
Da bismo se vratili na etiku, možemo — zaklju­
čujući — reći: deo njenih propisa se racionalno
opravdava neophodnošću da se ograniče prava dru­
štva prema pojedincu, prava pojedinca prema dru­
štvu i prava jedinki jedinih prema drugima. Među­
tim, ono što nam se u etici čini veličanstvenim,
tajanstvenim i na mističan način samo po sebi ra­
zumljivim — za te karakteristike ima da zahvali
svojoj vezi s religijom, svom poreklu iz očeve volje.

e) Sadržaj istine u religiji

Koliko se nama, siromašnima u veri, čine do­

stojnim zavisti oni istraživači koji su ubeđeni u I
postojanje vrhovnog bića! Tom velikom duhu svet
ne zadaje nikakve probleme jer je on sam stvorio
sve njegove institucije. Koliko su obuhvatna, iscrp­
na i definitivna učenja onih što veruju u poređenju
s mučnim, jadnim i fragmentarnim pokušajima
objašnjavanja koji su ono krajnje što smo mi kadri
da postignemo! Božanski duh koji je sam ideal
etičkog savršenstva, usadio je ljudima poznavanje
tog ideala i u isti mah težnju da svoje biće ujedna­
čavaju s njim. Oni neosporno osećaju šta je više i
plemenitije, a šta niže i prostije. Njihov afektivni
život je podešen u skladu sa svagdašnjom distan­
com od ideala. Kada mu se bliže primaknu — dođu
tako reći u perihel, to im donosi veliko zadovolje-

128
nje; kada su se udaljili — došli u afel,to se kažnja­
va dubokim nezadovoljstvom. Sve je tako lako i
nepokolebljivo utvrđeno. Možemo samo požaliti što
nam izvesna životna iskustva i posmatranja sveta
onemogućuju prihvatanje pretpostavke o postojanju
takvog najvišeg bića. Svet kao da nema dovoljno
zagonetki te mi postavljamo novi problem da se
shvati kako su oni drugi mogli steći veru u božan-
sko biće i otkud ta vera prima čudovišnu moć koja
nadvladava „razum i nauku".
Vratimo se skromnijem problemu koji nas je
dosad zaokupljao. Hteli smo objasniti poreklo oso­
bitog karaktera jevrejskog naroda — karaktera koji
je verovatno omogućio i održanje tog-naroda do
dana današnjeg. Našli smo da im je čovek Mojsije
utisnuo karakter time što im je dao religiju koja je
njihovo samoosećanje toliko uzdigla da su sebe
smatrali nadmoćnim u odnosu na sve druge naro­
de. Zatim, održali su se na taj način što su se držali
daleko od ostalih. Pri tom je mešanje krvi malo
smetalo jer je ono što ih je držalo na okupu bio
idealan moment: posedovanje određenih intelektu­
alnih i emocionalnih dobara. Moj sijeva religija je
dovela do tog rezultata: 1. jer je dopustila da narod
učestvuje u veličanstvenosti nove ideje Boga, 2. jer
je tvrdila da je narod bio izabran od tog velikog
Boga i određen da prima dokaze njegove naročite
naklonosti, i 3. jer je narodu nametnula napredak
u duhovnosti koji je, sam po sebi dovoljno znača­
jan, osim toga otvorio put ka visokpm uvažavanju
umnog rada i daljim odricanjima od nagona.
To je naš rezultat, i mada ne želimo da išta od
toga povučemo, ipak sebi ne prikrivamo da je on
na neki način nedovoljan. Uzrok tako reći ne po­
kriva posledicu; činjenica koju želimo objasniti,
čini se da potiče iz drugačijeg poretka veličina nego
sve ono čime je objašnjavamo. Da li bi bilo moguće
da sva naša dosadašnja istraživanja nisu razotkrila
celokupnu motivaciju, nego samo u neku ruku po­
vršinski sloj, a iza toga neki drugi, vrlo značajan
faktor čeka na otkrivanje. S obzirom na izvanrednu

129
složenost čitave kauzalnosti u životu i istoriji, mo­
ralo se očekivati nešto slično.
Pristup toj dubljoj motivaciji ukazao bi se na
određenom mestu u prethodnim raspravljanjima.
Mojsijeva religija nije vršila svoje uticaje nepo­
sredno, nego na čudno posredan način. To n e ć e
značiti da ona nije odmah delovala, da je upotrebila
duge vremenske periode, stoleća, kako bi razvila
svoje puno dejstvo, jer se toliko razume samo po
sebi kada je reč o formiranju narodnog karaktera.
Nego se ograničenje odnosi na činjenicu koju smo
uzeli iz istorije jevrejske religije ili — ako hoćete
— u nju uneli. Rekli smo da je jevrejski narod po­
sle izvesnog vremena ponovo odbacio Mojsijevu
religiju — da li sasvim ili zadržavši neki od njenih
propisa, nismo kadri da odgonetnemo. Ako pretpo­
stavimo da se u dugom periodu zauzimanja Hanana
i borbe s narodima koji su tu živeli, Jahveova reli­
gija nije bitno razlikovala od Valimove, onda se
nalazimo na istorijskom tlu uprkos svim kasnijim
tendencioznim nastojanjima da se prikrije sramot­
no stanje stvari. Međutim, Mojsijeva religija nije
bez traga nestala. Održala se neka vrsta sećanja na
nju, zatamnjenog i izopačenog, možda kod nekih
članova svešteničke kaste, poduprto starim zapisi­
ma. I ta tradicija velike prošlosti je bila ono što je
tako reći iz pozadine nastavilo da deluje, što je
postepeno sve više zadobijalo vlast nad ljudskim
duhovima i najzad uspelo da boga Jahvea pretvori
u Mojsijeva boga i opet prizove u život Mojsijevu
religiju koja je pre mnogo stoleća bila uvedena a
zatim napuštena.
U jednom ranijem odeljku ove rasprave izložili
smo koja se hipoteza čini nepobitnom ako treba da
takvo postignuće tradicije smatramo pojmljivim.

f) Vraćanje potisnutog

Postoji veliki broj sličnih procesa među onima

s kojima nas je upoznalo analitičko istraživanje du-

130
lovnog života. Neki od njih su opisani kao pato­
loški, drugi se razmatraju kao normalni. No, to nije
od neke važnosti jer granice između njih nisu oštro
povučene njihovi mehanizmi su u velikoj meri isti
tc je daleko važnije da li se dotične promene deša-
vnju na samom egu ili mu se one suprotstavljaju
kao strane — u tom slučaju su poznate kao simp­
tomi. Iz obilja materijala najpre izdvajam one slu­
čajeve koji se odnose na razvoj karaktera. Uzmimo,
na primer, devojčicu koja se najodlučnije protivila
svojoj majci, koja je negovala sva svojstva što ne­
dostaju majci a izbegavala sve ono što na nju pod-
Neća. To možemo dopuniti ako kažemo da se ona
u ranim godinama svog života kao svako žensko
dete, identifikovala s majkom i da se sada svom
snagom opirala takvoj identifikaciji. Međutim, kada
se ova devojčiča uda, čak postane žena i majka,
ne treba da budemo iznenađeni što otkrivamo da
ona postaje sve sličnija svojoj napadanoj majci sve
dok se najzad nije očevidno uspostavila identifika­
cija s njom — identifikacija koju je prebrodila.
Isto se događa i kod dečaka; i čak je veliki Gete
koji je u periodu svoje genijalnosti sigurno potce-
njivao krutog i pedantnog oca, u starosti razvio
crte koje su činile deo očeva karaktera. Ishod može
postati još uočljiviji tamo gde je suprotnost između
dveju ličnosti oštrija. Mlad muškarac čija je sudbi­
na bila da raste kraj ništavnog oca, najpre se nasu­
prot njemu razvio u valjanog, pouzdanog i čestitog
Čoveka. Na vrhuncu života njegov se karakter pro-
menio i od tada se ponašao tako da je sebi za uzor
uzeo tog istog oca. Da ne bismo izgubili vezu s na­
šom temom, moramo zapamtiti činjenicu da na po­
četku takvog toka događaja uvek stoji identifika­
cija s ocem u ranom detinjstvu. Ona se zatim
odbacuje, čak natkompenzuje da bi se na kraju
opet uspostavila.
Odavno je postalo opšte dobro da doživljaji pr­
vih pet godina vrše određujući uticaj na život —
uticaj kome se ne može odupreti ništa od onog što
se kasnije doživljava. O načinu kako se ti rani

131
utisci održavaju uprkos svim uticajima iz zrelijih
perioda život, moglo bi se reći mnogo toga vrednog
što ovde ne pripada. Međutim, moglo bi biti manje
poznato da najsnažniji prisilni uticaj potiče od onih
utisaka koji dete pogađaju u periodu kad moramo
misliti da njegov psihički aparat nije još sasvim
sposoban da prima. U samu činjenicu se ne može
sumnjati; ali ona je toliko začudna da njeno razu-
mevanje možemo sebi olakšati poređenjem s foto­
grafskim snimkom koji se posle bilo kog vremen­
skog intervala razvija te se može preobratiti u sli­
ku. Ipak se rado ukazuje na to kako je neki mašto­
vit pisac s odvažnošću koja je dopuštena pesnicima,
anticipirao naše neugodno otkriće. E.T.A. Hofman
je običavao da bogatstvo likova koji su mu za nje­
gova dela stajali na raspolaganju otkriva u pro-
meni slika i utisaka koje je još kao odojče na maj­
činim grudima doživeo za vreme jednog višenedelj-
nog putovanja poštanskim kolima. Ono što su deca
u dobu od dve godine doživela i nisu shvatila —
toga ne treba nikad da se sećaju sem u snovima.
Tek im psihoanalitičkim tretmanom to može po­
stati poznato. Međutim, ono što je doživljeno pro­
dire u nekom kasnijem trenutku u njihov život s
prisilnim impulsima, upravlja njihovim radnjama,
nameće im simpatije i antipatije, dovoljno često
odlučuje o njihovom izboru ljubavnog objekta —
izboru koji se tako često ne može racionalno obraz­
ložiti. Ne može se pogrešno shvatiti u kojim dvema
tačkama te činjenice dodiruju naš problem. Prvo,
u vremenskoj udaljenosti16 koja se tu prepoznaje
kao zaista određujući faktor — u naročitom stanju
sećanja, na primer; sećanja koje u slučaju tih do­
življaja iz detinjstva klasifikujemo kao „nesvesno".
očekujemo da ćemo u tome naći analogiju sa sta­
njem koje bismo hteli pripisati tradiciji u dušev-

16 I tu pesnik može govoriti. Da bi objasnio svoju

vezanost, on izmišlja: „ T i si mi u preživelim vremenima
bila sestra ili žena." (Goethe, Bd. IV der Weimarer Aus­
gabe, str. 97.)

132
nom životu naroda. Naravno, nije bilo lako pojam
nesvesnog uneti u psihologiju mase.
Drugo, redovne priloge fenomenima koje istra­
žujemo — donose mehanizmi koji vode formiranju
neuroza. I tu se određujući događaji zbijaju u ra­
nom detinjstvu, no akcent pri tom ne počiva na
vremenu nego na procesu koji se opire događaju,
na reakciji protiv njega. U shematskom prikazu se
može reći: kao posledica događaja pojavljuje se
nagonski zahtev koji žudi za zadovoljenjem. Ego
uskraćuje zadovoljenje'ili zato što je paralisan ve­
ličinom zahteva ili što u njemu prepoznaje opas­
nost. Prvo od tih objašnjenja jeste iskonskije; oba
znače izbegavanje opasne situacije. Ego se od opas­
nosti brani potiskivanjem. Instinktivni impuls se
na neki način inhibira, njegov uzrok se s proprat-
nim percepcijama i idejama zaboravlja. Međutim,
time proces nije završen: nagon je ili zadržao svoju
moć, ili ga neki novi povod iznova budi. On tada
obnavlja svoj zahtev i pošto mu put ka normalnom
zadovoljenju ostaje zaprečen onim što možemo na­
zvati ožiljkom potiskivanja, on bilo gde na nekom
slabom mestu krči sebi drugi put ka takozvanom
zamenskom zadovoljenju koje izlazi na videlo kao
simptom, bez pristanka ega, ali i bez njegova ra-
zumevanja. Svi fenomeni formiranja simptoma mo­
gu se s punim pravom opisati kao „vraćanje potis­
nutog". Međutim, njihova specifična karakteristika
jeste opsežno izopačenje koje je ono što se vraća
doživelo u poređenju s izvornim. Možda će se mi­
sliti kako smo se poslednjom grupom činjenica
predaleko udaljili od sličnosti s tradicijom. Nema
potrebe da se kajemo ako smo time približili pro­
blem odricanja od nagona.

g) Istorijska istina

Sve te psihološke digresije smo preduzeli kako

bismo sebi učinili verodostojnijim da je Mojsijeva
religija tek kao tradicija delovala na jevrejski na-

133
rod. Po svoj prilici nismo ostvarili ništa više do
izvesnog stupnja verovatnosti. No, pretpostavimo
da smo uspeli u potpunom dokazivanju toga; ipak
bi ostao utisak da smo zadovoljili samo kvalitativ­
ni faktor onog što se zahtevalo, a ne i kvantitativni.
Svemu onom što ima neke veze s nastankom reli­
gije — naravno i jevrejske pripisuje se nešto veli­
čanstveno što kroz naša dosadašnja objašnjenja
nije obuhvaćeno. Još jedan drugi moment bi morao
biti upleten, za koji postoji malo analognog i ništa
istovetnog, nešto jedinstveno i istog poretka veli­
čina kao ono što je od toga postalo — kao sama
religija.
Pokušajmo da se predmetu približimo sa su­
protne strane. Razumemo što primitivac ima potre­
bu za bogom kao stvaraocem sveta, poglavicom
plemena, ličnim zaštitnikom. Taj bog ima svoje
mesto iza pokojnih očeva klana o kojima tradicija
ume još nešto da kaže. Čovek kasnijih vremena, na­
ših dana, ponaša se na isti način. On čak i kao od­
rastao ostaje infantilan i onaj kome je potrebna
zaštita; misli da nije kadar da liši podrške svog
boga. Toliko je neosporno. Međutim, teže je razu-
meti zašto srne postojati samo jedan jedini bog,
zašto upravo prelazak od henoteizma na monotei-
zam stiče ogromnu važnost. Bez sumnje je istina
da — kao što smo objasnili — onaj koji veruje
učestvuje u veličini svog boga, i ukoliko je bog veći
utoliko je pouzdanija zaštita koju može pružiti.
No, moć nekog boga nema za nužnu pretpostavku
to što je jedini. Mnogi narodi videli su samo uzdi­
zanje svog vrhovnog boga u tome ako je zagospo­
dario nad njemu potčinjenim božanstvima, a ne
srozavanje njegove veličine ako su sem njega po­
stojali i drugi bogovi. Značilo je takođe žrtvu in­
timnosti ako je taj bog postao univerzalan i brinuo
se za sve zemlje i narode. Čovek je tako reći delio
svog boga sa strancima te je zato sebe morao
obeštetiti time što je tvrdio kako je on u božjoj
milosti. Možemo takođe još pokazati da sama ideja

134
o jednom bogu znači napredak u duhovnosti, ali je
nemoguće tako visioko ceniti tu tačku.
Pobožni vernici, međutim, znaju da dovoljno
ispune tu očitu prazninu u motivaciji. Oni kažu da
je ideja jednog jedinog boga tako snažno uticala
na ljude zato što je ona deo večite istine koja je,
dugo prikrivana, najzad izašla na videlo te je tada
morala svakog sa sobom povući. Moramo priznati
kako je najzad moment te vrste saobrazan kako
veličini predmeta tako i uspehu.
I mi bismo hteli usvojiti takvo rešenje. No,
nailazimo na sumnju. .Pobožni argument počiva na
optimističko-idealističkoj premisi. Osim toga, nije
se moglo konstatovati da ljudski intelekt poseduje
bilo kakav fini njuh za istinu i da ljudski duh po­
kazuje posebnu naklonost prema priznavanju isti­
ne. Naprotiv, pre smo saznali da naš intelekt, lišen
bilo kakvog upozorenja, vrlo lako zaluta i da ni u
šta lakše ne verujemo do u ono što, bez obzira na
istinu, ide u susret našim iluzijama želje. Zato našoj
saglasnosti moramo pridodati jedno ograničenje. I
mi mislimo da rešenje pobožnih sadrži istinu, ali
ne materijalnu nego istorijsku, te sebi dajemo za
pravo da ispravimo izvesno izopačenje koje je ta
istina pretrpela pri svom povratku. To jest, ne veru­
jemo da danas postoji jedan jedini veliki bog, nego
da je u praiskonskim vremenima postojala jedna
jedina ličnost koja je tada morala izgledati preve­
lika i koja se zatim, uzdignuta do božanstva, vra­
tila u ljudsko sećanje.
Pretpostavili smo da je Mojsijeva religija u
prvi mah bila odbačena i upola zaboravljena i da
se kasnije pojavila kao tradicija. Sada pretpostav­
ljamo da se taj proces tada ponovio po drugi put.
Kada je Mojsije doneo narodu ideju o jedinom bo­
gu, ona nije bila ništa novo nego je značila ponovno
oživljavanje iskustva iz davnog vremena ljudske po­
rodice, koje je svesnom ljudskom pamćenju izma­
klo. Međutim, to je bilo tako važno, izazvalo je tako
duboke i značajne promené u životu ljudi ili im

135
utrlo put, da čovek ne može a da ne poveruje kako
je to u ljudskoj duši ostavilo za sobom bilo kakve
tragove koji se daju uporediti s tradicijom.
Iz psihoanalize individua smo saznali da pre
ili posle, njihovi najraniji utisci koji su doživljeni
u vreme kada je dete još jedva bilo kadro da go­
vori, ispoljavaju deistva prisilnog karaktera a da
sami ne bivaju svesno prizvani u sećanje. Veruje-
mo da imamo pravo da isto pretpostavimo o naj­
ranijim doživljajima čitavog čovečanstva. Jedno od
takvih dejstava bilo bi pojavljivanje ideje o jednom
jedinom velikom bogu — ideje koja se mora pri­
znati kao, doduše, izopačeno ali potpuno opravda­
no sećanje. Takva ideja ima kompulzivni karakter:
ona mora naići na verovanje. U meri do koje do­
seže njeno izopačenje — čovek ima razloga da je
označi kao ludilo; ukoliko prouzrokuje povratak
prošlosti mora se nazvati istinom. I ludilo psihopa­
ta sadrži komadić istine i, polazeći od te istine,
bolesnikovo ubeđenje se rasprostire na konstruk­
ciju ludila.

Ono što do kraja sledi jeste donekle izmenjeno

ponavljanje izvoda u prvom delu.

1912. godine pokušao sam u Totemu i tabuu

da staru situaciju iz koje su potekle takve kon-
sekvence rekonstruišem. Pri tom sam se poslužio
izvesnim teorijskim mislima Č. Darvina, Etkinsona,
no posebno V. Robertsona Smita i kombinovao ih
s nalazima i indikacijama iz psihoanalize. Od Dar­
vina sam pozajmio hipotezu da su ljudi prvobitno
živeli u malim hordama, svaka je bila pod despot­
skom vlašću starijeg mužjaka koji je sebi prisvojio
sve ženke a mlade muškarce, takođe svoje sinove,
kažnjavao ili odstranjivao. Od Etkinsona sam uzeo
— u nastavku tog opisa — ideju da je patrijarhalni
sistem našao svoj kraj u pobuni sinova koji su se

136
udružili protiv oca, savladali ga i zajednički po-
ždrali. Oslanjajući se na totemsku teoriju Robert-
sona Smita, pretpostavio sam da je kasnije očeva
horda načinila mesta totemskom klanu braće. Da
bi jedan s drugim mogli živeti u miru, pobednička
braća su se odrekla žena zbog kojih su ipak ubili
oca, i uveli egzogamiju. Očeva moć je bila slomlje­
na i porodice organizovane na temelju matrijarha­
ta. Ambivalentni osećajni stav sinova prema ocu
ostao je na snazi tokpm čitavog kasnijeg razvoja.
Na očevo mesto je kao totem postavljena određena
životinja; ona je važila kao predak i duh zaštitnik,
nije se smela povrediti ili ubiti; no, jednom godiš­
nje sastajala se čitava zajednica muškaraca za sve­
čanu gozbu na kojoj se inače poštovana totemska
životinja kidala na komade i zajednički jela. Niko
se nije smeo isključiti s te gozbe: to je bilo cere­
monijalno ponavljanje oceubistva kojim su započeli
društveni poredak, moralni zakon i religija. Podu­
darnost između totemskog obeda Robertsona Smita
i hrišćanskog pričešća uočili su neki autori pre
inene.
Još i danas se čvrsto držim te konstrukcije.
Stalno sam nailazio na žestoke prigovore kako u
kasnijim izdanjima knjige nisam izmenio svoja
mišljenja jer su savremeni etnolozi jednodušno od­
bacili postavke Robertsona Smita i delimično izneli
druge, potpuno različite teorije. Moram da odgovo­
rim kako su mi ti navodni napreci dobro poznati.
No, nisam ubeđen niti u tačnost tih inovacija niti
u zablude Robertsona Smita. Nekakvo neslaganje
još nije opovrgavanje, inovacija nije nužno i na­
predak. Ali, pre svega, ja nisam etnolog već psiho­
analitičar. Imao sam pravo da iz etnološke litera­
ture izvučem ono što sam mogao da upotrebim za
analitički rad. Radovi genijalnog Robertsona Smita
dali su mi vredne tačke dodirivanja s psihološkim
materijalom analize kao i sugestije za iskorišćava-
nje tog materijala. Nikad se nisam slagao s njego­
vim protivnicima.

137
 h) Istorijski razvoj

Ne mogu ovde iscrpno ponavljati sadržaj To­

tema i tabua, no moram se pobrinuti za popunja­
vanje širokog prostora između onoga pretpostavlje­
nog prastarog doba i pobede monoteizma u istorij-
skim vremenima. Pošto je bila institucionalizovana
celina bratskog klana, matrijarhata, egzogamije i
totemizma, započeo je razvoj koji se može opisati
kao „vraćanje potisnutog". Tu termin „potisnuto"
upotrebljavamo u prenosnom značenju. Reč je o
nečem prošlom, iščezlom, prevladanom u životu
naroda koje se usuđujemo da izjednačimo s potis­
nutim u duševnom životu jedinke. U kojem psi­
hološkom obliku je ovo prošlo za vreme svoje ba-
čenosti u zasenak postojalo — nismo kadri da na
prvi pogled kažemo. Neće nam biti lako pojmove
individualne psihologije preneti na psihologiju ma­
se i ne mislim da nešto postižemo ako uvodimo po­
jam „kolektivnog" nesvesnog. Sadržaj nesvesnog
zaista je u svakom slučaju kolektivan; on je opšta
svojina ljudi. Znači, zasad se ispomažemo upotre­
bom analogija. Procesi koje ovde proučavamo a
koji potiču iz života naroda — vrlo su slučni onima
koje poznajemo iz psihopatologije, no ipak nisu
potpuno isti. Najzad se odlučujemo za pretpostavku
da su psihički taloži onih praiskonskih vremena po­
stali nasleđe koje je u svakoj novoj generaciji tra­
žilo jedino buđenje a ne i sticanje. Pri tom mislimo
na primer sigurno „urođene" simbolike koja potiče
iz perioda govornog razvoja, koja je dobro poznata
svoj deci iako nisu u njoj poučavana i koja je kod
svih naroda ista uprkos jezičkoj različitosti. Ono
što nam recimo još nedostaje u pouzdanosti stiče-
mo iz drugih rezultata psihoanalitičkog istraživanja.
Saznajemo da u izvesnom broju značajnih odnosa
naša deca ne reaguju onako kao što odgovara nji­
hovom vlastitom iskustvu, nego instinktivno poput
životinja, na način koji se može objasniti jedino
filogenetskom tekovinom.

138
mnogo snažniji i neiscrpno dublji nego osećanja
odraslih; samo religiozna ekstaza je kadra da ih
ponovo vrati. Tako je zanos odanosti Bogu bila prva
reakcija na povratak velikog oca.
Na taj način je za sva vremena bio utvrđen
pravac religije oca. Ipak, time nije bio okončan
njen razvoj. Suštini odnosa prema ocu pripada am-
bivalencija: tokom vremena nije moglo iznositi ni
ono neprijateljstvo koje je težilo da se rasplamsa
i koje je nekad podstaklo sinove da ubiju obožava­
nog i zastrašujućeg oca. U okvirima Mojsijeve reli­
gije nije bilo mesta za izražavanje ubilačke mržnje
prema ocu; na videlo je mogla izaći samo moćna
reakcija na tu mržnju: osećanje krivice zbog ne­
prijateljstva, griza savesti što se čovek ogrešio o
Boga i što ne prestaje grešiti. To osećanje krivice
koje su proroci neprekidno držali budnim, koje je
ubrzo stvorilo integrirajući sadržaj religijskog si­
stema — imalo je i nekakvu drugu, površnu moti­
vaciju koja je njegovo stvarno poreklo vesto pri­
krivala. Stvari su se odvijale loše po narod; nade
koje su počivale na božjoj naklonosti su se izja­
lovile; nije bilo lako čvrsto se držati iznad svega
voljene iluzije da su oni božji izabrani narod. Ako
nisu hteli da se odreknu te sreće, onda je osećanje
krivice zbog vlastite grešnosti nudilo dobrodošlo^
sredstvo za oslobođenje Boga od krivice: oni nisu
zaslužili ništa bolje nego da ih kazni jer se nisu
pridržavali njegovih zapovesti; i nagnani potrebom
da osećanje krivice koje je naviralo iz toliko dub­
ljeg izvora i bilo nezasito — zadovolje, morali su
dozvoliti da te zapovesti bivaju sve strože, mučnije
a i trivijalnije. 'U novom zanosu moralnog asketiz-
ma sebi su nametali uvek nova odricanja od nago­
na i tako su barem u doktrini i propisu dosegli etič­
ke visine koje su ostale nepristupačne ostalim sta­
rim narodima. Mnogi Jevreji u tom razvoju etičkih
visina gledaju drugu osnovnu karakteristiku i dru­
go veliko ostvarenje svoje religije. Iz naših izlaga­
nja treba da proizađe kako je on bio povezan s
onim prvim — razvojem ideje o jedinom bogu.

140
Međutim, ta etika ne može poricati svoje poreklo
iz osećanja krivice zbog suzbijanog neprijateljstva
prema Bogu. Ona ima nedovršen i nedovršiv karak­
ter prisilno-neurotskih reaktivnih formacija; tako-
đe možemo pogoditi da ona služi skrivenim name-
rama kažnjavanja.
Dalji razvoj prevazilazi jevrejsku veru. Ostali
elementi koji su se povratili iz praočeve tragedije
ni na koji način se više nisu mogli sjediniti s Moj-
sijevom religijom. U ono vreme svest o krivici odav­
no više nije bila ograničena na jevrejski narod;
ona je kao potmula nelagodnost, zlokobna slutnja
čiji razlog niko nije znao navesti, zahvalila sve na­
rode Sredozemlja. Savremeni istoričari govore o
nekakvom starenju antičke kulture, no ja pretpo­
stavljam da su oni obuhvatili samo slučajne i dru-
gostepene uzroke onog depresivnog raspoloženja
kod naroda. Razjašnjenje potištenog stanja poteklo
je od Zidova. Bez obzira na sva približna određe­
nja i pripreme u okolnom svetu, ipak je to bio
jevrejski čovek, Saul iz Tarsa, koji je_kao rimski
građanin sebe nazvao Pavlom, u čiji duh je najpre
prodrlo saznanje: „Mi smo tako nesrećni, jer smo
ubili Boga oca.' I odveć je razumljivo što nije bio
kadar da taj deo istine drugačije obuhvati do u
varljivom obliku blagovesti: „Izbavljeni smo od
svake krivice pošto je jedan od nas žrtvovao svoj
život da bi okajao naše grehe." Naravno, u toj for­
mulaciji nije bilo pomena o ubistvu Boga, ali zlo­
čin koji se morao ispaštati žrtvenom smrću, mogao
je biti samo ubistvo. Dovođenje u vezu zablude i
istorijske istine pouzdano nam kazuje da je žrtva
bio božji sin. Snagom koja joj je pritekla iz isto­
rijske istine, ta nova vera je oborila sve prepreke;
na mesto blaženog osećanja izabranosti stupilo je
sada oslobađajuće izbavljenje. No, činjenica oce-
ubistva morala je pri svom povratku u sećanje čo-
večanstva prevladati veće otpore nego ona druga
koja je sačinila sadržaj monoteizma; ona je takođe
morala pretrpeti snažnije izopačenje. Neizreciv zlo-

141
čin je bio zamenjen hipotezom o — istinu govoreći
— nejasnom naslednom grehu.
Nasledni greh i izbavljenje žrtvenom smrću
postali su osnovi nove religije koju je utemeljio
Pavle. Mora ostati neizvesno da li je u bratskoj
hordi koja se pobunila protiv praoca zaista posto­
jao kolovođa ili začetnik ubilačkog čina ili, da li
je taj lik kasnije stvorila uobrazilja pesnika kako
bi sebe pretvorili u junake, i zatim uklopljen u pre-
danje. Pošto je hrišćansko učenje razorilo okvire
judaizma — ono je prihvatilo komponente iz mno­
gih drugih izvora, odreklo se nekih crta čistog mo-
noteizma, prilagodilo se u mnogim pojedinostima
obredima ostalih naroda Sredozemlja. Izgledalo je
kao da se Egipat nanovo svetio Ihnatonovim na-
slednicima. Vredno je pažnje na koji se način nova
religija razračunala sa starom ambivalencijom u
odnosu prema ocu. Doduše, njen osnovni sadržaj je
bio izmirenje s Bogom ocem, ispaštanje zbog zlo­
čina počinjenog na njemu; međutim, druga strana
emocionalnog odnosa se pokazala u tome što je
sin, preuzevši na sebe ispaštanje, i sam postao bog
pokraj oca i, zapravo, umesto oca. Proistekavši iz
religije oca, hrišćanstvo je postalo religija sina.
Ono nije umaklo sudbini da će morati ukloniti oca.
Samo je jedan deo jevrejskog naroda prihvatio
novo učenje. Oni što su ga odbacili još i danas se zo­
vu Jevreji.Tim rascepom oni su se još oštrije nego
ranije izdvojili od drugih. Bili su prinuđeni da od
nove religijske zajednice koja je sem Jevreja obu-
hvatala Egipćane, Grke, Sirijce, Rimljane a najzad
i Germane, slušaju prigovor kako su ubili Boga.
Neskraćen, taj prigovor bi glasio: „Oni neće da se
pomire s tim da su ubili Boga, dok mi to prizna­
jemo i bivamo očišćeni od krivice." Tada je lako
uvideti koliko se istine krije iza tog prigovora. Za­
što je Jevrejima bilo nemoguće da uzmu učešća u
napretku koji je, uprkos svom izopačenju, sadrža­
valo priznanje božjeg ubistva — to bi bilo predmet
posebnog istraživanja. Time su oni u neku ruku na

142
sebe natovarili tragičnu krivicu; dozvolilo se da
zbog toga teško ispaštaju.

Možda je naše istraživanje donekle osvetlilo

pitanje kako je jevrejski narod stekao svoja svoj­
stva. Manje svetla je doprlo do problema kako su
se oni kao individualnost mogli održati do današ­
njih dana. No, iscrpna razrešavanja takvih zago­
netki čovek neće — ako ćemo pravo — imati raz­
loga da zahteva niti očekuje. Prilog prosuđivanju
o ograničenjima koja sam pomenuo na početku je­
ste sve što sam kadar da ponudim.
POGOVOR
ljudski rod, ubistvom praoca „započinju društveni
poredak, moralni zakon i religija", osećanje krivice
ukorenjuje se kao faktor napretka kulture, a „subli­
macija iznuđena kulturom postaje neminovna sud­
bina nagona".'
Ova „porodična drama" ponavljače se kroz is-
toriju na sve široj pozornici; sećanje na pradavni
zločin nije se izgubilo, ono je samo potisnuto i
sačuvano u „nesvesnim mnemičkim tragovima"
ljudske vrste. Utiskivanjem drevnog oceubistva u
filogenetsko „arhaiozno nasleđe" čoveka Frojd za­
pravo institucionalizuje osnovnu dogmu psihoanali­
ze — edipov ' kompleks, kao nepromenljivi oblik
odnosa individue prema ocu i njegovim supstitu-
tima. U edipovorn kompleksu ne samo da se sreću
počeci svih oblika kulture, nego se ovaj javlja i u
ontogenezi psihičkog kao konstitutivni faktor, ali i
kao „jezgro svih neuroza".
Frojdova istraživanja u ovoj oblasti, a na izve-
stam način i celokupno njegovo stvaralaštvo, za­
ključuju tri rasprave objavljene četvrt veka kasnije
pod zajedničkim naslovom Čovek Mojsije i mono­
teistička religija.
Polazna namera autora je da u dve rasprave
rekonstruiše istorijsku ličnost „čoveka Mojsija ' kao
Egipćanina i preko njega pokaže suštinski uticaj
„monoteističke epizode u istoriji Egipta" na posta­
nak i razvoj judaizma. On odlučno odbacuje staro-
zavetnu verziju istih događaja kao istorijski netač-
nu i iskrivljenu usled kasnijeg prikrivanja i tenden­
cioznih prerada. Pozivajući se na jevrejsku vanbi-
blijsku literaturu, neke protivrečne navode same
Biblije i radove pojedinih istoričara, Frojd tvrdi da
su Jevreji ubili Mojsija u nekoj pobuni po izlasku
iz Egipta. Prema hipotezi koju dalje izlaže, sublim-
na egipatska vera koju je propovedao Mojsije, pu­
stila je svoje korene u jevrejskom narodu i pored
njegovog otpadništva od „velikog čoveka". Potpo­
mognuta teškim uslovima života, izbijajući povre­
meno u patosu proroka, ona kroz čitav niz genera­
cija polako prevladava unazađujuće paganske ten-

146
dencije, da bi se najzad nametnula „izabranom na­
rodu' u formi „njegovog" apstraktnog monoteizma.
Shvatanje religije kao „prisilne neuroze čove-
čanstva" naznačeno je već Totemom i tabuom, ali
Frojd se, kako sam kaže, ne usuđuje da ga za svog
boravka u Beču ponovi i pokaže na razvoju juda­
izma i počecima hrišćanstva. Tek kada je prešao u
London, prerađuje rukopis trećeg, glavnog i zaključ­
nog dela Mojsija i monoteizma, i po prvi put ga
objavljuje u Holandiji (1939) uz dve ranije ras­
prave.
Ovom raspravom autor nastavlja strategiju To­
tema i tabua, gde je u podnaslovu odavno zabeležio:
„Neke podudarnosti u duševnom životu divljaka i
neurotiČara"*. No, dok je tamo ni iz čega trebalo
zasnovati prve oblike kulture i stvoriti prototip
„porodične drame", novi zadatak je znatno olakšan
prethodnim rešenjima. Prvo valja popuniti prazninu
u izlaganju nastalu između već „institucionalizovane
celine bratskog klana, totemizma i egzogamije" i
mnogo kasnije pojave monoteizma u Egiptu. Potom
Frojd uspostavlja kontinuitet religije, a preko nje
i kulture Zapada, od prvobitnog oceubistva, preko
ponovljenog ubistva Mojsija i kasnijeg razapinjanja
Hrista.
Upravo je mehanizam razvoja religije ono što
autor nastoji da objasni na osnovu svojih terape-
utskih zapažanja o etiologiji neuroza. Formula:
rana trauma — odbrana — period latencije — iz­
bijanje neuroze — delimično vraćanje potisnutog,

* Zastupanje ovakve analogije izazvalo je niz kritika

od strane antropologa. P r e m a B. Malinovskom, Frojdovo
terapeutsko iskustvo vezano je za neurotske poremećaje
imućnih građana sa početka XX veka; njegovi pacijenti su
Evropejci sa već formiranim porodičnim kompleksom u
kojem je figura oca dominantna. Ovako ograničena isku­
stva on prenosi u praistoriju kao model za razumevanje
ponašanja, pa „divljacima" iz hipotetične prahorde pripi­
suje unapred ustanovljenu zapadno-evropsku porodičnu
dramu. Najzad, Frojd zatvara krug utvrđivanjem kontinui­
teta kulture, od navodnog ubistva oca te prahorde, sve do
dana u kojima piše Totem i tabu.

147
ključ je, smatra on, za razumevanje religijskih fe­
nomena kao neurotskih simptoma, a same religije
kao prisilne neuroze ljudskog roda. Ubistvo oca
prahorde, kao davna trauma čovečanstva, potisnuto
iz sećanja u obliku u kojem se stvarno desilo. Na
mesto oca, kao predak i duh-zaštitnik klana, uvede­
na je totemska životinja koju članovi klana jednom
godišnje ceremonijalno ubiju i pojedu na totemskoj
svečanosti. Ovo je prvi oblik religije i, upravo nje­
mu, kao fiksaciji za traumu, sva kasnija religijska
ispoljavanja duguju svoj kompulzivni karakter i
iracionalnu snagu.
U religijskim dogmama, uz psihotički iskrivlje­
ne sadržaje, sačuvan je i deo istine koja se može
nazvati istorijskom,** veli Frojd, jer kroz razvoj
religije vraća se, kao potisnuti sadržaj, istina o dav­
našnjem oceubistvu. Ubistvo Moj si ja pokrenulo je
duboke slojeve u kojima je sačuvan njegov prauzor;
tako je u judaizmu, kao religiji oca, zapravo rekon-
struisan nekadašnji položaj praoca, vraćeno mu je
njegovo istorijsko pravo. Nova vera institucionali-
zuje obožavanje oca, ali iz osećajne ambivalencije
rađaju se i neprijateljski impulsi prema njemu.
Oni ostaju nesvesni i kao takvi uvek iznova stva­
raju osećanje krivice, što dovodi do nesvesnog od­
ricanja od tog neprijateljstva i sublimisanja nagon­
skih impulsa. Tako stalnim odricanjem od nagona,
kaže autor, Jevreji u zanosu moralnog asketizma,
jednostavno, ostvaruju napredovanje u duhovnosti
i dosežu etičke visine nepristupačne drugim naro­
dima.

** Tek u Mojsiju i monoteizmu Frojd utvrđuje takav

sadržaj istorijske istine u religiji. U Totemu i tabuu, govo­
rio je samo o prisilnoj neurozi kao karikaturi religije (hi­
sterija bi bila k a r i k a t u r a umetničkog stvaranja, a para­
noidna sumanutost — k a r i k a t u r a filozofskog sistema), ka­
rikaturi utoliko što je neuroza asocijalna tvorevina. A u
Nelagodnosti u kulturi (1930) kaže: „1 ona (kultura) po­
kazuje borbu između E r o s a i smrti, nagona života i nagona
razaranja, koja se odigrava m e đ u ljudima. Takva borba
je najhitniji sadržaj života uopšte, pa se zato i razvoj kul­
t u r e može kratko označiti kao borba ljudskog roda za

148
 Obogotvorenjem oca rekonstrukcija prošlosti
kroz religiju nije dovršena. Kao glasnik potisnutog
sadržaja potmula svest o krivici zahvata narode
Sredozemlja, sve dok neki božji sin nije priznao da
je ubio oca. On zbog toga ispašta, ali zatim i sam
postaje bog pokraj oca, u stvari, umesto oca. Tako
je, u iskrivljenom obliku religijskih dogmi, ostvare­
no vraćanje potisnutog sadržaja — iskonskog oce-
ubistva, no sada u kulturi koju je čovek stekao***
Na izgradnju hrišćanskog fantazma o izbavlje­
nju, kaže Frojd, uticala su predanja iz orijentalnih
i grčkih misterija, a to što se Hrist žrtvuje nevin
i prima na sebe krivicu svih ljudi, posledica je ka­
snije potrebe da se stvori tajna koja izmiče razum­
skom poimanju, pa se u nju mora verovati.
Uspostavljanjem nove vere judaizam postaje
svojevrstan fosil. Proistekavši iz religije oca, hri-
šćanstvo je postalo religija sina i nije izmaklo sud­
bini da će morati da ukloni oca. Uz pripadnike dru­
gih naroda Sredozemlja i deo Jevreja prihvata
hrišćanstvo, prema kojem su svi ljudi jednaki; time
oni prestaju biti Jevreji. Preostali, koji ne priznaju
krivicu zbog ubistva oca i ne prihvataju izbavljenje
koje nudi nova vera, žele da sačuvaju povlasticu
ocu najbližeg, „izabranog" naroda, i time određuju
svoju tragičnu sudbinu u kasnijoj istoriji.
život. I ovu borbu giganata žele naše dadilje da ublaže sa
,buji paji s neba'", ( N o v i Sad 1973, str. 330).
*** Frojd, izgleda, podrazumeva da je ovaj put bio
jedini koji je vodio napred, u istoriju. , X o d primitivnih
naroda... zakržljavanje religijskog razvoja može se dove­
sti u vezu sa slučajevima rudimentarnih neuroza" koji su
poznati u psihopatologiji. „ N a izgled racionalističke, reli­
gije Istoka su u svojoj suštini kult predaka, znači takođe
se zaustavljaju na ranijem stupnju u rekonstrukciji pro­
šlosti". Muhamedanstvo zapravo nastaje podražavanjem
judaizma, tvrdi autor, ali u njegovom unutrašnjem razvoju
dolazi do zastoja jer nema produbljivanja ubfstvom osni­
vača vere. Isti uslovi raspada politeizma, kod Jevreja do­
vode do pojave monoteizma, a kod Grka do početka filo­
zofskog mišljenja. „Harmonija u oblikovanju duhovne i
telesne aktivnosti, kao što su to ostvarili Grci, ostala je
Jevrejima uskraćena. U tom konfliktu opredelili su se ba­
rem za alternativu koja je bila kulturno značajnija".

149
 Rasprava Čovek Mojsije i monoteistička religi­
ja postaje tako Frojdov prilog jevrejskom pitanju.
Možda su izuzetni uslovi nastanka rada doprineli
da upravo ovde, više nego igde drugde, postaje ja­
san odnos osnivača psihoanalize prema naciji iz ko­
je je potekao; a time kao da se nazire i odgovor na
ono osetljivo pitanje o odnosu psihoanalize i tra­
dicije jevrejskog naroda.
Sva Frojdova istraživanja imaju koren u praksi
psihoanalize. Nesumnjiva otkrića složenosti i dina­
mičke prirode čovekove ličnosti, pionirski doprinos
samoj psihoterapijskoj praksi, dijagnoza nelagod­
nosti u kulturi kojoj je bio savremenik — proistekli
su iz dugogodišnje terapeutske aktivnosti Sigmunda
Frojda. S druge strane, sve stramputice na koje
zapadaju njegova istraživanja inicirane su iskustvom
i ohrabrujućim rezultatima psihoanalitičke prakse.
Frojd-naučnik XIX veka, veka obuzetog idea­
lom „prirodne nauke" — nastojao- je da psihičke
fenomene pomiri sa energetsko-fizikalnim modelom
onoga vremena i da svoja razmišljanja nadoveže na
Darvinova otkrića u biologiji. Tako ostaje nezain-
teresovan za socijalne aspekte psihičkog razvoja i
života individue, dok kao građanin ondašnje Evro­
pe ne razmatra problem eventualne kulturalne re­
lativnosti svojih zapažanja. U tumačenjima koja je
ponudio kao „filozof kulture" previđa njenu auten­
tičnu istorijsku dimenziju, pa njegova rešenja i ne
izlaze iz ravni svojevrsnog naturalizma.
Sigurno je, međutim, da konačni sud o dome­
tima koje Froid postiže van svoje osnovne oblasti,
ne sme biti isključiv. Jer, ako bi se vrednovao uti-
caj koji ie ostvarila ortodoksna psihoanaliza, nema
sumnje da uz lavinu nastavljača, revizionista i inter­
pretatora koje je inspirisala, u zasluge joj treba
ubrojati i one promašaje, pojednostavljenja — po­
grešne i kratke spojeve koji su je pratili; u zasluge
utoliko što su mogli biti provokacija ili povod za
nova istraživanja i drugačija tumačenja.
Maksim Santini
 SADRŽAJ

I
MOJSIJE-EGIPĆANIN 7

II
AKO J E MOJSIJE BIO EGIPĆANIN . . . . 18

III
MOJSIJE, NJEGOV NAROD I MONOTEISTIČKA
RELIGIJA 58
POGOVOR
FROJD I MONOTEIZAM 145