Марин Барлети

Ђурађ Кастриот
СКЕНДЕРБЕГ
Историја и славна дела
кнеза епирског

Нови Сад, 2018.

Наслов оригинала: Historia de vita et gestis Scanderbegi, Epirotarum Prin-
cipis
Прво издање: 2018.
Издавач: Мунгос, Нови Сад у сарадњи са СИА Матић, Београд и
Институт за националну историју, www.institutni.com
Школа гусала Сандић, www.skolagusalasandic.rs
Племе Кучи, www.plemekuci.com
Превод: др Стеван Томовић
Лектура: Илија Петровић
Техничко уређење: Мунгос
Дизајн корица: Владимир Јајин
Штампа: Донат Граф, Београд
Тираж: 1000
Дистрибуција: Мунгос, Нови Сад, тел. 063/512-835

CIP - Каталогизација у публикацији

Библиотека Матице српске, Нови Сад

321.17:929 Skënderbeut
94(496.5)

БАРЛЕТИ, Марин
Ђурађ Кастриот Скендербег : историја и славна дела кнеза епирског / Марин Бар-
лети ; [превод Стеван Томовић]. - 1. изд. - Нови Сад : Мунгос, 2018 (Београд : Донат
граф). - 536 стр. ; 21 cm

Превод дела: Historia de vita et gestis Scanderbegi, Epirotarum Principis. - Тираж 1.000.

ISBN 978-86-80250-12-0

a) Скендербег, албански кнез (око 1403-1468) b) Албанија - Историја

 Садржај

Предговор издавача .......................................................... 5

Читаоцу (предговор преводиоца на енглески језик) ........ 27
Прво поглавље ................................................................ 31
Друго поглавље .............................................................. 68
Треће поглавље ............................................................. 110
Четврто поглавље ........................................................... 147
Пето поглавље ................................................................ 183
Шесто поглавље ............................................................ 222
Седмо поглавље ............................................................. 281
Осмо поглавље ............................................................... 319
Девето поглавље ........................................................... 364
Десето поглавље ............................................................ 411
Једанаесто поглавље ..................................................... 451
Дванаесто поглавље ...................................................... 496
Сажетак ......................................................................... 521
Додатак .......................................................................... 527
.
 Предговор издавача

Скендербег је Србин од старине

Књига коју, читаоче, управо узимаш у руке, први је српски превод
Скендербеговог ратничког животописа објављеног 1508. године у Вене-
цији, на латинском језику. Марин Барлети, њен састављач, у релативно
кратком времену био је Скендербегов савременик, што ово штиво, на
известан начин, чини пријемчивијим за читање. Утолико пре што је, како
сам каже, „само волео да запише истину, јер пишући о прошлости не
жели да износи неистине, нити да другима непромишљено противречи”.
Обично се каже да је Марин Барлети био католички свештеник, ху-
маниста, „први албански историчар”, „једини велики историчар Албаније
у време ренесансе”, да је рођен у Скадру, а умро у Италији, али су под
сумњом и година његовог рођења (1450, или 1460, или око 1460), и го-
дина смрти (1512. или 1513), и место у коме је умро - Падова или Рим.
И не само то, под сумњом је и његова народносна припадност. За Ал-
банце, нарочито данашње, он је несумњиви Албанац, док енглески
Биографски речник албанске историје, неповерљив у том погледу, каже
да га неки научници сматрају досељеником из Италије, односно етнич-
ким Италијаном, иако „већина албанских научника верује да је Албанац”.
На српској страни, у Цетињској хроници, збирци рукописа које је скупио
владика Василије III Петровић Његош (1709-1750-1766), може се прочи-
тати да је Барлети „словенског порекла”, односно српског.
Могло би бити и ово последње (мада би се и то морало ставити под
знак питања), да није и сам Барлети у својој Опсади Скадра (1506, пре-
вод на српски 2018), реченицом да су „међу нама (браниоцима скадар-
ским, јер је и он био бранилац - ИП) три категорије људи: Италијани,
морнари и Скадрани или Епирци”, наговестио ко је и шта је. Будући да
се Скадар налази у српској Доњој Зети (где је православље, и поред
агресивног деловања римокатоличке цркве, било чврсто укорењено), у
њему су, по природи ствари, углавном обитавали Срби.
Први шиптарски трагови око Скадра и Ђаковице срећу се тек крајем
15. века (кад Скендербег већ није био у животу), тако да албански тур-
колог и ономастичар Селим Пуљаха с разлогом каже да тада, у крају од
5
Пећи до Ђаковице, Албанаца није било више о једног процента. Мимо
тога, по Косову и Метохији, као ни по црногорско-брдско-арбанашком
пограничју, никад није било ни једног јединог микротопонима албанског,
али зато по целој Албанији има више србских топонима него албанских.
Познато је да су топографски називи, хидроними и ороними (називи за
реке и брда, планине) најбољи докази - који је народ старији на одређе-
ној територији. Та имена су одолевала свим најездама у свим крајевима
света. На територији савремене Албаније, нема имена албанског порек-
ла; сва имена су српског порекла - са грчким преводима за известан број
њих. То доказује да је цела Албанија била српска земља, па и најјужнији
њени делови су били насељени Србима. То потврђује и Френсис Картер
(1871-1938), који каже, да је „у Епиру, између Арте и Ђирокастра, живе-
ло словенско племе - Војонита” (према: Слободан Јарчевић, Бивши Срби
Шитари, Београд 2012, 48-49).
И друго издање хрватске Енциклопедије Југославије (1984, лат.) пот-
врђује да је Албанија тако названа по илирском племену Албанои, што
се види из податка да је „у II в. Клаудије Птолемеј забележио у мапи
света име илирског племена Албанои и град Албанополис на подручју
данaшње средње Албаније. Стари облик имена био је у употреби најпре
у средњој Албанији, а с временом је постао општенародним именом Ал-
банаца”. Основа за такво писање могла је бити нађена и у наводу (пи-
саном пре стварања антисрпске државе Албаније) да „сама пак тако
звана данашња Албанија није ништа друго до стара Лабија или Белих
људи - Срба - земља (које Грци зову Пелазги, односно бели људи, с умек-
шаним почетним гласом у речи бели - ИП), а Београд њен звао је се нег-
да тако исто Алба, или Лаба, као што нам то сведочи животопис св.
Владимира цара српског, ког је убио на превари бугарски узурпатор Вла-
дислав и Самјуил, као што Србљак стр. 137. сведочи: ,Сеј свјати славни
кнез доблествени мученик Јован Владимир, возрасте од благочестиваго
и благодетелнаго корене, во граде Албији - Београду - пријавшаго влад-
јеније и свјем Илириком и Далмацијеју владичествоваше’ и т. д. А да пак
сви данашњи тако звани Арнаути, или као што се зову Шкипе, ван Гега,
приличног дела тако званих Тоска, Барда, Бдјача, - Дајчера - Кастра,
Скала и т. д. нису ништа друго, до негда бивши чисти Срби, а сада пош-
кипљењаци, сведоче, међу осталим млогим сведоџбама, и остала племе-
на, која и данас говоре више српски, но шкипски, а која имају све обреде
и обичаје српске па још и данас имају само чисти српски тип, а не какав
други” (Милош С. Милојевић, Одломци историје Срба и српских - југосла-
венских - земаља у Турској и Аустрији, Београд 1872, 159-160).
Са своје стране, енглески државник Џон Кем Хобхаус (1786-1869), ко-
ји је иза себе оставио и један путопис по Турској, пише да „што се тиче
албанског језика... основа је словенска, измешана с различитим језици-
6
ма, међу којима највише из турског, затим савременог грчког, италијан-
ског, француског, чак и неке речи су из енглеског - у овој чудној мешави-
ни” (Исто, 49). Ништа од тога Барлетију „није ишло под капу”, он се врло
трудио да не помене Србе. И Скадрани су за њега - Епирци.
За добронамерни научни свет - Епирци су Илири, Илири су Срби, а
Барлетијеви грчки савременици нису сматрани Епирцима. Епирска дес-
потовина, настала после крсташког упада у Цариград, односно Констан-
тинопољ (1204), граничила се са српском државом Рашком, тако да су и
током друге половине 14. века њом управљали Немањићи. Нешто рани-
је, Епир је био део Српске Земље. Догађај који је проузроковао долазак
Азијата, данашњих Албанаца, у Србију био рат између Византије и Срби-
је у јесен 1042. године. Ромеји су са великом војском напали Србију и
борбе су вођене на пределу Новог Епира, данашња територија Албаније.
У две велике битке Срби су страшно поразили Ромеје и то је проузроко-
вало немире у Византији. Један од побуњеника био је војсковођа Ђорђе
Манијакис, који је командовао византијском војском на Сицилији и у
јужној Италији. Пошто су га без разлога сменили, одлучио се на побуну
и кренуо да узме власт у Цариграду. Повео је своју византијску војску
коју је имао под својом командом и један део кавкаских Азијата, као по-
моћне чете. Са овим Азијатима ишле су и њихове породице, како је то
био обичај у том времену. Манијакис се са својом војском искрцао у Дра-
чу почетком марта 1043. године. На путу за Цариград, он се код Острова,
близу Дојранског језера, сукобио с ромејском војском верном Цариграду;
у тој је борби и погинуо, а његова се војска предала. Ове догађаје опи-
сао је савременик, византијски историчар Михаило Аталиота (Michael
Ataliota, Corpus, scriptorum historiae Byzantinae, Weber, Bonn 1844, Tome
II, page 121). Византинци су прихватили Манијакисове војнике који су
се предали, али нису хтели да приме Азијате који су били странци. Њих
су потисли на територију Србије. Ови нису могли да се врате натраг на
Сицилију, јер су лађе са којима су дошли биле заплењене. Молили су
Србе да им дозволе да се негде населе, па како су они традиционални
сточари, гајиће стоку за њих и српску властелу. Војислав им је дозволио
да се населе у Рабану, једно мало и слабо насељено место на подножју
планине Јабланице.
И касније, за време цара Уроша, наследника Душановог, Епир се на-
лазио у саставу Српскога Царства.
Данашњи Епир, у око две трећине грчки, а у оном преосталом делу
албански, простире се до Валонског залива, на југу данашње Албаније.
Зна ли се све то, онда ону последњу Барлетијеву „категорију”, Скад-
рани или Епирци, треба читати као да су Скадар бранили Срби. Прећут-
кујући српско име он, заправо, саопштава да није „словенског порекла”.
Како није ни морнар, остаје само претпоставка да је Италијан. Није то
7
Карта српског царства 1360. По смрти Душановој, на малом делу данашње
Албаније влада Карло Топија, свуд су около очигледно Срби. Питање је и Кар-
лове народносне припадности, пошто му се отац звао Андреј, а деца, што брач-
на, што ванбрачна, Ђерђа (вероватније: Ђурађ), Јелена, Војисава, Марија, Ники-
та, Тануш, Лазар. Андрија Качић Миошић пише их као Топиће. Неки од њих су
исламизовани и прозвали су се Топтани. Извор: Wikipedia, Карло Топија.
8
рекао рачунајући да ће га Италијаном, или Италијаном по пореклу, леги-
тимисати и чињеница да се 1479. године, после предаје скадарскога
града Османском царству, настанио у Венецији и да се тамо, касније,
школовао у римокатоличком школском систему.
Замешатељству око Барлетијевог порекла много је допринела и ова
његова књига (Скендербег - историја и славна дела кнеза епирског, на
латинском: Historia de vita et gestis Scanderbegi Epirotarum principis), која
је у свету, на разним језицима, доживела велики број издања и коју да-
нашњи Албанци, народ краткога века на постојећем животном простору,
ни по чему Епирци, сматрају албанским културним благом „од виталног
значаја за формирање албанске националне самосвести”.
Ова књига о Скендербегу послужила је Албанцима као подлога за
крађу и српске историје и српске културе.
Порекло Скендербегово. Барлети не троши много речи на порекло
Скендебегово, само назначује „да су оснивачи рода Кастриота потицали
из Ематије, која је део Македоније”, те да су они „владали Епиром у миру
и у сваком благостању, као једнако угледан и славан род”. Отац Скендер-
бегов, „Јован Кастриот... надмашио је све своје претке по разборитости,
великодушности и непревазиђеној храбрости, и по свим другим врлина-
ма, а нарочито - ако се то рачуна - по дивном стасу и ретко лепом лицу.
Његова жена, по имену Војислава, жена достојна таквог мужа, била је
чувена и по томе што је била кћер једног племенитог владара Трибала,
као и по својој лепоти, мудрости и чистоти духа, са којом се није могла
упоредити ниједна друга жена. А ништа мање не заслужује она похвала
због доброг потомства која је иза себе оставила, јер такво потомство је
многе жене учинило славним и вредним посебног помена и хвале; кажу
да је имала деветоро деце: пет кћери, по имену Мара, Јела, Ангелина,
Влајка и Мамица, и синове по имену Репош, Станиша, Константин и,
најмлађи, Ђурађ”, касније прозван Скендребег.
Ако каже да је мајка Скендербегова „била кћер једног племенитог
владара Трибала”, онда то треба читати да је била Српкиња. Јер, бројни
аутори, из старијих времена нарочито, под Трибалима подразумевају
Србе, тако да и српске владаре из лозе Немањића идентификују као
краљеве трибалске. Византијски хроничар Ђорђе Кедрин (11. и 12. век),
земљу Трибалију, у крају у коме је много касније откривен Лепенски Вир
(данашњу источну Србију, на Дунаву), назива област Срба, а Лаоник
Халкокондил, рођењем Атињанин, без икаквих ограда каже да је „род
Трибала, Срба, на целој земљи најстарији и највећи, то поуздано знам”.
Идентификујући Трибале као Србе, он каже да се „Трибали, Мизи, Или-
ри, Пољаци, Сармати служе између себе истим језиком”. Знак једнакости
између Трибала и Срба стављан је и много касније, чак и у 19. веку. Тако
су, на пример, француски енциклопедисти Едме Мантел и Конрад Малт-
9
Брен (1775-1826), године 1803, објавили у Паризу, у шеснаест томова,
дело названо Географија, математика, физика и политика свих делова
света, написана према ономе што је било објављено као тачно и ново
од географа, природњака, путника и твораца статистика међу најпросве-
ћенијим народима, и у десетом тому на страни 69, написали и следеће:
„Равница звана Косово... славна је по великом броју битака, које су се
на њој одиграле. Султан Мурат, кога ми (Французи - ИП) зовемо Амурат
I ту је потукао, 1389. године, савезничку хришћанску војску, коју је пред-
водио Лазар, владар Србије. После победе, Амурат је био убијен од јед-
ног Трибала”. Двојици учених Европљана, који су своје дело темељили
на различитим документима и сведочанствима, могло се учинити да су
Срби и Трибали на Косову били „савезничка хришћанска војска”, али у
констатацији о погибији турског цара не може бити никакве сумње:
Србин Милош Обилић и „један Трибал” исто су лице.
Барлети даље пише да „када је Мурат целу Грчку ставио под свој
јарам и онда кренуо са својим барјацима ка Македонији, дуго и тешко
ратујући и за собом пустош остављајући, Јован Кастриот је на крају,
изморен дуготрајним ратом и у немоћи пред непрекидним таласима не-
воља, био приморан да тражи мир који је добио под условом да све своје
синове преда Турчину за таоце. Тамо је Ђурађ био потурчен и добио име
Скендербег.
Мурат је највише волео и уважавао Скендербега због добре нарави
која га је красила и због младости (имао је непуних девет година). Зато
су му обезбеђени сви најбољи учитељи да га науче свим наукама одго-
ворајућим за његове године. И тако је он за веома кратко време, будући
жељан знања, научио турски, арапски, италијански, грчки и словенски
језик (овај последњи, српски, био му је матерњи, али тиме што му је
измислио „словенски” језик као страни, Барлети мистификује целу причу
о пореклу Скендербега - ИП). Како је из године у годину јачао и стасао,
тако је више проналазио одушевљење ни у чему другом осим у вешти-
нама ратовања, ништа од тога не пропуштајући да научи. Вежбајући час
са мачем, час са луком и стрелом, на коњу и без коња, свакога дана је
показивао своју невероватну телесну снагу, окретност и држање, увек
чинећи нека велика дела која нису одговарала његовим годинама. Чим
му је тело постало довољно јако да прати његову живахност и храброст,
и чим се показао способним да издржи стање ратовања, гледао је како
да стекне одобравање и углед међу свима око себе, а нарочито од самог
владара, те је зато сваког дана изазивао другове на јавна надметања у
разним ратним вештинама, на којима је по обичају завређивао поштова-
ње и одликовања, идући тако ка путу нарастујућег угледа и своје будуће
славе.

10
 Када је стасао у човека великог стаса и телесне снаге, све вежбе и
задатке одговарајуће његовој снази обављао је са лакоћом, као и да
трпи глад, жеђ, хладноћу, врућину, и све остало. Он је свакодневним
вежбањем постајао одвећ вичан борби и тиме савршено обучен у свим
ратним вештинама”.
Већ из ових двадесетак редака видљиво је да је Барлети био опчињен
Скендербегом, његовим животом и делима, нарочито делима, тако да
му и преостале странице ове књиге (а има их преко петсто) представља-
ју хвалоспев.
За Барлетија, Срба као да нема. Да ли због тога што је као като-
лички свештеник „формацијски” био непријатељски расположен према
православљу, он избегава појмове „Срби”, „Србија” и „српски”. Ако већ
неки од њих мора бити поменут, то ће бити учињено кроз уста других:
„Мир би закључен... посредништвом Ђурђевим, деспота Србије и
Рашке (то је Горња Мизија коју Турци зову Србија)”;
- За Барлетија, Срби су Мизи, а „познато му је да су се Грци, Бугари
и Мизи, заслепљени међусобном мржњом и сукобима, својевољно пре-
дали Турцима”;
- Оцрњује Србе кад каже да су Скадрани, у књизи Скендербегови
Епирци, а „на терену” Срби из Доње Зете, „заумљени злом и у превеликој
жељи да свој гнев искале кроз освету, оставили тај град у најјаднијем
стању”;
- Да су Дебрани („ни по имену, ни по језику, нису били прави Епир-
ци”) нешто друго него Епирци, Срби, не би им Скендербег поверио, као
странцима, да бране Светиград;
- „Доњи Дебар... насељавају прави Епирци, пркосан и ратоборан на-
род... Горњи Дебар је брдовит и планински предео пун шума, надомак
Македонији, којој је сличан где живе Бугари или Трибали - неустрашив
и рату склон народ”;
- Скендербег је из Горњег Дебра, што значи да није Бугарин - јесте
Трибал, али Барлети избегава да га назове Србином, довољно му је да
буде „само” Епирац, мада на другом месту тврди да је „народ из области
дебарске био словенског рода”;
- Кад Петар Перлатски, рођен у Македонији, управник Светиграда, о
коме Барлети зна да је требало да постане протосинђел, свештено лице
„које они тако зову, а ми - опат”, каже да је Александар Велики „наш су-
народник”, онда је јасно да су у питању Срби;
Србија је Барлетију само на једном месту - Србија, али само због тога
да би Ђурђа Бранковића, „у то време називаног Господар или Деспот
Србије”, окривио за пораз мађарске војске код Варне (1444, овде годину
дана раније).

11
 О Скендербегу, од новијег времена ка старијем
Ако у десетотомној Историји српског народа (књига друга, Београд
1982), књизи писаној са гледишта вечности, стоји да је Ђурађ Кастриот
Скендербег (1403-1468) „потурчени син арбанашког властелина Ивана
Кастриота”, да се налази на челу „арбанашке феудалне господе” и да је
„арбанашки великаш”, онда, ван сваке сумње, нешто није у реду са наци-
оналном свешћу ни њених састављача, ни њеног издавача, ни њеног
финасијера, а, богами, ни са историјском „науком” коју сви они представ-
љају, неки као стални понављачи, а неки као њени злосрећни послуш-
ници. Јер, препозна ли се појам „албански” као обележје нечега што
припада Албанцима, односно Арбанасима, односно Арнаутима, онда
читаоцу преостаје само да то „откриће” преведе на један једини начин:
састављачи наведених умотворина за једини извор (и литературу) својим
„научним” тврдњама искористили су коњак „скендербег” произведен у
данашњој Албанији.
Енциклопедија Југославије (лат.) уопште не помиње Скендербега,
што значи да га она не признаје за Јужног Словена, још мање за Србина.
Хрватској Опћој енциклопедији (1981, лат.) познат је као Скандербег,
мало Ђорђе, а више Јурај, као „један од последњих бораца за слободу
балканских народа, узалудно покушавајући да се супротстави ислам-
(ском) продору на Балкански полуоток”, кога је Андрија Качић Миошић
„опјевао као балканског и албанског јунака и борца за слободу”. И јесте
га опевао као јунака, али је енциклопедијска конструкција о „балканском
и албанском” злоупотреба онога што тамо стварно пише: реч „балкан-
ски” Качић уопште не помиње (јер је она измишљена тек почетком 19.
века, до када је данашњи Балкан био Хелм), а први помен речи
„Арбанија” сведочи да „Арбанија илиричка јест држава”. Како су Илири
били старо српско племе, јасно је да је и Качићева „Арбанија” србска
држава, те да су и „триста Арбанаса” са којима се Скендербег вратио из
турскога ропства - триста Срба. И он сам, Скендербег, према ономе што
пише Качић, а што је, на свој начин, представила Опћа енциклопедија,
јесте србски јунак.
За Малу енциклопедију Просвете (1978) све је јасно: Скендербег је
„албански кнез, вођ албанског народа против Турске и Венеције у борби
за независност”, због чега га „Албанија слави као националног јунака”.
Могло би бити да је аутор управо поменуте „просветне” одреднице
своје „знање” преписао из Војне енциклопедије (1966, лат.) која Скен-
дербегу такође признаје да је „албански кнез и вођа албанског народа
у борби за независност против Турске и Венеције”, чијом се смрћу „завр-
шила организована борба албанског народа, али отпор турским осваја-
чима није престајао”.
12
 Завиримо ли мало дубље у прошлост, видећемо и да Народна енци-
клопедија српско-хрватско-словеначка IV књига С-Ш (1928) не познаје
Скендербега, по истој логици коју је поштовала и Енциклопедија Југо-
славије. Ако ова друга прећутно признаје оно што тврде Војска, беог-
радска „Просвета” и Хрвати, да је Скендербег „албански кнез”, „вођа
албанског народа” и „албански јунак” (мада Хрвати, за сваки случај,
пишу да би он могао бити и „балкански” - што се може тумачити „и овако
и онако”), Станоје Станојевић (1874-1937), историчар и уредник Народне
енциклопедије СХС, признаће да своје историјско „знање” заснива на
ономе чему су га научили странци, током универзитетских студија у беч-
ком огранку германске (нордијске, бечко-берлинске) историјске школе:
„Док смо ми били мали и слаби и политички и културно, радили су други,
већи и културнији народи, и наше ствари”. Уз то признање, објављено
уз појаву прве свеске Архива за арбанашку старину у Београду (Полити-
ка Београд, број 5072 од 8. марта 1924. године, 6. страна), рекао је и да
„смо ми временом успели да своје науке узмемо сами у своје руке”, али
је прећутао да се узимањем „своје науке у своје руке” сачувао не само
њен несрпски већ и антисрпски дух нимало српски расположених стра-
наца из малочас поменуте берлинско-бечке школе, познате и као гер-
манска, или нордијска.
Како нико у званичној српској науци то признање није схватио као
подстицај да размисли о чему се ту стварно ради, Станојевић је својим
медитацијама о „малима и слабима”, о „нашим стварима”, о „већим и
културнијим народима”, о „својој науци у својим рукама”, могао додати
и да је дошло време да „ми” помогнемо другима. А та помоћ састојала
се у труду српских научника из Београда да научно-стручним часописом
Архив за арбанашку старину, језик и етнологију пређу „границе својих
националних наука” и отпочну „проучавање једног народа културно и
просветно слабијег”. Што ће рећи: кад су германски (нордијски) учитељи
из берлинско-бечке школе успешно довршили „наше ствари”, српске, и
у бразду увели такозване српске интелектуалце „без националне прош-
лости” (или националне свести), тако научени „интелектуалци” могли су
прећи на подучавање „једног народа културно и просветно слабијег”, на
порицање српске прошлости и српских језичких и културних обележја у
албанском суседству, као и на препуштање Албанцима свих поменутих
српских обележја и, уз њих, српских територија. Београдски научници и
београдске научне институције послужили су, тако, низу немачких и
других несрпски расположених „истраживача” да на српским историј-
ским, језичким и етничким темељима изграде албанску „науку” и, потом,
идеју о „великој Албанији”.
Један од тих значајнијих „градитеља” био је и Јован Цвијић (1865-
1927), бечки студент, географ, антрополог, етнолог и историчар, који
13
је, чврсто се држећи нордијске „научне” мисли, крајем 1916. године,
својим француским слушаоцима на Сорбони, могао саопштити и следеће:
„Познато је да су Арбанаси потомци старих Илира, донекле порома-
њени за време римске владавине, затим измешани са Словенима, наро-
чито у току Средњега Века... (када су) пословењена романизована илир-
ска племена динарске системе осим оних у Проклетијама и даље на Југу
у Арбанији. Изгледа да се тамо повукао и један део илирског становниш-
тва из централних и северних делова Полуострва. Али у овој земљи као
и у Епиру, крајем X, почетком XI века и доцније, долине и равнице су
биле насељене Словенима, а Арбанаси и Аромуни су становали по побр-
ђима и у планинама. За владе Анжујске династије (1250-1350) у примор-
ским низијама и око Дрима имало је још словенског становништва, које
су (по Јиречеку) појачали српски досељеници за време српске владави-
не, нарочито у XIV веку. Још и данас се и усред Арбаније наилази на
остатке овог поарбанашеног становништва. По традицији племена се-
верне Арбаније, они су мешовитог, арбанашко-српског порекла. Сматрају
себе за сроднике црногорских племена. Познато је да је арбанашки ју-
нак, Скендербег, арбанашко-српског порекла. Јужни Словени су асими-
ловали велики број Илира, од Дунава до јужне Македоније; они су, ме-
ђутим, поарбанашени у Арбанији, нарочито у турско доба” (Ј. Цвијић,
Балканско полуострво и јужнословенске земље: Основе антропогеогра-
фије, Београд 1922, 255-256).
Кад већ без икаквог образложења каже да је „познато да су Арбанаси
потомци старих Илира”, да су Словени успели да пословене („асимилују”)
романизована илирска племена по динарској области, али не и у Арба-
нији, да се „тамо”, у данашњу Арбанију, изгледа повукао и један део
илирског становништва (непословењеног!) „из централних и северних
делова Полуострва”, те да је, опет познато, арбанашки јунак Скендербег
арбанашко-српског порекла, онда је све то блискије трачу него науци:
све што је од некога чуо или научио, прима здраво за готово, али само
под условом да у тој причи нема изворних Срба, Срба од искона! При
томе, он без икаквог коментара оставља сопствено саопштење да се
„данас и усред Арбаније наилази на остатке... поарбанашеног станов-
ништва”. Иако је констатовао да су поменути поарбанашени Срби пред-
стављали остатке „словенског становништва, које су... појачали српски
досељеници за време српске владавине, нарочито у XIV веку”, пропустио
је да објасни из ког је времена то словенско становништво „заостало” и
у каквим условима.
Томо Ораовац (Томо Петров Вучинић, 1853-1939), Старокуч, књи-
жевник, политичар и историчар, подробно пишући о Албанцима, казује
и следеће:

14
 „Сјевероисточни Арбанаси или т.зв. Малисори са врло малим изузет-
ком српског су поријекла... Језик им је препун ријечи талијанских, срп-
ских, грчких, румунских (римских) и турских. Своје азбуке немају и све
до освојења Арбаније (ваљда док нису потпуно овладали Албанијом -
ИП), па и за дуго вријеме после тога њихова је азбука била ћирилица са
којом се служио Скендербег и сво старо малисорско племство, што се
да видјети из многих повeља и споменика Кастриотовића, Леке, Николе
и Павла Дукађинца” (Томо П. Ораовац, Арбанашко питање и српско пра-
во, Београд 1913, 8-10).
Један део његове приче о Ђурђу Кастриоту, његовом пореклу, дело-
вању и успомени на њега, макар колико било опширно, гласи:
„Ђорђе Кастриотић је рођен 1403 год. од оца Ивана и мајке Воиславе,
кћери српског господара од Полога. Његов се прадјед звао Бранило
Кастриотић, био је управник Канине и погинуо је у Јањини 1379. год.,
гдје је вршио дужност намјесника, као племић Душанов. Његов ђед се
звао Константин, за кога епирски деспот Мусакије изриком тврди, да је
као српски племић господарио у Серињи, које је мјесто Хан, Јохан Георг
(1811-1869, аустријски дипломата, конзул у Грчкој, у свету признат
,специјалиста’ за наводну албанску историју, језик и културу - ИП) на-
шао у своме путовању и описао га. Константин се оженио Јеленом, једи-
ницом и унуком великог Карла Топије, господара од цијелог арбанашког
приморја и наследницом Ђорђа Топија, помоћу које је добио велики
положај и углед међу арбанашким главарима. Отац Ђурђев Иван везан
сродством са старом лозом Топија, а доцније и са другим важнијим ар-
банашким кућама био је најглавнији главар у Арбанији. Са својом женом
Војиславом имао је пет кћери и четири сина. Најстарију кћер Мару дао
је за Стевана Црнојевића господара Црне Горе, Влајку за Стевана Бал-
шића, Ангелину за Владана Аријанта-Комненовића, Јелу за неког главара
у Арбанији, а Мамица је по очиној смрти удата за Мојсила Дибранца. Од
синова најстарији Репосин умро је као православни калуђер у Синаји,
остала тројица звали су се Станиша, Константин и Ђорђе.
1413. год. Иван, Ђорђев отац, морао је дати Султану за таоце своја
три сина, а међу њима и десетогодишњег Ђорђа кога Турци потурчише
и назваше Скендербег или Искандербег, што значи господар Александар.
Ђорђе је одрастао на Султановом двору и ратовао уз Турке.
Очевина Кастриотића била је у Маћи и Дибри (Мат, североисточно
од Тиране, и Дебар, у северозападној Македонији - ИП), а наслеђе Ђор-
ђево по баби долазило му је из целе Албаније на коју је Ђорђе полагао
право, а 1444. год. по смрти свога оца кад су на Турску завојштили Дес-
пот Ђорђе Бранковић, Сибињанин Јанко и пољско-угарски краљ Владис-
лав, Ђорђе побјеже од Султана, промијени понова вјеру, дође у Кроју,
коју исте године ослободи као и град Љеш. Год. 1467. опсађивао је Кроју
15
Балабан паша, али је Скендербег уз припомоћ Леке и Николе Дукађина,
Стевана Црнојевића, Андреје Нешића и др. српских војвода одбио Турке,
а Ђорђе Алексић убио пашу. Исте године кренуо се и султан Мехмед II
противу Ђурђа, али није могао ништа да учини.
Ђорђе Кастриотић је умро од грознице 1468. год. у Љешу гдје је и
сахрањен у православној цркви Св. Николе, одаклен су га Турци по
освојењу Љеша раскопали и извадили кости, па их разбили на најситније
дјелове, грабили и носили уза се као амајлију, верујући да их пушка неће
убијати.
Ред је и право да се једанпут расправи питање о томе ко је и које
народности овај велики јунак и војвода. Зна се да му је прађед био
Србин, да му је ђед био Србин и отац и мајка чисти Срби, да му је отац
дао својој дјеци чисто српска имена и да у свој својој породици како у
мушкој, тако и у женској линији, сем бабе није имао никог од арбанашке
крви. Но да ли је Карло Топија био Арбанас то је питање које још није
расправљено. Међу Арбанасима нема имена Ђорђе, Иван, Станиша, Во-
ислава, Мамица, Јелана, Марија, Влајка, ни Ангелина, нити се код Арба-
наса могу наћи многосложна имена (што ће рећи, да ни Карло није
арбанашко име - ИП), већ обично једносложна Пренк, Ђон, Лек, Биб,
Гиљ, Дод, Том, Марк и т. д.
Зна се да се Ђорђе Кастриотић свагда служио својим српским језиком
и ћирилицом, којом је писао и издавао повеље и наредбе. Зна се да је
своје одиве давао српској властели и православним Зетским господари-
ма. Зна се да је живио као православни Србин, славу славио и све обреде
и обичаје српске вршио и одржавао.
Поред овога за доказ његовог поријекла служе и тврђења г. Ј. Г. Ха-
на, г. Аму Бује, Лежана и руског конзула Јастребова (геолог и географ
Ами Буе, 1794-1881; етнограф Гијом Лежан, 1839-1871; Иван Степанович
Јастребов, 1839-1894 - ИП). Кад заиста Скендербег не би био чист Србин
не би га у Србе трпао г. Хан, као аустријски конзул, а ни остали страни
испитивачи, који нијесу баш тако пријатељски према Србима и право-
слављу расположени. Било их је и таквих који су по цијелој Малесији,
нарочито у Скадру и око њега ништили све српске споменике, црквене
натписе и друге документе о српској прошлости тих мјеста и народа.
Нарочиту ревност у томе послу показивао је г. Хекар (Ијасент Екар, 1814-
1866 - ИП), француски конзул у Скадру коме нијесу давали мира српски
споменици и црквени натписи по свој околини Скадра.
Успомена на Ђорђа Кастриотића Скендербега остала је у живој паме-
ти код цијелог српског народа, који га сматра и увршћује међу својим
највећим јунацима, што тврде народне пјесме и предања о његовом
витештву, и славним побједама над Турцима, док се код Арбанаса -
правих Арбанаса о њему готово нигде и ништа незна, нити га Арбанаси
16
спомињу као свога јунака. А кад би он био арбанашки народни јунак и
птица у гори и чобан за овцама пјевао би о његовом витештву и славним
побједама. Но за дивно је чудо, што га онда Арбанасима подмећу неки
странци па и наши многи уважени научници, људи од пера и новинари.
Ово је колико жалосно толико и неправедно, јер се овим чини гријех
према његовој витешкој успомени, као и према народу српском, чији је
син био и коме је поред осталих српских хероја служио, а и данас служи
као дика и понос а служиће све донде док траје српског имена и српских
гусала” (Исто, 31-35).
Насупрот српским предањима и народним песмама (и о Скендербегу),
стоји тврдња Тома Ораовца да „Арбанаси немају народне литературе ни
умотворина, које се као такве могу узети, а оно мало што се може наћи
јесу само пастирске и незначајне женске пјесме, без икакве књижевне
или ма какве вриједности. Све што се о Арбанасима писало нијесу писа-
ли домородци него странци, на страним језицима. Код старих малисор-
ских породица и дан дањи могу се наћи писмени споменици и старе
листине писане ћирилицом и што се као свето чувало и чува код стар-
јешина појединих породица, који су их примили у наслеђе, као најста-
рији чланови породице” (Исто, 9).
И, са тим у непосредној вези, додаће да из малисорског племена
Мирдита (из североисточне Арбаније) потиче и породица Пренк Коле
који је на Цетињу боравио од 1872. до 1875. године и тамо од њега, Тома
Ораовца, „учио и научио српски језик и са поносом називао себе Срби-
ном. Он се сваком приликом истицао као прави потомак Скендербегов,
ређајући све предке почев од себе до Ђорђа Кастриотића-Скендербега
и од Скендербега до Андријушка брата Краљевића Марка. Ово живо
предање, које се преноси са оца на сина у овој познатој и угледној
мирдитској кући, познато је и свима Мирдитима и Малисорима и то је
живо предање и давало право на првенство овој кући, што је и Турцима
било познато и због чега су свагда зазирали од Пренк Коле и његових
предака и рођака. Ово предање почев од Пренка Коле чуо је писац
(Томо Ораовац - ИП) и од његовог оца капетана Коле који је себе смат-
рао по старини Србином и по језику Шћипетаром (брђанином). Овај ка-
петан Кола и његов син Пренк Кола причао ми је како у њиховој кући
има једна одаја - скривница гдје се чувају стара јеванђеља и друге на
пергаменту писане књиге српским (старо-словенским) језиком, које се
чувају у њиховој кући још од доба Скендербеговог.
За ове књиге и старе повеље писане на пергаменту причали су још и
то, да су их тражили многи бискупи и арцибискупи, који су њиховој кући
долазили, да их виде и да их читају, али ни један од њих није знао да
их прочита и да сазна њихову садржину, велећи да су то старе шизма-
тичне књиге, које су писали невјерници. Али како су те књиге остале
17
као аманет од Скендербега, они су их чували и очували. О тим су књи-
гама говорили са највећим поштовањем и побожним пијететом, изјављу-
јући да би прије изгубили главе и свакога и све своје, него што би те
свете књиге из својих руку испустили, вјерујући, да им оне доносе свако
добро и уважење, које као прва кућа Мирдитска имају и уживају” (Исто,
13-15).
Академик Слободан Јарчевић пропратио је ово сведочанство Тома
Ораовца коментаром да се „нико од српских државника у Београду и
Подгорици није потрудио, да се то благо смести у Српску академију
наука и уметности, у неки од музеја, или у државне просторије. Тиме су
српски државници показали потпуну недораслост. Уз њих, то су и зва-
нични интелектуалци. Шта би данас значила целокупна архива једног
од српских племића из 15. столећа! Била би колосално сведочанство о
српској држави, српској нацији, српској културној баштини... Уз њу, не
би било могуће Скендербега проглашавати припадником албанске наци-
је и албанским државником - што данас фигурира у историографији ев-
ропских држава. Нико од српских историчара није озбиљније покренуо
питање овог фалсификата у историјској науци” - Сл. Јарчевић, Бивши
Срби Шиптари, Београд 2012, 176-177).
Константин Јиречек (1854-1918), Чех, унук Павла Јозефа Шафарика
(1795-1861) по мајци, у књизи објављеној 1911. године, на немачком
(Geschichte der Serben), бавио се Скендербегом, Ђурђем Кастриотом, са-
мо као хришћанином, мада се из податка да је српски Дубровник њему
и његовој браћи даровао „право дубровачког грађанина”, мора закључи-
ти да је Србин:
„Предвођени Византинцима, Арбанаси и Власи на Пинду дигоше се
такође против Турака у Тесалији. Искусни војсковођа Аранит (Аријанит)
поче у средњој Арбанији, већ у августу 1443, поново борбу против Тура-
ка... Његов сусед на северу, Иван Кастриот, беше мало пре тога умро
(2. или 9. маја 1437, мада Димитрије Богдановић пише да се то десило
1439. или 1440 - ИП). Имао је четири сина: Станишу, Репоша, Констан-
тина и Ђурђа. Ђурађ, који је после 1426. (године у којој су он и његов
отац записани као велики дародавци манастиру Хиландару) живео код
оца као хришћанин, дат је доцније за таоца Турцима, те онде примио
ислам. Као такав добио је име Скендер-бег, по Искендеру, тј. Александру
Великом, који је такођер славан у источњачким причама... Млечићи
признадоше 1438. Станиши и Ђурђу иста она права која је уживао њихов
отац. И Дубровчани исто тако дароваше 1439. Ђурђу и браћи право дуб-
ровачкога грађанина... Значајно је да се он у обема повељама јавља са
хришћанским именом... Од тада називао се он у својим српским, латин-
ским и талијанским повељама Ђурађ Кастриот, звани Скендер-бег” (К.

18
Јиречек, Историја Срба: Прва књига до 1537 године - Политичка исто-
рија, Београд 1952, 368).
Јиречек, дакле, уз име Скендербегово и његово порекло нигде не
помиње Арбанасе.
Да је Скендербег био Србин казује и Чедомиљ Мијатовић (1842-1932),
позивајући се на један стари руски спис под насловом О Скендерје пов-
јест, односно на његов препис „од слова до слова”, који је јеромонах хи-
ландарски Теодосије сачинио 1778. године. На основу бројних цитата,
Мијатовић закључује да се „кроз целу ову историју од почетка па до свр-
шетка њеног провлачи српско име као црвен конац и у њој... дише срп-
ски патриотизам, тако да мисли(м) да се слободно може узети да је
оригинал ове историје писао Србин”, те да је тај „древни руски рукопис”
био препис неког српског оригинала (Ч. Мијатовић, Српски рукопис о
Скендербегу, Глас Краљевске српске академије XXII, Београд 1890, 18).
Нешто више је о томе „древном руском рукопису” саопштио новинар
Слободан Кљакић:
„У једном хиландарском рукопису сачуваном у Музеју Румјанцовски у
Москви, пише: ,Сего 2 маја престави се Кастриот, мнишки же Иоаким
монах’ (Овог 2. маја преминуо је Кастриот, по монашки звани Јоаким ка-
луђер).” Јоаким калуђер је сам Јован Кастриот, отац Скендербегов.
Откуд земни остаци његови и сина му Репоша на Хиландару?
Отуд што је Јован као властелин и отомански поданик 1428. потписао
уговор о привилегији да на Светој гори он и његова четири сина дожи-
вотно уживају благодати монашке испоснице која ће постати позната
као арбанашки пирг, удаљена неколико километара југозападно од Хи-
ландара.
Уговор је потписао јеромонах Атанасије, тада игуман манастира Хи-
ландара, јер је Јован Кастриот хиландарском братству даривао своја
имања, села Радостуше (данас Ростуше) и Требиште, у долини реке Ра-
дике, североисточно од Дебра, где се налазио и манастир посвећен Ус-
пењу Пресвете Богородице” (Сл. Кљакић, Скендербег у Ватикану, Поли-
тика Београд, број 33858, 11. фебруар 2008, 08).
Поред тога, Кљакић ће написати и да у предворју велике цркве у Хи-
ландару, на њеном северном зиду, има један натпис на старосрпском:
„Престави се раб божии Репош, дукс илирскии, 6939”, односно „Овде
почива слуга Божији, војвода илирски, 6939” (видети Додатак на крају
књиге), што ће рећи да се упокојио 1431. године, с разликом од 5508
година између старог српског и данашњег општеприхваћеног календара.
Руски рукопис узима, дакле, као несумњиво да је отац Скендербегов
био „христијански књаз Иван, презиваемиј Кастриот, от колена краљева
македонских, то јест сербских” (Ч. Мијатовић, Наведени рад, 18), те,
пошто је и Иванова жена била Српкиња, Мијатовићу преостаје само да
19
закључи како су Срби с разлогом сматрали Ђурђа Кастриота својим на-
родним јунаком.
У потрази за Скендербеговим пореклом Мијатовић ишчитава и оно
што је писао национално незаинтересован тумач Ђурђевог живота, Ди-
митрије Франко, властелин дривастански, духовник римске цркве. Фран-
ко пише да је Скендербег био син „Господара Ивана Кастриота господара
од онога дела Албаније који се зове Ематија (област у древној Македо-
нији - ИП) и Умнестија, а мати му се звала Војисава и била је кћи Госпо-
дара од Полога који је један део од Македоније и Бугарске. Иван је био
јунак човек, великодушан, и у војним стварима врло практичан и иску-
сан. Не могући се одупрети Мурату (Мурат II, владао 1421-1451 - ИП)
начини с њиме мир и даде му у таоце своје синове: Репосија, Станишу,
Константина и овога Скендербега, коме је најпре било име Ђурђе”. Кад
је узет за таоца, Ђурђу је било између осам и дванаест година. Иванова
обавеза да султану плаћа данак била је утврђена и султановом заклет-
вом да таоцима неће дирати у веру, али је он то погазио и све Иванове
синове потурчио (Исто, 18, 22. и 23).
О времену кад је „одметнути” Скендербег почео врло успешно да
ратује против Турске (за владавине Мурата II), сведочи и већ поменути
хиландарски рукопис да „пришли Расси то ест Серби Скендерови у
Турску земљу и пленили” (Исто, 17). Да су Турци заиста имали великих
невоља са српским упадима казује и навод да је султан Мехмед II (1428-
1481), кад је чуо за Скендербегову смрт, послао војску на његову земљу,
те да су „Венети почели бранити Албанију но ничтоже успели. И тако
Турци узели сербскија земљи и градове по Илирику” (Исто, 18).
Све је овде јасно: Скендербег је предводио Србе; Венети који су
бранили Арбанију јесу Срби; та је одбрана била неуспешна, тако да су
Турци узели српске земље; и Арбанија коју помиње тај хиландарски
рукопис била је српска земља, исто као и Илирик.
Петар Петровић Његош (1813-1851) владика Раде, који своје књиге
није писао напамет, произвољно, каже да су „Босна и по Арбаније / ваша
браћа од оца и мајке” и даје простор игуману Стефану да „чини... спомен
душама / витезовах нашега народа”:
„Вјерне слуге помјани, господи, / Владаоце, ма твоје робове: / непо-
бједног младога Душана / Обилића, Кастриота Ђура, / Зриновића, Ива-
на, Милана, / Страхињића, Рељу Крилатога, / Црновића Ива и Уроша, /
Цмиљанића, војводу Момчила, / Јанковића, девет Југовићах / и Новака
поради халака / и остале наше витезове” (П. П. Његош, Горски вијенац,
стихови 2345-2346, 2649-2650 и 2653-2663) .
О Скендербегу као Србину старином из Босне пише католички фратар
Андрија Качић Миошић (1704-1760), у Разговорима угодним народа сло-
винскога, објављеним 1756. године, књизи која представља стиховану
20
историју јужнословенског света. У предговору њеном другом издању, он
је написао и следеће:
„Не находећи се у мојим књижицам од краља, бана и витезова сло-
вински многе ствари и липи догађаји, који се прија, а нити и посли поро-
ђења Господина згодише у државам словинским, зато, мој љубезни шти-
оче, речене књижице приштампајем с приставком стари краља, цесара,
папа и многи свети од нашега словинскога народа, с надометком такође
многи писама од бана и стари унгарски, млетачки и словински витезова.
А то ја сам све помљиво извадио из књига латински, талијански и рват-
ски, из различити писама и карата, дипломата, дукала, атестата, давори-
ја и свидоџбе стараца, редовника и световњака”.
Највише простора посветио је Скендербегу кога рачуна у словенску
историју. А за то „рачунање” понајважнија му је Писма најпослидња од
славне Босне, у којој је именовао више десетина мање или више поз-
натих личности, Срба трију вера, пореклом из Босне.
За нашу тему (из његове Писме, односно песме) важни су следећи
стихови:
„Пробуди се, Босно, земљо славна, / Којано си заспала одавна, / Тер
ми кажи босанске јунаке / На оружју витезове јаке. / Нека могу и њих
запјевати, / Част и дику славној Босни дати! / Али Босна липо одговара:
/ Кад си пјева пјесме од јунака / Највеће си пјева од Бошњака. / Ко је
био Марко Краљевићу, / Ко л’ старином Кастриотић Јуре... / Него млади
старином Бошњаци / Који беху босанска господа / Од славнога мојега
народа”.
О обојици овде поменутих јунака писао је др Бранислав Николић у
београдској „Политици” од 15-16. фебруара 2012. године, у рубрици
„Међу нама”, на 16. страни, у тексту „Скадарски песник Милош Николић
(Миђени!)” а подстакла га је на то вест да је неки наводно албански пес-
ник Миђени Ђерђ Никола (по коме је названа и највећа књижевна наг-
рада у Албанији!) послужио локалним шиптарским властима у Бујановцу
да према њему именују једну улицу.
Од др Николића сазнајемо да је у питању српски песник Милош
Николић (1911-1938), син Ђорђа Николића из Озринића, код Никшића
(у Старој Херцеговини, данас у Црној Гори), који се после слома херце-
говачог устанка (1875) преселио у Скадар. Немајући својих значајних
историјских личности ни толико да би по њима именовали својих пет-
шест улица, Шиптари су овога Србина прогласили Албанцем, по истом
калупу по коме је Србин Ђурађ Кастриот произведен у албанског јунака
Скендербега. Ово поређење Николић је сместио у свега две кратке
реченице: „Скендер-бег је исламизирани Ђурађ Кастриот од оца Ивана
и мајке Војисаве, која је сестра Краљевића Марка. Ђурађ (Скендер-бег)
се борио против Турака који су га присилно исламизовали”. Отац Марков
21
био је српски краљ Вукашин Мрњавчевић, пореклом из села Малована,
(Мавро Орбин, дубровачки историчар - 1563-1610 - вели да је у том крају
и рођен) које је тада административно припадало Лијевну, у Босни, тада
само једној од области у Земљи Србији. Данас, то село припада Купресу.
Седамдесетак километара северозападније, у околини Босанског Гра-
хова, живели су и преци Скендербегови (такође нижи племићи као и
преци Вукашинови, који су, и једни и други - Кастриоти много раније -
„државним послом” премештени у Македонију. Своју заједничку босанску
завичајност они су, како то пише Николић, „преточили” у родбинску ве-
зу: Скендербег је сестрић Краљевића Марка, а унук краља Вукашина
Мрњавчевића. (На другом месту читамо да је Војисава од Бранковића. У
сваком случају, мајка Скендербегова је Српкиња).

Поговор
Већ више од двеста година трају спорови да ли је Скендербег албан-
ског или српског порекла. Заступници прве теорије упориште првенстве-
но налазе у писању енглеског историчара Едварда Гибона (1737-1794)
из 1788. године, док се представници друге теорије позивају на бројније
изворе.
Велики број научника, нарочито раније, у време док нордијска (гер-
манска, бечко-берлинска) школа није постала толико агресивна, исти-
цао је да је Ђурађ Кастриот Скендербег био српскога порекла, и по мај-
ци и по оцу, те да је то нашло одраза и у српској традицији о њему.
Већ помињани Јохан Георг Хан тврди да Скендербег не води никакво
праалбанско порекло, него српско: „Близу је претпоставка, да Скендер-
бег потиче из једне српске племићске породице, која је била за време
српске владавине награђена извесним поседом. Словенски облици имена
Кастриота могли би навести чак на претпоставку, да је њихово порекло
било још свеже, да би се они могли сасвим албанизирати” (Ђоко Слијеп-
чевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на
новије време, Химелстир/Немачка 1983, 46). Из Ханове тврдње и Слијеп-
чевићеве претпоставкe, наравно, следи и закључак да Ђурађ и његова
браћа нису ни спадали у „албанизованe”; они су били Срби; њихов отац
Јован води порекло из угледне породице из околине Босанског Грахова,
а за заслуге за српску државу био је награђен поседом у Пологу, у Маке-
донији.
Немачки историчари Јакоб Филип Фалмерајер (1790-1861) и Карл
Хопф (1863-1914) заступали су тезу да је Скендербег био српског порек-
ла, у најмању руку по мајци.
И код Селишчева, Афанасија Матвејевича (1886-1942), мада само пос-
редно, може се наћи одговор на питање ко је био Скендербег. Говорећи
о Скендербеговим ратовима против Турака (1444-1468), он од Марина
22
Барлетија преузима навод да у подручју Горњег Дебра, које се „по оби-
чајима примиче Македонији” (уистину, Горњи Дебар део је западне Ма-
кедоније, до Брозовог времена називане Јужна Србија, а још раније, пре
балканских ратова, Стара Србија - ИП), живе „Бугари или Трибали...
ратнички народ, веома одан Скендербегу у својој служби и приврженос-
ти”. Како се за Трибале одувек знало да су Срби, и овде се, ставом о
њиховој вези са Скендербегом (о оданости и привржености), потврђује
да је Скендербег био Србин.
Чињеницама да су двојица Кастриота били хиландарски монаси и
тамо сахрањени, те да је Ђурађ великим прилогом стекао право на
коришћење једног пирга, званог и арбанашки, не би могло противречити
писање Ђоке Слијепчевића да су се „у XV веку арбанашки кнезови у зва-
ничној преписци служили српским језиком, да су подизали цркве срп-
ским светитељима и приносили дарове српским црквама” (Ђ. Слијепче-
вић, Наведено дело, 45).
Да је Скендербег био несумњиви Србин, недавно је потврдио и један
албански историчар, Аридан Клоси по имену, у једној телевизијској еми-
сији за албанско гледалиште, изјавом да се Скендербегов отац Иван, или
Јован, „помиње као Албанац, Србин, Бугарин, да му је жена из познате
српске лозе Бранковића - Војислава”, да су „њихова деца имала визан-
тијска имена: Константин, Ђорђе, али и словенска: Репош, Станиша,
Мамица, Влајка, Јела”, да се причало да је „подигао... албанску заставу”,
али не, „он је узео византијску заставу”. На питање телевизијског води-
теља шта је Скендербег био, одговор је гласио: „Православац. Они су
једна типична православна породица. Његов брат био је монах у једном
православном манастиру где је и окончао живот”. На допунско питање
„да ли је Скендербег конвертовао у католицизам”, Клоси каже: “Не, не
постоји то у документима. Али он се приближио западу... зато што су му
савезници били Напуљ, Бенедикт, који је био католички краљ.”
У већ наведеном Кљакићевом тексту, прочитаћемо и да је „протеком
векова, српско порекло Ђорђа (Ђурђ) Кастриота, Скендербега, постало
спорно, а онда и увелико затамњено”. Постао је највећи албански јунак,
али и међу албанским историчарима с Косова и Метохије има оних (Ш.
Нимани) који наводе да је Скендербег био исламизовани Србин”, али и,
по „избеглиштву” из турске војске, повратник у православље.

Поруке које би Србима и данас могле користити

Овај предговарач верује да крају овога мало дужег предговора добро
пристају и неке по(р)уке Скендербеговог ратничког дела које су послали
јунаци Барлетијеве књиге.
Најпре она коју је својим Епирцима изговорио Хамза, братанац Скен-
дербегов, а син Репошев:
23
 „Дотле смо дошли да наше милосрдно опхођење према непријатељи-
ма и наше благонаклоно праштање свих злочина које они чине нама,
доводи до тога да сав свет устаје против нас. Склањајући окове којима
би требало да вежемо наше поражене непријатеље, ми их сами себи
набацујемо на своје вратове.”
Исто то, само друкчијим речима, уз поруку да „смо, ми, Срби, чудно-
ват народ”, чули смо 1895. године од Јована Ђорђевића (1826-1900),
књижевника, оснивача Српског народног позоришта у Новом Саду и На-
родног позоришта у Београду, аутора химне „Боже Правде”:
„Ми смо пријатељи мира, слоге и братства са целим светом. Наша је
девиза ,сваком своје’. Ми пуштамо најпре да други узму оно што је заиста
њино и оно што желе да буде њино, а нама што остане. Последица те
наше грешне индоленције та је да нас грабљиви суседи пљачкају и черу-
пају са свих страна, а ми спокојно и с резигнацијом чекамо да нам они
кажу што је наше.”
Потом једна која се тиче заштите државних граница:
„Када је султан Бајазит чуо да су Мађари подигли на Дунаву неку
безначајну кулу, покренуо је велику војску да је сруши. Мађари су се
томе, на први поглед, будаластом чину смејали, али је сигурно да су Тур-
ци увек и на време одговарали на све искрсле невоље, док ми мислимо
да нема разлога за страховање све док пожар не доспе до нашег дво-
ришта. И у таквом случају, ми чекамо све док се не запале кревети у ко-
јима лежимо, а ватру почињемо гасити тек сутрадан, када буде касно и
ми скончамо у пламену.”
У тренутку кад се отказује крсташки рат против Мехмеда, Скендербег
казује својим саборцима:
„Када не би било спољнег непријатеља, кад не би било никог од кога
бисмо имали разлога да страхујемо, зар ми не бисмо сами себи били
много већи непријатељи, и зар не бисмо сами себи нанели много више
штете него наши непријатељи споља. Кажем то јер имам у виду власто-
љубље и безбожност наших људи, наше сукобе и међусобне поделе и
размирице и крваве потоке разних недаћа и побуна који с времена на
време запљускују хришћански свет. Себи самима били бисмо сто пута
гори од својих непријатеља.”
И, даље:
„Будимо сигурни да ће једино свето царство бити онде где је права
вера, где се људи држе Божијег закона, где се примењују добри државни
закони који из Божијих происходе, где се одржава правда, где се добри
и побожни људи заједно бране у праведном рату и награђују, а прекрши-
оци закона кажњавају... Записали су мудри људи да брзо нестаје све
што је добијено злоделом и да нико не може задржати оно што је силом
узето.”
24
 А са самртне постеље, поручује својим саборцима:
„Увек ће Бог подизати некога да брани и ослобађа његов народ од
непријатеља, ако се искрено покајемо за своје грехе и безакоње, ако се
оставимо ружних подела и раскола, размирица и сукоба, властољубља
и међусобне мржње - ако, дакле, оборимо зид који нас од Његове милос-
ти одваја. Ако будемо тако радили, ако се понизимо пред Њим, ако свим
својим срцем и свом душом својом заиштемо Његову милост и помоћ,
Он ће нас заиста заштитити и помоћи... Уверавам вас да ће све бити
добро док будете живели постојано и у слози, којом се и са мало снаге
достижу велика дела. И биће добро све док будете верни и у миру једни
са другима и док мање битне ствари будете стављали у страну пред
општим добром. Јер нема тога царства, ма колико велико, моћно и јако
било, које неће пропасти ако у њему владају неслога, међусобне поделе
и размирице, и у којем су лична добит и задовољство битнији од општег
добра.
Ако будете живели заједно, у слози, као браћа и пријатељи, једни за
друге, онда нема те силе и тог начина на који вас ваши непријатељи
могу савладати и наудити вам.”

Илија Петровић
Јануара 7527 (2018)

25
26
 Читаоцу

Драги читаоче, овде ти представљам дело преведено са француског

језика на енглески, које описује живот и славна дела Скендербега,
владара Епира, владара којем се ништа мање нису дивили током живота,
него што га памте након смрти. Не треба ни да вам говорим о лепоти
дела, нити о вредности овог човека, јер је и једно и друго довољно да
само о себи говори, а сена мојих похвала само би замрачила сјајност
његових дела. Упркос томе што се очекује да тако нешто кажем,
допустите ми само да говорим оно што мислим, јер не могу да говорим
онако како не мислим.
Као прво, у погледу Скендербега, он је био тако изврсних вештина и
искуства у уметности и науци ратовања, тако одличног и јуначног
држања и опхођења према војницима, потчињенима и непријатељима,
тако су предивне његове врлине, тако су неизрециве и неупоредиве
бројне његове особине, тако су часна и славна сва његова дела и тако
изванредна и ретка срећа у његовим ратним победама, да се поставља
питање да ли је већа његова врлина или срећа. Прво је било ретко наћи
међу људима, другом су се дивили, а обоје су га изузели од поређења,
у толикој мери да када би Ханибал Картагињанин - „Бич Рима” или
Сципион Римљанин - „Куга Картагине”, били сада живи, те да се оживи
стара борба између њих о томе ко је најбољи војсковођа, не сумњам да
би обојица дали венац Скендербегу. Ако и не, барем би признали да није
мањи ни од једног, већ да је једнак и вредан као и они.
Ако упоредимо његова мала средства с његовим великим делима,
рећи ћете да су невероватна; ако размислите о његовом начину вођења
ратова, наћи ћете да је јединствен; ако поштујете његову телесну
обдареност, сама природа ће рећи да је била расипна када му ју је
поклањала, начинивши га да буде леп као што је био Едгар Етелинг,
којег су називали миљеником Енглеске, те непробојан као што је био
Ахил, којем никакво оружје није могло да науди.
Ако узмете у обзир његову срећу, сама срећа ће вам рећи да му је
била веома наклоњена. Само је њему остала верна, она која је обично
променљива и нестална према свим смртницима. А његове врлине, ох,
како оне сијају као најсјајнији сунчеви зраци заслепљујући посматрача
27
својом дивотом. Завирите у његов живот и нека ово дело буде огледало
кроз које ћете видети његову савршеност, те ћете наћи да се по опрезу
и разборитости може поредити са Фабијем Максимом који је својим
одлагањем борбе спасао скоро уништено Римско царство. По љубави
према својој земљи био је други Камил који, иако су га незахвални
грађани прогнали, ипак их је спасао од Гала. По строгоћи био је једнак
Манлију, чија га је строгост према сопственом сину учинила заувек
славним. Био је храбар као Хектор који никад није окренуо леђа
непријатељу; дарежљив као Цезар који је дајући, праштајући и
ослобађајући, себи начинио пут до Римског царства; милостив као
Трајан који никад није прописао смртну казну злочинцу, него га је
обливао сузама; пријатан према својима потчињеним и војницима као
Тит којег су називали драгуљом света. Био је као Александар Маке-
донски који је међу Грцима добио надимак Велики јер је као бура
покорио Исток; као Помпеј, радост римског племства и Римљана који су
му доделили назив Велики јер је очистио мора преплављена пиратима
и јер се залагао за општу слободу; као Карло, понос Француза, назван
Велики јер је сломио силу и моћ Сарацена; као Гонзало, понос Шпанаца
и Италијана, називан Великим војсковођом, јер је Напуљско краљевство
одузео од Француза. Тако и Епирци могу свог Скендербега сматрати
поносом, славом и радошћу Епира, знајући да су га чак Турци, његови
заклети и смртни непријатељи, назвали Велики, и јер његови подвизи
сведоче да заслужује име и звање „Великог”.
Заправо би и цела Европа требало да га сврста међу највеће јунаке
због његових освајања у Азији и Европи за време Мурата, због чудесног
ослобођења његове домовине коју је одузео од неверника; његових
честих и дивних победа против безбројних великих војски и његовог
живота и његових дела која јасно показују да је био највећи јунак и
једина нада своје земље, усамљени заштитник опште слободе, бедем
хришћанства, поборник вере, узор тог доба и чудо за потомство. Био је
страх и трепет за своје непријатеље док је живео, а предмет њиховог
дивљења након своје смрти.
Опростите ми, господо моја, ако сам мало неумерен у дивљењу
његовим особинама, али све добро што се може видети у другим
људима, могло је да се види код Скендербега. Његових врлина је било
тако много, а мана тако мало, као што се само замислити може. Бог га
је створио да буде огледало свету да му се диви; нико не може да се
пореди са њим, а мало ко може да га опонаша.
Због врлина особе која се овде описује, може се само замислити
вредност овог дела, јер када се описује нешто тако ретко и значајно,
дело мора томе по вредности бити одговарајуће. Нећу га упоређивати
са најбољим делима што су икад написана, али могу рећи да се у овом
28
делу не налази ништа или скоро ништа што се сматра да је у историји
непотребно. Ако има украса, они су ту да описе учине пријемчивим,
податке веродостојнијим, предмете о којима се пише разноврснијим, а
написано кориснијим.
Што се тиче лепог начина писања, колико год се чинило да у овом
делу недостаје, то није случај у великој мери, јер иако лепота израза и
лепе речи привлаче знатижељне уши и задовољавају њихове жеље, по
свим другим одликама једног доброг историјског дела, мислим да ово
дело превазилази већину осталих, да га не поредимо и са најбољим. У
погледу веродостојности података, има више доказа да ово дело није
писано под нечијим утицајем: време када је написано, оно што је
написано касније је прихватано без приговора, пошто о томе постоје
сведочанства бројних писаца који су забележили све најзначајније и
најнеобичније догађаје описане у овом делу. Што се тиче разноврсности
предмета о којима је писано и општег утиска о томе, молим да сами
процените када дело будете прочитали. Не сумњам да ћете признати да
нисте читали скоро ниједно, или ниједно садржајније и за читање
пријатније дело од овог.
У погледу корисности показаће се једнако одлично, и нећете наићи
ни на шта из чега не можете извући поуку. Одатле мудраци и учењаци
могу пронаћи најбоље поуке из уметности и вештине ратовања. Ту ће
се пронаћи и искусан ратник и обичан војник, и један и други видеће
корисност доброг реда и поретка у рату, а на примеру Скендербегових
подвига слику и прилику врхунског војсковође и прекаљаног ратника.
Владари и велика господа овде могу видети блистави сјај бројних
краљевских и јуначких врлина које њихово име чине славним у очима
света, њихову моћ застрашујућом и ужасном њиховим непријатељима,
а њих саме вољене од својих поданика. Овде могу да виде и које су то
опасне грешке и пороци у наглости и неповерљивости, због којих постају
одвратни пред Богом, омрзнути од људи и у својој земљи, и јадни и
бедни чак и када су окружени својим највећим богатствима.
Све у свему, у истинитости, корисности и ваљаности овог дела моћи
ће људи свих позива и склоности да пронађу нешто чему ће се дивити,
много тога у чему ће уживати, а највећи део да присвоје и да се према
томе у животу воде.
Сада остаје, моја господо, да сами тако оцените ово дело које и због
своје вредности и због врсних одлика Скендербегових то заслужује.
Такође треба да узмете у обзир добру вољу и напоран рад и писца и
преводиоца, који су то учинили вама на добро и корист, а да не судите
неправично из неке погрешне побуде.
Ако се не покажете незахвални и неправедни према владару који то
не заслужује, ако варварски не презрете једно тако велико дело вредно
29
помена и ако не будете превише строги у свом суду, са захвалношћу
ћете прихватити ово дело и са пријатељском пажњом пратићете редак
пример Скендербегових врлина, тако да ћете на крају све несавр-
шености овог рада (ако их нађете) прекрити велом своје учтивости.

Напомена
Бројни латински писци великог знања писали су много и на разне
начине о чувеним делима Скендербеговим и о значају његових подвига.
Та њихова сведочанства нека послуже као потврда истине у овој књизи.
Сматрао сам за сходно да поменем њихова имена и места у којима су о
њему писали, да том великом грчком владару и туђину (мисли се „пра-
вославном”, и који није Латин, прим. прев.) не бисмо нанели штету ли-
шивши га заслужених похвала, као и да би читалац могао по својој жељи
да прегледа дела ових писаца. То су:
- Волтеран, у 8. књизи његовог дела „Географија”, у поглављу о опису
Македоније;
- Енеја Силвије, у његовом опису Европе, 15. поглавље;
- Андреј Тевет, у његовом делу „Космографија”, 1. том, 11. књига, 3.
поглавље;
- Павле Јовије, бискуп Ноцере, у његовим „Коментарима о Турској”,
посвећеним цару Карлу Петом.
Разлог што нисам поставио и саме допуне, као што стоје у францус-
ком издању, јесте због тога што се у њима налазе многе грешке у извеш-
тајима о Скендербеговим делима. Те њихове грешке могу се разумети
због тога што им нису била позната сва догађања у Епиру, те добијајући
извештаје о Скендербеговим делима само из друге руке, нису могли
изнети сву истину у својим допунама као што је изнета у овом делу
једног латинског писца који се може сматрати најбољим сведоком и
познаваоцем Скендербегових дела, будући да је рођен у истој земљи и
живео у истом добу као Скендербег.

Преводилац на енглески језик

30
 Прво поглавље

Поред Светог Писма које нам даје јасне примере да сва царства и све
државе света успоставља сам Творац, не постоји очигледнији и бољи
доказ за то од самог чудесног настанка и очувања тих држава, јер
највећа и најмоћнија царства на земљи, сва су имала магловите и јадне
почетке, али Божијом промисли су се на веома необичне начине уздигла
из тог јадног стања до велике моћи и опстала дуго времена, тако да им
никаква несрећа и никаква људска сила није могла наудити и скратити
време постојања које им је Бог одредио. За то имамо довољан, мада не
по нас срећан доказ у постојању оног гордог царства Турака (ако тако
можемо назвати неумерену моћ тог народа), који су праведним Божијим
судом, због наших сагрешења и дрскости освојили, и до данас задржали,
сву Азију, Африку, и велики део Европе, некада свете и верне, а сада
претворене у бедем богохулства и прљаво пребивалиште безбожника
несветих, осведочених непријатеља Сина Божијег.
Прочувши се по освајању Сирије и Мале Азије, проширивши своје
границе до Хелеспонта, и крочивши на тло Европе, те покоривши сву
Грчку, тај народ је потом оружјем надјачао Мизе, Бугаре, Влахе, Мађаре
и Словене. А онда су опсели и силовито насрнули и на царски град
Константинопољ, на крају победивши цара и хришћанске војске Истока;
али, после чувене битке код Никопоља године 1396. у Романији, њихова
слава се распршила, и име Османлија само што није нестало.
А следеће године, турски цар Бајазит и моћни цар Татара, велики
Тамерлан, назван Божијим Бичем и Походником грехова тадашњег доба,
сукобили су се на границама Јерменије у подножју планина, онде где је
Помпеј извојевао велику победу над Митридатом. Ту су Турци доживели
још један велик и страшан пораз; много њих је страдало, турски цар био
је заробљен, а његово царство дуго времена није се могло опоравити и
вратити стару славу и моћ.
Након Бајазита, на престо је дошао његов син Мехмед I, а потом
Мурат, син Мехмедов. Сви они тада су преживели делом захваљујући
превиду Грка, а делом због раздора међу Латинима, или пак неким
срећним случајем, те су они у каснијем добу нанели много невоља
31
хришћанском свету. Касније, тај Мурат, после бројних побуна и великог
крвопролића у грађанским ратовима (он је усмртио сопственог стрица
Мустафу у једно боју), успео је некако да се домогне власти и обнови
Турско царство. Он је први који је успео да обнови славу и моћ тог
царства из времена његових предака, тако да су због његове моћи Турци
постали неустрашиви као никада до тада.

Земља Кастриота између Драча и Аполоније, звана

Рабан
Иако је стално био заокупљен уређивањем државе и учвршћивањем
власти час у Азији, час у Грчкој, угрожавајући становнике те земље и
намеравајући да им одузме све њихове поседе и њихово царство,
извесно време није ништа предузимао против Македоније и околних
земаља и народа. У то време – а беспотребно је ићи у даљу прошлост и
истраживати настанак страних држава или пак улазити у појединости
њихове прошлости, између бројних других кнежева у Епиру био је и
Јован Кастриот, човек великог угледа и на гласу, који је држао бројне
тамошње градове и села, на првом месту тврди град Кроју.
Сматрам да би сад требало нешто рећи о пореклу Скендербеговом,
мада нећу наводити све његове претке, већ је довољно узгред напоме-
нути да су оснивачи рода Кастриота потицали из Ематије, која је део
Македоније. Они су владали Епиром у миру и у сваком благостању, као
једнако угледни и славни род.

Јован и Војислава, родитељи Скендербега

Јован Кастриот са којим смо започели ову приповест, надмашио је
све своје претке по разборитости, великодушности, непревазиђеној
храбрости и по свим другим врлинама, а нарочито, ако се то рачуна, по
дивном стасу и ретко лепом лицу. Његова жена, по имену Војислава,
жена достојна таквог мужа, била је чувена и по томе што је била кћер
једног племенитог владара трибалског (господара Полога, у једном делу
Македоније и Бугарске), као и по својој лепоти, мудрости и чистоти духа,
са којом се није могла упоредити ниједна друга жена. А ништа мање она
не заслужује похвала због доброг потомства која је иза себе оставила,
јер такво потомство је многе жене учинило славним и вредним и помена
и хвале. Кажу да је имала деветоро деце: пет кћери, по имену Мара,
Јела, Ангелина, Влајка и Мамица, и синове по имену Репош, Станиша,
Константин и Ђурађ. Најмлађи је био Ђурађ, којем су дивљи Турци, као
што ћемо видети, дали име Скендербег.

32
 Слава и чувење Ђурђа Кастриота званог Скендербег
проречени разним предсказањима и чудесним
знацима
Али пре него што наставимо даље, мислим да није на одмет описати
оно што сам читао о чудесним предсказањима и о разним људима који
су прорекли долазак и будућу славу овог чувеног Епирца, иако не сум-
њам да ће се многи томе исмевати, сматрајући све то за обичне бајке и
бапске приче. Наиме, неки кажу да је његова мајка, пре његовог зачећа,
сањала да је донела на свет некаквог великог змаја који је прекрио и
прогутао цело Турско царство, а својим репом досезао до мора, ка
земљама хришћана, највише према Венецији. Када је тај сан испричала
своме мужу, он је рекао да његово значење не треба залуд тражити у
сујеверју, да се гледају изнутрице звери или тражи одговор од Аполоно-
вих пророчишта, већ да је његово значење само по себи јасно. Тада је
својој жени причинио велику утеху и радост рекавши јој да је значење
сна овакво: да ће родити дете које ће постати славно због ратних под-
вига и које ће бити љути непријатељ Турака, велики војсковођа и пред-
водник хришћана, прави бранилац Христове вере и, изнад свега, неко
коме ће држава Венеција, током целог његовог живота, исказивати част
и поштовање.
Наде и очекивања оца и осталих нису остала неиспуњена. Чим се
родило, ово дете је умногоме превазишло сва предсказања која су за
њега везивали: Наиме, када је рођен, на његовој десној руци видело се
природно обличје мача, као да га је ту рукама утиснуо неки вешти
уметник. То је био очит знак да ће стећи славу снагом свог оружја, видни
дар природе која и при самом рођењу детета оставља знаке по којима
можемо знати шта ће се догодити.
Већ као дечак, почео је да вежба са луком и стрелом и са другим
оружјем; убрзо је показао умеће које је указивало на његову будућу
славу. Исто тако, од најмлађих дана показивао је велику жељу да живи
честито и у свакој врлини. Будући тако дивног држања и побожног духа,
већ тада је показивао колико ће за њега бити важна вера у Христа, због
чега су сви људи задивљено упирали погледе у њега и пратили га на
сваком кораку. Он је био једини од свих коме су се и отац и мајка, и сва
браћа његова, и сав народ у тој земљи, потајно дивили и чудили. Само
су о њему говорили, и само су о њему кружили гласови међу људима
као најчаснијем и најбољем узору тог доба.
А осим свих тих знакова, он је и по природи био веома високог и
доброг стаса, што му је заиста било на корист у свим његовим будућим
делима. Али судбина тада том њиховом толико обећавајућем изданку
(ако га могу тако назвати) учини оно што су његови родитељи најмање
33
прижељкивали. Јер, када је Мурат целу Грчку поробио и са својим
барјацима кренуо ка Македонији, дуго и тешко ратујући и за собом
пустош остављајући, Јован Кастриот је, изморен дуготрајним ратом и у
немоћи пред непрекидним таласима невоља, био приморан да тражи
мир; добио га је под условом да све своје синове преда Турчину за
таоце. Ни за једног родитеља није било жалоснијег, неподношљивијег
и срамотнијег ропства од таквог какво су наметали Турци. Какву су утеху
добијали таквим миром и какву су награду имали по таквој болној цени?
Али, на шта неће малодушне и плашљиве све приморати похлепа за
влашћу и жеља да се спасу? И тако је тај несрећни народ тада изабрао
да се преда на милост и немилост најгорем злочинцу и преваранту: дао
му је оно што му је најдраже,уместо да на неко време одложи своју
потпуну пропаст, која се чак и тада назирала.

Ђурађ Кастриот одведен великом Турчину као талац

Тако је Ђурађ, заједно са својом браћом, био одведен Турчину као
талац, због чега је он жалио много више него било ко други. Али без
обзира на ово што се догодило, његов отац није губио наду у оно што је
проречено за његовог сина. Када се опраштао од њега, изљубио га је и
изгрлио, дуго га држећи у загрљају и жалећи због његове несреће више
него због било чега другог. Свакога дана он се предано молио Богу да
се испуне очекивања која је носио у себи. А било је у народу чак и оних
који су предсказивали (желећи дечаку дуг живот и снагу владалачку) да
ће Мурат од њега начинити свог непријатеља, постављајући га у свој
дом и свој род.

Турски обичај обрезивања

Млади кнежевићи су убрзо одведени Османлији (надимак великог
Турчина), и већ су тада виђени први плодови и докази његове невер-
ности јер је он, прекршивши обећање дато њиховим родитељима, одмах
наредио да се преведу на веру Мухамедову и да се обрежу.
Мислим да неће сметати ако укратко опишем тај обичај јер знање о
томе може бити корисно. Турци то раде на сличан начин као Јевреји, са
само једном разликом коју је унео Мухамед и која се састоји у следећем:
пре чина обрезања, особа (под условом да има довољно година и жељу
за тиме) доводи се пред окупљено мноштво, а свештеник, којег они зову
дервиш, подиже његов кажипрст и поглед ка небу узвикујући довољно
гласно да га сви могу чути и разумети: „Ла-Ила-Ла, Мухамед Расулам”,
што значи: „Један је Бог, а Мухамед је његов пророк.” После тога му
покожицу одстрањује особа вешта и стручна за такав чин, и онда бива
представљен пред народом са својим новим именом. Било да је обрезана
особа хришћанске или које друге вере, тада сви устају и уз велико
34
весеље даривају га новцем, хвале га, љубе и грле. И од тада он живи у
једној кући њему намењеној, обезбеђен са свим стварима за живот.

Различити редови свештеника турске вере

Идући мало од своје теме, није згорег рећи нешто и о мухамеданској
турској вери, о изгледу и врсти редова, о свештеницима и о стању у тој
вери. Први међу њима живе по најстрожим правилима, и називају се
дервиши. Али у доба цара Бајазита, сина Мехмедовог, због разних зло-
дела која су дервиши починили, он их све протера и уништи. Они су,
наиме, под изговором посвећивања и светости, просећи и идући у
пустиње и усамљена места, пресретали трговце, ходочаснике и путнике
и, као какви прави разбојници и пљачкаши, нападали их, убијали и
отимали им све што су имали. Када је глас о томе дошао до османског
владара, толико се разгневио да је наредио да се сви побију и тела да
им се исеку, те да им се тако уништи сваки помен и сећање на њих.
После њих следе они које Турци на свом језику зову хоџе. На крају,
трећи ред чине записничари, као последњи међу овима. Сем та три реда,
постоје многи други међу свештеницима у тој турској вери, али управа
над целокупним свештенством и верским обичајима припада само њима.
Сада да се вратимо теми ове књиге.

Обрезање Ђурађа Кастриота и надевање имена

Скендербег од стране Турака
У време обрезања, младим Епирцима су променили имена у складу
са обичајем тог народа. Да ли случајно или због тога што се можда раз-
ликовао од свих других, и као неко ко ће једнога дана починити највеће
подвиге, Ђурђу су дали име Скендербег, што у преводу значи Господар
Александар или Александар Велики. Неописива радост је окруживала
Мурата после обрезања ових младих Епираца. За њихово издржавање
одређене су и велике количине блага.

Нарав, образовање и врлине Скендербега међу

Турцима
Ипак, од свих Мурат је највише волео и уважавао Скендербега због
добре нарави која га је красила и због младости (имао је непуних девет
година). Зато су му обезбеђени сви најбољи учитељи да га науче свим
наукама одговорајућим за његове године. И тако је он, за веома кратко
време, будући жељан знања, научио турски, арапски, италијански, грчки
и словенски језик. Како је из године у године јачао и стасао, све више
се одушевљавао ратним вештинама, ништа од тога не пропуштајући да
научи. Вежбајући час са мачем, час са луком и стрелом, на коњу и без
35
коња, свакога дана је показивао своју невероватну телесну снагу,
окретност и држање, увек чинећи нека велика дела која нису одговарала
његовим годинама. И чим му је тело постало довољно јако да прати
његову живахност и храброст, и чим се показао способним да издржи
стање ратовања, гледао је како да стекне углед међу свима око себе, а
нарочито од самог владара. Стога, он је стално изазивао другове на
јавна такмичења у разним ратним вештинама, на којима је по, обичају,
стицао и поштовање и одликовања; кренуо је, тако, путем своје будуће
славе.
Када је стасао у човека великог стаса и телесне снаге, све вежбе и
постављене задатке обављао је са лакоћом, као и да трпи глад, жеђ,
хладноћу, врућину и све остало. Он је свакодневним вежбањем постајао
одвећ вичан борби и тиме савршено обучен у свим ратним вештинама.

Прва дела и подвизи Скендербега, и његово

унапређење у чин санџак-бега са војском од 5.000
коњаника
Тада је султан одлучио да га унапреди, и одмах га је учинио санџак-
бегом. То је други чин после паше, који је са собом носио онакав углед
и моћ какав би владар према свом нахођењу томе придао. Уз тај чин,
Скендербегу је дато да предводи и пет хиљада коњаника. Исто тако,
поступљено је и са његовом браћом: Сви они су унапређени и послати
у разне земље у којима су били војсковође, временом поставши веома
славни.
Али пре него што је Скендербег напунио осамнаест година, султан га
је послао у Азију (Анадолију); тамо је први пут учествовао у рату, и то
са великим успехом и ватреном жељом да својом десницом побеђује све
непријатеље. Није било ниједне борбе у тим областима, а да Скендербег
није лично учествовао са својом јединицом. Из свих борби он и његови
саборци победнички су се враћали свом господару Османлији. Сви људи
без разлике, и у једном гласу, говорили су о његовим врлинама, подви-
зима и ратним победама, не спомињући неког другог војсковођу и пред-
воднике војске. Само њему су приписивали све заслуге у победи и
уништењу својих непријатеља.
Завист према туђим врлинама још увек није обузела срце турског
владара, иако су и дела и нарав племенитог Епирца пружали повод за
такву болест. Не, због своје простодушности и одсуства похлепне и
неумерене жеље за славом, већ само се борећи за част, он стече милост
и наклоност свих око себе. Тако му је чак и сам Мурат одавао пошто-
вање, и похвалним речима и обилним услугама и даровима га даривао.

36
 Скендербег изабран за предводника целе војске у
Азији и његов победоносни повратак
Али кратко је време тај достојанствени младић био на двору јер су
се тада појавиле нове невоље и нереди у Азији (како то често бива код
Турака), те је он једногласно био одабран да предводи целу војску уз
све части које уз то место иду; заслужио је то успесима у свим пређаш-
њим борбама. Он је одмах прихватио место и убрзо је, без тешкоћа,
превазишао славу свих својих претходних подвига, лако и брзо савла-
давши непријатеље великом победом каква само доликује његовој вред-
ности.
Поред свих искрених и вредних сведочанстава његових војника, он
је Турчину сам принео најбоље доказе својег подвига и успеха: Огроман
број ратних заробљеника, плен узет од погинулих непријатеља, њихове
бројне заставе и толико опсадних и ратних справа да је то превализало
сваку машту. Његова војска није имала губитака, а на његовим војници-
ма скоро да се није ни препознавало да су учествовали у борбама и да
су се вратили из рата; тако нешто није се могло рећи за побеђене непри-
јатеље. Али, Мурат се није највише дивио тим његовим успесима и
вредним делима, већ његовој мудрости и разборитости. Могло се рећи
да је срећа имала удела у његовим успесима, да га је стално пратила,
али његова мудрост и разборитост, промишљеност у одлукама и спретне
процене, имале су у томе највише удела.
Због те последње победе стављена му је под команду још већа војска,
па је онда био опет послат назад, на исто место, све док под власт
турскога цара није покорио разне градове и народе. Ни тада срећа није
напуштала тог младог ратника, већ се све одигравало без тешкоћа, по
његовој замисли и по његовим жељама. Када се све завршило прошире-
њем Османских граница, у обиму већем од онога што му је било повере-
но да учини, почео је стицати све већу славу и огроман углед чак и међу
другим народима.

Двобој између неког Скита и Скендербега

Када се вратио у Једрене (град Једрене је тада био престоница Тура-
ка), више се непријатељи нису појављивали из туђинских земаља, али
се један појавио у престоном граду. Догодило се да је тада дошао неки
пустолов из Скитије, више осион на речима него ли храбар на делу. Он
је изазивао Турке на мегдан, тако што би обојица мегданџија били без
оклопа, борили би се на малом и уском месту, и са собом би имали само
по мач. Тај Татарин је изнео овакав непромишљени предлог, или због
тога што није марио за свој живот, или залудно се надајући да нико неће

37
смети да прихвати његов веома опасан изазов, те да ће тако можда
добити неку велику награду и без борбе.
Мурат је обећао велике дарове и блага ономе ко прихвати изазов, не
би ли тиме подстакао своје поданике да то учине, иако је и сама жеља
за славом и победом у мегдану била довољан разлог. Ипак, нико се није
нашао да прихвати изазов јер нису желели да полажу живот на коцку
само због части и угледа. Једино наш јунак, поносан и испуњен великом
храброшћу, смео је да изађе на мегдан, на чуђење и дивљење свих
осталих. Тада је искорачио напред према оном Скиту, и обратио му се
овим речима:
„О, скитски ратниче! Сада ћеш или ти остати без награде и без овог
блага проливши своју крв, или ћеш блага и сав плен у слави однети са
собом убивши мене. До тада, суочи се са непријатељем којег си сам
тражио. Мада овакве борбе више приличе дивљим зверима, а не правим
мушкарцима који их отвореног срца одбијају, ипак, нека мени једном и
сада буде допуштено да занемарим себе и своју сигурност. Требало је
да, попут мене, нађеш добар разлог да се не излажеш опасностима, али
човек који јури за празном славом не мисли много о сигурности свог
живота. Зато ћу ја сада своју крв лити у име Муратово и име свих
осталих мојих сабораца.”
Скит се није уплашио, већ је мислио да је он својим храбрим и одваж-
ним речима заплашио њега називајући га дечаком, дететом, јер је овај
био у цвету младости; његово нежно и глатко лице још није било огру-
бело.
Тада су обојица одведени пред султана на место предвиђено за
борбу, праћени великом виком народа. У складу са жељама варварина,
а на дивљење присутних, на себи нису имали никаквог оклопа, већ су
скоро наги стали један наспрам другог у овом невиђеном двобоју. Иако
је гласом и држањем Кастриот одавао своју невероватну одлучност и
самопоуздање, срца гледалаца који су му били наклоњени била су
испуњена стрепњом и жаљењем за њим и због његове младости и
нарави, и због његовог лепог изгледа. Био је високог стаса, са рукама
какве се ретко виђају, врата јаког и мало савијеног као код великих
рвача, рамена великих и широких, лица светлог тена са трагом ружичас-
те боје, погледа правог и очију пријатних, без икакве мане и у свему
савршен. Такве телесне одлике биле су у складу са његовим врлинама
које као да су тиме долазиле до још већег израза.
Тако су ова два одлучна и самоуверена јунака, са ножевима у руци
(јер друго оружје није одговарало одабраном месту борбе), започела
двобој у потпуној тишини. Овде се није тражило неко надмудривање,
или каква посебна издржљивост и одлучност, већ само брзина и спрет-
ност у руковању оружјем.
38
 Стајали су један наспрам другог, сваки спреман да нападне. Скит је
први кренуо на непријатеља, насрнувши ножем да му прободе стомак.
Али Скендербег се померио и повио тело тако да је избегао тај напад,
па је својом левом руком ухватио десну руку Скитову и одмах му једним
ударцем тако вешто пресекао врат да је захватио све вратне жиле. Скит
је пао на земљу и својим великим телом заузео скоро сав простор за
борбу, али су га одатле одмах однели они који су посматрали борбу.
Остали су, срећни, прилазили победнику и допратили га до задовољног
и пресрећног Мурата, доневши пред њега главу мртвог Скита. Тада су
Скендербега, као победника у двобоју, обасули даровима и наградама;
он их није радо прихватао говорећи да није ушао у борбу због злата и
сребра, већ само зато да би одбранио част двора и унизио гордост
варварина. Толико је скроман био овај храбри Епирац да су га све више
волели, учинивши тако да код многих нестану завист и мржња због
великих врлина које је он поседовао.

Други двобој Скендербега са два Персијанца

Није на одмет овде споменути још један његов подвиг једнако вредан
хвале и такође остварен храброшћу и оружјем. То је било онда када је
ишао са Муратом у Битинију, али не због неког рата, већ више ради
одмора и задовољства. У Бруси, данашњој престоници царства у Азији,
тада су била два Персијанца, по имену Јаја и Зампса, људи веома лепог
стаса и изгледа, раскошно одевени (по обичају њиховог народа), који
су тражили пријем и службу код турског цара. Кад су дошли, пред њим
су један другог хвалили и уздизали сопствене подвиге у небеса, у толи-
кој мери да је личило на празно и бестидно хвалисање. На крају је
Зампса, млађи од двојице, рекао Мурату овако:
„Најмоћнији краљу, да не би изгледало како само великим речима и
хвалама желимо добити плату, и да нас не би осуђивали за празну охо-
лост и дрскост, будући да не можете са сигурношћу знати истину, ево,
знајте да смо спремни доказати на делу своју храброст, ако не због свог
поноса, а оно барем у жељи за славом и части. Иако овде има много
храбрих и вредних људи, ми их, да бисте проверили да ли смо достојни
да служимо Вашем величанству, све изазивамо на борбу.”
Показавши да немају ништа друго осим свог коња, мача, копља и
штита, рекли су да ће само то употребити у борби. Мурат, будући учтив
и предусретљив, уз добре жеље им је обећао да ће им бити дато све
што затраже. А онда се окренуо и погледом потражио да ли би неко од
његових људи прихватио изазов на мегдан. Када је видео да сви стоје
мирно и да су својим ћутањем показивали своју слабост и кукавичлук,
Мурат сматрајући да би неузвраћање дрскости Персијанаца умањило
његов углед, управи свој поглед ка Скендербегу, знајући колико је
39
храбар, и зато не сумњајући да ће прихватити изазов, иако је опасност
била веома велика. Обратио му се овим речима:
„Зашто си овде, сине мој, ти којег јунаштво и толике врлине красе?
Зар овај мегдан не припада теби и не чека ли на тебе слава у овој
победи? Зато, хајде, крени још једном и својом младалачком храброшћу
и непобедивим оружјем учини, за призор свима, неко вредно дело које
ће те учинити још славнијим.”
Није га требало много убеђивати да пристане на овај мегдан. Пољу-
бивши ногу владара, по турском обичају, наредио је да му се дају коњ и
оклоп, да би потом, на велико одушевљење народа, одважно и храбро
позивајући противнике и тражећи да му кажу који ће му се први супрот-
ставити, стао на средину места одређеног за борбу. Одлучено је да прво
Јаја окуша срећу и да, ако победи, све буде завршено, а ако буде побе-
ђен, онда ће двобој наставити његов саборац.
Скендербег је то прихватио, иако су владареве слуге које су биле са
њим, сматрале неправичним да као победник у двобоју, када буде
изморен и можда рањен, треба да се бори с још једним противником,
одморним и спремним. Ипак, када је негодовање народа престало, звук
трубе је означио почетак борбе, те су мегданџије, на коњима, јурнуле
један другом у сусрет.
Персијанац је силно насрћући на Скендербега са циљем да га избаци
из седла, успео да своје копље забије у противников штит, при чему му
се копље поломило. Наш епирски јунак мимоишао се са својим против-
ником, после чега су се окренули један према другом, спремни за борбу
кратким мачевима. Али тада, изгубивши стрпљење и не марећи што
двобој између Скендербега и Јаје није окончан, Зампса ускочи и крену
са копљем на Скендербега. Он је то одмах уочио, па проценивши да не
треба стати и започињати расправу због кршења правила, кренуо је ка
њему и копљем му пробио врат.
Но тек што је овај пао, Јаја крену брзо са мачем у руци, страшним
гласом вичући ка Скендербегу. А он, који није ни имао намеру да усмрти
Зампсу, сада је брзо морао окренути коња и супротставити се Јаји.
Пошто су разменили два-три ударца, и један другоме пролили крв,
Скендербег удари Јају по десном рамену, близу врата, тако јако да му је
скоро одсекао целу страну тела. А Јајин коњ повукао је за собом његово
скоро располућено тело.
Тако је Скендербег, на велико одушевљење гледалаца, победио ову
двојицу одважних и снажниха ратника. Али и да су успели избећи смрт
у борби, не би избегли Муратов гнев због кукавичног и преварног чина
којим су изненада напали његовог јунака.
Након своје двоструке победе, Кастриот је дошао пред султана са
главама обају својих противника. И тада, сви његови претходни подвизи
40
у рату и недавна победа над оним скитским борцем, пали су под сенку
овог његовог последњег дела. И цар, и сва велика господа, и његови
сви саборци, даривали су га разним и обилним даровима називајући га
својим осветником и браниоцем њихове части и угледа.
Можда сам се превише задржао на описима подвига ове помена
достојне особе, али по мом мишљењу, сви ратници заслужују да буду
хваљени и памћени по својим великим делима. Мада у рату разни људи
имају учешћа, у случају описаних подвига Скендербег је све сам својом
руком чинио, па бих зато пре желео да пишем о томе и више него што
треба, уместо да у духу незахвалности прећутим његове заслуге, јер ћу
у другим сличним стварима писати сажетије у наставку, о томе како је
пред Муратом заузео Никомедију, Брусу и Oтреу, тврди град Азије. Ти
његови подвизи нису били ништа мање вредни и мање опасни од
претходних. У овом последњем споменутом граду био је први који се
попео на његове зидине и поставио заставу, сам ушавши у њега и
доневши победу. Такође, у ратовима по Европи, против хришћана,
каткад против Грка, а каткад против Мађара, више је био хваљен као
мудар и промишљен војсковођа, него као неко ко непромишљено јури-
ша. Када би видео да не може избећи битку против хришћана, да не би
посумњали у њега, он би нерадо улазио у битку, пре тога се помоливши
Богу да не стиче славу проливањем хришћанске крви и да га спречи у
наношењу штете њима, зато што је он, иако по спољашњости мухаме-
данске вере, у себи у своме срцу остао привржен хришћанској вери.
Мада је био примораван да ратује против њих, он је увек гледао, колико
је то било могуће, да им нанесе што мање штете, пазећи увек да тиме
не учини неправду војсци коју је предводио.
Због таквог доброг опхођења и због својих вештина као војсковође и
у биткама и изван њих, чак су га и хришћани хвалили. Такво његово
одмерено понашање проистицало је из истински усвојене војничке дис-
циплине и разборитости, а не из некаквог лукавства, одсуства храбрости
или жеље за доказивањем.
Увек је делао са таквом вештином да никада није био побеђен. У исто
време, хришћанима је допуштао да се спасу или, ако то није било могу-
ће, да их само зароби јер боље им је било да буду у ропству него да
буду стављени под мач и побијени.
Кад год је требало да охрабри своје војнике, то је чинио са лакоћом
и са таквом делотворношћу, било да су у логору или усред битке, да је
код њих одмах изазивао посрамљеност због страха који су гајили. Кас-
није, током саме битке, живошћу свог духа држао је војнике под тако
добрим надзором и охрабривао. Захваљујући таквим његовим врлинама,
Турчин га је више ценио и чинио му част више него осталима само због
њихових великих ратних подвига.
41
 Од тада није било никога кога је турски цар више уважавао и никога
кога су војници више волели због његове уљудности, дружељубивости
и спремности да заслуге приписује свима подједнако, а не само себи.
Колико год блага да је добијао, он би то свима обилато делио, с правом
сматрајући да тиме придобија срца свих људи и целог народа. Сви су се
својом вољом и без позива радо јављали да стану под његову заставу,
а због њега били су спремни да сопствени живот изложе опасности.

Смрт Јована Кастриота и Војиславе, и Муратово

заузимање епирског краљевства
Али судбина није дуго чекала да промени свој ток, јер догоди се да
је Јован, отац Скендербегов, у то време преминуо у Епиру. Када је чуо
за ту тужну вест, Скендербег је много туговао у себи, никада отворено
и јавно показујући своју тугу и жалост, већ скривајући бол која му је
лежала на срцу. Заиста, султана је он називао својим оцем и врховним
господаром.
После тога, Мурат је послао једнога пашу да са јаким одредом војске
заузме Кроју и друга важна места, као да је, ни мање ни више, он сам
био наследник епирске кнежевине. Он је веома лако и без проливања
крви, мирним путем, заузео све тврђаве те кнежевине јер тамо се није
могла скупити већа војна сила, нити су имали залиха да би се могли
бранити и спречити Турчина да преузме наследство њиховог преминулог
кнеза Јована. Утолико пре што су сви Јованови синови били таоци, под
његовом руком; он је то намерно и учинио како би, касније, лако могао
преузети упражњени престо.
Старој Војислави која је после мужеве смрти остала само са својом
ћерком Мамицом, Мурат је дао нешто земље у Македонији за њихово
издржавање. Прича се да је она преминула у дубокој старости, пре него
што се њен син Ђурађ вратио у Епир. Тамо је остала њена неудата кћи,
коју је дуго чувала да остане девојка, све док јој после он није нашао
мужа и поставио је на њено место.

Мурат трује Скендербегову браћу

Погледајмо како се храбро држао тај великодушни младић и како је
скривао тугу за својим оцем. Турчин је мислио да ће се он и његова
браћа, који су тада били на његовом двору, тешко помирити са његовим
заузећем Епира сматрајући да престо припада њима. Због тога, што
многи потврђују, он је наставио да се према њима држи сумњичаво, те
је потајно отровао Скендербегову браћу. А за Скендербега, који му је
као какав Херкулес, служио и обављао најтеже задатке, дуго је размиш-
љао како да га задржи код себе, а да не посумња у његове намере и да
не дође до невоље која га је у мислима морила. Тако је он позвао Скен-
42
дербега код себе и, како неки кажу, дуго разговарао са њим тешећи га
због очеве смрти и несрећног нестанка његове браће. А онда, понудио
му је (из бојазни да би му престао служити) или да преузме краљевство
свог оца или неку другу, богату земљу у Азији. Молио га је да ипак
остане са њим и да га не напушта, нарочито због тога што су тада многи
ратови вођени и због других важних дешавања; ако одлучи да остане,
он ће њему дати све што му треба, све најбоље да има њему на част и
славу, да може живети срећно и успешно.

Скендербегов одговор Мурату и његово прикривање

мисли
Како је овај младић брзо открио превару и подлост те старе лисице,
није му требало много да одлучи шта ће учинити. Смислио је лукав одго-
вор и рекао следеће:
„Јован, отац мој, и браћа моја, живе у теби, пресветли мој краљу,
племенити Мурате. Све док ја будем поред тебе, не може ми пасти на
памет помисао ни на каква краљевства, будући сам већ задовољан. Иако
ме ти наговараш да прихватим твоју понуду, или пре такав терет, иако
ја одлучно стојим уз тебе и твој величанствени дух, и радо прихватам
сву милост и великодушност свог владара, ипак је моја највећа жеља да
заувек живим под крилом твог Величанства. Буди сигуран да можда
никада, или заиста никада, нећу променити ову своју одлуку. А поред
тога, старост – од које нема користи у рату – ускоро ће ослабити моју
иначе непобедиву вољу за таквим стварима. Боље је сада док сам млад
да идем у ратове, него да носим терет управљања краљевством. Осим
тога, лакше је овој руци да носим мач него ли владалачко жезло. Зато,
пронађи нам противнике, о Мурате, да бисмо могли радоснијег срца до-
бити краљевство освојено нашом руком, а не оно које ти својом вољом
дарујеш.”
Цар је био веома задовољан овим речима и толико им је придао зна-
чаја да је Скендербегу, у жељи да га испуни надом и очекивањима
великих догађаја, дао још многа обећања. А епирски јунак од тада је
потајно трпео све већу тугу и бол, али није дао да га то омете, већ је
пазио на себе да се не ода. И што је више сумњао у тиранина, то је више
гледао да стекне наклоност народа и војске. Али упркос томе, од тада је
све време био заокупљен разним ратовима, и из дана у дан је постајао
све славнији, а други према њему све завиднији. јер није могао тек тако
спречити људе од неверства, било кроткошћу свог духа или својом прос-
тодушношћу и уљудношћу. Временом, његове врлине доприносиле су
стварању невоља, у толикој мери да су га поједини на турском двору,
не подносећи да један странац буде толико чувен, и из дана у дан све

43
чувенији, почели да опањкавају код султана. Уверавали су свога госпо-
дара да Скендербег постаје све моћнији и цењенији због тога што обила-
то дарује просте људе и чини много не би ли стекао наклоност народа,
да ће му они помоћи да преузме власт. Сама њихова реч на двору,
тврдили су они, била је довољан доказ за оно што је кришом намеравао
и желео да учини.

Скендербег из зависти оклеветан на турском двору

Они су уверавали свога владара да је све истинито што му казују.
Исто тако, сам султан, у старости постајући све сумњичавији и љубомор-
нији, и разна друга дешавања тумачио је у лошем светлу, тако да је
почео да страхује не само за Епир, већ и за цело сопствено царство.
Његова савест будући пометена кривицом због сопствених недела и
злобе, и љубоморе због земље коју је отео, учинили су да у свему види
превару и издају. Почео је и да сумња у најближе пријатеље оптужујући
их да су његови потајни и најопаснији непријатељи. Његова сумњича-
вост постајала је све већа, тако да је почео да мрзи Скендербега, да
помно прати и посматра његово понашање, не би ли нашао изговор да
га окриви и нађе довољно добар разлог да га убије. Плашио се да му
науди насиљем јер су њега сви људи волели; могао би тако да против
себе и против сопственог царства окрене све најбоље странце, уз чију
су помоћ и Турско царство и он сам достигли моћ коју су заиста имали.

Скендербег послат са војском против деспота Србије

Сумње и сплетке на турском двору гурнуте су у страну због других
важнијих догађаја ван царства, јер тада је објављен рат против Ђурђа,
владара Мизије, обично званог Деспот Србије (Србију, Босну и Рашку су
Турци једним именом звали „Србија”). Цар је хтео да овај подухват
повери Скендербегу, и то из два посебна разлога: прво, зато што није
имао никог бољег од њега; а друго, знајући колико је овај био храбар и
колико се излагао опасности, надао се да ће настрадати у сукобу с
непријатељем, као што се често дешава с онима који превише јуришају.
Зато је тада сакупљена војска, а Кастриот послат са њом на Мизе.
У то време он се више борио против хришћана него пре, страхујући
да ако не удари на непријатеље када се нађе у прилици, већ их пусти
да се повуку, да ће изазвати сумње код Мурата, који је ионако већ био
пун љубоморе и сумњичавости. Тако се Кастриот више пута сукобљавао
са Деспотом и увек се победоносно враћао у Једрене. А када је Деспот
обновио своје снаге и опет кренуо са војском, Скендербег је са још већом
војском послат на њега: победио га је у боју, деспотову војску натерао
је у бег; похарао многе његове градове и утврде и са својом војском и
великим пленом вратио се назад.
44
 Муратова ковања завере да убије Скендербега
После ове најновије победе, стари злобник опет је почео ковати за-
веру против Скендербега, иако су његовом заслугом били извојевани и
победа и мир у држави. Желећи да Скендербега изложи што већим
опасностима, султан је, тако, приредио такмичења на коњу и без коња,
обећавајући велике награде и дарове победнику. Али његове зле намере
нису се оствариле, јер иако је дошло да учествује много његових пода-
ника и странаца, борбених и храбрих, Скендербег их је, као неко ко је
предодређен да увек буде победник, али и на велико чуђење и одобра-
вање присутних, све победио својом борбеношћу и храброшћу,.
Неупоредиве врлине тог племенитог ратника, које су могле стишати
и умирити чак и гнев његових непријатеља, само Турчина нису потакле
ни на какву благост. Његова сумњичавост и завист расле су још више, а
његово срце све је јаче горело гневом и мржњом, и терало га да се до-
датно потруди не би ли Скендербега у смрт отерао.
Али зашто да овако занесен говорим о осветољубивости и залудним
намерама Муратовим, и о мудрости Скендербега, када сигурност и пре-
живљавање тог човека могу приписати само Богу? Сигурно је Он тај који
је помео дух и разум Турчинов, Он је тај који је подигао ратове у Мизији
и, коначно, Он је тај који је подигао мађарско оружје, да би овом човеку,
предодређеном да брани достојанство хришћанске вере, сачувао живот
и епирској земљи врати њену стару слободу. Да није било тог божанског
уплива, свакако да би Мурат остварио своје намере. Јер како се догодило
то да их никако није могао остварити? Зар није имао хиљаду начина да
то учини, и то без и најмањег страха од побуне? Где су били његови
отрови? Где су заседе биле? Шта је с лажним оптужбама за злочин, као
уобичајеним оружјем тирана који су на тај начин правдали извршење
својих злодела?
На вешт начин избегавајући све замке и увиђајући да ће, ако буде и
даље остао код цара, подлећи некој смицалици, Скендербег је схватио
да је дошло време да се, уз помоћ неког великог подвига и вештином
свог духа, домогне очевине – онога о чему је увек сањао сећајући се
своје некадашње умилне слободе.

Епирци траже од Скендербега да ослободи своју

земљу
Мислио је да под неким добрим изговором напусти Муратову службу
и да се тако врати у своју толико жељену домовину, у којој су га срцем
пуним љубави сви очекивали и прижељкивали. Ту своју жељу никада
никоме није откривао, нити је ико то могао приметити на њему, било у
његовим речима или на који други начин. Нису то могли знати чак ни
45
његови Епирци у које је могао имати посебног поверења, будући да су
му били блиски и проводили много времена заједно.
Могао је имати највише поверења у оне Епирце који су, подстакнути
његовом славом на гласу, као и жељом да поврате своју слободу, у име
најугледнијих старешина у Епиру дошли код њега по смрти његовог оца
Јована нудећи му средства и прилику да заједно са њима одузме круну
и жезло свог оца из Муратових руку. Али он, знајући колико су људи
непоуздани и превртљиви, и узевши уз обзир опасност у коју би запао
ако би се о томе изјаснио, размишљао је на који би начин преузео град
Кроју; сматрао је да све друго лако може добити.
Мурат је у Кроју поставио јаку војну посаду, те се није могла силом и
оружјем освојити, већ само неком вештином. Кроја је била престони град
у Епиру, смештен у највеће и најстрмије планине, са свих страна скоро
потпуно неприступачан, толико добро утврђен и са природним бранама
окружен, да се ни на који начин није могао освојити, осим изгладњи-
вањем његовог људства током опсаде.
Стога, када би Скендербега подстицали да заузме Кроју, он би само
похвалио њихову преданост и жељу за слободом, које се још увек нису
угасиле у срцу његовог народа. Исто тако, одговарао им је да је турски
султан одвећ моћан, да његова владавина над њима није неиздржљива
и да би била лудост на пречац подизати било какав устанак, пошто би
за то требало имати довољну војну снагу. Рекао им је и да би у том слу-
чају слобода трајала кратко, а после тога би упали у тешко и неподнош-
љиво ропство, с ограничењем свих слобода. Многи би онда скончали као
жртва која би умирила царев гнев, изазван њиховом побуном. Са друге
стране, Скендербег им је увек давао утеху и наду, обећавајући да ће се
путем свог угледа заложити код султана да им олакша ропски јарам и
да владавина над њима буде довољно блага да се може живети.
Тако је он говорио њима, стално одлажући свој наум и помно траже-
ћи прилику да побегне. Као прави заробљеник, он је веома стрпљиво и
предано чекао на неку неприлику у месту свог робовања, да би у време
када сви буду заузети решавањем тих неприлика, он тада могао да раз-
бије окове и побегне из тамнице; само тако могао би избећи строгу казну
немилосрдног судије.

Повратак деспота Мизије у своју земљу и поновно

протеривање од стране Мурата
И заиста, није дуго чекао да му се осмехне судбина, јер је у време
ових дешавања, деспот Мизије (кога смо раније споменули) обновио
своју државу, како уз помоћ својих поданика, тако и помоћу својих сусе-
да и савезника; неке турске посаде протерао је, а друге побио. Због тога
се султан разгневио на њега, и то толико да предводништво војске није
46
хтео поверити никоме од својих војсковођа, већ је одлучио да је сам
предводи. И сакупивши веома велику војску, кренуо је на онога Мизијца,
са жељом да га потпуно уништи. У томе је убрзо и успео, јер је речени
деспот, будући много слабији, у првом налету непријатеља изгубио све
своје поседе и утврђења, те је избегао у Угарску, и Турчину препустио
сву земљу без проливања иједне капи крви.
Поједини кажу да је Турчина за овај подухват саветовао Скендербег,
пре свих других његових дворјана, јер је најбоље познавао те земље у
којима је дуго ратовао. Али без обзира на то, тада још увек није могао
пронаћи погодну прилику да оствари своје жеље.

Угарски краљ Владислав помаже деспоту против

Мурата, а Мурат шаље Скендербега и Каран-бега
против Мађара
Ипак, време за то било је све ближе. Мурат се још не беше ни вратио
у Једрене са својом војском, када се проширио глас о поновном доласку
Мађара и другим невољама много већим него пређашњим. Наиме, угар-
ски краљ Владислав дигао се да врати деспота Мизије у његову земљу.
Када је турски цар сазнао за то, брзо је сакупио војску од осамдесет
хиљада бораца и послао румелијског бега Карана и Скендербега да
заједно упадну у Мизију пре него што тамо стигне сва хришћанска вој-
ска.
Скендербег је, као по обичају, кренуо полако за осталима са својим
саборцима и војном опремом. На другој страни могле су се видети
заставе хришћанске војске, призор диван и због њиховог броја и због
јунаштва њихових војника и војсковођа, којих је било не мање од три-
десет пет хиљада. Нарочито се по јунаштву истицао чувени војсковођа
Јанко Хуњади. Како се говорило, само његово присуство је омогућило
многе победе над Турцима. Једино што је слабило неустрашивост и вољу
наших снага био је недостатак хране. Како су имали само мало куване
пшенице, неки су изненада умрли у некаквом великом грчу узрокованим
храном коју су појели.

Битка код Мораве између Хуњадија и Турака. Победа

Хуњадија и Скендербегова побуна
Паша је журно долазио са својом војском и улогорио се покрај реке
Мораве. Хуњади, не могавши отрпети такво разметање, најпре посла
неке уходе да извиде да ли долази Мурат, те чим сабра своје јединице -
десет хиљада одабраних бораца, одлучи да остави краља у свом логору,
пређе Мораву и силовито јурну на варварина. Овај у почетку би мало

47
изненађен и крену да се повлачи, али када је видео да је непријатељ
малобројнији, прихвати битку са Хуњадијем.
А Кастриот, гледајући тада да изврши свој пређашњи наум и да што
више допринесе поразу Турака, већ на почетку битке поче да се мало
по мало повлачи. Потом се даде у видљиви бег окренувши леђа неприја-
тељима. То унесе страх у кости Турцима и нагна да их исто чине. И паша
се много уплашио видевши да је један такав јунак вичан рату урадио
нешто супротно својој нарави, радије се одлучивши на бег него на борбу.
А можда је мислио да је преварен и издан, па је изгубио вољу и храброст
да се бори против непријатеља.
Охрабрени њиховим страхом и оклевањем, како се чинило, Мађари
су тада кренули на њих и, без много борбе и проливања сопствене крви,
растерали непријатеље који су почели да бацају оружје и заставе и да
напуштају своје војсковође и сву опрему коју су носили са собом. Хуњади
их је гонио и убијао докле год је некога било за борбу.

Хамза, син Репоша, и заробљавање пашиног писара

примораног да напише писма за предају Кроје у руке
Скендербега
После битке свуда су лежале гомиле лешева. Преживели су били у
великом страху, нарочито када су Мађари опљачкали и уништили њихов
логор. Заробљеника је било око четири хиљаде. Међу ухваћенима био
је и један миљеник турског цара. Паша се, са малим бројем својих људи,
спасао бегством. А Скендербег, будући увек марљив и опрезан у својим
настојањима, најпре се јавио својим пријатељима, међу којима је био
његов братанац Хамза, врли младић великих очекивања и син његовог
брата Репоша (кога су Турци после назвали Карогуж, по жени којом се
оженио пре него што га је турски цар отровао). Видевши да се Турци
повлаче и да су поражени, Скендербег је ухватио писара, првог пашиног
човека (о коме је све знао), и натерао га да напише кривотворено писмо
управнику Кроје. Писар је то најпре одбијао, али је, из страха за свој
живот, ипак пристао.
У писму је написао да Мурат даје Кроју на управу Скендербегу,
наводећи разне разлоге за тај чин, како би писмо деловало уверљивије.
Када је писмо сачињено, да турски владар не би могао брзо сазнати за
целу ствар, и писар и сви остали који су били ухваћени заједно са њим,
стављени су под мач. И не само они, већ и многи други који су Кастриоту
пали у руке, нису били боље среће. Они који су побегли пред разјареним
непријатељем након битке пали су у руке сељанима, и доживели исти
крај, тако да је скоро сва турска војска била уништена.
Велики број епирских ратника је након битке лутао пољима бежећи
од непријатеља и гледајући да се некако домогну своје домовине; чим
48
су сазнали шта је Скендербег учинио, отишли су да му се придруже. Било
је њих три стотине јунака вичних рату.
Хуњади и његови људи вратили су се својима и однели непроцењив
плен. При томе, не треба заборавити да су неки говорили да се Скендер-
бег потајно договорио с Мађарима и преко гласника јавио Хуњадију све
што је наумио, те да је то био разлог што је онако брзо напао са својом
војском. Са друге стране, не могу поуздано тврдити да је тако заиста
било. Али верујем да је све било приређено и замишљено веома добро;
то су потврдили потоњи догађаји који су, најчешће најбоље судије на-
ших дела.

Пријем Скендербега у Дебар

Остављајући сада Угарску на страну, отиђимо у Епир, у време кад је
вест о овом великом поразу стигла до Мурата.
Испунивши завет и осветивши се својим непријатељима, и војнике
своје наградивши, Кастриот је победоносно отишао са бојног поља и
после седам дана путовања стигао у Горњи Дебар. Тај град се налази
на границама земље Трибала (западно од њих су Мизи, а после иду Бу-
гари), око 100 км од Кроје, и чувен је међу Епирцима по томе што су из
њега потицали многи велики јунаци. Посебно им је Скендербег био
наклоњен због њихове верности и многих услуга учињених за одбрану
и заштиту земље у време његовог оца Јована, када га је напао турски
цар. С изузетком Светиграда (данас: Елбасана – прим. прев.), нема дру-
гих градова и утврђења у тим мочварама све до Македоније. Народ је
раштркан по планинама и од непријатеља се не брани иза зидина, већ
само иза природних брана.
Кастриот је тамо остао неко време сматрајући да не треба ићи даље
док се не среде прилике о којима ће овде бити речи. Наиме, тада је
послао по највиђеније људе у граду да дођу к њему, радећи све у
највећој тајности, тако да је тамо дошао ноћу. Њима је открио све своје
намере и, како кажу, није се нашао ниједан који би га издао да би се
показао пред турским царем, било због опасности од таквог чина, било
из личних разлога. С једне стране, дуго су чекали на то, а са друге - због
његовог неприкосновеног угледа стицаног толиких година, али и због
њихове жеље за слободом, стекао је велику наклоност и подршку свих
њих.
Сви који су били код њега, уз неописиво одушевљење и проливање
суза од превелике радости, дуго су га грлили и љубили, једни његове
руке, други лице, трећи главу, неки ноге, да, све тело његово, пресрећни
због његовог успеха и наде у обнову епирске славе и имена. Указавши
им на своју снагу и могућности, понудили су тада да му ставе све на

49
располагање; своје животе, своје срце, своју децу, све што му може бити
на корист.
Прво што им је било речено да учине јесте да поставе стражу, брзе
и способне људе, не би ли спречили долазак султанових људи управнику
Кроје и тако открили њихов наум. Такође, договарали су се и око број-
ности војске која би требало да се дигне на први добијени знак. Тако је
од три стотине својих коњаника одвојио неколицину да оду у Кроју и
управнику уруче писмо везано за примопредају власти. Сви остали, као
и многи Дебрани који су познавали све путеве у земљи, сакрили су се у
шуми у близини Кроје. Они први требало је, чим уђу у град, да ове друге
тајно пропусте како би они побили градску посаду.
Када је све било спремно, исте ноћи (а био је крај јесени, када ноћи
постају дуже), не могавши од превелике жеље више да чека, и верујући
да би и најмање одуговлачење угрозило његов подухват, Скендербег је
напустио Дебар са својим коњаницима и теретом, као и Дебранима који
су били уз њега, и одјахао право ка Кроји што је брже могао. Пред собом
је послао Хамзу, једног од своје двојице слугу, да обавести управника
града о његовом доласку, како би изгледало уверљивије оно што је
наумио.

Управник Кроје уступа место Скендербегу

Млади слуга био је разборитог ума и храброг духа, и толико добар
познавалац турских обичаја и језика, да је личио на правог Турчина;
пропустили су га да уђе у град, а он је кренуо да што пре нађе управни-
ка. Пошто му је, према обичају, одао поштовање, рекао му је да је он
Скендербегов писар, скрушено додајући да ће његов велики господар
ускоро доћи у Кроју. Божијом вољом сви су поверовали Хамзиним речи-
ма, па се онај варварин, и пре него што је прочитао добијено писмо и
проверио шта о томе мисли његов владар, одмах почео спремати да иде.
Када је дошао Скендербег и када је писмо прочитано, управниик и њего-
ви сарадници су га прихватили и послушали, а народ је овог Епирца
дочекао с одушевљењем.
После тога, како је био ред, представљени су му градска посада и
староседоци свих узраста и позива. Сваки од њих исказао му је почаст
знајући за добар глас и славу који су се о њему проносили по свим
земљама. И Турци су га волели због његове доброћудне нарави, па су
зато и прихватали његово предводништво. А Кројани који су пред собом
видели владарски изданак свог рода, предосећали су да Скендербег кује
неке тајне планове и да се налазе пред ослобођењем од дуготрајног
ропства.
Нарочито су такве помисли биле живе код најстаријих међу њима,
који су се, и поред минулих година, још увек добро сећали јасних наго-
50
вештаја његових врлина и славе, садржаних у причама о његовом
рођењу, образовању и необичним слутњама и предсказањима његових
родитеља. Ипак, нико од њих није отворио душу и рекао свом новом
старешини оно што им је на срцу, нити га је хтео позвати да диже
устанак пре него што он сам не начини први корак и преузме вођство у
рату за ослобођење.

Крвопролиће и страдање Турака у Кроји

Кастриот се с неколицином одважних договорио да градску младеж
припреме да се ухвате оружја када за то дође време, забранивши им да
ураде било шта на своју руку пре него што на капије уђу ратници који
су, недалеко од града, чекали у заседи. Све то урађено је у тајности, да
би им тек у глуво доба ноћи отворили капије да уђу у град. Потом су
затворили капије, запречили све пролазе и на главне улице поставили
наоружане страже. Турци нису знали шта се дешава, а Скендербег, за
случај да све то не буде откривено (пошто се ноћу повећава страх од
опасности), даде знак да се непријатељи побију. Прво су напали
стражаре на зидинама. Како су стајали на уском простору или у кућици
од дрвета, били су лако савладани и одмах посечени, док су остали
побегли одатле.
Једнаком су силом провалили и у турске домове. Кројани су ишли
први, а Скендербег, и као њихов саборац и као њихов вођа, борио се уз
њих. Не очекујући било какво зло, многи су побијени у својој постељи.
Али када се дигла узбуна, они преостали потргли су оружје и, под
окриљем ноћи, спремили се за битку, са намером или да часно погину
или да се спасу пробијањем кроз непријатељске редове и извуку из
града. Ипак, како су сви пролази били запречени, нису могли учинити
ни једно ни друго, па су свуда били убијани као дивље звери. Без наде
да се спасу бежањем или да часно погину, почели су да кукају и вапе
као никада до тада. Мада од свих омрзнути, сузних очију молили су Скен-
дербега да заустави покољ и да крвопролићем не каља успешан почетак
своје владавине, да победу не окити њиховим крвавим телима и не
укаља је њиховом крвљу проливеном на правди Бога, већ да их окује и
тако увелича своју победу. Рекоше још да не заслужују такву смрт и
такво зло од Кројана, јер нису никоме учинили ишта нажао, него су се
као пријатељи (а не непријатељи) опходили према становништву града
који им је дао Мурат на управу и чување. Сада, када су већ бацили своје
оружје и прострли се на земљу тражећи милост, никога неће спречавати
да поврати своју слободу.
Са свих страна чули су се страшна вика, вапај и кукњава. Усред свег
тог нереда и покоља, дирнут жалобним гласом својих молилаца, Кастри-
от је наредио војсци да се заустави, а он је обећао да ће се сутрадан
51
обратити преживелим Турцима, са надом да ће, притиснути небројеним
невољама, милом или силом, бити обраћени у хришћанску веру.
Без обзира на све то, мудро је учинио када је наредио да се појачају
страже, како их непријатељ не би могао изненадити. Потом је неке
Дебране послао да својим присталицама у томе граду јаве о заузећу
Кроје, да се дигну на оружје и са својим суседима и савезницима поврате
своју слободу; тренутак је, за непријатеља ненадан, да протерају све
њихове посаде, нарочито због тога што Мурат о овим збивањима још
није обавештен јер је још био заузет ратом са Мађарима.
Kада је очистио град од Турака, ствари довео у ред и обезбедио мир,
Скендербег је време проводио са својим најбољим и најхрабријим
ратницима. Ујутру, зором, наредио је да се огласи труба да би довршио
оно што је оставио недовршеним: да се сви нехришћани покрсте. Наре-
дио је да се сви Турци доведу пред њега, без оружја, и да без поговора
прихвате сваку дужност у граду која би им се дала. Они који би одбили
милост, били би сматрани за непријатеља и свакоме хришћанину било
би дозвољено да их казни на најгори начин. Страхота ове објаве није
много утицала на тврдокорна срца њихова; мало је њих прихватило ову
благонаклону понуду јер су обичаји њихових предака у толикој мери
били утиснути у њихов дух, и таквог корена су ухватили као да су им у
кости урезани, да их није било могуће одвојити од њих. Стога су чврсто
одлучили да своју душу радије предају страдању, него ли да прихвате
милост Божију и људску. Одбијајући да се покрсте, као што су им
хришћани предлагали, јер им је то деловало безразложно, ови Турци,
иако су их опомињала посвуда разбацана тела мртвих стражара, одлуче
се на узалудну борбу којом су само одлагали, а не спречавали своју
пропаст.
Суочени са неизбежном смрћу, кренули су голим сабљама да се до
неког излаза пробију кроз непријатељске редове. Ако би и прошли једну
препреку, наишли би на другу, па су бежали горе-доле по граду као
птице затворене у кавезу немајући куда да побегну. На крају, војници
су надвладали све осим оних који су дигли руку на себе. Прича се да је
део њих сам себи одузео живот, а да су неки покушали да се сакрију у
храмовима и другим светим местима, али су их војници жељни крви
извукли отуд и жртвовали за своју слободу. Слобода је била на уснама
сваког од њих, њен сладак укус осећао се свуда.
Било је и много оних који су од страха остали унутар својих кућа и
тамо сами себи одузели живот. Неки, опет, завукли су се у најскривеније
кутке својих кућа и тако преварили војнике који их нису неко време
могли наћи колико год их помно тражили. Али највећи број њих спас је
потражио код самог Скендербега прихватајући да промене веру како би
спасли своје бедне животе. Када су пометња и неред у граду престали,
52
Кастриот је припремио све да такви буду покрштени. Ипак, било је и
оних који су наставили са преклињањем да их не присиљава на то, јер
иако ће из страха од своје смрти наизглед пристати да постану хриш-
ћани, они не могу заборавити обичаје својих предака; и иако не мисле
да му се супротстављају и да се противе било којој његовој заповести,
да их не би предао окрутној смрти, ипак нису могли обраћење прихва-
тити искреног срца, јер такав обред треба да се спроведе својевољно, а
не да се намеће силом. Позивали су се на реч коју је дао, и на то што је
већ спровео освету над њиховим родитељима и браћом, да их пусти
барем као гласнике који ће Мурату јавити о овом необичном и неверо-
ватном догађају.
Сада смирених страсти, Скендербег је био умилостивљен призором
ових ненаоружаних људи са рукама које су, испружене ка њему, молиле
за милост, те им је даровао и живот и слободу, иако је сматрао да
неверни и безбожни народ не заслужује милост и сажаљење. Ипак, нису
имали много користи од овога, јер када су изашли из града пали су у
руке разјареног народа који за њих није имао милости. А они који су
били покрштени, уз неописиву радост и славље градског становништва,
обилато су даривани и поклоњене су им куће, храна и свакојака друга
роба и потрепштине, с тим да су и неки људи одабрани са задатком да
мотре на њих све док се не види да је печат њихове нове вере оставио
трага и ухватио корене у њиховим срцима, јер су могли тек по обраћењу
да почине неку издају.
Од оних који су касније изашли из својих скровишта, неки су наишли
на добре и милосрдне становнике града, па су били само заробљени (а
обећавали су велико благо за свој откуп), док су други били убијени чим
су се појавили.

Земља око Кроје устаје против Турака на страну

Скендербега
Када се све то завршило, све турске заставе у граду поцепане су и
спаљене, а сваки траг турског присуства био је уништаван. Кастриот је
брзо послао своје најбоље људе у друга места која су била под управом
Кроје, да јаве о његовом успешном подухвату и да их подигну на оружје.
Показало се да за то није био потребан гласник, јер су већ по свим тим
местима били приправни да се подигну на оружје. Само су чекали да се
одабере ко ће им бити вођа.
Убрзо су Кројани са довољно великим бројем ратника кренули даље,
да друге подстакну не би ли им се придружили. Турске посаде на које
су наилазили предали су оштрици мача, а када су сакупили довољно
људи са свих страна, вратили су се назад у Кроју. Скендербег је тада, са
својим људима, већ био на путу према Дебру, у којем су Хамза и његови
53
ратници све држали под својом влашћу; турска посада била је одатле
одавно протерана. И претходни управник Кроје и сарадници били су
побијени, сви до једног, а њихова имовина заплењена.
Пре него што је кренуо да ослобађа остатак своје земље, Кастриот је
послао две хиљаде добрих ратника на подручје Светиграда и Мокре горе
да зауставе непријатеље који би се нашли у његовој земљи и да спречи
пролаз онима које би султан могао послати да тамо обнови своју власт;
велика је била могућност да турске снаге дођу у Епир из правца Маке-
доније и Тракије.

Мојсило Голем, и Скендербегова победа над Турцима.

Турци се предају Скендербегу и остају на милости
његових војника, који их предају оштрици мача
Сам Скендербег се са својом војском спустио у Дебар. Тамо му се дало
да сретне, поред осталих, и једну значајну особу чувену и по роду и по
јунаштву. Био је то Мојсило Голем који је Скендербегу постао стални
пратилац у многим његовим подухватима. Из Дебра отишао је и у друга
оближња места и градове. Како нису била утврђена зидинама, нити их
је велик број Турака бранио, било му је лако (као што претпостављате)
да их заузме. Отад су, сви редом, без обзира на године, остављали све
своје послове и потпуно приклањали Скендербегу називајући га Заштит-
ником своје слободе. Само им је слобода била на уснама и само су
слободу њихова срца прижељкивала.
За то време, по ономе што сам чуо, многи Турци су се прикупљали са
разних страна како би заподенули бој са хришћанима, али победу нису
могли постићи, исто као ни њихови саборци пре њих. Увидевши да не
могу изаћи на крај с њим, преживели су му се предали и бацили оружје
пред његове ноге, радије бирајући да се ослоне на његову вољу него да
трпе ударе његовог оружја. А он, не желећи да га други сматрају окрут-
ним и крвожедним због напада на људе који су му се предали без оружја,
као и да би освојио срца сопствених поданика, у кротости и мудрости
свог духа, ове преда својим ратницима да са њима чине шта им је воља:
или да им опросте или да их казне. Залудне су биле њихове молбе;
Скендербегови ратници само су ретке оставили у животу, и то оне који
су обећали велики откуп. Скендербег није отворено ни одобравао, а ни
осуђивао ту окрутност, али јесте то желео јер му циљ јесте био да у
потпуности избрише име турско из своје земље.
Како је требало брзо радити, поделио је своју војску: Неке од одабра-
них младих ратника послао је на разне стране да подигну народ на
оружје и да предупреде непријатеље. Хамзу је одредио да са две стотине
ратника оде у Кроју јер је знао да тамо нема довољно људи да бране
град, а то је требало да буде њихова главна посада. Сам Скендербег
54
ишао је по целој земљи и, помно мотрећи на сва дешавања и ослоба-
ђајући још нека места, успео је да својим присуством задобије наклоност
и пријатељство свих племена.
На крају, остало је да се уради оно што је било теже од свега, да се
ослободе остали градови, као предуслов за обнову његове државе. Али
како су те градове браниле јаке султанове посаде, требало је напасти
их са већом и бољом војском, одлучно и промишљено. У ту сврху, одлу-
чено је да сви они које је послао на разне стране и с разним задацима,
ојачају своје редове, снабдеју се потребним залихама и без одлагања
крену према Кроји. И Скендербег се тамо запутио и чекао их да се сви
окупе.
Убрзо су сви стигли, а за њима и многи други који су чули шта се де-
шава. Дошли су многи племићи и војсковође, његови савезници, уз
достојну пратњу. Били су то: Мусаки Ангелинин (тако зван у народу),
син његове сестре Ангелине; два Стрезова сина, браћа Гојко и Ђурађ,
синови његове сестре Јеле; Јован Мусаки, муж његове сестре Влајке;
Стеван Црнојевић, муж његове сестре Маре са којом је имао много добре
деце, који је послао и војску и новац, па од њега није тражио да дође и
честита на његовом великом успеху. То је његов отац Јован поудавао
кћери за разне кнежеве и господаре у земљи (осим Мамице, коју је
Скендербег, пошто је ослободио своју земљу, дао Мусаки Топији за
жену).

Скендербегов говор својим ратницима

Поред њих, из часа у час долазили су и други, тако да се на крају
сакупило преко 12.000 људи. Видно охрабрен таквом наклоношћу и
подршком својих пријатеља и поданика спремних и орних за борбу,
Кастриот их се пре поласка на поход, са циљем да их охрабри, обавестио
о своме науму. Отприлике, обратио им се овим речима:
„Храбри заповедници и војско јуначка, не видим пред собом ништа
што нисам очекивао и што сам у свом уму замислио, или чему се моје
срце није надало, мислећи на овај славни и достојанствени народ, и на
ваше појединачне заслуге према мом преминулом оцу. Могу слободно
рећи да никада нисам сумњао да ћу остати истог ума и исте љубави
према својој земљи, и да ме моја жеља за повратком наше слободе неће
напустити. Ваше жеље, ваши завети, и ваша хтења, била су као и моја,
она су једно. Много сте ме пута ви на све начине позивали, још док сам
боравио код Мурата. И то не могу а не нагласити и поновити довољно
пута. Можда сте ви мислили да сам ја заборавио своју земљу, да сам
изгубио своје достојанство и да ме, можда, онда када сам вас послао
назад домовима разочаране, без икакве наде и без икаквога знака
великодушности, није занимала наша слобода. Добри саборци моји,
55
свакако да сам се само претварао да не хајем и не марим, али сам то
чинио зарад ваше и моје сигурности. Тада су околности биле такве да
вас нисам могао подстицати да се дижете у борбу за своју слободу;
требало је да вас умирујем. Истина је да сам крио од вас своје намере,
али разлог што сам тако дуго крио своје жеље и вољу није био због тога
што сам сумњао у вашу верност, или зато што нисам знао шта вам је
било на срцу. Знао сам то јер сте ви први сами кренули у тај опасни
подухват и ви сте мени открили своје тајне намере. Оно што ме је
нагнало да се тако понашам јесте несталност код људи, превртљивост
њиховог ума, крхкост и непромишљеност, али и уверење да се за
стицање слободе мора користити сила а не молбе и преклињања. Нема
ничега што увек траје и не мења се, нити има вечног реда, те зато кад
се укаже и најмања могућност за освајање или барем покушај освајања
слободе, у томе нас неће спречити ни хиљаду мачева, ни милион нево-
ља, ни опасност од губитка живота...
Како је један ваш ранији покушај био безуспешан јер су вам намере
биле откривене а ви кажњени и стављени у много теже ропство, сва
нада у ослобођење је нестала за неко време. Због тога је требало онако
чинити и чекати право време јер ако се пружена прилика не искористи,
питање је када ће се она поново јавити. Отворено ћу рећи да сам се
једва усуђивао и да самом себи поверим извршење овог подухвата, да
нисам ни у себе имао поверења страхујући да ли ће ми речи излетети
из уста од нестрпљивости да кренем у извршење тако важног подухвата.
Сведоци су ми Хамза, мој братанац и највећи пријатељ и саветник тада,
мој пратилац верни, и још неколицина других чија нам је верна и
марљива служба помогла да се ово дело оствари. Иако смо тамо живели
заједно, јели за истим столом и једног ума и срца били, нико од њих,
нити било ко жив, није ме икада чуо да говорим о својој земљи, већ само
о рату у Угарској. Нико ме никада није чуо да сам изустио једну једину
реч која би ме одала да сам хришћанин или слободан човек. То сам
држао у тајности све док нисам нашао згодну прилику да извршим дело
без страха од опасности.
Зато, о Епирци, могли сте тражити и наћи некога другог уместо мене
ко би одмах услишио ваше молбе да вам донесе слободу. Ова земља
никада није оскудевала у великим јунацима; али ви сте хтели, и Бог је
тако хтео, да мени дођете а не да сопственим рукама или под предвод-
ништвом других стичете слободу. Нисам желео, нити је моја проста
душа, за слободу рођена, хтела да вас остави превише времена у стању
ропства а моја снага да остане под руком злих варвара. Живео сам у
нади да ћете ме једног дана видети на месту на којем сам сада.
Али зашто да себи приписујем улогу вашег ослободиоца? Нисам вама
ја донео слободу, већ сам овде, међу вама, нашао слободу. И док још на
56
ову земљу нисам крочио, и док сте једва за мене могли чути, ви сте к
мени пожурили и дошли отимајући се међусобно ко ће ме први срести.
Држали сте се као да су вам сопствени родитељи, браћа или деца устали
из мртвих, и као да вам је неко рекао да је сам Бог сишао међу вас.
Исказали сте ми тако велико поштовање и част и тако велике знаке своје
радости и среће, да ваша помоћ због које сам вам дужник, није ништа
мања од слободе коју сам стекао захваљујући вама.
Нисам вам дао ја ово царство и ову државу, и нисам вам дао ја овај
град, већ сте то мени ви подарили. Нисам ја ставио оружје у ваше руке,
већ сам вас нашао спремне с оружјем у рукама. Вас сам нашао, вас који
сте носили слободу у својим срцима, и на свом лицу, на свом мачу и на
свом копљу; вас који сте као верни чувари и слуге мог оца сада мени
дали владарско жезло у руке с не мање вере и труда, све време до сада,
и овог дана, чувајући га за мене. Својим залагањем и опрезом ви сте ми
без проливања имало крви повратили земљу мојих предака.
Зато ме сад, тако нам Бог помогао, поведите са собом да ослободимо
остатак земље који је под туђим јармом. Највећи део овог подвига већ
сте ви обавили. Кроја је ослобођена а тиме и сва околна земља сада је
под нашом влашћу. Са нама су и Дебрани и сав народ. Име непријатеља
наших нестало је из наше земље. Остали су још неки градови и тврђаве
да се освоје; али када видим у каквим су невољама и како смо им сва
места или заузели или опсели, те су им само зидине њихове остале да
их бране, верујем у успех. Ипак, када са друге стране погледам снагу
њихових посада које је тамо поставио онај тиранин, биће нам потребно
или да их на неки начин изненада нападнемо, или да их одлучношћу и
на јуриш освојимо.
О томе ћемо одлучивати кад с оружјем у руци станемо пред неприја-
теља а не сада, док још не можемо ни предвидети шта нас тамо очекује.
Зато кренимо напред, са заставама нашим и са храброшћу ослободи-
лаца. Срећа ће пратити наша дела, као и до сада што је увек и свугде
била са нама.
Прво ћемо кренути на Петрелу, не зато што је слабије брањена од
других места, већ зато што сам уверен да су њени браниоци, због своје
близине Кроји, чули шта се догодило, па су сада престрашени нашим
подвигом овде. Добро они знају за многе подвиге ваше и невоље њихо-
ве, те ће због тога бити у страху од нас. Но, ако они не задрхте пред
нама, као што бисмо ми хтели, сигурно је да се морамо ослонити само
на своју одлучност и борбеност. Унапред то морамо знати и на томе
истрајати – да ако не заузмемо то место и не остваримо нашу намеру,
не смемо се ни враћати својим домовима. Зато, на све начине, свим
силама, свом вештином и мудрошћу, стрпљивошћу, оружјем, златом и

57
сребром, морамо овај поход учинити почетком и наставком свог успеха,
знаком и предсказањем наше коначне победе.
Ако буде Божија воља да на силу ослободимо то место, морамо сузби-
ти свако сажаљење и самилост према овим безбожнима тврдокорног
срца. Победу морамо искористити до краја, да би се они остали, још
непокорени, још више обесхрабрили. Ипак, ако то место узмемо без
борбе и проливања крви, онда непријатеље треба поштедети и опходити
се уљудно према њима, да би се и остали приклонили и да се не би
тврдоглаво и по сваку цену против нас борили.”
Овај говор показао је сву кроткост Скендербегову, а војска је његове
речи прихватила као врло разложне. Мојсило је тада, са три хиљаде
коњаника, послат као извидница према Петрели, да би, нешто касније,
за њим кренуо Кастриот с осталом војском. Неки кажу да је војска, са
циљем да становнике Петреле заплаши, повукла и одређене опсадне
справе из Кроје, али други тврде да је цео подухват окончан без упо-
требе било каквих опсадних справа. По моме мишљењу, ако је тачно да
је Скендербегсву своју земљу ослободио током само једног месеца, онда
је мало вероватно да је своју војску приморавао да вуче толики терет,
нарочито због тога што је била зима, те су сви путеви били толико
замрзнути да ни неоптерећени коњи, или људи, нису могли лако путо-
вати.

Опсада Петреле и предаја града

Када су Епирци стигли пред градске зидине, поделили су се у више
група и брзо опколили цео град. Већи део војске сместио се у Великој
Тирани (названој тако јер се Мала Тирана налазила близу Кроје), пошто
је то место било близу и погодно за логор. Скендербег се браниоцима
најпре обратио лепим речима и дао им велика обећања, а онда је једног
од својих верних људи којег је у Епир довео из оног рата са Мађарима,
послао житељима Петреле да им понуди да предају град у замену за
животе и сву имовину. Поред тога, ако га послушају и желе да се врате
свом владару, обећао је да ће им дати много сребра, а богате дарове за
њиховог дотадашњег управника.
Послати војник, будући бистрог ума, врло мудар и спретан у речима
за овакве прилике, успео је убедити тамошњи народ (који је и без убеђи-
вања био спреман на то) да понуду прихвати. При томе, није им говорио
о Скендербегу, већ о невољама које су снашле Мурата након пораза у
Угарској и о хришћанском походу на Турке. Тек после тога, по упут-
ствима свог војсковође, почео је говорити о срећи турске посаде у Кроји,
која је сачувала животе и о злој судбини оних који сада леже мртви
свуда по земљи као храна вуковима и псима. Подстицао их је да одаберу
судбину првих.
58
 Како су нешто о томе већ чули а нешто и својим очима видели, они
су убрзо, без оклевања, прихватили понуду да, не марећи за обећане
дарове, слободно одатле оду са својим оружјем и неопходном имовином.
Тада је управник града послао неке своје људе да уговор са Скендер-
бегом потврде заклетвом. Кад је и то учињено, варвари су напустили
град, нова посада је ушла у Петрелу а кнез Епира држећи се задате речи,
достојанствено и лепим речима обратио се непријатељима, дао им нов-
ца, коње и храну за пут. Поред тога, задужио је Мојсила да их, са нешто
коњаника, отпрати до границе епирске, да их не би негде из заседе или
на отвореном напали неки од његових људи, као што је раније чињено.
Погледајмо, даље, како је на том путу срећа пратила овог вођу, јед-
нако као што га је и врлинама обдарила, како га је Бог сачувао од
Мурата у време док је тамо боравио, и могу рећи, како га је не само
чувао у време доласка и обнове своје државе, већ се и борио за њега.
Град Петрела, невелик и неприступачан, смештен на врху високе плани-
не, са мноштвом људи снабдевених оружјем и муницијом, био је тако-
рећи неосвојив. И поред тога што зима не погодује као време за опсаду,
његови житељи нису пружили никакав отпор, тако да ниједан једини
војник није изгубио живот и ниједна реч, како кажу, није потрошена
узалуд. Треба похвалити и Скендербегову стрпљивост која му је много
користи донела, као и снагу његовог тела навикнутог на све недаће, и
неуморни његов дух којим је све дужности и задатке обављао великом
брзином.

Одлике Скендербега
Вратимо се назад. Када је освојена ова тврђава и када је стање у њој
уређено, Скендербег није дао никоме да се ту задржи ни један дан, ни
један сат, ни један трен, већ је одмах, са залихама и војском, брзо кре-
нуо на друге градове, тако брзо да ови као да су побегли пред њим. Сва
места била су под снегом, лица његових људи скупљена од хладноће,
руке им смрзнуте, тела скоро утрнула и неосетљива, али без обзира на
то никоме осим посадама није дао да улазе у градове, нити је он тамо
крочио, да би им дао пример.
Али само се, са чуђењем, говорило о једној ствари коју не сме забора-
вити да споменем. А то је да од првог дана доласка у Епир, па чак и по
потпуном ослобођењу своје државе, нико Скендербега није видео да је
ноћу спавао дуже од два сата. Неко би то могао приписати чуду божан-
ске природе ињеговој натприродној снази, али је веома могуће да су
његова отпорност и велика стрпљивост настајале свакодневним вежба-
њем. Кажу неки и да је могао много појести и попити, као што су стари
писци говорили за великог римског вођу Папирија Тркача. Имао је обичај

59
да се бори голорук. Није му сметала ни врућина, ни хладноћа, у шта
будућа поколења можда неће веровати да је могуће.

Опис Петралбе и предаја града. Опис Стелусе и

предаја града од стране градске посаде која
заробљава свог управника
Вратимо се сада тамо где смо малопре стали. Следеће одредиште
била је Петралба, 45 км и од Петреле и од Кроје, док је између Кроје и
Петреле било 37 км. Та тврђава налазила се у Ематији, на врху једне
планине. Није била велика и добро брањена, али се могла освојити само
изгладњивањем њених становника. Штавише, река Ематија, која проти-
че подножјем планине, колико цело место лепотом краси, толико га и
добро штити. Чим су се војници са заставама појавили пред тим градом,
његови становници послали су једног свог човека Скендербегу. Као и
житељима Петреле, и њима су дати исти услови предаје и реч да им не-
ће бити науђено. После им је додељена и пратња од неколицине Епира-
ца да их испрати и заштити у повлачењу према Турској.
Када су град снабдели свиме потребним, нису ни имали времена за
одмор, већ су одмах, истом жестином, кренули ка Стелуси, удаљеној 37
км од Петралбе и 60 км од Петреле, а око 75 км од Кроје. То је једно
мало место, не хвале вредно, али зато природним бранама добро зашти-
ћено, за око пријатно и са здравим ваздухом. Окружено је зидинама на
врху једне високе планине која се диже посред долине у Ематији. Ту су
Епирци дошли пред мрак, али је Кастриот тек ујутру послао гласнике у
Стелусу. Никакав поуздан одговор није одмах добијен, пошто се варвари
нису могли сложити како да поступе. Уистину, могло је доћи до побуне
због тог неслагања, пошто је управник града, насупрот народу, био про-
тив предаје. Он је убеђивао народ да брани град, али како је већина
била против његовог става, он је, после свега, најгоре прошао: пао је у
још горе и јадније ропство јер га његови војници, видевши да га не могу
убедити речима, заробише и одведоше пред Скендербега. Пошто су му
га предали, задобише исте услове мира као и они из претходних двају
места. Према њима више него према било коме другом, хришћани су се
опходили уљудно и обилато их даривали. А многи од њих нису хтели да
иду у своју земљу, због злочина које су починили према Турчину, већ су
ту остали. Неки од њих су се покрстили, док је осталима остављена сло-
бода да живе у којој желе вери, а да их нико не може за то оптуживати.

60
 О оснивању Кроје. Скендербег пред Светиградом
На крају је остао још само Светиград. Његов назив на словенском
језику значи „свети град”. Тамо се кнез Епира одмах упутио са својом
војском не задржавајући се у Стелуси. Тај град, скоро исте величине као
Стелуса, и он је на једној високој планини, попут орловског гнезда,
смештен у области Горњег Дебра, на граници Епира. Ниједно од прет-
ходно споменутих места није потицало из древних времена јер она места
која су подизали древни владари Македоније и Епира, као и други страни
владари, попут Меандрије, Хераклије, Тогле, Никопоља, Егине, Леуке и
још неких, уништили су непријатељи или, боље речено, невољници и
напасници људског рода - Готи и Гало-Грци када су кренули у поход на
свет. Зато су поједини народи и разни кнежеви изгубили жељу да
обнављају растурено, нарочито порушене древне градове јер је то било
скоро неизводљиво. Пошто су стари градови били подизани на отворе-
ном и лако их је било освајати, њихови „наследници” одлучили су да
своја станишта подижу на врховима планина, макар то биле и невелике
тврђаве. Врхови планина им нису давали већи простор и више места за
зидине, али су се могли лакше бранити када би их непријатељ напао.
Од свих тих подигнутих градова, највећи и најлепши беше Кроја, као
престони град у тој области. Подигао га је један веома богат човек по
имену Карло из племените породице Топија, који је владао Скадром у
исто време када је Епиром владао Скендербег. Скадар је једнако познат
и чувен град који се налази северно од Тиране и Драча.
Пошто је војску распоредио на одређена места и поставио страже око
логора, Кастриот се појавио пред непријатељем и затражио да људи из
града дођу на преговоре. Њима је тада предочено како су прошли Кроја,
Петрела, Петралба и Стелуса, еда би их тиме приволео на предају. По-
себно им је наглашено какву су слободу и дарове примили браниоци
Стелусе, али и како је заробљен управник тог места, кога ће ускоро
погубити заједно са другима који су пружали отпор.

Говор обичног војника у Светиграду. Позив да се

супротставе Скендербегу
Те речи су запрепастиле свакога од њих, нарочито вођу градске поса-
де, који се, због онога што је чуо и немајући поверења у несталну нарав
тамошњег народа нерасположеног за борбу, није усудио да донесе одлу-
ку и одмах одговори непријатељу. Стога, пошто је лепо примио и угостио
Скендербеговог гласника, обратио се својим војницима: „Храбра и верна
војско, шта ви мислите, шта ћемо рећи гласнику наших непријатеља?”
На то један од њих, увидевши намере управника у његовим речима,
исукао мач и витлајући га изнад главе, рече овако:
61
 „Заповедниче, када нас називате храбрим и верним, а Скендербега
ословљавате за нашег непријатеља, онда нека овај мој мач да одговор
у име свих нас. Зашто би нам они причали о свему што се догодило у
Кроји и Стелуси? Зар мисле да тиме заплаше и застраше слободне и
одважне људе? Људи се разликују по нарави и по изгледу, по вештини
и сналажљивости; једни су мудри а други безумно поступају, па тако ни
ови из Петреле и Стелусе нису добили упутства од нас како да чине,
нити смо их предводили ми, као што ни они неће нама одредити шта
ћемо чинити, нити ће они нама владати. Нека пример тих јадних робова
не помете наша срца пуна храбрости. Храбре душе презиру да се поводе
примером других не само у нечасним, већ и у добрим делима; него сваки
чини оно што је сам одлучио. Зато нека и управник Стелусе буде жртво-
ван пред нашим очима и нека његови саборци буду погубљени. А да ли
треба и ми да страдамо са њиховим телима, и наш дух да изумре заједно
са њиховим, и наша крв да буде проливена? О, највеће среће је онај
који у љубави према својој вери и слободи презре злато и сребро, и мач,
и све друго што може помести или застрашити искварену душу људског
рода.
Стога, гласниче, врати с нашим непријатељима и своме вођи однеси
ову поруку од једног војника. Реци му, ако је мислио да ће заповедати
нама шта да чинимо, онда нека покаже снагу свог оружја којег се не боји
ниједан храбри мушкарац. Да бог није са нама, можда би нас и могао
силом покорити, али да нас убеди лепим речима да се предамо - сигуран
сам да у томе неће никад успети. Штавише, чини се да тај ваш Скендер-
бег није онакав човек каквим га представљају. Да је уљудан и благог
духа, спреман да опрости, да је једнако праведан према непријатељу
као и према својима; због чега би онда држао затвореног управника
Стелусе, онога који је у име свог владара, своје вере, своје слободе,
вољно, храбро, са правом, као искрен човек, изнео своје мишљење и
донео своју одлуку? Због чега је заслужио да буде погубљен? Он, који
је сопствени живот часно изложио опасности ради очувања своје слобо-
де, није заслужио да буде тако посечен мачем и усмрћен.”
Сви су без упадица до краја саслушали говор и дивили се речима овог
војника. Око њега је почело да се скупља мноштво, да звецкањем својих
мачева и штитова дижу буку, да би, на крају, гласним покличима показа-
ли да одобравају његове речи. А турски управник, охрабрен одлучношћу
својих војника, послао је гласника назад и одмах почео да све уређује
за одбрану града. Наредио је војницима да сваки иде на своје место, по
дужности. Иако су зидине и до тада биле обезбеђене, он је све то изме-
нио и припремио одбрану како су потребе изискивале. Поред тога, за
време док је припремана одбране, он је храбрио војнике, говорећи им
да је сад време да се покажу на делу, да кукавичка предаја других градо-
62
ва под јарам непријатеља треба да их још више охрабри и ојача вољу,
и да мисле на велике награде које ће им Мурат дати када само они, једи-
ни у целом Епиру, стану у одбрану угледа и слободе Османског царства.
Са друге стране, ако их недостатак храбрости и кукавичлук нагнају
да не испуне своју дужност, онда могу с правом очекивати много горе
поступање и опхођење према њима него што је било показано према
житељима Петреле или Стелусе. Јер, њихова неверност била је донекле
оправдана због тога што су били окружени непријатељима са свих
страна, усред непријатељске земље, те су скоро па били приморани да
се предају. Они су на граници земље, у много боље заштићеном и тешко
освојивом месту, те се не могу позвати на тако бедне изговоре а наро-
чито због тога што им њихов владар може сваког трена послати помоћ,
па би непријатељ морао подићи опсаду и повући се. Такође, управник
града им је говорио да ће зима, која није погодно време за опсаду
градова, онемогућити да се превише крећу. Такође, кад непријатељ
види шта су они у граду одлучили, он чврсто верује да неће журити са
нападом на њих, нити су безумни да помисле на јуриш да освоје зидине,
већ ће се повући и неће се вратити.

Управник Светиграда протерује хришћане. Управник

Стелусе погубљен. Саветовање око опсаде Светиграда
Поред тога, он је затражио да се стари становници и хришћани изба-
це из града, како би се сачували од могуће унутрашње завере и побуне.
Те је становнике, и ту и у другим градовима, задржао сам султан да живе
у предграђу.
Када је све тако било уређено, браниоци су били спремни да одговоре
на непријатељски напад. А Скендербег, пошто је чуо њихов одговор и
препричан говор оног војника, насмеја се и у пошалици рече: „Чујте шта
је рекао један храбар војник! Храбар је на речима, али да ли је такав и
на делу? Ако Бог да, довешћемо и њега да прави друштво овим срећни-
цима из Стелусе.” То рече и нареди да се пред њега доведу управник
Стелусе и други заробљеници. Они који су пристали, били су преведни
у хришћанство, а управник Десдрот и они који су одбили да се покрсте
били су погубљени.
Кад су кренули да се договарају око напада на град, изнесена су три
различита мишљења. Једни су говорили да треба одустати од напада
због зиме јер снег и лед су планине учинили непроходним; војници би
једва могли остати на ногама, те су предложили да се напад одложи за
пролеће. Други су били за то да се одаберу најбољи ратници, да се
прибаве лестве, топови и друге справе, да се удари на град и да се на
њихову силу одговори силом; сматрали су да не треба одлагати и губити
време јер ако као птичице чекају пријатне пролећне услове, неприја-
63
тељу ће стићи помоћ од Мурата. Треће мишљење, средње, образложио
је Мојсило. Он је предложио да се не одустаје од напада, али да се не
ризикује. То је подразумевало потребу да се војска која је стајала на
граници према Турској и мотрила да ли ће се појавити непријатељске
снаге, премести овде и улогори пред градом. Опсада се, тако, неће
прекидати, већ ће они држати непријатеља затвореног унутар зидина,
све док се не створе бољи услови за напад и док не ослаби дух брани-
лаца.
Ово средње решење сви су прихватили, те је Скендербег наложио
Мојсилу да га спроведе у дело. Доделио му је две хиљаде коњаника који
су били распоређени недалеко одатле, све одабраних ратника спремних
за борбу. Њима је придружио још хиљаду коњаника и све њих заједно
оставио Мојсилу да држи град под опсадом. Остатак војске се са својим
заставама вратио у Кроју. Тамо је одржан збор на којем се расправљало
о главним циљевима започетог рата. Већина није била расположена да
остави оружје, већ су од Скендербега тражили да се настави с ослобађа-
њем земље и, чак, да се непријатељ нападне и освоји неки део Осман-
ског царства. Други су говорили супротно, да снег, лед и киша толико
отежавају ствари да су војници једва подносили такве временске услове.
Осим тога, док су поља замрзнута од превелике хладноће, неће бити
хране ни за коње.

Скендербегов говор својим војсковођама и ратницима

Да би пред свима показао да брине за сигурност и добро својих војни-
ка, те да би за време мировања могао да у ред доведе утврђења у земљи
коју је до сад ослободио, Кастриот се сложио с овим другим мишљењем.
Зато је свим својим људима наредио да се разиђу, претходно им захва-
ливши оваквим речима:
„Не знам, саборци моји, да ли прво да похвалим ваше врлине или ваш
успех (јер ово друго зависи од првог, а прво помаже и побољшава ово
друго), чије је брзо остварење - а брзина деловања је од великог значаја
за ратовање - сјединило ваше намере и настојања у једно. Зато се чврсто
надам и већ слутим будућу славу епирског имена и ваше честитости и
угледа. Шта је то што нам сада срећа може ускратити? И шта ваше стрп-
љење не може савладати? Још није прошао ни тринаести дан откако сам
ја, тада пун сумње и несигурности, скоро заборављен због дугог свог
одсуства, успео доћи овде и крочити ногом у своју земљу, тада пуну
неверника и безбожника, док сада нема ниједног који је остао у земљи,
с изузетком Светиграда. Нема им ни имена, ни трага најмањег, ако могу
тако рећи.
Пре свега треба Богу да захвалимо што је затворио очи и помутио ум
нашим непријатељима и учинио да нам се без проливања имало крви
64
предају у руке толике јаке тврђаве. А треба похвалити и вашу неизмерну
стрпљивост којом сте презрели многе невоље на које сте наилазили,
временске неприлике и неподношљиву зиму, не скрећући поглед ни
лево, ни десно, све док нисте остварили своје племените замисли и
жеље што су дуго чамиле у вашим срцима.
Приклањам се обема странама, и онима који траже да се настави са
ослобађањем, и онима који мисле да треба застати. Иако племените и
одважне, навикнуте да иду кроз ватру, како се каже, и кроз све недаће
колико год оне биле велике, не може ништа зауставити, ипак, све док
наш тренутни застој не ствара неприлике, можете слободно, без гриже
савести, одморити своја тела јер нису од челика, већ од крви и меса.
Стога, идите сад као победници да освежите снагу, како бисте се
после вратили још јачи и снажнији, те да у бољим временским условима
кренемо у нове подухвате. Од тада ћете бити стално под оружјем и на
путу, и тада ћете добити велику плату коју сте сада толико заслужили.
Јер ако онај Турчин не буде ништа предузео и не буде нас ометао, као
до сада што је било, онда ћемо газити, пленити и палити земљу тога
тиранина и нападати на поједине оближње утврде, па и заузети их ако
будемо могли. Али, ако нам султан буде објавио рат, као што ја мислим
да ће учинити, онда ћемо, када стигну, упознати какав је непријатељ и
договорити се како да наставимо и како да се против њега поставимо.
Без обзира на то где све треба да ударимо, најпре морамо ударити
на Светиград и тамо прво опробати своје снаге. Јер ја сматрам једнако
срамотним и неподношљивим, на велику срамоту Епираца, да тамо и
даље обитавају они неверници. Али, треба мало сачекати, не журити
превише с освајањем Светиграда јер ако не бисмо успели, морали бисмо
се повући осрамоћени и поражени. Непријатеља би то охрабрило, през-
рео би наше снаге, па бисмо се борили не само против људи, већ и про-
тив неба. Знам за неке старе војсковође које су, више због непромиш-
љених одлука, мањка ратне вештине и неодговарајућих околности, а
мање због мача и снаге непријатеља, изгубили скоро сву своју војску. А
поред свега тога, сада се ближи и празник рођења Христовог, нашег
Спаситеља, те мислим да у данима празника не треба ништа да чинимо,
да не одузимамо животе у време када се подсећамо на Оног Који нам је
дао живот и извео нас на светлост, већ да у молитвама захваљујемо Богу
за све што нам је дао, за нашу слободу, за нашу земљу и државу, за на-
ше жене, за нашу децу, и за наше ослобођење из ропства и непријатељ-
ских руку.
Што се мене тиче, пријатељи моји, ако има нешто на чему не могу
бити довољно захвалан, било би то што сте ми довели ове бројне храбре
младиће и што сте ми учинили част толиким бројем храбрих војсковођа,
у чијем друштву уживам. Уз такве јунаке имам поуздања у велики успех
65
и остварење великих ствари. Они су ти који ће ми омогућити да им се
једног дана захвалим онако како сте својим делима заслужили. А ако
сад могу нешто учинити вама на част, реците слободно, изнесите своје
мисли и отворите ми своје душе. Уверавам вас да ваше велике заслуге,
због којих сам ваш дужник, неће остати ненаграђане.”
Због ових његових речи, они искварена срца, као и поједини добре
нарави, толико су се дрско и срамотно понели, да су се без уљудности
и реда одмах сјатили код њега гурајући једни друге, у труду да пре
других затраже оно што су хтели. Није их било стид да му упуте разне
захтеве по свом хиру и жељама, једни тражећи плату коњаника, други
плату пешака, неки новац и коње, неки зајам и приходе за живот, а
многи су наваљивали да им се врати земља, њихова очевина, коју су им
отели Турци.

Крштење Хамзе и његових сабораца

Испуњени су захтеви који су могли одмах бити испуњени, а они који
нису могли бити задовољени без штете по другога, остављени су за неку
другу прилику. Тада су се разишли сви војни заповедници, а Скендербег
је ушао у град са својом пратњом. Било је много оних који су га пратили,
нарочито његови сестрићи и кнежеви његове крви. Прво што је урадио
било је да Хамзу и неке његове саборцекоји који су са њим дошли из
Угарске, као и мноштва Турака који су још остали у Кроји и у другим
местима, крштењем уведе у заједницу хришћанске вере, јер то није
довршено претходног пута због тога што су морали брзо да оду у даља
ослобађања.
Свечаност је уз велико весеље прослављана током више дана. Народ
је, по обичају, јавно и лично слао многе дарове Скендербегу, а исто су
чинили и кнежеви, његови суседи. Као што су му у време рата доносили
пригодне дарове, тако су и сада слали разне дарове пригодне мирном
времену. Слали су богат намештај и друге вредне ствари за покућство
знајући да са разних бојишта није ништа донео осим свог оружја.

Окупљање Турака у Епиру да нападну Мојсила

Кастриот није дуго уживао јер већ тада, усред празника и великог
весеља, ненадно стиже вест од Мојсила да су се избегли Турци окупили
у великом броју и да са својим савезницима сада крећу на њих да их
изненаде. Скендербег је знао: ако би се сукобио са непријатељем у не-
ком удаљеном подручју, онда ће морати да напусти опсаду Светиграда;
ако одлучи да се упусти у борбу пред зидинама града, онда ће се наћи
у ватри између њих и оних из града.
Ево шта се догађало у свом том метежу: Остаци Турака који су побег-
ли из руку наших људи, наиме, то су они из Петреле, Стелусе и Петрал-
66
бе, увидели су да се ратно стање утишало, да је Скендербег распустио
војску и зиму проводи у Кроји, а да је Мојсило са својом војском остао
да чува границе и држи опсаду Светиграда. Стога, они су се окупили
Охрида, једнога малог града у Македонији који је држао Турчин под
својом влашћу, те су брзо кренули ка Светиграду, вођени жељом за
осветом и за искупљењем једним таквим подвигом код својег владара и
господара због недавне срамотне предаје.

Скендербег протерује Турке и пустоши турске земље

Иако се кнез Епира није много забринуо због таквих гласова (јер није
веровао да би се такви разбојници усудили, или били толико дрски, да
упадну у његову земљу), ипак је, да не би на почетку своје владавине
показао немарност и да не би у одсудном часу оставио Мојсила, одмах
скочио на коња и, заједно с онима који су поред њега били током праз-
ника, као и са око стотину коњаника из града, кренуо да опасност откло-
ни у повоју.
Испоставило се да ствар није била толико значајна да је требало уоп-
ште ићи јер чим су видели Кастриота како долази, они се брзо повукоше
и никаква трага не оставише на путевима којим су ишли. Али та њихова
лудост коштала их је много. Епирски кнез, гневан што су га приморали
на ово путовање и што су, повлачењем без икакве борбе, њега и његове
ратнике лишили прилике да у борби стекну славу и части, поведе из
логора хиљаду коњаника и, заједно са Мојсилом, прејаха целу земљу да
тиме изазове непријатеље на борбу. Ишао је свуда по земљи, газио
широка поља и, као поплава велика и потоп снажни, насртао на њих,
рушио и харао све на шта је наишао, на одушевљење његових војника
због великог плена, оружја и хране коју им је обезбедио у довољној мери
за целу зиму.

67
 Друго поглавље

Мурат у неверици и чуду због Скендербегове побуне

Сада када смо дошли до краја приповести о догађајима у земљи,
време је да се вратимо ономе што се збивало изван епирских граница.
Када су Турци сазнали шта се догађало у Угарској, уплашили су се
од тога што су чули, иако је и пре било гласова (који се углавном нај-
брже преносе када доносе лоше вести) који су кружили по свим местима,
неких несигурних гласина и страховања о томе. Када је Мурат сазнао да
је војска његовог паше поражена „издајом” и лукавством Скендербего-
вим, да су скоро сви изгинули, да је он преживео битку и безбедно се
вратио са Мојсилом и другим својим саборцима, после чега је на препад
заузео Епир, кажем вам да је био толико погођен тим за њега веома жа-
лосним вестима, да га је обузела велика жеља да сазна све појединости
о целом том догађају, побуни Епираца, као и о лукавству са лажним
писмима која му је начинио онај писар. У толикој неверици и чуду, он је
због тога тако дрског и одважног поступка, и те неочекиване и изненад-
не побуне, изгубио моћ говора и није могао ниједну реч да изусти. Али
после неког времена, када се мало смирио и прибрао, покушавао је на
све начине да задржи свој гнев и прогута понос. Повремено је претио и
викао, а повремено се жалио и јадиковао називајући Скендербега незах-
валником и злобником. А онда би говорио да је Скендербег избацио из
себе отров који је толико дуго био сакривен у његовом срцу, да би то
урадио и пре, само да је имао прилике да окупи те махните и одвратне
људе… Свој злобни наум спровео је у тренутку када је осетио да је без-
бедан и да може избећи казну, онда док је он, Мурат, био заузет посло-
вима од највеће важности… Због тога је и дошло до расула у Угарској.
Да би себе приказао бољим пред својим поданицима, а онога другог
да би окаљао и учинио мрским пред истима, овај лукави тиранин, уверен
да за то нема оправдања, говорио је да не зна због чега јеСкендербег
учинио тако „безбожан и грозан злочин”: био је већ угледан самим тим
што је боравио поред султана, ни за ким није заостајао по богатству и
угледу, а могао је имати све што му срце зажели - у ствари све оно што
завидно и незасито срце може замислити да би користило достизању
68
што веће славе и части у рату и у миру. Говорио је да ниједном странцу
на његовом двору није пружено толико пажње колико њему, нити је
врлинама иједног странца било указано толико почасти и награда као
његовим.
Изражавајући своје велико незадовољство и жаљење због свега што
се десило и истовремено хвалећи верност својих бегова, паша и везира,
често је пред свима говорио да је и за њега и за цело Османско царство
добро ово што се догодило и што се отарасио терета таквог преваранта
и издајице. Био би више изненађен и више би штете било да је том
отрову и тој опасности допустио да дуже остане поред њега. Сада, када
га ништа више не узнемирава, и у уверењу да то што је њему учињено
не може остати некажњено, не сумња да ће и бог и људи осветити такав
злочин. Говорио је још да је, насупрот сваком праву и правди, тај поква-
рењак и злобник, Скендербег, донео победу Мађарима. Није имао никак-
вог повода да се свети, нити праведног разлога за своје незадовољство,
да од њега узме своју очевину и да наследи очево краљевство; јер шта
је његова војска могла учинити, мислио је, сем што ју је увео у страшну
кланицу као жртвену јагњад непријатељу? Зар су његови недужни пода-
ници заслужили да им се пролива крв? И јадни писар, говорио је, зар је
био толико крив да је морао пасти у руке тог крвавог мучитеља?

Саветовање Мурата са својим војсковођама о томе да

ли да иду у рат против Скендербега и Епираца или
против Мађара
Тако је султан говорио својим варварима, који су и без његових „по-
ука” већ били испуњени мржњом према Скендербегу. Али, вести из Епи-
ра упорно су стизале једна за другом, од којих га је највише погодила и
ражалостила она да је Скендербег заузео Кроју. Потом су стизале вести
да је узео и друга места и тврђаве једнаког значаја, да су посаде у тим
тврђавама побијене, те да је, на велико задовољство народа, Скендербег
ослободио сву земљу својих отаца.
Но, иако је Турчин то све имао на уму, и иако га је то много погодило,
он је ипак то оставио по страни и све своје напоре уложио у рат са угар-
ском. Сви су га саветовали да не обраћа пажњу на друге сукобе и
непријатељства, већ да се само усредсреди на то једно што желе сви
његови људи и за шта се искрено моли сав народ.
Ипак, нису се све његове војсковође слагале са Муратовим мишље-
њем, па је стари Турчин био у недоумици. Једни, који су били уверени
да Скендербег не представља велику опасност све док не заузме сву
земљу, били су истог мишљења као и султан. Предлагали су му да се
сва турска војска дигне против Мађара, како сигурна победа у том рату
не би била испуштена, у страху од неких који су освојили само један део
69
земље, и то не правом победом, већ издајом и преваром његових соп-
ствених поданика. Штавише, издвидна војска једног паше, састављена
од неких двадесетак хиљада људи, не може се поредити са целокупном
војном моћи Османског царства из Европе и Азије, укључујући снагу
султанове личне гарде која до тада није била побеђивана.
Други саветници, који су страховали од нових пораза и још веће про-
пасти, били су друкчијег мишљења. Они су рекли да издаја Скендер-
бегова није главни узрок пашинога пораза јер је непријатеља било много
мање од пашине војске. Хуњади је и са двоструко мањом војском успео
да Турцима нанесе тако тежак пораз, а да не пролије крв иједног свог
војника. И док су они први саветници поредили бројност пашине и султа-
нове војске (коју су толико хвалили), ови други су их упућивали да раз-
мисле о моћи хришћанских војски које су све своје снаге и напоре
посветиле овом рату: угарске и пољске коју је предводио краљ Владис-
лав, италијанске под командом легата Јулијана, као и немачке војске.
Поред тога, ти хришћани неће сада, у најважнијем тренутку, оставити
или заборавити Деспота, којег су и раније подржавали, све док га не
врате на престо његових предака. На крају, ни самог Скендербега који
се прогласио за непријатеља, не треба презрети јер сви они добро знају
колико је храбар и одважан и каква га срећа прати (поред његовог рат-
ног искуства). Ако је тако брзо и без икаквих губитака ослободио целу
своју очевину, онда шта очекивати од њега сада када се усталио и
уредио своју државу и освојио срца и наклоност својих поданика? Не
треба сумњати да може охрабрити све хришћанске владаре и позвати
их у рат, да неће презати од опасности и да ће сваког дана марширати
и спремати се да одузима део по део царства. Било би погрешно мислити
о некој другој опасности поред толиког броја непријатеља са свих стра-
на. Зато би најбоље и најмудрије било потражити срећу на други начин,
иако она често није била наклоњена, па се борити против једног дела
непријатеља, како би сачували оно остало што је она одузела. Стрпљи-
вост у ратовима врло често има већу улогу него сама војна снага, гово-
рили су му, те да зато не треба жалити враћање Мизије њеном Деспоту;
тиме ће бити купљено мало времена зарад опоравка од толиких пораза
и ратне штете. То у ствари и није враћање мизијске земље заувек, већ
само на неко време, да би је касније поново заузели, са много мање
тешкоћа него да су им је сами предали.

Мурат закључује мир са Мађарима и враћа Мизију

деспоту
Иако је у почетку био у недоумици, ове речи нагнале су Мурата да
послуша савете ових других. Да не би био оптужен за малодушност и
одсуство храбрости, прихватио је њихово мишљење тек пошто је одслу-
70
шао све разлоге обеју страна. Потом је преко посланика понудио Мађа-
рима мир на десет година и повратак мизијске земље хришћанима, као
што су они и тражили. Хуњади, који је због немогућности и неспособ-
ности других да то учине, сам остао да брине о свим стварима везаним
за вођење и рата и мировних преговора, није одбио турску понуду, нити
је продужавао преговоре сматрајући да његова војска није спремна за
даље ратовање. Други пак говоре да је велики племић и миљеник Мура-
тов, којег је (као што је већ речено) заробио Јанко Хуњади и који је
откупљен за 40.000 круна, посаветовао овога да од султана тражи Ми-
зију уверавајући га да султан то неће одбити због оног пораза који је
доживела војска његовог паше. За ово постоје докази, јер при припре-
мању залиха за рат, султанова одлука да начини мир са хришћанима
проширила се ван круга његових најближих саветника до људи које је
послао Хуњади ради закључења мира. Како неки тврде, када је Мурат
увидео у како је лошем стању била хтишћанска војска, помахнитао је од
гнева и горко је жалио, лијући сузе низ образе, што му је сигурна победа
у рату измакла из руку због бесмисленог и неоправданог страха.
За све то време из Епира нису стизале нове вести, већ само лажне
узбуне на границама Турског царства. Турчин је дешавања у Епиру оста-
вио по страни чекајући неку бољу прилику. Била је зима и још увек није
могао преболети мир са Мађарима за које се говорило да су војску држа-
ли у приправности све док се Деспот није потпуно усталио у својој држа-
ви.
Мучен мислима, Турчин је био у толикој неверици и чуду да се сваког
дана шетао сам и питао због чега толике невоље сналазе њега, а хриш-
ћанима све иде на боље из дана у дан, живе у миру и срећи. Заиста,
неподношљиво хладно време и маловерност Мађара тада су довели до
мира и затишја у нашем народу. Али, када је Мизија ослобођена уз пов-
лачење Мађара отуд, а зима прошла, шта је то онда спречавало Мурата
(који пре 13. јуна није покренуо ниједан поход против Скендербега) да
испољи своју мржњу према њему и да крене у освету коју је толико дуго
држао у свом срцу? Можда га је храброст напустила због пораза у Угар-
ској, па га је то више бринуло него губитак Епира и штета коју му је
нанео Скендербег.

Пустошење земље око Светиграда и молбе грађана

Скендербегу да не пустоши њихову земљу
Отишавши од Мојсила, Кастриот се вратио из Дебра у Кроју, у којој
је провео већи део зиме управљајући јавним пословима јер због лоших
временских прилика није могао да иде у походе. Али када је пролеће
почело да се примиче, са Мојсилом и неким коњаницима прикупио је
шест хиљада људи и са њима отишао право за Светиград. Но, шта је
71
тамо могао да уради, када је то место још увек било тешко освојити, а
непријатељ се ни под претњама не би предао, нити би се са лепим
речима дао преварити. Скендербег није имао опсадних справа, а и да
их је имао, тиме би само могао да мало застраши непријатеље, али не и
да ослободи град. А да крене у јуриш са својом војском, то би била
сигурна пропаст и погибељ за све њих, па је зато, после саветовања са
многима, одлучио да за сада остави Светиград и оде на друга места, са
циљем да учврсти и ојача границе своје државе.
Пре него што ће отићи, наредио је да се око града уништи све дрвеће
и друго што носи род, неби ли становнике опседнутог града лишио хране
и оставио им само голе зидине да их бране. Други кажу да су поједини
становници града, или оних који су живели у околини, у тајности дошли
пред Скендербега молећи га, позивајући се на његовог оца Јована коме
су служили, да им не уништи све што имају јер нису заслужили да им то
учини. Молили су га да заустави пленидбу и уништавање, јер ће тако
само они, а не његови непријатељи, бити лишени хране и свега што
имају. Рекоше још да има и времена и других начина да протера турску
посаду из града. А што се њих тиче, они ће драге воље, у правом тре-
нутку, пружити помоћ његовом подухвату, ако му некако (макар и мало)
могу помоћи. Кастриот их је послушао и прихватио њихов предлог. Па и
зашто би сумњао у људе који су били хришћани и који су служили њего-
вим прецима? Из тог разлога је Скендербег наредио да се крене на другу
страну.

Скендербегово освајање Мокре. Његова спремност и

мудрост у припремању одбране своје земље, и
покретност његове војске
У тој области, уз земљу Трибала, била је једна пространа, велика и
невероватно лепа, густо насељена земља, са много градова и мањих
насеља, коју житељи називају Мокра. Скендербег ју је припојио својој
држави, тако проширивши поседе које је држао његов отац Јован. У
целој земљи се није могао наћи ниједан непријатељ, јер су Турци пре
тога протерани или су својом вољом напустили та подручја. Становници
те земље и део Епираца одмах су одрекли послушност Мурату и неоме-
тано пришли Скендербеговој страни. Ишли су под његовом заставом,
под заставом орлова, њима добро познатој из прошлости. То је била
црвена застава са двоглавим орлом, знак његове породице.
Из Мокре је потом ишао у разна места. Показао се као прави витез и
углађен племић, али и као неустрашиви ратник, из дана у дан освајајући
и увећавајући своје територије. Стално је заповедао шта да се уради,
бирао људе да чувају пролазе и обезбеђивао залихе за посаде у тврђа-
вама. Често је при поласку ка Кроји посећивао и друга значајна места,
72
тако да је увек био у послу, свуда је и стално био присутан. Није било
ниједног краја у земљи, ниједне планине, брда, шуме, жбуна, пећине,
јаме или тајног пролаза за који он није знао. Све његове мисли биле су
усредсређене на рат, како би се унапред припремио да једнога дана, уз
најмање губитке, надвлада свога јаког и многоструко бројнијег неприја-
теља. Мало слободног времена које му је остајало он је користио да
угрожава земље незнабожаца. Није никада хтео дозволити да му војска
стоји на једном месту, већ му је стално на уму била изрека Фабија Мак-
сима, да војска не сме мировати, она се стално мора премештати, како
би, када се за то укаже потреба, била спремна да делује.

Мурат подиже војску против Скендербега

Није се могло десити да Мурат не сазна за све те догађаје, јер му је
до тада већ дошло много гласника из Фарсале и других делова Македо-
није, тако да је цела његова палата одзвањала виком о томе. Стално су
стизали извештаји да је све изгубљено и потпуно уништено, да је Скен-
дербег заузео небројено мноштво насеља, да сваким даном напредује у
освајањима с једнаком неустрашивошћу и окрутношћу као и пре, и да
су се житељи и Горњег и Доњег Дебра својевољно предали њему, да су
сами побили турске посаде у својим местима, или их предали своме
новом господару. Житељи Горњег и Доњег Дебра служили су Јовану
Кастриоту, али је он, као што је речено, због напада Муратовог и мира
који је затражио, био принуђен не само да му преда те области, већ му
је морао и своју децу дати као таоце.
Гласници који су све то дојављивали Мурату поручивали су да ће се
хришћани, по узору на житеље Дебра, такође побунити, и ускоро, веома
лако, заузети Светиград. А тај град, остављен без ратних залиха и хране,
налази се у Горњем Дебру, који је под њиховом влашћу. Такође су му
рекли да су се и Мокра и многа друга места придружила Скендербегу,
да ли из страха, да ли због тлачења која су до тада трпели, иако никада
раније нису били под кастриотском влашћу.
Ти догађаји нагнали су турског тиранина да подигне војску, али не
толико из гнева, колико због тога што је то било неопходно. Сазвао је
своје саветнике да се донесе одлука о томе, после чега је са великом
војском кренуо да потпуно уништи и угаси име Скендербегово и да се
освети због побуне Епираца и све штете коју су му нанели.

73
 Савез Кастриота са суседима ради стварања одбране
од најезде Турака. Сабор свих кнежева и племића у
Епиру
Кастриота су о том Муратовом науму обавестиле не само непознате
особе и људи са стране (јер у таквим приликама није потребна та врста
људи), већ и неки стари пријатељи блиски Мурату, који су остали на
његовој страни. Кажем, он се већ показао као невероватно одважан и
самоуверен, али и када се излагао свакаквим опасностима, и тада је
поступао разборито и водио се мудрим саветима. Имајући у виду вели-
чину и значај својих подухвата, као и тежину терета који је понео на
својим плећима, а сумњајући да може све сам постићи и дуго издржати,
и још скупити довољно војске колико ратне потребе налажу, он тада
одлучи да потражи помоћ од других. Било му је јасно да ће само тако
моћи да управља својом државом и да ће уз помоћ већег броја људи
успети да се одбрани од велике силе и олује која му је претила. Најпре
је одлучио да начини трајни савез са племенитим кнежевима епирским
и илирским (Илири су Словени). Мада се прибојавао да ће са тим ићи
тешко јер су људи склонији сукобима и свађи, него пријатељству и
слози, Скендербегу је то без тешкоћа пошло за руком; видећемо то и из
описа других догађаја.
Тај савез није могао бити начињен са свима преко писама, гласника,
или лично, већ се сматрало да је најбоље сазвати општи сабор у неком
месту у Епиру. Тамо би дошли сви на које се рачунало и сви би могли
све да чују и да изнесу своја мишљења; ту би се најлакше могло до-
говорити како даље деловати. И при одабиру места за збор, Скендербег
је показао своју мудрост и кроткост јер није тражио од кнежева да дођу
у његову Кроју. Он није желео да себе уздиже изнад осталих и да неким
својим поступком пред целим збором изазове неповерење према себи.
Није одабрао Аполонију, ни Дањ, ни Жабљак, ни било које друго место
у Епиру, не желећи да код кнежева изазове љубомору, одбојност или
недолазак. Тако нешто могло би се десити ако одабрано место буде да-
леко од њихових земаља, или припада странцу, а можда би неко од поз-
ваних, више ценећи и хвалећи своје од било чега туђег, сматрао да је
неки његов град једнако погодан или много погоднији за одржавање
сабора.
Био је ту је и град Љеш (некада зван Алесија), око 33 км далеко од
Кроје, смештен између Кроје и Скадра. Сматрали су да је то место било
погодно за сабор, за све, па и за владу Републике Венеције, једнако
наклоњене и племените колико је и њима одговарала она, јер је спо-
менути град био део њених поседа.

74
 Тако су гласници послати у сва подручја да позову кнежеве на сабор
на одабрани дан и одабрано место. Ниједан од позваних није одбио
позив, сви они оставили су јавне и личне послове по страни, и нико од
њих није каснио. Сви су дошли веома одлучни и спремни за деловање.
То је било јасно сведочанство о томе како ће се ти људи показати у бу-
дућим догађајима.
Али сада неће засметати читаоцу да на тренутак прекинем приповест
о њима и да, пре него што наставим са набрајањем имена (можда је то
превелика знатижеља) и улоге оних који су својом присутношћу указали
част сазваном сабору, и угледу Епира, наравно, скренем са теме. Чиним
то са циљем да се будућа поколења и диве и жале због несреће која је
снашла Епир и увела га у заиста јадно стање. Нека то послужи као наук
будућим временима, али нека све што је добронамерно речено или ура-
ђено према отаџбини, пријатељима и браћи, буде схваћено као богоу-
годно. Но, пре него што о томе будем говорио, сматрам да није на одмет
сада рећи нешто о пореклу Епираца.

Порекло Епираца
Неки кажу да Епирци воде порекло од старих становника Италије,
чији је један део живео и у Колхиди (земља на Кавказу, део Куманије,
која је под влашћу Татара). Можда не греше они који кажу да језик
Епира потиче из те земље јер како је Страбон то записао, у тој земљи
се говорило шеснаест различитих језика. Папа Пије Други, и разни други
савремени писци (позивајући се на Помпеја Трога), истог су мишљења.
Помпеј Трог је записао да Епирци потичу из Италије, уверавајући нас да
су Епирци напустили Италију предвођени Хераклом (када је узео ону
стоку од Гериона), који их је довео овде због плодности земље и паш-
њака. Од тог народа су потекли Епирци, чији се један део после нас-
танио на Пелопонезу (сада званом Мореја), а други део у Македонију,
односно у Епир (у овом одељку Марин Барлети говори о не-српским
становницима Епира који су дошли из Азије на Балкан у 11. веку, а који
говоре азијатским језиком познат данас под именом „албански језик”; у
време Скендербега овај азијатски народ је чинио миноран проценат
епирске популације; аутор жели да их прикаже као доминанти део
популације у Епиру, да би минимизорао српски примат - прим. прев.).
Над тим је народом у ово доба владао Скендербег, један храбар и
непобедиви кнез великих подвига, који је против неверника непрестано
ратовао за Христово име и који је највећи део свог живота провео у
борби за одржање хришћанске вере. Многе непријатеље савладао је на
бојном пољу, па је чак и са знатно малобројнијом војском успевао да
победи огромну турску војску, небројено мноштво варвара који су се

75
једва усуђивали да се појаве пред њим. У најкраћем, Скендербег је био
једини разлог што је та земља остала верна Јеванђељу Божијег Сина.

Списак епирских кнежева на сабору са Скендербегом

Сада се можемо вратити онде где смо стали (код набрајања имена
кнежева придошлих на сабор): Аријанит Топија Голем – човек угледан
и знаменит по племенитости свог старог рода, по ратној вештини, и по
величанственом и достојанственом држању – био је најбржи и највред-
нији, дошао је први на сабор са наочитом групом коњаника и пешака.
Тај човек, пошто га је у прошлости нападао Мурат, покорио се и пристао
да му плаћа данак у износу који му је тражен; али сада, када се пружила
прилика, одважно је исказао непријатељство према Турцима. Није било
никога спремнијег и никога ко је са толико ревности и жестине хтео да
се бори против варвара као што је то он хтео да учини ради слободе
свог народа. Био је спреман све да учини ради испуњења тог циља.
Чинило се да је и само његова војска дошла, било би то довољно да се
обнови држава и ослободи Епир јер су некада они сами, без ичије по-
моћи, успевали да се бране од целокупне султанове војске.
Његова моћ, власт и господство простирала се од реке Аос или Еас
(док је народ у тој земљи зове Војуша) до залива Амбразија, уз целу
обалу Епира. То је земља Аријанита, међу Македонцима и Епирцима
познатим под надимком „Велики”, јер је Аријанит, у ратовима против
Турака за Христову веру и Јеванђеље, учинио многа дела вредна по-
мена; нанео им је бројне и срамне поразе, и није престајао то да чини
док год је био жив. Сукобио се са Мехмедом када је напао Епир и нанео
му тежак пораз; до ногу га је потукао и, када је овај био приморан да
побегне и уз велике губитке напусти ту земљу, узео је многе заставе из
његовог шатора.
Следећи је дошао Андреј Топија – познат по своме роду и јунаштву,
ништа мање поштован и због својих година. Дошао је са синовима Ком-
неном и Музаком и са нећаком Танушом. Као што је речено, њихови пре-
ци су основали градове Кроју и Петрелу. Његова војска била је добра и
храбра а власт му се простирала на делу Епира између Малог Тира и
Епидамна, односно Драча. Осим тих места и те земље (које су тамошњи
житељи раније звали Скадар, Музакена, Краб и Фарц), били су познати
и као владари над Кимерима и Власима. Њихова земља је планинска, и
налази се уз острво Крф. Насељена је неустрашивим и несавладивим
народом, ако не и ратоборним (зовемо их „Кимероти”). Они немају ни-
какве одбране осим сопствене природне снаге и утврда у својим мести-
ма. Дуго су се иуспешно опирали Турцима; тако да су и по Скендер-
беговој смрти, када је Епир био покорен и освојен, они и даље живели
у слободи не трпећи ничији јарам. Колико ми је познато, они су, у ово
76
доба, позвали неке шпанске ратнике из Апулије, изабрали себи вођу и
живе у миру.
На сабор је дошао и Ђурађ, синовац Стрезов и син Балшин, док су
његова браћа, Јован и Воја, остали код куће јер су били млади да учес-
твују у рату или да буду на сабору. Ђурђева власт је обухватала велику,
богату и ништа мање лепу земљу између Кроје и Љеша.
Из куће Музака дошло је много њих. Сви они, у свему исти као Скен-
дербег, нису своју земљу држали одвојено, већ заједно са њим.
Била су ту и два великодушна и одважна кнеза, Никола и Павле Ду-
кађин, за рат добро опремљени, с тим што је Павле био познат и по сво-
јој побожности. Они су владали земљом коју Епирци зову Горње Зад-
римље, са друге стране реке Дрим, све до Горње Мизије. То је веома
велика и плодна земља пуна извора и потока, коју насељава неустрашив
и ратоборан народ. Тамо се могу наћи бројни остаци древних градова,
зграда и храмова, од којих су сада многи оштећени или уништени до
темеља. Могу се наћи чак и остаци мермерних споменика, на којима су
уписана имена римских и других царева. Међу тим натписима налази се
и један апостола Павла када је овом народу проповедао учење Божијег
Сина.
Ту је био и Лека Захарија који је драге воље и праћен једнаком сре-
ћом, до краја ишао корацима Скендербеговим. Он је наследио повећи
део земље у Горњем Задримљу, у коме се налази мали, диван град, Дањ,
који су подигли његови преци. Као и скоро сви други градови у Епиру, и
он је смештен на високој планини. Његова земља је богата, са чистим
ваздухом, пуна је дивљачи и пребогата сваком врстом дрвета и плода.
Предивна река Дрим протиче западним делом тог подручја. Толико су
још антички писци хвалили лепоте и савршеност ове земље, да скоро
ништа више није остало да се каже о њој. Ипак, иако су многи догађаји
до данас, како се испоставило, упропастили некадашњи дивни изглед
ове земље, можда неће сметати ако кажем још реч-две о њој.
Како неки кажу, река Дрим дели Епир од Далмације и Склавоније,
односно Илирије, и није ни по чему мањи од чувене реке По у Италији.
Извор се налази у Македонији, на северу, брзим током запљускује зи-
дине Љеша, и онда се меша са морским водама, отичући у Јадранско
море, у Рисански или Котарски залив, близу Акролисе. Ту је и једно
острво од око 10 км у пречнику, које се такође зове Љеш, због тога што,
када су Турци спалили и уништили град Љеш (у давној прошлости смеш-
тен на другој обали реке), преживели становници града прешли су на
ово острво и назвали га по своме граду.
На сабор кнежева стигао је и Петар Спан, добри кнез и добар отац
многе дивне деце. Дошао је са своја три сина: Алексом, Божидаром и

77
Мирчом, сви до једног исте висине и стаса, један другоме налик и по
изгледу и по нарави.
У његовом друштву били су и Лека, или Лука Душман, и Петар, са
другим кнежевима, својим суседима, који су предводили Пеонце и Горње
Пелагонце све до Мизије, као и Сардокејце. Држали су и нека мања
насеља и утврде у близини Дриваста и Балесије.
Недуго затим дошао је и Стефан Црнојевић са својим синовима, Ђур-
ђем и Јованом, достојним свога великог и часног оца. Њему су припа-
дали добро утврђени градови Жабљак и Соко (источно од Цетиња), на
пространим територијама Склавоније, односно, Либурније.
Узвишена и древна Република Венеција није се уопште противила
сабору и послала је своје представнике да му присуствују, пошто су под
њеном влашћу, осим Скадра, били многи велики и важни градови, и
повећи део Епира.
На крају, ово мноштво људи на сабору са собом је довело и најбоље
међу младима, цвет својих земаља, који су и због јавног и због личног
добра дошли да се понуде у борби против Турака, за част, слободу и
очување своје земље.

Скендербегов говор на сабору пред епирским

кнежевима у Љешу
Сада долазимо до Скендербеговог говора. Он се на сабору, окупље-
нима у великој цркви у Љешу, обратио овим речима:
„Најплеменитији и најпобожнији очеви и кнежеви, молим се Богу да
нестане лаковерност у нас хришћана, да се једном заситимо неверности
Османлија и, просто речено, да нам њихова невера, гора од варварства,
једном постане сасвим препознатљива. Што се тиче мене, о коме можда
круже лоши гласови због ових последњих догађаја, ја не бих ни реметио
мир у овој земљи, нити бих од вас тражио да, улазећи у рат, доведете у
опасност своје животе, да није мој отац Јован, нека му Бог опрости, кнез
примеран у свим другим стварима, тад превише веровао умилним речи-
ма кривоклетног и неверног Мурата, када му је под лажним изговором
смртоносног мира, предао своју сопствену децу за таоце. Али зашто да
се жалим на свог оца? Та грешка и таква несрећа задесила је многе
хришћанске владаре. Шта рећи за Грке, Мизе и друге народе наше вере
и закона? Све је њих, без сумње, уништила њихова лаковерност, толико
да им није остало ништа осим да се кају за своју лакомисленост и сле-
пило.
Припремамо се за будуће догађаје говорећи вам о овим преварама
Османлија, али, охрабрује ме и даје ми наду то што знам вашу мудрост
и јединственост ваших схватања и склоности. И знам да они скоро никад,
или никад, нису победили и покорили неки народ осим преваром, кориш-
78
ћењем њихове лаковерности, мржње или њихових међусобних сукоба.
Ево, нека ми неко каже када су то Османлије само снагом свог оружја
успели да освоје неку земљу, нека ми каже неко да ли су снагом свог
оружја освојили све ове бројне земље које сада држе. Набројите ми
победе које су имали. Зар онда Епир, тако неосвојив, са толико много
ратника, са толико кнежева и храбрих војвода, са племенима тако ра-
тоборним и стаменим, уједињеним и сложним, треба да подлегне њима
због наше лаковерности?
Колико онај варварски султан цени ваше врлине, то вам сам са сигур-
ношћу могу рећи, ја који сам много година провео са њим и у рату и у
миру. Турци чак ни сада не би желели да започну рат против вас, али
то раде само зато што су на рат приморани. А какво добро може донети
присилни одлазак у рат - то вам може рећи сваки храбар и одлучан рат-
ник.
Али колико год ме сав овај јад наводио да вам се овако обраћам,
знајте да сам свестан да су многи од вас живели дуго у миру (иако не
толико часном) и да зато нисте срећни што крећете са мном у рат, пун
беде и патњи. Знам да такви неће рећи, шта год да се догоди у рату, да
се ништа не може постићи без проливања наше крви. Знам да ће наше
мајке бити несрећне када виде своје синове како иду у рат; жене ће
туговати бринући за живот својих мужева; деца ће код куће плакати у
страху да не остану сирочад. Сви ће ме звати окрутним и замрзеће ме
(о томе мислим са ужасом у срцу) јер сам изазвао нове ратове и пропаст,
крвопролиће и смрт. Тако ће говорити, уместо да ме зову (а не мислим
себе да хвалим) својим ослободиоцем и чуварем своје слободе.
Нити сам ја неко ко не брине за добро других, нити превише гледам
себе и сопствену корист, да бих могао издржати толико притужби и то-
лико штете нанете свима вама. Али ако ове моје речи, о, најдостојнији
кнежеви и племићи, нису по вашем нахођењу, или ако сматрате да од-
лазак у рат неће донети добра и да у њему нема части, ја сам онда
спреман и вољан да Мурату предам Кроју и све остало у овој несрећној
земљи и краљевству. Преча ми је, дакле, ваша сигурност, него мој живот
и владавина на штету свих вас.
Једино што ме жалости јесте јадно стање у коме се налази мој народ,
проливена крв невиних за којим моје срце тугује. Не могу да ћутим док
они који су приношени на жртву непријатељу, без својег владара, без
управитеља, сада, откад сам се усталио у овој држави, показују своју
верност и доказују да можемо успети.
О, бесмртни Господе! Допустите ми, господо, да вам се слободно
обратим. Има ли каквог разлога да ваш народ, усред толике опасности
и такве проклете вере, и даље буде на страни тиранина, да живи као
стални бегунац из сопствене земље, уместо да до краја живота борави
79
у Епиру, у месту свог рођења, међу хришћанима и међу својом браћом?
Или треба да останем у Епиру и трпим да земља мојих предака, престо
мога оца, гробови наши, храмови наши и, нарочито, ако могу тако рећи,
Бог наш, и даље буду под руком тиранина оних обрезаних неверника?
Авај, да ли вас брине што сам видео њихове руке крваве од крви мојих
људи, крваве све до данашњег дана; и што сам живео дуго са једним
злобним и немилосрдним крвником, и што сам провео скоро све своје
најбоље и најлепше године у највећим опасностима по свој живот?
Нека нас од сада, видевши да је то Бог допустио, буде срам нашег
досадашњег стања. Велика је срамота и даље бити под руком наших
господара (несрећа нас приморава да их тако назовемо), који у време
наших отаца, нису могли, колико су као робови и разбојници безначајни
били, угрозити ни један обичан и неважан град у Скитији. Навикнути
само на пљачку, временом су се намножили и ојачали толико да су за-
претили целом хришћанском свету. Зато, најхрабрији и највеликодуш-
нији кнежеви, утешите свој народ, своје жене и своју децу, браните их
и вратите им истински мир и слободу. А ако сматрате да ваша земља
може овако издржати, онда барем крените у праведни рат због мене и
у моје име, не као Епирца, не као сина једног кнеза, не као свог суна-
родника, већ као једног јадног избеглице и изгнаника. Не обраћам се
људима који ће одбити исправан и праведан рат, већ бих желео да ви,
господо, станете у моју одбрану. То би, да је жив, Јован Кастриот, кнез
који је бринуо о вама, рекао да сада учините у име своје верности и
јунаштва.
А ако вас моја несрећа није дирнула, ако желите срамотан мир пре
него ли частан рат, онда ћу се, одлучан у намери да се мирно препустим
судбини која ме чека, обратити свом народу, сопственим људима, онима
који су се заветовали и своје животе посветили борби на мојој страни.
Али верујем, моји добри кнежеви, да ме ни ви нећете напустити, јер
зашто сте онда и дошли на овај сабор са толиком жељом, ако не због
рата, видевши да ми не можете помоћи ни на који други начин? Кажем
вам да ћете стати у моју одбрану, чак и да то не желите, када будете
увидели да ова земља коју Мурат тлачи, жуди за вашом помоћи, када
будете видели како вам непријатељ, дрзак и горд због своје победе,
одузима вашу власт и слободу и када, пун гнева, у труду да вам и крв
испије, својим прљавим и безбожним рукама буде жарио и палио све
што сада имате.
Преклињем вас да не чекате да се то догоди. Не чекајте да то видите
да бисте се покренули, јер ће тада можда бити касно. Већ сад уједините
своје снаге са нашим снагама, и своје оружје са нашим оружјем, да
заједно натерамо непријатеља да изађе у поље, први кренемо њему у
сусрет и његову земљу угрозимо. И онда када нас буде видео уједињене,
80
може се десити да промени своју одлуку. Ако, пак, крене у напад, велика
је прилика да ће му његова зла и похлепна жеља за победом остати
неиспуњена.
Зар мислите да бих ја, са војском коју бисте ми дали, седео затворен
у зидинама било које тврђаве, и да ћу се, као каква кукавица, а не попут
наших предака, сакрити у неком ћошку? Или да ћу стојећи у некој кули,
или са децом играјући се у каквој неприступачној утврди, мирно посмат-
рати како непријатељ пали наша поља и уништава нашу земљу и наше
животе? Не, будите сигурни да такав кукавичлук никада нећете видети
у мени. Непријатељ ће имати прилике да ме види како са мојим заста-
вама, са својом војском, пред његовим лицем, сваког дана, без прес-
танка, војујем не само у отвореној бици, већ, тако ми Бог помогао, и
другим видовима окршаја. Чак ћу и са малим бројем људи натерати Му-
рата да нестане попут дима, да одустане од сукоба и да нам за собом
остави плен. Осим ако не жели да сав његов логор тако прође - ако би
се дуже задржао у нашој земљи, у нашим пољима, међу многим
препрекама - јер ће бити под сталном опсадом и нападима, а сам неће
стићи да опседа и напада.
До тада, племенити хришћански кнежеви, оставимо све остало по
страни, прођимо земљом уздуж и попреко, поставимо добре законе и
уведимо ред, сакупимо ратнике и станимо војсци на чело, да не будемо
неспремни када се неверници појаве и зачује звук њихових бојних труба.
Да тада сазивамо сабор – биће касно. Покажимо се да виде и будућа
поколења. И нека знано буде кроз све векове који долазе да смо људи
достојни хришћанскога царства.”
Све личности позване на сабор прихватиле су Скендербегов говор
као јемство и њихове слободе и угледа. Сви су његове речи уз безбројне
похвале одобравали, а њега до небеса уздизали. Није било никога ко се
није сложио с његовим расуђивањем о разлозима за улазак у рат, о
начину на који рат треба водити и о последицама будућег рата, тако да
су га сви прихватили као јединог вођу. Сви су му поверили своје подани-
ке и војску потврђујући тако да само њему припада војводска част и да
је само његово име, име другог Александра Великог, могло бити одбрана
једног дела Македоније од непријатељских напада. И не само то, већ и
његова велика ратна вештина, његова задивљујућа мудрост достојна
самог цара, његово познавање варварских обичаја и како размишљају,
као и његово богонадахнуто расуђивање потврђено кроз дуго искуство,
запалило је срца свих присутних и пробудило им наду у победу.

81
 Аријанитов говор и понуда вазалства Скендербегу
Од свих речи упућених њему, најлепше су биле оне које му је, пред
целим збором, упутио Аријанит. Уставши са својег места, речитим и
достојанственим говором, величао је владавину Јована Кастриота, муд-
рост и промишљеност његовог сина и срећне почетке његових врлих
подухвата. А онда је искрено и отворено понудио да му плаћа годишњи
данак, уз следеће објасшњење:
„Оно што ми је Мурат тражио и узимао од мене до овог дана, док сам
бирао пре лажни мир и лажну слободу него ли смртоносни рат, од сада,
мој храбри кнеже, уз одобрење Бога и људи, то ћеш све ти примати.
Прихвати, кажем, моју реч и искрену заклетву мог срца; ако оно и није
велико и величанствено, јесте несебично и захвално. Дајем то својевољ-
но, ради ослобођења Епира и моје земље, за опстанак наше земље и
круне, нашег народа и наше деце. Молим се да, од сада, ти водиш и моје
и своје снаге заједно, и све друго што су ми срећа и врлина дале да од
непријатеља узмем. Теби, силни кнеже епирски (нека ја будем први који
ће те тим именом назвати), најдостојнији браниоче наше слободе, теби
дајем ово и у рату и у миру, за сва времена.”
Одмах након његовог говора, и многи други кнежеви, покренути и
мало љубомором, понудили су и да они плаћају данак Скендербегу,
сходно својој моћи и способности, тако поставши његови вазали. Андреј
и његов нећак Тануш нису, у односу на остале, заостајали у великодуш-
ности. Они су дали много новца за ратне припреме. Може бити да су
тачни извештаји по којима је Скендербег тада скупио више од двеста
хиљада круна. Мада је он држао највећи део земље у тој области, ипак
је његовом народу било тешко да сам издвоји толико блага, нарочито
не у време рата који је без престанка буктао на свим странама, док је
народ, како кажу, једном руком држао плуг, а другом мач. Други, пак,
кажу да он јесте приложио највећи део тог новца захваљујући одличним
соланама у области званој Кампупескупи, између планина и места Сели-
та, с једне, и места Свети Отац Никола, са друге стране. Та област је по
злу позната, по великој несрећи која је задесила оновремени Рим, у
време када је Цезар ратовао против Помпеја.

Али-паша послат са 40.000 војника против Скендер-

бега. Метеж међу народом и страх становништва од
напада
Да се вратимо нашој теми. Они који нису могли приложити блага, за-
рекли су се да ће и њихови људи и они сами бити Скендербегу на пот-
пуном и сталном располагању. Република Венеција није могла тако
82
нешто тражити од свог величанства, те није приложила блага, нити је
могла учинити било шта ван својих могућности, али су се њени пред-
ставници зарекли да ће бити спремни у свако доба да обезбеде залихе
за рат или да помогну на неки други начин.
После свих безбројних израза хвале овој узвишеној личности и над-
метања ко ће га више нахвалити, и после свечане јавне молитве за
јачање и одржање тог савеза, једни су кренули са њим ка Кроји, док су
се остали вратили својим домовима. Први који је одабран да крене према
граници био је Мојсило, позван из Светиграда да се врати са својом
војском након што је тамо оставио један део војске као посаду, а други
део распоредио по планинама да чувају стражу. Његова војска није
имала више од пет хиљада људи, пошто је Кастриот, када је отуд дола-
зио на сабор, многе људе распустио; сада је много њих послато да
сакупљају војску по свим областима.
Немојте помислити да је Мурат, док се све то дешавало у Епиру,
стајао беспослен, или да је заборавио било шта у вези са ратом у који
је, са толиком мржњом и неустрашивошћу, управо ушао. Он је подигао
војску од 40.000 пробраних коњаника и поверио их Али-паши, проверено
храбром и мудром војсковођи који је задобио многе почасти и висока
звања за ратне заслуге. Његов углед и храброст његових војника били
су тако велики да је то Турцима давало наду и поуздање у победу.
Међу Турцима се причало само о тој војсци и о рату започетом у
Епиру. Сви су се понашали као да је све већ готово. Ко год их је чуо шта
причају, сматрао је као да је Скендербег већ побеђен и заробљен и да
ће, ево, већ сада, бити осуђен и погубљен. Тако нешто дешавало се и
при ранијим опсадама некога града, или пре неког јуриша, када су
нападачи мислили да ће град заузети лако, без проливања крви, и када
су се унапред договарали како ће поделити плен. Очито, многи људи
мисле да се до великих војних остварења долази без муке.
Због тога је чак и у Епиру настао метеж, у страху од невоља које су
се приближавале. Глас о пашином доласку увећавао је страх и чинио да
људи виде веће зло него што је оно уистину било. Свуда су се могли
видети људи по пољима, како беже из градова и како терају стоку пред
собом. Управитељи тврђава су ојачавали зидине и постављали стражу
на капијама, као да се непријатељ већ појавио. А старци, не без страха,
стално су подсећали младе да се морају борити за породице, за своје
жене и децу, за своју земљу, и највише у име Бога. Ни жене нису биле
поштеђене тог метежа и страха. Једне су, мада са тугом, своје мужеве
испраћале у рат подстичући их на врлину и мушкост, а друге, у највећој
бризи за њих, одлазиле су у храмове да се Богу моле и за њих и за
очување земље. И сама дечица су горко плакала, збуњено гледајући сузе
на мајчиним образима.
83
 „Срећа прати храбре”. Храброст и самоувереност
Скендербегова
Скендербега није пореметио ни глас о доласку паше и његове војске,
ни метеж у народу, већ се смејао залудним жељама Муратовим и неоп-
равданом страху Епираца. Да би спречио осипање храбрости и одлуч-
ности код својих ратника, он их је храбрио и соколио својим уверењем
у победу, да је свако од њих једва чекао да дође турски војсковођа.
Желели су и да се надмећу међу собом ко ће се бољи и храбрији пока-
зати, да би свом кнезу могли дати убедљив доказ своје верности.
И у још нечему Скендербег је показао своју невероватну храброст и
самоувереност, чему цео свет треба да се диви. Чак и да је о томе раз-
мишљао сам његов непријатељ, Али-паша, не сумњам да би остао нем
пред оним што је видео. Наиме, на Скендербегову су страну прилазила
бројна ратоборна племена и народи са свих страна, тако да је могао
створити не једну, већ неколико великих и моћних војски. Али он, када
је похвалио њихову жељу да помогну, није их све примио код себе, већ
је изабрао само неке, задржавши само осам хиљада коњаника и седам
хиљада пешака. Све остале, старе и ове придошле, распустио је, иако
је неке из разних разлога послао на друга места. Сви су због тога остали
збуњени и чудили се таквом поступку одважног и храброг кнеза; али ја
мислим да је то учинио за случај да буде надвладан у бици, да би имао
одакле да добије помоћ. Верујем да је због тога опремио толике тврђаве
са посадом, како би имао подршку и одступницу у случају пораза и како
би тај пораз, таман када би непријатељ помислио да је све готово, могао
изненадно преокренути у победу.
Скендербег никада није говорио да је то био прави разлог његовог
поступка, већ је увек самоуверено и без страха рачунао на успех и
остварење свих својих замисли; мислим да је постојао још неки разлог
зашто је држао малобројну војску. Верујем да је то проистицало из
његовог самопоуздања, какво обично видимо код великих људи, оних
које срећа ретко (или никада не) изда.
Оно што треба истаћи, и чему се код Скендербега треба дивити, јесте
чињеница да је он, скоро увек, са веома малом војском, на невероватне
начине, побеђивао надмоћнију војску неверника. Управо то што ме је
много пута одушевљавало и држало у неверици, натерује ме да опишем
ове догађаје за будућа поколења. А то су све догађаји о којима је, по
мом мишљењу, истина сачувана у целости. Нема разлога да се сумња у
веродостојност описаних догађаја јер је таквих чудноватих примера било
у прошлости, примера пред којим остајемо задивљени. Један од њих, из
не тако давне прошлости, већ из истог овог доба јесте Хуњади, деспот
Трансилваније, отац угарског краља Матије Корвина, који је толико пута
84
сам успевао да надвлада турску силу и да са малом војском победи много
јаче и бројније од себе. Зашто бисмо онда више сумњали у истинитост
таквих догађаја када нико не може порећи оно што се догодило тако
недавно и што могу потврдити живи сведоци?

Скендербегов говор ратницима о пореклу Турака и

неверности Мурата према Грцима и другима
Пошто је обавио смотру своје војске и помолио се Богу, Скендербег
се, на путу за Кроју, улогорио близу Доњег Дебра Ту је свакодневно
слушао вести о приближавању непријатеља. Тада је одлучио, пошто је
тек био изабран за њиховог вођу, да се обрати својим ратницима. Наре-
дивши да буде тишина, овако им се обратио:
„Саборци моји, волео бих да сте били под мојом командом и да сам
уживао вашу верност када смо били у бољем положају, у времену када
сам владао у миру и срећи. А сада, када постиђен стојим пред вама због
савеза којим сам вас обавезао, знајте да вас не бих позвао у рат да то
није потребно. Када ме је народ прихватио раширених руку, ја сам му,
када нисам био заузет војевањем, за то захваљивао. И сада, када као
вођа гледам ратнике који лију своју крв, знајте да се, у знак захвалности
за ваш труд и храбру борбу против непријатеља, ни сам нећу штедети.
Пошто је сада овако, да морам бити узрок ваших патњи а не мира, молим
вас, разумите да треба да стрпљиво и храбро издржимо све тешкоће
које ће нам овај рат донети, да бисмо једног дана могли живети у миру.
На нас је пало да се вољно и спремно дигнемо на оружје, да покидамо
ланце дуготрајног ропства и да протерамо непријатеља из наших зема-
ља, како бисмо касније, у трајној слободи, могли срећно живети. Због
тога није ни потребно да вас на то подстичем јер као што сви ви, самим
тим што сте овде, сада показујете да сте пристали уз мене, тако је си-
гурно да речи, како кажу, не увећавају храброст код људи који су храб-
ри. Зато ја не могу са својим оружјем у руци рећи ништа више од онога
што сами знате.
Непријатељ, који је све ближи, довољно ће вас подстаћи својим увре-
дама, гневом и мржњом. Јарам и ланци ропства, жеља за слободом,
смртна мржња Муратова и нарав тог варварина, његова окрутност и
страшна погубљења којом вам жели крв испити и, на крају, коначна
пропаст свих нас - све то треба да вас подстакне на оружје против њега.
Ако љубав према отаџбини, љубав која садржи све љубави и за коју се
никада не може пролити довољно крви, ако врлине свих нас понаособ,
и ако част и достојанство нашег рода може подићи храброст свих вас,
онда нека буде тако, пријатељи моји, нека вас то подигне на оружје и
нека наоштри ваша копља.

85
 Ви сте под мојим вођством, тако брзо и без губитка једне капи крви,
успели да повратите Кроју, престоницу ваших очева. Зато сада не ште-
дите своју крв, ако је треба пролити у одбрани земље. Ово је дан када
вам се пружа прилика да својој земљи дарујете слободу која је толико
дуго била изгубљена. Мене изабрасте за свог саборца и вођу пре свих
других, да заједно достигнемо велику победу и зато нећу себе штедети
ни у чему, и ни у каквој опасности. Ако би се десило да у томе оманем и
не допринесем победи, ја ћу вам обзнанити стање, жеље и намере неп-
ријатеља са којим сам, на своју несрећу, а можда Божијом промишљу,
провео највећи део свога живота; тамо сам научен њиховим обичајима,
што сада може вама користити. Али сад ми није згодно говорити о њи-
ховом лошем стању, само ћу вам рећи да уздање у победу чини ратника
одлучнијим. У основи, они су скуп свакаквих робова и разбојника навик-
нутих на пљачку, а не на прави рат и праведну борбу и мегдан. Зар је
могуће да су такви људи, чије помињање изазива страх код плашљивих
и малодушних, исти они Турци, обични робови и бегунци пред Скитима,
чији су преци, како неки кажу, живели иза Рифејских планина и острва
Тараконта, чак на крајњем северу, близу Северног океана? Народ прљав
у навикама, злобан и без части, што се храни по јазбинама и рупама
нечистим, који не разликује месо вукова од меса лешинара, па утољава
глад побаченим људским деловима, и који се не може похвалити скоро
ниједном битком да су је добили поштено. Биће да су највећи део зема-
ља отели путем преваре и лукавства, и да ће тако, све док им се буде
допуштало да се служе преварама и издајом, и даље узимати још боље
и лепше земље.
Мислим да се Мурат окреће преварама и лукавствима онда када не
може победити. Чујте и добро памтите: тај лукави и преварни Турчин
обећаваће вам куле и градове, у нади да ће вас тако уништити. Он мисли
да ће сви народи поступити као Грци, Бугари и Мизи, они који су му се,
заслепљени међусобним сукобима и мржњом, својевољно предали. А он
их је или отерао у изгнанство, или ослепео, или унаказио. То вам гово-
рим, пријатељи моји, да бих вас упозорио као људе којима сам посветио
свој живот и за које дајем своју крв, и да бисте ми дали повода у овој
великој прилици или да вас похвалим или да вас покудим, иако мислим
да сада не треба никога ни хвалити ни кудити. Зар се може процењивати
ратник који се дичи и хвали стојећи у логору? То се може учинити тек
када будем видео ваше мачеве огрезле у крви Турака, када се ја, и као
посматрач и као учесник, будем с вама заједно јуначки борио не марећи
за живот и сигурност. Тада ћу вас обасути свакаквим хвалама и награда-
ма.
Али ако неко од вас осећа да му храброст попушта пред близином
наших непријатеља, и ако мисли да бројност одређује победника, онда
86
такав нека слободно иде одавде. То кажем на време, како би се, већ
сада, вратио своме дому онај ко је кренуо са нама само да надопуни
број, а не да нас помогне или спасава. А ако сви тако мислите, ако је у
свима вама страх, ако вас није стид ни пред Богом ни пред људима, онда
ојачајмо своју војску са другима, или се пак окренимо и брзо побегнимо
одавде. Они који у Македонији, најсигурнијем природном бедему, страху-
ју од Муратовог војсковође, такви, по моме мишљењу, нису достојни свог
имена и мача који носе, нису достојни ваздуха који удишу и којим живе.
Јунаци моји и војводе јуначке, терет вам намећем и против своје во-
ље. Хајде, оживите стари дух храбрости у себи и мислите само о победи.
Укратко, нека смрт буде једино што може да вас победи. Ако савладамо
ове освајаче, не сумњајте да ће после тога све бити боље. Ако ли будемо
поражени у часној и јуначкој борби, опет нас све чека исти крај.”
Скендербегов говор завршен је масовним одобравањем, после чега
су ратници затражила од њега да нареди покрет и да се крене на неп-
ријатеља, да на делу покажу своју храброст и верност своме вођи. Го-
рели су од жеље за борбом и заиста је чудно како су храбрили једни
друге и своје војсковође. Сваки је причао са својим коњем, са својим
копљем, са самим собом. Машући мачом, сваки је говорио како ће се
борити и како ће непријатељу снажне ударце наносити. Говорили су и
понашали се као да су већ ушли у борбу, у превеликој жељи да непри-
јатељу пролију крв. Чинило се да би и деца похрлила у рат, без вођа и
застава, сама и у нереду.
У почетку, Скендербег је пажљиво, без речи, с уживањем слушао шта
су говорили његови ратници, какве су претње упућивали непријатељу и
како су се трудили, нестрпљиво и гневно, да сами себе храбре. После,
из бојазни да се у ратницима, ако ту предуго остану, њихова горљива
жеља за борбом не угаси и да не искрсне нека изненадна опасност,
Скендербег нареди да се обаве свечане молитве за победу. Тек онда
издаде заповест за покрет према непријатељу, за кога је од ухода сазнао
да није далеко.

Скендербегов мудри план за борбу против Турака

У предвечерје, Скендербегова војска се улогорила у Доњем Дебру,
око 27 км од Кроје, близу планина обраслих густом, високом шумом.
Скендербег, уверен да ће паша у тај крај стићи са целом својом војском,
у маси, а ово место процењујући као погодно за заседу, одлучио је да
са својим ратницима баш ту дочека непријатеља. У складу са ратним
планом који је сам осмислио, наредио је Јовану Музаки и Хамзи да, са
својих три хиљаде коњаника, остану ту где су и да се не показују, све
док не буду видели њега, Скендербега, и осталу војску да се сукобила
са непријатељем. Задатак им је био да чим започне борба, одмах, са
87
леђа, силовито нападну, како би непријатељ био опкољен са свих стра-
на.
Мимо очекивања, Турци су се зауставили и улогорили близу Кастрио-
товог логора, тако да заседа више није могла да успе. Скендербег је
наредио да се одмах погасе ватре, једнима рече да држе стражу,
другима да буду приправни, а осталима да се одмарају. То је невернике
толико охрабрило и орасположило да су запалили велике ватре, у уве-
рењу да је непријатељ своје ватре погасио из кукавичлука, те да је тамо
мраком „покрио” свој страх. Током ноћи, Турци су почели да из својих
шанчева добацују Епирцима најгоре увреде, тако да се могло учинити
да ће то бити увод у напад. Али Скендербегови ратници су све то ћутке
слушали; нити су им хтели шта одговорити, нити су могли ишта против
њих. Трпећи увредљиве речи којим су их Турци изазивали, они су у
шанчевима лежали мирно, као што им је и било наређено. Са друге стра-
не, варвари су постајали све несноснији, мислећи да хришћани не смеју
да се боре.
Када се у неко доба појавила месечина, Скендербег нареди војсци да
се припреми, како их не би изненадио неки непријатељски напад (као
што се то често дешавало). Упозорио их је и да се не би због глади смели
олењити и опустити. Када су утолили глад, изашли су из логора, одлучни
телом и духом, наоружани гневом према непријатељу и тврдом вером у
победу.
На истом месту на којем је држао свој надахњујући говор, Скендербег
је наредио својим коњаницима да улазе у мање окршаје са непријате-
љем, да би окушали њихову снагу и тако се припремили за борбу. У исто
време, он је на тај начин проверавао распоред и снагу непријатељске
војске.
Лево крило Скендербегове војске водио је Тануш, са хиљаду и по
коњаника и пешака. Коњанике је истурао напред, са делом стрелаца
који треба да започну битку; тако их је распоређивао да коњаници не
сметају пешадији када она крене у јуриш или се, ако буде потиснута,
брзо може вратити на полазни положај.
Мојсило се са својим Дебранима налазио на десном крилу. Своју вој-
ску он је уредио на исти начин, стављајући коњанике испред свих, да
би пешадија могла лако дејствовату (или се повлачити). Истина, и није
се морало много радити на томе кад су Дебрани у питању; јер где год
да су били распоређени, било у првим, другим или било којим редовима,
било као коњаници или као пешаци, њих је срећа увек пратила и никад,
или скоро никад, победа им није измакла из руку. То је одлика правог
ратника, доброг и послушног, увек га прати срећа куда год он ишао.
Између тих двају крила стајао је сам Кастриот, с остатком војске. На
челу је стајало хиљаду коњаника, сматрајући да пешадија не треба да
88
изведе први напад на коњицу непријатеља. Поред коњаника стајао је
скоро једнак број стрелаца, веома вештих, који су знали како да прате
коњанике и да буду под њиховом заштитом, да их непријатељ не напад-
не, а они да варварима нанесу што већу штету.
Између та два одреда стајао је силни и храбри витез Ђурађ Стрез,
окружен својом војском и свом младежи Кроје. Поставио се тако да је
своје саборце и своју сабраћу могао храбрити и пазити на њих.
После одреда стрелаца следила је главнина пешадије, копљаници и
пушконосци, које је предводио Андреј, брат Јована Музаке. Војвода
Вран, мудар и вешт ратник, предводио је позадину и залихе. То је био
јак одред војске, састављен од искусних ратника и најбољих људи, што
стајаху чврсто као бедем, спремни за улазак битку за случај да непри-
јатељ надвлада прве редове. (Римљани су такав одред звали „Тријари”.)
Одред пешака имао је задатак да, када непријатељ удари на одред у
заседи и када буде ухваћен у спрези између двају крила, да се брзо
размакну и пропусте ове, па онда да страховито улете и ударе на већ
изморене непријатеље. После тога, ти пешаци треба да затворе круг и
врате се на своје место, те заједно с одредом са залихама да очувају
распоред целе војске, до своје коначне победе и повлачења неприја-
тељске војске.
Тако је Скендербег наредио својој војсци да чини, да се држи близу
и да се трубе за почетак борбе не оглашавају док не виде пашину војску
спремну за битку и у покрету. Ово из разлога да не би дошло до расула
војних јединица услед журбе, брзоплетости и превелике жеље за бор-
бом.

Битка између Скендербега и Али-паше

Турски војсковођа, у настојању да осмотри распоред Скендербегове
војске, често се примицао њеним положајима, подругљиво је поручивао
да је јачи увек побеђивао слабијег, грохотом се смејао уоченом распо-
реду и супротстављеним хришћанима који, како је он мислио, свечано
марширају на сопствену сахрану.
Један турски одред смело је излазио из својих заклона, али се пред
хришћанском војском брзо повлачио пре но што би се и сукобио са њом.
А кнез епирски сумњајући да би ти турски испади могли бити варка,
послао је гласнике тим својим јединицама да се врате на полазни поло-
жај и да се уздрже од напада.
Исто се дешавало и на левом крилу. И једни и други вратили су се на
своја места, али су били приправни за очекивану битку. Мухамеданце је
то хришћанско повлачење толико охрабрило да су почели да им се
изазивачки ругају. Но, када је отпочела главна битка, Тануш и Мојсило
силовито су насрнули на крила непријатељске војске, док је Кастриот
89
једнаком силином, на коњу, ударио на најгушћи део непријатељске вој-
ске. За то време су и јединице војске остављене у заседи, биле приправ-
не да из шуме, уз гласне покличе, ударе свом силином пре но што
непријатељ на бојно поље изведе сву своју војску и пре но што се две
војске измешају, „прса у прса”.
Када су видели шта се дешава, многи Турци, нарочито они из поза-
дине, наједном су се престрашили и почели да беже из бојних редова и
логора, тако да су њихови први редови, збијени између двају крила
хришћанске војске, били остављени на милост и немилост. Само један
одред непријатељске војске није могао бити разбијен јер је стално био
бројчано ојачаван; он је Турцима служио као брана за одбрану целе
војске.
Како се касније сазнало, ту се налазио Али-паша, окружен својим
најјачим и најбољим ратницима, због чега је исход ове битке дуго био
неизвестан. За то време, Андреј Музака јуришао је на средину турске
војске. Ту је било највише метежа и ту је проливано и највише крви.
Када су непријатељски војници видели да им једини спас може бити у
оружју, свом силином устремили су се на наше људе, да не погину
неосвећени. И када је неком несрећом, или погрешком, на исто место
дошло још много Турака, мислили су да се тиме спасавају. Борба би
трајала дуже и исход био неизвестан да војвода Вран, пун снаге и
храбрости, није улетео у већ изморене непријатељске редове и окончао
битку уништењем оних што су преостали.
Разлог који је покренуо овог хришћанског вођу да то учини, да тек
тада са својом војском нападне невернике, када су његови саборци били
у тако тешком положају, јесте овај: Када је видео да су оба крила, и
средина војске, па и сама кнежева гарда, били на свим странама под
ударом, он је кренуо ка њима да их помогне. Одабрао је коњанике и са
њима, у време које је проценио као најбоље за дејствовање, кренуо да
ослаби непријатеља и одбаци га назад.
Скоро ниједан непријатељски војник није се спасао, сви су пали под
оштрицу хришћанског мача. Само их је претекло триста бораца, у борби
преморени и у ранама, који су бацили своје оружје и предали се подиг-
нутих руку. Кастриот им је сачувао животе, није дозволио да се победа
до крајњих граница искористи и злоупотреби.

Скендербегова победа над Али-пашом

Сви војници радовали су се овом великом подвигу јер се све догодило
онако како су прижељкивали и очекивали. Кројани су у потпуности
поразили пашину војску, док се сам паша спасао покоља, пешице, пошто
је коњ под њим био убијен. Није се ништа видело осим крви, а чуло се
запомагање оних који су били смртно рањени. Неки су узели зароб-
90
љенике, други су са мртвих и осакаћених тела одсецали главе да их
покажу свом војсковођи, док су многи опленили непријатеље у жељи да
се тако обогате.
Кроз цео логор причало се о тој победи за незаборав и, скоро, за
неверицу. Побеђени су се чудом чудили како се могло десити да толико
људи изгине за тако кратко време. Јер, битка је трајала од изласка сунца
до трећег сата, у њој су заплењене двадесет четири заставе, две хиљаде
Турака је заробљено, а двадесет две хиљаде је погинуло. Међу хришћа-
нима је било мало погинулих; кажу да их није било више од сто дваде-
сет. Рањених је било много више.
Тако су хришћани извојевали велику победу над безбожницима, као
што су и очекивали и надали се. Није се уочи те тешке битке ни наслу-
ћивало да нешто може кренути по злу, није било никакве околности,
места, начина или било каквог разлога због којег су могли лоше проћи
у њој, све је било пажљиво и марљиво обављено. Што се војсковођа и
војника тиче, могу слободно рећи да су ратовали лавови предвођени
другим лавовима. Велик број њих били су искусни ратници који су носи-
ли оружје и под Скендербеговим оцем. Они и нису били обични војници,
они су били учитељи ратних вештина. Победу у овој бици они су тума-
чили као крај рата с Турцима којима су овде унизили гордост и дрскост.

Скендербегов говор и позив на пустошење турске

земље
Каo победник на бојном пољу, Скендербег је цео дан и целу ноћ про-
вео у свом шатору, у тишини. А следећег јутра, још увек под дубоким
утиском због срећног свршетка боја, уз заповести везане за одржавање
реда у војсци, ратницима је, на њихово велико задовољство и сматра-
јући то неопходним у том тренутку, дао сагласност да крену у пленидбу
непријатељске земље Обратио им се следећим речима:
„Ратници моји, до сада сте се борили уз мене, свога вођу, али сте
ратовали за своју земљу. Од сада, па убудуће, вашаје дужност да
наставите како сте и почели.
Погледајте како су легије наших непријатеља одбачене и поражене
захваљујући вашем напору. Тек сада можете проценити величину свога
јунаштва и вредност свога дела. Можда сада, макар у себи, прижељ-
кујете велику награду за све што сте учинили, као накнаду за крв коју
сте пролили, за тешкоће које сте претрпели у бици. А ја вам кажем, тако
ми вере, ваша очекивања неће остати неиспуњена јер ја знам начин да
добијете оно што вам припада. Заиста имам на уму награду коју ће
добити сваки од вас, понаособ. Али ако се пожртвовање војника не може
платити само наградама, онда једина награда коју од мене можете
очекивати, а допустите ми да унесем мало веселости, јесте моје дивље-
91
ње вашем јунаштву јер другога признања не могу вам дати. Али будите
сигурни да ћете свега у изобиљу добити. Како једни исправно кажу, шта
лепше и вредније и можете добити од части и славе коју ћете понети
након победе у овом рату, извојеване сопственом руком и врлином?
Погледајте непријатељску земљу која вам је на дохвату руке, богату
и у сваком изобиљу. Својим јунаштвом ту сте земљу лишили сваке од-
бране, па сада, на своје задовољство, из ње можете однети довољно
плена. Нека наши непријатељи добро спознају оне који су их поразили.
Знајте то, вас које ће наша отаџбина гледати како се враћате дому уз
весеље и радосно клицање. Имаћете велике користи због учешћа у
таквом подухвату. Али да би се могло рећи да сам вас и ја наградио за
ову победу, и да не бисте завидели један другоме јер сте се сви у борби
показали једнако победнички, сада наређујем да сви пешаци узму коње
својих погинулих непријатеља и да од сада ратују на коњима. А сада, уз
Божију помоћ, крените сви за мном радосног срца, да пожњемо плодове
вашег савршеног подвига.”
Војници су с одушевљењем одслушали његов говор радујући се плену
који ће задобити после победе над непријатељем. Стога су, подстакнути
изненадном „понудом”, почели да се разилазе у нереду, свако на своју
страну. Али мудри кнез не желећи да изазива срећу која их је до тада
пратила, одвратио је своје војнике од разуздане пленидбе, све док није
од људи које је послао у извидницу добио потврду да у близини нема
непријатеља и да се војници могу по околини кретати безбедно. Тек тада
им је дозвољено да крену у „лов” на ратни плен. Подстакнути недавном
победом над непријатељем, разишли су се на све стране по неприја-
тељској земљи и тамо, сваки за себе, узимали њихова добра, послугу и
стоку. Ни дрвеће није било поштеђено, ништа чему огањ и мач могу
нашкодити није било поштеђено, поштедели су само жене и децу. Плен
је доношен у незамисливом метежу, уз сталну вику и препирке, да се
чинило као да је почео нови рат и да су поља пуна људи који се боре
међу собом. Ни рањеници нису могли одолети лову на плен. У преве-
ликој жељи за пљачком, и они теже рањени заборавили су на своје
недавно задобијене ране; ране као да су им одједном нестале. Ни умор,
ни терет који су носили, нису никог омели, а ни количина узетог плена,
од чега се човек обично умори и засити, њих није задовољила, већ су
жалили за оним што нису могли да понесу, и то су више жалили него
што су се радовали узетом плену.
А када је проценио да су ратници довољно плена узели, и када је у
војницима спласнуо осветнички дух према непријатељској земљи, Кас-
триот је наредио да се да знак за повлачење. Његови људи, претрпани
великим пленом, отишли су одатле радосног срца.

92
 Њихове вође су збијале шале на рачун лењости својих војника,
приговарајући им да су се од храбрих и одважних ратника претворили у
крадљивце оваца, те да ће људи помислити да ће се браниоци части и
славе епирске претворити у чобане. Тако су се на разне начине под-
смевали час једноме, час другоме, говорећи: „Шта би вам сада, да је ту,
рекао Али-паша видевши вас како вучете плен у коме нема ни вредности
ни части, већ је он само награда за завидне и похлепне војнике? Зар се
не би постидео пред таквим подлим и срамним војницима? И зар не би
прекорео своје војнике због кукавичлука, што су дозволили да их победи
оваква недостојна дружина, и што су таквима предали част и славу у
борби?”
Тако су се војници шалили и уз песму веселили, све до тренутка када
су дошли у логор и уз велику вику поздравили стражу која их је саче-
кала. Ту ноћ провели су у логору, а следећег јутра, пре изласка сунца,
Скендербег је са својом победничком војском (натовареном великим
пленом) кренуо ка Кроји. Мноштво народа раштркано по путевима
поздрављало је војску, хвалећи њену победу. Сви су се дивили количини
плена узетог од непријатеља. Млађи се по узетом плену нису много
разликовали од старих искусних ратника. Народно весеље трајало је
данима. Део ловорових венаца и застава послат је свим савезничким
кнежевима, највише епирским, а део је предат црквама на чување.

О ратовима између Турака и Мађара

Цела година остала је упамћена по тој победи, али се она још боље
памтила после болног хришћанског пораза код Варне. Да бих је потанко
описао, морам се прво вратити на пораз Каран-бега, о којем сам говорио
у претходном поглављу.
Ако имате неког знања о рату, онда знате да само један несрећан
случај и пораз у једној бици може донети много штете пораженом, а
непријатељу почетке нових подухвата. Након кажњавања Каран-бега у
Бици на Морави и Скендербегове побуне, које су у исто време пала на
плећа Мурата, и карамански кнез (владар Киликије) је тада повео рат
против њега, и са великом војском напао Турке у Анадолији, званој и
„Велика Турска” (обухвата Понт и Битинију). Зато је Мурат морао да
пређе из Европе у Азију с остацима своје поражене војске, не би ли
сачувао тај део државе. Али када је видео да то не може постићи ако на
свог новог непријатеља не крене са свом војском, нарочито због пораза
на Морави који га је натерао да размисли о успешним походима хриш-
ћана, он зато одлучи, као што је речено, да закључи мир са угарским
краљем. И мир би закључен заклетвом на Јеванђељу и Курану; посре-
довао је Ђурађ, деспот Србије и Рашке (то је Горња Мизија, коју Турци

93
зову „Србија”); али тај мир пак би убрзо прекршен на начин који ћу сада
описати.

Писма Франциска Албертија и кршење мира између

угарског краља Владислава и Турака на наговор
римског прелата Јулијана Ћезаринија
Турско посланство тек што је напустило двор краља Владислава, кад
њему изненада пристиже писмо од Франциска Албертија из Фиренце,
кардинала римске цркве. Кардинал је јављао да је бројна турска војска
прешла у Азију да се бори против караманског владара, остављајући
тако европски део Турске небрањен. У исто време, бургундски војвода
је са шездесет добро опремљених галија и већим бројем ратних бродова
заузео све луке и пролазе и тако неверницима одузео сваку могућност
да пребаце своју војску преко мора. Писало је још да се таква прилика
не сме пропустити и да се сада тај проклети и злобни род може проте-
рати без иједне битке, барем толико да се о њему више неће ништа чути
и више неће причати.
Треба напоменути да је Јулијан Ћезарини, кардинал Санта-Ангеле и
легат папе, тада обитавајући у близини Будима у коме је био краљ Вла-
дислав, начинио један нови хришћански савез са циљем да се протерају
Османлије. У тај савез је позвао папу Евгенија Четвртог, бургундског
војводу, Републику Венецију и Ђеновљане, са чијим је бродовљем заузео
речени залив. У исто време, као да је то учињено, и гласници грчког
цара дошли су и јавили о истим тим дешавањима. Да ли је то одговарало
папином легату, остављам вама да просудите. Њему је много сметало
што је склопљен мир између угарског краља и Турака, баш када је
велика и моћна војска била окупљена на мору близу Галипоља. Добро
знајући шта да каже и како да отклони оптужбу за неверство и кршење
споразума, он је краљу рекао да се „реч дата неверницима и безбожни-
цима не мора одржати”, те је под тим изговором био прекршен закљу-
чени мир. И краља, и племиће, и све остале ослободио је кривице за
кршење заклетве о миру коју су дали, тако да су се они свесрдно при-
дружили том благословеном савезу.

Краљ Владислав и хришћани траже помоћ

Скендербегову у борби против Турака. Владислављево
писмо Скендербегу
Римски легат предводио је своју војску као крсташку, а дошао је са
Власима и Јанко Хуњади, силни ратник, који је изабран да буде главни
предводник краљеве војске. Припремајући тај велики и озбиљан поход,
а охрабрени славним подвигом Скендербеговим и његовом недавном

94
победом над Али-пашом, сложили су се да би им епирска војска, на чијим
се мачевима још не беше осушила крв турских војника, у овом великом
мађарском подухвату представљала озбиљну помоћ и гаранцију да ће
се њихове намере остварити. Из тог разлога, једногласном одлуком, без
одлагања (како су то прилике налагале), послато му је писмо следеће
садржине:
„Владислав, краљ Угарске и Пољске, поздравља Скендербега, војво-
ду Епира.
Изгледа да је Божија воља била да наше честитке стигну овако касно,
јер сада се можемо заједно радовати вашем двоструком успеху: Не само
због успешног ослобођења ваше државе, већ и због тога што сте је храб-
ро бранили уз помоћ својих врлина и мудрости. Због тога се радујемо
заједно са вама и целим хришћанским светом. Истини за вољу, поробља-
вање Епираца нанело је рану због које можемо довека туговати, као и
за било које друге несреће које су нас снашле у време када ваш отац
Јован Кастриот, кнез великих заслуга (колико је мени познато), нека му
Бог опрости, будући под туђинским јармом јер га је напао Мурат, није
био у стању да вам преда своју круну и жезло као свом сину и наслед-
нику, нити је ишта могао учинити за своју државу.
О, кад би Бог дао да вам је отац, срећан што има таквог сина, још
увек жив, не би било веће среће за њега да вас сада види. Ја видим вас
изнад свих других владара у свету и, нека то не увреди никога, као нај-
савршенијег у свим врлинама, умним и телесним, којег Бог обдари вели-
ком срећом, не само да би сачувао земљу Епир, већ и да би обновио
некадашњи сјај и славу њену, слободу исповедања своје вере и сва
права и слободе народу који је недавно отргнут од Македоније коју су
Османлије давно незаконито отеле.
Зар се могу прећутати сви догађаји од вашег детињства до данас због
којих сте и међу тим варварима стекли вечно име и славу? Шта се може
упоредити с овом вашом величанственом победом, када сте – како смо
чули и верујемо у то – у потпуности разбили Али-пашину велику и моћну
паганску војску? Али сада, о Скендербеже, сада вам предстоји још већа
слава, уз благослов Бога Који вас је у Својој премудрој промисли сачувао
у овим тешким и опасним временима зарад спасења хришћанства. Он
вам сада пружа дивну прилику да се осветите султану за сва његова
злодела, пређашња и садашња, као и за она која је лично учинио вама
и краљевству Епира, против народа ваше земље и против хришћанске
вере која је сада, нећу рећи угашена, већ угрожена, али не без наде ако
нам ви помогнете са својом победничком војском.
Зато вас овим путем позивају сви владари и сви добри људи Угарске
и Пољске, и преклињу вас кардинал Јулијан Ћезарини и толико других
католичких, и рату посвећених хришћана који су са нама одавно за рат
95
спремни, да се удружите са нама и дођете под својим заставама. Ако не
одбијете ову дивну прилику коју нам дарује Бог, то ће бити прави тре-
нутак да уништимо заједничког непријатеља и победом у предстојећем
рату протерамо Турке из Европе коју су толико дуго незаконито држали
под својом влашћу.
Сматрам да вас не треба убеђивати у високу вредност овог подухвата
који треба да нам донесе сигурност, светлост и слободу. Не желим пред-
виђати шта ће се догодити ако то не учинимо. Ми, хришћани, до сада
смо били превише немарни у међусобном помагању. Док је ватра једне
гутала, остали нису веровали да ће ватра доћи и до нас. Зар нам за
пример не служи земља Грка, стање Трибала и, на крају, моји сопствени
губици? Који би то еп могао опевати све невоље које су нас снашле и
које нас и данас прогањају? Толике храбре и одважне војводе, бедем
Угарске, које су изгубиле живот, и толике велике војске које су нестале
гасећи сваку наду за победу у рату? Ниједна породица и ниједна жена
није поштеђена ове несреће за тугу и жаљење. За све то знају хриш-
ћански владари, али опет, ни јадно стање њихових савезника не може
да их покрене да учине нешто, те зато трпимо поразе на све стране од
гнева наших заједничких непријатеља, као да смо принесени на жртву
свим невољама и опасностима. Једино треба изузети оца наше цркве,
Јевгенија, и бургундског војводу Филипа, који нису одбили да нам помог-
ну у нашој невољи. Први је послао кардинала Санта-Ангеле са великом
и добром подршком, а бургундски војвода је са бродовима дошао све до
Галипоља, да би спречио прелазак Турака из Азије у Европу.
Постоји још једна нада за нас, утеху коју веома прижељкујемо; а то
сте ви, кога позивамо делом због вашег добро познатог и чувеног јунаш-
тва, а делом због исте опасности која свима нама прети. Иако смо свесни
да бисте због овог подухвата и ви дошли у опасност, ми вас упркос томе
молимо да вас то не спречава да нам се придружите јер ће вам ово
свакако ићи на част и корист, а ми нећемо остати незахвални вама. Оно
што ћете сада започети и предузети ради нашег опстанка и достојанства,
нека од сада и занавек буде на увећање ваше славе. Нека вас Бог чува.
У Будиму, нашем престоном граду, 4. јула 1443. године.“

Али-пашин повратак Мурату

За то време Али-паша се са остацима своје поражене војске вратио
Мурату који је сазнао за његов велики пораз и пре него што је стигао.
Неки кажу да га је Турчин оштро укорио тврдећи да тако велика и моћна
војска није могла бити потпуно уништена осим ако није било превеликог
кукавичлука, неке непромишљене одлуке или малодушности. Једном би
узвикнуо да му је војска издана, други пут би тврдио да је због војско-
вођине немарности била изненађена нападом или да је непријатељ
96
стекао предност тако што је заузео боља места за битку, те да је због
тога дошло до тако велике пропасти и невоље за његов народ. Али-паша
није могао порећи да је био онемогућен због наше заседе којом је свако
могао бити надмудрен, колико год да је вешт и препреден. Ипак, прав-
дао се, позивајући своје војнике као сведоке, да му се ништа није могло
замерити, већ да је пресудна била стално променљива ратна срећа, а
не немарност, предност у положају пред битку или јуриш у правом тре-
нутку, као ни то да војници нису изневерили свог вођу, нити он њих. Мо-
лио је султана да му допусти да још једном окуша срећу јер зна на који
начин може спречити Скендербегово напредовање и учинити га несрећ-
ним.
Пашина празна обећања брзо су умирила султана и охрабрила га да
што пре сакупи нове снаге. Али када су му остале паше и саветници, а
нарочито Халид-паша, указали да је важнији и опаснији рат против
Мађара него рат у Епиру који се треба одложити, султан је променио
мишљење и пажљиво размотрио њихове речи.

Скендербег сазива сабор ради слања помоћи угарском

краљу
Скендербег је размотрио писмо краља Владислава који га је позвао
да се придружи савезу. Био је уверен да је то најбоља прилика за рат,
али није хтео донети одлуку пре него што се посаветује са онима који
су му одувек служили. Стога, сазвао је своје кнежеве како би се пред
свима и пред целим збором прочитало то краљево писмо.
На сабору се не нађе ниједан који би био против рата, због тога што
је непрестано ширење Османског царства код свих изазивало огорчење
и гнев. Сви су страховали од нових невоља и у својим говорима подсе-
ћали на јадно стање у коме се, у томе тренутку, налазило хришћанство.
Помињана је некада успешна и скоро непобедива мађарска војска пред
којом ће, како су многи веровали, Мурат подлећи за сва времена. Било
је то у уверењу да нема ниједне веће силе која би могла дуготрајно бра-
нити ослабљено хришћанство и непрекидно водити ратове против тур-
ских тлачитеља, гордих због многих својих победа које их учинише
њиховим најопаснијим и највећим непријатељима.
Поред тога, наде Епираца биле су засноване на недавно извојеваној
победи, утолико пре што су свуда говорили и заклињали се да ће наста-
вити с истим таквим победама. Знали су да су непријатељ и његов вођа
исти, само место на коме ће се ратовати (бојно поље) може бити негде
друго.
Сви су се, дакле сложили да и сопствене животе треба изложити
опасности ако се, не ослањајући се само на променљиву срећу и разне
околности у овим смутним временима, за савезника добија тако велик и
97
моћан краљ. Тако је једногласно одлучено да се краљу пошаље помоћ.
Једино што се нису могли одмах сложити колико и какве снаге треба
послати, те су о томе расправљали до вечерњих часова.
Изнета су различита мишљења: Једни су говорили да се пошаље осам
хиљада, други – пет хиљада, а већина – мање од тог броја, да би више
људи остало у домовини услед ратног стања и могућег присуства непри-
јатеља на границама Македоније; њима је било јасно да рат са Турском
није окончан недавном победом над пашом, те да турске снаге нису сла-
бе и малобројне. Напротив, сада су још више разјарене и спремније за
борбу.
Исто тако се дуго расправљало о томе да ли да сам Скендербег тамо
води војску, или само да пошаљу војску као помоћ краљу. Многи су
мислили да Скендербег не сме бити ван земље док управа над њом још
увек није устаљена и учвршћена, пошто је његово присуство и у време
рата и у време мира од великог значаја. Утолико пре што народ Епира
не признаје ниједног другог за свог вођу јер само са њим и уз његове
добре савете и вођство све може ићи на добро. Ако би он отишао са
војском, у земљи би настало лоше стање јер би у људима, незадовољним
због Скендербеговог одсуства, опали и дух и борбени морал.

Говор Павла Дукађина о броју војника за рат у

Угарској
Иако је остао при свом првобитном ставу према слању војне помоћи,
кнез епирски није хтео да сам одлучује о питањима везаним за ту помоћ.
Процењивао је да ће тако бити боље за све. Није желео да тек тако
одбацује мишљења својих поданика знајући да би то било схваћено и
као непоштовање према њима; није им могао противречити јер је и сам
знао колико тај подухват може бити тежак. Није желео ни да одбаци
њихово мишљење о слању мањег броја људи. Није хтео ни да их приси-
љава на одлазак у рат на страни, како их не би изложио новим невољам
и опасностима. Али сва неслагања и расправе прекинула је одлучност и
искреност Павла Дукађина, који је одржао говор достојан тако великог
кнеза. У тренутку је он отклонио све недоумице које су мориле њихове
умове, рекавши им следеће:
„Знаменити кнежеви епирски, верујем да с нестрпљењем очекујете
да чујете какав ћу говор одржати и чије ћу мишљење прихватити. Али
ја вас уверавам да се ниједном од изречених мишљења нећу прикло-
нити, јер нико од вас није изговорио нешто што је достојно величанства
Скендербеговог и самог имена Епираца. Опростите ми што овако гово-
рим, али право је и повластица свих да на оваквим општим саборима
говоре слободно, а други да их у тишини и са стрпљењем слушају. Стога,
ако ми буде допуштено да кажем нешто о вашим мишљењима у вези са
98
мађарским ратом, ја бих радије послушао оне који би одлучно били
против слања било какве помоћи угарском краљу. Уистину, пре бих
наредио, не без разлога, да о лошем стању, невољама или пропасти
наших суседа, и лошем стању странаца уопште, не бринемо више него
о домаћим интересима и нашим невољама и потребама. Питам ја вас,
да ли има ишта бесмисленије него рећи да треба послати осам или пет
хиљада војника, или мање од тога, како ви кажете, да би се подржао
тако тежак и важан рат. Зар би један тако моћан краљ тражио да му,
као последња нада, из целе епирске земље дође само толико људи? Да
ли би Скендербег требало да иде са тако малом пратњом у Варну у којој
га сви очекују и прижељкују? И зар би толики кнежеви и племићи Угар-
ске и целог хришћанског света требало да нашег вођу и владара, чији
су подвизи сада свима познати, виде са шаком људи, као да је дошао са
неком разбојничком бандом?
Знајте да ако би он, којег Бог брани, био поражен, непријатељ би
имао разлога да се руга тој несрећи, а још би се више његови поданици
чудили зашто је са тако малом војском кренуо у туђину да ратује, уместо
да је остао у сигурности своје домовине. Ако би победио, нико га због
тога не би хвалио, нити би имао какве користи, јер би се успех приписао
онима бројнијим.
Други мисле да краљу треба послати помоћ, али да је не предводи
Скендербег, због обзира према народу који би остао без владара и који
би тешко пристао да над њим управља било ко други. У томе је, господо,
разлика између мене и вас. Ја кажем да се или не шаље никаква помоћ
краљу, или да промените своја размишљања. Зашто бисмо Мађарима
слали нашу победничку војску без Скендербега, када би само његово
име и појава њима били велика помоћ и охрабрење, више него када
бисмо и сви ми отишли тамо без њега – њега којег они највише и
позивају и којег од свих највише траже? Зар не можете, народе, живети
један дан у миру без Скендербега, и зар војска треба да оде у туђину да
ратује без свог војсковође? Мислите ли да ће наши домови и наша земља
бити у опасности без његове помоћи? И зар ће се војска осећати без-
бедно и сигурно сама у туђој земљи, далеко од свог војсковође и владара
на кога су навикли?
Шта онда треба чинити? С једне стране, не бисте волели и не можете
поднети помисао на одлазак у Угарску без свог Скендербега, а са друге
стране, љубав према домовини и жеље народа спречавају вас да одете.
Ја мислим да треба брзо скупити што већу војску и не пропустити
прилику за рат која нам се указала. Што се тиче односа с Османлијама,
не треба да сумњамо у сигурност сопствене државе. Само они које мало-
душност спречава и страши да буде одлучни, рећи ће да нећемо побе-
дити у овоме рату. А што се тиче вођства Скендербеговог, нема ниједног
99
међу вама ко неће признати да је лакше наћи човека да управља зем-
љом у миру и брине о правди, него онога ко ће предводити војску.
Ево, ја и мојих пет хиљада ратника стојимо на располагању за рат у
Угарској и, ако треба, заклињем се и полажем свој живот у служби Исуса
Христа пре свега, а онда и у славу и част свих вас, и за част, име и
достојанство Скендербега.”
Овај прекорни говор Дукађинов и његова спремност на напоре и не-
воље, заједно с његовим великим угледом који је имао међу свим епир-
ским кнежевима, а нарочито код Скендербега, убрзо су довели до
промене у њиховим мишљењима. Први се Скендербег сложио са њим.
Пошто је набројио све његове заслуге и вредна дела која је учинио за
свог живота, рекао је да нико овде, у име и за част свих Епираца, није
говорио боље од њега. И више пута је истицао да Епиру не би било краја
када би имао више таквих људи.

О храбрости и врлинама Николе Дукађина, сина

Павловог
Павле Дукађин, као што је речено, био је један од најмоћнијих и
најплеменитијих епирских кнежева. Поред његових других врлина, био
је познат и по искреној и ревносној побожности коју су сви високо це-
нили и поштовали. Пореклом је из часне породице која је дала многе
познате и рату вичне војсковође, попут Николе, сина Павловог, који је
по части и ратној вештини превазишао све своје претке.
До данашњег дана, у Понеропољу (граду у Тракији, који народ зове
Персера), још увек стоји велики споменик подигнут у част овог човека
великих врлина и, ако тако могу рећи, бесмртне славе његовог оружја.
Још увек је сећање свеже на један догађај из његовог живота, када је у
неком ратном сукобу, својим мачем, симитаром, једним ударцем одсекао
целу руку неком варварину, тако да овај више није могао да је користи.
Мислим да не шкоди што сам се мало удаљио од теме и похвалио
подвиге и оца и сина. Не би било добро да се њихово витештво не
помиње, да га прогута заборав, а ми да останемо незахвални њиховим
делима.

Скендербегов одговор угарском краљу Владиславу

Тако је, дакле, сва брига око вођења војске у Угарску била у пот-
пуности препуштена Скендербегу. Он сам требало је да све припреми
на начин који, и због његове части, и за добробит целог народа и имена
епирског, сматра најбољим и најприкладнијим.

100
 Како краљ Владислав не би остао без одговора за тако важну ствар,
Скендербег је отпослао краљеве поклисаре пожурујући их да однесу
писмо које је сачинио. Његова садржина била је, отприлике, оваква:
„Владислава, краља Угарске и Пољске, поздравља и жели му мир и
здравље Скендербег, кнез епирски.
Најсилнији Краљу, ваше писмо примио сам са великим задовољством.
Тим поводом сам сазвао општи сабор својих војсковођа и кнежева. Међу
њима није било ниједнога ко својом вољом и свим срцем својим није
пригрлио ову тако погодну прилику за рат, коју сте изнели пред нас. Сви
се искрено слажу, и то су ми отворено рекли, да им се, Божијом про-
мишљу, ништа лепше није могло догодити него да, у жељи да буду од
помоћи хришћанском свету, неким значајним подухватом искажу своју
захвалност и стану уз тако великог владара.
Мени је неизмерно драго и посебно лично задовољство што су мој
народ, моја војска и остали моји поданици из свих редова, у похвалној
посвећености и великој жељи, и због вас и због добробити свих нас, без
мог уплитања, били тако ради и одважни да стану у одбрану вере и
хришћанства, и што су толико наклоњени вашем Величанству.
Истину говорећи, какав би то човек био који би, у опасности од
заједничког непријатеља, одбио да учествује у тако праведном рату;
могао би то одбити само човек омрзнут и од Бога и од људи. Ко би одбио
учешће у рату за таквог краља, који нам је сам довољан да можемо и
треба да кажемо да ми, хришћани, не само да поседујемо своје земље и
владамо у њима, већ живимо, дишемо и уживамо у својој слободи? Ко
се не би својом вољом подигао на оружје и свесно кренуо у сигурну
опасност ради народа Угарске, који је све време бранио хришћански свет
и проливао крв за њега? Ко се од почетка непрестано показивао као
непријатељ наших непријатеља, заклевши се на одбрану величанственог
и часног имена хришћанског? Да ли би било угодно пред Богом, највећи
и најмоћнији мој краљу Владиславе, да за овај подухват поведем
онолико војске колико моја храброст и воља изискују, па да Европу више
не тлачи и напада рука злобног Мурата, а поља Варне да не буду више
уништавана и прекривана крвљу Мађара, као што ни све стране и сваки
ћошак Македоније не треба да буде прекриван крвљу Епираца? И једни
и други испали су једине жртве за грехе свих осталих. Сви смо ми, сада,
пред највећом опасношћу да нестанемо јер сви мисле да треба живети
само за себе и никога другог. Али зашто да узалуд улазим у ватру и без
сврхе да се жалим и тугујем? Свакако да не сматрам сопствене снаге
превише слабим, нити верујем – ако Бог да да се наше снаге сретну и
уједине у овом добром рату – да ће хришћански свет имати разлога да
тугује после овог подухвата; јер осим петнаест хиљада мојих војника
који су недавно поразили пашу на границама Македоније, моја намера
101
је да окупим још петнанест хиљада њих, са којима ћу, чим будем спре-
ман, кренути да вам се придружим и пратим вашу заставу куда год ишли.
Нека вас Бог сачува у сваком благостању.
У Кроји, 3. август 1443. године.”

Скендербег подиже војску за помоћ угарском краљу

Када је послао писмо краљу, Скендербег је све своје напоре усред-
средио на купљење војске. Најпре је војсци која се борила против Али-
паше обезбедио потребне залихе, са циљем да ниједан ратник не
одустане од овог подухвата. Био је одлучан у томе да на то путовање не
крене нико ко не жели да иде и од кога неће бити користи, већ само они
који су вољни и одлучни. У ту је сврху разаслао гласнике по целој зем-
љи, тако да је успео да прикупи још десет хиљада војника. Павле Ду-
кађин се у томе најбоље показао, исто као што се и најбољим показао
на речима у време одржања сабора; јер он је дошао пред Скендербега
са пет хиљада пажљиво одабраних јунака.
Пошто су се ратници окупили, а управа над земљом била обезбеђена,
Кастриот је прегледао, распоредио и разделио целу војску по својој
замисли: одредио је војсковође и заповеднике, и дао им задужења као
да је рат у Угарској за њих већ почео. Потом су обављене молитве за
победу у рату и срећан повратак војске која се управо спремала за по-
ход; молили су се тако усрдно као никада раније, иако су Епирци увек
били више склони ратовању него религији.
Обављене су, дакле, све војне и духовне припреме, тако да су вој-
ници који су кретали на ратиште били осокољени свиме што се око њих
дешавало. Све њихове мисли биле су усредсређене на рат у Угарској, а
њихови погледи одавали су људе чији је једини циљ био да се искажу у
крвавој борби са непријатељем.

Скендербегову војску зауставља мизијски деспот Ђурађ

Уз велико весеље и радосног срца, Скендербегова војска кренула је
под својим заставама и стигла на границу са Мизијом. Али тада, да ли
неком окрутном несрећом или, што је највероватније и било, због сагре-
шења хришћанских за која се спремала заслужена казна Божија, појавио
се један покварењак који је газио веру и дату реч да, на вечну несрећу
и жалост Мађара, и на највећу и незапамћену несрећу и невољу свеко-
ликог хришћанског света, спречи успех овог славног подухвата. То беше
Ђурађ Бранковић о коме смо већ говорили, називан Господар или Деспот
Србије.
Не знам да ли су ове особине утицале на његову нарав и понашање,
али он је био доброг стаса, лепог лица и дивног држања достојног сваког
поштовања. Његова речитост била је за дивљење, а потицао је од једног
102
древног племенитог рода. Био је веома стар. Нећемо пропустити да ка-
жемо и нешто о његовој безбожности. Није марио за веру и, као прави
безбожник злог ума, мрзео ју је. Лишен сваке побожности и страхопош-
товања према Богу, једнако је мрзео и исмевао и поуке хришћанства и
веровања Мухамедова (аутор књиге говори о негативном односу деспота
Ђурађа према католичкој религији и због тога га назива најпогрднијим
именима - прим. прев.).

Безбожни Деспот и проповедник Јован Капистран

Једном приликом, дуго времена после битке код Варне, бежећи пред
султаном Мехмедом, овај стари владар (Ђурађ је имао најмање деведе-
сет година) нашао се у Угарској тражећи помоћ за борбу против Турака.
Ту се сусрео са чувеним и ревносним проповедником по имену Јован
Капистран, из реда Светог Фрање. Када га је Јован веома укорио због
његове побуне и отпадништва од Христове вере (аутор под „Христовом
вером” подразумева католицизам - прим. прев.), кажу да му је овај
одговорио да би се пре обесио него напустио веру својих отаца (иако је
имао деведесет година), тиме нам показавши колико је опасно одбацити
праву веру Божјег Сина и поводити се исквареним и лажним учењима
која нам временом могу прирасти за срце.
Пошто се растао са калуђером, убеђен у своја веровања, често се
могло чути како је деспот понављао ове речи: „Боље да ме мој народ
сматра несрећним и никаквим владаром, него да мисли да сам под
старост полудео.” Тад је он одлучно стао на страну Турака и окренуо се
против хришћана, због мржње коју је гајио према Мађарима и, нарочито
према Јанку Хуњадију, деспоту Трансилваније, који му је, као што је
речено, у време Скендербеговог ослобођења помогао у борби против
султана и обнављању његовог краљевства. Али Ђурађ му је узео за зло
што му није вратио неке градове и места у Србији која је Хуњади добио
као накнаду за своја дела. Исто тако, Ђурађева наклоњеност Турцима а
противљење хришћанима, видела се и по томе што је своју ћерку, Кан-
такузину, удао за Мурата (аутор и овде некоректно тумачи дешавања на
терену; из историје је познато да је постојао велики јаз између католич-
ког и православног хришћанства, и да су веома ретко сарађивали у бор-
би против Турака; женидба и удаја међу владарским породицама је била
уобичајена појава, из политичких разлога - прим. прев.).

Скендербег преко поклисара тражи од српског

деспота да га пусти кроз његову земљу
Када је сазнао да се спрема рат у Угарској и да Скендербег прилази
његовим границама, Деспот је све пролазе запречио и није му дао да
уђе на његову територију. Кастриот је узалуд слао своје поклисаре да
103
га одобровоље и укажу му на грешку коју чини, те да није први који га
за то опомиње. Како му сам ништа није учинио нажао, тражио је од њега
да свог пријатеља и суседа не узима за непријатеља и да против себе
не окреће и Угарску и Епир. Поручивао му је да не буде он једини који
ће целом хришћанству, па и својој држави и царству, нанети толики
губитак и невољу.
Како ово убеђивање није могло дотаћи искварено срце деспотово,
епирски кнез чврсто одлучи да се пробије оружјем. То му, истина, није
било по вољи јер није хтео да улази у сукобе тако близу своје домовине
и да излаже опасности своју војску коју је хтео да сачува целу и спремну
за сукоб са много већим и јачим непријатељем.

Краљ Владислав креће са војском на Турке. Опис

Варне, Хемске планине и Великог или Црног мора
Епирска војска је, тако, у гневу, уз многе невоље и непријатности,
трошила време на границама Мизије јер је издајни јеретички деспот ви-
ше одлагао долазак Скендербегов него ли га спречавао, пошто би се,
ван сваке сумње, Скендербег могао борбом пробити, уз одређене губит-
ке. За то време, краљ Владислав, охрабрен писмом Скендербеговим и
надањем у успешан подухват – а можда пре и привучен неком силом да
се сусретну са судбином која је чекала целу хришћанску војску (судбину
незасићену толиким дотадашњим крвопролићима ) – кренуо је с онима
што су још недавно трпели невоље, а сада корачали у још већу невољу
- у саму смрт.
Краљ Владислав и његова војска, пошто су прошли кроз Влашку и
преко Дунава, стигли су у Варну где је требало да саберу и уједине своје
снаге с онима које су стајала на мору, те да се одатле са својим зас-
тавама лако пребаце у Романију. Та област Варне, у коју је после дошло
велико мноштво непријатеља и која је већ била на злу гласу по страдању
бројних моћних војски, као место које ни најхрабрији нису волели, била
је пространа равница смештена иза граница Мизије, поред мора које
називају Великим, четири дана путовања од Једрена, између два узви-
шења на којима се налазе Галата и Макропољ. У десном делу те долине
налази се неколико малих и раштрканих, слабо насељених села, а на
левој страни, под брдом, смештена је Галата. У близини, к истоку, према
другој оближњој долини, налази се једна велика мочвара.

104
 Мурат креће на хришћане. Неверност и похлепа
хришћана који су помогли Турцима да пређу
Хелеспонт и кроче у Европу
Мурата није обесхрабрио глас о тим дешавањима, већ је брзо савла-
дао караманског владара и обезбедио Анадолију, па је без оклевања
само гледао како да пребаци војску преко мора, с обзиром на то да су
бродови римског бискупа и бургундског војводе запречили пролаз. Зато
није могао брзо изаћи пред хришћанску војску, све док их неки ђенов-
љански трговци, ако је тачно то што се говорило, нису за обећано велико
благо пребацили преко једног уског залива, између Великог и Мраморног
мора, што раздваја Азију од Европе (у старини зван Трачки Босфор, око
12 км изнад Константинопоља). Тако је турска војска прешла из Азије,
плативши онима по један дукат за сваког војника. А њих је било око сто
хиљада, и сви су били из Азије, јер султан није веровао Грцима и другим
својим поданицима у Европи. Када му је војска пребачена, ишли су тако
великом брзином да су за седам дана стигли на 6 км од хришћанског
логора, близу града Варне, у стара времена званог Дионисопољ, и тамо
поставили своје шаторе.
Због тако изненадног и неочекиваног доласка Муратовог са великом
и моћном војском, хришћани су се подигли на ноге и поставили страже
по целом логору, наредивши свима да буду спремни за битку. За то
време, краљ Владислав и други владари, његови савезници, већали су
и расправљали о разним важним питањима, и на крају су одлучили да
срећу окушају на пољу, ако Мурат прихвати битку. Вођство над целом
војском, и предвођење неколико јединица, поверено је Хуњадију, да све
чини са њом по својој замисли, показавши се као најбољи и највештији
кроз дуго искуство у вођењу ратова. Војску је распоредио тако да су иза
њих стајале планине да их бране. Једно од крила је било заштићено
споменутом мочваром, а друго са кочијама спојеним ланцима.

Битка код Варне између краља Владислава и великог

Турчина Мурата. Грешка варадског и острогонског
бискупа која је хришћане коштала пораза
Турци су први кренули у бој. Хришћани су спремно дочекали прет-
ходницу турске војске, да су се она убрзо разбежала, у нереду, те се
могло учинити да је тиме већ извојевана победа. Гоњени су скоро 3 км,
тако да би и сам Мурат морао да се склони ради своје сигурности, да
двојица бискупа, варадски и острогонски – који су били спремнији за
књигу, него ли за рат – нису напустили свој положај, како би и сами уче-
ствовали у гоњењу разбијене непријатељске јединице. Тиме је пружена

105
могућност великој и свежој турској војсци стрелаца на коњима да напад-
ну напуштено и небрањено хришћанско крило. Густом кишом својих
стрела много су нашкодили хришћанској пешадији. Супротставио им се
Хуњади са својим Власима и тако преокренуо ток битке, чији је исход
дуго времена био неизвестан.
Мада су његове снаге највише трпеле, он је видећи шта се дешава,
отишао да помогне левом крилу које је једва издржавало пред непри-
јатељским нападом. Хуњади је тамо стигао и успео да непријатеља за-
држи. Можда би и прешао у напад да Мурат није послушао Али-пашу и
кренуо са својим јањичарима. Тако је опет погоршан хришћански поло-
жај, због чега је Хуњади почео да страхује за младог краља, да га његов
понос и храброст, али и нестрпљење и непромишљеност, не доведу у
неку невољу и опасност.
И заиста, догодило се да је несрећни краљ, владар невероватне из-
држљивости и храбрости, насрнуо на јањичарске редове борећи се
против бројних коњаника који су чували самог Мурата. Многи су и људи
и коња лежали на земљи, и они што су пострадали, и они што су због
повреда пали. Било их је толико да се није могло ићи по земљи, већ су
се кретали преко мртвих тела, гурајући се и борећи једни против других
са таквом жестином да се чинило да су се борили не због велике жеље
за победом, већ због самог гнева и жестине које нису могли обуздати.
Јањичари су се чврсто држали пред нападом Мађара и њиховог кра-
ља, али овај се на крају пробио кроз њихове редове. Како га Турци
пустише да се увуче међу њих, Мађари су помислили или да је погинуо
или да је заробљен, па у исто време кад су Турци кренули да беже и да
се повлаче, и хришћани су напустили свог краља и побегли са тог места.
Тако су обе стране почеле да одступају, несвесни успеха и предности у
тако изненада промењеној ратној срећи.

Хуњади убеђује краља Владислава да се повуче и

избегне потпун пораз, али краљ Владислав гине због
своје пренагљености
Када је Јанко Хуњади видео расуло у хришћанској војсци, и како њени
војници кукавички и срамно напуштају положаје, пробио се кроз највећи
метеж до места на коме се налазио краљ Владислав. Објашњавајући му
какво је расуло настало међу хришћанима, молио га је, и захтевао, да
се врати и не срља у пропаст, да не би све било изгубљено. Уверавао га
је да још увек има наде за победу јер у његовој војсци скоро да није
било губитака. Стога, најбоље би било да се са својим људима повуче
међу кочије и шанчеве. Тамо би били на безбедном, као што су били и
пре него што су се расули и раштркали. Његова погибија не би нашко-

106
дила само његовој држави, већ и целој Европи и свему хришћанском
свету.
Упркос свим тим Хуњадијевим разлозима и убеђивањима, краљ је и
даље нападао непријатеље, посве несмотрено насрнувши кроз њихову
средину. На крају, коњ му у тешкој борби би рањен, а он паде на земљу
и би усмрћен заједно са многим његовим племићима, и Мађарима и По-
љацима. Хуњади се неко време добро држао, пружао је отпор и поку-
шавао да спасе краљево тело, али све је било узалуд: непријатељи су
његову главу одсекли и однели натакнуту на копље. Када су то хришћа-
ни видели, у страху су се разбежали гледајући једино да се спасу. Само
су неки Власи, видевши да се њихов вођа Хуњади не може одбранити
од великог мноштва неверника, остали са њим. Било је за њих питање
части осветити погинулог краља и умањити страхоту тако великог и
срамног пораза. Но, и они су се морали повући.

Хуњади бежи, а заробљава га српски деспот. Страшна

смрт кардинала Јулијана. Бискупи варадски и
острогонски гину у мочвари. Победа турска уз велико
крвопролиће и славље међу Турцима
На крају, Хуњади се спасао и у предвечерје кренуо ка границама
Србије. Тамо га је пак задржао и заробио деспот, бестидно га бацивши
у окове, и није га пуштао док му није вратио оне градове на које је по-
лагао право (не постоје историјски подаци да се ово десило; очигледно
још једна клевета аутора ове књиге, католичког свештеника, на рачун
православног владара - прим. прев.). И кардинал Јулијан, покретач це-
лог подухвата и кршитељ мира уговореног између Турака и хришћана,
тамо је дочекао свој крај. Неки кажу да су га, из мржње, убили његови
људи сматрајући да је само због његовог кршења заклетве дошло до те
пропасти. А када је погинуо, опленили су га и оставили нагог на земљи
говорећи му, док је био на издисају, да је због његове погрешне одлуке
и започет рат. И помињани бискупи, варадски и острогонски, скончаше
тако што су се удавили у блату док су бежали кроз мочвару.
Тако се завршио овај подухват вредан помена, који је више коштао
победника него пораженога. Неки кажу и да је Мурат, када се извукао
из опасности, био веома утучен и замишљен, више него што је имао
обичај да буде. Када су га због тога његови људи прекоревали, он им је
одговорио: „Не бих волео да често побеђујем на овакав начин.”
У знак победе, Мурат је на месту битке и погибије краља Владислава
подигао велики стуб са неким натписом. До данашњег дана тамо се могу
видети бројне хумке и мала узвишења, под којима су сахрањене кости
погинулих, што говори колики и какав је то покољ био 11. новембра лета
Господњег 1443.
107
 Поређење Хуњадија и Скендербега
Папа Пије Други мало је друкчије описао ову битку, а ми смо се др-
жали записа Калимахових који је веома помно и непристрасно писао.
Најсигурније од свега јесте да хришћани, све до данашњег дана, имају
довољно разлога да криве деспота Мизије због тога што је својом из-
дајом и неверством спречио Скендербега да учествује у бици. Толике
хиљаде одлучних бораца свакако би промениле однос на бојном пољу.
И Хуњади, и Скендербег уз њега, зар не би само они умногоме доприне-
ли? Шта би их могло спречити да не нанесу велике ударце непријатељу
и преокрену исход битке? Какав би се већи и значајнији догађај могао
збити од битке коју би ова двојица славних војсковођа водила против
непријатеља хришћанства? Обојица су били издржљиви и одважни рат-
ници, најбоље и највештије војсковође огромне телесне снаге и једнако
велике храбрости.
Ипак, од њих двојице веће среће био је овај други, и у каснијем добу,
и током целог свог живота. Хуњади је био старији, а Скендербег млад, у
рату још увек неискусан колико онај први. Али иако није био у толиким
биткама, он је, и у мегданима и у биткама на отвореном пољу, увек био
срећнији и успешнији.
Обојицу су веома волели њихови војници, али је Скендербег био леп-
ше нарави. Први је ретко (или никада) ратовао уз неког другог, осим уз
Влахе или Мађаре, што је био случај и са овим другим. Хуњади је рато-
вао једино против Турака, док је Скендербег ратовао у Италији, када је
помогао напуљском краљу Ферантеу да се поврати слобода у Напуљско
краљевство, и стекао једнако велику славу и углед као и у честим побе-
дама над оним варварима и неверницима.

Скендербег пустоши деспотову земљу због издаје, а

Мађарима који су избегли покољ код Варне помаже да
стигну у Рагузу
Глас о овом поразу хришћана раширио се на све стране. Када је
Скендербег сазнао за ту велику несрећу и пораз Мађара, док је још био
на границама Србије, као да је могао умрети тог часа од жалости и туге.
После дугог размишљања шта да чини, одлучио је да се врати у своју
земљу. Ипак, да несрећа не остане неосвећена на правди Бога, и да
злоба деспотова не остане некажњена, он упаде са својом разјареном
војском у његову земљу палећи и жарећи по њој мачем и огњем као
какав прави непријатељ. (Овај запис аутора Марина Барлетија је очиг-
ледно нетачан и тенденциозан, из већ наведених разлога. Деспот Ђурађ
и Скеденрбег су били у одличним односима током целог живота, не само
војним, него и пријатељским и родбинским. Заједно су заједно ратовали
108
против Венеције, када је избио рат између Скендербега и Венеције око
Дања и других поседа, што Барлети избегава да спомене. Познато је да
је након пада Србије под Турака, син деспода Ђурађа - Стефан, избегао
у Епир код Скендербега који га је оженио својом свастиком (женином
рођеном сестром) Ангелином и дао му земљу у посед, па га затим послао
у Италију да га додатно заштити, а после вратио у Србију. Такође, Скен-
дербегов син Јован био је ожењен са унуком деспота Ђурађа Бранко-
вића, односно, ћерком Ђурађевог сина Лазара. Звала се Ирина (по својој
баби Ирини (Јерини), жени деспота Ђурађа). И њих је Скендербег послао
у Италију да их заштити од Турака - прим. прев.).
На путу до Епира, велико мноштво Мађара и Пољака који су се бежа-
њем и срећним случајем спасли покоља у Варни, дошли су пред њега.
Он их је све добро и пријатељски примио, и због њихове несреће и
невоља дао им блага и залиха за много дана, као и бродове да их пре-
везу до Рагузе, одакле су се вратили својим домовима.

109
 Треће поглавље

Турци из Mакедоније жале се Мурату на Скендербега

Иако су Мађари поражени у бици и разјурени, Мурат није убрао ни-
какве плодове од те победе: није наставио с освајањем, иако се чинило
да му се срећа осмехује. Уместо да га победа у тој бици охрабри, она
као да га је мало престрашила, а велики губици у људству угасили су
сваку његову жељу за ратовањем. То је био разлог због чега је Мурат
потиснуо епирско питање, како истовремено не би био узнемираван и
притискан са двеју страна.
Но, нови и чести гласови који су стизали са граница Македоније, пре-
кинули су затишје и подстакли дотле примирено Муратово незадово-
љство због сећања на све пређашње поразе и претрпљене губитке. Са
свих страна стизали су извештаји да је Скендербегова војска све опле-
нила и уништила, да ништа у земљи није остало читаво, чак ни обрађена
поља. Све куће, читаве градове и сву земљу спржила је огњем, а мач је
стигао све становнике осим оних који су се спасли бежањем. Хришћанска
војска успела је два пута, брзим упадима са разних страна, да прокрс-
тари земљом и да од тамошњег становништва накупи толико плена да
је Кастриот њиме могао дуго времена снабдевати војску и ратовати про-
тив Османлија. Говорило се да хришћанима из дана у дан све иде набо-
ље, да њихови сељаци живе у миру и неометано обрађују своја поља, и
да свега имају у изобиљу, док они, поред тога што страхују од непри-
јатеља који их је свакодневно узнемиравао, живе у великој оскудици и
стрепе од глади; она им већ куца на врата јер су због толиких неприја-
тељских упада спречени да обаве сетву.
Чинило се као да у рату са Мађарима и бици код Варне није победио
Мурат већ Скендербег, с обзиром на то како је са великом дружином
упадао преко граница у турске земље и како су се свугде по турској зем-
љи само могли видети знаци крвавог рата.
Све ово је подстакло Турке на покрет, у уверењу не само да је време
најпогодније, већ и да је то неоходно, да се удари на Скендербега, ума-
њи му се снага и онемогући да сталним нападима загосподари Македо-
нијом. Свој злобни ум, жестину и смелост већ је показао тиме што је
110
сопствену земљу оставио небрањену, само да би се са целом својом вој-
ском придружио краљу Владиславу не би ли уништио Турке и избрисао
сећање на њихово име и царство. Уколико се његова неустрашивост не
би одмах сузбила, може се очекивати да ускоро придобиоје све хришћан-
ске владаре да му се придруже.
Све то имајући на уму, султан је чврсто одлучио да започне рат про-
тив Скендербега. Ипак, није одмах почео са купљењем војске јер су
многи од његових најбољих људи страдали у рату са Мађарима, а и
сећање на Али-пашин пораз било му је и даље свежа рана. Како је већ
био у годинама и вукла га је жеља да остатак живота проведе у миру,
он осмисли једну превару, залудну више него изненађујућу. Рачунао је,
као што му је то раније успевало, да ће и сада моћи да ухвати у замку
онога кога није могао победити снагом оружја.

Муратово писмо Скендербегу

Мислим да читаоцима неће сметати ако овде прикажем писмо које је
Турчин сачинио како би намамио и преварио Скендербега:
„Мурат Османов, владар Турака и цар Истока, не жели здравље и
добро Скендербегу, свом незахвалном посинку.
Никада нисам шкртарио са частима и похвалама, обасуо сам те њима
и уздигао до моћи на свом двору све док си, Скендербеже, био са мном,
ти најнезахвалнији од свих синова човечијих. Желим ти отворено рећи
да је толико много злочина и неверности којима си ти моје величанство
увредио и ранио моју душу, да не знам којим речима да ти се обратим,
теби који си живео и служио у мом дому. Нема толико опорих и ружних
речи које могу унизити твоју неустрашиву и горду тврдокорност а, пошто
си у својој свирепости и дивљаштву прешао сваку границу, не заслужу-
јеш да ти се упути иједна похвална и лепа реч. Ниси пропустио прилику
да у моме срцу омрзнеш све благодети и сигурност које сте твој народ и
ти имали. Све си то у својој лудости одбацио и удружио се с Мађарима
који су од недавно у рату против мене. Када би то мој ум могао забора-
вити и када би се то могло сакрити, све друго бих могао и прећутати.
Могао бих не дирати у друге ране које си ми нанео и не помињати бројне
друге твоје преваре и твоја незахвална дела.
Ипак, сматрам неопходним, иако је сад касно, да изложим твоја неде-
ла, да те твоја гордост изненада не гурне у пропаст заједно с твојим нес-
рећним краљевством. Када останеш без ичега и икога, када будеш у
најјаднијем стању, можда ћеш тек онда признати својe грешкe и свoју
тврдокорност.
Дуго смо и предуго трпели твоје увреде и предуго си својим неопрос-
тивим увредама изазивао Османско царство, а ја сам ипак показао пре-
велику стрпљивост у патњи и трпељивост према толиким пакостима и
111
невољама. Мислиш ли ти да твоја превара, када си издао моју војску у
рату с Угарском, може бити опроштена? Умишљаш ли да ћеш проћи не-
кажњено због толиких градова у Епиру које си ми одузео и толико поби-
јених градских посада? Цениш ли да ће и твоја друга злодела проћи тек
тако и без казне? И уништење Али-пашине војске и толики упади на моје
земље, и рат у Угарској који још подржаваш и подстичеш? Волео бих да
се барем једном дозовеш памети, најцрњи злобниче, да не би видео како
ће се на крају испољити ово моје оправдано незадовољство и огорчење.
Пази да овај твој мали и тренутни успех не подстакне твоју незаситу
глад и луде жеље, да не би допао у још теже стање, због чега ће те
сажаљевати и они који те мрзе, ја на првоме месту.
Ако је у твом јадном и немилосном срцу остало бар мало људскости,
онда се сети обилних дарова и части које си од мене добијао. Немој ме
терати да се кајем због свега што сам чинио теби, незахвалноме. Иако
није прикладно приговарати било коме због свег добра које му је дато,
ипак је ово толико велика незахвалност да се тако лако и брзо гурну у
страну сви пређашњи дарови, толико да не могу, а не жалити за твојом
судбином, Скендербеже, и не могу, а да не сажаљевам твоје несрећно
стање. Ако и оставимо по страни спасење твоје душе, о чему као какав
безнадежно болестан случај не бринеш и не размишљаш, и ако не каже-
мо ниједну реч о твом презиру према законима Мухамедовим и твом не-
достатку поштовања према овом божанском пророку, реци ми има ли
ишта од свих пролазних ствари и задовољстава у којима уживају људи,
а да ти их нисам дао у изобиљу, теби који си то однео у своје бедно и
јадно краљевство? Зар ти нисам дао и оклоп, и коња, и велики број ро-
бова, и обиље злата и сребра, и у изобиљу свега другог што воле људи
свих узраста и позива? Зар ниси стално добијао прилику да покажеш
своје врлине и да напредујеш ка слави, и у рату и у миру, и у свакој час-
ти која је одговарала твојим годинама?
Једном речју, ко је то био већи миљеник и ко је био у већој милости
на мом двору од тебе? Да ли је било иједног туђина или од мога рода, у
најужем кругу мојих пријатеља, ко ми је био милији и ближи? Зар нисам
са толико много труда бринуо о теби и хранио те од времена када си
доведен пред мене, обучио те у свакој вештини, знању, реду и понаша-
њу? Зар те нисам ја великим трудом и без престанка даривао и похва-
љивао и на све друге начине водио рачуна о сталном развијању твојих
врлина? Што се тиче твоје ратничке славе, од чега нема ништа часнијег
и похвалнијег, зар те ја нисам учинио славним, зар те нисам одвајао од
свих осталих војника, и више него свим другим војсковођама исказивао
ти част и милост?
И за сва та моја доброчинства учињена теби, Скендербеже, ти ми
овако узвраћаш. Постао си човек каквим те нисам сматрао; куга си коју
112
сам ја одгајио у сопственом дому и у сопственој породици. Ако ти је љу-
бав према домовини морила душу, па си зато хтео да одеш тамо и вла-
даш њоме, као што си у међувремену учинио, зар мислиш да бих ја, да
си ме питао, одбио ту твоју жељу. Уосталом, ако си искрен, признаћеш
да сам ти ја ту власт нудио и без твога питања. Али ти си је радије хтео
узети силом својих недела, него као дар примљен од мене.
Зато, тако ти Бога, задржи је за себе; нећу се томе противити, већ ти
поручујем, пошто је толико велико моје милосрђе према свима онима
који ме познају, поручујем ти да ти све твоје грешке и увреде опраштам,
али не због неке твоје заслуге, јер ниједну и немаш, већ зато што се ја,
чак и кад исказујем своју мржњу и негодовање, присећам многобројних
благодети које сам ти причинио. И присећам се твоје првобитне верно-
сти коју сам у теби видео када си био са мном јер више времена си про-
вео служећи мени у добру, него што си провео чинећи ми зло. Иако си
преваром узео и Кроју и земљу твог оца, ја ти их дајем да њима слободно
владаш. Али и то под условом да својевољно вратиш све оне градове у
Епиру на које немаш право јер припадају мени. Ја са их стекао сопстве-
ном победом у рату. Поред тога, да до краја живота не чиниш никакво
насиље према било коме другом кога сматрамо за наше савезнике, нити
да на било који начин помажеш или подржаваш наше непријатеље. Ако
тако учиниш, више нећеш бити предмет мржње и турске освете, и има-
ћеш моју милост и наклоност, ни мању ни већу од оне коју си имао у
прошлости. Казујем ти то да се после не би кајао. Јер, биће ти кајање
узалудно када те сопствени јади поразе и ударе бичем, и када ме твоја
дрска и безочна гордост натера да дођем и осветим ти се на најнеумољи-
вији и најнемилосрднији начин. Добро ти познајеш моју моћ и нису ти
непознате снага и бројност моје војске. Својим очима си видео пропаст
Мађара, тако да ти није потребно додатно упозорење.
На крају, шта год одлучио, барем одговори на ово писмо. Можеш се
посаветовати с Хајрудином, нашим човеком од речи, од кога ћеш чути
оно што нисам овде написао. Збогом, и размисли добро.
У Једрену, 15. јуна 1444. године од времена Исе.”

Скендербегови људи за мир са Турцима

Скендербег није обраћао пажњу ни на писмо, ни на оно што је у томе
писму писало, ни на пошиљаоца. Али, било је неких који су сматрали да
Мурат тим писмом није мислио ни на какву превару или лукавство, већ
да га је написао из страха и потребе, да је тражио мир са Скендербегом
због рата са Мађарима, али и због своје велике старости. Његов син,
Мехмед, још увек неспреман да понесе терет управљања царством и
имајући на уму снагу Скендербегову и његову недавну победу над Али-
пашом, натерао га је да добро размисли о будућности турског престола.
113
Такође, он је страховао не само од велике верности епирског становниш-
тва према Скендербегу, већ и добре воље хришћана који су му у све ве-
ћем броју долазили у помоћ. Упркос прикривеном страху, Мурат је од
Скендербега тражио да врати неке градове и део Епира и да надокнади
штете његовим савезницима, не би ли испуњењем тих скоро бесмисле-
них услова могао добити барем нешто.
Нема сумње да би Мурат прихватио мир и све услове које би му пос-
тавио Скендербег, с тим да не изгуби Епир. Важно је, дакле, да Епирци
одложе оружје и да се уздрже од ратовања. Зато, склапање мира с Ос-
манлијом под овим условима, и прекид рата на неко време, били би
Епиру на част и корист, утолико пре што је Мурат затражио мировне
преговоре; то би свим становницима ове земље одговарало. Ратно стање
није добро и није мудро изабрати га уместо мира. Такође, човеку није
потребно да почетни успех користи не би ли искушавао срећу у некој
новој невољи. Јер, и Мађари су у прошлости више пута побеђивали Тур-
ке него Епирци, али сада, када су поражени, узалуд жале и причају о
својим губицима. Због тога, боље је изаћи Мурату у сусрет и од неприја-
теља створити пријатеља, него га све више изазивати тиме што ће се
његова искрена мировна понуда презрети и једноставно одбити.

Скендербег против Муратовог гласника и мира са

Муратом
Тако су говорили у присуству Скендербеговом, али он, иако је у томе
било и мало истине, одмах је све то оспорио жалећи наивност својих
Епираца који на сопствену штету верују у такве лажи. Уистину, они би
требало да буду последњи од свих народа на свету који ће веровати у
Османлијине лажи и преваре. Стога, рекао им је да је невероватно како
уопште могу веровати дрским и залудним Муратовим речима. Питао их
је да ли им је ум толико отупео да мисле како је онај Хајрудин неки
Муратов поклисар, а не ухода. Чак и када у свему не би било преваре и
опасности, већ да све јесте онако како је Мурат написао, зар није пог-
решно и наивно непријатељеве речи претпоставити својим речима и
делима? Зар треба непријатељев успех, а не њихов, да утиче на промену
њихових одлука о миру и рату? Истина је, говорио је он, да је Мурат,
већ у озбиљним годинама, да је оронуо, да су Турци претрпели смртни
ударац у бици код Варне, те да су их и друге невоље нагнале да траже
мир, али зашто би због тога Епирци изгубили своју храброст и повукли
се или прихватили постављене мировне услове, баш као да поражени
непријатељ може да одређује услове победницима?
Не треба мислити да поједине услове треба прихватити, а поједине
одбити. Епирци не могу прихватити срамотан мир и не смеју одмах заузи-
мати тако попустљив став, јер би то султан одмах протумачио као њихов
114
страх и промену у размишљању. Када би мир био склопљен, султан би
сачекао да се угуше нереди настали после оне битке с Мађарима, за које
би време Епирци заиста уживали у миру. Но, нема сумње да би Мурат,
после извесног времена, са својом војском кренуо у рат против њих, не
осврћући се на то што ће се они позивати на недавно склопљен уговор
о миру.
Мурат није толико неспособан и остарео да не може ићи у рат јер је
за војсковођу мање битна телесна снага од мудрости. Разборитост је оно
што увек треба више ценити од снаге, насилности и вештине у руковању
мачем. Или, како то кажу Словени, јунак паметноме коња води. У Мура-
товом слабом и оронулом телу и даље куца срце препуно мржње и нај-
горе злобе, а његов још увек живахан дух спреман је да искористи сваку
прилику. Иако се он неће појавити у боју против Епираца, не значи да
им он неће бити непријатељ. Не може трајати дуго један мир склопљен
са неким старцем који се ближи свом крају и престо предаје некоме ко
је тако храбар, неустрашив, немирног духа и спремног за велике подви-
ге, као што је Муратов син Мехмед. Зато они и траже мир у време док се
спремају за рат, а такав мир не може Епирцима бити на добро и корист,
он одговара само Турцима.
Питао их је зашто да прихвате мир када им је победа на дохвату руке,
што им сам непријатељ скоро отворено признаје. Зар не треба да и даље
прате своју срећу која им је дала тако погодну прилику за успех? Ако је
не искористе сада, залуд ће се после кајати што је нису искористили, а
биће их срамота што су такав мир прихватили. Сада, када су још увек
свеже ране из битке са Али-пашом, говорио им је, треба прво да се ос-
лободи земља њихових предака и да се обезбеди слобода толиким наро-
дима, па тек онда да прихвате частан и искрен мир. И питао их је зар им
сећање на пораз краља Владислава код Варне задаје такав страх да не
смеју наставити ратовање, док Мађари који су тај пораз претрпели, и
Хуњади са њима, како кажу, горе од жеље за осветом и потајно прикуп-
љају нову војску.

Скендербегови људи за рат са Муратом.

Скендербегово писмо Мурату
Када су чули ове Скендербегове речи, сви су се охрабрили и подр-
жали свога кнеза. Некима је било криво што су уопште отворили уста и
кајали су се због онога што су изрекли, а са чим се Скендербег није сло-
жио; нису желели да помисли како ће престати да слушају што он каже,
као што су га и до тад слушали у свему, и на бојишту и у логору.
Тада је кнез епирски позвао турског поклисара и са њим разговарао
дуго, понекад насамо, а понекад пред свима. Говорио му је нашироко о

115
епирским губицима и невољама, заједничким и личним, а није пропустио
да Мурату замери због неверности и кривоклетства.
Пошто га је љубазно и обилато гостио пет дана, у добром и лепом
расположењу (да не би код њега изазвао било какав страх јер је послат
као ухода), повео га је да обиђе утврде и станишта својих ратника, као
и свој логор. На крају, дао му је писмо за Мурата и испратио пут Једрена.
А писмо је гласило:
„Ђурађ Кастриот, зван и Скендербег, борац Исуса Христа и владар
епирски, жели здравље османлијском владару Турака.
Некада си ме ти, као што си и написао, обасипао бројним даровима;
али ја ћу ти сада узвратити скромним и умереним речима јер сматрам
да нема ничег простијег и униженијег него не уздржати се од лажних и
непристојних речи, чак и против заклетог непријатеља. Примио сам и
угостио твог гласника и добио сам твоје писмо на ваљан начин. Истину
говорећи, твоје писмо ме је на смех натерало, а не на гнев, зато што си
ми на самом почетку приговарао због моје незахвалности и неверности,
да би, у наставку, лепшим обраћањем, говорио како бринеш да не про-
падне моја душа. Иако си ти највећи и најжешћи бранилац једне окореле
и укорењене заблуде, потпуно несвестан јадног стања и судбине која те
задесила; у својој непромишљености (нећу рећи бестидности) не марећи
за право у рату и за победника, ти постављаш мировне услове мира као
да си победник, а не поражени, и то на начин који је мојим ушима неп-
рихватљив.
Сигурно је, Мурате, да би и најстрпљивији човек на свету на овакав
твој дрзак иступ узвратио истом мером, али ја нећу. Ја ћу део твојих
речи приписати твојој старости јер су старци склони да говоре много и
често непромишљено, док ћу остале твоје речи приписати твоме јаду и
тешко отклоњивом незадовољству. А главни разлог што ти нећу узвра-
тити истом мером јесте што не желим да се са тобом надмећем у празним
и залудним расправама и замерањима, можемо се надметати само оруж-
јем и храброшћу правих непријатеља.
Све то, ипак, на страну. Питам ја тебе, Османлијо, зар се усуђујеш
тврдити и пред Богом и пред људима да сам ја тебе први повредио, а не
ти мене? Зар неверством сматраш што сам се, приморан на то из нуж-
ности, одвојио од тебе? Зар називаш злочином и кориш ме због тога што
сам домовину ослободио својим трудом и врлином? Нека, причај шта
хоћеш, није ме брига што ме проглашаваш преступником и кривцем за
то. А у погледу дарова које си ми давао и које толико спомињеш, ја их
се добро сећам, али се, кроз бол, још боље сећам и разних невоља и
недаћа, много већих и бројнијих од дарова. Но, боље да мене буде стид
док слушам тебе јер ти си набрајао све то, него да ја почнем набрајати
ово друго.
116
 Ипак, једна ствар остаје за чуђење и дивљење, ко за њу зна. Како
сам ја могао издржати све те невоље и недаће и како си ти могао да бу-
деш незадовољен и да се не заситиш толиких окрутности, да непрестано
и свакога дана живиш у толикој мржњи? На најгори и најбесправнији
начин отео си ми краљевство мога оца, сву моју браћу убио си на најок-
рутнији начин, а мене си, на крају, иако нисам ни најмање сумњао у те-
бе, у превеликој злоби својој хтео да у смрт пошаљеш!
И поред свега, Мурате, ти се сада чудиш што сам ја, чак и тада не
мислећи на слободу, тражио начина да побегнем и спасем се од тако
тешког ропства! Шта си мислио, Мурате, колико дуго је требало да трпим
твоју дрскост и надменост? А ипак сам дуго трпео бројне недаће и нисам
никада одбијао да служим под твојим јармом. Целог свог живота ја сам
се излагао свакаквим опасностима, и због себе и због осталих, и својом
вољом и по твојој заповести, да бих показао своју верност према теби.
Свакога дана причали су ми пријатељи и познаници о замкама које си
припремао мојој глави, али ја сам ипак веровао да у твојим речима и
делима нема преваре, издаје и злобе, све док се твоја зла и крвава не-
дела нису показала у пуној светлости. Тек тада сам почео да прикривам
своје намере, добро пазећи и мотрећи на твоје преваре и замке и че-
кајући на повољну прилику да дођем до своје слободе.
Зато ти немаш никаква права и разлога да се гневиш и жалиш јер си,
како се то каже, сам себи ископао јаму. Али, Мурате, све је то ништа у
поређењу с оним што је мој ум замислио и моје срце зажелело, и што
ћу, знам, остварити. Зато, остави се својих оштрих речи и празних прет-
њи и престани да нам нос стално трљаш несрећним поразом мађарским.
Људи се разликују међу собом по храбрости и по својој нарави. Што се
нас тиче, шта год нам Бог буде дао, ми ћемо узети тај терет и стрпљиво
га носити. До тада, нити ћемо слушати савете својих непријатеља о томе
шта треба да урадимо, нити ћемо тражити и молити те за мир, уздаћемо
се у Божију милост и настојати да те победимо највећом и најславнијом
победом.
Збогом,
Из нашег логора, 12. јула 1444.”

Муратов презрив и пакостан говор пошто је примио

писмо
Када је Османлија проучио Скендербегово писмо и од Хајрудина чуо
шта Скендербег намерава и о чему размишља, није био задовољан ни
са једним, ни са другим. Напротив, отворене и неустрашиве речи тог чо-
века, као и његова невероватна самоувереност, у Мурату су, уместо да
му појачају дотадашње незадовољство и гнев, изазвале велики страх.
Био му је то јасан знак, и предсказање, да ће рат у Епиру бити тежак.
117
Али, да пред својим људима не би показао знаке страха или кукаквич-
лука, он се, како је записано, само насмешио и руком гладећи своју бра-
ду, рекао:
„Ти, најјаднији и несрећни бедниче, чини се да прижељкујеш неку
славну смрт. Е па, добићеш је, веруј ми, а ми ћемо гледати како те сахра-
њују. Ми ћемо ти, велики владару Епираца, учинити част и бити присут-
ни на твојој сахрани. А када будеш завршио у паклу, жалићеш за својим
бедним и нечасним крајем.”
Због бројних тадашњих невоља, све те жеље и мисли султанове биле
су тешко остварљиве. Наиме, свакога дана стизали су гласови о Хуња-
дију, али и честе поруке од оног издајице, Деспота Мизије, остарелог
јадника који је био на злу гласу због двеју својих издаја и због тога што
је чак и у то време наносио хришћанима много јада и невоља. Кажем,
стизали су гласови због којих се султан није могао посветити рату у
Епиру и тамо повести своју војску.

Мурат шаље Ферид-пашу против Скендербега

Ипак, да презир који је показао према њему и одбијање његовог
пријатељства и савеза не би остали без неке казне, он одлучи да, ако
већ не може ништа друго учинити, барем не да мира Скендербегу. По
његовом мишљењу, прилика за то била је погодна јер је чуо да хриш-
ћани мирују и да су их бројни успеси у ратовима учинили неопрезним.
Чуло се и да је Скендербег распустио војску, а да је оставио само своје
коњанике који су свакодневно тумарали тамо-амо, далеко од свог ло-
гора, распојасани и заинтересовани једино за пљачку и плен. Султан је
тада позвао Ферид-пашу, једног од својих доглавника, неустрашива и
жива духа, дао му девет хиљада коњаника, добро изабраних људи, и на-
редио да, што неприметније и брже, упадне у Епир, тако да га непри-
јатељ види тек када крене у напад. Обећао му је бројне и велике награде
ако у томе успе.
Османлија је послао тако малу војску или из страха да мировање не
изазове веће штете и невоље по његове поданике, или да гласови о
поразу и његовом мировању не охрабре све хришћане и да им времена
да се саберу и избегну опасност од нових заседа и тако надмудре њега
који је био у томе највештији.

Различита мишљења о Мурату и његовим верским

схватањима. Уместо Мехмеда, Муратовог сина, Халид-
паша као управник државе
Пошто самоуверено пишем о стварима које се тичу Муратових наума
за вођење и ратова и државе, знам да ће се читаоци чудити моме суду
118
о нечему што се догодило недавно, а о чему су многи већ оставили пи-
сано сведочанство за будућа поколења. Ради се, наиме, о уопштеној
тврдњи да је Мурат, због невоља са принчевима и несрећа које су га
сналазиле, оставио свој престо и своје царство по окончању битке код
Варне. Најпре, сређујући прилике на двору и препуштајући другима да
обављају јавне послове, бригу о своме сину Мехмеду поверио је Халид-
паши. Народ је таквим решењем био незадовољан јер је сматрао да
Мехмед, због своје младости, не може издржати терет који носи управ-
љање једном великом државом, док Халид-паша није имао довољно
угледа међу војницима да би га хтели слушати и поштовати. Притиснут
свим тим недаћама, Мурат је напустио Једрене и са врло мало својих
саветника отишао у Малу Азију, где се заветовао да ће наставити да
живи побожно, у вери коју су познавали његови преци.
Ја кажем да је све то заблуда којој се не могу начудити, највише због
тога што се ради о нама веома блиској прошлости. Нећу ићи толико
далеко да све те познате, велике и учене писце који су то тврдили, осу-
ђујем за немарност и окривљујем за изношење неистина, али са си-
гурношћу тврдити да је поменуто Муратово писмо послато из Једрена,
престонога града Османског царства, са потписом Муратовим, и да су и
Ферид и друге војсковође ишле на Епир по његовом наређењу јер није
успео да уговори мир са Скендербегом, поуздано знам да је то заблуда.
Заблуда није потекла одатле, јер ту нема никаквог неслагања, ако
прихватимо да се то одиграло пре него што се Мурат одрекао престола.
Али у вези с тим не могу прихватити да је смрт задесила султана у Азији,
а не у Епиру. Заиста, то је далеко од истине, јер нема никога да је икада
тврдио и говорио да опсада Кроје није била та која је донела крај оста-
релом султану. Будућа поколења приписиваће смрт Османлијину искљу-
чиво војном успеху Скендербеговом. Мурат је преминуо и растао се са
душом од превелике туге и жалости јер није могао да освоји Кроју. Не-
пристрасан читалац моћи ће се пажљивим проучавањем лако уверити у
истинитост ових података.

Ферид-паша упада у Епир. Скендербегова победа у

бици у Мокри
Вратимо се сада приповести о Фериду који је, подстакнут великом и
лажном надом и замишљајући какве ће награде и почасти добити побе-
дом, у највећој тајности прешао границе Македоније. Прикрадајући се
као какав лупеж пре него ли као прави ратник, свакога дана бивао је
све ближи својем непријатељу. Ипак, није успео да неопажено приђе
Епиру јер су о његовом кретању јављале Скендербегове посаде разасуте
по разним местима или су му то, како други кажу, јавиле уходе са сул-
тановог двора. Скендербег, као човек увек спреман за сва могућа деша-
119
вања и ратне недаће, одмах је са својим војницима, храбрим и одлучним
момцима, запосео уску долину звану Мокра, једино место којим је Ферид
морао проћи.
Густ облак прашине који су дизали коњи пашине војске јасно је укази-
вао да се непријатељ приближава. Скендербегови људи су мировали и
речи нису изустили чекајући да варвари, хиљаду петсто пешака и најма-
ње две хиљаде коњаника, уђу у долину између кршевитог стења обрас-
лог густом шумом. А кад се то десило, изненада се и силовито обрушише
на непријатеља. Турци који су дотле прошли бројне недаће, сада су били
са свих страна опкољени и изложени страдању. Ипак, не разбијајући
своје редове, они су се храбро бранили и, све док је било наде у победу,
нису се узмицали. Али њихови коњи више су им сметали него користили
јер су збацивали своје јахаче који су примали више рана него што су то
могли да нанесу својим непријатељима. А кад им је одузета свака могућ-
ност да изађу из те опасности, они наставише да се боре још храбрије,
одважније и жешће, све до своје смрти. Било је оних који су из страха
за свој живот, или не желећи да погину пре улудо и за презир него ли
часно и похвално, спустили оружје и предали се, због чега су им поште-
ђени животе. Тих заробљеника било је седамсто шездесет, остали су
побијени.
Тако су, у потрази за пленом, ови варвари постали лак плен својим
непријатељима. У исто време, показали су хришћанима у каквој су заблу-
ди били мислећи да ће победити. А Ферид, видевши да је његова извид-
ница опкољена и ухваћена у клопку и да су сви гинули од мача, с остат-
ком своје војске повукао се. Заборавио је тако и на заповест свога
владара и своју негдашњу храброст, без жеље да учествује у таквом из-
ненадном окршају и изложи се опасности у којој би доживео још већу
пропаст. Чинило му се и да је непријатеља било много више него што
се видело, те је зато хришћанима окренуо леђа узвикујући да је за доб-
рог војсковођу боље да сачува део своје војске, него да пусти све да
страдају, нарочито не у таквом месту коме су се били примакли као стока
на клање.
Тачно је да неки пишу како је и Ферид у тој бици погинуо од руке
Скендербегове јер неки епирски коњаници нису Турцима дали да се по-
вуку тек тако, без борбе, већ су их јурили и побили многе који су заос-
тајали. И јурили су их без престанка, све док се нису изморили. А када
се све то завршило и када су протерали Турке, без неких губитака у сво-
јим редовима, Скендербег је са свом својом војском упао на неприја-
тељску територију и, на велико задовољство својих војника, похарао је
и опленио.

120
 Мустафа-паша послат на Скендербега са петнаест
хиљада Турака
После пораза Ферид-паше, једнако тежак пораз претрпео је и Муста-
фа-паша. Знајући шта су им Епирци тамо приредили, Османлија је про-
ценио да је повлачење њихове војске било не само корисно, већ и не-
опходно. Исто тако, сматрао је да им се ни не може замерити на њиховом
неуспеху и да их не треба кривити због пораза. Али је зато, данима и
ноћима мучен злобним мислима, смишљао на који начин да уништи
Скендербега. Потпуно занемарујући сопствене невоље, маштао је само
о томе да му се једнога дана, на пољима епирским, освети за толике
давнашње и недавне увреде и недаће. И све је почело да се дешава као
да га је нека виша сила, или судбина, водила ка крају његових дана, већ
тада јадних и оронулих. Али, због невоља са Мађарима, тај свој гнев
према Епирцима није могао исказати у том тренутку. Злобни старац, пун
гнева и мржње, није издржао, а да не прети и Хуњадију, и да га ружи,
рекавши да то није први пут да су невоље са Мађарима спасле Епир.
Без обзира на то, он није могао истрпети да се његовој војсци проли-
ва крв и да толика мртва тела његових најбољих ратника леже неосве-
ћена, те је зато целу ствар предао у руке Мустафи, као и касније што је
чинио, иако овај није имао никаквог већег успеха. То је понајвише учи-
нио због тога што је био убеђен да овога пута неће бити изненађења и
страдања у заседи као прошлог пута, и да војска Феридова није била
побеђена снагом хришћана, већ само због места непогодног за битку.
Мустафи је, дакле, наредио да обезбеди залихе за своју војску и да број
Феридове војске попуни са шест хиљада коњаника. Нагласио му је да
не улази у епирске кланце у којима би непријатељ могао да га сачека у
заседи и где је била највећа опасност, без икакве могућности за успех у
борби, већ да само похара и попали земљу на њиховим границама и да
се задовољили уништавањем епирских поља, да би бар тако осетили
силу турског победоносног оружја.
Такве је упозоравајуће речи султан изрекао Мустафи, као да се може
неком одредити шта ће чинити онда када на себе стави оклоп. И када се
нашао у походу, Мустафа се заиста трудио да делује како му је речено,
а и сам је предузео неке заштитне мере када је видео и прегледао земљу
у коју је дошао: Пред границама хришћанске земље, пре него што се са
својим заставама и логором запутио кроз пространа поља, послао је
триста коњаника да извиде све пролазе и скровита места погодна за за-
седу. Наредио им је, ако уоче било какав знак опасности од непријате-
ља, да се одмах врате или, ако се укаже прилика, да их помало навлаче
и натерају да их јуре. На тај начин могло би се десити да ту лукаву
лисицу и сами уведу у турску заседу. Што их је свега триста, не треба
121
да страхују јер би само у неочекиваној заседи морали да се боре против
бројније војске.
Када се извидница вратила и јавила да је све безбедно, Мустафа се,
на месту које је одредио за логор, са својих четири хиљаде коњаника
утврдио великим бранама и шанчевима, како би обезбедио одступницу
при похари и осигурао се у случају невоље и стално променљиве судби-
не.
Неко мање узвишење које су направили, као брдашце, учинило је да
њихов логор буде приступачан непријатељу. Скривене страже поставио
је по врховима оближњих виших планина, које су имале задатак да не-
ким тајним знаком јаве о доласку непријатеља. Када је то урадио, оста-
лим својим коњаницима наредио је, уз упозорење да ће бити сматран
за непријатеља сваки који се не буде вратио у логор на први трубни знак
за повлачење, да крену и околну земљу изложе најокрутнијој похари.
Убрзо је добра и лепа земља почела да гори, дрвеће и биље ломљено
је, чупано и уништавано, ливаде и пашњаци очас су остале без свога
питомог лика, житна поља изгазили су њихови коњи, а пламен и дим ко-
ји се дизао са свих страна молили су за помоћ и вапили за осветом.
Јадним и несрећним сељанима у трен је уништено све оно што су ства-
рали месецима и годинама. Све је било стављено под мач и огањ. Народ
се, осим ретких појдинаца, склонио у оближње утврђене градове, а пок-
ретне ствари и ситна стока препуштени су непријатељу на милост и не-
милост.

Скендербег креће на Мустафу са пет хиљада људи.

Рањени сељанин долази Скендербегу
Док су страшни варвари, омрзнути и од самог Бога, тако разуздано
харали и трошили време и труд у жељи за добити и пленом, Кастриот је
по обавештењу о тој похари дошао са четири хиљаде коњаника и хиља-
дом пешака у Мокру. Радосни и весели дошли су његови војници у ту
добро познату долину која је још увек била влажна од турске крви. И
тада, док су они ишли наоколо и пажљиво разгледали мање или више
позната места, и док је њихов опрезни војсковођа у мислима питао шта
се дешава по тим усамљеним местима сада испуњеним тишином, појави
се пред њим неки Епирац, сав у ранама из којих је крв још текла. Сви
који су се ту затекли били су згрожени његовим изгледом. Он се изне-
нада баци пред ноге Скендербегове молећи за помоћ, чиме је побудио
и срца и душе свих присутних. Рече да је успео да побегне непријатељу,
да су поља опустошена, да су Турци раштркани посвуда у пљачки и ха-
рању и да би их његови војници могли без велике муке натерати да се
покају због својих дивљачких поступака.

122
 Скендербегов говор ратницима како се борити против
Мустафе
Кастриот је најпре био охрабрен његовим речима и одлучношћу, јер
је помислио да је то одлична прилика за извршење његовог наума; али,
када је тог сељанина помније испитао о тамошњим дешавањима, о томе
какав је непријатељ и њихов логор, почео је дивити се Мустафи. Похва-
лио је његову мудрост и, стога, проценио да мора боље и пажљивије
разрадити сопствене науме. Не желећи да било шта учини на пречац,
он тада окупи војску око себе и стојећи у средини да би га сви могли чу-
ти, обрати им се:
„Саборци и браћо моја по оружју, прво сам желео да одмах издам
наредбу шта да се чини, али сада, и моја и ваша обавеза јесте да се до-
говоримо око својих наума и начина борбе против непријатеља. Ако паж-
љиво осмотримо шта се дешава, сложићемо се да је непријатељ веома
мудар. Јављено нам је да Турци, као пљачкаши и разбојници, без икак-
вог реда и вођства, и без икаквих обзира, харају пољима тамо-амо, а
највише страхујући да се са нама не сусретну. Из тог разлога, дошли смо
овде са часном намером, да ударимо на њих.
Не морам вам говорити какве нам је новости донео и податке пружио
овај човек што, срећом, дође код нас. Сами сте од њега чули шта наш
непријатељ чини и како се понаша. Ако погледате шта је учинио Муста-
фа са логором и са својом добро опремљеном и избраном војском, мора-
те признати да он није дошао само као обичан пљачкаш, како се може
учинити у први мах, већ је то веома мудар и опрезан непријатељ. Зато
је, по мом мишљењу, неопходно да будемо опрезнији и одлучнији против
нашег непријатеља него што смо до сада били. И зато, оставимо оне што
су отишли у пљачку, да не би њихов вођа очекујући баш то, војску из
својих шанчева послао за нама и лако нас победио. Јер, док бисмо ми,
без реда и расејани, гањали оне који су исто тако на све стране расејани,
могао би нас непријатељ сатерати у ћошак и исећи на комаде. Боље је
зато да свим снагама нападнемо њихову утврду, па ако својом одлуч-
ношћу, као што смо до сада чинили, и уз Божију помоћ, успемо натерати
њиховог вођу у бег, или се докопамо његове главе, што би грдно прес-
трашило варваре, онда нема сумње да ћемо неометано, на наше бескрај-
но задовољство, остварити свој циљ. А они пљачкаши по пољима, одво-
јени од својих сабораца, и други који ће вам се наћи на удару, остаће
вама на милост и немилост, на вашу вољу да их оставите живе или посе-
чете.
У сваком случају, јунаци моји, пазите да вас похлепа за пленом не
заведе на странпутицу јер се више пута дешавало да скоро поражен неп-

123
ријатељ извојује победује над војском која је свој прави циљ заменила
срамотном и нечасном жељом да дође до што већег плена.”

Скендербегов победоносни напад на Мустафин логор

Сви су послушали савете свог војсковође и драге их воље спровели
у дело. Одмах су се распоредили и из кланаца, увала и шумарака изашли
на отворена поља. Открили су се, тако, турским извидницама, које су
ватрама са високих планина јавили онима у утврди да непријатељ до-
лази. Затим се, на велику жалост ратника што су били разасути по пољу
и заузети пљачкањем и харањем земље, огласио трубни звук за повлаче-
ње. Они најближи одмах су се вратили и ушли у шанчеве пре но што су
им хришћани могли прићи, други су се журно повлачили већ препла-
шени помињањем Скендербеговог имена, док су многи, због изненадног
и брзог доласка епирске војске, остали изван логора под теретом накуп-
љеног плена, али и непријатељем за вратом.
Тада су Епирци напали на шанчеве и у првом налету оборили све
предмете које су Турци поставили као бране, али и све стрелце који су
их чували. Настала је велика вика и неред и међу Турцима који су се
затекли изван шанчева, и међу хришћанима који су по сваку цену јури-
шали да продру у логор. Сви су се измешали, тако да у том хаосу није
било користи од стрела и пушака, већ су се борили прса у прса, маче-
вима и буздованима (једно мање оружје од гвожђа које су Турци често
користили у биткама). Било је необично видети како су се Турци, похлеп-
ни за сваком ствари, борили држећи мач у једној, а свој несрећни плен
у другој руци.
Хришћани су их све неустрашивије и без престанка притискали и на
свим странама уништавали. Страх и погибељ испуни цело место, док
Мустафа, који је стајао на најбезбеднијем месту свог логора, више као
подршка него као ратник, видевши да нема спаса и да је пораз неми-
нован, извуче се из опасности и побеже на своме брзом коњу ка месту
које је било далеко од непријатеља. Борба је убрзо почела да јењава,
мање се крви лило због тога што су многи бацили оружје и предали се
хришћанима, док су остали на брзим коњима побегли за својим вођом.
Било је и оних који су се у потрази за пленом затекли далеко од свог
логора и, пошто су по непријатељским покличима из даљине схватили
да им саборци губе битку, покушали да се удаље од бојишта. Скоро ни-
коме од њих то није успело јер су их стрелци скривени по кланцима
дочекали стрелама и поубијали.
Неки сматрају да је сва турска војска, осим Мустафе и малог броја
његових најбржих коњаника, изгинула у тој бици. Ипак, најближи су
истини они који кажу да је погинуло око пет хиљада људи, а да их је
заробљено око триста. Многи од њих били у осакаћени јер се хришћани,
124
бескрајно озлојеђени призором попаљене и похарене земље, нису увек
могли уздржати да у тренутку предаје неког од непријатељских војника
не употребе мач. Победник је изгубио двадесет коњаника и педесет
пешака, који су више страдали под коњским копитима него од неприја-
тељског мача.
Пошто су Епирци заузели турски логор, узели заставе и све ствари
које су затекли, напали су и прегазили турске територије надокнађујући
тако све губитке које су им управо поражени Турци нанели. И више су
од тога узели.

Убиство Леке Захарије, господара Дања

У време тих дешавања и велике победе над неверницима, прочуло
се да је Леку Захарија, кога смо раније помињали, нажалост, убио Лека
Дукађин, син Павлов. Тај човек постао је чувен због својих недела, иако
му је отац био човек без мане. Не знам који би био разлог потајној мрж-
њи Дукађиновој према Леки Захарији, осим ако то није проклета жеља
за влашћу, омиљена али шкодљива болест укорењена у љуским умови-
ма. Јер, кнез Дукађин, сусед Захаријин, знајући да је Захарија остао без
порода и да нема законитих наследника, прибојавао се да би, по његовој
смрти, ту земљу могао узети ко је први уграби. Због тога, он је Захарију
убио и отео највећи део његове области. Ипак, он није успео да до краја
оствари свој ђаволски наум јер су Дањани, становници престоног града
и највеће тврђаве у тој области, својом вољом и верношћу, а чиме би
друго, показали приврженост свом кнезу и одбранили део своје земље.
Власт у њој преузела је господарица Божа, мајка Лекина, једна веома
стара жена која је тешко поднела то што је надживела сина.
Када су је њени пријатељи посаветовали и уверили да због својих го-
дина и слабости, као жена, неће моћи да поднесе терет потребан за во-
ђење државе, нарочито не у том смутном времену, одлучила је да оде у
Скадар и да остатак своје земље и све своје поклони Венецији и на њу
пребаци сав терет сукоба и свађа суседних кнежева око Лекиног насле-
ђа.

Мустафа се правда Мурату због пораза. Мустафа

поново иде са војском на Скендербега да чува турску
границу
Судбина је, дакле, одредила Божу, мајку Лекину, да Скендербега
„уведе” у славно ратовање против Италијана и тако створи јаз између
њега и Венеције. Са друге стране, Мустафа је као праведни судија наши-
роко и лепим речима (да би умањио свој пораз и оправдао грешке својих
сабораца) причао Мурату о свом поразу и величао непобедивост Скен-

125
дербегову и, иако му је завидео, његову ненадмашну вештину у рату.
Мимо тога, истицао је да се против његове неустрашивости треба борити
друкчије, јачим снагама, а не да се његова мудрост куша упадима и ха-
рањем земље јер се тиме само изазива гнев и жестина у срцима храбрих
Епираца. Било какве заседе и ратна лукавства не могу му шкодити јер
он је најбољи учитељ тих вештина. Такав вид борбе не само да ће се
Турцима увек обити о главу и донети пропаст, већ ће Скендербегов
сталне победе учинити да се, мало по мало, име и величанство османско
омрзну међу свим хришћанима. По његовом мишљењу, треба или потпу-
но одустати од ратовања против њега, или га са свом силом напасти и
окончати рат у Епиру.
Иако султану нису годиле толике хвале на рачун његовог противника,
чинило му се да пашине речи и тврдње нису биле знак његовог кукавич-
лука или недостатка храбрости, јер је иста таква несрећа сналазила и
све остале које је слао против Кастриота. И Али-паша, и Ферид-паша
који је од свих најмање био крив, правдали су пред Муратом пораз Му-
стафин и нагнали га да размисли и о њиховим страшним поразима. Тако
се десило да Мурат промени своје мишљење јер јесте уобичајено да
несреће и недаће учине да се људи брзо заморе од рата. Стога, он је
одлучио да се одмори од напорног ратовања и да непријатеље више не
храни крвљу својих поданика. Чврсто је одлучио да не ратује све до
тренутка када сам, као немоћни старац који више прети речима него
делом, вођен несрећном судбином ка крају животног пута, не буде устао
да победоносно оконча рат и овенча се славом о којој је дуго само сања-
рио.
Дотле, наредио је Мустафи да подигне нову војску и поново крене у
Епир, али не да плени и хара непријатељску земљу, да не напада Кас-
триота и да не иде у освајања. Био му је једини задатак да пази на по-
данике и чува границе од могућих епирских упада и насиља,. То, и
ништа више. Таква одлука и такве помућене мисли једнога моћног неп-
ријатеља морају се приписати Богу који се бринуо о добру и благостању
Кастриотовом, у време када се опет заратило са Венецијом.

Узроци Скендербегoвог рата са Венецијом

Гласови о доласку Мустафином и о убиству дањског кнеза дошли су
Скендербегу у исто време и врло су га забринули. Мање појава Мустафи-
на јер га је већ тукао, али страшна несрећа која је снашла кнеза Леку,
његовог великог пријатеља, толико га је ожалостила да се мислило да
ће од ње умрети. Додатно се онерасположио кад је чуо за Божину одлуку
да Венецијанци преузму бригу о њеним пословима и реше сукобе са ње-
ним противницима. И, заиста, у ово време су се управници околних мес-
та осигурали јаким посадама, посебно у Дању. До подела и сукоба дошло
126
је због тога што се кнез епирски наљутио на Венецијанце јер су узели
себи за право да присвоје земљу убијеног кнеза; тврдили су да полажу
право на њу због тога што им је његова мајка без присиле предала оно
што је њен син за свога живота стекао. Учинили су то, иако Божина
непромишљена одлука није мога бити „старија” од воље њеног сина који
се са Скендербегом поодавно договорио, и о томе склопио уговор пот-
врђен свечаном заклетвом, да земља онога који први од њих двојице
умре, припадне ономе другом.
Ко је ту имао веће законско право, остављам правницима да о томе
расправљају. Можда је била воља небеска да се њихов спор реши ратом.
У сваком случају, хришћанске добре душе могу у овоме видети плодове
и последице славољубља и похлепе.
У тако несигурним приликама, Скендербег је био опрезнији него икад
и непрестано је држао своје војне снаге близу Мустафиних. Биле су то
мање јединице које су покушавале да га изазову кретањем ка њему и
повлачењем без реда, али му је то било узалуд. Лукави турски војско-
вођи, с искуством из недавног пораза, није желео да се упушта у борбу.
Кад је Скендербег разумео да ништа од сукоба неће бити јер није било
изгледа да Мустафу изненади, он одлучи да сву војску која је стајала на
границама према Турској остави да спречи могуће турске упаде, а сам,
са малим бројем пратилаца, оде ка Кроји не би ли се припремио за рат
око Дања.

Опсада Дања
Знајући да се спор око Дања може решити само војнички, оружјем,
одмах је кренуо да купи војску. Са тим циљем, у друштву са најстаријим
и најискуснијим војсковођама прокрстарио је свом земљом и успео да
оствари своју замисао. А онда, без одлагања, да Дањани не би имали
времена да обезбеде залихе житарица за прехрану у случају дуже опса-
де, отиде тамо и опколи град. Опсаду је започео врло мирно, настојећи
да Дањане, мало лепим речима, а мало претњама, убеди да стану на
његову страну и предају му град пре него што вест о томе стигне до
Венеције и она отуд им пошаље војску у помоћ.
Ипак, није пленио околну земљу, како се то обично дешавало при оп-
сади било којег места, да не би Дањани лакше и одлучније пристали уз
његове непријатеље. Ни зидине градске није нападао опсадним справа-
ма, није покушавао да се лествама испне на зидине, а није кретао ни да
град освоји на јуриш, већ је само онемогућио да становништво добија
са стране свеже залихе хране и оружје. Претио им је, дакле, изгладњи-
вањем, а глад им је већ куцала на врата. Поред тога, упозоравао их је
на могуће последице дуге опсаде: ако се не предају, после, када на то

127
буду приморани, узалуд ће га молити за милост, осетиће све недаће које
прате оправдану суровост свих освајача.

Венеција шаље помоћ Дањанима. Лека Душман и

Петар Спан против Скендербега
Када су управници оних области које су биле под влашћу Венеције и
управници оближњих градова чули за стање опсађених Дањана, одмах
су то дојавили Венецији. Пошто им је отуд стигао одговор, прикупили су
војску састављену од Епираца и Италијана, посадних снага из градова
под венецијанском влашћу, и са њом кренули да помогну Дањанима. Ту
војску помогла су и двојица Епираца, Лека Душман и Петар Спан, или
Шпанац. Ти људи су се заклели на верност Скендербегу за борбу против
Турака, и никада га у дотадашњим ратовима нису издали. Но, њихово
дугогодишње савезништво и пријатељство са Венецијом (јер су били
суседи граду Дривасту и неким другим местима под влашћу Венеције,
као и због бројних погодности које су у прошлости добијали од ње),
приморавао их је да им сада прискоче у помоћ.
Скендербег се није оптерећивао свим тим дешавањима, већ је глас о
свему томе примио као нешто природно. Одмах је војску од преко че-
трнаест хиљада људи поделио тако што је узео седам хиљада коњаника
и две хиљаде пешака за борбу са својим непријатељима, а остале, без
обзира на то што је непријатељ кренуо на њих, оставио је да држе оп-
саду Дања. Том поделом своје војске овај неустрашиви вођа улио је наду
својим непријатељима да га могу победити. Кад је Кастриот отишао,
Дањани су се окуражили мислећи да је опсада скинута. Одмах су ума-
њили страже на капијама, а ни зидине нису више добро чували. Постали
су немарни, толико да су чак и непријатељи споља и грађани изнутра
могли заједно проћи кроз капије које су често биле отваране. Једном
речју, у свему су постали необразиви, само их је глад морила, глад коју
нису могли утолити својим пркосом и својом одважношћу. Само су их
част и углед због дате речи охрабривали да издрже све недаће. Поред
тога, вест о савезницима који су долазили да их ослободе патњи, давала
им је велику утеху и наду у ослобођење. Штавише, верујући да Кастриот
не може надјачати тако велику војску, нестрпљиво су очекивали гласни-
ка да им јави о победи коју су већ видели у својим мислима. Јер, тако је
то код свих људи: што у својим размишљањима више значаја придају
срећи, то се више у њу уздају.
Не треба да мислите како Мустафа није био пресрећан због свих тих
невоља и нереда у Епиру. Његова угашена храброст опет се будила сада
кад Скендербег није био ту, тако да је скоро заборавио на свој претходни
пораз. У уверењу да је снага епирске војске задржане на граници ослаб-
љена због одсуства њиховог вође и одреда који су отишли са њим, био
128
је вољан да је нападне, чиме би задовољио гнев свог владара и своје
славољубље. Горео је од жеље да са Венецијанцима подели ту славу и
победу над својим заклетим непријатељима, толико да је помишљао да
одбаци наредбу коју му је поверио његов господар. Но, знао је колико
је Османлија суров, и знао је за бројне примере других који су због своје
непослушности били најсуровије кажњени, те зато није био сигуран шта
да чини. Иако је, у одређеној мери, био убеђен да му султан не би заме-
рио што користи прикладну прилику, сматрао је упутнијим да га његови
људи сматрају колебљивим због тога што се држи владареве заповести,
него да га хвале због личне предузимљивости и дрскости.
И тако, док су Венецијанци у Скадру трошили време на припремање
неопходних мера, Скендербег је са војском прешао Дрим. Био је то јасан
знак његове одлучности да се са противницима сретне усред њихове
земље, односно, како кажу, у њиховом дворишту. Венецијанци нису отр-
пели такву смелост, па су одмах са својом војском кренули да га прес-
ретну. Прегласни звуци ратних бубњева и труба најављивали су скори
сусрет ових двеју војсака. Сваки војник, и са једне и са друге стране,
исказивао је храброст и спремност да уђе у одлучни бој. На обема стра-
нама могли су се чути гневни покличи, а погледи сваког војника пламте-
ли су од срџбе. И ту и тамо могле су се чути молитве и заветовања и
војника и њихових војсковођа, и једни и други од Бога су тражили побе-
ду.
И једни и други сматрали су да су кренули у праведан рат и да је
право на њиховој страни. Обе стране хтеле су да исправе неправду која
је, како су сматрали, баш њима учињена, тако да се чинило како им је
разлог за рат био исти. Скендербег је хтео да поврати град који су му
узели противно сваком праву и правди, док су други хтели да бране и
заштите оне које су их узели за своје заштитнике. Скендербегови људи
били су охрабрени својим великим подвизима и јуначким делима против
варвара, чашћу и славом недавне победе над Мустафом, док се ови
други, одлично снабедевени за дуго ратовање и уверени у своју победу,
баш и нису узбуђивали успесима које је постизао њихов непријатељ.
Наиме, била је добро позната непобедивост Венеције и њена моћ да дуго
времена снабдева војску у рату и преокрене га у своју корист, толико да
се напад на Дањ могао претворити у пораз кнеза епирског. Ипак, Вене-
цијанце је бринуло јадно и тешко стање опсађених јер су били обавеш-
тени да се пред градом налази још једна велика непријатељска војска.
Када су се две војске толико примакле да су могле видети једна другу,
видело се и да им је дошао дан или среће или несреће. У тренутку,
настала је необична тишина. Обе војске спустиле су заставе на земљу,
а њихове војсковође одабрале су погодна места за подизање логора у

129
којима ће се војници одморити, а они, војсковође, охрабрити неодлучне,
а храбре у вери утврдити.

Скадарски војвода Данијел Ђурић предводи

венецијанску војску
Венецијанску војску предводио је Данијел Ђурић из Себенца, човек
великог ратног искуства, кога је народ звао војводом. Пошто је распоре-
дио своје војнике и припремио их за борбу, обратио им следећим речи-
ма:
„Дрски и безумни људи мисле да им је све дозвољено када им једном
крене све на добро. Њихов ум тада не може да влада собом и не може
се задовољити тренутним успехом, већ стално нешто тражи и друге не
оставља на миру. Они по своме хиру покрећу и изазивају ратове, све
док на крају не заврше као јадници и не приме праведну казну за своје
надобудне замисли. Добар пример за то, пријатељи моји, јесте овај
непријатељ што стоји пред нама, горд колико и дрзак, који се због својих
великих успеха и своје безочности толико осилио да само изазива рат
за ратом и само због своје дрскости угњетава ове кнежеве. Но, његови
су му велики успеси толико помели разум да нас је приморао не само да
сада устанемо с оружјем на њега, него и да га сви омрзнемо.
Погледајте тешко стање Дањана. Нека вас праведни гнев због такве
невоље и искрена брига за ваше пријатеље подстакну на храбра дела.
О, Скадрани, много ваше деце, браће, рођака, пријатеља и савезника, и
Словена и Италијана, јунака по избору, чами у оној тврђави, као у зат-
вору, доведени до очаја, једина су им нада ваша храброст и врлине.
Ишчекују вас дуго, жалосни и у неизвесности гледају са својих зидина
да ли ћете им повратити слободу или ће, пошто западну у безнађе, мо-
рати да се срамно предају и своје животе ставе на милост гордом Кастри-
оту коме по бестидности и немилосрдности нема равна у свету. А то
стога што је годинама одгајан међу варварима и међу њима постао, по
дивљаштву и окрутности, гори од осталих. Ако и оставимо све то по
страни, зар може бити нешто дрскије и безумније од тога што он спре-
чава људе да бране друге у њиховом праву на сопствена добра и поседе.
И не само то, он на најгори начин узима за себе све што може уграбити,
те под изговором некаквих уговора и заклетви отима људима право на
своју слободу. Он не може отрпети то што су Дањани изабрали Венецију,
а не њега, он не хаје за право једне мајке да слободно, по својој вољи,
располаже наследством убијеног сина. И сами видите како су га његов
болестан ум и велика завист заслепели и навели да јури у сопствену
пропаст. Није умео одложити овај рат и није могао сачекати да прво
отера своје турске непријатеље што му стоје на вратима, спремни да
свакога часа нападну. Да је то умео и постигао, могао би са свом својом
130
војском испољити мржњу према Венецији, а не би на нас кренуо с препо-
ловљеним снагама.
Он, тај велики ратник, сада је поделио своје снаге и тиме више пома-
же вама него самоме себи. Ако му је на једној страни опсада Дања, а на
другој Мустафа, немојте мислити да он због тога није забринут. Нема он
довољно војске да вам се супротстави. Онима које је довео, намењено
је да буду побијени.
Зато, храбри моји ратници, када се наспрам вас појави његова шака
разбојника, не оклевајте, крените на њих одлучно и немојте застати док
их потпуно не поразите. Нека ваше јунаштво натера њихова безумна и
славољубива срца да, милом или силом, признају и своју кривицу и неоп-
равданост својих разлога за започињање овога рата. А када буду каж-
њени за своју безумност, нећете морати да бринете о оној војсци што
стоји пред Дањом. Јер, после победе овде, истог трена кренућемо на
њих. Па кад и Дањани изађу из града, они ће бити окружени са свих
страна. Нама ће само преостати да потврдимо победу.”

Скендербегово обраћање својој војсци

Говор епирског кнеза није био толико оштар, нити је у њему било
погрда упућених непријатељу:
„Да ли је овај рат оправдан или не, пријатељи моји добри, сад није
тренутак да о томе расправљамо јер смо већ на бојном пољу и стојимо
пред непријатељем. И сами знате да ја, који сам вас дигао на оружје,
никада нисам изазивао неправедне и неоправдане сукобе, нити сам кад
одбио да учествујем у праведном рату. Ни једно ни друго нисте код мене
могли видети нити се због тога пожалити. Знам да часни људи пре него
што се упусте у борбу са непријатељем увек постављају питање да ли
је тај рат оправдан и да ли ће у њему учествовати чисте савести пред
Богом и пред људима. Зато, драга моја браћо, ако било ко од вас сматра
да сам се у овај рат упустио непромишљено и дрско, или мисли да сам
крвожедан и жељан ратовања, нећу се љутити ако неко такав жели да
се вратите своме дому. Ја нисам онај који ће вас терати да излажете
своје животе било каквој опасности не знам чега ради, нити желим да у
овим смутним временима и за мене и за Епир, будем тврда срца и да
тражим нове сукобе и разлоге за свађу са Венецијом.
Стога, ако верујете да су моје намере часне и ако разлог за овај рат
сматрате оправданим, онда својом људскошћу и храброшћу једино ви
можете на бојишту посведочити његову правичност. Уистину, за племе-
ните људе је најсрамотније а за достојанствене владаре најнеприхват-
љивије ако неко због сопственог кукавичлука и малодушности мора до-
пустити да им други отму оно што им припада по праву. Нико ко је пле-

131
менит и достојанствен неће дозволити да га други држи на узди, чак и
ако зна да своје право не може остварити друкчије него оружјем.
Сви ви знате за моје блиско пријатељство и договоре са Леком Заха-
ријом чија је смрт, колико окрутна толико и тужна, изазвала толике не-
воље по свој земљи. И сви знате да смо се он и ја, подстакнути баш том
блискошћу, договорили и обзнанили то као непроменљив закон да, ако
неко од нас двојице умре без наследника, онај други наследи његове
земље. Сад, ето, дођоше Венецијанци и узеше његове земље, а мени у
наследство остадоше само сузе да над његовом несрећом наричем. Зар
нисам ја тим уговором заложио своју сопствену очевину, и зар је не бих
изгубио да сам први страдао, јер је опасност од смрти свима једнако
близу? И баш због тога, ја немам разлога да одустанем од рата, осим
ако Бог допусти да будем поражен, или ако ми мирним путем врате Дањ.
И нико осим безумних не може ме кривити за овај рат, будући да је мој
разлог за њега праведан.
Нека се нико не чуди што ратујем против хришћана, Венецијанаца,
против својих суседа, јер су ми они дали праведан разлог за то, они су
ми ставили оружје у руке. Истина је да смо опсели град и земљу својих
сународника, људи нашег рода и савезника; али ми то не чинимо из неке
зле намере, како они мисле, нити због похлепне жеље за вођством и
влашћу над државом, или због уживања у крвопролићу и страдању, већ
да незахвалне Дањане натерамо да признају свој грех, али и да бисмо
град извукли из руку својих противника.
Борићемо се против непријатеља који нас је изазвао. Зато, будите
одлучни да одбраните своју част и углед. Немојте, молим вас, да на
борбу за Дањ гледате као на могућност за стицање било какве награде
за ратну победу јер се тиме покрећу само славољубиве и недостојне
особе. И само похвала може покренути праве јунаке. Али, ако данас
остварите победу, све ће бити ваше. Кад отерамо непријатеље и када
опсађени Дањани, и иначе притиснути великом глађу, виде пораз оних
у које су се уздали, отвориће градске капије и дочекаће вас као ослобо-
диоце.
А што се тиче победе, не морам вам ништа рећи, вама који сте навик-
нути на победе. Ако до сада и нисте ратовали против ових пред ким ћете
сад показати своје јунаштво, зар је то друкчија битка и зар вас чека нека
друкчија победа? Да ли су Венецијанци бројнији од вас? Нека их, јер и
у пређашњим биткама ваша малобројност у односу на непријатеље
доносила вам је славу, а слободна и племенита душа не воли ни победу
ако у бици не може исказати своје јунаштво и заслужити похвалу. И,
опет, какву им предност даје већа бројност? Колико се међусобно разли-
кују по језику, обичајима и ратној вештини, толико је међу њима и раз-
лика у храбрости. Пошто им се војска састоји од различитих народа,
132
Словена и Италијана највише, разликују им се и навике и размишљање.
У свему различити, дакле, сјатили су се под исту заставу, али ће им зато
и бити тешко да схватају заповести и охрабрења својих војсковођа. Зато,
напред, добри јунаци моји, на самом почетку битке удрите и растурите
непријатеље који су и сами склонији бекству него борби. Знајте да ћете
овом битком потврдити вредност славних победа које сте извојевали
против Турака. Ипак, немојте на ове наше противнике ударати једнаком
срџбом као на невернике, будите мање гневни, будите самилоснији, тру-
дите се да их заробљавате, а не да их на бојишту остављате побијене.
Немојте да вам гнев и огорчење упрљају руке и победу наруже крвљу
оних који желе да се предају. Не боримо се против варварских, дивљих
и свирепих народа, већ против хришћана, у праведном рату за одбрану
свог права и уништење неправде. Боримо се да бисмо могли у миру
живети.”
Ове богоугодне Скендербегове речи још више су учиниле да својим
војницима прирасте за срце јер је бринуо не само за њих, већ и за непри-
јатеље њихове, што се ретко где може видети и чути. Сви су се зато оку-
пили око свог кнеза, хвалили га, његове речи одобравали, заветовали
се да ће на делу, током битке, доказати своју одлучност и животима
бранити и увећавати његову славу и углед. Уверавали су га да их не
плаши снага венецијанске војске и да их она не може навести да забора-
ве на своју дужност. Знали су да ако кукавичлук и бешчашће Дањана
остану некажњени, то ће штетити свим његовим поданицима. И знали
су да им сада, кад носе терет двају ратова, не би служило на част уко-
лико би их бројне невоље обесхрабриле и храброст им спласнула. Били
су свесни тога да храбром и одважном ратнику не приличи да оклева,
да предуго размишља о свакој појединости, да о невољама које другима
нису познате неће говорити како међу њима не би ширио страх, да ће,
без обира на опасности, одлучно ићи напред, да се многе велике невоље
и препреке превладавају одлучношћу онога чије срце куца неустрашиво,
те да сметен ум и срце без жара нису у стању да и у најмањој невољи
ишта учине. Знали су, наравно, да се треба ослонити на Бога и сву бригу
оставити Њему који увек помаже праведницима. Дакле, њихова сигур-
ност не зависи само од њихове сопствене храбрости, већ ће Епир бра-
нити и штитити вера и заједништо оних који у тој вери живе. На крају,
знали су да је Мурат у тим данима био заузет ратом са Мађарима, и било
им је јасно да, иако је венецијанска моћ веома велика, то што се Ита-
лијани боре у крају далеко од своје домовине, утолико је њихова спрем-
ност за борбу мања.
Тако се говорило међу војницима, а све је то изрицано не би ли
њихов владар увидео колико су му привржени. А он, узвраћајући им
похвалама и величањем свакога од њих, рече им, у шали и са осмехом,
133
да је природа крива што племенити и достојанствени епирски дух није
више награђен и још већим победама обдарен.

Распоред епирске и венецијанске војске

Потом је Кастриот својим војницима дао времена да се одморе, да би
их, тек када је све било припремљено, расположен и самоуверен извео
на поље. Стрелце и друге лакше опремљене војнике ставио је испред,
поред застава, а оне с оклопима и тежом опремом, као и по две хиљаде
коњаника, послао је на крила. Танушу је предао да предводи средину,
где је био и део пешадије. На одступницу и залихе није се ни обазирао.
Тиме је стављао до знања колико је сигуран у победу и да ће Венеци-
јанце много лакше победити но што се то може и замислити. Ни о свом
логору није много водио рачуна; у њему је оставио врло мало војника,
тек толико да га они не могли одбранити ни од најмање лоповске или
разбојничке дружине.
Чинило би се да је толика самоувереност овога вође проистицала из
надмености, али он је, за случај да мора одступати, рачунао на заштиту
оне војске која је пред Дањом држала опсаду. Уколико би се, супротно
његовим очекивањима, десило да их непријатељ надвлада, он би се
могао повући ка тој својој заштитници јер ни бројем расположивих
војника, нити природом места, није могао бранити свој логор. Ипак,
мислим да је таква претпоставка Скендербегова одударала од његове
мудрости и разборитости јер, ако би се десило да његови редови буду
пробијени, повлачење његове војске, можда дотле и обесхрабрене,
знатно би било отежано и опасно. У таквом случају, Епирци би у пов-
лачењу пред Венецијанцима наишли на реку Дрим у којој би се, у општој
стрци, многи подавили. Но, Скендербег је све наде полагао „у се и у
своје кљусе”, због тога што ниједном није био побеђен.
Венецијанци су своје копљанике распоредили на исти начин као и
Епирци, испред застава и на крилима. Сам Данило је предводио десно
крило које је окружио јаким, одабраним одредом Словена. Неки Итали-
јани су постављени испред и иза читаве војске. Која Хумој из Скадра,
први уз главног команданта, био је на челу левог крила, а са својим
Скадранима стајао је насупрот Мојсилу и његовим Дебранима. Андреј,
његов брат, и Симеон Волката били су у средини. У најкраћем, њихове
редове сачињавали су војници са разних страна, али више као каква
препрека, него као чврста и поуздана одбрана. Укупно их је било нешто
мање од тринаест хиљада.

Битка између Венецијанаца и Скендербега

Први су у битку кренули копљаници које су стрелци одбили у првом
налету. Када су се приближили једни другима, стреле нису биле од неке
134
користи, па су под заштитом лаке пешадије почели да се боре мачевима.
Тада су Скендербегови коњаници омогућили стрелцима да се повуку,
како би могли поново да гађају стрелама. А копљаници, сви у јаким
оклопима, кренули су на непријатеља жестоко, што је њихове епирске
саборце врло охрабривало. Крила су се спајала уз гласне покличе. Епи-
раца је било више и боље су се држали на својим коњима, али им то
није доносило предност јер се борба водила по широкој пољани уз Дрим.
Венецијанци су се неко време добро држали, више због веће број-
ности него ли због храбрости. Борба је дуго вођена са променљивим
успехом, све док епирски кнез и неки његови коњаници нису јуришем
пробили непријатељску средину; много је противника тада рањено или
у бекство натерано. Тако су Венецијанци изгубили сваку наду да ће по-
бедити. А већ би били побеђени да није било Илира (добро познатих по
окретности и живахности) који су и јуришали на све стране, и одупирали
се непријатељу. Они су били обезбеђење венецијанском војсковођи, ви-
ше да буду у одбрани него да нападају противника.
Док су се сукобљене стране бориле на крилима са променљивим ус-
пехом, остали су, и Епирци и Венецијанци, стајали мирно, на почетним
положајима, и држали се као посматрачи започете битке. Али чим је
Топија видео да је десно крило непријатеља притиснуто, с одредом
својих најбољих коњаника и делом пешадије јурну посред левог неприја-
тељског крила и међу њих унесе страшну пометњу, јер Илири, постав-
љени да дочекају непријатељски удар, нису издржали тај налет, већ су
се преместили на десно крило. Настављајући тамо да се боре, отежали
су положај Скендербегу, који је покушавао да се пробије кроз илирску
стражу. Исто се догодило и са венецијанском пешадијом која није могла
издржати налет епирских коњаника, већ се расула на све стране у поку-
шају да побегне што даље, на безбедно. Због тога, коњаници из Скадра,
остављени сами себи и отворени за удар непријатеља, били су надјачани
и пробијени, па је највећи део њих био заробљен. Предали су се чим су
видели да више није било начина да се одбране.
Остали су се уплашили кад су видели да се Скендербег пробио кроз
илирске редове и да је на крила могао ударити с леђа; чинило им се да
ће бити опкољени са свих страна и жестоко нападнути. Али није било
онако како су у страху мислили да ће се збити, јер успех често људима
помрачи умове. Наиме, када су поједине епирске војсковође увиделе
своју предност, занемарили су догађања на бојишту и окренули се да
својим војницима, као награду, покажу заробљене непријатеље. Са своје
стране, ни Кастриот није обраћао пажњу на обичне непријатељске вој-
нике, већ се устремио само на њиховог војсковођу. Како га је велики и
јак одред коњаника спречавао да му се приближи, Скендербег није мо-
гао остварити свој наум.
135
 Мојсилово храбрење својих ратника
Тако је борба настављена на свим странама, а Мојсило, пошто је уда-
рио на лево крило венецијанске војске (тамо су били Скадрани), учинио
је све да то буде борба за дивљење. Заиста, била је то жестока борба,
пуна опасности за сваког војника. Војници обеју страна, жељни окршаја,
држали су се храбро, чврсто и упорно, баш као да је исход целе битке
зависио од сваког од њих, појединачно. Чинило се да су обе стране јед-
наких снага, те су се дуго времена борили, а да ни једна ни друга није
стекла неку опипљиву предност. Дебрани су у једном тренутку, због не-
престане борбе, почели да малаксавају, толико да су кренули да се из-
влаче из битке. Можда би се и сасвим повукли да се Мојсило, њихов
вођа, није огласио оштрим прекорима. Чак и када су почели да се при-
бирају, грдио их је због слабости и кукавичлука. У таквом расположењу,
када су већ били готово поражени, он им показа како да надвладају
своје непријатеље:
„Каква је ово срамота, браћо моја? Какав је ово кукаквичлук и страх
овде међу вама? Зар је могуће да Дебрани напуштају своја места, зар је
могуће да се Дебрани икада предају? Зар могу да част и славу стечене
оружјем препусте своме непријатељу? Куд су нестали они ратници који
су поразили војску Али-пашину, што су унизили гордост Феридову и
згазили моћ Мустафину? Ко је то пленом од Турака обогатио епирске
домове? Где су вам неустрашива храброст и понос? Где су они ваши
претећи погледи које смо видели у логору? Где су вам обећања да ћете
победити? Зар је ово начин да Дањ повратимо Скендербегу? Зар је ово
начин да уђете у град који сте опсели? Зар до сада нисте наишли на
храбре непријатеље? Зар сада први пут видите одважне непријетеље и
њихове сјајне мачеве?
Гледајте како ваши саборци побеђују, гледајте плод њихове храб-
рости и издржљивости. Тануш је заробио њихове вође и везане их, као
дивље звери, одвео у логор. Само ми, у страху, напуштамо бојиште. Сра-
мота и бешчашће!”

Скендербегова победа над Венецијанцима

Тако прекорени, Дебрани се у трен изменише, повратише им се и хра-
брост и жеља да исправе своју грешку, да је свако могао помислити како
то више нису исти људи. Тада је борба обновљена, њен исход се мењао,
Скадрани су мало по мало одбијани, али су се ипак неко време и даље
добро држали, пре због своје бројности него ли због издржљивости и
храбрости. Када је по узвицима својих непријатеља разабрао да се ње-
говом брату спрема погибија, Хумој напусти своје саборце и, у болу и
нестрпљиво, дође да помогне брату. Насрнуо је на непријатеља, али би
136
касно. Тим чином је омогућио Дебранима да надвладају Скадране, али
је и будућим поколењима оставио јасно сведочанство колико је битно
да вођа остане уз свој одред и очува му поредак и сигурност. Јер, чим
је он напустио своје људе, они су се изненада раштркали и трпели не-
пријатељске ударе и спреда и са леђа.
Некако у исто време, предводник венецијанске војске стајао је по
страни, али је ипак своје људе држао на окупу и у добром поретку (мада
више од страха него због моћи коју је имао). Одупирао се непријатељу
и исход борбе одржавао неизвесним. Али када је видео да се на свим
странама његови војници дају у бег, и он нагна свог коња да га однесе
на безбедно место, како би избегао несрећу.
Скендербег је неометано терао оне што су се раштркали свуда по по-
љима. Иако је дуготрајна борба преморила његове војнике, толико да
су једва могли наставити борбу, ипак нису дали бегунцима да умакну
тек тако. Скендербег је наредио да под заставама сви крену за њима и
да их терају чак до капија Скадра. Могуће да је тај велики војсковођа,
вођен и гневом и жељом за победом, сматрао да они што стоје у великом
броју на зидинама скадарским треба да виде њега и његову војску како
побеђују дотадашње њихове заштитнике. Тако су многе сустигли и ус-
пели да ухвате, али их нису убијали, како им је и било заповеђено. Када
су стигли пред град, онима који су стајали на зидинама показивали су
заробљенике. Док су то они чинили радосно и уз одушевљене покличе,
Скадрани су били веома тужни и несрећни због приређеног призора. С
једне стране, јадно стање њихових пријатеља и савезника говорило им
је да ће бити још ратова и невоља, а са друге, тај пораз их је обесхра-
брио: за заробљенике нису могли ништа учинити, у страху да би и сами
могли страдати.

Дањани пркосно одговарају Скендербегу, а он се

према заробљеним Венецијанцима опходи
благонаклоно
Скендербег је допустио својим војницима, на њихово задовољство,
да прославе ову победу. А онда, јер дан је већ био на измаку, наредио
је да се крене к опсађеном Дању. Узалуд се Скендербег надао да ће
Дањани отворити капије, примити га као свога владара и прихватити
услове које им буде поставио. Без обзира на то што нису очекивали
пораз својих савезника и пријатеља, и што су из дана у дан имали све
мање хране зато што их је епирска војска опседала и није им дала да
набаве храну и остало, Дањани ипак нису помишљали на предају.
У тим најтежим условима, они су пооштрили штедњу, и у погледу на-
оружања и у погледу хране. Војницима је давано следовање тек толико
да се могу одржати у животу и да могу, како кажу, тело и дух задржати
137
на окупу. Што се тиче старих, за њих није било посебног наређења јер
се сматрало да њима не треба ништа што им може помоћи да се бране.
Одбрана су им биле зидине и њихова верност.
Када се Кастриот са својом победоносном војском придружио онима
што су стајали пред градом, узалуд се трудио да их на неки начин пре-
страши. Уз вику и заставе узете од непријатеља, пред њима се разметао
и великим бројем утучених заробљеника. Док их је водио око града, они
су се кретали скрушено, погледа спуштених од стида пред својим савез-
ницима и пријатељима нагураних по градским зидинама. Посматрачи су
могли да због тог призора лију сузе јер је међу тим заробљеницима било
много њихових рођака.
Када је Скендербег видео да то на Дањане не утиче, он затражи да
предају град, и са њим и венецијанску посаду. Тај његов захтев није
услишен, а добијени одговор одражавао је дух слободних грађана: нека
престане са застрашивањем разним призорима и претњама јер њихово
самопоуздање није толико слабо да би се полакомили на којекакве Скен-
дербегове понуде; они ће и даље остати при своме, чак и ако буде тре-
бало да своја посечена тела оставе као вечно ведочанство о верности
својим кнезовима. И рекоше му да их ни њихова љубав према ближњи-
ма, ни заробљеништво њихових савезника неће натерати да ишта учине
на своју срамоту, као што то не би пристали ни његови заробљеници.
Штавише, били су уверени да њихови господари из Венеције неће дозво-
лити да вечно остану у оковима и да опсада траје предуго, те да њихов
пример треба да му буде доказ да јаку веру не може одувати ни сваки
ветар, ни неки тамо кнез којег срећа неће пратити довека.
Ту се на предиван начин показала сва људскост и природна благост
Скендербегова јер када је видео да Дањани одбијају његове захтеве, и
када је схватио да му неће предати град ни по коју цену, он није показао
никакве знаке незадовољства и срџбе, као што је већина владара склона
да учини. Није пожелео да им се освети, или да казни заробљенике, као
што је рекао да ће урадити. Напротив, тада је наредио да се они одвежу
и пусте на слободу, да се врате својим домовима.
Можда је тај чин мудрог војсковође имао своју сврху, свакако хвале
вредну, иако није свој наум остварио, а то је да освоји зидине Дања са
својом људскошћу и кротошћу, да Дањане придобије племенитошћу, ка-
да већ друкчије није могао победити њихову одлучност. Само је задржао
два заробљеника, и то најважнија – Андреја и Волкату, као јемце да неће
бити нападнути, и залог (показаће се, бескористан) да Скадрани нешто
нажао не учине. Заточио их је у тврђави Петралби под јаком стражом,
али су се према њима добро опходили.

138
 Скендербег обнавља и утврђује Балеч. Хамза и Марин
Спан као управници Балеча
Кад се све то тако десило, Скендербег је осмислио нов начин како да
покори Дањ. И не само то, него и да оконча рат против Венеције. Наиме,
у прошлости је постојао град по имену Балеч, од кога су остале само ру-
шевине. Иако није био познат по неком знаменитом оснивачу, био је поз-
нат по древности. Налазио се у подножју Сардонске планине, коју народ
тамо зове Маранај. Ту се налази неко скадарско земљиште удаљено 18
км од Скадра, 8 км од Дриваста, и 23 км од Дања. Скендербег је одлучио
да обнови то место које су у прошлости уништили варвари, неки кажу
да је то учинио Атила бич Божији.
Ако то место утврди и у њега стави јаку посаду и неке одреде, мислио
је да ће тако моћи лакше да угрожава венецијанске поседе, као и да
спречи долазак помоћи опсађенима, јер ће непријатељ бити заузет не-
вољама на разним странама. Из тог је разлога наредио да се то место
одмах обнови, делом зидинама, а делом гредама и другим дрвеним пре-
прекама. Затим је тамо сместио своје људе и одабрао свог братанца Хам-
зу и Марина Спана, човека рођеног у Епиру, мудрог и њему верног, да
надгледају рад и све да доведу до савршености. После тога је, истога
дана, поново прешао реку Дрим и наставио са опсадом Дања; није је
хтео прекинути ни по коју цену.

Хамза жели да освоји Дриваст а Марин га одвраћа од

тог наума
Када су зидине новог утврђења биле довршене и многи насипи унутар
њега подигнути, Хамза, млад и нестрпљив, подстакнут и својим угледом
и недавним подвизима свог стрица, као и неким његовим успешним упа-
дима на непријатељску земљу, помисли да ће и он бити исте такве сре-
ће. Стога, он је замислио да изненада нападне Дриваст, град који се
налазио у близини. Свакодневно је радио на припремању своје дружине
за тај подухват, а придодао јој је и целу посаду из новог утврђења. При
томе, мислио је да ће његово дело бити вредније уколико не буде имао
стричеву помоћ. И не само то, желео је да то учини пре него што стриц
сазна за његов наум, како би му приредио изненађење у виду освојеног
града. Помисао да је стричева одважност спласнула због година, у овом
младићу будила је наду да ће освајањем Дриваста почети да се при-
ближава стричевим успесима и подвизима.
Марин, кога је Скендербег одабрао (и, нажалост, њега мудрог удру-
жио са плаховитошћу овог другог) да би ново утврђење било у сигурним
рукама, није се са њим слагао. Тај Марин, кажем, као стари и искусни

139
ратник, са великим искуством у ратним приликама, више цењен због
својих година, није хтео да се отворено супротстави намерама тог мла-
дића страхујући да због тога не дође до потајног непријатељства и мрж-
ње између њих. Уместо тога, помислио је да би Хамзину намеру могао
отклонити тако што би, потајно, наговорио војнике да се од њега отуђе
и да га тако натера да одустане од своје намере. Но, када је видео да
Хамзу сви подржавају, одлучио је да отворено, пред свима, затражи да
одустане од своје намере, због тога што је она безизгледна. Упозорио
га је отприлике оваквим речима:
„Хамзо, свакако да је Скендербег дао већи терет мени да носим него
нашим непријатељима из Венеције. Сада, кад имамо других брига због
овог рата по целој земљи, ја сам приморан да решим спор који изазива
потајну мржњу између нас. Ти си, наиме, убеђен да ја желим да те од-
вратим од твојих намера само због тога да бих ти противречио или,
можда, што завидим твојем угледу и слави. Али зашто да на мени буде
кривица ако се мој савет одбије? Сигурно да ће неуспех бити само твој,
и ничији друго, јер у овом делу, каква год твоја намера била, неће град
Дриваст страдати, већ ти и твој стриц. Ти срљаш у пропаст, желиш да
скратиш дане својих пријатеља и сабораца, ти хоћеш да непријатељску
земљу наквасиш крвљу својих војника.
Зар смо овај град подигли због тога? Зар смо га утврдили са толиким
храбрим људима да би га сад изненада оставили без иједног? И док ми
будемо улудо јуришали на друге, зар наше сопствено утврђење треба
да остане плен нашим непријатељима који друго ништа и неће хтети?
Ако и занемаримо ово место, зар ико од вас мисли да се градови освајају
с овако малим бројем војника, који једва могу своје бранити? То наро-
чито важи за град Дриваст који је велик и добро насељен, са мноштво
храбрих и одважних војника. Ако се не варам, и ви и непријатељи знате
шта ће бити. Прво ће се многи стари и слаби са њихових зидина подсме-
вати вашим залудним припремама за освајање њиховог града, а онда ће
њихови младићи, неустрашиви и жељни борбе, изаћи из града, натераће
нас да прекинемо са нападом и протераће нас посрамљене и понижене.
Или ће нам, можда, отворити капије и пустити нас да уђемо, а онда нас
изненада напасти и осветити своје Скадране. После тога, охрабрени њи-
ховим примером, подићи ће се и други побеђени градови и неће нас се
више плашити.
Зато те молим, Хамзо, да се оставиш тога на време, док је све у реду
и на броју, остави се те опасне и пренагљене замисли, немој дозволити
да часно и угледно име твог стрица буде обешчашћено и уништено усти-
ма његових злурадих противника. Стани и сачекај док ти Бог не да при-
лику за неки већи и славнији подвиг, уз већу сигурност и поуздање. Тада
не само да ћу те убеђивати да кренеш у походе, него ћу и сам са тобом
140
кренути. Нико неће одбити да крене под заставом коју срећа прати. Зато
заустави тај пламен што у теби гори, иако је тешко то учинити. Научи
се од својих предака да најпре сам носиш јарам који желиш да непри-
јатељима наметнеш.
Допусти ми да отворено кажем оно што мислим: Како млади немају
мудрост старијих, они често науде и себи и пријатељима својим. Од свега
што људе тера на дела, најопаснија је младалачка неразборита самово-
ља. Ратове треба водити мудро, а одлуке доноси најмудрији вођа коме
судбина додељује и успехе и заслуге, али и тешкоће.”

Хамзин одговор Марину Спану

Разборит говор Спанов био је довољан да натера овог младог ратника
да се мало замисли. Ипак, наглог и немирног духа наученог да одлучује
без дубљег промишљања, Хамза је већ све све био припремио за свој
подухват, те је сматрао штетнијим да од њега одустане, него ли да
претрпи пораз док свој подухват буде спроводио у дело. Зато није
послушао добар савет и упозорење Спаново, већ је одлучио да, по сваку
цену, своју вољу истера до краја. Радије и то него да своју одлуку
прилагоди саветима других, што би и за њега могло бити корисно.
Поред тога, углед који је стекао међу војницима спремним да испуне
сваку његову заповест, макар и бесмислену, учинио му је да нема слуха
за мудре савете. У првом тренутку као да је мало оклевао, али није одо-
лео да Спанове савете пропрати коментаром како их је његов стриц
обојицу поставио са једнаком влашћу и да Спан није одређен да одлучује
уместо њега, Хамзе. Због тога, Спан треба да нађе себи другу дружину
којој ће командовати, а он, Хамза, предводиће своје војнике како сам
буде хтео. Ипак, када се мало примирио и када му је спласла дотадашња
жестина, почео је много смиреније и приземније говорити. Рекао је тада
да би радо прихватио његово мишљење, али је сматрао да је могуће у
исто време водити рачуна и о њиховом Балечу и о Дривасту, да напад
на овај други неће нашкодити одбрани првог, те да има довољно људи
и за напад и за одбрану. Знајући, дакле, шта ради, намера му је да изне-
нада и неочекивано нападне Дриваст, тако да њихова младеж неће има-
ти времена да узме оружје, капије неће бити заштићене, а на зидинама
неће бити страже. Са друге стране, многи су му Дриваштани наклоњени
и радо ће прихватити његов позив да се предају. Ако ствари, неким чу-
дом, не би кренуле добро као што се надао, не би се тамо дуго задржао,
чак и ако би то његови војници тражили. Потом је узео Марина за руку
и замолио га да верује у његов успех.
Помоливши се Богу за победу, подигао је тада своје заставе и весело
кренуо. Са Марином је остало једва два хиљаде људи да чува Балеч.
Највећи део оних осталих пошао је са Хамзом из простог разлога што су
141
Епирци склонији да делају, него да седе у миру беспослени. И иначе је
познато да су они највештији у изненадним нападима на градове и утвр-
ђења.
Иако је Хамза ишао што је брже могао и покушао да своје намере
сакрије што је боље могао, ипак се глас о његовом доласку брзо раши-
рио. Дриваштани су још од почетка рата за Дањ држали добре страже
на одређеним местима око града и велики број спремних војника. Без
обзира на то, веома су се изненадили кад су видели да им се приближава
епирска војска. Одмах су се испели на градске зидине и почели са при-
премама за одбрану доносећи камење и друго што су могли искористити
за ометање опсадних снага. Када се непријатељ сасвим приближио граду
и када су видели да их нема много и ко им је вођа, наједном су се охраб-
рили и више нису толико бринули.
Такво њихово држање није уплашило, нити је умањило самоувере-
ност младог војсковође. У име Скендербегово, позвао је Дриваштане да
се предају обећавајући им „и што нису тражили”. Када су га уз многе
погрдне речи одбили, он се толико разбеснео да се повукао на око два
и по километра од града, где је узалудно смишљао шта да ради. Сас-
лушао је многа мишљења својих војника, али и даље није знао како да
Дриваштане приволи на предају, утолико пре што није располагао оп-
садним справама којима би могао освојити град. За сваки случај, док се
тако премишљао како да град опседне и како да његове становнике
приволи на предају, послао је људе да осматрају околину, како их не-
пријатељ не би изненадио нападом, нарочито из правца Скадра.

Говор Андреја Анђела о подвизима Дриваштана

Дриваштани су се у међувремену озбиљно позабавили питањем како
да град ослободе могуће опсаде, и то пре него што би непријатељ напао
на зидине. На крају, закључили су да ствар реше борбом, какав год био
њен исход. Ту је одлуку, заправо, донео Андреј Ангел, један од науг-
леднијих људи у Дривасту, чувен по вредним делима и добро познат по
слави задобијеној током дугог ратовања. Када је своје људе распоредио
за битку пред доњом капијом града, која се налази на западу ка равници,
и када је на градске зидине и капије поставио стражаре, пре поласка у
напад на непријатеља сматрао је потребним да охрабри своју војску:
„Јунаци моји, ако је икада било излишно охрабривати оне који су
храбри и одважни, то је сада. Видим вас како овде долазите спремни да
се покажете на делу. Јер, сваки од вас оставио је своје родитеље, многи
и своју жену, загрљаје свог нежног одојчета, и дошао је овде својом во-
љом, ни питан ни натеран на то. Сада, кад нам је судбина доделила да
се морамо борити за наше зидине, питам вас, саборци моји добри и нај-
дражи суграђани, хоћете ли поћи примером својих предака да се борите
142
за добро свога града, своје земље, својих домова и својих храмова и
олтара? Због чега да вам говорим о толиким победама које су наши пре-
ци извојевали над непријатељима, и којих се и ви сами још увек сећате?
Ево, да се поред великог броја њих подсетимо само неких, јер нам време
не дозвољава више.
Добро се сећам кад су нам очеви говорили како је турски војсковођа
Барах, у време Мурата Првог, са својих двадесет хиљада коњаника упао
у нашу земљу и тражио од њих да му предају кључеве града под усло-
вима које он одреди. Како они нису хтели прихватити те услове, а Барах,
у освету, почео да пали и уништава наша родна поља, Дриваштани су
свом снагом кренули на његове посвуда расејане војнике, тако да су
многе побили и многе заробили, док су се остали дали у бекство, а они
сами победоносно се и са богатим пленом вратили у град.
Шта рећи и о Херцегу Стефану, војводи Босне, који је на исти начин
упао у нашу земљу са војском од двадесет пет хиљада људи и тражио
да му се град преда. Наши храбри Дриваштани то су одбили да учине,
због чега се он тако расрдио да је наредио да се сва земља одмах униш-
ти. И шта су наши урадили? На њега су изашли коњаници и пешадија,
потукли су и разјурили његову војску и гонећи је много њих побили,
бројне им заставе узели, а сами се победоносно вратили у град с вели-
ким пленом. Тако су служили својој земљи и бранили њену и своју слобо-
ду.
Зато, добри моји пријатељи, кренимо да као гласници нашега града
предамо одлучан одговор нашим безосећајним непријатељима. Одузми-
мо тој малој скупини разбојника и луталица њихову будаласту наду да
са тако малом снагом могу освајати градове. Шта рећи за непробојну
одбрану Дањана, коју ни сам Скендербег са толиком војском није могао
да сломи оволико дуго време? Зар онда не би било срамота да нас по-
рази његов синовац с овом шачицом војника који једва могу бранити
сопствену утврду? Погледајте колико су слаби и ништавни, не могу пру-
жити отпор, реда међу њима скоро да и нема, или га нема уопште, а њи-
хов је предводник без искуства.
Све што је вредно у њиховој целој војсци, то је сад са Скендербегом
пред Дањом. А ово младунче овде, њега су његов немир и наивна жеља
за ратом довела пред нас, а са њим је дошла скупина најгорих њихових
војника, талог његовог логора.”

Сукоб Дриваштана са Хамзином дружином

Овај кратки говор тако је охрабрио Дриваштане да су одушевљено
затражили да одмах крену на непријатеља. Трубе се огласише и људи,
уз громке покличе, кренуше из града. Страже са зидина испратиле су их
охрабрујућим порукама.
143
 Вика са дриваштанске стране изненадила је Хамзине војнике који
тако нешто нису очекивали. Велики је страх обузео њихова срца када су
видели да су са свих страна окружени великом војском и да Дриваштани
као махнити јуре ка њима. Сви су тада зажелели да се Хамза баци на
свог коња и с одредом најспремнијих крене ка непријатељима, не би ли
их мало задржао док се остали, посвуда раштркани и смештени по шан-
чевима, не сакупе, припреме за битку и са заставама изађу на бојну
пољану.
Али мудри војсковођа дриваштански омео је такву закаснелу намеру
овог почетника у ратној вештини јер је поделио своју војску на три дела.
Италијане којима је речено да стално буду у логору и део коњаника
послао је да нападну противнички логор са друге стране. Остале ко-
њанике, углавном стрелце и сељане, послао је да запрече пролазе у
њиховом логору и тиме их онемогући да уђу тамо, тако да једне задрже
унутра, а друге да изненаде и пресретну. Он, са трећим делом војске,
кренуо је на Хамзу. Већ у првом налету одбацио је његов одред и разбио
сав отпор, тако да је Хамза остао без заштите и у чуду се морао повући,
тако што је прошао кроз одред стрелаца и с остатком своје дружине по-
бегао преко поља.
Тада се на свим странама зачуше покличи, те са једне стране пораз
њиховог војсковође, а с друге стране, неочекивана појава непријатеља,
онемогућили су Епирце да наставе борбу. На крају, Хамзини људи на-
пустише одбрану својих шанчева и разбежаше се на разне стране по
равници. Ангел није хтео да их тера и да уништава њихов логор, већ је
био задовољан тиме што их је разбио. Наредио је потом да се да трубни
знак за повлачење, те се са својом војском, уз велико весеље, вратио у
град.
Њихова радост због овог успешног подухвата није дуго трајала јер
Хамза, кад је успео да сакупи своје војнике, одлучи да свој гнев због
повлачења срамнијег од пораза, искали на другом месту, те поче палити
и уништавати куће, дрвеће и поља. Све дрвеће било је посечено и униш-
тено, осим неких маслина које су тамо много цењене и граду значајне
за трговину. Иако је Хамза све то починио, Дриваштани нису кренули на
њих јер су страховали да не упадну у неку заседу или да се, због пре-
велике одважности, удаље много од града и претрпе велике губитке.

Опис града Дриваста и Бара. Јелена, жена мизијског

краља Немање
Мислим да неће бити на одмет ако овде сада кажем нешто о граду
Дривасту. Град није толико познат по древности и својим оснивачима,
иако тамошњи становници наивно и упорно погрешно верују да су га
основали Римљани. Они се највише поносе тиме што су, наводно, били
144
римска колонија, па отуд и њихова тврдња да им је то порекло и по-
четак. Мислим да у тој тврдњи нема ни зрнце истине и да је то само њи-
хова жеља за славом. За ту њихову тврдњу, и жељу, нити има поузданих
списа, нити има било каквих споменика који би то потврдили.
Слично је и са Антибаром, данас веома значајним градом те земље,
чији житељи се жале, не без разлога, што древни писци ништа о њему
нису писали. Без обзира на то, мени се чини да би Дриваст требало да
тамо има своју колонију, и због лепоте тог места и због изобиља свега
што може привући људе да се ту населе и да засеју поља. Зна се, наиме,
да је земља око тог града веома плодна и да даје плодове од свега што
човек може зажелети. На свим странама извире вода која, уз жубор, тече
и нестаје по околним брдима, красним као да их је неки уметник насли-
као. Куд год се окренете, осетићете невероватно здрав ваздух који пос-
пешује раст и развој живога света. Сам град налази се на једној планин-
ској падини и пружа се ка југу, равницом, кроз коју протиче поток зван
Клир; могао би се он сматрати и реком, јер не пресушује ни током врелих
и сушних лета.
Зидине и шанчеви се простиру преко 3 км у круг. Утврђење се налази
на врху планине, и због тога га је лако бранити. Оно надгледа и брани
град. Од Скадра је удаљен дванаест, а од Мотре четрдесет километара.
Град су основали Гало-Грци у време распада Римског царства, а обнови-
ла га је Јелена, хришћанска принцеза француског рода, жена Симеона
Немање, краља Миза и Словена. Она је у својој великој побожности и
врлини обновила и многе друге околне градове у тој земљи, који су тако-
ђе били разрушени. И у Епиру и по Склавонији саградила је и великим
богатством обдарила бројне манастире и цркве, о чему, поред разних
других споменика и памћења вредних њених бројних краљевских дела,
сведоче и натписи урезани у мермер.

Скендербег прекорева Хамзу због његовог

непромишљеног чина
Вратимо се сада нашој теми. Када је свој гнев искалио уништавањем
дриваштанских поља, од срамоте због претрпљеног пораза и што му је
било стидно да се појави пред оним чије је савете одбио да послуша,
Хамза није имао жељу ни да се врати у Балеч. Покајао се, мада касно,
што је презрео мудре Спанове савете, окренуо се и са својом дружином
упутио право ка Дању, да истрпи бес свога стрица кога је разгневио тиме
што није послушао Маринове савете. Скендербег је већ знао шта се под
Дривастом догодило, те је, чим је сазнао да Хамза долази, послао људе
да му га приведу. Не околишећи, отворено и јавно, Скендербег га је пред
свима окривио за све што се тамо дешавало, а то је, наравно, овоме
младићу врло тешко пало. Оптужио га је и, као од свог дужника, тражио
145
да плати за невину крв његових сабораца, проливену због своје лудости.
Називао га је дрзником и безобразником, а није му праштао ни то што
је напао Дриваст без његовог одобрења. Штавише, замерао му је што је
уопште напуштао Балеч кад му није било ни допуштено да отуд излази.
Већ по томе што је од стрица сакрио своју намеру, требало је да схвати
да му тако нешто никада не би било дозвољено.
Када је испитујући његове војнике чуо да је све то урадио без одо-
брења Мариновог, још више се расрдио. У својој љутњи и огорчењу
рекао му је да га је још више наљутило то што је, поред непромишљеног
напада на Дриваст, поступио нељудски, на најгори начин уништавајући
дриваштанска поља и засаде, а огњу предао куће и дрвеће. Хамза, збу-
њен, стајао је пред њим, без иједне речи. Само се једном окренуо ка
својим саборцима и промрмљао: „Боже, нема ништа горе од пораза јер
тада мораш трпети и непријатељско славље и гнев својих пријатеља.”
Тада су сви пришли Скендербегу и понизно га молили да мало одахне
и ублажи своје незадовољство. Уверавали су га да је његов млади сино-
вац довољно прекорен, да му терет доживљеног пораза не треба увећа-
вати горким речима, те да и они сами, и сви остали, сносе кривицу за
то. Недуго затим, ово је војничко посредовање смирило и умилостивило
њиховог војсковођу. Толико је тај човек био благе и кротке нарави.

146
 Четврто поглавље

Муратово писмо Мустафа-паши

Док су се тако хришћани препирали међу собом, више него што су
стварно ратовали, и док је Скендербег стајао и трошио време пред зи-
динама Дања, Мурат је од Мустафе сазнао за све што се дешавало.
Мурат се веома ужелео битке, али су га гласине натерале да о свему
размисли; муку је мучио шта даље да чини. С једне стране мислио је да
је право време да нападне свог противника, а са друге дивио се његовој
непобедивости и успесима. Оно што га је највише држало у недоумици
шта да чини, јесте могућност да су те препирке између хришћана биле
само привремене, а њихове чарке само привид. Док се тако овај владар
двоумио процењујући пажљиво сва дешавања, прилика за напад му је,
мало по мало, и све више, измицала из руку. Мада су се Венецијанци
полако умиривали и попуштали, Мустафа га је, како би се искупио за
свој пређашњи срамотни пораз, толико убеђивао и позивао да уђе у рат,
да се коначно прихватио тај његов предлог. Саглашавајући се са вољом
свога паше, султан му посла брзог гласника са писмом следеће садржи-
не:
„Ако су тачни извештаји који су до нас допрли о невољама с Венеци-
јанцима, сад ти, Мустафа, дозвољавамо да кренеш у рат који си толико
много тражио. Својом храброшћу и врлинама можеш извојевати славну
победу над овим непријатељем. Али пази шта чиниш и како. Немој у рат
кретати лакомислено и узалуд, да те непријатељ, када се најмање будеш
надао, не би приморао на срамно и нечасно повлачење. Можда је тај
рат само нека хришћанска подвала, те можеш бити надмудрен каквим
њиховим прикривеним наумом. Извиди шта се тамо ради и размисли о
оној изреци да нема краће свађе од оне између оца и сина.
Наше није да дамо савет јер нисмо тамо присутни, нити одобравамо
велику жељу за ратом ако нема доброг разлога и прилике за то. Зато ти
сам мораш видети и размислити пре него што кренеш у рат шта се све
треба учинити. Ти имаш на располагању одморне и одлучне војнике, у
великом броју, а твој непријатељ јесте изморен борбом и путовањима,
и многим биткама. Остало препуштамо твојој одлуци, јер не желимо да
147
те спречавамо у настојањима за која ти сматраш да иду нама на част и
корист.”
Када је Мустафа добио дозволу од Мурата да крене у рат, и када је у
логору све било припремљено, осетио је да је дошло време да за свагда
приведе крају све сукобе и цео тај рат. Од тада није крио своје намере,
попут оних који све тајновито и лукаво раде, већ је свима показивао
своју намеру да, као отворени непријатељ, с Епирцима започне битку
где год би се они појавили.
За то време, гранична посада према Македонији јавила је Кастриоту
који је стајао пред Дањом, шта се све тамо дешавало и шта Турци раде.
На то кнез, као велики ратник, једнако брз колико и мудар у спровођењу
свих својих дела, одмах одговори да ни по коју цену не дају паши
прилику за улазак у битку, већ да се повуку у најгушће шуме у плани-
нама. Отуд ће, безбедни од непријатеља, моћи да понекад нападају на
њега и да се одмах повлаче у наводном страху. Тако ће чинити све док
он, Скендербег, када дође са својом дружином, не буде наредио шта да
се чини, у складу са потребама и испуњењем њиховог циља.
Рекао им је и да му се придруже чим га буду видели како долази, и
да га прате, како би онде где он буде, било и застава и одреда, и свега
у свој сили из њиховог логора. Када је тако урадио, тешка срца напустио
је опсаду Дања и предао је Хамзи, свом пријатељу и верном саборцу у
свим опасностима и недаћама. Тог младог момка није само саветовао,
већ га је и молио да ништа не мења и да, будући добро поучен и соп-
ственим недавним поразом, ни по коју цену не напада Дањ док он није
ту. Рекао му је и да ни случајно корак један не одступи од градских
зидина, да непријатељ не би могао обновити своје залихе хране и
оружја.
Тада је он од своје војске пред градом узео петсто коњаника и хиља-
ду петсто пешака, све одабраних ратника, чиме јесте знатно ослабио
опсадну војску, али је, у исто време, са њима ојачавао ону посаду против
Турака који су спремали на нове покрете. Оним војницима што су дожи-
вели пораз пред Дривастом наређено је да, на челу са својим младим
вођом, држе опсаду Дања. Њих је то јако погодило јер су желели, и то
су од свога кнеза тражили, да им дозволи да се искупе за своју пређаш-
њу грешку неким великим и помена достојним делом, да неким подвигом
избришу сећање на свој нечасни пораз. Али, никоме од њих није усли-
шио молбу, делом због тренутног стања које га је натерало да не поведе
сву војску, а делом због тога што би се остали бунили ако би им удово-
љио. Сматрајући да ниједан од њих није вредан колико војници из
његовог одреда, са собом је повео само оне најбоље из своје војске,
старе и искусне ратнике, који су били најиздржљивији. Добро је тај
велики војсковођа знао разлику између опсаде некога града, при којој
148
војници само седе беспослено чекајући да се ови предају, и отворене,
жестоке битке са непријатељем, у којој се, да би се задобили част и
слава, а која се не може тек тако и без тешкоћа задобити, трпе смртни
ударци.

Скадрани нападају и разарају Балеч, а Марин Спан

одлази
Тек што је Скендербег напустио Дањ, када Скадрани, обавештени о
покретима Турака и њиховим намерама, као и о одласку једнога дела
Епираца, сакупише целу своју добро припремљену војску и, са свим
опсадним справама, кренуше да заузму Балеч. Сматрали су да, докле
год је епирска утврда тамо, и докле год су ту непријатељи, неће прес-
тати ратовање на њиховој земљи и неће се моћи одупрети њиховим
упадима и нападима. При таквом стању ствари, попут гладних вукова
превише жељних хране, који због одсуства пастира без страха нападају
на уплашено стадо гонећи и кољући незаштићене овце, тако и Скадрани,
будући веома пажљиви и опрезни, кад су чули за одлазак Скендербега
због важног рата на другој страни, сада журно кренуше са свом војском
својом ка Балечу, како би се осветили за све недаће које су до тада
проживели.
Да су ови из утврде пазили на долазак непријатеља, не би били изне-
нађени. Зато, чим је Марин видео да доносе топ, и он и сви његови
војници покупили су своје ствари и кришом побегли за Дањ, за собом
оставивши само голе ограде и бране. За то време Скадрани су прешли
реку Клиру, на око три километра од Балеча. А тамо, код Балеча, ништа
нису нашли, само пусту равницу. Нити се чуо икакав глас, нити су икога
видели на зидинама. Такво необично стање и тишина деловали су им
веома сумњиво, чак их их је и заплашило. Но, када су неки од њих пос-
лати у извидницу и вратили се с извештајем да нема трага од непри-
јатеља, цела њихова војска пришла је утврди. Призор те напуштене
утврде, без иједног створења у њој, разочарао је многе међу њима,
нарочито оне најратоборније, када су видели да немају против кога да
се боре. Од свих се највише расрдио Омој (кога смо раније спомињали)
јер је желео да освети свог брата који се налазио у заточеништву код
Скендербега. Може бити и да је хтео – будући да љубав према другима
људе чини опрезнијим – да заузимањем те утврде осигура откуп за свог
брата или да га размени са неким кога би заробио.
На све стране су се војници пели по зидинама да би их срушили. За
то им није био потребан вели труд јер је малтер још увек био свеж и
није требало превише ударати да би камење отпадало. Тако је све било
разрушено и бачено на једно место. А разне препреке, стражарске ку-
ћице и све што је било направљено од дрвета, запалили су и уништили.
149
Све су сравнили до темеља. Тако су Скадрани, понешени злом и у пре-
великој жељи да свој гнев искале кроз освету, оставили тај град у нај-
јаднијем стању. Било је то за њих погубно јер су, касније, због тога
претрпели освету од непријатеља.
Поједини међу њима говорили су да треба кренути против оних што
стоје пред Дањом, да отклоне опсаду и да се опробају у бици. Њима се
чинило да је срећа на њиховој страни и да им се, сада када Скендербег
није са својом војском, победа смеши. Ипак, њихова малобројност
одвратила их је од тог наума. Поред тога, било је оних који нису хтели
ништа радити више и даље од онога што им је поверио њихов војсковођа
и управник Скадра. Стога су се запутили ка Скадру, својим домовима,
не учинивши ништа вредно хвале и славе: нити су узели заробљенике
или плен, нити су у бици поразили своје непријатеље.
На другој страни, Марин је са посадом дошао пред Дањ, што је код
Хамзе изазвало жалост због њихове несреће. У исто време, у себи се
помало радовао јер више није био једини коме су Дриваштани нанели
сраман пораз, већ је сада и његов саборац доживео сличну судбину. Тим
се поводом млади кнез обратио својим војницима:
„Добро је ово што се догодило, пријатељи и саборци моји. Будимо и
даље жалосни, и даље будимо милосрдни и саосећајни према својим
непријатељима, све док нас такво лудо сажаљење и бесмислена мило-
срдност не доведу до потпуне пропасти. Хајдемо да на сопствену пропаст
ослободимо све заточене Скадране, да би се они касније још више
осилили и узвратили нам још окрутније. Шта ће мој стриц сада мислити
када буде видео да су му град и зидине уништили они које је заробио у
пољима и крај Дрима, потом их милосрдно пустио да се на слободу,
своме дому, врате без откупа, тако да поново могу, без страха, подићи
оружје на нас? Хајде онда да пустимо и Дриваштане. Немојмо упадати у
њихову земљу, док они нас непрестано нападају. Дотле смо дошли да
наше милосрдно опхођење према непријатељима и наше благонаклоно
праштање свих злочина које они чине над нама, доводи до тога да сав
свет устаје против нас. Склањајући окове којима би требало да вежемо
своје поражене непријатеље, ми их сами себи набацујемо на своје вра-
тове. Зато овако треба да се опходимо кад су нам непријатељи на милос-
ти: Нити да будемо без имало сажаљења и без имало милости, али и да
не претерујемо превише, ван граница разума, јер ко ће нам замерити
ако чинимо оно што је по праву дозвољено у рату? Нико нам не може
замерити за окрутност према непријатељу ако се према њему опходимо
на исти начин као и он према нама; нарочито ако се ради о животу и
смрти.”

150
 Припреме за рат између Скендербега и Мустафе
Док су тако они говорили и жалили се, Мустафа је с војском упао у
земљу. Како Скендербегова посада није мировала, већ их је са разних
страна нападала, Турке је све више обузимао страх. Бринуло их је што
Епирци не улазе у битку, већ се бране по шанчевима и утврдама, а тек
се повремено, са невеликим војним снагама, појављују. На тај начин они
су навлачили непријатеља да крене у напад, сами би се брзо повлачили
на безбедно место и тако провоцирали своје непријатеље. Кад је Мус-
тафа увидео да су сви његови покушаји залудни и да ће тешко моћи да
заузме утврде, одустао је од напада. Није желео јурити за непријатељем
страхујући од заседе и других лукавстава којима се служио његов непри-
јатељ. Само је мудро наредио да се поставе осматрачи и страже, а оста-
ле је послао да харају по околини. Чинио је то све док се није појавио
кнез епирски. Тада се повукао са свом војском и улогорио на око три
километра од непријатеља.
Место које су одредили за битку звало се Ораник. То је у Горњем
Дебру, око девет километара од Кроје, на једној не много широкој рав-
ници. Чим је стигао у епирски логор са својом свежом и спремном вој-
ском, Скендербег је, после трубног знака, наредио да се утврди логор и
објавио да нико не сме напуштати логор без посебне дозволе. Како тада
ни Мустафа ништа није предузимао, све је било тихо и мирно.
Када су Епирци утврдили логор и почели постављати људе по утврди,
Скендербег се потрудио да установи са коликим је снагама располагао;
било је три хиљаде петсто коњаника и шестсто пешака. Иако је Кастриот
при одласку оставио нешто мање од пет хиљада коњаника, каснијим
слањем на разне задатке тај број знатно је смањен, те их је сада било
укупно око шест хиљада бораца; са њима је требало да се супротстави
Мустафиној војсци. При томе, овај мудри вођа није повео све војнике
јер му опрезност и провиђење нису дали да утврду остави потпуно
небрањену. За сваки случај, он је одабрао триста јунака да је чувају.
Промишљено и мудро, своју војску је поделио на два крила, чије су прве
редове, као ударна снага, чинили по хиљаду петсто коњаника. Учинио
је то сумњајући да би пешаци могли издржати налет непријатељске
коњице; само мали део њих поставио је у позадину обају крила, док је
остале, уз подршку петсто коњаника, оставио у средини. Како неприја-
тељ неће ударити одједном са свих страна, намера му је била да својом
коњицом надјача непријатељску коњицу.

Двобој између Павла Манасије и Турчина Карогужа

Док се епирски кнез са својом војском, без подигнутих застава, у ти-
шини кретао ка непријатељу, гле, појави се неки Турчин, по имену Ка-
151
рогуж. Он се одвојио од своје дружине и стојећи између две војске,
насред поља, почео да Епирце изазива на двобој. После се приближио
хришћанским редовима и дубоким гласом позвао најбољег и најсмелијег
међу њима да му изађе на двобој, док су сви ћутали. Само Павле Мана-
сија, познат као велики ратник и добар коњаник, није могао отрпети
разметљивост оног варварина и ругање његовим сународницима. Сви су
упрли погледе у њега, као да је он био преодређен да у том двобоју
учествује и као да је то био изазов само њему.
Павле је тада, смело и радосна срца, потражио Скендербега да види
шта он о томе мисли. Скендербег, који га је високо ценио, охрабрио га
је да крене и уз Божију помоћ задобије вечну славу, и хвалу, и награду.
Победом у тако важном двобоју одвешће и њих у славу. Његова победа
биће и њима узор како да се боре, а сигурно је да ће сва епирска војска
бити надахнута његовим подвигом. Тада су сви почели да се скупљају
око њега, да га хвале и величају као да је већ победио. А он, када се
опремио са свиме што је неопходно за борбу, није чекао него се одмах
успео на коња и одјахао на широко поље. Позвао је варварина и поручио
му громким гласом да се припреми за двобој. Турчин му одговори да
сачека мало док му не каже реч-две. И рече му овако:
„Ко ће победити, пресудиће наша храброст и наша срећа, али што се
тиче правила борбе, нека буде овако: Ако судбина одреди да ти данас
однесеш победу нада мном, нећу се противити да узмеш моје тело и све
што је на мени. Ако се догоди да ти будеш поражен, онда и ја имам исто
право да учиним са тобом. И нека то потврде наше војсковође, да због
жестине борбе или после борбе не избије неред због којег се неће ово
испунити.”
На то му Павле одговори да, што се њега тиче, он прихвата дате ус-
лове које је Карогуж, чини се, поставио у страху. Јер ако се деси да један
од њих, храбра и одлучна духа, падне у руке онога другог, сва права
припадају победнику. Стога, може се слободно борити, без бојазни да
би се неко други укључио у борбу. Уколико победи, са његовим телом
може чинити што му је воља. Иако би њему одговорало да му мртво тело
буде стављено пред његове саборце, да га ожале, Скендербег не би
дозволио да га донесу у логор они који су били побеђени због своје
слабости и кукавичлука.

Победа Павла Манасије. Скендербегов говор војницима

Дрзак одговор овог племића и небрига коју је исказао према сопс-
твеном животу, толико су запањили и уплашили варварина, да се по-
кајао што га је уопште и изазвао на двобој.
Мегданџије су тада, пошто су њихове војсковође одобриле правила,
осташе сами насред поља. Обе војске гледале су у њих. Сви су били оп-
152
хрвани и стрепњом и надом, морило их је питање шта ће се догодити и
ко ће победити, с обзиром на то да су мегданџије, и по стасу и по др-
жању, биле налик један другом. И један и други били су високи, крупни,
али не и гојазни, приближно истих година, ни превише година ни усијане
главе; а нису били ни превише млади и усијане главе. Носили су и исто
оружје: копље и штит, који је имао гвоздене шипке, турску закривљену
сабљу (скимитар), тежак буздован од гвожђа, на грудима оклоп, а на
глави кацигу. Преко оклопа су носили веома богату и сјајну свилену ри-
зу, од које није било користи у борби, али их је некако красила.
Када су се спремили, обојица неустрашиви и храбри, заузели су места
на пољу и на коњима јурнули један ка другоме, са копљем у руци. Наш
хришћански витез погодио је Турчина копљем изнад штита, у предео
његовог десног ока, и пробио му главу. Турчин се стропоштао са коња,
а Павле брзо сиђе са свог коња, погинулом мегданџији узе оружје и
одруби му главу. Потом се брзо попе на коња и са пленом узетим с
убијеног противника врати се ка својим саборцима који су напуштали
своје редове и уз велику радост и честитке водили га ка свом војсковођи.
А Скендербег, уз многе похвалне речи, насред поља за битку и у присус-
тву целе војске, као награду за подвиг, дарова га богатим грбом израђе-
ним од злата и великим земљишним поседом за издржавање.
Како је дошло време да цела војска окуша своју срећу у општем
сукобу са Турцима, Скендербег своје војнике охрабри овим речима:
„Ако јуначка дела и подвизи оружјем могу подстаћи храбре и смеле,
онда верујем, јунаци моји, да је дело овог једног човека, као сведочан-
ство његове храбрости, довољно да вас подстакне и охрабри. Небеса
вам нису могла дати ни бољу прилику, ни бољи пример од овога који је
показао Павле Манасија. Тај победоносни мегдан довољан је да вас
подстакне на храброст и одлучност, а да непријатељу умањи храброст.
Зато, понесени примером вашег саборца чије руке још увек сјаје крвљу
варварина, крените и држите се чврсто и славно на путу који вам је под
ногама. Добро држање и опрезност вашег саборца јемац су ваше победе
јер се његово храбро и моћно оружје жртвовало за вас. Оно је наговес-
тило да и ви, без проливања своје крви, можете учините исти подвиг,
те да, уз Божију помоћ, газите преко тела одређених за уништење. А
после тога моћи ћете да уживате у плену заслуженом сопственим дели-
ма. Зато, хајде да први ударимо и на непријатеља кренемо у јуриш! Неп-
ријатељ нас је изазвао на борбу, зато хајде да сада ми њега изазовемо
на битку. Натерајмо га да изађе на ово поље на коме ће наћи смрт, сада
кад су га због погибије свога мегданџије обузели жалост и страх, сада
кад је запрепашћен и када срца и умове њихових војника најтужнија и
најжалоснија тишина мори!”

153
 Битка између Скендербега и Мустафе
Када је завршио говор и када су се војници спремили, око седмог часа
наредио је да се огласи труба и – кренуло се у битку. Гледајте каква је
невероватна смелост његова била, и добро осмотрите његову ненадмаш-
ну одлучност достојну дивљења свих будућих поколења! Овај војсково-
ђа, најбољи ратник свог доба, са тако малим бројем људи кренуо је,
први, да се супротстави великој и моћној сили непријатељској, кренуо
је да се насред поља, прса у прса, отворено и без икаквог ратног лукав-
ства, са њом бори у тако опасном сукобу. Он је имао храбрости и смелос-
ти да први удари на шанчеве тако јаког непријатеља који као да није ни
желео ући у борбу. Пре би се могло рећи да би побегао, али га је овим
чином он принудио да прихвати борбу.
Тако је он, уз велику вику и ратни поклич својих ратника, јуришао к
непријатељској утврди. Мустафа је одмах кренуо ка њему, најпре са
свега једним одредом, потом и са свом војском. Али, како су ка хриш-
ћанима кренули у страху, оклевајући, већ у првом њиховом налету били
су разјурени. Сви варвари нису још ни изашли из својих шанчева и рас-
поредили се за битку како ваља, кад су се многи од њих већ вратили
назад, јадно и кукавички спасавајући своје животе бекством у свој утвр-
ђени логор. Када је видео да се његови војници повлаче без реда, турски
војсковођа, да би их охрабрио сопственим примером, поче их дозивати
да крену за њим и да га са заставама прате куд он буде ишао. Тако је
он, на коњу и са копљем у руци, заједно са онима који су га пратили,
јуришао на непријатеља, чврсто решен или да Мурату, своме господару
и владару, донесе победу, или да погине и са собом у смрт поведе и
мноштво непријатеља.
Више других војсковођа кренуло је за њим, као и велики број војника
из његовог одреда. За њима, да не би оставили свога вођу, мало по мало
почели су да му се придружују и остали; супротстављајући се сили хриш-
ћанској и борећи се из петних жила, покушавали су да им се одупру. На
свим странама се водила борба, али се, као што је чест случај у таквим
биткама, ипак ништа није мењало ни код једних ни код других. Невер-
ници су свуда тучени, без шанси за победу, а хришћани су настављали
са успесима како су и почели. Тако је снажан утисак оставила прва борба
између њихових мегданџија, једнима је давала наду, а другима утерива-
ла страх у кости.
Понекад коњицом, а понекад пешадијом нападајући на Турке, Мојси-
ло је унео такав раздор у њихове редове, да се чинило како се више не
могу одупрети, него да су већ поражени и заробљени, али не јунаштвом
и храброшћу хришћана, него више неком злом судбином што се над њи-
ма надвила. У средини се истицао Павле Манасија остављујући за собом
154
гомиле мртвих, те су тако турски редови на свим странама били разбије-
ни. Турски коњаници и пешаци у нереду, и мешајући се међу собом,
напуштали су положаје. Многи коњаници изгубили су коње (или су им
их Епирци усмртили), па су се борили са копљем у руци као пешадија.
Како они нису навикли да се боре без коња, а носили су и тежак оклоп,
у борби су се једва сналазили. Поред тога што је варвара било све мање,
они су умишљали да се број хришћана све више повећавао. Ипак, у свом
поразу они су се и даље уздали у свог војсковођу који је био заузет на
другој страни.
Уз Мустафу су се борили најхрабрији и најбољи војници, а налазио
се у средини где је био и Скендербег. И мислио је Мустафа да је својом
борбом побољшао стање осталих својих одреда. Понекад би појава Пав-
ла Манасије узбуркала њихове редове јер их је после онога што се
догодило њиховом јунаку (којег су много ценили), страх и немир терао
да ствари око себе увек виде опаснијим него што јесу. Са друге стране,
понекад би се охрабрили и расрдили присећањем на ружан призор
њиховог убијеног јунака и његовог неосвећеног мртвог тела које им се
појављивало пред очима. Поред тога, велике награде које је Мустафа
обећао (а њима су главни подстрек биле награде) ономе ко убије Павла,
подстицале су их да своје животе излажу опасности. Стога, мноштво њих
трудило се да се што више приближе Павлу, са једином жељом да га
убију. Није било ниједног ко није насртао на њега не марећи за свој
живот; и уз смртоносне ране гледали су да се докопају награде за уце-
њену главу. Но, окружен најхрабријим борцима, овај племић је презрео
таште намере турске и успео се одбранити од њихових напада и залудне
жеље да га савладају.
Када је Павле видео како се један од варвара издвојио од остатка
свог одреда и насрће на његове саборце, окренуо се ка њему, пришао
му и не прогоривши ни реч, свом га је снагом ударио мачем, тако да га
је збацио са коња и гроб му на земљи начинио. Када су остали варвари
видели свог јунака како доле лежи, дали су у бег не марећи за освету
или да му тело сачувају од непријатеља. Чим су Епирци видели да неки
варвари стоје у неверици, а неки беже, јурнуше на њих још јаче. Нису
им дали времена ни да ухвате даха. Павле их је јурио по разбојишту.
Неке од њих што су спорије ишли и заостајали он је посекао, изазивачки
им и заједљиво добацујући:
„Бежите, јадни саборци Карогужини! Зар заборависте свог саборца,
зар он нема брата, рођака или пријатеља међу толико вас, који ће га
осветити? То би било последње што можете учинити за њега. Ево мене!
Погледајте ме, ево, стојим овде и прозивам вас, вас који сте први про-
зивали моје саборце у узалудној нади у победу. Застаните мало и узмите
крвави леш свог саборца, дајем вам да га узмете!”
155
 У својој немоћи, Турци нису ни о чему другом мислили него да што
пре побегну одатле. Својим срамотним ћутањем показали су тренутну
ништавост свога духа, те су после свега, одмичући мало по мало, по-
бегли и изгубили се из њиховог вида. Више нису могли ни чути узвике
својих гонилаца. Једино су даље бежање ометали стрелци. Остали су
престали да их гоне јер и хришћане је савладао умор и ослабио им и
снагу и дух.

Хришћани побеђују и заробљавају Мустафу

Без обзира на све, војници су скупљали разасуте заставе са полумесе-
цом (јер Турци на својим заставама носе тај знак) и, уз велико весеље,
песму и вику што је одасвуд одзвањала, надметали су се ко ће те заставе
однети у шатор Скендербегов. Све је добро прошло: Свуда по пољу ле-
жале су гомиле лешева побијених Турака, док су многи били заробљени,
са рукама везаним иза леђа. Било је то видљиво сведочанство пропасти
турског подухвата и милосрђа њихових непријатеља. Са још дванаест
заробљених главних вођа, Мустафа је, уз велико весеље и клицање
хришћана, доведен на мађарском коњу. Стављен је испред свих да га
виде, те је тако поделио несрећу са другим заробљеницима. Његова
погубна жеља за славом нагнала га је да нападне на Скендербегов од-
ред, али је тада, лишен сваке помоћи својих војника и сваке могућности
да побегне или часно погине, одлучио да се помири с губитком свега,
па чак и слободе своје, само да би сачувао свој живот.
Не могу са сигурношћу рећи да ли је за све време рата са Муратом
било већег хришћанског подвига од овог и да ли је иједан други, у ово-
ликој мери, био потпомогнут Божијом силом. Ту су се сви показали на
делу. Ниједан од војсковођа и ниједан војник није у ранијим бојевима
стекао толико части, угледа и славе као овога пута. Према извештају,
непријатељ је имао десет хиљада погинулих, заробљена су осамдесет
двојица и узето је петнаест застава. Епирци нису у овом подвигу пролили
много крви јер, кажу, погинуло их је мање од триста. Непријатељски
логор пружио је прилику хришћанским војницима да се обогате, пошто
су Турци, током вишемесечног обитавања на граници, навукли у њега
много плена. Ухваћен је велики број коња, а плена је било много и од
погинулих. Иако су војници били задовољни задобијеним пленом, све то
није сасвим умирило гнев Скендербегов. Али зато, чим се војска одмо-
рила, наредио је да се крене у похару непријатељске земље. Као велики
војни победник, харао је земљу и предавао огњу све што није могао
уништити мачем. Ни најгори војници нису остали празних руку јер су
узимали све вредне ствари на које су наилазили. Епирци су се из похаре
враћали са великом количином стоке, због чега су у логор стигли тек
пред мрак.
156
 Скендербегова похара скадарске земље због
уништења Балеча
Остатак ноћи провела је војска у одмарању, у потпуном миру и ти-
шини, без славља због победе и вике уз логорску ватру јер је епирског
кнеза ражалостила вест да је Балеч заузет и уништен. Зато су и сви који
су у логору остали будни, били тужни као и он. Они који су се са њим
сретали каткад би га храбрили, а каткад исказивали бес према неприја-
тељу. Но, жалосне мисли и замишљеност овога кнеза нису нестајали;
није се могао утешити јер му је стално била на уму незахвалност коју су
исказали Скадрани, иако је он према њима био милосрдан.
Стога, Скендербег је по свом обичају оставио две хиљаде коњаника
и хиљаду пешака да чувају границу, а с остатком војске, заробљеницима
и скоро целим пленом сутрадан је, зором, отишао за Дањ. Тамо је од
Марина Спана сазнао шта се све тачно издешавало. Не чекајући дуго и
обновивши снаге, с онима којима су Скадрани нанели тежак пораз, пре-
шао је реку Дрим и са коњаницима сву земљу почео харати. Све што је
било посејано у свакоме месту (јер био је крај јесени) он је похарао и
уништио. Виногради су изгажени, а скоро све дрвеће што носи плодове
посечено. Ни сељани који су пружали отпор нису били поштеђени мача,
а остали су оплењени.
После тога су свој гнев усмерили на млетачке поседе. Толико им је
нанео штете да су Млечани имали јак разлог да проклињу Скадране што
су онако, у својој плаховитости, напали Балеч. Добар део становништва
затеченог у томе крају био је расположенији да се придружи Скендер-
бегу, него ли да трпи недаће његовог рушилачког похода.
Скендербег је прекоревао свога братанца када је, у прекомерном гне-
ву, извео ону похару, а сада - ни он сам није успевао да савлада сопствен
гнев. Презрео је тада храброст и гордост тог младића, а сада се и он по-
нашао на истоветан начин. Када је тако похарао ту земљу и загос-
подарио њоме, своје непријатељство усмерио је према околним гра-
довима и местима. Ипак, како је зима била све ближа, а киша није
престајала да пада, био је приморан да се, против своје воље, повуче и
презими под зидинама Дања.

Венеција и Скендербег закључују мир

Узнемирени тиме, нарочито очајним стањем у које су житељи Дања
били доведени, управници млетачких поседа и Скадра писмима су извес-
тили скупштину Венеције о положају њихових савезника.
У исто време, неки неверници дошли су пред Скендербега у логор и
донели дарове и велико благо, двадесет пет хиљада дуката, ради откупа
својих заробљених сународника. Мустафа и сви његови саборци, према
157
којима су се дотадашњи хришћански чувари најчасније опходили, као
да међу њима није било никаквог непријатељства, били су, тако, ослобо-
ђени. Отпратили су их кроз земљу добри познаваоци свих тамошњих
путева, да им хришћани не би успут нашкодили. Скендербег је новац
добијен за откупа разделио свим својим војницима, како би они који су
се у рату излагали опасности, били на неки начин награђени.
Епирци за све то време нису ишли да нападну Дањ због превелике
хладноће и мраза. Браниоцима града није остало ништа осим њихове
вере, и сав је њихов пређашњи отпор и пркос нестао. Трпели су бројне
недаће, али су ипак задржали одважност и сачували јак дух, иако су им
тела била знатно ослабљена и изнемогла.
Једно мало насеље је, дакле, пркосно задржавало силу тако великог
војсковође, онога ко је из толиких битака изашао непобеђен. Скендер-
бега то није наводило да одустане, већ је постајао све одлучнији да град
заузме изгладњивањем становништва. Наравно, све то под условом да
га ни на који други начин не приволи на предају. Како су се међу на-
родом ширили гласови да је Венеција врло расположена да склопи мир,
Скендербег је постао благ према непријатељу. Зато при оној похари
његови војници нису били окрутни.
Није прошло много времена кад по неким поклисарима стиже глас да
ће скупштина Венеције послати своје представнике да са Скенербегом
склопе уговор о миру и пријатељству. Како се њихов долазак очекивао
свакога часа, Скендербег је, по обичају великих људи, њима у сусрет
послао најугледнијег кнеза. Пошто их је лепо угостио и обилато почас-
тио, следећег дана их је примио да изнесу свој предлог. Они су од епир-
скога кнеза тражили да прекине опсаду Дања и повуче своју војску. То
из разлога што се Дањ налазио под млетачком заштитом и такво је ста-
ње требало да остане и убудуће. Заузврат, Скендербег би добио сва
права над земљом која лежи уз реку Дрим, као и над околном земљом
земљом која се протезала од Дрима до Скадра и која је Скендербегу би-
ла ближа од Дања.
Задовољан оним што су поклисари изложили, епирски кнез је прихва-
тио услове мира. Кад је мир уговорен и у вези са тим све уређено, зат-
ражио је да буде потпуна тишина. Овај велики и племенити кнез хтео је
да им у свом величанственом и слободарском духу одржи говор. Почео
је овим речима:
„Моја највећа жеља јесте да је тај покојни кнез још увек међу нама,
кнез чија је смрт била узрок мојој жалости и овом исцрпљујућем рату
који сам водио против вас. Иако сам гледао да ослободим Дањ упрљан
крвљу наших људи због једног неправеднога рата, сада ипак не желим
да ова хришћанска земља, земља наших пријатеља и савезника, буде
опхрвана толиким недаћама, већ желим да буде мир и пријатељство
158
између нас и часне скупштине ваше. У исто време, веома жалим због
свих досадашњих невоља око тако незнатне ствари.
Али овај сукоб настао је због једне друге ствари, те вашем дизању
на оружје не треба замерити. Неверност су исказали они што су својим
злонамерним саветима отуђили од мене срце оне жене (Боже), те су јој,
на најпакоснији начин сакривајући да је између мене и Леке постојао
договор, рекли да се Дањ препусти вашој заштити. Зато нисам ја на вас
толико љут, и нисам кренуо у рат због ваше неправичности, или пох-
лепне жеље за земљама Венеције, за коју се зна да никада није за-
почињала неправедне сукобе.
Ипак, има једна ствар која ме јесте наљутила: нисте веровали мени,
него њиховим речима јер сте мене сматрали за похлепног и сукоба
жељног. И стога сам ја, видевши да се право не може добити осим с
оружјем у руци, кренуо у овај рат, који ми је више наметнут и, чини се,
гурнут у моје руке. Али сада, најрадоснија срца и по Божијој вољи, ос-
тављам своје оружје. Штавише, да ваша скупштина није одредила да ми
ову земљу да као накнаду за Дањ, али и као доказ нашег савезништва
и пријатељства, не бих је ја ни тражио. Ја сам, дакле, задовољан вашом
добром вољом и искреном понудом ваше скупштине. Прихватам прија-
тељство ваших дарежљивих и племенитих кнежева и ништа друго ја не
тражим. Али, ако затреба, сву земљу коју имам, целу моју државу и сва
моја добра, и мој сопствени живот, посветићу и заложити за вас, вашу
децу и ваше величанствено краљевство” (очигледно да кроз целу књигу,
аутор, као католички свештеник, покушава да прикаже да односи између
Скендербега и католичких држава нису били веома лоши и да је постојао
неки знак поштовања и пријатељства, што није био случај; изузетак је
био само Скендербегово пријатељство са напуљским краљем; као што
ће у наставку и сам аутор признати, католичке државе, а и сам папа, ни-
када нису хтели да помогну једног православног владара, као што је био
Скендербег - прим. прев.).

Скендербег напушта Дањ и креће у похару турске

земље
Кад је завршио говор, Скендербег је наредио да се пошаљу гласници
да по свој земљи објаве радосну вест о овом толико жељеном миру.
Опсада је прекинута, све изграђене утврде порушене, а војници, уз ра-
дост и весеље, позивали су житеље града у своје шаторе да се друже и
да, у духу пријатељства, забораве на сву мржњу и зло. Чим је мир склоп-
љен, Андреј и Вукашин били су пуштени да иду куд им воља, а све што
је узето од Скадрана и суседа њихових – из села, тврђава, и другог –
враћено је и предато оним поклисарима. Следећег дана, после мноштва

159
јавних свечаности, поклисари су испраћени уз бројне пригодне и богате
дарове.
По природи живог духа и не подносећи беспослицу и мировање,
Скендербег потом крену са својом дружином ка турској граници, намеран
да им похара земљу (као што је то, по обичају, чинио). На граници су му
се прикључили и други ратници, тако да се сакупила велика војска,
толика да се чинило не само да их је довољно за похару непријатељске
земље, већ и за неки велики и знатан подвиг. Војници су радо и весела
срца кренули да задобију заслужену награду за дугу службу и ратовање
своје. Наиме, војници тада нису од свог војсковође добијали плату, већ
су се „намиривали” оним што би непријатељу узели својим мачем. Због
тога су околни кнежеви, суседи њихови, непријатељску земљу називали
„Скендербеговом благајном”.
Своју дружину је поделио на три дела, те је са свих страна ударио на
граничне земље султанове, у којима је цела два дана харао и пленио.
Војници су сами за себе узимали плате на рачун становништва. Под мач
су стављени сви који нису пристали да се крсте, али су узели све и онима
који су прихватили да буду крштени; оставили су им само живот и сло-
боду. Оштрицу мача пратио је пламен, све је спаљено и у пепео претво-
рено, тако да када би Мурат намеравао да се улогори негде у Епиру, не
би војска за себе имала хране ни за један дан, осим оне коју су понели
са собом.
Када је земља тако била похарана и опустошена, Скендербег је наре-
дио да се крене назад. Пошто је похвалио труд свих учесника у походу,
на граници је оставио три хиљаде бораца, док је највећи део отпустио
да иду својим кућама. Он је са својом стражом отишао право у Кроју.

Скендербегов род проглашен за грађане Венеције и

заштитнике њених поседа у Епиру
Када је у Венецију стигао глас о миру склопљеном у Епиру, као и о
даровима епирског владара кога су поклисари хвалили и у висине по-
дизали, чланови скупштине Венеције били су пресрећни. Њихова радост
била је неописива, због тога што им се земља, након једног дугог и теш-
ког рата, опет нашла у миру. А онда, желећи да врлинама и племени-
тости овога кнеза одају почаст и захвалност, они се, и грађани и сва
господа, сложе да њега и његово потомство прогласе за грађане Вене-
ције и придруже великом броју племенитих родова у њиховом граду.
Поред тога, једногласном одлуком скупштине он би изабран за јединог
управника и главног војсковођу и заштитника тих земаља. О свему томе,
уз бројне дарове достојне краљева, Скендербегу је послато и захвално
писмо.

160
 Муратов говор и саветовање с везирима о рату са
Скендербегом
За све то време Турци ништа нису предузимали. Није се чуло за њих
да су упадали у Епир, нити да су било шта покушавали да предузму про-
тив Епираца. Страшан пораз Мустафин толико их је испрепадао и њихо-
ву храброст умањио, да се Мурат није усуђивао да крене на Скендербега.
Страховао је и да би неким неуспелим нападом, као што је то већ био
случај, само ојачао његове снаге, уместо да их ослаби и умањи. Знао је
да су и до тада јаке војне снаге слате у Епир, али да су све оне, највећим
делом, поражене и натеране на срамно бекство. Многи су војници остали
да по бојиштима леже мртви, а многи су заробљени и, на радост и
одушевљење Епираца, остављени да им служе.
Знајући да му је за освету због толиких пораза и нанете му срамоте
потребно да се добро припреми и да скупи велику војску, данима је
смишљао шта да учини. С разлогом је, дакле, одлагао да се упусти у
тако крупан подухват. Но, вести о Скендербеговом миру са Венецијом и
похари његових земаља, као и разне друге невоље које су сналазиле
његово царство, навеле су га, и иначе склоног ратовању, да учини неке
одлучније кораке. Морен таквим мислима и бригама, тај старац је, пре
било каквог купљења војске, позвао себи најближе људе које они зову
„везири” (то су њему најближи саветници), и њима, у свом гневу и срџби
својој, открио мржњу коју је, скривену у срцу, гајио према Скендербегу:
„Најдостојнији и највернији саветници, до сада смо сви хранили и
увећавали гордост овог бегунца и омрзнутог непријатеља, и дуго смо,
због нашег важнијег рата са Мађарима, одлагали да га казнимо. У међу-
времену, он је безбројним и безобзирним упадима и злоделима некаж-
њено изазивао величанствено Османско царство, да моје уши више не
могу слушати и моје очи више не могу гледати такве призоре. Његова
бес и лудост о којима ме је срамота да говорим, толико су нарасли да се
усудио напасти нас са великом војном силом, приписујући нам при томе
кукавичлук и слабост. Зар је потребно подсећати се пораза Али-паше и
истих таквих недаћа толиких војсковођа наших? Довољно је погледати
македонску област која је, како чујем, толико нападана и харана да се
скоро и не може рећи да је то наша земља, већ да је настањују наши
непријатељи. Чак су је и недавно пленили и данима харали са својом
војском. Колико још да трпимо насртаје овог злобног бунтовника? Зар
треба чекати док и нас саме не стави у окове?
Крајње је време да станемо на пут његовим опасним подухватима.
Не смемо дозволити да се, нашим немаром, тај пламен прошири, те да
после буде касно ишта предузимати и залуд се жалити и тражити помоћ.
Наш непријатељ био је у почетку слаб, али је у миру, док га нико није
161
дирао, окупио толике снаге да је касније успевао да победи многе про-
тивнике. Господо моја, сва та дешавања позивају нас у рат и вама пру-
жају повод за то. Чак и да нема ниједног другог разлога да нас на то
покрене, зар тужни призор јада и недаћа наших поданика није довољан
да подигне на ноге људе одважне и храброг срца? Зар нас свакодневна
заробљавања толиког броја наше браће и дим што се диже из наших
спаљених градова, и села својом виком не позивају на освету? Зар не
бисмо поцрвенели од срамоте ако им не помогнемо? Зар нисмо ми много
пута до сада сузбијали насртаје Мађара? Зар нисмо бројним и вредним
победама оставили Грчку жалосну и јадну? Зар нисмо сломили толико
много моћних непријатеља и у потпуности их уништили? Па зар сада
треба да кукавички трпимо ове нереде и невоље у Епиру и допустимо
да наш непријатељ још више ојача? Зар да допустимо да та земља, која
нам је до сада била вазал, устане на нас и удари оружјем својим? Зар то
да допустимо? Да ли је Епир то одједном изродио неку другу врсту Епи-
раца? Да ли је могуће да ће један нови и необични непријатељ ненадано
ударити на нас?
Ја сам одлучан у томе да поново искушамо непокорност и пркос тог
народа, да гордост и одважност њиховог дрског владара ставимо под
јарам подаништва који су до сада носили. Зато непријатељу не смемо
допустити којекаква лукавства или изненадне нападе из заседа, нити да
шаљемо појединачне одреде само да би се њихова омрзнута земља
натопила крвљу наших војника. Зар да и даље шаљемо војске и војско-
вође које су штету наносиле само нама, а не нашим непријатељима. Зар
да са војском поново шаљемо Али-пашу или Ферид-пашу, који нам, осим
рањене и десетковане своје војске, нису донели ни једну једину заставу
непријатељску? Зар треба да слушамо лоше савете Мустафине и тако да
хришћанима дамо плате и олакшамо им снабдевање њихових снага, само
зато што је он био подстакнут својом превеликом жељом да се искупи
за свој пораз и заробљеништво?
Толико пута смо до сада били тучени, заробљавани и откупљивани,
толико пута поражени, да треба да нас је срамота нашег стања. Зато
морамо кренути у овај рат са свим својим снагама, морамо упасти у Епир
са тако великом и моћном војском да једва сви у њу стану и да Епир не
може издржати нашу силу. Тако ћемо без икаквог губитка или проли-
вања крви очистити сву земљу и једном великом победом против нашег
непријатеља, тог неверног народа, било да га протерамо или потпуно
уништимо, све оне градове повратити у пређашње стање њихово. А ако
услед тврдокорности и пркоса тог народа, као што обично чине, они се
у очају и плаховитости својој, и у неумереној жељи да одбране свог
кнеза, ипак одлуче да се подигну на оружје против нас, онда ћемо у
потпуности уништити њихове зле душе, које ионако саме траже заслу-
162
жену казну. На тај начин (како то већ дуго прижељкујемо) осветићемо
им се за све недаће и штету коју су нам нанели.
Храбри и достојни људи, ваша је дужност да кренете у овај рат, али
не са истом жељом као против Мађара или неког другог непријатеља,
већ са много већим гневом и жељом да уништите оне робове и бегунце
који су нам толико невоља нанели показујући своју дуго скривану дрс-
кост и злобу.”
Испуњен гневом, тако је говорио султан. Својим жељама пунио је уши
турским везирима који су поново пристали уз њега и одобрили му да
крене у рат, у Епир. Убеђени да то одговара части и достојанству њего-
вог величанства, сви су се једногласно сложили да се брзо, помно и на
време спреме за тај подухват, да немаром и одлагањем не би пропустили
повољне временске прилике: приближавало се пролеће, а обзиром на
то да је зима била блажа, снег се већ почео отапати и на врховима пла-
нинским. Стога су без и најмањег одлагања послати гласници и објав-
љено је свим земљама и народима под турском влашћу, и свим њиховим
савезницима, и по свим градовима које је султан одредио, да одмах
спреме толико и толико хиљада коњаника и пешака, и да дођу к њему у
Једрене. (Константинопољ, седиште чувених и племенитих царева, тада
су држали Грци; у то доба, они још нису имали разлог да оплакују своју
злу судбину, ону која их је касније снашла и подвргла јарму неверника).

Мурат, по турском обичају, крије против кога креће у

рат
Глас о тим припремама и спремању великих залиха изазвао је страх
код суседних хришћанских народа. Великим страхом обузети, питали су
се чију ће крв пролити и на кога ће се сручити тако велика и моћна
војска. Питали су се јер нису могли знати за тајне састанке Муратове.
Осим појединих саветника његових, у које је он, као што је речено, имао
посебног поверења и поуздања, нико није знао његове најскривеније
мисли и жеље. Тако је чинио да не би непријатељи сазнали за његове
намере и припремили се за одбрану од његових напада. Поступио је,
дакле, на исти начин и при првом походу на Скадар, када је његова вој-
ска примећена тек по приспећу под градске зидине, а до тада се о
њиховом доласку није ни чуло ни знало. Заиста, са циљем да изненаде
непријатеље, лаковерне и наивне, уобичајено је код тог ратоборног
народа да пусте неку гласину, односно лаж, о походу на неку земљу, да
би онда са свом војском кренули на сасвим другу страну.
Ипак, за ове управо поменуте припреме за поход сви су чули, и све
су се земље подигле на ноге: Најпре Мађари, који су немајући поверења
у своје кривоклетне и заклете непријатеље, почели да подижу своју,
бројним поразима, ослабљену војску. Потом Грци, у лошем стању и раз-
163
дору због домаћих размирица и подела, храбро су устајали у одбрану
свога јадног и слабог нестајућег царства. Без обзира на све то, Мурат
није могао преварити и надмудрити Скендербега који је, кроз дуго ис-
куство, био добро упознат са свим њиховим тајнама, а сва Муратова
лукавства имао је у малом прсту. Неки чак кажу да је имао своје људе
блиске Турчину, као и људе које су разоткрили неке тајне гласнике.
Мада од њих није добио поуздане податке, ипак је имао у то поверења,
понајвише због тога што му је било чудно да Османлија толико мирује и
ништа не предузима и што, до тада, уопште није слао војску, и најмању,
да освети Мустафин пораз и брани границе сопствене земље.

Скендербег се припрема за одбрану од турског напада

Кастриот остави по страни све своје личне и јавне послове и онда,
одлучно и храбро, ни најмање узбуђен због велике и опасне ратне олује
која се спремала, и свег метежа у непријатељским редовима, обави
послове које би сваки војсковођа обавио у таквом случају, чак и да није
толико мудар и вичан војној вештини колико и он. Одмах је послао глас-
нике са писмима за савезничке кнежеве и сва племена у Епиру, како би
се сви они подигли на оружје и утврдили своје градове и тврђаве јаким
посадама и залихама хране и оружја, у мери већој него што је иначе био
случај. Бројност непријатељске војске свима њима подједнако је претила
уништењем и пропашћу, будући да је Османлија, чини се, намеравао не
само да порази Скендербега, већ да покори сву епирску земљу.
Кад је послао Мојсила и многе друге од својих најбољих војсковођа
да сакупе војску и обезбеде довољне залихе жита, он сам, никад седећи
беспослен, свакодневно је ишао од места до места и надгледао сва де-
шавања, често дајући наредбе шта да се чини, све са циљем да неприја-
тељ буде поражен или му буде нанесена довољна штета. Уз то, наредио
је да они који нису могли да се боре, заједно са својим породицама и
имовином, оду у утврђена места, док је све мушкарце способне да носе
оружје послао на разне војне дужности.
Није заборавио ни на посадне војнике у Македонији. И они, и бројни
други одреди са разних страна, полако су ишли назад ка Кроји. Када су
се на окупу нашле све епирске снаге, раздељене су и послате на одре-
ђене дужности. Најпре је од оних који су учествовали у недавном рату
са Венецијом и у бици на Оранику, издвојио десет хиљада људи за свој
одред јер је знао да, када се буде указала прилика, са њима може удари-
ти на варваре. Старој посади Кроје, уз житеље града, додао је хиљаду
триста војника, све на делу доказаних Епираца. Њима је обезбеђена сва
ратна опрема да би бранили зидине и, нарочито, да би својом храброшћу
подстицали друге да по сваку цену бране своју слободу.

164
 Скендербегова одлука да изведе старце, жене и децу
из града
Кад је посада ушла у град, жене и деца су изашли, тако да су унутар
зидина остали само они који су способни за борбу. Међу њима није било
никаквог страха какав обично тада сналази људе, већ су сви, жељни
слободе, били храбра срца и часна духа. Тако се Скендербег на мудар и
одлучан начин побринуо око свих важних ствари јер то је био најважнији
град, кључ његове државе, најсигурнија утврда у борби против Турака.
Од Кроје су зависили снага, нада и очување остатка Епира.
Неко се може запитати да ли је било боље да су жене и деца остали
у граду, или је боље што су отуд измештени. Њихово присуство и њихова
лица пуна туге, њихов плач, њихови јауци због страха од ропских окова
који су им претили, можда би више охрабривали браниоце него да раз-
мишљају о условима под којима бораве негде ван града. А можда су ипак
стари и искусни ратници били у праву кад су тврдили да је боље и по
њих сигурније да се налазе ван града. Иако се посматрачу са стране
може чинити да би жене и деца могли браниоцима бити охрабрење
током борбе, то би и саме непријатеље више подстицало да оштрије
нападају. С једне стране, варвари би рачунајући на велики плен и не
обазирући се на ране и на опасности, одлучније и одважније јуришали
на утврђење, док би, са друге стране, непријатељ имао мању жељу да
напада утврду на чијим зидинама стоје само храбри и одлучни браниоци
чије руке жуде за њиховом крвљу и који су спремни дати и сопствени
живот за одбрану слободе.

Јадиковање Кројана при одласку из града

Било је тужно гледати ожалошћене Кројане како напуштају град и
своје домове. Свуда се чуло нарицања жена, а није било куће, улице
или угла у граду где се није чуо плач. Трг је одзвањао јауцима и вапајем,
једни су корили своје пријатеље што тугују при одласку, други су им се
придруживали у плачу и јадиковању, али највидљивији знак њихове
несреће и бола могао се видети у црквама у којима се мноштво људи
молило и сузе проливало пред олтарима. Оно што је ту несрећу чинило
још грознијом, био је обичај у том народу да гребу своје лице и ударају
се у груди док жале и тугују. Иста туга видела се и међу трудницама, а
старе жене поводиле су се за другима у њиховом туговању. Никакво
јадиковање и туговање није се сматрало неприкладним, а највреднијим
хвале сматран је онај код кога су се најбоље могли видети знаци туге и
жалости. Било је и неких који су се, иако не без злобе и безбожности,
питали зашто је Бог допустио да на њих падне оваква несрећа.

165
 После, када би им сузе умањиле тугу, мајке су говориле синовима, и
то им понављале непрестано их грлећи и љубећи, показујући им своје
седе власи и присећајући се прошлих времена, како су их лепо неговале
и бринуле о њима док су били деца, и како се сада међусобно воле због
тако исказане доброте. Жене су показивале одојчад своју мужевима,
говорећи им жалосно да ће постати удовице, а њихова деца сирочад.
Остарели очеви, збуњени, ћутке су туговали, у великој бризи за своје
храбре и неустрашиве синове. Нису се усуђивали да им се обрате и да
их храбре, нити су се усуђивали да их одвраћају од опасности, од борбе,
од њихових дужности, да не би мислили како им је стало само до њихо-
вих живота, а не до целог народа и земље.
Када је кнез, упозорењем да се залудним туговањем и личним разго-
ворима само губи време, издао заповест да град напусти све то мноштво
људи и да се сви борци врате на своје положаје, сви су поново бризнули
у плач. Чинило се тада као да су, ни мање ни више, већ видели неприја-
теља како све плени и одводи њихове очеве, мужеве и мајке у тешко
ропство, како руши њихове зидине и уништава и скрнави цркве и сва
света места. Тешко их је било одвојити од оних које су грлили, и сви би
они остали са својим ближњима да поделе њихову судбину, да их кне-
жеви гласници и војсковође нису пожуривале да одлазе.
Тек тада су почели да се опраштају пољупцима и загрљајима и да уз
јецаје и узвике напуштају своје најмилије. Док су се удаљавали, стално
су се окретали ка градским зидинама не гледајући куда корачају и куд
иду. Тамо је пристигао и велик број сељана са својом стоком и покрет-
ном имовином, да непријатељ не би ништа могао опленити чиме би се
могао издржавати.
Скендербег је остатак дана провео делећи војницима оружје и жито.
Сваки војник добио је жита колико му је потребно за годину дана, а
раздељујући им велике количине оружја, како би им учврстио веру и
поуздање, саветовао их је да све време треба да га држе код себе и да
га добро искористе против непријатеља. Ови његови поступци наишли
су на одобравање свих војника.

Скендербег објашњава Кројанима како се треба

бранити од Турака
Следећег дана Скендербег је послао по војводу Врана, по рођењу
Епирца, којег је недавно одредио за управника Кроје и високо га ценио
и много волео, и због заслуга његових предака и због врлина које је и
сам показивао. С њим је дуго разговарао о одбрани Кроје и лукавствима
Турака. Када су завршили разговор, изашао је на трг, стао усред своје
војске и потом им се обратио громким гласом. Поручио им је да се држе
заједно и остану верни једни другима и граду кога ће, заштићени унутар
166
зидина, бранити својим животима. Свакоме од њих обећао је награду за
верност, а казну за издајство. Упозоравао их је да се држе својих дуж-
ности у одбрани, да одлучно одбију сваки непријатељски покушај да им
се приближи и да ни у каквом случају не преговарају са противником.
Не смеју слушати њихова убеђивања и речи ма колико оне билe обећа-
вајуће јер ће османлије, под изговором лажног, а смртоносног мира,
чекати у заседи и изиграти све оне који неопрезно поверују њиховим
обећањима. Уколико виде да не могу никога убедити у своју причу, да
их нико не слуша и не пада на њихова празна обећања и ласкања, мора-
ће се срамно повући. На тај начин ниједна њихова превара неће успети.
Рекао им је да је њихов град лако бранити, и да је због природе тог
места оно само по себи довољно да лако осујети и поништи било какав
покушај напада, чак и да браниоци града не учине ништа и да стоје са
рукама везаним иза леђа. „Шта још рећи за опомену вама?”, питао их је.
„Како да охрабрим више оне који су храброст и верност толико пута
показали на делу и чије су врлине познате целоме свету, толико да чак
и да ми нисте дали доказ тих својих врлина, ја и даље не бих посумњао
у вашу верност.”
Када је тако охрабрио Кројане, Скендербег је изашао из града са сво-
јом дружином, а сав народ из града пратио га је до капије. Чим се капија
затворила за њим, он се придружио осталим својим снагама већ улогоре-
ним на отвореном пољу поред града. Пошто је прегледао логор, узјахао
је и војсци наредио покрет. Убрзо се срео са Мојсилом који је са својом
изабраном дружином долазио из правца Светиграда, града смештеног
на турској граници, од велике важности за Скендербега. Мојсило, Дебра-
нин, добро је утврдио Светиград и обезбедио му све што је било потреб-
но за одбрану. Људи су имали довољно залиха и хране и оружја, насипи
су урађени на начин који је сматрао сврсисходним, а из града је извео
све који би због својих година, пола или лошег здравља могли угрозити
његову сигурност. Управу над градом препустио је Петру Перлатском,
добром и мудром вођи, са великим ратним искуством. Оно што је смат-
рано најсигурнијим за одбрану града и најбоље одабраним, после се по-
казало кобним по тамошњу посаду коју су највећим делом чинили Деб-
рани, међу најбољим ратницима епирским.

Скендербегов говор житељима Светиграда

Скендербегу се свидело све што је Мојсило урадио и похвалио га је
због тога. Дао му је и неке одреде који су му били на располагању и
служили као појачање у одбрани појединих утврђења у земљи. И њега
и још неке војсковође и кнежеве задужио је да провере да ли све утврде
располажу довољним бројем војника за одбрану. Бринуло га је да Епир-
це, због немара или лакомислености, не задеси нека изненадна невоља.
167
Скендербег је са малим бројем коњаника одјахао до капија Светиграда
јер је за тај град бринуо више него за било који други; као да је наслући-
вао, и предосећао, пропаст која се том граду спремала. Да би охрабрио
тамошњу посаду и да би их припремио за лукавства и преваре Муратове,
од којих је можда и више страховао него од отворене битке са његовом
војском, он уђе у град и са места на ком је било највише војника, пред
најугледнијим људима који стајаху око њега, обрати им се:
„Ви, јунаци и грађани Светиграда, ако желите да докажете и овекове-
чите своју верност и да своју веру потврдите неким делом вредним
памћења и вечног сећања на вас и ваш подвиг, добри и свемоћни Бог
није вам могао дати бољу прилику од ове која вас је дигла на оружје и
ставила вам га у руке. До сада смо се борили за победу, за славу, за
углед наше земље, а сада ћемо се борити за очување своје слободе и
зидина овог вашег града и целе земље. Вама је дато да то свим својим
снагама браните, како безбројне награде и хвале, велика слава и част
коју заслужисте и задобисте у рату са мном на челу, сада не буду осра-
моћене и понижене.
Највећи удео у нашем успеху припашће вама јер ће први удар Мура-
тов, и први налет варвара кад уђу у Епир, бити ваш град. Нека ја будем
први који ће вас упозорити да би пад Светиграда, најсигурнијег бедема
у земљи, омогућио Турцима да, без много тешкоћа, продру дубље у зем-
љу и изложе је насиљу. Зато ћете прве плодове рата осетити ви, и стога,
ако у вашим срцима има још храбрости, и ако, тако одважни, имало
бринете за своју слободу, ви лако можете зауставити насртаје гордог
непријатеља нашег и уништити његову дрскост и гордост. Од вас и
вашег држања зависи да ли ће Османлија осетити страх, или наду и
охрабрење. Ако наиђе на стамену одбрану и храбре браниоце, овакве
какве вас сада видим, неустрашиве и одлучне, уплашиће се да иде даље
мислећи да га у другим местима чекају још већи отпор и већа опасност.
Тако ћете Мурата одвратити од напада на друге градове Епира и
нагнати на акције због којих вас неће држати под дугом опсадом. Ако га
његове године натерају да упорно и тврдоглаво насрће на вас, онда не
сумњам да ће његова војска оседети пред зидинама вашега града пре
него што се одлуче на повлачење. И сами знате да је природа овог места
таква да се не морате плашити снаге непријатељске, колико год да су
они одлучни и гневни. Добри саборци моји, зато будите чврсти и одлуч-
ни, и својом вером себи и својој земљи извојујте победу која се неће
никада заборавити!
Од вас и ваше врлине и јунаштва, понављам, зависе сви Епирци. Сви
они гледају у вас и сви чекају да вас обаспу да ли хвалама, да ли осуда-
ма. И шта више да вам кажем? Боље да сами, најхрабрији Дебрани, раз-

168
мислите о томе него да вас превеликим бројем својих речи нагоним да
помислите како потајно сумњам у вашу верност.”

Мурат подиже војску и саветује се са пашама око

похода
У исто време кад је Кастриот са својом војском ишао ка Кроји да прип-
реми њену одбрану, турска војска сакупљена у Азији пребацила се у
Европу и после дугог путовања стигла у Једрене, њих не више од четр-
десет хиљада. Кад год је султан ратовао у Европи, обично је највећи део
његових снага скупљан из области близу будућег ратишта. Разлог је
прост: тамошњи војници боље су познавали начин на који суседни хриш-
ћани ратују, а било их је лакше и брже окупити, с обзиром на то да су
живели на тим просторима.
Док су се османлијске снаге окупљале са свих страна, а Мурат скоро
привео крају своје опсежне припреме и окупио велику и моћну војску,
сазвао је тада своје паше и најбоље војсковође да се посаветују како да
започну поход. Једни су били мишљења да треба одмах, без икаквог
одлагања, послати у Епир одред коњаника (званих акинџије, најокрут-
нију и најгору врсту људи склоних пљачки и отимачини, које можемо
поредити са нашим пустоловима), да попут плаховите олује ударе на
њих изненада и све пред собом опустоше и наглавачке преврну. Неоп-
резног и неприпремљеног непријатеља тако би увукли у борбу, после
чега би султан, са целом војском која би била у близини, свом силом
ударио на Епирце и потпуно их уништио.
Други су били супротног мишљења. Уверавали су га да непријатеља
не треба изазивати на тај начин, како му не би дао прилику да се прип-
реми, чак и за вођење дугог рата. Осим тога, могло би се десити да
упадну у њихове заседе, као што им се то дешавало и у пређашњим
сукобима. И не само то, они имају своје уходе по целој земљи која је већ
спремна за рат. Њихови градови добро су утврђени, са јаким посадама
и други одбрамбеним механизмима, а све путеве и пролазе запосели су
њихови војници. Истовремено, Скендербег с одабраним ратницима оби-
лази земљу тражећи најгушће шипражје и забачене увале по шумама, у
којим би могао постављати заседе. Због свега тога, врло је опасно и
ризично мислити да се против тако лукавог и опрезног непријатеља
може ратовати на препад. Боље би било ићи на сигурно, како се не би
понављале грешке почињене током ранијих сукоба. Уосталом, зашто да
непотребно падају под оштрицу епирског мача док чекају да им главнина
војних снага дође у помоћ. Да им хришћани не би проливали крв и уби-
јали их, и тако их спречили да победе у овом рату, они су сматрали да
је боље одмах и одједном напасти с целом војском, како би се Османско

169
царство једним ударцем лишило свих тешкоћа и, ван сваке сумње, те-
рета дугог рата.
Ниједно од ова два мишљења није одобрено, већ је прихваћено тре-
ће, средње решење, као неко које више одговара времену и значају
таквог похода: Одлучено је да се покрене једна трећина војске, или мало
мање од тога, уз претпоставку да ће она бити у стању не само да се
одупре непријатељу и спречи његов општи напад, већ да ће, ако се
укаже прилика, моћи прећи и у напад. Такође, својом изненадном поја-
вом моћи ће да омете непријатељске намере и обезбеде сигуран пролаз
за преостале две трећине царске војске. У складу са тим, одмах је одаб-
рано и према Епиру послато четрдесет хиљада лаких коњаника опрем-
љених мачем, лаким штитом, копљем, оклопом и буздованом од гвожђа.
Њихов задатак био је да најкраћим путем крену ка Светиграду и да
започну опсаду на начин који сами одаберу.

Распоред и подела турске војске

Када су завршили саветовање, Мурат је наредио да се окупи преос-
тала војска и сачини распоред за битку. Велики број војсковођа стајао
је тамо јер је турска војска била раздељена на бројне одреде, зване
санџаци, који су и називи управних области. Испод њих су тимари – они
који имају одобрену годишњу плату. Сваки санџак има под собом многе
субаше, или предводнике одреда, који су већег угледа од тимара и имају
веће плате, а у зависности од својих достигнућа, имају већи или мањи
одред коњаника под својим заповедништвом. Пешадија, и из Азије и из
Европе, раздељена је у више одреда, сваки са својим вођом. Постоје и
помоћни одреди, којих није мало, и који се, по обичају, позивају у време
рата и шаљу код свог владара. Сем њих, ту је и велик број добровољаца
корисних у свим походима. После свих њих следи три хиљаде људи који
се налазе у дужничком ропству или су због неког свог недела изгубили
плату. Ту је и велик број храбрих младића жељних да учине неки подвиг
како би се или искупили за пређашња недела и били враћени на стари
свој положај, или како би заслужили цареву милост или неку награду и
војну плату.
Шатор султанов све време чува више од седам хиљада наоружаних
бораца, од којих су неки на коњима, звани спахије, силастри и улуфе-
кије, а други, звани јањичари, као какви чланови султанове породице.
Сви они били су пешадија, попут македонске фаланге, копљаника древ-
них Македонаца. Тај ред основао је Мурат, а чинили су га људи највич-
нији рату. Одабрани само за ту сврху, служили су као последња одбрана
и чувари самог султана. Њиховом заслугом су и он и његови наследници
били успешни у бројним великим освајачким походима, а уз њихову
помоћ освојен је цео Левант.
170
 Уз војску се кретало и мноштво ненаоружаних људи и робова чији је
основни задатак био да код непријатеља стварају привид да је војска
много већа него што уистину јесте. Мурат их је водио више да би застра-
шили непријатеља него да их користи у борби. Уколико би и дошли у
контакт са њим, били би мачем посечени попут оваца које иду на клање.
По природи ствари, то би непријатеља изморило и ослабило, тако би он
у сукобу са војском био много лакше савладан. То је и иначе био један
од начина на који су Турци ратовали.
Турску војску предводе двојица главних команданата које они зову
беглер-бегови, што бисмо ми рекли „господар над господарима”; један
предводи азијску, а други европску војску. Било би оптерећујуће за
читаоца да до појединости све набрајам и описујем, те ћу укратко нешто
рећи о укупном броју целе те војске. Истина, о томе постоје разни извеш-
таји, што би, у очима људи који прихватају само поуздано доказане
чињенице, могло умањити поузданост података које дајем. Једни тврде
да је велики Турчин у свом логору имао 150.000 бораца, а од чега 90.000
коњаника и 60.000 пешака. Други, пак, тврде да је имао 120.000 бораца,
двадесет хиљада коњаника и десет хиљада пешака мање од претходног
броја. Иако сматрам да није толико ни битно који је извештај тачан,
мислим да је први број, већи, вероватнији, с обзиром на опсежност и
трајање њихових припрема за рат. Ипак, та војска није била савим уре-
ђена. На то се није превише ни обраћала пажња, као што је то био оби-
чај када турски цар креће у битку у којој треба да се искаже права
вредност војске. Ова је војска била спремљена за опсаду градова и ру-
шење зидина, а не толико за битке на отвореном пољу.

Поход Турака на Епир

Када је Скендербег охрабрио браниоце Светиграда и обезбедио им
све што је сматрао неопходним, отишао је отуд и целу земљу пројахао
палећи срца својих поданика, понекад са даровима и похвалама, а по-
некад упозорењима на велику и страшну опасност која им се ближила.
За то време, како би се могле издржати све ратне недаће, Мојсило је
сва места обезбедио довољним посадама и потребним залихама жита,
оружја и друге ратне опреме. Када је све то било уређено, Скендербег
брзо крену ка својој војсци којој је било наређено да га сачека близу
Кроје. Дебранин му се прикључио са својом дружином, те су заједно,
радосна срца, стигли на зборно место. Нису имали времена ни да се
обрате војницима или војсковођама, пошто су са свих страна почеле да
стижу жалосне и страшне вести, једна за другом, да је непријатељ већ
стигао, да је сва земља у пламену, у јадном стању и у великом метежу.
Убеђивали су Скендербега, иако ни сами нису били сигурни у то (али
страх чини људе лаковернијим), да је сам Мурат тамо дошао и са својом
171
војском већ прекрио све планине и долине, и сва поља у земљи. Стога,
молили су свога кнеза да, зарад сигурности и целе војске и сопствене,
не излази на отворено поље и излаже се опасности пред толиком силом
и пред тако моћним противником. Предлагано му је да се са својим рат-
ницима повуче на неко високо и неприступачно место, одакле може да
посматра непријатеља и смисли начин за борбу и сигуран пут од којег
може бити користи.
Те речи нису узнемириле Скендербега, нити су га могли убедити да
оде из места у коме је уредио свој логор. У међувремену, стигли су и
други гласници, брже но што се очекивало, с извештајима који су се од
претходних разликовали само у броју непријатељске војске. Било је то
разумљиво јер сва турска војска до тада још увек није била откривена,
нити је стигла да се спусти у долине; сви њени одреди још нису били
сједињени, те извештаји о њеном укупном броју нису могли ни бити
поуздани. Стога је Кастриот одабрао из своје војске четири хиљаде
коњаника и хиљаду пешака, и са њима кренуо, потајно, према Светигра-
ду знајући да ће се непријатељ тамо улогорити.
У зору је дат знак за покрет, а сутрадан, на око три сата по поноћи,
стигли су и улогорили се на десет километара од Светиграда, удаљеног
од Кроје деведесет километара. Ту је Скендербег одабрао погодно место
за своју војску и потом наредио да се направе одбрамбени шанчеви.
Када је распоредио коњанике и пешадију по различитим деловима лого-
ра, наредио је да се поставе страже и осматрачнице и да се ватре у шан-
чевима не пале. Такође, заповеђено је да не проговарају, после чега је
он, са Мојсилом и Танушем Топијом, отишао да извиди непријатељски
логор.

Како се борити против непријатеља

Пролазећи кроз најгушће шуме и непроходне клисуре, стигли су, у
највећој тајности, на врх једне планине наспрам Светиграда, одакле су,
на дневној светлости, све могли опазити и прегледати. Потом су се брзо
вратили у свој логор. Велика су неслагања била шта да се предузме,
пошто су варвари били улогорени и заштићени зидинама, а држали су
околна брда и поља испод њих. Епирске војсковође нису виделе на који
би начин, без великих губитака у својим редовима, било шта могли пос-
тићи. Опасност је заиста била превелика, будући да би њих, тако мало-
бројне, турска војска могла лако поразити на отвореном, у подножју
планина. Страховали су и од царске војске која их је могла напасти када
се не буду надали, па би били опкољени нашавши се између две војске.
Из тог разлога нису се ни по коју цену могли упуштати у битку, нити су
могли, због превелике опасности, да позову градску посаду у помоћ.

172
 Сматрали су зато да би најсигурније било, ако би то успело, неким
лукавством разделити противничке снаге, а онда их навући у за њих
непогодна места. Ипак, тога дана ништа није урађено, пошто су их сум-
рак и ноћ спречили да спроведу свој наум. Могли су само на све стране
послати извиднице, да јаве о Муратовом доласку и пазе да непријатељ
не постави неку замку или заседу.
Пола ноћи провели су Епирци одмарајући се, а пред зору кренули су
на разне задатке. Скендербег се у међувремену улогорио ближе граду,
тако да је био не више од седам километара удаљен од непријатеља.
Рачунао је да ће их, због близине, лакше поразити ако дође до борбе.
Кад је било извесно да су се сви војници одморили и себи спремили све
што им је потребно, послао је способне и снажне људе да на погодним
местима припреме заседе. Жбуње и шипражје било је на свим странама
испуњено војницима, пешаке је распоредио по тешко приступачним
странама и планинским стрминама, а он сам, са коњаницима, сместио
се у подножју околних планина.

Скендербегово лукавство и мањи сукоб са Турцима

Када је урадио све то, позвао је к себи Мојсила и Музаку Ангелининог,
једног од најбољих коњаника и племића посебно помена вредног. Пошто
их је најпре охрабрио, послао их је са тридесет храбрих и одважних
младића да изазову непријатеља да изађе из својих шанчева и навуку
их у заседе.
Немојте мислити да се Скендербег није добро припремио или да је
заборавио одабрати довољан број најбољих коњаника који су, за ту
прилику, били обучени као обични војници. Учинио је то да непријатељ
не би сазнао да су то били веома искусни и вешти ратници. А међу вој-
ницима није било ниједног који није водио још једног коња што је носио
жито, да би се стекао утисак да се скупљачи жита враћају са поља. И
како ништа не би недостајало овом покушају да се непријатељ завара,
они су се ка граду кретали слабије коришћеним путевима, преко планина
које нису биле чуване и по којима није било непријатеља, тако да се
чинило како желе да дођу у Светиград. Предводници те војске, будући
највештији и најбољи војни стручњаци, радили су све како им је запо-
веђено и ништа им није промакло. Војници су за њима ишли одлучно,
радосна срца, не страхујући ни од какве опасности која би их могла
задесити.
Сутрадан, зором, када су звезде нестајале са видика, приближили су
се непријатељским шаторима на мање од два километра. Турски осмат-
рачи тада су их приметили са висине, те су прво покретима руку, а онда
и узвикивањем, остале упозоравали на њихову појаву. Епирце то нити
је омело нити уплашило, они су само убрзали своје кретање јер од неп-
173
ријатеља још увек није било опасности, нити би од повлачења имали
користи. И тада, један од мањих турских одреда с осматрачнице устаде
и, мислећи да су то неки сточари или сељани што носе жито, узе оружје
у руке и крену да их нападне. Презревши мали број непријатеља, а
наоружани великом храброшћу, Епирци су били спремни да им се суп-
ротставе, али су најпре почели да се повлаче претварајући се да то чине
у страху. То је варваре подстакло да још брже и неустрашивије крену за
њима. А Епирци изненада зауставе своје коње, окрену се ка прогоните-
љима и исучу мачеве, спремни да им се супротставе јер су им се варвари
већ толико приближили да су им њихови коњи скоро дисали за вратом.
Турке то није застрашило, већ су подигли своје штитове и први ударише
на Епирце. Један од њих, Азијат, крупан и снажан човек, јахао је пред
својим саборцима машући буздованом у десној руци. У једном тренутку,
уз страшан повик, свом силином бацио га је на Епирце. Иако су они били
збијени, прошли су неозлеђени. Само је један млади Дебранин, који је
својим штитом задржао буздован, пао од силног ударца, али је одмах
устао и с осталима кренуо на Турке у обрачун ножевима.
Број бораца и врста оружја које су носили били су приближно исти,
па је то борбу учинило равноправном. Била је то добра борба. Турци
нису имали боље оружје од хришћана јер су, потцењујући непријатеља,
на брзину изјахали из шанчева. Носили су само сабље скимитар и шти-
тове. Ипак, у једноме су Епирци били у предности, њихов одред састојао
се од одабраних и најбољих ратника, док је међу Турцима било људи
различитих способности. Из својих шанчева на брзину су се дигли они
који су се први ту нашли.
Већ у првом налету они су били поражени, пошто је Мојсило одмах
усмртио оног Азијата који је међу њима био најјачи, тако да су се они
остали, ако им неко из логора не притекне у помоћ, уплашили и забри-
нули не само за пораз у борби, већ и за своје животе. Зато су почели
мало по мало да се повлаче и на крају се окренули и почели да беже.
Тако су они натерани у сраман бег, иако су до малопре они били гневни
гониоци. Епирци су их пустили да побегну; ништа им не рекоше и ника-
кав победнички поклич не изустише. Само се окупише око свога вође и
не обраћајући никакву пажњу на тела и плен побијених, вратише се
својим теретним коњима и брзо се запутише тамо откуд су и дошли.
Победа у том сукобу знатно их је охрабрила, али уздржали су се од
слављења победе све док цео овај подухват не буде успешно приведен
крају.
Један из њихове дружине, познат по подвизима у рату, био је тешко
рањен, толико да су његови јауци и бол узнемирили његове саборце.
Догодило се, наиме, да му је један Турчин у оном сукобу пробио раме
својим мачем, тако да више није могао носити оружје нити јахати коња.
174
Мојсило се смиловао над њим, сјахао је са коња, узео га у своје руке и
посадио на коња иза једног војника којем га је поверио. Рече му да
добро пази да рањеник не падне кад коњ убрза кас јер се није могао
држати руком, и да га брзо одведе у логор, да би био међу својим
саборцима пре но што дође до узбуне и новог непријатељског покрета.
Што се тиче осталих, сви су се читави вратили из борбе. Међу обреза-
нима било је пет погинулих и осам рањених. Чинило се да то није много,
али јесте много ако се узме у обзир укупан број нападача.

Метеж и узбуна и у турском и у Скендербеговом логору

Када је онај војник са рањеником на коњу отишао толико далеко да
се изгубио из вида, зачу се велика вика у Муратовом логору: кад су се у
логор вратили рањени Турци и показали своје бројне ране, сви су се
узрујали и подигли на оружје, нарочито сродници пострадалих. Мимо
наређења својих вођа, размилели су се на све стране, без икаква реда,
вођени гневом и жељом за осветом. Али кад им је војсковођа издао
наредбу да стану и спреме се за напад, сви су стали и пред својим
шаторима поређали за битку. Њихов предводник сумњао је да би хриш-
ћани могли смислити неко ново лукавство, уверен да се и иза „сељана”
и „сточара” крије нека превара. Било му је јасно да велике ране његовим
војницима нису могли нанети неки разбојници или обични сељани. Зато
је одлучио да из војске издвоји четири хиљаде најхрабријих и најодваж-
нијих коњаника, како се не би десило да због малог броја употребљених
војника буду поново посрамљени и понижени. Њих је послао да расте-
рају „сточаре” и да им узму коње, те да потом извиде све долине, брда,
планине, шуме и скривене пролазе и тако разоткрију заседе које су
Епирци припремили.
Док се то дешавало, војник којег је послао Дебранин са рањеником
стигао је до Скендербега. Пошто је рањеника предао његовим сабор-
цима да се побрину за њега и залече му ране, овј војник стаде испред
осталих војника и као неки безумник поче викати и позивати их, многе
по имену, да се подигну на оружје: „У бој, у бој! Непријатељ долази!
Узбуна је у њиховом логору, и сав се логор њихов подигао на оружје!”
При томе показивао је прстом на прашину која се, у даљини, дизала као
доказ да се тамо креће турска војска. На то се Скендербег мало збунио
мислећи да је његова војска поражена и да су се само двојица њих вра-
тила, један рањеник, полумртав, са ранама из којих је још текла крв, и
други, овај што виче, уплашен и узрујан. Али, кад је Скендербег сазнао
шта се уистину догодило, његова забринутост претворила се у радост и
самопоуздање. Смејући се, охрабрио је војнике и позвао их да на себе
ставе оклоп и појашу коње.

175
 Турци јуре Мојсила и упадају у епирску заседу. Победа
над 4.000 Турака пред Светиградом
Видело се с осматрачница смештених на високим планинама како
Турци прате Мојсила и приближавају се заседи и оштрици епирског
мача. Мојсило и његови војници јахали су полако и не бежећи од Турака,
али чим су видели да су се неверници подигли из својих шанчева, по-
чели су да се повлаче. Брзо су прејахали преко пољане и попели се на
једно брдо на северној страни, брдо које је покривало средину и под-
ножје скривеног места у којем су се улогорили хришћани. И пре него
што су им се непријатељи приближили, неприметно су се спустили ка
својим саборцима и умакли прогонитељу.
Када је непријатељ видео да их нема, мислили су да су се сакрили на
крај долине, јер су тако брзо сишли са врха планине. У жељи да их
опколе, расејали су се посвуда, без реда, једни ка врху брда, а други
продирући ка долини. Но, када су стигли близу хришћанског логора,
зачули су коњско њиштање. Застали су тада и ћутке ослушкивали, све
док поново нису јасно чули коње и тако открили непријатељску заседу.
Али, би касно. У том им се тренутку све учини опаснијим него што је то
деловало док су их само могли чути. Јер, у великом страху све делује
опасније, те су без размишљања кренули да беже.
И тада, док су они почели да се повлаче, Скендербег нареди да се
огласе трубе и са својом војском јурну ка њима, бескрајно изненађеним
и застрашеним. Скендербег је кренуо ка њима са леве стране, Тануш са
десне, а пешадија је силазила са планина и излетала из шума где је
чекала у заседи. Иако изненађени и занемели пред оним што им се
дешавалио, издржали су налет, мада не и целу борбу. Кад су видели да
им нема друге него да се хришћанима супротставе што боље могу, брзо
су се успели на планину, одакле су најпре почели бацати копља на про-
тивнике јер им је због висине и стрмине било најпогодније да тим оруж-
јем не дозволе хришћанима да им приђу ближе. Али када се на суседно
брдо попео Епирац Манојло са својих двеста стрелаца и самострела, брзо
су натерани да сиђу одатле. Јадници, с једне стране били су обасипани
стрелама, а са свих осталих страна нападала их је хришћанска војска.
У таквом безизлазу, поделили су војску на два дела и, са сабљама у
рукама, без обзира на све опасности, кренули да се пробију кроз непри-
јатељске редове; многи су тако пострадали. Било је лако одморним и
бројнијим хришћанима да их поразе. Нарочито је то било лако самоме
Скендербегу који је, попут непробојног бедема, са великом војском ко-
њаника и копљаника, стајао са десне стране. Зато Турци одлуче да све
ставе на коцку и, пошто се скупише на једном месту, кренуше свим сна-

176
гама да се пробију левом страном. И заиста, уз огромне губитке и велико
крвопролиће, неки су успели да прокрче себи пролаз и побегну.
Изненада настаде метеж јер су Епирци кренули да их јуре, без икаква
реда, све остављајући на страну само да би их у крвавом пиру уништили.
У целом том метежу, док су се пробијали, више је Турака погинуло од
палих сопствених коња него ли од руке непријатељске. Ипак, успело их
је побећи мало мање од две хиљаде, док су остали лежали мртви, опле-
њени и наги, на местима на којима су убијени. Од преживелих, њих
осамдесет било је заробљено, а потера за бегунцима трајала је тек две-
стотинак метара јер је Скендербег, задовољан победом и сматрајући да
ако војнике пусти да јуре непријатеље и униште их, ризикује да му се
обије о главу овај успех, наредио трубни знак за повлачење. Непријате-
љу су отели све три заставе, а похватали су око хиљаду коња, што је
био велики плен. Остали коњи настрадали су током борбе. На победнич-
кој страни погинула су само двадесет двојица, а рањених било је петна-
естак.
Кнез епирски је овом победом и великим пленом надокнадио губитак
који су претрпели када су Турци отели оно жито које су Мојсилови вој-
ници носили као „сељани”. То су жито они однели у свој логор и радова-
ли су се очекујући да се они „сељани”, који су носили жито, доведу у
оковима и казне због тога што су убили ону петорицу Турака. Али, када
су се, супротно очекивању, суочили са врло проређеном и уништеном,
некада великом војском својом, били су огорчени и велика их је жалост
обузела. Скаменили су се од неописивог страха да ће хришћани, понесе-
ни својом победом, кренути ка њиховом логору и да ће и они сами дожи-
вети судбину оних који су нешто раније страдали. Мислили су, заправо,
да је хришћанска војска била много већа и да се против њих сва земља
подигла на оружје.
Зато су пазили на целу војску, пажљиво су је припремили за битку и
распоредили око шатора неколико својих војсковођа. Коњи су стајали
зауздани и под седлом, спремни да се на њих узјаше јер су били сигурни
да ће непријатељ ускоро доћи. Али наш Епирац друкчије је одлучио,
пошто га победа није занела толико да крене напред, нити се због побе-
де осилио и погордио. И он је размишљао на исти начин као и његов
непријатељ, те је и сам очекивао да ће га непријатељ, у жељи да се ос-
вети за недавни пораз, свакога часа напасти. Ово нарочито због тога
што су се већ ширили гласови о близини султанове војске.
Водећи рачуна о свему, Скендербег је непосредно по заласку сунца
наредио да војска тихо покупи своју опрему, повуче се седам километара
даље од непријатеља и тамо улогори. А следећег дана, пре изласка
сунца, послао је Тануша у Кроју са педесет коњаника, младих слугу, да
у безбедна места одведе оне који су носили плен и водили коње недавно
177
узете од непријатеља, те да пожури војску коју је тамо оставио под
вођством Ђурђа Стреза.

Долазак Мурата пред Светиград, 1449. године

Током седам дана све епирске снаге су се сјединиле. Али, два дана
пре него што су пристигле потребне залихе у њохов логор, на видику се
појавило пет хиљада Турака, као извидница султанове војске. У три сата
после поноћи поставили су шаторе пред Светиградом, а следеће ноћи
дошао је и сам Мурат с остатком своје војске и целокупном опремом.
То је било 14. маја 1449. лета Господњег, девете године Скендербего-
вог ослобођења своје земље, у време када пшеница зри и ливаде затра-
ве, и тако се има обиље хране и за војску и за коње. А у то време су
варвари обично кретали у походе, нарочито у стране земље. Због тога
је Османлија изричито забранио својим војницима да плене и пустоше
по непријатељској земљи и да секу или газе пшеницу, како би је, када
сазри, могао користити као храну за своју војску.
Када је Османлија стигао пред Светиград, почео се разметати својом
војском; било је уобичајено у турској војсци да се таквим разметањем
страши околно становништво. Најпре су, уз велику грају и ратне покли-
че, кренули одреди пешадије и азапи (пешадија са платом од три дуката
по месецу), а за њима коњаници, тимари, субаше, санџак-бегови и оста-
ле вође. После им се придружила и топовска грмљавина. Тек када се и
то смирило, поболи су своје заставе у земљу и на свим странама почели
да постављају шаторе. Највише обичних војника и пешадије улогорило
се у подножју планине, близу градских зидина, односно на најугрожени-
јим местима. Коњаници су били удаљени око триста метара од града, а
шатори турског цара око шестсто метара, можда нешто више.
Турци су ту ноћ провели у подизању шатора, опремању логора, пос-
тављању страже, али и уз песме и друге видове разоноде. Упркос томе,
султан је био прилично забринут, и због недавног пораза од хришћана,
и због мале наде да би град, подигнут на стрмој и тешко приступачној
планини, због чега се чинио скоро неосвојивим, могао бити заузет брзо
и без тешкоћа. Ово утолико пре што је та планина одвојена од другог
дела планине, те је пешацима скоро немогуће да се приближе зидинама,
колико год да им опрема била лака. Зато, да би могао освојити град,
Мурату је пало на ум да код бранилаца ослаби веру и самопоуздање, те
да град освоји неким лукавством пре него ли оружаном силом.

Муратова понуда житељима Светиграда и одговор

управника града његовим изасланицима
То је био разлог што ни следећег дана није било напада на зидине,
већ су војници остали унутар логора, пошто им је било забрањено да
178
излазе и нападају непријатеља. Али негде око вечери султан пошаље
гласнике ка граду да им пренесу његове захтеве и упозори их на опас-
ности које их чекају ако на први трубни знак не буду предали град. И
поставио им је следеће своје услове: да ништа неће мењати око управе
града и тренутног стања у граду, те да ће сви и даље уживати сва права
и слободе и све што им је Скендербег дао. Осим тога, управнику града
понудио је неке погодности, а градској посади слободан пролаз да иде
куд год желе и, приде, 300.000 аспри (то је новац коришћен међу Турци-
ма). За одговор оставио им је једну ноћ. Уколико одбију понуду и наставе
да пркосе, поручио им је да ће већ наредног јутра видети војску која ће
преплавити град и срушити зидине. Тада ће им бити узалуд да се позива-
ју на понуду коју су једном одбили.
Управник града био је на тргу са великим бројем војника када му је
један са зидина јавио да неки султанови људи хоће да разговарају са
њим. Одмах је отишао на место са којег му је јављено да га чекају
султанови изасланици. Одатле им је, са зидина, довикнуо да преко тума-
ча кажу шта имају, на што су му рекли да је султанова порука намењену
само њему и да треба да му је пренесу насамо. На то им је управник,
добро расположен, одговорио овим речима:
„Пријатељи моји, заиста сте одабрали одлично време да донесете
поруку од султана и да своје тајне преносите током мркле ноћи. Очито
је да бисте хтели да своје намере сакријете не само од мојих војника,
већ и од светлости дана, због чега верујем да је ваша порука такве при-
роде да не трпи светлост. А можда то чините из скромности, па би вас у
том случају требало похвалити. Ипак, научио сам ја, на примеру својих
предака, да се никада са неким не договарам сам, без присуства својих
војника, мојих сабораца и пратилаца у свакој опасности, још мање да,
током преговора, од себе удаљујем оне које сам, због њихове спрем-
ности, изабрао да штите земљу Скендербегову, бране слободу Епира и
чувају мене лично. А осим тога, немам обичај да водим преговоре по
мраку са било ким ван града, нарочито не у смутним временима, док
свуда влада метеж.”
Рекао им је на крају да, ако могу, и ако су добронамерни, дођу сутра
ујутру, па ће тада саслушати све што имају да кажу. Рекао им је још да
се одмах удаље од зидина и врате тамо откуд су дошли.
Тада су му пришли његови војници и народ, незадовољни оним што
је поручио турским изасланицима. Почели су да вичу и уверавају га да
су они уходе, да су хтели да осмотре град, а не да му донесу какву пору-
ку или понуду. Молили су га да тим „изасланицима” отвори капије и пус-
ти их у град, како би их натерали да све признају. А онда, одсекли би
им руке (уобичајена казна за уходе) и послали назад у њихов логор.

179
 Али, мудри управник не само што је одбио њихов безумни захтев, већ
их је оштро укорио, а дрско и разуздано понашање војника осудио. И
рекао им је да у свету, међу људима, нема ничег светијег од поштовања
задате речи и заклетве, да су се понели као да су какви пророци па знају
ко су они, те да су због превелике сумње и нагађања могли прекршити
правила која важе у рату. Зато су изасланици и пуштени да се врате
своме господару, можда зачуђени што им се није дало да пренесу пору-
ку. Истина је да ништа нису постигли, али нису били повређени ни речи-
ма ни неким поступком.
Старац Мурат био је незадовољан тиме што се десило. Сматрајући да
му се непријатељ подсмевао и да га је презрео, нашао се у недоумици
да ли град ипак напасти или наставити са покушајима да га заузме да-
љим преговорима. На крају, пошто се смирио, схватио је да нема ничег
горег него да владар који иде у поход ради своје државе и славе, пре-
дузима нешто што неће користити замишљеном циљу. Утолико пре што
се даровима и мирним путем могу људи придобити, њихове градове и
тврђаве освојити, и све то без губитка својих људи.
Зато султан и наредног дана посла изасланике, с упутством да ста-
новнике града придобију за дате понуде. И, да би то изасланство добило
на угледу и поверењу, посла са њима једног од својих паша, неког лука-
вог старца родом из Епира, не би ли браниоце мало смекшао и лакше их
убедио молбама на њиховом језику.

Пријем Муратових изасланика у Светиграду и достојни

одговор Петра Прелатског
Како су се приближавали граду, а пре но што су стали преговарати,
управник града нареди свима да им искажу поштовање и да са зидина
помно мотре на планине и оближње шуме око града, да би осујетили
могућу заседу. Изасланике су затим пропустили у град на капију звану
Дебранска. Примљени су паша са тројицом војника и двојицом слугу.
Преко трга су проведени до цркве у којој су држани зборови најстаријих
и најугледнијих градских старешина. Млађима се није допуштало да тим
зборовима присуствују, како својим брзоплетим размишљањем не би
уносили немир.
Присвојивши себи право да говори први, турски изасланик почео је
да хвали грађане и ласка им, како би их придобио за себе. Причао је о
многим градовима и народима, о свему тако лепо и речито да његовом
говору није било мане, сем што је, како би Епирце заплашио, на сва уста
величао снагу и моћ свога цара.
Управник града најпре је похвалио лепоречивост и уљудност којима
је изасланик образлагао султанове жеље, да би га потом уверавао како
би их он могао убедити у оно о чему је причао, да храбра и одлучна срца
180
његових Епираца нису одана чувању слободе. То, с једне стране, а са
друге, Епирци би лако прихватили све те захтеве кад би претње Осман-
лијине могле надјачати њихову срчаност и храброст, или када би им
Скендербег учинио нешто нажао. Како их Скендербег никада није повре-
дио, а Мурат им још ништа доброга није донео, они немају разлога да
сада бирају између странца и својега, између непријатеља и пријатеља,
између неверника и хришћанина. Рекао му је да би султан требало да
оружјем окуша срећу, да мачем застраши браниоце и да не штеди зидине
њиховога града. Једноставно речено, султан би их прво морао све поби-
ти и лешеве њихове бацити на гомилу, да би видео да ли ће се становни-
ци града уплашити таквога призора, да ли ће, не би ли задобили
прихватљиве услове за мир, клекнути тада пред њим, прострти се и
пољубити му ноге. А до тада, било би непримерено и неразумно да се
пред њим покоре и понизе пре но што виде непријатељске заставе и
силу која ће се устремити на њихове зидине и бедеме. Нема, дакле,
попуштања пре но што дође до било каквог сукоба, јаука, рана и проли-
вања крви, пре но што они виде своје зидине срушене, а град похаран
и лишен сваке одбране. Рекао им је и да би за Мурата било много боље
да одустане од свакодневних брига и немира које рат са собом носи, да
подигне опсаду града, да се врати у Једрене путем којим је дошао, да
остатак свог живота и старости проведе код куће у миру и да више
својим оружјем не изазива народ који му је нанео толико пораза, народ
чију је он јаку веру и посвећеност својој слободи, и њихову несумњиву
оданост својим господарима, толико пута искушавао на несрећу и про-
паст својих војника и поданика. Што се тиче њега, управника, докле год
је жив, никада неће заборавити задату реч и заклетву своме кнезу, нити
ће предати град који му је поверен на чување. Увек је сматрао чашћу и
довољном наградом то што своју земљу види слободну. Али, ако земља
буде освојена, сматраће чашћу и обавезом да, све док поред својих са-
бораца не издахне ради будуће слободе своје отаџбине, својом десницом
војује за освету и слободу.
Овим одговором Петра Прелатског окончан је, истог тренутка, сусрет
с изасланицима јер ту присутне градске старешине, у један глас и уз
безбројне похвалне речи, одобрише његов говор и с њим се у свему
сложише. Турски гласници видеше да би узалудно било ишта даље гово-
рити јер се Епирци почеше разилазити, те и они изађоше из храма, у
пратњи управника града и његових људи. Како је било време вечери,
он их лепо угости и великом гозбом почасти. Пошто их је отпустио, они
се вратише у свој логор.
Самоувереност коју су показали становници Светиграда, мудрост њи-
ховог вође, као и обиље залиха које су у граду видели његови изасла-
ници (јер је залиха заиста било много, толико да су имали и више него
181
што им је било потребно), нису Османлију оставили равнодушним. А
управник Петар Прелатски је по градским улицама све то намерно по-
казивао варварима, како би они и о томе обавестили свога господара;
рачунао је да би султан могао бити обесхрабрен сазнањем да град не
би могао заузети ни дугом опсадом ни изгладњивањем становништва.
Султан се разљутио кад је схватио да се једна тако мала тврђава, обичан
заселак са шаком разбојника затворених у њему – како је он говорио –
усуђивала да њему одређује како да рат води и шта да чини. Највише
му је засметала њихова опаска да их до сада није могао победити и да
је сваки пут био потучен.
Увидевши по њиховом одговору да нема другог начина да се покоре
осим силом и оружјем, наредио је да се у његовом шатору окупе паше,
саветници и сви остали ратни угледници, како би заједно осмислили
најбољи начин да заузму град. Пошто се дуго са њима саветовао и чуо
њихова мишљења, наредио је да се обаве све припреме за обрачун с
Епирцима. Напад је одложен за следећи дан јер се ноћ ближила.

182
 Пето поглавље

Епирски кнежеви нуде помоћ Скендербегу за борбу

против Турака
Долазак турског цара и глас о његовој великој и моћној војсци уте-
рали су страх у кости свим Епирцима. Понајвише је то плашило кнежеве
и великаше који су се прибојавали да би, по заузећу тога већ опседнутог
града, тако страшан непријатељ могао кренути да сатре и њихове зем-
ље. Зато су они на својим тајним састанцима почели да обезбеђују све
што им треба за случај да догађаји почну тако да се одвијају, те су
утврде попунили јаким посадама и поставили страже да чувају улазе у
земљу. Мимо тога, они су почели да своје поклисаре шаљу Скендербегу
тражећи од њега да више не чека док Мурат некажњено, по својој вољи,
уништава епирске градове. Јер, тако су поручивали, ако горди тиранин
заузме Светиград, та ће га победа толико охрабрити да ће безобзирно
и окрутно наставити са нападима све док и њих не подјарми. Тражили
су од Скендербега да не делује сам, да се Турцима не супротставља са
тако малобројном војском и да их не изазива јер је њихов логор неупо-
редиво већи и моћнији; Епирцима ће сваки усамљени покушај само шко-
дити. Стога, они су му понудили своје коњанике, своје залихе оружја и
све друго што буде потребно, само да се тај варварски талас заустави
пре но што их све потопи. Уверавали су га да ће, уколико он отклони ту
опасност, сви Епирци бити безбедни. У његовим су рукама, дакле, мир
и благостање свих епирских кнежевина и његов ће успех донети Епир-
цима вечну славу.
Поклисари су се с таквим упутствима запутили ка планинама свети-
градским знајући да је Скендербег тамо успоставио свој логор. Он се
тада није тамо налазио јер је, чим је османлијска велика војска стигла у
Епир, кренуо да обилази најугроженије градове. Срца свих људи била
су пред турском силом испуњена страхом, те је Скендербег, обучен као
обичан војник, са Танушом, Ђурђем Стрезом и још неким из његове гар-
де, потајно отишао да би их охрабрио. Он је добро знао да, при великој
опасности, разне гласине (иако углавном нетачне) које сваког дана
стижу и једна другу престижу, у људе уносе забуну и метеж, те да им
183
зато треба помоћи да се ослободе страха и злокобних мисли. Такође,
оне који се колебају и склони су да одустану, требало је охрабрити, оја-
чати веру и очувати њихову верност.

Долазак Скендербега међу Кројане код војводе Врана

Са тим циљем (јер све што је наумио и хтео урадити, није оставио
недовршеним) ишао је у Кроју, најважније место и престоницу своје
кнежевине, и у друга места. У Кроји је позвао војводу Врана да се појави
пред градским капијама са најугледнијим старешинама града и одређе-
ним бројем војника (не желећи да ико уђе у град), и тада их је почео
охрабривати и будити им дух. Због недостатка времена, о свему им је
говорио укратко. Од управника града добио је одговор достојан његове
јаке вере и оданости, због чега сматрам да га не би требало прећутати
и не споменути га. Ако би било друкчије, значило би да се једна знаме-
нита и угледна личност лишава заслужене хвале. Најпре је исказао
незадовољство Скендербеговим доласком:
„Скендербеже, за Кројане би боље било да сада пред собом виде
Мурата и ту славну и велику војску о којој нам говориш, него да виде
тебе који стојиш овде. Твој говор није нам био по вољи, нити нас је твој
долазак усрећио. Јер, глас о непријатељу може само да узнемири дух
храбрих људи и да ослаби срца племенитих и одважних. Ми смо толико
одани и наклоњени теби, и угледу и слави Епира, да докле год буду
трајале ове невоље у земљи, и докле год Мурат са својом војском буде
у Епиру, нама ће бити више по вољи (и то једва чекамо) да видимо лице
свог непријатеља, него да будемо овде са тобом. Разлог је прост: ти нам
ништа ниси донео осим сумњи и страха, баш као да смо ми хтели да се
побунимо против тебе и издамо те. Истина је да ће нас наш непријатељ
подстаћи да чинимо дела вредна хвале и на делу покажемо верност и
задобијемо углед, славу и част.”
Кастриот није знао шта да одговори. Само се извинио, рекавши да
није то имао на уму када је дошао, већ је само желео да их обавести о
свим дешавањима. И пошто је загрлио војводу Врану, оставио је и њега
и његове војнике и кренуо ка другим местима. Свугде је нашао да је све
у реду, те се, крајем дана, са својом војском вратио у логор. Иако уморан
од дугог и напорног путовања, пред свим својим војсковођама и старе-
шинама логора примио је изасланике својих савезника и затражио од
њих да слободно изнесу шта имају. А када су ови рекли шта су имали,
Скендербег и сав збор одобрили су речи њихових господара и захвалили
им на показаној вољи за борбу и бризи, и за њега самог и за епирску
земљу. Што се тиче понуђене помоћи, рекао им је да, за сада, њему
војници нису потребни, те не би желео да своје савезнике лишава заш-
титних снага. Само је затражио од њих да буду у приправности и да
184
мотре на Османлију јер се свашта могло очекивати од једног таквог
лукавог преваранта. И, даље, чим се укаже прва прилика, брзо ће и
ненадано са својом војском ударити на Турке. Уколико би тада искрсла
нека велика опасност, или би дошло до велике битке, он ће их позвати
у помоћ.
Кад је све тако било утаначено, за изасланике је припремљена гозба,
дати су им многи дарови, те су следећег јутра, око девет сати, могли да
крену ка својима.

Напад Турака на Светиград

Док су они ту говорили, а Скендербег само речима „нападао” цара
турског, варвари су после дужег одлагања започели опсаду Светиграда.
Цела три дана су с оближњег брда, из два велика топа (толико су довук-
ли са собом) гађали најизложенији део градских зидина. Намера султа-
нова била је, пошто се пробију зидине, да наредног јутра уђе са заста-
вама у град. Како су зидине биле знатно порушене, био је убеђен да ће
град бити без тешкоћа заузет.
Скендербег је за све то сазнао преко својих ухода распоређених да
по разним местима мотре на дешавања. Када је сазнао за Муратове
намере, у почетку је био у бризи да ли ће градска одбрана издржати
налет тако велике силе, нарочито због тога што је део зидина био сру-
шен. Када је размислио о свему, одлучи да на себе преузме део одговор-
ности и помогне опсађенима. Стога, око поноћи је отишао да начини
шанац на око седам километара далеко од непријатеља, на истом месту
на којем је раније припремио заседу. Понео је хране довољне само за
један дан, док је остали терет оставио у логору. Потом је послао двојицу
својих најугледнијих војвода, Музаку и Ђурицу Владимировог, људе спо-
собне и домишљате, да извиде непријатељски логор и одреде правац
напада; стрпљиво их је чекао да се врате, како би потом могао одлучити
шта да се предузме.
Око седам ујутру они су се вратили своме војсковођи. У исто време,
азапи и јаничари, ратници који нису презали ни од чега, изашли су из
својих шанчева и, одлучнога духа и с оружјем у руци, кренули у планину.
Због велике узбрдице, коњаници нису успевали да пређу ни три корака.
Одатле су почели да избацују стреле, чиме су више плашили браниоце
но што су их онемогућавали да приђу разрушеном делу зидина. Мноштво
разбојника и робова, најгорег соја међу Турцима, послато је у прве
редове да се боре против хришћана, не би ли их изморили пре главне
битке. Турци су рачунали да ће, због тога што су грађани током напада
опсадним справама и топовима морали напустити своје одбрамбене по-
ложаје на зидинама, лакше заузети небрањена места. Ипак, због висине
и тешко проходне узбрдице, нападачи су без тешкоћа одбијени. Тако
185
поражени, они су се главом без обзира повлачили пред уморним брани-
оцима који су претходну ноћ провели у поправљању зидина, углавном
постављањем брана и плетених препрека од врбе и подизањем јаких
стубова са гомилом камења. Иначе, због висине тог места, све су стреле
падале упразно или на нападаче који се од њих нису могли уклањати; у
покушају да се заклоне, многи нису успевали да се задрже на ногама,
већ су падали или се котрљали наниже.
На другој страни града, нарочито близу капија где је тло било равније
и где су војници могли комотније да се крећу, поређали су се азапи са
својим стрелама и иза њих (а испред јаничара) они са самострелима и
аркебузама (примитивним пушкама - прим прев). Одатле, они су густом
кишом својих стрела покушавали присилити браниоце да се склоне од
зидина, да би јаничари могли лакше да се успну лествама. Наваљивали
су жестоко, одлучно и пркосно, на ране нису обраћали пажњу (ретки су
пролазили неозлеђени), па чак ни од смрти нису презали. Пењање по-
моћу лестава није било тако једноставно, пошто нису имали помоћ то-
пова и њихове ђавоље грмљавине. Упркос свему труду, што су се више
пели, све су мање снаге имали да се одрже на лествама. Уз то, због
тежине многих који су се на њима налазили, лестве су почеле да се ло-
ме, а војници да падају са њих. Оне који су успевали да се примакну
врху ударали су мачем по прстима, те су им оружја испадала из руку,
после чега су се стропоштавали на земљу. Ипак, најгоре им је било када
су браниоци на њих бацали камење и друге предмете који су уз фијук и
буку падали и лако их обарали. Но, иако су многи падали, и даље је
остајао велик број нападача. Уместо рањених и изморених, преко мртвих
тела и газећи кроз крв њихову, придолазили су нови ратници, више у
жељи да освете пале саборце него да освоје град. Не показујући ни
најмањи страх од смрти, уз велику вику и метеж, претичући једни друге,
журили су да се попну, тако да су се међусобно ометали и, чак, повре-
ђивали.
Што се тиче бранилаца, њима није недостајало оружја и муниције,
тако да нимало нису посустајали у борби. Наравно, и положај града знат-
но им је олакшавао одбрану. Испред себе имали су и неке дебеле греде
као заштиту од непријатељских стрела, тако да су без великих тешкоћа
могли одржати своје положаје на зидинама и испуњавати своје одбрам-
бене задатке.
Многи Турци могли су бити ухваћени живи с обзиром на то да су њи-
хове лестве досезале до изнад зидина. Поједини војници, да би се лакше
могли попети, кретали су се без оклопа. Но, браниоци нису ни били за-
интересовани да их хватају живе и да их плене; да су током најжешће
борбе мислили и на то, град би могао бити заузет због њиховог немара
и похлепе.
186
 Неуспех Турака у заузимању Светиграда
И то је било све што су варвари успели да учине током првог и другог
напада. Видевши да су потучени и понижени, да су њихови насртаји
узалудни, да безумно јуре у сопствену пропаст, те да су скоро сви изра-
њавани и обливени крвљу, храброст и борбена воља почели су им
сплашњавати. Насртаји су им све више јењавали, њихова дотадашња
неустрашивост нестајала је, а и гнев им се примирио. Али, упркос њихо-
вом умору, паше и остале вође подстицали су их из позадине да напа-
дају непријатеља, час охрабрујућим речима, а час погрдама: ако не буду
нападали, они ће их батинама присилити.
Било је то довољно да војници, иако ранијим покушајима већ изморе-
ни, поново почну са нападима на градске зидине. Ништа тиме нису успе-
вали, само су наочиглед хришћанских бранилаца своје душе испуштали.
Многе од оних који су били на издисају, њихови саборци повлачили су
назад за ноге, да би их одвели у шаторе и спасли смрти ако би пали у
руке хришћана. Бринући за друге, нису успевали ни да своје животе са-
чувају, па су браниоци и њима наносили смртоносне ране. Падали су,
тако, на своје полумртве саборце које су хтели да извуку, и скончавали
као и они, ако не и горе. Браниоци Светиграда су са зидина победоносно
викали, збијали шале и ругали се нападачима, што их је још више жа-
лостило и срдило.

Султан шаље Ферид-пашу. Скендербег напада турски

логор
Не могавши издржати толику увреду и жељан освете, султан нареди
Ферид-паши, једном од својих најбољих војсковођа, чувеног по великој
снази и спретности, да са три хиљаде људи снабдевених великим бројем
лестава и опсадних справа свих врста, крене у напад. Истог трена преста
галама са зидина и у граду, а завладаше тишина и страх. Све то наговеш-
тавало је нове напоре и све њих подсећало колико је тешко ратник бити.
Због тога се сви одмах припремише да дочекају невернике и да им
одбијајући их, не дозволе да се са стрелама, аркебузама и осталим врс-
тама оружја приближе зидинама, још мање да се испну на њих. За то
време, Турци су се мирно, са заставама, приближавали зидинама. Када
су браниоци почели да на њих бацају велике трупце, мање и крупније
камење и запаљени катран, део неверника почео је да се повлачи, у
страху, док су неки покушавали да угасе ватру или да је заобиђу. Све то
спречило их је да уза зидине поставе све лестве, а оне које су стављене,
изгореле су у пламену.
Док је тај метеж трајао, њихов војсковођа стајао је подаље с једним
делом војске. Кад се и он упустио у битку, побио је неколицину брани-
187
лаца, на један део зидина подигао је лестве и борећи се храбро стално
је подстицао своје војнике да ударе на најмање брањен део зидина.
Војнике на то није посебно требало подстицати, нити им је недостајало
храбрости и воље да се упусте у борбу. Сви они кренули су неустрашиво,
а бесомучно јуришајући надметали су се ко ће први продрети у град.
Поред славе коју би задобио, знало се да велике награде чекају онога
који то постигне.
Али Петар Перлатски, са већим бројем Дебрана, брзо је пристигао на
то дотле слабо брањено место, те је погинуле и рањене браниоце заме-
нио свежим снагама. На тај начин осујетио је труд турског вође и наум
његових војника. Кишом стрела и бацањем којечега другог на нападаче,
онемогућили су деловање опсадних справа и постављање лестава. Из
града се тада зачуше повици јер неверници се, што из страха, што због
опасности (имали су тридесет мртвих и осамнаест рањених), брзо пову-
коше. Недуго затим, они су, вођени пркосом и инатом, више услед пос-
рамљености поразом него због храбрости, наставили да нападају. И
чинили су то све док се није огласио звук за повлачење, те су хришћани
могли да се одморе и освеже.
Одједном, прашина се диже и зачу звук коњских копита. То их је по-
ново дигло на ноге јер су препознали да долази Скендербег са војском.
Дошли су после више од три сата (колико је трајао турски напад), због
тога што су након дуге расправе одлучили да ће најбоље бити, и најси-
гурније, да се први напад изведе тек пошто сви Турци напусте свој логор
и ударе на Светиград. Тада ће сви варвари бити заузети и, пошто се на
њих удари, зажалиће што су дошли и одустаће од даљих напада. Но,
прозорљиви Османлија није био толико немаран, неопрезан и наиван,
нити је тај мудри и досетљиви цар могао направити толику грешку да
са свим својим снагама на град удари, а позадину остави празну, на
милост Епирцима. Он је на око сто педесет метара од зидина поставио
јаку стражу, а у њеном средишту налазио се и он са својим уобичајеним
обезбеђењем. Одатле је могао да прати збивања и храбри своје људе.
Поред тога, он је одредио један посебан одред младих ратника од пет-
наест хиљада коњаника да надгледају и претражују све околно подручје,
како их непријатељ не би с леђа могао напасти.

Сукоб са Турцима и Муратов прекорни говор војницима

Кад је Скендербег са својих седам хиљада коњаника и три хиљаде
пешака дошао на три километра од непријатеља, разделио је војску и,
да би спречио било каква невољна изненађења, задужио је Мојсила да
у заседу постави све своје пешаке и две хиљаде коњаника. Он сам,
преостале коњанике раширио је по пространом пољу и, у махнитом
галопу, неустрашиво и уз ратне покличе, кренуо непријатељу у сусрет.
188
Успут је растерао оне који су нападали град, чиме је опсађене ослободио
притиска и дух им подигао. А онда су се, изненада, они малочас споме-
нути турски коњаници брзо и жестоко устремили на њега. Епирце није
збунила непријатељска бројчана надмоћ, већ су држећи се заједно, је-
дан близу другог, јуришали тако храбро да су их већ при првоме налету
разбили и направили метеж у њиховим редовима. Измешали су се међу
собом и почели да сабљама скимитарима размењују ударце. У почетку,
неверници су се добро држали захваљујући својој бројности, али после
мало времена почели су да се кукавички повлаче. Тиме су признали да
се са Епирцима не могу носити. И чим је њихов владар увидео да их
непријатељ туче на свим странама и да им ништа није ишло на добро,
као да се сам Бог борио против њих, наредио је повлачење. Потом се,
док је упирао прст ка малобројној хришћанској војсци, обратио својим
војницима:
„Каква срамота! Како је ова мала банда лопова и разбојника могла
да вас натера у бег? Да имате имало части, црвенели бисте од срамоте.
Па зар су и сами богови на њиховој страни, и зар победу носе у својим
недрима? Зар ваше сабље, ваше бескорисне и беживотне руке, ваша
слабашна тела, треба само да трпе ударце њиховог мача? Погледајте,
они се ни корак нису одмакли од вас, а ви, где ви стојите? Зар можете
допустити да вас шака таквих неугледних ништака победи, њих које ви
можете прегазити својим коњима и оружјем?
Ратници моји, осветите сопствену крв. Ако вас сопствени углед на
нешто може натерати, осветите и смрт својих сабораца, учините то ба-
рем због себе и рана које сте задобили!”
Због овог његовог прекорног говора, сви су се наједном окренули ка
непријатељу и, мада збуњено, почели јуришати на све стране. И они
који су били на планинама спустили су се јуришајући на Епирце. Али,
Скендербег није желео да им се супротстави, иако су споро и у нереду
ишли ка њему, већ се поче брзо повлачити на безбедно место. На тај
начин, он је задржао предност стечену у борби у којој је само један
његов човек погинуо, док су тројица били рањени. Тамо се придружио
Мојсилу сматрајући да је то једини начин да се сачува од непријатеља.
Међу непријатељима било је шездесетак погинулих (можда и више), од
којих је Скендербег, како кажу, својим рукама убио петорицу. Варвари
нису ишли за њима предалеко јер је султан посумњао да спремају заседу
и да имају скривену војску у близини, те је опет наредио да се повуку.
Био је призор за неверовање како су браниоци Светиграда нападали
варваре с леђа док су они јурили за хришћанима. Турци су се ругали
Скендербегу због одустајања од даље борбе, па не могавши да га стигну
са мачем, „нападали” су га погрдним речима. На другој страни, много
им је више недаћа задао Петар Перлатски, не само због тога што их је
189
љутио својим пошалицама и псовкама, већ их је нападао копљима,
стрелама и другим оружјем. Чим је видео да су се на само помињање
Скендербеговог имена повукли од зидина и мало спустили са планине,
он је искористио ту прилику и, уз громогласне покличе, са својих триста
брзих и добро наоружаних људи, излете из града и кишом стрела крену
да их убија и растерује све до планинског подножја.
Тако се тај дан веома лоше завршио по Османлију и све његове на-
мере. Опсада града је разбијена, а браниоци су, без икаквих губитака,
протерали непријатеља и из тог окршаја изашли јачи и још храбрији.
Велики број најбољих турских ратника лежао је пред зидинама Светигра-
да. Укупан број погинулих варвара током тог напада био је три хиљаде,
више од четири хиљаде било је рањено, док је огроман број опсадних и
ратних справа био уништен и спаљен.
Победа бранилаца града плаћена је животом само четрдесет људи, с
тим што је било много рањених. Много оружја, опсадних справа и разне
опреме коришћене за напад остало је пред зидинама и било заплењено.
Све то они су унели у град док су Турци јурили за Скендербегом, те им
је то, у неку руку, надокнадило њихове дотадашње материјалне губитке.
После тога Турчин је престао са нападима, удаљио се од Светиграда и
целу ноћ провео у туговању, тишини и жалости.
Наравно, епирски кнез био је задовољан постигнутим војним успехом
и начином на који је град ослобођен опсаде. Он се одатле вратио у свој
први логор, где су се његови људи могли одморити и припремити за
нове напоре. Сутрадан, рано, послао је гласнике у Кроју, војводи Врану,
и другим људима и градовима у његовој области да им јаве о победи
код Светиграда. А наредног дана он је са само двеста коњаника кренуо
пут планина, како би извидио шта непријатељ предузима.

Скендербег премешта логор. Други напад Турака на

Светиград
Тамо је све било мирно. И град је мировао. А Скендербег се, после
дводневног путовања, вратио у своје шаторе. Трећег дана покупио је
сву опрему и преместио свој логор у Горњи Дебар. Тамо се ушанчио у
добро утврђеном и брањеном месту, двадесетак километара удаљеном
од Мурата. Тако је он свој логор стално премештао са једног места на
друго. Чинио је то да се његови војници не би опустили и навикли на
једно место, али и да их непријатељ, тако опуштене, не би могао изнена-
дити и поставити им неку заседу или замку.
За све то време, несрећни Мурат, незадовољан дешавањима у првом
нападу и, нарочито, поразом под Светиградом, после дугог залудног
размишљања и мучних мисли, опет је у свој шатор сазвао своје саветни-
ке. У великом гневу, тражио је од њих да добро размисле о месту које
190
треба заузети и да му кажу са које стране би било најбоље напасти. Када
су се договорили око тога, наредио је да војска то спроведе у дело. Цела
три дана нападали су на тај део градских зидина мислећи да га униште
топом, али је све било узалуд. Иако су уништили један део греда ручно
намештених, одличне природне бране око тог места нису допуштале да
оно буде освојено. Чак и да није било одбране и ниједног човека да га
брани, и тада град не би могао бити заузет без великих тешкоћа. То би
био тежак задатак и лаким и окретним људима без икаквог терета, а
камоли наоружаним људима који су на себи имали оклопе и носили
штитове. Толико су те планине биле кршевите, стрме и пошумљене, не-
равне и усечене, да су град чиниле неприступачним и скоро неосвоји-
вим. На другој страни града, којој је било лакше приступити и зидине
лако оборити, било је неко узвишење које је одлично пристајало уз зи-
дине, те је онемогућавало непријатељу да топом и опсадним справама
угрози град.

Мурат одлучује да учесталим нападима на Светиград

ослаби снагу бранилаца. Покушај да се град заузме на
превару
После оног првог пораза, Турци су више пута нападали град, али уза-
луд. Својим уобичајеним изласцима и потпомогнути природом тог места,
браниоци су их сваког дана ометали у њиховом науму и уништавали им
опсадне справе. Поред тога, својим топом и одбрамбеним средствима
смештеним на зидинама, лако су онемогућавали непријатеља да своје
намере спроведе у дело. Турци су, тако, данима покушавали да нешто
постигну, али безуспешно, што је могло навести султана да одустане од
својих намера. Ипак, он је одлучио да настави с опсадом, да честим и
непрестаним нападима измучи и измори браниоце, сматрајући да ће то
бити најбољи начин да их савлада. Ако је првих дана доживео велике
губитке, била му је нека утеха што ни хришћани нису постигли много
јер их је било мало. Стога, султан је одлучио да настави с опсадом, али
без упуштања у велику битку. С једне стране, од битке га је одвраћао
недавни пораз од истог противника, а са друге, непрестаним нападима
и пуцњима из топова са градских зидина није се могао одупрети.
Зато Турци више и нису јуришали на град, само су га излагали мањим
нападима чекајући повољну прилику да једном изненада ударе на њега
и заузму га. При том, нису стали са гађањем из топова из даљине, а
наставили су да раде све што се примењује током опсаде било кога
града. Тиме скоро да и није причињавана штета једнима или другима,
нити је било иједног подвига вредног памћења.
Није било јуриша на зидине, нити су постављане лестве, све док неки
јаничари који су потајно изашли из логора нису приметили да један део
191
зидина није био брањен; сматрало се у граду да је, по природи свог
положаја, то место неприступачно. Када су то јавили султану, он се ве-
ома обрадовао, те је велики број војника, у одвојеним јединицама (било
их је довољно да оформе јак одред), послао да се испну на зидине. Сре-
ћом, управник града тада је обилазио тврђаву, те чим су га са суседне
осматрачнице обавестили о опасности, одмах је отишао тамо са већим
бројем одабраних војника и великом количином ратне опреме. У почетку
био је опрезан и гледао и чудио се како непријатељи иду храбро и
одлучно, чак безумно, и не размишљајући о опасности стављају своје
животе на коцку. Тада је помислио да на њихово лукавство одговори
истом мером, или што се каже, да им да из исте чаше да пију. Зато је он
остао притајен иза зидина гледајући их шта раде и како се уз лестве
пењу на зидине; једни су већ били на врху, а други су још били на
лествама. А онда, он сам јурну на њих, те се толико испрепадаше да су
иза себе оставили своју опрему и оружје, и саборце своје, и почеше
бежати иако их још нико није дотакао.
Док су силазили и бежали да се спасу, многе од њих на земљу је обо-
рило камење, док су остали попадали са лестава и страшно се изломили
стропоштавајући се низ планинску стрмину. Толико су се нагрдили и
исекли, и свако људско обличје изгубили, да оне преживеле, по поврат-
ку у логор, њихови саборци нису могли препознати.
Међу браниоцима није било страдалих. Ништа се у граду није чуло
за све то време јер су сви по цео дан приљежно радили на отклањању
штете, а увече су доносили земљу, камење, пруће и друго, не би ли по-
пунили рупе у зидинама.

Скендербег прегледа турску војску пред Светиградом.

Његов говор војницима о стању турске војске
Док су трајали ови мањи сукоби којима су Турци више изазивали гнев
бранилаца него што су их слабили и обесхрабривали, Скендербег је са
две хиљаде коњаника претраживао целу земљу, не би ли нашао погодно
место да им припреми заседу кад буду ишли по храну и воду или, ако
султан, како се Скендербег надао, пошаље своје људе да земљу плене
и харају. Ипак, све то није се остварило, јер нисам чуо да је Мурат преду-
зео иједан такав подухват током опсаде Светиграда. Стога, видевши да
му је сав тај труд био узалудан, Скендербег се у свој логор вратио видно
разочаран.
Пошто се дуже време уздржавао од проливања непријатељске крви,
22. јуна, два сата после поднева, Скендербег је поново узјахао коња и
са Танушем и педесет одабраних ратника кренуо, као што је то обичавао
уочи сваке битке, да сазна шта се дешава у непријатељском логору.
Посматрајући их са висине, видео је да је све мирно и да нема непри-
192
јатељског покрета. Заставе су стајале пободене уоколо, док су се војници
шеткали испред шатора или поред својих коња, а врело сунце преко-
мерно је пекло њихова тела. Видевши их у таквом јадном стању, Скен-
дербег се окрену према својој дружини и, радосна лица, како каже
извештај, рече им следеће:
„О, каквог ли лепог призора, саборци моји! Погледајте цара Истока,
јесте, Мурата, страх и трепет народима! Погледајте ову војску освајача
света, варвара окићених пленом из Угарске, ризницама Азије и даро-
вима и благом Мореје. Кажем вам, погледајте како сада поспани и умор-
ни леже, у лењости и тузи својој због пораза које им је нанела обична
посада Светиграда, града тако мале снаге, од кога као да се они бране,
а не да га под опсадом држе. Тешко да би неко могао поднети да гледа
како прљају све око себе попут дивљих и окрутних звери. Ех, када би
сада овде били велики владаоци хришћански да их виде! Не верујем,
него сам убеђен да би уз мене сузе проливали када би видели од како
неугледних и дивљих освајача беху побеђени. Како ни ви, добри ратници
моји, ову нечистоту коју видите не можете поднети без гнушања и пре-
зира према овим јадним безбожницима, нека тај призор остане дубоко
урезан у срцима вашим, да вас стално на слободу подсећа.
Зато, хајдемо сада, док дан још траје, и док нам је овај призор још
свеж у сећању, вратимо се у логор да узмемо заставе и подигнемо своје
саборце на оружје. Наш непријатељ, поспан и уморан, сада ништа не
очекује, већ нас, као жртва, позива и пружа нам прилику да их све ош-
трици мача предамо.”
Обузет великом надом, али и срдитошћу, то рече и крену у логор.
Одмах је окупио војнике, тако брзо да су једва имали времена да се
припреме и узму хране само за један дан. Наредио им је да подигну
заставе и да крену за њим. Оставио је само четрдесет њих да чувају
логор, као и оне остале који су били само слуге.
Мало пре заласка сунца, земљу је почела прекривати некаква магла.
Тада се епирски кнез лако и неопажено приближио турском логору, с
тим што су неки његови коњаници стално ишли пред њим као извидни-
ца. По обичају, они су претраживали (у томе је он био најбољи и највеш-
тији) сва места уоколо, све шумарке и скровита места, како не би на-
летели на какву заседу. Могло би бити да је извидницу слао из страха
за безбедност, или са намером да своје војнике стално држи на опрезу
и спремне за сваку врсту невоље. Због тога је он стално говорио, како
кажу, да су најбоље војсковође и најуспешније војске биле чешће побе-
ђиване у заседама него у биткама на отвореном пољу, и да би он сам
више волео да се бори са десеторицом на отвореном, него да га само
двојица ненадано нападну. Јер, теже је одбранити се од непознатог.

193
 Мојсило и два војника иду у Муратов логор
Када је стигао на око километар и по до непријатеља, застао је са
заставама и два војника послао к Муратовим шаторима да сазнају непри-
јатељеве намере. Њима се, добровољно, храброг и радосног срца, прик-
ључио и Мојсило јер је сматрао да се никако не може поуздати у њихову
способност. Оставили су коње и кренули пешке, да би их турске осмат-
рачнице теже приметиле. Он се обукао у скутоношу и понео словенски
мач, те су тако сви заједно отишли без икаква страха у себи. А када су
њихови саборци видели како се Мојсило лако одлучио на тај подухват,
знатно су се охрабрили, мада су и даље, у ноћној тами, осећали страх и
помало сумњали у успех целог подухвата; бринуло их је какве ће вести
донети као уходе када се врате.
Али Дебранин их није разочарао. Он је – могу са сигурношћу то твр-
дити – не само обишао шанчеве и утврде неверника и истражио њихове
најскровитије кутке, већ је прошао и њихове страже унутар логора. Знам
да су неки овај подвиг приписали Скендербегу, али ја нећу то чинити и
одузети Мојсилу његове заслуге. Постоји мноштво извештаја, иако не
сасвим поузданих, који ово потврђују. Уосталом, не би било први пут да
је Мојсило тако нешто учинио, мада није био ни једини. Не може се
порећи да је и Скендербег, нарочито током опсаде Кроје, чинио таква
једнако храбра дела, с тим што се, у овом Мојсиловом случају, не може
рећи да је то било промишљено и мудро. Пре ће бити да је то била пука
срећа него ли мудрост. Зато не бих желео да једном војсковођи таквог
угледа и таквих врлина приписујем једно такво необазриво и нехатно
дело. Али, чини се да је срећа отклањала кривицу Скендербегову за
такав чин, јер је непрестано била уз ову помена вредну особу. Она га је
пратила у свим његовим јуначким делима и подвизима, па се и ретко
када у том добу догађало да је неки подвиг био постигнут и срећом и
мудрошћу, те да су врлине подвижника биле праћене толиком срећом
као у његовом случају.

Скендербегово обраћање војницима о упаду у логор

О свему томе говорићемо на другом месту. Сада се вратимо Мојсилу.
Како је тада пун месец све обасјавао, стража је у даљини приметила
Мојсила како долази, те су му изашли у сусрет и дочекали га уз неопи-
сиву радост, па га довели у логор. Ту су се обични војници измешали са
војсковођама и племићима, сви жељно ишчекујући да чују шта је видео
и сазнао, и да ли има разлога за страх или наду. Када им је рекао да је
све добро прошло и да је све по њих било како треба, и када се та
радосна вест свуда по логору проширила, Скендербег је знао да је куц-
нуо час за напад на непријатеља. Одмах је почео издавати наредбе
194
својим војницима: једне је послао у извидницу, друге у позадину...,
свакога на своје дужности, при том их храбрећи и бодрећи овим речима:
„Добри моји саборци и пријатељи, имајући у виду сва досадашња
дешавања, а највише вашу храброст и врлине много пута показане на
делу, можда не би требало ишта да вам кажем. Ипак, сада кад се спре-
мамо за друкчију борбу, схватићете да моје речи нису непотребне или
сувишне, пошто своје доказане врлине треба да искажете у борби под
окриљем ноћи, а не на отвореном. То је разлог што вам се сада обраћам,
и молим вас, и тражим од вас, и подстичем вас да се и по овој ноћи по-
кажете на исти начин као што сте то чинили и до сада. И желим да
покажете своју племениту храброст и да сачувате своју част и свој углед
који сте стицали толиких година. Ја сада нећу моћи да мотрим на вас,
да вас водим и храбрим. Само ће месечина бити сведок ваших врлина и
само ће оне, врлине, моћи да вас храбре. Ваш успех у овом ноћном по-
духвату зависиће од вас самих, а ја ћу о вашим подвизима моћи да све-
дочим тек када ваше победоносне руке будем видео крваве, са главама
одсеченим са тела побијених и са пленом задобијеним у истом том лого-
ру.”
Тако је он говорио својим војницима, у пошалици и веселог срца упо-
зоравајући их да им похара непријатељског логора мора бити на послед-
њем месту, како им похлепа не би дошла главе. Нема ничега вреднијег,
причао је, и ничега бољег што судбина може дати једном храбром вој-
нику, од главе неког непријатеља.

Скендербегов напад на турски логор

Помоливши се Богу за победу, Скендербег је око четвртог часа ноћи
наредио да се крене према турском логору. Звекет војничких оклопа и
њихање њихових коња открило их је стражи пре него што су стигли до
турских шатора. Стража је узбунила читав логор, те је међу војском
завладао велики метеж; толико је све то било изненадно да се и сам
њихов цар врло испрепадао. Потпуно збуњен и не знајући шта би нај-
боље било да се учини у таквој недаћи, старац је предузео све што је у
том тренутку било у његовој моћи. Упркос томе, Скендербег није проме-
нио правац и није устукнуо. Иако је видео метеж и узбуну у турском ло-
гору, уз ратни поклич и урнебесну вику повео је Епирце на непријатељ-
ске шанчеве и утврде.
У делу логора који је први нападнут налазили су неки азијски војни-
ци, те су њихови шатори у првом том налету били растурени; део војни-
ка био је побијен, а остали су се разбежали. Такву судбину доживели су
и војници који су били смештени поред ових Азијаца. И сви они који су
међу првима кренули да се супротставе нападачима, били су посечени
или натерани у бекство, јер су били слабији и малобројнији. Празне
195
шаторе на које су наилазили, хришћани су редом палили, тако да од њих
ништа није остало. И тако се Скендербег дуго кретао логором без губит-
ка иједног свог човека, све док се није појавио велики турски одред
(сакупљен из средине логора), како би се осветио за овај сраман пораз
и нанесено им понижење. Тада је борба постала неизвесна, а цело раз-
бојиште натопило се крвљу и било прекривено мртвим телима јер је
епирски војсковођа ударио на њих аркебузама, стрелама и самостре-
лима, и тако их дочекао при њиховом првом налету. Турци, у страху и
занемелости, а нарочито због мрака, нису знали да ли и даље да напа-
дају или да беже натраг. Ипак, уздајући се у своју бројност, јер их је
било преко четрнаест хиљада, одлучили су да крену напред по сваку
цену. А ни епирски јунак није никако хтео да напусти то место када је
једном на њега крочио, већ је и даље пркосно и храбро јуришао на
Турке. Задавао је ударце и бранио сe од њих једнаком силином и одлуч-
ношћу. Иако се није могао даље пробити кроз логор (услед неприја-
тељског мноштва збијеног на малом простору), ни по коју цену није хтео
да из руку испусти тако велику победу.
Приближили су се једни другима и укрстили мачеве, али су пазили
да не улете у непријатељске редове и тамо, у ноћној тами, ударе на своје
саборце. Била је то необична битка у којој су сви, безумно, у мржњи и
гневу, ударали на непријатеља као да је баш он био предодређен да се
са њим бори. И сваки се из петних жила трудио да од непријатеља узме
бар неки плен. Толико се говор Скендербегов урезао у умове и срца
његових војника, да су у превеликој жељи да своме кнезу, као доказ
своје верности, донесу главе побијених, са таквом жестином нападали
обрезане и многе посекли, тако да су они на све стране своју крв лили
и уз јауке испуштали душе. Могли су се чак и необични звуци чути док
су им пресецали вратове.
То крвопролиће није дуго трајало јер Турци, и рањени и неповре-
ђени, док су увидели колико гину, почеше да се у нереду повлаче ка
безбеднијим местима у логору, чак и према султановим шаторима. А кад
су се тако повукли и потом окупили (колико су им то дозвољавали време
и метеж), поново су се запутили према месту најжешћег сукоба. Хтели
су да у борби против хришћана дају све од себе, али им се та намера
показала узалудном: док су се они претходно повлачили, и непријатељ
се, нешто због тога што пред њим више није било противника, нешто
због замора и задовољства постигнутим, повукао према свом логору.
Иако је тај логор био удаљен тек један и по километар, ником од невер-
ника, у страху да не упадну у заседу, није било до потере. Зато су на
томе месту остали све до јутра, кад је светлост дана открила страшан и
тужан призор мртвих тела њихових сабораца; остало им је само да их
горко и обилно оплакују.
196
 Сматра се да је међу Турцима било око две хиљаде погинулих и око
петсто рањених, а међу хришћанима – четрдесет два мртва. Када су не-
верници испод гомиле својих погинулих сабораца открили већ хладна
тела (бледих очију и отврдлих удова, како то бива код мртваца) побије-
них непријатеља, свој бес, из жеље за сулудом осветом, искалили су
тако што су их, попут каквих дивљака, исекли на комаде.

Повратак Скендербега и подизање логора у Ематији

Кнез епирски тада се налазио далеко од непријатеља. Стигао је с
војском у неку долину (коју народ зове дивном долином), удаљену од
Муратовог логора око осам километара. Тамо се задржао како би се
војска одморила и прерасподелила, али и да би се рањеници збринули.
Прилазио је сваком од рањеника и тешио их, а неке је, без обзира на
свој чин и положај, као да је обичан војник, и сам видао и превијао им
ране. А кад је све било уређено како ваља, мало пре поднева кренуо је
са заставама према свом логору. Ишао је спорије због рањеника, као и
због велике врућине. Осим тога, водили су и много заробљеника и ве-
лики терет и плен узет од непријатеља; све на шта су наишли у шато-
рима узели су и понели. Између осталог плена, било је двеста тридесет
коња и седам застава. Војници су носили одсечене турске главе јер је
сваком од њих то била потврда личног подвига и дивно знамење војнич-
ке победе. Наравно, Скендербег није заборавио да их све награди бога-
тим даровима и да им пред свима ода признање.
Заробљеници су одведени у околне градове да тамо пребивају док
не буду откупљени. Заставе, разни украсни предмети и дарови послати
су другим кнежевима, његовим савезницима, а сав остатак плена разде-
љен је међу војницима. После тога, логор је неко време био у миру и
тишини, како би се сви могли одморити и обновити своје залихе. Трећег
дана, са свим расположивим стварима преместили су се у равницу Ема-
тију, и тамо се улогорили.

Тродневни напади румелијског паше на Светиград.

Мурат храбри војнике да поново крену у напад
Гнев и срџба су у толикој мери обузели турског цара да је скоро излу-
део од беса, што због доживљеног крвопролића и тешког пораза, што
због пустошења његовог логора. Када је увидео да се не може ни на који
начин осветити, он крену да искали свој бес на зидине опсађеног града,
али све би узалуд. Румелијски паша нападао је три дана са великом
војском и сваки пут био је одбијан и уз велике губитке побеђиван. Тиме
је, наравно, браниоцима подизан морал и јачао им пркос, док је огор-
чено срце султаново обузимао све већи бес.

197
 Иако је тело султаново било изморено годинама, његов дух је ипак
живнуо и ојачао присећањем на велике подвиге које је постизао у мину-
лим ратовима. Стога, обратио се својим војницима, речима да се у рату
никад не зна шта ће се догодити, да је срећа нестална и променљива,
те да се све препреке могу превазићи ако се одређеном циљу стреми
упорно и без престанка. И најтврђи градови и тврђаве могу се освојити,
њихове бране и зидине нису толико издржљиве да се не могу пробити,
а све недаће могу се лако надвладати када људи све своје напоре и мис-
ли, и сву своју снагу, усмере ка постизању постављеног циља.
Пошто је тако охрабрио своје људе и обећао им награде какве никада
од ступања на престо није обећао, одлучио је да следећег дана предузме
још један напад.

Турци беже од Мурата и прилазе Скендербегу. Ферид-

паша са једним одредом изабран да се супротстави
Скендербегу
Ништа од тога није остало скривено од Скендербега јер би, чим Турци
крену да нешто учине, он био обавештаван о томе. Чиниле су то уходе
које је он тамо имао, али и сами неверници који су му стално прилазили,
неки јер га је срећа стално пратила и, чини се, Бог га чувао, неки да би
се спасли тираније и окрутности турског цара, неки, што је био чест слу-
чај, из личних својих разлога. Поред тога, искреност душе његове, уљуд-
ност и дивљења вредна мудрост топиле су њихова срца. Ако би му неко
и долазио из лоше намере, да га превари, брзо би мењао своју одлуку,
побеђен његовом доброћудношћу и благошћу духа.
Чим је сазнао за Муратову одлуку, Скендербег је послао Мојсила да
сакупи још људи, како би заменио пострадале у ранијим подухватима;
остали су стајали спремни за битку, као да се она сваког часа очекивала
и као да је непријатељ већ био пред њима.
Сутрадан је, рано ујутру, Мурат кренуо са заставама пред зидине, да
би у предвечерје наредио да отпочне напад. На свим странама са којих
се могло прићи граду, окупили су се турски одреди. Цело место било је
прекривено војском. Сва сила турска и сва војска султанова нашла се ту
јер је Мурат објавио да ће то бити последњи њихов покушај да се град
заузме. Да би спречио изненадни напад Кастриотов, који би га могао
омести у овом подухвату, издвојио је дванаест хиљада коњаника и пеша-
ка и ставио их под команду Ферид-паше, храброг ратника, на његов лич-
ни захтев. Уколико би се појавио Скендербег, та сила требало би да му
се супротстави, што би осталој војсци омогућило да неометано напада
град.
Ферид-паша био је угледан ратник, веома промишљен и храбар, а
дугогодишње ратно искуство начинило га је одличним војсковођом. Када
198
је добио наређење и распоредио своје снаге, све је време са њима крс-
тарио унаоколо и слао извиднице чак и у удаљенија места. Био је несре-
ћан што му до тада није била пружена тако лепа прилика да стекне част
и славу. Са великим нестрпљењем и огромном жељом ишчекивао је да
се непријатељ појави пред њим. Заслепљен својом гордошћу, попут
многих других, он је исказивао превелику одважност и дрскост, много
већу него што је разложној особи неопходна. У таквом расположењу,
заваран и заслепљен лошом проценом сопствене снаге, чврсто је одлу-
чио да, чим му се током битке укаже прва прилика, окуша срећу у борби
са Скендербегом.

Напад на Светиград
До тада је велики део градских зидина и брана био оштећен. Турци
су и многе лестве и разне опсадне справе поставили, али понајвише су
велике куке качили на зидине и пели се, док су други, иако узалуд,
поткопавали зидине. Било је и оних који су бацали грчку ватру (посебна
течност која гори, чак и у води - прим. прев.) у град, јер тада још увек
нису били коришћени топови-мерзери, нити су били познати; али су ста-
новници који су животима бранили зидине, брзо гасили ватру. Највећа
опасност била је на главној капији, на коју су се мухамеданци попели уз
помоћ лестава и неких дугачких дасака и подлога подигнутих попут не-
какве куле. Са ње се велики број њих заједно могао пребацити на зиди-
не. Када су се попели, успели су да стрелама натерају браниоце да на-
пусте своје положаје. И ту је непрестано долазило све више непријатеља
када су видели да тако могу ући у град. Неки су доносили велике и
дугачке трупце да ојачају и увећају ту кулу, док су други, скривени ис-
под, будацима и гвозденим шипкама поткопавали зидине. Ту су они
доносили и стреле, камење и све друго чиме су могли гађати, како би
браниоце отерали са врха.
Напади на друге делове града почели су да се постепено проређују.
Сви су отуд почели да долазе овамо и да својом бројношћу и страшном
виком у хришћане уносе велик страх и очајање. Хришћани су на све
начине покушавали да одбране то место, али непријатељ се није могао
отерати. Колико год да су их убијали и рушили са лестава и опсадних
справа, они су непрестано и у све већем броју наваљивали. Браниоци
су полако остајали без муниције, нису имали времена ни да се одморе,
тако да им је и снага све више слабила.
Видећи да се неверницима не могу одупрети и у страху да би они мог-
ли продрети у град, брзо су послали по управника. Но, глас о томе већ
је стигао до Петра Перлатског и он је био близу њих кад су га позвали.
Са њим је дошао и један одред грађана, и младих и старих, који су,
збуњени и у страху да су Турци већ заузели град, журили да виде шта
199
се страшно дешавало тамо. И чим се тамо појавио овај стамени и одваж-
ни вођа, одмах су са зидина збачени они који су се дотле на њих попели.
Заставе које су биле постављене на зидине скинуте су и потом, уз покли-
че бранилаца, однете на трг, да њихови саборци, охрабрени таквим
призором, не би више бринули због дешавања на тој страни града.
Остало је још само да се разбије и уништи та гомила дрвене грађе
коју су варвари поставили поред зидина и под којом су неки војници,
као што је речено, зидине поткопавали будацима и гвозденим шипкама,
а оне изнад снабдевали свим што им је било потребно за пробој у град.
Поред тога, угрожавали су их и они који су стајали на врху те куле. Да
би их отерали одатле, браниоци су гомиле великог камења, заједно са
великим количинама врелог уља, сирћета и воде, пуштали низ ту кулу,
толико дуго док се даске и греде у тој кули и све оно чиме су биле везане
лестве, нису почеле ломити и падати на земљу. Око сто војника и дво-
јица њихових војсковођа смрвљено је када је на њих пала цела та њихо-
ва грађевина. Тако су биле уништене и друге непријатељске опсадне
справе.
Када је са тог дела града отклоњена опасност, оштећене зидине об-
новљене и на њих доведени нови ратници (јер су ови пре њих скоро сви
били мртви или рањени), управник је морао са својом пратњом брзо
кренути на другу страну. Турци су, наиме, у међувремену опсели и друге
делове града, тако да су се браниоци поново нашли у опасности. А на
овој страни, чим је управник отишао, мухамеданци који су тек били про-
терани са зидина, почели су да се враћају, да доврше оно што су запо-
чели, у уверењу да ће отпор хришћана сада бити мањи. Зато су поново
почели да уз зидине подижу греде и трупце по којима се још сливала
крв њихових сабораца. Но, ни овај покушај није био боље среће од прет-
ходног јер се Петар Перлатски изненада вратио и његови људи су, без
много тешкоћа, срушили ту грађевину пре но што је и довршена.

Скендербег напада турски логор. Борба с Ферид-

пашом и његов покушај да опколи Скендербегову
војску
Док се под градом ратовало са променљивим успехом, на другој стра-
ни се водила једна много важнија и пажње вреднија битка, толико вред-
нија да су поменуте сукобљене стране могле слободно прекинути своју
борбу и одложити оружје, како би пажљиво осмотрили шта се „на другој
страни” дешавало. Наиме, епирски кнез дошао је са својом војском на
нешто мање од пола километра од Турака, одлучан да изненада удари
на њихов логор, иако је тамо спремно стајао Ферид-паша с војском коју
му је султан поверио. Ферид-паша, уверен да је Епирцима била намера
само да прекину започету опсаду града, односно да приморају Турке да
200
се повуку од зидина, кренуо је ка Скендербегу не дозвољавајући му да
први удари. А он, Скендербег, као у страху повлачећи се пред непријате-
љем неких стотину метара, одједном окрену своју војску према њему и
свом снагом неустрашиво крете у јуриш.
Жељан битке, турски војсковођа није се дао у бег, него видевши да
су хришћани малобројнији (било их је свега девет хиљада, или мало ви-
ше, пошто је Скендербег оставио с Музаком око хиљаду петсто ратника,
на 2 км, за случај да нешто крене по злу), посла све своје пешаке и чети-
ри хиљаде коњаника да им се супротставе. Остале своје коњанике он је
лукаво издвојио и послао да Епирцима зађу иза леђа, како би их ставио
„у сендвич” и спречио да се повуку и спасу. Помишљао је чак и да Скен-
дербега ухвати живог. Ипак, Скендербег, искусан и вешт ратник, предо-
сетио је његову намеру, те је и оставио Мојсила да предводи главнину
епирске војске, док је он, с одредом одлучних и спремних коњаника,
кренуо бочно, удесно, у сусрет онима који су журили да га опколе. И
ударивши снажно на њих, натерао их је да се врате назад. Турака је
било преко четири хиљаде коњаника, а Епираца једва две хиљаде. Упр-
кос томе, исход битке био је неко време неизвестан. И једни и други бо-
рили су се храбро, али на крају нису били исте среће јер је погинуло
много више обрезаних.
И Музака је са својима ударио на невернике левом страном када су
га позвали неки Епирци да крене. Тако су обе војске, раздељене на исти
начин, водиле три различите битке. Мојсило се у средини одлично др-
жао, више захваљујући својој мудрости него ли снази. Како би му вој-
ници остали свежи и спремни за одсудну борбу, он им није дозволио да
јуришају на непријатеља све док није видео да су оба епирска крила
почела да надвладавају Турке. До тада је све своје редове држао на
окупу, тако одуговлачећи и продужавајући битку све до доласка својих
сабораца с обају крила. То је разљутило Ферид-пашу и нагнало га да у
напад крене жешће. Повремено их је и храбрио:
„Напред, напред, ратници моји! Богови су на нашој страни! Узмите у
руке победу која вам је дата јер хришћански мач ништа не чини и све је
слабији. Узмимо главе одређене за уништење, исецимо њихова проклета
тела! Погледајте како се повлаче на свим странама и како никакву храб-
рост не показују. Не оглашавају се и не показују да нам могу дуго одо-
левати. Можда чекају ноћ, попут каквих лупежа и разбојника. Зато сад
удримо на њих, по дневној светлости, сада када нас има више и када их
надјачавамо. Ако чекамо до ноћи, њих мало могло би победити нас који
смо бројнији. Плашљиви као што јесу, могли би победити нас храбре.
Али зашто да их речима нападам, када ће њихов отпор ускоро неста-
ти попут таласа морских када ветар престане? Одсецимо главу њихове
војске јер онда ћемо друге - који су ништа - лако савладати. Где је тај
201
зли бегунац, који је толика недела починио? Сам ћу га ја лишити ње-
говог живота. Никоме од вас он неће наудити, ако будем имао среће да
га овде сретнем. Крв тог дивљака, те звери коју су његове безбројне
пљачке и харања учиниле гордим, крв ћу његову принети као жртву за
нашу побијену браћу, пријатеље и сународнике. Пријатељи моји, дуго
сам о томе мислио, то је стара жеља моја. Одвајкада је моје срце од
жеље горело да казним тог несрећника и бедну побегуљу. Видећу сада
да ли ова моја сабља добро сече, да ли је тело његово пробојно или по
друге смртоносно. Видећу изблиза одакле му велика снага и храброст и
по чему срећа која дуго прати тог ратника толико превазилази срећу
других.”

Ферид-паша изазива Скендербега на двобој

Тако је овај варварин говорио својим ратницима, а онда, понесен и
бесом и гордошћу (што баш и не доликује војсковођи), почео је да се
креће лево-десно не би ли у тој гужви угледао Скендербега. Своју пажњу
усредсредио је само на то, махао је рукама и позивао Скендербега. Ње-
говим војницима годили су ти узвици и, мада су веровали да је тај
одважни хришћански вођа непобедив, сви су прижељкивали да се одиг-
ра такав сукоб. Уистину, људи воле такве обрачуне, а надали су се да
ће победом једног од те двојице војсковођа бити прекинуто крвопро-
лиће, те да неће морати више да се муче и боре.
Са друге стране, било је много оних који су водили рачуна о части,
па су Ферид-пашу опрезно одвраћали од тог двобоја, да не би схватио
како га сматрају слабијим. Говорили су му да је такав сукоб не само опа-
сан, већ и потпуно излишан, те да предводници двеју војски не треба
да се на такав начин разрачунавају. Војсковођи је дужност да војсци за-
поведа и усмерава је, да буде судија или посматрач неког двобоја између
својих ратника… Ако је двобој неопходан, има много њих који би, уместо
свога војсковође, прихватили такав изазов. Недопустиво је да се војско-
вођа, због неумерене сујете, излаже опасности и препушта срећи да од-
лучује о победнику у скоро добијеној бици.
Али, Ферид-паша је на све те мудре и добронамерне речи остао глув,
па је потерао коња и са јаким одредом коњаника кренуо да нађе Скен-
дербега гласно га позивајући да се припреми за обрачун. А кнез епирски,
иако је чуо многе речи свог противника, није се на њих обазирао; једно,
с обзиром на борбу која је трајала, а друго, владарски понос налагао му
је да презре Феридове позиве. Коначно, када је видео да му је победа
на дохват руке и да га тај варварин непрестано изазива, његов борбени
дух нагна га да прихвати изазов, те сав обливен крвљу својих неприја-
теља крену, са великом пратњом, у сусрет Ферид-паши.

202
 Кнезови наговарају Скендербега да се не бори са
Ферид-пашом и Скендербегов одговор
Не само неустрашиво држање кнеза Епирског кога је мухамеданац
изазвао на мегдан, већ и разбијена крила турске војске и погибија ве-
ликог броја његових војника, требало је да дрског Турчина натерају да
добро промисли о својој одлуци и одустане од борбе. Несрећан положај
његове војске, и његов лично, требало је да га уплаши и да му у трену
угаси сваку жељу за борбом. Но, било да га је судбина на то терала, или
га је на то нагнао страх од срамоте и понижења, он оста при својој
одлуци, не променивши своје држање и не изгубивши храброст.
Супротстављене стране истог су трена престале да се боре. Њихове
војсковође стишале су борбу тако да се ни на једној страни више није
ни чуо ни видео иједан знак или повик непријатељства. Сви су се тада
примирили и сви су стајали непомично. Само се неколицина епирских
вођа и кнежева окупило око Скендербега, час преклињући га, а час на
њега наваљујући да се не бори са тим дивљаком и галамџијом. Уместо
њега, неко од њих треба да изађе на мегдан, то је њихова дужност, а
Феридова глава, када буде убијен, припашће њему, Скендербегу. Рекоше
му још да ће и њему, и кнежевини епирској, бити већа част и корист ако
Османлија види да се епирски војници могу поредити са његовим војско-
вођама и најбољим заповедницима. Рекоше му и да не пристоји тако
великом владару да свој углед и част, и славу задобијену толиким под-
визима током многих година, ставља на коцку због борбе са неким ко је
обичан Муратов роб и слуга. Победом у двобоју са тим варварином не
би увећао своју славу и углед, док би Ферид-паша могао постати слав-
нији него што је до сада био.
Ништа од реченог није утицало на Скендербега. Похвалио је њихову
добру вољу да га замене, да би им, спреман за двобој, поручио:
„Браћо моја, докле год ова рука моја може мач носити, и докле год у
овом телу моме има снаге, нико од вас ме не може одвратити од овог
сукоба јер Бог је тај који даје победу. Зато ви одустаните од понуде и
сачувајте своју добру вољу за неку другу прилику, када будем стар и
изнемогао, када ме моји удови буду издавали и када будем и сам видео
да ме снага напушта. Признајем да ви треба да бринете за мене, али ако
на овај начин показујете своју бригу, онда то значи да завидите мојој
слави. Шта би непријатељ рекао ако бих ја попустио вашој жељи и
препустио мегдан другоме? Зар не би они рекли да сам тиме показао да
сам кукавица, да сам плашљива срца, да се не смем супротставити своме
изазивачу и да се са њим не могу поредити?
Нема ничега лошег у томе да предводник целе војске учествује у бор-
би као обичан војник. И Александар Велики борио се са Пором, краљем
203
Индијаца. Зар је то умањило његов углед и славу? И преци наши, зар
они нису одобравали борбу између Пантаука и краља Пира? Не морам
вам говорити о Маркелију, Торквату или Корвину, који су на славу своју
и част својих грађана победили своје непријатеље у сличним таквим
борбама.
Ово су руке које морају на себе преузети ту одговорност. Ја сам тај
кога непријатељ изазива, мени се обраћа овај окрутни дивљак. Рећи ће
да нисам поштен ако одбијем његов позив за лични обрачун. Будући да
му је Мурат поверио велику војску да њоме заповеда, он је довољно
великог угледа да може осетити тежину мог мача.”

Двобој између Скендербега и Ферид-паше

То рече, па посла једног од својих људи да каже варварину да се при-
преми за бој. Он сам, праћен бројним повицима својих војника, појави
се пред свима спреман за борбу. Неравноправност мегданџија (Турчин
се није могао поредити са Скендербегом) и кратко трајање двобоја (јер
је Ферид-паша брзо скончао) учинили су целу ту представу, и борбу,
мање славном него што је могла бити. Већ при првом налету, Скендербег
је копљем пробио лице Ферид-паше, и на земљу, мртве, оборио и њега
и његовог коња. Не обазирући се ни на његово мртво тело, ни на плен,
вратио се међу своје и отуд од неверника затражио да пошаљу другог
да се против њега бори. Збуњени и гневни, неверници као да ту понуду
нису ни чули, већ су журно кренули ка Феридовом лешу да га сачувају,
тако што би га одвукли у сопствену позадину. Како су хришћани изне-
нада кренули на њих, нису успели да остваре своју намеру, већ су од-
лучили да се брзо повуку и своме владару однесу само вест о Феридовој
погибији.
Многи Епирци су одлучно и предано кренули да их гоне, нарочито
они који су им били најближи, али су се вратили чим је дат трубни знак
за повлачење. Када је видео да је све мирно, да непријатеља није било
на видику и да је сва земља упрљана крвљу неверничком, Скендербег
је, радостан због победе, послао повећи број војника да по разбојишту
сакупе плен. С остатком својих храбрих војника он је почео да се прип-
рема за нову битку, за случај да непријатељ поново нападне.

Мурат утврђује логор због могућег непријатељског

напада
Овај пораз толико је султаново срце испунио жалошћу и тугом, али и
страхом, да је дуго ћутао, као у неком заносу, јер су му се све наде и
сви снови срушили. Као да су сама Небеса била против њега, ништа му
није ишло од руке. Али, када се мало смирио и прибрао своје мисли,
почео је издавати наредбе као што би то учинио сваки војсковођа, чак
204
и да није толико мудар. Најпре је своје војнике разаслао да пажљиво
осматрају непријатеља и сазнају какве су им намере. Потом је наредио
да се опсадне и друге справе поставе код оног дела свог логора који је
био најизложенији непријатељским нападима. Такође је ојачао Ферид-
пашину војску са четири хиљаде људи (онолико колико их је погинуло
у борби са Скендербегом), те их је одредио да чувају шанац и утврде
око логора, с изричитом заповешћу да не излазе из шанчева и нападају
хришћане, све док они не буду ушли у турски логор. Када се то деси, не
треба да улазе у борбу прса у прса, већ да се заклоне и на нападаче
ударе из припремљених топова. Муратов циљ био је да на тај начин
сачува своје људе, а хришћанима нанесе губитке у мери којом би надок-
надио оно што је сам изгубио током последњих неколико сукоба.
Урађено је све тако еда би се спречиле невоље, а да опсада не буде
прекинута. Са друге стране, морал мухамеданаца био је умногоме ослаб-
љен, снага их је издавала, њихови напади били су све слабији, а после
доживљеног неочекиваног пораза у последњој бици, видели су да ратна
срећа прати хришћане. Највише невоља створио им је сам кнез епирски
који је својим врлинама и храброшћу стицао наклоност чак и самих Ту-
рака, нарочито оних који воле победнике. Записано је, тако, да је по по-
разу Ферид-пашином више од педесет Турака напустило Мурата и
приклонило се хришћанима.
Чинило се да је ова последња победа охрабрила становнике Свети-
града који су се дуго и неустрашиво борили против свежих снага напа-
дачевих, чији је удар био јачи но икада раније, тако да су могли одах-
нути тек када је дуго жељена ноћ прекинула борбу и раздвојила против-
нике. Турски трубни знак за повлачење пружио је могућност и њима да
се одморе од превеликих напора.
Овај подухват плаћен је са најмање седам хиљада погинулих турских
војника, више је рањеника било него неповређених, што је јасан показа-
тељ Муратовог неуспеха. Међу браниоцима било је седамдесет погину-
лих, а тешко рањених деведесет двојица. То их је врло забринуло, већ
због помисли да ускоро неће имати довољно људи да бране град и да
ће град морати да предају непријатељу. Због тога су почели да бриж-
љивије него икад обнављају градске зидине и постављају греде и бране,
како би били мање изложени стрелама и пуцњима са непријатељске
стране. Иако опкољени и у тешком стању, утеху и охрабрење пружале
су им Скендербегове победе и, истовремено, бројни порази све мало-
бројнијих неверника.

Повратак Скендербегов и сазивање збора

Сада да се вратим Скендербегу и његовима који су славили победу и
пленили погинуле непријатеље. По повратку у логор, ноћ су провели у
205
разоноди, уз песме. Накупљеног плена било је толико да су га раздавали
и шаком и капом. Велики број коња и разних предмета узетих од непри-
јатеља, дарован је кнежевима суседних области. У ствари, плена је било
толико да је један део продаван трговцима који су само због тога дошли
из Италије и других земаља, а део је размењиван са њима.
Страх и бојазан од турске војске почели су нестајати из целе епирске
земље. Османлије Мурата више се нису плашили, већ су га презирали,
сада када је био поражен и до ногу потучен. Чак је и Скендербег мислио
да ће Мурат, после толиких несрећа и пораза које је доживео, одустати
од опсаде Светиграда и напустити земљу са свиме што је донео. Ипак,
он је свакога дана слао уходе не би ли открили Муратове скривене
намере и жеље, али ништа није могао дознати. Никакве вести из турског
логора нису стизале. Стога, како није подносио беспослицу, одабрао је
две хиљаде коњаника и кренуо пут планина да извиди шта се тамо
дешава. И даље није могао сазнати шта Мурат намерава да учини. Тако
ће остати и даље, мислио је, ако не пресретне неког Турчина или турског
слугу, спремног да призна шта се у Муратовом логору дешава. Због
превеликог броја Турака и скривених ратних справа за одбрану логора,
за које су му јавили они који су из турског логора пришли њему, безумно
би било напасти њихове шанчеве или ући у отворену битку са целом
њиховом војском. Није смео наде полагати у такав чин.
Како није имао другог избора, ишао је тамо-амо и пред непријатељем
се показивао са малим бројем својих људи, не би ли их тако нагнао на
борбу. Али, ништа од тога није деловало јер неверници нису излазили
из својих шанчева и утврда. Деловало је то као да су они сами били под
опсадом јер је султан прописао смртну казну за онога ко без дозволе
изађе да се бори или му уопште спомене борбу са Скендербегом.
Када је увидео да ће му очекивања остати неиспуњена, Скендербег
се вратио у свој логор и сазвао збор да се тамо одлучи шта би најбоље
било учинити да се град ослободи сталног опседања и да се непријатељ
протера из земље. Знао је да се непријатељу не може супротставити на
отвореном, да се не сме понашати непромишљено и да не сме ризико-
вати да у битку увуче своје савезнике из епирских градова. Није смео
дозволити да судбина целе државе зависи од исхода једне битке на
отвореном. И поред тога што је био сигуран у победу, много би његових
људи погинуло.
Изложено је на збору много мишљења, а прихваћено је да се рат нас-
тави као што је и до тада вођен, односно да се непријатељске снаге кру-
не мало по мало, изненадним нападима, све док Мурат, због великих
губитака и пораза, сам не одустане од својих намера и напусти Епир.
Нико од Скендербегових људи, хвала Богу, није показао малодушност и
није се могло посумњати у било чију оданост. Све је на збору ишло на
206
добро, браниоци Светиграда држали су се одлично, тако да су сви могли
бити задовољни оним што се међу њима дешавало. Град је био добро
утврђен и опскрбљен свим стварима потребним да се издржи дуга оп-
сада. Чинило се чак да је нечега било и више но што је неопходно. Стога,
владало је уверење да, шта год Турци чинили, било да дуго чекају
удаљени од зидина или да непрестано нападају, све би се по њих лоше
завршило. А чак и ако буду нападали град све време, епирској војсци
биће лако приближити им се и угрозити их у њиховом логору; само
срамоту и понижење могу Турци доживети, и то пред самим Муратом.

Скендербегов страх од издаје и забринутост за

Светиград
Тако је Скендербег пред свима говорио показујући оптимизам и само-
увереност, али њега су мориле тешке бриге и мисли и, како ће потоњи
догађаји показати, тачно је знао шта Мурат смера. И више је страховао
од сете и ћутљивости Муратове, и мировања његовог, него ли од све
његове војске. На основу свог дугог искуства знао је шта је такво његово
прикривено понашање значило. А знао је, и то га је свакодневно брину-
ло, да се с благом и обилним даровима може заузети сваки град и свака
тврђава. Знао је, када похлепа за златом некога обузме, од њега ствара
особу без вере, гору од најдивљије звери. Због тога је почео сумњати у
све који су у обичном животу показивали завист. Добро је знао да су
зидине бројних градова, са браниоцима који нису презали од мача и који
нису могли бити побеђени снагом оружја, пале и освојене сребром и зла-
том. Од тога се много уплашио и велику је сумњу то унело у његов дух.
Бринући о свему, није одбацивао ни могућност да би се међу становниш-
твом могао наћи неки бедник, похлепан и жељан новца, који ће издати
и починити неко опасно неверство.
Такве га мисли нису мориле само због Светиграда, већ и због свих
других градова у његовој земљи, понајвише због Кроје. Бојао се да неки
његов поданик не почини издају и тајно се договори са Турчином да
заједно смисле неку превару и несрећу. Из тог разлога, обучен као оби-
чан војник, кренуо је са Танушем, Музаком и тридесетак сабораца, да
испита и на све начине сазна има ли основа таквим сумњама.

Мурат се саветује са својим људима о нападу на

Светиград
И тако су и кнез епирски и владар турски сумњали један у другога и
обојицу су мориле исте мисли о неизвесности своје борбе. Османлија је,
као што је речено, седео сигуран у својим шанчевима и све време смиш-
љао на који начин и помоћу којих лукавстава може победити. Дотле,

207
уверио се да ни његова сила, ни дуготрајна опсада, ни непрестани на-
пади, нису били довољни да заузме град, те да браниоци града нису
посустајали. Стога, одлучио је да окуша срећу на неки други начин, иако
су га неки саветовали да настави с нападима на град. Исто тако, неки су
га саветовали да прекине нападе због свих недаћа које су их сналазиле
и да са свом војском крене у похару и уништење целог Епира, да прође
њиме огњем и мачем, те да прогони непријатеља који се погордио и
узнео због толиких победа. Чини се да су Епирци почели да не маре за
опасност, већ слободно крстаре земљом по свом нахођењу. Ако не жели
то да учини, говорили су му, онда нека поведе војску на Кроју. Тамо би
могли бити боље среће него пред Светиградом, пошто се може сматрати
сигурним да ће Скендербег доћи у тај град, да ће одбрану тако важног
места преузети он лично, затворити се у њему и увек бити на удару
турском.
Ниједно од тих мишљења султан није узео у обзир, чак их је презрео.
Рече им, са правом, да би таква похара земље била ружна и бесмислена
јер је Скендербег пре њиховог доласка обезбедио сву потребну храну и
све остало, тако да му поља која могу нахранити и једног јединог војника
и нису потребна. Онима који су му безумно предлагали да епирског јуна-
ка прогони, одговорио је да нема ничега опаснијег од узалудног трагања
за њим по густим шумама епирским, прикладним само за обитавање
дивљих звери, а не разумних људи. Осим тога, Скендербег би једва че-
као да крену у такву потеру. Да преместе свој логор пред Кроју, то би
им приредило нове недаће и сумње, а Кројани би још одважније бранили
град. Имају Кројани своје богове-заштитнике, исто као и Светиграђани,
сматрао је Мурат. Питао их је онда зашто би уопште у лудости својој
хтели да се окушају у нападу на тако важно место, када до сада ни у
Светиграду нису постигли било шта. Напротив, непријатељу је у мањим
окршајима, и на почетку када су имали највише среће, све ишло на руку.
Зар Светиград треба оставити неосвојен, иако се налази на самој грани-
ци земље? – питао је. Зар прво треба опсести Кроју, само срце Епира,
њихов престони и најтврђи град?
Тим је речима Мурат одбацио предлоге својих саветника, али ни сам
још није знао на који начин да спроведе своје замисли у дело. Зато је
све и даље остало неизвесно, али и непромењено. Оно што га је највише
од свега мучило, био је страх од понижења за случај да буде поражен.
Са поразом се није могао помирити, а губитнике је презирао преко сваке
мере. Због тога, опсаду није хтео прекинути, мада су га дотадашње не-
даће и огромни губици у људству и материјалу подсећали да би најбоље
било да одустане од даље опсаде и наума да заузме град. Био је у не-
доумици због свега тога. Није могао одлучити шта да учини, али је зато

208
своје незадовољство и велику забринутост оним што се дешавало, успе-
вао да пред другима прикрије.

Муратов покушај да поткупи Светиграђане и њихов

одговор на понуду. Издаја једног од чланова посаде
Протеком извесног времена, Мурат је смислио начин на који би могао
навести Светиграђане на договор: несталне Епирце могао би привући
ласкањем и благоглагољивим причама, оне похлепне и незасите лако
би обрлатио богатим даровима, благом и разним обећањима, те би неки
од њих пристали да му, заузврат, отворе капије и приме га у град. На
такве његове покушаје добијао је од Светиграђана различне одговоре,
али се сви могу свести на исто: они не виде због чега би изневерили
свога кнеза и зашто би га издали да би прихватили ропски јарам и
подложност једном туђину; међу њима нема ниједног који би се одрекао
поверења кнежевог и продао веру своју, већ су сви они, свим срцем и
свом душом својом, уз свога кнеза и са њим ће остати браћа докле год
буду живи.
И поред тога, султан и даље није губио наду да ће, ако им понуди
довољно велико благо, успети да купи њихову оданост и приволи и оне
најверније да прекрше свој завет. И био је у праву, јер најцрња похлепа
и зла жеља за добитком превладала је у уму најбеднијег створа, што
заслужује да буде омрзнут од свеколиког рода људског. Он, привучен
великим и лажним Османлијиним обећањима и нимало не марећи за сво-
ју земљу, за животе својих сународника, своје браће и своје породице,
само је гледао како да стекне добит и корист за себе. И тај јадник, како
га нико са градских осматрачница не би приметио, тражио је погодно
време да се потајно састане са неким уходом Турчиновим, са којим би
се договарао о врсти и висини награде коју ће добити за предају града
у њихове руке.
Ипак, судбина му није одмах дала прилику да оствари своју злочинач-
ку и презира вредну намеру. И сам осећајући кривицу и грижу савести
због свога наума и, у страху да би откривањем његове издаје све пропа-
ло, доста времена оклевао је да било шта предузме. Тешко је и опасно
било склонити бране и пробити улазе да би непријатељ могао ући, уто-
лико пре што су грађани добро пазили на то место. Још је теже било, па
и немогуће, пронаћи саучеснике спремне да побију све старешине (што
би заплашило становнике града), после чега би пустио варваре да зауз-
му град. Знао је да нема ниједнога ко би то учинио јер су сви на то гле-
дали са презиром и мржњом. А по њиховом држању могао је видети
колико су одлучни у борби да победе и сачувају земљу или, ако буду
поражени, да часно погину.

209
 Опис дебарске области у Епиру. Узрок и позадина
издаје која је довела до предаје Светиграда
Како је град био смештен на планини, на једној врло високој стени,
није имао приступа неком изворишту, нити је нека река туда протицала.
Имали су у граду само један бунар који су давно њихови преци ископали,
углавном за употребу у ратно време. Целокупна градска посада, као што
је раније речено, састојала се од Дебрана. Били су они одани Скендер-
бегу, иако ни по имену, ни по језику, нису били прави Епирци. Наиме,
дебарска област подељена је на два дела, различитих имена и различите
природе: То су Горњи и Доњи Дебар, како их они зову. Доњи Дебар чини
врло плодна равница коју насељавају Епирци – пркосан и ратоборан
народ са којим је Скендербег успео све своје најтеже подвиге постићи и
одбранити своју кнежевину. Те Дебране сматрао је својом главном и
последњом одбраном и узданицом у свим тешким окршајима и ратовима
против силе Османлијине. Током целог свог живота одатле је доводио
најхрабрије и најбоље људе. Међу њима било је онолико војсковођа свих
чинова колико и самих војника, храбрих и одважних.
Горњи Дебар је брдовит и планински предео пун шума, али плодан,
надомак Македонији, којој је сличан. Ту живе Бугари или Трибали –
неустрашив и рату склон народ, једнако мио Скендербегу колико и ови
други, и због њихових заслуга и дела, и због њихове оданости. Они су
пак по обичајима више налик странцима, него Епирцима јер они многе
обичаје Епираца не подносе, већ се држе грчких обичаја и опонашају
их у многим њиховим сујеверјима.
А онај гнусни издајник, злобник и проклетник досетио се да у онај
бунар убаци леш неке животиње јер је знао да Дебрани неће пити воду
из њега, те ће оставши без питке воде пристати на све услове предаје,
макар били и најгори по њих. И како је он замислио, тако се и збило:
Исте вечери је тај бедник загадио воду са стрвином некога пса. Када се
сутрадан сазнало за то, глас се у трену проширио по целом граду.
Становништво је почело да се распитује ко би могао починити тако
гнусно дело; али како га нису могли пронаћи, сви су се толико узбудили
да је могло доћи до побуне. Не знајући шта да чине, Дебрани су јади-
ковали због стања у које су доспели, узвикујући да су издани и да ће
ускоро умрети од жеђи као какве дивље звери. У свему томе било је
необично то што би сваки од њих пре пристао да постане роб невер-
ников него да пије ону воду из бунара. Поједини од њих су предлагали
да спале град и претворе га у пепео, да на јуриш крену кроз неприја-
тељске редове, па или да се пробију до неког безбедног места, или да у
том пробоју храбро изгину. Ипак, на крају су се договорили да је од свих
невоља најмање лоша - преговори са непријатељем.
210
 Временом је јадиковање почело да се стишава, нестајало је метежа
и вике, али су Дебранима, због таквог испада, опали и храброст и неус-
трашивост, а самоувереност, само због њиховог превеликог сујеверја,
потпуно им је згасла. Неверници су, тако, стекли слободу да се више
примакну граду, одакле су добро могли чути јадиковке својих неприја-
теља. Сви хришћански војници већ су почели да запостављају своје
дужности и били су спремни да сами оду Мурату и прихвате све срамотне
услове предаје које су до тада пркосно одбијали.
Број грађана био је много мањи од броја тих Дебрана, па им се нису
могли супротставити тако што би их или ставили под мач или истерали
из града. А и да су могли учинити нешто од тога, остало би их толико
мало, борби недовољно вичних и вештих, да сами не би могли одбранити
град. Зато су ти јадни људи само негодовали међу собом, каткад их
оптужујући за издају, а каткад им замерајући због слепог, безумног сује-
верја. Поред тога, окривљивали су и одсутног Скендербега што је њихо-
ве животе и цео њихов град поверио таквим непоузданим људима.

Петар Перлатски убеђује Дебране да се не предају

Османлији
Петар Перлатски био је запањен безумним поступком ових Дебрана.
Сумњао је чак да је загађење воде било само измишљотина неких који
су били спремни на издају. Како је био сигуран да је неко међу њима у
договору са непријатељем, забранио је било да ко од њих преговара са
Турцима без његовог присуства. Потом је отишао на трг и окупљенима
се обратио овим речима:
„О, Дебрани, за Бога милога! Зар су ваша вера и оданост толико мале
да један злобник омрзнут и од Бога и од људи (ко год био тај који је то
злодело починио) може учинити да ваша храброст, много пута опробана
и доказана у бројним бојевима, нестане само зато што је загадио воду у
вашем бунару? Забога! Да ли је могуће? Ни сам не знам шта да кажем
када чујем ваше чудне замисли и када видим ову изненадну промену
стања у којем се налазимо, да једна тако неважна и бесмислена ствар
буде узрок толиког огорчења и незадовољства. Па зар сматрате да је
боље издати земљу своје браће и савезника и неверницима у руке
предати њихове жене, децу, домове, храмове и све свето, него остати
храброг срца, чисте душе и очувати славу своје оданости која је свима
до сада за пример и дивљење била? Зар ћете пре то учинити него да
жеђ гасите водом која је, како ви то кажете, нечиста и загађена? Добра
браћо моја, заиста не видим разлога да тако учините, осим ако неки ђаво
и зао дух није ушао у вас и пореметио вам разум. Зар ћемо своју побож-
ност и веру запоставити у корист сујеверја, и зар ћемо радије допустити
да нас други сматрају издајницима но људима ослобођеним од сујеверја.
211
Сви ће нам се због тога смејати, наше потомство ће се чудити, а наши
непријатељи презираће нас када виде због какве смо се лудости и безум-
ности предали.
У ствари, сви ће мислити, а и ја са њима - осим ако не докажете да
нисам у праву - да вам та вода служи само као изговор, а да сте на издају
спремни због блага и дарова које су вам обећали варвари. Док тиме
покушавате да скинете кривицу са себе, ви сами потврђујете, и призна-
јете, да сте скривили и да заслужујете осуду због тако мрског и несрећ-
ног чина. Чиме ћете се оправдати и како ћете убедити друге да је то
било потребно учинити, да тако изненада заборавите све дужности и
одрекнете се оданости и сваке благодати које вам је Скендербег пружио?
Да ли му, Дебрани, овако узвраћате? Да ли је ово доказ ваше оданости?
Да ли је то све што ћете пружити својим савезницима из Светиграда,
који су се тако лепо опходили према вама? Мене је срамота да се об-
раћам на овај начин људима који су на гласу.
Зато, од сада не треба се уздати у такве људе, не треба веровати да
су од речи и правичног духа. Ако људи не маре за оданост, ако су толико
крхки и без знања и ако вера њихова посустаје пред тако небитним и
залудним стварима, зар онда не би сваки презрен злобник, не много
мудар, лако могао наћи начина да некоме науди? Не би ни морао смиш-
љати друге неиспробане начине и преваре, кад би видео да ова једна
његова превара успева и и да ју је лако спровести у дело. Чини се да су
наши преци узалуд подизали зидине око својих градова, узалуд су гра-
дили градове и тврђаве на високим планинама и стенама, узалуд посаде
у њима стоје, када је људска оданост толико нестална и зависна од
спољних околности, када се предомишљају и мењају своје накане попут
лишћа на дрвећу. Питам се, шта бисте урадили да је промена времена
и неумерена врућина утицала на ту воду у бунару? Зар не би то и даље
била иста вода?
Ах, у шта ли ви све не верујете! О, мрске ли несталности људских
срца! Ми се сад боримо за сигурност и слободу овог града, и то нам је
сада битније од свега на свету. А ваша дужност, драги Дебрани, била је
да својим телима, до последње капи крви, браните ово место, а не да
по својој вољи, читави и здрави, предате своју славу и успехе. Ако ми је
допуштено ово рећи, ми сами позивамо своје непријатеље, сами им ну-
димо да нас поробе и сами себи одузимамо слободу јер ми, ето, не же-
лимо да водом, услед сујеверја, упрљамо своја ,цењена’ уста, не желимо
да прекршимо законе божанске и људске. Зар нисте чули како Дарије,
тај поносни и мудри цар персијски, није одбио гутљај упрљане воде из
руку једног роба који ју је донео с места пуног лешева, испод коњских
ногу, док је бежао од непријатеља, у време када га је наш сународник,
Александар Велики, натерао у сраман бег после оног великог пораза?
212
Али као храбри и поносни владар какав је био, он није презрео и одбио
ту воду, већ ју је узео и пробао, рекавши да му никад пре није вода то-
лико пријала као тада и да пре није знао шта значи бити жедан. Тако је
гутљај нечисте воде и сачувао моћног Дарија од непријатеља и омогућио
да му и даље одолева.
Или шта ћете рећи за Гаја Марија, тог чувеног римског војсковођу,
који је, кажу древни записи, издржавао велику глад и жеђ током најте-
жих ратних сукоба, при опсади градова и у другим приликама? Или, да
се присетимо издржљивости житеља града Сагунта или града Петилије,
у Брутијуму (Калабрији - прим. прев.), у време Ханибала. Зар они нису
својим јединственим и скоро невероватним држањем оставили свим
будућим поколењима ретко сведочанство своје сталности и оданости?
И зар нису они, да би издржали дуже и одбранили своје голе и оштећене
зидине, и да би одржали реч дату Римљанима, зар нису без негодовања
стали да једу псеће месо које ви толико презирете? И не само псеће, већ
и месо свих других четвороножних створења. И јели су кожу свиње, и
корење, и кору разног дрвећа. Па и велики и чувени атински војсковођа
Темистокле, да његови незахвални сународници не би себе кривили за
његову смрт, како је записано, испио је смртоносни отров.
Можда ћете рећи да житељи Светиграда нису ваши сународници и
да њихов град није део ваше земље, те да је вама дат и да је зато ваш.
О, Дебрани, Скендербег је између свих других, због ваше јаке вере и
оданости, изабрао баш вас да одбраните овај град. Вама је овај град
поверен, па га зато морате сачувати и вратити у његове руке.
Преклињем вас да се оставите својих залудних мисли. Немојте да вас
обузима то проклето и испразно сујеверје јер оно је само то, и ништа
више. Реците ми, молим вас, шта ћете радити ако Османлија не буде
хтео да вам поштеди животе? Да ли ћете и онда одбити да пијете воду
коју сматрате смртоносном? Сигуран сам да ћете је пити пре но што
бисте дигли руку на себе. Али сада, када мислите, и када сте убеђени
да ћете се спасти и да нисте у опасности да изгубите ишта осим своје
оданости, сви сте опседнути том болешћу и ваше мисли су као у неког
лудака и безумника. Тако мало значаја придајете ви својој вери, и од
свих зала, кршење дате речи и неверност сматрате најмањим зло. А ја
се, о, Дебрани, не могу уздржати од суза када помислим на нашега доб-
рог кнеза Скендербега. Слушао сам га док се вама обраћао тако досто-
јанствено, и како вам је при свом одласку поверио овај град, и како је
управо на овом месту тако наивно веровао у вашу оданост. Ја се сећам
како сте уз велику вику и покличе обећавали свима и свакоме да ћете
бранити град. Па где су сада ти ваши покличи да се чују, где је сада
неустрашиви дух ваш, о, Дебрани? Где су сада они који су овој земљи
посветили своје животе? Где су сада ваш презир и пркос према смрти?
213
Ја овде и даље видим исте људе и исто оружје, али очигледно је сада
стање њиховог духа и ума измењено. И видим да је сада, када је град
доведен до очаја, све у јадном и тешком стању. Замислите само да је
овде сада ваш кнез, да стоји пред вама лица згрченог од бола и жалости
због ове ваше невиђене издаје. Шта би он помислио тада, знате ли? Да
ли сте свесни шта би народ у целој земљи рекао, и у какво би стање сав
Епир дошао, када би видео да сте ви криви за сву њихову несрећу и ја-
де?
Покушајте да схватите, да се ради себе и својих живота освестите,
док не буде касно, какво зло чините. Немојте допустити да ваши савез-
ници изгубе своју земљу, немојте их оставити да сами бране своју сло-
боду и вашу част и углед које ви сами можете лако сачувати. Чујте
јадиковања ових грађана овде, погледајте њих тужне и јадне, погледајте
и мене како лежим пред вашим ногама, погледајте како сви вама повера-
вају своје животе, и ја са њима. Погледајте моје груди, о, Дебрани, моје
голе груди, прободите их мачем, одузмите ми живот, не марим више. И
напијте се моје крви ако хоћете, ако другог начина нема да останете
верни и браните овај град.”

Петар и Светиграђани пију загађену воду у покушају

да убеде Дебране, који то одбијају
Тако им говорећи и убеђујући их, Петар Перлатски тражио је од њих
да мисле на сопствене животе и слободу, ако не њихове, у нади да ће
их приволети да одустану од њихове необичне и опасне намере. Чим је
завршио говор, да би видео да ли је то имало утицаја на њих, он одмах
оде до бунара са скоро целим народом њему за петама, и пред свима
узе повећи гутљај воде. Исто је тада учинила и већина становника града,
као и неки од војсковођа и најважнијих људи из градске посаде, али све
би узалуд. Ни речи, ни дела њихова, нису имали утицаја на умове сује-
верних Дебрана.

О јереси и сујеверју. О великом роду словенском и

његовом расејању
Тешко ми је поверовати у то, и тешко ми је, без стида, другима испри-
чати истину о том догађају, те да је Дебранима, од свега што је тада
било важно, била важнија једна тако бесмислена и безумна ствар. Не
сумњам да ће се будућа поколења више смејати но што ће се чудити
једном тако необичном догађају, и тешко ће поверовати да их је једна
бесмислица нагнала да тако поступе. Вероватно ће мислити да је то био
њихов изговор, а да су, заправо, свесно починили издају и прешли на
страну непријатељску. Што се мене тиче, пошто сам истражио и испитао

214
све околности, нисам наишао ни на какав доказ оваквог мишљења.
Сматрам, стога, да нису у праву они који тако тумаче оно што се дого-
дило у Светиграду. Верујем, иначе, да истина о томе не може остати дуго
скривена и да ништа међу смртним људима не може заувек остати тајна.
Штавише, зна се да нико од оних који су се држали свога сујеверја
није никада прешао на страну Муратову, нити је ико од њих икада постао
пребогат. На основу тога мора се закључити да се нису потајно догова-
рали са неверницима и да издају нису починили због тога. И ништа чуд-
но није што су сујеверни Дебрани, затровани својим безумним верова-
њем такву глупост учинили, будући да су они били познати не само по
сујеверју, већ су били и остали јеретици. Ове две болести, јерес и сује-
верје, увек иду једна уз другу јер народ из области дебарске био је
словенског рода, који је веома распрострањен и посвуда расејан, како
потврђују најпознатији писци, и раздељен је у мноштво разних родова.
Истина је да неки Словени прихватају унију Римске цркве, као што то
чине Далматинци, Крањци и велики број Пољака; док остали се држе
заблуда и измишљотина грчке цркве, као што то чине Трибали или Буга-
ри, Руси, и део Литванаца. А има и оних који су у болести свог духа прис-
војили друкчија веровања, попут Бохемаца, Мораваца и Босанаца, јер
они се, у већем броју, држе манихејске јереси.
Али зашто да спомињем ове народе када је сада читава Европа под
поплавом безбројних проклетих и лажних учења? Авај, кроз неколико
година, услед заразе коју шире околни народи, или пре услед немара и
лењости црквених људи и прелата, као и опасне небриге световних вла-
дара – ако томе узрок нису велики грехови наши – сваки кутак и сва
краљевства Европе постаће загађени мноштвом тих чудних учења свих
врста, која сада постоје и множе се широм хришћанског света.

Предаја Светиграда Мурату

Превише сам се удаљио од теме. Вратимо се безумним и полуделим
Дебранима нашим. Управник града их је час молио, час им обећавао
велике дарове и блага, али када је увидео да су тврдокорна срца и да
његова убеђивања не дају никаквог плода, сазвао је известан број Деб-
рана и старешине града да се договоре шта да чине. Како није било
времена за губљење, брзо су се договорили око услова предаје, тако да
ни по њих не буду неповољни, а ни непријатељу да не буду неприхват-
љиви. Услови су били да градска посада може слободно и безбедно
напустити град, а грађани могу бирати да ли ће остати или отићи.
Турски владар прихватио је први услов (о одласку посаде), али други
није, већ је тражио да сви грађани оду. Пошто је све то утаначено, стра-
жа је постављена у предграђу, Мурату су предати кључеви града, а сви
становници напустили су град, тако да је остао празан. Поједини, не
215
мирећи се с наређењем да напусте вољени град и место свог рођења,
подуже су стајали испред зидина, а многи од њих, не желећи да трпе
живот под влашћу неверника, одоше да потраже Скендербега.

Турчинова награда издајнику и његова судбина

Онај издајник који је загадио воду и остао у граду са непријатељем,
са весељем је дочекан у шаторима Османлијиним. А он, Мурат – немојте
сумњати у то – обасуо га је и хвалама и великим благом и даровима, и
то много већим него што му је обећао за почињену издају. Дао му је
педесет хиљада аспри, три богато украшена одела, а дао му је и толико
земље да је годишње могао добити и до две хиљаде круна. Ипак, тај
издајник није имао много користи од свега тога јер је, иако богато
награђен, уз указане почасти, и од свих варвара цењен, убрзо нестао и
никада више није виђен. Кажу да је Мурат наредио да се одстрани неком
одговарајућом казном јер није могао имати поверења у једног покваре-
њака који је због похлепе издао сопствену земљу, своје савезнике, своје
сународнике и свој род.
Тако сви могу видети како је овај трговац људским срцима скончао
своју трговину. Истовремено, тај пример показује и шта владари и вели-
ки људи мисле о издаји и колико презиру издајнике.

Млади царевић Мехмед убеђује свог оца да прекрши

реч дату Светиграђанима
Градској посади Светиграда било је дозвољено да оде. Слободно су
пролазили између два реда турске војске, када Мехмед, млади турски
царевић, један опак и окрутан младић, који је дошао са оцем у Епир са
жељом да посматра поход и задобије углед, поче љутито говорити
Мурату, своме оцу, да их не пусти да оду слободно и без казне. Говорио
му је да се не треба држати дате речи и да ће то само њему ићи на штету
јер, каже, најважнији и најстарији закон у вери Мухамедовој јесте да се
на све могуће начине боре против хришћана као својих смртних непри-
јатеља, нарочито против ових који су им нанели толика зла и невоље
побивши њихове војнике и војсковође и уништивши њихову војску. Го-
ворио му је да Светиграђане треба казнити како би друге заплашио, да
на том примери науче да не смеју пружати такав отпор као они. Ратни
заповедник, говорио је он, не треба да се прилагођава жељама и стању
непријатеља и да буде сажаљив на њихове сузе и молбе, већ све да их
преда оштрици мача или стави у окове, или да их држи у заробљеништву
док их неко не откупи.
Горди и охоли царевић овим је говором јасно представио своју нарав
и своје размишљање. Још у младости је, дакле, показао какав ће човек
бити када одрасте и наследи царство. Дрскост и прека нарав у његовим
216
младим годинама већ је разоткрила нечистоту похлепе и окрутности
његове. Но злобне речи и крвожедни наум синовљев није убедио оста-
релог оца његовог и није нашао места спрам мудрог ума његовог. Отац
га је оштро укорио речима да ништа није важније него да се одржи за-
дата реч. Ако се она прекрши, онда не могу опстати ни краљевства, ни
царства, не могу се одржати ни земље ни народи. И рече му да сваки
владар племенитог и дарежљивог срца и високог угледа – ако ли његов
дух и воља стреме ка части, власти и великим делима – треба да одржи
дату реч, било уистину и занавек, или барем наизглед јер то је једини
начин којим се могу задобити срца свих људи. Кршење дате речи, кри-
воклетство и окрутност збацују жезло владалачко и круну с главе, губе
градове и народе. То је једнако опасно по обе стране, и ону која рачуна
са датом (добијеном) речи, али и за ону која је прекршила заклетву.
Људи се задобијају милосрђем и дарежљивошћу, а од окрутности, мрж-
ње и нељудскости према својим поданицима владар нема користи. Ако
поданици виде да над њима влада охола и превише чврста рука, они
неће предуго трпети јарам такве власти. Многи ће бити придобијени
милосрђем, и једном када се то збуде, скоро никад, или никад, неће се
побунити и презрети тако благ јарам и подношљиву власт. Истину гово-
рећи, у чему су то Светиграђани згрешили? – питао је он. Или какав
злочин су учинили против величанства нашег царства? Они су само своју
земљу, своје жене, и своју децу бранили. И сада, када су сами пристали
на ове услове предаје и испунили их како ваља, шта им можемо заме-
рити или од њих затражити? – говорио је султан своме наследнику.

Муратово утврђивање Светиграда. Петар Перлатски и

житељи Светиграда долазе Скендербегу. Дебрани
траже опрост од њега
Када су тако Дебрани и сви остали хришћани напустили Светиград,
ушла је у град посада од дванаест хиљада јаничара. Мурат је тада све
своје напоре уложио у обнову оних зидина које су топом биле оштећене.
А Скендербег који се баш тада вратио из извиђања целе земље, био је
већ обавештен о паду Светиграда и неверности Дебрана. И тада он у
свој шатор седе и дуго ћуташе, гневом испуњен. Недуго затим дође
Петар Перлатски са својом нечасном дружином. Замишљен је и тужан
био управник њихов, а још тужнији су били грађани, с образима обливе-
ним сузама од јадиковки за својом напуштеном земљом. Дебрани су
стајали спуштених погледа и тужних лица кајући се због свог бескрајно
срамног поступка. А када пред свог кнеза дођоше, и његов преки поглед
и огорченост на његовом лицу видеше, сви преда њ своје оружје баци-
ше, појасеве на своје вратове ставише и пред ноге његове легоше, са

217
горким сузама молећи га да им опрости за њихов жалосни и срамотни
поступак.
И шта је требало да учини кнез овај, толико милостив и племенит?
Да их све казни, толике људе, било је тешко, а кривицу њихову могао је
само видети у сујеверју и наивности тога племена. Искрено су му приз-
нали своју кривицу, понизивиши се пред њиме и кајући се горко. То није
могло, а да не умири гнев Скендербегов, који се тада окрену ка њима и
рече им да ће им поштедети живот због њихових храбрих дела у дота-
дашњој одбрани зидина светиградских. А избеглим грађанима дао је
онолико земље колико су тамо имали, многе је од њих изабрао да обав-
љају разне ратне задатке и ниједну молбу Дебрана није одбио. Срамота
која је на Дебране пала због оног што су починили у Светиграду, није
им дала да у логору дуго остану пред лицем својих сабораца.

Скендербег хвали и награђује Петра због његових дела

Мада је Кастриот хвалио врлине и оданост Петра Перлатског током
управљања Светиградом (а хвалили су га и његови војници), он можда
пре заслужује да сноси кривицу него да буде хваљен. За предају Свети-
града најпре бих њега прогласио кривим, не због неверства, већ због
немара и превеликог угађања и попуштања својим војницима. Ван сваке
сумње, у критичним тренуцима није смео попуштати војничким жељама
и допуштати им да икако комуницирају са неверницима. Тиме се само
повећавала могућност да се неко од његових људи полакоми и стане уз
непријатеља; многи су склони похлепи за сребром и златом.
Без обзира на све то, Скендербег је јавно хвалио његову оданост и
одобравао сва његова дела. Није то чинио само речима, већ је то све и
материјализовао: дао му је много новца и добрих коња, а обасуо га је и
бројним другим даровима, иако је овај све то нерадо примио. Тако знат-
но увећавши славу и углед, Петар Перлатски вратио се своме дому.
Петар Перлатски родио се у Ематији, и требало је да постане свеш-
тено лице које они зову протосинђел, а ми – опат. Водио је испоснички
живот, строго га се и непрестано придржавао. Био је веома учен и речит,
а његове године још више су му истицале врлине и господственост.
Знајући да је султан био заузет утврђивањем Светиграда и у то усред-
средио све своје напоре, Скендербег без оклевања окупи пет хиљада
коњаника и поведе их не би ли га омео у започетом послу. Када је тамо
стигао, два дана је извиђао околину, шуме и планине, али није ништа
могао учинити. Чекао је тамо у нади да бар изненади неке скупљаче хра-
не, или извидницу непријатељску, или да им на неки други начин нанесе
штету. На крају су се вратили, али не без ратног плена. Војници су, што
је уобичајено у било којој великој војсци, заробили доста неверника и
запленили велики број коња.
218
 Мурат изненада напушта Епир и враћа се у Једрене
Када је обновио зидине светиградске (колико је могао за тако кратко
време) и кад је, у уверењу да ће град бити нападнут, обезбедио залихе
жита и других потрепштина за целу једну годину, Мурат одлучи да се
повуче из Епира и врати у своју земљу. Постоји велик број нагађања,
непоузданих извештаја и неистина о разлогу његовог тако брзог одласка
и о правим намерама Османлијиним. Једни кажу да је логор напустио
због невоља са Мађарима; други помињу Грчку, а трећи наводе неке
немире у Персији. Многи, пак, тврде да је због претрпљених великих
губитака у Епиру и због разних других тешкоћа у том рату био приморан
да брзо напусти ову земљу, да би се касније, само са бројнијом војском,
вратио и напао и покушао да освоји Кроју.
Што се мене тиче, ја мислим да у свим овим мишљењима има зрно
истине, али су потоњи догађаји потврдили да је ово последње било
највероватније. А могло би бити, као што песници заносно говораху, да
предодређени кобни час за овог остарелог Османлију још није био
дошао: „Сестре суђенице још покидале нису / Конце његове кобне суд-
бине у низу.”
Који год био прави разлог његовог одласка, Мурат је последњега јул-
скога дана наредио да се покупи сва опрема и да је, пре но што он крене,
понесе комора на челу с једном повећом групом његових коњаника. А
следећег дана, кад је сунце већ одскочило и пошто су спаљене неке
ствари из његовог шатора, кренуо је на пут с остатком војске, уз урне-
бесно весеље, клицање и пуцње из топова. Као и увек, турски владар
налазио се у средини, на белом коњу и окружен јаничарима. Био је
безбедан од било какве невоље, будући да је пред њиме ишла војска
беглербега азијског а иза њега – војска беглербега румелијског, обе за
битку спремне.

Скендербег креће на Турке. Румелијски паша

покушава да га заустави
Сви који су писали о овом походу слажу се да се Мурат вратио из
Епира са тридесет хиљада људи мање од оног броја који је тамо стигао.
Поред тога, изгубио је и велику количину робе и опреме за опсаду, као
и заставе узете раније од хришћана (више их никада није носио са со-
бом). И на све то крвопролиће, на губитке и недаће, Скендербег им је
додао још једну несрећу. Наиме, кад је овај епирски јунак од својих
ухода сазнао да је султан отишао, кренуо је за њим с осам хиљада коња-
ника и три хиљаде пешака. Непрестано је прогонио и убијао Турке у
позадини, све оне који су заостајали за главнином, а својим војницима

219
пружио је прилику да свој гнев искале над њима. Сви они били су пали
су под мач и ниједан се жив није извукао.
Варвари су повремено окретали целу своју војску на њих, али су се
Епирци брзо повлачили и врло често успевали да их навуку у заседу и у
повољном тренутку нападну. Нестајали су по оближњим брдима и доли-
нама, поново их изненада нападали, некад са леђа, некад спреда или са
стране, никада их мирне остављали нису. Гањао их је километрима,
стално им био за петама, пратио их и наносио мање или веће губитке, и
тако извргавао руглу и Мурата и његову војску.
Врло узнемирен свим тим дешавањима, цар турски нареди румелиј-
ском паши да са тридесет хиљада коњаника остане у позадини, како би
осталима осигурао повлачење. Наредио му је, ако непријатељ настави
са нападима, да им он или узврати јуришајући на њих, или да га на неки
начин присили на отворену борбу. Али када је увидео шта Турци намера-
вају, Скендербег се, да би избегао опкољавање и сукоб са њима, са
својом дружином једноставно повуче пут неких долина и пролаза кроз
планине, где је био безбедан и одакле се лако могао бранити од тако
моћне војске.
Тамо је остао неко време, спремајући се за борбу као да ће ускоро
напасти непријатеља и окушати срећу на бојном пољу. И то би овај
одважан и самоуверен војсковођа вероватно учинио да га његови војни-
ци, бројчано вишеструко слабији од Турака, али и преморени од толике
јурњаве за непријатељем, нису нагнали да одустане од свог опасног
наума. У том тренутку, као да се правда, он се обрати својим војницима
и изговори речи које је неретко спомињао: „Боље да ово место буде
знано по бекству Скендербеговом, него по крсту његовом.” (Обичај је у
тој земљи био да се подигне крст на месту на којем би погинуо неки
хришћанин, нарочито онај славом овенчан). „Јер, срам бекства увек се
и лако може поништити неким подвигом вредним хвале, али када човек
погине, никоме више не служи. Уз то, и његова смрт може бити пропра-
ћена злурадим речима оних који мало знају, оних који све мере и свако-
ме суде не по разуму, већ према своме нахођењу и само по том дога-
ђају.”

Одлазак румелијског паше и остале Муратове војске

Када је румелијски паша видео да Скендербег ништа не предузима,
већ обитава у свом логору, поче се са саборцима полако повлачити. Није
желео да улази у сукоб са Епирцима, већ похита да се придружи главни-
ни војске која је била испред њега. И Скендербег учини исто, по нагово-
ру својих војника који су га понизно молили да више не гања и не прати
безбожнике, те да више у срцу Епира не задржава гнусну кугу која је
коначно одлучила да од њих оде.
220
 Тако се у скоро исто време Скендербег вратио у Кроју, а Мурат преко
Македоније и планина трибалских у град Једрене. Обојица су замишље-
ни и тужни одлазили дому свом, неутешни и сетни јер се није све одигра-
ло како су они желели. Али много незадовољнији и гневнији био је
турски цар, због тога што није могао покорити своје непријатеље, Епир-
це. Главни разлог његовог доласка у Епир био је да ту земљу покори, а
то мало место и та мала тврђава коју је он освојио није била вредна
части и славе, и свих оних губитака и пораза, и безбројних невоља које
је тамо доживео. Са друге стране, хришћане су тешиле мисао и тврда
вера, када су се неверници већ повукли, да ће ускоро ослободити Свети-
град.
Били су убеђени да ће то постићи без много тешкоћа.

221
 Шесто поглавље

Епирски кнежеви и племићи убеђују Скендербега да

се ожени
Након одласка османлијске војске, мир је поново завладао у целом
Епиру, страха у народу више није било, трговина је обновљена по свим
градовима, војне посаде су отпуштене и свакo се вратио свомe послу. И
епирски владар допустио је својим четама да се одморе од ратних не-
даћа и напора, али их је обавезао да се окупе за два месеца, како би
ослободили Светиград и вратили га својим савезницима. Код себе је
задржао хиљаду пешака и две хиљаде коњаника и послао их на границу
Македоније да земљу и поседе тамошњег становништва чувају од тур-
ских упада.
Све то време Скендербег је боравио у Кроји и бавио се државним пос-
ловима. За њега, био је то одмор од недавних путовања и ратовања. А
епирски кнежеви и племићи, његови савезници и суседи, незадовољни
што човек славан, таквог угледа и тако ретких врлина, још није имао
потомка који би га наследио и његову државу и краљевство преузео (а
тада је имао четрдесетак година), одлучили су да заједно стану пред
Скендербега, као што су то често чинили, и убеде га да се ожени. Рекоше
му, тако, да залуд шири границе своје државе и залуд јача државу епир-
ску, ако им неће обезбедити владара и кнеза да њима влада када њега
не буде, владара који ће наследити његову велику славу и углед, за
вечност заслужене бројним вредним делима и подвизима. Стога, његова
је дужност да сећање и славу свог имена продужи рађањем добре деце
која би наследила његово краљевство. Ако ли тако не учини, они ће
помислити, и рећи, да је оставио државу да пропадне, да му је жеља
била да она нестане заједно с њим, односно да сахрањивањем једног
човека буде сахрањена и цела једна држава у успону. Рекли су му да
треба да узме у обзир молитве и молбе својих поданика јер ако престо
после њега не припадне његовом роду и породу, земља епирска неће
моћи да поднесе владавину било којег туђина. Епирци нису вољни да за
свог владара и господара прихвате некога са стране, те би он, као
наследника својих ретких врлина, морао иза себе оставити некога од
222
своје крви. Божија благодат и срећа остаће с Епирцима само под условом
да жезло и круну епирску чува његово потомство.
Скендербег није на женидбу ни помишљао, стремио је само витешким
подвизима и све своје напоре улагао у оно што је другим људима било
недостижно. У почетку је он на све начине, како кажу: подигнута носа,
одбијао да прихвати савете својих пријатеља, љутио се и наводио бројне
разлоге да то не учини. Хвалио је и величао, не без доказа, једноставан
живот нежењених људи, нарочито владара и познатих личности. Рекао
им је да за слободан ум и велико срце нема већег терета од жене која
влада, да када таква жена у кућу уђе, човек више не може да чини оно
што му иначе по праву припада, те да и срећа тада нестаје. Друкчије
речено, срећа узмиче пред женидбом и човек више није у могућности
да достигне високе циљеве.
Ипак, не желећи да у том разговору делује одбојно и круто и да одба-
ци искрено размишљање својих добронамерних пријатеља, прихватио
је њихову молбу. Он никада није одбијао савете који су могли послужити
свима, на част и добро целом Епиру. Приклонио се он њиховим молбама
видећи колико им је до тога стало и колико тај чин сматрају важним,
али је затражио да се са тим сачека док Светиград буде ослобођен. Како
им је објаснио, не би било пристојно да се жени и чини свадбено весеље
и гозбу док његови савезници и пријатељи пате под безбожничком
влашћу.
Кнежеви и племићи епирски били су задовољни што су успели бар
толико да извуку од њега. Захвалили су му на томе, баш као да им је
учинио неку огромну услугу или им дао неки јединствен дар. Та вест,
одмах обзнањена, неизмерно је обрадовала све Епирце.

Сукоб између светиградских Турака и епирских

граничара
За то време, гласници су сваког дана долазили са границe и доносили
вести о похарама варварске земље и о успешним сукобима са њиховим
извидницама. Турска посада у Светиграду, пак, није се смела комотно
кретати ван зидина, с обзиром на то да су хришћански коњаници неп-
рестано, из заседа, по шумама надомак града, нападали свакога ко би
се усудио да изађе из тврђаве ради набављања хране или чега другог.
Кад год би неко покушао да изађе из града, још брже би се, ако остане
жив, морао вратити назад. Истина, хришћани се нису превише прибли-
жавали граду како би се тамо сукобили са њима, већ би их лажним
повлачењем навукли да изађу у поље.
Једном приликом, привучени жарком жељом да се освете за све те
нападе, триста Турака дрзнуло се да изађе на „стреломет” од подножја
планине. Залетели су се, срдито и неопрезно, на своје непријатеље, али
223
су лоше прошли: изгинула су четрдесет тројица, четрнаесторица је за-
робљено, а остали су се спасли тако што су у пуном галопу побегли ка
граду. Нико од њих не би преживео и никога не би остало да граду
донесе вест о томе, да није било њихових сабораца који су у близини
чували стражу и њима у помоћ брзо притекли.
У таквом нереду, могли су Скендербегови људи, да их је било више
и да су били упорнији у гоњењу, ударити и на град. А Турке, заклоњене
иза зидина, тада је обузео такав страх да се више нису усуђивали да
кроче изван града; остали су унутра као да је ова шака хришћана држала
цео град под опсадом. А та „шака хришћана”, само мали део оне посаде
која је остављена да чува границе, штити Епирце и спречи неверничке
упаде и насиља, радила је то без одобрења и знања Скендербеговог.
Када је сазнао шта се дешавало, овај мудри кнез није се на њих
срдио. Некоме се могло учинити да су његови војници прекршили војну
дисциплину и добијена наређења и тако показали непоштовање према
њему, али не, Скендербег је одобрио то делање њихово. То га је и под-
стакло да убрза припреме и радосно крене у ослобађање Светиграда,
будући да су ови мали окршаји показали да се иза градских зидина, као
одбрана, налазе људи без срчаности и храбрости. Зато је он без одлага-
ња, пре позивања старе војске или сакупљања нове, ка Светиграду
послао триста коњаника и петсто пешака, да се граничарима нађу при
руци. Мимо тога, послао им је многе дарове, као и подстицајну поруку
да наставе са дотадашњим деловањем, да непријатељу не дају мира.
Дотле, он ће припремити већу војску и са њом, опремљеном свим зали-
хама и опремом неопходном за опсаду, доћи под Светиград да би га
ослободио од неверника.

Скендербегова опсада Светиграда

И, заиста, за неколико дана скупио је војску од осамнаест хиљада
људи, од чега осам хиљада коњаника. Пошто је са претходницом послао
потребну опрему, кренуо је и он са целом војском својом, тако да је 20.
септембра стигао, са заставама, пред зидине Светиграда. Он и коњаници
његови били су удаљени од зидина тек толико да аркебузе, најбоље са
којима је Мурат могао снабдети своју војску, не могу до њих добацити.
Пешадија је стајала мало ближе, безбедна, пошто је испред себе поста-
вила даске и бране, као неки дрвени зид, да би се од турске посаде
могла одбранити.
Скоро сви Епирци имали су лук и стреле, а Италијани и Немци – арке-
бузе и самостреле. Било је и Словена, вештијих са мачем него са луком,
који су по сазнању да се прикупља војска, а у жељи за пленом, дошли
својевољно да ратују уз Епирце, не тражећи никакву плату. Такође, сва-
кодневно су у Епир пристизали људи са разних страна да, за плату,
224
служе под заставом Скендербега јер је једино он, од свих хришћанских
владара, био у непрестаном рату против својих смртних и заклетих неп-
ријатеља и, кажем вам, безбожних Турака. Многи су, тако, служили при-
вучени могућношћу да учествују у свакодневним похарама и купљењу
плена. Говорили су да би ту остали заувек, али је истина да се највећи
део њих, пошто су накупили велики плен и обогатили се, враћали у своју
земљу, својим домовима. Служили су у тој војсци и неки Французи, њих
педесетак, који су руковали неким мањим топовима (јер су били одређе-
ни за тобџије), којима нису могли оштетити зидине, само су могли омета-
ти браниоце. Нису довучени никакви већи топови ради пробијања зида
јер се сматрало да је најбоље напасти град са лестава.
Када је све било припремљено, остало је само урадити оно најваж-
није, да се обезбеди цео логор како би опсада могла неометано тећи.
То је подразумевало да се затворе сви прилази граду, тако да опсађе-
нима нико не може пристићи у помоћ. За то је била задужена ранија
градска посада, а придружено јој је осамсто пешака и хиљаду коњаника
из новоокупљене војске. Потом су се поделили у два дела (једном поло-
вином заповедао је Стрез, а другом Тануш) и распоредили по разним
деловима логора ради боље заштите остале војске и онемогућавања
Турака са стране да опсађенима притекну у помоћ.
Чекало се само да Скендербег процени који ће тренутак бити најпо-
годнији да се удари на град и турским браниоцима покаже сила. Дотле,
целих седам дана, хришћани су утврђивали свој логор и правили ста-
ништа за себе јер се очекивало да ће пред градом морати да презиме.
Како за све то време нису ниједном напали град, ни речима ни силом,
војници су почели да од свога кнеза траже дозволу за напад. Не желећи
да одмах употреби оружје, неко време је смиривао борилачке страсти
својих људи, јер је хтео да провери како о опсади и могућој одбрани
размишља турска градска посада. Са тим циљем послао је двојицу
војника да тој посади саопште услове за предају, исте оне на основу који
је Османлија преузео Светиград. Турци су презрели ту понуду и, врло
расположени да се одлучно бране, одговорили да се место чије је осва-
јање плаћено великом крвљу не може продати за речи. Ако Скендербег
хоће да се бори за град, то мора платити телима својих људи и, можда,
својом главом. Поред тога, он мора знати да њихова вера и спремност
на одбрану не зависи од једне бунарске воде као што је то недавно био
случај са Дебранима.

Скендербег напада и спаљује предграђе Светиграда

Овај одговор није изненадио Скендербега јер је претпостављао, и
знао, да ће тако одговорити. Стога, одлучио је да жељу својих војника
испуни и да, понесен њиховом храброшћу, одустане од испразних речи,
225
исуче мач и примени силу. Следећег дана, у зору, његови су одреди
пришли ближе зидинама, ударили на предграђе (које су Турци дали
јадним бившим становницима града) и спалили га до темеља. При самој
појави хришћанских застава, многи из предграђа вратили су се својим
старим савезницима и пријатељима. Преостали су се посвуда разбежали
и прислонили уза зидине, заштићени тако и зидинама и онима који су
са зидина бранили град. А здања подигнута надомак града нису настра-
дала, осим оних које је прогутао брзо проширени пламен. У том нападу
није коришћено оружје јер ту није било Турака, налазили су се само
Светиграђани и Епирци који, то се јасно могло видети, нису били прија-
тељски расположени према нападачима. Хришћанско милосрђе натерало
је Скендербегову војску да се сажали на њих и да у њима види доброту
коју су у прошлим временима показивали.

Мојсилов напад на капије Светиграда. Скендербег се

повлачи и одустаје од напада
Када је видео да је део града запослен одбраном предграђа и гаше-
њем ватре, Мојсило са својих три хиљаде стамених и храбрих војника
удари на капију. Тај јуриш само под штитовима био је безуспешан, пошто
су Турци, којих је било и више него довољно да бране тако мало место
и да свуда стигну, почели брзо да пристижу са других делова градских
зидина. Једни су гађали стрелама, други камењем, трећи су трупцима
закрчили улаз, тако да су хришћани, суочени са јаком одбраном, одуста-
ли од покушаја да продру у град.
Тако се овај напад окончао без губитака јер су се хришћани, када већ
при поласку нису понели лестве, тога дана задовољили да, са свих стра-
на, на браниоце гађају стрелама и пуцају из аркебуза. Скендербег је
тада наредио повлачење, док је Мојсило, понесен жељом за борбом,
тражио од својих војника да припреме лестве и друге опсадне справе за
напад. На крају, пошто је ту дошао и Скендербег, и они су се повукли,
мада нерадо.

Саветовање Скендербегових људи и заседа за турску

посаду
Обе стране биле су задовољне оним што се дотле постигло, будући
да ниједна од њих није стекла предност. Остатак дана провео је Скен-
дербег у смишљању најлакшег и најсигурнијег начина да заузме Свети-
град. Неосвојивост те тврђаве и веома велика посада која ју је бранила,
јасно су му указивали да је опасно тек тако, непромишљено, изводити
јуриш на град. Поред тога, и недавни Муратови упорни напади на тај

226
град, који су му се обили о главу, утицали су на хришћане да не чине
исту грешку.
Стога је Скендербег одлучио, ради сигурности, да непријатеља током
наредних дана изазива мањим нападима, како би га навео да изађе из
тврђаве и одупре се малобројним нападачима. На тај начин умањила би
се снага њихове посаде, а и Епирци би у томе прошли без губитака. Дру-
га могућност била би да, под видом лажног повлачења, напусте своје
положаје на капији и невернике наведу да крену у потеру. Онда би се
изненада окренули и снажно ударили на њих. Градска одбрана била би
на то неспремна, почела би да се повлачи, те би током тог метежа, док
буде бежала од хришћана и покушавала да се по сваку цену врате у
град, и они, Епирци, некако успели да за турским неверницима упадну
кроз капију.
То су кренули да спроведу у дело већ наредне ноћи, у њеној тами,
као што ће сад бити описано. Мојсило је одређен да са триста одабраних
коњаника изазове непријатеља, а Захарија Гропе и Скендербег су са по
петсто коњаника отишли на две стране и, у близини, припремили заседе.
Под окриљем ноћи, тихо су се кретали и сакрили под планином, на мес-
тима погодним за заседу, у превоју долина и по шуми, жбуњу и шип-
ражју, на местима на која непријатељ не би ни посумњао, нити би их
њихове извиднице могле опазити. Своје бакље су делом прикривали, а
неке су погасили. И време им је ишло на руку јер се током целе те ноћи
земља испаравала, свуда је падала магла, густи облаци прекрили су и
небо и земљу, а непрестана грмљавина гушила је сваки звук њиховог
кретања. Све се, дакле, дешавало у потпуној тмини, тако да турске из-
виднице нису могле приметити њихово кретање. За све то време, Деб-
ранин Мојсило се са својим људима, попут каквог пљачкаша или гусара,
полако примицао зидинама, да би се одједном показао пред браниоцима
и почео да их изазива
Посада у Светиграду није знала шта да чини, пошто њени припад-
ници нису били исте храбрости и истог мишљења. Неки се нису могли
уздржати, већ су викали да се хришћанима морају супротставити и да
се тако лепа прилика не би смела пропустити. Други су тражили да се
делује промишљено, те да се о новонасталим околностима најпре ваља
посаветовати.
Због тога је међу њима и дошло до несугласица. Уобичајено је, наиме,
да се људи преке и одважне нарави лако понесу и заведу нечим површ-
ним, на први поглед (и прво слушање) привлачним, не упуштајући се у
суштину целог проблема и могућих последица. За њих су сви добри и
мудри савети - лоши и ништавни - јер ће пропустити „добру прилику“ за
деловање ако се и само мало чека или одложи дејство. Ипак, на крају је
превладало оно што се чинило мудријим: да остану мирни и против
227
нападача ништа не предузимају. Нико није излазио изван зидина, капије
су остале затворене, а из аркебуза пуцало се у ваздух.
Епирци, понекад групно, а понекад појединачно или по двојица-троји-
ца, с луком на леђима, јахали су тамо-амо испред зидина, не би ли изаз-
вали невернике да изађу из тврђаве и нападну их. Кад је Мојсило видео
да се тиме ништа не постиже, већ само штети себи, да је вероватније
било да сами настрадају него да учине нешто против непријатеља (дво-
јица његових људи су погинули, а шест-седам њих било је рањено, једва
су успели да их извуку), он нареди, огорчен и скоро понижен, јер су му
се непријатељи ругали и пошалице на њихов рачун смишљали, да се
удаље од зидина и непријатеља. (Ни Скендербег са својим људима, целе
ноћи изложеним киши, није боље прошао.)
Али Епирац није дуго трпео то ругање, већ је одлучио да им врати
пуном мером, нападом на град са свом силом својом. Стога је следећег
дана припремио војску за битку и свакоме задао одређене дужности.
Око два сата пре поднева, са десет хиљада људи кренуо је на зидине.
Од осталих, део је чувао шанац, а други су били у приправности да на-
падну, како напад не би био прекидан. Први је, са јаким одредом младих
ратника, чврстих и храбрих, опремљених лествама, кренуо Мојсило. Био
је уверен да ће заузети град јер је Скендербег, испод зидина, са само-
стрелима и италијанским стрелцима, приморавао браниоце града да
напусте положаје, тако да су се његови (Мојсилови) војници могли лак-
ше испети на зидине. А када су успели у томе, са једнаком жестином
наставили су да се са Турцима боре не би ли запосели зидине.
Топови који су били на другој страни, преко пута града, као што је
речено, нису давали мира тамошњој турској посади. Иако они нису могли
пробити зид, ипак су га свакодневно урушавали мало по мало, толико
да су и браниоци увиђали да ће им се зидине срушити, а они са њима
настрадати.
Још жешћа борба водила се на оној страни коју је напао Захарија. Са
њим је била главнина војске, најбољи ратници. Међу њима посебно су
се истицали Немци који су били спремни погинути и који нису знали за
одустајање. Они су будацима нападали на део недавно поправљаног
зида. Неки од њих су под штитовима својих сабораца поткопавали зиди-
не, док су други отклањали ископано камење и тако правили пролаз као
у некакву јазбину. Неверници их у томе нису могли спречити са зидина,
мада су покушавали. Иако су многе наше људе погодиле аркебузе са
кула и зидина, други су, без обзира на опасност и без икакваог страха
од смрти, одмах узимали њихово место.
Истовремено, непријатељ скоро да се и није могао бранити, а да не
буде изложен опасности, пошто су га хришћани, помно мотрећи на
свакога ко би промолио главу или се појавио на зидинама, озбиљно
228
угрожавали самострелима и аркебузама. Гледајући да борбу што више
отегну, опсађени су се ругали хришћанима што су, иако уз велике теш-
коће и многа рањавања, успевали да мало постигну. Султан је, говорили
су, градске темеље начинио толико великим и дебелим, и толико много
камења и земље у њих уградио, да је цео град био тешко освојив и уз
употребу најбољег оружја.
Без обзира на то, Захарија се неко време држао свог наума како да
надвлада невернике и продре у град. На крају, када је видео да то не
може постићи, променио је намере и једнако неуспешно, вичући својим
војницима „на зидине, на зидине”, покушавао да преко лестава упадне
у град. Турци су намерно пуштали хришћане да се испну до краја лес-
тава, тамо их дочекивали аркебузама и густом кишом камења, тако да
су лако обарали на земљу и њих и њихове лестве. А само у том пределу
је тло под зидинама било мало равније, свуд унаоколо је био велики и
стрми понор.

Мојсило рањен, Епирци одустају од напада

Мало су успешнији били они са друге стране, Мојсилови, који су неко-
лико пута стизали на зидине и тамо постављали епирске заставе. Пагани
су тада позивали у помоћ своје из резерве, спремне да у сваком тренутку
помогну где год је то било потребно. И онда су сви они заједно, не
зазирући од опасности или смрти, кретали на хришћане и обарали и њих
и њихове лестве на земљу. Многи су хришћани тако погинули, а невер-
ници, за кратко, побеђивали у тим борбама. Иако су били пред поразом,
они су успели да хришћанима отму победу из руку, пошто су се и ратна
срећа, и Бог, изненада нашли на њиховој страни.
Опхрван тугом због претрпљеног пораза, још више због Мојсиловог
рањавања, којег је једва извукао и послао у шатор да му се извидају ра-
не, Кастриот се мало удаљио од зидина. Тамо су га два војника закло-
нила двама штитовима и, по његовом наређењу, стојала поред и гађала
непријатеља. Остале који нису били повређени, храбрио је и наредио
им да поново крену лествама и још жешће нападну непријатеља. И он
сам тога је дана јуришао, са стрелама и копљем у руци, и многе је из
града лишио живота. Према извештајима, било је невероватно колико
је Турака тог дана он сам побио, ниједно копље није било узалуд бачено.
Било је лако лестве принети зиду, али војници нису били спремни да
се пењу, и нису се усуђивали да крену. Само су се међусобно згледали
и ништа нису предузимали, упркос кнежевом храбрењу и великим обећа-
њима. Нико није хтео излагати живот смртној опасности која их је горе
чекала. И једни и други временом су клонули духом, док сви нису одус-
тали од борбе и док ноћ, а њу су сви прижељкивали, није означила крај
борбе.
229
 Епирци су у свом логору мировали целе те ноћи, као да их је пораз
доживљен претходног дана натерао да ништа не чине и да седе у тиши-
ни. Погинуло их је две стотине, а рањених било је око шестсто, од којих
је тридесетак убрзо умрло од рана. Погинулих међу браниоцима било је
и више, а јауци и вапај огромног броја рањеника могао се надалеко чути.
Ипак, била је то турска победа јер непријатељ није успео да продре у
град. И био је то разлог да славе до следећег јутра, уз логорску ватру,
песме и неизмерну радост.

Мурат окупља војску за поновни долазак у Епир

Када је Османлија сазнао за опсаду Светиграда, зажалио је што се
вратио из похода и распустио војску; опет је морао купити војску због
још опаснијег рата, горег од свих до сада, и то пред зиму, када му време
није. Ипак, досадашњи порази и, ваљда, његова зла коб, примораше га
да поново припрема и сакупља војску, пошто није могао, без губљења
части и угледа, оставити своје градове на милост и немилост неприја-
тељу. У ту сврху, он је у сва подручја послао своје санџак-бегове, паше
и војводе, како би што брже кренуо у поход. Прво је обзнанио свој пов-
ратак у Епир, како би купљењу војске придао већи значај, али и да би
хришћане, заузете опсадом, обесхрабрио кад чују да он долази. Но, ја
мислим, а тешко ме је убедити у супротно, да султан, у својим позним
годинама, зими, никако није требало да се понаша неразумно и лично
предводи тај поход. Утолико пре што разлог није био од таквог значаја
да би могао угрозити (ако се неславно заврши) његову круну или његово
царство, што значи да је могао послати било кога другог да, у његово
име, предводи предвиђени поход.

Други Скендербегов напад на Светиград

Кнез епирски, погођен недавним страдањем своје војске и несреће
која га је снашла оног дана, одлучио је да, с времена на време, и дању
и ноћу, омета и узнемирава турску посаду у Светиграду. Све своје напоре
уложио је у тај подухват. Са својом војском прилазио је градским зидина-
ма и отуд бацао ватру у град, не би ли изазвао страх и смутњу међу
браниоцима. По потреби, слао би који мањи одред да сакупи и извуче
тела палих и тешко рањених војника, али и са „допунском” намером да
тиме изазове браниоце да изађу из града и крену у потеру за њима. По-
кушавао је и на друге начине да им нашкоди, али су се сви ти Скендер-
бегови покушаји изјаловили. Како су му сва лукавства била узалудна,
он одлучи да опсаду оконча још једним јуришем, односно да свом силом
расположиве војске удари на град, па шта буде. На то су га натерале и
Мојсилове ране, али и помисао да се последњи неуспешан напад може
оправдати брзим истеком дана и чињеницом да је опсада морала бити
230
прекинута због мрака. У нади да ће се срећа у планираном нападу наћи
на његовој страни, наредног јутра, тек што је сунце обасјало епирски
логор, огласила се труба. Скендербег је пред целом војском обећао ве-
лику награду ономе ко први продре у град, а свима је допустио да, када
заузму град, могу пленити све до чега стигну. Охрабрујући своје војнике,
подсетио их је да ће ослобођење Светиграда бити подвиг коме не може
бити равног. Поред тога, корио их је што су допустили да шака обичних
робова и разбојника крњи углед и част епирских ратника и тако дуго
одолева толико пута доказаним храбрим војсковођама и војницима без
премца. Корио их је и због тога што, на своју срамоту, толико дуго стоје
пред зидинама града које им је непријатељ одузео на један понижава-
јући начин. Питао их је и колико ће дуго трпети срамоту да се у њиховој
сопственој земљи, поред њихових градова и тврђава, међу народом
епирским, једна посада злих варвара, које само голе зидине чува, без
икакве помоћи са стране, толико дуго брани пред њиховим лицем и
ликује због њиховог кукавичлука. Рекао им је и да се немају чему надати
негде на страни, ако испред својих врата, из срца сопствене земље, не
могу протерати ове неверничке разбојнике.
Тим речима подигао је Епирце на ноге и oхрабрио их да жешће на-
падну невернике. Војску је разделио тако што је оставио око шестсто
људи да чувају логор, док је с осталима кренуо на град и опколио га са
свих страна са којих му се могло прићи. Одмах је дошло до сукоба, тако
што су обе стране почеле да избацују стреле и гађају аркебузама. Тек
после тога, они најхрабрији и најспремнији кренули су да се уз лестве
пењу на зидине, желећи да се са непријатељем сукобе изблиза. Неприја-
тељ их је једном или два пута одбијао, а једино што су хришћани успева-
ли, било је да лестве поставе уза зидине. На крају, варварску снагу
надвладали су упорни хришћани који су, попут изгладнелих лавова,
јуришали на плен не обазирући се на постављене замке. Јуришали су
не плашећи се ни смрти, тако да су успели, мало по мало, да надвладају
варваре који су устукнули и хришћанима пружили прилику да стану на
њихово место.
Али, гле, шта може учинити страх од заседе. У нашим људима који
су до тада ишли храбро и неустрашиво, и који су у крвавом окршају пока-
зали колико мало маре за живот и како смрт презиру, смрт која им је
стално пред очима била, сада када се непријатељ почео повлачити, роди
се сумња да би то повлачење могла бити нека варка, да се испред њих,
у заседи, крије нека велика војска. У страху да би сви они могли бити
изложени погибији, неопрезно застадоше и почеше да се око себе освр-
ћу тражећи непостојећег непријатеља. То што су они непромишљено
оклевали, дало је варварима времена да се саберу и сачекају своје
саборце да им са свих страна пристигну у помоћ. И заиста, ново људство
231
и дотурено резервно оружје вратили су им храброст и оживели борбени
дух.
У том су окршају многи изгубили животе, и на једној и на другој
страни, али много мање браниоци него нападачи. И још би их више по-
гинуло да није било Захарије који је нападом на други део зидина
спречио турску победу јер им је раздвојио снаге. За све то време, Кас-
триот се са својим одредима налазио близу зидина и уносио страх у бра-
ниоце. Повремено је као обичан војник предводио нападе, а стизао је,
час молбеним, час прекорним речима, да охрабри своје војнике и подиг-
не им борбени дух. Стрелци и аркебузири нису неверницима дали да се
помере са својих места и, како се борба заоштравала, нису престајали
са нападима на њих. Када су видели да их је све мање, а да су хриш-
ћански удари све жешћи, неверници су се, потпуно збуњени, нашли у
неприлици да размишљају о томе хоће ли крај дана дочекати живи.

Светиградски Турци траже једнодневно примирје

Да би спречили несрећан крај и добили на времену, почеше својим
заставама, са зидина, махати хришћанима и довикивати да, зарад при-
мирја, желе да преговарају са Скендербегом. Уз одобрење свога вој-
сковође, Епирци су прихватили понуду, обе стране прекинуле су борбу,
а неверницима је дозвољено да изнесу своје предлоге. Тада је један од
њих, неки старац, захваљујући што им је дозвољено да се обрате Скен-
дербегу и свој његовој војсци, затражио једнодневно примирје, како би
се они, посада, договорили међу собом о условима своје предаје. Циљ
им је да одлуку о томе донесу једногласно, после чега би, наредног дана,
послали своје изасланике да саопште услове своје предаје. Биће им дра-
го, и сматраће то великом услугом, ако они пристану на понуђене усло-
ве, ако не – они ће прихватити све што Скендербегу буде по вољи. Не
сумњајући у његово милосрђе, и уверени да ће све испасти добро по
обе стране, они неће одбити ништа од онога што он одреди.
Скендербег у првом тренутку није био расположен да се бави мухаме-
данским предлогом, пошто је процењивао да је он преварне природе и
срачунат или да се хришћанима одузме стечена предност, или да се са-
чека на помоћ султанове војске (што се касније показало тачним). Зато
је затражио да кажу своје праве намере, иначе ће наставити са још жеш-
ћим нападом; одуговлачењем им се неће поправити њихово тренутно
веома лоше стање. Ипак, узнесен њиховим ласкањима и понесен молба-
ма својих војника, одлучио је да заустави напад. Мислио је да, ако већ
може на јуриш заузети град, једнодневно примирје неће то спречити.
Стога, он је у логор повукао сву војску, као и заставе и опсадне справе.
Остатак дана и ноћи проведен је у миру и тишини.

232
 Услови светиградских Турака и Скендербегов одговор
А следећег јутра, као изасланици дођоше четири лукава и преварна
Турчина да говоре са Скендербегом. Дајући му велике дарове, саопш-
тили су услове под којима ће се град предати. Услови су били такви да
их не би, ни по коју цену, прихватио ни поражени, а не победник. Желе-
ли су, дакле, да добију на времену јер кад ови први услови буду одби-
јени, они ће изнети друге, такође неприхватљиве. Кад и они буду од-
бијени, изнеће нове, и тако редом, да преговори трају што дуже. На
крају су рекли да се ранији становници могу вратити у град, са свим
правима и повластицама које су пре имали, да ће добити домове и земљу
у једнаким деловима, те да ће они, садашња градска посада, пошто се
одрекну Османлијине власти, остати у граду као верни поданици Скен-
дербегови. И још су затражили да десет хиљада аспри буде дато њихо-
вом управнику града.
Хришћани су се само смејали оваквим захтевим њихове јер је било
јасно да то они само из пркоса чине. Прави одговор на све то били су
повици са свих страна „на оружје”, тако да су ови препредени изасла-
ници отпуштени уз ругање и увреде, истерани заједно са свим својим
преварним даровима. Но, пагани ни ту нису стали, већ су опет, нена-
дано, послали исте људе да чују коначну одлуку хришћанског вође. Иако
им Скендербег због оваквог слободног понашања није превише веровао,
ипак их није у свему одбио. Отворено им је рекао да остаје при свом
првом одговору, датом у време када њихово стање није било угрожено,
те да ту његову понуду не би требало ни сада сада сматрати лошом и
увредљивом. Уосталом, и сами су говорили да је та понуда добра по Све-
тиграђане. Од њега, Скендербега, не може се очекивати ништа друго,
тако да, ако прихвате ово, он ће одмах преузети град од њих. Ако им је
циљ био да поклонима и лепим и лукавим речима пркосе и добију на
времену, онда се могу надати само непријатељству и суровим казнама.
После свега, сви они могу бити сигурни да ће се ова опсада окончати
њиховом горком пропашћу и смрћу.
Тако су варвари ишли тамо-амо и цела три дана тобож преговарали
са хришћанима, по чему се јасно видело какав су циљ имали. Откривање
њиховог лукавства и пристигли глас о скорашњем доласку великог Тур-
чина, забринули су и врло узнемирили кнеза епирског. Није хтео напус-
тити опсаду, делом због претрпљене штете, а делом због увреде које су
им Турци нанели лажним преговорима. Са друге стране, није под Свети-
градом могао остати због доласка Муратовог за којег се говорило да им
је близу, такорећи за леђима Ипак је одлучио да остане још неко време,
док не добије поузданије вести о Мурату. Но, чинило се као да се сама
судбина противи његовим жељама јер из небеса поче „кишни потоп”, и
233
провале облака притискоше околину, тако да његови војници нису могли
ни из шанчева изаћи, а да јуришају на градске зидине – ни говора.

Трећи Скендербегов напад на Светиград

А када је престала киша, Скендербег је наредио да се следећег дана
још једном нападне на град и да се за то сви добро припреме. Он сам
није спавао те ноћи, већ је час радио на неопходним и важним стварима,
а час је ишао по логору да би храбрио људе. Понекима би рекао да се
не враћају у логор док не заузму град и не отерају непријатеље из Епира.
У противном, ако пагани ту остану, цео Епир биће у јадном стању и нико
неће бити безбедан. Чак и кад не би било разлога за страх, и ако не би
ишта изгубили њиховим останком ту, зашто би ипак трпели увреде од
непријатеља? Колико дуго треба да трпе поругу, срамоту и понижења
која су им наносили? – питао их је он.
Већ пре свитања, Скендербег је са својим одредима кренуо пред зи-
дине. Услови за пењање били су много тежи но уобичајено. Због велике
кише која је претходног дана падала, војници су уз велики напор гурали
опсадне справе и носили лестве. Без обзира на то, срдити и узавреле
крви, они се нису жалили на тешкоће и умор. Браниоци нису веровали
да би нападачи успели у својим замислима, па их је у почетку било
мање. Чак су се и помало неспретно бранили. Али кад су се прибрали и
спремили, и када су бројчано ојачали, почели су да делују много сигур-
није.
Одважност и снага Епираца од тог је тренутка ослабила. Због држања
непријатеља, њима пред лицем, почели су опрезније да иду, тако да њи-
хови гнев, храброст и пркос нестадоше као дим. И док су се тако са не-
верницима борили, увидеше да им непријатељ пристиже и иза леђа, те
да је вест о поновном доласку Муратовом била истинита. Глас о томе,
пренесен од једнога до другог, толико је утицао на њих, и учинио их
малодушним и обузетим неким безумним страхом, да се чинило као да
пред собом већ виде непријатеља. Замишљали су као да је султан већ
стигао у Епир, иако је он још био у Једрену. Мада је Скендербег био
неустрашив, када је видео страх у очима својих војника и јадно стање у
којем су се налазили, наредио је да се почне са повлачењем и одустане
од напада.

Скендербег утврђује Кроју и друга места

Још ни девети час дана није прошао, а Скендербег (пошто су се ње-
гови људи одморили) нареди да се покупе све ствари, закопају шанчеви
и спали утврда целог логора. Гневни војници почели су да по околним
пољима уништавају дрвеће и плодове, али их је кнез епирски зауставио
у том пустошењу, речима да ће једнога дана, када то буде Божија воља,
234
ослободити град и вратити га под своју власт. И тада, без непријатеља
за собом, кренуо је он у тајности право ка Кроји.
Кажу да је Скендербег током ове опсаде Светиграда изгубио петсто
људи, што је по моме мишљењу ближе истини од тврдњи да их је изгу-
био не више од шездесет. Не може бити да је ова друга цифра истинита
ако се зна, како то једногласно сви потврђују, колико је Турака погинуло
тој одбрани. Мањи број једино може бити ако прихватимо песнички ис-
каз да су тела хришћанска теже пробојна од неверничких.
Скендербег, дакле, прекида опсаду Светиграда и 23. октобра стиже
у Кроју. И само што се освежио, започео је припреме за одбрану и име-
нује војсковође и старешине којима даје задатке у складу са потребама
изазваним недавном вешћу о доласку непријатеља. Из града су изведени
сви који због својих година и пола нису могли носити оружје. Поставље-
на је градска посада од две хиљаде људи, међу којима се, поред Епи-
раца, налазило и нешто Италијана, Немаца, Словена и Француза. Али
сви они су се одлично слагали, боље да не може бити, што се лако могло
видети по успеху и победи који су извојевали одбраном града од Мурата.
Војвода Вран, као и до тада, уз сагласност и одобравање свих људи
подједнако, имао је главну реч и власт у том месту. Тешко да се у целој
војсци могао наћи вреднији и погоднији за то место, или кога су војници
више волели. Одлучан и одважан у свим одсудним тренуцима, он је увек
био спреман да испуни своју дужност, да изда заповест и послуша на-
ређење. Заслуге за постигнуте успехе увек је приписивао својим војни-
цима, свима подједнако. Никога није остављао без хвале и никада туђе
заслуге није приписивао себи. Поред тога, целог свог живота он се др-
жао господствено и храбро. Због његове добре нарави и због година сви
су га уважавали, а старо племенито порекло његово дивно је красило
све његове врлине и све што је у њему добро било. Да би у срцима
Епираца потврдио и одржао то лепо мишљење о себи, обећао је да се
неће штедети и да ће све од себе у борби дати, макар и живот изгубио.

Помоћ из Венеције, иако је она у савезу са Турцима

У Стелусу, Петралбу и друга важна места послати су управници и до-
вољан број људи да их бране, а одређени су и људи који ће се у свим
градовима старати о залихама хране и муниције. Упркос свом труду, због
сталних похара и пустошења током ратних збивања, као и сталног др-
жања војске у приправности (што је Епирце приморавало да запоставе
домаћинства и обраду земље), било је тешко обезбедити залихе за више
од три месеца. Без обзира на то, према извештајима, неки трговци из
Венеције и њених поседа потајно су им обезбедили потребне залихе.
Потајно, кажем, јер су у то доба (таква је несрећа по хришћане била)

235
старешине Венеције биле у добрим односима и у савезу са турским ца-
рем.
Не сумњам да ће се многи чудити, и ја такође, што је Венеција скло-
пила савез са неверницима уместо са Скендербегом са којим је и иначе
била у многим пријатељским везама. Верујем да је скупштина Венеције,
чувена по побожности и мудрости својих људи, поступила тако не би ли
се очувала Грчка, тада подељена унутрашњим размирицама. Али, остав-
љам другима да суде о томе.
У међувремену, складишта у Кроји напуњена су житом и другом ро-
бом за исхрану, да је све то могло бити довољно за целу једну годину.
(Оно што се није могло сместити у складишта, по Скендербеговом налогу
раздељено је и пребачено у остале градове по Епиру). Затим су припре-
мане залихе лукова, стрела и топова, о чему су бринули Французи који
су и у време рата и у време мира били плаћани по пет круна месечно.
Највећи део војне посаде у Кроји био је опремљен аркебузама и само-
стрелима.
Пре но што је почео сакупљати војску да се са њом супротстави неп-
ријатељу, Скендербег је наумио да посети војнике које је недавно послао
да чува границе. Због тога, позвао је Мојсила и известан број коњаника,
и са њима се договорио да се пошаљу уходе које ће прикупљати и слати
вести о Муратовом кретању.
Ни хладноћа, ни мраз, ни земља прекривена снегом, али ни опасности
очекиваног војног подухвата, нису могли овог неуморног и опрезног вођу
спречити у настојањима да обиђе своју кнежевину и провери како се
припрема одбрана. Понекад би се прерушио у пастира, па би стигао чак
до Светиграда да види би ли га могао на неки начин, ненасилно или
оружано, заседом или лукавством, узети из руку Османлијиних. Због
тога, посада светиградска, по обичају опрезна, није имала мира, већ је
све време, као да опсада још увек траје, стајала унутар зидина и мотрила
шта се у околини дешава.

Муратове припреме за поход на Епир

Док је Скендербег био заузет тим пословима, уходе су дошле са вес-
тима да султанова војска неће доћи, да је поход одложен и да ће Мурат
кренути на Епир тек у пролеће. Наиме, када је чуо да су хришћани одус-
тали од опсаде Светиграда, одлучио је да прекине ратне припреме и
наредио свим својим војсковођама да не крећу у Епир, него да сви, са
својим војскама, 15. марта дођу у Једрене. Жарко је желео да његов
поход на Кроју остане тајна, али то није успео. Сви су знали, и били
сигурни у то, да се спрема рат са Скендербегом.
Када се сазнало за такву царску одлуку, и хришћани су себи могли
дати одушка, тако да је гранична посада епирска сведена на половину.
236
Преосталих око две хиљаде војника подигло је себи скровишта за заш-
титу од невремена и зиме, док су остали отишли својим кућама. А владар
епирски, са Мојсилом и осталима, вратио у Кроју и предузео мере да се
на одређеним местима поставе куле и платформе за утврђивање града,
те да се доведу у ред оронуле зидине на страни која гледа према Тирани.
Када је све то обављено како треба, узјахао је коња и, неугледно обучен,
са само десеторицом људи, кренуо ка својим суседима и савезницима, и
управитељима градова венецијанских, не би ли их упозорио на опасност
која је и њима висила над главом, подсетио их на дату реч, те да их
придобије за предстојећи рат. Ипак, највећи део зиме провео је потајно
на границама Македоније са посадом која је тамо стајала. За све то вре-
ме, посада светиградска није се усуђивали да изађе ван зидина јер јој
је епирски логор, удаљен свега двадесетак километара, утерао страх у
кости и држао је у неизвесности.

Скендербег окупља војску за сукоб са Муратом

Прође хладна зима, а пролеће донесе нове невоље. Све се ускоме-
шало, сав народ се узбунио. Није било дана и ноћи, а да Скендербег није
добијао неке вести и писма. И неверници су долазили и јављали му о
Муратовим намерама, а неки од њих хтели су да му служе као и пре у
Турској што су му служили. То је код понеких изазивало радост, а код
других страх, или сумњу. Када је све било уређено и сви градови са до-
вољно залиха снабдевени, остало је само да се сакупи војска. Скендер-
бегова замисао била је да се непријатељ, док продире у Епир, напада
из заседа, у дубодолинама или по планинским превојима, у зависности
од прилика и околности, па када буде опсео Кроју, лако га може узне-
миравати и ометати, као што је често и с успехом чинио током опсаде
Светиграда.
Од свих војсковођа имао је на располагању само Тануша, Стреза и
Дебранина јер су сви остали били послати на задатке у разне градове и
утврђења. Ову тројицу је послао да сакупе војску, али, како су најбољи
људи његови, цвет и младост земље, били одсутни (и они послати у
разна насеља и тврђаве), било им је потребно много дана да то постиг-
ну. И због тога је Скендербег, како кажу, позвао велики број људи са
поседа млетачких, као и неке из суседне Далмације и оног дела Склаво-
није који излази на море.
У то време, турски султан сакупио је највећи део своје војске, али је
хтео да је допуни са још неколико хиљада људи, да буде бројнија од оне
коју је претходног пута предводио. Чекао је да се прикупе и они који су
долазили из далеких земаља и они који су спорије ишли због лоших
путева. Док је њих чекао, у жељи да не губи време, заповедио је да се
обезбеде све потрепштине за поход, нарочито храна. И наредио је да
237
сваки војник себи обезбеди храну за дуже време јер је веровао да су
хришћани опустошили сва житна поља, и да ће, када са војском стигне
тамо, све пашњаке и ливаде затећи уништене.
Скоро да је немогуће било избројати све опсадне и ратне справе које
су вукли. Било је ту и мноштво алатки од гвожђа које користе земљорад-
ници, као и небројено много гвоздених пијука за копање тунела. Султан
је сматрао да ће се Кроја, неосвојива на други начин, најлакше заузети
кроз тунеле. Исто тако, имали су и много мањих топова које су носиле
камиле и друге теретне животиње. За прављење ђулади понели су ог-
ромне количине месинга и другог тврдог и тешког метала.
Када је сва војска била окупљена и сви одреди опремљени, већина
историчара пише да је на броју било сто шездесет хиљада бораца. Ту се
не рачунају разне занатлије, попут оружара, столара, зидара и разних
других вештих радника који су ишли уз војску, једни због плате, а други
као ловци на плен. Будући да су сви они били убеђени да ће опсада Кро-
је трајати веома дуго јер су кружиле гласине да је то место неосвојиво,
Мурат је одлучио да се не враћа у Једрене док Кроју не заузме.
Чим су се сви спремили и сва војска била спремна за покрет, негде
око петог априла, издвидница акинџија на челу са Себалијом Цереносом,
човеком великих ратних вештина и искуства, послата је у Македонију. У
исто то време, епирски владар подигао је сву своју војску, а изнад свих
планинских пролаза поставио своје извиднице. Своје граничне посаде
вратио је отуд и тако објединио све своје снаге. Но, упркос томе, мислим
да током опсаде Кроје није са собом имао више од осам хиљада бораца,
од чега две хиљаде пешака; остало су били коњаници. Они који су о
Скендербеговом делу и животу писали, не поричу да је тако било. Моја
је претпоставка да их је само толико скупио из разлога што је и иначе
било мало војника на располагању јер је, као што је речено, многе морао
послати у друга места. Поред тога, он је сматрао да је лакше са мањом
војском кретати се и нападати непријатеља, те да главнину треба чувати
за случај опште опасности. С обзиром на то да је рат требало да се води
у самом срцу Епира, цела његова држава била је у опасности. Ипак, он
је веровао у успешан завршетак тог рата.

Скендербег хара своју земље пре доласка Турака.

Почетак опсаде Кроје
Три дана пре доласка мухамеданске војске у Епир, Скендербег је са
својим коњаницима прејахао сву земљу, сву је опустошио и похарао, и
мачем и огњем, сва житна поља, и све друго што је носило род и што му
се на путу нашло, уништио и попалио. А када је после добио вест о
доласку непријатеља, отишао је одатле ка планини Туменици, око шест
километара удаљеној од Кроје, где су се договарали шта даље да чине.
238
 Коњица Турчинова тада је ушла у Епир и, како никога на путу своме
није срела, неометано је прошла кроз целу земљу и без тешкоћа стигла
у подручје Кроје. И када су све помно око града претражили не би ли
нашли најбезбедније место за логор, одакле би најлакше могли да на-
падају град, одлучили су да се сместе у Тирани, те су тамо поставили
своје шаторе. То подручје, од Кроје до града Партена, чини једна велика
равница, дивна за око и веома плодна, али погоднија за житна поља
него за неки други род и плодове.

Старина епирског града Партена

Пре но што наставим даље, има много разлога да овде укратко кажем
нешто о овоме старом граду кога су древни писци (што данас и није
тајна) хвалили и уздизали до неслућених висина. Може се слободно рећи
да је тај град био чувен и пре грађанског рата између Цезара и Помпеја.
Многи остаци у рушевинама и преживели споменици указују на не тако
мали углед древног града и значај који је некад имао. Записи нам казују
да га је уништио Јулије Цезар када је опседао град Драч, у којем су се
налазили Помпеј и Сенат римски. После тога Партен није обнављан.
Остао је, до данас, у рушевинама, иако су људи покушавали да га како-
тако оспособе не би ли могли живети у њему. У погледу имена, нисам
нашао да је икада друкчије зван, било од оснивања, или од освајања,
нити древни писци спомињу иједног човека као његовог оснивача. Зато
се његово оснивање може приписати његовим првим становницима, пле-
мену Партена које се сматрало, а и данас сматра, једним од најчувенијих
епирских племена. Данас га они који живе унутар порушених зидина,
али и они који су у предграђу и суседним местима тог подручја, називају
другим именом – Презе. Ови људи, иако веома ратоборни, када су чули
за долазак турских варвара оставише место потпуно празно и сви, са
породицама, потражише уточиште у оближњим тврђавама.

Турска претходница пред Кројом и долазак Мурата

Када је Себалија своје војнике улогорио на најпогодније место и све
ствари уредио, тако да је могао лако одбити сваки непријатељски напад,
своју пажњу усредсредио је на град. Закрчио је све пролазе и путеве ка
граду, како не би могла да им стигне било каква помоћ, било у људству,
било у храни. Са собом су Турци од оружја понели само копља и сабље
скимитаре. Себалија није намеравао, нити имао жељу, да хара и пустоши
земљу, будући поучен недавним искуством и несрећним крајем својих
сабораца. И султан му је при одласку изричито забранио да креће на
непријатеља, осим у случају крајње нужде. Због тога, ни хришћани се
нису упуштали у борбу са неверницима, већ су чекали да дође турски
цар и да онда окушају ратну срећу, до победе.
239
 Скендербег је са једним делом својих људи отишао да извиди логор
невернички, да сазна какво је стање и како их најлакше може напасти
када се укаже прилика. И имао је шта видети: њихова снага била је врло
велика, око четрдесет хиљада спремних бораца (као и претходне годи-
не), са војсковођом који је мудро одабрао место за свој логор и тако га
добро уредио да Скендербегу није било до упуштања и у најмањи сукоб.
Поред тога, прибојавао се да би султан могао изненада доћи и напасти
га са леђа, када то буде најмање очекивао. Зато он ништа није предузи-
мао, већ је чекао, када Мурат дође са свом својом војском и улогори се
пред зидинама, да нападне на његове посвуда раштркане шаторе и тако
изазове метеж у непријатељским редовима. Рачунао је, такође, да ће
турски логор и турски шанчеви бити мање отпорни на удар када најјаче
Османлијине снаге буду заузете опседањем града.
Док су хришћани одобравали таква размишљања, царске заставе Ос-
манлијине и војске његове свакога дана су пристизале и сву су околину
запоселии они који су оружје носили. Крајем априла дошао је и велики
Турчин, звани Мурат, заједно са својим сином Мехмедом, и с највећом
господом својом и племићима, и главнином своје војске. Придружио се,
тако, већ приспелој војсци, оној што у логору пред градом стајаше, и
подиже своје шаторе пред Кројом, онде где му се гроб његов спремао и
на њега чекао.
Мало је мање од двадесет дана прошло између доласка турске прет-
ходнице и главнине која је пратила Мурата. Није то било ништа чудно,
пошто су војници из Муратове пратње носили бројне ствари потребне
за деловање султановог двора. То с једне стране, а са друге, Мурат је
већ био остарео, те су прелазили свега по седам-осам километара днев-
но. Можете замислити Мурата како стоји пред Кројом опкољеном са свих
страна, а његова ордија разасута по околним пољима. Од војника и од
њихових шатора није се могло крочити, нити је било места за једно
стопало да стане, толико да су многи од њих морали да се сместе и десет
километара далеко од града. Није било другог начина да се боље и
ближе сместе толике хиљаде војника и њихова пратња.
Тај призор био је довољан да ускомеша и срца најхрабријих, не само
војника, већ и војсковођа, да утера страх у кости свакоме, да многе
натера да забораве на своју веру, на отаџбину, на оданост и верност, на
све дужности, на сопствено достојанство. Ипак, опседнути Кројани били
су тако храбра срца да их тај призор није застрашио нити је умањио
њихову одлучност и решеност да се бране. Напротив, то их је још више
оснажило у жељи да очувају своју слободу и углед, и већ су себе за-
мишљали као славне победнике над тим превеликим непријатељем.
Могли су се видети војници како одважно и одлучно стоје на зидинама,
не би ли непријатељски напад дочекали спремни. А увече, при ватрама
240
које су палили, виком и песмом, радосни и весели, они су показивали
колико мало за непријатеља маре и како му мало значаја придају. И
друге градове и тврђаве епирске напустио је страх. Сви су мислили да
ни име Османлијино, ни моћ његова, нису више тако велики и снажни,
нити толико страшни као у прошлим временима када их је он нападао.
Сада су заиста били толико одважни и кроз дуго искуство са толиким
недаћама на рат навикнути, да ни од чега више нису презали.
Цела четири дана неверници који су дошли кад и Мурат, провели су
у подизању свог логора. Када су се сместили, кренуо је велики број њих
ка шатору својега цара тражећи да их упосли и пошаље на задатке. Али
њихов захтев тада је одбијен и строго им је наређено да остану у логору.
Скендербег зато ништа није ни предузимао, због чега је султан, знајући
га као најмудријег у лукавствима и прављењу заседа, био уверен да му
припрема неку варку.

Муратова понуда војводи Врану и Кројанима

Мурат је следећег дана послао два гласника војводи Врану са поруком
да, ако му град преда, дозволиће и њему и његовој посади да слободно
напусте град, са свим својим стварима. Њему, као управнику града, даће
двеста хиљада аспри и сматраће га највећим пријатељем и миљеником
својим. Грађанима Кроје, иако их због вере њихове није волео, допусти-
ће да задрже сва своја пређашња права и повластице које су имали а,
приде, даће им и учинити све што је њима по вољи. Када су гласници
дошли са таквом понудом пред градску капију (била је само једна, јер
је, због планинских стрмина, граду било немогуће прићи са других стра-
на), управитељ је, чим му је то јавила стража његова, пошао с великом
пратњом ка њима. Гласници су затражили да причају с њим и да му пре-
несу понуду коју имају. Није им дао да уђу у град, већ је затражио, пошто
капији приђу довољно близу да им се глас јасно може чути, да поруку
пренесу отуд.
Био је необичан и предиван призор видети колико су Кројани били
одани и одлучни, јер још Турци нису стигли ни да заврше свој говор, а
војници прекидоше и њих и свога управитеља који стога није ни стигао
да им одговори. Њихова порука била је да непријатељу треба одговори-
ти пуцњима из аркебуза, а не речима, чему су, по војничком обичају,
додате и многе увреде султановим гласницима.

Муратов напад на Кроју

Када је султан чуо одговор којим су обесмишљене његове наде да ће
обећањима нешто постићи, расрдио се, гнев га је обузео, а отров њего-
вог злог срца покуљао је кроз наредбу својој војсци да се спреми за
напад. Прво што је заповедио, било је да се поставе топови и припреме
241
гомиле бакра, месинга и другог метала. То је трајало петнаестак дана.
Спремили су десет топова, што мањих, што већих, као и четири која су
избацивала ђулад тешка по 200 килограма и два мања са по 130 кило-
грама. Ових шест топова постављени су наспрам зида окренутог Тирани
и истоку, а остали у правцу капије, јер су само кроз та два места могли
продрети у град када сруше зидине.
Иако се чинило да су зидине веома чврсте, Турци нису сумњали да
ће их до темеља срушити дуготрајним гађањем из топова. Што се тиче
осталих зидина и утврда, оне су биле толико јаке и планином заштићене,
да тамо није требало да стоји иједан бранилац. Ако би се и неки од
најодважнијих усудили да тамо нападну, само би се узалуд трудили јер
ништа не би постигли. Сматра се, заправо, да оснивачи Кроје нису те
зидине ни подигли ради одбране, већ само да би то место било лепше.
Када је све било спремно и топови постављени на точкове, да би се
лакше могли премештати према датим околностима, почели су гађати.
Четири дана је то трајало пре него што су војници кренули да се боре
са опсађенима. На оба споменута дела град је био знатно оштећен; ско-
ро половина зида била је разрушена, док је остали део био тако лабав
да се само чекало када ће се срушити. Гледајући у те рушевне зидине,
Турци су се понадали да ће град лако заузети, те су поставили лестве и
друге справе потребне за напад. За хришћане, било је мучно гледати
како војници са свих страна долазе и доносе велике греде, трупце и
опрему за разне опсадне справе. Није било шатора, а да из њега није
донесено нешто потребно за напад. Сви се они надметаху ко ће први
стићи на зидине јер су за то биле обећане велике награде. Ни паше и
друге вође не стајаху беспослено јер им је било стало до наклоности Му-
ратове. Нарочито је млађани царевић Мехмед био примећен по великом
и непрестаном труду и живости духа, као да је био какав прекаљани рат-
ник. Био је стално при руци своме оцу, није се штедео и предано је обав-
љао све послове који су проистицали из султанових обавеза. Повремено
је јурио час тамо, час овамо, храбрећи и бодрећи војнике и речима и
својим примером. Штавише, кажу да је султан поред јавне награде за
онога ко први уђе у град, обећао и сто хиљада аспри ономе ко први
постави турску заставу на зидине.

Војвода Вран охрабрује Кројане после рушења зидина

Кројани су били посве друкчијег ума и срца, те су се и понашали друк-
чије. Пагани, охоли и надобудни, деловали су искључиво из похлепе и
незасите жеље за славом и добитком, због чега су се тако приљежно
трудили да отму оно што никада њихово није било. Насупрот њима,
хришћани су знали да цела држава, безбедност њихове земље и њихо-
вих савезника, сва земља и благостање Епира, зависе од њихових вр-
242
лина и дела, те да ће им све највеће и најчасније награде доделити
Скендербег. Зато су били једним духом одлучности и храбрости понесени
да се до крајњих граница боре за своју слободу, али су, истовремено,
били и бескрајно гневни. А кад видеше део порушених зидина, жалост
и страх увукоше се у њихова срца. Ипак, остали су одлучни и храбри,
срца стаменог, тако да су брзо одбацили тугу и страх, те су могли једни
друге бодрити и храбрити.
Храбрио их је и војвода Вран јер се стално налазио међу посадом, и
често их за руке и раме држао и овако им говорио:
„Ово, ово су бедеми градова, ово су чврсте и непробојне бране, ово
су зидине, ово је камен несаломиви, ово је најјаче кречно везиво. Али
шта да радимо, какву ћемо част задобити, какву победу извојевати и
какву наду имати, ако се само уздамо у снагу ових зидина? Ако нас само
оне бране, а не ми њих, па то могу и кукавице чинити, страшљиве овце
могу се смејати завијању грабљивих вукова ако су сигурне у свом тору.
Слава тада припада зидинама, а не племенитим људима. Нама кнез наш
није заповедио да овде стојимо да нас зидине града бране, већ је град
поверио нама, да га ми чувамо и бранимо. На муци се познају јунаци.
Онај ко не плови добро у мирним водама, како ће се показати у олуји и
великим таласима? Јакоме није потребна помоћ других. Храбри људи не
воле да бране нешто што само себе може бранити и част не траже у
нечему што сами нису учинили.
Када се зидине почну рушити, тада се човек показује на делу. Добри
моји саборци, могу вам довека говорити и понављати да се дух храбрих
показује и одважно срце почиње да трепери тек када се види рупа у зи-
динама. Зато, ова рупа што је у зидинама непријатељски топови начини-
ше, нека се попуни вашим телима и браните је рукама својим и телима
мушким. Да бисте доказали своју вредност и племенитост, одуприте се
неверницима не ослањајући се на снагу зидина и утврде. Зато, хајдемо
сада, у бој кренимо да ослабимо снагу варвара, да се тиранин уплаши
храбрости Кројана и да му дух његов ослаби и нестане. Тако ће он наш
град напустити и прекинути опсаду, учиниће тако када буде видео прве
плодове овог рата, бројне своје поданике обливене крвљу.”
Овако им је говорио њихов управитељ, понекад на епирском, понекад
на италијанском, понекад преко тумача, спремајући своје војнике за на-
пад који се очекивао следећег дана и позивајући их да дају све од себе
и своје дужности испуне. Тако су војници, његовим присуством охрабре-
ни, радили предано и своје дужности обављали приљежно и радосна
срца. А када је пала ноћ, ни војвода Вран ни његови војници нису стали,
већ су се до другог часа ноћи припремали за одбрану. Тек су онда на
спавање отишли, да се одморе.

243
 Скендербегов напад на Муратов логор. Мехмедова
мржња према хришћанима
Пошто су за дана припремили све што је потребно било, неверници
су ноћ провели у миру и тишини, како би одморни, пре седмог часа ујут-
ру, дочекали трубни знак за окупљање пред султановим шатором, еда
би се потом кренуло у напад на град. Поједине војсковође и војници
тада су прекинули свој пост. Ни војници, у пуној својој опреми, нису
пропустили да буду тамо у заказано време. Остарели владар, пред окуп-
љеним најугледнијим вођама и осталима, одржао је ватрен говор, много
жешћи но што је одговарало његовој стварној физичкој и духовној сна-
зи. Ни млади Мехмед, веома прек на речи и делу, није могао да се не
огласи. Јер, чим је његов отац завршио говор, он устаде, и гневан, у
дивљем бесу, поче о хришћанима тако погрдно говорити да се показа
као заклети и смртни непријатељ њихов, раван непријатељству Ханиба-
ловом према Римљанима. И показа се тада његова лична мржња према
Епирцима. После њега су, сличним речима, и друге старешине и војско-
вође подстицали своје војнике.
Било је близу поднева када се сви одреди дигоше из својих шанчева
и по равници расуше. Можда то и није било најпогодније време за напад,
с обзиром на врелину, но Османлија је тако одлучио. Сматрао је да ће
тако предухитрити Скендербега, пошто је очекивао да Епирци предвече,
или у сам мрак, нападну на његов логор. Та претпоставка није му донела
неку корист, али није била ни сасвим залудна.
На дати знак кренула је турска војска и, уз урнебесну вику и звуке
труба и добоша, стиже пред градске зидине. Још се они не упустише у
борбу, а у турском логору све се одједном ускомеша. Разлог томе био је
Скендербег који је дуго, из потаје, пратио султанове потезе. Сада, кад
је главнина турске војске изашла из логора, он је са јаким одредом
коњаника, најбољим из своје војске, дошао пред шаторе непријатељеве
и ударио на оне што му беху најближи. Турци који су се ту затекли,
дочекали су га одлучно, али када су видели да их много гине и да му не
могу одолети, напустише положаје и почеше да беже. Ко зна куд би
стигли да их не зауставише њихови саборци са друге стране логора. На
трубни знак, они заједно, али и други који су у логору остали као обез-
беђење, кренуше да се супротставе Скендербеговим ратницима. Епирци
су држали збијено своје редове, па понесени својим првим успехом,
кренули су и ударили још јаче него малопре. Шестсто Турака побише и
под ноге своје бацише, остале варваре натераше у бег и, потом, неке
шаторе њихове опленише и из њих узеше неколико застава и све што
су нашли тамо.

244
 Мурат, до тада заузет пословима везаним за опсаду, чим је сазнао
шта се догодило у логору (мислио је да је оставио довољно људи за
обезбеђење), из бојазни од најгорег, јер увек је говорио да никада није
довољно људи да се заустави она неустрашива звер, одлучи да пошаље
Шеремета, једног од својих војсковођа, са четири хиљаде коњаника, да
се супротстави хришћанима.

Скендербег у великој опасности. Његови војници

забринути
И Мехмед, који је одувек горео од мржње према Скендербегу, крену
тамо са личном пратњом, иако му то отац није одобравао. Пре но што
су се Мехмед и Шеремет појавили, Скендербег се почео повлачити јер
је знао да ће против њега бити послата војска којој се он не би могао
супротставити. И у дотадашњим окршајима он се налазио у великој
опасности јер је, кажу, у жару борбе улетао у најгушће непријатељске
редове и кроз њих, док су покушавали да му затворе пролаз, уз највеће
напоре ипак успевао да се пробије. Заиста, било је то изузетно тешко
јер су и он и његов коњ почели губити снагу и посустајати. И после, кад
им је умакао, они га нису оставили на миру, већ су га јурили све док су
мислили да га могу сустићи.
На крају, хришћански војници и њихов војсковођа успели су да умак-
ну и тако избегну сукоб и даљу борбу са мухамеданцима. Када је било
извесно да од Скендербега нема трага, Шереметови коњаници вратили
су се у свој логор. Вратио се и Мехмед своме оцу, жалостан што му је
непријатељ умакао, а није кажњен за погибију многих његових сабора-
ца. И ту, пред свима, свечано се заклео да ће, макар морао чекати дани-
ма и ноћима, и месецима, ту дивљу звер навући у замку, или заседу, и
то сам, без ичије помоћи. Ако Скендербег настави да отворено упада у
турске шанчеве, натераће га да због тога зажали.
Када се кнез епирски ослободио својих гонилаца, путевима и беспу-
ћем кренуо је ка својој дружини, врло забринутој за њега. За то време,
они су покушавали да му уђу у траг, или да од некога сазнају где се
налази. Многи од њих већ су почели да оплакују и њега и Епир, нарочито
Епир кога су упоређивали са сирочетом без икога свог и удовицом без
заштите. И питали су се како се могло десити да онакав од Бога изабрани
јунак нестане и погине од руку обрезаних безбожника. Али када им се
вратио, свима је лакнуло и сви су се радовали, толико да су почели
народне песме певати и Богу захваљујући што им је испунио молитве
које су Му упућивали за његов безбедан повратак и спасење, и његовог
живота и њих самих. Штит Скендербегов био је тако изударан и исечен
сабљама непријатељским да се није више распознавао његов првобитни
облик, док на његовом телу није било ране.
245
 Ово последње било је невероватно за многе. Што се мене тиче, ја ве-
рујем да је заиста тако било. Чак и да тога кнеза није одликовала велика
телесна снага и непревазиђена спретност у руковању оружјем, са којим
се ниједан човек није могао мерити, ипак се све то могло тако одиграти,
пошто срећа, боље рећи - моћ Божија, може људима приредити и веће
и много чудесније ствари од овога. Теже је поверовати да је Скендербег
начинио такву грешку (какву никада до тада ни у једном свом поступку
учинио није) без саветовања са својим људима. Но, можда треба неке
људе одважног и племенитог духа разумети онако како их песници
описују, да понекад буду понесени некаквом плаховитошћу и гневом,
тако да, када једном зауму да се упусте у борбу, они се не умеју зауста-
вити када треба. Јер, пре но извади сабљу и употреби је, човек добро
зна шта ради и разум га води, али кад исуче сабљу и борба отпочне,
онда га само гнев, и јарост, и жестина воде. Такав је случај био са рим-
ским вођом Хорацијем Једнооким, када је вођен духом неустрашивости
сам задржавао целу војску краља етрурског Порсене, да би његови
саборци за то време могли да униште мост. Међу Грцима, био је то Лео-
нида Лакедемоњанин који је с триста својих људи храбро бранио Термо-
пилски кланац задржавајући мноштво ратника Ксерксових.

Скендербегова брига за Кроју која је под нападима

Но, вратимо се нашима. Они нису претрпели веће губитке јер није
било више од десет погинулих и исто толико рањених, пошто кнез епир-
ски није са собом повео пешадију и слабије коњанике, већ је са најбољих
и најхрабријих пет хиљада коњаника напао невернике који су, увек
спремни и на борбу и брзи за повлачење, лако могли да се одупру сили
непријатељској. Ранивши њиховог војсковођу, сада су се у миру и ра-
досна срца вратили у свој логор.
Али, ни та победа над непријатељем, ни било шта друго, није могло
орасположити и развеселити срце Скендербегово. Мориле су га бриге и
црне мисли о безбројним недаћама, и није могао наћи мира док не чује
шта се дешава под Кројом. Иако су му оданост и доказана храброст, и
управитеља града и целе тамошње посаде, као и неосвојивост тог места,
пружале знатну утеху, опасност која је претила и немерљива његова
љубав према својим сународницима и земљи, у срце су му утерале из-
весну зебњу и благу сумњу. Баш тако, упркос свој његовој храбрости и
одважности.
Што се Мурата тиче, недавна узбуна није га натерала да прекине оп-
саду, али припреме за напад и употреба главног дела војске јесу за неко
време биле заустављене. Када је сазнао да се онај сукоб смирио, на-
редио је свима да крену у напад, чак и онима најгорим, са свим опсадним
и ратним справама. Прво је послао стрелце и аркебузире да гађају на
246
зидине и ометају браниоце. Мање топове је поставио тако близу да је
лако могао погодити браниоце града. Оне најгоре војнике, робове и
разне разбојнике, чија је сврха била да се нађу у првој линији пред
налетом непријатеља, послао је да ка зидинама носе лестве и друге
опсадне справе. После њих, кренули су снажни одреди храбрих јаничара
и азапа обучених да се помоћу лестава пењу на обрушене зидине, да би
браниоце, борбом прса у прса, потисли и омогућили осталој војсци да
град што лакше и брже заузму.
Нападали су, тако, на онај део зидина које су разрушили топови, док
на друге делове скоро да и нису обраћали пажњу. Иако су те зидине
биле оштећене, због њихове велике висине и планинске стрмине скоро
да је било немогуће савладати их. Ипак, и на тој су страни постављени
неки топови којима је гађан град, понајвише због тога да би плашили
Кројане и да би порушили неке куће унутар града.
Док су Турци тако напредовали, браниоци су их гађали и пуцали на
њих. Много је неверника побијено, због чега би се нападачи и повукли
да их њихове вође, мало бодрењем, а више претњама батином, нису
терали да иду напред. Утолико пре што су мухамеданци својим топовима
непрестано угрожавали браниоце и склањали их са зидина. Док се све
то дешавало, акинџије су (уз помоћ великог број робова задужених за
ношење лестава и остале опреме) успеле да поставе лестве и успну на
зидине, упркос свему отпору који су хришћани пружали, али и великој
погибији међу неверницима.

Тешко стање хришћана под влашћу Турака. Умарање

хришћанских војника - уобичајени начин борбе
Турака
Тада су браниоци, сви са својих места, почели још жешће да се оду-
пиру непријатељу. Нису штедели аркебузе и остало своје оружје, и сва
њихова мржња према варварима долазила је до изражаја. Звекет оружја
и повици војника чули су се на свим странама, а звуци добоша и труба
парали су ваздух и без престанка одјекивали околним долинама, као
подстицај војницима, али и заглушујући повике њихове. Како су се хриш-
ћани борили из племенитих побуда, Турци нису успевали да их надвла-
дају, те су им од почетка били слаби изгледи да ће град заузети. Лестве
су стално подизане уза зидине и мноштво људи нападало је, али би
лестве убрзо биле ломљене и на земљу обаране, заједно за људима који
су се на њима налазили. Преостали обични војници били су у толиком
комешању, да нису могли дуго издржати јер велики страх је у њих ушао
и скоро их паралисао. Ниједан од њих није имао жељу да поново иде у
напад, али се нису могли ни повући јер им је за леђима стајао Мехмед,
надгледао њихово држање и нагонио их да и даље нападају, због чега
247
је у очима каснијих поколења остао упамћен као најокрутнији владар.
Он војницима није допуштао да се повуку, чак ни да се на један трен
одморе. На једној страни, ови јадници трудили су се да избегну ударце
својих противника, док су на другој трпели ударце окрутних својих вој-
сковођа.
Ти јадни људи према којима су се неверници тако опходили, већим
делом су били хришћани у служби великог Турчина који их је, у маси,
слао на непријатеље скоро ненаоружане и наге, јер им није веровао.
Њих је користио и да снабдевају логор са залихама воде и дрвета, и за
копање шанчева, и за постављање утврда. У битке их је слао да иду као
претходница, да први буду на противничком удару, како би се неприја-
тељ изморио убијањем тих јадних и бедних људи. И при опсади тврђава
они су као какве теретне животиње вукли топове и опсадне справе, а
лешеви изгинулих коришћени су да се испуне јаруге око зидина, да буду
мостови преко којих ће прелазити остали нападачи на тврђаву. Уколико
би нерадо или споро ишли у напад, окрутни господари турски наносили
су им већа зла него ли њихови непријатељи.

Турска опсада Скадра

Свакако да је смртна турска мржња и природна одбојност према
хришћанству била узрок њихове окрутности и дивљаштва, а не то што
нису имали другог начина да се боре против непријатеља. Многе такве
и сличне окрутности примењивали су турски неверници током последње
неуспешне опсаде Скадра. Јадиковања ових несрећника чула су се и на
зидинама. Много пута су браниоце најусрдније молили да са њима не
поступају превише окрутно, правдајући се да им нису непријатељи зато
што то желе да буду, већ да су на то присиљени вољом оног окрутног
тиранина. Говорили су им да, иако су натерани да иду против њих, срца
њихова куцају за хришћане, оне који истог Бога поштују, макар били они
под различитим владарима. За њихову несрећну и јадну судбину не тре-
ба кривити само невернике, криви су и сами хришћани и њихов немар.
На те жалопојке и молбе, Скадрани су се трудили да их, што су више
могли, поштеде и сачувају им животе, али узев у обзир тренутне борбе,
нису могли чинити оно што су желели. О, какве ли жалости и велике
туге! Срце моје испуњено је сетом и душа ме боли када помислим на
јадно стање тих несрећних хришћана. Допустите ми, молим вас, да на
овом месту кажем нешто о горкој судбини њиховој, и опростите ми што
ћу на тренутак одступити од наше теме.
Драги Боже, да ли је могуће да велики владари и цареви хришћански
могу тако дуго, незаинтересовано, да слушају о јадима које хришћани
трпе под Турцима? Зар ово жалосно и неподношљиво робовање хриш-
ћанске браће, њихови срамни и одвратни окови и болни жали њихови и
248
сузе, којима су могли испунити све планине, долине и мора хришћанских
земаља, кажем, зар то никога неће подстаћи на сажаљење и самилост?
Зар су хришћански кнежеви тако хладног и каменог срца да нико међу
њима неће одговорити на таква зла? Крв хришћана у потоцима тече
широм света, снага наша слаби и нестаје постепено, а нико за то не ма-
ри. Дошло је време, таква је Божија воља, или је пре таква наша незах-
валност Богу, да је крв хришћана мање вредна од крви дивљих звери.
Како стоје ствари, убрзо ће обрезани за продају тридесет хришћана
једва моћи зарадити и једну пару, ако овим патњама не дође крај. Не,
хришћане ће они куповати и продавати будзашто, по цени мањој од оне
по којој су, после уништења Јерусалима, Римљани продавали Јевреје,
како су писали стари историчари. Али, авај, шта нас горе може снаћи, и
каква нас већа несрећа може задесити од ове коју сада верни трпе под
влашћу и тиранијом турском? Несрећа и зло досегли су свој врхунац.
Нити могу хришћани издржати неку већу несрећу и зло, нити смртна
мржња неверника, наших непријатеља, може смислити шта горе и
страшније од овога што сада чине.

Напад Кројана на Турке

Вратимо се сада опсади Кроје. Пошто су одбили или побили најодваж-
није и најхрабрије међу мухамеданцима, шездесет храбрих и одлучних
бранилаца изађе са друге стране града и тако изненадише невернике у
њиховом логору да их је све обузео велики страх. Били су то Немци и
Епирци који су са аркебузама, уз тешко добијену дозволу свог управите-
ља, изашли из града, мада не предалеко, и тамо, у поређењу са својом
малобројношћу, побили приличан број непријатеља; брзо су се вратили,
са великом жељом да то понове. Кад год су хтели или имали прилику да
то учине, војвода Вран им није дао, али је хвалио њихову храброст и бо-
гато их наградио. Уплашени њиховим одважним упадима, пагани су се
испрва мало повукли, али када су се сви скупили, били су приправни да
дочекају непријатеља буде ли хтео да поново окуша срећу и нападне
их.
Но, много веће крвопролиће било је код дела обрушених зидина ок-
ренутих Тирани, којима су Турци имали бољи приступ. Све је тамо било
испуњено мртвим телима и чинило се да је и земља туговала уз јауке,
вапаје и вику оних који су падали и испуштали своју ојађену душу. Упр-
кос томе, неверници су стално јуришали. Није их требало подстицати.
Бедници су наваљивали очајнички не марећи за свој живот. Узалуд су
покушавали да се пред хришћанима покажу храбријим него што стварно
јесу. Све су зидине и бране на тврђави биле оштећене дејством разних
врста оружја, а стреле су летеле у виду густог облака који је заклањао
сунце. Тако је прошла турска војска у том првом нападу.
249
 Саветници убеђују Мурата да настави са нападима
Мурат се нашао у недоумици шта да чини јер је видео, на једној стра-
ни, велики број изгинулих војника својих и изморену војску своју - а на
другој, Кројане на зидинама, храбрије него икад. Питао се да ли да по-
шаље људе у напад, или да напад одложи за други дан, с обзиром на то
да су његови војници током дуге опсаде, при великим врућинама, били
толико измождени да су једва на ногама стајали. Војсковође и саветници
уверавали су га да су губици били мали, да не одустаје од борбе и по-
беду препушта хришћанима, што би занавек потамнило његову славу и
углед. Чак и ако се град не би могао заузети тога дана, зарад своје части
не би требало толике погинуле храбре своје ратнике оставити неосвеће-
ним, нити сузбијати жарку вољу и спремност осталих да иду у напад.
Тврдили су му да ће, сада кад су добро упознали непријатеља, напади
бити успешнији. Уколико би се напад прекинуо, непријатељ би добио
време да отклони оштећења на зидинама и да се психички опорави. Да
се то не би десило, треба новим, одморним снагама ударити. Када неп-
ријатељ, преморен толиком борбом буде видео колико су нападачи од-
лучни и упорни, или ће напустити положаје, или ће погинути у покушају
да зауставе нападе.
Мурат је послушао њихов савет и наредио да се у нови напад пошаље
људство бројно једнако ономе које је учествовало у првом нападу. На
тренутак се могло учинити да ће мухамеданци однети победу, али се
десило да је браниоцима пристигла помоћ, те су без много муке успели
да се одрже и тако очувају своју славу и част. Варвари су и даље напа-
дали као дивље и безосећајне звери, нарочито на страни која води пре-
ма капији. Пошто је пут био узак толико да су једва два коњаника могла
проћи заједно, турски коњаници кренули су покрај зидина, са копљима
у рукама, браниоцима дајући за право да се смеју више њиховој безумној
небризи за своје животе, него ли да се диве њиховој храбрости и одваж-
ности.
Mноги су тада погинули, а посвуда су, као што је то војвода Вран
предвиђао да ће се догодити, лежале гомиле лешева. Турски цар није
могао отрпети тај страшни призор, те је наредио повлачење. Браниоци
су, тако, добили предах. Бар на тренутак су заборавили на своју мржњу
према непријатељу и као да их је напустила жеља за борбом. Уистину,
сви су прижељкивали да се борба прекине, те је знак за неверничко
повлачење дочекан с олакшањем. У потпуности исцрпени борбом,
дневном врелином, глађу и жеђу, остатак дана провели су у обедовању,
а ноћ у одмору.
Исте ноћи стигла је до Скендербега вест о победи Кројана. Веома
радостан због тога, он је то одмах јавио суседним кнежевима и племе-
250
нима. На другој страни, непријатељ је имао разлога да жали јер је тих
дана изгубио више од осам хиљада добрих ратника, а Кројани скоро ни-
једног. Говорило се да је Мурат цела два дана провео у свом шатору
расправљајући с везирима, војсковођама и саветницима шта да даље да
се чини. Од свих, најнезадовољнији био је млади Мехмед. Горео је од
беса, до помахниталости, и кључао од гнева не знајући, због своје мла-
дости, да је ратна срећа променљива. У таквом расположењу почео је
да надгледа стање у логору и држање својих војника. Жељан освете,
данима и ноћима вребао је повољну прилику да крене на хришћане, те
је, за почетак, на оној страни преко које су Епирци недавно упали у ло-
гор, поставио најјачу стражу и припремио заседу. Рачунао је, а због тога
је знао да и сам по целу ноћ тамо осматра и чека, не би ли га срећа пос-
лужила да наиђе Скендербег. У таквом случају, био је уверен, не би га
пустио из својих руку.

Скендербегов упад у турски логор

Све те намере његове биле су ништавне и у дим се претвориле пред
разборитим и обазривим великим вођом и владарем Епира. Он је, наиме,
преко оних који су му долазили или преко ухода које је сам слао, сва-
кодневно добијао обавештења о приликама у турском логору, те је једно
време мировао и тиме непријатеља држао у неизвесности. Ипак, немир-
ног духа и жељан подвига већег од свих његових дотадашњих подвига,
осмислио је како да надмудри оне који су њега хтели у замку увући.
Стога, једне ноћи се потајно са војском и свим стварима преместио у
место звано Монтиклеја, одакле је лако могао нападати на непријатеља.
Оставио је Мојсила и Тануша у Туменици са само петсто коњаника, и са
њима се договорио да нешто мало после поноћи нападну непријатељске
шанчеве, оне које је и он прошлог пута напао. Задатак им је био једно-
ставан: чим се Турци подигну и крену на њих, да се не упуштају у сукоб,
већ да се брзо повуку. За то време, пошто остави двеста људи да чувају
логор, он ће са друге стране напасти са својом војском.
По овом договору, мало је времена требало да прође између Мојсило-
вог повлачења и напада Скендербеговог. Зато, чим је Дебранин изазвао
пометњу у турском логору, Скендербег је храбро јурнуо с оне стране
одакле су га најмање очекивали. Тако се сав логор невернички нашао у
хаосу. Војници су у паничном страху ишли тамо-амо, будили једни друге
вичући да су опкољени са свих страна и покушавајући да се одупру
хришћанима.
И Мојсило је својом појавом унео страх и забуну у турске редове. Ис-
тина, војници које је тамо поставио Мехмед, нарочито они храбрији међу
њима, дали су се у потеру за њим, али не за дуго. Ноћ и страх од заседе
приморали су их да прекину гоњење. Али штета коју им је нанео Скен-
251
дербег не може се описати јер је сав турски логор био уништен огњем и
мачем. Напад није дуго трајао пошто су бројне турске снаге са других
страна дошле у помоћ и цео сукоб привеле крају. Хришћани су се, на-
равно, повукли јер се нису могли супротставити толикој турској сили,
нарочито не на отвореном (све то збило се у равници пред Тираном).
Иако су хришћани почели да се повлаче, неверници нису имали велику
жељу да их јуре. Да јесу, вероватно би прошли веома лоше јер је Скен-
дербег, тај разборити ратник, поставио сву своју пешадију и осам хиља-
да коњаника у близини, да му чувају леђа и, ако буде требало, притекну
у помоћ.

Мурат утврђује логор. Скендербег премешта свој

логор због залиха хране
Та га је војска дочекала радосно и уз победничке покличе, те су за-
једно наставили пут ка свом логору. Кажу да ниједан други напад Скен-
дербегов на непријатеља није прошао са тако мало проливене крви јер
у том сукобу није изгубио ни једног јединог човека, док је варваре ос-
тавио у многим ранама и јадима. Овим поразом Турцима је потиснут у
заборав и онај недавни под Кројом.
Отад, пред султаном, нико од његових доглавника није смео реч изус-
тити, нити га било о чему саветовати јер тај догађај, који је њима на
грех ишао, показао је да су сви њихови савети били погрешни. И зато
су они кренули да ураде оно што су и претходне године урадили при
опсади Светиграда. Утврдили су своје шанчеве и са свих страна опре-
мили их топовима. Довезли су велики број мањих топова који су били
пред зидинама, и поставили их око логора на места која су сматрали за
најпогоднија, али највише њих су поставили на оно место одакле их је
недавно снашла највећа невоља. Но, због велике врућине и огромне
количине расположиве опреме, али и због тога што су им шатори били
раштркани и удаљени једни од других, нису успели да утврде сав логор.
Ништа од тога није дуго остало скривено од очију хришћана јер је
било много бегунаца из њиховог логора и ухода који су им непрестано
доносили вести о стању непријатеља, а понајвише о овом утврђивању
логора. Скендербег је одлучио да ништа неко време не предузима, већ
да ужива у предности коју је стекао, док се не појави прилика за нови
успешан подухват. Поред тога, крупан разлог да се уздржи од даљег
делања био је недостатак хране јер у земљи није остало ниједне жи-
вотиње којом би се војска могла прехрањивати. Како би сачувао војску
и одморио је од врелине лета, одлучио је да премести логор у место
погодно за одмор, близу реке коју зову Исмен, надомак мора, где свега
има у изобиљу. А и становници оближњег Драча пријатељски су се пону-
дили да му дају жита колико му треба. Истина је да су му и управитељи
252
венецијских поседа помагали, али то су чинили потајно да мухамедански
владар не би сазнао јер су Турци и Млеци званично били у савезу.

Топови гађају зидине Кроје. Турци нерадо крећу у

напад. Мурат кори војнике због кукавичлука
Неверници су неколико дана само гађали зидине и покушавали да их
уруше на оним деловима које су браниоци недавно поправили. У својој
злоби која је и даље тровала његово срце, Мурат је желео да још једном
окуша срећу и своју војску гурне у крвопролиће. Мислио је да се град,
смештен на стрмом и тешко приступачном месту, само на тај начин може
узети јер би поткопавање зидина, или било шта друго, изискивало много
напора и одузело превише времена.
О, како су јадни они који живе под јармом тако немилосрдног и ок-
рутног, охолог и гордог владара, они који су, неком несрећом, пали под
његову власт! Кад немају другог начина да испуне своје незасите жеље
и задовоље окрутне, неумерене и разуздане своје хирове, онда тирани
гурају и приморавају те јадне душе да проливају сопствену крв и своја
тела изложе касапљењу.
Чим је топовима срушен део зидина и тако направљен довољно велик
пролаз, Османлија је наредио да се сви припреме за напад наредног
јутра и за сукоб са непријатељем. Показало се да скоро нико, отворено
или прикривено, није био вољан, одушевљено као раније, да учествује
у том нападу. Сви су се почели припремати, али преко воље јер нису
могли ни одбити наређење, ни отићи било куд. Када је Мурат видео ко-
лико је војсци тешко пала та наредба, кажу да је тада окупио све војско-
вође и најважније своје људе и, прекоревајући показани кукавичлук,
одржао им дуг говор:
„Зар је могуће да таква ситница и мали недостатак среће може тако
да вас обесхрабри и у очајање доведе, и да вас остави без сваке наде у
победу? Зар неуспех у првом нападу треба да вас потпуно обесхрабри?
Молим вас, реците ми. Зар игде постоји тако слаба и мала тврђава да се
може једним ударцем и једним покушајем освојити? Да би се из јазбина
њихових истерале онакве дивље звери, неопходно је бити врло упоран,
постојан, неустрашивог срца и непобедиве храбрости. Зар нису многе
моћне војске и велике војсковође, чак и због неке бесмислене и ситне
увреде, због неке мање размирице, зар нису и они много времена про-
вели у опсади градова, оседевши пред њима? А ви, који сте толико много
увреда примили и којима је толико штете и срамоте нанесено невер-
ством Епираца, зар ћете их сада оставити без казне? Оставићете их, на
своју срамоту, без казне и нећете се осветити? И зар је ико икада, до
данашњег дана, извојевао неку победу вредну памћења без икаквог про-
ливања крви? Сетите се битке код Варне, те славне победе са којом се
253
ретко која може поредити. Па зар је могуће покорити неустрашивог и
охолог непријатеља без губитка своје крви? И зар се велике препреке
не побеђују осим уз много муке и велике напоре?
Од освајања Кроје зависи исход целог овог рата, знајте то. Једном,
када је освојимо, заувек ћемо се отарасити наших непријатеља у овој
земљи. Ово је, знајте, главна тврђава у целом Епиру, и после њенога
узимања Скендербег неће овде опстати ни један једини дан. Зато, моји
добри саборци, дигните се и избаците страх из себе. Морате окушати
срећу јер ако хоћете да вас прати, потребно је стално је тражити. Нема
ничега на овоме свету што је несталније и променљивије од успеха у
ратовима. Зато, држите се и непрестано нападајте непријатеља, све док
га не изморите и док не посустане. Ако у сваком налету побијете само
десет њихових војника, биће довољно и ускоро неће имати ко да брани
град. Чак и ако не успемо, срећа нас може послужити да га заузмемо на
неки други начин, као што се недавно догодило са Светиградом.”

Муратов наум да одвуче Скендербега од Кроје

Овај говор оживео им је дух, вратио храброст у њихова срца и помо-
гао да из себе одагнају страх. У очима им је поново севнула мржња коју
су пре гајили, повратила им се жеља за победом и славом, и исказали
су спремност да јурну на Кроју и њене зидине. Ипак, највише од свега
охрабрило их је сазнање да их Скендербег неће угрожавати са леђа, те
да ће у сутрашњој борби имати само једног непријатеља, онога кога
нападају. Јер, међу наређењима било је и једно које нисмо споменули,
оно које је имало за циљ да спречи Скендербегове нападе на турске
шанчеве, због којих би се морала прекинути и опсада града. Онај Себа-
лија, наиме, послат је у други део земље да тобож пустоши и хара по
тамошњем подручју, не би ли епирског јунака и његову војску одвукао
далеко од Кроје.
Те вечери, дакле, Себалија је кренуо са јаким одредом од шеснаест
хиљада коњаника и наређењем Муратовим да се не упуштају у борбу са
непријатељем. Није се он удаљио ни тридесетак километара, а хришћани
су сазнали за његов поход. Војници су се ускомешали и нагађали какве
би сврхе могао бити тај поход, али су сви били сложни да би у највећој
тајности требало запосести све пролазе у планинама и шумама којима
је Себалијина војска требало да прође. Међутим, немерљиво мудри вој-
сковођа епирски који никад ништа непромишљено није чинио и није се
хтео ослонити на таму ноћи, одложио је покрет за сутрадан. И тако, у
зору, са заставама, кроз непознате и скривене пролазе, кренуо је пут
планина, увек испред себе шаљући извидницу, да не би упали у какву
заседу паганску.

254
 У исто то време када је Скендербег кренуо, султан је отпочео напад
на Кроју. Када је све припремио (као што је раније описано), кренуо је
у напад ујутру, да би имао више времена за опсаду пре него што врелина
дана ослаби њихов напад. А вест о одсуству Кастриотовом проширила
се брзо по логору и умногоме оживела дух неверника, те је војска, храб-
ро и полетно, кренула на зидине. Поједини који су потисли у заборав
недавно крвопролиће, јуришали су чак на капију покушавајући да је
пробију, или пијуцима и гвозденим шипкама разбију шарке. На градско
подручје које гледа према Тирани бацили су ватре. Топови су непрес-
тано пуцали, али без великих губитака у сопственим редовима нису мог-
ли много нашкодити браниоцима. Без обзира на све то, султан је
наредио да се пуца и по непријатељу и по њиховима, те су тако гинули
и једни и други, на једног хришћанина двадесет Турака.
Иако су хришћани трпели губитке, град није могао пасти јер, поред
осталог, неприступачност и природа самог места онемогућили су и осује-
тили све безбожничке нападе. Но, и када је одбрана града зависила само
од делања и храбрости њихове посаде, нападачи су и даље били неус-
пешни; браниоци су били храбрији и јачи, и ничим им се није могло на-
удити. А од оних Турака који су ударали на капију, највише их је изги-
нуло, остали су тешко рањени и осакаћени, док ниједне лестве нису ос-
тале уза зидине.
Упркос томе, Мурат је своје људе и даље гонио и без престанка слао
у напад, тако да је призор, који му се пред очима одвијао, истовремено
годио његовој охолости, али и жалостио срце, све док на крају, после
жалосног покоља и великог страдања људи, није наредио да се огласи
знак за повлачење. Учинио је то на убеђивање својих паша који су га
понизно молили да, у очају или свесно, не уништава више своју војску.
Било је очигледно да се град на дотадашњи начин неће заузети. Предло-
жили су му да сачува људе, како би они, пошто се приступи поткопавању
зидина, могли освојити град. Ипак, због мањка хране и велике глади која
је већ почела да притиска варварску војску, та намера веома се споро
остваривала. Због тога су изасланици послати у Љеш и друга места под
влашћу Венеције да тамо набаве жито и другу прехрамбену робу; султан
је био убеђен да ће му они, као савезници, пружити такву помоћ.
За то време, Скендербег је преко ухода сазнао где се налази Себалија
који је своје коњанике послао да пустоше винограде и друго дрвеће које
носи плод. Због тога је Скендербег у највећој тајности кренуо ка њему
и приближио му се на око четири километра. Одабрао је четири хиљаде
добрих и јаких коњаника да га нападну на отвореном, док је сву пеша-
дију и остале коњанике оставио са Мојсилом на једном високом брду у
близини пута којим је непријатељ требало да прође. Наредио је, ако
неверници почну да беже тим путем у нереду, да се изненада спусте и
255
на њих ударе свом снагом. Но, ако непријатељ буде у организованом
поретку, што би значило да је спреман за борбу, онда да се са целом
дружином њему одмах придружи. Није сумњао да ће непријатељ, у слу-
чају да пружи отпор, или платити за то велику цену или нечасно и срам-
но побећи.
У погледу њиховог бекства није се преварио, али остало се одиграло
како није очекивао. Јер, и Себалија је преко својих извидница сазнао за
долазак хришћана, те су се на дати знак све његове снаге окупиле и уз
њега стале, осим неколицине што се затекоше подалеко и лак плен за
Епирце посташе. И пре но што је спазио непријатеља, наредио је да се
крене другим путем, а не оним за који је знао да га Скендербег чека.
Зато се тада и није десило ишта вредно помена. Кастриот га није пратио
јер његова пешадија не би без великих напора могла толико дуго ићи
за варварима. Поред тога, стална брига за судбину Кроје спречавала га
је да се превише излаже опасности јер је сматрао да је боље сачувати
војску одморну за потребе града. Зато се Себалија вратио Мурату сав
радостан и задовољан јер је успео да надмудри Скендербега и да његову
војску целог дана задржи далеко од Кроје. Епирац се вратио у свој логор
незадовољан јер му овај подухват није успео. Али, зато, поново се нашао
близу Кроје, од које се није волео одвајати.

Скендербегова заседа скупљачима хране. Турски

логор добија храну из Македоније
Извештај каже да је Скендербег на свом путу сретао многе који су му
јављали о турским набављачима хране и одреду који их је чувао. Тада
он обуче обично одело, као што је чинио за време рата и, по свом оби-
чају, са стотину војника крене за скупљачима хране. Пошто је било веро-
ватно да ће се они враћати истим тим путом, на погодном месту спремио
је са својом дружином заседу, а онда послао у Љеш два своја разборита
војника да прате непријатеља и, ако се не би враћали истим путем, то
јаве најбрже што могу.
Скупљачи хране вратили су се истим путем и тако су пали у руке
Скендербегу који је једне побио, а друге заробио. Животиње са теретом
одвео је у свој логор, где је плен поделио са својим војницима. После
тога се и Мојсило вратио у логор код реке Исмен и тамо довео своју
пешадију.
Мурат је опрезно и обазриво кренуо да копа тунеле под Кројом. У
исто време, још обазривије, опсађене је узнемиравао непрестаним напа-
дима, са циљем да браниоци не открију његов скривени наум. У међу-
времену, он је сазнао за несрећу која је задесила људе што су ишли по
храну, за губитак жита и свега осталог, али му је јављено и да ће жито
бити донесено из Македоније. Колико га је ова друга вест обрадовала,
256
толико га је она прва врло озловољила. Како је друго надокнадило прво-
битну штету, Турци се нису много забринули, већ су се усредсредили на
обезбеђивање залиха из Македоније. Уз султанову дозволу, кренуло је
двадесет хиљада најјачих и најспособнијих људи у целој турској војсци
да обезбеде доставу хране, како не би, као она из Љеша, пала у руке
хришћанима.
Скендербег је тада био заузет ношењем оног плена у свој логор. Не
желећи да при повратку уђе у сукоб са непријатељем, ишао је заобилаз-
ним и дужим путем. Уз велик напор терао је теретне животиње натова-
рене пленом кроз најтеже пролазе у планинама, што га је знатно измо-
рило и одужило његово путовање. А и да није преношен толики терет,
мислим да се овога пута, и поред тога што је поред себе имао сву своју
војску, не би излагао опасности против тако моћне и многобројне турске
војске.

Турци поткопавају зидине Кроје. Трговци из Венеције

доносе храну и робу Турцима
Мојсило је све то време много бринуо за епирског кнеза јер је од ухо-
да чуо за ону војску која је изашла из турског логора. Не знајући да ли
је Скендербегу то било познато, послао је један одред лаке коњице да
га некако пронађу и известе о појединостима. Али нису ништа постигли
и глас од њега нису чули, све док се он није вратио у логор носећи жито
и друго узето од побијених непријатеља. И мухамеданци су се у свој
логор брзо вратили јер на путу нису имали било каквих невоља; донели
су жита и других потрепштина, тако да је војска живнула и душом и те-
лесно.
До тада, неверници су без престанка поткопавали зидине. Многи су
од тешког рада издахнули под земљом, иако су радили у сменама. Било
како било, својим трудом, упорношћу и одлучношћу пребродили су све
тешкоће. Поред тога, свакодневно су и без престанка нападали на зиди-
не, тек толико да би узнемиравали житеље и браниоце града. Иако није
било дана да неко од њих не погине, војска од много хиљада бораца ни-
је марила за такве губитке.
Неверници су све то време проводили у весељу и задовољни, зато
што су ту, у логору, поред недавно пристигле хране из Македоније, број-
ни трговци из суседних градова под млетачком управом продавали хлеб,
вино, уље и свакојаку другу храну, чак и одећу. Због свега тога, трговци
су, као пчеле на мед, почели долазити са свих страна, те је сав логор
био крцат најразличитијим добрима, осим новцем.

257
 Скендербег шаље Тануша и Мојсила да доведу нове
војнике
Ништа од тога није промакло Скендербегу, али није желео грдити по-
данике својих пријатеља и савезника, који су желели да из свега извуку
неки лични добитак. И својим саборцима говорио је да се угледају на
њега, да све то истрпе и да те трговце не вређају ни речју ни делом. Он
је добро знао да би непријатељ, када би и спречили ту трговину, могао
такву робу набавити из Македоније или Тракије. Зато се он посветио
много важнијој ствари: како да мачем, а не глађу и недостатком залиха,
протера непријатеље из Епира. Та га је мисао нагнала да се позабави
питањем како да увећа и ојача сопствене снаге јер му је од осам хиљада
људи које је сакупио на почетку рата, сада недостајало нешто мање од
хиљаду њих. Један део изгинуо је у окршајима са непријатељем, док су
многи због заслуга и храбрости показане на делу отпуштени да се врате
кућама. Задатак да прикупе нову војску поверен је Танушу и Мојсилу ко-
ји су прошавши целу земљу сакупили једва две хиљаде, од чега петсто
коњаника, а остало пешадија. У то време скоро нико ко је могао носити
оружје није се могао наћи у целом Епиру јер су сви били на дужности,
или на неки посебан задатак послати. Тако добро и опрезно је Скендер-
бег уредио све ствари и мудро поступао, не желећи да иједан кутак ње-
гове земље остане изложен непријатељском насиљу.
Док је Скендербег прикупљао војску, Кројани су због свакодневних
напада неверника морали да повремено излазе ван зидина и да отуд
растерују нападаче. И чинили су то са великим успехом. Посебног пам-
ћења био је вредан случај када је њих петсто изашло из града и очас
растурило невернике: једне су посекли, а друге у бекство натерали, све
до њихових шанчева. Мухамеданци, запањени хришћанском одважнош-
ћу, нису имали снаге да одговоре на овај препад, али су мислили да ће
своје управо изгинуле саборце лако осветити другом приликом. Али
војвода Вран осујетио је то њихово надање јер је мудро проценио да су
такви подухвати опасни. Није више дозволио својима да излазе из града,
иако су се овога пута вратили сви, без икаквог губитка.

Други Скендербегов упад у турски логор пред Кројом

И Скендербег је Муратовој војсци приредио велике невоље и још веће
крвопролиће. Са придруженом новом војском подељеном у три одреда
које су предводили Мојсило, Тануш и он, Скендербег, кренуо је предве-
че, са заставама, у највећој тајности, и упутио се ка турском логору. Али,
пре но што је дошао до Монтиклеје, око три километра удаљене од њи-
хових шанчева, откриле су га турске извиднице. Чим се у логору за то
сазнало, нарочито у делу најближем Монтиклеји, настала је општа гуж-
258
ва. Ипак, у ноћној тами, варвари су предузели све што су могли како би
одбили хришћане или спречили њихов упад у логор. У томе метежу
скупило се њих око осам хиљада, те су кренули пред Скендербега не би
ли га зауставили. Када су им се сасвим приближили, уз гласне покличе
кренули су у јуриш. Хришћани нису прихватили борбу, већ се почеше се
повлачити, не би ли из шанчева изашла и остала турска војска. Тада
Мојсило и Тануш изненада улетеше у логор и тамо начинише пометњу.
Војнике на које су наилазили по шаторима и стражарницама све побише,
а оно чему мач није могао судити – попалише. Показало се да су они
нанели неверницима много веће губитке него Скендербег јер су се сви
Турци залетели на њега, Скендербега. Мојсило је, тако, остао сам и мо-
гао је неометано, по својој вољи, палити, харати и убијати, и по целом
логору страх сејати и неред стварати, као што увек бива у таквим нео-
чекиваним упадима.
Но, ова победа била је невелика и кратког даха јер су хришћани
одлучили да се повуку чим су остали варвари почели да се враћају из
неуспеле потере за Скендербегом. Мојсилови ратници имали су среће
што Турци нису пуцали из топова, да ли због ноћне таме, да ли због тога
што се, изненађени и престрашени, нису ни сетили да то учине (као што
се то често догађа при таквим збивањима).

Мурат допушта својој војсци да гони Скендербега

Пред свитање, у време најжешће борбе, кнез епирски повукао се на
једно брдо, место договорено за окупљање, удаљено око три километра
одатле, где је чекао Мојсила са његовом војском и где су га сви могли
лако видети. Чим су га Турци видели да стоји горе, брзо су отишли ка
султановом шатору, и понизно га молили да им допусти да га нападну,
упирући прстом на мали број хришћана што је тамо стајао. И толико су
га молили и убеђивали да је старац на крају услишио њихове молбе.
Одмах је скупљено седам хиљада коњаника и пет хиљада пешака, све
снажних ратника, и они су кренули.
Видевши колика му се сила приближава, Скендербег се прво премиш-
љао да ли да их ту дочека или да оде одатле. На крају се одлучио за
нешто средње, нити да се одмах повуче, нити да уђе отворено у борбу.
Да би мало одложио окршај, почео је да се полако повлачи ка највишим
и најстрмијим деловима планине; уздао се у неприступачност тог места,
али и у помоћ својих људи који су, видео је то по подигнутој прашини,
били близу.
Неверници су љутито јуришали, али су због тешког успона почели да
успоравају кретање. Скендербег се, пак, није заустављао док се није
уверио да су његови људи близу. Чим су варвари чули наше људе како
долазе и видели њихове претходнице, одмах су се окренули и у великој
259
журби и страху почели да беже. При томе, многе своје заставе побацали
су на земљу. Ипак, њихова журба није их сасвим сачувала од хришћан-
ског оружја јер су Скендербег и његови ратници започели одозго да
пуцају на њих, тако да су многи пали мртви. У међувремену, пристигао
је и Дебранин, те је заробио многе од оних који су заостали иза глав-
нине.
Када је Мурат чуо за неуспех ове потере и, нарочито, када је видео
страшан призор синоћњег покоља и разрушен свој логор, толико се ра-
жалостио и толико га је то утукло да је на неко време потпуно занемео.
То је и био разлог што тога дана није предузиман никакав нови напад
на хришћане. Извештаји казују да су варвари следећег дана видели
Скендербега како са мањом пратњом иде по планинама изнад Кроје и
да се тамо састајао са војводом Враном. Када су то јавили Мурату, он је
својим доглавницима смешкајући се рекао, наивним и несталним, да ће
најбоље бити да бесног и дивљег лава оставе на миру и да ту несрећну
звер више не хране крвљу својих људи. Ваљда ће га, Скендербега, соп-
ствени гнев пре уразумити него ли њихово оружје.
Скендербег тим речима својег противника, кад их је чуо, није прида-
вао значај нити је у њима видео увреду за себе. Напротив, била му је
велика част да од султана добије такво признање и да на такав начин
мисли о њему. Но, вратимо се теми.

Кројани открили тунеле под Кројом

Сва војска варварска била је утучена и деловала је као да је она под
опсадом, а не да она држи опсаду. А поред тих недаћа, још једна их је
затим снашла, ништа мања од претходне, која им је једнако штете нане-
ла. Наиме, догодило се да су становници града сазнали за поткопавање
зидина, те су једне ноћи изашли из града да виде шта су варвари радили
доле. Не знам како су тамо доспели, али су то урадили тако тајновито
да их непријатељске страже нису ни виделе ни чуле. Када су открили
намеру својих непријатеља, уништили су највећи део онога што су до
тада починили, све њихове ствари узели и у град се на сигурно вратили.
Верујем да су тамо ишли у глуво доба ноћи, када су сви спокојно спа-
вали, као да су мртви били.
Неки, опет, поричу да је ико излазио из града и да Кројани уопште
нису знали шта непријатељ смера, већ да Турци нису умели добро прик-
рити свој лукави наум и да су хришћани по њиховом понашању посум-
њали да нешто смерају. А кажу и да су Турци поставили неке казане од
месинга и другог метала, пуне воде, тако да се по звуку при ударцима
могло знати шта су под земљом радили и на коме месту.
И једна и друга тврдња могу бити тачне. Обе јесу могуће, али је ова
друга много компликованија, па је зато моје мишљење да је она даља
260
од истине. Било како било, једно је сигурно: иако се нису прибојавали
од упада непријатеља, Кројани су ипак сав град утврдили и за одбрану
се добро припремили, како би осујетили сваку намеру и лукавство Ос-
манлијино. И тако, чим је Мурат чуо да су хришћани открили његов ту-
нел, да су добро утврдили град и у свему се осигурали, одустаде од свих
својих замисли и прекиде започети рад. Али, чак и да није откривен ње-
гов наум, он би опет морао исто тако поступити јер су његови људи при
копању наишли на скоро непробојно стење. Да су наставили са проби-
јањем, било би то врло тешко и ко зна колико би времена одузело. Упр-
кос томе, било је и оних који су и даље хтели да се настави са потко-
павањем зидина.

Мурат шаље изасланикa војводи Врану са циљем да га

поткупи
Када се стало са поткопавањем, султан је одлучио да покуша на други
начин, једнако залудан као и претходни, да Кројане поткупи новцем или
чиме другим. Сматрао је да не шкоди пробати и са тиме, с обзиром на
то да му није било користи ни од оружја, ни од лукавстава, ни од прет-
њи. Стога је војводи Врану послао једног од својих паша великог угледа,
хваљеног због мудрости и разборитости. Паша је повео само двојицу
слугу који су у рукама носили пуно драгоцених дарова, по турском оби-
чају богато украшених. Било му је речено да, пре спомињања предаје,
те поклоне преда војводи Врану у Муратово име, не би ли га тиме омек-
шао и придобио за оно „главно”. А кад то уради, требало је да проникне
у његове мисли и процени какав су утисак на њега оставили управо
предати дарови. На крају, требало је да га обећањима о гомили сребра
и злата наведе да преда град, да га убеди да је то лако учинити јер он
је главни војсковођа и управник града и градске посаде. Пошто грађана
нема у великом броју, они ће милом или силом прихватити оно што
одлуче војници који, разуме се, неће противречити своме вођи. Рекао
му је да га, осим поклонима, треба завести и другим понудама, и њему
и његовим људима, да им обећа какав год они желе чин и положај да
имају на султановом двору.

Говор војводе Врана и одговор турског изасланика

Чим је примио ова наређења, турски изасланик је кренуо право ка
граду. Када је пришао капији, задржала га је стража док управнику не
јаве да је дошао. Брзо су послали по њега и војвода Вран је пристигао.
Турчин му је најпре дао Муратове поклоне, да би га ласкавим речима и
лукавим убеђивањима приволео да поверује у обећања која му је изнео.
Али, да би скратио време и да га не би више слушао, управник га пре-
киде:
261
 „Довољни су твоји украшени дарови и красан говор, али дај да чујемо
остатак поруке коју ти твој господар поверио. Твоје дарове и твоја обе-
ћања моћи ћемо прихватити тек када будемо чули сву суштину захтева
и његове понуде. До тада не уздај се да ћемо ти веровати због твоје
учтивости и свих твојих дарова и обећања јер би нама на срамоту било
ако прво не видимо откуд ова твоја толика љубазност потиче. Када твоје
речи постану разумљиве и намере јасне, онда ћемо знати да ли да твоје
поклоне слободно прихватимо или да их са правом одбијемо.”
Варварина нису збуниле ове управникове речи, већ му одмах одгово-
ри:
„Што год била истина у другим стварима, ове дарове нисмо донели
да бисмо било кога преварили јер тако се чини према деци и робовима,
а не према слободнима и храбрим људима. Иако, војводо Вране, све што
долази од непријатеља јесте сумњиво, као што ти мудро рече, ми ипак
нисмо могли пред вас од срамоте празних руку доћи. Не треба ни да
осуђујеш нашу захвалност, ако си човек каквим се представљаш и за
каквог те други сматрају. Зато прими од нас ове дарове који ти ништа и
ни у чему неће нашкодити, већ и после тога можеш чинити шта је теби
воља и по својој жељи. Било да прихватиш или одбијеш наше захтеве
које ти имамо рећи, који су можда и за твоје добро колико и за наше, и
било да прихватиш или одбијеш дарове које ти искреног срца дајемо,
ми ти нећемо замерити. Нећемо, јер и ми знамо да нема ничег јаднијег
и горег него да се давањем поклона очекује, заузврат, нека добит.
Добри и племенити вођо, дошли смо сада пред тебе својом вољом, и
искрено из дубине душе своје сада ти кажем да не тражимо начина да
те преваримо, ни речима ни даровима, тебе који си се у борби показао
непобедивим и кога ништа не може преварити и победити. Зато те Мурат
воли и диви се ретким врлинама свог непријатеља, и зато он жели, ако
је то могуће, да те има поред себе. Свакако да твојим заслугама припада
место близу једног великог цара. А неупоредива храброст твоја и муд-
рост духа твог сигурно ће ти прилику да се успнеш до највиших чинова
и славе. Не желимо тиме потценити Скендербега кога и ми сами, као
његови непријатељи, високо ценимо због ослобођења своје земље, због
толиких одважних победа у њеној одбрани, али је све то остварено по-
највише захваљујући теби. Због тога, ти завређујеш једну другу врсту
владара, и виши чин и славу, а не да трошиш године и славни живот
свој у овом мраку и овој ојађеној земљи. Штавише, срећа која прати
Скендербега нестаће у трену, јер се супротставио непријатељу који је
превише моћан за њега и са којим се неће моћи дуго борити. Он само
одлаже казну коју не може је избећи јер је неизмерна мржња османског
цара према њему. Поред тога што је огромну војске окупио ради униш-
тења Скендербеговог, султан се заклео да неће штедети блага, и неће
262
стати пред опасностима, и неће напустити Епирце док га не покори и на
његову главу метне смртни јарам. Погледајте каква се све невоља врти
око ваше Кроје. Свакога дана слушамо својега цара како својим савет-
ницима говори да би он пре срамно напустио царски град Једрене и
одрекао се целога свог царства, него што би ову земљу напустио и овај
град оставио неосвојен. Његов гнев може бити смирен само покољем и
сечом ваших тела. Нема сумње да ће се то десити. Дрхтим пред тим
призором који вам предсказујем. Иако сам ваш непријатељ, ипак сам
човек, саосећам људски, тако да моје очи неће моћи поднети призор
јадног и жалосног стања које вам је намењено.
Будите сигурни да ће он, ако се не предомислите, ако не искористите
његово велико стрпљење и не прихватите сигурност и светлост, слободу
и мир, који вам се отворено нуде, успети у ономе што је наумио. Хајде,
реците да је ова тврђава неосвојива и Богом чувана, да су зидине не-
приступачне и да ћете својом храброшћу, више него било чиме другим,
одбранити се и сачувати. Али питам ја вас колико дуго то може трајати?
Зар мислите да ће Османлија подићи опсаду и свој логор док траје нај-
жешћа борба? Нажалост, то ћете видети на своју штету јер иако вас
његове снаге још нису надвладале, а сви његови покушаји били осу-
јећени, ја вам кажем да ћете пред собом и својим зидинама стално
гледати исте непријатеље и исте ове шаторе, све док вас глад која се
не може победити, не буде присилила да се предате. Шта ћете онда
радити, питам вас? Када је та толика жеља за опасношћу обузела ваша
пркосна и твдокорна срца? Зар ће Скендербег да вам донесе храну, вама
који сте затворени у овим зидинама? Он који ни за себе нема, који је
приморан да стално лута по шумама и по горама, оптерећен разним
бригама и непрестано у покрету, зар ће вам он помоћи? Или ће вам
Венеција послати храну, Венеција која свакога дана шаље нама све што
је за рат потребно, толико да га имамо у изобиљу?
Зато, ви који сте храбри и одважни, поступите мудро овога пута. Ваш
непријатељ упозорава вас да сте предуго пркосили. Ни ваша земља, ни
ваша слобода, не могу се толико бранити да се због њих супротстављате
вољи његовог божанског величанства. Вама је преостало само да се
предате судбини и клекнете и поклоните се пред најмоћнијим. О каквој
вам слободи ја то говорим? О истинској слободи, о истинским заслугама,
о вечном миру, што је све у власти Муратовој. Зато призовите се памети
док је ваше стање још увек добро, док још имате времена да донесете
одлуку и док вас ми, ваши непријатељи, молимо, подстичемо и говоримо
вам као својим пријатељима, са добрим намерама, а не као својим ро-
бовима и заробљеницима.”

263
 Војвода Вран одбија понуду и прети турском
изасланику
Тако је овај варварин господственог држања и гласа, пренео своју
поруку. Када је завршио говор, гледао је има ли промене на лицима
окупљених људи, у жељи да уграби прилику и насамо заподене разговор
с управником града. Али, видео је да његовим речима баш и нису по-
клањали посебну пажњу, као људи који једнако презиру и мачеве и речи
непријатељске. И чуо је како се војници међусобно дошаптавају не
размишљајући о предаји, али као да му зло спремају. Стога, он замоли
управника да са њим прозбори реч-две насамо. Сви су се са тим сложили
јер су имали поверења у мудрост управникову и сигурни су били да неће
ништа учинити што не би ишло на добро и част Епира и на корист сва-
коме од њих.
Прикривајући, дакле, умилним и ласкавим речима свој грозни наум,
овај препредењак изложио је тајну коју му је султан поверио. Али вој-
вода Вран који је у његовим речима препознао превару, опасност и
отров, рече му да се одмах удаљи, да га више не гледа. Тако је турски
изасланик посве збуњен и посрамљен отишао, а по наређењу управни-
ковом, нико није прихватио дарове којима их је он хтео поткупити. (Да
није било те наредбе, сигурно је да би похлепа натерала неке војнике
да их узму.) Док се углађени и препредени изасланик турског цара спре-
мао да крене, војвода Вран оштро га упозори, да ни он, ни било ко други,
у име Османлије, више не долази у град и траже преговоре. Уколико се
усуде да то учине, могу бити сигурни да ће поред губитка својих руку,
носева и ушију, и њихова тела сва бити исечена.

Мурат разочаран изасланиковим изгоном. Трећи

Муратов напад на Кроју
Пашу је у логору дочекалa ускомешана мaсa. Са великим надама
чекали су да се врати и сазнају шта су опсађени одговорили на Муратов
предлог, у који су они, као једини начин да заузму Кроју, полагали све
своје наде. Када су видели да хришћани нису узели дарове, већ да су
они у рукама пашиних слугу, одмах су знали да није ништа постигнуто.
Штавише, када су чули са каквим пркосом Кројани одговорише, није
било ниједнога међу њима кога није обузела жалост, страх, или гнев, у
зависности од нарави свакога од њих. А стари султан је од свих био
највише гневан. Изгубивши свако стрпљење, наредио је да се поново
крене у напад, да још једном покуша силом заузети тај град (иако је од
тога већ био одустао), из жеље да на њима искали свој гнев и освети се
за нанету срамоту и понижење.

264
 Издао је заповест да се за сутрадан ујутру припреме лестве, друге
опсадне справе и топови. Војска је скоро целу ноћ провела у том залуд-
ном послу не заборављајући да обезбеди и логор, јер се знало да је
Кастриот увек био спреман да их нападне. У ту је сврху оставио је триде-
сет хиљада одабраних ратника који су, уз своје коње, били све време у
приправности. Сутрадан, пред свитање, војници су стали пред зидине,
топови су почели пуцати са свих страна, све у труду да се што више
људи побије и њихове крви пролије. Но, хришћани су боље погађали
него неверници који нису ни гледали да ли гађају непријатеље или
сопствене људе. И док су на браниоце пуцали не би ли их одбацили са
зидина, јењавали су и напади јер су многи одустајали од борбе због
тешких рана, али и страха од све веће опасности.

Мурат проклиње Бога због пораза. Саветовање око

опсаде Кроје
Када су топови престали грмети, неверници су лествама кренули на
зидине. Колико год да су храбри били, и даље су гинули у великом броју,
тако да је убрзо крв у потоцима текла, а беживотна тела њихова сву су
земљу прекрила. Мурат такве губитке, изазване сопственим хиром и из
ината, није могао поднети, те је наредио да се прекине са нападом. Вра-
тио се потом у свој шатор, гневан и скоро помахнитао од беса. Остатак
дана провео је осамљен, љут, рукама чупао своје седе власи, проклињао
небеса, хулио на Бога и кривио га за свој неуспех. Питао се зашто под
старост доживљава толике несреће и понижења којима сви његови до-
тадашњи успеси и име Османлија падају у сенку и губе свој сјај. И све
то само због једне бедне и јадне тврђаве у Епиру, једног обичног засе-
ока, такорећи.
Паше и други његови људи трудили су се да га утеше, подсећали су
га на разна древна и садашња царства, на изненадне пропасти многих
великих и моћних владара, на несреће бројних страних краљева и царе-
ва, али све је било узалуд; његовом лудом срцу утехе није било.
Старац је следећег дана, иако веома слабог тела и потпуно истрошен
тугом и бригом, сазвао четворицу својих најважнијих доглавника - дво-
јицу паша, румелијског и азијског, и двојицу везира. Дуго су расправља-
ли о овом рату, а изнесена су три мишљења. Прво, да се настави с
опсадом све док се Кројани изгладне; друго, да се напусти опсада и свим
снагама крене на Скендербега (ако га и не сустигну, натераће га у неко
место у којем ће га глађу присилити на предају); и треће, да одустану
од свега и Епирцима пошаљу једног изасланика који ће их убедити да
пристану на вазалство Османлији. Ово последње било је турско приз-
нање да се показало узалудним све што су до тада предузимали и да би
терање по старом ишло једино на њихову и срамоту и штету. Ако би,
265
пак, Кројани прихватили понуду, плаћали би десет хиљада круна годиш-
њега данка.

Мурат шаље изасланика Скендербегу ради

утврђивања примирја
Ово треће мишљење оцењено је као најбоље, те је Мурат закључио
да би частан показатељ победе био ако пре одласка из Епира наметне
непријатељу поменуте услове. Имали су, заиста, много разлога да преки-
ну опсаду, видели су пред собом хиљаде невоља које би им зима донела,
а више би се они заморили него браниоци. Штавише, недостатак хране
и свакојаке потребе толиких хиљада људи током дужег времена, као и
стални непријатељски напади на њихов логор, били су не мала претња
и опасност. А ни Мурат није желео да губи време на јурњаву за Скендер-
бегом по епирским планинама знајући да би то било веома опасан по-
духват по њега и целу његову војску. Зато је одлучено да се Скендербегу
пошаље изасланство за договор о прекиду непријатељстава и успостав-
љању вазалног односа. Задатак је био поверен једном мудром Турчину,
по имену Јусуф, човеку од великог поверења Муратовог. Јусуф је добио
овлашћење да данак, ако буде Епирцу превелик и неприхватљив, може
свести на половину.
Преостало је само да се Скендербег пронађе. Тражити га по целој
земљи (која је била сва под оружјем) јер му се није знало где пребива,
било би опасно, без обзира на то што су гласници сматрани неповреди-
вим и нико не би требало да дира. Ипак, ову бригу отклонили су неки
заробљени Дебрани којима је, на њихово тражење, допуштено да вар-
варског изасланика безбедно доведу пред Кастриота. И, тако, дошли су
најпре до планине Туменице, где кнез епирски јесте био виђен, али је
отишао према мору, ка реци Исмен. Ни ту га нису нашли јер је нешто
раније кренуо у поље звано Црвена равница. Дебрани, које су о томе
обавестили неки људи, кренули су за њим и за мање од једног сата
стигли тамо. Пре но што су изасланик и његова пратња (у ствари: во-
дичи) ушли у логор, један од водича је отишао да пита Скендербега би
ли примио мухамеданског изасланика. Дебранина, ослобођеног из зароб-
љеништва, саборци из његовог одреда лепо су дочекали и одмах повели
пред Скендербега. И он је лепо прихватио овога свог ратника, те је,
пошто га је саслушао, послао Тануша са пратњом да му доведе изас-
ланика. Изасланик Јусуф му је приступио, али господарову поруку није
одмах успео да пренесе јер се спустила ноћ. Сви су се према њему лепо
опходили, те је, уз велику гозбу, ту ноћ провео у шаторима хришћан-
ским.

266
 Скендербегова обазривост. Јусуфово обраћање
Скендербегу
За сваки случај, Скендербег је послао Мојсила с већим бројем коња-
ника да провери и извиди околину, да уздуж и попреко прегледа долине
и планине. Уз то, он је и стражу око логора појачао, сумњајући на какво
лукавство Османлијино. Чим је свануло, све старешине и војсковође су
се окупиле, а Скендербег је позвао турског изасланика који је хтео сво-
јим унапред припремљеним говором и препреденим речима да ове мудре
људе слободарског духа убеди у своје лажи:
„О Скендербеже, волео бих да нам је Бог дао много раније да с овом
намером дођемо пред тебе, али дођосмо сада, иако можда касније но
што смо хтели. Опаметисмо се тек сада, на своју штету. Јер, до сада
нигде не видесмо да толике моћне војске буду поражене и уништене,
нити ти треба да сваког дана гледаш своју земљу у рушевинама, и са
свих страна слушаш јадиковке својих поданика. Тако је природа све уре-
дила да је немогуће достићи савршени мир и равноправност без насиља
и крви. Зато, хајде да се сада помиримо с овим што је до овог трена
учињено, да за неку бољу прилику сачувамо оно што је остало. Довољно
је земља Епира свих ових година била натапана крвљу рода људског,
довољно је пустоши претрпела ова земља, некада дивна и најлепша
престоница великих и знаних краљева. Бог је дао Мурату велику моћ, и
његова власт превазилази све на овом свету, док твоје земље, Скендер-
беже, ако би се упоредиле са његовим, ако ми допушташ рећи, веома су
мале и скоро ништавне. Са друге стране, храброст твога народа, твоје
врлине и дивљења вредна твоја велика и непревазиђена срећа која те
стално прати, чине да твоје земље нису за презирање и потцењивање.
У овоме рату починио си најславнија дела, а ми, иако твоји непријатељи,
често смо се отворено и лично веома дивили и чудили великим делима
твојим.
Добро ми знамо како смо лако, снагом свог оружја, покорили народе
поносите Угарске и Грчке, који ни у чему нису оскудевали и свега су у
изобиљу имали, али овај твој народ још увек је непобедив и не трпи
нимало нашу превласт. Не ласкам ти јер сам ја твој непријатељ, и волео
бих, тако ми Бога, да ово што говорим није истина. Само знам да једино
против тебе и твоје земље ништа постигли нисмо, колико год да смо
упорно покушавали. Али, ваше благостање, о Епирци, превише вам је
подигло самопоуздање и узохолило вас. Вама се чини да сте ове земље
узели занавек, а може вам се све то обити о главу и донети пропаст.
Ако се добро загледате у појединости својих успеха, видећете да вас
је овај одужени рат лишио дела ваше пређашње снаге и славе, јер иако
у борбама са нама нисте трпели никакве губитке, ипак се запитајте чији
267
је Светиград и где је његова пространа земља? Шта се зби с оноликим
кућама, и богатим поседима, и земљиштем одлично чуваним и негова-
ним? Где нестаде дивота свих тих ствари и ради чега је она харана и
пустошена? Где су све оне ваше велике житнице које су могле снабде-
вати све околне градове, чак и Италију? На крају, ништа даље и да не
говорим, где су оне чврсте и достојанствене зидине Кроје, које су сада
оборене и разрушене, тако да им скоро више нема трага? А браниоци
тога града сада уздишу, једва се боре и за свој живот и далеко су од
својих ранијих животних услова. Шта очекујеш, Скендербеже, да се
догоди? Зар не видиш да те још много невоља и недаћа чека да ти на
главу убрзо падну? Твоји градови, једни су већ освојени, а други под
јаком опсадом. Кроја, твоја престоница, још мало па ће бити освојена, а
теби ништа неће остати осим пркоса твога народа. Твоји су људи издр-
жали једну годину, али ће на крају бити побеђени по природном току
ствари. Мурат је, наиме, одлучио да доведе још војске, да настави с
опсадом током зиме и током следећег лета. Ако затреба, и неколико
година ће држати опсаду све док их глад, ако мач не може, не буде
натерала да се предају.
Ако одбијеш ове услове мира које ти нудим и због којих сам дошао,
то само може значити да ниси мудар и да желиш сопствену пропаст.
Османлија не жели да ти буде смртни непријатељ, већ те прихвата за
пријатеља и свога вазала. Спреман је да напусти опсаду Кроје, да са
својим заставама оде из Епира и никада се више не врати. Сматра ко-
риснијим да без проливања крви припоји себи ову земљу као вазалну и
да тако велику услугу учини теби на корист, пре него ли да те примора
на вечно и окрутно ропство. За ту велику услугу тражи од тебе да учи-
ниш само мало, да благ терет на себе преузмеш и да му сваке године
плаћаш данак од десет хиљада круна. Ништа друго он од тебе не тражи.
На тај начин, ви ћете, Епирци, и ти, Скендербеже, без губљења части
и без икакве штете, имати само једну једину обавезу, један праведан
Муратов захтев да испуните, иако држиш толике градове епирске и
толике земље које си преотео од њега силом оружја, а ни по каквом
праву ти не припадају. Зар је Мореја (Пелопонез, област у Грчкој) мање
вредна од Епира, а карамански (киликијски) кнез од тебе, било по пле-
менитости, моћи или богатству? Допусти ми да кажем да бројни народи
и племена великог угледа и старине без присиле и својом вољом непрес-
тано доносе данак у Једрене, а много је више разлога да ти исто чиниш,
с обзиром на то да ти поробљавање није било силом наметнуто, већ
више као једна чвршћа веза и потврда твоје оданости.
Најмудрији кнеже, добро погледај снагу своје војске и промисли о
понуђеним благодетима и о користи од њих. Не дозволи да овако по-
вољна прилика измакне из твојих руку. Ако сад одбијеш услове које ти
268
нудим, онда ћеш их можда пожелети када ти све крене на горе и будеш
надвладан, али тада ће бити касно. Непријатељ твој тада ће бити строг
и обраћаће ти се заповедничким гласом. Иако служим његовом величан-
ству и заступам га као његов изасланик, сада ти се обраћам искрено и
желим те убедити у ово што рекох. Ништа од реченог нећу порећи, већ
те молим, ако непријатељ то може, и молим и преклињем, да док још
има времена и док је стари султан тако благонаклоног духа, да добро
размислиш о своме добру и о добру целе своје земље. Ако се, на нес-
рећу, овај мир не прихвати, немој мислити да ће Мурат остати равно-
душан и да нећемо сви због тога зажалити. Та зар нисмо сви за мир, и
зар сви људи не траже мир, и на чије ће се главе свалити невоља ако
мира не буде? Ван сваке сумње, онда ћемо морати удовољити његовој
вољи и умирити му гнев и страст. И мораћемо своја ропска тела и душе
излагати опасностима и губитку сопствене крви, ако не вашом, мораћемо
задовољити његову срџбу и његов гневни ум. Сваког дана мораћемо
стајати овде, у срцу ваше земље, и лити крв једни другима, све док некој
страни не дојади ратовање, или упорним и дугим ратовањем не будемо
једни друге у потпуности уништили.”

Скендербегов одговор изасланику Јусуфу

Изасланик би наставио да и даље говори, али се тада цео збор најед-
ном узбуди и ускомеша. Једни су негодовали, други су се радовали што
им Мурат, њихов непријатељ и прогонитељ, није могао више наудити,
већ је, изморен и исцрпљен недаћама дуготрајног рата, био побеђен и
надвладан њиховом борбеношћу. Због свега тога, нису могли издржати,
а да се не смеју условима које је изасланик са толико хвалисања и над-
мености изнео. Поједини су се мрштили и негодовали што је Мурат хтео
да их под маском наводног мира и пријатељства на тако лукав начин
примора да му се покоре и постану вазали, они које није могао победити
у борби.
Могу слободно рећи да су сви, без разлике, пре желели да се настави
рат него ли да се прихвати Јусуфова понуда, толико да су сматрали да
и није потребно да се цео збор изјасни о томе. Толико су били понесени,
да су сви имали исти став, сви су истога гласа били. Али, авај, шта је
сада остало од сјаја и славе овога народа, од њиховог духа племени-
тости и великодушја, од непобедивих врлина њихових? Епирска је земља
била скроз ојађена и растрзана, градови су им били под опсадом или
заузети, поседи њихових предака, очевина њихова сва прекривена вој-
скама, њихове жене и деца склоњени и у изгнанству, далеко од њих,
ожалошћени и у сталном страху, тела њихових сабораца сваког дана бе-
ху пред њиховим очима сечена, све огрезло у крви и насиљу. Упркос
свему томе, сви су желели, са надом у победу, да бране своју слободу
269
чак и по цену великих губитака и крви своје, него ли да се предају и
покоре пред неверником, или да непријатељу покажу и најмањи знак
своје слабости или кукавичлука.
Зато се Скендербег који, исто као они, није знао за страх и малодуш-
ност, кад је умирио негодовање и галаму, окрете ка Јусуфу и одговори
му не желећи да га без одлучне поруке врати своме господару, Осман-
лији:
„Ово што нам ти сада нудиш, Јусуфе, колико се сећам, исто је оно
што нам је раније нудио Хајрудин. Он је по свом првом доласку пред
нашу круну донео султаново писмо и захтевао да се нека места у Епиру
и по свој Македонији предају њему. Наш тадашњи одговор би требало
да буде довољан. И не мислим да је моја земља у тако лошем стању,
или да је ваша толико јака да ми сада можете тако отворено нудити
овакве услове за мир. Што се тиче подугачког твога говора о губитку
Светиграда, о порушеним зидинама Кроје, о пустошењу наше земље, ми
то и не сматрамо никаквим великим губитком. Јер, све док су нам главе
на раменима, све док су ови ратници здрави и спремни за борбу и све
док је наш народ на безбедном, веруј ми да све што је изгубљено лако
можемо повратити, а све што је порушено можемо обновити уз Божију
помоћ. Ништа не значи рушење и обнављање докле год имамо јаке руке,
као што их сада имамо.
Али реци ти мени, кумим те, када тако радо набрајаш наше недаће,
зашто не кажеш колико сте ви за све то платили, са колико сте губитака
и колико крви купили Светиград који нисте освојили оружјем и снагом
својом, већ сујеверјем опсађених? А при опседању Кроје, колико је нај-
бољих ваших ратника изгубило живот? Слободно ви наставите да пре-
бивате овде, дабогда заувек остали и било вам као и до сада. Што се
мене тиче, ја се не противим томе и бићу срећан ако са својим заставама
и даље будете пребивали у Епиру, опседали моје градове и нападали
их, пустошили и харали моју земљу, и по Македонији палили и жарили
колико год вам је воља, све док будете имали оваквог ,успеха’ као и до
сада, и док се будете хвалити таквим ,подвизима’.
Зато, ја тражим од вас и молим вас да останете јер боље је за мене
ако из Епира не одете, него да тако скупо платим ваш одлазак. Тако ми
Бог помогао, нико неће доживети и чути да је ова земља постала вама
вазал докле год је Скендербег жив. Знајте, и будите сигурни у то, да и
ако ми Османлија врати сву земљу македонску, сву моју очевину и земљу
мојих предака, и чак ако би цело своје царство поделио са мном, ја ни-
када не бих таквом срамотом укаљао име епирско. А кад већ причаш о
пропасти Пелопонежана и ропству азијском, знај да нема примера и
нема случаја такве тежине и вредности који може натерати наше срце и

270
дух наш слободарски да се покоримо и предамо једном таквом злобном
и ништавном понижењу.”
Турчин на то ништа није одговорио и није се хтео више задржавати,
пошто је схватио да је излишно даље говорити и нудити мањи данак као
што му је султан рекао; јасно је видео да срца свих присутних презиру
и њега и сваку помисао на предају. Зато су преговори приведени крају,
те је он са својом пратњом одведен да обедује са Скендербегом. После
гошћења, јела и пића, Тануш га је са својим коњаницима отпратио нека
два-три километра, да га не би неки разуздани војници напали и повре-
дили. Чим га је испратио, Скендербег са свом војском брзо крете ка Ту-
меници, сумњајући на заседу непријатеља. Тамо је, обазривији више но
што је икада био, поставио страже и осматрачнице, како би се избегло
могуће изненађење.

Мурат се разболео од туге и жалости

Када се Јусуф вратио у Малу Тирану и Мурату саопштио Скендербегов
одговор, њему је позлило. Толико му је тешко било да су паше оставиле
скоро сву бригу око војске и рата, и само гледали како да помогну и
излече свог старог султана. Али, како нису знали каква је то болест, и
који јој је узрок, једини лек који су му могли дати беху утешне речи. Јер
та његова болест настала је из великог незадовољства, гнева и мржње
коју је у срцу носио, те му је бивало лакше када су га тешили речима.
Једини лек био је да му донесу неку добру и радосну вест којом би му
дух оживели и ум, пун мрачних и суморних мисли, бар мало разведрили.
Турчин је тако боловао и мучио се, али је ипак могао да говори и да
се обраћа својим људима. Могао је чак и издавати наређења и отправ-
љати најнеопходније државне послове. И тако се држао све док Скен-
дербег, чувши за ту његову болест и стање ума његовог, није са своја
три упада у турски логор извукао из његовог тела и оно мало снаге што
му је остало и оно мало одважности што је имао. У првом и другом на-
паду није им нанео много штете, и није се догодило скоро ништа вредно
памћења. Турци су били спремни и будно су бранили своје шанчеве.
Само су о одбрани водили рачуна, а опсаду града прекинули су, тако да
су омели Епирца у његовим намерама. Али то је све више жестило и
храбрило Скендербега који је ноћу, по најпогоднијем времену за изази-
вање нереда и страха, са целом својом коњицом кренуо ка Тирани јер
је отуд, из равнице, било лакше ударити на турске шаторе.

Трећи Скендербегов упад у турски логор под Кројом

Хришћани су кренули после поноћи. Ноћ је била мрачнија него иначе,
пошто је небо је било прекривено густим облацима, тако да није било
ни најмање светлости, те се неверници ни на који начин нису могли
271
одупрети сили и бесу Епираца. Без обзира на то, иако га нису видели,
турски војници пажљиво су ослушкивали, те су по топоту коњских копи-
та могли претпоставити где се непријатељ налази. Временске прилике
нису одговарале ни хришћанима, због чега су многи устукнули, у страху,
не желећи да на невернике крену, иако важи правило да су нападачи у
изненадној акцији увек у предности над браниоцима. И, док су и једни
и други тако оклевали и страховали, Скендербег се са стотину коњаника
одвоји од остале војске, те силовито јурну на саме непријатељске шан-
чеве. Уз громке покличе праћене многим избаченим стрелама, успео је
да део непријатељских војника избаци са својих положаја. Ови су вој-
ници кренули на Скендербега, у нади да ће га савладати. Но, све то би
узалуд јер део њих погибе, а остали се вратише одакле су и дошли.
Скендербег је још неко време ишао тамо-амо покушавајући да што
више војника натера да изађе пред њега, али видевши да ништа не пос-
тиже и да пролази време, вратио се својима. Војску која је ту чекала,
поделио је у два одреда, на челу са Стрезом и Танушом (Мојсило је са
пешадијом остао у Туменици) и, пошто им је дао потребна наређења,
кренуо је са њима на непријатеља. У првом налету само су гађали стре-
лама и аркебузама јер им епирски јунак није дао да се пробијају кроз
редове непријатеља. Водио је рачуна да се не измешају с непријатељем,
због чега би се могло догодити да их у ноћној тами погоде њихови
саборци. И не би се ни упустили у борбу прса у прса, да турски ко-
њаници, ослањајући се на своју многобројност, нису кренули на њих.
Кренули су ка левом крилу не би ли опколили хришћане, али Скен-
дербег, када је то видео, одвојио се од главнине и из шанчева повукао
у поље, тамо поделио своје људе, послао их на обе стране да не би били
опкољени, те затим силовито јурнуо на варваре. Они су храбро дочекали
први налет и добар му отпор пружили, у нади да ће им стићи помоћ из
логора. Како те помоћи није било, а и њих је почела да напушта снага,
док су хришћани стицали све већу предност у борби, они потераше коње
и што су брже могли врате се у свој логор. Пре но што су се неверници
дали у бег, у том окрушају велики број њих изгубио је живот, док је
хришћана страдало тек неколико.
Како се дан почео примицати, а број неверника бивао све већи, и
Стрез и Тануш били су приморани да се повуку. Турци би их радо појури-
ли, али, из страха да не наљуте султана, нису отишли да се освете, већ
су видали своје ране и бројали своје погинуле. Због тога што је борба
све време вођена ван шанчева, није дошло до пустошења и отимања
плена; оплењени су само поједини што су погинули. Старешине и вој-
сковође гледале су да од султана сакрију овај пораз, да не би нанели
још болова његовом потонулом духу. Нису у томе успели, пошто је ста-
рац из говоркања и комешања међу војском сазнао шта се десило. Он је
272
и иначе стрепео од најгорег јер су поједини Турци (који се, у победи и
у поразу, показују или као највећи јунаци или као највеће кукавице),
ишли по логору и говорили да непријатељ може поново упасти и угро-
зити чак и шаторе султанове.

Турци забринути за Муратово здравље

Османлија више није знао шта да ради. Од срамоте и понижења није
могао да подигне опсаду и одустане од рата који је сам толико желео, и
одважно и самоуверено започео. Неки су му говорили да већи део војске
остави под Кројом, у опсади, а он да се врати у Једрене и тамо опорави.
Уверавали су га, ако се на неко време склони од крвавих призора и
недаћа које ствара непријатељ, да ће се његова болест повући и неста-
ти. Али, његово здравље бивало је све горе, све је мање снаге и даха
имао, тако да им је свима постало јасно да је у питању непроменљива
воља Небеса, да се против ње не могу борити и да се ништа неће про-
менити ако га и преместе у Једрене. Стога, иако су му све време давали
лекове и на све начине покушавали да му поврате снагу (људи су такви
да се у невољи и за сламку хватају), ипак су сами морали, попут каквих
морнара без капетана, колико су то били у могућности, да преузму бригу
о реду у војсци и њеној одбрани од непријатеља. За почетак, они су
своје шаторе, до тада постављене на повећем одстојању и тако више
изложене опасности, примакли једне другима и ушанчили на мањем
простору, поред јаких војних одреда. Преостало им је само да чекају или
да султан умре и од рата одустану, или да се он опорави и поново на-
падну на град.

Муратове јадиковке. Савети и упозорења сину Мехмеду

на самртној постељи
Скендербег је о томе био свакодневно обавештаван. Било је много
неверника који су му долазили и откривали највеће тајне и намере ње-
гових непријатеља. Скоро да није било дана да велик број њих није тра-
жио уточиште у његовом логору или његовим градовима, нарочито
пошто је обзнањено да је султан на самрти и да му се крај ближи; чини
се природним да обичан свет својом вољом прелази на страну онога ко
побеђује. Скендербег је сматрао да у тим условима није требало било
шта предузимати, већ треба сачекати да Мурат умре и да се онда изведе
масовни напад. Без обзира на то, он је често ишао, и дању и ноћу, на
врх планине зване Крајина, и тамо се договарао са војводом Враном. Та-
кође, он је са својим одредима крстарио по околини са намером или да
изненада нападне турске одреде који су излазили из логора ради набав-
љања неких потрепштина, или да их непрестано држи у страху и неиз-
весности.
273
 Но, примирје и турско ишчекивање није дуго трајало јер је после три
дана Мурат издахнуо и за собом оставио сва блага и сва дела и недела
своја, као савршен пример како се велике личности, изложене сили про-
менљиве судбине, превише уздигну и узохоле због својих честих победа
и подвига. У таквом стању, оне нити умеју стати или застати, нити могу
издржати и отрпети само један пораз и једну несрећу, већ пред првом
олујом нестану. И како се може догодити да им се брод насуче у мору
њиховог богатства и величине, и да у реци своје моћи потону? Верујем
да неће сметати ако кажем коју реч о томе, о последњим тренуцима ње-
говим.
Извештај каже да, када је увидео да му се ближи крај, тражио је да
га мало придигну са ниског кревета на којем је лежао. Онда се обратио
својим пашама и свој највишој господи дворској, и дуго им се жалио и
јадиковао. Викао је како су га небеса преварила и приредила му судбину
чији је крај нечастан и срамотан. Док је био славан, небеса му беху нак-
лоњена и много пута дадоше му да издржи и надвлада мађарску гордост
и да стиша и заузда грчку охолост. Он, који је успео да њихово име из-
брише под небесима, спао је на ниске гране и, на сопствену срамоту,
душу ће своју испустити пред јадним и бедним зидинама једне тврђавице
и пред очима тако мрског му непријатеља.
Затим се окренуо према свом сину, поставио га за главнокомандујућег
све турске војске и препоручио га одговорности својих везира и паша.
Много му је говорио и разна упутства и опомене давао, понекад пред
свима, понекад насамо. Иако је био сасвим изнемогао, смогао је снаге,
док су му сузе лиле низ образе, да му се обрати, неке речи често понав-
љајући:
„Нека ти мој пример буде упозорење, сине мој, да никад не презреш
и не потцениш ниједног непријатеља, ма колико ти се чинио слабим. Не-
ма ничега другог у целоме мом животу због чега се више кајем, и због
чега ћу се кајати и на ономе свету (ако има некога ко разуме и зна шта
нас чека после смрти), што сам толико био непромишљен и необазрив
што сам одгајио и отхранио својег сопственог непријатеља. Ту сам нес-
рећу сам натоварио себи на главу, али и вечну срамоту на име царског
величанства османлијског, чиме сам целом свету, за сва времена, дао
повода да говоре о томе и да се смеју мојој нечасној смрти и срамотном
крају пред зидинама Кроје. Још онда је требало зауставити тог бегунца,
још онда када нас је издао у борби с Мађарима и заузео Епир и круну на
главу себи ставио. У почетку, када је тек преузео власт и када срце ње-
говог народа још није било уз њега, тог бедника, тада се његово име
могло угасити заувек, без икакве штете по нас и без погибије наших
људи. Глупо и бесмислено било је слати на њега Али-пашу који је први
допринео порасту његове гордости и неустрашивости и донео му прве
274
успехе и победе. Није требало слати ни друге војсковође, чијим је по-
разом или заробљавањем он успео да се учврсти и задобије верност и
оданост својих поданика, као и свих тамошњих племена и народа под
његовом влашћу.
Дуго сам размишљао о томе и никада нисам веровао да ће ме снаћи
тако велика срамота и понижење, и да ће царство моје бити растрзано
и ослабљено овим ратом у Епиру; али учитељица живота, сада ми показа
и натера ме да то доживим на моју огромну штету и губитак. Са сто шез-
десет хиљада бораца са којима сам дошао у Епир, и који су ме до овога
места пратили, упоредите број оних који су још у животу, и видећете
колико велики су наши губици. Колико нас је било у почетку, нисмо овде
ни могли стати и ова поља нису нас могла све примити. А сада, колико
је шатора опустошено и остало празно? И колико ће се вас вратити у
Једрене?
Што се мог тела тиче, видим да је судбина одредила да га у епирској
земљи остави. Чему да припишем ту моју несрећу и све недаће ако не
сопственим грешкама и заблудама? Прво семе и извориште свих наших
несрећа потекло је с овога тла и сва земља епирска све време се спре-
мала да нам ову невољу припреми. И то је почело од нереда и трвења
у Угарској, која су на рат покренула Јевгенија и друге хришћане, не само
краљевство епирско, у време када се сва земља османлијска и цело наше
царство наше нашло у опасности и уведено у искушење. Тада је сав свет
могао видети наш труд у оном чувеном подвигу код Варне, због чега
нисмо имали ни времена ни довољно снаге да се у исто време боримо
на више места, те се моћ наших непријатеља у Епиру тада увећала и
учврстила.
Али сада, на који год начин да ви наставите с овим ратом, нећу вам
дати никакав савет јер сам толико погрешио и прерачунао се у свему
што се тицало мог сопственог добра. Никада ме судбина није тако пре-
варила као у овом рату. Можда ће Мехмед, мој син, имати више среће у
борби с овим непријатељем, и можда ће Бог, због свих добрих ствари и
славе коју је мени дао, победу над Епиром теби дати, можда ју је чувао
за тебе, сине мој. Иако ћеш примити од мене жезло и друге знаке нашега
царства, пре свега и изнад свега ја теби остављам овог непријатеља,
теби поверавам да нашу смрт не оставиш неосвећеном, већ да само ово
пред очима имаш и само то у срцу своме да носиш, зарад великог и слав-
ног царства, очевине твоје, коју од мене добијаш да у њој уживаш. И,
сада, на самрти, ништа друго и ниједну жртву, моје остареле руке и моја
душа жалосна не траже од тебе и не желе.”
То изрече, а једва чујан глас био је знак да се свом крају примицао.
Скоро пола дана лежао је у неподношљивим боловима и неизрецивој

275
патњи, после чега му очи прекри бескрајна и вечна тама. Тако Мурат
душу своју испусти на велико олакшање многих милиона хришћана.

О бројним великим подвизима Муратовим

Свет види како пролазе велики људи који се диче својим земљама и
краљевствима, који хвале све што је људско и пролазно уздижући га до
небеса и убеђујући себе да ће вечно трајати њихова срећа и да им ништа
по злу кренути не може. Јер ко је у том добу био већи од Мурата? Да се
нико не увреди, ко је од свих људи на кугли земаљској био славнији и
моћнији од њега? Ко је од њега имао више доказа земаљске среће? Ко
је веће и славније победе постигао од Мурата? Ко је поразио толике кра-
љеве и моћне владаре, и уништио и покорио толике поносите и велике
народе? Ко је обновио име и славу Османлија и обогатио и окитио до-
мове безверних варвара? Овај владар угушио је многе буне и грађанске
ратове, а своју славу почео је стицати тако што је пролио крв рођеног
брата. Он је одузео слободу махнитим и лудим Грцима и доспео у само
срце њихове земље. Он је размакао своје границе и увећао и ојачао
војну силу са којом је доцније кренуо да тлачи многе хришћанске народе
и наноси им толико невоља и недаћа да их је скоро немогуће све побро-
јати.
Он је био први који је пробио грчке зидине на улазу у Мореју, на Ко-
ринтском прелазу, зване Хексамилеон (зид дугачак скоро десет киломе-
тара - на Пелопонезу, између Егејског и Јонског мора, и Венецијског
залива, односно Јадранског мора и Азије), одакле је почео целу Европу
угрожавати. Он је тај који је на препад, својом војном силом и мачем,
заузео толике градове и земље Азије, који је поразио моћне војске и у
биткама победио и покорио бројне краљеве и владаре. Он је убио краља
угарског, а више пута улазио је у сукоб са чувеним ратником Јанком
Хуњадијем. Сва та славна и памћења вредна његова дела, и успеси и
срећа која га је пратила, узохолила су његово гордо и незајажљиво срце
и уливала му наду да ће освојити све државе хришћанске, па и цео свет.

Мурат као пример таштине и поуздања у земаљске

ствари
Али сада, како сада он мисли друкчије! Како овај његов последњи го-
вор не наликује било чему из његовог живота до тада! Сада су сви могли
слушати јадне његове жалопојке и срамотне јадиковке, и то пред непри-
јатељем за којег пре није марио и ништавним га сматрао. Шта је сада
остало од његових охолих наума, од неустрашивог духа и осионог запо-
ведничког гласа од којег су стрепеле толике храбре војсковође и толике
војске, небројане хиљаде војника? О, како се сада све изменило, како је
одједном друкчији постао и како је променио држање! Где је сад та глава
276
окићена толиким победама? Где је та краљевска рука која је толиким
владалачким жезлима махала? Где је сад снага и моћ тог његовог ве-
личанства које је владало над толиким краљевствима и народима? Ево
га, ево га сада лежи овде на земљи, сав прљав и никакав, леш усмрдели,
прекрштених руку, склопљених очију, испружених ногу које су некада
тако поносно, а надмено газиле по освојеним и покореним земљама. И
од свега његовог небројеног блага које је прикупљао и уживао за свог
живота, и од толике славе и части залудне коју је задобијао, од свега
тога сада није остало му ништа, све је то његово никакво тело оставило
за собом. О, јадне ли и ништавне људске природе! О, залудне славе
смртних бића! О, слепе и изопачене мисли безумне, зашто сте саме себе
уздизале? Зашто ли се узохолисте? Зашто ли важност придајете благу,
власти и таштини пролазног живота? Како су само пролазне све земаљ-
ске ствари, како је само пролазна слава и хвалисање људских царстава,
и како је нестална судбина што вара безумне људе таквом лудошћу и
таштином!

Смрт Муратова и пропаст опсаде Кроје

Када су га намазали скупоценим уљима и опојним мирисима, тело
његово су уз све почасти припремили да се касније однесе у Брусу, пре
звану Пруса, у Битинији, и да се сахрани у гробницу његових предака.
Мехмеда су одмах поставили за свог владара и господара, а све најуг-
ледније старешине и господа саветовали су га да прикрива очеву смрт,
да непријатељ за то не би сазнао. Потом, у глуво доба ноћи, све су своје
ствари покупили и припремили се за полазак, те су отишли пре свитања.
Према извештајима, Мурат је преминуо средином јесени, пет месеци
пошто је започео опсаду Кроје. У погледу његових година постоје нес-
лагања, али већина сматра да их је имао осамдесет пет.
Мехмед свакако није желео да оде и напусти опсаду града и остави
рат који им је донео толико понижења, али био је приморан да се журно
врати у Једрене, како би тамо, према древним обичајима турских царева,
преузео круну и царство. Такође, морао је мислити на потребу да угуши
и сузбије побуне до којих би могло доћи, како је то обично бивало при
промени владара.

Повратак Скендербегов у Кроју и радостан дочек

Скендербег их је све време пратио док су они одлазили, повремено
нападајући главнину његове војске, а понекад оне који су заостајали за
њом. Тако је чинио све док нису напустили његову земљу. Потом је са
својом дружином одјездио у Кроју, славећи двоструку победу: смрт Му-
ратову у сраму и понижењу, и протеривање непријатеља из Епира.

277
 Војвода Вран и Кројани, као и бројна војска, изашли су тада из града
и кренули по пољима још увек наквашеним турском крвљу. Срећни и за-
довољни, сва су места обишли и свуда се помало задржавали. Нису мог-
ли веровати ономе што су видели, колико су им срца и душе још увек
били испуњени страхом од недавних недаћа.
Велико мноштво је Скендербега одушевљено дочекало. Први му је у
сусрет дошао војвода Вран и дуго су се грлили. Према обичају, и све
друге старешине прилазиле су му и љубиле га. Није било никог у окуп-
љеном народу ко није отворено исказао своју радост због његовог долас-
ка. Неки би се, по њиховом обичају, поклонили пред својим кнезом, а
неки су га грлили и љубили, и нису га желели пустити. А онда су почели
певати, свирати и викати од радости и среће. Звона су звонила, гозба
се спремала, сви су се веселили и чинили оно што им је било на срцу.
Скендербег је Кројане похвалио и величао њихову оданост, верност
и храброст. Поред уобичајене плате, посада је добила још новца, богату
одећу и друге дарове. Због изузетних заслуга у одбрани Кроје, Скендер-
бег је управнику града, поред много сребра и злата, дао два оклопа са
црвенкастим грбом, један обложен златом и четири мања. На крају, пот-
пуно неочекивано, али заслужено, подарио му је и већи чин: произвео
га је за војводу Ематије.

Хришћани се радују због Муратове смрти, од које ипак

нису имали користи. Потоња турска освајања
хришћанских земаља
Када се то завршило, Скендербег је послао гласнике да о овој победи
јаве свим околним кнежевима, суседним племенима и савезницима. То
је био разлог што су многи почели да долазе у Кроју, намерни да присус-
твују весељу и буду сведоци и победе и славља уприличеног због смрти
турског цара. Вест о свему томе проширила се по целом свету. Хришћан-
ске земље нису могле пожелети ништа више. Угарској је лакнуло, а
Грчка се уздигла као да је раскидањем ропских окова поново стекла
слободу. Свима је оживео дух и у свима се пробудила нада да ће своје
државе обновити и вратити у стање пређашње.
Али авај, колико су преварне мисли и науми смртних људи! Јадне су
и ништавне наде несрећних. Божија воља је била да Мурата лиши живо-
та, али да ли је за наследника његовог поставио кога бољег и мање ок-
рутног? Истина је да им се Бог смиловао након дуготрајних невоља и да
је чуо вапај хришћана, те учинио да онај тиранин нестане, али да ли је
долазак на престо његова сина Мехмеда имало умањио или ублажио
терор над хришћанима, и да ли су невоље источних народа постале ма-
ње? Нису! Велики царски град, чувен по имену и као престоница великог
цара Константина (да и не говоримо о границама Османског царства
278
проширених и до најудаљенијих крајева Азије и Африке); витешко остр-
во Родос, које је било гнездо и лука оних великих витезова крсташа и
дуготрајни бедем хришћана; и Негропонт (острво Евбеја), Митилена,
Кипар и све обале грчког мора, заједно са Угарском, Трансилванијом,
Србијом и Бугарском; једном речју, пола Европе пало је под турску власт
захваљујући освајањима тог Мехмеда и оних после њега. На несрећу
хришћанских краљева и кнежева, то је јасно сведочанство да судбина
једног толико страшног непријатеља не зависи од главе и живота једног
смртника. Успео нас је надвладати због наше слабости, лењости и ку-
кавичлука, а ми и даље седимо прекрштених руку као посматрачи сопс-
твене пропасти. Својом међусобном мржњом, поделама и размирицама
омогућујемо неверницима да јачају моћ свог царства и да га сваког дана
проширују. Сигурно је да ако наставимо чинити грехове које смо до сада
чинили, све ће нас мухамеданци покорити, једног по једног, и наше ја-
диковање и вапаји нестаће кад и последње остатке хришћанских земаља
буду освојили и довели до коначне пропасти.

Хришћански владари честитају Скендербегу и шаљу

дарове. Славље у Епиру због победе над Муратом
Наше јадиковање оставимо мало по страни и опишимо краткотрајну
срећу коју Бог подари хришћанима. Скендербегу су из свих области сти-
зале честитке, чак и из наујдаљенијих краљевстава и народа, слава ње-
гова тада се подигла изнад свих других и сви су само о њој говорили.
Кроја је постала познатија по смрти Муратовој него Арг по смрти краља
Пира. И сви су владари хришћански тако слали честитке и захваљивали
Скендербегу. И римски епископ Никола, и угарски краљ Владислав, и
војвода Филип бургундски, који као да су се такмичили ко ће му више и
лепше захвалити. Своје изасланике слали су у Епир са великом количи-
ном блага знајући колико је његова земља била исцрпљена дуготрајним
ратом. И арагонски краљ Алфонсо није заостајао за њима, већ је као
неко ко је више од свих био наклоњен Скендербегу, поред огромног
блага које му је послао, донео триста хиљада мера пшенице и сто хи-
љада мера јечма; учинио је то знајући какве могу бити потребе за хра-
ном у земљи коју су турски неверници похарали уздуж и попреко. Послао
му је и велики број мајстора (које је сам платио) да обнове градске зи-
дине у Кроји јер је знао колико су током опсаде могле бити порушене.
Скендербег је потом приредио такмичења у ратним вештинама свих
врста, и тим је дивним чином улепшао своју победу над неверницима.
Сви који су тада дошли, и они који су прослављали победу и они храбри
младићи који су се такмичили за награде, личили су на праву војску
окупљену под зидинама Кроје. И није било чудо што је Мурат ту скончао
и претрпео пораз од Епираца, ако се зна колико се ту ратоборне младе-
279
жи окупило и коликим је снагама Скендербег располагао. Чинило се да
се вратила стара слава тога народа Македоније, да су се вратила стара,
славна времена краља Пира и Александара Великог.

280
 Седмо поглавље

У претходних шест књига, као у каквом правом позоришту, предста-

вили смо вам два непревазиђена ратника – Мурата и Скендербега, чији
успеси и неуспеси у рату јасно показују како срећа има свој крај и тра-
јање. Временом, срећа престане да прати оне које је некада одабрала.
У младости, док у тим људима великог ума и јакога духа ври крв и буја
храброст, срећа их свуда прати, али када се појаве седе власи и године
одмакну, онда и срећа као да остари и ослаби, а њен негдашњи сјај и
слава сасвим нестану.
Тако су прошла и скончала велика и чувена царства: Ниново, Кирово,
Александрово, и оно моћнога римског цара Августа, поред многих других
одличних владара и војсковођа којима је чак и у наше доба срећа окре-
нула леђа. Док су били млади, она је сијала славно и најсјајнијим сјајем
и пратила их је у сваком рату. Могло се учинити и да су они њоме запо-
ведали, али када су остарели, променила им се срећа и сами су били
сведоци томе.
Заиста, верујем да Бог у својој премудрости чини да недаћама и нес-
рећом нагони најмоћније људе овога света да признају како сва њихова
моћ потиче од Њега, и да само и једино од Њега зависи не само њихова
срећа већ и све остало. Он то чини како људи, у својој безумности, не
би поверовали да људско и земаљско, смртно и пролазно, може трајати
вечно; јер на земљи нема ничега сталног и вечног, нити под капо не-
беском има ичега у чему се може пронаћи савршена срећа. Ако се и деси
да нешто може кога учинити срећним, то је тако крхко, краткотрајно и
нестално да, када људи помисле да им то причињава право уживање и
да од тога имају велику корист, изненада, на њихово чуђење, то почне
пропадати и нестајати.

Обичај јаничара по смрти свог владара. Мехмед

крунисан за турског цара
Такав беше и крај Муратов. Када се у Једрену чуло за његову смрт,
све се ускомешало и узбунило. Велика господа и племићи тога града,
који никада нису сумњали у срећу и успех свог владара, ражалостили су
281
се на ту вест и дуго су туговали и оплакивали га, делом због заједничког
губитка (кажу да у читавом османлијском народу није било никог воље-
нијег и према непријатељу праведнијег од њега), делом због тога што
су знали да се промена на престолу не може догодити без штете и про-
пасти многих. Са друге стране, они који су били жељни промене, нису
много туговали за њим. Напротив, дуго су чекали да Мехмед, млади
царевић јаког и жељног духа, преузме престо, у очекивању да ће уз њега
остварити неке своје животне циљеве. И обичан свет, који је по природи
увек жељан промена, гледао је на та дешавања са задовољством и ра-
досно. Највише су се радовали јаничари које су звали султановом децом.
Они су крстарили улицама, у нереду, и несметано пљачкали куће разних
људи, нарочито хришћана и Јевреја које Турци и иначе мрзе; био је језив
обичај да по смрти свога владара, јаничари могу слободно ићи у пљачку.
Огромна маса људи свакодневно је пристизала у царске Једрене да
види крунисање новога цара. Многи од њих ишли су у сусрет Мехмеду
док се враћао са војском. Први су дошли да га поздраве јаничари који
су одмах тражили и добили опрост за пљачку почињену по граду. Они
су га радосна и пресрећна срца допратили до царског двора, уз тапшање
окупљеног народа који га је једнодушно прогласио за свог цара. Затим
је, уз пригодну свечаност, био крунисан: дати су му круна и жезло и
други знаци царског достојанства, после чега је, уз бројне молитве и
заклетве његових поданика, постављен на очев престо. Предата му је и
царска благајна, а паше и остале слуге царске круне заклели су му се
на верност. Када се то завршило, народу је по улицама, у великим коли-
чинама, дељено сребро и злато, а обилато су награђени и војници.

Како се код Турака наслеђује престо

Древни обичаји везани за устоличење новог султана и свечаности у
вези са тим, делимично су примењени и по ступању Мехмедовом на
престо. Прво што нови цар уради јесте да своју децу, чак и ако су мала,
удаљи из Европе у најудаљеније азијске земље. Верујем да је разлог
томе што не жели да деца, у својој превеликој жељи за влашћу, скују
заверу против својих очева. Нико од тога правила није изузет, без об-
зира на пол и старост, пошто се претпоставља да су сви склони томе.
Тако, када се деси да цар умре, или се очекује да ће се то ускоро до-
годити, паше и остале вође које имају највише угледа и у народу и у
држави, одмах шаљу писма једном од царевих синова (у зависности од
тога коме су од њих привржени), обавештавају га о свим дешавањима
на двору и пожурују да заузме упражњени царски престо. Истовремено,
сви они труде се из петних жила да нашкоде својим супарницима и изиг-
рају их. Невероватно је са којом страшћу они гледају да гласнике својих

282
противника пресретну (убију их и узму писма) и како сваки од њих гледа
да владалачко жезло преда своме миљенику.
Уз такву подршку, с коликом жељом млади царевићи крећу тада са
свих страна да преузму обећану им награду, остављам вама да сами про-
судите. Сигурно је да који први доспе до Галипоља или Хелеспонта, он
успева да преузме царство, јер јаничари му тада крећу у сусрет и неоме-
тано и у миру постављају га на престо. Његова браћа бивају или проте-
рана из царства, или на најокрутнији начин убијана, како не би остали
у земљи и изазвали побуну и грађански рат. Отуда потиче једна древна
изрека да су деца обичних људи срећнија од деце владара.

Безбожност и окрутност Мехмедова и како је убио

браћу
Ипак, ништа од тога се није догодило у случају Мехмедовом јер нити
су његова браћа била довољно стара и способна да заузму престо и уп-
рављају царством, нити је он дошао из Азије сам; он је из непријатељске
земље стигао са најјачом војском која га је већ прогласила за свога цара.
Зато је он у миру ступио на престо, без икаквих нереда и без икакве
опасности. Учињено је то уз велико весеље и неизрециву радост целог
народа, те је разумљиво што су сви они лако заборавили на недавну
смрт свог владара. Сва туга и жалост за Муратом, страдања и погибије
у Епиру и несрећа бројних њихових сабораца - све то нестало је заједно
са сећањем на њега. У свему том весељу и слављу, нико није ни размиш-
љао о томе колико је ојађена била турска војска, нити се ико сећао са
коликим се снагама Мурат запутио у Епир, а колико их се отуда вратило.
Нови цар, попут свих других тамошњих царева, окрутан је био и задо-
вољство је налазио у проливању крви. Гледао је, на првом месту, да
обезбеди своју државу и свој престо, неке ствари да осигура и остави
какве су биле, а неке да промени. Најпре је спровео потрагу да ли пос-
тоји још који живи изданак Муратов, да би у духу своје мржње и власто-
љубља могао њима учинити исто оно што су његови претходници имали
обичај чинити.
Пронашли су два детета, једно по имену Турсинес, старо осамнаест
месеци, а друго по имену Калепин. То прво дете удављено је у води, по
изричитом наређењу Мехмедовом. Тај грозан чин извео је, без оклевања
и имало гриже савести, један од његових паша, звани Муса. Због такве
окрутности, мајка тог детета вриштала је, проливала сузе и непрестано
нарицала. Убицу, док је пред њом стајао, проклињала је најцрњим клет-
вама, а Мехмед јој је, не би ли се искупио због братоубиства и да би
умирио своју маћеху, предао у руке убицу њеног детета. Она, у бесу,
узела је нож и, пред Мехмедом, забола га у срце убици свога детета.
Потом је исекла тело његово, извадила му срце и бацила га псима. Било
283
је то за пример свим поквареним и несавесним људима који се продају
како би задовољили жеље, страсти и хирове својих владара.
А што се тиче другог детета, званог Калепин, кажу да је Халид-паша
успео да умоли Мехмеда, јер таква несталност је код смртних људи који
стоје уз најмоћније, доневши му дете од само шест месеци пред њега.
То беше једина радост и срећа дететове мајке, кћери Спондербега, кнеза
Пафлагоније, и удовице Муратове, који ју је он начинио својом другом
женом и са њом добио сина, сада повереног реченом паши да брине о
њему у време док се ближио крај томе детету. Када је Мехмед сазнао од
неке мудре жене да је оно од крви оца његовог, он одмах нареди да се
задави. После ових првих плодова своје окрутне владавине упрљане
крвљу сопствене браће, Мехмед је у Бруси приредио велико славље.
Према другом извештају, Халид-паша је подметнуо неко друго дете
уместо Калепина који је остао у Константинопољу међу Грцима да би
тамо био одгајан. Када је тај град пао, преживели су га однели у Рим, у
Ватикан, код папе Калиста Трећег. Тамо је то дете преведено у католи-
цизам. Потом је одведен на двор немачког цара Фридриха, где су га
примили уза све почасти које доликују једном тако великом царевићу.
Остатак живота провео је у Аустрији.
Овај се извештај знатно разликује, али ја верујем да се то није могло
догодити јер Мурат тада није могао имати децу (имао је преко осамдесет
година), осим ако и у нашем добу није дошло до тако ретког дара при-
роде о којем су говорили древни писци, попут Масинисе и Катона Ста-
ријег. Било како било, то и није много битно. Ја бих само волео да запи-
шем истину јер пишући о прошлости не желим да износим неистине,
нити да другима непромишљено противречим. У записима о прошлости
често се догађа да се измишљене приче помешају с истином. То се кас-
није мора пажљиво проучавати да би се разлучила истина од неистине,
исто као када неко пречишћава воду из потока да би је могао пити. Но,
вратимо се нашој приповести.

Врлине и мане Мехмедове

Мехмед је наставио крвавом стазом својих почетака нимало не одсту-
пајући од својих пређашњих недела. Свакога дана он је смишљао нове
преваре и лажне оптужбе против некадашњих слугу својега оца, као и
против најугледнијих личности на своме двору. Позивао их је да дођу
ка њему, онда би их погубио или од њих одузео све што су имали, тако
да је за врло кратко време, будући да је још пре ступања на престо по-
тајно спремао и ковао такве завере, постао омрзнут међу скоро свим
својим поданицима. Све је обичаје својих предака изменио, све је законе
грађанске и војне променио преправљајући их и доносећи нове. Народу
је наметнуо нове порезе, јаничара и целе своје војске имао је више него
284
било који његов претходник, а царска благајна била је пунија него икад.
Уза све његове бројне грехове, похлепа и завист имале су толику власт
над њим да је и обичну исхрану и просту одећу сматрао пороком, због
чега се говорило да његова претерана штедљивост и шкртост потичу
искључиво из његове бедне похлепе и хира.
Мимо тога, сви су му приписивали велику живост духа, скоро надљуд-
ску, и срце жедно и жудно за славом, као у Александра Великог. И као
што је речено, по окрутности је надмашио све људе, гвозденом палицом
владао је и над туђинима и над својим народом, а за животе својих људи
марио је исто колико и за своје смртне непријатеље.
Са друге стране, био је посве наклоњен људима жива духа и храбра
срца, који су му били одани и верни. У погледу кривоклетства није било
горега од њега, јер никада ником није одржао дату реч. Штавише, многи
су сумњали да је ценио веру и закон Мухамедов, свог сопственог про-
рока, више него што је ценио Христово јеванђеље. Јер, иако га роди и
одгаји мајка његова што беше кћи Ђурђева, деспота Србије, која је у
вери хришћанској живела и научила га „Оче наш” и „Символ вере”, ипак,
када је одрастао и усвојио ислам, није марио ни за једну, ни за другу
веру, већ је живео као безбожник. И није се клањао и признавао никакво
божанство осим онога које је он сам судбином називао.
Највише је ценио људе веште у било каквој врсти врачања. Посебно
је водио рачуна да његове победе и походе запишу учени и мудри људи.
Уживао је у читању књига о догађајима из далеке прошлости. Одлично
је познавао грчки, арапски и персијски језик. Нарочиту наклоност је по-
казивао према робу својега најстаријег сина Мустафе – Јовану Марији
из Вићенце јер је он описао, за њега, на турском и италијанском језику
његову чувену победу против краља персијског Узун-Хасана. Обилато је
даривао Ђентила Белинија, сликара из Венеције, кога је довео у Кон-
стантинопољ да би га насликао што се може боље и природније и да би
начинио слике о обичајима и животу источних народа.
Поред свега тога, занимао се за посматрање звезда и планета према
чијим кретањима је доносио све своје одлуке. Упркос окрутности, имао
је неког осећаја за праведност, тако да су током његове владавине сви
путеви били безбедни и слободни за путнике, док лопова и разбојника
уопште није било. Био је велики ратник, снажан и храбар, издржљив и
стрпљив у свим својим настојањима, успешан у скоро сваком свом прег-
нућу. Једном речју, Мехмед се може назвати владарем судбине, јер је
успео да овлада Константинопољским царством. Био је омањег раста,
више бледог лица и коже, преког и страшног погледа, увучених очију и
носа великог и повијеног, толико да му је врх скоро дотицао усне. Ра-
мена велика, и сви удови његова тела лепог облика и снажни, толико
да га је, од свих младих на двору, једино Скендербег, у време када је
285
живео са његовим оцем, Муратом, могао претећи у рвању и у затезању
лука.

Скендербег утврђује Кроју. Изум топова и пушака

Чини се да сам се задржао на опису Мехмедовом више него што је то
потребно, с обзиром на то да ми није циљ да описујем његов живот и
дела, већ само живот Скендербегов. Ипак, сматрао сам да неће шкодити
ако овде удовољим и радозналост оних људи које занима живот Мехме-
дов. Пошто желим да сећања на све ове догађаје буду од користи буду-
ћим поколењима, верујем да читаоцима у овом тренутку неће сметати
ако укратко напишем нешто о особинама и изгледу једног тако доброг
ратника, који је био, иако непријатељ, један од најмоћнијих, најуспешни-
јих и најчувенијих владара. Поред тога, велики део похвала и величања
нашег епирског јунака происходи из поређења и истоветности са њим.
Јер, колико овај други заслужује да га са правом осуђујемо, али и да га
исто тако величамо, толико више ће се овај први показати у већој слави
и подвижништву.
Док су Турци помно проматрали свог новог владара, а он био заокуп-
љен државним пословима, епирски кнез је за то време обнављао Кроју.
Обновио је све старе утврде које су биле урушене услед времена, као и
топовским ударима. Поред тога, подигао је још неке утврде, чвршће и
боље од оних из времена када нису били коришћени топови и кад
грмљавина тих ђавољих справа није уносила страх у кости браниоцима,
већ су подвизи у одбрани постизани сировом снагом, тврдим срцем и
храброшћу ратника.
О, да је Божија воља била да се изумитељ ове злогласне вештине
никада није родио и да се такав изум никада није ни појавио! Тад бисмо
имали много више јунака, Хектора, Епаминонда, Сципиона, Роланда и
многих других. Градови се не би тако лако предавали, нити би храброст
њихових бранилаца олако сплашњавала и прелазила у издајство и веро-
ломност. Да су стара времена и прошли векови познавали такве изуме
и справе, не бисмо данас ни памтили чувене војсковође и ратнике тих
времена. Ахил не би био познат по убијању Хектора, Енеја по убијању
краља Турна, а Кос по убијању Волумнија, већ би њихово место заузели
неки тамо разбојници и ништарије. Не бисмо се данас дивили борбенос-
ти и пркосу Тарентанаца, отпору Сагунтанаца и Нумантинаца, историја
не би спомињала Петилију у Калабрији, а мали град Касилин не би се
толико помињао по отпору Ханибалу, том храбром војсковођи картагин-
ском.
Стога, колико год да су нам мудри, разборити умови овог доба пода-
рили вредна писана дела, због таквих особених и јединствених изума
одузет нам је разлог да о понечему пишемо као историчари. Несумњива
286
је истина да се права храброст више не може исказати, из простог раз-
лога што ратничка вештина у руковању мачем, штитом и другим оружјем
постаје безначајна у условима када се борба води са великог растојања
и када се војске врло ретко сударају на бојном пољу. Но, вратимо се
тамо где смо стали.

Епирски кнежеви убеђују Скендербега да се ожени

Између осталих утврда подигнутих у Кроји, Скендербег је подигао и
једну велику и јаку кулу код градске капије, постављену укосо, да би јој
топ могао мање шкодити. И остали делови града, и унутар њега и споља,
обнављани су и утврђивани по саветима добрих и вештих градитеља. А
док се тако радило, кнежеви и племићи, и његов најближи род, непрес-
тано су убеђивали Скендербега да се ожени и да добије децу која ће га
наследити.
Сада, кад није било разлога за страх и када су недаће и невоље
прошле, а непријатељ се повукао после својих недавних пораза и побуна
које обично настају у време промене владара на престолу, Скендербег
није хтео да их разочара и да им жеље остави неиспуњене. И није желео
да толики број својих људи, поданика и савезника, лиши очекиване ра-
дости, утолико пре што је томе и природа погодовала: беше тада мај,
када сва природа цвета, плени лепотом и најављује радост и весеље.
Све то утицало је на њега и он се покорио убеђивањима и молбама свога
народа који је у породичној срећи видео више разлога за уживање него
у свим његовим победама над Муратом.
Приклонио се томе тек пошто се у свему пресабрао и закључио да је
боље за њега и његову част да пристане, неголи да прекрши или одложи
своје обећање дато претходне године на захтев својих поданика. Тако,
дакле, он пристане на народну жељу и цео проводаџилук повери суду и
мудрости Музака Топије, свога сестрића, и још двојице-тројице поверљи-
вих људи.

Женидба Скендербега са Доником, ћерком Аријанита

Комнена
Од свих кнежева и господара епирских, Аријанит Комнен (њега смо
раније помињали), издвајао се у то време и по моћи и по величини своје
земље, али и према старини и племенитости свога рода. Он је имао једну
кћер, по имену Доника, несумњиво вредну свога оца, слику и прилику
савршене лепоте, једне од особина која се цени у жена. Због тога Скен-
дербег није тражио ниједну другу жену за себе, нити је Аријанит тражио
којега другог мужа својој кћери. Убрзо је брак уговорен. Скендербег је
будућем тасту дао да одреди мираз и, како је речено, тако је и прихва-
ћено, према угледу и достојанству обојице.
287
 Сведбена свечаност приређена је непосредно по договору. Сав се
народ радовао томе браку и велика је то прослава била. Младу су у дом
одвели краљевским кочијама, уз пратњу скоро читавог племства у зем-
љи, које је својим присуством увеличало Скендербегово величанствено
свадбено весеље. Сви они који нису могли присуствовати послали су
изасланике и мноштво дарова. Сви су се радовали орођавању ова два
моћна кнеза епирска, што им је уливало наду да ће уједињеним снагама
моћи да сачувају и одбране земљу од свих будућих напада и ратних
опасности. Сви кнежеви и његови вазали исказали су задовољство и
придружили се весељу, као што су придруживали у доба великих невоља
и опасности. Зато се и каже да се добрим односом и у вољи и невољи
огледа искрено пријатељство.
Оно што му је послао арагонски краљ било је у сваком погледу тако
јединствено и величанствено да Скендербег, како се причало, не би ни
прихватио његове дарове да шпански изасланици нису наваљивали да
прихвати и да га нису умолили његови најближи пријатељи. Пошто их
је ипак прихватио, он је, као уздарје, томе краљу послао једнако вредне
дарове: коње, робове и разно благо заплењено од варвара.
Тако је тај догађај био прослављен, свечано и уз велико весеље.
Поред тога, приређена су била и разна такмичења и игре, а вредне
награде даване су најбољима. Жељни доказивања и славе, храбри мла-
дићи долазили су са свих страна, те су и они својим присуством увели-
чали тај народни збор.
Мехмед је био обавештен и о утврђивању Кроје и о свадбеним свеча-
ностима. Говорило се да би он Епирцима радо упропастиo то весеље,
али због државних обавеза и могућих побуна којих има много при про-
мени владара, као и због заузетости прикупљањем блага и пуњењем
своје благајне, није се могао упуштати у било какав поход. Ипак, он није
могао отрпети, а да не каже како ће тај брак бити кратак и несрећан, те
да неће проћи много времена, а он ће њихову радост претворити у горке
сузе и тугу.

Скендербег подиже тврђаву на планини Модрици

Како већ дуго, због сталног ратовања, није стизао да обиђе све гра-
нице, градове и путеве у својој кнежевини, он је кренуо да то учини са-
да, у мирним условима. Са собом је повео своју младу жену и одред
коњаника. У свим местима кроз која је пролазио и у свим градовима које
је обишао, дочекивали су га и угошћавали краљевски. Сав му је народ у
сусрет излазио, и приредбама и богатим даровима изражавано је пошто-
вање њему и његовој кнегињи. Сви су га са захвалношћу дочекивали,
сви су му били наклоњени, сви су били раздрагани и према њему врло
пажљиви. И они који су дошли пред њега празних руку нису без ичега
288
дошли; они су му поклонили своје срце и исказали своју љубав и накло-
ност. А он је сва места посетио, чак до Маћедоније и најдаљих крајева
и граница своје земље.
Када је дошао у Доњи Дебар, посебну пажњу посветио је месту преко
кога су варвари најчешће, изненада, упадали у Епир ради пљачке и
отимања добара тамошњем становништву. Иако је било много других
путева за улаз у Епир, овај је био најпогоднији, те су преко њега и хриш-
ћани најчешће нападали на непријатељску земљу. Зато Скендербегу
паде на ум да на том месту, док је трајао мир, подигне неко утврђење и
тако своје поданике заштити од Турака. Наиме, била је ту једна веома
стрма и висока планина по имену Модрица, са које су се лепо могле
видети неверничке земље. Он, дакле, одлучи да на врху те планине
сагради тврђаву из које би њена војна посада могла пуцњем из топа
најављивати тамошњем становништву да непријатељ долази, како би се
на време могло склонити на неко сигурно место. То је он и раније на-
меравао да учини, али му то нису допуштале ратне невоље.

Мехмед тражи примирје са Скендербегом.

Скендербегов одговор
Не желећи предуго да ужива и да му се ратници опусте и мисли своје
скрену „у грм покрај пута”, Скендербег се одмах вратио у Кроју, у којој
су радови на зидинама били већ успешно окончани. Узе он одатле већи
број зидара, столара и помоћних радника који би на Модрици градили
тврђаву. И поведе око четири хиљаде војника, као одбрану за случај да
их непријатељ нападне и онемогући градњу. Радови су текли неометано
јер их мухамеданци ниједном нису напали. Иако је Мехмед био жељан
освете и носио се мишљу да сакупи и поведе велику и моћну војску про-
тив Скендербега, одустао је бар из два разлога: сећање на поразе у рату
против Епираца било је још свеже, а већ су се ширили гласови о рату
који Персијанци припремају против Турске. Стога, он је све своје мисли
и напоре усмерио на одбрану од персијске навале, тако да су Епирци и
даље могли уживати у миру задобијеном Муратовом смрћу.
Ипак, успеси и благостање Скендербегово, и свакодневне притужбе
и жалбе Мехмедових поданика који су се жалили на сталне похаре и
упаде Епираца у њихове земље, мориле су и бринуле султана. Мада је у
почетку покушавао да своје нерасположење ублажи претећим и погрд-
ним речима о Скендербегу, иако узалуд, одлучио је да га ласкањем и
лепим речима умилостиви и приволи на договор о примирју. Зато је у
Кроју послао изасланство нудећи му мир, уз услов да прихвати вазал-
ство, исто оно што му је и Мурат нудио. О свему томе, и о лукавству Ос-
манлијином и о рату у који су кренули Персијанци, кнез епирски је на
време био обавештен преко својих пријатеља, неких племића на двору
289
Мехмедовом. И зато, чим је посланство стало пред Скендербега, турски
захтеви одлучно су одбијени, уз врло јасно образложење:
Скендербегу је неприхватљиво свако условљавање које један тира-
нин, чак и да јесте мирољубив и искрен у својим намерама, а камоли ка-
да није, као у овом случају, покушава да наметне при склапању мира.
Он, Скендербег, вратио се у Епир са јединим циљем, и у томе је успео,
да га ослободи од турског јарма, а не да му доноси нове намете и несре-
ће. Да је Мехмед заиста имао жељу да склопи мир са Скендербегом,
учинио би то док се сва моћна турска војска из Азије и Европе налазила
у срцу Епира. Али, не, крвожедни Мурат упорно је насртао на њега и тек
када је снага почела да му слаби, покушао је да му наметне исте такве
мировне услове. Када се он, Скендербег, само сети патњи које су његови
Епирци доживљавали у прошлости (а то га сећање неће напустити), даје
му за право да одбије мировну понуду. Утолико пре што Епирци нису у
стању у коме су некада били, нити их ико може натерати да се врате у
стање пређашње. Истина, Мехмед то може покушати силом, али ако
мисли да их слаткоречивошћу може приволети на тако понижавајући
чин, у великој је заблуди.
Кад је понуда Мехмедова одбијена, а посланство отпуштено са таквим
одговором, Кастриот је, бар за неко време, своје непријатеље оставио
на миру и вратио се започетом послу на модричкој тврђави. Радови су
тамо добро напредовали јер су везиво, камење и друге ствари биле
унапред припремљене. За мање од шест месеци подигнуте су зидине и
зграде за смештај тврђавске посаде. Оно што је остало да се уради,
дорађивано је с времена на време. А како је то место због саме своје
природе било тешко освојиво, није требало градити насипе и копати
јарак. Само је требало довести посаду и уз њу оружје, муницију и друге
залихе, док су из Кроје довезени неки велики топови. Када су и они
довезени у тврђаву, војницима је било објашњено како да их користе и
у којим приликама.

Скендербег хара турске земље и убеђује своје војника

да наставе с освајањима
Када је све то било завршено, Скендербег је повео Епирце у неприја-
тељску земљу и, не наишавши ни на какве препреке, све су похарали и
опустошили. У своме бесу ништа не поштедеше и не пропустише да учи-
не све што рат са собом носи. Поједини су се тада одвојили од свог вој-
сковође и вратили у Кроју са великим пленом, док је већина њих остала
да чува границу, као и пре што је чињено. Иако се са модричке тврђаве
могло мотрити на то подручје и добро га чувати, део војника остао је на
граници зато што је она од тврђаве била удаљено двадесетак киломе-
тара. Уосталом, они нису тамо стајали из истог разлога због којег је по-
290
дигнута тврђава, већ да би спречили турске упаде и пљачку. Но, уколико
би се десило да Турци дођу са великом и моћном војском, они би се по-
вукли према планинским врховима или некуд унутар земље.
Када се вратио у Кроју, Скендербега обузе жеља да време док је
султан заузет на другој страни, искористи како би проширио границе
своје кнежевине. Са тим циљем, он је позвао епирске племиће и старе-
шине да се, уз војничку пратњу, окупе у Кроји. У жељи да чује шта они
мисле и чему су наклоњени, дуго је разговарао са њима о ратовању и
како водити рат, да би им, на крају, рекао:
„Племенити и храбри Епирци, пошто смо се довољно веселили, најели
и напили, и у миру и слободи свакој науживали, немамо разлога да не
узмемо оружје у руке и тако спречимо своја срца и своје мачеве да се
успавају и падну у заборав. Довољно дуго смо обележавали свете дане,
и довољно дуго смо славили победу над Муратом. Целу годину провели
смо у одмору и обнови својих градова и градњи нових утврда, а да при-
том ниједном нисмо ударили на наше непријатеље. Крајње је време да
се пробудимо и поново покажемо на делу, сада кад је Мехмед заузет ра-
том са Персијанцима, опхрван невољама које прате сваки рат, тако да
не зна шта да чини и куда да крене, и када нам Бог пружа прилику да
без крвопролића повратимо стару славу и углед Епира, да вратимо она
стара, добра времена, јер то је једино погодно време за извршење вели-
ких подвига. Ово је време за велике подвиге, ово је час који нас зове да
потражимо непријатеља, а не да седимо и чекамо да он нападне нас.
Погледајте како вас Светиград гледа и вапи за вашом помоћи. Зар ће
вас неуспех прошлих година у опсади тога града застрашити и зар ћете
пред њим устукнути? Верујте ми, не бих вас на то терао и не бих вас ја
ни предводио да нам отуд не прети опасност. Не, ваше бројне победе,
смрт Муратова и заузетост наших непријатеља умногоме су нам олак-
шали живот. Осим тога, сада нам не недостају топови и друге справе за
опсаду. Стање у коме се непријатељ сада налази и прикладно време
указују шта даље да чинимо. Што се мене тиче, не могу вам обећати да
ћемо ишта постићи без проливања крви, без великих мука и труда, за
шта одважни људи и храбри ратници много не маре. Чак и када су у нај-
тежем стању и највећем болу, они се не плаше и не сумњају, они се томе
супротстављају.
Али ако вам Светиград не одговара и мрзак је вашем срцу, онда има
других места и непријатељских тврђава које губитке у опсади Светигра-
да могу надокнадити и ваше жеље задовољити. Ту, близу, или од Свети-
града још ближе, налази се Београд (данашњи Берат - прим. прев.),
ништа мање вредан крви и нашега труда, ако у нама још тиња жеља за
чашћу или осветом. Од свих, драги моји саборци, највише разлога да ме
буде стид имам ја, што годину дана своје власти ништа не радим, већ
291
беспослено седим међу вама, док домови наших предака и градови на-
ших савезника, племенити знаци наше државе и краљевства Епира, би-
вају понижени и тлачени под јармом неверника. Стога, у ово време мира
које имамо и прилике које нам је дата, пригрлимо судбину коју нам Бог
нуди, кренимо корацима Персијанаца и проширимо границе своје власти
и слободе. Осветимо своје губитке, ране и жалости и, изнад свега, не
дајмо да наша младеж буде беспослена и лења. Нису нас наш добри
пријатељи краљ Алфонсо и толики посвећени владари помогли и блага
нам слали, и свега другог, да бисмо седели мирно у своме дому и да
бисмо уживали и искварили се у нераду, већ да бисмо се подигли на
оружје и окушали своју храброст у највећим невољама и опасностима,
да смрти пркосимо обављајући дужности храбрих, одважних и одлучних
ратника.”

Одговор војводе Врана у име свих Епираца

Ове охрабрујуће речи епирскога кнеза, чинило се, његовим слушао-
цима нису биле по вољи. Он је вероватно очекивао да ће га сви у таквом
размишљању подржати, али се десило друкчије. Многи су се нешто са-
шаптавали, неки су мрмљали за себе или ћутали, показујући тиме при-
лично јасно да не мисле као он. Мада се нико, или скоро нико, није
сагласио са његовим говором, нису му, од срамоте, хтели ни против-
речити. Само су гледали једни у друге не усуђујући се да реч изусте,
потврдну или одречну, у страху да их саборци не прогласе кукавицама.
Када је војвода Вран видео како сви седе и ћуте, устаде са свог места и
овако рече Скендербегу:
„Најмудрији кнеже, није недостатак храбрости или недавни неуспех
код Светиграда то што нас је нагнало да, постиђени, не прихватимо твоје
речи, већ је нешто друго у питању. Допусти ми да ти отворено кажем
због чега смо сада устукнули. Иако је ово време најпогодније за ратна
дејства, ипак нас оно, кажем ти, спречава да сада станемо уз тебе. Ви-
диш и сам да је јесен на измаку, те ћемо тешко окупити војску и обез-
бедити све што је потребно за опсаду града. Биће нам тешко и да
стигнемо до зидина, а зимски услови дочекаће нас и донети нам безброј
недаћа и невоља. И небо и земља водиће рат против нас, кише ће лити,
мраз, снег и лед ометаће наше војнике, а помагати нашем непријатељу.
Ово време није погодно за ратна дејства, напротив, највише ће шкодити
ономе који држи опсаду и логор пред градом. Неупоредиве су препреке
и невоље опсадним снагама у односу на оне који су под опсадом. Јер,
браниоци се налазе под заштитом својих зидина и утврђења и радо ће
против нас употребити силу. Они сада имају залиха у изобиљу, тако да
се једном руком могу са нама борити, а другом обнављати зидине и
грудобране.
292
 На чему смо ми онда? Ми имамо само наша храбра срца која не маре
за сигурност наших живота. Она ће само насртати на непријатеља јер
топови и опсадне справе, знамо, нису нам и неће нам много помоћи ни
у опсади Светиграда, ни било којег другог места, нарочито не током зиме
и против тако неосвојивих и неприступачних места у непролазним пла-
нинама.
Зато сматрам да треба, по сваку цену, одустати од овог сулудог наума
и нашу војску не гурати свесно у пропаст. Мудрим и врлим људима при-
личи да делају у погодно време, као што то чине добри и вешти море-
пловци када крећу на пловидбу. Неће ово умањити нашу храброст, нити
ће имало охрабрити наше непријатеље. А што се тиче Персијанаца, нека
ми и то буде допуштено рећи, ја у њих уопште не полажем наде јер ће
гласине о сукобу са Турцима убрзо нестати као дим, или ће, можда,
Персијанци одложити рат за неку другу повољнију прилику.
Но упркос свему томе, најдостојнији кнеже мој, огледало великодуш-
ности, ми те нећемо спречавати у твојим одлукама. Ако ти мислиш да је
твој став о овоме бољи и исправнији, да иде на добро и корист целе
земље и нама на част, ми ћемо онда кренути за тобом и твоје заставе
носићемо радосна срца куд год нам кажеш. Свака наша реч, и наше руке,
и наше делање, нека послуже теби на вољу. Чини, дакле, онако како ти
сматраш да је најбоље. Када смо са тобом, и снег ће нам бити пријатан,
пљускови кише умилни, зиму ћемо називати благом, и све појаве око
нас биће нам прихватљиве и угодне. Ни путовање, ни препреке, ни било
какве недаће и опасности, неће нас озловољити све док си ти наш вођа
и предводник, све док можемо уживати у твоме присуству и пратити те
у твојим подвизима.”
Када је Скендербег, и иначе доброћудан и благе нарави којом је пле-
нио и освајао срца целог народа, због чега су га волели и поштовали,
чуо њихово мишљење, а све су искрено и истинито говорили, без пого-
вора прихвати њихове речи. Збор се тада распусти, а војницима и свима
осталима би допуштено да се врате домовима.

Опис Петралбе и Улциња

Почетком лета, Скендербег је своју кнегињу оставио у Петралби, као
што је и касније увек чинио, да би јој угодније било током највећих
врућина; остајала би тамо све до краја јесени. Остатак године она је
обично била у Кроји, осим кад би Турци долазили у Епир са великом вој-
ском. Тад би и њу и цео дом свој, и све највредније покретне ствари,
премештао у Колхин (Улцињ), град крај мора, или у неко друго приклад-
но удаљено место.
По распуштању војске отишао је са Хамзом и веома малом пратњом
код кнегиње у Петралбу. Пред том тврђавом простирала се дивна рав-
293
ница, самом својом природом погодна за одмор. И да по њој није било
винове лозе, смокава и разног другог дрвећа, ништа јој не би требало
додавати да је улепша. У околини живели су добри људи, вредни земљо-
радници. На том месту једну четврт године кнегиња је становала са
слушкињама и другом послугом. Свуд около те равнице простирале су
се шуме, са мноштвом уских и тешко приступачних пролаза које су Скен-
дербегови војници, за сваки случај снабдевени довољним количинама
оружја, муниције и хране, даноноћно чували.

Мехмед припрема поход против Скендербега

Пошто је краће време провео у Петралби, вратио се са својом кне-
гињом у Кроју. Тамо није дуго мировао јер је убрзо стигла вест, као што
је војвода Вран врло мудро предвидео, да су Персијанци одустали од
рата, да су сва комешања престала и мир завладао, те да је турски цар,
ослобођен страха са те стране, започео припреме за поход на Епирце.
Скендербега је то врло забринуло. Својим поданицима је увек гово-
рио да се мора мудро делати, а не непромишљено и у гневу. Мада је ве-
ровао да непријатељ неће на њих кренути по неповољном времену, са
не више од педесет коњаника кренуо је ка граници где га је чекао Мој-
сило са својом посадом, да би се са њим договорио шта да чине. Када је
стигао тамо, уверио се да је истина оно што му је јављено док је био у
Кроји. Зато, у највећој журби, окупи око пет хиљада људи, те са њима
оде ка Доњем Дебру, да се тамо улогори и са њима презими. Мојсилу је
наредио да ништа не чине на своју руку, док он не дође са својом дру-
жином.

Хамза са дванаест хиљада Турака упада у Епир

Ни десет дана није прошло од тога, а посада из модричке тврђаве
запази да Турци пристижу. По ранијем наређењу Скендербеговом, то су
обзнанили пуцњем из топа. Прво су то чули сељани и тамошње станов-
ништво, а потом и Скендербег који је одмах са својом војском, ноћу,
кренуо у сусрет непријатељу. Мојсило није био тамо јер је мотрио на
путеве којим су ишли неверници, да туда не би прошли без икаквог от-
пора и препреке. А те ноћи варварин је напредовао невероватном брзи-
ном. Било их је не више од дванаест хиљада коњаника, храбрих јуриш-
ника, ратника одлучних и добро пробраних. Мехмед је сматрао да у овом
походу бројнија војска неће бити потребна. Хришћанска војска, са приб-
лижно толико војника, имала је скоро једнак број пешака и коњаника.
Ноћ је била на измаку и сунце само што није изашло кад Скендербег
од својих људи доби вест којим путом иде Хамза (то је име турског вој-
сковође). Он одмах крете пут Модрице, да изненада нападне на непри-
јатеља. А Хамза не знајући за ово, пролазио је Мокру гору и улазио у
294
долину између горе и Модрице, са намером да се успне на превој, одатле
продре у срце Епира, опколи Скендербега и сва поља похара и уништи.

Победа у бици на Модрици. Скендербегов синовац

Хамза заробљава турског војсковођу Хамзу
Део Хамзиних људи стигао је на превој и ту се зауставио да предахне.
Одмор је био потребан и коњима који су због пењања по стрминама и
кршевитим тешко проходним стазама такође били преморени. За њима
су полако пристизали и други, док су многи још увек били у долини. И
тада, на Скендербегов знак, хришћански војници, уз страшну вику и
бојне покличе, изненада, попут лавине, сручише се на већ изморене
непријатеље, и на њих и њихове коње, и све их на земљу пообараше.
Први су на њих ударили пешаци, које је Скендербег, у страху да би ко-
њаници могли због јуриша по низбрдици сами слетети и настрадати,
послао да започну борбу. Највише похвала за овај окршај заслужила је
пешадија, и њима је победа припала.
Турци који су успели попети се на врх, бацили су копља и бранили
се са својим сабљама скимитаркама, али како њихови коњи нису могли
наћи доброг ослонца, ударци су им били слаби и некорисни. А хришћани,
бранећи се штитовима, прво су убијали коње, па онда и њихове јахаче,
од којих су многи, увидевши ту до тада невиђену опасност, сјахали и
почели се борити као пешаци, док су други бежали ка својим саборцима
у долини да се спасу.
Хамзу хришћанина, са јаким одредом коњаника, стриц његов послао
је на другу страну планине, где је било лакше спустити се. Тамо се до-
годи још једна битка у најужим пролазима ка долини. Тада, када је свет-
лост дана већ избила, остали коњаници из Скендербеговог одреда, пош-
то су одбили непријатељски напад, почеше да силазе у равницу. Један
део пешадије терао је непријатеља, док су други стајали у подножју пла-
нине и кишом стрела гађали на непријатеље у расулу. Онде где је неп-
ријатељ рачунао да ће најлакше проћи, Кастриот је чекао и јуришао на
њега. На другој страни, Хамза хришћанин са својим одредом опколио је
Хамзу Турчина који је, на позив Епираца да се преда јер се више није
могао одупирати, а није имао куд ни да побегне, бацио оружје и био
заробљен. Исто као и он, предао се и велики број његових војника, те
се тако овај бој завршио.
Хришћански војници су потом опленили све што се могло, а узели су
и све заставе. На бојном пољу остало је седам хиљада мртвих Турака,
исто као и највећих број њихових коња. Хришћани су имали не више од
тридесет мртвих.
Према ратном праву, Скендербег је турског вођу Хамзу предао своме
синовцу Хамзи хришћанину, са поруком да га заједно са другим заробље-
295
ницима и делом плена и заставама одведе у Кроју. Остали део плена је
раздељен међу војницима.
Кнез Епира остао је неколико дана на томе месту да извиди границу
према земљи неверничкој. После је отпустио неке војнике, па се пред
Божић вратио у Кроју. Кад је дошао, мноштво се народа са свих страна
окупило, старо и младо дочекало га је испред капије уз велику вику и
весеље веће но икада раније јер су веровали да је ова победа била јемац
њихове среће и очит знак да је Бог на њиховој страни. И били су уверени
да ће се једнако успешно борити против новог цара као и против прет-
ходног. И сигурни су били да ће, под вођством свога кнеза, бити једнаке
среће у рату против царевог сина као што су били и против оца његовог.
Тако обичан свет, када се нешто деси према његовим жељама и замис-
лима, по једном догађају и исходу само једног сукоба просуђује и остале
догађаје и исход целог рата.
Током јавне свечаности и прославе, и због празника и због успешног
похода, Скендербег је наредио да се изведу заробљеници и Хамза пред
њега, према којем се веома уљудно опходио и којег је лепо почастио и
угостио, желећи да и он учествује у прослави победе коју су извојевали
делом и његовом заслугом. Али пре тога, мухамеданац је од њега затра-
жио дозволу да у Једрене пошаље једног од заробљеника, како би оба-
вестио његове људе о дешавањима и донео откуп за њега. Требало му
је то јер они који су преживели битку и избегли заробљавање, можда
не знају шта се десило са њим - верују да је погинуо – рекао је он. Скен-
дербег је прихватио понуду и одредио откуп од тринаест хиљада круна,
те одмах послао двојицу заробљеника да донесу откуп за своје саборце.
С њима је до границе отишао и један хришћанин. То је било све што се
те године догодило у Епиру и то су били највећи тамошњи окршаји.

Мехмед љут на Хамзу због пораза. Нову војску на

Скендербега предводи Дебреас
Када је вест о овом поразу стигла до Мехмеда, и када се појавила ње-
гова преполовљена војска без вође, застава и оружја, можете и сами за-
мислити како је то унесрећило и ражалостило и њега и сав његов народ.
У жељи да сазна све појединости о том сукобу, тражио је да му потанко
испричају шта се у Епиру све догађало. Када су му рекли, иако побеснео
и препун мржње, предао се слављењу и банчењу, еда би тако (правда-
јући и у заборав потискујући свој пораз) омаловажио епирски подвиг.
Но, колико год да је онај пораз његове војске узнемирио овог осионог и
похлепног владара, можете бити сигурни да га је много више узнеми-
рила порука коју му је послао Хамза, кога је час кривио за пораз што је
непромишљено, по ноћи, сву војску послао у кршевите горе и клисуре и
тамо је изгубио, час оптуживао за кукавичлук, издају и неверство.
296
 Колико је Мехмед похлепан био, и откуп је хтео да одбије да га ро-
ђаци Хамзини и пријатељи осталих заробљеника нису убедили у супрот-
но. Толико су га молили и преклињали уверавајући да Хамза никада пре
тога, током целог свог живота, није учинио тако крупну грешку. Уоста-
лом, не може му се приписивати кривица за то што се десило јер су
сличне судбине били и бројни други храбри ратници. И многим другим
разлозима су га убеђивали, тако да је на крају, преко гласника, лично
Скендербегу био послат новац за откуп Хамзин и осталих заробљеника;
и не само новац, већ и многи вредни дарови.
Највећи део добијеног новца Скендербег је хтео дати свом синовцу,
а остатак је дао својим војницима, као и Мојсилу и његовој посади. Но,
синовац Скендербегов показа се ништа мање скроман од њега, те није
за себе скоро ништа од тог новца задржао, већ га је разделио својим
пријатељима и саборцима. А онда пустише Турке да иду куд желе. Хамзи
је било је веома жао што напушта кнеза епирског јер је, кажу, пре од-
ласка дуго са њим разговарао, насамо, о Мехмедовим намерама, његовој
нарави, као и о томе како водити рат против њега. При одласку, дали су
и Хамзи и осталима разне поклоне и хране за неколико дана, и онда их
испратили до границе своје земље.
Још пре него што је Хамза стигао у Једрене, почела се купити нова
турска војска, како би се претходној надокнадили губици. За вођу је иза-
бран неки Дебреас, искусан и храбар ратник, по чину санџак-бег, који
је упорно тражио од Османлије да му повери ову дужност. Обећавао му
је и убеђивао га да ће сигурно победити јер се уздао у своју мудрост.
Зачудо, није помињао срећу и на њу уопште није рачунао, иако она има
велику улогу у свим људских збивањима, нарочито у рату. Било како би-
ло, обећао је султану да своју војску, целу и одједном, неће изложити
опасности у једној бици, већ да ће неким успешним чином на почетку
похода осигурати коначну победу. Поред тога, није тражио нити желео
већу војску од оне коју је његов претходник Хамза водио, јер је желео
да стекне славу и обнови моћ Турског царства с истим бројем војника.
Као што то увек бива, одлучни и самоуверени људи сматрају да могу
постићи све што су замислили.
Није Дебреас био једини који је желео да га султан на тај задатак по-
шаље, било је и других који су тражили да се окушају у једном тако
тешком походу. Јер, што је Скендербег већу славу стицао, што је више
побеђивао варваре и ширио глас о себи и својој непобедивости и срећи
која га је стално пратила, утолико су више турски команданти хтели да
се покажу на делу, у похлепној жељи за славом и за највишим чиновима
и звањима. Осим тога, ти су људи били подстакнути и објавом турскога
цара да ће богато наградити онога ко успе да победи Скендербега. Но,
када се Хамза вратио и испричао шта мисли о Скендербегу и његовим
297
успесима, сва горда срца изгубила су своју пређашњу вољу и дух њихов
умирио се. Хамза је толико нахвалио врлине хришћанскога кнеза и њего-
ве војске, али са правом, да је и Дебреас почео оклевати. И не само то,
и султан је замало одустао од похода.
Ипак, да не би понизио име и знамење свог царства, Мехмед одлучи
да крене у поход, али за три хиљаде коњаника већом и јачом војском од
претходне. Ипак, није се одважио да се ослони на обећања, можда неос-
тварљива, управо поменутог санџак-бега. Са друге стране, ако би се
десило да Хамзин пораз и страдање његових људи остану неосвећени,
већа би штета била од очекиване користи. Да, тако се чинило, али ће се
испоставити да је Епирац извојевао још већу победу и тиме стекао вели-
ку славу.
Када је све било спремно за покрет, почела је падати тако јака киша,
и данима није престајала, те је војска неко време остала у месту. Када
је киша престала и време се мало побољшало доласком пролећа, поход
је убрзано настављен.
У време кад је непријатељ упао у Епир, Скендербег је био с Мојсилом
међу Дебранима, где је брзо сакупио око седам хиљада људи, или мало
више од тога.
Не треба никога да чуди што су се хришћани тако брзо окупили и на
оружје подигли, јер је кнез епирски, по свом нахођењу, без ичијег саве-
та, задужио поједине од својих најбољих људи и старешина да у сваком
тренутку држе спремно одређено људство које би сами издржавали и са
којим би, у случају преке потребе, дошли к њему „на распоред”. Зато је
увек било људи спремних на оружје и да делују по заповести свог војско-
вође. Поред тога, било је међу становништвом, нарочито земљораднич-
ким, доста оних који су, по обичају у тој земљи, ишли са војском кад год
је било потребно, без плате. Мимо тога, и жеља за пленом и похаром
доводила му је више људи него што је тражио.
Отуд је Скендербег увек могао сакупити много људи и тако често
подизати војску. Чак и да није било таквог обичаја код њих, и да се нико
због плена и похаре није прикључивао војсци, и даље би долазили к
њему због свести о опасности која им је свима претила. А и кнез њихов,
пун врлина и мудрости и рату вичан, био је довољан да их све на оружје
подигне и око себе окупи. У погледу плаћеника и најамника, војске коју
је за новац узимао, у томе су му помагали напуљски краљ, и још неки
хришћански владари који су му повремено слали новац и блага, без чега
се рат, како кажу, не може водити.

Опис Полога и околног подручја

Прошавши кроз већи део Бугарске, земље Трибала, Дебреас стиже
све до Полога, краја који је део Бугарске, и који држи Турчин у својој
298
власти, не превише далеко од границе Епира. Чим му је за то јављено,
Кастриот је одмах кренуо са шест хиљада коњаника; због журбе није
могао да поведе пешадију. Остале је послао ка Мојсиловој посади, али
је пре тога послао Дебранина да са десет коњаника извиди непријате-
љево кретање и његове намере. За њим су полако кренули и остали
одреди. Турски војсковођа улогорио се у пољима код Полога јер се дан
измицао. Са једне стране поља била је Мокра гора, а на другој - град
Скопље, са две стране окружен високим Полошким планинама, који је
припадао Турцима.

Скендербег храбри војнике пред олујом

Мојсило је могао све добро извидети јер је сијао пун месец, тако да
је Скендербег, на основу сазнатих појединости, могао наредити својој
војсци да искористи ноћ и одмах крене. Тек што су напустили Мокру,
време се изненада промени и поче падати киша, најпре полако, а онда
све јаче и јаче, док не удари велики пљусак праћен олујним ветровима.
Грмело је и севало. Застадоше тада барјактари, а за њима и војска, у
коју као да се увукао страх. Војници су стајали укочено и снуждено, и
згледали се међу собом, као да их је каква велика невоља задесила.
Скендербег се тада поче смејати њиховом неоправданом страху, дође
на чело колоне, па барјактарима рече да су лоши у предсказивању вре-
мена. Осталима рече да је оваква појава уобичајена за март, да само
треба сачекати да прође невреме и небо се разведри, те да онда треба
напасти непријатеља.

Говор турског војсковође и говор Скендербегов којим

су храбрили своје војнике пред битку
То је утешило његове саборце који прихватише да је невреме добар
знак и да најављује победу. Почеше онда један другога храбрити, чиме
су и својим вођама улили наду и утеху. И небо се заиста убрзо разведри,
као што је Скендербег и рекао да ће бити. Но, месечина и близина обеју
страна откри Епирце који безобзирно јурнуше на непријатеље. Турци, у
почетку збуњени и неодлучни, нађоше се у недоумици шта да чине, да
ли да се боре, беже, или одуговлаче са борбом. Ноћна тама и хришћан-
ска одважност да иду толико далеко ван својих граница, појачавали су
им страх, али се убрзо охрабрише и врати им се одважност при помисли
да се не боре у непријатељској земљи, те да не морају страховати од
заседа. Оно што је највише утицало да одагнају страх - била је њихова
бројност која би чак и највеће кукавице натерала да остану и да им свака
помисао о бежању буде срамотна и мрска. Зато Дебреас даде знак сво-
јима да крену у борбу, подсећајући их на велика обећања која је дао

299
Османлији, као и на наређења која је од њега добио. Ишао је тамо-амо
пред војницима и бодрио их да силовито, жестоко ударе на непријатеља:
„Напред, напред, храбри моји ратници! Сада је дошло време да се ос-
ветите за све поразе и понижења која смо доживели! Сада можете осве-
тити своје заробљеништво, своје саборце и крв своју! Погледајте како
ови ,ноћни јунаци’ јуришају на вас, погледајте како долазе да вас поробе
и ставе у окове. Они мисле да ће наићи на свог учтивог госта Хамзу, уз-
дају се у долине Мокре и шипражје Модрице, у јазбине и пећине које су
пребивалиште лупежа и разбојника. Погледајте каква вас сигурна побе-
да чека пред вратима вашег дома и у самом вашем дворишту. Не могу
они опстати пред вама, нити се могу са вама поредити по броју и снази.
Погоднијег и бољег места за коњанике да се боре не бисте нашли.
Што се мене тиче, ја ћу или погинути заједно са вама, и овде, ако будем
поражен, наћи себи гроб међу телима својих најдражих сабораца, или
ћу уз вашу помоћ и борбеност понети се тако да нас наш цар неће имати
због чега укорити. Зато, хајдемо, добри саборци моји, покажите се као
јунаци јер нема никог ко је више од нас желео овај бој, и нико га радос-
нијег срца није прихватио. Ако будемо победили, неће бити веће славе
и веће награде од оних које нас чекају. Ако будемо поражени, сви ће
нас кривити, корити и вређати.”
То рече и посла један број војника да задржава хришћане, да би се
он са главнином могао припремити за одсудни сукоб.
На другој страни Скендербег је овако говорио својим људима:
„Шта сад, војско моја? Каква је ово брука? Зар су ваши бивши зароб-
љеници поново устали на оружје? Зар смеју кренути на вас који сте им
господари били? Погледајте ове јадне остатке Хамзине војске, та они
вичу и жале се на вас да сте били лоши домаћини, да их нисте довољно
почастили. Знамо да је код најбољих домаћина и гостију обичај да иза
себе ништа не оставе, а ми видимо колико их је још остало и колико их
је још дошло са новим војсковођом. Зато крените на њих и поразите их,
моји епирски јунаци! Немојте устукнути и одустати од нове победе, и не
дајте да наши противници кажу како су нам недавну победу донеле горе
модричке и долине Мокре! Нека се зато на овим равним пољима покажу
ваша храбра срца и ваше ненадмашне врлине!”

Битка код Полога

Тако храбрећи и опомињући своје војнике, Скендербег је посебно
бринуо да они остану у збијеним редовима и добром поретку за битку,
да се не би помешали са непријатељским редовима и тако, у ноћи, изло-
жили нападима својих сабораца. Нарочито му је то било важно због
знатно мање бројности, па би их непријатељ могао лако надвладати. Ка-

300
ко се није могао превише уздати у ону мању војску коју је послао да
започне битку са варварима, наредио је Хамзи и Мојсилу да са јаким
одредом пробраних људи крену на непријатеља, како се, за случај да
претходница буде поражена, а непријатељ због тога осили, његови људи
не би престрашили и устукнули. Што се тиче остатка своје војске, њу је
држао у близини, тихе и спремне.
На исти начин је и неверник мировао, да ли због ноћне таме или да
би се прилагодио држању хришћанске војске. И његова војска била је у
збијеним редовима и приправна за битку. Он је стајао мирно, као посмат-
рач, док су битку, али велику, започеле претходнице једне и друге стра-
не. Турци су опрезно наступали, а обе су војске са стрепњом очекивале
исход тог окршаја. Није дуго потрајало, а обе војске су се укључиле у
борбу, пошто је Мојсило прекинуо то ишчекивање и као олуја јурнуо на
њих. Успео је да се пробије кроз њихову средину, многе је побио и ош-
трици мача предао, а остале лако натерао на бег. Сигурно би их, у бор-
беном жару, гонио до главнине војске њихове да га Хамза, мудрим речи-
ма, није спречио у томе и позвао војнике да се са заставама врате на-
зад.

Мојсилова неустрашивост у борби и његово порекло

Не може се порећи да је Мојсило био издржљив, храбар и одважан,
савршен војсковођа, способан да предводи било коју војску, али када
једном осети крв непријатељску, његова крв проври и не може се уздр-
жати, већ га жестина таква обузме да више не може ни собом владати.
Кажу да га је због тога Скендербег оштро корио, да га је упозорио да
дејствује смиреније и да предност у борби мудрије користи. Ако се такво
понашање може поднети и разумети код обичног војника, за војнога
предводника то је више опасно него похвално, чак је лош пример за
потчињене. Ипак, велика дела ове помена вредне особе, приморавају
ме да кажем реч-две о његовом пореклу.
Овај Мојсило, зван и Дебранин, због велике земље коју је наследио
међу Дебранима, био је познат и као Голем Аријанит. Пореклом је Епи-
рац. Родио се и одрастао у граду Валмес. Отац му се звао Музака, а мајка
Роислава. Тај Музака имао је двојицу браће – Аријанита Голема или Ком-
нена, Скендербеговог таста којег смо раније спомињали, и Владана Го-
лема Аријанита који је имао сина Музаку, званог Голем Аријанит или
Музака Ангелинин, по Ангелини, својој мајци, а Скендербеговој сестри.
Такво је порекло Мојсилово.
Сада се вратимо нашој приповести.

301
 На који се начин Скендербег борио
Остали епирски одреди нису се неко време померали, ни напред ни
назад, док су непријатељи, насупрот њима, били престрашени и склони
да напусте борбу и да се дају у бег. Ипак, у нади да се хришћани због
мрака неће усудити да иду даље, већ да ће одсудну битку одложити до
зоре, нису се повукли. И даље су се држали добро, нешто због тога да
се не би осрамотили бекством, а нешто у страху да би бекство кроз мрак
било још опасније и неизвесније.
Ни Скендербег није био сигуран шта да чини. Премишљао се да ли
да чека дневно светло или да и даље искушава срећу, у рату несталну
и променљиву, ону која му није дала да изненади Дебреасову војску и
нападне је неспремну, као што се то десило у судару са војском Хамзи-
ном.
Ипак, он се понадао да би, пошто је одбацио њихове прве редове,
могао ударити на противника и наставити да га прогони, и тако стекне
победу без икаквог губитка у људству. Стога, када је разабрао да су
склони бекству, наредио је јуриш и силовито кренуо с обе стране, уз
поруку: „Напред, браћо моја, уграбимо победу док ови стоје пред нама
запањени и док су им ране још свеже! Не дајмо им да побегну јер то они
хоће, само тако могу да се спасу.”
Турска војска је једва издржала први њихов налет, због чега се њихов
вођа морао повући у задње редове, да би отуд могао храбрити своје
војнике. Тражио је од њих да се хришћанима супротставе мушки и чврс-
то. То је деловало, те су варвари почели да се одлучније боре и чак су
хришћане спречили да даље напредују. Док су се тако борили, изме-
шани, није их много гинуло, све док један од Музака са својим коњани-
цима није дошао са левог крила и разбио непријатељске редове на тој
страни. За то време, Скендербег је без престанка нападао спреда и, у
великој жељи да се сретне са турским војсковођом, неким својим људима
обећао је велике награде ако осмотре где се он налази. Кажу да му је
навика била да у свим биткама и сукобима најпре гледа да до победе
над непријатељем дође тако што ће напасти и посећи његовог војсково-
ђу. Како се то каже, ако одсечеш главу, тело ће само пасти. И Скендер-
бег је говорио да нема тога бића на свету које ће преживети када му се
скине глава са рамена.
Али, храбри и изненадни напад Музакин мало је омео Скендербега у
његовој намери јер се Дебреас тада измаче и оде на ону страну одакле
је стигао напад. Тамо је успео да стабилизује своје редове које је Музака
нешто раније разбио, што му је омогућило да одолева и задржи непри-
јатеља све до свитања. Но, чим су они из првих редова видели да им
нема вође, почели су да се колебају, те су устукнули и повукли се према
302
својим задњим редовима. А Мојсило, у жељи да стекне славу неким ве-
ликим делом, улете силовито у најгушће редове њихове, од једног вар-
варина оте њихову заставу, па је баци својим саборцима. Био је то знак
да хришћани још силовитије крену на непријатеља не марећи за опас-
ности и смрт презирући. И тада поче покољ. Велики страх усели се у
срца неверничка, а сви хришћани, попут Мојсила, навалише на Турке и
бројне заставе од њих отеше. Било је јасно ко ће заузети поље, те се
варвари дадоше у бег.

Скендербег убија турског војсковођу и побеђује у бици

Несрећа која задеси Дебреаса нагна га да запостави поредак у својој
војсци. Толико се у том тренутку изгубио да више није знао ни шта чини.
У таквом безнађу, престрашен и гневан, поче да позива своје људе како
би наставили борбу. Скендербег који је све време мотрио на њега, јурну
ка њему и заби му копље мало изнад груди, скоро испод браде. Дебре-
асов покушај да померањем главе у страну избегне ударац, био је безус-
пешан. Тако он оконча свој живот и изгуби ову битку.
Када је пао са коња, његови људи кренуше да га заштите мислећи
да је жив. Но, када видеше да лежи на земљи без даха, мртав, и да више
нема никог да их охрабри и спречи да се повуку, одмах су непријатељу
окренули леђа и, у галопу, за собом оставили и своје заставе, и саборце,
и све своје ствари; онога који се у томе паничном бекству налазио на
зачељу, сматрали су најнесрећнијим. А војници који су се под Хамзином
заставом борили у претходном сукобу на Модрици, сада су се борили
опрезно и били су најспретнији и најбржи у овој бежанији. Колико су у
томе били успешни, толико су више настрадали и крви пролили док су
их Музака и Мојсило у стопу пратили и више њих побили него током
битке. Неке су и живе ухватили.
Ван сваке сумње, била би то још већа победа, бар што се тиче рање-
них, да су хришћани користили стреле и аркебузе. Осим копаља, штито-
ва и сабљи, они ништа друго од оружја нису имали. Када су зашли дубо-
ко у турску земљу, гоњење непријатељских војника постало је опасније
по њих него ли по ове који су бежали, те Скендербег нареди да се по-
тера заустави. Његова војска била је радосна и срећна оним што је ос-
тварила: Турака је погинуло четири хиљаде сто двадесет, заробљен је
велики број непријатељских војника, а сама није имала ни рањених ни
погинулих. Због тога, може се рећи да је хришћанима победа била даро-
вана, а не животима плаћена. И на примеру те необичне победе може
се видети како срећа понекада храбре прати мимо сваке мере и очекива-
ња.

303
 Скендербегова пресуда у спору између Музаке и
Турчина
По кнежевом наређењу, скупљени плен био је војницима раздељен
на равне части, како они који су гонили непријатеља (а нису учествовали
ни у плењењу логора, ни палих војника) не би остали без награде. Уз
похвалу за храброст и учињени подвиг, Мојсилу је дао коња и оклоп
Дебреасов, а некима је, уз плен, дао и по једног ратног заробљеника.
Једног таквог заробљеника, за кога се по држању видело да је племе-
нита и одважна духа, добио је и Музака. Између њих двојице изби неко
неслагање, што на смех натера све који око њих стајаху. Ево како.
Тај млади Турчин заподену разговор са Музаком и упита га за колико
новца би га пустио. Договоре се да га пусти за двеста круна, које му
Турчин истог трена исплати. Када је хтео да се удаљи, Епирац поче да
се смеје и рече му да новац за откуп мора добити од неког другог, а не
од њега. Јер, све оно што је он, као заробљеник, имао при себи, више
му не припада, због тога што ратни заробљеник не може имати ништа
своје док је у ропству. Турчин га је и молио и убеђивао да га пусти, тако
да је на крају, да скратим причу, случај био изнет пред Скендербега.
Обојица су изрекла своје мишљење о спору, да би им Скендербег, пошто
их је пажљиво саслушао, рекао:
„Заиста је ово велика недоумица јер обојица траже оно што заправо
мени припада. Тај новац, Музака, за који нико од нас није знао, нисмо
теби подарили. А ти, младићу, не можеш бити у праву јер сада је твој
живот под влашћу другога и од његове милости зависиш, тако да не
можеш ништа за себе присвојити. Ипак, не би било праведно да себе
заступам и у своју корист пресудим, јер ко то није спреман да суди
праведно када је реч о слободи људи, и ко неће оставити по страни
строгост и права у рату и смиловати се над заробљеним? Зато, Музака,
теби дајемо све што овај заробљеник поседује, а на теби је да му сво-
јевољно подариш слободу, под условом да, ако икада поново падне у
твоје руке, онда можеш чинити са њим све што је по твојој вољи и же-
љи.”
Музака није противречио томе, те се Турчин много обрадовао што је
тако стекао слободу. Скендербег му потом даде његовог коња и оружје,
и овај оде непрестано га хвалећи због милосрђа, и благосиљајући и њега
и његову земљу.

Мехмедова намера да подбуни Скендербегове људе

Пошто су покупили све своје ствари, хришћани су у предвечерје
отишли у Дебар, где су се, понесени својим успешним подухватом, оку-

304
пили да се договоре око наставка рата и узимања непријатељских гра-
дова. Да би се избегао било какав непромишљен потез, одлучено је да
ће најбоље бити ако се сачека и види шта ће после овога пораза преду-
зети турски цар. На све стране послате су уходе, а свакодневно су дола-
зили бегунци из Једрена и других места и прелазили на Скендербегову
страну. Боравили су ту два месеца, после чега је Мојсило са својим љу-
дима отишао ка граници, а Скендербег са Хамзом и осталим кнежевима
и племићима у Кроју.
За то време, поражена варварска војска вратила се Мехмеду. Иако је
видео у каквом су јадном и тешком стању били, није им се смиловао,
није их жалио, нити је за њихове муке марио. Испрва, султана и све
високе царске чиновнике бринуло је што је толико добрих ратника у бег
натерано, иако их је, макар били у очајном и безнадежном стању, било
у толиком броју да су могли победити у свакој бици. А када је велики
Турчин сазнао појединости о месту на коме је битка вођена и какво је
било бројно стање непријатељске војске, још више се разбеснео и наре-
дио да му се склоне с очију. Непрестано их је кривио и корио, викао на
њих и оптуживао за кукавичлук. Насупрот томе, Дебреасови саборци
више су се радовали султановом незадовољству, бесу и надмености јер
су завидели његовом угледу и слави, но што су жалили због свога пора-
за.
Мехмед је заиста био утучен због ове чудесне хришћанске победе,
толико да га је и неки страх обузео. Није могао веровати да се Скендер-
бег усудио да са малом војском тако дубоко продре у његову земљу и
да се на отвореном пољу, пред Пологом, супротстави Дебреасу. Но, пош-
то је чуо сведочанства свих који су тамо били и ни у једном од њих није
нашао било шта опречно, није могао порицати њихову истинитост. Пре-
мишљао се на који начин да се освети за тај пораз. Чинио је то у осами
јер за саговорнике није тражио удворице и ласкавце којих код сваког
владара има у великом броју и који хране његову сујету. Није желео да
слуша празне речи којима ће се омаловажавати хришћанска слава и
подвизи, речи којима ће своје животе ставити њему у службу и којима
ће обећавати да ће надмудрити и савладати Епирца, колико год био он
мудар и лукав, речи којима ће га уверавати да не може свака битка бити
као она на Модрици и да му звезде неће бити наклоњене увек и на сва-
ком месту. То су они који су говорили да нису сви као Хамза и Дебреас,
да ће Скендербег морати да се бори са вишеглавом хидром и да ће се,
када јој једну главу одсече, на њено место појављивати две нове, све
док га једна од њих не буде прождрала. Чак и да га сам Исус својим
рукама штити, како то хришћани кажу, неће се увек моћи одбранити.
Мехмеду није било мрско да му се људи спремно стављају на распо-
ложење и није им желео отворено противречити, али тај лукави лисац
305
имао је нешто друго на уму, други начин да своју освету спроведе без
великог губитка и проливања крви својих људи: Наиме, гледао је да иза-
зове неки немир у земљи свог непријатеља и натера његове поданике
да се побуне јер је знао да онде где не може победити оружјем, ту могу
помоћи ратна лукавства. То је он са успехом чинио и пре, попут Мурата,
свог оца, када је покушавао да загосподари грчким царством. Попут дру-
гих који тако маштају, нарочито када желе присвојити туђе земље, и он
је себи обећао да ће пронаћи неког Скендербегу блиског човека кога ће
искористити за своје злобне намере. И у томе се није сасвим преварио.

Мехмед хоће да поткупи Мојсила

Тада је поред Скендербега било много угледних људи и у државним
и у ратним пословима, али је, по свом угледу и ратном искуству, од свих
њих највише одскакао Мојсило. Скендербег га је волео и ценио више од
свих осталих и у њега је имао највише поверења. Баш због тога, Осман-
лија је хтео њега да искористи и да неким великим обећањима освоји
замак његове верности и оданости Скендербегу. Највеће наде полагао
је у чињеницу да су се Мојсилови поседи граничили са његовим земља-
ма, нарочито око Светиграда. Веровао је да ће му то суседство олакшати
да се са њим састане и договори, те да се цела та замисао спроведе
неометано и у тајности.
Стога, да би отклонио ласкаве предлоге својих дворјана усмерене на
припреме за нови рат, султан им је рекао да освету за сва зла која су
доживели у Епиру, жели да одложи за неку другу прилику. Онда је за
свој тајни наум рекао само једном или двојици својих најближих и нај-
вернијих саветника, па је у ту сврху написао једно писмо управитељу
Светиграда. Учинио је то лукаво јер је, кажу, исто писмо слао и упра-
витељу Охрида. Но, било да је обојици слао писма или не, верујем да је
само са једним од њих двојице целу ту превару спровео у дело. Мислим
да се тако догодило јер је заиста тешко било то извести, и јер је писмо
послато у Охрид (ако је уопште било послато) било без икаквог дејства.
Чим је добио писмо, управитељ Светиграда га је у тајности прочитао
и проучио. Био је срећан што по наредби господаревој може учинити
све што је у његовој моћи јер је веровао да ће за то сигурно бити богато
награђен. У писму је стајало да, у име Мехмедово, треба да одабраној
особи понуди новац или поседе, било у земљи турског цара или, ако
више жели, у Епиру, с тим да, заузврат, треба да се некако отараси Скен-
дербега или, ако то не може, да га напусти и пређе на страну Османли-
јину. И још је штошта друго саветовано како би ту особу требало при-
волела да то учини. Управитељ је тачно знао шта треба да ради, иако
се Мојсилово име није у писму спомињало.

306
 Мојсило одлучује да изда Скендербега
Од управника Светиграда тражено је да тај задатак обави чим му се
укаже прилика, на начин за који сам сматра да ће бити на корист и добро
његовог величанства. Тај варварин све је запамтио и на вешт и лукав
начин успео је наговорити Мојсила да се са њим састане. Наиме, да би
цела ствар лакше прошла, посао је поверио једном својем слуги, хриш-
ћанину, пореклом Епирцу, уз обећање да ће и њега и цео његов дом
учинити богатим ако убеди Дебранина да се састане са њим. И тог је
момка овај управитељ послао Мојсилу. За спровођење дела тог најпогод-
нија је била ноћ по којој је овај Епирац, добар познавалац свих тамош-
њих путева, брзо успео доћи до места у којем је Мојсило обитавао са
својом посадом.
По доласку овога непријатељевог гласника, Дебранин је пристао да
разговарају насамо. А гласник, пре него што му је рекао због чега је
дошао, најпре га је замолио да, ако може, пође у Светиград. Али када је
Дебранин то одбио ругајући се таквој дрскости неверника, гласник му
поче ласкати и хвалити његове врлине, да би му тек после тога саопш-
тио намере и замисли султанове. Те су речи биле по вољи Мојсилу и
годиле његовом уву, те он прогута мамац; таква је несталност код људи,
нарочито код ратника. Највише му је ласкало када му је гласник рекао
да га велики цар турски толико цени да га сматра јединим вредним међу
цветом све властеле епирске коме се може обратити и писмом и речима.
Ласкало му је то, уместо да поцрвени до срамоте што је постао један од
очајника изабраних да буду средство за увођење у издају, тај најомра-
женији злочин. Али то је људска исквареност, похлепа за земаљском
славом, такви су славољубље и жудња за величином, која човека тера
да заборави на своју част, на своју људскост и на своје дужности.
У том тренутку, ни по речима ни по држању Мојсиловом, овај лукави
гласник није био сигуран да ли је његова понуда прихваћена или одби-
јена. Чини се да је слуга Сотонин ипак нешто наслутио, те се, не задржа-
вајући га више, вратио у Светиград, уз обећање да ће се ускоро вратити.
Извештаји кажу да је Мојсило, када су га његови војници питали о чему
је разговарао са тим гласником, одговорио да је то ухода који му је донео
неке вести из околине Светиграда и да ће му оно што је сазнао корис-
тити у обављању дужности. Војници су му поверовали јер је гласник
личио на хришћанина и по изгледу и по говору. То с једне стране, а са
друге, није било разлога да се сумња у верност и оданост Мојсилову, ко-
ме је Скендербег повременио поверавао целу државу, као оно током оп-
саде Дања, када су Мустафа-паша са једне стране, и Венецијанци са
друге, покушавали да заузму Епир.

307
 После тога, Дебранин је постао некако утучен и повукао се у себе,
више но што је имао обичај да буде. Претпостављам да је такав постао
из гриже савести која га је непрестано морила. Присећао се како се кнез
према њему лепо односио и са каквом уљудношћу опходио, и каквим га
је доброчинствима обасипао. А сада... да ли он заслужује толику незах-
валност и да му се великим злоделом узврати. Размишљао је о томе да
би свако био задовољан са таквом влашћу, моћи и угледом које је код
Скендербега он имао, али му се стално наметала и мисао о великим
наградама и благу које му је нудио Мехмед. И чинило му се да већ види
владарску круну, жезло и власт, све оно за чим смртни људи највише
хрле, да седе изнад других и свима буду господари.
Док је тако размишљао и разне му мисли кроз главу пролазиле, са
великим нестрпљењем очекивао је повратак свог „уходе”; био је то јасан
знак да се срце његово искварило. О, безбожних ли и покварених ушију
које су тако лако послушале онај зао глас! Мојсило, незахвалниче најве-
ћи, како ли те твоја несталност натера да прекршиш дату реч, погазиш
своју оданост, и да се завериш против своје земље, свога кнеза, против
сопствене части и достојанства, само због неког сулудог уздања у нешто
боље, уистину сумњиво и непоуздано?
Док је Дебранин био морен својим мислима и савешћу, дође онај
„добри” гласник опет код њега, да га својом слаткоречивошћу и бројним
и богатим даровима придобије. Мислим да Мојсило није прихватио пок-
лоне, али је зато постао склонији да почини издају. Одговор који је дао
гласнику откривао је болест његовог ума јер му рече да више не долази,
да се понизно захваљује султану на указаној части и поверењу и да му
више неће бити непријатељ. И тако, док је Скендербег не знајући за на-
мере Мехмедове, слао уходе на разне стране да открију шта султан на-
мерава да учини, неверници су му припремали замку и претили великом
опасношћу.

Скендербег од напуљског краља Алфонса тражи

помоћ у рату против Турака
Раније је речено да су Епирци одложили рат и опсаду градова за
другу годину, за време које су унапред одредили. Када је то време дош-
ло, а никаквих вести о покретима из Једрена није било, Скендербег стаде
мислити шта би најбоље било учинити и шта је неопходно обезбедити.
На крају, пошто је сматрао да његови људи, одлични у борбама прса у
прса, нису најспретнији у освајању градова, одлучи да затражи помоћ
од Италијана које је пратио глас да су одлични баш у опсадним борбама.
Како је сицилијански и напуљски краљ Алфонсо, кога смо већ споми-
њали више пута, столовао у Напуљу, не много удаљеном од Епира, Скен-
дербег, који је, као и сав хришћански свет био у добрим односима са
308
њим, науми да баш од њега затражи помоћ. Био је уверен да је он, је-
дини међу хришћанским кнежевима и савезницима, спреман да помогне.
Зато је пре него што ће почети да купи војску, наложио двојици углед-
нијих епирских племића да са два већа брода крену пут Напуља и краљу
Алфонсу однесу његово писмо и разне богате поклоне. Неки тврде да је
од краља Алфонса тражио да га узме у заштиту (како би могао, с раз-
логом, да му пошаље помоћ), али се то у писму не помиње, због чега не
бих могао рећи да је то истина. Писмо је гласило:
„Најплеменитијем и непобедивом владару Алфонсу, краљу Арагона,
Напуља и Сицилије, жели мир и благостање Скендербег, кнез Епираца.
Наши ратници, највећи хришћански краљу, знају да се боре једино
на отвореном пољу, али не знају како се освајају зидине и тврђаве. А
како чујем, ви Италијани сте веома вешти у томе, и уживате чинећи то.
Зато нам је у овом тренутку потребна ваша помоћ, коју бисмо желели
да нам пошаљете. Неверници су заузели неке наше градове у Епиру, те
сам ја дуго времена сањао да извадим тај трн из своје ноге, ако буде
Божија воља, но, сталне ратне недаће никако ми нису дале да то до
данас остварим. Како бих испунио тај свој сан, одлучио сам да кренем у
поход сада, када је време најпогодније и када нам то мировање Мехме-
дово омогућује, а кога смо у две недавне битке поразили. Већ из ових
неколико редова можете видети шта нам је потребно. Све је остало
спремно и само на вашу помоћ чекамо, ако је по вољи Вашем Величан-
ству, да нам пошаље борце с аркебузама и самострелима, веште у борби
на даљину. Осталих војника наша земља је пуна.
Срећни ли су Напуљ и Сицилија када имају таквог краља као што је
Алфонсо у којем је ризница свих врлина човечијих. Кад год нам је била
потребна помоћ, у миру и у рату, ваш народ нам је помагао. Држава је
наша унапређивана вашим законима, а наше ратове водили смо вашим
оружјем. Толико ценим вашу љубав, добру вољу и ваша неизмерна доб-
рочинства да често пожелим (иако можда претерујем у томе), ако би ва-
шој земљи била потребна помоћ, да испробате наше пријатељство, а не
само да ви другима помажете и добро чините. Мени је стало да неким
великим и вредним поступком искажем своју оданост и вечну наклоност
Вашем Величанству.”
Када су изасланици његови однели то писмо, Скендербег је кренуо у
Дебар, у којем је стајала посада на челу са његовим синовцем Хамзом и
његовим зетом Музаком, као и неким другим племићима, које је тамо
сазвао да би се договорили шта даље да чине и како да окупе војску. А
када је стигао тамо, питао је Мојсила да ли је шта сазнао од важности
за њихову земљу, с обзиром на то да је био најближи непријатељу. Ње-
гов одговор био је кратак: „Нисам ништа чуо осим што сам недавно био
разговарао са једним човеком из Светиграда, не бих ли од њега сазнао
309
има ли начина да се то место освоји, али он ми се заклињао да је оно
тако добро чувано, и дању и ноћу, и обезбеђено са свим залихама, да
се не може ни на који начин освојити.”
Тако му је рекао јер је страховао да Скендербег не крене на Свети-
град и тиме га онемогући да испуни обећање које је дао султану. Стога,
гледао је да Скендербега усмери у опсаду Београда.
Када је Мехмед чуо шта је Мојсило одговорио ономе гласнику из Све-
тиграда, много се забринуо будући да није имао никакав доказ да ће
Мојсило одржати реч. Али, с обзиром на то да је имао пречих брига око
Грчке, против које је тада покренуо рат, одложио је на неко време свој
поход на Епир јер није могао тамо ићи лично, нити је могао послати
довољно велику војску да обави толико важан задатак. Није желео ни
да мањим војним јединицама узнемирава непријатеља упадима на ње-
гову територију јер је сматрао да то не би било достојно његове вели-
чине, нити би ичему користило. Стога, поново је послао писмо управи-
тељу Светиграда подсећајући га на задатак и подстичући да настави с
убеђивањем поменутог хришћанина.

Напуљски краљ Алфонсо одговара на писмо и шаље

помоћ
Док је мир још трајао, краљ Алфонсо је примио посланство и писмо
Скендербегово. Чим је видео „шта му књиге кажу”, одмах је окупио људе,
хиљаду пешака, петсто аркебузира и остале са самострелима. Он је хтео
да их пошаље и више, али Скендербегови изасланици рекоше да места
која ће бити нападнута нису велика, те да Епир има довољно вештих
стрелаца. Уместо бројнијег људства, они су тражили опсадне справе и
топове. Добили су и једно и друго, а уз топове и потребан број тобџија.
Поред тога, краљ Алфонсо им је у знак пријатељства, али и да би се лак-
ше поднеле ратне недаће, послао и велике количине жита и друге робе,
као и два добро опремљена пловила. А када су се војници укрцали у
пловила у Јадранском мору, или у Венецијском заливу, краљ им је по-
желео да их Бог чува и да им ветрови буду повољни.
Недуго затим, преко Гилберта Ортафана, витеза велике храбрости и
искуства, послао је још разне робе, као и писмо Скендербегу, у којем му
је захвалио на лепим поклонима и племенитим жељама. Поручио је још
да му се може обратити за помоћ када год то буде потребно, а њему ће
бити драго да на тај начин јавно искаже своје пријатељство. Што се тиче
послатих војника, потврдио је да су они заиста вешти у освајању јаких
тврђава и градова. И не само у томе, они су вешти и у освајању женских
срца, тако да епирски кнез треба да припази на њих, како не би, због
жена, борбу против непријатеља заменили борбом с Епирцима испред
њихових домова.
310
 Ношени повољним јужним ветром, Италијани су угодно пловили и за
неколико дана стигоше у Епир. У време кад су се искрцали и са свом оп-
ремом кренули према Кроји, кнез епирски још је боравио у Дебру, где је
приводио крају окупљање своје војске и добро пазио да ли има каквих
покрета међу Турцима. Када је све послове посвршавао, вратио се са
војском у Кроју. Тамо се придружио Италијанима за које је знао да ће
доћи.

Мојсилов изговор да не крене са Скендербегом у поход

Мојсило је остао у Дебру с посадом од хиљаду коњаника и исто то-
лико пешака, иако је Скендербег желео да сви они крену са њим. Више
пута га је и позивао да то учини, чак је и нудио да га неко замени на
граници. Биће да је предвиђао да се спрема нека несрећа, као што се
често дешава да нас подсвест упозорава да ће се нешто десити, иако не
можемо објаснити како и зашто. И многи други су га убеђивали и молили
да са њима крене у опсаду Београда, али се он, држећи се чврсто свог
обећања датог оном невернику, довијао и правдао на разне начине. Као,
није добро да се цело то подручје остави без војске и буде препуштено
на милост и немилост варварину јер је Београд на другој страни земље,
више од двеста километара удаљен од Дебра; да се опседа Светиград
који је у близини, и он би им се придружио. Осим тога, нико не може
боље од њега чувати његов крај, дебарски. Рекао је још и да је он нес-
рећнији од свих што не може учествовати у тој опсади, бар из два раз-
лога: он је тамо могао стећи нову славу, а његови војници би, у виду
плена, имали велике користи од тога. Али, нека, имаће он довољно
посла и овамо јер Мехмед неће седети мирно кад чује да је Београд под
опсадом. Лако се може десити да ће турска војска одмах напасти Дебар,
да би после тога кренула и на Епир, како би Скендербега одвукла од
Београда.
Сви су ове његове речи прихватили као разложне и нико није помис-
лио да би све те изговорене речи биле лаж и његово лукавство. Толико
су му веровали да су пристали на његов захтев да повећа посаду.

Дочек напуљске војске у Кроји и Скендербегов говор

пред поход на Београд
Када се Скендербег примакао Кроји, италијанска војска краља Ал-
фонса кренула му је у сусрет. Дочекали су га радосно. Њега су уз велико
весеље отпратили до града, док се његова војска улогорила ван зидина.
Алфонсови изасланици предали су му новац, а потом и писмо које је од-
мах прочитано пред целим збором и (због оних „освајача женских срца”)
на смех натерало све присутне. У краћем пропратном говору, Кастриот
је похвалио великодушност краља напуљског и његову наклоњеност
311
народу епирском, после чега је своје саплеменике позвао да се према
придошлим странцима опходе у складу са њиховим позивом и чином, те
да се за њих спреме свечани дочек и гозба. Дотле, требало је да тобџије
донесу топове и сву пратећу опрему.
Када је све то било обављено, Скендербег је, праћен мноштвом на-
рода, отишао у свој логор. Ту је обавио смотру целе војске, после чега
су се сви помолили Богу за победу у боју и за срећан повратак домовима.
А онда, Скендербег се обрати војницима спремним за полазак и у очеки-
вању да се огласе трубе и добоши:
„Добри јунаци моји, једанаеста је година откако смо ослободили зем-
љу епирску коју су наши преци морали предати варварима, више из
нужде и зле судбине, него ли из страха. Сада је дошло време да све своје
снаге покренемо и из земље једном за увек протерамо све невернике и
наметнемо им јарам, као што смо га, Божијом милошћу и неизмерном
вашом храброшћу, збацили са својих плећа. Стога, ако вам смрт Мурато-
ва даде доброг повода за славље, сада је лепа прилика, када је Муратов
син ту, да задобијете још већу славу. И сами сте недавно извојевали по-
беде над њим, тим тиранином који вас хтеде изиграти. На једној страни,
сахрањивао је оца, док је на другој од вас тражио мир, под изговором
некаквог наводно добронамерног вазалства. Када смо то одбили, поку-
шао је да нас силом на то натера, тако што је овамо слао своје војско-
вође и војнике да купе харач по свој нашој земљи. Али, поља Полога и
долине Мокре могу посведочити да харач нису наплатили и да су у свему
томе они прошли лоше.
Такав развој догађаја тражи од нас да довршимо оно што смо запо-
чели. Између осталих, Београд изгледа обећавајући, и зато ћемо га опсе-
дати све док то вама буде одговарало. Али, ако се због ратне среће или
пркоса његових бранилаца опсада превише одужи и потраје, прекину-
ћемо је крајем јесени. Ипак, рачунајући са вашом доказаном храброшћу,
оволиком добром војском и оволиким опсадним справама и топовима
које нам је послао добри сицилијански краљ, уверен сам да нећемо мо-
рати остати толико дуго. Поред тога, као што сами знате, Београд је град
хришћански, настањен сународницима и пријатељима нашим, град који
је Мурат на превару отео по смрти Теодора Короне, последњег господа-
ра тога града. Има много староседалаца у том месту, а њихова је највећа
жеља да се ослободе од власти неверничке. Верујем да ће нам они сви
прискочити у помоћ када дођемо тамо, тако да ће непријатељ бити на-
паднут и споља и изнутра. Зато, хајде, добри саборци моји, браћо по
оружју, у Божије име кренимо одлучно и храбро, да помогнемо онима
који нашу помоћ очекују! Не штедите их ако се покажу зли и пркосни.”

312
 Тануш започиње опсаду Београда
Када је завршио говор, сва војска га је радосно и уз клицање поздра-
вила. Убрзо пошто су кренули, Скендербег заустави војску јер још нису
биле послате извиднице да осмотре терен, нити су војни заповедници
отишли да пронађу место прикладно за логор. За те послове задужен је
Тануш, те се он са три хиљаде коњаника одмах запутио ка Београду.
Пошто је и конвој са храном упућен за њима, и Скендербег је могао кре-
нути са главнином војске.
Глас о њиховом доласку брзо је стигао до Београда. Житељи града
били су о свему на време обавештени, тако да хришћани нису могли да
их изненаде нападом или неким лукавством; јер сељани су ушли међу
градске зидине, пошто су покупили све жито и друге залихе, ништа не
оставивши на пољу. А тада је било лето. Како су они све однели у град,
војници и иначе склони пљачки и жељни плена, нису имали шта да оп-
лене, па су се припремили да земљу пустоше огњем и мачем. И учинили
би тако да их у томе није спречио Тануш коме је наређено било да то не
допусти.
Пошто је поставио страже на свим странама, Скендербег је неометано
и у миру сместио своју војску испред зидина. При томе, није нападао
становнике ни речима ни делом. А ни одбрана није ништа њима чинила,
већ су стајали у граду мирно и у тишини. Једино што је извесно било,
јесте да је број стражара и осматрача повећан, чиме је постигнуто да се
становништво осећа сигурније.

Однос Турака према хришћанима у Београду

Турска посада у Београду била је веома јака, бројала је најмање хи-
љаду војника. Хришћана је у граду било за трећину више, али нису има-
ли ни снаге ни услова да се подигну на оружје. Војницима је било
свеједно да ли ће им жене и деца остати у граду или отићи из њега, али
нису знали шта да раде са мушкима, да ли да их оставе унутра или да
им дозволе да напусте град. Нису им веровали због њихове друкчије
вере и обичаја, мада им је сумњу умањивало то што су ту живели дуго
времена, што се Османлија добро и пријатељски односио према њима,
а они никада нису показивали склоност ка неверству и издаји. Осим тога,
посада је у својим рукама имала сигуран залог њихове верности: жене,
децу, родитеље, куће, имовину...
Све то имајући у виду, посада скоро да се и није бавила њима. Упра-
витељ је хтео да сви остану у граду, али је желео да буде сигуран у
њихову верност јер они су за њега били туђини. Како се не би десило
да се они дигну на оружје у тренутку кад непријатељ нападне, затражио
је од најстаријих и најугледнијих хришћана да дођу код њега и договоре
313
се. Дуго је, насамо, са њима разговарао, о рату, о опсади коју су Епирци
започели, да би, на крају, како се војници не би побунили против њих,
затражио сигуран доказ њихове верности. Рекао им је да он не сумња у
њихову верност, да им верује колико и себи и целој војној посади, али
мора да задовољи жеље других, оних који су, у интересу своје безбед-
ности, тражили гаранције да неће бити у исто време нападнути са две
стране.
Београђани су исказали жаљење што о њима влада такво мишљење,
иако нису никада ништа урадили због чега би Турци требало да их тлаче
и да им не верују. Не знају откуд таква сумња у њихову верност, осим
ако није проблем у томе што су они хришћани и епирског рода. Сматрали
су да није у реду што се тако опходе према њима када они немају раз-
лога да се буне и не могу имати већу слободу и веће допуштење да уп-
ражњавају своју веру од оне које им Мехмед тако благонаклоно даје.
Рекли су да је бесмислено оптуживати их да се желе приклонити Скен-
дербегу јер Београд никад није био део његове земље и под његовом
влашћу, као и да Београђани презиру Кастриотову власт, толико да би
пре поднели све могуће невоље него што би се њему покорили. На крају
су додали да би било разлога за сумњу у њих када би било живих по-
томака Теодорових који би тражили свој положај и земљу назад, али
сада, кад је Теодор мртав, без порода, пријатељство и савез с Епирцима
нестали су заједно са њим. Од његове смрти, они су увек прихватали
власт Османлијског царства, којем су посветили своју земљу, своју сло-
боду, своје жене и децу, своја тела и сва своја добра. Други залог своје
верности нису имали, и нису могли посади градској дати боље доказе
од оних које су Мурату дали.
Варварин је више обратио пажњу на њихово држање него на њихове
речи, али је ипак рекао да га је врло обрадовало жаљење које су ис-
казали. Без обзира на тако лукав одговор, хришћани су му морали дати
одређен број талаца. Када су то учинили, он их остави на сигурном, у
тврђави коју су чували Турци. Послао би их он и у Једрене, али није то
могао учинити јер је град већ био под опсадом.
Када је то сређено и сва сумња „отклоњена” таоцима, када је сваки
део града и зидина прегледан и проверен и када је, за случај каквих не-
наданих невоља, постављена јака стража на тргу, управитељ је сматрао
потребним да охрабри грађане и војнике:
„Ако има ишта што би један војни заповедник требало да каже својим
војницима, или ако мој говор, Београђани, треба да вас охрабри и ојача
ваш дух, знајте да ме је непријатељ који стоји пред вашим очима у томе
омео, јер нема бољег охрабрења, чак и за највеће кукавице, од саме
опасности која прети од непријатеља. Није њихово да вас подигну на
ноге и охрабре, као што чине заповедници војницима својим, као што ја
314
то чиним вама, али они вас приморавају да се дигнете на оружје. Ако не
будете срчана и разборита духа, они ће свој голи мач наслонити на ваше
грло и везаће вас гвозденим ланцима.
Пред собом сада видим охолог и гордог Скендербега, крвожедног и
окрутног. Чујем како вас позива да му се покорите и да му постанете
робови. Запушите уши своје, преклињем вас у име Бога, запушите уши
и не слушајте га, не слушајте њега који жели вашу пропаст и ваше пони-
жење. Храбри људи не одговарају устима, већ оружјем у рукама. Нисмо
се дигли на оружје да би нас они разоружали пуким речима, и нисмо
затворили капије да бисмо их сада од страха отварали. Нека наши не-
пријатељи сами пробају да уђу, ако ће им судбина то дозволити. Што се
нас тиче, ми се њих не плашимо ништа више но што се плашимо да ће
овог трена на нас пасти небо.
Зар је могуће да се Светиград, смештен усред непријатељске земље
и са мањим бројем бранилаца, успео одбранити од Епираца и одржати
непобедивост Османлија у Епиру? Ево, нека нам и подвиг нашег непри-
јатеља послужи за пример. Како је Кроја онако лако и пркосно успела
одолети сили читаве Азије и Европе? Како је поред порушених зидина и
утврда успела успела да се само упорношћу одржи и вечну славу зас-
лужи? Па зар ћемо се онда ми, поред изобиља свих ствари које имамо и
помоћи која може стићи из Једрена, зар ћемо се уплашити пред једном
шаком разбојника? Зар ћемо их гледати у страху, њих који су само обич-
ни лупежи и разбојници?”

Скендербегов напад на Београд

Овај кратак говор тако је охрабрио војнике да су, као што обично
бива у таквим случајевима, неки од њих тражили од управника да их
пусти из града и нападну непријатеља. Наравно, он их је одбио јер му
је јављено да је Скендербег долазио до града, тако да је било и мало
простора за окршај, али и мало времена да би се могло безбедно изаћи
кроз капију. Око десетог часа, пред градом су се појавили епирски од-
реди. Највећи део од осам хиљада коњаника и седам хиљада пешака
улогорио се на пољу пред зидинама, а они остали по околним брдаш-
цима. Пошто су се одморили, сваком одреду додељено је по једно под-
ручје за опсаду. Топови су постављени на места са којих ће се најлакше
гађати на зидине. Све то било је припремљено до ноћи, тако да су код
опсађених (који су сва та дешавања, као и застрашујућу појаву хришћан-
ске војске, посебно топова и опсадних справа, могли пратити са зидина)
спласнули и пркос и неустрашивост.
Одмах по изласку сунца, топови су почели да грме и руше зидине и
куле, тако да су се браниоци, док су поправљали зидине, договарали
шта би било најбоље да чине. Питали су се да ли да траже преговоре
315
или не, пре него што непријатељ крене да се пење на зидине и пре ју-
риша на град. Страховали су, наиме, да ли ће успети да се одбране и да
ли ће после, у јеку борбе, непријатељ уопште хтети да преговара кад
види да им је победа на дохвату руке. Ипак, управитељ није хтео прис-
тати на преговоре, уверен да опасност није тако велика и да никада, ако
затреба, неће бити касно за тај понижавајући чин. Тада су се сви умири-
ли и нису више о томе бринули.

Београђани траже примирје

И следећег дана настављено је са гађањем јер зидине још увек нису
биле довољно порушене да се град може напасти и војници у њега ући.
Стога, топови су продужили да дејствују, тако да је на крају другог дана
јарак био испуњен камењем порушених зидина. Скендербег је тада наре-
дио да се престане са гађањем, а да следећег дана, у зору, војници буду
спремни за јуриш на град.
Тако је и било. Сутрадан су заставе изнете и војници су уз покличе и
велику вику, одлучно и у савршеном поретку, кренули према зидинама.
Али тада, изненада, из града се појавише два човека који, пошто су изве-
дени пред кнеза, поставише питање под којим би се условима град могао
предати. Скендербег им рече да сви који се предају могу слободно отићи
са својим оружјем и стварима, док све остало припада победнику. Када
су се ови гласници вратили у град и рекли осталима услове предаје, сви
су се растужили због тако тешких услова који им се намећу, будући да
је сад све било у релативно повољном стању. На то су могли пристати
кад би били у очајном стању и кад би град био скоро освојен, а они сами
проређени.
Цела посада била је утучена јер их је страх наводио на најцрње мис-
ли. Хришћани у граду нису ништа рекли, иако би по назначеним услови-
ма изгубили своје куће и сва своја добра. Ипак, надали су се да ако град
падне у руке хришћанске војске, да ће од кнеза епирског моћи да добију
шта год да затраже, тако да нису показивали шта мисле о томе и о ус-
ловима предаје, да се не би опет појавила сумња у њихову верност. Када
их је управитељ града питао за њихово мишљење, они му нису открили
своје мисли, већ су му одговорили да од њега не очекују питања, већ
заповести и да све што он одлучи да је на добро и корист свих њих, они
ће се са тим сложити, било да се одлучи за борбу или за предају.
Велики део тог дана прошао је у расправама, да би на крају било од-
лучено да се тражи примирје на тридесет дана. Уколико им за то време
не пристигне помоћ, повиноваће се постављеним условима предаје. Уис-
тину, они су се надали да Мехмед неће трпети такво понижавање, већ
да ће убрзо са војском доћи, он главом, или ће им некога послати, с об-
зиром на то да су га још пре доласка Танушевог обавестили о нападу
316
непријатеља на њихов град. Надали су се да ће на тај начин успети да
своју слободу и свој град очувају без икаквога губитка и проливања
крви. Ако би хришћани одбили њихов предлог, били су спремни да свом
снагом бране зидине и да се пркосно супротставе својим непријатељима.

Скендербег се саветује са својим људима око предаје

града. Примирје закључено на шеснаест дана
Када су гласници поново дошли код хришћана са понудом за примир-
је, Скендербег се само насмејао њиховим захтевима и поручио им или
да дају бољу понуду, и то што пре, или да се спреме за општи напад. На
крају, кад је видео да они не попуштају нимало, те да не пристају на
примирје краће од предложеног, он се поче жестити. У то паде ноћ, због
чега се одложише и преговори. Скендербег потом сазва своје људе да
се договоре шта да чине. Неки од његових старешина и најстаријих вој-
сковођа сматрали су да не треба одбити њихове захтеве, већ да треба
упорно тражити да време за примирје скрате што је више могуће. Тако
су говорили позивајући се на претпоставку да ће се град тешко освојити
јер се налази на врху планине и јер му због бројног стења око града није
лако приступити и попети се до њега. Такође, зидине су му довољно
чврсте и, због тога што би и топови слабо шта могли постићи, опсада би
трајала веома дуго. И, оно што се не сме заборавити, било да се понуда
бранилаца прихвати или одбије, јесте могућност да ће им султан послати
помоћ. У том случају, опасност за хришћане биће велика јер ће их опса-
да у међувремену врло изморити и отежати отпор неверничкој војсци.
Зато је боље, тврдили су, да услове прихвате јер ако султан не дође,
или се његов долазак одужи, заузеће град без икаквог губитка у људ-
ству. Ако, пак, и дође у помоћ, онда ће моћи да одаберу и прилику и
време кад ће напасти ту нову војску. Све ће, дакле, испасти на добро:
извојеваће победу и увећати славу, као оно када је са исто овако малом
војском извојевао памћења вредну победу над Али-пашом. Штавише,
тврдили су они, Мехмед је потпуно прекинуо освајања у Епиру због своје
превелике и незасите жудње за Константинопољским царством. И, уза
све то, они су убеђени да Београђани траже примирје само зато да би
одложили предају. Рачунају, тако, да их турски цар неће кривити што
су се брзо и срамотно предали, и да ће им опростити и смиловати им се
када буду протерани из града и без ичега остали.
Скендербег се насмеја на ове њихове речи, и одговори им:
„Видим да су се Епирци толико заситили победа да су се нешто про-
менили и од мушкости изгубили, и да им сада смета врелина лета исто
као што им је хладноћа и мраз сметала претходне зиме. Чини ми се да
неку несрећу дозивају да их задеси, не дао Бог, да их због њиховог не-
мара и лењости мало опамети. Па зар нисмо довољно пута до сада били
317
лаковерни? Зар се не сећамо да су нас на исти начин преварили у Све-
тиграду? Шта ћемо радити када истекне примирје, а они своје одлуке
промене и покажу своје праве намере? Тада ћемо скупо платити своју
лаковерност и узалуд се кајати због времена утрошеног на ишчекивање
да ли ће одржати задату реч. Колико год да нам препрека на путу стоји,
и шта год учинио султан, ми опет не треба да због тога одлажемо оно
што нужда од нас захтева да учинимо. Ако се и деси да током опсаде
града њима пристигне помоћ из Једрена, ми имамо довољно снаге да се
од њих одбранимо. Осим тога, Дебар је у сигурним рукама, јер тамо на
граници стоји Мојсило са својом дружином.”
После дуготрајног расправљања и договарања, Скендербег је ипак
прихватио мишљење већине. О трајању примирја нису се лако сложили,
али су се на крају договорили да траје шеснаест дана. Након закључења
договора о предаји града, Скендербег се посветио постављању осмат-
рачница и страже на свим странама, те је, поред уобичајеног броја стра-
жара под вођством Танушевим, одабрао и двадесет пет разборитих вој-
ника да са једне планине недалеко од логора мотре на долазак неп-
ријатеља. Уколико би непријатељ био примећен, ватром ће то јавити (а
сами ће се брзо вратити у логор), како би се војска могла на време прип-
ремити за борбу.
Поред тога, да би се војска могла добро одморити и да би имала до-
вољно простора да се склони у хладовину, са Хамзом и неколицином
војсковођа, као и са три хиљаде коњаника и хиљаду пешака, Скендербег
је отишао на планину надомак града и тамо свој привремени логор уре-
дио. Топове је поставио тако да буду спремни за дејство, уколико би
Турци изненада излетели из града и покушали да га нападну. Музаки и
Танушу наређено је да се са преосталом војском улогоре у подножју исте
те планине, ради сигурности и једних и других. Војницима је речено да
се одмарају од ратних дејстава све док не истекне договорено примирје.

318
 Осмо поглавље

Мехмед прекида поход на Константинопољ због

опсаде Београда
Обично се глас о важним догађајима брзо шири, брже од ветра, па је
тако било и са опсадом Београда. Глас о томе дошао је до Мехмеда док
је ишао са заставама у освајање Грчког царства, ради уништења цара
грчког и на пропаст народа Божијег. Охолост и неустрашивост тог мла-
дог цара жудела је за освојењем свеколиког света. Није се задовољавао
земљама наслеђеним од оца, гледао је да превазиђе славу свих својих
претходника. Загледан у висине, био је одлучан да изведе поход на по-
носни и величанствени град Константинопољ, зато што сматраше вели-
ком срамотом по своју част да се назива царем Грчке, а да нема под
својом влашћу престони град грчкога царства. Осим тога, тако млад и у
цвету своје снаге, мислио је да освајањем једног тако моћног града до-
сегне непорециву славу и част, да тим великим подвигом постане славан
у целом свету, уздигне себе до несагледивих висина и вечног памћења,
и да све народе света застраши тим изванредним делом. На тај подухват
терало га је и то што нико од његових претходника, иако су то више пу-
та покушавали, није успео да га освоји.
Зато, чим је чуо за дешавања око Београда, много се узнемирио. По-
чео је да се жали на судбину јадајући се непрестано што му је пореме-
тила наум и, можда, из руку истргла прилику да једним тако великим
подухватом стекне и корист, и срећу, и славу. Гнев га је обузео толико
да се цело његово расположење огледало у питању докле ће му тај нес-
рећни Епир наносити невоље и несрећу, и докле ће га спречавати да
лако остварује своје жеље.
И, тако, Мехмед би приморан да привремено одложи рат против Грка,
те да све своје бриге и мисли усмери ка Београду, иако су га поједине
паше убеђивале да не одустаје од замишљеног похода и да због једног
безначајног градића у Епиру не прекида већ започете велике краљевске
припреме. Мехмед им је одговарао да га његови преци нису учили да
препусти непријатељу ишта што је његово док он сам иде у освајање
туђег, и да сваки победоносни поход сматра ништавним и неславним ако
319
буде упрљан и најмањим понижењем. Питао их је да ли је добро и по-
хвално да владар на једној страни шири границе свог царства, док их
на другој он смањује. И питао их је како да очекује од људи да се сми-
рено боре у Романији када сам непрестано мора бринути како онај злоб-
ни бегунац, Скендербег, вршља и осваја по Македонији, како уништава
и пустоши земље њихове браће и сабораца? Истина је да ће рат против
Грка донети Турцима већу славу и велики плен, али губитак Београда
нанеће Турској штету коју не би могла накнадити ни освајањем читавог
Леванта.
Велики владари и освајачи морају бринути о томе да им углед буде
чист и неокаљан, и пред њиховим и пред будућим поколењима. Па им
рече: „Константинопољ нам не може никуд побећи, док Београд, једном
када буде одузет из власти османлијске, биће га тешко повратити. Прво
треба угасити пожар у своме дворишту, како се не би проширио на око-
лину, а бунтовност оног охолог и дрског народа не треба оставити не-
кажњеном и непокореном. Кроја треба да нам буде за пример и опомена,
град који је још увек независан и у добром стању, град који се уздиже
изнад свих осталих градова Епира, хвали се славом и ликује над нашим
ранама и недаћама које нам је задао, а које смо ми оставили неосвеће-
ним на срамоту имена османлијског.”

Турци се труде да очувају освојене земље

Султану су паше говориле да је Београд добро утврђен и да је потпу-
но опремљен за одбрану. Довољно би било да им пошаље један одред
као помоћ, пошто га непријатељ не може освојити, тако да не морају
прекидати поход на Романију. Но, узалуд су га убеђивали јер се он твр-
доглаво држао става да се од рата у Епиру не сме одустати. Било би за
њега велико понижење да Епирци неометано наставе с опсадом Београ-
да. Истина је, у то вас уверавам, да ниједан други народ под капом
небеском није толико упоран у очувању освојених земаља као Турци. За
њих нема веће срамоте и понижења него да им непријатељ одузме и
само једну стопу освојене земље, или да им имало помери границу. У
вези са тим, неће сметати ако поменемо један догађај из недавне прош-
лости, из времена Бајазитовог.
Наиме, Мађари су једном приликом подигли неку дрвену кулу близу
Дунава, која је служила за све осим за рат и, заправо, није ни била
вредна помена. Када је Бајазит чуо за то, није се могао уздржати, већ је
одмах, уз огромне трошкове, окупио велику војску само да би срушио ту
кулу. И није хтео послати неког свог војсковођу, већ је лично кренуо у
поход, успут харајући и пустошећи сву околну земљу. Мађари су смат-
рали да је најбоље не излазити му у сусрет него га пустити да чини шта
хоће. Тако су и урадили. Смејали су се том будаластом и бесмисленом
320
поступку и, чак, нису ни придавали неки значај причињеној штети. На-
против, пожелели су му још много таквих „славних” дела и „победа”.
Небитно је да ли такво турско понашање треба хвалити или не, али је
сигурно да они увек и на време одговоре на све искрсле невоље, док ми
мислимо да нема разлога за страховање све док пожар не доспе до
нашег дворишта. И у таквом случају, ми чекамо све док се не запале
кревети у којима лежимо, а ватру почињемо гасити тек сутрадан, када
буде касно и ми скончамо у пламену.

Себалија креће на Скендербега са четрдесет хиљада

војника. Мехмед смера да убије Скендербега
Велики Турчин предузео је све да своје намере спроведе у дело, те
је Себалију, војсковођу лукавог и досетљивог више него храброг и од-
важног, који се неколико пута до сада опробао у борби против Скендер-
бега, одабрао да предводи поход у Епир. За ту прилику, дао му је четр-
десет хиљада коњаника, све искусних ратника. Пре поласка, Мехмед га
позва себи. Дуго је са њим разговарао и охрабривао га. Посаветовао га
је да употреби сву своју снагу, храброст и лукавство, и сва средства која
има, да победи Епирце и спасе његове опсађене поданике. Ако победи,
а нарочито ако му донесе главу Скендербегову или га доведе живог, обе-
ћао му је велико благо, почасти и звања, и све што пожели.
Мимо тога, два најбоља и најхрабрија војника у целој војсци, по име-
ну Ахмед и Барак, непозвани су дошли пред Мехмеда и тражили од њега
велико благо ако успеју да убију Скендербега. Мехмед је на то пристао,
чак им је обећао и више но што су они тражили. Ето како су и колико
Скендербега ценили његови завидни непријатељи, и султан Мехмед
међу њима.
Добро припремљен за поход, Себалија, бржи на мачу него на језику
да изврши царску заповест, према Епиру крену са својом војском убрза-
ним темпом мислећи да ће му журба помоћи. Исто као он, и султан беше
заокупљен црним мислима и бригом за Београд. Данима и ноћима није
имао мира, ни спавати није могао јер му је само Београд у мислима и
пред очима био.
А непосредно пре поласка, у страху да би град могао бити заузет пре
него што до њега стигне, и у жељи да охрабри Београђане, Себалија
измоли од султана да одмах пошаље писмо опсађенима. Али, не нађе се
ниједан гласник који би то писмо могао пренети и који би се хтео изла-
гати тако великој опасности, иако је нудио велике награде, толико вели-
ке да их је заиста било тешко не прихватити. На крају, један мршав и
брзоног момак прихвати се тога, узјаха најбржег коња којег су имали и
одјаха што је брже могао. Путовао је и дању и ноћу, не обазирући се на
тешкоће и врелину сунца, тако да за три дана, или мало више, стиже у
321
Ђирокастро, град што под турском влашћу беше, око сто осамдесет кило-
метара удаљен од Београда.
Турци нису имали службу за пренос вести и пошиљака, већ су за своје
гласнике, које зову Власи, султани обезбедили коње на путевима којим
су ишли, тако да могу често мењати коње на путу (могли су се мењати
и гласници), па су се пошиљке на тај начин веома брзо преносиле. Када
је овај гласник стигао у Ђирокастро, чијим старешинама је испричао ка-
кав задатак има, рекли су му да сачека ноћ. Пошто је ту оставио коња и
променио одећу, да би могао заварати хришћане, кренуо је пешке по
ноћи и после неког времена стигао близу града, с оне стране на којој је
Скендербег био улогорен. Како су шатори двојице Топија и других били
смештени подаље у равници, нису га могли приметити. Гласник је обоји-
цу лако надмудрио јер је заобишао њихове шаторе и, непримећен, кре-
нуо другом страном планине, скоро непроходним путом. Стигао је, тако,
до градских зидина, али га турске страже нису приметиле.

Београђанима јављено о доласку Себалије. Поправ-

љају зидине противно договору са Скендербегом
Морао им је скренути пажњу звиждањем и дозивањем да би га при-
метили и спустили му конопац да се попне и уђе у град. Док је он тражио
управитеља града, народ се почео скупљати око њега. Са свих страна
су му прилазили, с нестрпљењем очекујући да чују доноси ли какву доб-
ру вест. Било је то с разлогом јер су истицали и примирје и време за
предају града. Кад је управитељ дошао, најпре је наредио да се народ
разиђе, после чега је пред неколицином присутних људи прочитао султа-
ново писмо и поразговарао са гласником. Пошто су писмо проучиле и
вође градске посаде, договорено је да се град одлучно брани, све до до-
ласка Себалије и његове војске. Одлучено је, такође, да се све то саоп-
шти и грађанима, али не јавно, већ од уста до уста, почев од градског
трга, па надаље. Све то требало је да за непријатеља остане тајна јер
су хтели да их преваре и надмудре привидом о примирју, те да Себа-
лијин напад дочекају неспремни.
Упркос очекиваној тајности и ћутању којима су хтели преварити
хришћане, њихова намера била је откривена. Наиме, житељи и посада
Београда размишљали су да ли да бране или да предају град ако им
обећана помоћ не стигне на време, пре истека примирја. Зато су почели
да поправљају зидине порушене топовском паљбом. Када је хришћански
вођа видео шта се дешава, било му је јасно да се ради о некој превари.
Јесте да га је обузео велики гнев и да их је мислио напасти, али се ипак
смирио на помисао да примирје истиче за три дана. Послао је тада једног
свог човека да их укори и да им стави до знања да су, тиме што су по-
чели обнављати зидине, прекршили договор и дату заклетву, што би
322
могао бити знак да припремају неку превару. Тражио је да престану са
радовима, како не би касније, када се сусретну са силом својих неприја-
теља, њима пребацивали да су прекршили дату реч. Београђани су се
сагласили са тим приговором, али само на речи, док су иза зидина, где
их непријатељ није могао видети, наставили да довлаче земљу, обнав-
љају зидине, гомилају камење и доносе разне предмете прикладне за
бацање на нападаче. Чинили су то даноноћно.
Како само велику моћ има нада у избављење и како се људи несталне
и променљиве ћуди лако одлучују да мењају своје одлуке! Како их само
једна ситница може натерати да промене одлуку! Када су све имали, тај
народ био је потпуно обесхрабрен и спреман да се приклони неприја-
тељу. Сада, кад су им зидине добрим делом порушене, бедеми сравњени
и тако лишени одбране, они се припремају да непријатељу пруже отпор,
непријатељу који ће са правом бити љут на њих и спреман да их мачем
казни због кршења договора и дате заклетве.
Ипак, они су се надали и ишли су по зидинама тамо-амо, и пели се
по кулама и по кућама, не би ли угледали толико жељену и очекивану
војну помоћ, да уоче какво дизање прашине услед доласка коњаника,
или да чују шта о њиховом доласку од сељана. Кад год би нешто у да-
љини запазили или неки необичан звук чули, сваки пут би помислили
да то Себалија са војском долази, да их као нека виша сила спашава.
Несигурном човеку лако је поверовати да ће се догодити оно чему се
нада и жели да се догоди.
Оно што је Београђанима давало наду, код хришћана је изазивало
страх и сумњу. И они су пажљиво гледали према планинским врховима
на којима су њихови људи стајали, не би ли приметили ватру или какав
други знак који би их позвао да узму оружје у руке. Ово последње због
тога што већ данима, због велике врућине која им је отежавала кретање,
нису били у оклопима и с оружјем на себи. Али, пре но што им је и дат
неки знак с осматрачница, непријатељске заставе већ су се назирале у
даљини и отуд се чула вика. По свему, подсећало је то на стрку која
настане на лађи, када морнаре, на пучини, изненада захвати страшна
олуја, иако је претходно није ништа наговештавало, када на небу није
било тмурних облака, када је море мировало, а кормилари помно прати-
ли ваздушна струјања како би на време припремили једра. Сада, у из-
ненадној олуји, када је јарбол скршен, када су сидра откинута, морнари
су принуђени, у немогућности да ишта ураде како би спасли лађу, да се
препусте на милост и немилост олујном ветру и невремену, или самој
судбини, и почињу да брину искључиво за сопствене животе.

323
 Турци изненада нападају хришћане пред Београдом
То се десило и са хришћанима пред Београдом. Док су гледали на
врхове планине да ли ће им бити дато какво упозорење, али и пре но су
ишта могли наслутити, њиховом врату примаче се непријатељев мач. Не
само то што су неверници успели да се тако изненада појаве, већ је
заиста невероватно и како се за њихове припреме и долазак ништа није
унапред сазнало, толико невероватно да их ни камење и реке, како то
каже народ, нису одали. Уочи свих дотадашњих ратова, Скендербегу су
долазиле уходе и бегунци који су му доносили вести, или су то потајно
чинили његови пријатељи из Турске, али је овога пута нешто омануло.
Могуће је да је био заваран тиме што се Мехмед дуго и помно спремао
за напад на Грчку и сву војску са тим циљем подигао, па зато није био
обавештен да је део те војске ненадано, у највећој тајности, кренуо пре-
ма Београду. Поред тога, гласници нису увек могли да слободно вршљају
по турској земљи, али се не зна шта се десило с осматрачима поставље-
ним на планинским врховима, са јединим задатком да прате покрете
непријатељске војске и тако брину о безбедности својих сабораца пред
Београдом. Остало је непознато да ли су они уопште видели неприја-
теља, а не зна се ни шта се са њима десило.
Постоје различита мишљења о томе. Једни тврде да су их поткупили
Турци, а други - да их је турска извидница пресрела и, неопрезне и нес-
премне, док су необазриво тумарали по најуочљивијим местима на пла-
нини, предала оштрици мача; зато и нису успели да своје саборце
упозоре на опасност. Ни ја не знам шта се догодило. Што се тиче њихове
верности, претпостављам да је неко могао бити поткупљен, али да сви
у томе учествују - мало је вероватно. Једнако је невероватно да су сви
били побијени јер нису пронађена ни њихова тела, ни ствари које су им
припадале. Стога, највероватније је да их је непријатељ живе похватао
и повео у заробљеништво.
Било како било, на другој страни била је још једна осматрачница, али
из ње се непријатељ могао приметити тек кад је пришао близу. Најавили
су они његову појаву, али било је касно, војсци је остало мало је времена
да се припреми за борбу. Ни логор се није могао утврдити за одбрану,
нити је Скендербег могао послати извиднице да провере да ли им је
слободан пролаз за повлачење јер је непријатељ одасвуд надирао, лако
их је могао у некој заседи сачекати или опколити. Осим тога, и градска
посада и становници Београда могли су у свему томе учествовати. Чини-
ло се да судбина и зла коб нису дале Скендербегу да осмисли бољи
начин борбе са толиком невољом која га је задесила јер је уобичајено
да срећа и судбина мењају свој ток. Ова друга, попут зле маћехе, пркоси
жељама великих људи и не да им да их стално прате срећа и успех.
324
Наравно, то двоје не може трајати вечно, судбина им се умеша у живот
у време њихове највеће моћи и славе.

Славна погибија Музака Топије, зета Скендербеговог

Вратимо се нашој приповести. Оних двадесет пет војника послатих
на планину да осматрају долазак непријатеља, потпуно су оманули. Било
због издаје или сопствене необазривости, на плећа целе војске натова-
рили су велику невољу. По несрећи, ни Музака који је држао пут којим
је ишао непријатељ, и који је требало, у случају напада, да заустави
први њихов налет, није знао да су Турци близу. Чак није ни поверовао
када су му рекли и показивали на прашину коју су у даљини дизали
коњи. Неки кажу да је спавао у свом шатору, а други, опет, да је играо
са коцкама са неким кнежевим дворјанином, те када су Турци ту дошли
и затекли га неспремног, није било времена да узме коња, већ је пешке
у планину хтео умаћи. Већина људи, пак, каже да је имао времена, иако
веома мало, да стави оклоп на себе, попне се на коња и упусти се у
борбу. Исти ти кажу да је живот изгубио борећи се храбро у првим
редовима своје војске, те да су по његовој погибији сви почели да беже.
Ипак, то се догодило овако: Чим су видели неверничке заставе и њи-
хову претходницу, Музака је распоредио своје одреде за битку. За то
кратко време размишљао је да ли да непријатеља сачека и уђе у бој са
њим, или да се повуче ка главнини своје војске. Како је непријатељ већ
био врло близу, проценио је да су изгледи за повлачење неповољни и
да би многи његови војници страдали. Осим тога, веровао је да се непри-
јатељ креће у мањем броју но што се после испоставило. На крају, од-
лучио је да дочека непријатељев налет јер није желео да због свога
немара нечасно изгуби живот, нити да се покаже незахвалним и напусти
свога кнеза и остале који су били смештени на планини.
Неко време добро се држао, храброст га није напуштала, а и његови
људи мушки су се уз њега борили. Био је одлучан да живот не изгуби
узалуд. Јуришао је да посече што више непријатеља, и себе и своје са-
борце освети. Када је видео колико му људи гину, да су крила остала
небрањена, а сав његов витешки труд узалудан и бескористан, покушао
је више пута да се с остатком својих људи спасе повлачењем ка планини.
Тамо, дакле, пошто није било другог пута којим би се могла избећи опас-
ност, или на којем би опасност била мања. Али непријатељ је успео да
га опколи, тако да се није имао куда повући. Мноштво неверника насрта-
ло је на њега, те када је видео да му и живот и част висе о концу и
зависе од судбине и среће, он храбро и силовито, гневно и љутито,
одлучно и неповратно удари на непријатеље (колико запрепашћене то-
лико и задивљене његовом одважношћу) и секући лево и десно издахну

325
на бојишту. И остави за собом дела вредна вечног помена и хвале, дела
дарована родном Епиру.

Турци гоне хришћане. Скендербег јури за Себалијом

На другој страни, Тануш Топија био је у сличној невољи, али потресен
несрећом свога стрица и обузет гневом због тога, више пута се залетао
и храбро јуришао на непријатеље у покушају да се пробије кроз њихове
редове. Када је увидео да су сви његови покушаји узалудни и да неће
успети да освети свога стрица, те да ће, ако тако настави, једино моћи
да са својим саборцима доживи исту судбину као и он, одлучи да се
повуче из борбе, како би спасао остале. Зато нареди свима да дођу ка
њему и да се одатле повуку.
Исто су учинили и Тануш Гиначе и остали, али тим повлачењем нису
избегли страдање. Турци су, наиме, посвуда раштркани и у бројне одре-
де раздељени, наставили да се боре против војске Музакине, све док је
иједан од њих био жив. Други су наставили да гоне оне који су се пов-
лачили и наносили им велике губитке. Свако ко би видео ту гунгулу од-
мах би схватио да је срећа (која их је до тада свуда пратила) напустила
Епирце и окренула се неверницима.
Скендербег, чији шатори нису били далеко одатле, припремао се у
више наврата да се спусти у равницу и пружи помоћ својим људима.
Била му је жеља да све учини не би ли их спасао, и да због тога и својом
смрћу учини Турчинову победу славнијом. Но, на непрестане молбе сво-
јих племића да не ради нешто што не може изаћи на добро и да се бес-
потребно не излаже неизбежној погибији, почео је да се колеба и да иде
тамо-амо, не знајући шта да ради. Од туге и беса стезао је зубе и гризао
усне тако да му је и крв потекла. За њега се говорило, да то не забо-
равимо поменути, да кад год се спремао да јуриша на непријатеља, као
и током борбе, сем других промена на њему, увек би се за доњу усну
угризао и крв би из ње потекла. То му се често дешавало, не само у бор-
би, већ и у обављању државних послова кад год би се превише расрдио.
А вођа оних пагана, пошто је посекао Музаку и његову дружину, го-
нио је Тануша и његову дружину и велики је број њих сустигао. За собом
је оставио само једну мању одступницу, по чему се види да није обраћао
пажњу на хришћанске одреде улогорене на планини. Можда је мислио
да су већ опкољени, па ће их лако савладати пошто извојује победу на
пољу. Пре ће бити да је, занесен гоњењем, на њих потпуно заборавио.
Зато је пропустио прилику да свог противника дотуче истога дана.
Када је кнез Епира видео да нема велике опасности и да се у потеру
није укључила непријатељска заштитница, он искористи тренутну гужву
и са својим одредима спусти се у поље. На крилима се нашла коњица, а
пешадија је била у средини. За све то време, ни док је трајала борба, ни
326
током њиховог повлачења, они из града нису излазили да нападну хриш-
ћане. Било је то чудно, с обзиром на чињеницу да су могли видети како
је помоћ из Једрена надјачала хришћане и да им је све ишло на руку.
Како то често бива, чини се да су се плашили оних који су се и сами њих
плашили. Ипак, кад је Скендербег отишао, одмах су отворили капију и
мноштво њих је изашло напоље да оплени логор хришћански, пре но
што су дошли да им се у томе придруже војници који су извојевали по-
беду. Узели су све што им је било по вољи, пре свега топове, које су уз
велику вику и весеље тада увукли у град.

Битка пред Београдом између Скендербега и Себалије

Скендербег није могао отићи по тело Музакино, нарочито не сада ка-
да је кренуо у освету и када је силно и гневно јурнуо за онима што су
хришћане гонили. Стизао их је и секао, а својима који су бежали викао
је да се врате и ударе на непријатеља, да искористе његову помоћ. Тада
су Турци, и они који су остали у позадини, и они који су се тукли са Му-
заком и његовима, као да су заборавили и на хришћане и на своје сабор-
це који су се и даље борили, раштркали по бојишту да би опленили
погинуле. То је Скендербегу знатно олакшало да сузбије невернике и
натера их у бекство, те да своје саборце што су бежали поново укључи
у борбу. Чим је турски вођа Себалија разумео да му је Скендербег за
леђима и да га тиме спречава да постигне потпуну победу над хришћа-
нима, окренуо се, а уз њега и они који су га до тада пратили, и јурну да
га пресретне. И на једној и на другој страни погинуло је доста војника.
После неког времена, Себалија се мало повукао да би окупио своје вој-
нике који су, свако за себе, јурцали по бојишту, али и да би се војска
одморила за следећи сукоб. Док се то дешавало на турској страни, Скен-
дербег га није дирао, већ се и сам трудио да све своје одреде окупи на
једном месту.
Ипак, Себалија није имао стрпљења да сачека с оним што је првобит-
но наумио, већ је са својом, иако премореном и још увек неприкупљеном
војском кренуо на Скендербега. У јуриш је кренуо са презиром, ругао се
и претио да је дошао крај том дрском и гордом Епирцу, те да ће сада
добити заслужену казну за своју побуну. Викао је да ће уништити ту
шаку јада од хришћана, и људе и коње њихове. И заиста, било их је мало
јер осим оних што су под вођством Танушевим погинули током повлаче-
ња, погинуло је и преко три хиљаде Музакиних људи, две хиљаде пеша-
ка и хиљаду коњаника. Али је Скендербег, попут храброг кормилара
запосленог крпљењем своје бродске олупине не би ли се храбро и од-
важно супротставио следећој олуји, громогласно храбрио своје војнике
да окушају срећу у још једном сукобу са непријатељем: „За мном, браћо,
за мном, не у смрт, саборци моји, већ да предамо мачу ове проклете без-
327
божнике!” Свакога је по имену позивао и оштрим речима корио: „Каква
страшљивост вас то обузе? Какав чудан страх уђе у вас? Зар ћемо оста-
вити достојанствена тела толике наше браће да неосвећена леже овуда?
Зар ћете предати душу своју, а да не поведете за собом што већи број
непријатеља? Овде стоји нико други до онај ваш стари непријатељ кога
сте желели да имате пред собом и да борбом са њим стекнете углед и
славу.”
Тако је говорио Скендербег да би потом, за пример својим војницима,
кренуо у окршај и предао се вољи судбине. На први поглед остављен од
свих, у очају, он јурну у најгушће непријатељске редове, на невероватан
начин потврђујући Хомерове речи да је јунаштво једина врлина коју
прате надљудска снага и борбени дух. Свуда где се он појављивао, крв
се лила и страх је све обузимао. Као непобедиви ратник кога срећа није
напуштала, убијао је и оне који су хтели побећи од њега и оне које су
хтели да му се супротставе. Ако је икада на делу показао сву своју силу
и храброст, то је било овде, где је превазишао сва своја пређашња дела
и велике подвиге. А његови војници, поведени управо датим примером
и пратећи свога војсковођу кроз све недаће и опасности, жестоко су, као
да су били отпорни на све, јуришали на непријатеље.
Али неочекивана несрећа што снађе Ђурђа Топију, брата Танушевог,
унесе велик страх међу остале. Он би збачен са коња својега и замало
га непријатељ не уби стрелама, тако да су га саборци једва извукли из
њихових руку и на коња га подигли. А пешадији епирскога кнеза било
је лакше одупрети се непријатељу него својим коњима, јер су на многим
местима морали ићи преко коња који су пали на земљу, па су имали
много тешкоћа да се боре. Ипак, пошто нужда тера човека да боље и
брже размишља, и ништа од тога не може боље подићи дух његов, ови
се досетише да узјашу коње и погинулих сабораца и погинулих пагана.
Тако су многи од њих успели да се спасу, што је знатно ојачало хриш-
ћанске редове; бројност њихове војске била је тиме удвостручена.

Борба Скендербегова са Ахмедом и Бараком, и њихова

погибија
До тада је Скендербег разбио јак одред непријатељских коњаника и
пробио се све до застава и страже турског војсковође желећи да битку
оконча тако што ће убити вођу. Али, тада, она два ратника који су се
заклели султану да ће убити Скендербега, кренуше с исуканим мачевима
на њега. У том часу и на том истом месту, Музака Ангелинин у жељи да
помогне свом ујаку тешко би рањен у десно раме. Остали Епирци, над-
јачани бројем непријатеља и заузети жестоком борбом на свим страна-
ма, нису могли помоћи своме војсковођи, тако да је, препуштен судбини,
остао да се сам бори против двојице непријатеља. Та два мухамеданца
328
викала су и рукама махала својим саборцима да се повуку и оставе их
саме да се боре, како би слава због погибије кнеза епирског и награда
коју им је Османлија обећао, ако га убију, припали само њима. И сви су
тада стали и своје погледе упрли ка њима. Али како кажу, безумника
варају његове замисли.
Она два неверника ишла су око Скендербега, час на једну, час на
другу страну, бирајући прилику да га нападну. А онда, у истом тренутку,
набијени мржњом и не помишљајући на било какав ризик од судара са
тим својим неустрашивим непријатељем, насрнуше на њега. Скендер-
бегова много пута доказана ратна вештина уливала је наду брижним
Епирцима, утолико више што су често гледали како односи победу не
само над двојицом противника, већ и над већим бројем непријатеља ис-
товремено. Ипак, како страх чини да људи почну сумњати, тако је и
храброст ове двојице непријатеља, али и њихова мржња према кнезу
епирском, учинила да многи од њих посумњају у повољан исход тог
сукоба. Стога, док се све још није било „закувало”, Епирци кренуше да
помогну своме кнезу.
У међувремену, пошто се овој двојици примакао, Скендербег удари
Барака и посече га изнад очију, тако да му је главу скоро преполовио. А
онај други, Ахмед, пошто су разменили безброј удараца без проливања
крви, испусти свој мач, баци се на коња, за врат га ухвати и ослонивши
се целим телом на њега - хтеде оборити Скендербега на земљу. У жељи
да помогну своме саборцу, неверници похиташе да опколе кнеза епир-
ског. Узалуд им то би јер се Скендербег ослободи свог непријатеља и
главу му одсече.

Себалија и Скендербег повлаче се из битке

Хришћане је охрабрила победа њиховог војсковође, толико да се од-
мах упустише у окршај са варварима. Велики број њих посекоше и, на
велику жалост неверника, страшан покољ починише. У сопственом оду-
шевљењу, могло им се учинити да се срећа враћа на њихову страну. Ме-
ђутим, услед великог премора, а и сунце се примицало заласку, и једни
и други били су приморани да се зауставе. Први је Себалија показао да
му је борбе доста, да ли због страха или због премора, те су се његови
војници, на добијену заповест, почели повлачити не би ли у планину
замакли пре но што их ноћ ухвати. Исто је учинио и кнез епирски, пре-
мореног тела и срца утученог, повукавши се са својом војском ка једној
другој планини, на око три километра од Турака. Тамо је остао до другог
часа ноћи, а онда је потајно отишао одатле. Ни он, ни његови саборци
нису имали времена да се одморе и глад утоле. И иначе, те јадне душе
нису ни имале хране, а због велике туге која их је целога дана пратила,
нису били жељни ни хране ни пића.
329
 Паша те ноћи није улазио у град, већ му је храна доношена из Беог-
рада. Један део војске он је поставио по планинама, а други у предграђе.
Око свог логора поставио је јаку стражу, па је уз велико весеље славио
своју очекивану коначну победу. Био је убеђен да ће хришћани остати
целе ноћи тамо где су заноћили, те да ће после одмора, ненавикнути на
пораз и жељни да задобију већу част, наставити прекинуту битку. Са
тим циљем, сутрадан у зору, потпуно приправан за борбу, спустио се у
равницу и послао своје војнике да хришћане изазову на битку.
Мада је другог часа претходне ноћи чуо неку буку која је могла укази-
вати да су се хришћани повукли, ипак је веровао да нису далеко одмак-
ли. Рачунао је да су се само преместили на неко оближње, безбедније
место да би се тамо одморили и, уједно, припремили неку заседу његовој
војсци. Због тога и није слао војнике да плене и харају по околини, у
страху да би тамо могли страдати и упропастити му победничко славље
на које Турци баш и нису навикли у борбама с Епирцима. Поред тога,
знао је колико је срећа у рату нестална, те зато није био разочаран када
је сазнао да су хришћани отишли и тако му одузели прилику да се са
њима бори до коначне победе.
На такво његово расположење утицала је превелика жеља за успехом
којим се до тада баш и није могао много дичити и који, сада кад га је
стекао, није желео да га изгуби. То потврђују и догађаји од претходног
дана јер он је први одлучио да се повуче. Признао је тако да га је борба
преморила и да се, да је наставио борбу с непријатељем, уплашио да ће
доживети пораз. Да је Себалија имао храбрости да настави борбу са
Скендербегом, можда би окончао цео рат у Епиру јер и једни и други
били су изморени. Ако би која од ових супарничких страна имала изгледа
да победи, предност су имали варвари јер су били бројнији и јачи од
Епираца којима би једини спас био у бекству. Када су схватили да им
највише наде за спасење нуде борба и пробој кроз њихове редове (ни
себи, ни свом охолом непријатељу који би тиме био још више охрабрен,
нису хтели признати у колико се лошем стању налазе), они тада живну-
ше и охрабрише се, а Турци, насупрот томе, обесхрабрише се и почеше
посустајати, али их ноћ спасе. Можда је Бог у својој доброти тако допус-
тио да њихов углед не нестане и да њихова будућа слава не буде пому-
ћена, а да ни власт епирска не почне пропадати све док не буде потпуно
успостављена.

Безобзирност Турака према мртвим телима

хришћанским
Када су варвари видели да је непријатељ отишао, да им је сва земља
била на располагању и да су постали господари тога поља, они безоб-
зирно почеше да плене мртве хришћане и да свој гнев (јер то нису могли
330
чинити док су били живи) искаљују на њиховим беживотним телима.
Многи од њих били су још живи, на издисају, нарочито они које су коњи
изгазили и који су на земљи лежали у јадном стању, неспособни ни да
побегну ни да се боре. Некима од њих руке су биле одсечене, па су
лежали у мукама. Причало се да су многи од оних који су били рањени
турским сабљама и буздованима и остављени међу мртвима, током на-
редне ноћи успели да потајно напусте то поље и оду у оближња места,
одакле су касније, када је сва опасност прошла, стигли у Кроју.
У тој бици погинуло је око пет хиљада људи, од тога три хиљаде пе-
шака. Од напуљских јединица скоро да нико није преживео, јер је већина
њих била са Музаком, па су доживели исту судбину као он, док је мањи
број њих био са Скендербегом на планини. Њихове аркебузе и самостре-
ли не беху им од велике користи због изненадног напада оних неверни-
ка. Поједине разоружане Епирце заробили су. Било је укупно осамдесе-
так заробљеника. Али најстрашније и најгрозније од свега међу тим див-
љим зверима варварским, само по обличју налик људима, јесте обичај
да, пошто оплене полумртва тела и наге их оставе, одсеку им главе. Како
је била велика врућина, она су брзо трулила и ширила несносан смрад.
Да би их могли носити као знамење своје победе и „јунаштва”, они су их
секли и потом пунили сламом. Варвари су такав нељудски и окрутни оби-
чај примењивали нарочито над онима који су били истакнутији и чуве-
нији од осталих. То су учинили и са Музаком, али не само са главом, већ
су му цело тело на делове исекли и разбацали на све четири стране, као
да је био какав злогласни разбојник или издајник. И тела осталих узели
су и побацали по долинама и околним местима, оставивши их за плен
дивљим зверима и птицама грабљивицама, како се смрад лешева не би
проширио на становнике града. Једном речју, радили су шта су хтели,
нико их није у томе ометао јер је Кастриот био далеко од њих.

Скендербег сакупља још ратника. Различите гласине о

исходу битке пред Београдом
Скендербег је био забринут и утучен због те несреће, али како није
губио наду да ће се осветити, поче да попуњава своју војску. Такође, он
закрчи и утврди све пролазе у шумама и по планинама, за случај да Тур-
ци, понесени недавном победом, науме да дубље закораче у Епир. Често
је помишљао да се још једном упусти у борбу са Турцима и освети за
тек доживљени пораз. Желео је да тако окуша срећу, ону која га је до
тада стално пратила, а која га је са свога точка бацила на најниже гране
и показала своју злу страну. Свестан да би то искушавање могло бити и
срљање у сопствену пропаст, због непријатељске бројчане премоћи, ње-
гове стварне снаге и самоуверености стечене након победе, као и због
још увек незалечених рана својих војника, одустао је од те своје намере.
331
 Глас о великом поразу брзо се проширио по свој околној земљи, цео
је Епир за то сазнао, тако да су становници свих места почели горко да
тугују и жале. Неки су говорили да је сва војска изгинула и да је и сам
кнез епирски убијен. То су или сами мислили да се догодило, или су тако
говорили из своје склоности, каква постоји код простих људи, да шире
узбудљиве гласине, колико год биле болне. Други су из истих разлога
причали да је сва војска поражена, али да је једино Скендербег после
тешке борбе успео да побегне захваљујући свом брзом коњу. Истини
најближи и највероватнији извештај јесте да је велик број Епираца поги-
нуо, а да је Скендербег својом невероватном вештином и надљудском
снагом, и само и једино захваљујући својем сопственом умећу и неиз-
рецивој и ненадмашној храбрости, успео да непријатељу одузме славу
победе у тој бици, и потом се, с остатком своје војске, безбедно повуче
надомак Кроје. Упркос томе, свуда су се могли чути плач и шкргут зуба,
а старе жене нарицале су и сузе рониле за својима милим. Иако нису
могли поуздано знати шта се догодило, сви су туговали и јадиковали
очекујући да и њиховим животима ускоро дође крај. Као да су пред очи-
ма видели сопствену сахрану.

Мојсило напушта Скендербега и одлази непријатељу

Док је Скендербег успешно ратовао и све ишло на добро, неверство
Мојсилово није могло доћи до изражаја, нити се за њега знало. Но, после
пораза у бици под Београдом и пошто се за ту хришћанску несрећу чуло
у целом Епиру, сазнало се и за Мојсилово неверство. Чини се да је он
дуго чекао и прижељкивао прилику да, као какав безбожник, крене с
оружјем против сопствене земље и сопственог рода, да разбија и униш-
тава епирску лађу коју је, од олупине, до тада и сам крпио и колико-то-
лико помагао да се уздигне и обнови. Како је сам тај његов чин био
превише мрзак, а тешко би сам могао нешто да постигне, он науми да
наговори и друге да му се придруже, у уверењу да ће му тако бити ума-
њене срамота и кривица. Уз то, веровао је да ће тиме додатно орас-
положити Османлију и код њега стећи већи углед. Прибојавао се, зап-
раво, ако се појави сам, као обичан и ништаван бегунац, могао би султан
да га презре и да на њега не обрати посебну пажњу.
Да се, дакле, код Османлије не би појавио сам, потрудио се да на сво-
ју страну привуче неке од својих најближих пријатеља, оне за које је
веровао да нису нарочито „пробирљиви”. Пред таквима је најпре почео
да о Скендербегу говори ружно, па је причу проширио на очај у коме се
налази опустошени Епир, да би, на крају, лукаво, поменуо турскога цара
кога он много цени и чије би понуде могле бити прихватљиве. Кад је
већ дотле стигао, могао је почети да их наговара да му се придруже и
са њим уђу у заверу. Убеђивао их је да, сада кад је срећа напустила
332
Епир, не би смели пропустити прилику која им се нуди. И питао их је:
„Зашто бисмо ми увек били под влашћу Скендербеговом? Зашто да се
боримо и свој живот залажемо да би други увећавали своју славу и моћ?
А цар велики, владар Османског царства, учиниће нам велику част и да-
ће нам власт и моћ, учиниће нас великим и господарима нас начинити.”
Пошто је изнео многе лажи о Скендербегу, успео је да их одвоји од
њега и привуче на своју страну. Он је вероватно мислио да побуни још
више људи и да све Епирце придобије за султана, али славно име Кас-
триотово, његова доброта и благост, толико су били у срца њихова уре-
зани и за душе везани, да би пре успео, како кажу, одвојити сенку од
тела но што би могао њих од Скендербега да одвоји. Он је и сам добро
знао да су се љубав и наклоност према њему толико укоренили у Епир-
цима да су они били спремни положити и сопствене животе за њега. За-
то се Дебранин, како не би узалуд губио време, а и да не би довео себе
у опасност, није усудио да врбује нове приврженике, већ се задовољио
оним малобројним које је већ на своју страну приволео. Када је све при-
премио и одредио време поласка, у глуво доба ноћи с осталима крену
он за Светиград, да би тамо од управитеља узео пропусницу с којом је
могао слободно ићи кроз земље пагана до двора Османлијиног. Тамо га
је управитељ града лепо дочекао и дао му и пропусницу и војну пратњу.

Себалија обнавља зидине Београда и снабдева

грађане са храном
Себалија је остао неколико дана у Београду да би бедеме подигао и
земљом и прућем (а не каменом и другим тврдим материјалом, за чију
је набавку било потребно више времена) утврдио зидине које је неприја-
тељ срушио. Пре одласка наредио је да се посади и становништву обез-
беде велике количине жита и друге хране. Поред тога, градској посади
додао је још преко седамсто људи, све одличних и опробаних ратника.
Топове узете од хришћана оставио је у граду, осим неких мањих, а
аркебузе и самостреле оплењене са мртвих тела хришћанских војника
понео је са собом у победничкој поворци да би се показао пред својим
владаром.
Пошто је Београд тако добро снабдевен и утврђен, ослобођени су они
таоци хришћански. У међувремену, Турци су, као што је то обичај у вој-
сци, ископали бројне јаме у које су убацили тела својих погинулих сабо-
раца. Тако су учинили страхујући да хришћани, када се врате по своје
да их сахране, не крену да се свете над лешевима својих непријатеља.
Себалија се потом опростио од Београђана (многи беху уплашени њего-
вим одласком) и уз велико весеље кренуо пут Једрена. Разлога за весе-
ље било је колико и разлога за туговање јер је у бици пред Београдом
његових војника погинуло мало мање од три хиљаде, а погибија Бара-
333
кова и Ахмедова, у неку руку у знак освете за смрт Музакину, показује
какву су крваву победу они славили. Но, ако се зна да Турци у овим
крајевима нису много побеђивали, тај окршај деловао им је као највећа
и најславнија победа.

Посада дебарска ускомешана по одласку Мојсила.

Бирају другог вођу: Димитрија и Николу од рода
Белиша
Вратимо се сада оном бегунцу. Дан после Дебраниновог одласка, од-
носно чим је откривено да га нема, дошло је до збрке међу запрепаш-
ћеним војницима, а његови најближи и приснији пријатељи били су уту-
чени и врло забринути због његовог нестанка. Неки су мислили да је
кришом отишао да уходи непријатеље, други су мислили да је мртав, а
трећи да су га заробили. Међутим, они промућурнији, који су се присети-
ли да се он претходног дана са некима потајно договарао, сумњали су
на оно што се заиста и збило. То је мишљење сматрано највероватнијим
јер није било ни оних који су виђени да су са њим нешто договарали.
Тада је све Дебране, и ону граничну посаду, наравно, обузела сумња и
страх јер се непријатељ још налазио у Епиру, а они су остали без свога
вође. И велика је била њихова туга када су схватили да их је преварио
онај у кога су имали највише поверења.
Кад је већ било тако, Дебрани су на једном свом великом скупу ода-
брали себи другог предводника и обавили све друго што је са тим у вези
било потребно. Наиме, међу најугледнијим младићима у земљи беху дво-
јица браће, Димитрије и Никола, из старог и племенитог рода Белиша,
који су под вођством епирског кнеза учинили бројне ратне подвиге. Уви-
ђајући колика је несрећа снашла њихову војску и како је тешко Београд
ослободити, а имајући на уму и одбеглиштво Мојсилово, њих двојица
пожурише да провере шта ради она посада на граници. Страховали су,
наиме, да због Мојсиловог поступка, али и самовоље појединих војника,
посада не напусти положаје, оде кућама и то подручје остави небра-
њено. И то баш у време док се у тим крајевима још увек налази Мехме-
дов војсковођа Себалија. Посаду су затекли на своме месту, али су, да
би је охрабрили, сакупили још људи и ојачали је. Поручили су им да ос-
тану верни Скендербегу, а нису пропустили да искажу мржњу и презир
према издајству Мојсиловом. И, за сваки случај, изрекли су претпоставку
да је Мојсило отишао са циљем да некако ухвати Себалију и доведе га у
Дебар. Пошто је посада све то прихватила, Димитрије и Никола су, из
сигурносних разлога (као да ће се тог трена појавити непријатељ), уре-
дили да се посада премести на неко безбедније место. Никола је остао
неко време са посадом, а Димитрије је са још неколицином кренуо на
дуг пут да јави Скендербегу о стању у Дебру.
334
 Тануш иде са војском да сахрани хришћане погинуле
пред Београдом
За то време, неке уходе које су биле послате свуда по земљи, јавиле
су Скендербегу да је Себалија напустио Београд. Али, кнез епирски није
желео да иде на ту страну, да ли од срамоте или превелике туге, а све
због оног доживљеног пораза и призора безбројних мртвих тела својих
људи које није могао спасти. Но, како су се његови војници и рођаци
погинулих бунили што су им тела остављена несахрањена, да их растржу
дивље звери, он немајући на то ваљан одговор, рече да је велика нес-
рећа што морају тамо на гробовима погинулих стајати, иако је њихова
обавеза да им одају почаст. Тако страсти учине да се човек заборави и
да му разум утихне.
Ипак, да не би наишли на још веће невоље када тамо стигну (да оба-
ве хришћанску дужност), и да не буду и они сахрањени поред оних већ
погинулих, Скендербег одреди седам хиљада најбољих и најспособнијих
својих људи као заштиту од безбожничких напада. За вођу тог одреда,
по молби, би одређен Тануш, посебно заинтересован да нађе тело свога
доброг пријатеља Музаке. Пошто су обављене све потребне припреме
за тај поход, Танушов одред оде ка Београду, журно, без застава и дру-
гих ратних знамења.

Скендербег од Димитрија сазнаје за Мојсилову издају

Скендербега је при повратку у Кроју дочекало мноштво народа. Иако
су са више страна већ чули за пораз пред Београдом, најпре од рање-
ника које је Скендербег послао одмах после битке, ипак је свим тим јад-
ним и несрећним душама била утеха да се о тамошњим дешавањима, о
којима су стизали противречни извештаји, подробније распитају код
оних који су се последњи вратили отуд. Осим тога, чинило им се да ће
присуство њиховог кнеза вратити погинуле у живот. Жене, мушкарци,
старо и младо, сви су од војсковођа и војника вукући их за руку или
одежду, жалосним гласом тражили да им врате њихову браћу, мужеве и
децу, највредније благо које су имали. Многи су сазнавали појединости
које су их још више жалостиле. Реткима се дало да чују утешне вести,
али се нису хтели радовати да не би стајали на муку осталима. Уместо
тога, они су саосећали са другима и оплакивали и њихову и општу нес-
рећу. Само они који су видели своје живе пријатеље, смирено су могли
размишљати о војницима који су опет кренули ка Београду да сахране
мртве.
А Димитрије и остали његови Дебрани придружили су се Скендербегу
при његовом повлачењу из Београда. Тек на улазу у Кроју почели су да
га теше причом о овоземаљској пролазности и о несталности онога што
335
људи зову срећом која им не допушта, нарочито великима, да у свему
буду успешни. Чак и кад се највећим царевима и освајачима учини да
им се смеши неко велико достигнуће, нарочито у рату, она их излаже
искушењу. Кад је већ тако, он, Скендербег, треба да буде захвалан Богу
на милости указаној му да се извуче из превелике опасности, те да тај
чин прихвати са пуном смиреношћу. Не може се то звати судбином јер
би то било равно сујеверју. То што се догодило било је по Божијој про-
мисли, нешто што је било потребно Епирцима зарад сопственог добра и
као наук да се припреме за борбу против опасности од сталних успеха,
односно против сопствене охолости проистекле из навике на сталне ус-
пехе. Није случајно што, у таквим условима, многе племените и велике
вође потцене своје непријатеље и, уверени да ће их лако победити, буду
поражени и доведени до пропасти.
Тако су му они говорили, уз јадиковање и понеку сузу, као да се ње-
гова несрећа само њих дотицала. После тога почеше му говорити о Мој-
силу и о томе шта се са њим десило. Рекоше и да је можда отишао код
Себалије да би га, наводно, известио о стању у земљи и да га у Епир до-
веде. Када је то чуо, Скендербег занеме и дуго је, запрепашћен и у не-
верици, тако стајао. Када се мало повратио, поче се распитивати за
појединости. Колико је то доброга кнеза и погодило и повредило, знају
само они које су пријатељи издали. То је неупордиво теже поднети и
разумети него ако изда онај од кога се никакво добро не очекује. Тако
се и Скендербег ражалостио због издаје свога пријатеља, више но што
га је болео пораз под Београдом. Ипак, рече им да Мојсилу све прашта,
јер је такво стање било да је и у највернијем могло поколебати веру и
отуђити га од његових блиских. Рекао је то пред свима, гласно, да га
сви чују.
Присутни тада скочише и почели да оптужују Мојсила да се још рани-
је спремао на побуну. Рекоше да због тога није са њима кренуо у опсаду
Београда, те да је Скендербега убеђивао да не нападају Светиград, како
би своју издају могао спровести у дело. (Људи су склони да о нечему су-
де по тренутним дешавањима). Скендербег, расрђен, загрме и заповеди
им да се оставе таквих прича: „Ех, када би Божија воља била да све
издаје и несреће нестану из Епира са Мојсилом!” Није га много бринуло
то што би Мојсило могао довести Турке у земљу, како су ови говорили,
јер су му неки од сабораца дошапнули да је он напустио Епир и журно
се запутио у Једрене. Ипак, пошто је то био озбиљан ударац епирској
слози, и пошто је хтео да из својих саплеменика одагна страх од могућег
напада, као и да обезбеди подручје погођено том издајом, није остао у
Кроји целу ту ноћ, већ је у цик зоре, заједно с Хамзом и одредом коњани-
ка, кренуо у Дебар.

336
 Тануш и Епирци сахрањују хришћане пред Београдом,
после чега пустоше и спаљују околну земљу
До тада је Тануш стигао до Београда. Када су га грађани приметили,
обузео их је страх као и претходног пута. Одмах су похитали ка зидина-
ма, сви на своје положаје и дужности, јер су мислили да ће хришћани
отпочети нову опсаду. Када су видели да их нема много и да не крећу
право ка њима, умирили су се. А Епирци, пошто су дошли на место где
су лежала тела њихових сабораца, нису могли задржати сузе пред тим
стравичним призором. Поготово то нису могли када су се за њима поја-
виле неке жене које су живеле недалеко одатле и које су, како рекоше,
дошле да нађу своје пострадале рођаке. Било је тешко, скоро немогуће,
да у томе успеју и да тела својих оплачу, јер свуда је било унакажених
и нагих лешева, неки без главе, лица тако посечена да се нису могла ни
препознати, ни људско обличје нису задржала. Осим тога, многима су
дивље звери и гаврани изјели месо све до костију. Упркос томе, ове
јадне душе су плакале за сваким на кога би наишли сматрајући их својим
родом. Ни то што се ширио неописив смрад и што су тела била углавном
у распадању, није их спречавало да изговарају своје тугованке.
Укратко речено, када су се војници нагледали тог призора и добро
се исплакали, Тануш је наредио да се почне са копањем рака и сахрањи-
вањем земних остатака некадашњих сабораца. Када је тако прах враћен
праху, престало је и њихово туговање. Скендербег није могао изабрати
бољег од Тануша Топије за ову дужност. Јер, кад је завршено сахрањи-
вање, и када се опростио од својих пријатеља и сабораца, Тануш је
одлучио да се не враћа у Кроју пре него што се непријатељима не освети
и натера их да и они тугују. Стога је послао своје ратнике да опустоше
сва поља пред Београдом, да ниједно дрво, винову лозу и друго не по-
штеде, те да и житељи Београда имају за чим жалити.
И није се тиме задовољио, већ је отишао даље, па се приближио и
самим зидинама града, јер могао је то учинити без икаквих препрека, и
није пропустио нанети штете што је више могао и умео и што му је љути-
на налагала. Неки кажу, а и многи су се са тим сложили, да је посада
тврђаве тада изашла из града, кренула на хришћане и, уз помоћ топова
покушала да их отера од зидина. Али, пошто су запалили предграђе и
након једног дугог и крвавог окршаја у коме су хришћани имали већину,
морали су се вратити у град. А Тануш, мислећи да на њега могу доћи
посаде са турске границе и изненада га напасти, одлучи да град остави
на миру. И тако, уз повике и клетве својих војника, он напусти то прок-
лето место, злогласно по пропасти и крвопролићу хришћана.

337
 Мојсилови поседи одузети. Мамица, жена Музакина,
држи помен своме мужу. Опис њених и Музакиних
врлина
Скендербег се у Дебру састао с најугледнијим и најстаријим главари-
ма у тој земљи, пре свега са циљем да се провери има ли још каквих за-
вереника и сарадника Мојсилових који су остали у земљи, и има ли
каквих трагова његове издаје. Поред тих тајних договора, обзнањено је
да ће велико благо припасти ономе ко пронађе неког од таквих завере-
ника. Како нико није откривен, Дебрани су похваљени због своје оданос-
ти, одржања вере и дате речи. Осим тога, Скендербег им је дао и велике
дарове, са жељом да наставе испуњавати своју дужност као и до тада.
Сва Мојсилова добра одузета су и враћена у власништво круне и кнезу
предата. Управу над земљом и посадом Дебра задржао је Скендербег,
што је било по вољи целог народа, пре свега војника.
Када је све то у Дебру сређено и обезбеђено једним јаким одредом,
Скендербег се вратио у Кроју, у коју је, скоро истовремено, стигао и Та-
нуш са својом војском. Пошто је ту војску предао кнезу, Тануш је отишао
својој кући. И иначе опхрваног великом тугом, тамо га дочекаше прија-
тељско и рођачко туговање и нарицање за Музаком. А Мамица, удовица
његова, дуго је оплакивала смрт његову, и данима и ноћима није прес-
тајала да за њим пролива сузе.
Скендербег је отпустио своје војнике, а преживеле Италијане, пошто
им је свесрдно захвалио на помоћи, вратио у Италију. Са њима је послао
једно изасланство краљу Алфонсу, да га обавесте шта се догодило, како
су поражени и да од њега затражи опроштај. Након тога кренуо је у
Музакину земљу, својој сестри, да умири народ и уреди ствари којима
баратају мушке руке. Тануша који се, као прави добри отац, увек истицао
марљивошћу, брижношћу и љубављу за друге, одабрао је да буде вас-
питач његових сестрића и да, као заштитник, пази на њихова добра. А
звања и власт над земљом остали су мајци Мамици која је управљала
државом и народом благо и мудро да никада раније није било таквог
мира и слоге међу свим становницима области. То је за многе било право
чудо, с обзиром на то да је народ склон непослушности и ретко се када
држи својих обавеза.
Њена владалачка мудрост могла се видети и у томе што се Скен-
дербег, како многи тврде, у обављању државних послова често ослањао
на њено мишљење, расуђивање и савете. Није хтела да се поново удаје,
већ је до краја живота остала верна сећању на свог вољеног мужа, због
чега су сви хвалили њену честитост и оданост своме дому. Одлучила је
тако не само из скромности и повучености у породични мир, већ и због
тога што је као племенита и достојанствена жена сматрала свога мужа
338
јединим и правим ослонцем у животу. Осим других врлина које красе
све праве мушкарце, и о којима сведочи и његова славна погибија у боју,
он је и по нарави био дружељубив и брижан, љубазан, добронамеран и
лепоречив, да је, као ретко ко, знао да придобије срца и наклоност дру-
гих људи. Поред дивне и добродушне нарави, по којој је био познат и
коју жене посебно цене, његов диван и висок стас још се боље уклапао
у савршенство његових врлина.
Занесени претераним описивањем наших хришћана и њихове туге,
жалости и јада, заборависмо на Себалију и не чусмо његове трубе, тужне
због предугог одлагања, које нас позивају да одамо заслужену почаст
његовој победи.

Мојсило и Себалија стижу у Једрене. Турска окрутност

према заробљеним хришћанима
Глас о Себалијином успешном походу у Епиру приспео је у Једрене
пре њега. Многи извештаји који су стизали о победи над Епирцима, тур-
ском цару били су скоро невероватни, због тога што је она, после више
пораза, дошла неочекивано. Али када је на двор дошао Мојсило (неко-
лико дана пре Себалијаса који је са целом војском морао ићи спорије),
сви су поверовали у победу и славили су је уз велико весеље. Султан је
од Мојсила чуо све што се тамо дешавало и поверовао му је. Он се,
заправо, више радовао Мојсилу што се одвојио од кнеза, него самој по-
беди.
Себалија је дочекан уз велико народно весеље и клицање. Обичан
свет био је радоснији због ове победе него због свих великих султанових
освајања. А њему, Османлији, прво су привели заробљенике, руку веза-
них на леђима, потом су донели хришћанске заставе и, на крају, преоста-
ли део плена, ратне справе и главе посечених непријатеља. Пошто су
те главе заменили за злато, разбацали су их по улицама, те су се деца
играла њима као да су лопте. Заробљени Италијани продати су као
робље онима ко би их највише платио. Најстарији међу њима, као и сви
Епирци, били су набијени на колац, а преостали су окачени да висе на
гвозденим кукама. И, тако, једина утеха тим заробљеницима остаде што
су у мукама издахнули за нас, уз похвалу славној погибији својих сабора-
ца палих пред Београдом, и кајање, мада касно, због зле среће што тамо
преживеше и беху доведени овде да, док их безбожници исмевају, умру
у најгорим мукама.
Окрутност, презир и мржња коју су показали према Епирцима прева-
зилазила је сва недела исказана према осталима јер ниједан од њих није
био поштеђен злих руку варвара. Тако су чинили или из мржње према
том народу, или зато што Епирце нису продавали као робове. Сматрали
су, наиме, да Епирци и Мађари, превише горди и охоли, нису прикладни
339
да буду добри као робови, исто као што никада не би постали добре по-
турице и верни муслимани (реч „муслимани” на арапском језику значи
„верни Богу”).
Мехмед се витешком подвигу и држању Скендербеговом у бици пред
Београдом и дивио и у исто га време жалио. Рекао је у себи да је Скен-
дербег тамо поражен, а да су Епирци победници били, те да ће слава
Скендербегова бити још већа само због ове једне битке, више него због
свих његових подвига које је учинио током читавог живота. И заиста,
народ је говорио о њему као да је поседовао некакву надљудску моћ,
да га је немогуће победити и да му ни мач, ни икаква сила људска не
могу нашкодити.
Са друге стране, Себалији су указане све почасти због победе и био
је обилато награђен. О њему се у народу говорило као о човеку који је
први доказао да Скендербег није непобедив. Ни Мојсило није остао без
награде, сви су га хвалили и велику је плату добио. Када је од Мехмеда
затражио војску да с њом нападне Скендербега, био је одбијен, с образ-
ложењем да је зима била близу. Можда то и јесте био прави разлог, али
ће пре бити да је у питању била сумњичавост, због које ни мудре судије
међу хришћанима неће лако веровати тек покрштеном Јеврејину. Зато
Мехмед остави Мојсила „на чекању” јер је проценио да ће најбоље бити
ако за неко време остави по страни и Епир и рат са њим.

Изасланици напуљског краља и других владара

долазе да пруже утеху Скендербегу
Епирски изасланици вратили су се из Напуља са богатим даровима.
Са њима су у Кроју дошли и изасланици краља Алфонса, који су са Скен-
дербегом дуго причали покушавајући да га утеше због претрпљених
губитака. Рекоше да се такве ствари увек могу догодити када рат траје
дуго, да би му, на крају, понудили помоћ било које врсте. Кнез им је уру-
чио велике дарове којима је превазишао оне добијене од Алфонса коме
је и поручио да никада није сумњао у његову наклоност, било да се
радило о општим, било о личним потребама. Он је то небројено пута
показао на величанствен и вечног памћења вредан начин, на чему му
најискреније захваљује.
Слично су се понели и други кнежеви италијански, и разна велика
господа, и народи и племена, суседи његови. Сви су му нудили савез и
пријатељство, уз уверавање да недавни губитак не треба да схвати
трагично јер, како су му поручивали, ниједан хришћански владар неће
штедети ни труда, ни новца, нити ће устукнути пред опасностима и не-
даћама да би заштитили њега и његову круну.
Скендербег, у чуду како су сви тако брзо сазнали за његов пораз,
схватио је тек тада колико је та несрећа шкодила његовој части и угледу
340
и постао је тога свеснији више него док му је сећање на ране и губитак
његових војника било свеже. Зато, одлучна и храбра духа, захвали свима
на пажњи и поручи да не мисле како је Епир у толико лошем стању, или
да он нема довољно снаге да поново побеђује. Напротив, он је у стању
да остварује још веће подвиге од ранијих. Тако он одговори гласницима,
а они, због тога, задовољни се опростише од њега.
Скендербег је један део те зиме провео у Кроји, а други део у Дебру
и у другим местима. Дебарску посаду је умањио на првобитан број од
хиљаду пешака и две хиљаде коњаника. Свуд је поставио јаке страже и
бројне уходе послао да сазнају шта неверници намеравају. У ово доба
хришћани нису нападали на неверничку земљу јер је она, у суседству,
током претходних ратних сукоба била опустошена и похарана. Стога,
није вредело тамо упадати, а ни хладно време није било за то прик-
ладно. Скендербег је размишљао о крупнијим и значајнијим подухвати-
ма, тако да је освету оставио за неку бољу прилику.

Мехмед шаље Мојсила са петнаест хиљада коњаника

на Скендербега
Дошло је пролеће, трава је ницала и земљу улепшавала, све је поче-
ло цветати и пупети, а ваздух пријатан све обогаћивати. И тада је Мој-
сило пред турским царем цупкао и није престајао убеђивати га да крене
у поход на Епир и са својим одредом удари на сопствени род. Полажући
највеће наде управо у њега и процењујући да су прилике за поход погод-
не, Мехмед је коначно удовољио његовој жељи. Можете замислити како
је Мехмед на Мојсила мотрио током претходних око шест месеци (колико
је био на његовом двору) и како је проверавао да ли ће му остати веран
и да ли се од Скендербега потпуности отуђио. А Мојсило, да би се пока-
зао пред султаном, пружио му је многе доказе своје оданости, бар у мери
коју допушта мирно време. Причало се, а то је и сам Мојсило касније
потврдио, да га је Мехмед једном упитао да ли Скендербег поред себе
има још много људи попут њега, на шта му је овај у скромности одго-
ворио да има безброј таквих као што је он. Због такве скромности, сул-
тан је похвалио Мојсила, што њему, као што то бива кад неко од срамоте
сам себе не хвали јавно, а потајно, и у себи, приписује себи оно што дру-
гима припада као част, није сметало да, мало по мало, почне омалова-
жавати Скендербега и обезвређивати његове подвиге. И тако, после
једног дужег разговора са Мехмедом, Мојсило обећа да ће, ако му се по-
вери само петнаест хиљада војника, не више, и стави их под његово за-
поведништво, изазвати Скендербега на двобој и победити га.
Османлија пристаде на то и даде му војску да је води, и допусти му
да током намераваног похода све по својој вољи и свом суду чини. Војни-
ци које је Мојсило требало да поведе у Епир нису имали поверења у обе-
341
ћавани успех, али невероватна самоувереност, храброст и одлучност
њиховог новог војсковође ипак је у њима будила наду. Рачунали су чак
да ће Мојсило који је имао велики углед и поверење у свом народу,
добити тамо додатну помоћ. То их је знатно охрабрило, а и Дебранин је
уверавао султана да ће се то догодити. Може бити да је и сам искрено
веровао у то јер, тврдио је, неки од најстаријих и најугледнијих људи у
земљи на његовој су страни и многи његови тајни савезници чекају да
се он тамо појави са војском, како би му се са великим бројем способних
и добрих младих ратника придружили и заједно ударили на Скендербега.
Када је све било спремно за покрет, негде око 23. фебруара 1453. го-
дине, крену он из Једрена са својим несрећним заставама у срце сопстве-
не земље.

Мехмед креће у поход на Константинопољ са четиристо

хиљада људи, без објаве рата
Сада ћемо оставити незахвалног и поквареног Мојсила што у Епир са
својим издајничким оружјем крену, и на тренутак се окренути оном гор-
дом у неустрашивом султану, младом Мехмеду, који ме позива сада, ево,
да му се придружим у његовом походу на Константинопољ, који је дуго
одлагао, али никада није мислио да од њега одустане. Ако се сећате, на
почетку ове књиге говорено је колико је страсно и жељно намеравао да
царску круну грчку стави на своју главу, али су га на одлагање натерали
његова надменост и жеља да освоји једно мало место у Епиру.
Но, после велике Себалијине победе, у уверењу да је његов смртни
непријатељ потпуно поражен, толико да се више никада неће подићи,
Мехмед се осоколио толико да је не сумњајући у успех, и сматрајући то
својом судбином, одмах прионуо да испуни свој давнашњи завет и за-
поседне тај хришћански царски град. И на његовом примеру види се да
када некога срећа прати, он се узнесе и сматра нормалним да сваки
његов подухват буде већи и значајнији од претходног.
Турски цар наредио је брзо и опште окупљање војске, и коњаника и
пешадије, по свим својим земљама, у броју какав се никад пре тога није
могао видети. Такође, припремио је и огроман број пловила и за борбу,
и за пренос терета и неопходне опреме, и био је први од Османлија који
је користио бродове на тај начин. У свим тим догађањима, он се претва-
рао да се спрема за рат против неког другог, како хришћански владари
не би посумњали и устали на њега. Стога, кренуо је из Једрена скоро у
исто време када и Мојсило према Епиру. Његова војска дуго је путовала
и копном и морем, да би се искрцала с огромним бројем опсадних спра-
ва, топова и осталим стварима потребним за напад. Није то чинио по
часном обичају својих претходника, али и других владара, да објави рат
онима које је хтео напасти, већ је кршећи своју заклетву и реч дату
342
константинопољском цару, и без обзира на склопљени мир, изненада
упао у његову земљу. Априла 19, поставио је свој логор пред тим вели-
чанственим градом, опколио га је са свих страна и за мање од три дана
започео опсаду. У његовој војсци било је преко четиристо хиљада људи,
већином из поробљених околних народа хришћанске вере: из Грчке,
Склавоније и Влашке – Дарданци или Рашани, Трибали или Срби и Мизи
или Бугари. С овим народима било је највише одреда из Азије, из Би-
тиније или Анадолије, из Галатије, Лидије или Бригије, и Киликије, зем-
ље кнеза караманског, а било је веома мало правих Турака.
Тако су ови неверници, варвари и безбожници за ширење своје држа-
ве, а уништење великога хришћанског царства користили наше људе,
народе наше вере, највише уз помоћ оних народа који су од свих у тур-
ском логору били најхрабрији и најратоборнији. У погледу самог града
и његове одбране, не рачунајући тамошњи народ који је више могао од-
моћи него ли да носи оружје, целокупна посада бројала је не више од
девет хиљада војника, од чега је било шест хиљада Грка, и добрих и ло-
ших војника. Преостале три хиљаде војника чинили су углавном Венеци-
јанци и нешто Ђеновљана. Истина, да би се боље борили и имали више
самопоуздања, са њима је био и сам цар Константин Палеолог, у увере-
њу да ће им само величанство светог царског имена некако помоћи.
Међутим, слава и тај спољни сјај његовог присуства нису нимало помог-
ли да се то место одбрани. Тако мислим и ја, а и тако ће показати следе-
ћи опис догађаја.
Довољно је рећи да је недостајало оружја, муниције, праха, хране и
новца да се исплате војници. Цар је већ знао за опсежне припреме Тур-
чинове за тај поход и предвиђао је колико велика сила прети целој Грч-
кој. Упркос томе, није успео да обезбеди горе набројане ствари. Једино
што је слао изасланике папи Николи Петом, цару Фридриху Трећем,
француском краљу Карлу Седмом, као и другим хришћанским владари-
ма, тражећи помоћ и указујући им на долазећу опасност и пропаст једног
тако величанственог и древног царства, чији би нестанак остао на вечну
срамоту читавог хришћанског света. Такође, упозоравао их је на велике
невоље које ће доживети ако падну у руке једног тако окрутног и неми-
лосрдног народа, тих неустрашивих варвара, који жуде за крвљу хриш-
ћанском више него ли за вином или неким другим пићем. Ипак, све то
би узалуд јер, иако тешка срца то кажем, ни сузе царских изасланика
нису умилостивиле поменуте владаре. Они су остали глуви на све молбе,
безосећајни на њихове патње и слепи да виде да ће пропашћу Грчког
царства пропасти и они, те да ће преосталу Европу ускоро снаћи иста
судбина, што ће довести до неизбежног нестанка васцелог хришћанства.
Зар је могуће да то нису увиђали? Ја мислим да су то добро знали,
али су били заузети међусобним сукобима и, вођени личном мржњом,
343
само су на себе гледали, а ни за кога другог нису марили. Ево, послушај-
те шта је њих спречавало да помогну: Италија је испразнила своје бла-
гајне и ризнице због раскола у папству и сукоба између породица Орси-
ни и Колона; у Немачкој су беснели грађански ратови; највећи део Фран-
цуске заузели су Енглези. Једној речју, сва је Европа, због најразличити-
јих размирица, била расцепкана и раздељена у безбројне таборе.
Да бисте боље разумели са каквом су упорношћу и на какав начин
Турци успели да освоје тај велики град и подјарме га Османском царству,
и шта су све браниоци чинили не би ли он и даље остао хришћански,
мислим да би корисно било описати изглед тог места: Наиме, Константи-
нопољ, у давнини називан Визант, смештен је на Галипољском пролазу,
онде где је Азија најближа Европи (одваја их Хелеспонт). Ту је смештена
лука од око четрнаест километара по дужини и око два километра по
ширини, онде где је најшире, а не више од километар онде где је најуже.
Ту има много окука и скривених пролаза, и таквог је облика то полуос-
трво, или Херсонес, да га називају рогом. Седморо брда на којима је град
смештен чине да се залив дели у више рукаваца. Између залива и Про-
понтиде лежи једна планина, не много висока, у дужини од око десет
километара правцем исток-запад. Гребен те планине стоји насупрот Про-
понтиди. На северу има седам брда, од којих четири излазе на тај залив.
Највеће од њих спушта се до Босфора. Два узвишења на планини, једно
на истоку према Пропонтиди, звано Хебдомон, а друго ка северу, звано
Златни рог, штите предео и луку од јаких ветрова. Ако кренете од њега
право ка седмом брду, које је мало скривено и такође штити луку од за-
падног ветра, наићи ћете на мочварну равницу Перу, окружену помену-
тим гребеном.
Као што је речено, лука се простире на око четрнаест километара, у
најзабаченијем делу, одакле отичу реке Цидрус и Барбиса. Улаз ка луци
веома је узан. На једној страни Барбисе, на којој је смештен град Пера
(основали су га Ђеновљани, а Турци га зову Галата), налазе се два узви-
шења: Метопик (пружа се ка југу) и Дамалик, које се пружа ка Азији,
све до самог улаза у Галипољски залив. На истоку, онде где се полу-
острво Херсонес спаја са копном Тракије, лука је одвојена од Мраморног
мора једним комадом земље, широким око четрдесет метара, надомак
седмог брда, које се, као најближе граду, одатле постепено шири. На
полуострву Херсонес смештен је величанствени град Константинов, а
насупрот њему, на другој обали залива, налази се град Галата или Пера.
Простире се до сва четири угла копненог дела у том простору. Најближи
и најужи део луке затворен је великим и чврстим гвозденим ланцем, који
иде од једне високе куле са узвишења Златног рога, зван Фара, до уз-
вишења Метопик, на којем стоји друга кула. На копненом делу, град је
окружен високим чврстим зидинама, пред којим се налазе још једне зи-
344
дине, као и широк и дубок јарак. Остали део града, кога запљускује сла-
на вода, има само један зид, али веома чврст и са бројним кулама ради
одбране од напада са мора. Средишњи део града је брдовит, пречника
око 25 километара. Тај део града уредио је и све у њему изградио још
римски цар Константин Велики, по којем се град и назива Константино-
пољ.

Како је опседнут Константинопољ

Сада кад сам вам дао опис тога града, чији су га грехови одвојили од
Бога, време је да опишем како су Турци уредили опсаду града, и морем
и копном, како је Мехмед распоредио своју војску, како и где је поставио
топове и како је управљао својим поморским снагама. Наиме, чим су
прегледали околину, Турци су, у савршеном поретку, заштићени штито-
вима, разним прућем, даскама и другим прикладним предметима, брзо
и лако пришли зидинама јер браниоци нису пружили довољно јак отпор.
Чак и да јесу, ни најбољи и најодлучнији ратници не би их могли заус-
тавити. Топови и друге опсадне справе постављене су на три различита
места, па су почели из њих силовито гађати на зидине, највише ка Кали-
гари капији. Ту је постављен један топ невероватне величине, толике
да за његово преношење није било довољно ни педесет волова, а ђуле
је имало пречник један метар. Градске зидине, колико год су биле вели-
ке и чврсте, ђавољој сили те страшне справе нису могле одолети. Међу-
тим, десило се да се тај топ распао, па је Мехмед наредио да се направи
још већи. Ипак, то је спречио Халид-паша који је био велики пријатељ
једног хришћанског племића у граду, уз то и царевог саветника.
У сваком случају, наставило се са гађањем из других топова, данима
и ноћима не дајући мира браниоцима града, и свакога дана су по неко-
лико њих убијали аркебузама, стрелама, камењем и свиме другим што
су на њих бацали. Зато су неверници и веровали да бранилаца нема пу-
но и да неће дуго издржати опсаду. А поред тога, да би их пре савладао,
Мехмед је наредио да се брзо прокопају ровови, како би се војници заш-
титили од непријатеља и могли лакше прићи зидинама. Штавише, на-
редио је и да се подигну велики насипи од земље, високи колико и
зидине у том делу града, јер је тако стицао предност над браниоцима и
могли су лакше да поставе лестве на зидине. Испред зидина подигао је
и многе куле од дрвета и прекрио их крављом кожом, а јарак око града
напунио је земљом и другим стварима, како би граду могао прићи по
равном.
Имао је и огромну количину дрвене грађе и лестава (то је превожено
колима) и разне друге справе које чак ни Римљани нису користили про-
тив Картагињана. Како онај чудовишни топ није могао скоро ништа наш-
кодити капији Калигари, јер је то место било добро утврђено, премести-
345
ли су га ближе капији Светог Романа, пред кулом Бататинеа. Ту су кулу
срушили, а њеним рушевина испунили су јарак, како би се неверницима
омогућило да туда могу ући у град. Браниоци су ипак успели да врло
брзо поправе кулу и учине је још чвршћом но што је била.
То се дешавало на копну. А на мору, на страни према Пери, султан је
довео двеста педесет пловила, од тога највише теретних. Бродови су
имали по два, а неки по три реда весала. А било је и мношто мањих
пловила крцатих војницима, намењених више застрашивању него некој
стварној користи. Сви они су се усидрили насупрот луци према мору
Пропонтиде јер нису смели прићи ближе због страха од хришћана. Уг-
лавном су били раштркани по мору, повремено су пловили тамо-амо, а
служили су да логор на копну снабдевају дрвеном грађом, камењем и
другим потрепштинама. Као што је речено, лука је била затворена јед-
ном великом мрежом, а ту је било и десет великих бродова-карака, се-
дам ђеновљанских и три са Крита или Кандије, међу собом чврсто веза-
них, тако да турски бродови нису могли ући у луку. Али како је онда
султан мислио да уђе, питате се?

Како су Турци, уз помоћ једног издајника међу

хришћанима, успели да уђу у луку и како су саградили
велики мост преко мора
То је успео помоћу једног издајника и бедника, једног хришћанског
отпадника који је наредио да се неки његови бродови извуку на копно
и да се поставе са друге стране луке. Тако су се морнари и радници
бацили на посао. Снагом својих мишица извукли су те бродове и, пошто
су их поставили на точкове, довукли их на врх брда, више од тринаест
километара по дужини, па су их одатле полако спуштали на другу стра-
ну, у луку. Можете замислити колико је тај необични чин запањио и зап-
репастио хришћане. На све начине су покушавали да их потопе великим
камењем, или да их запале, али све би узалуд. Ти су им бродови донели
велике невоље, пошто су, приморани да бране зидине према мору,
напустили луку и део зидина према копну, које су до тада бранили. А ту
су Турци нападали са седамдесет хиљада људи, у чему им је помагао
још један изванредан изум који ћу сада описати.
То је био мост дугачак преко пет километара, који је Мехмед подигао
од обале Пере, преко мора, до града. Стајао је на великим гредама
везаним за дрвене стубове, тако да је његова војска могла слободно да
прелази преко мора ка зидинама. Учинио је то по узору на великог Ксер-
кса који је, на сличан начин, преко Босфора, своју војску превео из Азије
у Тракију. И он је подигао велик број кула што су до зидина досезале, и
војска је са њих непрестано јуришала на град.

346
 Распоред храбре градске посаде и слаба снабдевеност
Константинопоља
Описао сам застрашујуће замисли и опсежне припреме турскога цара
за освојење царскога града. Сада остаје да опишем стање оних који су
бранили град од освајача. Хришћани су се свакога дана све боље сна-
лазили с оним што су имали, а нису имали много. Имали су само неколи-
ко мањих топова, већих залиха другог оружја и праха нису имали, а
залиха хране понајмање. Имали су мускете (пушке - прим. прев.) малог
домета, тако да нису могли угрозити непријатеља заштићеног рововима
или земљаним грудобранима. Према извештајима, већи топови били су
им скоро бескорисни јер су њима могли срушити сопствене зидине. Ипак,
с времена на време гађали су из њих и обарали нападаче, њихове ша-
торе, утврде и друго што се налазило у турском логору. Младићи су пов-
ремено излетали из града и неустрашиво улазили у окршаје с турским
војницима, који су од њих страховали (и дивили им се), а многи су том
приликом страдали. Зидине су добро чували храбри и одлучни војници,
а сви они, жељни да се на делу покажу, давали су све од себе.
У то време догоди се да је неки Ђовани Ђустинијани, и по племени-
тости свога рода и по богатству један од најугледнијих Ђеновљана, са
своја два јака ратна брода и посадама од по четиристо људи пловио по
околним морима. И тај човек који је био усидрен у константинопољској
луци кад је опсада започета, сматрао је да се одбрана града тиче и њега,
колико и угроженог житељства Константинопоља, те се одважно прик-
ључио браниоцима. Толико се храбро држао у заустављању непријатеља
и показао у поправљању порушених зидина да се, бар за прво време,
могао назвати спасиоцем Грчког царства. Због тога су га именовали за
главног заповедника у одбрани града и доделили му звање царског вој-
воде. И чим је то постао, он поче распоређивати војнике на разна места,
како су то потребе захтевале и напади варвара упућивали. И сам цар му
је помогао са триста Ђеновљана и великим бројем Грка које је одабрао
са циљем да бране део зидина близу капије Светог Романа, где је била
највећа опасност.
Маурицио Катанео, такође Ђеновљанин, храбри војсковођа, био је
постављен да чува подручје између Капије фонтане и Златне капије. Уз
њега, двеста Италијана наоружаних самострелима и нешто Грка жестоко
су се борили с оним дрвеним кулама што су их Турци прекрили крављим
кожама и ослонили на зидине. Павле Тројило и брат му Антоније, звани
Букард, бранили су део града на страни Мириандријон капије којој је
претила највећа опасност да падне. Ту су се данима и ноћима борили,
крв своју нису штедели и са таквом су упорношћу и храброшћу одоле-
вали копљима, самострелима и пушкама, да су им се и непријатељи ди-
347
вили. Једнако храбрим показао се и Теодор Каристин, Грк, који је био
веома стар, али одличан стрелац. Исто се тако показао и царев рођак
Теофил Палеолог, грчки племић, добар познавалац и рата и науке. Уз
њега је био и Јохан Грант, Немац, о коме ће бити речи. Ова тројица бра-
нила су Калигари капију и ојачавали је када су је оштетили турски топо-
ви.
Контарини, племић из једног од најугледнијих родова у Венецији, чу-
вао је подручје између Златне капије и кула, све до мора, и тамо одлучно
одбијао неверничке насртаје. Највећи део Грка био је распоређен по
осталим деловима зидина, а по томе како су се борили и излагали своје
животе опасности, показали су се добро колико и Латини. Чување цар-
ског дома поверено је Јерониму Миноту, балију из Венеције. Кула пред
хиподромом, према истоку, била је поверена каталонском конзулу. Кир
Лука (Лука Нотарас) бранио је капију према мору и целу морску обалу.
Јероним Италијан, Леонардо Лангаскo, један Ђеновљанин и многи дру-
ги, бранили су капију Ксило и куле Анемаде. Зидине су бранили и свеш-
теници, монаси и друга духовна лица, спремни да помогну на друге на-
чине осим молитвама и певањем химни. Габријел из Тревиза, предвод-
ник венецијских теретних пловила, са четрдесет других Венецијанаца
(неки кажу да их је било четиристо) јуначки је бранио кулу Фанар код
Царске капије. А Антоније Дијед, заповедник неког бродовља, није се
показао храбрим и одлучним, и као да је више бринуо да сачува своје
бродове и не упушта се у борбу, него да брани луку. Таст Николе Палео-
лога, Димитрије, и Никола, нећак Гулелин, предводили су један већи од-
ред који је, по потреби, долазио у помоћ на зидине.
Сви браниоци показивали су се на делу као јунаци, спремни да изгубе
живот на зидинама пре него ли да падну у руке обрезаних неверника.
Није их могла застрашити ни топовска пуцњава, ни њихова страшна грм-
љавина, ни порушене зидине, ни сила, ни снага, ни број непријатеља.
Били су чврсто одлучили да поднесу све недаће, као да су знали да су
им то последњи дани и да ће задобити вечни помен и славу. Али, шта
им је вредело да буду храбри и одлучни када није било хране, новца и
муниције?

О похлепи константинопољских Грка

Да не би запостављали своје дужности у одбрани и да се не би више
плашили глади него непријатеља, цар је издао заповест да се хлеб и
остала храна раздели на једнаке делове по свим домовима. Међутим,
било је похлепних појединаца, жељних добитка, али и крви своје хриш-
ћанске браће, који су скривали жито или га продавали скупље него обич-
но. Та беда, та похлепа, донела им је много невоља и унела прави хаос
у њихове редове. Сам цар био је превише благ и није довољно строго и
348
примерено казнио њихову непослушност, тако да су сви радили по својој
вољи и понашали се, како кажу, као пацови у житу. Кадгод би се цар на
њих расрдио, његови би га дворјани брзо умилостивили ласкавим речи-
ма; само што му се нису пред лицем ругали, а он то није ни примећивао.

Поморски окршај између Турака и хришћана

Хришћанима се, у једном тренутку, срећа насмешила и дала им наде
јер таква је њена нестална природа, да понекад помаже и доноси утеху
онима које највећа пропаст очекује. Догодило се, дакле, да са Хиоса
допловише у Константинопољ три ђеновљанска брода натоварена зали-
хама хране и оружја, као и војничком посадом, а истовремено стиже и
један царски брод натоварен пшеницом са Сицилије. Када их је видела
неверничка војска која је близу града стајала и пратила дешавања на
мору, трубама се огласила узбуна. Турске лађе одмах испловише и пре-
ђоше у напад. Све то гледали су, са једне стране, житељи града, а на
другој страни, са врха брда галатског, битку је посматрао турски цар.
Његови бродови прво су кренули на царски брод. Између њих заподе-
нула се жестока битка. Већ помињани Маурицио Катанео заповедао је
оним трима бродовима и у тој бици показао је и своје велико поморско
умеће и ратничку одважност. Исто тако, једнако искусни ратници, пока-
зали су се Доминик из Наваре и Ђеновљанин Баптиста Фелиће.
Неверници су из својих топова непрестано гађали царски брод и мис-
лили су да је победа већ њихова и да ће велики плен задобити. А тај
брод храбро је бранио његов командант Флатанела. На све стране су
летела весла и бродске даске, све је било под јаким ударима, а могли су
се чути јауци и вапаји Турака док су испуштали своје душе. Када је њи-
хов владар видео са планине како му војска страда, толико се разбеснео
да је махнито почео викати, проклињати и хулити, одежду је своју цепао,
пагани око њега су јаукали и сва његова војска нашла се у чуду.
Шта још рећи о томе? Турци су ове хришћанске лађе напали са двеста
бродова, од којих су неки имали по два, а неки по три реда весала. Битка
је настављена, сви су се борили жестоко, али неверници су и даље били
тучени. На крају, много њих изгинуло је или се удавило, тако да ту обалу
нису могли повратити у своје руке. Житељи града су сазнали од прежи-
велих Турака које су тад заробили, а и преко својих људи, да су Турци
страшно поражени и да их је погинуло преко десет хиљада. Цар турски
био је знатно узнемирен због тога, а његови бројни бродови, слаби и
мале снаге, нису успели да разбију само три хришћанске лађе које су
следеће ноћи упловиле у луку. Све три су прошле без икаквог оштећења
и ниједан човек није изгубљен; само их је неколицина било повређено.

349
 Похлепа и издаја хришћанског тобџије. Сукоб
Венецијанаца са Ђеновљанима у Константинопољу
Веома разочаран и љут због овог пораза, Мехмед је свог адмирала,
по имену Балтоглу, рашчинио, отпустио га са дужности и сва му је добра
одузео. И живота би га лишио да га његове паше и други великодос-
тојници нису упорно молили да то не учини. У гневу, тада је одлучио да
из топа, са планине Пера, гађа бродове који су стајали на улазу у луку,
да их потопи или бар натера да напусте то подручје. Десило се оно прво,
растурио их је у комаде. У томе му је помагао један тобџија хришћанин
који је отишао Турцима пошто му је овамо била одбијена нека пензија.
И деси се, не знам како и којом несрећом, да погоди и потопи капетански
брод, тако да су се остали, у страху од исте судбине, повукли до зидина
Пере. Осим бродова у луци, била су ту још три брода из Венеције и два
мања брода ради сигурности њихове, које је цар уз велики новац убедио
да остану и бране Константинопољ. Но, после неког времена, због нечије
грешке, не зна се тачно чије, у оном последњем окршају, дође до неке
размирице између Ђеновљана и Венецијанаца, али убрзо се помирише
када су им Венецијанци дозволили да оду.
Како су дани пролазили, Грцима је бивало све теже, а пагани су све
више насртали. Зато су се браниоци окупили да се договоре и ту одлу-
чили да запале и униште турска пловила смештена у луци. Ђустинијани
је одредио како то треба учинити, али Венецијанац Јаков Коква, преви-
ше славољубив, кренуо је да то обави по своме. Док је он нешто поку-
шавао, варвари открију намеру и пуцњима из топова потопе неке грчке
бродове. Многи су се хришћани подавили, а они који су успели да допли-
вају до обале били су заробљени и следећег дана обезглављени наочиг-
лед житеља града. Расрђени због такве турске окрутности, грађани се и
сами окренуше окрутности, па им дадоше, како се каже, да се из исте
чаше напију. Узели су тада неке заробљене Турке и све их на зидинама
смакнуше пред очима ових Турака доле, тако да су гнев и жеља за осве-
том обузели обе стране.

Осујећени Мехмедови покушаји да копањем тунела и

тражењем примирја превари хришћане
Мехмед, смртни непријатељ Христов, у труду да учини све не би ли
загосподарио градом, крену да га заузме лукавством. Нареди зато да се
поткопавају зидине, уз истовремено гађање из топова и њихову грмља-
вину. Брзо су они, нечујно и неприметно, поткопали онај први истурени
зид, и сада су се спремали да у ископане тунеле ставе барут и дигну све
у ваздух. Али, Јохан Грант, искусни немачки ратник којег је Ђустинијани

350
одредио за вођу и који му је много помагао током опсаде, успе неком
промишљу да открије опасност, те тада он ненадано излете из града да
овима наум њихов поништи. И поништи га тако што нареди да унутар
града почну копати тунеле ка њима; сматрајући то најсигурнијом одбра-
ном, успели су да осујете непријатељеве намере.
Када је султан видео да хришћани успевају да сваки његов наум осу-
јете, поче да се претвара, најпре да се каје што је кренуо у овај поход,
лажно тврдњом да је то учинио на наговор Мађара. Стога, посла цару
једног гласника да га наговори на некакав мир. Но, убрзо је његова пре-
вара откривена јер он не хтеде пристати да сруши тврђаву коју је поди-
гао ка Пропонтиди, а њима не даде да у миру обнове порушене зидине,
бедеме и куле. Оно што је највише морило браниоце јесте то што нису
могли имати поверења у султанову реч, који никада пре није одржао
своја обећања ниједном живом створу на земљи. Сада је још мање веро-
ватно било да неће исто учинити против њих. Најгоре од свега било је
то што је веома мало људи бранило град јер, као што је речено, било их
је свега око девет хиљада, можда мало више. Али шта може један човек
против хиљаде? Када се толико бранилаца распореди по зидинама, нису
ни могли попунити сва места да би се могло бранити од непријатељских
напада и са копна и са мора.

Похлепа, безбожност и кукавичлук Грка као узрок

њихове сопствене пропасти. Мехмед обзнањује општи
напад
Не знајући шта да чини, цар Константин је са сузама у очима ишао
од врата до врата и од куће до куће и молио људе и преклињао их да му
помогну златом и новцем који имају, како би могао унајмити више војни-
ка и довести помоћ са стране. Но, грађани су се клели најбезочније да
немају ништа код себе и да су без новца остали услед тешких времена
која су преживљавали. После се испоставило да су грађани били пуни
злата и свакаквог блага, као да су га за непријатеља чували, неприја-
теља који се после сав окитио ониме што су ти грађани прикривали. О,
чудовишне ли безбожности, и бедне ли похлепе грчког народа!
Само су поједини добровољно дали цару нешто новца, али веома
мали број њих, тако да му то није помогло. И шта је друго могао учинити
грчки цар? Обратио се грађанима и најугледнијим племићима и свој гос-
поди у царству, али они су му рекли да никога од њих не оптерећује у
овако тешком тренутку, већ да узме све предмете и свете ствари и накит
из цркава и да се тиме послужи. Тада он нареди да се све посуде од
сребра и злата из светих храмова претворе у новац и да се он раздели
свим војницима и радницима који поправљају зидине. Морао је тако јер

351
и они су само гледали личну корист; није их интересовало добро читаве
заједнице, тако да нису хтели радити без плате.
Када је мировна понуда била одбијена и тако пропао и последњи ње-
гов покушај да заузме град, Мехмеду не преостаде ништа друго него да
у заузимање крене силом, макар и жртвовао животе својих људи. И
настављене су борбе на свим странама, и варвари су наваљивали све
више, и топови су грмели и гађали све док на три места нису зидине сру-
шене, тако да се туда лако могло ући, доћи на зидине и поубијати њихо-
ве браниоце. Кроз цео логор тада се огласише трубе и најавише спрем-
ност целе војске да наредног јутра крене у општи напад. Мехмед је
војсци обећао да три дана могу пљачкати град ако продру у њега и
заузму га целог. Био је 26. април када је ово објављено, због чега су
многи Грци кренули да беже, под изговором да морају довршити нека
посла са стране. Неки су се претварали да нису способни за борбу, док
су се други изговарали сиромаштвом и потребом да морају некуд ићи
како би зарадили за хлеб. А када су их они одважнији корили због ку-
кавичлука и уверавали их да није само њихов град у опасности, већ и
да читав хришћански свет зависи од њиховог држања и одлучности, они
су им одговорили овако: „Шта ми имамо са тим ратом, када наше поро-
дице гладују и ускоро ће од глади умрети?” Зато је било веома тешко
натерати такве да се попну на зидине и бране град.
Охрабрени слабим отпором пружаним на разним местима, неприја-
тељски војници лако су пришли зидинама и кукама пообарали све што
су браниоци стављали као брану да би зидине учврстили. И колико су
браниоци били обесхрабрени оним прогласом султановим, толико је ви-
ше радости и одушевљења било по свим деловима безбожничког логора.
Сваки од њих добро се припремио за сутрашњи јуриш, толико да нису
сматрали добрим онога на чијем се лицу није показивало одушевљење.
У целој њиховој војсци није се нашао ниједан који је целог тог дана ишта
хтео да једе или пије, што значи да људи нису ни гладни ни жедни када
се све одиграва по њиховој жељи. Неки, опет, говоре да су се уздржа-
вали од хране због неког свог верског празника и чим се смркло, они су
почели да се госте, да једу и пију, скоро целе ноћи. А пре него што је
свако у свој шатор отишао да се одмори, изгрлили су се, изљубили и
један од другог опростили, као да се више неће срести.
Ето тако су се непријатељи припремали да освоје најпоноснији и нај-
величанственији град на Истоку. За то време, пошто су грађани чули за
Мехмедову објаву и видели припреме за општи напад, приређене су
литије, а свештеници и други духовници прихватили су се светих пред-
мета, распећа и икона Христових, па су се молили и химне певали, про-
ливали сузе и туговали због невоља које су их већ снашле и који их још
очекују. Сви они, и богати и сиромашни, и млади и стари, тражили су од
352
свештенства да се моли за њих да их Бог заштити. Ишли су по граду,
посећивали света места, тела своја мучили постом и непрестано се моли-
ли. А када је ноћ пала, сваки је отишао на место додељено му за одбра-
ну.

Мржња између Ђустинијанија и Кир Луке, и између

Грка и Латина
Током ових духовних церемонија, Ђовани Ђустинијани, обазрив и оп-
резан, наредио је да се брзо поправе сва оштећена на зидинама и додат-
но заштите нека до тада слабије брањена места. Постављање топова
поверио је Кир Луки који је имао највећи углед међу житељима града.
Када му је рекао да из градског складишта извуче неке топове и прип-
реми их за гађање по неверницима, он је одбио да то учинити. Ђустини-
јани се због тога расрдио и рекао му: „Издајник, то си ти! Шта ме
спречава да те овог трена не посечем овим својим мачем?” Како је
сматрао увредљивим да га кори један Латин, Кир Лука је отад почео да
невољно испуњава своје обавезе у одбрани. И не само он, и остали Грци
потајно су гајили мржњу према Италијанима, због тога што су им они
наређивали и били главни заповедници у граду. Ипак, без обзира на то,
главни заповедник града, уз савете Мауриција Катанеа, Ђованија Каре-
та, Павла Букарда, Јована Форнара, Томе Савађа, Ладиса Гаталузија и
Јована Илира, као и многих других Грка који су искрено служили Богу и
отаџбини, успео је да ојача одбрану и утврди град, тако да се и султан
веома похвално изразио о његовој служби: „Ех, кад бих имао поред себе
таквог војсковођу, наградио бих га по његовим заслугама.” И заиста,
Мехмед је покушао да га придобије за себе, али верном и оданом Ђусти-
нијанију било је мрско да га било ко заведе подлим понудама.

Необазривост Грка у припреми одбране и

обезбеђивању зидина
Зидине Константинопоља биле су, као и зидине многих других гра-
дова, и високе и дебеле. Делом због времена, а делом због немара Грка
који нису бринули о њиховом одржавању, велики део зидина био је ис-
трошен и лишен сваке одбране. Предњи зид био је веома чврст и у нај-
бољем стању у којем је могао бити, потпуно опремљен за одбрану, тако
да су се Грци највише у ове зидине уздали, и све су своје борце поста-
вили између њих и главних зидина. Није било лако, а ни без значаја,
довести довољно људи да бране тај зид. Многи мудри и стручни људи
корили су Грке и говорили им да не напуштају јаке и високе главне
зидине јер ако се оне буду добро чувале, утолико ће се лакше и други
зид бранити.

353
 Константинопољ пао због похлепе крадљиваца и
издајника из града
Ако је цар и направио неку грешку због свог немара и благости, ја о
томе нећу говорити. Много већу кривицу сносе они који су били
задужени за вођење државних послова, а то су Емануел Григора, који је
донедавно био нико и ништа, и неки Неофит, монах са Родоса – два
пљачкаша државне благајне, уместо да буду њени чувари. Њих двојица
били су изабрани за управитеље државе и у то име примили су велике
количине новца од оних који нису оставили тестамент (чија су добра за-
то прелазила у руке државе), и од оних који су остављали наследство
држави и давали много новца ради оправке зидина и утврда. Они су тај
новац, а било је то више од 70.000 круна, узимали за себе, те после,
када су неверници освојили град, све то украдено благо они су узели.
Дакле, и због похлепе ове двојице лопова и богохулних издајника, тај
величанствени град био је освојен.
Пошто је свако дело и сваки чин Грка био за осуду, није ни чудо што
је једно тако вредно здање и највећи бедем хришћанства којим су вла-
дали толики добри цареви, сада постао плен лоповима и разбојницима.
Покушавали су они да исправе ту грешку, али прекасно, јер су им за то
биле потребне две ствари – време и новац. А то су могли добити да се
кренуло онда када су чули да се Турци припремају за рат. Али, лакомис-
леност и небрига тог народа одлагала је деловање из дана у дан, све
док град није сасвим пропао. Грци су се уздали само у своје предње зи-
дине и јарак око града, те када су они били савладани, били су примора-
ни да се повуку на главне зидине. Како на њих ни до тада нису обраћали
довољно пажње, сада нису могли бити брањени и да су имали довољно
бораца.
Много паметније, у време када су Јерусалим опседали Тит и Веспази-
јан, радили су Јевреји јер они нису сву своју снагу уложили у одбрану
предњих зидина, већ су оба реда зидина пазили, па када је први ред
пао, они су се повукли на други, а потом и на трећи, тако да су римску
опсаду протегли на четири године (две године, каже Јосиф Флавије).

Турци се жале Мехмеду због дугог трајања опсаде.

Халид-паша саветује Мехмеда да одустане од опсаде
Вратимо се нашој приповести. Док су се Турци жустро припремали
за општи напад на град, прошири се по њиховом логору глас од неких
ухода да долази нека хришћанска војска са бродовима да ослободи Кон-
стантинопољ, а да са друге стране, преко Дунава, долази страшни рат-
ник Јанко Хуњади да заподене битку са султаном, или да га натера да

354
дигне опсаду. Ова гласина је узнемирила и уплашила мухамеданце, и то
толико да су се почели тужити на свог владара. Говорили су да је за-
лудна и безумна одлука да се остаје под овим непробојним зидинама –
а био је то педесет други дан опсаде. Иако их је било много, изгубили
су поуздање и у своју снагу, и у наду у победу.
Због тога, најстарији и најмудрији султанов саветник, а то беше Ха-
лид-паша, човек са великим ратним искуством, потајно наклоњен хриш-
ћанима и од почетка против Мехмедовог похода, сада пред свима, на
збору сазваном зарад одлуке о даљој опсади, султану рече да је опасно
и даље покушавати да се заузме Константинопољ. То мишљење образ-
лагао је његовом снагом, обиљем залиха за издржавање опсаде и ве-
ликим бројем храбрих војника, одлучних да животима бране своју сло-
боду. Рекао му је да су његови (Мехмедови) преци више пута покушава-
ли да освоје тај град, али су увек били побеђивани. Овога пута, сигурно
је да ће и сви владари Европе, нарочито Венеција и Ђенова, њихови пр-
ви суседи, чим чују у каквој је опасности град, одмах кренути са великом
војском да им помогну. И рекао је да би требало пазити како изазива
непријатеља који им је и до сада, на другим местима, наносио велику
штету. Своје обраћање завршио је речима: „О, највећи међу највећима,
твоја је моћ неупоредива, и миром ћеш је лакше увећати него ли ратом,
јер у рату, пошто је срећа променљива, никад се не зна шта ће се дого-
дити.”

Заган наговара Мехмеда да настави са опсадом

Халид-паша још не беше завршио свој говор, кад један други савет-
ник Турчинов, по имену Заган, млађи и немирног духа, прекиде га и поче
говорити све супротно: „Османска војска толико је јака и таква срећа је
прати, и таквог је угледа да јој се цео свет диви и у страху стоји пред
њеном моћи и величином, тако да показивање страха од било које војске
из Европе, или и помишљати на било шта осим на успех и славну победу,
представља злочин очигледне издаје величанственог Османског цар-
ства. Зашто би султан напуштао опсаду због неких непоузданих гласина
или каквих бесмислених прича? Ко још не зна да им Латини уопште не
могу помоћи? Па Ђеновљани су заузети међусобним размирицама и гра-
ђанским нередима, Венецијанци се боре са миланским војводом, а оста-
ли владари, то је добро познато, заузети су сопственим и међусобним
ратовима.”
Један евнух, везир султанов и трећи саветник, сложио се са Заганом,
а ни румелијски санџак-бег Турхан није се усудио стати уз Халид-пашу,
већ је још више подстицао Мехмеда, наклоњеног томе, да настави опса-
ду. И све остале војсковође нижих чинова говориле су да турском цару

355
приличи да иде и стреми ка највећим и најтежим делима, јер само тако
човек достиже част и вечну славу.
Подстакнут овим ватреним говорима, Мехмед је одговорио:
„Добро, браћо моја, ви желите да срећу окушамо, и ја се са тим све-
срдно слажем. Та колику је силу имао Александар Велики? Зар је била
већа, или је било неупоредиво мања од наше? Зар су се онда више други
плашили војске са којом је освојио цео свет, но што ови овде треба да
се плаше наше војске пред Константинопољем? Који је то међу нашим
прецима, било отац мој, деда или прадеда, ко је од њих опседао ово
место с овако великом војском и с оволико справа и свега другог што
ми сад имамо? Зато, Загане, припреми наше људе, и нека наша војска,
пошто са свих страна опколи Константинопољ, удари на њега, тако да
нас ови из Пере не могу напасти с леђа и пружити помоћ браниоцима.”

Халид-паша јавља грчком цару о Мехмедовој одлуци.

Грчки цар охрабрује племиће и војску
Халид, главни паша султанов, потајно дојави грчком цару шта је Мех-
мед, надмен и гневан, одлучио, уз уверавање да не би требало да стра-
хује због тога. Поручио му је да добро држе стражу, да буду упорни у
отпору и да остану стамени и храбри. А цар, док су се Турци спремали
за сутрашњи напад, сазва племиће и најугледније грађане, као и све
домаће и стране војсковође, те им се обрати:
„Најплеменитија господо, најбоље војсковође и хришћански ратници,
видите да је дошао час када ће непријатељ напасти наш град. Знате
какве нас опасности чекају, знате шта се увек дешава током опсаде. Од
свих ратних дејстава, било на пољу или пред тврђавом, нема ниједног
страшнијег, крвавијег и окрутнијег од брањења срушених зидина пред
одлучним нападачима. Тада је уобичајено да се људи боре у крви до ко-
лена, израњавани по целом телу, док смрт коси на све стране. Упркос
томе, не смете посустати и устукнути када будете видели своје војско-
вође, сународнике или пријатеље како умиру и душу своју пред вама
испуштају. И тада морате наставити с отпором и издржати непријатељ-
ске насртаје све док смо живи.
Ако се ико међу вама страши и мисли да не може издржати крвопро-
лиће (јер нису сви једнако снажни), нека се повуче на неки други део
зидина где може на који други начин помоћи. Довољно сте за ова пе-
десет два дана опсаде видели снагу својих непријатеља и осетили њихов
бес, те зато сада немате разлога да будете више збуњени или застраше-
ни јер то су исти они људи са којима сте се до сада борили.
Ви се сада не борите због једног сеоцета, због једне мале, безначајне
тврђаве (чији губитак не бисте ни осетили), већ се борите за цркву

356
Божију и свету веру, за част и спасење светог Царства, за сопствен град
и своју земљу, за престони царски град света у којем и ваше жене, и
ваша деца, и родитељи ваши, и пријатељи, и све ваше благо и све што
имате, очекују вашу заштиту. Сви они подстичу вас да их храбро и од-
лучно браните и заштитите, вас - без којих би били осуђени на страдање
и нестанак.
Каква невоља и пустошење ће нас снаћи ако ови безбожни варвари,
толико похлепни и жедни крви хришћанске, који су се заклели да све
предају оштрици мача, успеју у град ући и на наше улице изађу, и све
куће ваше напуне мртвим телима? Какав тужни призор ће то бити ако
жене, девојке и деца буду нападнути, а дивни храмови које наши пра-
очеви, побожни хришћани подигоше, буду оскрнављени, спаљени и
уништени? Једини начин да се ове недаће избегну јесте да се одлучно
супротставимо овим пакленим зверима, да на њих ударимо мушки и да
на сав страх од опасности и смрти заборавимо.”
Овим их је говором охрабрио и сав збор закле се, одлучно и
неустрашиво, да ће, ако треба, и своје животе положити. И бодрили су
једни друге идући за својим војсковођом да их постави на места на
којима ће спремно дочекати напад.

Напад Турака на Константинопољ

Није прошло много, а чу се како неверници премештају топове и вуку
покретне дрвене куле с лествама и другим опсадним справама. У исто
време, турске поморске снаге опколиле су луку и зидине са те стране.
То се све дешавало одмах иза поноћи јер Турци надајући се великом
плену нису хтели да чекају свитање, већ су започели са нападом још
док је био мрак. Будући да су их браниоци засипали камењем и стрела-
ма, од којих се нису могли одбранити јер ништа нису видели по мраку,
претрпели су велике губитке; многи њихови најбољи и најхрабрији рат-
ници тада су изгинули.
Када је свануло, Мехмед крену са главнином своје војске и даде знак
да се у исто време удари и на Константинопољ и на Перу, како Грци из
та два места не би могли помоћи једни другима. Одредио је по једног
војсковођу на сваки део зида, да би се боље видео ко је какав на делу
и да би током борбе могли једни на друге подстицајно деловати. На исти
начин биле су распоређене поморске снаге, с изричитом наредбом да
свако и у исто време нападне на задати део. Тако су они са две стране
кренули у напад, док се по ваздуху ширили охрабрујући звуци труба, ро-
гова и добоша. Борба је бивала све жешћа, крв се посвуда лила, а окрут-
ности су биле све веће.
Покривени штитовима пагани су се, преко лестава, са невероватном
одважношћу пели на обновљене зидине. Браниоци су их дочекивали
357
храбро, гађали их камењем, стрелама, врелом водом, уљем, ватром и
другим предметима. То су непрестано чинити, тако да су многи нападачи
обарани са лестава на земљу. Они који су на порушене зидине нападали
копљима, наишли су на снажан отпор. Браниоци су храбро на њих удара-
ли, тако да су много неверника посекли и сав њихов одред разбили.
Таква је то погибија била да се остали Турци нису усуђивали да тамо
поново нападну; њихова је неустрашивост спласнула толико да су поче-
ли да се повлаче путем којим су и дошли.

Ђустинијанијев подвиг и његово повлачење после

рањавања
Обузет гневом, Мехмед им крете у сусрет и поче их подстицати да се
врате. Неке, оне најистакнутије и најугледније међу њима, позивао је
по имену. Некима је претио, а некима штошта обећавао, и то врло ус-
пешно, тако да они поново кренуше ка зидинама. Једни су се пели преко
леђа својих сабораца, други су се полако испињали на зидине, да би се
тамо суочили са хришћанским копљаницима. Било је оних који су се, у
збијеним редовима, сагнутих глава покривених штитовима, лествама пе-
ли до врха, па успевши се на зидине, у једној руци држали мач, а другом
руком покушавали да поставе турске заставе. Ипак, снажни отпор који
су пружали браниоци умногоме је превазилазио све неверничке напоре:
безброј нападача, и оних који су стигли на зидине, и оних који су још
били на лествама, дочекано је копљима, другим оружјем, камењем, вре-
лим уљем и бачено у амбис. Био је диван призор видети како Ђовани
Ђустинијани са мачем у руци и одредом својих војника, удара на најгуш-
ће редове непријатеља и разбија их. Стизао је да врати поредак онде
где су се његови саборци показали слабијим или где би напустили своје
положаје, понегде је и сам пристизао у помоћ или слао друге тамо где
је то било потребно. У сваком случају, својом јуначком руком и охрабру-
јућим речима бодрио их је да наставе борбу и да се добро држе.
И присуство турског цара подстицајно је деловало на јачање борбе-
ног духа и одлучности његове војске, утолико више што су се други од-
реди непрестано укључивали у борбу заузимајући места тешко рањених
и побијених, тако да браниоци нису имали времена ни да предахну. Мада
су се држали јуначки и борили уз надљудске напоре, видело се, пошто
их је било мало, да ће временом исцрпсти сву своју снагу. Упркос томе,
они су и даље показивали одлучност и одсуство страха од било какве
опасности. Дуго су времена они стајали стамено и ништа им неверници
нису могли све док њихов заповедник, Ђустинијани, неким кобним слу-
чајем не задоби рану у јеку борбе коју је водио са својим храбрим љу-
дима што презираху смрт. Ту рану задоби од стреле, испод пазуха, док

358
се борио на најугроженијем делу зидина. А, грешком, погоди га са зиди-
на један његов саборац.
Гле, каква необична ствар се збила: Онај чије је само име до тада у
непријатељу изазивало страх, а хришћанима самопоуздање и храброст
враћало, онај који беше попут другог Марса, са рукама крвавим све до
лаката, онај који је на турске одреде попут какве олује јуришао, победу
Грцима доносећи, гле, сада због три-четири капи крви из своје ране на-
пусти бојиште и, као да је остао без срца, заборави не само на своју дуж-
ност и одбрану земље, већ и на сву своју пређашњу славу. Кад је видео
да му рана крвари, потајно оде одатле и без речи повуче се да рану из-
вида. Није желео да зове хирурга, што је после и сам признао, да његови
храбри војници не би због његове невоље изгубили самопоуздање.

Превид грчког цара. Хришћани посустају после

повлачења њиховог заповедника
Гледајући да избегне једну невољу, Ђустинијани је створио још већу.
Наиме, када је цар чуо да се он повукао, уплашио се да би град могао
без њега пасти. У уверењу да ће град бити сачуван ако он остане мећу
браниоцима, и сам је начинио још већу грешку. Никога не обавештава-
јући о томе, оде да нађе Ђустинијанија и позове га да се врати мећу
ратнике. Али, Ђустинијанија од топа глувљег и тврдоглавог преко сваке
мере, можда и престрашеног, није успео убедити никаквим молбама.
Ђустинијани само рече да му се отвори капија да уђе у град, и да ће се
вратити чим рану извида.
Све капије које су водиле од предњег зида у град биле су затворене,
да би тако војници једино могли да се непријатељу супротставе и над-
владају га, или да часно погину. Али шта се сада догодило? Чим изгу-
бише из вида свог заповедника, хришћане који су град бранили испред
порушених зидина поче да напушта храброст, тако да једни кренуше у
повлачење, други наставише да се невољно боре, да би се на крају,
очајни, и они дали у срамни бег.
Куд ли то бежите, бедници? Зар вам је спас у вашим ногама? Зар ва-
ша одлучност зависи само од једног човека, једног крхког и смртног би-
ћа? Ако вам зидине падну, зар ћете имати чиме друго да се заштитите?
Зар се можете вратити у утробу своје мајке да се сакријете од непри-
јатеља? Зар не знате, или сте заборавили, да ови безбожници и варвари,
немилосрдни и окрутни, неће поштедети ни жене ни децу, предаће све
оштрици мача и све пред собом уништити без икакве самилости и сажа-
љења?
Чим су турске војсковође виделе како се хришћани повлаче и беже,
они почеше подстицати своје војнике да крену на сада већ скоро небра-
њене зидине. Вођени султановим обећањем о великим наградама и
359
неизмерном жељом за осветом због своје пале браће, пријатеља и сабо-
раца, неверници у збијеним редовима јурнуше силовитије него икад пре.
Једни су се пробијали кроз порушене зидине, а други су, преко лестава,
без великих тешкоћа стизали на врх зидина. Пошто су овладали и оним
предњим зидом и другим бедемима, протерали су Грке који, у жељи да
се спасу, почеше бежати ка граду на капију кроз коју је недавно ушао и
Ђустинијани.

Пад Константинопоља. Цар гине под ногама

сопствених људи током њиховог бекства
Током ове стрке и цар заборави на себе и своју дужност, да у борби,
с оружјем у руци, погине за одбрану града. Али он, да не би жив пао у
руке неверника, срамно се, с осталима, даде у бег. И док је покушавао
да продре кроз капију, његови га војници оборише и, пошто не видеше
да је то цар, преко њега газише и смождише га. Тако цар бедно заврши
свој живот.
У свему том хаосу, било је необично видети да, међу толиким бројем
хришћанских ратника, само двојица, и ниједан више, презреше сваку
опасност и, као прави бедеми, осташе да храбро бране своју земљу.
Опредељујући се за своју част и веру, а не за живот, борили су се до
последњег даха. Један од њих беше Теофил Палеолог, царев рођак, а
други - Јован Словен, обичан човек уз народа, који се у последњим сво-
јим часовима показао племенитијим и часнијим од свих који су се пози-
вали на своје племство. За њих двојицу било је срамно дати се у бег,
већ су сами, дуго времена, задржавали варварске налете, све док, при-
тиснути бројним непријатељима и премором, не предадоше душу своју
Господу.
А Ђустинијани, који је тада био у Пери, отишао је одатле на острво
Хиос. Тамо паде у кревет, да ли од ране или од туге, и после неколико
дана премину. Може се рећи да је срамно скончао јер, без икакве сумње,
да се у Константинопољу борио до краја и пред његовим зидинама часно
погинуо, остао би упамћен као најславнији његов бранилац.
Када су Турци заузели предњи зид, успели су да око осам стотина
Грка и Латина отерају ка граду, сустигну их пред капијом и ту побију. А
са тела царевог, које су препознали по оклопу, главу су одсекли, на коп-
ље је натакли и свуда је носили као знак победе. Неверници су у међу-
времену заузели главне градске зидине и одатле почели да грађане (који
су, по узбуни, кренули да затворе капију и спрече непријатеља да прође
кроз њу) нападају стрелама, пуцњима из аркебуза, камењем и другим
предметима. Како на зидинама више није било бранилаца, неверници
узеше и капију, и освојише град, и почеше славити победу. Славили су,
дакле, због победе, али и због неизмерног блага које их је чекало.
360
 Тродневна похара и пустошење Константинопоља
Турска победа могла се одмах препознати и по јауцима оних које су
убијали. Секли су свакога ко је имао оружје у руци или на леђима. А
када се то завршило, одали су се пљачки по целом граду, пленећи све
што су могли. Нема тог епа, и те „Илијаде”, и тог Хомера који може опе-
вати судбину тога града и пљачку коју починише, и све злочине њихове,
окрутност, похлепу и похотност тог варварског, безбожног и злог наро-
да, што се сручи на јадне житеље Константинопоља! О, како су их тла-
чили, никога нису поштедели, ни жене, ни децу! Убијали су и силовали,
гледали да удовоље својој дивљој и незаситој страсти којој је овај народ
склонији од свих народа света. У окове су стављали чак и онемоћале
старце, као и младиће и нежне девојке. Терали су их испред себе, веза-
не, уз поруге. Свакога ко им је био привлачан, дечака или девојку, гле-
дали су да узму за себе и осрамоте, чак и једни друге (као какве дивље
звери) убијајући да би дошли до њих.
Када би наишли на плен велике вредности, било да је неки свети
предмет или шта друго, јер многи су хтели да то узму за себе, међусобно
су се убијали. А како је у турској војсци било више различитих народа,
и по језику и по обичајима, многе безбожности, какве разумном људ-
ском бићу ни на ум не би могле пасти, они су починили на штету и про-
паст тог јадног града. Храм Свете Софије, са којим се ништа није поре-
дити могло, руком цара Јустинијана изграђен, био је сав оплењен и ли-
шен свих украса, злата и сребра, и сваког другог вредног предмета, и
сав је био оскрнављен и загађен свакаквом нечистоћом и незамисливим
злочинима. Био је претворен у јавну кућу за нечисте и содомите, и у
шталу за коње, исто као што је учињено и са другим црквама и светим
местима. Мошти светаца побацали су по улицама, тако да су их људи
газили, а жиивотиње глодале. Слике распећа и светаца су и прљане, и
скрнављене, и секиром у комаде сечене. А за ретке, изванредне књиге,
мало су мариле ове дивље и неразумне звери, ови непријатељи сваке
науке и знања! Каквим су тешким мукама излагали послугу не би ли им
открили где је њихов господар своје благо сакрио! Кажу да су испод
земље на разним местима проналазили небројено много сребра и злата,
и накита велике вредности, које су грађани сакрили од непријатеља под
земљу, а које су могли, да је то била Божија воља, за муницију и друге
потрепштине бранилаца града искористити, и тако можда спасти и себе,
и своја добра, и слободу своје земље. На њима се остварила она изрека,
да похлепни људи не поседују благо, већ благо њих поседује.

361
 Неописива окрутност Мехмедова. Како је Кир Лука
одао Халид-пашу
После три дана пљачке, у граду ништа није остало, граду који је до
тада био најсрећнији и најбогатији, а сада јадан и никакав. Свуда је
завладало дивљаштво и нељудскост, а преостали грађани, њих око три
хиљаде, допали су ропства. Јадни, у оковима, одведени су из града у
варварски логор. Према поузданим извештајима, Мехмед је приредио
богату гозбу за своје паше и војсковође, тако да су сви јели и пили, а он
можда и превише. Тада је наредио да се пред њега изведу заробљеници,
како би удовољио жељи својих гостију и њихову жеђ загасио недужном
крвљу хришћанском. Или, како се то каже, да своје вино са крвљу поме-
ша. Потом је заповедио да се најугледнији међу заробљеницима на пола
исеку док још беху живи. У том окрутном и нељудском чину посебно је
уживао и у њему задовољство налазио.
Пред њега су доведене и поједине преживеле војсковође и најближи
пријатељи цара Константина. На њих је најпре викао и корио их што
владара свог нису убедили да затражи мир или да му преда град, да би
их потом све посекли. А споменути Кир Лука, одлучивши да се додвори
овоме тиранину, за све је окривио Перантинце и Венецијанце који су ца-
ру Константину дали људе, новац, муницију и савете, те да је Константин
само због њих наставио рат против њега. А затим, овај бедник, који се
увек водио лажима и преварама, оптужио је Халид-пашу да је пријатељ
Грка и да је често писао хришћанском цару тешећи га и храбрећи да
издржи. Како би доказао ове своје тврдње, султану је показао та његова
писма која је управо за ову сврху чувао. А цар турски, бескрајно расрђен,
одлучи да Перу потпуно разори, а Халид-пашу лиши власти и свих доба-
ра што је имао, стави га у окове и затвори у неку кулу у Константино-
пољу. Неколико дана касније, пребаци га у Једрене и тамо га погуби, на
жалост све турске војске.
Ипак, тај неверни и издајни Грк није прошао без примерене казне за
своје неверство. Поред тога што су му два најстарија сина погинула у
рату, Мехмед је трећег сина пред његовим очима погубио, а оног четвр-
тог оставио је за своје похотне жеље. После свега, Кир Лука би приморан
да се сам обеси. На ништа мање окрутан начин понео се турски султан
према странцима који су заробљени по заузећу града. Заповедник Вене-
цијанаца Јероним Минот, његов син и племићи из венецијанске војске
погубљени су одсецањем главе. Исто је учињено и са каталонским конзу-
лом и двојицом његових синова. Венецијанац Контарин и још шесторица
Венецијанаца, који су платили откуп за себе, исто би прошли и исти крај
доживели да нису платили додатних седам хиљада дуката за откуп. А
Исидор Рутенијски, кардинал Римске Столице и легат папе Николе Петог,
362
тада прерушен, пао је у руке обичног војника, али се успео спасти и
докопати слободе, пошто му је платио веома много аспри.

Предаја Пере и Мехмедово кривоклетство.

Пророчанство о Константинопољу
Када су житељи Пере видели пропаст Константинопоља, предали су
се и без султановог позива: изашли су из града, понели су кључеве са
собом и положили их тиранину пред ноге. Он најпре показа милост пре-
ма њима, али одмах прекрши дату реч, пусти своју војску да уђе у град,
нареди да се оплени и поруши, и зададе им хиљаде јада; децу им у роб-
ље продаде, жене им осрамоти, старце окова, младиће поби не обази-
рући се на године, пол и стање њихово. И не поштеде ништа, ни храмо-
ве, ни палате, ни друге зграде, исто као што то учини у величанственом
граду Константинопољу.
За тај град, Македонцима је дато овакво пророчанство (наводно пап-
ско пророчанство - прим. прев.): име Константиново донеће му пропаст,
а за време његово доживеће и највећу срећу и највећу несрећу. И заис-
та, царство је основао Константин Велики, син Јеленин, који је уредио
и обогатио царски град. Последњи његов цар био је Константин, и он
син Јеленин. И то је царство трајало хиљаду двадесет једну годину.
Овај град био је господар свих градова света и већи од свих њих.
Толико је невоља и несрећа преживео, невоља које су донеле окрутне
и зле руке разних лопова и разбојника. Сада, он стоји пред нама као
упозорење да будемо мудрији у супротстављању куги која виси над
хришћанским градовима и народом, да дивећи се пред призором ове
строге казне Божије будемо пажљивији, и Њему послушнији, и да Му се
стално молимо не бисмо ли задобили Његову милост, не би ли сачувао
нашу цркву и наш народ, и ублажио казну и муке које нас сналазе.
Али немојмо се само водити примером казне њихове, већ се присе-
тимо и грехова и злочина грчког народа и њихових владара и царева
тога доба. Размислимо о њиховом отимању око власти, њиховим сукоби-
ма и грађанским ратовима којима су разорили то чувено царство, о свему
томе размислимо како би нас јадни и жалосни крај тога царства подстак-
ли да се унизимо и уразумимо, да негујемо слогу и међусобно пријатељ-
ство, да од себе отклањамо неповерење, похлепу, властољубље, осве-
тољубивост и свако друго безакоње, да међусобним сукобима не бисмо
доживели исту судбину и пропаст коју су Грци доживели падом царског
Константинопоља.

363
 Девето поглавље

Пророчанства о пропасти царстава

У Светом Писму записано је да су се цар Седекија и јеврејски народ,
који су завршили у вавилонском ропству, ругали пророчанствима и са-
ветима пророка Јеремије када их је упозоравао да ће Јерусалим бити
освојен и уништен.
Заиста, велика је истина да сва царства имају ограничено трајање,
исто као што се људи рађају, живе, развијају и умиру. Мада, у већини
случајева, пророчанства, опомене и божанска откривења претходе нес-
танку царстава, она, упркос свим саветима и спознајним моћима људ-
ским, пропадају и нестају кад им истекне предодређено време.

Константин Велики није требало да премешта

престоницу
Било како било, судбина и крај тога несрећнога града јасно су показа-
ли да је Константин Велики погрешио што је послушао савет да из Рима
тамо премести своју престоницу. Иако Константинопољ јесте велик и по-
годан за престоницу једнога царства, небеса и судбина нису дали да он
то остане. Јер, свакоме граду и свакој области одговарају одређени ус-
лови који се, са том облашћу или тим градом, не могу из свог природног
окружења премештати без већих невоља, чак и да остане исти владар
и задржи све дотадашње обичаје и законе.
Услови у друкчијем поднебљу мењају нарав и вољу људи који тамо
живе, чему помаже и судбина. То се лепо може видети на примеру пре-
мештања престонога града Римског царства у поднебље на којем живе
Грци и Азијати. Како су владари и војници придошли из тих земаља, по
нарави и несталности тог народа, склони међусобним поделама, и како
су изгубили мушкост под утицајем навика и обичаја Истока, нису се мог-
ли одупрети ни честим варварским нападима. И сам Рим и цела Италија
у то доба, које Бог одлучи да казни, како нису имали главара над собом,
и како су постепено губили и занемаривали стари војни поредак и неоп-
ходну војну дисциплину, постали су туђински плен. Стога, слободно мо-
жемо рећи да је ово царство било попут каквог дивног дрвета доброг
364
рода све док је расло у својој земљи, али које је, када су га преместили
и засадили у друкчију земљу, почело венути и одумирати.
Ја не сумњам, господо, да су вам се очи замориле читањем ове моје
дуге приповести о болним и жалосним невољама које су снашле вашу
браћу хришћане. Зато нећу више говорити о тој тужној теми и вратићу
се Мојсилу кога, чини ми се, чујем да ме дозива и жали што сам га пустио
да тако дуго опстаје у рату против сопственог владара и сопствене зем-
ље. Да видимо како се тај његов рат окончао.

Долазак Мојсила у Епир

Време је бивало лепше и пријатније. Како су се све чешће чули гла-
сови о Мојсиловом доласку у Епир, кнез је био приморан да своје људе
држи у приправности. Храбра и одлучна духа очекивао је долазак свог
новог непријатеља, мада без велике мржње и, не као што је то случај
са другим непријатељима, с извесном наклоношћу. Још увек му није
допирало до свести да тај Дебранин гаји мржњу према њему, да га
сматра за непријатеља и да је, безразложно или због какве ситнице,
изненада починио издају, он - који је у много битака доказао своју ода-
ност и толико дуго њему верно служио. Мислио је да је то неко његово
лукавство којим жели учинити некакво велико дело и подвиг по којем
ће га памтити сва поколења, да учини нешто на велику штету и пропаст
оних безбожника. Мада је Мојсило кретао на Епир као отворени неприја-
тељ, Скендербег се ипак надао да ће га призор родне груде и његових
старих пријатеља и сабраће, мало по мало, вратити на прави пут и вре-
меном отклонити његов презир и мржњу према својој земљи и епирском
кнезу.
Са друге стране, десило се то или не, спремао је он своју војску и, за
сваки случај, држао је у приправности. Спреман је био и да га раширених
руку прихвати као пријатеља, али и да одважно са њим уђе у борбу као
отворени непријатељ. Није желео да га изненади неким нападом или за-
седом јер је знао да му војска није нарочито већа од његове и да им се
могу супротставити и на отвореном пољу. Заседу му не би било лако ни
припремити јер је Мојсило био вешт и искусан у томе, и добро упознат
са Скендербеговим начином борбе и ратовањем.
Зато је Мојсило слободно ушао у земљу, неометано дошао у Доњи
Дебар и улогорио се у Епиру близу равнице Ороник, чувене по многим
великим победама, нарочито по победи над Мустафа-пашом. Није ни
покушао да подбуни народ и придобије га за себе, и није пустошио и
пленио земљу. Било му је јављено да је епирски кнез био близу, а он, у
жељи да Скендербега изазове на двобој, мислио је да ће боље бити ако
се с Епирцима сретне на отвореном пољу, него да плени и пустоши по
земљи. И Скендербег је желео да се са њим сретне на отвореном, те је
365
тако и припремио своју војску за борбу. Међу епирском војском могло
се чути и гунђање, и негодовање, и презир према Мојсилу, у толикој
мери да су се једва уздржавали да на свог непријатеља ударе и пре
кнежеве заповести.

Двобој између Ахимаза и Захарије Гропа

Скендербег је сусрет са Мојсилом ишчекивао као добри отац пред
којим се његов сопствени син, због свог среброљубља и дивље, неукро-
тиве нарави, понаша дрско и, чак, спреман да на оца подигне оружје.
Отац тада, са тугом у срцу, покушава да му приђе обазриво и брижно,
да одложи сукоб и, макар то било узалуд, да га лепом речју одврати са
кривог пута и смири његово тврдокорно срце и непослушан дух. Чини
то оклевајући да казни онога кога толико воли, ко му је толико мио и
кога, као сопствену крв и свој пород, не би волео видети пораженог.
Тако је, дакле, и Скендербег, с љубављу и добронамерно, гледао на
Мојсила, до зуба наоружаног и убилачки расположеног. Радо би му коју
реч прозборио и драге воље покушао да смири страсти свога старог при-
јатеља са којим је толико присан био. Могао би му послати изасланике
да се са њим договоре о миру, али ни његов владарски положај, дос-
тојанство и част, ни тренутно ратно стање, ни гнев његових војника већ
спремних на борбу, нису му дали да то учини. Ни он ни његови војници
нису желели да непријатељ помисли да се они плаше Мојсила, већ су
хтели да његову кривицу препусте Богу и његовој савести.
Мојсило није размишљао на тај начин. Напротив, он је гледао да у
дело спроведе оно што је обећао турском цару. И кренуо би, заиста, да
се сукоби са својим непријатељем, да му се тада није обратио Ахимаз,
одважан и дрзак војник, и навео га да привремено одложи свој наум:
„Допусти ми, велики вођо, да те први поведем путем славе коју ти
данас богови наменише. Не знам зашто, али ми се чини да не би требало
са целом војском окушавати срећу у отвореној бици, а да пре тога не
започнемо једну мању борбу.”
Удовољено је жељи овог војника и допуштено му би да борбу започ-
не, да кнеза епирског обавести о његовом науму, да види хоће ли прих-
ватити изазов и на тај начин опробати своју срећу и храброст. Када је
гласник кренуо ка Скендербегу да му за то јави, он помисли, у складу са
својим жељама, да Дебранин хоће мир да уговори. Када је чуо шта
гласник поручује, почео је губити поштовање према Мојсилу, али је ипак
прихватио изазов. Кажу да су неки Епирци рекли да су спремни, ако је
Турцима по вољи, да приреде двобој између њихових војника, да се цела
војска не би излагала опасности на бојном пољу. Гласник се са тим
одговором вратио у свој логор. У међувремену, Епирац Захарија Гроп,
праћен покличима своје дружине, дојаха пред свога кнеза и затражи да
366
њему припадне част да Турчину изађе на двобој. Пошто похвали његову
храброст, Скендербег му то удовољи. А саборци његови који му помого-
ше да стави оклоп, помолише се Богу не за снагу или храброст (јер он
је то имао), већ за срећу и успех. Узео је своје оружје и на оклоп ставио
неке украсе, као што то ратници понекад чине.
Онај паганин, ни по чему гори од свог противника, први је изјахао
мислећи да му нико неће смети изаћи на мегдан. Али, када је видео на-
оружаног противника како к њему долази, са копљем уз ногу, повика:
„Добри и племенити витеже, биће времена да за својом пропашћу јури-
мо...”, те крете да са њим заподене причу. Најпре упита Епирца за име
и чин његов, да би потом почео ра разлаже услове и правила њиховог
двобоја, сличне онима којима се ругао Павле Манасија у сличном овак-
вом сусрету. Тако и Захарија прекиде Турчина, да не троши речи узалуд.
Још му рече да би он могао и на другом месту побеђивати и већу славу
достизати, али му је судбина овај двобој доделила. Обојица се онда
окренуше и један од другог удаљише, толико да су могли залетети на
коњима и што силовитије ударити на свог противника.
И јурнуше они један на другог, копља им се обојици поломише када
се о гвоздене штитове одбише, али им тела осташе нетакнута. Потом
насрнуше један на другога тако да су им и коњи и они пали на земљу.
Обојица брзо устадоше и сабље исукаше. Судбина уреди да та дивна
борба буде уједначена јер дуго су се борили, а крви нису један другом
пролили. У неко доба испустили су своје сабље скимитарке које су због
свог облика и тежине више одговарале коњаницима но њима. Чак би
могло бити да су то учинили због премора и превелике жестине у борби.
Тада су и штитове одбацили и борбу започели голим рукама, као каква
два велика, снажна рвача, у покушају да један другог оборе. Обе војске
су стајале и гледале њихов двобој, и са надом и у страху.
После дугог рвања, последњим остацима снаге ударили су један на
другога и обојица падоше на земљу, Турчин на леђа, а Епирац на њега.
Захарија брзо извади нож и убоде Ахимаза у грло. Сви Епирци тада ра-
досно ускликнуше, а Захарија устаде, узе сабљу, своме непријатељу на
издисају одруби главу, те са њом и другим пленом с Ахимазова тела оде
ка својим саборцима.

Мојсило изазива Скендербега на двобој

Коњи ове двојице мегданџија још на почетку борбе побегли су ка
хришћанима, што су они узели као добар знак и наговештај своје победе.
Захарија је од Скендербега добио велике дарове, као и Манасија прош-
лога пута, али похвале које је добио од својих сабораца биле су му дра-
же. Та борба, веома тешка, увећавала је победникову славу и улепшала
његову победу, али је много важније било што је хришћанима дала кри-
367
ла и оснажила веру у успех. Мојсила је све то тешко погодило и ражалос-
тило, а његовим војницима тај пораз утерао је страх у кости. Иако су
војници покушавали да га на све могуће начине убеде да то не чини,
Мојсило иступи на пољану по којој се још испараваше крв Ахимазова, и
са коњем стаде пред Скендербега, уз повик да га изазива на двобој. Тај
колико неочекиван и необичан чин, толико злобан и дрзак, запањи све
Епирце, али га и једнодушно презреше.
Како му љубав и наклоност према Мојсилу нису сасвим напустили
срце и душу, Скендербег стајаше неко време и оклеваше шта да учини
не желећи да упрља руке крвљу свога старог пријатеља. Али, Мојсило
га је и даље пркосно изазивао, грдио га и вређао, тако да је Скендербег
заборавио на своју наклоност према њему, расрдио се и разгневио, те
је упркос покушајима његових племића да га одврате и двобој преузму
на себе, кренуо ка Дебранину. Но, чим Мојсило виде да Скендербег иде
к њему, изненада се окрену и брзо оде ка својима. Толико га је било
срамота да није знао шта да каже, већ нареди војсци да се одмах при-
преми за битку.
Кнез епирски врати се тада својима. Њима би по вољи што се њих
двојица разиђоше без борбе. Још више то би по вољи Турцима јер су и
они добро знали да би то била неравноправна борба. Ако би неко по-
кушао да упореди храброст којом је онај дрзник изазвао Скендербега на
двобој и потом срамно побегао, могао би само два закључка извести:
или је Мојсило изазвао Скендербега само због обећања датог султану,
али је одустао из страха пред опасношћу, или је све то учинио у буда-
ластој вери да му Скендербег неће изаћи на мегдан, што је он и признао
када се вратио у Епир. Што се мене тиче, ја бих рекао да је Бог који
поставља све владаре и сваку власт на земљи, у Скендербега утиснуо
одређен део свог обличја и карактера који чине да његова појава међу
људима изазива страхопоштовање, те Мојсило који никада није видео
свог кнеза гневног на њега, није могао издржати његово величанствено
држање и прек поглед пун гнева. Тиме се потврђује изрека да кад око
види оно што пре никад није видело, срце помисли оно што никада пре
није помислило.

Скендербегов говор пред битку са Мојсилом

Одмах после тога Епирци су кренули напред, вичући и кличући као
да су битку већ добили. А Скендербег, иако су и број и одлучност његове
војске од шест хиљада коњаника и четири хиљаде пешака, као и неки
лични предосећаји, јасно наговештавали његову сигурну и убедљиву
победу, ипак ништа није препуштао случају. О свему водећи рачуна,
војску је својом ратном вештином и мудрошћу распоредио за битку, а
потом ју је и охрабрио:
368
 „Добри моји ратници, имате разлога да данас будете сигурни у победу
јер вам Бог посла јасне знаке своје помоћи у победи над оном двојицом
непријатељских ратника, од којих један оста без главе, а онај други
срамно побеже. То је сигуран наговештај наше победе и успеха. Ја бих
више волео да своје оружје усмерим на другу страну, али дрскост и не-
верство овог побуњеника то ми не допусти. Јер, он презре пријатељство
и доброту која му је показивана, и у својој безумности и вероломности
погази сваки људски и божански закон, тако да сада ништа не остаје
него да се против њега борите за своју земљу, за своје жене и децу, за
свога кнеза који се родио, и томе посветио, да вам слободу и мир по-
дари, слободу и мир коју овај бедник и јадни отпадник хоће да вам одуз-
ме и врати вас у ропске ланце!”
Дуго им је још говорио и сваку његову реч пратили су бурни војнички
покличи. Када је довршио своје обраћање, његови војници јурнуше ка
непријатељу, а и непријатељ њихов брзо им крену у сусрет.

Распоред Скендербегове и Мојсилове војске

Крила епирске војске предводили су Музака Ангелинин и Ђурица Вла-
данов. У средини, ојачаној одредима копљаника и италијанских коњани-
ка, налазио се, по обичају, сам Скендербег. На чело обају крила поста-
вио је стрелце и самостреле, иза њих коњичке и пешадијске одреде, а
на зачељу позадинске службе са резервама за помоћ и подршку током
битке.
Мојсило је имао само коњанике, од којих је четири хиљаде припремио
за први судар са непријатељем. Исти број коњаника поставио је у други
ред, међу њима посебно изабране, неке од својих најчвршћих и нај-
спремнијих ратника, са циљем да зауставе повлачење ако они први
крену да беже, или да им помогну ако буду притиснути. Све то, како би
он и његови одреди из позадине могли лакше да ударе на непријатеља
или, ако почне расуло, да поврате поредак у својој војсци. Око Дебра-
нина налазили су се углавном Епирци. Ту их је поставио како би, будући
истог језика и навика са њима, могао да се посаветује, али и да му, ако
затреба, притекну у помоћ. Многима од њих поверио је да предводе од-
реде и дао им разне чинове, против чега се Турци нису бунили јер је он
имао сва султанова овлашћења да на овом походу одлучује по свом
нахођењу.

Битка на Оронику између Мојсила и Скендербега

Када су се војске сукобиле и започеле жестоку борбу прса у прса,
хришћани су на невернике ударили са таквом силином да су их брзо
одбили, толико да су се многи од њих, пред аркебузирима, тако преп-
лашили и, упркос дозивању својих сабораца да се врате, почели напуш-
369
тати и своје редове и положаје. Велик број њих пао је у тој пуцњави, а
ни преживели нису били вољни да наставе борбу. Дебранин није миро-
вао, већ је, без страха од смрти и опасности, ишао од једних до других,
храбрио их и речима и делом, и својим присуством вратио их у поредак
за битку. Како је у позадини имао војску спремну да пружи подршку,
битка је и даље трајала. Ипак, непрестани Скндербегови напади одузели
су им снагу и одлучност, те су се Епирци, упркос свему њиховом отпору,
сабљама пробили све до њихове заштитнице, како би битку привели
крају.
Када је Мојсило то видео, са својим најбољим људима кренуо је тамо
да им притекне у помоћ. Иако је победа хришћана због тога плаћена са
више крви, ипак је била убедљива јер су епирски одреди, и са крила и
из средине, који су дошли у помоћ, успели да опколе пагане. Мојсило је
добро издржавао њихове налете и дуго се није предавао, иако је много
његових пострадало и било исечено. Када је Скендербег ка њему кренуо,
он се не усуди да га сачека, већ побеже. Али је зато свим силама терао
своје преостале људе да ударе на њега рачунајући да ће тако себе са-
чувати, а њега уништити, њега - уз којег Епир није могао пропасти.
Хришћани су са свих страна притискали невернике, због чега нису ни
отишли да помогну своме војсковођи. У међувремену, они су потпуно
надвладали непријатељску претходницу, узели јој многе заставе и број-
не њихове вође побили. Неки Епирци су им одсецали главе и њима уте-
ривали страх у кости још увек живим противницима. Мојсило на то није
обраћао пажњу, а није помишљао ни на повлачење, без обзира на то
што су му оба крила била небрањена, војска проређена, и што више није
било могуће преокренути ток и исход битке. Он, дакле, поче да окупља
преостале раштркане одреде и, уз прекоре за њихов кукавичлук, многе
је вратио у борбу, тако да су хришћани поново морали да се излажу
опасности. Битка се одужила и није јој се крај могао сагледати.

Скендербегова победа и бекство Мојсилово

Скендербег се чудио са коликим пркосом, или мржњом, Мојсило ра-
тује против Епираца, те је приметио да се тако посвећено не би борио
ни за своју земљу када би се нашла и пред пропашћу, па ни за сопствену
децу када би му их испред њега живог у робље одводили. Тада Скендер-
бег крену са Хамзом, Танушом и двојицом Стреза, својим сестрићима, и
опет силовито удари на Мојиила. Неки од Епираца обраћали су су му се
и по имену и позивали га да стане и узме круну епирску спремљену за
њега. Но, све то није поколебало храброг Дебранина, сада ојачаног и
потпомогнутог заштитницом своје војске која се нашла у близини, те је
успео да издржи и одбије овај епирски напад. И тада, један од Турака
који беше лукав колико и одважан, кад виде Скендербега како јуриша к
370
њему, крену му у сусрет и копљем удари на њега тако јако да га са коња
збаци. Неверници тада помислише да је Скендербег мртав, те почеше
громогласно да се радују победи. Када су чули те покличе, неверници
престадоше бежати. И више би се крви пролило да то нису учинили јер
им се храброст поче враћати и воља за борбу оживљавати. Како се Скен-
дербег после неколико тренутака вратио у седло, онај варварин што га
је са коња оборио, сада га позва на двобој, као да се сва битка само око
њега водила.
Наш јунак, по лицу обливен крвљу, крену да се за нанесену срамоту
освети, никоме другом не дајући да га замени. И срдито, гневно, силови-
то јурну на непријатеља, и тако га јако удари, и више му смртних рана
зададе, да на крају неверник мртав паде пред њим. Када је тако овај
Турчин скончао, Скендербег поче да громогласно позива Мојсила. Мож-
да би се он и одазвао позиву и стао пред Скендербега, ако не са надом
у победу, а оно због свог угледа и части, да га нису, док је он у борби
истрајавао, почели напуштати и његова војска и дневна светлост. На
крају, и Мојсило и сви војници који са њим, као својим вођом, дођоше у
Епир, беху приморани да се повуку.
Епирци, нарочито они млађи и у снази, пошли су за њим, и јурили су
га око два километра, да би га ухватили живог или мртвог, знајући да
би то Скендербегу било по вољи. Многи од заосталих непријатеља били
су предати мачу, али је Мојсило успео да се извуче. Како је добро знао
све путеве и пролазе, преморен и гладан, са не више од четири хиљаде
војника, доспео је у једно безбедно место. Тамо су се одморили и чекали
да сване. Међу Епирцима није било ни сто погинулих и око осамдесет
рањених који су,упркос својим ранама и ноћној тмини, отишли да оплене
турске шаторе и погинуле војнике. Био је само један заробљеник већег
угледа, који се због задобијених тешких рана предао Захарији Гропу.
Само је тај Турчин преживео оштрицу мача, а после је био откупљен за
много новца. У погледу осталих, било да је то Скендербег знао или не,
сви су били жртве војничке освете за турске окрутности која је сустигла
њихове саборце пред Београдом. Погубљењем тих неверника, на неки
начин плаћено је епирско тамошње страдање.

Скендербегово посланство код краља Алфонса

Након победе, Епирци су узели све своје и непријатељеве ствари и
отишли ка свом логору. Тамо нису дуго остали, пошто је Скендербег, у
веселој победоносној поворци, кренуо пут Кроје. Било је то четвртог
априла. Недавну несрећу и тугу заменила је радост јер, како кажу, време
лечи све, те је, временом, почело сплашњавати она страсно туговање
после пораза под Београдом. Заиста, сви су били утешени овом великом
победом, а међу Дебранима слављена је дуже и више од било које друге
371
дотадашње победе. Били су уверени да им је избрисано понижење изаз-
вано Мојсиловом издајом. Сада, пак, они су своју верност своме кнезу
доказали на делу, верност у коју се до тада помало и сумњало.
И у Напуљ је послато свечано посланство са многим вредним дарови-
ма, као знак овог новог Скендербеговог успеха којим се могао похвалити
своме пријатељу краљу Алфонсу и поручити му да су пораз пред Београ-
дом и издаја Мојсилова сада освећени. И ово је посланство било лепо
примљено и потом се, са многим богатим даровима вратило. (Можда је
могло и богатије, али је краљу Алфонсу, у том тренутку, недостајало и
људи и новца, због недавног рата са Фирентинцима у опсади Пломбина.)

Повратак Мојсилов у Константинопољ

За то време Мојсило је са својом дружином лутао неколико дана по
мочварама епирским не знајући шта да чини и којим путем да иде. Једно,
због пораза и срамоте, али и страха, није смео отићи назад у Константи-
нопољ, пред султана, а друго, са преосталом обесхрабреном војском није
се усуђивао да поново нападне Скендербега, било са циљем да га униш-
ти или да се само искупи за недавни пораз. Ипак, како је био одважна и
храбра духа, досети се нечега у шта је на све начине хтео убедити оста-
ле да га подрже. Наиме, пре ће се остварити и најмање могућа и најочај-
нија намера ако се одлучно крене у њено остваривање, него оне које су
добро промишљене. Тако је њима, као пораженима, остало да се извуку
ако остваре победу, а дужност сваког ратника је да великом, славном
победом, или памћења вредном погибијом, тражи искупљење за онакав
тежак пораз и понижење. Убеђивао их је он дуго да то учине, говорећи
им да ће кроз земљу путовати без икакве опасности, да ће их он свуда
водити, будући да зна све њене путеве и пролазе. Ако буде требало, и
ако им је по вољи, одвешће их и у сам непријатељски логор, нарочито
због тога што је преостала гранична посада сад била мале снаге и броја
јер је епирска војска отишла у Кроју – говорио им је он.
Али како убедити оне који су још дрхтали од страха? Галамом и звеке-
том свог оружја ови су изразили неслагање са Мојсилом и одмах су
кренули према Грчкој. Дебранин се са тиме морао сложити и без речи
се приклонио њиховој вољи. Због тога, он се замислио и врло растужио,
као неко ко иде на погубљење. Тако је тај несрећник, уз многе уздахе,
ожалошћена срца, и уз несрећу која га је стално пратила, поново морао
напустити своју родну земљу, ону коју је једном већ напустио због своје
залудне и пркосне неверности.
Од одласка Мојсиловог у Епир до повратка у Константинопољ прошло
је скоро два месеца, а за све то време Османлија никакве вести о њему
није добио. Његово дуго одсуствовање навело га је да помисли како се
догодило нешто сасвим супротно од онога што се уистину збило. Разне
372
су га мисли мориле и кроз главу му пролазиле, час мислећи да је Мојсило
поражен, а час да га је војска издала и пршла на страну Скендербегову.
Помишљао је понекад да је заробљен или да га је кнез епирски усмртио
и да му је сва војска изгинула. У другим приликама друкчије је он мис-
лио: Као што људи ласкају себи верујући да ће се догодити оно чему се
надају, тако је и Мехмед уверавао себе да је Мојсило победио у бици и
да се, у жељи за похаром и покоравањем целе земље, задржао тамо
како би преузео круну и жезло епирско, као што му је и обећано.
Али сада, кад се Мојсило вратио, показало се да је све друкчије од
онога што је султан замишљао и очекивао. Призор јадних остатака ње-
гове војске која се вратила, изазвала је велику жалост не само у султа-
новом увек гневном срцу, већ и у срцима свих осталих људи. Сви су
Мојсила прекоревали и осуђивали, чак су га оптуживали да је због њего-
вог кукавичлука, или пак због његове преке нарави и пркоса, пострадала
најбоља војска турска, што је непријатељској страни повратило снагу и
храброст, изгубљене у оном поразу пред Београдом. Сам Дебранин био
је посрамљен и постиђен својим неуспехом и није могао издржати погле-
де људи, нити слушати како га куде и клеветају. Можда због тога да са
себе скину кривицу за пораз, његови преживели војници су га хвалили
да је савесно обављао своју дужност, да се показао као мудар и разборит
војсковођа и храбри ратник у бици против Скендербега, те да нико као
он није с толико одважности и упорности покушавао да преокрене ток
битке онда када им је најтеже било. Приговарали су му само што није
довео до краја сопствени изазов на двобој са Скендербегом, али су то
ипак приписивали непобедивости и храбрости Скендербеговој и непред-
видљивим околностима у рату.
Ето, такво су добро мишљење имали о тој помена вредној особи, чије
су врлине освојиле срца његових турских војника: његова неизмерна
уљудност и способност, а највише храброст и дела показана у бици јер
Турци више од свега цене те врлине, чак и код својих непријатеља. Ако
се догоди током рата, као што се често догађа, да заробе неког храброг
непријатељског ратника, они не показују према њему своју уобичајену
окрутност и крвожедност својствену том народу. Но, када ухвате људе
плашљива срца и кукавице, према њима се увек опходе на најокрутнији
начин јер такви људи, кажу они, само су једна уста више која троше хра-
ну, те их, као недостојне да живе, лако убијају.

Мојсило у немилости Мехмедовој и у опасности да

изгуби живот
Сва та убеђивања и правдања нису могла умирити и омекшати отврд-
ло срце султаново, али је зато смишљао како да свој гнев искали на
јадног Дебранина, већ довољно унесрећеног сопственим поразом. По
373
свој прилици, ништа га не би могло задовољити осим да накупљени
отров и своју злобу свали на Мојсила. Помишљао је чак и да посегне за
његовом главом. То би се и догодило да га од тог наума нису одвратили
његови најближи пријатељи и саветници који му рекоше да би лоше
опхођење према једноме странцу отуђило од њега и многе друге. После
дугог убеђивања и расправе, мада преко воље, султан је опростио Мој-
силу. Ипак, према њему задржао је презир и мржњу, толико да више
није бринуо за њега и његово издржавање на двору.

Мојсило се враћа у Епир и тражи опрост од Скендербега

У таквим условима, Мојсило је био принуђен да добро промисли о
свему, о доживљеним понижењима, о својим грешкама, о опасности у
којој се нашао и о лошем гласу који је стекао као побуњеник и издајник.
Није знао шта да учини, нити шта га чека. Нико није савршен, мислио
је, чак се и најмудријима и најпромишљенијима деси да у свом животу
направе неку грешку. После дугог промишљања, та га помисао обузе
свега и одлучи да оде од Мехмеда, тог неверника што свакоме суди по
тренутним догађајима и успеху, а не по намери онога који у тим догађа-
јима учествује и у њима постиже веће или мање успехе. Одлучио је да
се врати у своју земљу, да се преда Скендербегу и од њега, коме је нанео
превелику увреду, затражи милост, у нади да ће му, злосрећном покајни-
ку, опростити. Ако му и не опрости, барем да га не казни казном коју
заиста заслужује. Тиме је уједно могао да се освети оном незахвалном
Османлији. Највише наде му је уливало то што је знао да су милосрђе и
људскост његовог кнеза умногоме превазилазили недела која је он, Мој-
сило, починио.
Када је донео такву одлуку, почео је да смишља како да побегне. Ре-
шио је да се искраде ноћу, како га стражари не би приметили. Тако је
учинио. Целе ноћи и следећег дана путовао је, нигде не стајући и не
одмарајући своје коње, док није стигао у Тракију, надомак Македоније.
Одатле је могао полако и са мање брига да путује, те је за неколико да-
на ушао у Епир. Ишао је најкраћим путем ка посади коју је пре водио, с
намером да одатле оде Скендербегу и баци му се пред ноге.
Кад су га Дебрани видели, лакнуло им је. Драго им је било што се
вратио, те су сви показали жељу да се упусте у разговор са својим бив-
шим вођом. Заборавили су и у страну гурнули његово кршење божанских
и људских правила и издају сопствене земље, рода и народа. Дочекали
су га сузних очију и дуго су га грлили и са њим се поздрављали. А он,
кад је сазнао да се кнез налази у једном месту у близини, није отишао у
Кроју, како је намеравао, већ се одмах запутио према томе месту. Велики
број његових Дебрана кренуо је са њим, не би ли својим присуством

374
потакли кнеза да према Мојсилу буде милостив и опрости му почињене
грехе.
Предвече је стигао тамо и, пре но ће стати пред Скендербега (који
се у тим тренуцима шеткао пред својим шатором), ставио је себи, по
обичају тог народа, омчу око врата. Чим му се примакао, сав тужан и
жалостан, простро се испред њега и, понизан и у сузама, затражио оп-
рост за своје недело. При томе, није се позивао на сопствене успехе и
заслуге из прошлости, већ је просио милост епирскога кнеза. Молио га
је и преклињао да му опрости и не одузме живот, те да ће, ако му молба
буде услишена, убудуће увек радити на корист и славу епирске кнежеви-
не, као и да ће се борити за очување њене слободе. У његово име, и у
своје, и присутни Дебрани молили су да му опрости. А Скендербег, још
док му је благо придржавао руку и помагао да се подигне, рече да му
све опрашта. Када су се изгрлили, заподенуо је са њим пријатељски раз-
говор о Турцима и њиховим намерама. Показао је тиме да му је искрено
опростио, да више није киван и да у њега уопште не сумња.

Милосрдност Скендербегова. Мојсилу враћена сва

његова добра
Не чуди ме што је Скендербег опростио Мојсилу, али да то учини тако
лако и без оклевања, њему који га је толико мрзео и много му увреда и
штете нанео, њему који је издао у свога кнеза и сопствени народ, то је
заиста случај вредан сваког дивљења. И уместо да га због свега тога и
не чује и не види, Скендербег га смирено дочекује и исказује милост,
пре божанску него ли људску, и поново га прихвата као пријатеља и ро-
ђеног брата, и то је случај за неверовање. И чини то упркос свежој ус-
помени на недавно погинуле у бици на Оронику и на рањенике чије су
ране још увек свеже биле, случај је какав се ни замислити не може. А
поврх свега, он је истог тог трена наредио да му се врате сва добра и
сва земља која му је била одузета и раздељена, и да се врати на нека-
дашњи положај. И би то по вољи целог народа.
Тако је Скендербег благодарећи својој доброти, нарави и умерености
задобио вечну хвалу и славу, а Мојсило – опрост и заборав свих његових
недела јер сећање на све лоше што је учинио нестало је из срца епир-
ских. По угледу на свога кротког кнеза, народ је заборавио све доживље-
не повреде и срамоту, па је, уз логорску ватру, почео да слави повратак
Мојсилов. Са тим у вези, кнез је заповедио свима својим поданицима да
не спомињу Мојсилов пређашњи чин и понашање, потврдивши песнико-
ве речи:
„Бива често да милост кротких у победи исказану
освоји срца непријатеља и на страну њихову стану.”

375
 Мехмедов гнев на Мојсила
Док је у Епиру слављен Мојсилов повратак, Мехмед је скоро подив-
љао кад је сазнао да се он вратио у своју земљу. Оптуживао га је и кри-
вио не толико због пораза у оној бици, колико због издаје јер се
„досетио” да је целу игру око Мојсилове побуне осмислио Скендербег,
те да је он све то лукаво припремио и преварио га. Стога, окупио је своје
људе да се с њима посаветује око похода на Епир, да своју освету спро-
веде у дело. Већина позваних мислила је да те године не треба ићи ни
у какав поход, треба сачекати прилику када се буде могла покренути сва
сила Османског царства ради покоравања тог народа. И то је мишљење
прихваћено, тим пре што су кружиле гласине о рату у Азији и доласку
Персијанаца. За сваки случај, султан је на границу с Епиром послао један
одред, што није био довољно да спречи уобичајене хришћанске упаде у
Турску или да, по потреби, притекне у помоћ Светиграду и околним мес-
тима.
Кад је од Мојсила и својих ухода сазнао за султанову одлуку, и Скен-
дербег је одлучио да се мало одмори од рата, али је, због вести о до-
ласку оног турског одреда на границу, окупио људе и неколико дана
чекао у заседи. Како варвари нису ишли даље од Охрида, Скендербег је
оставио Мојсила да чува границу, а он је са кнегињом отишао на део
приморја зван Родони. Тамо је остатак лета и већи део јесени провео у
лову и другој разоноди.

О поретку који је Скендербег одржавао у војсци

Не могу, а да не споменем једну Скендербегову особину (коју је чуве-
ни Сципион Африканац приписивао најбољим војним заповедницима),
а то је његово уздржавање од неморалних жена. Обичавао је рећи да
нема опасније ствари по живост и снагу тела и ума од дружења са немо-
ралним женама и да је истинским ратницима својствено да неумерену
страст и телесност своју (ако је имају) умирују непрестаним радом, сва-
кодневним стражарењем и спавањем на земљи. Говорио је војницима,
и својим примером им показивао, да не размишљају о неморалним же-
нама.
У Скендербеговом логору није било блудница и њима сличних, већ
је поредак у својој војсци држао по угледу на своје претке. Додамо ли
томе да су ти људи били побожни и на речима и на делу, биће да је
управо то одржало кнежевину Епир толико дуго у великој слави, срећи
и благостању. И Бог је због тога благословио и штитио Епирце, сабље
њихове наоштрио и дух им ојачао.

376
 Хамза напушта Скендербега и одлази Мехмеду са
женом и децом
Мојсило је током овог мировања тражио начин да неким великим
делом спере са себе срамоту и поврати своју част, те да се у исто време
освети султану због његове незахвалности. Прави је то пример како не
треба очајавати и судити човеку који је нешто лоше учинио, већ га пре
треба помиловати и опростити му. Тако је Мојсило, пошто је ојачао и
удвостручио своју посаду, свакога дана ишао у похару и пленидбу не-
пријатељске земље, како би изазвао Турке на борбу. Дању са малим
бројем људи, а ноћу потајно са више њих, пресретао је и оштрици мача
предавао њихове уходе, доносиоце хране и остале, али се мухамеданци,
упркос томе, нису усуђивали да крену на њега.
И док се Мојсило из све снаге трудио и на све начине покушавао да
спере љагу са свог имена због поменутих недела, догоди се, ни сам не
знам како, да неки ђаво или зли дух, некаква несрећа или неизбежна
коб и судбина, подиже Хамзу на Скендербега, да почини исто недело,
ништа мање проклето. Тешко ми је да пишем о томе јер ме сећање на
те домаће сукобе и поделе, као и на незахвалност тих људи, бескрајно
жалости, без обзира на то што се не зна тачно шта је био узрок Хамзине
побуне и бекства. Постоје разна мишљења о томе, али већина њих да-
леко је од истине. Стога, сада морам, попут сликара, да сенкама прекри-
јем и прећутим све оно што је излишно за ову приповест, а читаоцима
ни од какве користи. Осим љубоморе која се у њему могла родити због
тога што је Скендербег опростио Мојсилу и помиловао га, моје је мишље-
ње да није могло бити ниједнога другог разлога за Хамзину побуну осим
онога који је постојао и случају Мојсиловом. Наиме, утицај турских чи-
новника и њихових слугу био је неспоран јер је невернику (султану) било
лако да се Хамзи обраћа, и то често, преко својих тајних гласника, буду-
ћи да је он држао земљу која се граничила са Турском, а коју му је његов
стриц Скендербег подарио јер није желео да га на двору држи без нас-
леђа и земље за управљање.
Поред тога, постојао је још један разлог који је Османлију, заузетог
тада у Азији, навео да придобије Хамзу за себе: убеђење да је Хамза
прихватљивији народу него Мојсило јер је био од кнежеве крви и вла-
дарскога рода, сасвим близу круне и великог угледа у народу. Када је
то, преко особа посебно одређених за тај задатак, пренесено Хамзи, он
је, млад, нежнога срца и неискварене душе, у то лако поверовао. Ето
како велика и луда жеља за влашћу и царством учини људе неверним и
страшљивим, лаковерним и наивним.
Како је Хамза био поучен Мојсиловим искуством, у Константинопољ
није кренуо сам. Није хтео свој живот излагати опасности, нити је хтео
377
навести на себе икакву сумњу, већ је повео своју жену и децу, да би са
себе одагнао сваку сумњу и уверио султана у своје намере. Он их је не-
вернику предао као сигуран залог своје верности. Његов је одлазак изаз-
вао велико запрепашћење у целој земљи. Сви су се чудили и нису могли
схватити због чега се побунио, будући да је био најближи род Скендер-
бегу и његова десна рука, савладар његов.
Када је Скендербег сазнао за Хамзино бекство, тешко је то поднео и
почео се жалити својим пријатељима и рођацима на зло које га снађе:
„Зар је на све моје јаде и труде морало доћи и до ове невоље, и до ове
побуне и грађанског рата? Зар сам ја толико омрзнут? Или је мој народ
толико незахвалан према ономе што чиним за њега? Или можда ову кру-
ну и владалачко жезло многи прижељкују сматрајући их толико вред-
ним? Да ли је Хамза, или ми се чини, љубоморан на Мојсила? Ако и јесте,
и ако ми Бог допусти (а свако право и закон људски то дозвољава), и
ако ме ваше врлине неће издати, онда ћу му дати много више разлога
да му завиди!”

Хамза долази код Мехмеда. Хамзине особине

Дошла је зима. Сва поља била су пуста и на њима више није било ни
грожђа ни других плодова. То је Скендербегу дало наду да ће неко време
бити у миру са непријатељем. Веровао је зато да Хамза неће до пролећа
долазити са својим лукавствима. Стога се вратио у Кроју не обезбеђујући
војску нити се за рат припремајући. Ту је провео целу зиму, често само
посећујући дебарску посаду и шаљући уходе и стражу не би ли спреман
дочекао опасност која се назирала.
Хамзина појава није одушевила турског цара јер је био ниског раста
и не баш изгледан. Тек кад је рекао што је имао, са дивљењем је могло
судити о његовој нарави, спремности на деловање, разборитости, мудро-
сти и оштроумности. Не зна се да ли су те особине допринеле да се пона-
ша надмено и лукаво, али морам признати да те и такве особине нисам
код других видео заједно. Није био стрпљив, могло би се рећи да је спа-
дао у најнестрпљивије и није могао стајати беспослен и миран. Његова
отвореност и уљудност које људи похлепни и жељни власти користе да
задобију поштовање оних који га знају или су за њега чули, нису заоста-
јале за његовим другим врлинама. Све што је у ратовима задобијао сво-
јом руком, или што би му стриц са добром намером подарио, он је делио
са својим војницима и пријатељима. Излазио је у сусрет свакоме и све
је људе помагао. Био је веома дружељубив и приступачан, али је зато
умео лукаво и веома умешно прикривати своје намере. Без обзира на
све то, Хамза је због тих својих особина стекао углед у народу и накло-
ност свих људи. Поред Скендербега, не знам ни за једног другог који је
био толико вољен и поштован међу војницима и у народу, толико да ње-
378
гов стриц није сумњао у њега ни онда када су га многи од његових нај-
ближих пријатеља упозоравали да добро припази на младића тако не-
мирног духа и несталне мисли. Али, он на та упозорења није обраћао
пажњу, те је у њих поверовао тек када се Хамза побунио и одбегао. У
том је тренутку почео да се присећа његових склоности које су други на
време приметили, а он није.

Хамзино обраћање султану Мехмеду

Вратимо се приповести. Када је Хамза примљн код Мехмеда, није му
пунио уши претераним обећањима као што је то Мојсило чинио, већ је,
како се у њега не би посумњало, навео само један разлог своје побуне
и доласка султану:
„О, највећи међу највећима, непобедиви цару, ако ми је допуштено
подсетити се на грешке и увреде које смо у прошлости учинили против
твог величанства, ево сада смо овде не због части и хвале, већ смо дош-
ли да примимо заслужену казну за све своје преступе. Зар има горег
преступа против Османског царства од оног који починисмо у рату са
Угарском, када смо обојица издали твоју војску у бици код Мораве и,
преваром, из твојих руку узели Епир? Признајем, био је то узрок преве-
ликих невоља и несрећа, и у њима сам и ја био учесник. Зато, сада,
твоме величанству не правдам своја недела, већ се кајем и исповедам.
Мислим да би било глупо правдати се страхом или сумњама пред тако
мудрим и благонаклоним владаром, али признајем да је мој ум, у оно
време, с обзиром на моје године и младост која је хрлила у сопствену
пропаст, био завараван неком злом коби. Веровао сам стрицу, у све сам
му лако поверовао, заведен жељом за влашћу, болешћу којом није теш-
ко обрлатити људе у тим годинама. Ишао сам за њим верујући у његова
обећања, али како сам са годинама сазревао, почео сам откривати скри-
вену неверу свога стрица и увиђати да је то што сам одрекао послушност
турском цару мени донело више невоља него било шта друго. Скендер-
бег је уз моју помоћ и труд ослободио земљу и проширио њене границе.
Ја сам дуго чекао да видим да ли ће мени дати један део те земље, зем-
ље која ми је по наследству припадала, ако не од мојих предака, а оно
од мог оца. Сматрао сам да ће ме наградити за многе моје напоре и за
опасности кроз које сам пролазио. Но, нешто касније, он се оженио и
добио наследника своје круне, а оно мало што је мени дао, то је учинио
због других, да му не би ишло на срамоту. Како ме није могао више др-
жати на двору као каквог слугу, дао ми је један мали крај у Епиру, нај-
гори у целој земљи, у којем је требало да своје дане проживим у мраку
и заборављен, док је сву преосталу земљу он за себе задржао.
Било је то неподношљиво и понижавајуће за мене, али су ме тадаш-
ње прилике и понос, код сваког човека природан у таквом стању, нагна-
379
ле да прикријем своје намере, да не бих био осумњичен и да ме он не
би изненада напао, као што је недавно учинио и Ђурђу Стрезу, своме
сестрићу, када га је оптужио за наводне злочине и одузео му сву његову
земљу и сва добра његова. Ја бих још тада, пресветли Османлијо, дошао
ка твом величанству, и радо бих напустио свог незахвалног стрица и ње-
гову злогласну кнежевину, али побуна коју смо подигли и све невоље
које смо нанели твојој круни и Османском царству спречавали су ме да
то учиним. Сада, пошто си ме позвао, ја сам, без одлагања, уз Божије
допуштење и са поверењем у твоју реч, радосна срца к теби дојурио и
твојој се вољи покорио јер је моја душа одувек била теби наклоњена.
Нисам чекао да нека невоља прво задеси Скендербега, или да ти постиг-
неш неки велики успех, па да тек онда дођем, као што је то Мојсило не-
давно учинио. Зато, не треба да мислиш како ме је страх од неизбежних
невоља код Скендербега натерао да дођем ради свог добра и користи,
а не ради предаје твојој вољи и покоравању твојим заповестима.
Пресветли Мехмеде, истина је да иза себе немам репова који би мог-
ли довсти у сумњу моју верност, нити имам шта у Епиру да бих се тамо
враћао. Погледај, ево их моја жена и деца као сигуран залог моје одлуке
и вечног знака моје оданости. Погледај, Мехмеде, све што ми је природа
дала, све у чему налазим срећу и смисао свога живота, чак оно што је
најмилије и најдрагоценије у очима свих смртних бића, ја теби предајем.
Теби дајем ове бисере јер да су остали тамо, ја бих их после из руку
непријатеља морао ослобађати. Теби их дајем да бих потврдио своју
верност и доказао ти своју оданост. Тиме се свака дата реч, колико год
сумњива била, може потврдити. Ништа од ствари немам, само сам њих
повео јер сам журно и потајно отишао из земље. Могао сам донети све
своје ствари, али какву бих корист имао од тога да пред једног тако моћ-
ног и богатог цара донесем своје прње и ништавне ствари са свог старог
поседа?
Једино што ти могу дати јесте моја вера и оданост. Уистину, то је је-
дино чиме сада располажем. Ако је потребно да то докажем, ево, стојим
на располагању твоме величанству и спреман сам да учиним што год
заповедиш. Нисам дошао овде да одређујем законе и шта треба ко да
чини, већ да закон слушам и испуњавам заповести. Нећу тражити пет-
наест хиљада људи за борбу са твојим противником, за покоравање
охолих Епираца јер порази Али-паше и бројних других одважних и храб-
рих вођа, и недавна и ретко виђена победа Себалијина, иако плаћена
са много крви, уче ме и говоре да не дајем обећања ван својих моћи и
способности. Али обећавам ово, најмоћнији османски цару, да сам спре-
ман и вољан да учиним све што је у мојој моћи и да ћу ти веран бити и
остати. У погледу осталог, било у вези с овим, или у вези с осветом за
сву штету и увреде које су ти нанете, ти као господар нада мном, над
380
својим робом, и као најбољи ратник према обичном невештом војнику,
од мене не можеш очекивати никакав савет и било какву реч.”
Ове Хамзине речи нису се Османлији учиниле лажним и претворним
јер су многе биле тачне. То, с једне стране, а са друге – довео му је своју
жену и децу. Неки кажу да је своју жену преварио и присилом из Епира
одвео, док други говоре, а највероватније да тако јесте, да је она сама,
својом вољом, хтела са њим да побегне, када јој је поверио да му је сул-
тан обећао власт над Епиром. Видимо, дакле, да славољубље подједнако
обузима и мушкарце и жене.

Мехмед рањен у бици код Београда и поразио га Јанко

Хуњади
Тиранин је свесрдно прихватио Хамзину одлуку и одредио му велику
плату. О томе како водити рат није тада говорено јер се о томе расправ-
ља на окупу свих паша. А такав скуп није тих дана сазиван због недавног
тешког пораза Мехмедовог пред Београдом, у Угарској, званог Alba Greca
(„грчки Београд”) или Taururum. Тај пораз против хришћанске војске коју
је предводио Јанко Хуњади, знатно је ослабио и обесхрабрио варваре:
Мехмед је тешко рањен и приморан на бекство, изгубљено је четрдесет
хиљада људи, а сви топови, сва муниција и сва ратна опрема, због
безглавог повлачења, пали су у руке непријатељу. То је толико утицало
на Мехмеда да је због свега тамо доживљеног био скоро изгубљен.
Данима и ноћима смишљао је освету, али је и страховао да га слична
несрећа не снађе поново.

Мехмед шаље Исак-пашу и Хамзу са педесет хиљада

војника на Епир
Како се рат у Угарској убрзо завршио, одлучено је да се освета за
претрпљени пораз свали на Епир. Осим тога, Хамза им је говорио да не
нападају Мађаре без добрих припрема и велике војске јер је за покора-
вање једног тако неустрашивог народа била потребна цела моћ државе
и царска војска. И сами Турци сматрали су да тако треба учинити и не
пропустити прилику која им се пружила Хамзиним доласком. Стога, об-
знањено је окупљање војске од педесет хиљада коњаника, са Хамзом
као путовођом. Султан не би одбио ни окупљање већег броја војника да
му је тражено, зато што је жарко желео да се Скендербегу и његовим
поданицима освети због дотадашњих увреда и пораза, са циљем да
једном за свагда оконча побуне у Епиру.
Припреме су обављене током пролећа, а до почетка лета све је било
спремно. На непрестано Хамзино наговарање, како неки кажу, турски
цар послао је у Епир своју војску, а њеним командантима дао је подроб-
381
на упутства како и шта да чине. Румелијски паша Исак имао је част да
буде предводник те војске, и на то никакве примедбе нија имао онај бе-
гунац хришћански, у међувремену именован за санџак-бега. Како не би
био баш без икакве командне улоге у покренутој војсци, Хамзи је доде-
љено пет хиљада коњаника.

Скендербег сазива збор ради већања о рату с Турцима

Епирце је узнемирила вест о турским опсежним припремама за поход
на Епир. Нарочито је то погодило Дебране. Као што обично бива у так-
вим случајевима, војници дебарске области бринули су како да се при-
преме против непријатеља и на који начин да се против њих боре: да
ли да припремају заседе, или да их дочекају на отвореном пољу, или на
неком посебно одабраном месту, или да одлажу борбу и чекају повољну
прилику за противнапад. Највише од свега бринуло их је зашто њихова
војска није позвана и окупљена када се глас о доласку непријатеља већ
проширио и када сваким даном стиже о њој све више вести. Бунило их
је што се у тренутку кад је опасност била тако близу, ништа није преду-
зимало.
Уистину, глас о непријатељу испрва није много узбудио Скендербега
јер је знао да Мехмед не може отрпети недавни пораз и понижење до-
живљено у Угарској, и да ће сад сву своју злобу и мржњу усмерити на
Епир. Ипак, послао је уходе на све стране да истраже и сазнају за непри-
јатељеве намере, како би одлучио шта даље да чини. Када је од многих,
нарочито од неких избеглица, добио поуздане вести о броју и снази не-
пријатеља који је кренуо на њега, и да је са њима био и његов синовац
(кога је паша требало да крунише за краља и постави за кнеза целог
Епира), није више одлагао подизање своје војске. Најпре је сазвао збор
својих савезничких кнежева и најугледнијих људи у земљи, као и поједи-
не Дебране, да би се са њима договорио шта да се ради.
Сви они дошли су у Доњи Дебар, у место у којем ће поставити и ло-
гор. Ту је дошао и Мојсило са својим људима, да би видео и чуо шта је
одлучено. Било је и мноштво добровољаца из разних земаља, а још више
њих, младих и снажних, придошлих само због пленидбе туђе земље.
Због тога је веома лако и брзо скупљена довољно бројна и јака војска,
по снази скоро једнака с непријатељем, иако мања по броју. Сви су вој-
ници били спремни и охрабрени, и сви су се надали да ће стећи славу и
опленити непријатеље. Дичили су се својом снагом, величали сопствену
оданост и били уверени да ће чуда починити. Дуго нису имали прилике
да ударе на непријатеља, па су сада тражили да га нападну пре него
што стигну до границе. Ни бројност турске војске, хиљаде и хиљаде њих,
ни углед паше њиховог, није их могао застрашити. Заборавили су на Се-

382
балију и крвопролиће пред Београдом јер је горде и храбре Епирце ох-
рабрила победа над Мојсилом и пораз Мехмедов у Угарској.

Скендербегов говор војницима пред борбу против

Исак-паше и Хамзе
Кад је Скендербег видео шта његови војници, они који су га увек слу-
шали и њега се држали, желе и траже, прво што је помислио – треба да
их мало примири. Са своје стране, они су његов поглед спуштен ка зем-
љи разумели баш тако. А онда, да би им ставио до знања о чему је раз-
мишљао, али и да им укаже каква их борба са непријатељем очекује и
колика им опасност прети, проговори:
„Поред свега другог, племенити епирски јунаци, божанском мудрошћу
дато је смртним људима да уза сваку могућу жељу и намеру имају на
уму две ствари - наду и страх. Прва, која обично обитава у надменом
срцу, да не кажем безумном, чини се привлачнијом. Друга, с елементима
мудрости у себи, изазива мање окрутности и мање крви пролива јер,
иако не испуњава одмах човекове жеље и намере, ипак их на крају
оствари, чак их дотле ,дотера’ и унапреди. Зато су старе војсковође које
се нису стиделе страха и сумњи, чешће били победници него они који
су увек били самоуверени. Тако је и онај велики Картагињанин (Хани-
бал) сматрао да је Теренције Вар много опаснији по своју земљу, државу
и народ римски, него по непријатеље, док је Квинта Фабија сматрао за
најопаснијег непријатеља, иако га је његов народ сматрао лењим и
плашљивим.
Зашто онда и да називам страхом оно што заслужује да се назове
мудрошћу? Мени није битно како ћете то назвати, али једно је сигурно
и не може се порећи: сав војни поредак и строгост старих војски из вре-
мена наших праочева, происходио је из страха. То је оно што потхрањује
и гаји наду, што води добру и срећном крају, што на све сумњичаво гле-
да и чини нас опрезнима, што чува садашњост и процењује је на основу
онога што се може догодити у будућности.
Претпостављам да знате зашто ово говорим. Зато што је сада право
време да мало ублажим и вашу жељу и вашу страст. Сматрао сам прик-
ладним, браћо и саборци моји, да учиним то пре но што кажем нешто о
предстојећој борби, како бих ја прихватио вашу одлуку, или да ви, као
што сте до сада чинили, одобрите мој суд и мишљење. Чули сте шта се
спрема и свакога дана слушате гласине о припремама за поход на нас и
невољи која долази. Ево, послушајте како румелијски паша са свом си-
лом царства Османског куца на наша врата! Али упркос томе, моја храб-
рост неће спласнути, као што није ни до сада, и усуђујем се изаћи му у
сусрет и са њим се у бици суочити. Сигуран сам да је предност на нашој
страни. Али, како на нас ипак долази веома моћна војска са небројеним
383
хиљадама, остаје нам да деламо мудро, а не да се лудо, гневно и неус-
трашиво залећемо. Велика победа над Али-пашом и друге наше доса-
дашње победе и подвизи вредни памћења, и ваша одлучност много пута
на делу показана, дају нам наду и уверавају нас да имамо и храбрости
и снаге да се турској сили супротставимо на отвореном. Ипак, промене
током борби и природна несталност среће у ратним приликама, натераће
свакога ко је мудар да не гаји превелику наду и да у све сумња.
Никада ниједан човек није могао стално побеђивати, нити је то иком
падало у наследство. Сваки нови подухват захтева нову мудрост и нови
поступак. Зато, иако сте јуче били победници, то не значи да ћете и да-
нас своје непријатеље опленити и из заробљеништва их за велик откуп
продати. Пут до победе је налик стази по којој се човек без сталног оби-
тавалишта креће час тамо, час онамо, не знајући где да ногом стане.
Иако се, најчешће, побеђује врлинама, храброшћу и мудрим одлукама,
ипак се дешава да, упркос свему томе, као и вођењу рачуна о свему,
срећа и случај доведу у питање исход неке борбе.”
На крају, говорио им је о непријатностима које обично иду уз битку,
било како да се она оконча – победом или поразом. Најбоље је да се у
битку са непријатељем уђе из заседе, а не на отвореном пољу. Заседу
треба припремити потајно и мудро, а напад треба извести када то неп-
ријатељ не очекује и најмање се томе нада, док верује у победу, док се
крећу слободно, без страха и не сумњајући у било какво лукавство. Засе-
да овога пута не долази у обзир јер им је наређено да пазе како се кре-
ћу, да не би прошли као њихови претходници. Уз то, са њима иде и
Хамза, његов зли синовац, куга и напаст за сопствену земљу и род, који
ће неверницима помоћи да избегну замке и заседе какве је, поучен стри-
чевим искуством, и сам правио.
Са друге стране, не желећи да дозволи непријатељу да испољи било
какву окрутност над његовим поданицима, његово мишљење је било да
треба све становништво одвести у утврђења у која, такође из предо-
строжности, треба сместити довољно јаке посаде јер ко зна шта ће Мех-
меду пасти на памет да учини и каквог ће се лукавства досетити. „Можда
ће и он сам кренути са пашом, подстакнут дуго жељеном осветом, те је
зато најбоље бити опрезан, сумњичав и у страху, не бисмо ли се на тај
начин ослободили и сумње и страха.”

Тануш и војвода Вран о Скендербеговом говору.

Скендербег утврђује градове и снабдева земљу
залихама за рат са Турцима
Када је Скендербег завршио говор, мук је завладао целим збором. И
тада, Тануш и војвода Вран у свему одобравајући његове речи, подржа-

384
ше га и похвалише све што је рекао и мудро и богонадахнуто објаснио,
тако да им ништа није остало о чему би се даље могло расправљати.
Дотадашња страственост и полетност војника почела је јењавати и њи-
хова одважност и пркос спласнули су и претворили се у опрезан страх.
Неки су скромно тражили да им објасни како ће се непријатељу супрот-
ставити, али им Скендербег, с осмехом на лицу, одговори да је за сада
довољно да имају поверења у њега, те да су и они и он исте судбине.
Да им сада било шта обећава и у то их уверава, ничему не би користило
јер нико од њих не зна каква им се несрећа може испречити на путу и
судбина им победу из руку узети.
Потом је Скендербег издао потребне заповести, а његове војсковође
и блиски саборци кренули су да распореде посаде по градовима и тврђа-
вама и да их снабдеју са залихама хране и оружја. То је мало дуже пот-
рајало, највише због тога што жетва још није била завршена и жито с
поља покупљено, тако да су се и земљорадници и војници, због сталних
гласина о приближавању варвара, врло трудили да заједнички обаве све
преостале послове. У градове је део жита уношен у зрну, а део у класју,
да га непријатељ не би узео, тако да је обезбеђено довољно хране за
вишемесечну опсаду.
Пошто је оставио Мојсила да се стара о војсци, Скендербег је отишао
за Кроју и тамо остао три дана сређујући разне ствари, као и да кнегињу
и њену послугу одведе у Петралбу. Одатле се вратио у Дебар, да би се
добро и пажљиво припремио за дочек свога синовца, кога је већ сматрао
за обичног и смртног непријатеља. За то време је неверничка војска
прешла повећи део Македоније, а њене претходнице, послате да извиде
има ли каквих уобичајених заседа Скендербегових, стигле су до граница
Епира. Извештаји кажу да им Хамза само због тога није дао да иду ноћу
јер, како је то правдао, његов стриц није толико непромишљен да се по
дану и на отвореном супроставља једној бројној и моћној војсци, већ да
ће то, у складу са својим поимањем ратне вештине, учинити по ноћи.
Мада је Скендербег обезбедио све неопходно за повлачење у случају
потребе, ипак је чекао све док није добио поуздане вести да су се Турци
приближили његовом обитавалишту. Тек када је у даљини видео праши-
ну подигнуту испод коњских копита, узео је своје ствари и почео да се
поред њима повлачи, али тако да су га они што су за њим ишли лако
распознавали. Турчин ипак није хтео да га прогони, мало због тешких и
стрмих путева, а више због страха од заседе. Само је за њим послао неке
коњанике да му не дају мира и да сазнају куд се упутио.

385
 Ороник у Доњем Дебру. Скендербегово повлачење
пред Турцима
Тако је неверничка претходница без тешкоћа ушла у Горњи Дебар и
према Охриду није наилазила ни на какве препреке. Кад су стигли до
обале и видели да непријатеља није било у близини, Турци су се, раз-
драгани, размилели по свој земљи. Али, ова лако извојевана привидна
победа која је војницима годила мислећи да су безбедни, учинила је да
постану неопрезни. Убрзо су се врло разочарали када су схватили да
нема ничега што би могли опленити и похарати и тиме своју похлепу
задовољити. Зато су наставили да се крећу све до иза поднева, а онда,
да би сачекали остале и да би се одморили, као и због велике врућине,
застали су и улогорили се код Ороника у Дебру, близу ранијег хришћан-
ског логора, како би ту сачекали остатак своје војске.
За то време нису ништа јели и пили јер су се тог јутра, одморни, по
наређењу свог војсковође, довољно најели. А тако је наредио како би,
за случај да наиђу на непријатеља, били спремни на дуготрајну борбу,
те да не би морали да се истовремено боре и са непријатељем и са гла-
ђу. До тада су војници радознало претраживали околину ранијег хриш-
ћанског логора. Из страха да не искрсне нека изненадна опасност, нису
се смели распојасати и оставити оружје, већ су скоро све време били на
коњима, поред застава, у сваком тренутку спремни за борбу. Тако су
стрпљиво стајали најмање два сата мотрећи на околину, све док им
извидница није јавила да су се Скендербег и његова дружина спустили
ка обали, на ону страну где лежи град Љеш. Када су упитани колико их
има, рекли су да их је једва једна добра легија (око шест хиљада људи).
Истина је да је епирска војска имала једанаест хиљада бораца, од тога
шест хиљада коњаника. Претпостављам да су турски извиђачи до тог
броја дошли због тога што је пешадија послата из Дебра раније, са свом
опремом, како у случају изненадног напада и повлачења не би били
приморани да њен највећи део оставе непријатељу као плен. Турска
извидница није ни знала за њу, што значи да су видели само коњанике
који су кренули касније.
Можда ће пажљивији читалац запитати зашто се Скендербег није суп-
ротставио непријатељу, него га је оставио иза својих леђа, као и због
чега се запутио према Љешу, а не у неки други крај. Ја бих таквима, ако
ми је допуштено, задовољио радозналост истим одговором који је и мене
убедио. Моје мишљење о томе уопште не одудара од мишљења оних чи-
је сам извештаје користио при писању ове повести, Осим тога, истини-
тост тог мишљења очита је сама по себи. Наиме, Скендербег је допустио
неверницима да му се онолико приближе, како би стекли уверење да ће
им се супротставити и окушати срећу у отвореној бици, али да је, навод-
386
но, одустао од тога кад је видео колико их има и каква му опасност пре-
ти. Тако измењена одлука и његово повлачење имали су за циљ да вар-
варима улије претерано самопоуздање, да их пусти да завладају подруч-
јем и да се раштркају по земљи.
А ка Љешу је отишао како би се потврдио утисак о повлачењу у стра-
ху од Турака. Да је отишао неким другим правцем, ка шумама и кланци-
ма, непријатељ би одмах посумњао да то не чини из страха, већ да би
им тамо спремио заседу. Поред тога, сматра се да је тим чином, наочиг-
лед свих, имао намеру да своје непријатеље завара и опколи јер они,
као што ће се касније показати, понесени мишљу да се он повукао, неће
ни посумњати да би он могао доћи с неке друге стране. Заиста, грдно
бисмо опањкали Скендербега ако бисмо мислили или тврдили да би је-
дан тако мудар и разборит војсковођа све то урадио безразложно и не-
промишљено.

Хамза саветује Исак-пашу поводом повлачења

Скендербега
Томе је сведок био и сам Хамза. Иако веома лукав, опрезан и оштро-
уман, није препознао варку старог ратника. Када га је паша, помало сум-
њичав и збуњен Скендербеговим поступком, упитао шта мисли због чега
се он повлачи на начин који никада раније није примењивао, Хамза му
је одговорио:
„Биће да је мој стриц чекао да му се придруже Мојсилове снаге, па је
мислио, када је окупио мању покретну војску, да ће лако победити. Но,
када је видео да се преварио у својој процени, и када је видео да се не
може бранити на том месту и борити се против овако велике и моћне
војске, побегао је ка Љешу, како би тамо затражио помоћ од Венецијана-
ца.”
Овакав Хамзин одговор свима је деловао разложно, тако да му нико
није приговорио или противречио. Но, онима који ће пажљиво испитати
целу ствар на разуман начин, Хамзино тумачење Скендербеговог поступ-
ка деловаће смушено и непромишљено, ако не и бесмислено. Само једно
довољно је да покаже како Скендербег није полагао наде у тако малу
војску као што беше Мојсилова и како није био у страху од непријатеља.
Наиме, у дебарској области било је све тако добро припремљено за од-
брану, као да се очекивао долазак самог цара турског, и ништа у пољима
од стоке и од вредности није било остављено. Све је склоњено на си-
гурно, само су малобројни људи чија је то судбина била, или пре непро-
менљива воља Божија, остали у својим домовима у наивној вери да неће
бити изложени смрти или каквој другој несрећи. Да не дужим више и не

387
говорим о турској лаковерности која је допринела да хришћани остваре
велику победу и стекну вечну славу.
Када је паша, пошто су се Епирци повукли, изгубио сву наду да ће
стећи славу неким ратним подвигом, после вечере је окупио све своје
војсковође како би се договорили да ли да преноће ту где се тренутно
налазе, и на који начин да се супротставе непријатељу, односно, да ли
да чекају док не чују шта непријатељ смера. Хамза и још неки сматрали
су да треба сачекати до следећег јутра, док је већина била друкчијег
мишљења. Иако неповољније, то мишљење превагнуло је над бољим.
Они су тврдили да Скендербегу током наредна четири дана не може
пристићи било каква помоћ, те они, Турци, то време треба да искористе
за пустошење земље којом ће се наредних дана кретати. Не треба, дак-
ле, чекати да Скендербег ојача своје снаге, нити да се становници пову-
ку у тврђаве и тамо понесу своју имовину, чиме би им цео подухват био
угрожен и у војничком и у пленидбеном смислу.
Чим је донесена таква одлука и трубе се огласиле, војници су то поз-
дравили громогласним клицањем, без оклевања покупили своју опрему,
скочили на коње да испуне заповест свога војсковође и са заставама
кренули на пут. Ни Хамза се није противио таквој одлуци, већ је и он
кренуо храбра духа и са надом да неће бити опасности и да их Скен-
дербег неће тих дана узнемиравати. Но, склон веровању да у ратним
приликама треба увек бити опрезан и помишљати на најгоре, и да нај-
мања грешка и превид може нанети велику штету, припоменуо је паши
да би требало да делује промишљено, како превелика војничка похлепа
за пленом не би цео подухват увалила у невољу.
Зато је паша издао заповест да се под претњом смртне казне нико
не сме издвојити током битке и напустити положај без посебног допуш-
тења својих војсковођа, па макар им сва блага епирска била пред очима.
А када се укаже повољна прилика, свима ће бити дозвољено да оплене
оно што желе и што се буде могло. Војници су у почетку слушали све те
заповести, али су их руке „сврбеле” при погледу на забрањене ствари.
Ипак, нису ништа чинили док њихове похлепне руке нису нашле згодну
прилику да штогод уграбе.

Исак-паша и турска војска проглашавају Хамзу за

кнеза Епира
Паша се пре поласка најпре помолио богу да му подари снаге да не-
покорне Епирце подјарми и освети за све оне бројне победе Скендер-
бегове толиких година уназад. Потом је позвао Хамзу и, уз многе похвал-
не речи, прогласио га за кнеза Епира, истовремено Скендербегу упућују-
ћи погрдне речи и његове подвиге омаловажавајући. Како су га и његови
војници извикали за кнеза, Хамза такву почаст није могао одбити. Од
388
тада, све је послове обављао одушевљено и гледао је да и речима и пос-
тупцима стекне наклоност других.
Када је и то обављено, варварска војска кренула је на пут, с тим што
је пред собом послала извидницу да испита околину. Део опреме ношен
је на челу, а део на зачељу. По Хамзиним саветима кренули су у крај
око сто двадесет километара источно од Кроје, у уверењу да је тај део
најслабије брањен и, стога, погодан за пленидбу. Поред тога, ако се
укаже прилика, моћи ће тамо заузети и један град. Ипак, због велике
врућине нису далеко одмакли, чак ни плена није било јер све беше праз-
но, као каква обична, ненастањена пустиња. То је у мухамеданском вођи
побудило и страх и сумњу, понајвише због тога што се, као славољубив
човек, прибојавао да би га одсуство тог хришћанског јунака, или његово
стално одлагање борбе, могло присилити да се без части и славе врати
у Константинопољ. Дода ли се томе да нису имали опсадних справа и
топова за узимање градова, те да не би било ни плена којим би се могла
представити каква-таква победа, била је разумљива таква пашина боја-
зан.
Пустошење житница, уништавање дрвећа са плодовима, спаљивање
насеља и све друго што обично иде уз рат, најчешће се одражавају кроз
очај и гнев, али, овога пута, то није чињено јер је паша проценио да им
то не би задовољило жељу за осветом. А можда га је од тога одвратила
и нада, ако Скендербег буде изашао на бојиште, да ће га победити и за-
узети цео Епир.
Док је сунце залазило и ваздух постајао свежији, војници су, дотле
потпуно исцрпљени од врућине и напорног путовања, почели да убрза-
вају кретање, све док им паша није наредио да стану јер се почело смр-
кавати. Паша се са делом војске улогорио на једном брдашцу изнад пута,
а преостали део војске сместио се дуж долине. У међувремену, чим је
Хамза са једним коњичким одредом отишао да извиди околину, постав-
љене су страже у долини и осматрачнице по околним брдима, највише
према Љешу, на страни са које је им је претила највећа опасност. Ту су
провели ноћ, а следећег дана кренули су у Ематију.

Турци нападају сељане, а Епирци хватају турске уходе

У неким извештајима пише да су тада били ухваћени неки сељани
који су неопрезно изашли из оближњих шума, да су били мучени и да су
у страху од смрти открили оно што су, наводно, знали о тајним намерама
Скендербеговим. Треба да знате да су у Епиру планине обрасле великим,
густим и тешко проходним шумама, да се тамошњи народ осећа безбед-
нијим у њима него у најбољим и највећим тврђавама, те да нема те силе
и тог непријатеља, колико год бројан био, који би их могао отуд истера-
ти. Други су писци тврдили да су неки (из турске војске) исте ноћи побег-
389
ли и предали се Скендербегу, те да су неке турске уходе допале хриш-
ћанских руку и да су сви, осим једнога, предати мачу. Тај један изведен
је пред кнеза и испричао да је и он требало да се нађе међу онима који
ће следећег јутра ударити на њих. Он је открио и какве су намере непри-
јатељеве, што је хришћанима вероватно омогућило да победе. Што се
мене тиче, ја нећу тврдити да је то заиста тако било, нити ћу рећи да то
није истина, већ само преносим шта се говорило, а другима остављам
да о томе суде. Сада ћу се вратити тамо где смо стали да бисмо описали
турско кретање јер, ево, чујем да нас зову да и о њима кажемо коју реч.

Скендербег припрема заседе Исак-паши и турској

војсци у Фарсалији
Као што је речено, Скендербег се није повукао ка Љешу из разлога
који је противничка страна замишљала, већ је, када је нестао из њиховог
видика, отишао ка граници, одакле је различитим стазама могао доћи и
изненадити непријатеља. Чекао је један дан, до заласка сунца, а онда,
пошто је оставио заставе, кренуо је са веома малим бројем коњаника ка
неким планинама одакле је могао видети сву Ематију. А затим, на основу
онога што су му рекли заробљеници, послао је своје људе да иду у пла-
нине и на њихове видљиве врхове поставе мале заставе, па са које стра-
не им буде пришао непријатељ, да заставе са врха баце у том правцу.
Нису користили ни ватру, ни било шта друго за ноћно обавештавање.
За тај задатак су одабрани најбољи ратници јер је од њих зависио исход
целог подухвата. Међу њима био је и Манојло Пејић - човек мудар, одлу-
чан и храбар у боју.
Када је то завршио, вратио се у свој логор, одморио се и онда, потајно
и без буке, отишао са својим људима да спреми заседу у дну долине,
близу раније поменуте страже. Ту је остао да чека да они са заставама
дају какав знак, да би знао како да даље да делује.

Знаци и предсказања крвопролића у предстојећој

бици Турака и хришћана
Пре свитања, док је трава још била влажна од росе, паша је са својом
војском напустио логор са циљем да, док је још свеже, стигне у поља
Ематије, по којима је, према добијеним извештајима, било довољно пле-
на за његове војнике. И тако, у похлепи за пленом, његови војници кре-
нули су ка пољима која су још Римљани натапали крвљу. Због једног
необичног догађаја који је убрзо уследио, испредале су се разне приче,
па тако многи тврде да је било слутњи и знакова који су на њега укази-
вали: На пример, многи кажу да је тада барјактар главног војсковође
изненада наишао на неке старе рушевне зидине (којих тамо има много),

390
спотакао се о неки камен и пао на земљу, заједно са коњем и заставом,
тако да су његови саборци морали да му помогну да устане. Међутим,
тој незгоди није придаван неки значај, војници су само почели пазити
где стају и куда корачају. По прилици, и сви ми обично не обраћамо паж-
њу на знаке, не верујемо да нека случајна незгода може нешто посебно
значити јер постојање слободне воље човекове, која га у свему води, и
наша хришћанска вера, уче нас другачије. Но, тада се догодило нешто
што не умем да објасним.
Наиме, неки тврде да су се тада на небу појавили лешинари, гаврани
и друге птице које се скупљају око лешева, у тако великом броју да су
скоро замрачили небо, као да су тиме предсказивали велико крвопроли-
ће. Поред тога, био је и још један заиста необичан и чудан знак, на који
умало да заборавим, а који се не сме прећутати. То је, како казују очеви-
ци, крвава киша која је падала крајем пролећа те године. Ниједан од
тих знакова није проистекао од људског деловања или било којег живог
бића на земљи, нити је ико од људи умео и могао својом мудрошћу
предвидети или спречити те догађаје.
Много шта пада са небеса на земљу, а да ми не знамо узрок тих
појава. И често се дешава да разне добре и лоше појаве настају под
утицајем небеских тела. Ми и не покушавамо да то тумачимо, већ на све
то гледамо као на производ пуке случајности; не трудимо се да разумом
и својом вољом схватимо појаве око себе и стекнемо милост Божију, а
одвратимо гнев Његов и упозорења с небеса. С друге стране, она нео-
бична појава великог јата птица, или она крв која је падала са неба,
зашто би и једно и друго предсказивало пропаст и пораз неверника, а
не наше браће хришћана? Заиста, мудрост и разборитост Скендербегова,
његова умешност и вештина у одлагању борбе, јесте оно што је звезде
присилило, природу укротило и од небеса купило ту победу. Изрека каже
да природа не влада мудрим човеком и звезде не одређују његов пут.
Зато је моје мишљење да би она јата лешинара и крвава киша прош-
ли, ништа не би значили и ништа лоше не би наговестили, да сами људи
својом вољом и сопственим избором нису на себе навукли несрећу и коб-
ну судбину. Јер, ако ми не владамо својим понашањем и ако се све оди-
грава мимо наше воље, дејством неких природних појава и знакова који
предодређују шта ће се неизоставно догодити, који би то био разлог да
се људи дижу на оружје и устају у одбрану слободе, кад су њихов отпор
и сав њихов труд унапред осуђени на пропаст? Или, зашто да жале и
тугују због неке несреће и опасности ако унапред знају да их ништа неће
снаћи и нашкодити им? Заиста бисмо у таквом случају радосно напушта-
ли овај свет и смрт нам не би била страшна. Мада се каже да предска-
зане невоље изазивају мање жалости и туге, то би могло важити само
за случај када оне припреме човека да се са њима лакше суочи, а не кад
391
га обесхрабрују и душу му тиште. Верујем да нема горе и опасније мисли
и сазнања од оне која људима, и у животу и у смрти, доноси само бол,
сузе и бес.

Скендербег у планинама припрема заседу Турцима

Док се овако уносим у улогу не тако доброг философа, плашим се да
запостављам своју дужност историчара. Зато вратимо се онде где смо
стали у нашој приповести.
Пагани су, дакле, крстарили земљом и кад су ушли у равницу Фарса-
лије, огласио се топ из оближњег утврђења, тако да су сви сазнали за
њихов долазак. Сви који су били у пољу са стоком журно су кренули ка
тврђавама не би ли умакли пред опасношћу која им се нашла за петама.
Неки од оних који су се затекли подалеко, толико су журили да побегну
од непријатеља да су један део стоке морали оставити њима за плен,
иначе не би стигли да се спасу од насиља. У исто време, стражари и
осматрачи са планинских врхова, заставицама су јавили Скендербегу да
се са својим људима премести. Пошто је проценио којим је путем вар-
варин прошао, опозвао је стражаре и осматраче, и са својом војском,
преко кланаца и тајних пролаза кроз планине, кренуо за пашом, непри-
метно, све док му се није довољно приближио. Тада је са свим својим
људима припремио заседу и на брду званом Туменистиола сачекао ноћ.
Мухамеданци за то време нису стајали беспослено, него су цело то јутро
и цео дан провели у харању и пустошењу земље, тако да су се убрзо
разгоропадили и разуздали јер никог није било да им се супротстави.
Све је то видео и знао Скендербег, али није хтео да нападајући тако ма-
ло људи раштрканих на великом простору, доведе у опасност своје љу-
де; чекао је да се још више опусте.
Целе те ноћи их је мотрио, али их ни на који начин није ометао. Мало
због тога што би му било тешко да води војску по мраку и по шумама, а
много више због тога што је хтео да спроведе у дело једну своју замисао
коју је дуго смишљао и која му је, као што ће после бити објашњено,
донела невероватну и чудесну победу. Тако су неверници могли да се
те ноћи одмарају уз игру и песму. Чак се и Хамза опустио као да је већ
заузео сав Епир, али било је рано за славље. Није да Турци нису бринули
и страховали, али су, као и већина људи, били склони веровању да ће
се све збити по њиховој вољи и жељи. Три дана мировања без присуства
непријатеља довело је до тога да варвари поверују да су већ победили.
Како је време одмицало, постајали су све више немарнији и мање опрез-
ни, била је будна само стража постављена према обали ка Љешу.

392
 Исакова војска поставља логор код реке Мат
Када је свануло, Турци су дигли заставе и кренули да харају онај део
земље који је остао неопустошен. Узгред, починили су тада и свакаква
недела и дивљаштва. Сав плен и све што су собом носили преместили
су у једну равницу између реке Мат и вода које житељи зову Албуле.
Страже су поставили само према Љешу мислећи да отуд прети највећа
опасност. У подножју планине Туменица, према западу, послали су један
коњички одред да чува пут. Логор су одлично утврдили, а један део вој-
ске остао је да га брани. Мислим да је у логору остао и паша са својим
главним војсковођама, док је онај други део војске, под Хамзином коман-
дом, као добрим познаваоцем тих мочвара, пошао у похару земље, све
до Сулфада, како их зову, и до приморја.
Нису сви сељани успели да се спасу варварског пустошења јер су мис-
лили да ће их Скендербег спречити у томе и да ће им се брзо супрот-
ставити. Истина, док су били раштркани, могао их је у логору опколити,
напасти и постићи какав-такав успех, али је то било ризично. Прво, тада
није био довољно близу, а друго, и да их је напао, постојала је опасност
да се варвари врате из похаре и Епирце нападну с леђа.
Глад и врелина натерали су Турке да се врате у логор, где су и поде-
лили невелик плен који им похлепу није задовољио, већ је још више
повећао.

Изненадни напад Скендербега на Исак-пашу и Турке

До тада су се хришћани скупили по планинама и с оружјем у руци
припремили да мухамеданце казне због свега што су починили. Мада је
Скендербег делао брзо, о свему је водио рачуна, као какав домаћин који
очекује велики број гостију и за њих спрема обилну гозбу, са безброј је-
ла. Он тај посао не поверава својим слугама, или својој жени, нити бригу
о томе препушта свом пријатељу, већ све сам припрема, о свему води
рачуна, мотри на све столове и тањире, доноси сву храну и пази да је
буде довољно за све госте. Знајући какви људи могу бити када је у пи-
тању храна, све пажљиво и умешно чини, тако да гостима задовољи и
гладне стомаке и гладне очи. Тако је и кнез епирски стално био у покре-
ту, по планинама и брдима, и помагао Мојсилу и Танушу, и браћи Стрез,
и свим другим вођама да своје војнике што боље распореде. Сваком чо-
веку давао је задатке и говорио им шта да чине, не уздајући се ни у кога
од њих у припреми једног тако значајног подухвата. Стизао је свуд, све
је успео да обиђе, једном речју, његове очи запажале су све и на све
будно мотриле. Прегледао је војску, проверавао да ли је све ваљано и
онда настављао да задаје дужности и уређује све ствари како је долико-

393
вало. А да би својим наумом изненадио и збунио непријатеље, осмислио
је лукавство о којем ћу у наставку говорити.
Наиме, мимо обичаја и са посебном наменом, свим одредима додао
је велик број труба, добоша и разних справа за произвођење звукова.
Затим је распоредио војску у складу с потребама на одређеним местима.
За себе је оставио највећи део војске, по четири хиљаде коњаника и пе-
шака, са којима је одмах кренуо ка Туменици. Пашина војска, изморена
дуготрајним пустошењима по земљи, вратила се тога јутра и залегла да
се одмори. Посвуда, без икаквог реда, оставили су своје заставе и расед-
лане коње. Неки су седели у хладовини и забављали се пленом који су
успели уграбити, други су се најели и безбрижно дремуцкали на трави,
а неки су, као што војници обично чине, проводили време у разним игра-
ма. Избегавајући сунце и његову врелину, сви они су, заправо, у покуша-
ју да „преваре” сан, једва успевали да не клону од умора и несанице.
Ипак је то био јул, време највећих летњих врућина. Чак су се и стражари
око логора, у труду да се одупру врелим сунчаним зрацима, понашали
немарно и безбрижно. Нико у логору није на себи имао оружје нити
спремног коња и сви они, чини се, сасвим су заборавили на непријатеља
и на најосновнију војну дисциплину.
Сам паша и његови најбољи људи и војсковође, као и њихов водич и
саветник Хамза којег се овај подухват највише тицао, убеђивали су се у
својим шаторима око тога шта да предузму и на који начин да дођу до
победе. Изнета су два мишљења: Једно је било да, као знак своје побе-
де, целу земљу предају огњу и мачу, да све опустоше, похарају и спале,
а друго, које је изнео Хамза, да крену право ка Кроји и виде да ли ће
народ пристати да се покори Скендербеговом синовцу и прихвати њего-
ву власт. Уколико то одбију, треба им запретити и застрашити их потпу-
ним уништењем Епира, опсадом њиховог града и тешким јармом ропства
и највећег понижења и јада. То би они морали схватити као извесно јер
је бесмислено уздати се у долазак лењог Скендербега и надати се њего-
вој помоћи.
Ово друго мишљење прихваћено је као боље и поузданије, с тим да
се не креће одмах, већ да војска остане у свом логору док се добро не
одмори и док мало мину врућине. Тако су радили Турци, али Скендербег
више није чекао. Још док се налазио на Туменици, издао је заповест сво-
јим ратницима како и са које стране да ударе на непријатеља. Али пре
тога, по сазнању да се турски стражари у подножју планине понашају
несмотрено – једни спавају, а други се не претржу осматрајући околину
– спустио се са само осам својих људи, нечујно им пришао и све, осим
једнога, посекао и оставио да чувају вечну стражу. Онај један успео је
да побегне захваљујући своме брзом коњу. То је била лепа прилика да
се хришћани почну спуштати у равницу без знања непријатеља. Но, онај
394
што је побегао, потпуно испрепадан дојахао је до својих сабораца, узбу-
нио их и рекао им да се Скендербег појавио, да је стража побијена и да
је сва сила хришћанска кренула на њих.
Турци не би ни поверовали да нису видели страх у његовим очима
због погибије стражара јер нити су сумњали да ће их са те стране ико
напасти, нити су се надали тако изненадном доласку непријатеља. Само
је Хамза одмах поверовао, те је из тих стопа почео да окупља своје вој-
нике, да их храбри колико је могао и умео. Заповедио им је да узјашу
коње, али то је ишло споро. Многи од њих пробудили су се чим је дошло
до стрке, а неке су њихови саборци тек тада покушавали да пробуде.
Када је разабрао да му је заседа разоткривена, Скендербег је наредио
да пешадија крене за њим што брже може. Јурнули су тада на непријате-
ља, силовито, уз громогласне војничке покличе праћене звуцима бројних
добоша и труба. Тиме је хтео застрашити непријатеља и уверити га да
их је напала нека велика војска, али је то био и знак да с оближњих пла-
нина крену у напад и остали његови саборци.

Битка код Фарсалије између Скендербега и Исак-паше

Хамза је са својим одредом коњаника и онима који су били одређени
да чувају логор, први кренуо у сусрет хришћанима и одлично је издржао
њихов јуриш. Многи су кренули у бој без коња јер у општем метежу и
страху нису стигли да их спреме и оседлају. Турци су били запрепашћени
овим нападом. Толики их је страх обузео не само при појави Скендер-
беговој, него и на сам помен његовог имена, да нису знали шта да чине.
Паша је стајао усред свог логора и није мрдао све док његови одреди
нису заузели добре положаје, а најбољи коњаници њихове бокове. Чи-
нило се као да се услед те ненадане невоље и узбуне праћене необич-
ном виком и разним звуковима са свих страна, небо на земљу спустило.
Одасвуд, са планина и из кланаца, могла се чути галама надирућих вој-
ника и њихових труба и добоша, и страшни пуцњи безбројних аркебуза,
који су изазивали још већи страх у очима и срцима Турака. Онако збу-
њени и погубљени, мислили су да су се сав Епир и сва Склавонија, и сви
њихови савезници, ујединили и на њих кренули да их униште.
Зато су почели да беже на све стране пре но што је Мојсило са својим
одредима сишао са планине. Наравно, то повлачење није им донело доб-
ра јер су сви пролази били запречени. Поред тога, и коњи су им се у тој
гужви разбежали. Хамза је убрзо препознао стричево лукавство, те је
почео викати својој војсци да се не плаши јер непријатеља нема у
великом броју. Говорио им је да се смире и хладне главе супротставе
непријатељу, да не обраћају пажњу на вику и звуке труба и којекаквих
металних предмета, да су сва та галама и покличи ништавни и да је
застрашивање једини њихов циљ. Тако је успео да многе из своје војске
395
заустави, иако су они и даље били неодлучни и несигурни не знајући да
ли је боље да беже или да се са непријатељем боре. С једне стране,
своме војсковођи нису поверовали толико да би одлучно стали уз њега,
док са друге стране, иако одморни, услед изненадног напада још увек
збуњени и са пољуљаном вером у сопствену спремност за борбу, нису
имали довољно снаге да се одупру непријатељу.
Упркос томе, паша је, једнако одлучан као и Хамза, наредио да се са
заставама одлучно крене на непријатеља и започне бој, да би потом
кренуо у помоћ Хамзи надајући се да ће се срести са Скендербегом. Мој-
сило са својима баш се тада спуштао са планине, те је долазећи му са
леђа, зауставио његово напредовање. Нешто пре тога, Дебранин је зас-
тао са својом дружином и сачекао Тануша и Манојла Пејића са његовим
одредом стрелаца и аркебузара да му се придруже. Кад су им се снаге
сјединиле, отпочео је, на широком простору, тежак и страшан бој. Коња-
ници су одасвуд јуришали на непријатеље, а и пешадија је чуда чинила.
Аркебузари су ударали на пагане онде где их је било највише, тако да
није било промашаја. У том је окршају и паша тешко рањен. Због тога,
морао се повући у свој шанац, а његове заштитне снаге остале су на
бојишту скоро у расулу. Хришћани су потом своје аркебузе, лукове и
стреле заменили мачевима и с Турцима се упустили у окршај прса у прса.
Наносили су им ране и убијали све који су им се, имало одвојени од масе,
затекли на удару. Било је то велико крвопролиће, страдали су и они који
су бежали и они који су се борили.
На другој страни, оно што су Скендербег и његови људи учинили Тур-
цима и какве су им невоље задали, то је било за свако дивљење. Они
су, заправо, невернике затекли скоро без оружја, многе и док су спавали,
тако да су их могли лако савладати и предати оштрици мача. И овде су
се пешаци борили без стрела или аркебуза, само су мачем или копљем
у рукама јурили оне који су бежали, рањавали их или убијали, а оне који
су били на коњима - на земљу обарали.

Скендербег приморава Турке на бекство и заробљава

Хамзу
Сав отпор турских војника, да ли ће се, у страху, разбежати, или ће
се непријатељу супротставити, зависио је од одлучности хришћанске
побегуље Хамзе. Борио се заиста храбро, речима и делом подстицао је
своје људе да издрже, барем толико док не сломе први епирски јуриш.
Уверавао их је да ће после тога бити све лако, да ће им победа, без ве-
лике крви, бити на дохват руке, да малобројни хришћани све наде пола-
жу у тај први налет, па када им то не успе, њихова сила и храброст ће
почети да сплашњавају и убрзо ће сасвим нестати.

396
 Тако је он говорио докле год се исход ове борбе није могао наслутити
јер се надао да ће се вратити и у бој укључити они који су се у међувре-
мену растурили по пољима. Време је пролазило, а нада у ту помоћ све
више се топила. Многи од његових војника били су пресретнути на путу,
а остали су се у страху разбежали. Није много Турака ни у битку ушло
јер је велик број био посечен у првом налету. А Мојсило, у жељи да се
искористи приликом у којој се нашао не би ли повратио своју част и нег-
дашњу славу, није давао паши да предахне. Уза сваки замах својим ма-
чем, овај неустрашиви ратник заносно је, громким гласом, храбрио своје
саборце. „Браћо, саборци моји, кренимо напред, у јуриш, разбијмо ове
псе и безбожне варваре! Нека вас не плаше њихов број и њихова снага,
нека вас не страши пашино име. Ово су овде само остаци оне јадне вој-
ске поражене код Београда, у Угарској. Сада су њих, пијане и поспане,
престрашили ваши мачеви. Крените на њихове уснуле и бескорисне
страже, храбро јуришајте на њих, оквасите своје руке њиховом крвљу,
оплените их и душе своје задовољите!”
Колико је овај говор охрабрио и осоколио хришћане, утолико више
их је радовала вредна награда која их је чекала након сада већ извесне
победе. Ипак, било је Турака који су више бринули за војничку част него
за своје животе, тако да су, окупљени у повеликом броју, пружали јак
отпор хришћанима. Тада је Скендербег послао коњанике да крену за ње-
говим синовцем, с изричитом наредбом да га не убију. Пошто је Хамза
ухваћен, пожурио је Скендербег с око хиљаду пешака и неколицином
коњаника ка месту на коме се налазио паша.
Турски отпор био је потпуно савладан и на страни на којој су се на-
лазили Мојсилови храбри аркебузари. Невернички војсковођа је с остат-
ком своје војске тада напустио бојиште и побегао. Сви пешаци који су
се ту затекли, осим оних што су нашли коње и оних које су њихови са-
борци успели да попну на своје коње, били су побијени или заробљени.
За то време, докле год је било изгледа да се непријатељ сабере и поново
нападне, Скендербег је јурио пашу и његове људе. Ипак, паша је, на
брзом коњу, успео да умакне потери и нестане из видокруга. Највећи
део оних који су били с њим, и један санџак-бег, зван Месејит, нису били
његове среће, већ су заробљени. Хришћански гониоци, међу којима су
били Дебранин и његови ратници, били су врло успешни у „лову” на неп-
ријатеље јер су они, у највећем делу, без изгледа на било какав успех,
положили оружје и предали се.
Битка је трајала све до ноћи и завршила се потпуном победом епир-
ских ратника. Ни премор, ни мрак који се полако спуштао, нису могли
спречити војнике да пожњу плодове своје победе и задобију заслужену
награду. Опленили су мртва тела непријатеља, а већи број тешких рање-
ника, не би ли им се прекратиле муке, био је посечен. Узето је дваде-
397
сетак застава, а било је око пет хиљада заробљеника. Коњи и друге пок-
ретне ствари из турског логора раздељене су међу војницима, као каква-
таква надокнада за њихов труд у борби. Извештаји о турским жртвама
врло се разликују. У некима, највећи број погинулих износи тридесет хи-
љада, а најмањи – двадесет хиљада. Међу хришћанима, како казују сви
извештаји, није било више од шездесет погинулих. Нико не пориче да
је ова велика победа по тако малом броју мртвих међу хришћанима била
изузетна и невероватна, толико да се тешко у њу може поверовати.
Ипак, нека та необичност не ремети читаочеву пажњу јер постоји много
оваквих примера из прошлости, када су Римљани, Грци и други народи
постизали сличне успехе.
У непријатељском логору остало је много нетакнутих шатора које су
победници искористили те ноћи да у њима одморе своја преморена тела,
да утоле глад и провеселе се и прославе победу у овој бици. И славили
су они све до следећег јутра.
Колико је срећа нестална и каква чуда сналазе људе! Ево, Скендербег
се сместио у пашином шатору, а сви Епирци обитавали су у шаторима
који нису за њих подигнути. Ту су затекли најразноврснију одећу, и хра-
ну припремљену, све њима по жељи, тако да су се до миле воље могли
веселити и у свему уживати. И тако се испуни она изрека да је велик пут
чаше до усана. И много је коња стајало поред шатора, оседланих и
спремних, као да су чекали своје господаре да их узјашу, али они беху
под њиховим копитима, на земљи, мртви.
Али најважнији плен у тој невероватној победи и јасно сведочанство
променљивости и несталности среће био је синовац Скендербегов,
„краљ” Хамза. Као краљ током та три-четири дана своје владавине, у
невиђеној надмености и дрскости свог духа, харао је Ематијом, док су
га сви војници подржавали и уз њега стајали. Али сада, гле, везаних ру-
ку, занемео, обореног погледа, одведен је пред свог стрица, наочиглед
све војске. Као победници у бици, дошли су да буду сведоци тог призо-
ра, да га сажаљевају због његове судбине, да за њим тугују и сузе лију,
а неко, богме, и да се радује.
Следећег јутра Скендербег је наредио да се ископа велики број јама
и у њих, као последњи чин милости, али и из бојазни да би толико леше-
ва при распадању на великој врућини могло изазвати заразу, покопају
сви пали непријатељи и њихови коњи. Било је много мртвих и на обала-
ма оближње реке и код Албуле, воде према којој су покушавали да по-
бегну. Поља Ематије, од давнина позната као поприште многих чувених
битака, постала су, тако, још чувенија због ове велике победе над Турци-
ма. Војници су највећи део дана провели у сахрањивању погинулих, тако
да су бројне птице и звери само могле кружити око овог разбојишта.

398
 Скендербег суди у свађи између двојице војника око
плена
Када је са тим завршено, Епирци су се почели припремати да крену
ка Кроји. Због велике количине накупљеног плена нису могли ни журити.
Уз то, земља непријатељева била је веома удаљена а, као што можете
претпоставити, било је у том сукобу и рањених. Док су се тако спремали
да крену, два војника из једног одреда су се посвађала. Наиме, они су
се пре битке договорили да, ако хришћани победе, плен који задобију
поделе међу собом на једнаке части. Како су после битке накупили много
плена, дошло је до неког неслагања око његове поделе, а онда, као што
то обично бива, и до оштрих речи и увреда. На крају, како би решили
коме ће припасти спорни предмет, дохватили су се мачева.
Када је Скендербег сазнао за то, позвао их је пред себе и питао да
ли су јели и после тога нешто попили. Кад му рекоше да јесу, он се
насмеја – јер био је ведрог духа и уживао је у шали – и рече им овако:
„Вас је Бах (демон или бог вина) посвађао и учинио непријатељима. Зато
нека вас Бах, а не Марс (демон или бог рата), или који други демон (бог),
помири и начини пријатељима.” Када их је прекорио и опоменуо, отпус-
тио их је и наредио да иду да заједно попију нешто. Потом је војводи
Врану рекао да реши њихов спор, тако да обојица добију подједнак део
плена.

Прослава Скендербегове победе у бици код Фарсалије

На путу ка Кроји радосно су им се придруживали многи људи, међу
њима и бројни Кројани који су се током битке скривали у оближњим шу-
мама. Било је то заиста велико весеље, какво се ретко где могло видети.
Уз такво славље ушли су кроз капије Кроје. Како би призор био лепши
и упечатљивији, Скендербег је наредио да за народом иде војска у вој-
ном поретку. Сваки војник, макар он био и најгори, узео је од неприја-
теља бар једног коња, а носио је и богат плен. Многи су носили узете
непријатељске заставе, еда би тако показали величину остварене побе-
де. Неки од епирских ратника носили су турске шаторе, а целу колону
улепшале су пурпурне простирке турског војсковође. Заробљеници, ве-
зани, ишли су пред кнезом, у дугој колони, по двојица, и знатно су увели-
чали ову победу и народно и војничко славље.
Хамза је понизно и најискреније молио стрица да га не води у Кроју
као најјаднијег роба, тако да он није ишао за осталим заробљеницима,
већ је вођен поред заробљеног санџак-бега. Да скратим причу, кад су
ушли у град, војници су, пошто су сав плен и заробљеници подељени на
равне части (бар онолико колико је то било могуће), пуштени да иду
кућама. Заставе и друге вредне ствари које ће се касније, као украс,
399
изложити на увид епирској јавности, унесене су у град уз велико весеље
и клицање. Онај санџак-бег и Хамза стављени су у притвор, до даљег.
Нећу описивати свечаности, гозбе и весеље којима су Епирци данима
прослављали своју победу, пошто је ред да кажем како је она дочекана
и пропраћена на другим странама. Наиме, када се глас о овој Скендербе-
говој победи проширио по околним земљама, чак до Италије и других
хришћанских земаља, она је, по значају, упоређена с оном над Муратом,
пред Кројом. Сви су се дивили тако ретко виђеном догађају и невероват-
ној ратничкој мудрости Скендербеговој. И данас је у тим крајевима врло
жива успомена на ту велику победу. Људи тамо имају обичај, наслеђен
из давних времена, да на разним скуповима и свечаностима певају песме
о племенитим делима и подвизима својих знаменитих предака и важних
личности из свог народа, тако да је ова победа, као највећа до тада, уш-
ла у народну песму и пева се више од свих других.
Безброј дарова послато је Скендербегу, много је свечаности приређе-
но њему у част и са свих страна, од околних народа, стизале су му чес-
титке. Чинило се да је ова победа потисла у заборав све претходне
победе над Турцима, над Али-пашом, Мустафом-пашом, и другима. Због
ове победе нису се више ни помињале оне пређашње. Њом је чак и
пораз пред Београдом био у потпуности освећен јер је свима донео
утеху, а избрисао бол и тугу за онима који су тамо изгинули. Сви, и дома-
ћи и странци, са задовољством су долазили да прошетају по пољанама
на којима је извојевана ова победа, по земљи која је још увек била на-
топљена крвљу непријатељских мухамеданаца. Посебно их је интересо-
вало шта се све тамо догодило, где је и како била постављена заседа, с
које стране је изведен изненадни напад, и томе слично.

Паше саветују Мехмеда да тражи примирје са

Скендербегом
И сам Мехмед био је изненађен и задивљен необичношћу ове победе.
Касније је, покуњен, признао да га је непријатељ надмудрио и часно
победио јер, када је видео своју разбијену војску и од паше сазнао
појединости о поразу, никога није прекоревао или оптуживао. Мада су
паша и његова војска могли бити окривљени, он је, супротно својим
уобичајеним наступима, заћутао и прогутао понос, горчину, бол и неза-
довољство. Морило га је питање како да избави заробљене људе, наро-
чито свог санџак-бега, чије га је заробљеништво понајвише оптерећи-
вало, с обзиром на то да је због почињених ратних успеха био веома уг-
ледан. На крају, наредио је да се санџак-бег и један број његових нај-
важнијих људи избаве из заробљеништва, а остале је препустио судби-
ни. По обичају, један део новца за откуп обезбедили су пријатељи и ро-
ђаци заробљених, а султан други део. Само је остало да се у Епир по-
400
шаље гласник и упита Скендербега колики откуп тражи, и с ким би могли
отићи његови људи да преговарају. У међувремену, Скендербег је на
санџак-бегов предлог послао двојицу његових највернијих слугу да оду
султану и затраже откуп од петнаест хиљада круна за санџак-бега и око
четрдесет хиљада за остале. Турци су на ту понуду одмах пристали и
све исплатили.
Пре но што су санџак-бегове слуге кренуле за Епир кренуле с отку-
пом, Османлија је окупио паше да се посаветује са њима шта даље да
чини. Скрханог толиким поразима и невољама које су га снашле, оптере-
ћеног тешким мислима и бригама, најопречнија мишљења његових паша
још више су га збуњивала. Помињући недавни пораз у Угарској и отпо-
чете побуне у Мизији, једни су га саветовали да обустави рат у Епиру,
да тамо не иде док не реши остале недаће, те да тек онда лично крене
са најбољом војском и коначно покори Епирце. Други се, пак, нису са
овим првим мишљењем слагали, већ су му говорили да пошаље један
јак одред војске на границе Македоније, који не треба да улази у сукоб
са непријатељем, ни својевољно ни ако их ови изазивају, већ само ради
чувања границе. Ово је мишљење лако одбачено јер би било бескорис-
но, чак и опасно, усред заседа, слати само један одред против једног
тако одважног народа какви су Епирци. Јачу и већу војску нису могли
послати јер би се постојећим невољама придружиле и нове, још веће.
Због ратова којима је султан био заузет и, са тим у вези, силних не-
воља којима је било тешко истовремено одолевати, многи су сматрали,
с правом, да треба склопити примирје са Скендербегом на неколико
година, све док не буде искрсла боља и повољнија прилика да се тај
пркосни и непокорни непријатељ савлада. Ово је мишљење сматрано
најбољим, иако најмање часним, чак понижавајућим. Већина га је прих-
ватила, иако се Мехмеду уопште није свидело. Мада није био рад да се
понизи на такав начин, ипак је и он прихватио такву одлуку. У својој
гордости није хтео признати да му таква одлука не служи на част, с
обзиром на то да су га невоље сустизале са свих страна; непријатељ се
налазио свуд око њега, а и држава му се суочавала са расулом.
Тада он позва једног од оних што је требало да однесу откуп, изложи
му свој наум и нареди, изричито, да целу ствар повери заробљеном сан-
џак-бегу, а он да се обрати Скендербегу. Послао му је и писмо које је
хришћанима доспело у руке, у коме је писало да се при тражењу примир-
ја с Епирцима мора одржати достојанство и част његовог величанства.
Посебно му је скренуо пажњу на обавезу да не буде превише понизан и
снисходљив, како у непријатељу не би подстакао охолост и гордост, што
би га, можда, навело да одбије понуду. Гласник је, дакле, отишао да
обави тај задатак, радоснији због самог задатка него због тога што ће
себе и своје саборце откупити из заробљеништва. Веровао је, наиме, и
401
био у то убеђен, да ће Турци коначно моћи да одахну после толиких по-
хода, углавном неуспешних.

Скендербегов говор и његово одбијање примирја

Ипак, та му се жеља није се испунила. Није ни Мехмеду, исто као што
није ни његовом оцу Мурату, јер кад је, уз господареву поруку, дат новац
за откуп, Скендербег прими откупнину, али око примирја не даде му ни
проговорити, већ га је прекинуо усред говора његовог:
„Никад, ни у најтежим тренуцима, нисам прихватао услове мира које
сте ми тражили, а камоли да прихватим сада када ми све на добро иде.
Са друге стране, никада ме моји успеси нису навели да сметнем с ума
колико су људи несталне нарави, да бих помислио да ће ме срећа, која
је променљива, увек пратити, или да ћу увек одбијати вашу понуду при-
мирја. Може бити да ме судбина заварава и да ће нас натерати да на
крају молимо за услове мира много горе од ових сада. Но, каква год
истина била о томе што не можемо сами знати, и каква нам се судбина
свима спрема, ми сада нећемо мењати своју одлуку. Свако примирје са
вама сматраћемо бешчашћем и понижењем, све док будемо гледали не-
воље и недаће које наносите хришћанима, и сву крв коју проливате, и
коју сте недавно проливали по свој Грчкој и равницама Угарске. Зар
ћемо овим примирјем надокнадити губитак Мореје? И зар треба да тим
бедним и кукавичким примирјем обешчастимо и упрљамо своју велику
победу и недавни мађарски подвиг под Београдом?
Може Мехмед да тражи примирје колико год хоће, ми ћемо свој мир
задобити оружјем. Када га задобијемо, оружјем ћемо га и бранити, не
само због свих ваших неописивих недела и злогласног неверства и кри-
воклетства, већ зато што су и непријатељство и мржња између нас, због
чега се и дижемо на оружје једни против других, сами по себи непро-
лазни и вечни. Ја сам ваш непријатељ по рођењу, оно је је у мојој крви,
наследио сам га. Није ми највећа жеља да стекнем славу и углед тукући
вас, већ да осветим крв своје браће коју сте, док смо у оковима били и
ја и моји Епирци, пролили на правди Бога. Нема те силе која ће угушити
ту моју жељу и која ће таква моја настојања докрајчити, све док не пов-
ратим слободу и мир својим сународницима, или док ми ви живот не уз-
мете, ви који ме толико презирете.”
Упркос тим Скендербеговим речима, санџак-бег је упорно настојао
да му ослади Мехмедову понуду. Говорио му је о променљивости ратне
среће и наводио бројне примере из прошлости, ближе и давне. Рекао му
је да ако баш толико жели рат, може га започети чим престане примирје,
разлог за њега лако је наћи. Понудио му је да прихвати примирје на де-
сет година, за које време може обновити и ојачати своје снаге и добро
се може спремити да своју освету спроведе у дело. Мало по мало, Скен-
402
дербег је почео да попушта, његов почетни пркос спласнуо је, као да је
постао спреман да прихвати услове које му је санџак-бег изнео. На крају,
сагласио се да одложи оружје ако му Турци врате Светиград и Београд.

Скендербег дарује хришћанске владаре и тражи да се

дигну на Турке
Како санџак-бег није имао овлашћење да прихвати овај последњи
Скендербегов услов, преговори су прекинути, а он и његови откупљени
саборци вратили су се у своју земљу. За случај да обе стране пожеле да
наставе преговоре, примирје је утаначено до времена кад турски цар
дозна услове које је изнео Скендербег.
Осим санџак-бега и четрдесет откупљених Турака, било их је још мно-
го које је дарежљиви кнез епирски ослободио и с њима послао без отку-
па. И све остале пустио је из тамнице. Једни су се покрстили па се
настанили у Епиру, а други су послати као робови скоро свим хришћан-
ским владарима на њихове дворове – краљу Француске, краљу Шпаније,
у Рим, и другде. Њима је на поклон послато и мноштво коња и разних
других дарова и ратног плена.
Скендербег се, заправо, трудио да својом дарежљивошћу задобије
све владаре света. Уз дарове слао им је и посебна посланства преко ко-
јих је молио да устану и пробуде се из своје учмалости и дугог и дубоког
сна, да растерају тамне облаке које су их заслепили, да коначно увиде
каква опасност прети хришћанима и њиховој вери и слободи, те да крену
коначно да ослободе хришћане од тешког мухамеданског јарма. Ако то
не учине сада, могу бити сигурни да ће та куга савладати и њих.
Наравно, Скендербег је послао велике и дивне дарове и своме вели-
ком пријатељу краљу Алфонсу. У Напуљ је послао и свог синовца Хамзу.
Тамо су га задржали у тамници јер султан није ни помишљао да га изба-
ви. А и да јесте, сигуран сам да га никакво злато на овом свету не би
могло откупити јер је био осуђен на доживотну робију.

Амар и Синан послати са два одреда војске да бране

границе од епирских напада. Скендербег покушава да
их изазове на борбу
Када је Мехмед сазнао какав је Скендербегов услов за примирје, није
ни реч утрошио на њега. Није га чак ни удостојио одговора јер толика
је његова охолост и гордост била, иако је са свих страна био притиснут
безбројним невољама. Нису то биле безначајне невоље, јер он је добро
знао да се хришћански свет уједињује против њега. Стога је одлучио да
пошаље војску у Епир, да чува и штити границу. Тај задатак поверио је
Амару и Синану, вештим и промућурним ратницима. Дао им је по десет

403
хиљада коњаника и четири хиљаде пешака, у уверењу да се толика сила
може супротставити не само епирској војсци, већ би могла заплашити и
најпркоснијег и најјачег непријатеља. Са друге стране, строго им је заб-
ранио да нападају, каква год им се прилика укаже, већ је само требало
да бране границе и подручје које им је одредио.
Цело лето је прошло у припреми те војске, да би она тек средином
јесени кренула из Константинопоља. Скендербег није знао за то јер је
веровао речима оног санџак-бега; очекивао је да добије султанов од-
говор да ли прихвата или одбија његове услове. Када је сазнао за њихов
долазак, из тих је стопа кренуо у Дебар. Тамо је окупио стару војску,
ојачао је новом и само му је преостало да сачека непријатеља. Они су
дошли до границе, на петнаестак километара од Епираца, и ту се улого-
рили. Скендербег је одмах припремио војску за борбу и чекао. Гласови
који су пристизали казивали су да је број непријатеља огроман и да му
је снага велика. Скендербег је очекивао напад, али када су уходе са пла-
нина јавиле да су се улогорили код Охрида, и да је сва њихова опрема
тамо смештена, помислио је да ће они, пошто се одморе, кренути на
њега сутрадан. Зато је послао људе к оближњим шумама и кланцима,
не би ли их тамо, ако крену на њега, опколио и изненада напао. Два да-
на и две ноћи их је очекивао, али се непријатељ није оглашавао.
Пошто му се чекање одужило, Скендербег одлучи да следећег дана
крене ка њима, не би ли их изазвао на борбу. Но, тада му јавише да се
неверничка војска поделила – једна је с Амаром остала у Охриду близу
Светиграда и Горњег Дебра, а друга, са Синаном, отишла је у полошку
равницу, ка Мокри, одакле се улазило у Доњи Дебар и Модричу. Тако су
мудро стали близу дебарске области, како би Епирце држали у сталној
узбуни и на једној и на другој страни, удаљени четрдесетак километара
једни од других, јер толика је удаљеност Модриче од Светиграда.
Стога је Скендербег повукао своје људе из заседа и објединио све
своје снаге. Кренуо је потом да прикупи још људи, како би их поделио у
више одреда и спречио напад и са једне и са друге стране. Када је све
то било урађено, и војска његова појачана са хиљаду петсто пешака –
јер коњаници се нису могли тако брзо сакупити и опремити – поделио ју
је на два дела, иако не једнака. На једној страни, са трећином оне поса-
де која је чувала Доњи Дебар, били су Тануш и браћа Стрез, Скендербе-
гови сестрићи, и Манојло Пејић. Њихов је задатак био да, у случају на-
пада Синанове војске, ударе на њега и спрече похару земље. Истина,
на тој је страни опасност била мања, пошто је пролаз у Епир, због при-
роде тог тешко приступачног краја испресецаног кланцима Мокре и
стрмим планинама које су од безбожничке земље одвајале Доњи Дебар
и Епир, био тешко изводљив. У сваком случају, Танушу и његовој дружи-

404
ни било је изричито наређено да се никако не одвајају, да не излазе из
тог подручја и да не нападају на непријатеља, већ само да се бране.
Сву преосталу војску, углавном коњанике који су штитили лакши про-
лаз у Епир, задржао је Скендербег за себе и Мојсила, у Горњем Дебру.
У таквим условима, иако се приближавала зима (непогодна за вођење
рата) одлучио је да непријатеља изазове на борбу на отвореном пољу.
Са тим циљем, пре свитања, са хиљаду коњаника кренуо је к Охриду,
али је, за сваки случај, на погодна места поставио довољно војника, како
би непријатеља спречили да га опколи између Светиграда и непријатељ-
ског логора. Пошто је под окриљем ноћи поставио заседе надомак града,
вратио се у логор и, без одмора – а већ је свитало, – наредио је да се
поново крене и понесе хране за један дан. Шаторе и друге ствари нису
носили, већ су их оставили у логору. Ишли су све док нису дошли на око
километар и по од постављених заседа. Ту су стали да се одморе и утоле
глад. Скендербег је тај одмор искористио да смисли на који начин да
отпочне борбу. Иако је у том погледу био врло искусан, ипак се није
устезао да се са својим најближим саборцима посаветује о томе.
Мојсило се јавио да са својим војницима изазове Турке и то му је до-
пуштено. И заиста, међу Епирцима тешко да је било кога бољег и веш-
тијег да осмисли начин да непријатеље надмудри и изненади. Скендер-
бег му је дао шестсто коњаника сматрајући да би са већим бројем вој-
ника био лакше откривен. Но, све би узалуд јер Мојсило је највећи део
дана провео у мањим бескорисним изласцима, те се вратио Скендербегу.
А он више није знао шта да ради; знао је да не може тек тако напасти
на пагане у њиховим шанчевима и супротставити се целој њиховој вој-
сци на тако непогодном месту и градом њиховим иза себе, близу којег
је био Амар ушанчен са својом војском. Упркос томе, Скендербег је са
својом војском кренуо на оближње брдо. Када је ноћ пала, дао је знак
својима у заседи да се придруже главнини војске, те је следећег јутра
изашао на поље са својим заставама и похарао околну земљу мислећи
да ће тиме изазвати непријатеља да изађе из шанчева.

Амар шаље гласнике Скендербегу и његов одговор

Пагани се ни тада нису макли из свог логора не желећи да угрожавају
своју сигурност зарад одбране нечега што и нема велику вредност. Са
друге стране, чуо сам да је непосредно после те похаре, Скендербегу
приступио један Амаров гласник и рекао му какве су намере Османли-
јине. Амар га је молио да не замара ни себе ни своје непријатеље таквим
бескорисним чином јер њиме више уништава своје него ли туђе. Утолико
пре што он није ни имао намеру да га спречава у похари, већ га је пустио
да чини што му је воља. Кажу да му је кнез епирски одговорио да они,
неверници, могу одлагати своју судбину, али да неће моћи да је избегну.
405
Упркос свим недаћама и опасностима, он је чврсто одлучио да их изазове
на борбу. После тога су се разишли, јер се зима почела ближити, па су
непријатељства одложена за следећу годину.
Мојсило је био задужен да са својом уобичајеном посадом брани то
подручје, док је највећи део војске отпуштен. Скендербег је са преоста-
лим својим саборцима отишао у Доњи Дебар који је био под управом Та-
нушевом. Тамо је такође покушао да изазове Синана, али су сва његова
настојања била узалудна. На крају, ту је оставио једног од браће Стрез
са веома малом посадом, а он се вратио у Кроју.
Мојсило је током зиме стално узнемиравао мухамеданце, изазивао
метеж међу њима, али није постигао много. Стога, Скендербег је и њему
и посади у Модричи рекао да престану са тиме јер само губе време и
снагу. Са своје стране, Мехмедови људи у даље су преклињали хришћа-
не да не истрајавају у непријатељству, када они не желе са њима да се
боре. И нису се борили, нити су учинили ишта по њиховим жељама. Так-
во стање потрајало је до следеће године.
Када је дошло пролеће, Скендербег је поново окупио своју војску и
са њом кренуо на варваре, у нади да ће их свакодневним изласцима у
њихову близину изазвати на борбу. Једном приликом дрско је упао у
Охрид, са намером да удари на непријатељски логор, али је брзо и лако
одбијен захваљујући и добром отпору и тешкој приступачности самог
места. Иако му се наум није остварио, уопште није очајавао. Напротив,
постао је још одлучнији, па је ојачао своје одреде и спремао се да наум
свој изврши. Сада са тим није журио знајући да би тај подухват од не-
велике користи био опасан. На том је науму истрајавао само зато да се
његови ратници, како то и иначе бива у сличним околностима, не би
улењили и глуварили беспослени, већ да их стално држи у приправнос-
ти, под оружјем.
Док је тај рат тако трајао, Амар је помислио да би било не само од
велике користи по земљу, већ би и велики углед стекао код султана, ако
би убедио Скендербега да одустане од даљег ратовања. Са тим циљем,
преко једног његовог човека затражио је да се са њим састане. Скендер-
бег који се са својом дружином тада налазио у Дебру, пристао је и Амар
је тамо отишао са бројним поклонима. После поздрава, Амар је почео
говорити о благодатима које мир носи и дуго је покушавао да га приволи
на прекид свих непријатељстава. Па је на крају изразио жељу која би и
њему и Мехмеду донела добро и да би изванредно било, то је непреста-
но понављао, кад би се два тако моћна и велика владара споразумела и
уговор о пријатељству и савезу склопила.
Скендербег је, у својој племенитости, прихватио Амарове дарове и,
наравно, узвратио исто тако вредним поклонима. Што се тиче мира и
савеза са његовим господарем, овако му је, гневно, одговорио:
406
 „Толико су слабе Мехмедове вера и реч, и толико су преварна његова
дела према нама да једва можемо и слушати било какву причу о савезу
и пријатељству са њим. Није прошло много од када је код нас било њего-
во посланство које нам је изнело његове услове, и на које смо њему ми
одговорили са својим условима, што би нама и нашој држави Епиру на
корист ишло. Очекивали смо његов одговор на то, чак смо и оружје од-
ложили, али он је тако дрско и са таквим презиром према нама поступио
да није сматрао за потребно ни да нам одговори. Тако нешто није смео
учинити ни свом смртном непријатељу.
Стога, у погледу мира који нам ти сада нудиш, о томе не желимо да
ишта више чујемо. А што се тиче тебе самог, ако можемо било шта да
учинимо за свог противника док трају ова наша непријатељства, с наше
стране спремни смо урадити све што је потребно и што затражиш. Што
се тиче предлога да одустанемо од рата и напада, ништа не могу обе-
ћати, нити се на нешто обавезати јер не могу прихватити такав договор;
како сам ја био презрен, тако ћу и ја презрети овај прдлог.
Мада би нашу велику жељу за осветом могле да умире твоја искре-
ност и добронамерност, буди уверен да наша мржња и отворено неприја-
тељство према вама неће нестати. Али, иако у овом тренутку не можемо
прихватити твој предлог, можда ће ти наше лично пријатељство у неком
тренутку користити и бити на част.”
Пошто је пољубио руку свог пријатеља, који му истовремено беше и
непријатељ, Амар се са својим људима врати, ни задовољан ни разоча-
ран добијеним одговором. После је и Синан долазио пред Скендербега
и ласкао му. Скендербег је и њему одговорио као и његовом саборцу
Амару, иако су читав народ и већина епирских војника прижељкивали
тај толико тражени мир. И како су се привикавали на мировање, тако су
и посаде биле умањиване, па је и цело лето прошло без икаквих немира
и недаћа.

Смрт напуљског краља Алфонса

У то време, нажалост, умро је краљ напуљски Алфонсо. Иако је Скен-
дербег тада био заузет важним државним пословима, одмах их је оста-
вио по страни. Та вест дубоко га је потресла и ражалостила, толико да
је потпуно заборавио и на своје недавне победе и на своје непријатеље,
те је много дана туговао за својим најдражим пријатељем. Уистину, било
је разлога да се тугује за таквим краљем, а био је и краљ вредан свих
суза којим су га оплакивали и Епирци и сви остали његови савезници.
Колико год да има јасних сведочанстава његових краљевских врлина, и
колико год да су га други хвалили и о томе говорили, учинио бих не само
велики пропуст, већ и срамоту ако не бих и ја рекао реч-две о томе.

407
 Може се слободно рећи да је смрћу Алфонсовом нестао једини
заштитник добрих људи тог доба. Људи свих позива, учењаци и војници,
остали су тада без свог најбољег покровитеља и имали су разлога да
жале због његовог нестанка. Са њим су нестале све праведне и истинске
награде ученима и ратницима за њихова достигнућа. Као он, није такво-
га било дуго времена уназад и, да ми будућа поколења не замере, тешко
да ће се родити неко ко ће, као он, ценити и награђивати врлине и дела
других људи. За дивљење је и то што је Алфонсо, владар тако ретких и
неупоредивих врлина учтивости, милосрђа и дарежљивости, иза себе
оставио веће и вредније благо него било који владар његовог доба.

Скендербег шаље посланство напуљском краљу

Ферантеу. Хамза враћен у Епир и помилован
С разлогом је, дакле, Скендербег туговао за својим верним, моћним
пријатељем на којег је увек могао рачунати, и у погледу способности и
у погледу добре воље да помогне, баш као да је краљево власништво
било и његово. Само једно му је пружало утеху и блажило горчину
његове туге - његов добри пријатељ преминуо је од старости, а не од
неке болести или на какав други начин. Из поштовања и своје побож-
ности, одмах је послао своје изасланике да његовом сину Ферантеу изја-
ве саучешће, да му честитају наслеђивање круне, али и да обнове и
утврде савез и пријатељство између њега и Епира.
Изасланици су, по обичају, отишли са богатим даровима. Изричито
им је било наређено да доведу Хамзу који је, преко пријатеља, непрес-
тано молио да му се опрости злочин и да поново стекне стричеву милост.
Смрћу Алфонсовом и Ферантеовим ступањем на престо дошло је до ве-
ликих промена у Напуљу, тако да су и све тамнице биле отворене и сви
затвореници пуштени на слободу. Ипак, Хамза није био пуштен, јер
Феранте није хтео да прекрши вољу Скендербегову.
Изасланици су дочекани уз велике почасти, колико су прилике у др-
жави због смене на престолу дозвољавале. Истину говорећи, све је у
нереду и стрци било, и мир је у Италији нестао смрћу краља Алфонса.
Хамза је враћен у Епир, тамо поново утамничен и, по наређењу стриче-
вом, добро чуван. Иако су му љутина и гнев постепено јењавали због
Хамзиних свакодневних јадиковања и молби, на крају му је, из очинске
љубави и из благости свог духа, подарио и живот и слободу, и вратио
му сва његова пређашња права. И тада Хамза поче мислити шта да ради
са таоцима које је оставио у Константинопољу, у страху да би Мехмед
могао нанети какво зло жени и деци због тога што је стао на стричеву
страну. Стога, понизно и са великим поштовањем захваљујући му на
великој милости, он се обрати Скендербегу:

408
 „Господине мој, својом милошћу и стрпљењем, а не каквим мојим де-
лима и заслугама, опростио си ми и подарио живот. Зато се и ја сада мо-
рам тако опходити и побринути за животе других. Плашим се, наиме, да
из велике жеље за очувањем свог добра и прихватањем твоје милости
коју сам својом неверношћу изгубио, не изгубим своју породицу. Моја
јадна и недужна жена сада код султана пребива, као и моја мала и не-
вина дечица. Мехмед их неће дирати и остаће живи све док мисли да
сам твој затвореник. Ако окрутни тиранин сазна да си ме, сада покорног
теби, ослободио и да сам се тиме од њега отуђио, он ће их истога трена
на комаде исећи. Крв тог залога моје верности и моја реч дата њему -
биће на мени и кривица ће остати на њиховом оцу.
Због тога морам, ако је по вољи твог величанства, да на неки начин
заварам Османлију, да испадне како желим одржати обећање које сам
њему дао, све док не будем нашао погодну прилику да ослободим целу
своју породицу. Мислио сам да ове ноћи напустим град, као да сам успео
побећи из тамнице без твог знања, и да се вратим Мехмеду. Пред тим
лаковерним владарем лоше бих говорио (као што ће и други говорити)
о њиховим походима, чиме бих га лакше уверио у своју оданост. Претва-
раћу се да сам сада још оданији њему него икада пре, како не би ни нај-
мање посумњао у мене и како бих на тај начин успео да ослободим своју
породицу.
Много би ми помогао ако би ти отворено показао колико си љут због
мог наводног бекства и јавно, пред свима, кривио оне што су ме чували
у тамници. Можеш бити сигуран да ћеш за све време мог боравка тамо
имати мене као свог уходу, те да ћеш од мене сазнавати све намере и
одлуке овог тиранина. Све што он буде зажелео и одлучио, и што ћу ја
сазнати, сазнаћеш и ти.”
Скендербег се одмах сложио с овим његовим захтевом. И рече му да
живот и слободу коју је добио, и све друго што иде уз то, може упот-
ребити по својој вољи и за своје добро, те да, уз Божију помоћ, све то
треба искористити да сачува животе и слободу оних који су му поверени
да о њима брине. „Иди с Богом, и остани тамо колико треба. Исправљај
своју грешку у свакој погодној прилици. Верујем твојим речима и допуш-
там да тамо одеш и обавиш то што си наумио. Ако се, пак, вратиш вар-
варину, даш му веру и реч и са њим останеш, онда знај да ћеш штету
нанети само себи и да ћеш тиме своју душу и тело довести у велику
опасност. Уколико се нама вратиш, бићемо срећни, ништа више од тебе
нећемо очекивати и остаћеш у нашој милости заувек.”

Турчин отровао Хамзу у Константинопољу

Када је све тако учињено, Скендербег је ослободио Хамзу из тамнице
и пустио да оде из Кроје. Следећег јутра, чим је обзнањено његово „бек-
409
ство”, кнез је пред свима тобож прекоревао чуваре оштрим и погрдним
речима. Када је стигао у Константинопољ, брзо је и лако убедио султана
у своју причу, али није био враћен на своју стару дужност и нису му биле
дате пређашње почасти и плата, не због тога што су сумњали у њега,
већ због несреће и пораза које је доживео у Епиру. И није се могао
вратити у Епир јер су све његове наде и замисли пропале. И није успео
да се отуд извуче јер га је изненадна смрт у томе спречила. Извештај
каже да је после неколико месеци проведених у Константинопољу умро
под неразјашњеним околностима, те да су му тамо остали жена и деца.
Многи тврде да га је Мехмед отровао јер није могао поднети да гледа
онога којег је сматрао кривцем за тако велик и упечатљив пораз и про-
паст у Ематији.
Тако је Хамзу, када се најмање надао и сумњао, сустигла казна за
издају коју је починио. И такав је био крај овога човека чије би име сва-
како заслуживало да остане вечно упамћено, да је био умеренијег духа
и да га није сломила похлепа за влашћу. Али, авај, није хтео да трпи
племенито и благо предводништво свога стрица, због чега је пожелео
да влада и буде господар над свима. Платон је овако говорио о томе:
„Који презре сенку покорности и понизности, такав ће пасти у ватру и
неугасиви пламен ропства.”
За све то време, Амар и Синан су мировали, а Скендербег их уопште
није узнемиравао. Не рачунамо ту испаде појединих војника који су пов-
ремено, из своје похлепе и самовољно, понешто чинили. Скендербег је
све време обилазио земљу на коњу и бивао је час међу Дебранима, час
по другим местима. И подигао је многа здања, и много тога је побољшао,
и земљу своју улепшао, нарочито област Ематије у којој су сачувани
бројни остатаци разних грађевина из древних времена.
За то време Османлија је и даље преко Амара и Синана покушавао
да оствари свој наум. Наду у то уливало му је подуго мировање хришћа-
на. Иако му није успевало да постигне толико жељено примирје, Скен-
дербег је ипак био у миру са његовим народом. И зато, привучени бла-
годатима мира, мржња и непријатељство јењавали су у свима, тако да
је међу њима завладао прави и дуго очекивани и жељени мир.

410
 Десето поглавље

О променама
Сасвим је јасно да промене које доводе до пропасти и нестајања
царстава путем грађанских и спољних ратова не настају судбински.
Нарочито је то видљиво када до тих промена долази на више места у
приближно исто време. Свим тим променама увек претходе незасите
жеље и надменост великих владара и других људи, и то је оно што до-
носи пропаст и непотребно изазива ратове. По томе се види да су неп-
равда и необуздане страсти појединих владара највећи њихови греси и
главни узрок њихове пропасти и бедног краја. Љут на њихово безакоње,
Бог тада подиже појединце да над њима спроведу праведну и заслужену
казну. Владари којима је Сотона одузео разум и заслепио их, не слушају
савете мудрих, делују непромишљено и тако хрле ка сопственом униш-
тењу. Њихове сулуде и необуздане склоности воде их ка бесмислу и
чине окрутним и незаситим, тако да више и не маре за сопствено добро
и свој живот. Одатле потичу све злобе, поделе и неповерење, из чега
настају и грађански и спољни ратови у којима се људи излажу бројним
невољама, непрестаним недаћама и сигурној пропасти.
Оно што се сада дешава међу хришћанима и у њиховим државама и
није нека особита новост, такве су се промене дешавале и у прошлости.
То што су Турци, мухамеданци, освојили константинопољско царство,
многе хришћанске државе свели на мале остатке, а своје границе знатно
проширили и учврстили, резултат је грехова и безакоња истих тих људи.
Уместо да смо мењали себе и деловали у складу са речима и опоменама
Божијим, да смо учили на примерима које су нам из прошлости оставили
цареви и разни световни и црквени моћници, ми смо, заведени својим
сулудим жељама и безумним самољубљем и примерима на које нас је
Бог с времена на време подсећао, запоставили своје дужности. Људи се
којекаквим бесмисленим размирицама и расколима разделише између
себе, а између хришћанских држава завладаше сукоби и мржња. На тај
начин, испустили смо из руку могућност – због чега дубоко жалим – да
са лакоћом покоримо горде и дрске пагане, да занавек из Европе про-

411
терамо Турке и избришемо сећање на њих. Време и догађаји које опи-
сујем у овој приповести приморавају ме да и о томе кажем коју реч.

Рат турског цара Мехмеда и Узун-Хасана, владара

Јерменије и Кападокије
Чули сте како је Мехмед у једној години био два пута поражен, у Угар-
ској и у Епиру, те је од Скендербега, кнеза једне мале државе, морао
тражити мир, или барем дуго примирје, како би се сабрао и мало предах-
нуо од толиких невоља и тешких пораза, и како би своју ослабљену и
уздрману државу могао обновити. Такође, треба да знате да је у ово ис-
то време, на другој страни, владар Кападокије, Јерменије и околних зе-
маља, по имену Узун-Хасан, од турског племена Асумбејанс, убио у бици
персијског цара Безонкора, или како га други зову, цара Тимура, потомка
старог парћанског великог султана Гампса. Када је тај Узун-Хасан преу-
зео престо и владалачко жезло, оженио се Деспином, ћерком трапезун-
тског цара Јована Комнина, не би ли преко овог брака њих двојица
склопили савез против турског цара Мехмеда.
Узун-Хасан, тај придошли моћни освајач, да би се похвалио својом
великом победом, послао је Мехмеду богате и обилне дарове, пробране
из велике персијске ризнице. Преко изасланика по којима је послао те
дарове, тражио је да се уздржи од нападања на Трапезунт и Кападокију
јер то је земља која му је припадала као женин мираз. То му је тражио
и због тога што је управник Амасије, у северној Турској, недавно похарао
и опустошио Кападокију и запретио трапезунтском царству.
Сматрајући га слабијим од себе, турски цар презрео је његове речи.
То што је недавно претрпео пораз, не значи да му неко може претити и
говорити шта да чини. Стога, изазван угледом и успехом тог младог вла-
дара, без одлагања је припремио и окупио велику војску и одмах је пре-
бацио у Азију.
Један део његових поморских снага ишао је Црним морем у Синопу,
ка Трапезунту, а он је, као на крилима, и на чуђење целога света, са
својим одредима јурнуо преко Азије и суочио се с Узун-Хасаном. Овај га
храбро дочека и у две тешке и крваве битке потуче до ногу. Прва битка,
коју је водио његов паша Мурат, пореклом Грк од лозе некадашњих ца-
рева константинопољских, који је у тој бици погинуо, водила се на оба-
лама реке Еуфрат. Другу битку водио је Мехмед лично, али је одбијен
до својих шанчева и поражен. У трећој бици вођеној код Ерзенкана, или
Табенде (како је неки зову), сад званог Токара, у области Анзерина,
Мехмед се осветио за претходне поразе. Постигао је то уз помоћ великог
броја својих топова које је употребио чим је бој отпочео. Персијанци су
били примирани на бекство јер су им се коњи преплашили од топовске

412
грмљавине и разбежали. Тако је Узун-Хасан поклекао и на бојишту ос-
тавио мртвог свог најстаријег сина Зајн-ал-Абидина.

Хришћани због међусобних подела омогућили ширење

Турског царства
Док је Мехмед на азијском копну био у великим неприликама, а њего-
ва држава и царство уздрмани тешким поразима (могао је бити и потпу-
но поражен), било је то право време да се докрајчи и више никада не
подигне. Било, заиста, само да су Италија и остале католичке земље
тада наћулиле уши и чуле непрестане молбе и упозорења из Угарске,
Грчке и Епира. Али не, управо супротно, католичке земље биле су глу-
ве за те вапаје, нису их ни чуле. Оне су, у сталним међусобним сукобима
и свађама, јуриле за личним осветама. Што је најгоре, у те домаће су-
кобе и грађанске ратове увлачили су и странце, да и они са њима у так-
вим злим радњама учествују. Тако је и Феранте, ванбрачни син и нас-
ледник напуљског краља Алфонса, тражио помоћ Епираца у свом рату с
Анжујцима којима је то краљевство припадало по праву. Истина, напуљ-
ска земља и њен народ били су од најстаријих времена познати по неп-
рестаним немирима и несрећама. Кад год би осетили да им власт у нече-
му не одговара, они би се бунили. Како је то добро приметио Публије
Сулпиције, они су могли живети у миру само када нису имали против ко-
га да се буне. Ево да чујете шта се у то време тамо дешавало.

Напуљско краљевствo – пример колико је срећа

нестална
По смрти напуљског краља Алфонса, његов незаконити син Ферди-
нанд, или Феранте, по последњој вољи свогa оца и са благословом папе
Јевгенија Четвртог и, потом, папе Николе Петог, наследио је круну и
преузео државу. Но, папа Калист Четврти, десет дана након смрти папе
Николе, издао је повељу којом је престо Напуљског краљевства прогла-
сио упражњеним, прикључио га Светој Столици и забранио Ферантеу да
се меша. Учинио је то под претњом изопштења из Цркве, а свим племи-
ћима и његовим вазалима препоручио је да му одрекну послушност. Но,
Калист умре од неке болести што је трајала само три-четири дана, не-
како у исто време кад је Петру Лују Борџији, своме нећаку, дао права на
престо Напуљског краљевства. Када је Феранте добио препис повеље о
oдузимању престола, од новога папе затражио је да га подржи на сле-
дећем црквеном сабору. Тако је Феранте могао мало да предахне од не-
воља које су га снашле, али за кратко. Тада се, наиме, у Ђенови појавио
војвода калабријски Жан, син војводе Ренеа Анжујског, који је тамо
чекао прилику да се дигне на оружје. Са друге стране, милански војвода

413
Франческо Сфорца стао је на страну Арагонца и племићима Напуљског
краљевства послао поклисаре тражећи од њих да остану верни и одани
свом новом владару. Тако их је он, неке милом, а неке силом, убедио да
му остану верни.
Да бисмо разумели прави узрок овога рата, сукобе и размирице због
којих државе Италије нису могле ништа предузимати, као и „послове”
којима су се у исто време бавили велики католички владари - а што је
све помогло Турцима да увећају своју моћ - потребно је да коју реч ка-
жемо о неким догађањима у прошлости, не би ли нам оне помогле да се
вратимо у садашњост. (У наредних двадесетак страна дат је опис сукоба
међу католичким владарима и борба за престо узмеђу папа. Читалац
који жели да прескочи овај опис, може да пређе на страну 433 и пог-
лавље „Ферантеови савезници траже помоћ од Скендербега”.)

Напуљски краљ Карло Други и његово потомство

Карло Други, краљ Напуља, Сицилије и Јерусалима, синовац фран-
цуског краља Луја, и његова жена Марија, кћи угарског краља Стефана,
имали су девет синова, од којих су четворица имала потомство. Први
син био је Карло зван Мартел (Анжујски), а остала тројица синова звали
су се Роберт, Луј и Филип. Најстарији син, Мартел, наследио је Угарско
краљевство од своје мајке, а кад је умро (1295. године, пре свог оца),
оставио га је у наследство своме сину Карлу Роберту, кога Италијани
погрешно зову Каронберт. Кад је Карло Други умро 1309. године, Карло
Роберт је, по праву очевог наследства, тражио за себе круну Напуља,
док је његов стриц Роберт тврдио да престо припада њему због тога што
отац Карла Роберта, Мартел, није стварно био на престолу Напуљског
краљевства.
О овом великом питању наследства дуго су и жустро расправљали
правници тог доба, како би се одлучило коме треба припасти царство,
да ли стрицу или сину најстаријег брата, који никада није постао краљ.
На крају је папа Клемент Шести одлучио да круну Напуљског краљевства
наследи Роберт, док је Угарско краљевство дало његовом синовцу. Бал-
дус из Перуђе, познати правник тог доба, рекао је да је папа такву одлу-
ку донео у интересу целе заједнице, али и због Робертових заслуга и
мудрости.
Угарски краљ Карло Роберт имао је два сина – угарског краља Луја и
Андреја. Роберт, краљ Напуља, Сицилије и Јерусалима, имао је сина
Карла, званог „Карло без земље“, који је умро пре оца и за собом
оставио три кћери – Јовану, Марију и Маргарету. Луј, трећи син Карла
Другог, војвода драчки, имао је сина по имену Карло Драчки. Четврти
син Карла Мартела (Анжујског) био је Филип, војвода Тарента у Италији.
Он је имао сина Луја, који га је наследио. Роберт, краљ напуљски, пред
414
своју смрт 1342. године, одредио је да Јована, најстарија кћи његовог
сина Карла, ако се уда за његовог рођака Андреја, сина Карла Роберта,
наследи престо Напуљског краљевства.

Како је напуљска краљица Јована убила свог мужа

Андреја, и како је његов брат, угарски краљ Луј,
кренуо да јој се освети
Млада принцеза удала се, дакле, за Андреја и тако постала краљица.
Једном приликом, када су били у Аверси, позвала га је, ноћу, да дође к
њој претварајући се да има нешто важно да му саопшти. Када је он
дошао, био је ухваћен и обешен о неке гвоздене решетке, конопом од
свиле и злата који је исплела сама краљица. Разлог овог убиства, како
многи тврде, била је немогућност Андрејева да, иако млад и снажан,
задовољи своју незаситу и похотну жену, као и њена умешаност у завере
својих рођака намерних да за себе присвоје круну и престо напуљски.
Што год био прави разлог, Јована се одмах после тога удала за горе по-
менутог тарентског војводу Луја, свог рођака из првог колена и, како
неки кажу, љубавника.
Овај злочин краљице Јоване био је свима гнусан, толико да је тиме
упропастила углед свог деде Роберта и упрљала је његово славно име.
Глас о њеном мрском чину брзо се проширио. И сам папа умешао се у
случај, тако што је убедио угарског краља Луја да освети брата. Луј га
је послушао, те је 1348. године дошао у Напуљско краљевство с великом
и моћном војском. Краљици Јовани нису помогла бројна писма која му
је слала, у којим се правдала и тврдила да није крива за злочин и смрт
његовог брата. Кад је угарски краљ ушао у Италију и на препад заузео
Сулмону, сви остали тако су се престрашили да су му се одмах предали.
Краљици је само преостало да са својим Тарентинцем побегне у Прован-
су, док је управу над краљевством препустила Карлу Драчком. Дошло је
до битке у којој је нови краљ побеђен. По наређењу угарског краља,
глава му би одрубљена, због тога што је учествовао у убиству његовог
брата Андреја. А тај Карло имао је сина који се исто звао Карло Драчки.
За мање од три месеца угарски краљ покорио је читаво Напуљско
краљевство, после чега се вратио у Угарску. Повео је са собом поменутог
младог владара Драча, а у Напуљу је оставио један јак одред својих
војника. Под притиском свакодневних краљичиних молби, папа је на
себе преузео њену невољу, те је у Италију послао свога нећака, портског
кардинала Гија Лимошког. Он је успео да помири завађене стране, да
се краљица Јована врати на свој напуљски престо, да Тарентинац буде
само војвода Тарента, те да по краљичиној смрти краљевство припадне
угарском краљу и његовим наследницима.

415
 Тако је Јована враћена на престо и вешто је управљала краљевством.
Успела је да наговори папу Климента да крунише тарентског војводу
Луја за напуљског краља, као и да убеди угарског краља да потврди мир
који је био склопљен између њих двоје. Заузврат, краљица је обећала
папи град Авињон, део њене очевине, а сав новац који је даван цркви и
краљевској благајни био је од тада дељен између њих.
Око три године касније умро је Тарентинац, изморен и исцрпљен од
претераног лежања са краљицом. Али, она није дуго остала сама, већ
се удала за Хуана Арагонског, краљевића Мајорке, који је био познат
као најдоброћуднији и најплеменитији владар тога доба. Она га је држа-
ла на свом двору не као краља, већ само као војводу Калабрије. После
неколико месеци и он је издахнуо од руке краљичине јер је, неки кажу,
имао љубавницу, док други мисле да се од њега развела само зато да
би се могла удати за Отона, војводу од Брунсвика, од племенитог рода
Саксоније, који је у то време, 1376. године, ратовао у Италији на страни
Цркве. Са њим је живела лепо и спокојно.

О расколу у Римској цркви

Године 1378. умро је папа Григорије Други, онај који је у Рим вратио
папски двор седамдесет четири године пошто је Климент Пети, због
великог раскола у Цркви и на велику жалост грађана Рима, пребацио
папску столицу у Авињон. Да би се тај догађај боље разумео, потребно
је да се опишу узрок и позадина тог раскола.
Најугледнији Римљани тог доба хтели су да за папу буде биран неки
рођени Римљанин, или барем неки Италијан, како се папски престо не
би измештао из Рима. На овај наум наговарали су кардинале који су
бирали будућег папу. И народ је, уз велику галаму, изашао на улице
тражећи да папа буде њихов суграђанин. Уважени кардинали, у страху
од нереда и насиља, сложили су се да изаберу неког Италијана, да би
касније, када то прилике дозволе, за правог папу изабрали неког другог.
И тако, када су десетог априла речене године, засели да донесу одлуку,
на притисак све гласнијег народа, спремног чак и да провали кроз врата,
одабрали су неког Вартоломеја из Напуља, надбискупа Барија. Том су
надбискупу дали име Урбан Шести. Неки кажу да су га на тај положај
изабрали под условом да се, без обзира на донесену одлуку, закуне да
ће се одрећи папске столице када му буду рекли да то учини. Он је на
то пристао и заклео им се.
Када је то утаначено, кардинали су изјавили да је избор обављен по
светом обичају и закону, те су о томе писмима обавестилио све католич-
ке владаре. После неког времена, осамнаест кардинала (или неки мање),
већином Француза, добили су дозволу од папе да, због превеликих јул-
ских врућина, одсуствују са заседања на неко време. Растали су се, тако,
416
да би се нешто касније окупили у Анањију, па у Фундију, како би изабра-
ли новог папу. Учинили су то под покровитељством напуљске краљице
која им је, у страху од мађарске опасности, дозволила да се састају у
њеној земљи и да ту одаберу новог папу, по могућству неког Француза
који би јој био подршка.
Урбана нису у све то могли убедити и са њим се договорити, те су га
позвали у Фунди. Тамо се, по замислима господина Николе из Напуља,
тадашњег најчувенијег правника, једног од саветника напуљске краљи-
це и заклетог Урбановог непријатеља, расправљало искључиво о прав-
ним питањима. Са друге стране, Урбан је кардинале позвао на одговор-
ност, да би их, на крају, изопштио из Цркве због непослушности. Све је,
тако, прошло без договора. Кардинали су то неслагање протумачили као
да је папска столица упражњена, те су, септембра, у Фундију, на уоби-
чајени начин, за папу одабрали женевског кардинала, названог Климент
Седми. То је одмах обзнањено свим католичким владарима.
Уз папу Урбана, који је остао у Риму, стали су Италија, Алеманија,
Угарска, Енглеска и многе друге европске државе, а уз папу Климента,
који се преместио у Авињон, стали су Француска и Шпанија. Ето, тако је
дошло до тог раскола и поделе римске цркве, због којег је преко четр-
десет година католички свет био подељен и ослабљен, а моћ и дрскост
турска бивале све веће.

О непријатељству између папе Урбана и Николе из

Напуља
Да бисте боље разумели све те догађаје, али и оне који су уследили,
мислим да није на одмет открити откуд непријатељство између папе
Урбана и господина Николе. Он је био одличан правник и, пре него што
је Урбан постао папа, у више спорова заступао је страну која је њему
била противна. Када је Урбан изабран за папу, бројни владари и племи-
ћи, по обичају, послали су своје изасланике да му честитају и искажу
покорност. Са своје стране, напуљска краљица послала је господина Ни-
колу. Папа је, по обичају, спремио велику и богату гозбу за све госте.
Када су гости заузимали места, краљичин изасланик сео је на једно од
најцењенијих места. Видевши то, папа Урбан нареди разводнику да Ни-
колу премести на неко мање важно место, што је морало бити схваћено
као увреда и понижење. И поред тога, Никола је мудро прећутао своје
незадовољство и причињену увреду. Када се завршила гозба, кренуо је
са једним кардиналом, својим пријатељем који је такође био увређен
овим понижењем. Кардинал га је тешио и рекао му да чека своје време.
Одговор господина Николе био је: „Знаш ли ти да ја имам две душе -
једну сам посветио Богу, а другу ћу дати ономе ко је жели.” Тад је он
приволео краљицу, мада је и она била склона томе, да стане на његову
417
страну и постане највећи непријатељ папе Урбана. Управо се господин
Никола највише залагао да Климент буде изабран за папу. Ето колико
је опасно нанети увреду охолом и пркосном човеку.

Папа Урбан одузима круну напуљској краљици Јовани

и даје је Карлу Драчком. Бекство краљице и папе
Климента у Авињон
Пошто је Урбан углавио мир са Фирентинцима, Перуђанима и другима
који су се дигли против папе Григорија Једанаестог, његовог претход-
ника, на сваки начин се трудио да се освети краљици Напуља, па јој је
правдајући то њеним разним увредама и злочинима, на првом месту због
подршке расколу и папи Клименту, одузео право на краљевство. Стога
је Карла Драчког одредио за краља Напуља и затражио од угарског
краља (код кога је Карло живео) да му га пошаље како би преужео кра-
љевску круну.
Мислећи да није безбедан и страхујући од војске Римљана која је већ
кренула, антипапа Климент позвао је краљицу да му пошаље војну по-
моћ и јаку пратњу која ће га безбедно довести у Напуљ. Али, народ На-
пуља се подигао на оружје када је чуо да долази папа и настао је хаос.
Краљици су отворено рекли да не желе двојицу папа у исто време и да
због њиховог сукоба неће ратовати. Због тога се краљица, заједно са
Климентом, повукла у свој замак. Тамо су неколико дана били безбедни,
али је краљица видећи да неће изаћи на добро ако остане у Напуљу,
наредила да се у два брода укрцају Климент и његови кардинали, а она
у трећи, па су, уз повољан ветар, неколико дана касније безбедно стигли
у Авињон.
Французи су уз велике почасти дочекали Климента, да би, после рас-
праве у париској скупштини о двојици сукобљених папа, Урбан био прог-
лашен за шизматика (расколника), а Климент за законитог папу. Фран-
цуски и арагонски краљ прихватили су га и исказали му послушност.
Напуљска краљица дочекана је уз краљевске почасти, добила је бројне
богате дарове, највише од војводе Луја Анжујског, другог сина францус-
ког краља Жана. Како је била без мужа и порода и знајући да је папа
напуљску круну дао Карлу Драчком који је из дана у дан увећавао своју
војску, посинила је управо поменутог краљевића и одредила га да, после
њене смрти, наследи Напуљско краљевство. Климент је ту одлуку одоб-
рио, прихватио је новац који му је краљица тим поводом поклонила, а
затим је о свему томе сачинио писма и повеље. То је било 1379. године,
када је други род Анжујаца први пут стекао право на Напуљско краљев-
ство.

418
 Смрт напуљске краљице Јоване. Неуспешан поход
анжујског војводе Луја на Напуљ
Када је све то уређено, Јована се вратила у Напуљ. За то време, папа
Урбан упорно је убеђивао угарског краља, и писмима и преко поклисара,
да пошаље Карла Драчког и да краљицу лиши њеног престола. Ово уто-
лико пре што се Карло већ налазио у Италији, код Тревиза, са великом
војском састављеном од Мађара, као савезник Ђенови и Падови у рату
против Венеције.
А Карло, добро упознат с наумом угарског краља и жељан освете због
смрти свог стрица, још више жељан круне и власти, с осам хиљада Ма-
ђара и хиљаду Италијана кренуо је 1380. године ка Риму. Тамо је доче-
кан уз славље какво се тешко може замислити, а папа Урбан прогласио
га је за сенатора, што је највећа почаст коју Рим некоме указује. Наредне
године, с ојачаном војском, укључујући и папску војску, кренуо је ка
Напуљу. У договору са житељима града, ушао је на једну капију, а Отон
са краљичином војском изашао је на другу капију да му се супротстави.
На крају, Карло је освојио и град и цело краљевство, заробио краљицу
и, по изричитом наређењу угарског краља, погубио је на истом месту и
на исти начин као што је и она зликовачки убила свог мужа Андреја. На
исти начин је погубљена и њена сестра, госпођа Марија, удовица по-
којног артоаског војводе Роберта коме није била верна, већ је била у
љубави са господином Ђованијем Бокачом, међу Италијанима чувеном
по речитости и учености, који је у њену част написао две књиге на на-
родном италијанском језику, под насловом „Фијамета” и „Филокола”.
Пошто је средио прилике у Напуљу, Карло се вратио у Рим, где га је
папа Урбан, уз велико славље, свечано прогласио за краља. Ипак, нево-
ље у том подручју нису престале јер се тада појавио и војвода анжујски
Луј. Он је због краљице и уз подршку папе Климента и Француза, покре-
нуо војску од тридесет хиљада људи (или педесет пет хиљада, како дру-
ги кажу), да пружи помоћ несрећној краљици и да збаци Урбана са
папске столице. Без обзира на то што је краљица Јована у међувремену
погубљена, он је с војском упао у Италију да узме за себе оно што му је
обећано и што му је по праву припадало. Ушавши у Напуљско краљев-
ство, стигао је све до Апулије, пред Бари. Нико га није могао зауставити
све док се није појавио Албериго, војвода Барбијана и предводник пап-
ске војске, који га је страшно потукао у бици 1383. године. Војвода Луј
је ту задобио пет рана од којих је (јер их лекари нису могли залечити)
умро следеће године у месту Бишеље. (Неки кажу да се то десило од
бола и туге услед доживљеног пораза). Све то догодило се због грешке
коју је направио војвода Ангеран, господар Консија, послат са дванаест

419
хиљада коњаника да помогне војводи Лују. Уместо да се што пре прид-
ружи своме војводи, он је отишао да заузме Арецо у Тоскани.

Сукоб између напуљског краља Карла и папе Урбана

Французи су, тако, протерани из Напуљског краљевства, али судбина
удеси да дође до свађе између напуљскога краља Карла и папе Урбана,
толико велике да они посташе смртни непријатељи. До те свађе дошло
је тако што папа, по нарави мало непристојан и у разговору неуљудан,
дође у Напуљ да, према обећању напуљског краља, покупи плодове сво-
је недавне победе. У том тражењу свог удела био је мало груб. Затражио
је да војвода Капуе, али и Драчког војводства, постане његов нећак, по
имену Бутило, човек веома лоше нарави, без икаквих врлина и добрих
дела иза себе. Краљ није био нарочито задовољан таквим опхођењем,
па је мудро одуговлачио да му одговори.
Бискуп римски непрестано је и упорно настојао да оствари своју наме-
ру, али све би узалуд. Временом је између њих нестајало поверења и на
крају се то претворило у отворено непријатељство. Краљ Карло који је
о свему водио рачуна и имао обзира, на папу је мотрио будним оком,
толико да он није могао никуд ићи и ништа рећи отворено. Како би
отишао од њега, папа се изговарао да мора променити поднебље ради
чистијег ваздуха, те му је било допуштено да оде у Ноћеру, где је смиш-
љао за шта да га оптужи и Карла лиши његовог престола. Ни краљ није
мировао, договарао се са неким кардиналима, својим пријатељима, како
да збаци папу Урбана са његове столице. Стога, са својом војском оти-
шао је у Ноћеру, да би се папи, наводно, поклонио и да чује осуду коју
ће против њега изрећи. Током опсаде града дошло је до мањих окршаја
између њихових војски, тако да је у једном од њих био заробљен Бутило.
Обузет гневом због тога, папа је свој бес искалио на седморици кар-
динала које је, под оптужбом да су шизматици и присталице краља Кар-
ла, затворио у тамницу, тамо мучио, да би на крају умрли. У исто време,
папа је смислио како да побегне из Ноћере: За велик новац, Сансеверино
и Рајмондо Урсини превезли су га бродом до Ђенове. Када је тамо сти-
гао, проклео је напуљског краља. А краљ чији се живот ближио крају и
кога је, наизглед, срећа до тада пратила, отишао је у Угарску. Племићи
и кнезови угарски жељно су га очекивали и понудили му владалачко
жезло свога краља Луја који је недавно умро без мушког наследника.
Карло се пре тога оженио Маргаретом, сестром краљице Јоване, с
којом је имао сина Владислава и ћерку Јовану. По свом одласку из
Напуља, управу над краљевством оставио је својој жени, краљици, и не-
ким од најугледнијих племића у земљи. У Угарској био је крунисан за
краља, уз јавну подршку и одобрење краљице Јелисавете, удовице пре-
минулог краља, и њене ћерке Марије. Оне су се, заправо, само претва-
420
рале да га подржавају. Неколико дана касније, по њиховом налогу, уби-
јен је у Будиму, 1388. године.

Папа Бонифације крунише Карловог сина Владислава

за краља Напуља, а папа Климент крунише Лујовог
сина Луја Другог
Смрт Карлова донела је нове невоље у Напуљу. Кућа Анжујаца имала
је највише подршке и судбина је одредила да они постану господари
Напуља. Краљица је са својом децом тада била приморана да се повуче
у Гаету, а Луј Други, син поменутог Луја, на молбе својих присталица,
послао је у Напуљ пет бродова као помоћ. Бонифације Девети, папа од
1390. године, пореклом из Напуља, поништио је изопштење које је папа
Урбан, као његов претходник, изрекао краљу Карлу, те је краљевство
дао његовом сину Владиславу и у Гаети га крунисао за краља Напуља,
Сицилије и Јерусалима.
Исте те године, папа Климент, на наговор францускога краља, круни-
сао је војводу анжујског Луја Другог за краља Напуља. Његове пристали-
це дочекале су га у Напуљу уз велике почасти, док су бројни племићи,
и други, стали уз Владислава и отворено одбили да признају Луја. Тако
је због сукоба између ових двају краљева око круне настао прави хаос
који је, нажалост, уништио целу земљу. Борили су се за своју очевину
дуго, тако да су присталице Анжујаца, због недостатка новца (што се у
ратовима често дешава), из напуљских цркава, у једном тренутку, узели
златне и сребрне судове и предмете и претопили их како би исплатили
своје војнике. То су учинилли уз дозволу папе Климента који се показао
као човек непобожан и несавестан.
Упркос томе, војвода Албериго Барбијански, кога је Владислав имено-
вао за главног војног заповедникао, дошао је пред Напуљ са великом
војском. После више безуспешних покушаја, пошло му је за руком да уђе
у град и да га стави под власт Драча. Касније, док је Луј био одсутан,
успео је да то учини и с остатком краљевства. Кад је видео да је доведен
у очајан положај, да је Владиславовим деловањем град подељен и у
општем нереду, Луј је напустио Италију и отишао у Провансу.
После тога, 1403. године, Владислав је отишао у Угарску да узме и
круну тог краљевства, коју су му нудили племићи и кнезови те земље.
Убрзо по повратку у Напуљ, славољубив и осион, пожелео је да освоји
и Рим, када је видео какве поделе и неред тамо владају. После два неус-
пешна покушаја, успео је снагом свог оружја да победоносно уђе у њега.

421
 Битка између анжујског војводе Луја и краља
Владислава
Овај његов успех није Италијанима био по вољи, због чега је Луј,
преко свог изасланика, са Фирентинцима и Болоњцима склопио савез
против Владислава. Убрзо је он напустио Провансу и дошао у Пизу. Ту
се срео са тек изабраним папом Александром Петим који му је потврдио
право на Краљевство Напуља, Сицилије и Јерусалима. Истовремено, то
право одузето је Владиславу, због тога што је заузео Рим. Ипак, папа је
одбио да га крунише јер је то недавно учинио папа Климент у Авињону,
али га је прогласио за заштитника Цркве и папског барјактара. Као так-
вог, овластио га је да поведе рат против Владислава као непријатеља
Цркве и присталице папе Григорија Дванаестог, лишеног престола на
последњем заседању за одабир новог папе.
Луј је потом отишао за Провансу, а у Рим се вратио 1410. године. Та-
мо је сјединио своју војску с папином војском коју су предводили Паоло
Урсини и Сфорца Котињол. Владислав је са својом војском био у Рок Се-
ишу, између Пон Кориа, Сент Анжа и Сен Жермена. Луј је храбро ударио
на Владислава, обе стране бориле су се добро, тако да се дуго није ви-
дело која ће надвладати. У том боју, и Луј и Владислав покаали су се
као врсне војсковође и јунаци, а њихови подвизи били су достојни пле-
менитих и добрих владара. На крају, Сфорца са једне стране, а Паоло
Урсини са друге, ударили су са својим одредима тако силовито да се Вла-
диславова војска није могли одржати, већ је потпуно разбијена.
Победницима није ни пало на памет да гоне пораженог непријатеља
и ставе тачку на сукоб око краљевства. Зато је Владислав, када се све
завршило и када је окупио своје војнике, оценио да пошто су његови
непријатељи обавили посао до краја и убрали све плодове своје победе,
могли су заузети његово краљевство, а њега заробити. Да су то учинили
један дан касније, могли би заузети његово краљевство, а њега не би
заробили. Два дана касније, не би могли ни једно ни друго. После тог
свог пропуста, Луј се вратио у Француску и никада више није предузимао
походе на Италију, нити је крочио на њено тло. То што је из руку испус-
тио тако велику победу, омогућило је Владиславу да постане једини
владар Напуља.

Необична смрт напуљског и угарског краља

Владислава
Како је био немирног и славољубивог духа, више него било ко други,
Владислав је кренуо у нове походе, а за почетак - хтео је да поново зауз-
ме Рим. У томе је и успео. Но, када је кренуо у рат против Фирентинаца,

422
на путу до Перуђе изненада се разболео и, лета Господњег 1414, умре
не оставивши никаква порода за собом. Поједини кажу да је био отро-
ван, и то на најнеобичнији могући начин. То је тако необично било да
сматрам да треба рећи сада нешто и о томе, да служи за пример будућим
поколењима и да знају колико су похлепа и пожуда опасни.
Наиме, краљ Владислав био је заљубљен у једну веома лепу девојку,
ћерку неког лекара. Њега су поткупили Фирентинци са много новца и
наговорили га да својој кћери да неки напитак од сока „напел”, најјачег
отрова који постоји, да га попије када буде у друштву са краљем, под
изговором да ће то наводно повећати љубав краља према њој. Невини
девојчурак, простодушне нарави и наивна духа, а уз то и превише за-
љубљена у краља, поверовала је и послушала оца коме није било тешко
да је убеди. Недуго пошто је попила онај напитак, умрла је, а истог трена
је са њом умро и сам краљ Владислав, пошто се преко ње заразио от-
ровом.

О напуљској краљици Јовани Другој

Владиславова сестра, кнегиња Гвелдерс, или Стерлих, како други
кажу, која је по смрти свога брата узела име Јована Друга, наследила је
од њега Напуљско краљевство. Она није била ништа боља од прве Јо-
ване, своје тетке, и чак ју је умногоме превазилазила по неверству и
блудништву. Горда и охола, себе је сматрала бољом од свих других јер
је потпуно неочекивано добила краљевску власт и моћ. А то се десило
да ли због тога што је тада Напуљско краљевство било у миру, или зато
што није било других који су хтели да узму круну, или зато што јој је
брат оставио велику војску – шеснаест хиљада предвођених најбољим
војсковођама. О овој су се краљици јавно и свуда певали ови стихови
на латинском језику, у виду пророчанства, који би у преводу гласили
овако: „Дође од рода драчког последња краљица / и онда неста напуљ-
ска владалачка палица.”
Тек што је села на престо, сву управу над државом и свим својим доб-
рима поверила је Пандолфелу Алопу из Напуља, кога је одгајала и пома-
гала од његовог детињства и у кога је била заљубљена страсно и преко
сваке мере. Стално га је држала у својој близини, а са собом га је водила
у Гелдерланд. Када јој је умро муж, довела га је у Италију. Њихову прик-
ривену љубав народ није одобравао. Када је она за то сазнала, и када
је видела колико су дворјани љубоморни на Пандолфела, удала се за
свог рођака из рода француских краљева, војводу Жака Нарбонског од
Марке, уз услов да не носи титулу краља, већ војводе Марке или Тарен-
та.
Из љубоморе и мржње према Пандолфелу и већ поменутом Сфорци
Котињолу коме се краљица највише поверовала, домаће племство и вој-
423
сковође позваше војводу Јакова да дође у Напуљ, како би га прогласили
за краља. На путу према Напуљу, они су га дочекали у Беневенту. Ту су
га поздравили и обратили му се као свом краљу, сви осим Сфорце, који
га је назвао војводом. Сви су такав поступак сматрали непристојним и
вредним затворске казне. Ђулијано Цезар из Капуе, један од присутних
војних заповедника, разменио је са њим неколико оштрих речи. Потом
су Сфорцу, под изговором да га одвоје од Цезара, одвели у неку собу и
ухапсили га. Његове пратиоце су разоружали и све им узели. После тога
су војводу Јакова одвели у Напуљ, где су га и племићи и народ дочекали
уз велико весеље, прогласили га за краља и предали му Нови замак (то
је главно утврђење Напуља). Потом је доведен Пандолфело и погубљен.
И са Сфорцом би исто учинили да се није појавио велики војсковођа
Микелето са Сицилије. Он је Сфорциним људима дао оружје и, заједно
са Маргаретом, сестром Сфорцином, а женом Михаила Котињола, доброг
и храброг ратника, кренуо за Напуљ. И Маргарета је узела оружје у руке.
Када су стигли надомак Напуља, заробили су четири племића, послата
на Сицилију ради неких договора са Микелетом. Маргарета им је запре-
тила да ће их обесити ако не пусте њеног брата на слободу. Тако се
Сфорца ослободио заробљеништва.
То није била једина грешка војводина. Он се лоше опходио и према
Наполитанцима. Многе је од њих отпустио и на њихово место поставио
Французе. Краљици је одузео сва овлашћења и управљање над држа-
вом, те ју је затворио у њене одаје. Веома се ретко сретао с њом, а и ка-
да је то чинио, обраћао јој се веома грубо и погрдним речима, због чега
су се сви око њега, нарочито главни дворјани, почели бунити. Краљица
се претварала да јој то ништа не смета, свој наум је прикривала и по-
нашала се лукаво, онако како то само жена уме, као да јој такав начин
живота, без обавеза и напорних путовања, сасвим одговара. Предала се
весељу и игри, чему су Французи склони, иако је понекад својим најбли-
жим пријатељима, њима разумљивим знацима или у тајним разговорима,
признавала да је тужна у несрећна.

Лукавост краљице Јоване и смрт Ђулијана Цезара

Такав је однос био између краљице и војводе када је Ђулијано Цезар,
онај који је први почео да подстиче војводу против Пандолфела и Сфор-
це и тиме изазвао мржњу краљичину према себи, заборавио на тај свој
поступак и увреду коју јој је нанео (што се иначе често дешава код так-
вих мушкараца). Временом је почео да увиђа шта краљица жели, те јој
је, на крају, понудио да убије њеног мужа. Краљица, обазрива али и
лукава, привидно је прихватила понуду; учинила је то да би се осветила
Ђулијану због онога што јој је учинио, али и да би стичући мужеву нак-
лоност - задобила слободу. Са тим је циљем рекла Ђулијану да буде од-
424
лучан у спровођењу свог наума, али и опрезан. И рекла му је да дође за
осам дана, како би се договорили на који начин да убије војводу.
Чим је отпустила Ђулијана отишла је код војводе. Претварајући се
да је тужна и да много брине за његов живот, рекла му је шта Ђулијано
намерава. Пошто се запитала да ли ће он успети да се одбрани од тог
издајника, његовог лукавства и завере, рече му да се може и сам увери-
ти у издајство Ђулијаново. И, заиста, осмог дана позва она Ђулијана
Цезара у своје одаје, а иза завеса сакри мужа и његове најверније нао-
ружане људе. Кад је Ђулијано дошао, све најгоре поче говорити о војво-
ди и Французима, да би, на крају, поверио краљици на који начин наме-
рава убити војводу. Тада, чувши шта је све Ђулијано рекао, војвода иза-
ђе иза завесе и својим људима нареди да га ухвате. Потом га јавно по-
губише.

Одлазак војводе Жака у Француску и његово монашање

Тим благонаклоним поступком према своме мужу, војводи, стекла је
потпуну слободу. Једнога дана, Отин Караћоло, најугледнији племић, и
Анеквин Моринели, најугледнији човек у народу, као и многи други заве-
реници, позвали су краљицу у град на неку гозбу, потом је одвели на
безбедно у замак или кулу Капуе, подигли се на оружје, заузели град,
потпуно га опљачкали, протерали све француске чиновнике, а војводу
заробили и затворили у кулу Де Луе. Тако је краљица повратила своју
моћ и опет постала једини владар. Онда је себи нашла слугу и љубав-
ника, једног младића прелепог изгледа, по имену Ђовани Караћоло кога
је поставила да буде сенешал, односно управник Напуља.
Младом Ђованију сметали су углед и утицај Сфорцин, те је пожелео
не само да га лиши тога, већ и живота. Када је Сфорца за то сазнао,
напао је на Напуљ, под изговором да треба спасти краљицу од управни-
ковог превеликог утицаја. Краљицу је због тога спопао велики гнев, те
је Сфорцу лишила заповедништва над војском, а почела је да подстиче
народа да га усмрти. На крају су се њих двоје помирили, тако да је
управник протеран у Рим, а војвода Жак пуштен на слободу.
Када је Жак стекао слободу, почео је да смишља како да нанесе зло
и Сфорци и краљици. На другој страни, краљица је, у великој тузи за
својим управником, гледала да напакости Сфорци (јер га је сматрала
главним кривцем своје несреће), али се убрзо ипак приклонила своме
мужу, војводи. Када је схватио у каквој се опасности нашао, Сфорца је
мудро издејствовао да се управник врати из Рима. То га је и помирило
са краљицом. Све то престрашило је војводу, толико да је тајно побегао
за Тарент, а одатле, бежећи пред краљицом и њеном војском, отишао
је у Француску. Тамо је своје последње дане проживео као монах.

425
 Папа лишава краљицу Јовану њеног краљевства.
Долазак Луја Трећег и краља Алфонса у Напуљ
После ових догађаја, године 1419. Браћо Фортебраћи из Перуђе зара-
тио је са папом Мартином Петим. Овај позове у помоћ напуљску краљицу
јер јој је круну дао, због чега је њено краљевство било вазално Римској
цркви. Тако је од ње добио три хиљаде коњаника које је предводио
Сфорца, послат само због тога што су и краљица и њен мезимац Кара-
ћоло желели да га се отарасе. И судбина уреди да им се жеља испуни:
Догодило се, наиме, да је Браћо поразио Сфорцу, због чега га је краљи-
ца лишила свих части и добара које је имао. Али, зато, успела је да на
своју страну привуче Браћа и унајми га да за њу ратујe. Папа није био
задовољан тим њеним поступком, те је прихватио Сфорцу да ратује за
њега. Истовремено, краљици је укинуо доток новца за Напуљско кра-
љевство, да би је, на крају, лишио краљевства, а на њено место довео
анжујског војводу Луја Трећег, сина Луја Другог и Јоланде Арагонске.
То беше 1420. године. По папином наређењу, Сфорца је своје снаге при-
дружио Лујевим и прихватио његову команду, и потом са њим заузео
град и тврђаву Аверсу коју је дао Лују. Следећег месеца, а то је август,
пред Напуљ је, преко мора, стигао Луј са великом војском.
У исто време догодило се да је арагонски краљ Алфонсо допловио из
Барселоне на Корзику и опсео тврђаву Бонифација, некада познату као
Сиракушка лука, која је била под влашћу Ђеновљана. Папа је тада био
у Фиренци. Са њим је био и неки веома мудар и лукав Шпанац по имену
Дон Гарсија, изасланик краља Алфонса код папе. Био је тамо и изасла-
ник краљице Јоване, Антоније Карафа, звани Малиће. Он се договарао
с овим Шпанцем да убеди свога господара да се заузме за краљицу и
стави је под своју заштиту, а он, Малиће, побринуће се да га краљица
посини и одреди за наследника напуљске круне. Пошто су се око тога
лако споразумели, без папиног знања, наравно, заједно су отишли у
Пломбин, а одатле на Корзику, код краља Алфонса. Изнели су му свој
предлог, али су, иако је био примамљив, дуго о њему расправљали.
Разлог томе био је што су Алфонсо и Луј, рођаци у трећем колену, имали
договор из времена кад је Луј први пут напао Напуљ, по којем се Алфон-
со заветовао да га неће ометати у том походу.
Ипак, жеља за влашћу превелика је, и људи не маре на који начин
ће до ње доћи, па је Алфонсо на крају прихватио понуду, с тим да није
ни по коју цену хтео ни крочити у Напуљско краљевство док му краљица
све не потврди написмено, и док му не преда две тврђаве – Нови замак
и Де Луе. А када је све то добио, и дате му повеље о усвојењу и нас-
леђивању круне, подигао је опсаду града и отишао у Напу. Тамо су га
дочекали уз велико славље, а он се сместио у замку Де Луе.
426
 Било је више окршаја између војски краља Алфонса и краљице на
једној страни, и Луја и Сфорце на другој страни, али су, на крају, не знам
како и зашто, краљица и њен управник почели да се удаљују од Ара-
гонаца и Каталонаца јер су се узајамно почели гледати сумњичаво и не-
поверљиво. Шпанцима није било по вољи да слушају народ како по
целом граду виче „Бог чува краљицу!”, „Да поживи кућа Драчка!”, и томе
слично, а нису били задовољни ни чињеницом да је у свим јавним об-
јавама и повељама стајало само краљичино име. Стога је Алфонсо од-
лучио да краљицу спречи у њеном науму (за који је мислио да му спрема
– што можда јесте било тачно), тако што би је заробио и узео њено кра-
љевство.

Краљица Јована одбацује краља Алфонса и

придружује се Лују Трећем Анжујцу. Алфонсов
повратак у Шпанију
Алфонсо је пре тога хтео да се обрачуна са њеним управником, иначе
мудрим и промућурним, који ју је и саветовао. Са тим циљем, он се почео
претварати да је болестан и три-четири дана није посећивао краљицу
која је била у Капуанској кули. Краљица је поверовала да је он стварно
болестан, те је у Нови замак послала свог управника да га посети и, у
њено име, зажели брзо оздрављење. Пошто затвори и управника и ње-
гову пратњу, Алфонсо отиде ка кули да зароби и краљицу. Од тога не
би ништа јер је један од слугу из управникове пратње успео да побегне
и јави краљици шта се збило. Арагонац тада одлучи да ствар реши силом
и започе опсаду Капуанске куле гађајући је из топа. Нашавши се у теш-
ком стању, краљица се обрати Сфорци који се тада, са Лујом Анжујским,
затекао у једном манастиру код Мирабеле.
Сфорца је успео да надвлада Шпанца у Новом замку Напуља, близу
Формела и Капуанске куле, избави краљицу и са свим њеним стварима
одведе у Аверсу. Док је бежала из Напуља, сакупило се преко пет хи-
љада Наполитанаца, и мушкараца и жена, који су је испратили тугујући
за њом и плачући над њеном несрећном судбином. После неког времена,
Сфорца ју је убедио да Луј који је све време био у Риму, треба да се вра-
ти у Напуљ. Штавише, када је он дошао у Аверсу, веома лепо га је доче-
кала, да би, пошто се договорила са (за ту прилику окупљеним) великим
бројем угледних племића и људи мудрих и разборитих, лишила незах-
валног и непријатељски расположеног Алфонса напуљске круне и поси-
њења. Потом је посинила Луја Трећег и њега прогласила за престоло-
наследника, под истим условима које је била поставила арагонском кра-
љу. О разлозима због којих је одбацила Алфонса, а усвојила Луја Трећег,
писмима је обавестила све хришћанске кнезове и владаре.

427
 У то време, Алфонсо је сазнао да је Хуан, краљ Кастиље, заробио и
лишио круне његовог брата Енрикеа, те је стога одлучио да оде у Шпа-
нију и избави га. Године 1423. напустио је Напуљ и управу над њим пре-
пустио своме брату Петру. Док је пролазио кроз Марсеј, запазио је да је
слабо брањен, те га је, из мржње према Лују, изненада напао. Својим
војницима препустио је да град опљачкају, а све оно што није могло би-
ти однесено, спалио је. Једино су жене у том граду преживеле војничко
насиље јер им је краљ рекао се повуку у једну цркву док се не заврши
похара. Кажу да од свег плена и блага што су тамо узели, ништа није
узео за себе, осим тела покојног Светог Луја, надбискупа Тулуза и сина
напуљског краља Карла Другог. Тело је однео у Валенсију, у Шпанији, с
објашњењем да једну тако драгоцену светињу није добро оставити у
спаљеном и уништеном граду.

Ослобађање Напуља и краљичиног љубавника

Чим је постао краљ, Луј је настојао да испуни договор установљен са
напуљском краљицом, миланским војводом Филипом, папом Мартином
и Ђеновљанима. Сви они, заједно, изненада су и брзо опсели Напуљ и
напали га. Са мора дејствовао је војвода милански, а са копна Франческо
Сфорца, син недавно преминулог Сфорце Котињола, тако да је град, без
нарочитог насиља и проливања крви, био освојен и 1423. године враћен
краљици.
Краљица Јована ушла је у Напуљ заједно са својим управником кога
је Сфорца, добродушан какав је био, откупио у замену за дванаест ката-
лонских или шпанских племића, иако је за њих могао добити осамдесет
хиљада круна. Са њом је био и њен усвојени син Луј кога је именовала
за војводу Калабрије, по старом правилу да ту титулу носе најстарији
синови напуљских краљева. Иако нису све невоље прошле, већ је Нови
замак још увек био под влашћу Шпанца и одатле је топовима гађано на
њих, Јована је ипак својим краљевством владала у каквом-таквом миру
и благостању, све до 1432. године, када је одлучила да превари свог уп-
равника који је до тада практично владао целом државом. То ћу вам сад
и описати.

Убиство краљичиног љубавника и управника Напуља

Недуго пошто је сина оженио с једном од кћери Јакоба Калдора, и
док га је још увек срећа пратила у свему, догодило се једног понедељка
у поноћ да су, по краљичином наређењу, у његове одаје у Капуанској
кули дошли неки људи и позвали га да журно оде до краљице. Рекли су
му да јој се нешто страшно десило и да је у великој опасности. Он је
одмах устао, спремио се и своме слуги наредио да отвори врата. Тада
су придошлице упале и убиле га, при томе му једну ногу замало одсе-
428
коше. Тело су му, неприметно, некуд однели, као каквом највећем бед-
нику на свету. Овај његов јадан и несрећан крај, као и променљива сре-
ћа, могу послужити као упозорење свима који се одају лажној љубави и
неумереној страсти према женама и који на њиховим несталностима и
хировима граде своју срећу и судбину.

Смрт краљице Јоване и анжујског војводе Луја Трећег.

Сукоб Лујевог брата Ренеа и краља Алфонса око
Напуља
По наређењу краљичином, Луј је послат на војводу тарентског Ђова-
нија Антонија Урсинија који се удружио са краљем Алфонсом и харао по
Калабрији. Кад је Луј стигао у Козенцу, тамо се разболео од грознице и
умро 1434. лета Господњег. И то би на велику жалост свих становника
краљевства јер беше веома добар и племенит владар од кога се много
очекивало. После њега није дуго поживела ни краљица. После двадесет
година владавине, она напусти овај свет. Њена последња воља била је
да јој наследник буде барски војвода Рене, брат Лујев. Неки сумњају да
је то заиста била њена последња воља и кажу да је све то кривотворено
после њене смрти. Тако се та многородна лоза драчка угаси и нестаде
као и све друго земаљско и људско што нестаје.
Најугледнији племићи и господа из краљевства позвали су тада војво-
ду Ренеа, али он није могао преузети престо због тога што је 1431. годи-
не био утамничен у Бургундији, после битке код Буњевила и пораза од
кнеза Водемона и маршала Бургундије. Из тог је разлога овамо послао
своју жену Изабелу и децу, са три хиљаде људи које му је дао папа Јев-
геније, под вођством патријарха Аквилеје, и са њима је успела да заузме
неколико градова.
На другој страни, као да се судбина и с њим поиграла, краља Алфонса
су, по смрти краљичиној, у бици пред Гаетом поразили милански војво-
да Филип и Ђеновљани, те је он допао ропства и одведен у Милано. Но,
италијански војвода се према њему односио пажљиво и пријатељски,
много боље него ли Бургунђани према оном Анжујцу. Осим поштовања
које су у Милану према њему исказивали и бриге које су му тамо пру-
жили, често би Филип и Алфонсо сели да о понечему разговарају. Речи-
тост и лепо понашање краља Алфонса, владара без мане, толико су
одушевили војводу да су се спријатељили. Може се рећи да се Алфонсо-
ва несрећа претворила у срећу, те да му је та промена подарила толико
жељено краљевство.
Наиме, милански војвода зазирући од моћи Француза са којима је био
у савезу, за љубав Алфонсу раскинуо је тај савез, удружио се с Алфонсом
и помогао му да поврати и заузме Напуљ. На изненађење свих, пустио
га је из тамнице, тако да се Алфонсо, по оној народној изреци „ко први
429
девојци, њему девојка”, док је Рене био у тамници, подигао на напуљски
престо. И племићи и господа, и сав народ у земљи, приклонили су му се
и стали на његову страну. Недуго потом, из тамнице је изашао и Рене.
Лета Господњег 1438. стигао је у Напуљ и постепено повратио све зам-
кове и тврђаве, до тада у власти Арагончевој. А Арагонац, Алфонсо, уве-
ћавајући своје снаге из дана у дан, после неког времена дошао је и, са
петнаест хиљада људи и десет бродова, опсео Напуљ. Толико је упорно
настојао да га освоји, да је свакога дана било великих окршаја између
нападача и бранилаца.
И тако, дуго би он стајао пред зидинама Напуља да се није појавио
један зидар, по имену Анел, који је рачунајући на велику добит, зажелео
да помогне Алфонсу у остваривању његове намере. Он се, зато, искрао
из града и Алфонсу показао један стари, прикривени водени ток који је
ишао испод града. Кроз њега, Алфонс је послао двеста одлучних људи
који су одатле упали у град и одмах заузели једну кулу. Ту су се подуго
борили са браниоцима и одолевали им. За то време, Каталонци су се
лествама и из луке Светог Ђенара пробили до града и заузели га. Пошто
је приморао Ренеа да се повуче у Нови замак, Алфонсо је 1442. године
постао краљ напуљски, на исти начин као што је девет векова пре тога
велики војсковођа Велизар ослободио тај град од Гота.
Остала су још три утврђења да се освоје: Капуанска кула, замак свете
Херме и Нови замак. Као што се могло претпоставити, Рене их није могао
бранити нити им притећи у помоћ, па су и они пали под власт Арагонца.
Анжујац је, тако, био приморан да напусти краљевство којим је владао
око шест смутних година. После шеснаестогодишње мирне владавине,
Алфонс се упокојио. За наследника оставио је јединога сина, и то ван-
брачног, по имену Фердинанд или Феранте. Народ га није волео, није
владао у миру као његов отац, тако да је све своје напоре улагао да оси-
гура свој престо.

Папа Пије Други крунише Ферантеа за напуљског

краља
Прво што је Феранте учинио било је да се спријатељи с папом Пијем
Другим, родом из Сијене, који је папу Калиста наследио благодарећи
посредовању миланског војводе и враћањем Цркви војводства Сполета.
Ово војводство је, по смрти Калистовој, од његовог нећака Петра Луја
Борџије узео војвода Ђакомо Пићени. Захвалан због тога, папа је Феран-
теа крунисао за краља Напуља, Сицилије и Јерусалима, под условом да
Римској цркви врати Беневенто и Тераћине, које је његов отац био узео
од Цркве. Поред тога, папа је, заједно са миланским војводом, на сабору
у Мантови сазваном наредне године ради припреме рата са Турцима,

430
донео одлуку да се у случају напада војводе Жана, сина Ренеовог, пружи
помоћ Ферантеу.
Жан је тада био у Ђенови. А Ђеновљани који су се уз помоћ Француза
отарасили такозваних „бандита”, или разбојника, мислили су да ће им
бити на корист да се отарасе и Француза, тако што ће их послати у
Напуљ. У ту сврху су им спремили десет бродова, као и три теретна
брода да понесу њихове ратне залихе које су платили за три месеца
унапред. Дали су им још шездесет хиљада круна из Банке Светог Ђорђа.
Поред тих бродова, војвода Жан рачунао је и на очевих дванаест бро-
дова у Марсеју, као и на обећану помоћ његову и француског краља.
Када је све било припремљено и Ђовани Коса из Напуља одређен за
адмирала његове војске, 4. октобра 1459. године запловио је морем, те
убрзо стигао у Гаету, са намером да се одатле пребаци на Калабрију,
где га је чекао маркиз Кротоне. Када је чуо да је краљ Феранте заробио
маркиза, одустао је од похода јер се за поход највише уздао у њега.
Ипак, као што често бива да се у највећем очају и губитку сваке наде
дође до успеха пре него ли када се све добро припреми и осмисли, тако
се и сада догодило војводи Ђованију. Њему је, наиме, наду у успех по-
вратио Марин де Марсан, војвода сески и кнез росански.
Земља овог племића простирала се надомак града Баије, недалеко
од мора, где је стајала француска војска. Ту се он, који беше први и
главни подстрекач побуне у Напуљу против краља Ферантеа, понудио
да им помогне са својом војском. Тешко бисте поверовали колико су се
брзо становници Напуљског краљевства подигли на побуну и стали на
страну Анжујца. И племићи, и кнежеви, и сав народ, надметали су се ко
ће први пољубити руку својег новог господара. Поред војводе Тарента,
најугледнијег од свих племића, иако се није одмах отворено изјаснио
као краљев непријатељ, против Ферантеа устале су војводе Безињана и
Салерна, војвода венуски, војвода сорски Петро Ђовани Пауло, кнез Ко-
ла Кампобаски, Антоније Калдоре, као и скоро сви племићи из Апулије.
Сви су се они дигли на оружје и свим својим срцем и свом својом душом
стали на Анжујчеву страну.

Почетак рата између напуљског краља Ферантеа и

анжујског војводе Жана, сина Ренеовог
Када му је војска тако појачана, а Апулија била слободна за пролаз,
војвода Жан кренуо је и прошао кроз сву земљу стављајући под своју
власт и оне градове који нису одмах стали на његову страну. Кад је ушао
дубље у апулијске равнице, наишао је на маркиза од Есте и Шпанца дон
Алонса. Речени маркиз, по тајном наговору свога брата Борсе, владара
Фераре, који је био велики присталица Француза и имао много разлога
за непријатељство према краљу Ферантеу, прешао је на страну војводе
431
анжујског и довео му пет-шест стотина коњаника, што је запрепастило
Алонса. По угледу на тај маркизов поступак, сав тамошњи народ и сви
градови стадоше уз Анжујца.
Чим је војвода Тарента видео како Анжујац напредује, неочекивано
и на изненађење свих показао је своје право лице и отворено се изјас-
нио против Ферантеа, тако што је против њега послао три хиљаде коња-
ника под вођством Орса Орсинија и Јулија д’Аквавиве. Поред свих
помињаних великих кнежева и племића, војвода је на своју страну при-
вукао и Јакопа Пићенинија, једног од најпознатијих и најбољих војсково-
ђа тог доба, који је дошао са великим бројем својих искусних најамника.
Војвода је њега именовао за заповедника целе своје војске, док је краљ
Феранте имао подршку војводе Амалфија, војводе Данде, области Фун-
де, Аријане и Мадалоне, затим Карасе, Дијамеде, Наполитанаца и још
неких.

Битке код Сарна и Сан Фабијана

И вовода Жан и Феранте били су одлучни да окушају срећу у боју, па
су за место борбе одредили подручје Сарно. Чим су ту приспеле, обе
војске су се поређале и за бој спремиле, па су силовито јурнуле једна
на другу. Дуго су се борили. После велике изгибије на обема странама,
победа је припала Французу. Феранте је био натеран у бекство, изгубио
је сву ратну опрему, а гоњен је све до капија напуљских.
Када је римски бискуп чуо за тај велики Ферантеов пораз, одмах је о
томе обавестио миланског војводу јер није желео да им пропадне савез.
Уз то, плашио се да Француз, уколико би покорио Напуљско краљевство,
не „дигне нос” и крене у освајање осталих италијанских држава. Зато су
њих двојица у помоћ напуљском краљу послали Алесандра Сфорцу и
урбинског војводу Фредерига са веома великом војском. Када су стигли
у подручје Абруца, војвода Јакопо их је пресрео близу места Сан Фаби-
јано. Ту се повела тешка и крвава битка у којој је арагонска војска пора-
жена, мада је Анжујац скупо платио своју победу.
Када је сазнао за овај пораз, Феранте је, забринут због могућности
да Анжујци нападну и Напуљ, град оставио на управу краљици, а сам
отишао у Бари са малом војском. Највећи део његових поседа био је већ
заузет, а знао је да се не може одупрети непријатељу. Када је Пићенини
чуо за његово бекство, у Абруцу је, за случај да се појави неки неприја-
тељ и покуша продор, оставио јаку посаду, а сам је, с остатком војске,
отишао за краљем. Папа Пије и милански војвода послали су помоћ Фе-
рантеу, али то није вредело јер су им непријатељи затворили све прола-
зе.

432
 Ферантеови савезници траже помоћ од Скендербега
Папа, у већем страху него икада пре, помислио је да би излаз из свих
тих невоља могла наћи једино нека војна сила са стране. Сви чланови
његовог савеза сматрали су да би најбоље било да позову Скендербега,
владара са великим ратничким искуством, великог пријатеља краља Ал-
фонса и ништа мање наклоњеног Ферантеу. За почетак, мислили су да
он дође у Апулију, те да се после, ако буде потребно, пробије кроз Ита-
лију, како би омогућио слободан пролаз другим савезничким војскама
са те стране.
Не могу се начудити незахвалности са којом се историчари односе
према људима који су заиста заслужили сваку хвалу. То ме чак и жалос-
ти јер су разни и бројни историчари потанко писали о овом рату између
краља Ферантеа и Француза, све су догађаје забележели, али нико од
њих није једну једину реч прозборио о Скендербегу. Баш тако, као да
он, то могу слободно рећи, није био најзаслужнији за победу у том рату.
И да кажем целу истину, није само то учинио, већ је и одбранио Феран-
теову круну и спасао га из руку његових непријатеља. О томе најбоље
сведочи (јер другога сведочанства немам) велики дар којим га је тај
краљ наградио. Поред тога што га је краљ сматрао својим оцем све док
је био жив, за свесрдну помоћ пружену у рату поклонио му је и град Тра-
ни, и још два града у Аквили, које и данас поседују Скендербегови по-
томци. Јер, кад је по Скендербеговој смрти пао Епир, његови потомци
су се тамо преселили, што се и данас може видети.
И тако, убрзо су у Епир стигли изасланици са писмом које су потписа-
ли папа, краљ Феранте и милански војвода. Изасланици су Скендербегу
укратко испричали да је напуљски краљ био поражен у две велике бит-
ке, да се већина његових градова побунила против њега, да је он проте-
ран из своје земље и затворен у слабо брањеном и неснабдевеном граду,
под тешком опсадом, без икакве наде у какву брзу помоћ са стране. Под-
сећајући га на његово велико пријатељство с Алфонсом, оцем Феранте-
овим, изасланици су га, искрена срца, замолили да, ако може, брзо крене
са својом војском у Апулију и спасе и ослободи његову земљу од ропства
туђину, и не само њу, већ и сву Италију, можда и саму Свету Столицу
Рима.
Скендербега није требало много убеђивати јер га је сећање на њего-
во најблискије пријатељство са покојним краљем Алфонсом нагнало да
све личне и јавне послове остави по страни и да се, без одлагања, укљу-
чи у рат за Напуљ. Пре но што је напустио Епир, побринуо се да закључи
примирје са Турцима, што је и Мехмед прижељкивао. Када је и то оба-
вио, краљици је предао управу над државом, дао јој најбоље и највред-
није људе у земљи за помоћнике да је саветују и помажу у вођењу
433
државе. Онда је послао Гојка, свога сестрића, великог јунака и витеза,
са петсто коњаника да оде у Напуљ, тамо најави његов долазак и да,
дотле, непрестаним нападима узнемирава непријатеља.
Пошто је обављена свечана молитва за успешан поход и добробит
његовог народа, наредио је да војска крене, део преко Рисанског залива
(где су чекали италијански бродови), део преко Драча, део преко Акро-
лисе, или Медије, док су остали које је он предводио, кренули ка Аскрију,
па отуд у Рагузу, где су га чекали његови сопствени бродови. Но, пре но
што наставим с овом приповешћу, описаћу вам град и државу Рагузу.

Опис Рагузе у Либурнији

Место које данас зову Рагуза, како кажу, у древна времена звало се
Епидаур. То је град смештен у Либурнији, на обали Јадранског мора, с
једном прелепом луком, савршеном за улазак бродова. Чува је велика и
веома тврда кула. Обухвата више од једног и по километра у пречнику.
Тврђава је неосвојива, са копна окружена планинама, а осим тога и од-
лично утврђена вештом руком умешних градитеља. Тамо је саграђено
много храмова и предивних и богато украшених зграда, са фонтанама и
водом која без престанка улази у град преко цевовода. Градом управља
аристократска грађанска влада коју чине најугледнији људи у држави.
Оснивање града приписују Епидаурцима са Пелопонеза. Подручје које
држе није превелико, обрасло је шумама, а у свом поседу има два мања
града или засеока.
Сада Скендербегу да се вратимо.
По доласку у Рагузу, сав народ је изашао да га дочека уз неописиву
радост и весеље. Народ га је увео у град и указао му све почасти, како
и доликује. Наредног дана, по богослужењу, отишао је да разгледа град,
трећег дана обишао је луку, оружницу и утврђење, четвртог је присус-
твовао разним свечаностима, а петог дана је посетио скупштину, звану
Велико веће, где су му била показана разна блага и скупи поклони које
су добили. У говору њему у част, сенатски канцелар Давид упутио му је
хвале због ратних подвига и великих дела. На том говору захвалио је
драчки архиепископ Павле Анђео, стални пратилац и саветник епирског
кнеза, учесник у свим његовим подухватима, као Ахат (јунак из римске
митологије, пратилац Енејин, симбол верног саборца. – прим. прев.)
Пошто су једни другима исказали част и поштовање, морали су још
сачекати да се припреме бродови. За то време приређиване су игре и
такмичења свих врста, у којима су се Епирци, као што и доликује добрим
и вештим ратницима, одлично показали. Тако су проводили време све
док им није наређено да се спреме за укрцавање. Скендербег је сматрао
да је најбоље да сви бродови заједно дођу у Рагузу и да се сва његова
војска, и коњаници и пешаци, укрцају у исто време, како би заједно, са
434
првим повољним ветром, кренули к Апулији. Стога, он је поручио капе-
танима свих бродова послатих из Италије за превоз војске, да из места
у којима су пристали, дођу у Рагузу. Осим њих, много његових бродова
дошло је из Епира и Македоније, тако да у граду није било довољно мес-
та за све људе, чак ни лука није могла примити све бродове.

Скендербегова војска полази из Рагузе за Италију

Војници су једва чекали да пређу море, понашали су се као да не иду
у рат, него да су позвани да прославе већ стечену победу. У Епиру и
Македонији скоро да нико способан за рат није остао. Различита су миш-
љења о тачном броју људи који су отишли у Напуљ: Једни кажу да је
било пет хиљада пешака и пет хиљада двеста коњаника, док други тврде
да је било две хиљаде пешака и три хиљаде петсто коњаника. Остали
не кажу колико их је тачно било, већ само да је са Скендербегом пошло
у Италију толико мноштво људи да скоро нико од војно способних није
остао да чува своје домове, било у Епиру, Склавонији или Македонији.
Скендербег је преузео бригу да се сви укрцају како треба, док је Ђу-
рицу Владановог задужио да брине о храни, обезбеђеној за петнаест да-
на. Кад су се сви укрцали, послао је људе да са сваког брода доведу
старешину и по два војника, како би им издао потребна наређења. Када
су дошли, упитао их је да ли имају свеже воде и двопека колико и остале
хране, на шта су му они одговорили да имају свега довољно за петнаест
дана. После тога издао је наређење војницима да седе у миру и тишини,
да буду спремни, ако затреба, да помогну кормилару и бродској посади,
те да се сви држе својих дужности без дизања буке и свађе.
Он и Јован Музака предводили су десно крило од пет бродова, а Ан-
дреј, Захарије и Мојсило предводили су лево крило с истим бројем бро-
дова. И једни и други имали су задатак да бране остале бродове. Наре-
дио је да ти бродови имају по једну светиљку, сви остали по две, а глав-
ни, предводнички брод имао их је три.
Следећег јутра дао је знак да бродови дигну сидра и напусте луку.
Тада су запловили морем, а он се уздао у вођство и заштиту Божију да
ће их безбедно довести тамо. Било је много бродова који су кренули из
Рисанског залива, из Драча, Валоне, и с обала Епира и Склавоније, и
многи од њих су знатно пре осталих сами кренули.
А кад је свануло, Скендербег је, као адмирал, звуцима трубе наредио
општу тишину и снажним гласом почео се молити:
„Господе Исусе Христе, Сине вечног живог Бога, Ти Који седиш са
десне стране Оца, Највишег и Свемоћног Оца вечне славе, Ти Који си у
почетку створио све ствари ни из чега, водећи их и управљајући њима
по Својој вољи, и Који си од почетка векова изабрао свету хришћанску
веру и проливањем Своје непроцењиве крви и крви светих мученика и
435
апостола Твојих поставио њене темеље и на најлепши могући начин
учинио да се прошири по целом свету.
О, Господе, ја, Твој најпонизнији и најсиромашнији слуга и јагње, ни-
мало достојан Твоје милости, слободна срца и своје воље узео сам на
себе терет овог путовања и похода, да бих под вођством и заштитом
Твоје милости одржао и са свом својом моћи одбранио слободу земље
Италије од оних који је нападају и који су њени највећи непријатељи.
Зато, најмилостивији Господе и Свемоћни Оче, части и страхопоштовања
вредан, позивам се на Твоју божанску милост и у највећој понизности
молим Те да ми даш снаге за овај мој поход. Руку Своју испружи и
пошаљи Свог арханђела, светог посланика и гласника Свог, коме радо
исказујем поштовање, да би ме водио и чувао дан и ноћ и да би ми дао
снаге и храбрости да се успешно заврши ово путовање, да безбедно
стигнем са својом војском у земљу Апулију, а непријатељи наши да буду
поражени и натерани у бекство, да кличемо над њиховим пленом и да
се, пошто моја жеља буде испуњена, вратимо својим домовима победо-
носно и безбедно.”

Искрцавање Скендербегове војске у Апулији

После ове молитве огласила се труба и морнари су се прихватили
весала, па су уз налет ветра кренули из Рагузе. Недуго затим, спустила
се магла (била је јесен), тако густа да нису видели једни друге и могли
су се сударати бродовима. Ипак, држећи се своје путање, успешно су
пловили, све до ноћи. Тада су угледали једно мало острво. Кормилар је
упитао кнеза да ли да иде ка њему јер је, по све већим таласима, видео
да се спрема олуја. Скендербег је то одобрио, тако да су се сви бродови,
после пуних осам дана веслања по узбурканом мору и огромним таласи-
ма, тамо усидрили.
По изласку сунца и када се олуја смирила, обављена је јутарња служ-
ба. Тада су поново запловили. Веслали су целог дана и целе ноћи, а тек
следећег јутра угледали у даљини обалу Апулије. Скендербег је питао
шта се то види пред њима, на шта му је речено да је то планина Сант
Анђело. „Богу хвала”, рече Скендербег. И пао је тада на колена и замо-
лио Бога да долазак у Апулију буде на славу и корист и њему и његовим
савезницима. Потом је наредио да се рашире једра која су их под повољ-
ним ветром брзо довела до обале. Када су Скендербег, архиепископ и
већи број војника изашли на обалу, одмах је послао људе да провере
има ли негде непријатеља на видику. Вратили су се убрзо и рекли да
нису далеко од непријатеља. Но, без обзира на њих, он је одлучио да се
мало предахне. Када су се освежили, вратили су се на брод и кренули
ка Барију. Ту су дошли и сви остали бродови и сва се његова војска ту
искрцала.
436
 Дочек Скендербега у Барију код краља Ферантеа
Чим су војвода Жан и вођа Пићенини, дотле улогорени пред Баријем,
видели онолико бродова, одмах су посумњали да је то војска о којој су
се шириле гласине међу Французима – војска кнеза епирског кога је
Феранте позвао у помоћ. Зато су у великој журби покупили сву опрему
и повукли се четрдесетак километара. Видевши то, напуљски краљ је
изашао из града и кренуо у сусрет Скендербегу. Међусобна наклоност и
пријатељство двају владара показала се пред целим окупљеним светом
док су се веселог срца и сузама на лицу грлили и поздрављали.
У Бари су ушли уз велико одушевљење и клицање народа. Сви су се
овом сусрету радовали. Цео град био је у гужви јер је народ одасвуд
долазио да види и упозна епирског кнеза. И мушкарци и жене, млади и
стари, окупљали су се на тргу и око двора. Даноноћно, на улицама и по
кућама певали су песме, веселили се и славили долазак Скендербегов.
Многи од њих одлазили су до луке да виде епирске бродове, док су се,
на другој страни, Епирци размилели по граду, пољу и околним селима,
намерни да виде понешто чега у њиховом крају нема. У свом привре-
меном логору сви су се нечим занимали и за рат припремали. Неки су
седлали коње, други су припремали своју опрему, баш као да им тог
тренутка предстоји битка.

Скендербегово обраћање војницима пред бој са

Французима
Следећег јутра, Скендербег је кренуо са мањим одредом да истражи
земљу оних који су се побунили против Ферантеа. Није прошло много, а
већ се вратио са великим пленом. Разделио га је својим војницима и
житељима града. Предвече је окупио људе и, са циљем да их охрабри,
рече им:
„Браћо и саборци моји, сећам се када сам слушао приче о Велизару,
том чувеном ратнику, кад је кренуо против Вандала са великом војском
преко мора (у Африку). Прво што је урадио по искрцавању на копно било
је да спали све своје бродове, да његови људи не би зажелели да се
врате кући пре но што доврше оно због чега су дошли. А до победе се
може доћи само залагањем и трудом. Ако би мислили на то када ће се
вратити кући, на сигурно, лако би могли бити поражени због своје не-
марности и непосвећености намери. У сличном се стању и ми сада нала-
зимо, јунаци моји драги: Прешли смо преко мора, далеко смо од својих
домова и своје земље, налазимо се међу непријатељима и туђинима, без
икакве могућности и наде да се сами вратимо кући. Да, сада једино мо-
жемо или да чекамо у месту или да кренемо напред. У овом тренутку

437
можемо се ослонити само на своје оружје, своје коње и своју храброст
усмерену на ратне подвиге. Нема нам живота ни сигурности ако не задо-
бијемо неку велику и помена вредну победу над својим непријатељима.
Само храбро, господо моја! Знајте да је Господња воља да се сачува
ово наслеђе Исуса Христа. И не сумњајте да ће нам Он, под чијим се
именом и штитом ми боримо, са самих небеса подарити брзу и лаку побе-
ду. Брзо ћемо поразити све своје непријатеље и вратићемо се у своју
земљу радосни, као победници. Ја не сумњам у ваше доказане врлине и
вашу храброст. Не може ми тако нешто ни пасти на памет када се сетим
бројних победа које сте извојевали над својим непријатељима. Доказали
сте се на делу и зато сам се радосна срца прихватио овог подухвата.
Знам да сам уз вашу помоћ побеђивао и много веће и боље војске од
ове која нам се сада супротставља.
Ви, моји саборци, имате много више разлога да не страхујете од тих
њихових јадних војника. Већ сте запазили како беже чим су чули за нас,
чак и пре но што су вас уопште видели, како нам многи јавише. Нису се
ни усудили да омету наше искрцавање, већ су подигли опсаду и удаљили
се од нас. Зато нам сад остаје да кренемо за њима док су још у страху
од нас. При томе треба да поступимо мудро, браћо моја. Ако неприја-
тељи пристану на борбу, у шта сумњам, треба их прво изморити, а онда,
надвладати мањим непрестаним нападима и предати оштрици мача или
ставити живе у окове.
Тежина њихове ратне опреме ометаће их у борби, а њихови коњи ни-
су способни ни за јуриш, ни за бекство, те ће наша лака коњица имати
велику предност над њима. Без тешкоћа ћемо их растурити и у њихове
редове унети пометњу.
Зато хајде сада, храбри ратници и јунаци моји, спремите своје коње
и оружје, јер жеља ми је да, уз Божју помоћ, сутра одем у посету својим
непријатељима!”
Запаљени овим говором и жељни да се сусретну са непријатељем,
Епирци су се у свитање спремили за покрет. Помоливши се Богу, са зас-
тавама су пошли на Француза. Кад су га нашли, нису на њега ударили
свом снагом, већ су само улазили у мање окршаје. Епирски кнез није
желео да одмах крене у одсудни бој, него само да покаже како се његови
ратници могу са својим непријатељима борити без тешкоћа. У том првом
окршају пало је тридесет Француза, а двадесет их је заробљено. Ниједан
од Епираца није погинуо или био ухваћен, само су четворица рањена.
После боја весело су се вратили у Бари.

438
 Скендербег и Феранте ослобађају Абруцо и уједињују
се са савезничком војском
Следећег дана сазван је сабор старешина кампа и војсковођа, на који
је са Скендербегом дошао краљ Феранте. Кључно питање било је да ли
да се одмах упусте у битку или да крену на Абруцо, да ослободе пут за
долазак својих савезника, па да с њима заједно ударе на непријатеља.
На крају, одлучено је да се иде у Абруцо, те је и Ферантеовим и Скендер-
беговим војницима наређено да се снабдеју храном за пет дана и прип-
реме за полазак. У граду је, као обезбеђење, остала јака посада, а
Скендербег и Феранте, на челу сједињене војске, према Абруцу су крену-
ли под окриљем ноћи, у тишини, тако да их Французи из оближњег ло-
гора нису приметили.
Стигли су пред Абруцо, а да их стражари и чувари пролаза нису на
време опазили. На њих су ударили тако силовито да су неке посекли,
неке заробили, а већину растерали. На тај начин ослободили су пролаз
савезничким војскама урбинског војводе Фредерига и Алесандра Сфор-
це, с њима се сјединили, а потом улогорили близу Орсаре, града који је
остао веран краљу Ферантеу.
Пошто су били далеко од Барија и спремали се за борбу са Пићени-
нијем, једним од најбољих и највештијих ратника, прибојавали су се да
би он могао подбунити тај град или, због одсуства краљеве војске, кре-
нути на њега и брзо га освојити. Зато је одлучено да се у Бари одмах
пошаље неки искусан војсковођа са довољно јаком војском да организује
одбрану, спречи непријатеља да га освоји, а после тога да се врати
осталима. Како је овај задатак био тежак, сви су мислили да га треба
поверити Скендербегу, утолико пре што је он то и сам тражио. И би му
одобрено.

Битка између Скендербега и Француза

Скендербег је имао велику жељу да се поново сретне с Французом и
да се мало ближе огледне са Пићенинијем. Када је са својом војском
стигао у Бари, затекао је све у најбољем реду. Из тих је стопа издао за-
повест да се крене ка француском логору и изазове их на борбу. Навик-
нути на победе, Французи су прихватили изазов. Обе војске су се поре-
ђале и спремиле за бој. Скендербег је војску поделио на три дела: један
део предводио је Мојсило Дебранин, други Ђурица, а трећи он сам, од-
лучан да се супротстави Пићенинију.
Када је све било спремно, он крену на непријатеља истовремено са
три стране. Скоро целог дана долазило је само до мањих окршаја јер је
Епирац повремено нападао, па се повлачио као у страху, онда се опет
враћао јуришајући свуда по пољу. Толико је изморио Французе да се бој
439
одвијао и завршио онако како је замислио. Многи су Французи још на
почетку погинули, а и велики број је заробљен. Погинуо је само један
Епирац, многи су рањени, а заробљених није било.

Пићенинијево лукавство и његов разговор са

Скендербегом
Предвиђајући да би их Скендербег својим начином борбе и у томе
одлично извежбаним војницима могао потпуно уништити, лукави и ис-
кусни Пићенини осмислио је једну превару: Тражио је начин да заподене
разговор са Скендербегом, како би прекинуо даљу борбу и на тај начин
зауставио погибије. Стога, на челу својих одреда кренуо је ка њему, ја-
ким гласом позвао га по имену и затражио да се састану и поразговарају.
Епирски јунак, благонаклоне и уљудне нарави, чувши да је Пићенини
расположен за разговор, без икаква страха крену ка њему са својим
људима. Двојица вођа одвојише се, тако, и сретоше на месту једнако
удаљеном од својих војски, без могућности да нека страна изведе какво
лукавство или заседу.
Пићенини, задивљен изгледом Скендербеговим, гледао је у њега за-
чуђено, без речи. Одмеравао га је од главе до пете. Скендербег први
сиђе с коња, приђе Пићенинију, ухвати га оберучке јер је био веома
малог стаса, подиже га у вис и по свом обичају пољуби, после чега га
лако спусти на земљу. А Пићенини, да би сакрио своје намере, рекао му
је да има много важних ствари о којима мора с њим да разговара, али
да то не може ту учинити. Обећао му је да ће Французи у миру препус-
тити Напуљ Ферантеу, да ће напустити Апулију и вратити се преко пла-
нина. Уколико то не би урадили, Скендербег се може окренути против
њих. Дуго причајући са њим, по тону пријатељски, рекао му је још да,
ако би Французи, горди и дрски, заузели цело Напуљско краљевство, не
би се зауставили на томе, они би били спремни да овладају целом Ита-
лијом, чије становнике бескрајно мрзе и на које гледају као на најобич-
није робље и безумне звери.
Обећавао му је и многе друге ствари, наводно на корист Ферантеову
и на вечну славу и част Скендербегову. Стога, затражио је од Епирца да
своје људе повуче, а он ће, заузврат, испунити своја обећања. Дотле,
пошто се ближила ноћ, обема војскама треба дати да предахну од цело-
дневне борбе (то је обичај у рату међу Италијанима). Молио га је и да
се сутра ујутру поново састану, са мањом пратњом, на месту које он
одабере, како војвода Жан и Французи не би ништа посумњали. Тада би
се договорили о свим појединостима.
Пићенини је ову превару скривао исто толико добро колико и своју
злобу и мржњу. Уистину, његова је намера била да Скендербега или за-
роби или убије, толико нечасна да се ниједан прави витез не би на тај
440
начин понизио. Ако не то, онда барем да одужи преговоре до ноћи јер
му је било јасно да ће га епирски јунак надвладати у борби. Ипак, Скен-
дербег је, као човек од великог угледа, дао реч и пристао на његов пред-
логв, те је наредио повлачење и обуставу борбе.

Друго Пићенинијево обраћање Скендербегу и његов

одговор
Када су се Мојсило и Ђурица вратили из борбе и дошли пред свог
војсковођу са заробљеницима из четири одреда непријатељске војске,
Пићенини је, црвен од стида и потпуно збуњен, неко време стајао уко-
чен. Пошто се мало прибрао, обратио се Скендербегу, и овога пута преп-
редено:
„Најплеменитији кнеже, запрепашћен сам колико су твоји војници и
војсковође непослушни теби и твојим заповестима. Као што и сам видиш,
нас двојица одлучили смо да обуставимо борбу и да се војске повуку са
бојишта, али су, упркос томе, твоји људи напали моје одреде који су
поштовали наш договор. Сада су, ево, моје војнике довели овде као за-
робљенике, нама на прекор и срамоту. Сматрам то увредљивим и непра-
ведним, утолико пре што је то противно твом угледу и речи коју си дао.
Како верујем у твоје врлине, јер сам те увек сматрао владарем дареж-
љивим и верним, искрено се надам да ћеш испунити реч коју си дао, те
да ћеш ове неправедно заробљене војнике пустити на слободу.”
Скендербег га није пустио да оде без одговора:
„Кнеже Јакопо, не могу, а да се не начудим како то да човек познат
и угледан као ти, изговара, и уопште помишља да изговори тако буда-
ласте и безумне речи, и не само безумне и будаласте, већ и неистините.
Тврдиш да су наше војсковође са својим војницима савладале твоје
ненаоружане људе и пошто је борба обустављена, иако си и сам видео,
и то не можеш порећи, да су моји људи заробили твоје пре било каквог
договора и обуставе борбе. Зато не разумем како ти то може бити чудно
и зашто би те то вређало. Ако су наше војске водиле бој цео дан, као
што си и сам рекао, зар је онда било могуће да наша реч и договор до-
сегну до свих делова логора и по целом пољу у исто време? И зар су
заиста твоји људи по склапању договора одмах бацили своје оружје и
одустали од борбе, док су моји људи још увек држали оружје у руци?
Ако су твоји тако урадили и послушали твоје речи, онда су праведно и
на сопствену срамоту били заробљени; ако су надвладани у борби сна-
гом оружја, онда су са тим поразом заслужили заробљеништво.
И како то да су моји људи непослушни, они са којима сам много пута
и у мањем броју, без жеље да се хвалимо, победио и савладао много ве-
ће и јаче варварске војске, и са којима сам покорио и заробио тако много
441
турских војсковођа? Ако бих изрекао истину о њиховој послушности и
њиховом војном поретку, усуђујем се рећи да мене, као свог вођу, више
поштују и више ме се плаше него тебе као непријатеља. Што се тиче
твога захтева да ови твоји војници који су, према ратном праву, постали
моји заробљеници, буду пуштени на слободу, биће ти испуњен. Ја не
желим, нити имам обичај, да оне који су из борбе изашли живи, лишавам
њиховог живота или слободе.”
Заробљених је било стотинак. Њих је Скендербег, ослободио и наору-
жане вратио Пићенинију који је отишао у свој логор, док се он вратио у
Бари. Следећег дана, зором раном, са само седам коњаника као прат-
њом, као што су се договорили, вратио се назад да се нађе са Пићени-
нијем.

Скендербег открива Пићенинијеву превару и изазива

га на бој
Док је ишао да се сретне са Пићенинијем, пред њега изађе једна
особа из непријатељског логора, коју је можда послао Захарије Гропа,
за кога поједини кажу да је тада био француски најамник. Са друге
стране, могло би бити да је то био неко ко је много поштовао овог ми-
лостивог и уљудног кнеза, па је сматрао нечасним да његов вођа, про-
тивно и части и ратном праву, прекрши реч дату Скендербегу. У сваком
случају, ко год да је био, јер то не знамо поуздано, тај војник је открио
скривене намере свога вође, те да је онај дуги разговор од претходног
дана био само начин да Пићенини спасе своју војску и да Скендербега
ухвати у замку. Рекао му је и да је место одређено за састанак било за-
седа, са циљем да се он ухвати, па га је молио да ни по коју цену не иде
даље јер ако буде отишао, заробиће га или убити.
Да би проверио истинитост тих тврдњи, Скендербег је послао неке
коњанике да испитају околину. Кад су се вратили, све су то потврдили.
Пошто је превара тако откривена, епирски кнез је Пићенинија назвао
кривоклетником, грдио га и оптуживао за издају и сва могућа злодела,
те га је изазвао на борбу следећег јутра. Пићенини му није одговорио,
већ је још током прве ноћне страже покупио све ствари и са војводом
Жаном и његовим француским одредима исте те ноћи отишао за Ноћеру.
Страховао је да га Скендербег не нападне и пре зоре јер је чуо да је он
у ноћним нападима постизао своје највеће победе.
Сутрадан ујутру Скендербег је, одлучан за борбу, изашао са војском
на будуће бојиште, али тамо не би противника. То га је много ражалос-
тило јер му је пропала прилика да се освети. Освету је морао оставити
за други пут и вратио се у Бари. Када је тамо уредио све што је требало,
кренуо је ка Орсари, где су били улогорени Феранте и његови италијан-
ски одреди.
442
 Опис Орсаре. Пићенинијев говор војницима
Орсара је градић у Апулији, смештен на падинама једнога брда, од
Ноћере удаљен око тринаест километара, шест километара од Троје и
три од брда Сеђан, тако да између њих и непријатеља није било више
од тринаест километара. Град Сеђан био је између њих, одатле до Троје
око три километра, и до Ноћере девет. Веровали су да ко први заузме
то брдо, сигурно ће победити у бици, не само због погодности тога места
за борбу, већ и за повлачење у случају потребе, како се то често дешава
у рату. Пићенини је хтео да први стигне тамо и зато се потрудио да своје
људе охрабри подсећајући их на раније победе:
„Браћо и саборци моји, сви знају за вашу храброст и на то не треба
трошити речи. Занемаримо ли ваше ране подвиге, довољно је само под-
сетити се како сте у бици на отвореном пољу поразили и у бекство на-
терали Ферантеову војску, како сте их опсели прво у Напуљу, а потом у
Барију, где су се затворили као кукавице. Зар нисте ви они храбри рат-
ници који су успели да разбију војску папину и миланског војводе, која
је дошла у помоћ оном Каталонцу? Шта нам остаје онда, јунаци, него да
узмете не само Апулију и сву Калабрију, него и целу Италију? Ко ће на
то рећи ,не’? Ко ће се нама супротставити? Зар Феранте, кога сте не-
давно до ногу потукли и који побеже пред снагом вашег оружја?”
А онда се обратио француској војсци:
„А ви, о одважни и у свему успешни Французи, који сте страх и трепет
целе Италије и читавог света! Где су сада Римљани који су некада влада-
ли свом земљом, толико пута побеђени и надвладани вашом снажном
мишицом у биткама на отвореном пољу? Где је тај Рим, престоница и
цар света? Зар није био плен ваше срџбе? Па зар сва хришћанска цар-
ства не стоје пред вама у страху. Неверници, и мухамеданци, и сви вар-
вари, и сва племена, и сви народи страхују при самом помену вашег име-
на. Ви сте прави ратници, вама су судбина и небеса дали да завладате
не само Апулијом и Сицилијом, већ и целим светом. Зато будите посто-
јани, одлучни и храбри. Не плашите се оних које ћу ускоро учинити ва-
шим робовима и дати вам њихове коње, њихово оружје и њихову имо-
вину.
Што се тиче Скендербега који је недавно дошао из Епира са својим
Епирцима, гоља без много оружја, нека вас то не брине. Они само умеју
да јуришају тамо-амо и да, неодлучни какви су, избегавају борбу. Овде
нема Турака и Азијата, народа који су као какве жене, да се с њима боре,
већ овде пред њима стоје стамени и храбри мушкарци, навикнути на тес-
кобе рата, чија су срца непобедива, а мишице наоружане и спремне за

443
окршај. Сад је време, браћо моја, да учинимо славан крај овом рату, да
бисмо у миру владали овим богатим градовима и плодном земљом.”
Пићенини је важио за најбољег и најспособнијег војсковођу, али је
овде закаснио. Док је он покретао своју војску, Скендербег се већ нала-
зио на оном брду. Предухитрен и збуњен, скоро без наде у победу, пре-
пустио је Скендербегу будуће бојно поље. Али, као што вреде само они
кормилари који у олуји умеју управљати бродом, тако је и Пићенини
стављајући на пробу сву своју вештину и своје велико ратно искуство,
на најбољи могући начин распоредио своје јединице за борбу. И онда је
почео храбрити војнике уверавајући их да врлине које чине да се не
страхује за живот јесу оно што људе чини бесмртним.
Тако је говорио својим саборцима, одлучан да рат приведе крају у
боју у који ће ући са свим својим снагама, и италијанским и француским,
сједињеним у једну војску. Предводници обеју страна су на све начине
храбрили своје војнике и пожуривали да се спреме за одсудни бој, пос-
ледњи испит своје храбрости и среће. Тражили су од њих да сукоб изме-
ђу војводе Жана и краља Ферантеа окончају тако што ће загосподарити
бојиштем и као несумњиви победници за награду добити Апулију и Ка-
лабрију. И говорили су им да ће оно што поражена страна изгуби – бити
награда победничкој, као и да ни једни ни други, ни Епирци ни Фран-
цузи, у тој страној и њима незнаној земљи не могу наћи сигурног уто-
чишта.
Два племенита и велика владара, двојица чувених војсковођа и две
војске ретке и несумњиве снаге, поређале су се и спремиле за битку, са
надом да ће увећати своју раније стечену славу и углед. Ако ли се тако
нешто не деси, онда ће сва њихова дотадашња слава нестати. Док су
разгледали своје и противничке редове, њихова срца била су пуна сум-
њи, наде, али и страха. Ослањајући се на оно што су очима видели, а не
на разум, час су их обузимали страх и туга, час нада и одушевљење.
Њихове вође трудиле су се да им охрабрујућим и упозоравајућим речима
уклоне бриге, што је од посебне важности за војске састављене од људ-
ства различитих навика, закона, обичаја, језика и начина борбе. Тако је
Скендербег своје људе подсећао на осамнаест година ратовања и њихо-
ве велике ратне подвиге и дела почињена у Азији, Македонији, Тракији
и Епиру. Подсетио их је на поразе бројних турских вођа и мноштва обре-
заних безбожника, на толике мухамеданске војске које су победили, а
при помену појединих битака многе је поименично и похвалио за почи-
њене подвиге. И Јакопо је своје војнике подсећао на недавне и славне
победе које су извојевали у Анкони, Апулији и Напуљу и по другим под-
ручјима Италије.

444
 Распоред Скендербегове и Пићенинијеве војске пред
битку
Скендербег је своју пешадију поделио у два одреда. Напред је поста-
вио људе са аркебузама, па са самострелима, онда стрелце и оне са
праћкама. Задње редове ојачао је словенским и епирским копљаницима.
Одреди му нису били збијени, већ мало удаљени једни од других, како
им непријатељска војска не би могла разбити редове. Краља је ставио
да предводи лево крило, састављено од његових Напуљаца и Италијана,
док су Мојсило и Ђурица водили десно крило са лаком коњицом сачиње-
ном од Дебрана и Македонаца који су испунили празан простор између
неколико одреда првог реда. Они су се, по француском нападу на њих,
могли или повући иза других редова, или кружити около и ићи ка једном
од двају крила, како би дали простор пешадији и издржали налет оклоп-
љених коњаника.
Кнез Јакопо је своје одреде поставио у одличан поредак. Са циљем
да заплаши непријатеља, топове је поставио испред војске. За њима су
следили људи с аркебузама и самострелима, као и оклопљени копљани-
ци. У другом одреду били су Напуљци и Апуљани, а после њих Ђеновља-
ни и Калабрези. Десно крило чинили су Французи, а лево Италијани.

Битка између Скендербега и Пићенинија

А онда су се из војске Арагончеве чуле трубе и добоши. Војници су
уз громогласне покличе силовито јурнули на непријатеља, тако да је он,
пре него што је успео да се супротстави првом удару краљеве војске,
био брзо потиснут. По томе се види колико је важно да се у рату брине
о свакој појединости, да се осујете непријатељеве намере и у њихове
редове унесе пометња. Овде се догодило да су се њихови коњи толико
уплашили буке топова, те да је то довело до велике гужве, нарочито на
левом крилу. Још већу стрку изазвали су Мојсило и Ђурица упорним
насртајима својих коњаникма, тако да су и неки коњи француских војни-
ка ближих топовима, улетали у сопствене редове стрелаца и аркебузира,
многе тешко израњавали и допринели општем хаосу, у толикој мери да
су француски одреди били приморани на бекство.
Када је краљ Феранте видео до какве је пометње дошло у неприја-
тељским редовима, чији је напуљски одред остао без заштите на крили-
ма, ударом на њих додатно је утицао на то хаотично стање. Тада су се
сукобили и пешадинци, неједнаки по броју и снази. Епирци су најпре по-
чели да се мало повлаче, али су убрзо ударили на Французе тако силови-
то да су им разбили формације. Ништа их није могло зауставити у њи-
ховом јуришу, те су непријатеља приморали на бекство. У њега се усе-
лио такав страх да га није било тешко докрајчити. При томе, задњи ре-
445
дови анжујске војске састављени од Калабреза и Ђеновљана, нису при-
текли у помоћ напуљском одреду, већ су из страха да и они не настра-
дају, почели да се повлаче. Део њих повукао се ка другом реду, а остали,
немајући куд, почели су да насрћу на своје саборце који, због малог
простора нису могли да их уредно прихвате. Тако је током битке дошло
до међусобног сукоба јер су Наполитанци морали да се бране и од њих
и од непријатеља.
Ипак, они нису устукнули, већ су одважно и чврсто стајали збијено.
Успели су чак и да одбију своје саборце који су бежали, како не би тим
својим упадом унели раздор у њихове иначе добро уређене редове. Због
таквог стања, цело то подручје било је пуно мртвих телеса, тако да се
преко њега једва могло проћи, теже но кроз најгушће редове непријате-
ља. Но, копљаници су ипак успели да се пробију. Прелазећи преко гоми-
ле мртвих, побацаног оружја и потока проливене крви – призор ужасан
за гледање - гонили су своје непријатеље тако силно да су и њихови
редови почели да се растурају. А када су војници с аркебузама и само-
стрелима видели каква се битка одвија испред њих, нашли су се у недо-
умици, али их је, скоро избачене из строја, почео обузимати и страх.
Скендербег је одмах увидео ту пометњу и збуњеност и једних и других,
па је наредио да се копљаници повуку, рањенике је одвео у позадину, а
ка копљаницима повео је стрелце и аркебузире, како би ојачао средину.
Бој је, тако, постајао све жешћи и крвавији, и трајао је већи део дана.
Гинуло се на обема странама, али исход је још увек био неизвестан.
Час су једни превладавали, час други. У погледу наоружања, војне веш-
тине и искуства, угледа, славе, надања и опасности пред собом, обе вој-
ске су биле исте, али по броју не, јер Епираца и Арагонаца било је много
више. Уз то, били су храбрији и одлучнији, тако да су успели да у бекство
натерају и лаку коњицу и пешадију.
После тог првог окршаја уследио је и други. Мојсило и Ђурица врати-
ли су се из потере за одбеглим непријатељима, те су сада могли напасти
са леђа. Тај налет и последњи јуриш потпуно су сатрли непријатеље јер
су били опкољени. И оне који су покушали да се бекством спасу преко
поља, лака коњица присилила је да се врати, тако да нису имали куд
отићи. Сатерани на том месту, пострадали су од стрела и аркебуза, и
посечени мачевима коњаничким и пешачким, тако да су били изложени
најстрашнијем полому и крвопролићу. Тог дана погинуло је преко четири
хиљаде Наполитанаца и њихових савезника, било је око хиљаду заро-
бљеника, а узето је двадесет пет застава. Победници су имали нешто
мање од хиљаду погинулих.

446
 Несрећни крај Пићенинијев и одлазак војводе Жана у
Француску
Пићенини и војвода Жан, као и нешто коњаника са њима, успели су
да се спасу тако што су, захваљујући својим брзим коњима, побегли са
бојишта. Кнез Пићенини се у бици добро показао, што су му признали и
Скендербег и многи од најбољих ратника хвалећи га да је тог дана пред-
водио своју војску на изузетно вешт начин. У почетку, његови топови
нису противницима дозвољавали да делују сталожено, да би нешто кас-
није покушао да Епирцима супротстави добро организоване стране на-
јамнике. Затим је наступио француски одред са задатком да спречи њи-
хово евентуално повлачење. Ипак се ту радило о припадницима више
народа, које би жеља за пленом и одсуство истинског ратничког морала
и војничке части могли одвући са бојишта. То што је иза њих послао
Французе, имало је за циљ да им не дозволи повлачење пред неприја-
тељем и, последично, да у том судару нанесу непријатељу што више гу-
битака. У наредној формацији нашли су се најбољи француски и наполи-
тански ратници. Полажући највећу наду у њих, веровао је да ће они, од-
морни и спремни, однети превагу у сукобу са непријатељем већ изморе-
ним у дугој борби са његовом претходницом. Што се тиче Ђеновљана и
Калабреза, одвојио их је од остале војске и оставио у позадини јер није
имао поверења у њих.
После ове битке и повлачења са бојишта, Пићенини је, прерушен у
каквог сиромаха и скитницу, лутао по Италији, све док га Франческо
Сфорца, војвода милански, ласкањем и обећањем да ће му дати своју
кћер за жену, није намамио да дође код њега. Недуго по доласку, Сфор-
ца га посла краљу Ферантеу, наводно као пријатеља, али га овај дочека
као непријатеља и окрутно погуби. А војвода Жан кога су гонили и умало
стигли Скендербегови коњаници, успео је, уз велику срећу, да допре до
Троје. Тамо су га на зидине извукли конопцем, да би нешто касније, под
окриљем ноћи, кренуо ка Ђеновском заливу, где је случајно наишао на
једну барку и у њој отпловио за Француску.

Напуљско краљевство враћено Ферантеу. Побуњеник

Фуско предаје се Скендербегу и краљу враћа град
Трани
Пошто је француски логор оплењен и војници се њиме обогатили,
краљ је, заједно са Скендербегом, уз велико весеље ушао у Напуљ. Пред
њима су ишли заробљеници. Прослављана је победа, сви су храмови би-
ли отворени, свечане поворке су кренуле, приређене су разне игре, а
велика гозба трајала је три дана. Када је све то прошло, Феранте је од-

447
лучио да, заједно са Скендербегом, крене у поход на градове који су се
отуђили од његове власти и стали на страну Анжујца. Он је тај поход
водио тако добро да је за веома кратко време умирио целу земљу и све
ставио под своју власт. У томе је велику улогу одиграо Скендербег, чијим
су се посредовањем сви побуњеници предали. Чинили су то на реч Скен-
дербегову. Краљевој речи нису могли веровати, у страху да би их он,
због дизања буне и одрицања оданости његовом величанству, строго
казнио. У уверењу да краљ неће противречити Скендербегу, били су
сигурни да ће епирски јунак стајати иза краљевог обећања да им неће
наудити или одузети поседе. Тако је посредовањем епирскога кнеза,
краљ Феранте успео да поврати читаву своју државу за само неколико
дана. Наполитанци су му се заклели на послушност, а сва њихова пре-
ђашња недела беху опроштена и заборављена.
Остала је само да се још нешто рашчисти, и то у Апулији коју је Скен-
дербег повратио мирно и пријатељски. Наиме, тамо је, у граду званом
Трани, био неки Сицилијанац по имену Фуско, иначе неустрашив ратник.
Њега је Феранте, пре појаве Француза у Апулији, послао да буде управ-
ник посаде у Транију. Он се тамо добро утврдио и његова је моћ порас-
ла. Када је видео да је држава у расулу услед рата са Французима, узео
је Трани за себе и прогласио се за његовог владара, независног од кра-
ља. Учинио је то у уверењу да се Феранте, због заузетости ратом против
Француза, неће ни бавити тим градом и да га неће ни враћати под своју
власт.
За многе разбојнике била је то прилика да своје жеље за похлепом и
разним пленом крену да остварују у тој области. Кад је Скендербег чуо
за то, посаветовао се са краљем и од њега добио дозволу да са одабра-
ном дружином оде према Транију, на ноге Фуску. Тако и би. Кад се чуло
за Скендербегов долазак, Фуско му крену у сусрет са великом пратњом.
При сусрету, обојица сиђоше с коња, одвојише се и, на једнакој удаље-
ности од пратње, започеше разговор. Први је проговорио Скендербег:
„Храбри витеже Фуско, не сумњам да си чуо за пораз Француза, да је
свуда завладао мир и да су се сви покорили Ферантеовој краљевској
власти. Једино си се ти, не знам из којег разлога, одметнуо од његовог
величанства. Уместо да будеш у миру са њим, да служиш краљу и будеш
његов војсковођа, ти му, чини се, одричеш послушност. Томе се, пријате-
љу мој, заиста не могу начудити. Ипак, ако би ми сада учинио част и
послушао да предаш Трани и тврђаву у руке његовог величанства, било
би то за твоје добро јер би тако стекао наклоност краљеву. Верујем да
то, ако су мудар, нећеш одбити. Ако то учиниш, ја ти дајем реч, и обе-
ћавам, да ћеш имати све што желиш и да ће сваки твој разуман захтев
бити испуњен. Ако ли то не урадиш, онда ћу бити принуђен да ти обја-

448
вим рат, као краљевом непријатељу, чију огорченост и гнев, рекао бих,
ничим не можеш умирити и избећи.”
Али Фуско, у бескрајној надмености због дотадашњих својих успеха
и среће која га је до тада пратила, али и због подршке коју је имао у на-
роду, одговорио је Скендербегу да ће град предати краљу само под ус-
ловом да му исплати све плате од времена кад је ушао у краљеву
службу, те да добије главно место у краљевој влади. Износио је он још
многе услове, више заповеднички него молбено, да би се кроз толико
дрских захтева наругао и Скендербегу. При томе, изговорио је и много
погрдних речи на рачун краља Ферантеа и краљице.
Скендербег није могао отрпети толику дрскост, па га је у гневу, на-
мрштеног лица, зграбио за врат и заробио, те га уз помоћ својих људи
који тада дотрчаше, брзо свеза и подиже на коња. Његови људи нису
ни кренули да га бране, тако да се све завршило у миру. А Фуско, заро-
бљен и остављен на милост Ферантеу, лако је променио одлуку, те је
обећао да ће му, зарад своје слободе, вратити Трани. Жеља му је ис-
пуњена и дата реч да ће тако бити. Скендербег уђе у Трани и стави га
под своју власт. Кад је ту поставио једну добру посаду, милостив какав
је, пустио је Фуска да иде куда хоће. Фуску је преостало само да се
својом пратњом и стварима укрца на неки чамац и оде на Сицилију.

Папа и италијански кнежеви шаљу дарове Скендербегу

После тог успешног похода, Скендербег се вратио краљу Ферантеу.
Обојица су били веома задовољни и радосни због превазилажења свих
невоља и побуна у том краљевству. И када су се побринули за ред у свим
градовима и важнијим местима, вратили су се у престони град Напуљ, и
овога пута уз велико славље и весеље. У то су и римски бискуп, милан-
ски војвода и скоро сви кнежеви из Италије, по сазнању о њиховој по-
беди, а да би се славље увећало, своје изасланике, са вредним и обил-
ним даровима, послали краљу Напуља и Скендербегу. Пре свега, папа
је вредним поклонима одао почаст кнезу епирском, захвалио му не само
сребром и златом и другим пролазним земаљским добрима, већ бројним
великим повластицама и благословима, свечано му обећао да ће га кру-
нисати за краља Епира, Македоније, Тракије и Романије, те да ће му да-
ти сву хришћанску војску да предводи у рату против неверника. Рекао
је да ће то учинити чим дође са крсташком војском у Епир јер је наме-
равао да ускоро лично поведе поход против Турака.

Краљ Феранте предаје Скендербегу градове у Апулији

Од доласка Скендербеговог у Апулију прошла је цела једна година.
Рат је завршен, Феранте се вратио на престо, учврстио власт и све је у
краљевству било по његовој вољи. Скендербег је пре поласка за Епир
449
дуго разговарао са краљем о разним важним стварима, а онда је почео
припреме за повратак. Пре тога, Феранте је окупио све своје војсковође
и у њиховом присуству одржао говор у којем је захвалио Скендербегу.
Обасуо га је са безброј хвала, називајући га често и својим оцем (тако
га је звао и одавао му почаст до краја свог живота). Затим је наредио
да се одржи јавна молитва у свим црквама. Сам краљ, његови дворјани
и много народа било је присутно, а молили су се понизно и побожно.
Одржане су и друге верске свечаности на којима је захваљивано Богу
што им је подарио победу и једино су Њему приписивали сваки успех у
рату. На крају, организовано је велико славље, уз бројна такмичења,
игре, витешке борбе, лов и свакакве врсте разоноде. Тада је краљ обил-
но даривао епирске војнике, највише њиховог кнеза, као знак вечног
сећања на њихово пријатељство.
Поред небројеног блага, оклопљених коња и лепо накићене коњске
опреме, као и разних других дарова прикладних за ратнике и витезове,
Скендербегу је подарио и град Трани и још два добро утврђена велика
града у Апулији: један, Сипонт (данас: Манфредонија – прим. прев.), на
брду Гаргано, званом и Сант Анђело, где се налази црква посвећена
Светом Михаилу, на обали Јадранског мора, и други, Сан Ђовани Ротон-
до. Та места и њихове поседе поклонио је Скендербегу и његовим потом-
цима заувек и тај чин потврдио је својим повељама.

Скендербегов растанак с краљем Ферантеом и

повратак у Епир
На крају, Скендербег је са највећим делом војске отишао у Трани, у
којем су га чекали бродови. Добивши допуштење од краља Ферантеа да
пође, опростио се од њега уз коју сузу и братске загрљаје. Са бројним
племићима кренуо је кроз Апулију, а народ је са свих страна излазио на
пут да га поздрави. Када је стигао у луку, уз громогласне покличе почело
је укрцавање у брод. У то је и ветар дунуо. Могли су кренути.
Пловили су преко мора уз повољан благ ветар, тако да су за неколико
дана безбедно стигли у Епир. Неки су се искрцали у Драчу, а други у
заливу званом рт Лађит. Одатле су отишли за Кроју, у којој је све било
у најбољем реду. Убрзо се по целој земљи чуло да се Скендербег вратио,
па су свакога дана долазили изасланици његових савезника да му чести-
тају срећан повратак.
Тако се, седамнаесте године Скендербегове владе, завршио рат за
Напуљ.

450
 Једанаесто поглавље

Мехмедова освајања током примирја са Скендербегом

Док је Скендербег био заузет ратом око Напуља и док је трајало при-
мирје између њега и Турака, Мехмед је то време искористио и знатно
проширио границе свог царства, и у Азији на рачун других неверника, и
у Грчкој на рачун хришћана.
Пошто је у помињаној бици код Ерзенкана победио Узун-Хасана и на-
терао га у бекство, тај успех сматрао је знаком будућих победа, па се
осилио и кренуо у нове походе: Брзо је заузео Синопу, град у којем је
рођен и умро краљ Митридат, и читаву област Пафлагонију. Једнако ус-
пешно, са копна и мора напао је Трапезунт и, после тешке опсаде, узео
и град и његове ризнице. Том приликом, трапезунтског цара Давида и
његова два сина заробио је и на најокрутнији начин погубио. Потом је
све своје снаге окренуо ка караманском краљу Пир-Ахмеду, победио га
у бици и одузео му многе градове у Киликији. Освојене крајеве поделио
је у више области и укључио их у турско царство.
Пре ових ратова у Азији, Мехмед је упао на Пелопонез, или Мореју,
и успео, користећи се сукобом између браће Палеолога, Томе и Димит-
рија, да ту земљу преотме од њих. После тога, када су му јавили да су
Венецијанци обновили древне Шестомиљне зидине, он с осамдесет хи-
љада коњаника изненада упаде у област Короне и Модона и опустоши
сву земљу. После једне крваве битке, Венецијанце истера са Мореје, а
зидине које су од древних времена стајале на Коринтској превлаци –
једном узаном делу копна од око осам или девет километара између
Средоземног и Егејског мора, сравни до темеља.

Синан са двадесет хиљада Турака у походу на

Скендербега
На основу реченог, можете видети колико је овај велики владар тим
освајачким походима увећао своју снагу и моћ. И по своме племству, и
по племенима, и народима који су тамо живели, област Пелопонеза нај-
већи је и најважнији део Грчке. Штавише, ова област надмашивала је
цело Грчко царство по броју и величини својих градова, планина, гора
451
и залива, као и по предивним земљама, попут Ахаје, Месеније, Лаконије
(или Лакедемоније), Арголиде и Аркадије која се налази усред земље.
Због свих поменутих успеха, овај владар који је сањао ништа мање
него да освоји цео свет, самоуверено је и дрско одлучио да се врати
својим ранијим плановима, те да у потпуности покори Скендербега. Охол
какав је био, није могао отрпети да само он остане непобеђен, он који
му је такорећи под носом стајао. С тим циљем, војску од двадесет хи-
љада људи поверио је Синану, једном од својих санџак-бегова, и послао
да одмах нападне и изненади неприпремљеног Скендербега.
Али, кнез епирски, увек опрезан, по повратку у Кроју одмах је разас-
лао уходе и јавио се својим људима у близини Мехмедовој, тако да је
био обавештен о његовим намерама. Остало му је само да благовремено
окупи војску, заузме положај и сачека потајни долазак санџак-бегов.
Чим га је спазио, под окриљем ноћи кренуо је к њему с осам хиљада ко-
њаника и пешака, да би га на планини Мокри (јер туда је морао проћи)
дочекао у заседи.
Скендербегов напад затекао је Синана потпуно неспремног, тако да
су он и његова војска врло лако савладани, уз велико крвопролиће. Пре-
ко две трећине његових људи на месту је погинуло, а све њихове заставе
и ствари које су носили, хришћанима су остале као плен; била им је то
плата за уложени труд. Синан се спасао уз помоћ свог брзог коња. Они
који су се предали, поштеђени су и заробљени, а потом откупљени.
Скендербег је добијени новац разделио својим војницима заједно са
свим пленом.

Хасан-бег са тридесет хиљада Турака напада

Скендербега
Некако у исто време, османски цар послао је још једног свог војско-
вођу, по имену Хасан-бег, са војском од тридесет хиљада војника. Они
су од Охрида кренули, али су у само једном окршају потпуно разбијени.
Хасан-бег се тада могао уверити у милосрдност и људскост свог неприја-
теља, као и у његову снагу и ратну вештину. Догодило се да се Хасан-
бег храбро бранио у борби јер сви његови људи око њега беху пали од
мача, он погођен стрелом у десно раме, а и коњ му тешко рањен. У так-
вом стању, обесхрабрен поразом и задобијеним ранама, још више због
тога што су му се војници разбежали, престрашио се снаге својих непри-
јатеља више него ли опасношћу коју носи кретање по ноћи у непознатом
крају. Ослабљеног тела и духа, Хасан-бег се са делом својих војника по-
вукао на једно мање узвишење, у неки густи шумарак, недалеко од гра-
нице, на пет-шест километара од хришћанског логора. Није прошло
много времена, а епирски су га војници открили. Један од њих био је
претходно послат да сва места уз обалу претражи, и када је у том шу-
452
марку „нешто” опазио, брзо је отишао да то јави своме војсковођи. Рекао
је шта је видео, мада је због густе шуме и сенки „видео” много више не-
пријатеља него што их је стварно било.
Због тога је Скендербег одмах са својом коњицом кренуо да покупи
и те остатке своје победе. Када су Турци чули да он долази, не сумњајте
да их је то веома забринуло, па су то јавили своме вођи. А он се заб-
ринуо више од свих. Почели су да се договарају шта да чине, те су ода-
брали нешто што није доликовало једном великом војсковођи и храбрим
ратницима, али је могло бити најбезболније, да без оружја и коња крену
у сусрет своме непријатељу. Сам Хасан-бег, турски вођа чија је то зами-
сао била, обливен крвљу и прљавштином, повео је своју дружину ка
Скендербегу. Онда, као некада Марко Антоније када се повукао из битке
код Мутине, или Модене, и дошао пред тријумвира Лепида, тако и он
дође пред Скендербега, узе узде његовог коња, са њим прозбори две-
три лепе речи и тако спасе и себе и своје људе. Јер, његов се неприја-
тељ смилова на њега због тих речи, које су овако гласиле:
„Шта ћеш чинити, Скендербеже? Не иде ти на част да још удараш на
своје непријатеље и уништаваш их. Понизно те молим да понекад доз-
волиш да будеш побеђен јер тако ће ова твоја победа бити већа него да
извршиш дело до краја. Више ћеш бити хваљен и већу ћеш славу стећи
показаном милошћу у овој победи него што ће ти припасти од саме те
победе.”
А кнез хришћански, осмехнувши се, окрете се ка својим људима и
рече им: „Највећа мудрост настаје у поразу и најбољи изум ствара се из
нужде. О, како се лепо и речито изражавамо када смо поражени. Када
победимо, то не знамо чинити.” Потом узе Хасан-бега за руку и рече му:
„Буди сигуран да ти неће нико наудити док сам ја ту.” Онда нареди да
му се прегледа рана и да му се да све што зажели, па после тога одреди
људе да га одведу на неко безбедно место. Уистину, има ли ичега час-
нијег и вреднијег хвале од милости и саосећања према пораженом и уц-
вељеном непријатељу?

Јусум-бегов поход на Скендербега, с осамнаест

хиљада Турака
Скендербег је потом кренуо са својом војском да претражи земљу.
Када се уверио да у њој више нема непријатеља, вратио се у свој логор,
а одатле у Кроју, у којој је свечано прославио своју победу. Но, после
неколико дана у Епир дође са војском Јусум-бег. И он прође исто као и
његови претходници јер је са слабијом војском напао на противника још
увек обливеног крвљу побеђеног непријатеља. Наиме, он је најпре до-
шао у Скопље, престони град Македоније, с осамнаест хиљада војника,

453
одакле је мислио да продре у унутрашњост. Због своје брзоплетости није
ни размишљао о недавном Хасан-беговом поразу. Кад је Скендербег чуо
за његов долазак, зачудио се турској немарности и заборавности и, чак,
њиховој зверињој жеђи и глади за његовом крвљу и животом. Окрену
се тада својим људима и рече им:
„Крените напред, браћо моја јуначка, ви који сте рођени да стално у
биткама побеђујете! Кренимо сада сви и на овог непријатеља. Немојмо
ускратити част овом новом вођи њиховом и разочарати га. Уверавам вас
да ће нам први окршај донети част и славу!”
Сви су покличима одобрили Скендербегове речи и спремили се да
крену за њим. А Скендербег, пошто га је пред Скопљем његова претход-
ница обавестила да је непријатељ већ на пољани, даде знак својим рат-
ницима да крену на њега. Уистину, варварин није био спреман и одлучан
за борбу, те их дочека као неко ко је дошао да разговара са њима, а не
да се бори Он је мислио да му се Скендербег неће тако брзо супрот-
ставити, још мање да ће усудити да га нападне ван граница своје земље:
у случају пораза не би имао куда да побегне, а ако победе, не би био
безбедан на непријатељској земљи. Због тога, овај паганин изгубио је и
храброст и снагу, и није могао ништа паметније смислити него да, са
својим људима, срамно побегне. Остадоше свега њих тристотинак спрем-
них да храбро и часно погину с оружјем у руци.
Они што су побегли прошли су горе него што су се надали. Мислили
су да ће се наћи на сигурном и да их непријатељ неће прогонити по њи-
ховој земљи. У томе су се грдно преварили јер их погибе најмање две
хиљаде. Заробљеника скоро да и није било јер би њихово спровођење
могло бити несигурно, из бојазни да би их успут напали незадовољни
сељани. Јусум-бег је мислио да после окупи људе и припреми какву
заседу непријатељу, али његови војници нису хтели пристати на то, већ
су наставили да се повлаче, у великој жељи да се живи врате кућама.
Свој поступак сматрали су врло разложним, а правдали су га тиме што
их је поразио Скендербег.

Караџа-бегов поход на Скендербега - са четрдесет

хиљада Турака
Ово Скендербегу није био последњи сукоб, пошто му није мањкало
противника – они су се појављивали један за другим. Наиме, био је међу
Турцима неки Азијат по имену Караџа-бег, један од најстаријих Мехмедо-
вих војсковођа, веома храбар и угледан због дужности које је обављао
и дела која је постизао. Султан је у њега имао велико поверење и држао
га је у својој непосредној близини, као што је чинио и његов отац Мурат.
И тај стари ратник, као какав младић ватрена духа, понесен дотадашњом

454
славом, или можда судбином која као да највећима и најславнијима пос-
тавља замке не би ли им поништила сву њихову дотадашњу славу и уг-
лед, и све њихове заслуге и части, није марио ни за недавни понижа-
вајући пораз Јусум-бегов, нити за исту такву судбину толиких војсковођа
пре њега. Није се обазирао ни на непрекидне успехе Епираца и срећу
која их је пратила у тим биткама. Како ништа није могло угасити његову
жељу да окуша срећу у борби са Скендербегом, обрати се султану:
„Највећи владару, ја сам током целог свог живота, и у време твог оца,
слава му, и све до овог дана, многе подвиге учинио и победе извојевао,
али ми то ништа не значи и никакво задовољство не причињава док гле-
дам колико нам пораза наноси Скендербег и колико су горди и дрски
његови Епирци. Зато сам одлучио, овако стар и са снагом коју имам, да
и ја окушам своју срећу и препустим се судбини, да пред твоје ноге до-
несем, живог или мртвог, тог злобног и незахвалног бедника, некада
роба османског двора, а сада владара тих несрећних Епираца. То ћу учи-
нити да бисмо га казнили због оноликих наших уништених војски и због
погибије толиких великих војсковођа. Или ћу то учинити, или ће моја
глава још више уздићи његову славу и углед.
Зато ми допусти, највећи цару, да подигнем војску по својој вољи и
да се за све сам побринем, не као војсковођа, већ као спроводилац твоје
намере. Ни на кога се нећу ослањати, сам ћу се побринути и за припре-
мање војске и за све остало, јер овде се ради о једном опасном разбој-
нику, лупежу од кога нема вештијег у постављању заседа и смишљању
свакојаких лукавстава, одметнику који се избезобразио због својих број-
них победа и плена који нам је отео.”
Османлија је дао све што је тај Турчин затражио. Дао му је и десет
хиљада војника приде јер је Караџа-бег прикупио само тридесет хиљада
сматрајући да је то довољно да се Турска отресе једне тако велике не-
воље. Пре поласка у поход, он је послао неке уходе да прегледају земљу
и провере прилике у којима се непријатељ налази. Скендербег је, нарав-
но, знао шта се дешава не само у Епиру и Македонији, већ и у самом ср-
цу турске земље, па је знао и за долазак Караџа-бегов. Имао је, дакле,
времена да своје људе на прави начин припреми за одбрану. Утолико
лакше што је Скендербег добро познавао Караџа-бега, из времена Му-
ратовог, док су били саборци у једном походу на Азију. О њему је Скен-
дербег рекао неким својим људима:
„Да овај војсковођа није толико стар, имао бих разлога да га се пла-
шим више него целе војске коју води. Али, Караџа-бег би много мудрије
поступио да је помислио на своје године и на срећу која га сада, чини
се, напушта и неће му приуштити онакве победе и почасти као што му
их је пружала у прошлости. Сада, кад има педесет година, изгубио је и
разум и спобосност, тако да нема разлога дивити се њему кога се нисам
455
бојао док сам још био младић, такорећи дечачић, и кога сам чак пре-
зирао када је био и у цвету своје младости и на врхунцу своје моћи.“
Ипак, пошто је нови турски војсковођа био угледан и моћан, Скендер-
бег је сакупио већу војску од оне коју је имао у бици са Јусум-бегом и са
њом, добро опремљеном, отишао у Дебар. Одатле је са две хиљаде ко-
њаника стигао до границе са Трибалима јер је отуд очекивао Турчинов
долазак. И ту је, по планинама, поставио заседе, са циљем да непријате-
ља ухвати у замку, опколи га и нападне са свих страна. У исто то време,
варварин је у извидницу послао четири хиљаде коњаника, док је он са
главнином војске остао у једном месту у Македонији, званом Чаир. Ти
су коњаници убрзо разоткривени, те их је наш епирски јунак изненада
напао, многе од њих посекао, а преживеле растерао на све стране. Неки
од њих стигли су да јаве своме вођи шта се догодило, пре но што је он
и стигао до Епира. Због тога, ионако већ оронуо услед своје старости и
болести, а сада већ запањен невољом која је снашла његову претход-
ницу, Караџа-бег поче да се колеба. Није га превише бринуо губитак у
људству, већ то што Скендерберг зна за његов долазак. Дуго је размиш-
љао шта да чини, да ли да настави пут или да се врати у Константи-
нопољ и свај поход одложи до пролећа јер се и зима већ приближавала.
На крају, не желећи да отрпи срамоту и понижење, старац одлучи да
не одустаје од похода. После два дана стигао је надомак непријатељу,
а око првог сата ноћне страже, на једној равници коју мештани зову
Ливада, поставио је свој логор. Исте ноћи све је припремио за борбу, да
би следећег јутра, преко гласника, изазвао Скендербега на бој, не из
заседе, попут каквих лупежа и разбојника, већ на отвореној пољани. На
то му је Скендербег одговорио називајући га старцем и бабетином, да
ће се ускоро видети, те одмах крену ка њему. Караџа-бег то није очеки-
вао јер се, као што то старци обично чине, бавио другим стварима.
Ипак, добро је издржао први непријатељски налет. Но, како је још
на почетку битке почела да пада велика киша, обе су се војске повукле,
тако да се тога дана не деси било шта вредно помена. Током трију узас-
топних дана пало је толико кише да су се Турци могли подавити у води
да се Караџа није с војском преместио на једно узвишење. Упркос томе,
велики број њихових коња подавио се, што је неверник протумачио као
лош предзнак. Чим су олуја и невреме прошли, Караџа-бег одустао је од
похода и потајно се са војском повукао из Епира, намеран да се врати
следећег пролећа. Наравно, под условом да срећа послужи сујеверног
старца.

Прво Мехмедово писмо Скендербегу

Када се Караџа вратио са похода, кажу да се Мехмед на њега врло
љутио, али да га је, пошто се мало смирио, похвалио због тога што је
456
мудро сачувао преживеле војнике. И онда, видевши да се са Скендер-
бегом не може мерити по оружју, почео је смишљати како да га надмуд-
ри неком смицалицом. У ту сврху посла му изасланство са вредним даро-
вима и писмом следеће садржине:
„Мехмед, бег, емир и султан свих земаља света, господар Истока и
цар Запада, жели здравље Скендербегу, кнезу Епираца.
Драги мој пријатељу Скендербеже, не знам ни за једно искреније и
присније пријатељство од онога које је између нас двојице настајало
кроз дуге разговоре и дружење у младалачким данима. Дуго смо, док си
ти био на двору мог оца Мурата, нас двојица живели у неописивој љуба-
ви и пријатељству и у свему се слагали. Зато, Скендербеже мој добри,
због тих лепих дана из наше младости, и због свих дела које си починио
за наше царство и Османлије, и због славе и увећања мога достојанства
и круне, желим обновити искрено пријатељство с тобом. Бог ми је сведок
да нема ничега у животу што бих више волео него да дођеш к мени и
неко време проведеш са нама.
То што је наша војска недавно силом упала у твоје земље и тамо по-
чинила насиље, не треба ни на који начин да спречава твој долазак ка
нама. Што год да се догодило онда, то није учињено на моју заповест,
већ без мог знања. Ја то сматрам лошим чином и зато ме уопште не љути
што су кривци кажњени за те злочине јер су добили што су заслужили.
Стога, оставимо то по страни и заборавимо, а вратимо се нашем при-
јатељству из минулих дана. Оно ми говори да се можемо помирити, да
од сада па довека можемо живети у миру, те да нашим светим и нерас-
кидивим савезом обновимо, потврдимо и ојачамо наше старо пријатељ-
ство које је било згасло због наше дугогодишње раздвојености.
Иако знам да онај ко тражи примирје не треба да поставља и мировне
услове, ако сматраш да могу послужити на добро, ево услова које тражи-
мо. Најпре, да нашој војсци омогућиш слободан пролаз кроз твоје земље,
како бисмо могли започети рат са градовима венецијанским. Друго, да
нам предаш свог сина Јована, уз наше обећање да ћемо се према њему
односити као према сопственом сину. Треће, да свим нашим поданицима
буде омогућена трговина на свим твојим поседима, као што ће то и теби
бити омогућено у свим деловима нашег царства. Сем тога, нудим ти
потпуно безбедан пролаз за твој долазак ка нама.
Ако прихватиш ове наше услове, обећавам ти, и дајем царску реч, да
ћемо са тобом и твојим народом одржавати истински и стални мир и
пријатељство, да нам нико неће бити прихватљивији и ближи од тебе и
да ћемо чинити све што је у нашој моћи да бранимо твоју земљу у слу-
чају потребе, било од наших сопствених несавесних поданика, или од
било кога другог. Око свега осталог тражимо да се посаветујеш са нашим

457
изаслаником Мустафом, у кога можеш имати пуно поверење и који ће
ти све усмено пренети.
У царском граду Константинопољу, 22. маја 1461. године од рођења
Исиног.”

Скендербегов одговор Мехмеду и друго Мехмедово

писмо
Када је ово Мехмедово писмо прочитано јавно, пред целим збором и
свим кнежевима, племићима и војсковођама епирским, сви су у једном
гласу рекли и сложили се да и Скендербегу и Епиру на част и славу иде
то што један тако моћан и велик владар какав је Мехмед, владар који
под својом влашћу има толике земље и царства, градове и народе, тражи
примирје, пријатељство и савез. Сви су једногласно одлучили да се од-
бију сви услови које је Османлија изнео, осим оног о слободној трговини
између њихових земаља. Кад су то утаначили, Скендербег је послао
одговор султану:
„Ђурађ Кастриот, назван Скендербег, кнез Епираца, ратник Исуса
Христа, жели здравље Мехмеду, владару Турака.
Најплеменитији кнеже, примили смо твоје писмо и у њему видели
твоју велику жељу за пријатељством за које кажеш да имаш према мени
и које потврђује, како рече, наше заједничко одрастање, и које је тако
дубоко укорењено због нашег дугог живота у заједништву и дружења из
дана наше младости, да ће вечно трајати. Рекао си и да, иако се та
блискост и присност наша некако угасила због наше дуге раздвојености,
да ипак искрено желиш да обновиш наше пријатељство с неким новим
савезом, али условно. Прво, да твоја војска има слободан пролаз кроз
наше земље, како би могао ратовати са Венецијом. На овај услов не
пристајемо; не можемо га испунити без кршења права и правде, као и
без каљања части нашег кнежевског достојанства и државе јер је нама
Венеција савезник. Што се тиче твоје жеље да узмеш мога сина као та-
оца, не би ли се мир између нас осигурао, моја очинска љубав ми не до-
звољавам да то учиним. Он је моје једино дете и веома је млад, тако да
бих га отуђио ако га дам да га ви васпитавате и одгајате. У погледу
трговине твојих поданика по мојим земљама, сви моји људи и ја са њима
пристајемо на то, јер сви желимо, и ништа више не тражимо, него да
између нас буде омогућена трговина у сваком смислу.
Коначно, позиваш ме отворене душе да дођем к теби и да нимало не
сумњам у своју безбедност, да бисмо се видели и надокнадили дугу раз-
двојеност. Најплеменитији кнеже, заиста похваљујем твоју благонакло-
ност и отвореност, и заиста бих се могао одважити да послушам твоје
речи и прихватим твоју понуду, када ме моји државни и лични послови
не би задржавали. Шта да учиним? Овде је мој син са мном, мало дете,
458
још увек одојче, а он не може управљати државом и јавним пословима.
Осим тога, као што знаш, мој народ је веома необуздан, несклон мирова-
њу, дивље и неукроћене нарави, због чега ми је заиста тешко да владам
над њима и држим све у реду. Но, без обзира на то, чим нађем згодну
прилику и мало времена, доћи ћу к теби, и у томе ћу те послушати.
Из нашег логора, 30. маја 1461. године.”
Турски цар добио је ово писмо и, пошто га је прочитао, одмах је
одговорио:
„Мехмед, бег, емир, султан и цар свих земаља света, жели здравље
Скендербегу, кнезу Епираца.
Послао си ми писмо преко нашег изасланика Мустафе, у којем си ми
одговорио да је од свих услова које смо ти понудили - само један по тво-
јој вољи – да наши трговци могу слободно преносити и продавати своју
робу у твојој земљи, и само са тим условом прихваташ примирје тврдећи
да је то воља и одлука твојих људи. Ја прихватам твоје разлоге и у то
име, Скендербеже, заклињем ти се да све што си од мене тражио и рекао
ми, веома годи мојој души и по вољи је мојој, и у свему ти одобравам.
Заклињем ти се великим Богом, Кога узимам за сведока, да ћу са одржа-
вати мир са тобом, мир неповредив, свет и вечан, докле год смо живи -
ако га први не прекршиш. Са тим циљем шаљем ти ово писмо, потписано
мојом руком и запечаћено нашим царским печатом, као залог сигурности
и потврда овог мира који смо склопили, да остане чврст и вечан.
Из тог разлога, ми то од тебе тражимо, ако ти је по вољи, да ово наше
писмо потпишеш и запечатиш својим печатом, како бисмо имали сведо-
чанство твојих намера и жеља. Штавише, молимо те да по закључењу
овога мира, службеним и свечаним објавама саопштиш својим поданици-
ма по свим својим земљама (што ћемо и ми учинити по свим подручјима
свог царства) да је између нас закључен мир и склопљен савез.
Како бисмо још сигурније потврдили нашу добру вољу и пријатељ-
ство, искрена и дарежљива срца дајемо ти да, по својој вољи и себи на
добро, законито задржиш, уживаш и користиш све оно што си снагом
своје мишице преотео и освојио од Мурата, нашег покојног оца, да све
то, дакле, задржиш као да је то твоје наследство од старине и као да је
то тековина твојих предака. Теби у потпуности предајемо сву власт и
сва права која смо икада на то имали и теби све дајемо и потврђујемо
као твоје. И даље, од сада те признајемо за правог и законитог владара
Епира и таквим ћемо те од сада увек сматрати и на тај начин ословља-
вати. Као што сам ти се заклео, никада те више нећемо узнемиравати и
нападати с нашом војском, ако нам не пружиш праведна разлога и по-
вода да учинимо друкчије. Стога, очекујемо да нам препис овог писма,
твојим печатом запечаћеним, пошаљеш преко нашег изасланика у кога

459
твоје величанство може имати поверења у свему што ће ти он пренети
у наше име.
У царском граду Константинопољу, 22. јуна 1461. године од рођења
Исиног.”

Упадом у Епир, Турци крше примирје склопљено

између Скендербега и Мехмеда
Између првог доласка турског изасланика са предлогом Скендербегу
да се склопи мир, и другог доласка зарад његовог закључења, прошло
је пуних четрдесет дана. Скендербег је дао да се ово друго писмо про-
чита пред свим његовим кнежевима. Сви они били су задовољни пону-
дом и једногласно су одобрили да се мир склопи, у уверењу да ће то
бити на част и корист целе земље.
А када је све тако било утаначено, мир између двају владара свечано
је објављен по свим подручјима њихових држава, на велико одушевље-
ње народа. И мир је између њих одржаван око две године, све док га
варвари и неверници нису прекршили. Сматрам да није потребно трагати
за ваљаним разлогом зашто су то урадили. Они су тај мир и тражили са-
мо зато да би лакше могли освајати остале земље и проширити границе
свога царства на штету других, док би за све то време Епирци мировали,
уљуљкани у лажној сигурности.
Тако су они, нападом на Епир, похаром и одношењем великог плена,
сами одустали од створеног савеза и дате речи. Први су, дакле, прекр-
шили заклетву којом су се свечано заветовали. Скендербега је то врло
погодило, те је султану послао многа писма и изасланства жалећи се на
то. Од Мехмеда је стално добијао одговор да је све то чињено без њего-
вог знања и одобрења, стално је умилним речима и обећањима уверавао
да ће поправити штету и, претварајући се да је љут на починиоце наси-
ља, један је део узетог плена враћао.

Венеција тражи помоћ од Скендербега у рату са

Мехмедом
Догађало се то некако у исто време када су неверници пустошили по
земљама под влашћу Венеције, због чега је Скупштина Венеције, мол-
бено послала у Епир, као свог изасланика, Габријела из Тревиза да од-
мах објави рат Мехмеду и поништи мир и савез склопљен са тим невер-
ником. Он је то и могао лако и чисте савести учинити јер је султан први
прекршио закључени мир и јавно дату реч. Изасланик је упозоравао
Скендербега да отвори очи и пробуди се из сна, да отклони опасност
која је претила целом хришћанском свету, те да неће проћи много, а они
ће сву Европу освојити ако се брзо нешто не предузме. Опоменуо га је

460
да је султан, издајник и бедни кривоклетник, злобан и неверан, склопио
мир с њим само и једино због тога да би могао несметано покорити су-
седне хришћанске државе. Таквом преваром увећао је своју моћ и про-
ширио границе свог царства. Остало би му само да, на крају, и њега
самог лакше и на миру нападне.
Говорио му је да су пријатељство и савез између Турака и Епираца
немогући зато што су они и по самој природи непријатељи. Подсетио га
је да је неверник, пошто је обезбедио мир с Епирцима, изненада напао
и покорио Рашане и Трибале, потом ударио на Трачане и Илире и, на
крају, покорио и уништио Грчко царство, а онда присвојио и Трапезун-
тско царство. Када је тако освојио све околне земље, и док му све од
руке иде, шта му друго остаје да учини него да сада нападне и њега
самог, питао га је. Стога, боље је да на време уједине своје снаге и схва-
те да им је султан заједнички непријатељ, а не њихов окрутни и похлеп-
ни господар. Рекао је да би било безумно и помислити да Турчинова
намера није да опустоши, похара и уништи све хришћанске земље и
искорени њихову веру, пошто је безбожницима и само хришћанско име
толико мрско да им је највећа жеља да га у потпуности избришу са лица
земље. Зато је најбоље, најбезбедније и најприкладније да на време кре-
ну на тог неверника, а не да чекају да их непријатељ нападне и невоља
стигне, па тек онда да траже лека за своје ране. Рекао му је и да га сви
хришћански народи позивају у помоћ, те да га Скупштина Венеције усрд-
но моли да се дигне на оружје. У том смислу, она му обећава сребро и
злато, људство и све друго што је потребно за такав подухват.
Пошто је саслушао све разлоге које је Венецијанац изнео, Скендербег
је сазвао збор да заједно са свим својим војсковођама донесе одлуку.
Никада он ништа није чинио сам и на своју руку, без савета народа, иако
се никада није двоумио око тога шта треба предузети. Након дуге рас-
праве, ниједан од присутних на збору није изразио жељу да се покрене
рат против мухамеданског султана. Свима њима чинило се да је и Мех-
мед по сваку цену избегавао рат и није се хтео поново дићи на оружје.
Поред тога, своју добру вољу показао је и тиме што им је недавно вратио
део плена који су његови војници, како је тврдио, отели на своју руку и
из обичне ратничке похлепе однели из Епира.

Драчки архиепископ Павле Анђео убеђује

Скендербега да започне рат са Турцима
Када је венецијански изасланик чуо одговор епирских кнежева, оти-
шао је одатле веома тужан. Уместо у Венецију, он је отишао драчком
архиепископу за кога је знао да је у одличним односима са Скендербе-
гом, да је сав народ у Епиру имао веома лепо мишљење о њему, толико
да није било ничега у шта их он није могао убедити, ма колико то тешко
461
било. Хтео је зато да целу ствар преда у руке архиепископу, како би и
он покушао да убеди кнеза и његове војсковође да Османлији објаве
рат. Тај свештеник прихватио је да поразговара са Скендербегом.
Овај архиепископ био је Епирац по рођењу, из града Дриваста, син
раније спомињаног Андреја Анђела, врло разуман и разборит човек са
невероватним даром говора, савршено упознат са божанским и људским
законима, зналац грчког и латинског језика, побожан и посвећен хриш-
ћанској вери, толико угледан да су га сви људи на сва уста хвалили и
поштовали. И Скендербег га је веома ценио због његове скромности,
искрености и моралне чистоте. Епирци су му веровали и поверавали му
се, као да је био какав Божији пророк.
Тако је Павле Анђео отишао до Скендербега и скромно га замолио да
окупи све своје војсковође и ратнике, не би ли их убедио да у рат против
Турака крену. Обратио им се овим речима:
„Најплеменитији кнеже, још је богонадахнути Платон говорио да су
најсрећније и најуспешније оне државе и царства којима владају мудри
и врли људи. Потврду ових речи, јаснију од најсјајније светлости дана,
видимо данас у држави и народу Епира који живи под влашћу твог Ве-
личанства – најмудријег и најврлијег владара, и непобедивог ратног
вође без премца. Твоји суседи, кнежеви и племићи, дакле, добар разлог
су имали да те одаберу, да само тебе држе за јединог достојног владара
и војсковођу, тебе којег су небеса сама послала и поставила да браниш
и штитиш њихове круне и њихове земље од беса и срџбе Османлија, од
дивљаштва тих варвара, као што до сада и јесу на најбољи начин били
брањени и одбрањени снагом твог оружја и храброшћу твојих војника.
А кад је за то чуо Мехмед, тај лукави и преварни лисац, најокрутнији и
најстрашнији прогонитељ хришћанске вере, гори од свих пре њега што
су били, који само чека у заседи не би ли преварио хришћане, у својој
незаситој жељи и похлепи да задовољи зверску неопевану мржњу коју
гаји према имену и вери хришћана, потурио ти је, лукаво и препредено,
као што је и обичај у роду Османлија, да са њим закључиш мир. При
томе, радо је пристао на све твоје услове, само зато да га не би ометао
и узнемиравао својим оружјем којег се боји више од свега.
Али, авај, најмудрији и разборити кнеже, ко то не зна и не увиђа да
те је тај варварин на један варварски начин наговорио на овај споразум
и преваром од тебе задобио мир, како би могао прво да покори све твоје
суседе, а онда и тебе самог, као што већ чини? Та где су владари Рашке?
Где су ли цареви илирски, то јест, словенски? Шта се догодило са царем
трапезунтским? Не видиш ли како је тај издајник и преварант и сада пре-
кршио своју реч и завет и свако право и закон у народима што постоје,
и кренуо је са својом војском на тебе палећи и жарећи по твојој земљи
и свакодневно упадајући и харајући по земљи твојих савезника? Зар има
462
краја бесмртној мржњи тог тиранина према теби? Зар мислиш да ће он
преболети смрт свог оца и погибију толиких војски? Да ће страдање то-
ликих војсковођа оставити неосвећеним? Зар ћеш заиста имати повере-
ња у речи тог озлоглашеног преваранта? Да ли верујеш у његове изго-
воре? Зар стварно мислиш да ће одржати своје обећање и да неће по-
газити реч коју ти је дао, он - који никада није своју реч одржао ни према
коме?
Драги Господе, да ли ико може набројати сва недела тог злочинца и
окрутног тиранина? Онога ко би преко тога могао ћутке прећи сматрам
за правога правцатог безбожника. Кренути против таквих починитеља
зла и обзнанити свима њихову греховност и злобу, то не само да је по-
жељно, већ је и свима на добро. Остали злобници тим би примером били
застрашени и више не би чинили своја пакосна недела. И као што врлине
не треба да остану ненаграђане и без хвале, тако ни грех не треба да
остане необзнањен и неукорен јер добро величајући, а зло спречавајући
- на добро ће нам послужити. Разумно је и праведно да они који су по-
чинили зла, чују за своју злобу, буду опоменути, укорени и осуђени пред
свима. Тако треба да прође, пре свих, и овај турски тиранин Мехмед,
као неко ко је све превазишао по свим могућим злоделима, и чији живот,
навике и мрска дела, сматрам, треба накратко изложити и обзнанити,
да би се ти, кнеже, боље упознао са њима.
Најпре, Мехмед потиче од Скита, а родом је из једног безначајног
места званог Осман, одакле происходи род Османлија. Тај је Мехмед ро-
ђењем био обдарен великом телесном снагом и духом, а како беше
изопачене и злобне нарави, постао је окрутни крвопија и непријатељ
целом људском роду. Први у чињењу свих грехова, то је прави кнез
свега зла, извор свих недаћа, незасити убица који ужива у смрти и униш-
тењу људи. Како његови преци нису били много бољи, од њих је насле-
дио дивљу и нетрпељиву природу, а целог живота водио се истом изо-
паченом ђаволском нарави. Још од своје младости налазио је посебно
уживање у рату, убиствима, пљачки и сукобима, и само се тиме бавио.
То је човек одважан и охол, изнад свега несталан, препреден и лукав у
свим својим делима, похлепан за туђим, сав у пожуди и страсти, у
сталној потрази за неумереним и немогућим стварима. У почетку је њиме
овладала прекомерна жеља за благом, а потом и за влашћу и царством.
Његова душа била је стално храњена проклетим и злим делима, стално
је ишао за својим страстима, водио се исквареношћу свога срца, бесрам-
ник и подлац, прељубник, изумитељ најстрашнијих и најгаднијих против-
природних грехова. То је исти онај Мехмед који је у свом властољубљу
задавио рођеног брата, кривоклетник који је на превару убио и краље-
виће Рашке и краља Босне, а све оне који су били њихове крви и рода
подвргао је тешком сужањству, или их је лишио очињег вида, вадио им
463
очи, или секао неки део тела. И шта рећи о безброј других људи које је
изложио свакаквим облицима мучења?
Ја заиста верујем да ће он, на крају, ако не остане нико више над ким
може да испољава своје зверски окрутности, дићи руку и на самога себе
јер је толико велика и бескрајна његова жеђ за дивљаштвом и за нељуд-
скошћу, да бес његовог духа никада не може бити задовољен. Његов
дух нечист је пред Богом, а опасан по људе јер он никада не престаје да
смишља како да другима нанесе штету и пропаст. Не обазире се на
пријатељство или непријатељство према било коме, већ само гледа
сопствену рачуницу. Безобзиран је и не држи реч, већ гази по њој. Сва-
каква злодела и окрутности чини и према својим пријатељима и према
сопственим поданицима. Хара и пљачка храмове, скрнави свете предме-
те, све загађује, све отима, не мари за част и поштење, није га брига да
ли је нешто нечасно и срамотно, искрено или лажно, људско или божан-
ско, ни за шта не мари и не брине. Све оне којима је дао реч и заклео
им се, на крају је или заробио или убио, није ли тако?
Зар је онда чудно, најплеменитији кнеже, ако овај превртљиви Мех-
мед не одржи реч коју ти је дао и заклетву којом ти се заклео, тим више
што видиш колико се упрљао свакаквим гресима, колико је безбожан и
какав је кривоклетник, и он и сав његов род? Зато, немој веровати так-
вом тиранину, не ослањај се на његова обећања, већ поништи пријатељ-
ство и мир са њим, мир који је он прекршио. И немој оклевати да мачем
и огњем упаднеш у његове земље. Помози, говорим ти, помози себи и
својој земљи, најмудрији кнеже, да нас онај варварин не би све поробио.
Тај лажљивац и издајник, веома вешт у свакој превари и лажи, само
смишља, и није га брига за друго, како да уништи и искорени Христову
веру. А као што и сам знаш, ти си се једном заклео, да, заклео си се све-
чано и заветовао да ћеш је и до своје смрти бранити. Добро се сећам
твојих речи јер сам често слушао како говориш да си дошао на овај свет
само зато да би њу бранио и сачувао је.
Опрости ми што ти се овако обраћам, али зашто би, Скендербеже,
одлагао оружје? Шта, зар ћеш сад само на себе гледати? Не мислиш ли
да ће твоја држава пропадати ако ти, као стари ратник, не будеш ништа
предузимао, већ само мировао? Зар није нечасно гледати да некадашња
живост духа једног таквог великог и племенитог кнеза сада јењава и у
беспослености нестаје? Немирни дух твог непријатеља Мехмеда не стоји
у месту, не проводи време у нераду и не мирује као ти што чиниш. Он
све време пази и проматра, ради и не мирује, и жури колико год му је
могуће да упрља и оскрнави Јеванђеље Божијег Сина, да раскомада и
поцепа одежду Христову, нашег Спаситеља Јединог, држећи се пута сво-
јих предака и предања његовог лажног пророка који им је заповедио да

464
прогањају хришћане, мрзе име Исусово као несвето и да његови следбе-
ници проливају невину крв верних хришћана.
Зато је тај крвожедник, у смртној мржњи, више од свих прогањао
хришћанску веру. Тако ће он и даље чинити ако ти, најплеменитији кне-
же, не подигнеш своје оружје против њега, ако ти не устанеш на њега
са својом војском и објавиш му рат. Ако тако не учиниш, сигурно ће те
сви сматрати кукавицом и страшљивцем који се предао лењости и не-
мару. Зар ниси чуо како су сви хришћански владари заједно са својим
црквеним старешинама устали против крвожедног тиранина, и како су
одлучни да га уз Божију помоћ и сву своју силу отерају потпуно са тла
Европе?
У ту сврху, и Венеција, и њихов дужд, и Скупштина, који су увелико
започели окупљање своје копнене и поморске војске, и сви хришћани,
зову тебе да кренеш са њима. Тебе су они одабрали да им будеш вођа
и главни заповедник, као кнез најдостојнији такве дужности и тако све-
тог ратног похода. Шта ти је чинити онда, о Скендербеже, ти непобедиви
кнеже? Шта чекаш? Или ћеш се заувек оставити оружја и заборавити на
рат, и врат свој мирно положити пред оног неверника, или ћеш се бо-
рити против заједничког непријатеља и не попустити му ни у чему.
Још једном се, Скендербеже, огрни храброшћу и одважним духом,
окупи све своје војсковође, сакупи војнике са свих страна, позови суседе
и савезничке кнезове, спреми се и распореди своје одреде и легије, ста-
ни пред збор верних хришћана! Ево, твоји савезници из Венеције посла-
ше ме да ти ово објавим, да те позовем, да те убедим да своје оружје
сјединиш са њиховим, своје заставе да развијеш уз њихове, своју војску
да поведеш са њиховом.
Зато, крени, Скендербеже, сад или никад, покажи да ти стварно јеси
Скендербег, понос и слава свим владарима! Први, са својом дружином,
крени у рат на безбожнике. Нападни њихову земљу, дај им разлога да
те се плаше и страхују пред тобом, и сви неверници и онај што је пре-
кршио реч, и завет, и мир, онај што те изазвао да се подигнеш на оружје.
Сва ти права и сваки закон допуштају да тако учиниш. Реч и веру не
треба држати према онима који је сами крше. Зато, крени на њих, крени
одважно и предводи хришћанску војску против непријатеља! Ти први
крени и отворено објави општи рат варварину. Припреми пут за Венеци-
јанце, и за Французе и Алемане, Шпанце, Фламанце, Мађаре, Италијане,
Чехе, Пољаке, једном речју, за сва хришћанске народе који за тобом иду
и због тебе долазе да ти помогну и подрже те.
Зар ће моћи тај паганин и мухамеданац одолети и одржати се пред
толиким краљевима и кнежевима, пред толиким народима и војскама?
Не, брзо ће се он дати у бекство и брзо ће напустити Европу. Османли-
јина гордост и надменост, његове лажи, преваре и злобна лукавства,
465
неће му тада помоћи и ништа од његових лажи и превара неће му ко-
ристити. Ипак треба да будеш опрезан и обазрив, да мудро делаш јер
чим тај лукави лисац буде сазнао за припреме оваквог похода на њега,
он ће ти брже-боље послати изасланике да ти ласкају и убеђују да не
дижеш оружје на њега. Али ти га немој послушати и немој се приклонити
његовој злобној и изопаченој нарави, не слушај га и зачепи уши пред
његовим ласкањима и слаткоречивошћу. И сам добро знаш његове праве
побуде. Јасно видиш његове намере и какав је човек јер нема никога ко
боље од тебе познаје све марифетлуке целог османлијског рода.”

Скендербег обнавља непријатељства с Турцима и

креће у поход
Када је драчки архиепископ све ово изговорио, Скендербег сазва сво-
је војсковође и војнике да се са њима посаветује. Дуго су расправљали
о томе, тако да су на крају изнесена два опречна мишљења. Једни су
тврдили да су Епирци, у том тренутку, духом и мишљу далеко од жеље
за ратом. Нису ни хтели да чују за рат са Мехмедом, већ су тражили,
пошто би то могло користити, да се придржавају закљученог мира. Ве-
ровали су, наиме, да ће се градови за то време обогатити и да ће сваким
даном увећавати своје благо. Осим тога, турски цар је на неки начин
вратио сав плен који је Епирцима био отет. Што би се рекло, жеља за
добитком успављује дух и полако слаби природу човека.
Други су тврдили потпуно супротно: Сматрали су да треба по сваку
цену кренути у рат и да не треба веровати султановим речима; он ника-
да није одржао дато обећање, нарочито не хришћанима. Осим тога, он
је први прекршио постигнути договор о миру. Не постоји ниједна гаран-
ција да ће се тај тиранин држати својих обећања. Он само жели, кад
види да се хришћани уједињују, да их превари лепим речима. Једино га
страх од скорог доласка хришћанске војске нагони да обећава куле и
градове. Да није тога, не би он никада мировао, нити би враћао плен
који је био отео. Због тога је требало, говорили су они, одмах започети
рат против заједничког непријатеља хришћанске вере чије је очување
важније од њихових сопствених живота.
Ово друго мишљење сматрано је повољнијим и кориснијим по све.
Како је оно било по вољи и владару и већини војсковођа, одлучено је
да се поново крене у рат ради одбране хришћанства. И треба рећи да
нико од оних који су били против рата није противречио архиепископу
чије су савете увек слушали и на њих гледали као да су из Божијих уста
излазили јер је он, као што је већ речено, због својих великих врлина и
узорног живота имао велики углед међу њима, толики да се све радило
по његовим мудрим саветима. Сви племићи и епирски кнезови били су

466
му привржени, а Скендербег је од њега слушао приповести о великим
догађајима из древне прошлости и Грка и Латина.
По доношењу ове одлуке, издата је заповест свим војсковођама да,
без икаквог одлагања, купе војску и дижу је против непријатеља. Када
су за то чули, Скендербегови војници из оне граничне посаде први су
кренули и опустошили Османлијину земљу, на велику несрећу тамошњег
становништва. Све су похарали и уништили, а пред собом су потерали
најмање шездесет хиљада крава и волова, осамдесет хиљада оваца и
три хиљаде кобила и ждребади, од расе која је гајена за Османлију. Ни
то није било све. Када су зашли дубоко у варварску земљу, све су преда-
ли мачу и огњу, тако да ниједно дрво и ништа што носи плод није очува-
но.
Када је чуо шта се догодило, Мехмеда је обузео гнев какав се не може
ни замислити, али је после, пошто се прибрао, смирено изговорио: „Шта
то треба да значи, Скендербеже? Шта мислиш да ћеш тиме постићи про-
тив мене – мене који сам врховни заповедник и владар целог Истока и
Запада?” У себи, пак, смишљао је како да му се освети. Заветовао се да
ће окончати Скендербегов живот, само што није знао када ће то и како
учинити, нарочито због тога што су му са свих страна јављали да се
окупљају хришћанске војске и да су већ спремне да крену на њега. Зато
је помислио да ће најбоље бити ако неким лукавством, како су то Осман-
лије обично и чиниле, успе да Скендербега превари и са њим мир одржи.

Папа Пије и хришћански владари спремају се за поход

на Турке. Мехмедово писмо Скендербегу ради обнове
примирја
Свуда се тада говоркало да је папа Пије окупио са свих страна велику
хришћанску војску и да ће за неколико дана кренути на Турке. Неверни-
ци су међу собом отворено говорили да ће, ако Скендербег буде главни
заповедник те војске, победа сигурно припасти хришћанима, а њихово
царство бити доведено до очаја. Тако су говорили и веровали јер је и
сам помен имена Скендербеговог изазивало неописиви страх међу њима.
И због тога је Мехмед хтео да Скендербега привуче на своју страну.
Разбијао је главу питањем како да обнови мир и потврди раније свечано
дату реч и све оне услове на које су обојица пристали. И у ту сврху на-
писао му је ново писмо:
„Мехмед, бег, емир, султан и цар Истока и Запада, жели здравље
Скендербегу, краљу Епираца.
Увек сам се дивио твојој оданости, ретко виђеној поузданости и држа-
њу речи, најплеменитији и краљевства достојни Скендербеже, и зато ми
је сад тешко поверовати да такав милостив и великодушан кнез на тако

467
безобзиран начин крши дату реч и мир који смо склопили. Обавештен
сам, наиме, да си с великом војском упао у моје земље и потпуно их
опустошио и похарао, ништа иза себе ниси оставио и да си огроман плен
и безбројна добра узео од мене и мојих поданика. Убеђен сам јер о томе
имам поуздана сазнања, да је такво насиље потекло од Венецијанаца и
да су те они наговорили да нас нападнеш. Лукавим и ласкавим речима
убедили су те да кренеш у рат против мене, а ти си, подстакнут тиме,
прекршио дату реч и свако право и закон. Без обзира на то, ја теби не
приписујем кривицу, нити ћу те због тога кривити. Знам шта те је навело
на такав гнусан чин, али се не обазирем на њега јер сву кривицу сваљу-
јем на Венецијанце који су увек били моји заклети непријатељи.
Каква ми је штета тиме начињена, о Скендербеже, мени који јесам
господар над толиким народима и земљама? Мислиш да си мени много
наудио, да си изазвао мој гнев, или да си имало нашкодио мојој круни и
достојанству тиме што си похарао моја поља и земљу на тако дрзак на-
чин, тиме што си потерао и одвео нашу стоку попут разбојника и каквих
лупежа, пре него ли правих и истинских војника? А ја ти ипак ништа не
замерам. Не, неће ми сметати ни да наставиш тим путем, да и даље тако
упадаш, ако ти је то по вољи. Кажем ти, и то ми је најважније, да много
држим до твога пријатељства, више но до било чега другог. Као што и
сам знаш, ја сам те увек волео и уважавао. Често се присећам наших
младалачких дана, година наше дивне младости, када смо заједно били
одгајани на двору Муратовом, и зато, веруј ми, не могу, а не признати
да сам твој дужник и да ћу за тебе учинити све што је у мојој моћи. Зато,
Скендербеже, добри мој пријатељу, из дубине душе и искреног срца, мо-
лим те да обновимо наш пређашњи завет и да још једном утврдимо мир
између нас са свечаном заклетвом. Да смо се тога држали и да смо тако
радили, сигуран сам да ти никада не би дозволио да те Венецијанци за-
веду.
Ако ми ово учиниш, и ако ми верујеш, како се надам, кунем ти се да
ћете и ти и твоје потомство заувек владати у миру и сигурности. Ако ли
тако не учиниш, веруј ми и буди сигуран да ћеш се убрзо покајати због
такве одлуке. Ти знаш колика је моја моћ пред којом би требало да се
добро замислиш и да видиш да ли се пред њом можеш одржати или не.
Ни твоји суседи, ни твоји пријатељи из Венеције не могу те заштитити и
одбранити од мог праведног гнева и срџбе. Зар не видиш како су сви
Грци уништени? Како смо трапезунтског цара лишили целог његовог
царства? Како су покорени и истребљени владари Рашана и Трибала?
Како су Илири сломљени и разбијени, и све земље Азије, и толико других
владара покорено и укроћено? Зато, послушај наш савет и одржи своје
обећање и дату реч, о Скендербеже, да би могао живети у миру и бла-
гостању.
468
 Мустафи смо предали да се побрине око целе ствари. У њега можеш
имати потпуно поверење. Збогом.
Из нашег царског града, 7. маја 1463. године од рођења Исе.”

Скендербегов одговор Мехмеду и писмо папе Пија

Другог Скендербегу
Скендербег је добио ово писмо, прочитао га и из свог логора послао
одговор 25. маја. У томе писму, пошто је укратко наређао неке од Осман-
лијиних порука, стајало је да султан не треба да се ишчуђава што су се
Епирци због нанете штете осветили његовој земљи и његовим поданици-
ма јер иста права и обичаји рата важе за обојицу. Епирци су, попут ње-
гових војника, тражили да се освете из обичне ратничке похлепе, како
је и он сам правдао насиље својих војника. Написао му је да неће нано-
сити друге штете јер су већ, као прави домаћини, обезбедили своје до-
мове и надокнадили штету која им је била нанета пре тога. Да им је
султан надокнадио сву причињену штету и вратио сав однесени плен,
он, Скендербег, макар колико његови војници били гневни због штете
коју су им Турци причинили, спречио би их да руше, харају и пљачкају
турску земљу.
У погледу Мехмедове тврдње да му је наклоњен и да има добро миш-
љење о њему, али да за све криви Венецију, одговорио му је да не треба
њих да криви јер они нису могли да га заведу и наговоре на рат. Вене-
ција и сама може да се носи са њим јер има довољно велику моћ да му
може не само одолети, већ и надвладати га. Што се тиче захтева да рас-
кине савез са Венецијом, рекао му је да га у то не може убедити, пошто
и сам добро зна да тај савез дуго траје. Очигледно је да се Мустафа на
то не обазире, па је похарао и разорио њихове поседе у Мореји. И не
само то, све их је отуд протерао, упркос миру склопљеном између њих.
Око његовог звучног, а таштог звања „цара Истока и Запада”, којим
је очито хтео самог себе да хвали и велича, приписујући себи бројне
земље које су једва и чуле за њега, као да под својом влашћу држи сав
простор чак до Океана, рекао му је да не треба да се тако превише хвали
и узноси. Боље би му било да се присети како су све земаљске ствари
пролазне и несталне, какву су судбину доживели Асирци, некада влада-
ри целог света, и Међани, и Персијанци, и Грци, и Римљани, па и сам
горди и моћни Тамерлан, донедавно татарски цар, Бич Божији за Осман-
лије, и страх и трепет за многе народе. Сви су они нестали и били униш-
тени руком Оног Који уништава сва царства и народе, уништени су
прстом Великог Бога. Зато, рекао му је, треба да увиди да је само обичан
смртник и да се не узда у своју огромну војску и безбројне легије које
су, као што казују бројни примери из блиске прошлости, често трпеле
пораз од много слабијих и мањих војски. Због тога ни он, ни било који
469
други вођа, колико год моћан и успешан био, не заслужује да буде хва-
љен и величан док уистину не оствари победу.
Рекао му је и да узалуд од њега тражи да обнове савез јер му сул-
танска реч толико мало вреди, да му је и познанство са њим мрско. На-
послетку, запретио му је да на њега долазе хришћанске војске читаве
Европе и да му је зато боље – саветовао га је пријатељски и благонак-
лоно – да се одрекне нечисте секте Мухамедове и окрене истини Хрис-
товог Јеванђеља. Објаснио му је да је то једини исправан пут за спасење
његове душе, за живот у миру и благостању, и за одржање царства под
влашћу његовом и његовог потомства. Саветовао га је да поступи мудро,
да својом вољом учини оно што му је управо препоручио, пре но што
буде на то приморан силом.
Тако је кнез епирски одговорио на претворно писмо великог Турчина.
Недуго потом, њему стиже писмо од папе, којим му јавља да из Рима
креће с огромном војском у крсташки поход на Османлију, да ће из Рима
доћи до Анконе, одакле ће се отиснути преко мора и искрцати у Епиру.
Заповедништво над том војском ту ће преузети он, Скендербег који дот-
ле треба да дигне своју војску и објави рат паганима.

Мехмедово обраћање Турцима поводом рата са

хришћанима
Вест о покретању европске хришћанске војске изазвала је велику ра-
дост и весеље и међу епирским вођама и кнезовима, и међу обичним
војницима, те је Скендербег са великом и јаком војском кренуо ка грани-
ци. Убрзо је упао дубоко у непријатељску земљу, где је почео све харати
и пустошити. Много је невоља задао крајевима кроз које је прошао, за
собом је оставио крш и лом, тако да је све претворио у пустињу. Био је
то почетак Скендербеговог тоталног рата против Мехмеда.
Тек што је Скендербегово писмо стигло у Константинопољ, до Осман-
лије је дошао глас о том његовом крвавом походу. Мехмеда је то врло
престрашило, велики га је гнев обузео, те је одмах послао Шеремета,
једног од својих паша, са четрнаест хиљада коњаника, не са циљем да
улази у битку и тамо стиче славу, већ само да спречи упаде епирских
ратника у турску земљу. Потом је позвао своје војсковође и обратио им
се:
„Добри моји пријатељи, знате да сте са мном до сада делили све моје
успехе и славу, као што сам и ја носио део свих ваших невоља. Зато се
очување нашег царства тиче и вас колико и мене. Ви знате колико сам
вас увек поштовао и ценио, показивао наклоност према вама и уљудно
се према вама опходио, не као ваш владар, већ као ваш саборац. Божи-
јом милошћу и захваљујући вама и вашој снази и врлинама, све нам је
дато, у свему смо били успешни, и све се одвијало по нашој вољи. Шта
470
да кажем о Азији која је постала наша уз помоћ вашег победоносног
оружја? Или о Тракији коју смо узели из хришћанских руку? Или како
смо покорили Рашане, Србе и Бугаре и под своју власт ставили Тауриду
и Негропонт? (Таурида је Мала Тартарија, коју ови варвари зову ,Ха-
зарија’, а Негропонт је на острву Евбеја у Егејском мору – прим. прев.).
Или како смо отерали словенске кнежеве из њихових земаља, а Мађаре
у знатној мери ослабили? Има ли тог народа, колико год био јак, да не
стрепи пред вама, и то пре но што види или осети вашу снагу и моћ?
Сада вас видим како стојите запањени и застрашени, као да вас је
глас о овој надолазећој опасности уплашио, као да страхујете и дрхтите
због ових напада и залудних претњи великога Скендербега, оне ништа-
рије. Зар да као плашљиви, збуњени и без храбрости побегнете пре него
ли поступите ваљано као што сте до сада чинили? Хоћете ли се без
борбе и отпора предати тим женскастим и лењим хришћанима и препус-
тити им земље које сте освајали, ваши преци и ви, плаћајући их бројним
биткама, невољама и крвљу? Зар ћете сада, без губитка имало крви и
без ичега, тек тако напустити и заборавити Европу коју сте уз толики
труд освајали, и срамно побећи назад у Азију? Молим вас, реците ми да
ли ћете на другој страни мора бити безбеднији него на овој? Знајте
добро да они неће стати да вас прогањају, ма где да се налазите. Па
шта ћете онда да урадите? Шта вам остаје? Који ће нас краљ или кнез
примити, нас које цео свет толико мрзи?
Зато, приђите мени, добри пријатељи и саборци моји. Пробудите
храброст и срчаности у себи, оживите снагу свога духа, како се ваши
непријатељи не би осилили. Будите смирени и не дајте да вас црне мис-
ли море, већ у једном гласу и заједничким снагама целу ову ствар пре-
дајте у моје руке, као што и треба да чините, и мени оставите да је ја
решим. Ако одбрану својих живота и живота својих жена и деце, и свих
бројних царстава које су нам предате у руке вољом Божијом, сматрате
часном, онда се дигните на оружје против хришћана, мушки им се суп-
ротставите, да цео свет види ваше јунаштво.
Немојте да вас брину гласови о савезу хришћанских владара који су
се окупили против вас. Немојте због тога сумњати у победу јер сте се
довољно пута до сада опробали. Они су се у тим бојевима показали као
мекушци и слабићи, они су лењи, плашљиви, неопрезни и зависни од
свих телесних задовољстава. Нису навикавани на тешкоће, спавају на
душецима од перја и паперја, живе лагодно и у раскоши, „храбри” су
само у двору својих владара и не умеју ништа осим да им буду слуге.
Нису се обучавали ратним вештинама, немају жеље за ратом и у њему
не уживају, тела им нису навикнута на напоре и не могу се носити с опас-
ностима. Удови су им слабашни као у жена, нису научени војном порет-
ку, нису чврсти и не могу да издрже глад и жеђ, хладноћу и врућину,
471
дуга путовања. Једном речју, ништа не знају о вођењу рата, за разлику
од вас, драги моји саборци, међу којима нема ниједног кога бих назвао
обичним војником. Ви сте сви као праве војсковође, ви сте стално у
походима, даноноћно сте с оружјем у руци и нема ничега што вам је
тешко и напорно. Толико сте навикнути да сваки дан и час пролазите
кроз безброј недаћа, да више и не марите за њих и не обазирете се на
опасности. Ви презирете пернате душеке, ваши су удови навикнути на
тежак јарам ратова и борби. Са малим се задовољавате, скоро да вам
ништа не треба. Кревети су вам тврда земља, навикнути сте на све не-
даће, само за победу знате, не мислите о препрекама и патњама, већ
само где треба стићи. Не знате за страх од смрти, опасности и рањава-
ња; такви сте ви.
Чујте, храбре моје војсковође! Ово је наша дужност, наша провера,
ово је за прекаљене ратнике, за јунаке, за вас који лако побеђујете не-
пријатеље, вас који сте сигурни у своју победу. Зато, нека дођу ти вели-
ки владари хришћански, те велике причалице и брбљивци, храбри само
на речима и у држању, а не знају ништа о рату. Па зар такви да вас
страше? Присетите се својих успеха и среће која вас је у свим походима
пратила! Зар вам ти успеси не подижу храброст и јачају срца? Ови по-
мамљени хришћани још увек се добро сећају свог тешког пораза, своје
разбијене војске и пропасти код Варне. И шта је сада са Грцима? После
свега што су покушавали, какву су нам штету нанели? Зар нису само
себи нашкодили и постали нам слуге и робови који се купују и продају?
Они страдају због незнања и неспособности својих војсковођа, због
кукавичлука војника, због разних међусобних сукоба, због своје наив-
ности и невере њихових сународника, због неопрезности и потцењивач-
ког односа према непријатељу. Зашто да онда страхујете од њих? Искре-
но говорећи, дубоко сам убеђен да они неће ни доћи, већ ће остати у
својим домовима. Њима не треба много да и сами одустану и оставе се
својих претњи и грдњи. Штавише, знам поуздано да су заузети личним
размирицима и непрестаним сукобима и поделама. Сваки од њих хоће
да буде главни, да буде заповедник, нико неће другога да слуша и извр-
шава туђе заповести. Толико се међу собом разликују и толико су опреч-
не њихове жеље. Међу њима много је владара и заповедника, сваки иде
својим путем и ради шта му је воља. Нико од њих не мари за јавно добро
и корист целе заједнице.
Хришћани се претварају једни пред другима, сви су властољубиви,
завидни преко сваке мере и међу собом се мрзе. Код њих нема ни слоге,
ни послушности, ни икаква слагања, иако се баш на томе заснивају снага
и моћ сваког царства, нарочито у време рата. Ако тога нема, ништа не
вреди ратна вештина. Штавише, као ,побожни’ у томе, они посебно за-

472
довољство налазе у међусобном убијању, тровању и клању, и ни о чему
другоме не говоре осим о освети, заверама, заседама и превари.
Видим да је на нас кренуо сав хришћански свет, на челу са њиховим
папом, како га они зову; видим да су се сви њихови краљеви удружили
против нашег царства; видим да су се са свих страна подигли на оружје
да би нас истерали из Европе, као њихове постојбине. И Хомер каже да
је Агамемнон мислио како ће преко ноћи срушити зидине Троје, али Ју-
питер је осујетио његове намере и оно на шта се заветовао тај луди
краљ. Не сумњам да ће се исто догодити и хришћанима. Они журе и трче
да задобију неку велику славу над нама, убеђени да ће извојевати побе-
ду. Али, истину вам кажем, њихов поход само ће допринети нашој побе-
ди и увећању славе нашега царства. Знам поуздано да ће тако бити, и
усуђујем се јемчити вам то својом чашћу. Не само да нам одговара место
на коме ће се ратовати, и не само да имамо изобиље хране, оружја и
свега потребног за рат (док хришћани тога неће имати скоро нимало),
већ вам могу рећи, и у то вас уверавам, да су нам небеске силе дале
царство и власт над целим светом. То сам сазнао гледајући у звезде и
изучавајући науку о звездама. Свако ко добро познаје ту науку не може
погрешити и бити преварен. Без сумње, цео свет земаљски управља се
по кретању звезда и планета које њиме и судбином владају.
Уз то, неће нама недостајати одлучних и послушних ратника. Са вама
ће бити велике и бројне војске, толике да се не могу избројати, имаћете
много оружја, коња и ратних справа, једном речју, свега што вам треба
да извојујете победу без тешкоћа. Ви само пазите на себе, сваки свој
поступак добро осмислите, будите храбри и срчани, а ваше руке брзе и
одважне. Тако ћете ви, ратници моји ваљани, или задобити слободу или
вечно ропство. Ово је пресудан тренутак, тренутак када се одлучује суд-
бина ваше државе и вашег царства, ваше деце, ваших добара и поседа.
На овај бој зове вас опасност која нам прети, вама и свима вашима, она
вас упозорава и све скупа приморава на отпор. Разна дешавања у рату
натераће вас да тако поступите јер највећа ће нам опасност претити ако
нисмо наоружани одлучношћу и спремношћу.”
Овај говор турског цара толико је на присутне имао утицаја, да су се
сви заклели на верност и послушност. Сви су обећали да ће, без обзира
на све недаће и опасности, и своје животе заложити за величанство Ос-
манског царства и имена, као и за увећање његовог достојанства и ње-
гове славе. Нестало је из њих страха од опасности и чинило се да их
ништа друго није занимало осим да жеље свог владара испуне ради оп-
штега добра.
Оставимо сад Мехмеда на неко време да се мучи са својим мислима
и припремама за рат против хришћана, и вратимо се нашем побожном

473
кнезу Скендербегу који се, пошто је од Турака задобијен велики плен,
вратио у свој логор.

Шереметов поход на Скендербега са четрнаест

хиљада Турака
Чим је Скендербег стигао у логор, јавили су му да је Шеремет, један
од храбрих султанових војсковођа, са великом и моћном војском стигао
на границу Македоније и Тракије. Спреман као и увек, Скендербег устаде
три часа пре зоре и одлучно крену да започне бој с њим, ако се укаже
прилика. А мухамеданац је дошао само с намером да штити границу и
да спречи упаде епирског јунака. Део својих људи оставио је у Охриду,
а остале у предграђу и по околини, где су се веома добро ушанчили.
Близу тога града налази се велико језеро богато разним рибама, из
кога истиче река Дрим. Четири до пет километара одатле, Скендербег
је поставио заседу са десет хиљада људи, а као своју претходницу пос-
лао је петсто коњаника, најодважнијих и најбољих ратника које су пред-
водили Манојло Пејић и Андреј Анђео, брат драчког архиепископа. Обо-
јица су били угледни и веома цењени због свог ратног искуства и древ-
ности свога рода. Како је Скендербегу јављено да се међу варварском
војском налази благајник и скупљач пореза за великог Турчина, веома
богат и увек расположен да исуче мач чим види хришћане, наредио је
Манојлу и Андреју да изазову непријатеља на борбу. Овој двојици вој-
сковођа рекао је да не пружају велики отпор ако их неверници нападну,
већ да се полако повлаче и претварају да беже, како би их довели до
заседе, где би их он чекао. И тако би. Када су се неверници примакли
томе места, Епирци изненада и храбро ударе на њих са свих страна, тако
да су убрзо били разбијени. На месту је пало преко десет хиљада Турака.
Било је и мноштво заробљеника, међу њима и син Шереметов, горе спо-
менути благајник и још дванаест других угледних вођа који су за свој
откуп платили Скендербегу четрдесет хиљада круна. Када су пуштени
на слободу, оставили су у логору епирског јунака много вредних дарова
и блага, нарочито онај благајник који је оставио велику количину свеже
и посољене рибе узете као харач. Док су се Епирци гостили том рибом,
говорили су за свог кнеза да је апостол Онога Који је нахранио јеврејски
народ са пет хлебова и две рибе. Потом су се вратили у своју земљу, у
великом весељу уживајући плодове своје победе и нестрљеиво очеку-
јући да крсташка војска стигне у Епир.

Смрт папе Пија Другог и пропаст крсташког похода

Али, авај, судбина, та завидна и пркосна судбина која људима не до-
пушта да дуго уживају у срећи и која стално чека прилику да на лоше
преокрене или уништи све људске успехе и добра дела, сада је осујетила
474
племениту намеру да се крене у крсташки рат против Мехмеда. Припре-
ме за тај велики и свети поход прекинуте су и као дим нестале. Догодило
се, наиме, да је Скендербегу после неколико дана јављено да је папа
кренуо са јаком војском Алемана, Мађара, Шпанаца, Француза, Итали-
јана и дуждом венецијанским, али је, чим је стигао у Анкону, испустио
своју душу и Богу је предао. Због тога, овај се величанствени хришћан-
ски савез распустио. Сви који су пошли на тај свети поход разишли су
се, свако на своју страну. Испало је као да су се окупили и кренули на
тај пут само зато што им је тако заповедио један смртник који сад лежи
у гробу, а не зарад одбране хришћанства и на славу и службу сина
Божијег, чији достојанствени лик нису носили у своме срцу и у својој
души, већ само на својим одеждама и на својим заставама. Ето, толико
су велике људска несталност и таштина.

Скендербег теши Епирце после пропасти хришћанског

похода на Турке
Скендербег, храбар и отпоран на све недаће и преварну судбину, није
се дао, није туговао и због те несреће није показао и најмању промену
на своме лицу. Сталожен и радосна срца, почео је да теши своје сабор-
це:
„Бог Који зна све тајне и све ствари и пре но што се догоде, Коме је
сва прошлост и будућност позната, Који је све ствари уредио како ваља
и по правди, и које се у савршеном реду одвијају, чија се божанска и
неспознатљива мудрост протеже од почетка времена, Који по својој
милости уређује и води сваку појединачну ствар, кажем вам, тај Бог још
од најдавнијих времена понекад осујећује жеље и намере смртног чо-
века и не допушта му да испуњава сопствену вољу за чије остварење
мисли да би било корисно, али Он у мудрости Својој и скривеном знању
Свог Божанског Величанства, зна да нам не би на корист биле.
Браћо, нема тога града толико великог и народа толико моћног који
је без иједног непријатеља, ако не спољашњег, онда међу њима самим.
Нема ниједнога моћника кога, ако је и без спољних непријатеља и не-
даћа, неће кад-тад напасти неко из сопственог окружења, услед некакве
унутрашње невоље. На пример, да је било по Божјој вољи да Римљани
не униште Картагину која им је, као њихов такмац, завидела на њиховој
моћи, и да нису успели победити тога свог спољнег непријатеља, већ
да је он опстао, да од њега живе у сталном страху, онда они, Римљани,
не би касније пропали због својих унутрашњих сукоба и грађанских ра-
това, не би окренули своје мачеве једни на друге и можда би њихово
царство и до данас постојало. Уистину, страх од спољнег непријатеља
најсигурније штити и одржава слогу и савез, и то је оно што државу чува
и чини је безбедном.
475
 Можда би се могло рећи да слично важи и за хришћане, све народе
који се држе вере Христове: Када не би било спољног непријатеља, кад
не би било никог од кога бисмо имали разлога да страхујемо, зар ми не
бисмо сами себи били много већи непријатељи, и зар не бисмо сами себи
нанели много више штете него наши непријатељи споља. Кажем то јер
имам у виду властољубље и безбожност наших људи, наше сукобе и ме-
ђусобне поделе и размирице и крваве потоке разних недаћа и побуна
који с времена на време запљускују хришћански свет. Себи самима били
бисмо сто пута гори од својих непријатеља!
Зато будите сигурни да бисмо се сами, без овог непријатеља, још
давно поубијали сопственим оружјем. И зато мислим да није најгоре што
је тај поход прекинут. Јер, да смо успели да једном за свагда протерамо
оног бедника и крвожедног непријатеља, да смо га отерали далеко одав-
де, највероватније бисмо изазвали неки пожар у сопственом дворишту,
који би по нас био много крвавији и смртоноснији. Но, без обзира на све,
нема сумње да Османско царство, ако се оно уопште и може назвати
царством, не може дуго трајати, већ ће се распасти и нестати. Пре је то
једна усамљена јазбина препуна свакаквог дивљаштва, безакоња, нере-
да и неправде, без и најмањег зрачка светлости истинитога учења и ве-
ре. Приметно је то нарочито у оним подручјима која су некада била
средиште уметности и науке, истините и савршене вере. Као што можемо
видети, такво стање сада захвата Азију и већи део Европе коју су Турци
покорили снагом свог оружја.
У својој књизи, пророк Данило описао је судбину свих царстава. За
ова последња времена рекао је да ће бити гора од свих претходних, али
да ће Бог, колико год дуго човечанство буде обитавало на земљи, нека
царства очувати, с тим да ће она, како се крај света приближује, посте-
пено слабити. А онда, каже, подићи ће се један дивљи народ неизмерне
моћи, у Божијим пророчанствима назван Гог и Магог. Не треба, дакле,
да нас брине моћ турска јер ће, како то јасно казују древна проро-
чанства, Бог проклети и одбацити њихово царство настало на безакоњу
и неправди и, као такво, потонуло у грехе свакаквих врста, у нечистоћу
и поквареност.
Не сумњајмо у обећање и пророчке речи сина Божијег, већ будимо
сигурни да царство неће и не може остати у рукама дивљег и гнусног
тиранина који хули на Христа, Спаситеља света и који уништава правду,
закон и ред. Будимо сигурни да ће једино свето царство бити онде где
је права вера, где се људи држе Божијег закона, где се примењују добри
државни закони који из Божијих происходе, где се одржава правда, где
се добри и побожни људи заједно бране у праведном рату и награђују,
а прекршиоци закона кажњавају. Само ту може опстати царство колико
год оно било мање од царства мухамеданског које, речено је, неће много
476
проћи, а биће уништено и нестаће. Записали су мудри људи да брзо
нестаје све што је добијено злоделом и да нико не може задржати оно
што је силом узето.
Насупрот томе, хришћанско царство, ако стоји на темељу божанских
речи, заувек ће трајати и неће му бити краја. Стога, молимо се нашем
добром Богу, свемоћном Цару Који најбоље зна шта је за нас добро и
шта нам је потребно, док ми не знамо ни како ни шта да тражимо из
Његових руку, помолимо се, дакле, да нам Својом милошћу опрости
наше грехе, да одбрани нашу свету веру и Његов изабрани народ од
беса неверничког и оног окрутног тиранина који нас непрестано прогони
и у свирепости свога духа гледа како да нас уништи.”
Тако је Скендербег свој народ храбрио и тешио, како не би клонуо
духом због распуштања оне хришћанске војске. Сада се вратимо Мехме-
ду.

Балабан Бадер с осамнаест хиљада Турака креће на

Скендербега
Пораз Шереметове војске није обесхрабрио Мехмеда, те одмах, у
гневу, на Епирце посла Балабана Бадеру, једног од својих ага, са петна-
ест хиљада коњаника и три хиљаде пешака. Колико беше брз на оружју,
толико је тај војсковођа био и вешт и мудар у вођењу рата. У борбама
је стекао велико искуство. Више пута се на делу показао пред Мехмедом,
нарочито при заузимању Константинопоља, на чије се зидине први по-
пео и, потом, први ушао у град. Због тога, султан му је дао чин аге.
По роду био је Епирац, из једне веома сиромашне породице. Када је
био дете и са другом децом чувао овце, неверници су га отели и као
роба предали великом Турчину. Био је средњег раста, али зато веома
бистрог ума и гордог духа, веома одлучан, снажан, храбар и неустрашив.
За њега се може рећи исто што је и Хомер говорио за Тидеја: „Невелик
човек, нискога раста, но моћан у борби и рату вичан.”
Када је стигао у Охрид, на границе Македоније, прегледао је своју
војску и, како неки кажу, кришом је послао Скендербегу неке врло вред-
не дарове, као знак пријатељства и залог да му не науде ако се деси да
буде поражен и заробљен. Као што се касније показало, учинио је то из
задњих намера, јер је на све могуће начине гледао да уништи Скендер-
бега. И не знајући за намере и лукавства турскога вође, овај хришћански
кнез одбио је и његове дарове и пријатељство са њим, те му је послао
пијук, раоник, срп и још нека ситна пољопривредна оруђа и поручио му
да се остави оружја јер то није за њега. Објаснио му је да би за њега
најбоље било да се врати занимању својих предака који сви беху си-
ромашни земљорадници.

477
 Балабана је то веома погодило, смртно је омрзнуо Скендербега и зак-
лео се, ако нађе погодну прилику, да ће му се осветити због нанетог по-
нижења. Зато је и одлучио да га изненади и нападне под окриљем ноћи.
И тако, када се ноћ почела ближити, крете он из свог логора. Но, како
кажу, не може овца у шуми ловити вука јер епирски јунак био је већ
обавештен о његовом доласку и путу којим је ишао. Без оклевања, дак-
ле, крену Скендербег ка њему, због чега је Балабан био принуђен да
стане и подигне логор на око три километра од хришћана. Скендербег
са собом није имао више од четири хиљаде коњаника и две хиљаде
пешака, не зато што није могао више да сакупи, већ зато што је узео са-
мо највештије и најискусније ратнике, цвет своје војске, у чију је снагу
и храброст имао највише поверења. Уз то, по узору на Фабија Максима,
сматрао је кориснијим да их све сачува живе и здраве, него да целу
војску поведе.
Скендербег је често говорио и да војсковођа који не може са највише
десет до дванаест хиљада људи да победи непријатеља, такав би тешко
могао и са већом војском нешто постићи. Тврдио је, заправо, да ће пре-
велик број војника пре изазвати неред и забуну у сопственој војсци, но
што ће извојевати победу. У овом случају, као што је речено, неверници
су имали петнаест хиљада коњаника и три хиљаде пешака. Скендербе-
гови људи су били улогорени на једном крају дивне дугачке долине, зва-
не Вајкала, а варвари на другом крају, близу једне планине. Улаз у до-
лину са те стране био је веома узак и прав, те је Балабан тамо и поста-
вио заседу. Рачунао је да, ако би их хришћани надвладали на отвореном
и кренули за њима кроз тај узани пролаз, тамо би их напали, опколили
и поубијали или похватали.

Битка у долини Вајкали и Скендербегов говор пред

битку
Кнез епирски, улогорен на другом крају, видео је да да му је војска
мања од непријатељске и да им се не може више приближити, те је
проценио да им се мора супротставити опрезније. Са тим је и упознао
своје ратнике:
„Саборци и браћо моја драга, видим да на данашњи дан треба пока-
зати нашим непријатељима ко смо и шта смо. Дошао је Балабан да тра-
жи нашу душу, да види хоће ли му се срећа осмехнути и бити му накло-
њенија него његовим претходницима. Али, пре но што нам приђе, мис-
лим да ће најбоље бити да преместимо свој логор на ову планину иза
нас. Чим буде видео како одлазимо, помислиће да бежимо јер нас је ма-
ње. Он ће вероватно одмах јуришати за нама, свом својом силом. Ако
тако уради, ви се почните у реду повлачити. Одједном, када се томе и
не надају, окрените се и снажно, свом снагом, ударите на њих и разбијте
478
им редове, као што умете. Ако тако будете учинили, не сумњам да ће
вам пасти у руке.
Али, пазите, јунаци моји, молим вас да мудро поступите када их у
бекство натерате и за њима кренете. Пазите, кажем вам, да ни по коју
цену не идете кроз узани пролаз Вајкала, већ застаните пре тога. Знам
да тамо чекају неки Балабанови одреди да вас ухвате у замку, поуздано
то знам јер познајем ово место и шта мисле варвари. Ако тамо будете
отишли, никада одатле нећете изаћи. Зато, браћо моја, немојте ићи да-
ље, зауставите се пре тога пролаза.”
Тек што је то изговорио, опази Балабана како иде право ка њему.
Као одговор на то, одмах посла нешто лаке коњице да заузме брдо које
је одабрао за нови логор. Без одуговлачења, и он за њима крену с ос-
татком војске, како би изгледало да се повлачи. Када то Турци видеше,
поверовали су да се стварно повлачи и да заиста беже. Јурнуше тада за
њима, силовито, простреше се широм целе долине, без икаква реда.
Епирци тад збише своје редове и, нимало узбуђени због вике и силови-
тог турског јуриша, окренуше се и храбро дочекаше њихов налет. Отпоче
бој. Борба се заоштравала, бивала је све окрутнија и крвавија, многи су
на обема странама падали, а исход дуго времена беше неизвестан. Епир-
ци су се чврсто држали пред неверницима, тако да су унели пометњу у
њихове редове и на крају их надвладали. Тада су их потерали и, успут,
убијали, све до оног пролаза Вајкале, где су стали. Сви су, дакле, стали,
осим осморице, од којих је сваки био способан да предводи и целу вој-
ску.
Понесени жестином овог сукоба, они заборавише на јасну заповест
свога вође и, вођени великом жељом и смртном мржњом према Балаба-
ну, продужише да гоне непријатеље. Тако упадоше у неверничку замку,
у онај кланац који је, могу рећи, по овом несрећном догађају и страдању
ових храбрих Епираца постао познат колико и Каудински кланац по по-
разу и понижењу Римљана. Дуго су се они борили против непријатеља,
прошли су цео кланац, стигли су све до варварских шанчева, где су им
хтели наплатити за њихов долазак и испуцати по њима своје пушке.
Тамо наставише да се боре још жешће, храбро до безумља. Тако су се
добро и вешто држали да су се, у пустој вери да је тамо њихова војска
и постепено се повлачећи пред варварима, попели на једно брдо. Кад
оно, то брдо држала је турска пешадија, тако да су упали у још већу
невољу. Морали су се и са њима упустити у борбу, да би их, на крају,
после безбројних подвига, преморене од убијања и ударања по неприја-
тељу, али и од многих рана, Балабанови људи похватали живе.

479
 Погубљење Мојсила Дебранина и других епирских
племића
Не може се ћутке прећи преко неописивог јунаштва и врлина ових
храбрих ратника. Када бих покушао набројати и описати све њихове осо-
бине и подвиге, и све што су постигли, у име Божије, за веру и домовину,
написао бих веома дугу приповест. Како томе овде није место, навешћу
вам само њихова имена. Први међу њима, вредан памћења, био је толи-
ко спомињани Мојсило Дебранин, човек који Скендербегу беше најдражи
и од највећег поверења, заповедник његове војске. Онда до њега следи
Ђурица Владанов, Скендербегов блиски рођак. Ту је и Музака Ангелинин,
Скендербегов сестрић, па Јован Музака, Јован Перлатски, Никола Бели-
ша, Ђурађ Куч и Јован Манасија. Несрећна судбина ових људи дала раз-
лога целом Епиру да тугује и јадикује више него због било чега другог
до тада. Сви они били су људи изузетних особина, и по телесној снази
и по јунаштву, као и по одличном познавању ратних вештина, страх и
трепет за мухамеданце. Толико је њихов значај био велики да се осман-
ски цар, кад је чуо да су их заробили и довели живе пред њега, обрадо-
вао и у превеликој радости изговорио ове речи:
„Сада слободно и са правом могу рећи да је Скендербег поражен, да
је његов понос уништен, да су његове снаге ослабиле и да његове храб-
рости и одважности више нема. Балабан, мој син, моје дете, једини од
мојих војсковођа који му је стао на пут, показао се као једини прави
храбри ратник! Једино га је он умео надвладати, једино су захваљујући
њему побеђени толики јунаци, једни предати оштрици мача, а остали у
ропске окове стављени!”
Тако хвалећи и величајући Балабана на сва уста, дао му је огромне
количине сребра и злата и других дарова. Поред тога, наложио му је да
окупи своје одреде, снабде их ратним материјалом и да настави поход
на Скендербега. А Скендербег, веома забринут за своје заробљене са-
борце и рођаке, брзо посла једно велико изасланство са бројним дарови-
ма и писмом за султана, усрдно га молећи да откупи од њега заробље-
нике, како и јесте ратни обичај, или да их замени за турске заробљенике
којих је имао у великом броју. Међутим, злобни тиранин, понесен својим
гневом, није марио за изасланике, већ је оним јунацима, после бројних
нанетих понижења и окрутног мучења које доликује само дивљацима,
петнаест дана гулио кожу, све док своје прослављене душе нису предали
Богу.
То гнусно мучење деловало је понижавајуће на хришћане. Сва је
епирска војска туговала и оплакивала њихову тужну судбину. Народ је
више туговао за губитком ових својих драгих сународника, него што се

480
радовао победи над непријатељем. И по кућама и по улицама туговало
се и јадиковало, и како кажу, многи су обукли кострет (грубу одећу од
козје длаке - прим. прев.) и пустили косу и браду да им расте, као знак
жалости и туге за тим врлих људима и јунацима. И сам кнез је у себи
туговао због њихове судбине. Но, огуглао на несталност среће и превар-
ну судбину, одмах је упао у непријатељску земљу и, као неко више
жељан освете него ли плена, све је пред собом уништио, све што су мач
и огањ могли збрисати са лица земље.

Други Балабанов поход на Скендербега с осамнаест

хиљада Турака
Такво стање трајало је неколико дана, током којих је Балабан успео
увећати војску на стари број од петнаест хиљада коњаника и три хиљаде
пешака. Потом се вратио у Ахају, на граници са Македонијом, и одатле
опет покушао, уобичајеним лукавством, слањем дарова и понудом прија-
тељства, да се тобож помири са Скендербегом. Кад је видео да од тога
нема ништа, да је његово претварање провидно и да су му мали изгледи
да нешто постигне оружјем, он одлучи да сав свој труд усмери на неке
тајновитије и лукавије науме, не би ли Скендербега надмудрио на неки
лепши начин.
Скендербег је са пратњом од четири хиљаде коњаника и две и по
хиљаде пешака подигао шаторе у Оронику, у Горњем Дебру, и по свим
деловима свог логора, на погодна места, поставио осматрачнице. На
једном од тих места били су неки Епирци у које је кнез имао велико
поверење, али за њих није знао да су сродници Балабанови и са њим у
договору. Како су ови покварењаци били поткупљени великим новцем,
турски вођа је, по ноћи, са целом својом војском прошао поред оних ос-
матрачница. У један час пре свитања већ се приближавао Скендербе-
говом логору, тако да га је могао изненадити и надвладати да он није
био врло опрезан. Наиме, он је посвуда по логору пролазио на своме ко-
њу, пратио шта се дешава, ишао и међу стражаре и био спреман на све
могуће претње и невоље. Тако Бог уреди да је и те ноћи обилазио логор
и из даљине препознао њихање неверничке коњице.
Ето колико значи бити опрезан и војнички послушан у рату! Каквог
ли примера обазривог и постојаног поступања! Дакле, сам кнез је своје
људе узбунио и подигао на ноге и брзо, колико се то могло у ноћној
тмини, припремио их за бој. Неколиким речима их је ободрио да у овој
ненадној прилици испуне своју дужност, те је, заједно са њима, кренуо
према Турцима. Не знајући да је Скендербег већ у налету, Балабан је
застао да се мало одмори, како би своје људе припремио за бој. Дотле,
Скендербег се с јаким одредом коњаника, најодлучнијих међу његовим
ратницима, као и одређеним бројем италијанских аркебузира, приближа-
481
вао непријатељу иза леђа. Прешавши дуж целог кланца, свом силином
кренуо је на непријатељско зачеље. Остатак војске напао је спреда, тако
да су варвари били опкољени са свих страна и приморани на борбу пре
него што су се уопште распоредили за бој. Упркос томе, борба је пот-
рајала и много је људи гинуло, нарочито међу Епирцима, због тога што
многи нису још стали у добар поредак, али и због великог броја њихових
непријатеља. На крају, како су неверници намеравали да хришћане из-
ненаде, поробе и окују, пре него ли да им се оружано супротставе, за-
почети бој био је неравноправан: Епирци су ипак ударили тако снажно
да се Турци пред њима не могоше одржати, па се дадоше у бег.
Хришћани су их гонили веома жустро, тако да нису могли одбранити
свој логор, већ су морали да га напусте и непријатељу оставе да га
оплени. Њихова погибија и узети плен били су огромни. Сам Балабан је
с веома малом пратњом, без својих застава и ствари, успео да побегне
и вест о сопственом поразу сам донесе султану. Мехмед га је дочекао
смркнутог погледа и дуго се премишљо да ли да на нови поход против
Скендербега пошаље неког другог војсковођу, с обзиром на то да је тако
малобројна војска успела да га понизи и порази – како му је приговорио
султан. После дугог саветовања, ипак је одлучио да га поново пошаље
на Епирце. За то је имао бар два озбиљна разлога: први, добро је знао
да је Скендербег смртни непријатељ Балабанов, и други, Балабан је био
пореклом Епирац и одлично је познавао све тамошње путеве и кланце
погодне за постављање заседа. Поред тога, Мехмед није знао ни за
једног бољег од њега међу бројним хиљадама одличних витезова и вој-
сковођа у целом Османском царству. Штавише, знајући склоности људи
и њихову незаситу жељу за влашћу и славом, обећао му је круну Епира,
ако успе да одстрани Скендербега.

Трећи Балабанов поход на Скендербега са двадесет

хиљада Турака
Пошто је Балабан био човек веома одлучан и бескрајно жељан славе,
а иначе беше незнатног рода и несигурне будућности, био је спреман
на све што би му донело славу и част. Стога, иако га је Скендербег два
пута потукао, врло радо је прихватио султанов налог да крене и трећи
пут, из Константинопоља, са двадесет хиљада ратника, од чега седамна-
ест хиљада коњаника. Кад је стигао у Охрид, по свом обичају послао је
кнезу епирском на дар добре и брзе коње, као и скупу украшену одежду.
При томе, понизно га је молио да не одбија његову понуду пријатељства,
коју ће му, ако треба, у сваком тренутку доказати и целог живота остати
му веран. Тако је говорио тај лукави лисац како би га, ако би Скендербег
поверовао његовим умилним речима и лажним обећањима, могао изне-
надити. По свему, чини се да он није био свестан са ким има посла, пош-
482
то је Скендербег, добро знајући за његова лукавства и преваре, поново
одбио његове дарове и презрео му лажну учтивост. И овога пута, да би
му показао колико га цени, послао му је нека земљорадничка оруђа.
Ага је цела три месеца узалуд покушавао да нешто постигне таквим
и сличним марифетлуцима. Када је схватио да му све то не вреди, од-
лучи да окуша срећу у отвореној бици, да се на бојној пољани одмери
са непријатељем који је такву прилику такође једва чекао. После јавне
молитве упућене Богу за победу и очување Епира, Скендербег је све
припремио за покрет и, да би подигао борбени дух својих људи, једне је
охрабривао кратким, упечатљивим говором, друге неким даровима, тре-
ће оружјем или коњима, богатом одеждом, новцем, и другим стварима.
Затим је у поље пред Светиградом, где је и Балабан био улогорен, извео
војску од осам хиљада коњаника и две и по хиљаде пешака, све про-
браних и одлучних ратника. Своју војску поделио је у четири одреда.
Једним је заповедао његов сестрић Гојко Стрез, други је предводио
Тануш Дукађин, трећи Музака, а он сам узео је четврти одред. Пешадију
је поставио с обе стране коњице, на крилима, и дао их је четворици ис-
кусних вођа, и то: Павлу Манасији, Манојлу Пејићу, Димитрију Белиши
и Рајану Кучу.
На сличан начин распоредио је своје одреде и турски вођа. Када су
припремљене за бој, војске су на знак својих вођа кренуле уз покличе,
храбро и са великом мржњом. Силно ударише једни на друге, на обема
странама гинули су и испуштали душу, били су гажени под коњским
копитима, али више су страдали мухамеданци. Страшно је било слушати
звекет оклопа и оружја док су ударили једни о друге, и јауке и крике
оних који су умирали на земљи. Свако ко би видео са каквим жаром су
се хришћани борили, како су секли невернике, помислио би да то нису
људи, него мноштво лавова који растржу свој плен. У збијеним редо-
вима, тако су силовито ударали на непријатеље, и такав су им страх за-
дали својом неустрашивошћу да су они били приморани да устукну.
Насупрот њима, хришћани нису одустајали, наступали су одлучно не
гледајући на опасности којима себе излажу.
Балабан кога су Епирци више пута поразили, наставио је да се бори
врло мудро и промишљено, добро пазећи да све препреке и опасности
избегне јер је око њега стајао један добар одред коњаника. Чврсто се
држао у првим редовима, подстицао уморне војнике, слао људе на место
рањених и погинулих, на све је пазио и, не штедећи се у обављању своје
дужности, показао се као одличан војсковођа и највештији ратник. И
Скендербег, кад год би видео да му одреди посустају, долазио им је у
помоћ и непрестано подржавао борбу, те када би видео да су му се људи
уморили, или да бивају надвладани, к њима би брзо долазио и улетао у
најгушће непријатељске редове. Својим присуством одолевао би силини
483
њихових налета, тако да куда год да су варвари кретали, сретали би се
са Скендербегом који им је уливао страх и обесхрабривао их више од
било чега другог. Где год се он појављивао, непријатељи би увек били
надвладани, ништа му нису могли. И Епирци и њихови непријатељи от-
ворено су и једногласно признавали да је Скендербег најхрабрији и
најбољи ратник на свету.

Скендербег у смртној опасности и његова победа у

бици
Када се у једном тренутку нашао међу мноштвом непријатеља секући
свакога ко би му се нашао на путу, коњ му задобије смртну рану, спо-
такне се преко некаквог корена, или великог стабла обореног на земљу,
тако да су пали и коњ и он. Лежао је неко време под коњем, тешко
повређеног рамена услед пада. Чинило се као да је био без свести. Тур-
ци су помислили да је мртав, па су се многи почели окупљати око њега,
не би ли му главу узели. Али, Скендербегови људи тада јурнуше, проби-
ше се кроз гужву, заштитише га својим телима и штитовима док није
дошао себи, дограбио своје оружје и попео се на другог коња. И не
мислећи на задобијену повреду, поново је кренуо у борбу, сада са још
већом неустрашивошћу и борбеним жаром него пре. На све стране ма-
шући сабљом и обарајући непријатеље, подсећао је на олују која хара
пољима.
Пошто је посекао и убио многе Турке, Скендербег се сусрете и с јед-
ним што беше на високом гласу међу Турцима, по имену Сулејман, но и
њега посече првим замахом сабље. Тим је подвигом завладао целим
бојиштем, иако је до тог трена борба била неизвесна. И тада, одједном,
необичан страх обузе све варваре, поче их издавати храброст, те више
нису могли одолевати хришћанима. У својој запрепашћености и смете-
ности, били су нападнути са свих страна, те су били приморани, како би
се спасли, да беже што су брже могли. Но, бекство им је донело још већу
невољу од борбе, јер су скоро сви изгинули по дебарским пољима. Хриш-
ћани су тако приљежно јуришали за њима и нису их пуштали све док су
видели да су под оружјем; та су поља тада била натопљена неверничком
крвљу. Довољно је рећи да су огроман плен и велика блага узели из
логора тих пагана, те да је плен раздељен свим војницима, као скромна
надокнада за њихов труд и бол због палих сабораца. А пало их је у тој
бици око три стотине, док је било много тешко рањених.

Балабан пред Мехмедом правда пораз

После тог великог подвига и победе, Скендербега је толико болело
повређено раме да је код куће морао мировати три месеца. Балабан је
успео да се извуче тако што је на свом коњу побегао до Охрида, одакле
484
је убрзо продужио у Константинопољ. Њега и његову малу пратњу,
владар је дочекао мркога погледа и веома бесан. Викао је и дуго га
прекоревао због доживљеног тешког пораза и тражио од њега да врати
животе оноликих храбрих војника у цвету младости, војника који су, по
његовом мишљењу, свесно одведени у покољ његовом кривицом и брзо-
плетошћу. Но, тај лукавац успео је да дугим префриганим говором умири
гнев султанов. Позивајући се на богове и преживеле војнике као могуће
сведоке, рекао је да је пре битке све уредио како треба и да је врло
пажљиво проучио све могућности за тај сукоб. Као сведоке, понудио је
своје војнике, да они кажу да ли је тако било, да ли су били погодни
време и место за борбу, те да ли су војници или војсковођа у својим
дужностима подбацили, једном речју, да ли је он учинио било шта пог-
решно што му је одузело победу из руку.
Сву кривицу за свој велики пораз пребацивао је на несталност среће
и непроменљиву богињу судбине у коју је веровао и која исход свакога
рата мења по своме. Ни у ком случају није хтео признати да га је кнез
епирски надмудрио и победио, ни по чему га не сматрајући бољим од
себе. Признавао је да он јесте један од најбољих и најсрећнијих ратника
на целом свету, али и да је смртник, да није непобедив, као што је по-
казао Себалија током опсаде Београда, а и он сам у бици у Вајкали, у
којој је заробио неке од његових најбољих витезова и војсковођа.
Његово изговарање оставило је на султана тако добар утисак, да га
је заиста пажљиво слушао. На крају, Балабан рече да је осмислио један
до тада некоришћен начин борбе, којим би, како је веровао, могли да
остваре лаку и сигурну победу над кнезом Епира:
„Ако је по твојој вољи, величанствени и најмоћнији царе, изабери и
одреди двојицу добрих војсковођа да воде две јаке војске које би, одво-
јене једна од друге, различитим путевима, под видом да иду некуда друг-
де, у највећој тајности отишле у Епир. Те две војске не треба да у борбу
улазе појединачно, већ да сачекају једна другу, да заједно, по договору,
изненада промене путању, опколе Епирце и истовремено их нападну. На
тај начин, и Скендербег и сви његови људи биће надвладани и посечени,
те ће рат тако бити приведен крају, а Епирци покорени.”
Мехмеду се толико свидела ова Балабанова замисао, да га је из тих
стопа овластио да све уреди како мисли да треба и тај рат приведе крају.
Дао му је и да сам изабере једног од његових војсковођа као саборца у
том подухвату, да сам одреди број потребних војника, те да, опрезно и
мудро, што пре крену за Епир. Рекао је и да ће му најдражи глас бити
ако чује да је Скендербег са својим људима отеран из Епира, те да себе
не може сматрати срећним и успешним владарем докле год је жив тај
његов непријатељ који му је нанео бројне несреће и превелику штету.

485
 Балабан четврти пут и Јакуб Арнаут први пут, с укупно
четрдесет четири хиљаде Турака крећу на Епир
У жељи да се искупи и поврати част, Балабан је окупио велики број
војника, толико велики да је Епир имао разлога да буде у великом стра-
ху. За другог војсковођу одабрао је Јакуба Арнаута, такође родом отуд,
јунака који се прославио својим ратним подвизима. Пошто је војска поде-
љена, Балабан је Јакуба упутио да крене морском обалом и да преко
Грчке и Тесалије уђе у Епир. Упозорио га је да не сме бити откривен,
нити напасти непријатеља, све док му се он са својом војском не примак-
не. Балабан је кренуо краћим путем, преко Тракије и Македоније, па је
у Епир стигао знатно пре Јакуба. Балабан је предводио војску од преко
двадесет четири хиљаде коњаника и четири хиљаде пешака, док је
Арнаут имао најмање шеснаест хиљада коњаника.
Вратимо се сада хришћанском вођи. Погледајмо најпре како се он
помно спремао за тај сусрет и какав је дочек приредио својим гостима
који су му, незвани, са великим људством долазили у посету. Чим је Ба-
лабан кренуо на пут, Скендербегу је то јављено писмима и преко ухода
раштрканих по свим областима Турчинове земље, па чак и у султановом
најближем окружењу. Стога је он одмах, у највећој могућој тајности, по-
дигао осам хиљада коњаника и четири хиљаде пешака, и са њима, добро
наоружаним и орним за борбу, чекао да се варвари појаве.
После неког времена, непријатељ је стигао на границу Епира. Епир-
ски кнез је одлучио да му крене у сусрет и окуша срећу пре но се Бала-
бану придружи Арнаут. Било је то разложно јер се не би морао истовре-
мено борити са две војске, којима можда не би могао одолети. Али Бог
Који управља свим догађајима, у Своме провиђењу побринуо се за ствар
хришћанску и Скендербегову, и није дозволио да онај који је био толико
ревностан у вери, који је свим срцем свој живот излагао опасности сва-
кога дана и који је без престанка радио на очувању хришћанске вере,
буде надмудрен и поражен.

Скендербег упада у Балабанову заседу

Пошто је прешао Тракију и Македонију, Балабан се улогорио у Вај-
кали. Када је Скендербег сазнао за то, кренуо је, потајно и под окриљем
ноћи, право ка њему. Пред собом је послао тројицу војника, најбољих
за дату им дужност, да извиде непријатељски логор и сазнају у каквом
су стању. Један од те тројице, како неки кажу, био је род Балабану, или
можда није, већ је само био покварен. Он је придобио осталу двојицу и
обећао им, у Балабаново име, велике количине сребра и злата, које
смртницима, нарочито онима који су похлепни за земаљским добрима,
лако помуте свест.
486
 Та тројица отишла су право код Балабана и открили му све намере
Скендербегове. Кнез епирски дуго их је чекао да се врате, али увидевши
да су се превише задржали, помислио је да су их непријатеља пресрели
и убили. И зато, увек спреман за борбу, кренуо је да лично провери шта
им се догодило и у каквом се стању налази непријатељ. Са собом је по-
вео само пет војника. Али Балабан, који је добро знао како размишља и
делује његов непријатељ, предосетио је да би се тако нешто могло до-
годити. Домислио је, дакле, да искористи његово сопствено оружје, не
би ли га тако надмудрио и савладао. У ту сврху одабрао је неке снажне
људе вичне јахању и рекао им да крену путем за који је веровао да ће
њиме Скендербег ићи да извиди његову војску. И није се у томе прева-
рио. Али, примичући се месту на коме му је спремљена заседа, Скендер-
бег, по обичају, у извидницу посла једног војника који ту заседу открије.
Када су неверници увидели да су разоткривени, крену на њега и нате-
рају га у бекство, у неки шумарак са друге стране планине изнад Вајкале.
У међувремену идући за тим извиђачем, Скендербег наиђе на једно
велико осушено дрво које је због старости пало на тло и препречило
пут, прескочи га, исто то учини и један од његових војника што је ишао
за њим, док се остали којима то није успело, мало задржаше. Уто се иза
њих појави она бројна турска потера. Скендербегова пратња увиде да
им једино остаје да се боре, прибише се једни уз друге и храбро се
сударише са непријатељем. Ранили су и посекли њих неколицину, да би,
на крају, и они, часно, испустили душу.
За то време, један од варвара прешао је преко оног дрвета, дао се у
потеру за Скендербегом и врло му се приближио. Кад је Скендербег ви-
део да га јури само један, окрете се према њему и брзо га обори на зем-
љу. Остали су одустали од потере.
Када се Скендербег вратио у свој логор, близу Петралбе, двадесетак
километара удаљен од непријатеља, брзо спреми своју војску да крене
на невернике. Као никада дотад, своје људе храбрио је и на све начине
подстицао да све од себе дају у борби која их управо очекује. Обећао
им је и велике награде, а рекао им је да од њега могу слободно затра-
жити све што им буде потребно, и за њих и за њихове коње. И колико
је кнез био дарежљив и спреман да им све понуди, толико више су
његови ратници показивали своју невероватну скромност: узели су, уз
велику захвалност, само оно што им је у том тренутку било најпотреб-
није.
После краћег одмора, кренули су Епирци ка непријатељу. Ишли су и
дању и ноћу, скоро да се и нису одмарали за то време, па су брзо стигли
пред кланац где је била улогорена Балабанова војска. Скендербег је свој
логор поставио на једном брду, што је, свакако, била предност у односу
на непријатеља који се налазио испод њега, у равници. Своје људе рас-
487
поредио је по планинама око те равнице, заузео је све околне пролазе
и путеве, тако да је варваре са свих страна опколио. Повремено их је
нападао са страна или иза леђа, како би их збунио и сакрио своје праве
намере.

Скендербегов говор на збору пред битку са Балабаном

Следећег дана је Скендербег сазвао збор свих племића и војсковођа,
на којем су били присутни и Тануш Топија, Захарије Гропа и Манојло Пе-
јић. Многи су мислили да би војницима требало дати да се одморе од
дугог пута и страже, док би Тануш, за то време, са својом дружином
узнемиравао непријатеља. Скендербег је био друкчијег мишљења, тра-
жио је од њих да ништа не одлажу, како не би довели себе у опасност.
Најсигурније је да се делује брзо, да се Балабанова војска порази док је
Јакуб још увек далеко и нема представу о дешавањима око Вајкале. Ако
би се чекало – говорио им је – Балабан може добити време да му Јакуб
притекне у помоћ, па ће се њихов подухват, дотле добро извођен, изја-
ловити и биће га тешко спровести у дело. Зато, најбоље је да одмах
узјашу коње и да крену у бој, да не изгубе предност стечену чињеницом
да су двојица турских вођа на њих кренули различитим путевима.
Ово је мишљење прихваћено и збор се разишао. А овако се Скен-
дербег припремио за бој. Војску је поделио у четири одреда. Један је
дао Танушу, други Захарији Гропу, а трећи Манојлу. Пешадија је била
измешана са коњаницима, а уз њих и копљанике ишли су стрелци и
аркебузири; њих је послао да започну бој. Остатком војске и својом
гардом, он је заповедао. Потом је кратким говором охрабрио своје људе:
„Браћо моја, због тога што је време кратко, а и што знате да ратујете,
нећу вам дуго говорити. Добро познајете овог непријатеља. То су само
бедни остаци оне војске која је успела избећи оштрицу вашег мача, то
су преживели губитници из битака које сте недавно добили. То нису они
рату вични Французи, нити ратоборни и храбри Италијани, које сте упр-
кос свим њиховим ратничким особинама успели да победите. Ово су
ваши робови, њихови су животи у вашој милости, њих сте и до сада увек
побеђивали. Зато одважно и храбро, да се овим подвигом окончају и
заокруже двадедесет победоносних година у биткама које сте сви ви
славно водили. Они су овде дошли присилом, вођени слепим славољуб-
љем оног сељанина од рода незнатна, Балабана јаднога који је и иначе
у немилости и Божијој и људској, и који, очајан, гледа да победом над
нама задобије славу и част и наклоност свога господара Мехмеда.
Зато, браћо, сад или никад! Сада се приводе часном крају ваши напо-
ри и проливање ваше крви. Знајте да је ово последњи покушај ваших
непријатеља! Више немају вођа који би их предводили и усудили се да
вас нападају јер сте их све поразили или побили. Сад су присиљени да
488
за вођу постављају једног од вашега рода. Али, не бојте се. Овакви
људи, они који су издали и своју земљу и Бога, црви су које нечиста
савест непрестано мори и мучи и који вам не могу никакву већу штету
нанети. Зато, јунаци, нека велика и славна дела ваших предака, а и ваши
сопствени подвизи, наоштре ваше сабље и ојачају ваш дух! Скупите
снагу и храброст и ударите на непријатеља, ударите јако, храбро јури-
шајте на ове бедне неваљалце и разбојнике, прегазите ове псе, ногом
згазите те обрезане ниткове, изгазите њихове проклете лешеве и преко
њих пређите као храбри и непобедиви ратници!”
То изговори, трубе се огласише и сви кренуше напред. Варвари су их
чекали спремни, са развијеним заставама, у поретку за битку, одлучни
да им се супротставе. Ипак, Балабан је одложио борбу, наредио је своји-
ма да се повуку, а неколицину послао да му јаве када опазе Јакуба да се
приближава. Скендербег је сматрао да му свако одлагање штети, те је
одредима који су имали задатак да започну бој наредио да крену. А он,
с остатком војске спустио се у равницу право ка непријатељском логору,
одлучан да ствар реши пре Јакубовог доласка.

Друга битка у Вајкали између Скендербега и Балабана

Скендербег је сишао пред невернички логор, а његови ратници пози-
вали су невернике и изазивали их на борбу. Али, паганин је чврсто одлу-
чио да чека. Није хтео прихватити борбу, већ је са својим људима остао
у шанцу. Што су га хришћани више изазивали и, чак, спремали да напад-
ну и сам логор, то је он био одлучнији да не излази отуд. Балабанови
војници гневни због тога што им се не дозвољава да нападну неприја-
теља, почели су бунити, толико да од беса нису знали шта ће са собом.
Беснели су не само зато што им Балабан није дао да излазе, већ и због
тога што су Епирци пред њима стајали одважно и пркосно, препуни бор-
беног жара и мржње, баш као и они, Турци.
Балабан је и даље задржавао своје војнике и одлагао сукоб што је
више могао. На крају, кад је видео да не може сузбити бес својих војника
и њихову жељу за борбом, припремио их је за битку. У прву борбену ли-
нију, наспрам Танушевог одреда, поставио је азапе, а поред њих, на ле-
вом крилу, најамнике (алофаге, витезе-луталице), вичне рату. Акинџије
је ставио насупрот одреду Захарије Гропа, док је Манојлу Пејићу суп-
ротставио јањичаре, веома снажне и издржљиве људе, навикнуте на све
недаће, не само у рату. Десним крилом је заповедао он. Поред себе имао
је снажан одред својих чувара, састављен од најискуснијих ратника у
које је имао највише поверења. Стао је са њима тачно наспрам Скендер-
бега.
И тада поче страшна и безобзирна битка између епирског јунака и
тог мухамеданца. Велико крвопролиће беше на обема странама. И један
489
и други војсковођа борили су се за пример својим војницима. И пешаци
и коњаници епирски, стари ратници Кроје, навикнути да војују уз дебар-
ске јунаке, показали су своје ратно умеће још на почетку сукоба. Невер-
ничку претходницу разбили су тако да су им све заставе на земљу обо-
рили. Борба је бивала све жешћа, с обеју страна одјекивала је урнебесна
вика. Хришћани поново кренуше у напад и још силније ударише на не-
пријатеља, и спреда и са леђа ломећи им борбени распоред. У томе,
храбрио их је Скендербегов снажни глас, у виду питања „зашто, браћо,
пожурисмо и стигосмо довде после толико дугог путовања, зар да нас
задржи исти онај вођа с истом оном војском коју смо толико пута до сада
поразили, гонили и газили?!”
Колико год се трудио да их разбије и натера у бекство, није му успе-
вало. Он тада одабра неке одреде са свог десног крила, за које му се
чинило да и нису презаузети борбом, те их посла да заобиђу бојиште,
али тако да их не виде ни непријатељи ни саборци. За то време, он је
напао на непријатељско лево крило, тако силовито и брзо да, када су се
они спремили да му се супротставе, изненада им се иза леђа појавише
и на њих ударише они које је нешто раније послао да промене положај.
Алофази и акинџије нашли су се тада под ударцима са свих страна, тако
да и азапи, скоро без отпора, беху изложени великој погибији. Ови пос-
ледњи, сада уморни и поспани, највећи део претходне ноћи провели су
ван логора похлепно трагајући за пленом, док су остали, после ноћног
стражарења и извиђања по околини, били толико изморени да су једва
држали оружје. То је лако разумети ако се зна да је то народ слабе те-
лесне снаге и да тешко поднси врућину и напоре. А сунце је тада било
у зениту, тако да су и услед врућине и услед велике жеђи били већ скоро
полумртви, лако су гинули и хришћанима падали у руке.
Балабан се у оваквим биткама много пута показао одлично, а сада се
понео још боље и достојније него икада пре. Час је подстицао људе на
борбу, а час је свој живот излагао опасности. Понекад их је терао да иду
напред, а понекад прекоревао оне који су се повлачили. Бегунце је пози-
вао да се врате, а улазио је у окршај тамо где би видео да његови
посустају држећи, тако, неизвесним исход целог сукоба.
На крају, кад је видео да је срећа наклоњена Епирцима и да неће још
дуго моћи издржати њихове нападе, повукао се из борбе. Убрзо је то
учинила и цела његова војска. Како су им редови били разбијени и вој-
ници посвуда расејани, свако је почео бежати на своју страну, преко по-
ља, у планине и шуме, како их је срећа или несрећа наводила. Неколико
њих побегло је уз свога вођу и тако избегло мач хришћански. Сви остали
варвари или су заробљени или изгинули. Све који су успели да се извуку
из борбе посекли су они који су чували пролазе у планинама, тако да од
целе Балабанове војске једва да је понеко остао жив. Тај мали број
490
преживелих могао се безбедно удаљити од бојишта јер се прочуло да
још једна непријатељска војска пристиже.

Скендербег креће у напад на Јакуба Арнаута

Тек што су хришћани напустили то место, а војници са погинулих неп-
ријатељских војника поделили плен, дође гласник кнежеве сестре Мами-
це, из Петреле, где је, зарад сигурности, била смештена са својом поро-
дицом. Обавестио је Скендербега да је Јакуб Арнаут, преко Београда,
упао у Епир са шеснаест хиљада војника, да је тамо сву земљу опусто-
шио и да се улогорио у Доњој Тирани, код реке коју тамошње станов-
ништво зове Аргилат. Тај Турчин био је пореклом Епирац, из хришћанске
породице. Турци су га отели као дете, обрезали и подучили га њиховим
сујеверјима. Био је то је човек храбар и издржљив, а у ратовима по Азији
и Грчкој, под Мехмедом, учинио је бројне подвиге. Као што је речено,
дошао је у Епир да би заједно са Балабаном напао Скендербега; то је
признао и један од његових војника кога су ухватили Мамичини људи.
Чим му је то јављено, Скендербег је одлучио да с целом својом војском
крене право ка Тирани. Пре поласка, охрабрио је своје војнике:
„Браћо моја и саборци моји добри, данас смо уз Божију помоћ и на
нашу срећу остварили памћења вредну победу против нашег главног
смртног непријатеља. У својој глупости, тај несрећник мислио је да нас
нападне и опколи са две велике војске и да нас уништи. Мислио је да на
тај начин спере са себе срамоту и избрише сећање на тешке поразе које
смо му нанели. Али сада, захваљујући Богу и вама, само је још већу сра-
моту и понижење себи нанео.
Но, ево, пре но што стигосмо да се умијемо, пресвучемо и одморимо,
ево Јакуба Арнаута. Погледајте, молим вас, како нас овај домаћин зове
на другу велику гозбу. Он би да нас прекине у нашем весељу и дођемо
њему. Пошто не жели да његови гости буду лишени добре услуге, он са
собом доводи и своју војску. Дакле, браћо моја драга, иако још нисмо
изашли из овога места, обрисали своје руке, а сабље натопљене невер-
ничком крвљу нисмо стигли да вратимо у корице, дође и Јакуб. Он нам
доноси лепе дарове, своју војску, да чините са њом шта вам је воља, да
их мало кушате или да их све прогутате.
Зато, кренимо, саборци моји, кренимо на ову гозбу и весеље на које
нас Јакуб позива и моли да дођемо. Прогутајмо посластице које нам је
спремио, а када се заситимо, остатак ћемо понети са собом. Пожуримо
и кренимо у сусрет Јакубу! Брзо ћемо га одбацити и онемогућити, у то
вас уверавам; јер то је малена војска у поређењу с овом Балабановом.
Уз то, колико видим, у вама још увек гори борбени жар и неустрашивост,
те зато немојмо оклевати.”

491
 Тек што је Скендербег завршио свој говор, његови војници почеше у
сав глас клицати тражећи да их одмах поведе на ту другу гозбу. Уверени
у успех, кренули су са заставама ка Тирани, да се сукобе са Јакубом. Зар
није за чуђење и дивљење видети како овај народ делује одважно и са-
моуверено? Тек што је једна велика опасност прошла, још увек у свежим
ранама и зноју необрисаном са чела од претходне борбе, они крећу, ра-
досно и полетно, да се сукобе са другим непријатељем, одморним и број-
нијим од себе! Истина, охрабривали су их присуство Скендербегово и
срећа која га је пратила; његова мудрост и искуство, његова снага и не-
победивост. Такође, свакодневне вежбе и учешће у честим ратовима,
знатно су увећавали њихову самопузданост. Осим тога, нису имали ни-
каква разлога да страхују од турске војске коју су толико пута побеђи-
вали. Ипак, као хришћанин, судећи по ономе што се догађало, искрено
верујем да су њихова одлучност и борбеност, биле право Божије чудо.

Јакуб Арнаут гине у бици са Скендербегом

Вратимо се нашој приповести. Када је Арнаут сазнао да Скендербег
долази к њему, покупио је своје ствари и кренуо, још увек не знајући
шта се догодило са његовим саборцем. Повукао се у најдаље крајеве у
Тирани, близу једног брда на којем је смештено неко село звано Касар,
по његовој оцени најсигурније за постављање логора. Скендербег је у
међувремено пристигао у место које је Јакуб недавно напустио. Тога
дана мировало се у оба логора, с тим што је Скендербег провео целу ту
ноћ у премишљању да ли ће Јакуб са својом војском напустити и то мес-
то ако некако сазна за пораз Балабанове војске. Стога, наредио је да се
запрече сви путеви и пролази. Следећег јутра, чим је грануло сунце,
Скендербег је са војском, врло опрезно и уверен у победу, кренуо право
ка Јакубу. Војници су у свом пртљагу понели главе погинулих Турака и
њихове заставе, узете после победе над Балабаном, само због тога да
би их бацили пред шаторе тих неверника. Повели су са собом и неке за-
робљене Турке, у ланцима.
Када је то Арнаут видео, обузет жалошћу и болом због те неочеки-
ване несреће, узвикнуо је да признаје пораз Османлијин и непобедивост
Скендербегову.
Скендербег је тада послао петсто људи да изазову Јакуба на борбу,
али да не улазе у сукоб, већ да се, ако изађе на њих, повуку у добром
поретку. Тако и би. Јакуб подели своју војску на три дела и с њима крете
за епирским коњаницима којима Скендербег даде знак да се окрену и
ударе на непријатеља. Без оклеваља, и он је кренуо за њима, те заједно
дочекаше налет ових пагана. И отпоче тежак бој. На самом почетку, на
обема странама изгинуше многи храбри ратници који су са једнаким
жаром ударали једни на друге, тако да је битка подуго била неизвесна.
492
Ипак, Скендербегов уобичајени начин борбе допринео је да се скоб при-
веде крају јер је све било готово кад је Јакуб погинуо. Скендербег је,
заправо, све време мотрио на њега, да би се, у једном тренутку, голом
силом пробио кроз редове непријатеља, копљем га напао и првим удар-
цем пробио му врат. Кад је Јакуб пао на земљу, његови војници разбе-
жаше се што су брже могли. Они са најбржим коњима имали су највише
среће. Нико није гледао на саборца, пријатеља или брата, свако је гле-
дао да спасе барем себе.
Потера за њима трајала је дуго. Многи су у том паничном бекству би-
ли предати оштрици мача, а небројено их је ухваћено живо. После су и
њих побили, као одмазду због варварских окрутности које су Турци не-
давно, под Мехмедовим предводништвом, починили над њиховом бра-
ћом и сународницима. Оно Турака што је умакло војничкој потери, пало
је у руке сељанима и тамо изгубише главе.
Никада као тада није се догодило да Скендербег у једном рату побије
толико безбожника као овога пута, против две војске у врло кратком
временском размаку. Несрећним крајем двојице војсковођа – један је
побегао без војске, а други погинуо, с њим и његова војска – чинило се
да је сада у потпуности био освећен онај пораз код Београда. Укупно је
погинуло двадесет четири хиљаде неверника, а заробљено шест хиљада,
уз огроман ратни плен, нарочито у злату и сребру. Поред тога, ослобо-
ђено је око четири хиљаде хришћана које су Турци заробили током
својих пљачки по пољима. Њихово ослобођење донело је житељима
онога подручја какву-такву утеху након губитака доживљених у кланцу
Вајкале.
И хришћани су у те две битке имали губитака. Око хиљаду их је стра-
дало, а остали су били толико изморени убијањем и сечом Турака да
Скендербег није имао жељу да јури Балабана. Наиме, према једном из-
вештају, када је следећег јутра сазнао како се Балабан извукао са једним
јединим малим одредом коњаника, без иједне заставе, и да их било лако
напасти и уништити, он је одговорио: „Нека их; пошто смо остали по-
бедници на бојишту, нека остане неко од њих да пренесе вест о њиховој
несрећи и пропасти, а нашој победи и снази.”

Стање у Кроји пре и након Скендербегове победе

Када се све завршило, Скендербег је отишао у Кроју. Тамо га нису
дочекали јер није био послат гласник да јави за победу и најави његов
долазак. Ипак, када је стигао, настало је неописиво весеље. Тешко је
описати расположење које су Кројани показали. Прво су били у великом
страху јер нису знали како је битка окончана. Када су чули за победу,
почели су се веселити јер им је то донело велику утеху. До тада, за све
време од одласка Скендербеговог у бој, нико од градских старешина није
493
напуштао скупштину, нити су људи одлазили са трга. Њихове жене, када
нису имале друга посла, нису престајале молити се Богу. Како су већ
подуго сви они били у страху и стрепели у неизвесности, било им је
тешко да поверују у вест коју су чули. Наиме, када су од двојице Дебрана
који су се из битке враћали на епирску границу, чули да је непријатељ
поражен, Кројани су то чули, али им није допирало до свести. То им је
деловало немогуће, као вест превише добра да би била истинита. Уз то,
нису имали много поверења у тај извештај, пошто је он стигао два дана
пре завршетка рата.
После тога је Тануш послао писмо и најавио долазак Дебрана. Док је
писмо ношено преко трга, таква је гужва настала да доносилац писма
није могао да прође до скупштине. Са свих страна су га вукли и, намерни
да одмах сазнају шта се збило на бојишту, тражили су да се писмо
прочита на тргу, пред свима. Када је писмо прочитано у скупштини,
свако је вест схватао на свој начин. Једни су били презадовољни и ра-
довали се, други нису ни реч поверовали све док се Тануш није појавио.
Тек тада се сав народ окупио, и старо и младо, журно су кренули да га
сретну. Два и по километра изван капија била је дуга колона оних који
су желели да из прве руке чују вест о победи.
Видели су Тануша и са свих га страна окружили. С том бучном и пот-
пуно неуређеном масом некако је успео да стигне до градског трга, где
су једни њега, а други његове пратиоце испитивали какво је стање и
какве им вести доноси. А када су од њих добили поуздану вест да су обе
непријатељске војске поражене, да је један од њихових војсковођа по-
гинуо, да је епирска војска добро прошла и да су њихов кнез и његове
војсковође добро, сви су почели да се радују и веселе. Нису хтели отићи
кућама ни кад је Тануш отишао у скупштинску зграду, већ су ушли унут-
ра и угурали се међу посланике. После је писмо прочитано пред скуп-
штином. Тануш је нешто подробније описао цео поход, после чега је
настало весеље какво се ретко виђа.
Неки су ишли у храмове да захвале Богу, док је највише њих пожури-
ло кућама да радосне вести јаве својим укућанима. Посланици су јавним
прогласом сазвали тродневну молитвену поворку због победе и за сре-
ћан повратак Скендербега и његове војске. Исто је учинила и Скендер-
бегова жена са својим саветницима, и сви остали одреда. За све то време
цркве су биле пуне народа, и мушкараца и жена. Старије жене, лепо
одевене жене и са дечицом, понизно и радосна срца упућивале су бла-
годарност Божијем Величанству, баш као да је њихов непријатељ био
потпуно поражен и уништен, рат окончан, а том победоме обезбеђен си-
гуран и вечан мир њиховом граду.

494
 Скендербегов упад у турске земље и прослава победе
у Кроји
По свршетку тих збивања пропраћених великом посвећеношћу вери,
Скендербег је упао у непријатељеву земљу, дубоко у њену унутрашњост.
Био му је циљ да варваре престраши, тако да је све предао огњу и мачу,
а цео тај простор испунио је крвљу и страхом. Ни на какав отпор није
наилазио, те је отуд однео огроман плен. А онда, по обичају, оставио је
на граници један јак одред, вратио се у Кроју и, уз велико народно весе-
ље, неколико дана славио победу. О свему томе, разаслао је писма и
гласнике ка бројним хришћанским владарима, послао им предивне даро-
ве од узетог плена, добре коње, ратну опрему, робове, богат намештај
и разне ретке и вредне предмете. После свега, распустио је своју војску.
Та је година, дакле, била пуна великих и памћења вредних победа,
као и радости и славља међу Епирцима.

495
 Дванаесто поглавље

Мехмед сазива сабор и припрема поход на Скендербега

Глас о страдању Балабанове и Јакубове војске проширила се неверо-
ватном брзином и, као на крилима, стигла до ушију Османлијиних. Њего-
во срце испуни се превеликом тугом и обузеше га црне мисли. У неопи-
сивој бојазни да ће му, после толиких победа и сталних успеха, срећа
окренути леђа и стати на страну његовог најљућег непријатеља, почео
се понашати чудно. Неодлучан и збуњен, сазвао је тада своје војсковође
и саветнике да се с њима договори шта даље да се ради.
Када су се сви окупили, тиранин је, у неизмерном бесу, најпогрднијим
речима почео говорити о Скендербегу:
„Браћо моја драга, знате да никада нисам штедео себе нити избегавао
опасности, да никад нисам марио за своју сигурност и живот. Држао сам
се тако зарад вере нашега пророка, ради увећања славе османскога цар-
ства, ради вас и ваших породица, зарад мира и благостања наше држа-
ве. У свим походима, а у многима од њих и сам сам учествовао или их
предводио, срећа је увек била на нашој страни. Овога пута, не знам шта
о томе рећи, није било тако. Када ми падну на ум толике неславне поги-
бије наших добрих војсковођа, не знам шта да кажем о тој безначајној
епирској земљи и о том безвредном кнезу Скендербегу. Не знам како то
објаснити, осим ако неки демон или анђео оног отпадника, издајице и
побуњеника, не стоји на његовој страни и бори се за њега, демон јачи
од свих који му се супротстављају.
Очито је да ова невоља изискује велику силу и чврсту руку неког вође
којег срећа више служи од осталих. Зато сам одлучио, браћо, да је најбо-
ље да лично кренем у рат и цео поход на Епир преузмем у сопствене ру-
ке, уз много боље припреме и са много већом војском од оне коју је мој
отац Мурат имао када га је, у своје време, напао. Сада ће она побегуља
и издајица Скендербег видети да није исто борити се са једним агом, па-
шом, или санџак-бегом, као када се појави величанство самог цара, нај-
моћнијег и најуспешнијег владара који ће сву силу своје војске сручити
на њега, тако да ће и главу изгубити.
496
 Смрт нашег славног оца није сасвим поништила част оног похода то-
ком којег је он испустио своју душу. Тадашњу епирску победу не треба
приписивати врлини и снази оног роба и његових хришћана, већ само
царевој старости и оронулости. То ће се исто ускоро догодити и самом
Скендербегу, видећете. Он је сада остарео и срећа ће га убрзо напусти-
ти. Нестаће живост његовог духа и напустиће га снага у његовим удови-
ма, тако да ће на крају поклекнути. По природи ствари, срећа прати оне
који су у пуној младалачкој снази и жељни подвига, а напушта их када
им се некада узаврела крв почне хладити и ум слабити. Зато, не сумњам
да ћу за тили час потући тог бедног хришћанина и његове поданике осо-
кољене бројним успешним похарама по Македонији и тлачењем мојих
поданика. Ако ми падне у руке, изложићу га најстрашнијим мукама јер
он је извор свих зала и покварености. Та хидра, то чудовиште и узрочник
свих недаћа, осим што је допринео смрти мог оца, он је изазваo, до крај-
њих граница, мој праведни гнев и жељу за осветом.
Но, нека га још мало, нека безумник ужива у својој земљи и у својој
беди, док му то још увек судбина дозвољава. Неће то дуго трајати јер
ћу му ускоро доћи и донети коначну пропаст и уништење. Стога, да прво
кренемо ка Кроји, престоници те земље, са тако великом војском да се
пред њом неће моћи одржати. А када будемо освојили Кроју, сва остала
места и утврђења брзо ћемо покорити.”
Када је Мехмед завршио говор, све војсковође и везири једногласно
подржаше његове речи. Одмах је по свим земљама под турском влашћу
обзнањено да се пријаве сви људи способни да носе оружје. И тако се
почела сакупљати безбројна војска. Истовремено, обезбеђиване су и за-
лихе оружја, опсадних справа и друге потребне ствари за овај поход.
Када је све било припремљено, турски цар је поносно и гордо крену пут
Епира.
Како су Скендербегу његови обавештајци и уходе брзо јавили о свим
тим дешавањима, и он је сазвао збор свих својих племића и браће. Поз-
вао је и драчког архиепископа Павла Анђела, са којим се и иначе насамо
саветовао. Њима се придружио и Јосафат Барбаро, изасланик Венеције
(неки кажу да је он био адмирал или провидур), човек разложан, врло
искусан, ревностан хришћанин. Као и архиепископ, и он се ретко одвајао
од кнеза епирског. На збору је једногласно одлучено да се у све градове
и тврђаве поставе добре и одане посаде, те да се обезбеде залихе хране
и свега другог што је неопходно, нарочито у Кроји, главном бедему и
узданици Епира. Тамо је постављен довољан број одлучних и њему ода-
них италијанских војника и Епираца. Између тих Италијана, за управника
града одабран је Валтазар Пердући, цењен по мудрости, разборитости
и одлучности.

497
 Мехмедов покушај да Скедербега убије на превару
Пре но што наставим даље, потребно је да опишем једну заверу коју
је осмислио препредени Османлија. Колико је тајновито и са злом наме-
ром била осмишљена, толико је чудесније била откривена и отклоњена.
Турци скоро да нису могли поверовати како је Скендербег успео да ту
замку избегне. Само им је остало да се диве ономе кога су из дна душе
мрзели.
Видевши колику је славу и углед стекао кнез епирски, и колико је и
сам помен његовог имена изазивао страх код мухамеданаца, турски цар
се плашио да због тога, и досадашње непобедивости Епираца, његови
сопствени поданици не устану против њега и подигну побуну, да се не
дигну на оружје, убију га или протерају из земље, а да на царски престо
поставе њега, Скендербега. Мехмед је добро знао колико је због своје
препознатљиве окрутности постао мрзак целом народу, те да таква ок-
рутност није оно што обезбеђује дугу и успешну владавину. Напротив,
знао је да милост и праведност представљају чврсте стубове сваке држа-
ве и царства.
Стога, када већ није могао да Скендербега надвлада силом, одлучио
је да то учини на превару. Наиме, како владари и господа никада у пр-
љаве послове не уплићу своје руке, цар је упослио двојицу одличних
познавалаца многих језика, дао им небројена блага, уз обећање да ће
им свакога дана давати још и више и учинити их богатим. Пошто их је
тако поткупио, послао их је Скендербегу, под видом да су избеглице које
су дошле да прихвате хришћанску веру и да му служе. Требало је да га
својом наводном невољом наведу да им се смилује и прими у службу, да
се тобож покрсте и да га, када стекну његову милост и поверење, убију
или отрују.
Та два бедника убрзо су дошла пред Скендербега и исказала своју
жељу. Најпре су одведени да се крсте, после чега им је, зарад сваке си-
гурности, речено да сачекају Скендербега. Божијом промишљу би тада
откривена њихова завера и би сачуван живот овог доброг кнеза и верног
слуге Христовог. Догодило се, наиме, да она двојица сама разоткрију
свој ђаволски наум, тако што се наједном, највероватније због тога што
попише мало више вина, грдно посвађаше између себе. Најпре су разме-
њивали најпогрдније речи, да би на крају почели да се оптужују и један
другом да пребацују како их је Мехмед послао да отрују Скендербега.
Тада их домаћини ухватише и присилише да све признају. Потом их од-
ведоше на вешала, да плате по својим заслугама.

498
 Балабан са осамдесет хиљада људи опседа Кроју
Вратимо се сада нашој приповести. Недуго пошто су сва места и
утврђења у Епиру била добро снабдевена свим потребним залихама, са
свих страна почели су стизати гласови о доласку Мехмедовом са двеста
хиљада људи. Говорило се да ће ускоро стићи пред Кроју, што је потвр-
ђено уласком у Епир његове лаке коњице и претходнице. Пуна два дана
они су крстарили земљом и све предавали мачу и огњу. После тога, дру-
гога часа увече, војска је стигла пред град и опколила га са свих страна.
Предводио их је Балабан Бадера. Било је осамдесет хиљада добро одаб-
раних коњаника. И док су подизали логор, долазило је до окршаја са
Кројанима који су, са променљивом срећом, повремено излетали из гра-
да.
И док је трајало то испробавање, пред Кроју је стигао и султан са
главнином војске. Пре но што је кренуо да освоји град, старешинама
града је, по ратном обичају, изнео услове за предају Они су му одгово-
рили како и доликује одлучним људима: пре ће дозволити да буду рас-
тргнути на комаде но што ће било шта урадити на своју срамоту, прек-
ршити завет који су дали Богу и своме кнезу и окаљати част и углед сте-
чен под његовом руком. После тога су из својих мускета и аркебуза при-
пуцали ка њима, као упозорење да се не приближују. Истовремено, уз
громке покличе излетали су из града, јуришали на невернике и многе
Турке побили. У град су се враћали радосни, носећи главе повећег броја
побијених непријатеља.

Мехмед на превару заузима Кидну и враћа се у

Константинопољ
Мехмеда обузе гнев због таквих њихових испада и нареди да се одмах
поставе топови и отпочне гађање зидина. А донео је обиље материјала
за прављење топова и других справа свих величина, као и људе веште
за њихову израду. Тим справама намеравао је да напада Кроју, не би ли
њену одбрану и њене житеље натерао да другу песму певају. Али, Скен-
дербег се са својом војском свакодневно појављивао посвуда, на плани-
нама и по другим местима. Непрестано је угрожавао непријатеља, није
му дао ни мира ни прилике да се мало одмори и предахне. Дању и ноћу,
без престанка, са свих их је страна салетао, час нападајући њихове снаб-
деваче храном, час упадајући у њихов логор. Попут планинске реке на-
бујале од непрестаних киша, која се силовито обрушава својим стрмим
коритом и носи и уништава све што јој стоји на путу, тако се и Скендер-
бег силовито и у гневу сручио на Турке са свих страна, многе предао ма-
чу, а осталима големе недаће задао. Када је схватио да се опасност сва-
ким даном све више повећава, не само по војнике већ и за њега самог,
499
Османлији је постало јасно да од овога похода неће имати користи, нити
ће успети да увећа своју војничку част. Пошто је у таквим условима било
немогуће држати опсаду, он одлучи да се врати у Константинопољ, а да
опсаду настави Балабан, с осамнаест хиљада коњаника и пет хиљада
пешака, као и осам веома угледних санџак-бегова, стављених под њего-
ву команду, са по седам хиљада добрих и снажних ратника. Када је све
то уредио, Мехмед покупи своје ствари и током ноћи, са својом пратњом,
срамно оде на дуг пут у Константинопољ.
Да не би испало како овим повлачењем каља свој углед, потрудио се
да ипак почини неки подвиг по коме тај поход може бити упамћен. Док
је пролазио земљом, изненада је напао људе у месту званом Кидна, у
Хаонији. Учинио је то тако што је поткупио два епирска војника обећа-
вајући им велике почасти и чинове. Наиме, рекао им је да својима у
Кидни кажу да долазе из Кроје и доносе вести о јадном и тешком стању
у земљи. Кад је већ тако, они не треба да пружају отпор турском цару
јер ће настрадати. Рекоше још да ни Скендербег није смео да се појави
пред Османлијом и његовом страшном војском, већ је напустио Епир.
Како многи верују, Кројани ће се, пошто су остали без помоћи и изгубили
наду, ускоро предати Балабану који држи град под тешком опсадом. Дот-
ле, Мехмед је са делом своје војске отишао од Кроје да покори остатак
земље. Како скоро ниједно место у Епиру није остало ван његове власти,
и Кидна треба да крене примером осталих. Треба, дакле, да и она иско-
ристи наклоност и милост цареву и преда се добровољно, како не би ис-
кусила муке и тешко ропство намењено онима који пружају отпор.
Ови препредењаци били су толико уверљиви да су успели да у своју
причу убеде онај јадан и наиван народ; познато је да се људи поводе за
онима које сматрају јачим и верују да ће победити. Тако су се ови нес-
рећници, на први султанов позив и његова примамљива обећања о пуној
слободи и сигурности њихових живота и свих добара, добровољно пре-
дали јер су их преварили они лажљиви Синони. (Синон, симбол издаје и
преваре, лик из Хомеровог епа, преварио је Тројанце да унесу „тројан-
ског коња” у Троју, и тако узроковао пропаст града - прим. прев.).
Поверовали су Турчину, иако познатом по кривоклетству, неверству
и безбожности, те је осам хиљада њих, без жена и деце, било извргнуто
најстрашнијим окрутностима. Тако је тај тиранин искалио бес проливају-
ћи крв невиних јер отров своје злобе и мржње није могао избљувати на
опрезног и на све спремног Скендербега. Без икакве сумње, бес владара
увек је велик и страшан, као олово тежак, како кажу.

500
 Скендербег од својих суседа тражи помоћ ради
ослобођења Кроје
И тако је Мехмед напустио Епир окупан крвљу невиних. Оставио је
Балабана да, са великом војничком силом, настави опсаду Кроје и њене
становнике изнурује глађу и другим недаћама, све док се не буду преда-
ли и пришли им са конопом око врата. Појава тако великог броја непри-
јатеља у Епиру тиштила је Скендербегово срце. Нарочито му је сметало
што се Балабан, једна ништарија чији су родитељи и даљи преци били
слуге у породици Кастриот, војник кога је у боју победио више пута,
усудио да поново дође у Епир и започиње нови рат. Из тог разлога жарко
је желео да га порази и да га, ако буде могао, ухвати. У том тренутку
није било начина да то изведе, нарочито после губитка Кидне у којој је
живео велики број добрих и храбрих његових војника. Стога, по нагово-
ру својих пријатеља и војсковођа, он је одлучио да пошаље писма и
гласнике свим владарима из суседства, да стану у одбрану Епира и оте-
рају невернике испод Кроје.
И послао је људе брзе и веште да укажу са каквом је и коликом окрут-
ношћу Мехмед кренуо да уништи Христово име и следбенике Његове
свете вере. Да их подсете како тај паклени створ - чији су преци опус-
тошили сву Азију и, потом, у Европи, преварама и разним злочинима
подјармили и уништили толике хришћанске владаре - наставља да се
креће утрвеним путом: покорио је Грке, Трибале, Словене и Мађаре, а
сада је све своје снаге и сву своју моћ окренуо на њега и његов народ,
као последње остатке хришћанства, не би ли отров своје мржње и гнева
искалио над њима, као што је недавно учинио према Хаонцима, његовим
поданицима, када је прекршио дату им реч и мачу предао осам хиљада
мушкараца. Да су они остали живи, не би морао тражити помоћ од савез-
ника и суседа да Балабана отера од Кроје. Још је требало да их подсете
како у претходним ратовима, у којима је побеђивао, није морао ниједан-
пут да тражи њихову војну потпору, већ је сам, са својим људима, уз
Божију помоћ, успешно одолевао заједничком непријатељу и увек га
побеђивао. Његови Епирци су против неверника несебично лили крв, а
многи од његових најбољих и најхрабријих ратника погинули су у борби,
или тешко рањени, или заробљени. Има ли се све то у виду, разумљиво
је што му је земља, после толико битака и сталног вишегодишњег рато-
вања, остала без довољно људства да може одолети неверницима.
Овакве речи лако су убедиле највећи број савезнике да га послушају,
али је код неких морао и лично отићи, не би ли их својим ставом и својим
врлинама уверио у оно што тражи. На крају, сви су му се заклели на
верност, начинили савез и обећали да ће својим животима помоћи ње-
гову борбу са непријатељем. И, заиста, од тог трена почели су да му
501
помажу у свему, одлучније него икада пре. Ипак, кнез Епира знајући да
се пред Кројом налазе вешти и храбри турски ратници и да су се добро
ушанчили на планини, сматрао је да их, без великих тешкоћа, располо-
живим снагама неће моћи отуд отерати. Пошто се посаветовао са драч-
ким архиепископом и венецијанским изаслаником, заповедништво над
војском препустио је Танушу, а он је потајно, прерушен, напустио Епир
и отишао у Италију код папе, да затражи помоћ од тамошњих хришћана.

Скендербег од папе Пија Другог тражи помоћ за рат

против Турака
Допустите ми да сада кажем коју реч о овом Скендербеговом путова-
њу и да мало одлутам од наше приповести. Реците, зар није жалосно
што је један тако велики кнез, посвећен Богу и добру свих хришћана, о
чијим се победама прича по целом свету, који је одбио примирје и през-
рео и најкраћи прекид рата с оним моћним турским царем, и који је на
молбе папе и великих хришћанских владара Европе одмах дошао преко
мора у Италију са јаком војском да би помогао Италијанима, кажем, зар
није за жаљење што је сада, као какав сиромах и избеглица, морао да
оде из своје земље препуне неверника, да под старост напусти своју
земљу и свој престони град под опсадом, и моли и тражи помоћ у туђи-
ни? О, нестална славо овог света! О, непостојана људска срећо! Лажне
ли среће! Та, хришћани, где су вам очи? Где вам је савест? Шта вам је
дужност? Шта вам је чинити? Бог вам посла једног овако племенитог,
верног и ревносног вођу, а ви, зар не треба, макар на тренутак, да одус-
танете од својих несрећних подела и проклетих сукоба? Зар није ваша
света дужност да кренете за овим великим јунаком и да, под његовим
срећним вођством и његовом непобедивом руком, удруженим војскама
протерате из Европе ту проклету неверу Мухамедову и оног крвожедног
вука који је прогутао свето стадо Христово? Зар вам служи на част и зар
вам ваша вера допушта да не пружите помоћ епирском кнезу, великом
и неупоредивом, побожном и ревносном вођи, који је дошао у саме ваше
домове и до ваших врата да вас потражи? Ето на шта га његова несрећа
присили, а ваша срца осташе хладна.
Ево, да видимо шта се даље догађало и какву је корист имао од тог
путовања.
Када је Скендербег стигао у Рим, папа и Свети Синод знајући за славу
његовог имена и његова велика дела, лепо су га дочекали и примили.
Он је тада, пред папом, његовим кардиналима и целим Синодом, одржао
упечатљив говор:
„Жалост ме тишти јер турски цар, попут својих предака, свакога дана
напада на Христово стадо, гони га и убија. Незадовољан толиким убис-
твима, пљачкама и паљењем насеља по Азији и Европи, којима је зага-
502
дио сву земљу, сада је свом снагом кренуо да уништи мене и мој народ,
нашу малу земљу која једина и последња остаде да искуси његову окрут-
ност.
Дуготрајно ратовање и бројне битке исцрпли су нас потпуно. Сада
смо на измаку снаге, толико да нема више места на нашем телу који би
могао примити иједну рану. У нама више нема крви која се може проли-
вати за добро целог хришћанства. Стога, ако ваша милост не предузме
нешто, без одлагања, да се спречи та невоља, Епир ће заувек нестати.
То је разлог која ме доводи к вама. За собом сам оставио пожар да се
шири у мом дому, а непријатељ не само да је похарао и опустошио сву
моју земљу, већ је побио многе и поробио мој народ. Кроју, бедем моје
кнежевине, држи под опсадом и неће отићи док је не претвори у турски
посед. Сумњам да ћемо се одбранити ако нам ви својом војном силом не
помогнете.
Зато, док још има времена, достојни скупе, молим вас, помозите ми
да сузбијемо његово насиље и зауставимо његов нарасли гнев који пре-
ти не само хришћанском свету, већ и самим темељима наше вере. Он је
над хришћанима исказао све могуће врсте недела и злочина који се могу
замислити, али не и описати. Чак и да покушам описати неки од тих зло-
чина, вама би било тешко слушати о томе. Не видите ли да то није само
глас о долазећој опасности, већ стварност најстрашније пропасти и нес-
реће? Не видите ли како је овај славољубиви владар већ освојио два
хришћанска царства. Највећи део Азије ставио је под ропски јарам, све
је Грке покорио и скоро уништио, Трибале, Рашане и Трачане ставио је
под своју власт, Склавонију је покорио, Мореја је пала у ропство, скоро
сва Македонија и Епир спаљени су и опустошени. Зар не видите колико
је кнезова и војсковођа из Македоније и Грчке страдало? Нисте ли чули
колико су ратова и битака водили моји преци против тог кривоклетног
и безбожног народа и како сам и ја после њих наставио ратовати. Ни
један једини дан и ниједан трен мира немам, већ двадесет година без
престанка ратујем и крв лијем против тог несветог рода, највише против
ове страшне звери, званог Мехмед, који је толико зла и недаћа нанео
мојој земљи да немам другог избора него да му је препустим.
Све време до сада пружао сам отпор и супротстављао му се и скоро
увек сам, уз Божију помоћ, излазио као победник. Али сада, исцрпљени
толиким недаћама, прошлим и садашњим, изморени толиким биткама,
остали без толиких великих војсковођа и ратника, немамо више среће
која нас је пратила. Остали су нам само наше јуначко срце и посвећене
душе. Онај дивљи Скит још више је ојачао и увећао своје царство –
можда је то због наших грехова – и постао је толико моћан да се то не
може замислити. Стога, молим вас да нам пружите помоћ. Молим вас да
све предузмете не бих ли могао одолети ратној олуји и, уз мање опаснос-
503
ти по свој живот, издржати све невоље. Ако вас лична несрећа овог рат-
ника неће покренути и ако вас његове невоље не дотичу, онда бар због
опасности по сав хришћански свет учините нешто да спречите његову
пропаст.
Има ли ишта горе од турског ропства? Шта се горе хришћанској души
може догодити него да види своју децу, део вечне заједнице верних,
како се одвајају од Њега и одвратним Мухамедовим богохулностима уче
да постану отворени и окрутни непријатељи Христови, да заподену рат
против небеса и тако погину најгором смрћу и вечним проклетством? Да
ли има ишта горе и жалосније него видети сопствену децу, из наших
тела произашлих, да постану наши непријатељи, убице и уништитељи?
Свакако да је робовање хришћанских душа теже од саме смрти.”
Скендербегов говор сви су помно саслушали и подржали оно што су
чули. Сви су се сложили да је њиховој хришћанској браћи неопходно
што пре послати помоћ и да се не сме дозволити да једну тако племениту
земљу и њен врли народ прогута и уништи тако окрутан и крвожедан
непријатељ. Али, од тих лепих речи и бројних обећања на крају не би
ништа, као дим су испарила. Који је разлог томе био, не знам, али се
Скендербег отуд вратио врло брзо. Са собом је повео веома мали број
папиних људи. Иако је папа Пије Други рођен у Венецији, са којом је
Скендербег био у добрим односима и у савезу, уопште није био накло-
њен његовој земљи.

Скендербегов повратак из Рима без помоћи хришћана

Три хиљаде круна дато је Скендербеговом благајнику Димитрију
Франку, једном од наугледнијих старешина града Дриваста, рођаку драч-
ког архиепископа. То је била сва помоћ коју је Скендербег добио у Риму.
Ипак, то га нимало није потресло, нити се он љутио на такав јадан ода-
зив, само је захвалио Богу и вратио се у своју земљу. Мислио је да оде
и до Венеције, али кад је промислио мало боље, разабрао је да то не би
било мудро јер му је кнежевина била у тешком стању. Стога, тамо је
послао свог изасланика да Скупштину обавести о неуспелом боравку у
Риму и да њу убеди да му пошаљу помоћ. Ту је помоћ касније и добио,
као што ћете видети.
Путујући ка Епиру, Скендербег је најпре свратио у Скадар којим је
управљао споменути Јосафат Барбаро. Тамо му се придружио велики
број људи, међу њима и венецијански поданици. Кнежеви Епира, Маке-
доније, Склавоније и Далмације, сви из савеза, нису пропустили да своје
снаге пошаљу Скендербегу. Пришли су му и јуначка браћа Лека и Никола
Дукађин са по четиристо коњаника и пешака, највештијих и најискус-
нијих ратника, као и петсто италијанских пешака, под платом Скадра,
односно Венеције. Дошло је и хиљаду коњаника и три хиљаде пешака
504
из Скадра, Дриваста, Бара, Љеша и Драча, тако да их на крају било
укупно тринаест хиљада и четиристо. Сви они састали су се на договоре-
ном месту, где их је Скендербег поделио у два одреда: Један одред по-
верен је Леки Дукађину, а други – Николи Монети, угледном војводи и
управнику Скадра.
Договорено је да ови одреди крену од Љеша, преко поља Фарсалије
и шуме Јониме, и ударе на непријатеља са те стране, а да кнез епирски
са својим коњаницима и пешацима крене ка планини Крујни и отуд удари
на Балабана који се тамо ушанчио и утврдио. Али, пре него што и ја
кренем за хришћанима, мислим да не би било згорег описати место у
којем се утврдио овај мухамеданац, како бисте имали јаснију слику о
целом догађају.
Већ сам рекао да се Кроја налази у Епиру, у пољима Ематије, то јест
Фарсалије, а смештена је на ободу једне високе планине, са свих страна
стрме. Само на једном месту нема те стрмине, али му је ипак веома
тешко прићи; оно је одсечено од планине Кројне која се простире све
до изнад града, као да над њим виси. Између тврђаве Кроје и планине
(која се после једне низбрдице рачва у више мањих брда) налази се
дубока провалија. Балабан је са главнином своје војске запосео планину
Кројну, тамо сместио свој логор, добро га утврдио, те је одатле држао
град под врло тешком опсадом.

Заробљавање Балабановог брата и синовца

Вратимо се сада нашима. Пошто су поделили војску у одреде и дого-
ворили се шта да чине, Скендербег је први кренуо да удари на непри-
јатеља. Када је дошао на речену планину, јавили су му да Балабанов
брат Јоним долази у помоћ са већим бројем Турака и да је већ прешао
бугарске планине. Чим је то чуо, Скендербег му је с одабраним ратници-
ма одлучно кренуо у сусрет (осталима је рекао да мирују до његовог
повратка), изненада га напао, брзо га потукао, њега и његовог сина
Хедера заробио, а затим се, овенчан победом, исте ноћи вратио својима.
Следећег јутра показао је Балабану његовог брата и синовца везане.
Потом је незадрживо напао омањи турски логор постављен на врху
планине, растурио га, заузео то место, усталио се тамо и то јавио својим
савезницима. Балабан није могао веровати како су се хришћани тако
изненада појавили у његовој близини, такорећи изнад његове главе, у
положају да га надвладају. Његови људи су се толико узнемирили да их
је морао охрабривати и убеђивати да ће, ако пожуре, сигурно заузети
град и тако обезбедити себи заштиту. Уколико би се десило да у томе
не успеју, онда ће напустити Кроју јер би даља опсада однела много
жртава. Утолико пре што је непријатељ већ врло близу, а Скендербег је
његовог брата држао заробљеног.
505
 Погибија Балабана Бадере пред Кројом
Балабан је стога кренуо са војском на град, појавио се пред зидинама
и чак је стигао до капије. Затражио је од Кројана да му се предају. Дуго
је тамо стајао, у нади да ће му бити испуњен захтев. Гневни због тога,
Кројани су храбро излетели из града, ударили на Турке и присилили их
да се повуку. Тиме су њиховом вођи ставили до знања да му је захтев
бесмислен. Балабана тада обузе велики гнев, скоро да је помахнитао,
те поново удари на Кројане, не би ли их голом силом потиснуо у град.
Док су се Кројани повлачили у најбољем реду, без икаквих губитака,
неки Ђурађ Алексин, Епирац, добар стрелац, запуца из аркебузе на Ба-
лабана и смртно га погоди у грло. Балабан није одмах пао, већ је остао
у седлу. Брзо је одатле одјахао ка своме шатору, али је, чим је тамо
стигао, пао са коња и својом крвљу натопио земљу. И деси се, тако, да
га снађе несрећа коју је другима жарко желео.
Погибија Балабанова изазвала је толики страх у целоме неверничком
логору, да су варвари следеће ноћи потајно напустили опсаду, повукли
се дванаест километара, у Тирану, и тамо се улогорили и добро утврди-
ли. Следећег јутра, у цик зоре, Скендербег је ушао у напуштени логор;
шатори су били препуни разних ствари и залиха жита и остале хране,
довољно за целу једну годину. Све то однесено је у Кроју. После тога, и
сам је ушао у град, дочекан уз све почасти и велико народно весеље. Са
своје стране, он је Кројане похвалио због пруженог отпора а, као знак
признања, дао им је и бројне дарове.

Долазак турских гласника Скендербегу и њихова молба

Док је трајало ово весеље, из варварског логора у Тирани дошла су
два коњаника, чинило се, врло угледна и позната. Пред Скендербега
стали су у име својих војсковођа и молили га за оно што он никада није
одбијао: да им поштеди животе и дозволи да његову земљу напусте без
својих ствари, коња и ратне опреме. Тражили су то јер су веровали да
су хришћани запречили кланце кроз које би требало да се повлаче. Ако
их још и чувају, они би, опкољени и заробљени, могли у Епиру и помрети
од глади. Кнез је тада сазвао своје племиће и војсковође да чује њихово
мишљење о томе и да одлуче какав ће одговор дати Турцима. Ону двоји-
цу коњаника послао је у један шатор и наредио да се тамо лепо угосте.
Прво је замољен Јосафат Барбаро да каже шта мисли о свему, али је
он то избегао јер је овамо послат само да помаже кнезу и ради оно што
му он заповеди. Лека Дукађин, човек нагао и неустрашиве нарави, брз
на сабљи и бистрог ума, своје мишљење изложио је само једном речју:
„Узјашимо!” То је рекао јер није видео ниједног разлога да се према тим
људима покаже било каква милост; били су то зликовци који нису жали-
506
ли ни за ким, крајње окрутни и крвожедни, те је сматрао да их све треба
предати оштрици мача. Истог мишљења била је и већина у збору, чак и
архиепископ Павле Анђео. Он је то оправдао примером Јулија Цезара
који је, на истом том мочварном месту, у боју поразио Помпејеве приста-
лице, али је наставио их гони док их није све сатро. Он није желео да из
руку испусти срећу која је тада била уз њега, а која, када се не искористи
у правом тренутку, зна да пређе на супротну страну и помогне онима
којима је до тада одмагала. А навео је и још неке разлоге за такво
мишљење. Потом се огласио Скендербег:
„Најдостојнији епирски јунаци и саборци моји, добро знам јер сам се
у то много пута уверавао, колико сте храбри и одлучни и колико сте пута
страшили и побеђивали своје непријатеље. Ни сада не сумњам у вашу
храбрости и спремност да својим ногама изгазите остатке ових уплаше-
них неверника. Ипак, добри ратници моји, треба мало застати и присети-
ти се мудрости да само безумни траже олују по мирном времену, док
мудри гледају да на сваки начин избегну олују када им запрети.
Било је по вољи Богу да нам са самих небеса дарује ову победу без
проливања крви, без борбе и погибије. Град је ослобођен, опсаде нема.
Балабан, наш главни и смртни непријатељ, сада лежи мртав на земљи,
његова војска се разбежала, мир је успостављен, све је по нашој вољи.
Кад је тако, зар треба да тражимо сукоб? Зар треба да на себе навлачимо
нову муку? Зашто да изазивамо судбину, слепу и несталну? И сами знате,
браћо, да се свака грешка почињена у рату тешко може исправити. У
другим стварима, ако се шта превиди, може се исправити и решити, али
за превид у ратним збивањима и у борби нема исправке. Зато, најбоље
војсковође из древних времена нису биле познате по својим великим и
бројним војскама, већ по њиховом добром устројству и вођењу. Јер,
исход сваког сукоба је увек неизвестан, он не зависи од наших руку и
труда, већ од тога коме је срећа наклоњена. Од непријатеља увек треба
стрепети, никад се не сме потценити. И кад се рат заврши победом, и
тада се треба пазити исто као на почетку сукоба. Не треба да се залеће-
мо и непромишљено улазимо у сукоб са својим непријатељем. Ако бисмо
искушавали срећу у боју с овим непријатељем који сада стоји пред нама,
изложили бисмо опасности своје животе које нам је Бог сачувао и који
су, Богу хвала, сада на сигурном.
Зато, сузбијмо своју жељу да још једном покажемо своју храброст,
нека нам буде довољна победа коју смо већ задобили. А славили смо
много победа над овим истим непријатељем. Будите задовољни њима и
срећом која нас је до сада пратила. Доста је било погибије. Поред тога,
видите и сами да је варвара много, не дају се ни избројати колико их
има. И нису они скупљени са коца и конопца, већ је то цвет турске вој-
ске, људи одабрани, стамени, вешти, добро наоружани, за борбу из нуж-
507
де спремни, што је опасније оружје од свих. Они једва чекају да се за-
почне бој, како би осветили свог погинулог војсковођу, или да би се
имали чиме похвалити пред својим владаром. Ова њихова понуда о пре-
даји само је варка, верујте ми, они се само претварају да их је страх. Ја
сам добро упознат са њиховим варкама и лукавствима. Знам да је и ово
само њихова превара. Будите сигурни да би они од свега више желели
да се започне бој и да нам се освете.
Дакле, поступимо мудро, удаљимо се од њих и немојмо улазити са
њима у сукоб. Ако и не желе да нас преваре и ако не гаје никакве зле
намере, ипак су сада гневни, понижени и у очају. Плашећи се свега, они
и нису у страху, они су на све спремни. Нема ничега горег него напасти
непријатеља који нема шта да изгуби. Такав се као дивља звер бори јер
зна да му нема спаса и ни у шта више наду не полаже. А и када бисмо
их све предали оштрици мача, или ако бисмо их све у бекство натерали,
зар би се то могло догодити без великих губитака и на нашој страни?
Зар би таква победа била вредна славља? Ја бих рекао да би жалосна
била таква ,победа’.
Стога, драги моји саборци и браћо јуначка, ако ћете ми поверовати
и ако ћете послушати моје речи, знајте да ћемо их сигурно надвладати
и без борбе и без употребе оружја. Њима сада свега недостаје, понајви-
ше хлеба, а војска без хлеба лако се побеђује без икакве борбе. Затвори-
мо им све путеве и пролазе, тако да не могу добити хране и помоћи
ниоткуд. Утврдимо град са јаком посадом и однесимо тамо залихе оруж-
ја, да га буде за много година, тако да наш непријатељ буде опкољен и
од глади и жеђи уморен. Тако ћемо их у потпуности поразити и уништити
без мача и проливања крви.”

Побуна војника против Скендербега и одговор Турцима

Једни су били задовољни овим говором Скендербега, а други не. На-
рочито су били незадовољни обични војници. Раздражени и препуни
мржње према непријатељу, почели су викати и правити ршум, скоро
праву побуну по свим деловима хришћанског логора. Тражили су да се
одмах крене на Турке, посустале и већ поражене. Сматрали су да овога
пута не треба послушати Скендербега јер се показао страшљивим, јер
је, познат као одважан и најнеустрашивији ратник на бојном пољу, сада
оклевао и убеђивао их да одустану од борбе, њих који су рођени и од-
гајани за рат и чија је једина жеља била да се боре с непријатељем.
Њихов војсковођа је посустао, сматрали су, али он сада војницима није
био потребан. Војсковођама и управницима логора није полазило за ру-
ком да примире успаљене младе Епирце, све док није одлучено да се на
невернике крене и на њихов логор удари, одмах по утврђивању Кроје и
обезбеђењу свих потрепштина.
508
 Скендербег је тада преко оних двају турских гласника поручио непри-
јатељу да, као што су упали у земљу без његовог наређења, он им не
може наредити ни да је напусте. Затим је послао неке одреде да варва-
рима закрче пролазе и путеве, док су остале снаге, на челу са својим
војсковођама, кренуле ка реци Исми, где су била усидрена нека пловила
натоварена житом, месом и двопеком. Све то било је за три дана прене-
сено у Кроју која је, тако, обезбеђена за најмање шест наредних година.
Док се све то дешавало, гле, стигла је вест Скендербегу да су те ноћи,
око друге страже, када сви дубоким сном спавају, Турци потајно кренули
из Тиране. Гоњени глађу и жеђу које терају људе да чине чуда, али и
да своје животе излажу опасности, кренули су да се силом пробију кроз
управо блокиране пролазе.
Ипак, то се није могло лако извести јер су се војници-чувари оних
пролаза, ојачани тамошњим становништвом, дуго борили са неверни-
цима и спречавали им повлачење. На крају, уз велике људске и матери-
јалне губитке, они су успели да се пробију. Скендербеговим војницима
то се нимало није допало. Колико су били незадовољни, видело се по
томе што су против Скендербега почели да гунђају и на њега кривицу
сваљују, као да је баш он био одговоран што је непријатељ успео да
побегне. Међутим, он је успео да њихов гнев умири и да их одобровољи
пригодним даровима и похвалним речима, нарочито наредбом да одмах,
с оружјем и заставама, крену на турске посаде у Хаонији и по другим
местима у Епиру. Све су тамошње Турке похватали, једне у окове ста-
вили, друге мачу предали, а све им ствари одузели. И тако, пошто су
земљу очистили од варварске напасти, вратили су се својим домовима
са великим пленом узетим од варвара и бројним даровима добијеним од
кнеза епирског.

Други Мехмедов поход на Епир против Скендербега

Како су мир и благостање поново завладали Епиром, сада ћемо га
мало оставити по страни и отићи код турског цара да видимо како је
примио вест о Балабановој погибији и срамном бекству своје војске, и
како је, у својој надмености и гневу, прихватио турски пораз под Кројом,
а велику победу хришћанску. Толико га је то погодило да се није могао
смирити, нити је могао шта јести и пити, већ је данима и ноћима, немир-
ног духа и мучећи муку, смишљао како да ту срамоту спере са себе и
како да се освети Скендербегу. На крају, одлучио је да поново крене на
Епир, са још већом војском и да је лично предводи, како би својим при-
суством увећао важност том походу.
Скендербег је о томе био одмах обавештен. Није ништа одлагао, већ
се одмах почео припреме за одбрану. Јавио је савезницима, својим кне-
зовима и племићима шта Турчин намерава и затражио да буду спремни
509
када их позове. Обезбедио је довољно оружја, хране и осталих потреп-
штина за све своје тврђаве, тако да се није морало страховати ни од
чега што би им Турчин припремио.
Година је прошла у обостраним припремама. Када је пролеће дошло
и када је све почело да пупи и цвета, као време најпогодније за ратне
прилике, Мехмед је одлучио да крене у поход са својом безбројном вој-
ском, ратним справама свих врста и с огромним бројем људи вештих
разним пословима, о којима ћу после нешто рећи. Пошто је стигао у
пространо Саурско поље, застао је са војском и код реке Шкумбе подигао
логор, на земљи кнеза Аријанина Комнина, таста Скендербеговог. Док
је ту обитавао, султан је упослио не само раднике и занатлије, већ и
велики број својих војника, да раде на обнови места Валмес који Епирци
данас сматрају градом, а кога су у давнини до темеља порушили Гало-
Грци и други страни народи. Тај град се налази у близини племена Јати,
Братeшани, Кераби, Бузерзеци и Сопотани.
Када је град обновио и утврдио, поставио у њему способну посаду и
свим потребним стварима снабдео, како би се могао одбранити од неп-
ријатеља, кренуо је ка Драчу. Био је одлучан да га освоји на препад јер
је мислио да тамо нема довољно ни бранилаца ни хране. Али, преварио
се јер су Венецијанци и Скендербег предвидели ту његову намеру. Они
су турску олују отклонили правовременим утврђивањем града и с мора
и с копна, тако да неверник ништа није могао постићи. Напад му је лако
одбијен, а том приликом изгубио је и много људи.
Ради читаочевог разумевања различитих догађаја који су се тада зби-
ли, морам мало одлутати од своје приповести и томе граду одати заслу-
жену почаст и хвалу.

Опис града Драча у Епиру

Драч, или Дурацо, како га Италијани зову, у древним временима био
је називан Епидамнос. Верује се да га је подигао неки Епидамно по којем
је и добио назив. Епидамнов нећак (или син његове кћери), који се звао
Драч, тамо је изградио луку по њему тако названу. Неки, опет, сматрају
да је Драч био средиште старих племена Тауланта, Пирејаца и Прати-
њана, да се налазио између Љеша и Аполоније и да су га Римљани име-
новали као „Драч” (Дирах) јер су веровали да назив Епидамно доноси
несрећу. Драчом су називали полуострво на којем је био смештен, а тамо
га обновили Коркирани, односно становници острва Крф. Уврежено је
мишљење, а то казују и стари списи, да Драч спада у најдревније градо-
ве, па се у њему и данас могу видети многе вредне ствари. Песник Лукан
је писао:
„Овај град није, као други, од кречњака грађен.
Ни човек, ни време, ни рат, не могу га срушити.
510
 Моћни су други градови, али већа је снага Драча.
Утврду му тунели и справе ратне оборити не могу.
Са свих страна природа га штити,
штите га хридине о које се таласи ломе, и залив дубок.
Једна га планина штити, стене су му брана што лађама прете
хридови су и зидине које пенушаве таласе
у бури одбијају и тврђаву јаку водом обливају.”
Град је окружен морем са свих страна осим једне, где га одвојено и
расечено стење спаја са копном. На једној страни налази се лепа лука у
којој се бродови слободно могу сидрити, а са друге стране дивни, прос-
трани пашњаци и поља препуна свакаквих плодова. У граду, иза зидина,
налазе се богато украшене цркве које град чине величанственим. Ту су
подигнути кипови бројних краљева и царева, међу њима и онај цара
Хадријана, огроман, од бакра, на високом и видљивом месту близу се-
верне капије Кабаљин. А ту је и његов предивно направљени и украшен
амфитеатар. Градске су зидине јаке и са кулама и бедемима представ-
љају прелеп призор. Град је познат по соланама и по великом изобиљу
свакакве робе коју увозе. Једном речју, то је онај чувени град Драч који
је имао част да угости и Римски сенат, али и место у којем су, по несре-
ћи, Римљани водили грађански рат и у њему пролили много крви. Али
сада, када Драчом владају Турци, један диваљ и суров народ, смртни
непријатељ свега што је добро и уређено - у каквом је стању - остављам
вама да сами закључите.

Друга Мехмедова опсада Кроје

Вратимо се нашој приповести. Пошто је султан претрпео онакве не-
даће пред Драчом и његови покушаји се изјаловили, помислио је да се
Скендербег налази у граду јер је видео да га брани огроман број људи.
Зато је брзо напустио тај крај, стигао до Кроје и пред градом подигао
шаторе, не би ли Кројане изненадио својим неочекиваним доласком. Из
сопственог искуства и искуства својих предака научио је да се тај град
не може тек тако освојити, те је зато био одлучан да их присили на пре-
дају дугом опсадом, под условом да га Скендербег у томе не омета. Стога
је све остало ставио по страни и од Кројана затражио да му се предају.
Заузврат им је обећао велика блага и разне почасти. Као и претходне
године, добио је исти одговор – браниоци су најпре припуцали из топа
и мускета, после чега су излетели из града и силовитим јуришом ударили
на невернике. Вратили су се у град носећи велики број одсечених тур-
ских глава, као доказ своје спремности да одлучно бране град.
Са друге стране, Скендербег је, по свом обичају, непрестано кружио
око те огромне и страшне војске и без престанка, дању и ноћу, нападао
и по њиховим логорима харао. У тим нападима побијен је и посечен
511
велики број турских војника, тако да је Мехмед брзо увидео да започе-
тим походом ништа неће постићи. Стога, он се повукао отуд гледајући
на којем би другом месту могао стећи част и славу. Напустио је Кроју и
с целим логором кренуо ка једном месту на обали Јадранског мора, или
у Заливу Венеције, далеко од Драча, сада звано Редони, где је Скендер-
бег почео недавно градити град назван Кијуриљ. Када је варварин
наишао на њега, видео да је недовршен и да у њему нема становника,
сравнио га је до темеља.
Одатле је отишао даље да уништава нека друга места под Скендер-
беговом влашћу. Хришћанска војска пратила га је у стопу, нападала га
је и дању и ноћу, час иза леђа, час са стране, почесто и спреда, и тако
га онемогућавала да било шта постигне. И сами сељани су га угрожавали
из шума и с планина, и бројне му недаће наносили, због чега је био
приморан да се поново врати у Константинопољ, сад у још очајнијем и
жалоснијем стању него када је у поход кренуо.

Последње Скендербегове речи пред његовим

кнезовима
Османлија је брзо напустио Епир, али хришћанима ипак није дао ми-
ра. Недуго затим послао је двојицу својих великих војсковођа, Алију-бе-
га и Али-бега са двадесет осам хиљада Турака, са задатком да чувају
границе, а да не упадају у хришћанску земљу. Чим су стигли на границу,
почели су са својим уобичајеним сплеткарењем. Одмах су, потајно, пос-
лали Скендербегу неке веома вредне дарове, са циљем да га примире и
учине неопрезним. Мада је епирски кнез био искусан и добро упознат
са таквим марифетлуцима, толико да се није могао преварити оваквим
наивним чином, прихватио је њихове дарове и одмах им послао ништа
мање вредно уздарје. Уистину, све што су тада урадили било је врло
провидно, те се Скендербег није дао преварити.
Без обзира на показану учтивост, Скендербег им је спремао друкчији
дочек. Наредио је опште oкупљaње војске по целој земљи, са циљем да
од Турака поврати Валмес који је недавно обновио и изградио Мехмед.
Нажалост, окрутна судбина не даде да то и оствари јер га снађе тешка
болест, те је морао одустати од тог наума. Наиме, када је на оружје по-
дигао све способне људе по свим крајевима своје земље, ради одбране
отаџбине, отишао је у Љеш, њему најдражи град, који је био под влашћу
Венеције, и тамо сазвао збор свих својих племића и савезничких кнезо-
ва, изненада га обузе јака грозница. Како је грозница сваким даном би-
вала све гора, увидео је да му се ближи крај. Да га смрт не би омела у
довршењу свега што је тада намеравао да учини, он позва речене пле-
миће и кнезове у своју собу, као и главне војсковође своје војске, па им
се обрати:
512
 „Најдостојнији и најпобожнији кнежеви, врла и драга браћо моја, ово
је моја воља. Најпре да се поштују Божији закони и служи Свемоћном и
Највишем Богу, да све буде по светом закону и правди. Не водите бригу
само о добру и благостању наше земље, већ ако буде затребало, да про-
лијете своју крв и дате животе за њено очување јер, како кажу мудраци,
свако ко тако учини задобиће посебно место на небесима. Да сам и ја,
са страшћу, увек тако чинио, и да су моје мисли увек биле томе посвеће-
не, и да сам сву своју снагу улагао да то постигнем, Бог ми је први све-
док, а сведоци сте ми и ви, браћо моја. Прошло је двадесет и три године
откако сам побегао из нечистих руку злобног Мурата, турског цара, и
вратио се на очевину, у земљу својих предака. Све те године провео сам
у рату са најбезбожнијим народом, са кривоклетним Османлијама, како
бих очувао и одбранио своју круну и краљевство, за добро целог хриш-
ћанског света. И за све то време, милошћу Божијом и уз Његову помоћ,
све се одвијало по нашим жељама, стално смо побеђивали и никада
нисте видели да се са бојног поља враћам поражен.
Ако ми је допуштено рећи, увек сам био бољи од својих противника.
Сећам се да сам рањен само једном, када ме је у десно стопало погодила
стрела једног Турчина кога сам истога трена, пред свима његовима, убио
ударцем у главу и потом главу његову пред ваше ноге бацио. Али сада,
као што то бива са људима, у шездесет и трећој години својој, старост
и болест ме снађоше и телесну снагу изгубих. Погледајте, пријатељи
моји, саборци добри и браћо драга, погледајте како слабим и како ми
дух полако напушта тело. Видим, браћо, добро видим да је то воља Бо-
жија којој се све покорава и по којој се све одвија. Видим да је дошло
време да мој дух напусти ово моје изморено, крхко и смртно тело, те да
овај кратки живот, пун недаћа, заменим истинском срећом вечног живо-
та.
Бог ми је сведок да ме помисао на ово што се мора десити, уопште
не мучи и не жалости. Не ропћем против онога што нам је судбински од-
ређено још од рођења. Не треба бити жалостан и кривити Бога због оног
што задобијамо по заслугама и правди, због оног што нам је од рођења
зацртано, због смрти која нас све чека. А све што је тако одређено, знам,
не може жалостити човека. Прах се мора у прах вратити, а ми се морамо
повиновати том природном току. Свој дух, саздан од небеског, морамо
предати и пустити да иде на небо, да се врати Ономе Који нам га је дао.
Ипак, драга браћо и саборци моји, одлазак с овога света не чекам
раздраган, како бих се ослободио недаћа и опасности, и одморио од свих
ових тешкоћа и неприлика којима сам се излагао целог живота, све до
данашњих дана, посветивши се једино служби Богу и Христовој вери.
Могао бих ја још дуго излагати свој живот и већим опасностима, али,
видим, Бог мој ме позива, Бог Коме треба бити покоран. Зато ја сада
513
напуштам ову земаљску онечишћену тамницу и одлазим са овога јадног
и бедног поробљеног света. Довољно дуго сам живео и завршио сам сво-
ју трку, испешачио сам пут којим ми је Бог одредио да ходим.
Пре него што мој дух напусти тело, пре него што напустим вас, морам
вас на једно упозорити, као што сам увек чинио до сада, док сам био
млађи и у снази. Као што сте током целог мог живота, све до овог тре-
нутка, самном јуришали и до последњег даха се борили за очување
хришћанске вере, због чега су вам се сви хришћански владари дивили,
хвалили вас и наклоњени вам били, тако и сад, по мојем упокојењу, нека
то остане једини циљ и жеља вашега срца, нека вам само то буде пред
очима. Уверавам вас да ће све бити добро док будете живели постојано
и у слози, којом се и са мало снаге постижу велика дела. И биће добро
све док будете верни и у миру једни са другима и док мање битне ствари
будете стављали у страну пред општим добром. Јер нема тога царства,
ма колико велико, моћно и јако било, које неће пропасти ако у њему
владају неслога, међусобне поделе и размирице, и у којем су лична до-
бит и задовољство битнији од општег добра.
Ако будете живели заједно, у слози, као браћа и пријатељи, једни за
друге, онда нема те силе и тог начина на који вас ваши непријатељи
могу савладати и наудити вам. Ваша власт дуго ће опстати, и живећете
у миру и свакој срећи и изобиљу, ви и ваш народ, ваше жене и деца, и
сва ваша добра и цела земља остаће нетакнути. Нећете имати разлога
да страхујете од Османлије и од беса варвара. Нећете упасти у њихове
замке, нећете насести на њихове преваре, а њихови зли науми ништа
вам неће нашкодити. Знајте, и у то не сумњајте, да ће онај тиранин на
вас кренути да вас завади и разједини. Он кује заверу и спрема замке и
неће се штедети да вас на сваки начин посвађа. У томе је он врло те-
мељит. Ако би успео у тој својој намери, нахушкаће вас једне на друге,
да би вас, на крају, све заједно уништио.
Пријатељи и савезници моји, ево мог сина Јована, њега вам дајем са
најбољом намером, жељом и наклоношћу, као што један отац то може
учинити. Дајем вам га и поверавам, вама вернима и достојним. Он је још
увек млад и слаб да може одолети надолазећој опасности. Он се не може
сам сачувати од оних дивљих и бесних тигрова што пред собом све
прождиру, и не може се одупрети нападима нашег кривоклетног непри-
јатеља Мехмеда, толико похлепног на наше царство да никада не мирује
и стално смишља како би га могао прождрети својим увек разјапљеним
чељустима. И кренуће он то да учини, напашће њега јадног и прогутаће
га ако га ви својом мишицом не заштитите и сачувате. Јер, чим тај тира-
нин чује да сам умро, он ће одмах, као дивља звер, долетети да би се
осветио над јадним сином онога који му је, у прошлости, нанео толико

514
пораза и недаћа, не би ли над њим испробао све окрутности које том
злобном срцу и лудом и дивљем беднику могу пасти на памет.
Допустите ми, зато, драга браћо и саборци моји, да вас замолим да
бринете о моме сину и његовој сигурности, са једнаком љубављу, вер-
ношћу и наклоношћу као што сам и ја то чинио за вас и вашу славу у
све дане свога живота. Знате да нисам живео само за себе, већ и за све
вас, и децу вашу, да сам се мучио и трудио за вас, те да се нисам штедео
ради вашег добра. Током целог свог живота није било ниједног трена
да сам застао и одморио се, и ниједан час нисам оставио за себе, да
једем, пијем и уживам. Дани и ноћи су ми исти били. О вашим добрима
сам бринуо једнако као и о својим. И, сада вам могу рећи, када сам ово
споменуо, а Бог ми је сведок, да никада нисам ни помислио да учиним
било шта нажао некоме од вас. Увек сам вас ценио, не само као своје
војнике, не као поданике или слуге, него сам вас увек волео и држао
као своју браћу и саборце. Колико се сећам, никада никог од вас нисам
повредио, било речима или делима. Никада нисам себе издвајао од вас,
било на бојном пољу, или на извиђању, или стражи. Био сам као и сваки
војник, водио сам вас делима, а не само речима или заповестима, еда
би се сваки војник угледао на мене у одговорном обављању својих дуж-
ности.
Никада нисам поклекао пред тешкоћама и опасностима. Кад год је
требало напасти непријатеља, никада се нисам изговарао или претва-
рао. Увек сам био, немојте ми замерити што то кажем, међу првима који
су нападали, а међу последњима који су се враћали из боја. Плен који
бисмо узели од непријатеља увек сам раздељивао вама, никада нисам
ништа узимао за себе. Једном речју, сву своју земљу, сва своја добра,
све своје успехе, и све што сам имао, делио сам са вама. Ништа нисам
задржавао за себе.
А сада, саборци моји, браћо, ево, ја сада умирем, напуштам вас, мо-
рам отићи. Молим вас, и тражим од вас, заклињем вас, да наклоност,
оданост и љубав које сам исказивао према вама, и ви покажете према
мом сину Јовану кога, као живу слику и прилику свог оца, сад предајем
вама, да мене замени и буде вам вођа.”

Последње Скендербегово обраћање свом сину Јовану

Кад је завршио овај говор, послао је по малог кнежевића, свог сина,
коме се пред кнегињом, мајком његовом, обратио с љубављу:
„Сине Јоване, сине мој драги, видиш, ја сада умирем и напуштам те
док си још дете, млад и нејак. Остављам ти краљевство да њиме владаш.
Можеш то чинити добро, постојано и у свакој врлини, а можеш се пока-
зати слабим и недостојним. Сине мој, одабери добро и врлину и увек
томе тежи јер тако ћеш одржати царство, живећеш у миру, увећаћеш га
515
и чинити славнијим сваким даном. Али ти си, сине мој, нејак и млад да
носиш круну и управљаш краљевством епирским. Са свих си страна ок-
ружен великим и моћним непријатељима, дивљим и страшним зверима.
Зато, да се не би догодило да те онај Мехмед, вражији тиранин и непри-
јатељ хришћанства, сада нападне и надјача, ти, душо моја, чим очи сво-
јег оца заклопиш и ставиш моје тело у гроб, одмах отиђи одавде и са
собом поведи своју мајку. Без одлагања, дакле, пређи преко мора, у
Апулију, настани се у својим градовима и остани тамо док не будеш
стасао и могао се вратити да преузмеш своје краљевство.
А када се будеш вратио на свој престо, сине, дико мога срца, нека ти
Бог да у миру да владаш. И када завладаш својом државом, владај и су-
ди по правди, не прави разлике између људи јер је праведност најбоља
и најплеменитија врлина. Према свима опходи се исто, богатима и сиро-
машнима, великима и малим. Буди умерен у свим својим делима, ојачај
пријатељске везе са добрим људима, пошто се прави и одани пријатељи
не могу купити ни сребром, ни златом, него их задобијаш добром нарави,
верношћу, учтивошћу и доброћудношћу. Тако је и краљ Филип говорио
свом сину, Александру Великом. Према записима, рекао му је овако:
,Зашто залуд мислиш, сине мој, да ће теби остати верни они које си за
новац купио да ти пријатељи буду?’ Љубав је та која ствара права при-
јатељства. Као што земља на којој живимо од свега највише иште сун-
чеву светлост са небеса, тако и живот човеков бити не може без правог
пријатеља.
Све ћеш то имати, сине мој, ако верујеш и послушаш моје речи. Сав
ће ти свет стати пред ноге ако будеш слушао моје савете и држао се
мојих заповести. Добронамерност, дарежљивост и људскост - врлине су
угодне и Богу и људима, оне су изнад свих других врлина, добре су за
све прилике, у људима буде дух неописиве љубави и, како то казују
мудраци, то су врлине највредније за сваког човека, на првом месту за
владаре и велике људе јер такве врлине управљају вољом и жељама
свих људи, и само оне могу утицати на њихова срца.
У време невоља, сине мој, буди одважан и храбар. У време изобиља
буди умерен и усагласи своје благостање са врлинама. Немој се одати
лењости, она рађа страшљивост и извор је свих невоља и корен сваког
греха. Немој дати војницима да буду беспослени, већ их стално вежбај
и нека свакога дана стражаре и раде. Немој се опходити према њима
као према вазалима и слугама, већ као својим саборцима. На бојишту и
у логору немој бити само њихов војсковођа, већ и војник. Не предај се
телесном уживању и неумерености, то никако, јер и најбољи и најјачи
људи од тога постају слаби и страшљиви. Немој бити ни одвећ строг и
окрутан јер такав треба бити само према стоци и дивљим зверима. Уз-
држи се од лаких послова и немој да те иједна опасност учини страш-
516
љивим и малодушним. Владај се мудро и, што год да се деси, буди вели-
кодушан. Сваку недаћу и несрећу истрпи и издржи мудро и уздигнуте
главе. Скривај бол и тугу да се твој непријатељ не би радовао и имао
разлога да слави победу над тобом, да не би ликовао и вређао те због
несреће која те је снашла. Нема ничега горег за једног војсковођу него
да својим држањем открије намере и стање свога духа. Увек буди оп-
резан и имај на уму сплеткарења и лукавства са којима се Турци често
служе. Презри пријатељство са таквим лукавим, кривоклетним и безбож-
ним народом. Нека пријатељство са неверним тиранином буде мрско
твојој души. Одбиј и презри све његове поклоне и дарове, сва његова
ласкања и обећања, како те не би завео да му поверујеш, па да те нео-
презног нападне и баци у вечни понор свакаквих недаћа и невоља. Зато
увек имај поред себе добре саветнике, оне које ти добро познајеш и који
су ти верни и држе те у љубави.
Сине, сунце мога живота, ово су савети, упутства и заповести које
сам ја добио од свог оца, човека великог искуства. Срећан сам био што
сам о њима могао свакога дана размишљати. По њима сам поступао у
животу, у свим својим данима, и од њих сам имао много користи. Зато
ти ово сада говорим, и опомињем те, и молим, и тражим од тебе као твој
отац, из дубине душе тако желим, и опет те молим да се придржаваш
ових поука које сам изговорио, да их свим срцем и свом душом својом
пригрлиш и усвојиш, и у своје срце ставиш.”

Скендербегова непобедива срчаност и храброст и у

последњим тренуцима живота. Како је Ахмед са
петнаест хиљада Турака побегао кад је чуо да долази
Скендербег
Док је Скендербег тако говорио и подучавао свога сина, по целом
граду прошири се глас, и изазва панику, да су се Турци примакли Љешу
и да су похарали и попалили сву околну земљу. Иако слаб и прикован
за кревет, Скендербегу се не даде, чим је то чуо, да сузбије своју стару
непобедиву храброст и живахан ратнички дух, устаде са свог кревета и
затражи оклоп и да му спреме коња. Но, како му је тело било толико
измождено да није могао стајати на ногама, окрену се према својим
војсковођама и изговори: „Крените напред, јунаци моји, јурните на оне
невернике, ево мене одмах за вама!”
Тада један одред коњаника излете из града, у потрази за непријате-
љем. Нису се они зауставили док га нису нашли, улогореног код потока
Клира, близу Скадра. Турску војску од петнаест хиљада коњаника пред-
водио је Ахмед, послат да похара и опустоши земљу око Скадра. Чим су
ти варвари уочили да су хришћани кренули за њима, помислили су да
им је Скендербег на челу. Они се, у големом страху и остављајући у
517
логору повећи део плена, одмах покупише и исте ноћи побегоше преко
непроходних планина. То се збило у јануару, кад снег и лед прекривају
све околне планине. Неверници су покушавали да се извуку тескобним
планинским стазама и богазама, али како нису они знали куда треба ићи,
нашли су се у клопци, окружени становништвом које је једино господа-
рило тим подручјем. Њима су морали положити рачуне за сву пустош
коју су нанели и за плен отет из те земље. Многи од њих ту су погинули
или су били заробљени, а они што су преживели једва да су успели да
изнесу и нешто плена.

Смрт Скендербегова
Баш те ноћи када су Турци побегли испред хришћана, Скендербег ис-
пусти свој дух и живот овоземаљски замени вечним блаженством. Дан
његовог одласка беше 17. јануар 1468. године, у шездесет трећој години
живота (тако се мисли), у двадесет петој години његове владавине,
рачунајући од 28. новембра 1443. лета Господњег, када је повратио
епирску круну.
Када је овде више пута помињани Лека Дукађин чуо жалосни глас да
је Скендербег умро, похита у Љеш и пред целим народом, док је чупао
своју браду и косу са главе, тужним и дрхтавим гласом изговори:
„Пожурите овамо, кнежеви и племићи епирски! Овог дана провалише
се капије и бране Епира и Македоније! На овај дан све тврђаве и зидине
наше разбише се и на земљу падоше! Од овог дана наша снага поче опа-
дати и све се наше наде с овим добрим кнезом угасише и несташе…”
Скендербеги земни остаци похрањени су у Цркви Светога Николе у
Љешу. Сахрана је, по обичају његових предака, била пропраћена вели-
ком поворком. Оплакивали су га и јадиковали за њим његови војници,
војсковође, племићи и савезнички кнежеви. Оплакивао га је цео Епир а
туговало се за њим у свим околним земљама, као и у многим местима
по хришћанском свету.

Турци отварају Скендербегов гроб

Скендербегово тело почивало је у миру све до доласка Мехмедовог у
Епир и опсаде Скадра четири године касније. Тада су Турци заузели град
Љеш, па су жељно и похлепно трагали за телом Скендербеговим. Када
су га пронашли, из гроба су га извадили и онда, да ли по каквој Божијој
промисли, Турци стадоше гледати у њега дивећи му се. Са дубоким стра-
хопоштовањем стајали су пред њим, беживотним, чије су се и саме поја-
ве плашили док је био жив, и од кога су, и на сам помен његовог имена,
бежали главом без обзира.

518
 Долазили су са свих страна, жељни да виде његове кости. Срећни су
били они који би их дотакли или барем само угледали, али најсрећнији
су били они који су успели узети бар и делић с његовог тела. Такви су
те честице облагали сребром или златом и држали их на себи као нешто
најсветије и по њих спасоносно. И то су чували као очи у глави, убеђени
да ће, док то носе, бити посебно заштићени и да ће их срећа пратити
као што је Скендербега, милошћу и даром Божијим, пратила целог њего-
вог живота, више него било кога другог у целокупној историји људскога
рода.

Скендербегова изузетна дела за вечно сећање

Могуће је да су Турци у то веровали и тако чинили зато што су чули
за бројне гласине о невероватној телесној снази и духу тог великог чо-
века. Један од многих таквих примера био је онај када се појавио неки
дивљи бик, страшна звер огромне величине, која је становништву у крају
у коме је живела Скендербегова сестра Мамица нанела хиљаде јада,
штете и невоља, а велики број људи је и убила. Када је Скендербег до-
шао да улови тога бика, јурнуо је к њему и главу му одсекао само једним
ударцем своје сабље скимитарке. Слично се догодило и када се појавио
један чудовишни дивљи вепар у Апулији, који је наудио великом броју
људи краља Ферантеа. Но, када је једном приликом, са краљем, Скен-
дербег кренуо у лов, наишао је на ту звер и догодило се исто оно што и
са биком у Епиру.
За Скендербега се говорило и да је након Балабанове погибије и пов-
лачења његове војске од Кроје, на невероватан начин лишио живота
његовог брата Јонима и синовца Хедера. Наиме, појава ове двојице
неверника подсетила је Скендербега на Балабанова злодела, али и на
погубљење Мојсилово и осталих, те се толико разгневио да им је сам
пресудио, тако што их је једним ударцем обојицу пресекао на пола. Саб-
ља са којом је то све чинио била је скована у Дамаску у Сирији. Била је
савршеног квалитета. Он је често носио две такве јер му се дешавало
да једну поломи у бици. Сматрало се да је то оружје толико добро да је
Мехмед, када је чуо да она може пробити кациге и расећи оклопе, тра-
жио од њега, док су се дружили и били у миру, да му је да. Скендербег
му је ту сабљу и дао, али ју је Мехмед вратио власнику, пошто су је
султанови најснажнији и најумешнији испробали и рекли да не чини чуда
о којима се говорило. Тај свој поступак пропратио је презривом поруком
да ће он, принц мухамедански, својим новцем набавити много боље
оружје. Осим тога, не верује ни у једну причу која јеу народу кружила о
моћи његовог мача. Скендербег се због тога није љутио, али је, пошто
је пред султановим гласником показао шта се све може учинити том
сабљом, затражио од њега да своме господару пренесе шта је видео. И
519
да му каже да невероватна чуда о којима се говори не чини мач, већ
мишица онога који је користи.
Има још много сличних прича о Скендербеговој невероватној телесној
снази, снази можда надљудској, која као да одудара од закона природе.
Има много извештаја у које би ретко ко поверовао, али ја о њима више
нећу говорити. Поменућу само сличне примере о којима су сачувани за-
писи, а којима се може потврдити и веродостојност упамћених прича о
Скендербегу. То су примери из давне прошлости о којима се и дан-данас
приповеда, као што су Херкулесови подвизи, Јасонове пустоловине, дела
Персејева, Касторова, Полуксова, Ахилова, Хекторова, Белерофонова и
безброј других јунака чија се слава простире по целој кугли земаљској.
О њиховим подвизима ми имамо само предања која су нам, као истинита,
преносили наши преци, па зашто онда не би биле вероватне и веродос-
тојне приче о подвизима Скендербеговим, почињеним не толико давно?
Ако и не рачунамо два јунака, две ратне олује те, наиме, Јанка Хуња-
дија и сина његовог, угарског краља Матију Корвина, који су живели у
доба Скендербегово, и о којима такође постоје приче о сличним дели-
ма, свакако да се у појави Скендербеговој јасно може видети прст Божи-
ји и очигледан знак и појаву Његове моћне руке и умешаности, ради
ослобођења Изабраног народа. По Његовој вољи било је да подигне тога
кнеза хришћанског да се као какав други Давид супротстави двојици
Голијата, Мурату и Мехмеду, двојици највећих и најокрутнијих прогони-
теља хришћанског света. Тако је Бог и у прошлости чинио народу Израи-
ља, када је подизао Исуса Навина против Хетеја и Хананеја, или Гедеона
против Мадијанаца и Амаличана, или Самсона против Филистеја.
И тако ће Бог чинити и у будућности. И увек ће тако чинити и подиза-
ти некога да брани и ослобађа Његов народ од непријатеља - ако се ис-
крено покајемо за своје грехе и безакоње, ако се оставимо ружних по-
дела и раскола, размирица и сукоба, властољубља и међусобне мржње
- ако, дакле, оборимо зид који нас је од Његове милости одвојио. Ако
будемо тако урадили, ако се понизимо пред Њим, ако свим својим срцем
и свом душом заиштемо Његову милост и помоћ, Он ће нас заиста заш-
титити и помоћи нам.

520
 Сажетак

ПРВО ПОГЛАВЉЕ
Мурат Други, турски владар, обнавља моћ и славу Турског царства,
знатно ослабљеног када је његовог деду Бајазита поразила и заробила
Тамерланова војска. Јован Кастриот влада у Епиру: Његово порекло,
особине и ваљано потомство. Рођење његовог најмлађег сина – Ђурђа,
и необични знаци који су указивали на његову будућу славу и моћ. Мурат
започиње рат са Јованом Кастриотом који, исцрпљен ратом, тражи мир
и оставља своје синове за таоце. Мурат наређује да се обрежу и промене
имена. Ђурђу дају име Скендербег. Начин на који Турци обављају обре-
зање и њихови свештенички редови. Скендербегове особине и образова-
ње, и наклоност Муратова према њему. Његови подвизи у ратовима. Два
мегдана на турском двору. Јован Кастриот, отац Скендербегов, умире.
Мурат преузима његову државу и трује све његове синове осим Скендер-
бега. На наговоре дворјана, љубоморних на Скендербегова дела и врли-
не, почиње да завиди и сумња у њега, кујући заверу да га убије. Мурат
започиње рат са Деспотом Мизије (Ђурађ Бранковић Смедеревац - 1377-
1456, српски деспот, прим. прев.), и протерује га из његове земље.
Овоме помаже угарски краљ Владислав. Скендербег и Каранбег посла-
ти у рат против Мађара. Скендербег устаје у побуну против Турака, а
Каранбега и Турке побеђују Мађари, у бици на Морави. Скендербег лу-
кавством узима град Кроју и ослобађа своју очевину. Кнежеви, племићи
и народ Епира придружују се Скендербегу који потом одлази у Македо-
нију и напада турске земље.

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ
Када је Мурат чуо за Скендербегову побуну и победу његове војске,
у великој неверици и чуду закључује мир са Мађарима и мизијског дес-
пота враћа на престо. Скендербег наставља освајања, увећава терито-
рије, и спрема се за рат са Турцима начинивши савезе са својим суседи-
ма. Епирски кнежеви се окупљају на општем сабору у Љешу и бирају
Скендербега и за епирског владара и за главног предводника њихових
војних снага. Светиград предат Мојсилу. Али-паша са војском од 40.000
Турака напада Скендербега, али он их побеђује и плени турске терито-
521
рије. Потписани мир између Мађара и Мурата прекршен на наговоре
италијанског кардинала и папског легата који убеђује угарског краља и
друге хришћане да заједно нападну Турке. Бродови хришћанске војске
заузимају прелаз на Хелеспонту и, док Мурат ратује у Азији против
краља Караманије или Киликије, спречавају његов прелазак у Европу.
Краљ Владислав пише Скендербегу да му се придружи у рату против
Мурата. Мурат успева да се, уз помоћ неких поткупљених ђеновских тр-
говаца, пребаци из Азије у Европу и креће са војском против хришћана.
У бици код Варне гине краљ Владислав, хришћани се повлаче, а Мурат
постиже крваву победу. Скендербег се враћа са војском у Епир.

ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ
Мурат се окреће против Скендербега, али пре уласка у рат нуди му
мир и савез са циљем да га превари. Скендербег прихвата понуду. Фе-
рид-паша креће против Скендербега и бива поражен. Скендеребег побе-
ђује и Мустафа-пашу. Убиство Леке Захарије, владара Дања. Сукоб
између Скендербега и Венеције. Још један Мустафин поход на Епир.
Скендербегова опсада Дања. Из Венеције шаљу помоћ опсађеним Дања-
нима. Битка на Дриму између Скендербега и Венецијанаца. Скендербег
обнавља и утврђује Балеч, а свог братанца Хамзу одређује за управника.
Хамза намерава да град Дриваст заузме изненадним нападом, али га
Дриваштани побеђују и приморавају на повлачење.

ЧЕТВРТО ПОГЛАВЉЕ
Скендербег оставља Хамзу да држи опсаду Дања, а он одлази ка Мус-
тафи. Скадрани разарају утврду Балеч коју су Епирци напустили. Муста-
фа креће на Скендербега. Двобој између Павла Манасије и турског мег-
данџије. Битка на Оранику између Скендербега и Мустафе, у којој су
Турци побеђени, а Мустафа заробљен. Закључен мир између Венеције
и Скендербега, чиме се прекида опсада Дања. Мурат одлучује да лично
крене против Скендербега који се припрема за одбрану. Турска војска,
послата у Епир да опседне Светиград; доживљава пораз лукавством
Скендербеговим. Мурат долази пред Светиград.

ПЕТО ПОГЛАВЉЕ
Турци нападају и руше зидине Светиграда. Скендербег хара турски
логор и убија мноштво неверника. Мурат шаље Ферид-пашу с војском
да се бори против Скендербега и одбрани логор. Скендербег у двобоју
побеђује Ферид-пашу, а Турци бивају поражени. Мурат покушава да Све-
тиград заузме на превару, у чему успева једним необичним случајем.
Дебарска посада, из сујеверја, предаје град Мурату. Након утврђивања
Светиграда, Мурат напушта Епир и враћа се у Једрене.
522
 ШЕСТО ПОГЛАВЉЕ
Племићи убеђују Скендербега да се ожени. Погранични рат између
светиградских Турака и епирске посаде. Скендербег опседа и напада
Светиград, али бива приморан да се повуче. Утврђује Кроју и друга
места због Муратовог доласка са великом војском. Кроја под сталном
опсадом и нападима. Мурат не успева да освоји Кроју поткопавањем
зидина и јуришем, па покушава да поткупи војводу Врана, али овај га
одбија. Скендербег бројним упадима у турски логор и убијањем великог
броја неверника присиљава Мурата да тражи примирје, али Епирци то
одбијају. Мурат, због туге и жалости, разболева се и умире пред Кројом.
Муратов син, Мехмед, наслеђује оца на престолу Турског царства, поди-
же опсаду Кроје и напушта Епир са свом војском.

СЕДМО ПОГЛАВЉЕ
Мeхмед постаје турски цар. Опис његове владе, навика и нарави.
Скендербег се жени на захтев својих поданика. Утврђује своју земљу и
припрема се за рат. Мeхмед притешњен ратом у Персији тражи мир са
Скендербегом, али овај то одбија. Скендербег напада турске земље. Хам-
за, један од Мeхмедових војсковођа, послат на Скендербега, али у бици
на Модрици бива изненађен и поражен, а он сам заробљен. Другу војску
шаље Мехмед у Епир под вођством једног од његових санџак-бегова,
који у бици код Полога бива поражен и гине у сукобу са Скендербегом.
Мехмед покушава да поткупи Мојсила. Скендербег спрема поход против
Турака. Тражи и добија помоћ напуљског краља Алфонса. Епирски јунак
у опсади Београда у Македонији. Београђани траже примирје и добијају
га под одређеним условом.

ОСМО ПОГЛАВЉЕ
Мехмед са великом војском креће у поход на Константинопољ, али
када је стигао глас о опсади Београда, зауставља се и шаље Себалију
да ослободи Београд. Он изненађује хришћане и растура опсаду. Битка
пред Београдом са Скендербегом. Борба Скендербегова с Ахмедом и са
Бараком, двојицом Турака који су се заветовали Мехмеду да ће убити
Скендербега, и погибија њихова. Повлачење Себалије и Турака. Скен-
дербег се повлачи са војском у Епир. Мојсило напушта Скендербега и
прелази на Мехмедову страну. Себалија се враћа у Једрене. Скендербег
шаље Тануша да покопа погинуле хришћане пред Београдом, а он плени
и хара по свој околној земљи. Скендербега посећују изасланици разних
владара да га теше због свих невоља. Мехмед шаље Мојсила са војском
против Скендербега. Мехмед опседа Константинопољ. Опис града и оп-
саде. Немар и похлепа Грка и наивност цара Константина доводе до
523
њихове пропасти. Мехмед дуго времена не успева да освоји град и то
успева захваљујући необичном кукавичлуку заповедника Ђованија Ђус-
тинијанија и грчкој страшљивости. Цар бива прегажен и сможден на тлу.
Неописива турска окрутност током похаре града и дивљачки поступци
Мехмедови према заробљеним хришћанима. Пера код Константинопоља
се својевољно предаје Мехмеду, који крши дату реч и чини велика зла.

ДЕВЕТО ПОГЛАВЉЕ
Мојсило са турском војском улази у Епир, а Скендербег му излази у
сусрет. Двобој између Турчина Ахимаза и Епирца Захарије Гропа. Мојси-
ло изазива Скендербега на двобој, али одустаје. Битка на Оронику изме-
ђу Мојсила и Скендербега. Турци поражени, Мојсило бежи и по повратку
у Константинопољ сазнаје да је у немилости Мехмедовој. У тајности се
враћа у Епир и предаје Скендербегу који му све опрашта. Скендербегов
синовац Хамза диже побуну и са женом и децом одлази Мехмеду. Мехмед
шаље Исак-пашу и Хамзу на Скендербега. Скендербег окупља војску,
повлачи се с њом, а земљу препушта Турцима. Исак слободно пролази
кроз земљу и проглашава Хамзу за кнеза Епира. Скендербег лажним
повлачењем наводи Турке на неопрезност и изненада напада на њихов
логор. Битка код Фарсалије (Pharsalia, није у Тесалији/Грчка - прим.
прев.), у којој гине много Турака, а Исак-паша бива приморан на бег.
Хамза је у бици заробљен и послат у Напуљ, у тамницу. Због других ра-
това Мехмед тражи примирје које Скендербег одбија. Мехмед шаље Ама-
ра и Синана са две велике војске да бране границе. И Скендербег утвр-
ђује границе. Погранични рат имеђу Турака и Епираца. Амар поново тра-
жи примирје. Напуљски краљ Алфонсо умире, наслеђује га син Феранте
коме Скендербег шаље своје посланство. Хамзу враћају у Епир, стриц
му опрашта и шаље Мехмеду да избави своју жену и децу. Турци га по
доласку у Константинопољ трују.

ДЕСЕТО ПОГЛАВЉЕ
Рат између турског цара Мехмеда и персијског цара Узун-Хасана. Рат
за Напуљ између Арагонаца и Анжујаца и дела напуљских краљева до
времена краља Ферантеа, сина Алфонсовог. У рату између Жана, сина
анжујског војводе Ренеа, и напуљског краља Ферантеа, Жану помажу
Јакопо Пићени и побуњеници против Ферантеове власти. Ферантеу по-
мажу папа и милански војвода као савезници, али бивају поражени у
две битке. Опсада Барија. Изасланство Ферантеово и његових савезника
тражи од Скендербега помоћ за борбу с анжујским војводом. Скендербег
склапа примирје са Мехмедом, долази у Италију преко мора и подиже
опсаду Барија. Војске папе и војводе Милана придружују се Скендербегу.
Битка између Пићенија и Скендербега. Жан, војвода анжујски, после по-
524
раза напушта Италију и иде у Француску. Феранте враћа свој престо и
покорава побуњенике уз Скендербегову помоћ. Скендербегу честитају
италијански кнежеви, а Феранте му поклања неке градове у Апулији на
вечни посед, њему и потомству. Скендербег се после тога враћа са вој-
ском у Епир.

ЈЕДАНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ
Током примирја са Скендербегом, Мехмед иде у освајања. По обнови
рата, Мехмед шаље разне војсковође са великим и моћним војскама на
Епир, али Скендербег увек побеђује. Султан склапа мир са Скендер-
бегом, али га неверници често крше. Турци нападају Венецију која тражи
од Скендербега да јој се придружи у рату. Скендербег упада у турске
земље и хара. Папа Пије Други са неколицином хришћанских владара
припрема се за крсташки рат против Турака и жели да Скендербег буде
главни војни заповедник. Мехмед покушава да обнови мир са Скендер-
бегом, али је одлучно одбијен. Паша Шеремет иде са војском на Скен-
дербега, али бива поражен. Папа стиже у Анкону са хришћанском вој-
ском, како би се пребацио преко мора, али се ту разболи и умире, због
чега се одустаје од похода. Балабан Бадера полази са војском на Скен-
дербега, али трпи пораз у бици у Вајкали. Мојсило и још неки епирски
племићи заробљени током дуге потере за Турцима, Мехмед их излаже
мучењима и убија. Балабан поново креће на Скендербега и бива пора-
жен на Оронику. Трећи Балабанов напад на Скендербега завршава се
поразом пред Светиградом. Балабан и Јакуб стижу са двема војскама да,
с различитих страна, у исто време, опколе и нападну Скендербега. Скен-
дербег дочекује Балабана у Вајкали, уништава му скоро целу војску а
њега нагони у бекство. Потом код Касара води битку са Јакубом, разбија
му војску, а њега убија. Скендербег пустоши турске земље и враћа се у
Кроју овенчан победом.

ДВАНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ
Огорчен Балабановим и Јакубовим поразом, Мехмед се припрема да
лично предводи поход на Епир. Неуспешан покушај да Скендербег буде
убијен, завереници погубљени. Балабан опседа Кроју, придружује му се
и Мехмед. Без наде на успех, Мехмед препушта Балабану да настави оп-
саду и враћа се у Константинопољ. При повратку, на превару заузима
град Кидну и убија његове становнике. Скендербег путује у Рим да тражи
помоћ од папе и хришћана како би ослободио Кроју, али се одазивају
само Венецијанци. Балабанов брат Јоним и његов син Хедер долазе у
помоћ Балабану. Скендербег их пресреће и заробљава. Скендербег напа-
да невернички логор. Кројани нападају на Турке, Балабан гине. Турци
се повлаче испред Кроје. Ослобођење Кидне и протеривање неверника
525
из Епира. У свом другом походу на Епир, Мехмед подиже Валуру, опседа
Драч, потом и Кроју, али одустаје од обе. Разара град Кијуриљ који је
недавно почео подизати Скендербег, па се враћа у Константинипољ.
Али-бег и Алија-бег с војском од петнаест хиљада Турака чувају границе.
Током припрема за ослобођење Валуре, Скендербег оболева и обзнањује
своју последњу вољу. Ахмед са петнаест хиљада Турака пустоши венеци-
јанске поседе и, док покушава да побегне, Епирци му наносе пораз.
Скендербегова смрт и сахрана. Турци одају почаст његовим земним оста-
цима. О незаборавним подвизима Скендербеговим.

526
Додатак

527
528
 Кастриоти на Хиландару
Као што је речено у Предговору издавача, рођени брат Скендербегов
- Репош, и њихов отац Јован, сахрањени су у најпознатијем српском ма-
настиру Хиландар. У овом додатку објављујемо слику манастира Хилан-
дар са местом у цркви и текстом који о томе сведочи.
На следеће две стране може се видети скица манастира Хиландар и
саборне цркве унутар њега, као и место унутар цркве где је сахрањен
Скендербегов брат Репош, а по свему судећи и њихов отац Јован. На по-
менутом месту налази се натпис: „Представи се раб Божји Репош кнез
илирски лета 6939.”
Овде видимо да Репош себе назива „кнезом илирским”, пошто је кућа
Кастриот била кнежевска кућа, а Скендербег и његов отац Јован су били
кнежеви Епира. Што се тиче назива „илирски”, познато је да је Душаново
царство називано на Западу као „Велика Илирија” или „Magnum Illyri-
cum”. Дакле, једно од имена за Србе јесте „Илири”.
Порекло имена „Срби” и „Илири”. Познато је да су Срби, једним
делом, дошли на простор Балкана из Индије, а у Индији су Нојеве синове
- Сима (Сем или Шем), Хама и Јафета називали Сарм, Харм и Јапати.
Назив „Срби” је настао од Нојевог сина Сима, којег су у Индији звали
Сарм, и од њега су настали Сарми (Сармати) или Сарби. Потомак Симов
(Сармов) био је Илирије, по коме су Илири добили име. Дакле, Илири су
српско или семитско племе (видети родослов испод).
АДАМ
... (десет генерација)
НОЈЕ
ХАМ (Харм) СИМ (Сарм) ЈАФЕТ (Јапати)
... (девет генерација)
АВРАМ
ИСАК
ЈАКОВ (Израел)
Рувим, Симеон, Левије, Јуда, Исахар, Асир ГААД Дан, Јосиф, Венијамин, Нефталим, Завулон
ИЛИРИЈЕ

529
Место у саборној цркви у српском манастиру Хиландар где је сахрањен Скен-
дербегов брат Репош и натпис који о томе сведочи (видети ову и следећу стра-
ну).
530
„Представи
се раб Божји
Репош кнез
илирски лета
6939.”

531
 Илири у Аустро-угарској
У аустро-угарским пописима из 19. века Срби се воде као „Илиро-
Срби”, дакле као Илири српског (семитског) порекла.
У Аустро-угарској су објављени „немачко-илирски” речници, где се
јасно види да је илирски језик уствари српски језик (видети на следећој
страни копију две стране немачко-илирског речника објављеног 1854. у
Бечу).

Грб Скендербега
Да је Скендербег био семитског порекла, јасно сведочи и његов грб
на којем доминира „Давидова звезда”. Овај симбол су најчешће корис-
тили потомци 12 племена Израиљевих, а видели смо да су Илири по-
томци једног од тих племена, племена Гаада („Гаад” на старо-српском
или семитском језику, а данашњем хебрејском, значи „срећа”; „Илирије”
на истом језику значи „Божији лав”, а Илири значи „Божији лавови”).

Грб Скендербега

Генетика Илира
Савремена генетика потврђује семитско порекло Илира. Генетика
данашњих потомака 12 синова Израиљевих показује да 80% њих при-
пада једној од четири Y-хаплогрупе - J (30%), E1b1 (25%), R1b (15%) i
R1a (10%). Скоро идентичну генетику имају данашњи становници Алба-
није (поарбанашени Срби), а веома сличну становници Македоније и
Срби (православни, покатоличени и исламизирани) на Балкану.
532
Прве стране немачко-
илирског речника
објављеног 1854 у Бечу.

533
 Родослов Кастриота

Бранило Кастриот (1314-1379)

Челник за време цара Душана, властелин за време цара
Уроша, кефалија Канине за време Александра
I
Павле Кастриот (1335-1391)
Господар Серине и Жеравине
I
Јован Кастриот (1366-1442)
Кнез Епира (Маће и Вуменестије), ожењен Војиславом, ћерком Гргура
Бранковића, кнеза Полога. Имао децу: Репош - калуђер на Хиландару;
Константин - од 1410. таоц у Турској где је и умро; Станиша - од 1410.
таоц у Турској где је и умро; Марија - удата за Стефана Црнојевића,
господара Зете; Ангелина - удата за Владана Аријанита; Јела - удата
за Ђурађа Балшића; Влајица - удата за Стефана Балшића;
Ђурађ (Скендербег); Мамица - удата за Карла Топију
I
Ђурађ Кастриот Скендербег (1403-1468)
Оженио Андронику, ћерку Комнена Аријанита
I
Јован II Кастриот (1466-1525)
Оженио Ирену Бранковић, ћерку српског деспота Лазара Бранковића.
Имао децу: Ђурађ II, Константин, Фредерик, Алфонсо, Феранте,
Марија.
I
Ђурађ II (1476-1540)
Са првом женом имаo сина Дрекала, са другом женом:
Филип, Аугустин, Цезар, Лаура, Луиђи.
I
Дрекале (1507-1577)
Од њега настало српско братство Дрекаловићи у Кучима,
данашња Црна Гора. За више информација о његовом
потомству посетити сајт www.plemekuci.com

534
 Потпис Скендербега

Оригинални потпис Ђурађа Кастриота Скендербега дубровачком

кнезу од 7.7.1459. год. (Државни архив у Дубровнику - Acta senctae
marine maioris saec XV fasc. IV 350). Писмо писано ћирилицом,
рашким канцеларијским брзописом (Петар Ђорђић, „Историја
Српске ћирилице”, стр. 170).

Гроб Скендербега
Скендербег је сахрањен у православној цркви свети Никола у старом
утврђењу града Љеша (данашња Абанија), које се налази на брду изнад
данашњег града Љеша. Данас се гроб Скендербега лажно приказује да
се налази у католичкој цркви свети Никола која се налази недалеко од
центра данашњег града Љеша.

Српски борци за време балканских Католичка црква свети Никола у Ље-

ратова испред гроба Скендербега у шу, покривена и опасана стубовима,
старом утврђењу града Љеша. наводни гроб Скендербега.
535
 ПРЕПОРУЧУЈЕМО:
Опсада Скадара - Срби бране
стару престоницу, Марин Барлети

Дистрибуција:
тел. 063/512-835
www.skenderbeg.rs