NEBESKE TAJNE Tom II i III

Emanuel Svedenborg
Prevod: Risto Rundo
Napomena redaktora: Izostavljeni brojevi ne postoji ni u original

Priredio za lučnu upotrebu: RAJKO JADŽIĆ, Ljeto 2020.

 KNJIGA POSTANJA
Poglavlje Deseto
O Pradrevnoj Crkvi, koja se nazivala Čovek, ili Adam
1114 Anđeli i duhovi, ili ljudi posle smrti, kada Gospod dozvoli, mogu da sretnu sve one koje poznaju iz ovoga sveta,
ili o kojima su čuli – svakoga koga žele – mogu ih videti kao prisutne i s njima razgovarati. Što je začuđujuće, oni su
prisutni u trenutku; tako da nije samo moguće razgovarati sa prijateljima, koji obično nađu jedan drugoga, već i sa
onima koje su poštovali i cenili. Božanskom milošću Gospodovom meni je dopušteno da razgovaram ne samo s
onima, koje sam poznavao kada su živeli u telu, već i s onima koji su poznati iz Reči; a tako isto i s onima iz Pradrevne
Crkve, koja se nazivala 'Čovek' ili 'Adam', i sa nekima iz sledećih crkava, da bih znao da su imenima u prvim
poglavljima Knjige Postanja označene crkve; isto tako da bih upoznao karakter ljudi u tim crkvama u to vreme. Ono
što sledi je izveštaj o onome što mi je dato da saznam o Pradrevnim Crkvama. 1115 Oni koji su pripadali Pradrevnoj
Crkvi, koja se nazivala Čovek, ili Adam, bili su nebeski ljudi, koji su bili visoko iznad glave, i koji su tamo živeli zajedno
u najvećoj sreći. Rekoše da drugi retko dolaze k njima, a neki od njih ponekad, kako se izraziše, i 'iz svemira', i da su
oni visoko iznad ne zato što su blagorodni, već zato da bi upravljali onima koji su tamo1. 1116 Pokazana su mi
obitavališta onih koji su pripadali drugom i trećem potomstvu ove Pradrevne Crkve. Ona su veličanstvena, pružajući
se u veliku daljinu, razlikujući se po lepim bojama svetlo crvene i blave boje. Jer anđeli imaju veličanstvene
naseobine, koje se ne mogu opisati, a koje često vidim. Njihovim očima, one su stvarne toliko da ništa ne može biti
stvarnije. Ali poreklo ovakvog stvarnog izgleda biće pokazano, Božanskom milošću Gospodovom, u onome što sledi.
Oni žive, takoreći, u auri blistavo bisernog, a ponekad i dijamantnog svetla. Jer u drugom svetu postoje divotne
aure, neizrecivih raznolikosti. Mnogo greše oni koji ne veruju da ovakve stvari tamo postoje, i to takve koje niko ne
može da zamisli. One su uistinu predstave (reprezentativi) kakve su ponekad proroci videli; a ove (predstave) su

1
Nije jasno nad kim oni upravljaju, kad su tamo svi nebeskoga karaktera. Verovatno se misli na one koji dolaze 'iz
svemira' a koji su nebeski ljudi, a koji upravljaju onima tamo u svemiru, koji nisu nebeski. (prim. prev)
tako stvarne onima koji su u drugom životu, da njima stvari koje su na svetu izgledaju relativno nestvarne. 1117 Oni
žive u najjačoj svetlosti. Svetlo ovoga sveta jedva se može uporediti sa svetlom u kojemu oni žive. To mi je svetlo
pokazano svetlošću plamena, koji kao da se spustio pred moje oči; oni koji su pripadali Pradrevnoj Crkvi, rekoše da
je kod njih takva svetlost, i da je još jača. 1118 Izvesnim uticajem (influksom), koji ne mogu opisati, pokazana mi je
priroda njihovoga govora kada su živeli na svetu. Njihov govor nije bio artikulisan, kao glasovni govor u naše vreme,
već je bio nečujan, izvođen ne spoljašnjim već unutrašnjim disanjem. Bilo mi je dopušteno da osetim kakvo je bilo
njihovo unutrašnje disanje – da je teklo od pupka prema srcu, i tako preko usana, bez glasova, i da nije ulazilo u uho
i nije diralo ono što se naziva bubnom opnom spoljašnjim putem, već nekim putem unutar usta, u stvari kroz prolaz
koji se sada naziva Eustahijeva cev. Pa mi je pokazano i to da su se takvim govorom mogla punije izraziti osećanja
uma i ideje misli, nego što se može izraziti artikulisanim zvukovima, ili glasovnim rečima, koji se zvukovi upravljaju
disanjem, ali spoljašnjim. Jer nema ničega u reči što se ne upravlja prema disanju. Ali kod njih je to bilo mnogo
savršenije, zato što je bilo preko unutrašnjeg disanja; koje je, budući unutrašnje, ujedno i savršenije i više se slaže
sa samim idejama misli2. Pored toga, one (ideje misli) se izražavaju slabašnim pokretima usana, i odgovarajućim
promenama na licu; pošto su bili nebeski ljudi, što god su mislili sijalo je iz njihovih lica i očiju, koji su se menjali u
skladu sa mislima. Oni nisu bili u stanju da licem izraze ništa drugo osim ono što je bilo u skladu njihovim mislima.
Pretvorstvo (pretvaranje, simulacija) je za njih bio čudovišan zločin. 1119 Bilo mi je pokazano uživo kako se
unutrašnje disanje drevnih ljudi beščujno ulivalo u neku vrst spoljašnjeg a tako i unutrašnjega govora, koji je opažao
unutrašnji čovek drugoga čoveka (čoveka koji je slušao). Rekoše da se ovo disanje kod njih menjalao u zavisnosti od
stanja njihove ljubavi i vere u Gospoda. Razlog da nije moglo biti drugačije, rekoše, je bio u tome što su oni bili
povezani s nebom; jer su disali s anđelima u čijem su društvu bili. Anđeli imaju disanje koje je saobrazno
unutrašnjem disanju; a to disanje se menja. Jer kada im se dogodi nešto što je suprotno ljubavi i veri u Gospoda,
njihovo disanje se smanjuje; a kada su u sreći ljubavi i vere, njihovo disanje je slobodno i puno. Nešto je slično i sa
svakim čovekom, a to je u skladu njegovim telesnim ljubavima i njegovim načelima. Kada se bilo šta njima

2
'Ideje misil' su slike ili predstave, koje misao stvara spontano. (prim. prev)
suprostavlja, disanje je otežano; a kada im nešto ide u prilog, disanje je slobodno i puno. Ali o disanju anđela će, po
Božanskoj milosti Gospodovoj, biti reči kasnije. 1120 Tako isto mi je pokazano da je unutrašnje disanje ljudi
Pradrevne crkve, koje je teklo od pupka prema grudima, u toku vremena, to jest kod njihovoga potomstva, bilo
promenjeno, i da se povuklo prema leđima i prema abdomen (trbuhu), a to znači naizvan i nadole; tako da na kraju,
kod poslednjeg potomstva te crkve, koja je postojala neposredno pred potop, malo šta je bilo ostalo od toga disanja;
i kada na kraju od toga disanja nije bilo ostalo ništa, oni su se sami od sebe ugušili; ali tada je kod nekih od njih
počelo spoljašnje disanje, s artikulisanim govorom, a to je disanje bilo u skladu sa stanjem njihove ljubavi i vere; na
kraju, kada više nije bilo ljubavi i vere, već samo obmane, unutrašnje disanje je prestalo; a sa njim i neposredna
veza s anđelima, i opažanje3. 1121 Sinovi Pradrevne Crkve obavestili me o njihovom opažanju, da je njihovo
opažanje bilo kao kod anđela s kojima su bili povezani, jer je njihov unutrašnji čovek, ili duh, preko unutrašnjeg
disanja, bio povezan s nebom; i da ljubav prema Gospodu i prema bližnjemu idu zajedno s ovim; jer čovek je povezan
s anđelima preko svog vlastitog života, koji se sastoji od ovakve ljubavi. Rekoše da je zakon bio upisan u njima, jer
su voleli Gospoda i bližnjega, i pošto je bilo ovako, sve ono što je zakon propisivao, bilo je u skladu s njihovim
opažanjem, a sve što je zakon zabranjivao, protivilo se tome opažanju. Oni nisu sumnjali u to da su svi zakoni, kako
ljudski tako i Božanski, zasnovani na ljubavi prema Gospodu i na milosrđu prema bližnjemu, to jest da se svi zakoni
odnose na njih. Isto tako oni veruju da oni koji danas žive u svetu, a koji vole Gospoda i bližnjega, da je zakon upisan
u njih, i da su priznati svuda na zemlji, kao i u nebu. 1122 Dalje, obavešten sam da su ljudi Pradrene Crkve imali
predivne snove, kao i viđenja, i da im je pokazivano njihovo značenje. Otuda njihove rajske predstave, i mnoge
druge stvari. Zboga toga njima spoljašnja čula, koja su zemaljska i svetovna, nisu značila ništa, niti su imali osećali
bilo kakvo uživanje u njima, nego su samo opažali šta ovakva opažanja označavaju i petstavljaju; stoga, kada su
3
U vezi sa pradrevnim ljudima, Swedenborg na drugim mestima govori o organskoj povezanosti pluća i srca, što je
bilo uslovljeno vezom osećanja i misli, koje je kod njih bilo potpuno: sledeća Crkva, nazvana Nojevskom, imala je
razum i volju, odnosno ljubav i veru, odeljene, gde je razum upravljao voljom, pa su stoga pluća i srce bilo odvojeni
kao što su i kod sadašnjih ljudi. Dodajmo da se čovek, po Swedenborgu, razvijao postupno, što je pretstavljeno
'danima stvaranja sveta', gde se duhovni čovek pojavljuje u 'šestom' a nebeski u 'sednom' danu. (prim. prev)
gledali zemaljske predmete, oni o njima nisu razmišljali, već samo o onome šta su ti predmeti označavali i
pretstavljhali, a što je bilo za njih čisto zadovoljstvo; jer su to bile stvari kao one u nebu, preko kojih su videli Samoga
Gospoda. 1123 Razgovarao sam s onima iz trećeg pokolenja Pradrevne Crkve, koji su mi rekli da su u njihovo vreme,
kada su živeli na svetu, očekivali Gospoda, koji bi spasio ljudski rod, i da je kod njih bila uzrečica da će ženino seme
zgaziti zmijinju glavu. Rekoše da je od toga vremena njihovo najveće uživanje u njihovom životu bilo da stvaraju
potomstvo, tako da je njihovo najveće uživanje bilo u tome da vole svog bračnog druga radi potomstva, koje su
uživanje nazivali najprijatnijim uživanjem i najprijatnijim zadovoljstvom, dodajući da je opažanje ovih uživanja
dolazilo od uticaja iz neba, jer je Gospod trebao da se rodi. 1124 Našli su se blizu mene neki od potomaka (Pradevne
Crkve), koji su živeli pre potopa, ne oni koji su nestali, već su neki koji su bili malo bolji. Prvo su uticali blago i skoro
neprimetno, ali bilo mi je dato da znam da su iznutra bili zli, i da su iznutra delovali protivno ljubavi. Iz njih je dolazila
sfera mirisa kao od mrtvaca, tako da su duhovi, koji su se tu našli, pobegli. Oni su zamišljali da su tako lukavi da su
mogli da skriju od svakoga svoje misli. S njima sam razgovarao o Gospodu, da li su ga ili nisu očekivali, kao što su Ga
iščekivali njihovi očevi. Rekoše da su oni zamišljali Gospoda kao starca, svetog, sa sivom bradom, i da su oni po
Njemu postajali sveti, i nosili brade; da je otuda brada bila poštovana kod njihovoga potomstva. Dodali su da su i
sada u stanju da ga obožavaju, ali od sebe samih. Ali tada dođe jedan anđeo, čije prisustvo ovi nisu mogli podneti.
1125 Bilo mi je dopušteno da razgovaram i s onima koji su pripadali crkvi nazvanoj 'Enos', koja se pominje u Knjizi
Postanja 4:264. Njihov uticaj je bio blag, a razgovor čedan. Rekoše da su živeli u uzajamnoj ljubavi, i da su činili
prijateljske usluge onima koji bi im došli. Ali je bilo očito da je njihova ljubav prema bližnjemu u stvari bila
prijateljstvo (prijateljska ljubav)5. 1126 Pokazana mi je uzana soba, čija su vrata bila otvorena, i video se visok čovek,
obučen u belo, blistavo belo. Pitao sam se ko je to, i bi mi rečeno da čovek ovučen u belo pretstavlja one koji su

4
A i Situ se rodio sin kome je dao ime Enos. U to vreme počelo se prizivati Gospodnje ime. (Biblija NRP)
5
Prijateljska ljubav je osnovna, odnosno prirodna ljubav, a to je kada se čini dobro drugome i očekuje dobro od
istoga; to je mnogo manje duhovno dobro nego pravo duhovno dobro, koje je ljubav bez očekivanja uzvrata. (prim.
prev)
nazvani 'Noje', a koji su bili prvi u Drevnoj Crkvi, a to je bila crkva posle potopa; i da su ovako pretstavljeni jer da ih
je bilo malo. 1127 A bilo mi je dopušteno da razgovaram i s onima iz Drevne Crkve, ili crkve polsle potopa, koji su
nazvani 'Sem'. Oni su uticali blago preko glave u prsa (grudi), prema srcu, ali ne i u srce. A kakvi su, moglo se znati
po njihovom uticaju. 1128 Pokazao se neki (duh) pokriven velom kao oblakom, oko čijeg lica je bilo mnogo zvezda
lutalica, koje označavaju obmane (neistine). Rečeno mi bi da su takvi bili oni iz postomstva Drevne Crkve, koji su
nestali, a osobito oni koji su ustanovili žrtvovanja i rezane likove. 1129 O prepotopcima koji su nestali, biće reči na
kraju ovoga poglavlja.
Prepotopcima koji su nestali
1265 Na izvesnoj visini iznad glave bili su mnogi duhovi koji su uticali u moje misli i držali ih kao vezane, tako da sam
bio u tami. Oni su vršili pritisak na mene. Duhovi koji su bili oko mene, i oni su se osećali kao vezani, tako da su
jedva mogli da misle, osim onoga što se ulivalo od onih duhova, i to toliko da su izazvali njihovu ozlojeđenost. Bilo
je rečeno da su duhovi u pitanju bili od onih koji su živeli pre potopa; ali ne oni koji su se zvali Nefilimi, a koji su
nestali, je ovi nisu bili tako ubedljivi. 1266 Prepotopci koji su nestali su u nekom paklu ispod pete levog stopala.
Postoji kao neka maglovita stena kojom su pokriveni, koja je izraz njihovih odvratnih fantazija i ubeđenja, zbog kojih
su odvojeni od ostali paklova, i zbog čega se drže na otstojanju od sveta duhova. Oni su u neprekidnom naporu da
se podignu iz njega (toga pakla), ali taj napor ne uspeva; a to stoga što su oni takve odvratne prirode da kada bi
došli u svet duhova, oni bi svojim ogavnim fantazijama i isparenjima kao i otrovom njihovih ubeđenja oduzeli moć
mišljenja duhova s kojima bi se sreli, osim dobrih duhova. I da Gospod Svojim dolaskom na svet nije oslobodio svet
duhova od ove zle čete, ljudski rod bi bio propao; jer nijedan čovek ne bi mogao da bude kod čoveka, a ako duhovi
i anđeli nisu kod čoveka, on ne može da živi ni jednog trena. 1267 Oni koji uporno pokušavaju da se uzdignu iz toga
pakla, njihovi drugovi postupaju s njima okrutno; jer su oni posednuti smrtnom mržnjom protivu svih, čak i protivu
svojih drugova. Njihovo se najveće uživanje sastoji u tome da drže jedan drugoga u pokornosti, i kao da kasape
jedan drugoga6. Oni koji još upornje pokušavaju da nasilno izađu, oni se šalju još dublje ispod maglovite stene; jer
njih vodi luda žestina da svakoga unište; otuda je njihov napor da izađu. Oni umotavaju svakoga koga sretnu u jednu
haljinu, kako bi ga zarobili, i bacilli u jedno more, koje se njima pokazuje, ili s njima postupaju divljački. 1268 Dok
sam bio čuvan, vođen sam prema toj maglovitoj steni. (Biti vođen takvim duhovima, nije biti vođe s mesta na mesto,
nego se to izvodi preko međudruštava duhova i anđela, dok čovek ostaje na istome mestu; ali se njemu čini da se
spušta). Kad sam se približio steni, srela me je hladnoća koja je zahvatila donji deo mojih leđa. Odatle sam s njima
razgovarao o njihovim ubeđenjima, i o tome šta su verovali u životu tela u pogledu Gospoda. Odgovorili su da su
mnogo mislili o Bogu, ali da su se bili ubedili da nema Boga, nego da su ljudi bogovi, i da su se utvrđivali u ovim
ubeđenjima preko svojih snova. O njihovim fantazijama o Gospodu biće reči niže. 1269 Kako bih znao još bolje kakvi
su oni bili kao ljudi, Gospod je dopustio da neki od njih dođu u svet duhova. Pre nego se ovo desilo, pojavio se jedan
lep dečak, obučen u blistavu belu haljinu; zatim se kroz otvorena vrata pojavilo drugo dete u zelenoj haljini; a zatim
dve devojke s belim kapama na glavi. Ali mi nije bilo rečeno šta je ovim označeno. 1270 Brzo zatim, neki od njih
(prepotopaca) su bili pušteni ih pakla, ali je Gospod postavio između nas posredničke duhove i anđele tako da mi
ovi nisu mogli nauditi. Iz te dubine, došli su napred, dok im se činilo da se penju napred, kao kroz pećine u steni, i
tako nagore. Na kraju pojaviše se iznad na levo, kako bi odatle na otstojanju uticali na mene (‘ulivali’ u mene).
Rečeno mi bi da je njima dozvoljeno da utiču u desnu stranu glave, ali ne u levu; a iz desne strane glave u levu stranu
grudi; ali nikako u levu stranu glave, jer ako bi došlo do toga, ja bih bio uništen, jer bi se oni tada ulili sa svojim
ubeđenjima (uobrženjima), koja su odvratna i smrtonosna; međutim, ako utiču u desnu stranu glave, a otuda u levo
stranu grudi, tada bi uticali preko požuda. Tako je sa uticajem (influksom). Njihova su ubeđenja takva, da ona
uništavaju svu istinu i dobro, tako da oni na koje oni utiču, ti ništa ne opažaju, a posle toga ne mogu da misle, pa su
stioga drugi duhovi bili otstranjeni7. Kada su počeli da utiču (da se ‘ulivaju’), ja sam zaspao. Kod sam spavao, uticali

6
Ovo ‘kasapljenje’ je samo u njihovoj fantaziji, ali ga oni doživljavaju kao stvarnost. (prim. prev)
7
Bili su otstranjeni drugi duhovi koji nisu imali zaštitu koju je Gospod dao autoru kako bi osetio prirodu prepotopaca
koji su zauvek ostali u paklovima. (prim. prev.)
su preko požuda, i to sa takvom silinom, koju ne umem da opišem, osim što se sećam da su pokušali da me ubiju
dahom koji je gušio, a što je izgledalo kao strašna noćna mora. Tada, kad sam se probudio, opazio sam da su blizu
mene; a kad su opazili da sam budan, pobegli su na svoje mesto iznad, I uticali odatle. Dok su bili tamo, izgledalo
mi je da su bili uvijeni u neko platno, o kakvom je bilo reči pre (br. 964). Mislio sam da su oni bili umotavani (u
platno), dok u stvari to su oni umotavali druge. Ovo se sve događali u njihovoj fantaziji; međutim, duhovi protivu
kojih oni deluju na ovaj način, tim se duhovima zaista čini da ih se umotava (u platno). Izleda kao da oni koji su
umotani, da oni se spuštaju kroz raspuklinu u steni. No oni koji su ovako bili umotavani, bili su oslobođeni. To su
bili duhovi koji se nisu dali otstraniti a koje je Gospod sačuvao na ovaj način, a koji bi inače bili ugušeni - iako bi na
kraju bili vraćeni u život, ali posle velike patnje. Tada su se duhovi iz toga pakla vratili u stenovitu pukotinu; i tada
se otuda čuo zvuk bušenja, kao da rade mnogi isntrumenti za bušenje; tada se opazilo da taj zvuk potiče od njihovih
okrutnih fantazija usmerenih protiv Gospoda, tada su oni bili bačeni kroz mračne pećine ispod maglovite stene u
njihov vlastiti pakao. Dok su bili u svetu duhova, sastav sfere je bio izmenjen8. 1271 Posle ovoga, pojaviše se neki
obmanjivački duhovi koji su želeli da se ovi (prepotopski duhovi) izvuku, te su ih nagovorili da kažu da nisu ništa9
kako bi se izvukli. Tada se ču uzbuna u tome paklu, kao kod velikog bučnog ustanka, a što je bila uzburkanost među
onima koji su želeli da na silu izađu; stoga je ponovo bilo dopušteno da neki od njih izađu, i da se vide na istome
mestu gde su bili oni pređašnji. Odatle, pomognuti od onih obmanjivačkih genija10, pokušali su da u mene uliju svoja
smrtonosna ubeđenja; ali im je bilo uzalud, jer sam imao zaštitu od Gospoda. Pa ipak, primetio sam da je njihova
sila uobraženja bila zagušujuća. Za sebe su mislili da su svemoćni, i da svakome mogu oduzeti život. Ali baš zato što
su verovali za sebe da su svemoćni, njih je srušilo jedno malo dete, u čijem prisustvu su teturali, pa su i zapomagali
u strahu, i to toliko da su počeli da preklinju (da im se olakša). Obmanjivači duhovi su takođe bili kažnjeni, prvo na

8
Prepotopci su duhovi koji potiču od poslednjih generacija Pradrevne Crkve čiji je kraj bio degeneracija volje I
razuma, koji su tek posle ‘Potopa’ bili efikasno odvojeni u Drevnoj ili Nojevskoj Crkvi. (prim. prev)
9
To jest da sami sebe omalovaže, da bi izgledali ponizni. (prim. prev)
10
Geniji su zli duhovi. (prim. prev)
taj način što su ih skoro ugušili prepotopci, a posle na taj način što su bili zajedno vezani, zboga čega su odustali da
rade takve stvari; no posle određenoga vremena bili su oslobođeni. 1272 Posle mi je pokazano kako su se oblačile
njihove žene. Na glavi su nosile crn šešir sa napred isturenim delom kao mala kula, a lica su im bila mala, dok su
muškarci bili kuštravi i dlakavi. Tako isto bilo mi je pokazano kako su ponosili da imaju puno dece; i da njihova deca
idu svuda za njima, a koja su hodala ispred njih kao u polukrugu. Ali im je rečeno da i životinje vole svoje mlade, čak
i one najgore (životinje), i da to nije dokaz da u njima ima bilo šta dobro; međutim, da su voleli svoju decu, ne iz
ljubavi prema sebi i svome ugledu, nego da bi se širilo ljudsko društvo, za opšte dobro, a posebno kako bi se nebo
proširilo, a to znači radi Gospodovog carstva, tada bi njihova ljubav prema deci bila prava ljubav.
Poglavlje Jedanaesto
Raspored u Velikom Čoveku, ali I o mestu I razdaljini u drugom životu
1273 Tek pristigle duše sa sveta, onda kad treba da se odvoje od duhovnih anđela da bi otišli među duhove, pa na
kraju u društvo u kojemu su bili dok su živeli u telu, njih anđeli vode od jednog do drugog društva koja su različita
ali koja su međusobno povezana; u nekim su primljeni, dok su u drugim slučajevima vođeni dalje u druga društva, i
tako za neodređeno vreme, dok ne stignu do društva u kome su bili dok su živeli u telu; i tu ostaju11. Taj trenutak je
početak njihovog novog života. Ako je čovek pretvoran, licemer, ili obmanjivač, on ponekad usvaja fiktivno stanje,
i sličan je anđelima, pa ga kao takvoga primaju dobri duhovi; ali posle kratkog vremena on se odvaja, i luta okolo,
bez anđela, i moli da ga neko primi; ali biva odbačen, a ponekad I kažnjen, pa je na kraju odnesen među paklene
(duhove). Oni koji se uzdignu do anđela posle čišćenja12, oni takođe menjaju društva; ali kada prelaze iz jednog u
drugo, oni se učtivo i s ljubavlju otstranjuju, sve dok ne stignu u anđeosko društvo koje je u skladu s njihovim

11
Prema autoru, svaki čovek na svetu povezan je s nekim društvom duhova preko kojega prima uticaj bilo iz neba
ili iz pakla. U toku života, on često menja pripadnost tim društvima, već prema svom duhovnom stanju, da bi posle
smrti tela postao deo toga društvu. (prim. prev)
12
ili ‘pustošenja’. To jest, posle otstranjivanja onoga što im smeta duhovnom napredovanju. (prim. prev)
genijem i vrstom ljubavi prema bližnjemu. I mene su vodili kroz staništa (društva), i tamo sam razgovarao s onima
koji su u njima, kako bih znao kako stoji ova stvar. Bilo mi je dato da razmišljam o promeni mesta, i da vidim da su
to samo promene stanja, dok samo telo ostaje na istome mestu. 1274 Među zadivljujućim stvarima u drugom životu
su ove: - Prvo, da društva duhova i anđela izgledaju odvojena jedna od drugih po njihovom položaju, iako su mesta
i razdaljine samo razlika u stanjima. – Drugo, da su ti položaji određeni prema njihovom odnosu na ljudsko telo.
Tako da oni koji su na desno, uvak se pokazuju na desno ma na koju stranu da se okrenu; isti je slučaj i s onima koji
su na levo, tako je i sa svim ostalim pravcima13. - Treće, da nijedan duh ili anđeo nisu toliko daleko da jedni ne mogu
da vide druge; pa ipak, vide se samo oni kojima to Gospod dozvoljava. - Četvrto, da duhovi o kojim drugi (duhovi)
misle, kao na primer o onima koje su poznavali u životu tela – kada to Gospod dozvoli - oni su prisutni u tome
trenutku, i to tako blizu da su pored uha, da se dodiruju, ili na nekom rastojanju, većem ili manjem, iako su hiljade
milja daleko, čak i da su među zvezdama. Razlog je to što razdaljine mesta ne postoje u drugom životu14. - Peti, da
kod anđela ne postoji ideja vremena. Tako je u svetu duhova, a još više je tako u nebu. Koliko je to još više pred
Gospodom, pred kojim su svi zajedno i pojedinačno prisutni, i pod Njegovim pogledom i proviđenjem. Ove stvari
izgledaju neverovatne, ali su sasvim istinite. 1275 Bio sam u jednom društvu u kome je bila tišina, to jest u društvu
gde su oni koji su tihi, kao neka vrsta mira, ali to nije bio mir. Tamo sam razgovarao o deci; a tako isto i o mestu,
rekavši da je promena mesta i razdaljina samo privid, prema stanju svakoga (ko je tu), i da je promena u skladu sa
stanjem svakoga od njih. Kada sam tamo odveden, izgledalo mi je da su udaljili od mene duhovi koji su bili oko
mene, pa sam ih video kao da su ispod mene; ali mogao sam ih čuti kako govore. 1276 Što se tiče položaja u kome
se nalaze duhovi i anđeli u nebu, ovako stoji stvar. Anđeli su Gospodu s desne strane; na levoj su zli duhovi; napred
su oni koji su srednje vrste (zli), a otraga su zloćudni; iznad su oni koji su uobraženog uma ikoji žele da se uzdignu;
ispod stopala su paklovi koji odgovaraju onima koji su visoko. Tako je položaj svakoga određen u odnosu na

13
Strane ‘desno i levo’ na ljudskom telu su saobrazne dobru koje je na desno, i istini koje je na levo; nešto slično
ljudskom mozgu, gde je desna strana centar volje a leva centar intelekta. (prim. prev)
14
one postoje, ali su one samo prividi. (prim. prev)
Gospoda. Njihov položaj je trajan, i ne menja se kroz večnost. Tamo su neba kao jedan čovek, koji se stoga naziva
Veliki Čovek; kojemu su saobrazne sve stvari koje su kod čoveka, o kojoj saobraznosti biće govora kasnije, po
Božanskoj milosti Gospodovoj. Od ovoga dolazi to da je slična situacija okolo svakog anđela, i oko svakoga čoveka
kome Gospod otvori nebo; jer ovo ide sa Gospodovim prisustvom. Ne bi bilo ovako, da Gospod nije sveprisutan u
nebu. 1277 Isti slučaj je i sa dušama ljudi, koje su stalno povezane s nekim društvom duhova i anđela. Njihov položaj
u Gospodovom carstvu je usklađen prirodi njihovog života, i prema njihovom stanju. Ne smeta ako su razdaljeni
jedni od drugih na zemlji čak i hiljadama milja – oni i pored toga mogu da budu u istom društvu – oni koji žive
životom ljubavi prema bližnjemu su u jednm anđeoskm društvu, a oni koji žive u mržnji i takvim zlima u nekom su
paklenom društvu. Isto tako nema značaja ako mnogi žive zajedno na zemlji na jednome mestu, oni se svi razlikuju
prema prirodi njihovog života i prema njihovom stanju, i svaki od njih može da pripada razičitiom društvu. Ljudi koji
su na velikoj razdaljini jedan od drugoga na stotine i hiljade milja, kada se pokažu u unutrašnjem smislu, oni mogu
da budu toliko blizu da se dodiruju, sva prema njihovom položaju (u svetu duhova). Tako, kad bi se jednom broju
osoba na zemlji otvorio duhovni vid, oni bi bili zajedno i razgovarali bi, iako bi jedna osoba bila u Indiji a druga u
Evropi; zajedno i pojedinačno, oni su prisutni pred Gospodom, i pod Njegovim pogledom i nadzorom. 1278 Nastavak
o položaju, razdaljini, i vremenu naći će se na kraju ovoga poglavlja.
Nastavak o položaju i mestu; a tako isto o razdaljini i vremenu, u drugom životu
1376 Često sam razgovarao s duhovima o mestu i razdaljini među njima – da to nije ništa stvarno, ali da izgleda kao
da je (stvarno), i da su to samo stanja misli i osećanja, koja se menjaju, pa se stoga pokazuju kao vidljiva u svetu
duhova, ali ne tako mnogo u nebu među anđelima, jer kod ovih ne postoji ideja prostora i vremena, već ideja stanja.
Ali duhovi koji se drže telesnih i zemaljskih ideja, ovo ne shvataju, jer pretpostavljaju da je sve onako kako to oni
vide. Ovakve duhove je teško uveriti da ne žive više u telu, i nisu spremni da poveruju da su duhovi; pa tako ne
veruju ni da postoji privid, ili obmana u ovome predmetu, jer oni žele da žive u obmani. Tako da oni prihvataju samo
dobra i istine koji su zasnovani na obmanama. Mnogo puta im je pokazano da njihovo menjanje mesta, da je to
samo privid i obmana čula. Jer postoje dve vrste promene mesta u drugom životu; prva je ona o kojoj je već bilo
reči, kada je rečeno da duhovi i anđeli imaju svoje strajno mesto u Velikom Čoveku; to je samo izgled. Druga vrsta
je u tome da se duhovi pokazuju na mestu gde u stvari nisu. To je obmana15. 1377 Da su u svetu duhova mesto,
promena mesta, i razdaljina prividi, dokazuje se time što sve duše i duhovi koji postoje od početka stvaranja, da se
pokazuju (pojavljuju) na svojim mestima, i nikad ne menjaju to mesto osim kada se promeni njihovo stanje; a kada
se promeni stanje, tada se promeni i mesto i razdaljina. Ali kako kod svakoga vlada jedno glavno stanje, a posebne
promene se odnose na glavno stanje, to se oni, posle manjih promena, vraćaju u svoje glavno stanje (situaciju).
1378 Bio sam poučen, kako kroz razgovor tako i živim iskustvom, da duhovi, kao duhovi, u pogledu organskih oblika
koji sačinjavaju njihova tela, da nisu na mestima gde se vide, nego da su daleko, a ipak se tu pojavljuju. Znam da
ovo neće verovati oni koji dopuštaju da ih zavedu obmane; ali ovo je ipak činjenica. Ovo je bilo pokazano
(ilustrovano) duhovima koji veruju da je istinito samo ono što oni vide svojim očima – iako su ovo samo obmane –
tako što im je pokazano da se nešto slično dešava među ljudima na svetu. Tako, na primer, uzmite zvuk
govornikovoga glasa koji dolazi u uho od druge osobe; ako osoba koja sluša ne bi znala da je obrnuto, prosuđujući
po zvuku, kako je naučila iz detinjstva, i kad ne bi videla govornika na udaljenosti, ta bi osoba verovala da je govornik
blizu njenoga uha. A tako je i sa čovekom koji gleda udaljene predmete: kad ne bi u isto vreme video i predmete
između, i kad o tome ne bi rasuđivao prema otstojanju koje mu je poznato, on bi verovao da je taj predmet blizu
njegovih očiju. Još je više ovakav slučaj sa govorom duhova, koji je unutrašnji govor, i sa njihovim vidom, koji je
unutrašnji vid16. Osim toga, duhovima se kaže ne treba da nešto osporavaju zato što se to tako ne pokazuje čulima,
i da to oni ne opažaju. Jer da i u prirodi ima mnogo toga što je obrnuto od onoga što su obmane čula, jer ih iskustvo

15
Ovde nije jasna razlika između „izgleda“ i „obmane“. Obmana je kada se jedan duh pokaže, govori i deluje tamo
gde želi da bude, ili gamo gde neko želi da ga vidi. Ponekad je isti duh viđen na dva mesta – bilokacija. Međutim,
svaki duh i anđeo imaju svoje stalno „mesto“ u Velikom Čoveku, već prema svojoj vladajućoj osobini: oni koji se
odlikuju poslušnošću prema Gospod, ti su u oblasii „uha“, a oni koji se odlikuju sposobnošću da razlikuju dobro od
zla, nalaze se u oblasti “nosa“, itd. (prim. prev)
16
Unutrašnji govor je tipičan za svet duhova, a koji se saopštava mislima koje se „čuju“ kao govor, ali se ne vidi da
duh pokreće usta; nešto kao kada čujemo nekoga da nam nešto kaže u snu. (prim. prev)
poučava o istini. Na primer, kada jedri brod preko zemljine kugle: oni koji dopuštaju da ih zavedu obmane čula,
mogu da pomisle da će i brod i mornari propasti kada dođu na drugu stranu, i da ljudi antipodi ne mogu nikad da
stoje na svojim nogama. Tako je i sa predmetom koji je pred nama, i sa mnogi drugim stvarima u drugom životu,
koje su suprotne obmanama čula, a ipak su istinite; kao na primer da čovek nema život od samoga sebe nego samo
od Gospoda; i mnogo toga sličnog ovome. Ovim i drugim razmatranjima duhovi, koji ne veruju, mogu se uveriti da
stvari stoje ovako. 1379 Iz ovoga se može videti da su hodanje, i pomeranje duhova s mesta na mesto, kao i njihovo
napredovanje, koje se tako često viđa, da su to samo promene stanja; a to znači, se u svetu duhova duhovi vide kao
promene mesta; no u nebu oni se vide kao promene stanja. Tako je sa mnogim drugim stvarima koje su pretstave,
da se one kao takve pokazuju pogledu, a o kojima će biti kasnije govora, po Božanskoj milosti Gospodovoj17. 1380
Da su u drugom svetu promene mesta, i razdaljine samo obmane, može se videti po tome što se duhovi u fantaziji
(mašti) mogu popeti na veliku visinu, a isto tako spustiti u dubinu; a isto tako, iz jednog svemira u drugi18. Štaviše,
tamo čarobnice i čarobnjaci mogu da učine da drugi poveruju da kada su ovi na jednom mestu, da su u isto vreme
i na drugom, čak na nekoliko mesta, i na taj način obmanjuju kao da su sveprisutni. Oni koji su u životu tela težili ka
visokim položajima, a koji su u isto vreme obmanjivali druge, ti se često pojavljuju iznad glave, dok su u stvari ispod
stopala; pa kada im se njihova arogantna fantazija oduzme, oni potonu u svoj pakao, kao što mi je i pokazano. Ovo
nije izgled već obmana; jer, kao što je rečeno, postoje dve promene mesta; izgled je to što su duhovi i anđeli stalno
na svom mestu ili položaju; a kada se pokazuju na mestu gde u stvarnosti nisu, to je obmana19. 1381 Duše i duhovi

17
Kako bi se reklo iz onoga što autor kaže na drugim mestima, kada jedan duh ili stanovnik duhovnog sveta misli o
nekom drugom duhu, često ga vidi kako se kreće uzbrdo, sam ili s drugim duhovioma ili dušama. To ne znači da se
taj duh zaista kreće, već da prolazi kroz promene stanja. I sami duh, koji je tek stigao, sebe vidi kako se kreće, a ne
zna da je to samo promena stanja, koju on ne vidi osim očima čula. (prim. prev)
18
Ovde autor izgleda da pod „svemirom“ misli na jedan sunčani sistem. (prim. prev)
19
U delu svetu duhova, koji je između neba i pakla, ima duhova ili duša viših i nižih po savršenosti; niži po
savršenstvu žele da ostave utisak da su moćni pred novodošavšima, pa ih „zasenjuju“ obmanama, koje se pokažu
kao takve, a služe za pouku novima. Zanimljivo je čitati u Duhovnom Dnevniku autorove opise tih događaja, tako da
kojima još nije dodeljeno stalno mesto, nose se s jednog na drugi položaj u Velikom Čoveku, nošeni na razna mesta,
sad u ovo, sad u ono, sad se vide na jednoj strani a onda na drugoj; sad iznad, sad ispod. Oni se nazivaju duhovima
lutalicama, i upoređuju se sa tečnostima u ljudskom telu, koji se podižu iz stomaka, ponekad na druga mesta, nošeni
okolo. Tako je s ovim duhovima sve dok ne dođu na mesto koje im je dodeljeno, i na položaj koji odgovara njihovom
opštem stanju. To se u stvari njihova stanja menjaju i lutaju. 1382 Ljudi lako mešaju Božansku Beskonačnost s
neskrajem prostora; pa pošto o beskraju prostora misle kao nečemu što je ništa, oni ne veruju u Božansku
Beskonačnost. Tako je i sa Večnosti, o kojoj ljudi misle kao od večnosti bezvremena, jer se ona tako pokazuje onima
koji žive u vremenu. Istinitu ideju o Božanskoj Beskonačnosti stiču anđeli po tome što su oni u trenu prisutni pred
Gospodom, bez smetnje prostora i vremena, iako su u najudaljenijem mestu svemira; a istinska ideja O Božanskoj
Večnosi im dolazi od što njima hiljade godina ne izgledaju kao neko vreme, neko kao da su to proživeli u jednom
minutu a i jedna i druga ideja im dolazi od toga što u njihovoj sadašnjosti imaju i prošlost i budućnost zajedno. Stoga
se oni ne brinu za budućnost; niti pomišljaju o smrti (nemaju ideju o smrti), nego samo imaju ideju o životu. Tako
da je u njihovoj sadašnjosti Gospodova večitost i Beskrajnost.
Poglavlje Dvanaesto
O opažanju (percepciji) duhova i anđela; i o sferama i drugom životu
1383 Među čudesne stvariu drugom životu spadaju i opažanja (percepcije), kojih ima dve vrste. Jedna vrsta, a to je
anđeosko opažanje, sastoji se u opažanju onoga što je istinito i dobro, to jest što je od Gospoda, ili od samog sebe,
kao i opažanje izvora i osobine njihovih misli, reči i dela, kad su ovi od njih samih. Druga vrsta je zajednička svima,
kako anđelima najvišeg savršenstva, tako i duhovima, a sve prema njihovim osobinama, da se trenutno opažaju
osobine drugih čim ovi priđu. 1384 U pogledu prve vrste opažanja, koje je anđeosko, a koje je opažanje istinitog i
dobrog, a isto tako onoga što je od Gospoda i šta je od sebe samoga, kao i o opažanju izvora i osobina misli, reči i

se i sam čitalac oseća kao da je u društvu autora, koji često piše u Dnevniku da nije razumeo šta se sve desilo, ali će
nastojati da to razjasni. (prim. prev)
dela, kada su ovi od sebe – bilo mi je dopušteno da razgovaram sa sinovima (pripadnicima) Pradrevne Crkve o
njihovom opažanju. Rekoše da sami od sebe ne mogu ni da misle ni da hoće bilo šta; već da u svem o čemu misle i
što hoće, kako u opštem tako i u pojedinostima, oni opažaju ono što je od Gospoda, a što je iz drugog izvora; i da
opažaju ne samo koliko je od Gospoda, a koliko od samih njih, već i, kad je od njih samih, odakle je to, od kojega
anđela, kao i osobine anđela i šta su njegove misli, uočavajući svaku razliku; tako opažaju šta se influks (uticaj, ili
ono šta se u njih uliva), kao i mnoge druge stvari. Ovo opažanje postoji u mnogo vrsta. Kod nebeskih anđela, koji su
u ljubavi prema Gospodu, postoji opažanje dobra, a iz ovoga i opažanje istinitog; a pošto opažaju istinu od dobra,
oni ne dopuštaju govor a još manje umovanje (razglabanje) o istini; već kažu ovo je tako, ili ovo nije tako. S druge
strane, duhovni anđeli, kod kojih isto tako postoji opažanje, iako ne isto kao kod nebeskih anđela, govore o istini i
dobru; pa ipak, oni ih opažaju, iako na drugi način; jer ima bezbroj vrsta opažanja (percepcije), po tome da li opažaju
da li je nešto Gospodova volja, ili Gospodova milost, ili po Njegovom dopuštenju, što je sve različito jedno od
drugoga. 1385 Ima duhova koji propadaju oblasti kože, a posebno pokožice, koji žele da umuju (razglabaju) o
svemu; a što više razglabaju, to manje opažaju; oni smatraju da se mudrost sastoji u razglabanju, i oslanjajući se na
ovo, smatraju se mudrima. Njima se kaže da se po anđeoskoj mudrosti ne razglaba šta je dobro i istinito, ali oni ne
shvataju da je ovakvo opažanje moguće. To su oni koji su u životu tela pobrkali istinu i dobro kroz doslovni smisao
i kroz filosofske diskusije, pa su stoga sebi izgledali učeniji od ostalih; a u stvari nisu razumeli ni osnovna načela
istine u Reči. Zbog ovoga kod njih ima manje zdravog razuma nego kod ostalih. 1386 Sve dok duhovi smatraju da
sami sebe vode i da razmišljaju od sebe, i da imaju znanje, razumevanje, i mudrost od sebe, oni ne mogu da imaju
opažanje, te misle da je to prazna priča. 1387 Nekoliko puta sam razgovarao s onima u drugom životu, koji su, dok
su živeli u svetu, mislili da su u stanju da proniknu i shvate sve stvari, rekavši im da anđeli opažaju da oni misle,
govore i hoće od Gospoda. No ni tada nisu bili u stanju da shvate šta je opažanje, nego su smatrali da kada bi se sve
tako ulivalo, da bi bili lišeni života, jer da tada ne bi ništa mislili od sebe, ili iz onoga što je njihovo vlastito; jer su
smatrali da se život sastoji u tome; i da kada bi bilo drugačije, da bi tada neko drugi mislio, a ne oni; te da bi tada
bili samo organi lišeni života. No rečeno im je da je razlika između opažanja i neopažanja kao razlika između svetlosti
i tame, i da se ljudi po prvi put osećaju živima kad prime ovakvo opažanje; jer tada žive od Gospoda, iako imaju i
ono što je njihovo vlastito, praćeno svom srećom i uživanjem. Bilo im je pokazano raznim iskustvima kako stoji stvar
s opažanjem, i tada su priznavali da je ono moguće, ali posle malo vremena, opet nisu znali, sumnajli su i odricali.
Iz ovoga je jasno koliko je teško čoveku da shvati šta je opažanje. 1388 Druga vrsta opažanja (percepcije) zajednička
je svima, a najsavršenija je kod anđela, dok je kod duhova već prema njihovim osobinama. Ono se sastoji u tome
da se zna osobina drugih u prvom dodiru, čak da ovaj (duh) ni ne progovori. On (duh) se očituje odmah jednim
divnim uticajem (influksom). Dobar duh se poznaje ne samo po njegovoj dobroti, već i po njegovoj veri; a kad
progovori, iz svake njegove reči koju izgovori. A zao duh se prepoznaje po njegovoj zloći i neveri; a kada progovori,
po svakoj reči koju izusti, i to tako jasno da nema greške. Ponekad je tako i sa ljudima (u svetu), kada se po nečijim
pokretima, izgledu, ili govoru, opaža šta taj misli, iako je to obrnuto od onoga što govori; a ovo znanje je čoveku
prirođeno, potičući od iste osobine duhova, a to znači od samog čovekovog duha, kao i iz njegovog odnosa sa
svetom duhova. Ova komunikativna percepcija ima svoj izvor u Gospodovoj volji da se svako dobro saopštava
(kominicira), tako da na sve utiče uzajamna ljubav, i da su svi sretni. Tako ovakva sveopšta percepcija (opažanje)
vlada i među duhovima. 1389 Duše koje tek stignu u drugi život čude se da postoji ovakva komunikacija
(saopštavanje) tuđih misli, i da oni odmah znaju kakva je vera druge osobe, kao i njeno raspoloženje. Njima se kaže
da duh ima veće sposobnosti kada se odvoji od tela. Za trajanja telesnog života, postoji uticaj čulnih predmeta; kao
i fantazija koje izviru iz sećanja, kao i iz straha od budućnosti, i raznih strasti koje izviru iz spoljašnjih stvari, kao što
je briga za hranu, odelo, mesto stanovanja, i za decu; kao i za ostale stvari o kojima ne misle u drugom životu; stoga,
kada se uklone ove prepreke i smetnje, kao i telesni delovi koji izazivaju grube osete, tada zaista ne mogu biti sretniji
nego što su. Ostaju iste sposobnosti, samo što su savršenije, čistije, i slobodnije. Osobito kod onih koji su živeli
životom ljubavi ka bližnjemu i po veri u Gospoda, i u nevinosti; jer se njihove sposobnosti uzdižu iznad onih koje su
imali u telu, čak i do sposobnosti anđela trećeg neba20. 1390 Postoji ne samo saopštavanje tuđih osećanja i misli,

20
Kad autor govori o „telu“, on ima na umu zemaljsko telo. A treba se setiti da i duhovi i anđeli imaju tela samo što
su ona slična njihovim unutrašnjim osobinama, tako da izgledaju lepi, mladi, i privlačni u svakom pogledu ako su
dobri i ako vole istinu, a obrnuto ako nisu dobri i ako ne vole istinu. U materijalnom svetu, čovek stari telom, iako
nego i tuđeg znanja u toj meri da jedan duh smatra da zna sve ono što drugi duh zna, iako pre nije ništa o tim
stvarima znao. Dakle, postoji komunikacija tuđeg znanja. Neki duhovi zadrži (zapamte) a neki ne ono što su primili
kao komunikaciju. 1391 Komunikacije se odvijaju kako kroz razgovore tako i preko prenosa ideja skupa sa
pretstavama (reprezentacijama). Jer ideje misli se kod duhova pretstavljaju istovremeno, pa se na taj način sve
pretstavi u punini. Duhovi mogu da pretstave više jednom idejom nego što mogu da izgovore sa hiljadu reči. A
anđeli opažaju i šta je unutar ideje, kakvo je osećanje, šta je izvor osećanja, a šta je cilj; pored mnogih drugih stvari
koje su unutrašnje prirode21. Uživanja i sreća u drugom životu mogu da se prenose od jednog do drugog da čudesan
način, tako da drugi to osećaju na sličan način, a ova se komunikacija odvija bez ikakve štete po onoga koji
komunicira. I meni je bilo dato da prenosim uživanja na druge. Iz ovoga se može videti kolika mora da je sreća onih
koji vole bližnjega više nego sami sebe, i koji ništa više ne vole nego da prenose svoju sreću drugima; a ova
sposobnost ima izvor u Gospodu koji na sličan način prenosi sreću anđelima. Saopštavanje je ovakva trajna
komunikacija, a pritome se ne razmišlja o tome šta je delujući izvor ovome, pa se to radi otvoreno i voljno.
Komunikacije se izvode na čudesan način i otklanjanjima (otstranjivanjim), čiju prirodu čovek ne može opaziti.
Naime, tužne i mučne stvari se uklanjaju u jednom trenu, a prijatne i divne stvari se pokazuju bez ikakve smetnje;
jer kada se one prve otstrane, tada anđeli utiču, i prenose svoja uživanja. 1392 Pošto je opažanje takvo da jedan
može da zna kakav je drugi u pogledu ljubavi i vere, to sledi da se duhovi i anđeli udružuju u društva u skladu sa
njihovim slaganjem, a odvajaju prema njihovom neslaganju; i to je tako da nema ni najmanje sličnosti koja ne spaja
a ni najmanje razlike koja ne odvaja. Otuda su društva u nebu tako odvojena jedna od drugih da nema ničega što je
tako potpuno; a to sve dolazi od njihovih razlika u ljubavi prema Gospodu, i po veri u Njega, razlikama kojima nema
broja. Otuda proizlazi oblik neba, koji po tome reprezentuje čoveka; i ta se forma neprekidno usavršava. 1393 Što

duhom raste ili opada, već prema kvalitetu njegovog unutrašnjeg života. Slično je i u drugom životu, gde je sve
stvarno i večno, jer je izvana onako kako je iznutra, gde sve počiva na dobru i istini, koji su bitna svojstva Gospoda
koji je svuda prisutan, dajući osećaj samostalnosti i slobode. (prim. prev)
21
Ideje su u stvari slike i pretstave koje su pokretne i koje govore nekom sugestijom sve o predmetu koji se
prikazuje. (prim. prev)
se tiče ove vrste opažanja, mnogo toga sam naučio iz iskustva, ali bi bilo mučno da ih sve iznosim. Često čujem
prevaran govor, i opažam ne samo da je prevaran nego kakva je prevara, i kakva je posebna zloća u tome. Postoji
kao slika svake prevare u tonu glasa. Mogu da opazim da li prevara dolazi od onoga koji govori ili od nekoga ko
preko njega govori. Slično je i s onima koji mrze: priroda mržnje se odmah opaža, a opaža se u njoj više toga nego
što taj može da poveruje da se opaža. Kada se osobe protiv koji je mržnja usmerena pojave na vidiku, pokažu se
žalosni rezultati, jer sve što je onaj u svojoj mržnji zamišljao, pokaže se jasno pogledu sviju. 1394 Jedan duh koji je,
dok je živeo u telu, hteo da sebi pripiše zasluge nekoga drugoga i učenja toga drugoga, otišao je na desno i prišao
nekima koji nisu takvoga karaktera. Da bi se s njima udružio, on reče da je bio niko, i da želi da im bude od koristi.
Ali u istom trenu, dok se još približavao, i dok je bio još daleko, oni su opazili ko je on; oni su odmah izjavili da on
nije ono za što se pretstavlja (kao skroman), nego da on traži da bude veliki, i da se stoga ne slaže s njima, koji su
mali. Posramljen, on se povukao, čudeći se da su ga poznali tako iz daljine. 1395 Pošto su opažanja tako izoštrena,
zli duhovi se ne mogu primaći sferi, ili nekom društvu, gde su duhovi koji su u uzajamnoj ljubavi. Kada se samo
primaknu, oni osećaju tegobu, te se žale i zapomažu. U smelosti i u samopouzdanju jedan se duh uvukao u jedno
društvo koje je bilo na pragu neba; no od trenutka kada je stigao, jedva da je mogao disati, i postao je svestan
smrada lešine od sebe, pa je odmah pao natrag. 1396 Bio je jedan broj duhova oko mene koji nisu bili dobri. Došao
je tada jedan anđeo, pa sam opazio da duhovi nisu mogli da podnesu njegovo prisustvo, jer kako je on prilazio, tako
su oni padali natrag sve više i više. Ovome sam se čudio, ali mi je tada rečeno da duhovi nisu mogli da budu u sferi
u kojoj je bio ovaj (anđeo). Iz ovoga, kao i iz mnogih drugih iskustava, postalo mi je očito da jedan anđeo može da
natera u beg mirijade zlih duhova, jer oni ne mogu podneti sferu uzajamne ljubavi. A treba dodati da je sfera anđela
bila oslabljena zbog prisustva onih koji su mu se bili pridružili22. Da ta svera nije bila umanjena, oni (zli duhovi) bi se
bili raspršili. Iz svega ovoga se može videti kakvo je opažanje u drugom životu; i kako se oni koji su tamo udružuju,
a i kako se odvajaju iz društva, u skladu s opažanjem. 1397 Svaki duh ima komunikaciju s unutrašnjim i s najdubljim
nebom, iako on to ne zna; bez te komunikacije on ne bi mogao živeti. Šta je on iznutra, to je poznato anđelima koji

22
pridružili se verovatno dobri duhovi. (prim. prev)
su unutar njega, a njime upravlja Gospod preko ovih anđela. Na taj način postoji saobraćaj (komunikacija) njegovog
unutrašnjeg (bića) i neba; isto kao što postoji komunikacija njegovog spoljašnjeg bića sa svetom duhova. Preko svog
unutrašnjeg, on se priprema za bude od koristi, za koju se pripravlja, a da toga nije svestan. Isto je tako i sa čovekom:
on na sličan način kominicira s nebom preko anđela, iako to ne zna, jer inače ne bi mogao živeti. Ono što se uliva
otamo u njegove misli, samo su poslednji efekti (učinci); izvor njegovog života je tamo; i iz toga izvora vlada se svim
naporima u njegovom životu23.
Nastavak o opažanju; i o sferama u drugom životu
1504 Već je bilo rečeno da se u drugom životu zna šta je neko čim priđe, čak i da ne progovori. Iz toga se može znati
da čovekovo unutrašnje biće i nesvesno deluje, iz čega se opaža kakav je on duh. Da je ovako, vidi se i po tome što
se ovo ne opaža samo na otstojanju već se oseća i čulima, kada se to Gospodu svidi. 1505 Bio sam upućen u to kako
se sfere, koje se opažaju čulima, stiču u drugom životu. Uzmite kao primer nekoga ko je stvorio o sebi i o svojim
posebnim osobinama visoko mišljenje. On je na kraju tako prožet tim mišljenjem kao navikom, te kao da je stekao
tu prirodu, pa gde god ide i kad bilo s kim razgovara, on misli samo o sebi; a ovo je u početku ono što on hoće, ali
posle to radi a da toga nije svestan; ali to i dalje vlada, kako u pojednostima tako i u osećanju i u misli, kao i u
njegovom držanju i govoru. To ljudi vide u drugima. A to je upravo ono što u drugom životu čini sferu koja se opaža,
ali ne češće nego li to Gospod dozvoljava. Isto je i sa drugim osećanjima; pa stoga ima onoliko sfera koliko i osećanja
i kombinacija osećanja, koje su bezbrojne. Sfera je nešto kao isturena slika čoveka, u stvari slika svega onoga što je
u njemu. Međutim, u svetu duhova se opaža samo nešto opšte, dok se pojedinosti vide u nebu; ali ono u najsitnije

23
Po autoru, celokupni život u vasioni, ljudi, duhova, anđela, čak i životinja i biljaka ima izvor i utočišta u Bogu koji
je Gospod Isus Hristos. Svi su svetovi jedan unutar drugoga, jedan dublji ili savršeniji od drugoga, kao celima su
Veliki Čovek, kojemu sa suprotne strane stoji Veliko Čudovište, to jest s jedne strane Nebo a s druge Pakao, a između
njih Svet duhova, s nižim i višim sveto, u kome je većinu vremena boravio autor ovih spisa, poučavan od anđela, a
pod zaštitom Gospodovom. Zadivljavajuće je posmatrati ovoga čoveka koji s takvim mirom govori o stvarima o
kojima čovek, nepripravljen, sa strahom i misli a kamo li o njima govori. (prim. prev)
detalje, poznato je samo Gospodu. 1506 Kako bi se upoznala priroda sfera, dodaću nešto što sam iskusio. Jedan
duh, koji mi je bio poznat i sa kojim sam razgovarao dok je živeo u telu, pokazivao se mnogo puta među zlim
(duhovima); pošto je bio stvorio visoko mišljenje o sebi, to je stekao sferu po kojoj je izgledao viši od ostalih, zbog
čega su svi ostali duhovi iznenda pobegli, tako da se na kraju video sam; tada je on ispunio svu sferu okolo, koja je
bila sfera sebe-poštovanja. Ostavši bez društva, njegovo se stanje promenilo; jer u drugom životu kad je neko lišen
društva u kome je inače, on prvo postaje kao da je pola mrtav, jer se njegov život održava samo uticajem neba u
njegovu unutrašnjost. Tada počinje da zapomaže i da oseća muke. Tada su drugi duhovi rekli da ne mogu da
podnesu njegovo prisustvo, jer da želi da bude viši od ostalih. Kada je na kraju doveden u društvo s drugima, bio je
uznesen na visinu, tako da mu se činilo da on vlada svemirom; eto do kojega stepena ljubav prema sebi samome se
naduva kada je ostavljena sama sebi. Potom je bio bačen među paklene duhove. Takva sudbina čeka one koji misle
da su veći od ostalih. Ljubav prema sebi je više suprotna uzajamnoj ljubavi nego druge (ljubavi), jer je uzajamna
ljubav ta koja vlada u nebu. 1507 Jedan je duh u telesnom životu mislio o sebi da je veći od ostalih i mudriji od
ostalih; u svakom drugom pogledu bio je prijatan, i nije potcenjivao druge u upoređenju sa sobom; ali je bio
visokoga roda, pa je stoga bio stekao sferu koja ga je prikazivala važnim i autoritativnim. Takvoga karaktera je bio
kada mi je prišao, ali za dugo nije ništa rekao. No ja sam primetio da je bio kao okružen maglom, koja je izlazila iz
njega i počela da pokriva i ostale duhove; na šta su se ovi osećali potišteni. Oni su progovorili sa mnom i kazali da
ne mogu da tu ostanu jer da su lišeni slobode, te se nisu usuđivali bilo šta da kažu. A on poče da govori s njima,
nazivajući i svojim sinovima, a po malo im dajući i pouke, ali s (osećanjem) autoriteta koje osećanje je bio stekao.
Ovo pokazuje kakva je sfera autoriteta u drugom životu. 1508 Mnogo puta mi je bilo pokazano da oni koji su na
svetu bili visokog roda, da nisu mogli a da ne steknu sferu autoriteta, pa je stoga u drugom životu nisu mogli prikriti
niti su se nje mogli osloboditi. Ta sfera autoriteta, kod onih koji su bili obdareni verom i ljubavlju prema bližnjem,
ta sfera autoriteta se na divan način spaja sa sferom dobrote, tako da ona nikome ne smeta; šta više, dobri duhovi
im pokazuju odgovarajuću potčinjenost; oni nemaju sferu zapovedanja, već samo sferu koja im je prirođena po
visokom rodu, koju oni posle određenog vremena odbacuju; a to čine jer su dobrim, pa teže da je se oslobode. 1509
Nekoliko dana su sa mnom bili duhovi koji su se u životu tela nisu starali za dobrobit društva, već samo za sebe, a
čiji je cilj bio samo da žive u obilju, da se divno oblače, i da se bogate; pošto su bili vešti u pretvaranju, i bili u stanju
da se laskanjem i uslugama uzdignu kako bi izgledali odani te da bi im se poverila dobra njihovih gospodara, dok su
gledali snishodljivo i sa prezrenjem na one koji su ozbiljno radili svoj posao. Bilo je opaženo da su oni bili dvorjani.
Uticaj njihove sfere na mene je bio u tome što nisam mogao da se predam nečemu i da mislim ozbiljno o nečemu
što je bilo istinito i dobro, tako da na kraju nisam znao šta da radim. Kada se ovakvi približe, oni među ostale unose
otupelost. Oni su beskorisni u drugom životu, i bivaju odbačeni gde god da dođu. 1510 Svaki duh, a još više svako
društvo duhova, imaju vlastitu sferu načela i ubeđenja. Zli geniji imaju sferu požuda (pohota), pa je u tome slučaju
i njihova sfera takva da kada deluju na nekoga, oni čine da obmane izgledaju kao istine tako što izvlače sve ono što
ih potvrđuje, kako bi ubedili da je obmana istina. Iz ovoga se može videti kako se lako neko može utvrditi u
obmanama i zlima ako ne veruje u istine koje dolaze od Gospoda. Ove su sfere guste već u srazmeri s obmanama.
Ove se sfere nikako ne mogu slagati sa sferama duhova koji su u istinama. Ako se ovi primaknu, oseća se odvratnost;
a kada po dopuštenju sfera obmana prevlada, dobri (duhovi) padaju u iskušenje i osećaju zebnju (strah). Opazio
sam i sferu nevere; kada je neko u njoj, taj ne veruje ništa što se kaže, a jedva i ono što se pokaže pred njegovim
očima. Postoji i sfera onih koji veruju samo ono što shvate preko čula. Jednog takvog sam video kako sedi kod mlina,
i kako melje hranu (obrok), dok su se sa strane videla mala ogledala, pa sam posle video neke stvari stvorene
uobraženjem (fantazijom); no one su bile u vazduhu. Pitao sam se ko je on. A on mi je prišao i rekao da je on onaj
koji je sedeo pored mlina; i da je imao takve zamisli (ideje), da je sve samo izmišljeno (fantazija), i da ništa nije
stvarno. Stoga da je postao takav kavav je24. 1511 Upoznat sam bio kroz iskustvo tako dobro da nemam nikakve
sumnje u to, da duhovi, koji su u obmanama, da oni utiču (da se kao ulivaju) u misao, i unose ubeđenje da je lažno

24
Reklo bi se da je taj duh koji je sedeo pored mlina i mleo svoju hranu, da je on u životu tela verovao samo ono
što je očima video i da je smatrao da je sve o veri i Bogu čovekova fantazija to jest izmišljotina da je sve samo
čovekova fantazija i da ništa nije stvarno, pa je stoga bio takav i u drugom životu. Treba znati, da po autoru, čovek
zadržava dugo onu prirodu koju je stekao u životu tela, i da se nje može osloboditi samo ako u njemu još uvek ima
ostataka dobrote i istine koje su sačuvane u dubini duše; jer na te ostatke Gospod deluje, oživljavajući ih, i polako
menjajući duha čije se stanje popravlja postepeno. (prim. prev)
ono što je istinito, tako da to zaista tako i izgleda; a to oni rade iz svojih sfera. Na sličan nači i geniji, a to su zli
duhovi, utiću na volju, tako da zlo izgleda kao dobro, i to vrlo ubedljivo; i to je iz njihove sfere. Ovaj uticaj duhova
obe vrsta iskusio sam hiljadama puta; kao i od koga je dolazio, i kako su Gospodovi anđeli otklanjali ove stvari;
pored toliko drugih stvari koje se ne mogu potpuno ispričati; tako da sam saznao, u najvećoj mogućoj meri, odakle
dolaze fantazije i zla kod čoveka; a tako isto da ovakve sfere koje ostaju posle smrti tela i koje se pokazuju tako
jasno, da one potiču od načela obmana i želja za zlom25. 1512 Sfere fantazija, kada se pokažu u vidljivom obliku,
pokazuju se kao oblaci, više ili manje gusti prema tome kakva je fantazija. Ima jedna maglasta stena ispod levog
stopala, gde su prepotopci, a ispod koje oni borave. Ta zamagljenost, pomoću koje se oni drže odvojeno od ostalih
u drugom životu, izvire iz njihovih fantazija. Iz onih koji su živeli u mržnji i u osvetu, iz njih izbija sfera koja
prouzrokuje nesvesticu i nagoni na povraćanje. Ove sfere kao da su otrovane; a one se ispituju u pogledu otrovnosti
i gustine pomoću zavoja (omota) plave boje: kako ovi blede, tako se i otrovnost smanjuje. 1513 Jedan od onih
duhova koji se nazivaju mlakima, došao mi je ponašajući se kao da se bio pokajao; i to tako da njegovu pretvornost
nisam opažao, iako sam mislio da nešto u sebi prikriva. Ali su duhovi rekli da ne mogu da podnesu njegovo prisustvo;
i da su se osećali kao kad nešto ljude nagoni da povrate, i da je ovaj bio od onih koje treba ispljunuti. Posle toga on
je govorio odvratne stvari; i nije se mogao uzdržati, ma koliko ga se pokušavalo sprečiti da tako govori. 1514 Sfere
se osećaju i kao mirisi, koje duhovi više osećaju nego ljudi; jer, što je začuđujuće, mirisi su saobrazni sferama. Kada
se sfera onih koji su se pretvarali i stekli takvu prirodu, pretvori u miris, oseća se zadah bljuvotine. Kada se sfera
onih koji su učili govorništvo kako bi im se svi divili, pretvori u miris, oseća se miris zagorelog hleba (kruha). Kod
onih koji su se predavali samim uživanjima a kod kojih nije bilo ni vere ni ljubavi ka bližnjemu, miris njihove sfere je
kao smrad izmeta. A takva je i sfera onih koji su živeli u preljubama, ali njihov smrad je još gadniji. Kada se sfera
25
Čitalac se pita da li je tada čovek odgovoran za stanje u kome se nalazi posle smrti tela... Po autoru, svaki čovek,
osim male dece koja umiru mlada i ljudi koji su umobolni, svi su ljudi izloženi iskušenjima da poveruju obmanama
da nema Boga da je sve izmišljotina nekih ljudi kako bi vladali nad drugima, itd. Ali oni mogu i zdravim razumom, a
najviše verom u Gospoda da se odbrane od neistima i od zla, i da Hristovom snagom savladaju svako zlo. (prim.
prev)
onih koji su živeli u dubokim mržnjama i osveti, i u okrutnosti, pretvori u miris, to se oseća kao smrad od lešine.
Smard miševa se širi oko onih koji su bili prljave tvrdice; smrad stenica izlazi iz onih koji su progonili nevine. Ovi se
mirisi ne mogu osetiti osim kada su nekome unutrašnji oseti otvoreni tako da može biti u društvu sa duhovima.
1515 Osetila se sfera neke žene, koja se posle udružila sa sirenama26. Taj smrad se širio svuda za nekoliko dana gde
god je išla. Duhovi rekoše da je smrad bio skoro smrtonosan. Smrad sirena je takav, jer je njihova unutrašnjost
prljava, dok je njihova spoljašnjost uglavmnom lepa i prijatna (vidi br. 831). Za divljenje je kako sirene nauče sve
brzo u drugom životu, i sve znaju kako je tamo bolje od drugih, čak i u stvarima doktrine (nauka o veri); ali sve sa
ciljem da to pretvore u magiju (čaranje), kako bi vladale nad drugima. One se uvlače u osećanja dobrih (duhova)
podražavanjem (simulacijom) dobra i istine; ali one ostaju takve kakve su, što pokazuje da doktrina nije ništa ako
čovek ne radi ono što uči (ispoveda), a što znači ako mu sam život nije cilj; da pomenemo, ima mnogo paklenih
duhova koji su bili vešti u doktrinama. Ali oni koji su živeli ljubavlju prema bližnjem, ti su u nebu. 1516 Razgoravao
sam s duhovima o čulu ukusa, za koji su rekli da ga nemaju, ali da imaju nešto preko čega znaju šta je ukus, a za što
kažu da je kao miris, koji nisu mogli opisati. Setio sam se da se ukus i miris kombinuiju u treće čulo, koje postoji kod
životinja koje ispituju svoju hranu mirisom, po čemu znaju da li je zdrava i da li im odgovara. 1517 Osetio sam vinski
miris, za koji mi je rečeno da dolazi od onih koji jedni druge hvale iz prijateljstva i prave ljubavi, tako da ima istine u
njihovim pohvalama. Ovaj se miris pojavljuje u više vrsta, a dolazi od sfere finog načina ophođenja (finih manira).
1518 Kada su nebeski anđeli pored tela upokojene osobe koja treba da ustane, ono odaje aromatičan miris; kada
ovo primete, zli duhovi ne mogu da se približe. 1519 Najugodniji su mirisi sfera ljubavi prema bližnjem i vere; oni
se osećaju kao cveće, ljiljani, kao i začini raznih vrsta, sa bezbroj prelaza. Pored toga, sfere anđela se ponekad vide
kao atmosfere ili aure, a koje su tako lepe, tako prijatne, i tako različite, da se to ne može opisati. 1520 Ali treba

26
Sirenama autor naziva žene duhove koje svojim trikovima zavode ljude, trikovima koji su mnogobrojni i
raznovrsni; o njima puno u Duhovnom dvevniku. (prim. prev)
znati da se ove sfere koje kao izlaze iz duhova i koje su vidljive, da se one ne mogu uvek opažati; drugo, treba znati
da ih Gospod na razne načine usmerava, tako da se prava svojstva duha ne izlažu uvek pred drugima27.
Poglavlje Trinaesto
O svetlosti u kojoj žive anđeli
1521 Da duhovi i anđeli poseduju svako čulo osim ukusa, i to daleko istančanije i savršenije od čoveka, to mi je
pokazano mnogo puta. Oni ne samo da vide jedni druge i razgovaraju – anđeli u najvećoj sreći koja dolazi od
uzajamne ljubavi – nego što u tome svetu može da se vidi mnogo više nego što čovek može da poveruje; svet
duhova i neba tako je pun pretstava kao što su one koje su videli proroci, i one su tako divne da kad bi nečiji vid bio
otvoren samo za par časova da bi to gledao, bio bi zapanjen. Svetlost u nebu, da čovek ne veruje, toliko je jača od
one u podne u našem sunčanom svetu. Međutim, oni ne primaju nikakvo svetlo s ovoga sveta, jer su oni iznad, ili
unutar sfere ovoga svetla, nego je njihovo svetlo od Gospoda, koji je njima Sunce. Čak je i svetlo podneva u ovome
svetu gusta tmina anđelima; kada im se pruži prilika da ga vide, to im je kao da gledaju u čistu tamu, što mi je bilo
dato da i sam iskusim. Ovo pokazuje kolika je razlika između svetla u nebu i svetla u ovome svetu. 1522 Tako sam
često video svetlo u kome žive duhovi i anđeli, da sam prestao da mu se čudim, jer mi je tako blisko. Tako, bilo bi
dosadno navoditi sva moja iskustva. Neka budu dovoljna koja slede. 1523 Da bih upoznao prirodu toga svetla, bio
sam odveden u staništa dobrih i anđeoskih duhova, gde sam video i duhove i stvari koje su tamo. Tako isto video
sam malu decu sa majkama u svetlu tako velike blistavosti i jasnoće da ništa ne može biti blistavije. 1524 Jedno
plameno jako zračenje se neočekivano kao izlilo pred mojm očima, zaslepljujući ih – ne samo vid očiju nego i
unutrašnji vid. Odmah zatim pokazala se neka vrsta tame, kao gust oblak, u čemu je bilo nešto zemljano. Dok sam
se ovome čudio, bilo mi je dato da znam da je takvo svetlo kod anđela neba u upoređenju sa svetlom u svetu
duhova; i da kakva je razlika u svetlosti, da je takva razlika i u inteligenciji i mudrosti, kao i u svemu što ima veze s

27
Ovo kao da protivureči onome što je pre rečeno o sferama. No, ovde se govori o Gospodovoj brizi da se zaštite i
oni duhovi koji bi bili povređeni gledajući svu unutrašnju istinu o onima s kojima dolaze u dodir. (prim. prev)
tim, to jest u govoru, mislima, radostima, i sreći, jer sve ovo je saobrazno svetlosti. To mi je jasno pokazalo kakvo
mora da je savršenstvo anđela u upoređenju s ljudima, koji su u većoj tami nego duhovi. 1525 Bila mi je pokazana
svetlost u kojoj žive oni koji su u određenoj oblasti lica (Velikog Čoveka, Homo Maximusa). Bile su to raličite divne
zrake zlatnog plamena za one koji su u osećanjima za dobro, a u srebrenih plamenova za one koji su u osećanjima
za istinu. Ponekad oni vide nebeski svod, ali ne onaj koji se pokazuje pred našim očima, nego onaj koji se njima
pretstavlja a koji lepo razasut malim zvezdama. Razlike u svetlosti su u tome što se svi dobri duhovi koji su u prvom
nebu, i svi anđeoski duhovi koji su u drugom nebu, i svi anđeli koji su u trećem nebu, svi se dele na duhovne i na
nebeske; nebeski su oni koji su u ljubavi prema dobru, a duhovni oni koji su u ljuibavi prema istini. 1526 Bio sam
odvojen od ideja pojedinačnih stvari, ili onoga što je telesno, tako da sam držan u duhovnim idejama. Tada se
pokazao jedan živ sjaj dijamantskog svetla, i to za poduže vreme. Ne mogu nikako drugačije da opišem tu svetlost;
jer je u svakom njenom deliću bila kao dijamantska iskra. I dok sam držan u toj svetlosti, opažao sam pojedine
predmete, koji su telesni i svetski, kao da su ispod mene, i na udaljenosti; a preko toga bio sam poučen o tome
kakva je velika svetlost kod onih koji se povuku iz materijalnih ideja (pretstava) u duhovne ideje. Toliko sam puta
video svetlost duhova i anđela da bih o njima magao ispuniti mnogo stranica. 1527 Kada se Gospodu svidi, dobri
duhovi se pokazuju jedni drugima kao sjajne zvezde koje svetle kao iskre, već prema tome kakva je njihova ljubav
prema bližnjem i vera; a zli duhovi se pokazuju kao malene lopte vatre od uglja. 1528 Život u požudama i njihovim
uživanjima ponekad se pokazuje među zlim duhovima kao vatra ugljena. U takvu se divljinu pretvara Gospodova
ljubav i milosrđe kada utiče na njih, dok se život njihovih fantazija pokazuje kao njihov plamen, čija je svetlost
nejasna i koja se ne širi daleko; ali kad joj se približi život uzajamne ljubavi, i ta se svetlost gasi i pretvara u hladnoću
i tamu. Jer zli duhovi provode svoje vreme u tami; i što je zadivljujuće, neki vole tu tamu, i mrze svetlo. 1529
Savršeno je dobro poznato u nebo ali ne tako i u svetu duhova, da takva velika svetlost dolazi od Gospoda; a vredno
je reći da se Gospod u trćem nebu pokazuje nebeskiom anđelima kao sunce, dok se duhovnim anđelima pokazuje
kao mesec. Pravo poreklo svetlosti je u ovome, i samo u ovome. Ali anđeli imaju svetlosti onoliko koliko u njima
ima nebeskog i duhovnog (života), pa kvalitet te svetlosti zavisi od kvaliteta toga života. Na taj način se samo
Gospodovo nebesko i duhovno pred njima pokazuije kao svetlost. 1530 Jer da je ovako, to Reč svima pokazuje; kada
se Gospod pokazao Petru, Jakovu i Jovanu; jer je tada Njegovo lice zasijalo kao sunce, a odeća Mu je bila kao svetlost
(Mateja 18:228). On se tako njima pokazao, jer se njihov unutrašnji vid bio otvorio. To isto se potvrđuje kod Proroka;
kao kod Isaije, gde se govori o Gospodovom carstvu u nebima: (Otkrivenje 30:2629). I kod Jovana, gde se Gospodovo
carstvo naziva Novim Jerusalimom: (Otkrivenje 21:2330). Opet: (Otkrivenje 22:531). I kada se Gopsod pokazao
Mojsiju, Aronu, Nabadu i Avihu, i sedamdesetorici starešina, i vidješe Boga Izrailjeva, i pod nogama mu kao djelo
od kamena safira i kao nebo kad je vedro (Izlazak 24:10). Pošto se Gospodovo nebesko i duhovno pokazuje pred
vanjskim vidom anđela kao sunce i kao mesec, to „sunce“ u Reči označava ono što je nebesko, a „mesec“ ono što
je duhovno. 1531 Kako bih se utvrdio u istini da se Gospod pokazuje nebeskim anđelima kao sunce, a duhovnim
anđelima kao mesec, moj unutrašnji vid se po Gospodovoj Božanskoj milosti bio otvorio, tako da sam jasno video
kako mesec sjaji, opkoljen brojem malih meseca, čija je svetlost bila skoro kao sunčana, prema rečima kod Isaije:
Svjetlost mjeseca biće kao svjetlost sunca (30:26). Ali mi nije bilo dato da vidim i sunce. Mesec se bio pojavio napred,
na desno.
Nastavak o govoru duhova i o njegovim različitostima
1757 Govor duhova sa čovekom se izvodi rečima; ali govor duhova između sebe izvodi se preko ideja od kojih potiču
reči, kao što su mislene ideje (ideje misli); ove, međutim, nisu zatamnjene kao što su ideje čoveka dok živi u telu,
nego su jasne kao one u govoru. Posle smrti tela, ljudski govor postaje razgovetniji i jasniji; a mislene ideje postaju

28
I preobrazi se pred njima te lice njegovo zasja kao sunce, a haljine njegove postadoše bijele kao svjetlost.
(Varaždinska Biblija)
29
Tada će svjetlost mjeseca biti kao svjetlost sunca, a svjetlost sunca bit će sedmorostruka, kao svjetlost sedam
dana – u dan kad GOSPODOV povije prijelom svojega puka i iscijeli modrice od svojih udaraca. (Varaždinska Biblija)
30
I gradu ne treba ni sunca ni mjeseca da svijetli u njemu, jer ga slava Božja obasja, a svetiljka mu je Jaganjac.
(Varaždinska Biblija)
31
Noći ovdje i neče biti, i neće trebati svjetiljke ni svjetla sunčenja, jer ih Gospod Bog obasjava. I kraljevat će u
vijeke vjekova. (Varaždinska Biblija)
određene (diskretne), kako bi služile određenim oblicima govora; jer je zatamnjenost nestala sa telom; tako da
misao, oslobođena kao okova u kojima je bila zapeta – postaje trenutna; otuda se pojačava intuicija, apercepcija, i
izgovor32. 1758 Govor duhova je raznovrstan: svako društvo ili porodica duhova, pa čak i svaki duh, razlikuju se od
ostalih njihovim govorom, baš kao što je slujčaj i sa čovekom, po osećanjima koja čine život govora i koja daju impuls
rečima, i po naglascima, pa i tonom, a i drugim karakteristikama koje nije lako opisati. 1759 Govor nebeskih duhova
se ne uliva lako u artikulisane zvukove ili reči koje koriste ljudi; jer se ne slaže s rečju u kojoj ima nešto što zvuči
grubo, ili gde postoji grubo udvajanje suglasnika, ili u kome postoji ideja koja potiče iz znanja 33; zbog čega se oni
(nebeski duhovi ili anđeli) retko ulivaju u govor osim preko osećanja koja, kao potok ili kao blagi povetarac,
omekšavaju reči. Govor duhova koji je između nebeskih i duhovnih (anđela), je mio, kao blaga atmosfera, milujući
organa onoga koji ga prima, i omekšavajući same reči; ali je i brz i siguran. Tako, tok i prijatnost dolaze od toga što
je nebesko dobro u njihovim idejema takvoga karaktera, i što nema ničega u njihovom govoru što se ne slaže s
njihovom mišlju. Sva prijatna harmoničnost u drugom životu dolazi od dobrote i ljubavi prema bližnjemu. Govor
duhovnih (duhova ili anđela), i on kao da teče, ali nije tako mekan i mio. A oni su ti koji najviše i govore. 1760 Tako
isto postoji i govor zlih genija; ali je to govor koji se čuje samo izvana; iznutra, on je kao struganje, zato što se
pretvaraju da su dobri, i što nema u njemu osećanja. Isto tako postoji i govor ovih zlih genija u kome se ne oseća
kao da teče, u kojemu se razlika između misli i reči oseća kao nešto što tiho uporedo puzi 34. 1761 Ima duhova koji
se ne ulivaju kao potok, nego kao vibracije i kao pokreti tamo amo, kao u linijama, s manje ili više oštrine. Takvi se
ne ulivaju kad govore, nego samo kad odgovaraju. To su oni koji iz mnoga uzroka odbacuju unutrašnje stvari u reči

32
„Diskretni“ način govora se odnosi na „diskretne stepene života“, kao što su prirodni, duhovni, i nebeski stepen,
po kome se razlikuju tri neba, u kojima se „govori“ između anđela istoga stepena na njima „diskretan“ način. (prim.
prev)
33
Reči-znanja od kojih se sastoji doslovni smisao. (prim. prev)
34
„Zli geniji“ su naziv za vrstu zlih duhova u određenom paklu, jer se paklovi dele po stepenima mržnje, prema
bližnjemu ili prema Bogu, kao što se neba dele prema stepenima ljubavi prema bližnjem ili prema Bogu. (prim. prev)
gledajući na ljude kao na oruđa, koja malo cene; a koji misle samo o sebi35. 1762 Ima duhova koji ne govore, a koji
izražavaju ono što umom osećaju preko promena koje izazivaju na mome licu, a koji pretstavljaju ideje svoje misli
tako živo, da se njihova misao pokazivala kao (vidljiva) forma. Ovo je izvedeno promenama na usnama, odakle je
to prelazilo na lice; isto tako oko očiju, kada su saopštavali unutarnja osećanja svoga uma; oko levoga oka kada su
saopštavali istinu i osećanje za istinu, a oko desnoga oka kada su saopštavali dobro i osećanje za dobro. 1763 Tako
isto, čuo sam i jednovremeni govor duhova koji su govorili zajedno, koji se talasao i izgledao kao smotuljak, i koji se
ulivao u mozak s raznih strana. Isto tako, i govor jednoga duha koji se završavao četverostrukim pokretom, kao s
tonom i zvukom ljudi koji mlate (tresu slamu ili žito na gumnu). Ovi su duhovi odvojeni od drugih. Oni unose bol u
glavi, a zvuče kao usisaljka za vazduh. Neke sam čuo kao da govore zvučnim glasom, ali kao u sebi samima; ali se
ipak čulo kao govor. Neki kao da su grgutali reči kao iz stomaka; to su oni koji ne žele da obraćaju pažnju na smisao
nečega, a koje drugi nateruju da govore. Čuo sam i neke koji su govorili grubim ili raspuklim zvukom; ovi prilaze s
leve strane, ispod lakta; kao i na levo spoljašnje uho. Čuo sam i neke koji kao da nisu mogli da govore glasno, nego
kao da su prehlađeni; ovi pripadaju klasi onih koji se uvlače u ono što drugima prija, pa izvlače iz ovih tajne sa ciljem
da im naude. Ima duhova niskoga rasta koji, iako ih je malo, govore kao da ih je mnogo, glasom kao da je grmljavina;
njih sam čuo iznad glave, te sam pomislio da ih je gomila; ali jedan od njih mi je prišao s leva ispod pazuha, i govorio
na sličan način, to jest kao da grmi: Odakle dolaze ovakvi duhovi, biće, po Božanskoj milosti Gospodovoj, rečeno na
drugome mestu. Ali ovakve vrste duhova su retke. A vredno je opaziti da se ovo što se govori na razne načine, da
to čuju oni čiji je unutrašnji organ za sluh otvoren, a tako isto to čuju i duhovi, kao što se čuju zvukovi i govor ljudi
na zemlji; ali se ništa od ovoga ne čuje ako unutrašnji organi nisu otvoreni. 1764 Jednom su sa mnom duhovi

35
Autor je boravio u svetu duhova odakle je ponekad vođen u viša neba i u paklove, kako bi mogao da ih opiše.
Inače, uz pomoć anđela, saznavao je i objašnjavao situacije u kojima se nalazio. Po njemu, nema anđela od početka,
nego dobri ljudi postaju anđeli a zli đavoli, sve po redu koji je skup duhovnih zakona koji su deo Boga koji stvara i
održava ceo svet, vidljivi i nevidljivi. Sv. Pismo sadrži zakone duhovnog života, i ono je spona ljudi na zemlji i duhova
u nebima, a sve preko unutrašnjih smislova jer ih ima više, u kojim smislovima duhovi razumiju Sv. Pismo. (prim.
prev)
razgovarali pomoću pretstava koje su mi pokazivali; kao plamenovima raznih boja; svetlostima; oblacima koji su se
podizali i spuštali; malim kućama i platformama sa kojih se govorilo na razne načine; posudama; osobama koje
obučenim na razne načine, i mnogim drugim stvarima, koje su sve imale značenja; to jest, iz čega se znalo šta su
želeli da saopšte.
Poglavlje Petnaesto
O Svetom Pismu ili Reči u kojoj se čuvaju svete stvari, a koje su otvorene pred dobrim duhovima i anđelima
1767 Kada Gopodovu Reč čita čovek koji voli Reč i koji živi u ljubavi prema bližnjemu, ili čovek koji u prostoti srca
veruje u ono što je napisano i koji se nije utvrdio u načelima suprotnim istini vere koja je u unutrašnjem smislu, to
Gospod pretstavlja pred anđelima u takvoj lepoti i u prijatnosti, zajedno sa saobraznostima (reperezentativim), i u
neizrecivim varijacima, prema njihovom stanju u to vreme, da se svaka pojedinost opaža kao da je u njoj život; a to
je život koji postoji u Reči, i iz kojega se Reč rodila kada je bila poslata iz neba. Zbog ovoga Gospodova Reč je takva
da, iako u slovu izgleda sirova, u njoj su pohranjene duhovne i nebeske stvari, koje leže otvorene pred dobrim
duhovima i anđelima, kada ćovek čita Reč. 1768 Da se Gospodova Reč tako pretstavlja pred dobrim duhovima i
pred anđelima, bilo mi je dato i da vidim i da čujem; pa mi je stoga dozvoljeno da iznesem ta iskustva. 1769 Prišao
mi je jedan duh ne dugo posle izlaska iz tela, što sam ustanovio po tome što još nije znao da je u drugom životu,
nego je pretpostavljao da živi u svetu. Opazilo se da je bio odan učenosti, pa sam o tome s njim razgovarao.
Odjednom je bio uzdignut visoko; iznaneđen ovim, pomislio sam da je on bio od onih koji teže da budu na visokim
položajima; ili da je zamišljao da je nebo negde na visini, jer takvi se često podižu u visinu, kako bi znali da nebo nije
tamo gde je visina, nego da je to nešto unutrašnje. Ali sam ubrzo opazio da je bio uzdignut prema anđeoskim
duhovima, koji su bili napred, malo na desno, na ulazu u nebo. Tada je sa mnom odatle govorio, rekao je da vidi
stvari koje ni najuzvišeniji ljudski um ne može shvatiti. Dok se ovo odigravalo, ja sam čitao prvo poglavlje knjige
Ponovljeni Zakoni36 (Deuteronom) o Jevrejskom narodu koji je trebao da ispita i vidi kakva je zemlja Hanan. Dok

36
Ili - Peta Mojsijeva Knjiga.
sam ovo čitao, rekao mi je da ne opaža ništa od smisla slova, nego stvari duhovnog smisla, i da su one divote koje
nije mogao da opiše. Ovo je bilo na prvom ulazu u nebo anđeoskih duhova; a kakve bi tek divote video u samom
nebu! a kakve u anđeoskom nebu! Neki duhovi koji su se našli oko mene, a koji ranije nisu verovali da je Gospodova
Reč ovakva, tada počeše da se kaju zbog svog neverovanja; i rekoše, u tome stanju, da veruju jer da je duh rekao
da je čuo, video i opazio da je tako. Ali drugi su duhovi istrajali u njihovom neverovanju, te rekoše da to nje tako, i
da je to izmišljeno; tada su i oni samo bili uzdignuti, i govorili su sa mnom otuda; i rekli da je to bilo sve samo ne
izmišljeno, jer su zaista opažali da je bilo tako; i to su opažali jasnije nego li se to može zapažati u životu tela. Ubrzo
su i ostali bili uzdignuti, a među njima i jedan kojega sam poznavao u životu tela, koji mi je posvedočio isto, između
ostalom da je bio previše zapanjen da bi mogao pisati slavu Reči u unutrašnjem smislu. Tada, kao da oseća sažalenje,
reče da je takva šteta što ljudi ništa ne znaju o takvim stvarima. Još je rekao da odakle je bio tada, da je mogao da
gleda najdublje u moje misli i osećanja i da vidi u njima više nego što može da iskaže; kao što su uzroci, uticaji,
odakle su dolazili, i od koga; ideje, i kako su bile izmešane sa zemaljskim stvarima, i da ove treba da se potpuno
odvoje; pored ostalih stvari. 1770 Posle toga, u dva navrata, video sam kako su i drugi bili uzdignuti u drugo nebo,
među anđeoske duhove; i oni su otuda sa mnom govorili, dok sam čitao treće poglavlja Deuteronomija od početka
do kraja. Rekli su da su bili samo u unutarnjem smislu Reči37; i tvrdili da da nema nijedne title koja ne sadrži duhovni
smisao u kome se sve slaže, i da imena označavaju realne stvari. Tako su se i oni uverili; jer pre toga nisu verovali
da su svaka i sve stvari u Reči nadahnute od Gospoda; i da žele da ovo potvrde pred drugima na zemlji, ali to nije
bilo dopušteno. 1771 Bilo je još duhova koji su bili u neverici o Gospodovoj Reči, to jest nisu verovali da su u njoj
pohranjene stvari u njenim nedrima, ili iznutra; jer u drugom životu duhovi ne veruju kao što nisu verovali ni u
životu tela; a to neverovanje se ne rasipa osim onako kako je proviđeno od Gospoda, i kroz živa iskustva. U vezi s
ovim, dok sam čitao Psalme Davidove, ovim duhovima bio je otvoren dublji um ili vid. Ovi nisu bili uzdignuti među
anđeoske duhove. Tada su opazili unutarnje stvari Reči u tim Psalmima; pa su zapanjeni rekli da tako nešto nikada

37
Unutarnji je duhovni a unutrašnji je nebeski smisa, prvi govori u preporodu čolvekove duše, a drugi o
sjedinjavanju Gospodve dve Suštine. (prim. prev)
nisu mogli verovati. Isti deo Reči su tada čuli drugi duhovi; ali su to oni shvatili drugačije. Kod nekih su ideje njihovih
misli bile ispunjene mnogim prijatnim i divnim stvarima, i to je bilo ispunjeno životom koliko je to bilo moguće, ali
je bilo tako jasno da je prodiralo u njihovo najdublje biće, da im je izgledalo da su bili uzdignuti prema unutarnjem
nebu, sve bliže i bliže Gospodu, onako kako su na njih delovale istine i dobra s kojima kao da su bili spojeni. Tada je
Reč donesena nekima koji nisu shvatali ništa o unutrašnjem nego samo o spoljašnjem smislu; i njima je izgledalo da
slovo nema života. Iz ovoga svega jasno je kakva je Reč kada je Gospod ispuni životom – da je ona takva da deluje
do u najveću dubinu; a i kakva je kada se ne ispuni životom - da je onda samo slovo, u kome ima malo života. 1772
Od Božanske milosti Gospodove, i meni je bilo dozvoljeno da vidim na isti način Gospodovu Reč u lepoti njenog
unutrašnjeg smisla, i to mnogo puta; i to ne da su reči bile objašnjene u detalje, nego sa svim stvarima uopšte i u
pojedinostima zajedno u jednom nizi ili povezanosti, što je kao da se gleda nebeski raj sa zemaljskoga raja. 1773
Duhovi koji su uživali i osećali radost u Gospodovoj Reči za života u telu, osećaju u drugom životu jednu vrstu tople
nebeske radosti, koju mi je bilo dato da osetim. Toplina onih koji su osećali ovo uživanje, bila je data i meni da je
osetim. Bilo je to kao prolećna toplina, počevši od usana, pa šireći se oko obraza, pa sve do ušiju, podižući se do
očiju, pa onda spuštajući se do sredine grudi. A bila mi je prenesena i toplina onih na koje je još jače uticala
Gospodova Reč, to jest one unutarnje stvari koje je sam Gospod učio; počinjući od grudi i penjući se otuda ka bradi,
i spuštajući se do bedara. A toplina onih koji su osećali još više zadovoljstvo u Gospodovoj Reči, njihovu sam toplinu
osećao kao unutarnju radost i kao proleće, kako se širi od bedara prema grudima, i tada preko leve ruke u šake.
Anđeli su me poučili, rekavši da je zaista ovako, i da se prilaženje ovakvih duhova ovako oseća kao toplina, iako je
oni sami ne osećaju, jer su oni u njoj; kao što mala deca, deca i omladina ne osećaju svoju toplinu koja je veća nego
ona kod odraslih, jer su oni u njoj. Isto tako osetio sam toplinu nekih koji su zaista uživali u Reči, ali se nisu trudili
da je shvate; njihova se toplina osećala samo u desnoj ruci. A što se tiče topline: i zli duhovi mogu da svojim
veštinama proizvedu toplinu koja imitira uživanje, i mogu da to prenesu na druge; ali to je samo spoljašnja toplina,
koja nema poreklo iznutra. To je onakva toplina koja izaziva truljenje i pretvara hranu u izmet, kao što je vrelina
preljubočinaca38, kao i onih koji su bili utonuli u prljava uživanja. 1774 Ima duhova koji ne žele ništa da čuju o
unujtarnjim stvarima u Reči; čak i kada ih razumeju, i dalje nisu voljni. To su uglavnom oni koji su mislili da se
spasenje zaslužuje delima, i koji su činili dobra dela vođeni ljubavlju prema sebi i svetu, ili radi postizanja ranga ili
bogatstva za sebe, i radi ugleda, a to znači ne radi Gospodovog carstva. U drugom životu oni su ti koji više od drugih
žele da uđu u nebo; ali ostaju izvan njega; jer ne žele da prime znanja o istini, da bi kroz to dobro na njih delovalo.
Oni tumače značenje Reči kako im se sviđa, potvrđujući samo ono što ide u prilog njihovim požudama. Takvi su
pretstavljeni starom ženom, ne sa lepim licem, koje je snežno bledo, nepravilnih crta, koje ju čine ružnom. Dok su
oni koji priznaju i vole unutarnje stvari Reči pretstavljeni devojkom u ranom devojaštvu, ili u cvetu mladosti, lepo
obučenoj, i okrašenoj vencima i nebeskim ukrasima. 1775 Razgovarao sam s nekim duhovima o Reči, rekavši da je
to bilo nužno i po Božanskom proviđenju, da se dadu neka otkrivenja, jer da je otkrivenje ili Reč glavni prijemnik
(sasud) duhovnih i nebeskih stvari, i da tako ona povezuje nebo i zemlju; i da bi bez nje bili razdvojeni, i da bi nestalo
ljudskog roda. I osim toga, da je potrebno da negde postoji nebeska istina, kroz koju se čovek može poučiti. Jer da
je on rođen za nebeske stvari i da, posle života u telu, treba da dođe među one koji su nebeski; jer da su istine vere
zakoni reda u carstvu u kome on (čovek) treba da večno živi. 1776 Može da izgleda kao paradoks, ali je cela istina,
da anđeli razumeju unutrašnji smisao Reči bolje i potpunije kada je čitaju mali dečaci i devojčice, nego kada je čitaju
odrasle osobe, koje nisu u veri koja potiče od ljubavi ka bližnjemu. Rečeno mi je da je tome razlog to što su mali
dečaci i devojčice u stanju uzajamne ljubavi i u nevinosti, i da su sposobni da primaju ono čime onda Gospod
raspolaže; iako oni ovo ne opažaju, osim kao neodređeno zadovoljstvo koje odgovara njihovome geniju. Anđeli su
rekli da je Reč mrtvo slovo, ali da ga Gospod oživljava prema tome kako ga ko prima; i ono postaje živo u skladu s
(čovekovim) životom ljubavi prema bližnjemu i sa nevinošću, i to na bezbroj načina. 1777 Nastavak sledi na kraju
ovoga poglavlja.

38
Preljubočinci – misli se na koji čine preljubu.
 Nastavak o Svetom Pismu ili Reči
1869 Koliko mnogo stvari ima u jednom jedinom izrazu u Reči, bilo mi je pokazano na taj način što su bile otvorene
ideje moje misli. To je nešto posebno, da se u drugom životu može izvesti kao da je sve živo, tako da se ideje
pokazuju u živom obliku i kao nacrtane slike. Jednom (duhu) koji je u životu tela voleo bližnjega i živeo u uzajamnoj
ljubavi, i koji je nalazio uživanje u Reči, bile su njegove ideje otvorene na taj način. Pojavile su se lepe stvari bez
broja, skupa sa prijatnim stvarima osećajne prirode; a onda je rečeno da se ove ideje mogu još više otvoriti, i kada
bi se otvorile, onda bi se pojavile još lepše i prijatnije stvari s osećanjem same sreće. Ovakve su anđeoske ideje, jer
njih otvara Sam Gospod. Duhovima koji su se čudii da se ideje misli mogu ovako otvoriti u drugom životu, njima je
to bilo ilustrovana na taj način što im se reklo da je to kao s očnim vidom, gde su zrake vida u kojemu se manje
stvari u prirodi (a koje sadrže bezbroj stvari) vide samo kao nešto neprozirno, crno i bezoblično; ali kada se isto
gleda kroz mikroskop, pogledu se pokažu stvari koje su unutra, povezane i lepe nizove i koje teku svojim redom; pa
je pokazano da se i ove stvari mogu otvoriti s jačim mikroskopom. Na ovaj način bilo je pokazano duhovima kakav
je slučaj s unutarnjim vidom, čije su zrake ništa drugo nego ideje, a da su ove ideje tako (relativno) grube, iako ljudi
tako ne misle. Ali o idejama će, po Gospodovoj Božanskoj milosti, biti govora kasnije. 1870 Slučaj je sličan s
Gospodovom Rečju; svaki se izraz u njoj pretstavlja u obliku neke ideje (slike), jer svaki izraz je samo ideja
pretstavljena u određenom obliku kako bi se opazio njen smisao; a u idejama su sadržane bezbojne stvari, koje
može samo anđeo a ne čovek opažati, što je teško poverovati (da je tako). I kada Gospod ove (ideje) otvori, tada se
pokazuju stvari koje su još dublje s osečanjem sreće, kada se vide rajski vrtovi; prve, od nebeskih i duhovnih stvari
Gospodove ljubavi i milosti, a druge od svetlosnih zraka koje sve to prate. Bilo mi je pokazano da je Reč nadahnuta
ne samo u pojedinim izrazima, nego i u svakom malom slovu svakoga izraza, sve do najmanje jote; jer u svakoj joti
ima nešto od onoga osećanja i života koji su zajednički celom izrazu, a što je uneseno i u najmanje njegove delove.
Ali se ovo ne može sasvim razumeti ako se pre toga ne znaju mnoge druge stvari39. 1871 Kako Gospodova Reč
izgleda pred anđelima, nije moguće opisati; ali o tome može da stvori neku ideju onaj ko je u muzejima video optičke
cilindere u kojima su pretstavljene divne slike onoga što inače izgleda grubo. Iako stvari okolo u projekciji izgledaju
bez oblika, bez nizova ili reda, i kao pomešane, kada se one usredsrede u cilinderu, one izgledaju kao divne slike.
Tako je i sa Gospodovom Rečju, osobito sa proročkom Rečju Staroga Zaveta. U doslovnom smislu, sve izgleda kao
da nema reda, ali kada to čita čovek, osobito mali dečak ili devojčica, to postaje sve lepše kako su uzdiže (penje), da
bi se na kraju pokazalo pred Gospodom kao slika ljudskog bića, u kojem i preko kojega je nebo pretstavljeno u celom
sklopu, ne onakvo kakvo je, nego kakvo Gospod želi da ono bude, naime, kao Njegova slika. 1872 Pokazana mi je
bila jedna lepa devojka s licem koje je zračilo, prolazeći hitro na desno, i kao da se žuri. Izgledala je kao u prvoj
rascvetanoj dobi, ni kao dete ni kao mlada žena – lepo obučena u crno koje je blistalo; hitala je razdragana od svetla
do svetla. Rečeno je da je Reč takva unutra u početku kada se uzdigne; a crna haljina je bila Reč u slovu. Posle je ta
mlada devojka doletela do mog desnog obraza, ali je to opaženo samo unutrašnjim vidom. Rečeno je da su takve
stvari iz unutrašnjeg smisla Reči, koje ne stižu do razuma (koje se ne mogu shvatiti). 1873 Duhovi su razgovarali o
unutrašnjem smislu Reči; i da bi se razumela njena priroda, bilo je to pretstavljeno primerom, Šta je plod vere? Pa
je rečeno da su dobra dela plod vere u spoljašnjem smislu, ili smislu slova, ali da ova dobra dela nisu živa ako ne
potiču od ljubavi prema bližnjemu; tako da je ljubav prema bližnjemu plod vere u bližem smislu. Međutim, pošto
ljubav pema bližnjemu treba da dolazi od ljubavi prema Gospodu, ova je ljubav plod vere u unutrašnjem smislu; pa
kako je svaka ljubav od Gospoda, to je ona Sam Gospod. Jer na taj način, u dobrim delima je ljubav prema bližnjemu;
u ljubavi prema bližnjemu je ljubav prema Gospodu, a u ljubavi prema Gospodu ne Sam Gospod. 1874 U razgovoru
s dobrim duhovima, rekao sam da u Reči ima više stvari nego što je moguće poverovati, i da su one izražene preko
izgleda i prema varljivim čulima, kao to da se Jehova gnevi, da se srdi, da se ljuti na rđave; da Mu čini zadovoljstvo

39
Autor na drugim mestima piše o Reči koja je postojala kod Drevnih, a čiji je nastavak Hebrejska Reč, u kojoj se i u
oblicima slova kriju tajne, koje se otvaraju vidu anđela… Sudeći po primeru iznesenom u br. 1869, i Reč u svakom
prevodu ima isti efekat. (prim. prev)
da ih sruši i razbije, pa čak i da ih ubije. Ali da ovo nije rečeno kako bi se ubeđenja i požude slomili, nego da bi se
savili; jer ako bi se govorilo ne onako kako to čovek može razumeti (to jest ne preko izgleda, neistina, i ubeđenja),
to bi bilo kao da se seme seje u vodi, ili da se kaže nešto što bi bilo odmah odbačeno. Uprkos toga, ovakvi oblici
govora služe kao sasudi (prijemnici) u kojima su pohranjene duhovne i nebeske stvari, jer u njima se mogu sačuvati
sve one stvari koje pripadaju Gospodu; tada takve izraze Gospod dopušta, ali da sva zla dolaze od đavolskih duhova;
da onda Gospod raspoređuje i pripravlja da se zla okrenu u dobra; tako da je na kraju samo dobro od Gospoda.
Tako smisao slova nestaje kako se ona uzdiže i postaje duhovna, pa onda nebeska, i na kraju Božanska40. 1875 Bilo
mi je dopušteno da opazim anđeoske ideje o ovim rečima u Gospodnjoj Molitvi: „Ne uvedi nas u iskušenje, nego
nas izbavi oda zla“. I najbliži dobri duhovi su odbacili iskušenje i zlo, prema jednoj ideji koju sam opazio u sebi; a
ovo je ovako išlo sve do anđeoske ideje; naime, da je ostalo samo dobro bez ikakve ideje o iskušavanju i o zlu; tako
je doslovni smisao potpuno nestao. Kod prvog odbacivanja, stvoreno je bezbroj ideja o dobru – kako dobro može
da proiziđe iz ljudske nevolje iako je nevolja došla od čoveka i od njegovoga zla, u koje postoji kazna, i to s nekom
ljutnjom koja prati kažnjavanje, tako da iskušenje i zlo dolazi samo iz toga izvora, i da se stoga ne sme misliti da
iskušenje i zlo dolaze od Gospoda. Ove su se ideje pročišćavale onako kako su se uzdizale. Ovo uzdizanje se odvijalo
kao odbacivanja (o kojima u br. 1393), a koja su izvođena brzinom i na način koji je nemoguće objasniti, sve dok
nisu (te ideje) zašle kao u senku moje misli. Tada su one bile u nebu, gde postoje samo neizrecive ideje o dobru od
Gospoda. 1876 Imena ljudi, carstava, i gradova, koja se pojavljuju u Reči, kao i reči ljudskoga govora, sve to nestaje
na početku (pragu) uzdizanja; jer su ovo zemaljske, telesne i materijalne (stvari); i duše koje stižu u drugi život,
postepeno odlažu ove stvari, a oni koji dođu u nebo, ti ih potpuno odlože. Kod anđela ne ostaje ni najmanja ideja
osobe, pa stoga ni njeno ime. Šta je Avraham, Isak, i Jakob, oni to ne znaju. Oni sebi formiraju ideju šta ovo znači i
pretstavlja u Reči. Imena i reči njima su kao prašina, ili kao neka ljuštura, što sve otpada kada uđu u nebo. Otuda se
može videti da se u nebu imenima ozačavaju delujuće (aktuelne) stvari. Često sam s anđelima ragovarao o ovim

40
U malom delu, Nauk o Svetom Pismu, autor kaže u br. 55, da je Reč kao čovek obučen na kome se lice i ruke
vide, a to su oni delovi Reči koji moraju da se shvate i primene da bi se čovek spasio. (prim. prev)
stvarima, i oni su me potpuno poučili o istini. Govor duhova jednih s drugim nije govor reči, nego ideja, kao što su
ideje ljudske misli bez reči, zbog čega je to jezik svih ljudskih jezika. Ali kad oni razgovaraju sa čovekom, tada njihove
ideje ulaze u reči čovekovog jezika (kao što je pre rečeno br. 1635, 1637, 1639). Kad sam o ovome ragovarao s
duhovima, bilo mi je dato da im kažem, da kada oni razgovaraju jedan s drugim, oni ne mogu da izgovore i jednu
reč ljusdkog jezika, a najmanje neko ime. Neki među njima su se povukli i pokušali; a vrativši se, rekli su da ih nisu
bili u stanju izgovoriti, jer da su reči bile tako grubo materijane da su bile ispod njihove sfere, jer da su sačinjene od
zvukova u vazduhu i izgovorene ljudskim organima, ili preko uticaja u ove organe unutrašnjim putem koji vodi u
organe sluha. Iz ovoga se jasno može videti da se nijedan izraz u Reči ne može preneti duhovima, a još manje
anđeoskim duhovima, čiji govor je još više sveopšti (vidi br. 1642), a najmanje se može preneti anđelima (vidi br.
1643), kod kojih ne ostaje ništa od prvih ideja duhova, nego se mesto njih primaju duhovne istine i nebeskea dobra,
koja variraju na neizreciv način i u najmanjim oblicima, koji se nadovezuju i povezuju u jednodušne nizove, gde se
opažaju prvobitne pretstave, koje su divne i prijatne, a praćene su srećom uzajamne ljubavi; koja sreća dolazi od
prijatnosti i od lepote, jer ih u svemu nadahnjuje Gospodov život41. 1877 Duše ili duhovi u svetu duhova, osobito
rđavi, u početku zadržavaju stvari koje su imali u život njihovog tela, naime, zemaljske, telesne, i svetske, a s njima
i načela koja su bili stekli. Među ovima ima takvih koji nisu voljni da čuju bilo šta o unutrašnjem smislu Reči, nego
samo o doslovnom smislu, a što ide tako daleko da veruju da će dvanaest apostola da sede na dvanaest prestola i
da sude dvanaest plemena Izrailja; i da samo siromašni, bedni i koji su trpeli progone, da će samo oni moći ući u
nebo; a (istina je) da su tamo i bogati i moćni, ali koji su živeli u ljubavi ka bližnjem i u veri u Gospoda. Kako ovakvi
(duhovi) obično smatraju da zaslužuju nebo, video sam ih kako trče tamo amo. A gde su god došli, ismevali su
unutrašnji smisao Reči, a to su radili zbog toga što je (unutrašnji smisao) protivan njihovim požudama i ubeđenjima,
po kojima oni zaslužuju nebo i po kojima su oni iznad drugih. Oni su kao pokvarene i otrovne stvari koje teku u krvi,
prožimaju vene i arterije, i prljaju krv. 1878 Ima i takvih koji su u životu tela prezirali Reč, a ima i takvih koji su

41
Na drugim mestima, autor kaže da je unutrašnji smisao napisan u nebu posebnim znacima, i da se takva Reč čita
u nebu. (prim. prev)
zloupotrebljavali Reč, da bi dali poentu nekoj šali. Ima i takvih koji su smatrali da Reč nema neke vrednosti osim da
drži u pokornosti obične ljudi. Ima ih koji su svetogrdili Reč, i onih koji su je profanisali42. Sudbina takvih u drugom
životu je jadna, u skladu kakav je bio njihov prezir, ismevanje, svetogrđenje, i profanacija. Jer, kao što je rečeno,
Reč je sveta tako da je ona nebo onima koji su tamo; i kako tamo postoji saopštavanje misli, takvi duhovi ne mogu
biti s njima, nego se odvajaju. 1879 Jednom prilikom, dok sam bio u postelji, bi mi rečeno da su se zli duhovi bili
zverili da me ubiju, ali pošto sam se osećao siguran i bezbedan pod Gospodovom zaštitom, nisam se osvrtao na
pretnje i hteo sam da spavam. Ali probudivši se u sred noći, osetio sam da ne dišem od sebe, nego od neba, jer nije
bilo ništa od moga disanja, kao što sam jasno opažao. Tada je rečeno da je grupa zaverenika bila prisutna, i da su
to oni koji mrze unutarnje stvari u Reči (to jest, same istine vere, jer to su unutrašnje stvari Reči), i koji ih stoga mrze,
jer su one protivne njihovim obmanama, ubeđenjima, i požudama, koje bi doslovni smisao mogao da podrži. Kad
je njihov pokušaj propao, njihovi vođe su pokušali da uđu u utrobu moga tela, i da prodru čak do srca, pa im je bilo
dozvoljeno da i do njega stignu. Ovo sam sve opažao i osećao. Jer onaj kome je unutrašnjost duha otvorena, taj u
isto vreme ima i čulno opažanje ovakvih stvari. Ali tada sam bio uveden kao u neko nebesko stanje, a to znači da
nisam napravio nijedan napor da odbijem ove posetioce, a još manje da se svetim za ovu povredu. Tada su rekli da
je mir; ali uskoro kao da su bili lišeni razuma, pa dišući osvetom nastojali da ostvara ono što su nameravali, ali
uzalud. Tada su se raspršili kao sami od sebe. 1880 Pored toga, što se tiče duhova i anđela u opšte, koji su svi ljudske
duše koje žive posle smrti, ovde mogu reći da oni imaju izoštrenija čula od ljudi, to jest čulo vida, sluha, mirisa, i
dodira – ali ne i ukusa. Međutim, duhovi nisu u stanju, a anđeli još manje, da vide stvari u svetu svojim vlastitim
vidom, to jest, vidom njihovog duha; jer je njima svetlo sveta gusta tmina; isto kao što čovek svojim vidom, to jest
vidom svoga tela, ne može da vidi ništa u drugom životu; jer je svetlo neba, ili Gospodovo nebesko svetlo, ljudima
kao gusti mrak. Ali ipak, kad se to svidi Gospodu, duhovi i anđeli mogu da vide stvari u ovom svetu kroz čovekove
oči. Ali Gospod ovo ne daje osim onome koga osposobi da govori s duhovima i anđelima, to jest da bude s njima.

42
Osrknaviti, povrediti svetinju, upotrebiti svetu ili uzvišenu stvar ili sveto, uzvišeno ime za niske, prljave ciljeve:
obeščastiti, uniziti, zloupotrebiti.
Duhovima i anđelima je bilo dopušteno da vide svet kroz moje oči isto tako jasno kao što ga ja vidim, i da čuju ljude
kad sa mnom govore. Ponekad se desilo, na njihovo čuđenje, da su neki od njih videli preko mene prijatelje koje su
imali dok su bili u životu tela, isto kao što su ih pre gledali. Neki su videli svoje bračne drugove, i decu, i želeli su da
im kažem da su blizu i da ih gledaju, i da im ispričam o njihovom stanju u drugom životu, ali je meni bilo zabranjeno
da im to kažem ili otkrijem da su ih ovi videli, delom zato što bi me nazvali ludim, ili bi mislili da su ovakve stvari
poremećaj uma; jer sam bio vrlo svestan toga da, iako bi se usnama slagali, da u srcu ne bi verovali u postojanje
duhova, ili da mrtvi ustaju. Kada je moj unutrašnji vid bio otvoren, pa su duhovi i anđeli kroz moje oči videli ono što
je u svetu, bili su zapanjeni i nazvali to čudom nad čudima; i bili su obuzeti radošću da je na ovaj način otvorena
komunikacija zemlje sa nebom, i neba sa zemljom. Ovo uživanje je trajalo mesecima, ali je polako postalo nešto
obično. I sad se nimalo ne čude. Bio sam poučen u tome da duhovi i anđeli, koji su pored drugih ljudi, ne vide ni
najmanje stvari u ovom svetu, ali da opažaju misli i osećanja onih kod kojih su (prisutni). Ovo ukazuje na to da je
čovek tako stvoren da dok živi na zemlji među ljudima da može u isto vreme da živi i u nebu među anđelima, i
obratno; tako da nebo i zemlja budu zajedno, i da deluju kao jedno, i da ljudi mogu da znaju šta se dešava u nebu,
a nađeli šta se dešava na zemlji; te da bi tako, kad ljudi odu s ovoga sveta, prešli iz Gospodovog carstva na zemlji u
Gospodovo carstvo u nebima, ne kao u neko drugo carstvo, nego kao u isto u kojemu su bili dok su živeli u telu. Ali
pošto je čovek postao telesni, on je sebi zatvorio nebo43. 1881 Duhovi jako negoduju, čak se i ljute, kad im se kaže
da ljudi ne veruju da oni vide, da čuju, i da osećaju dodir. Kažu, sigurno, ljudi bi trebalo da znaju da bez čula nema
života, i da što je izoštrenije čulo, to je i život bolji; isto tako, da su predmeti koje osećaju čulima, da oni odgovaraju
sposobnosti njihovih čula, i da su pretstave koje dolaze od Gospoda stvarne, jer da sve ono što je u prirodi i u svetu,
da sve to dolazi od njih (pretstava) (vidi br. 1632); ukratko, da su njihova čula bolja i savršenija nego ona kod ljudi.
Ovim rečima oni izražavaju svoje negodovanje. 1882 Postoje dve vrste viđenja (utvara ili vizija) koje su iznad običnih
viđenja, u koja sam ja bio uveden kako bih znao kakva je njihova priroda i šta znači ono što čitamo u Reči, da su neki

43
Nije li ovo bio „pad“ i „prvobitni greh“, koji je doveo do Utelovljenja i Oboženja Gospodovog Ljuskog? Drugim
rečima, zar ovo nije bila „felix culpa“ (sretna krivica) o kojoj pišu srednjevekovni teolozi. (prim. prev)
bili „uzeti iz tela“ i da su u „duhu odneseni na drugo mesto“. 1883 Što se tiče prvih, to jest da je neko uzet iz tela,
ovakav je slučaj. Čovek se prvo dovodi u stanje koje je između sna i jave; i dok je u ovome stanju, on misli da je
budan. Sva su mu čula budna kao kad je u najbudnijem stanju tela: vid, sluh, i, za divljenje, i dodir, koji je tada
osetljiviji nego pre toga. U ovm stanju ljudi su videli duhove i anđele vrlo živo, i čuli ih i, što je za divljenje, i dodirivali
ih, a da ništa u telu nije tome smetalo. To je stanje u kome su bili kada se kaže da su „uzeti iz tela“, i da „nisu znali
da li su u telu ili van njega“. Ja sam bio uveden u ovo stanje tri ili četiri puta, samo da bih znao kako to izgleda, i da
bih znao da duhovi i anđeli uživaju svim čulima, čak i dodirom, većom osetljivošću nego što je ona u telu. 1884 Što
se tiče druge vrste viđenja – kad je neko odnesen na drugo mesto – bilo mi je pokazano živim iskustvom šta je to.
Ali samo dva ili tri puta. Da pomenem jedno jedino iskustvo. Šetajući ulicama i okolicom, dok sam u isto vreme
razgovaao s duhovima, bio sam potpuno budan i gledao kao uvek, šumarke, reke, palate, kuće, ljude, i mnoge druge
stvari. Ali posle hoda od nekoliko sati, odjednom sam video telo (svoje?) i bio svestan da sam na drugome mestu.
Zadivljen, setio sam se da sam bio u stanju u kome su bili oni koji su bili „odvedeni u duhu na drugo mesto“; jer dok
traje ovo stanje, ne misli se o putu, ma to bilo i mnogo milja, ni o vremen, iako to može da bude satima i danima;
niti se oseća umor. Pored toga, osoba je vođena putevima koje ne poznaje, sve do određenog mesta. Ovo se desilo
kako bih znao da Gospod može da vodi čoveka a da ovaj ne zna odakle i gde (ga vodi)44. 1885 Ovo su te dve vrste
viđenja koja su neobična, a koja su mi pokazana kako bih znao njihovu prirodu. Ali stvari koje samo obično video,
su one koje sam, po Gospodovoj Božanskoj milosti, video i izneo u ovom Prvom Delu (First Part), a koje se nalaze

44
Ovo je pisano oko 1749, na početku misije, kada je autor imao samo nekoliko ovakvih “vođenje“; kasnije, dok je
pisao i objavljivao druga dela, osobito ono o Bračnoj Ljubavi, autor je imao ovakva „izlaženja“ u neba pa i u paklove,
često, ili uvek iz sveta duhova i uvek u pratnji anđela. Uzgred, sva je svoja dela objavljivao naznačujući da je to
misija, sa „Sluga Gospoda Isusa Hrista“, osim dela Bračna Ljubav, koje se naznačio da je napisao E. Swedenborg,
Sveđanin. (prim. prev)
na početku i na kraju svakoga poglavlja; te stvari nisu viđenja, nego su one viđene u punoj budnosti tela, i to već
nekoliko godina45.
O viđenjima (vizijama) i snovima, ukljujući i prorokovanje u reći
1966 Malo njih zna kakav je slučaj s viđenjima (vizijama, utvarama), i koje su prave; ali za nekoliko godina sam već
skoro stalno u društvu s onima koji su u drugom životu, što se može videti iz Prvog Dela ovoga dela, i tamo sam
video zadivljujuće stvari, te sam tako kroz iskustvo obavešten u pogledu viđenja i snova, o kojima mogu da iznesem
sledeće. 1967 Mnogo se govori o viđenjima nekih osoba koje su izjavile da su videle mnoge stvari, i koje su ih zaista
videle, ali je to bilo u fantaziji. O tim (fantazijama) bio sam poučen, pa mi je i pokazano kako do njih dolazi. Ima
duhova koji pomoću fantazija (zamišljanja?) unose (ulivaju?) privide (izglede) koji su kao stvarni. Na primer, kada
neko gleda u nešto što je u senci, ili pri mesečini, ili po danu ako je predmet na tamnome mestu, ovi duhovi drže
misao gledaoca stalno fiksiran na jednu stvar, bilo to životinja, ili čudovište, ili šuma, ili bilo koja druga stvar; i dok
se um drži u toj jednoj misli, fantazija se povećava i raste sve dok se osoba ne ubedi, i vidi nešto kao da to zaista i
postoji, dok su to samo iluzije. Ovo se dešava onima koji vole da zamišljaju nešto, i koji imaju slab um, pa stoga
postaju lakoverni. To su videoci (vizionari). 1968 Ovima su slični entuzijastički duhovi, ali ovi imaju viđenja o
stvarima koje se mogu verovati, a u koje su oni ubeđeni i u koje ubeđuju i druge, i to tako jako, da su spremni da se
zakunu da je laž isina, a obmana da je stvarnost. O prirodi ovih duhova može se mnogo toga izneti iz iskustva; ali,
po Gospodovoj Božanskoj milosti, o njima će biti govora posebno. Oni su stekli ovu prirodu od ubeđenja i lažnih
načela za vrema života (zemaljskog). 1969 Zli duhovi u drugom životu kao da i nisu ništa drugo nego požude i
fantazije. To je jedini život koji su oni stekli. Njihove su fantazije takve, da oni ne opažaju ništa osim njih. Ljudske
fantazije se ne mogu uporediti s njihovim, jer njihovo stanje nadilazi čovekovo stanje u takvim stvarima. Kod

45
Prvi „Deo“ ili Tom originalnog dela na latinskom, in quarto, objavljen je u Londonu 1749, i zavšava se ovde. A
drugi „Deo“ Tom dolazi posle ovoga. (prim. prev)
paklenih (duhova) ove su fantazije neprekidne, i pomoću njih oni jako muče jedan drugoga46. 1970 Prava viđenja
(vizije) su viđenja ili vizije stvari koje zaista postoje u drugom životu; one su stvari koje se mogu videti očima duha,
ali ne i očima tela; one se pokazuju čoveku onda kada mu Gospod otvori njegov unutarnji vid (to jest vid koji pripada
njegovom duhu), a u koji vid on ulazi kada, odvojen od života tela, pređe u drugi život; jer čovek je duh obučen u
telo. Ovakva su viđenja imali proroci. Kad se ovaj vid otvori, tada se one stvari, koje stvarno postoje kod duhova,
vide jasnije nego u podne na svetu, te se vide ne samo pretstave nego i sami duhovi, tako da se može opaziti ko su,
i šta su, gde su, odakle dolaze i kuda idu; isto tako, šta osećaju i šta su njihova ubeđenja, pa i koje su vere (br. 1388,
1394), sve potvrđeno živim govorom, upravom onakvim kakav je i ljudski govor, i sve to bez obmane. 1971 Vizije
koje se pokazuju pred dobrim duhovima su pretstave stvari koje postoje u nebu; jer kada se ono što postoji u nebu
pred očima anđela, spusti u svet duhova, to se pretvara u pretstave, iz kojih i u kojima se jasno može videti šta one
označavaju. Dobri duhovi stalno vide ove pretsave, a to je popraćeno s osećanjem zadovoljstva i sa lepotom koje je
teško opisati. 1972 Što se tiče vizija, ili rađe viđenja, koje se pokazuju pred očima duhova, ali ne pred očima tela,
ima ih unutarnjih i više unutarnjih. One koje sam ja video u svetu duhova, video sam ih u jasnoj svetlosti, ali ne i
one u nebu anđeoskih duhova, koje sam video manje jasno (zatamnjeno), a još manje jasno one u nebu anđela, jer
je vid moga duha retko bio otvoren tako daleko, ali sam mogao znati šta kažu, preko određenog opažanja, čiju
prirodu ne mogu opisati; to je često bilo preko duhova posrednika; stvari koje su tamo, pokazivale su se u senki
svetlosti neba, koja nije kao senka na svetu, jer je to svetlo koje slabi i koje čini da se to što se prikazuje manje može
razumeti. 1973 Bilo bi zamorno opisivati sve vizije, jer ih ima mnogo. Ilustracije radi, opisaću dve, a iz njih se može

46
Iako nisu stvarne, fantazije doživljavaju paklemi duhovi kao da jesu stvarne. To je jedino „mučenje“ koje postoji
u paklovima a koje se slaže s popularnom pretstavom o paklu. Međutim, autor ne govori, ali da naslutiti, da ljudi
koji su umobolni, vide zle duhove i trpe od njihovih „fantazija“. Američki psiholog Wilson van Dusen, posle čitanja
ovih redova, komunicirao je s paklenim duhovima preko svojih umobolnih pacijenata u Mendocino bolnici u
Kaliforniji, i preko Rohrschah testova utvrdio da su pacijent i zao duh u njegovom umu dve razne ličnosti. O tome
je pisao, i govorio na televiziji, a prevodilac ovih redova je razgovarao s njim za vreme njegove posete Bostonu 1967.
O tome je objavio, između ostalog, knižicu pod naslovom, „Prisustvo zlih duhova u ljudskolm ludilu“. (prim. prev)
videti njihov karakter; isto tako može se videti kako on deluju na duhove koji vide, i kako zli duhovi pate kada se od
njih oduzme spoosobnost da vide i čuju ono što drugi i vide i čuju; jer oni ne podnose da im se to oduzima; jer
duhovi nemaju čulo ukusa, nego umesto njega imaju želju, ili vrstu apetita, da znaju i da uče. To je nešto kao hrana
kojom se hrane (br. 1480). Soga će se priroda njihove muke, kada se ova hrana oduzme, videti iz primera koji sledi.
1974 Posle mučnog sna, oko prve straže, pokazao se vrlo prijatan prizor. Bili su to lovorovi venci, sasvim sveži, u
najlepštem redu, u pokretu kao da su bili živi; takvog oblika i elegancije da je nemoguće opisati njihovu lepotu i
harmoniju, kao i osećanje ushićenja koje je od njih dolazilo. Oni su bili u duplom nizu, na malon rastojanju jedan od
drugoga, i pružali su se dosta daleko, stalno menjaju stanje svoje lepote. Ovo su jasno videli duhovi, čak i zli duhovi.
Iza ovoga je došao drugi prizor, još lepši, u kome se osećala nebeska sreća, ali koja se samo videla kao kroz maglu:
bila su to mala deca u nebeskim igrama, što je delovalo na um na neopisiv način. Posle toga, razgovarao sam s
duhovima o ovim prizorima; a oni su rekli da su videli prvi kao i ja, ali drugi tako maglovito da ne mogu reći šta je
to bilo. To je bio uzrok da osete negodovanje, a onda postepeno i zavist, jer je bilo rečeno da su to anđeli i mala
deca videli; a bilo mi je dato da oselim čulno njihovu zavist, tako da mi nije ništa promaklo iz čega bih se poučio o
tome. Zavist je bila takva da je u njima uzrokovala ne samo jako negodovanje nego i osećanje teskobe i unutrašnjeg
bola; i to sve samo zato što nisu videli i drugu viziju; a posledica je bila to da su bili vođeni kroz razna stanja zavisti
dok nisu osetili bol u oblasti srca. Dok su bili u ovome stanju, razgovarao sam s njima o zavisti, rekavši da bi trebalo
da budu zadovoljni da su videli prvu viziju, i da su mogli da vide i drugu da su bili dobri; ali ih je ovo još više uzbudilo,
što je pojačalo njihovu zavist, a koja je rasla do toga da se nisu mogli setiti ove stvari a da ne osete bol. Nemoguće
je opisai stanja i kretanja zavisti, sa njenim stepenima, pogoršanjima, i raznim tegobama srca i uma. Tako je bilo
pokazano kako zavist muči one koji su zli, kada vide iz daljine blaženstvo dobrih, pa čak i kada samo misle o njemu.
1975 U pogledu snova, poznato je da je Gospod otkrivao nebeske tajne prorocima, ne samo preko vizija, nego i
preko snova, i da su snovi pretstavljali i označavali slične stvari kao i vizije, pošto pripadaju skoro istoj klasi; i drugima
je kao i prorocima otkrivana budućnost u snovima; kao snovi Josipovi, kao i snovi onih koji su bili u tamnici s njim,
kao i snovi Faraonovi, Navukodonosorovi, i drugi, iz kojih se može videti da snovi kao i vizije silaze s neba; s tom
razlikom da se snovi javljaju kada je čovek u snu, a vizije kada nije u snu. Pokazano mi je uživo kako se proročki
snovi, kao oni za koje znamo iz Reči, ulivaju, to jest silaze iz neba; o čemu ću izneti sledeće pojedinosti iz iskustva.
1976 Postoje tri vrste snova. Prva vrsta dolazi od Gospoda preko neba; takvi su proročki snovi o kojima se govori u
Reči. Druga vrsta dolazi preko anđeoskih duhova, osobito onih koji su iznad na desno, gde se nalaze rajski prizori;
iz ovih, kao iz izvora, imali su snove ljudi Pradrevne Crkve, a koji su bili pouke (instruktivni) (vidi br. 1122). Treća
vrsta dolazi od duhova koji su blizu kada čovek spava, a koji isto tako nešto oznčavaju. A fantastični snovi dolaze iz
drugog izvora. 1977 Da bih znao kako se ulivaju snovi, bio sam uspavan, te sam sanjao da je došao jedan brod,
nakrcan slatkišima i ukusnom hranom. Stvari u brodu se nisu videle, pošto su bile sklonjene. Na brodu su stajala
dva stražara, pored trećega koji je bio njegov kapetan. Brod je ušao u jedan zasvođeni dok. Probudih se i počeh
razmišljati o ovome snu. Anđeoski duhovi, koji su bili ispred na desno, tada mi se obratiše, i rekoše da su oni uneli
ovaj san; i da bih se uverio da je zaista tako, bio sam doveden u stanje koje je bilo u isto vreme i san i java (budnost);
i tada unesoše (u mene) razne stvari koje su bile prijatne i raznovrsne; na primer, jedno nepoznato malo stvorenje
koje se raspršilo u nešto kao crnkaste ali sjajne zrake, koje su jurnule velikom brzinom u moje levo oko. Tako su mi
pokazali i ljude i malu decu ukrašenu na razne načine; pored drugih stvari, uz neizrecivu prijatnost, o kojoj sam
razgovarao s njima. Ovo se desilo ne jednom, nego mnogo puta, i svaki put su me poučavali živim glasom. Te snove
unose anđeoski duhovi koji su ispred (na ulazu) rajskih prizora; a njima je bilo povereno da bdiju nad nekim ljudima
kako ih ne bi napadali zli duhovi. Oni obavljaju ovu dužnost s najvećim zadovoljstvom, tako da ima među njima
rivalstva ko će da bude prisutan (pored čoveka koji spava?); oni vole da utiču na čoveka sa prijatnim stvarima koje
vide u njegovom osećanju i geniju. Ti koji postaju anđeoski duhovi, to su oni koji su u životu uživali u tome i voleli
da na svaki način i s velikim trudom učine prijatnim život drugih ljudi. Kada se sluh otvori dovoljno daleko, od njih
se čuje, kao s rastojanja, jedan mio i modulirajući zvuk, kao da pevaju. Oni rekoše da ne znaju otkuda ovakve stvari,
i tako lepe i prijatne pretstave njima dolaze u trenutku; ali je bilo rečeo da je to iz neba. Oni pripadaju oblasti maloga
mozga (cerebeluma); jer, bio sam obavešten, cerebelum (mali mozak) je budan kada čovek spava, a to je kada
mozak (cerebrum) spava. Iz ovoga izvora su ljudi u Pradrevnoj Crkvi imali svoje snove, zajedno s opažanjem šta oni
znače; a od kojih su došle velikim delom pretstave i značenja drevnih ljudi, preko kojih su se njima otkrivale duboko
skrivene stvari. 1978 Pored toga, ima drugih duhova koji pripadaju oblasti na levoj strani grudi, koji često ovima
(gore pomenutim?) smetaju; i još drugih na koje oni ne obraćaju pažnju. 1979 Posle ovakvih snova, često mi je bilo
dozvoljeno da govorim s duhovima i anđelima koji su ih uneli; pa su mi rekli šta su uneli, a ja sam njima rekao šta
sam video. Ali bi bilo predugo da se iznesu sva moja iskustva u ovim stvarima. 1980 Vredno je pomenuti da kad bih
se probudio i ispričao šta sam sanjao, i to u nizovima, neki duhovi (ne oni o kojima sam govorio gore) su mi tada
rekli da se to potpuno slagalo s onim o čemu su oni razgovarali, rekavši šta je bio predmet razgovora, i nije bilo
nikakve razlike; ali da to nisu bile same stvari o kojima su razgovarali nego da su to bile pretstave tih stvari, u koje
su se njihove ideje pretvorile i promenile u svetu duhova; jer se u svetu duhova ideje anđela pretvaraju u pretstave;
na taj način, sve ono o čemu su oni razgovarali bilo je pretstavljeno u mome snu. Dalje, rekoše da bi se isti razgovor
mogao pretvoriti u druge pretstave, više ili manje slične ovima, u bezbroj varijacija. Razlog da su se pretvorile u
onakve pretstave koje sam opisao, bio je to što se to desilo u skladu sa stanjem duhova oko mene, a to znači u
skladu s mojim stanjem u to vreme. Jednom rečju, mnogo različitih snova mogu da siđu i pretstaljaju isti razgovor,
te da tako imaju isto poreklo; jer, kao što je rečeno, stvari u čovekovoj memoriji i osećanju su prijemnici (sasudi), u
kojima se ideje primaju u pretstavama već prema obliku i promeni stanja. 1981 Mogu da navedem još jedan primer
iste vrste. Sanjao sam jedan običan san. Kad sam se probudio, ispričao sam ga od početka do kraja. Anđeli rekoše
da je to koincidiralo (slagalo se) s onim o čemu su oni razgovarali dok su bili zajedno; ne da su stvari u snu bile iste,
jer su bile sasvim različite, jer su one bile ono u šta su se njihove misli pretvorile, to jest tako da su pretstavljale i
označavale (ono o čemu su oni razgovarali?), i to u svemu, da ništa nije nedostajalo. Onda sam s njima razgovara o
uticaju (influksu), kako se stvari kao ulivaju i menjaju. Bila je jedna osoba za koju sam mislio (imao ideju) da je taj
bio u prirodnoj istini, što sam zaključio iz postupaka u njegovom životu. I tada se vodio razgovor među anđelima o
prirodnoj istini, pa se zbog toga ta osoba pokazala u pretstavama i saobraznostima koje su odražavale taj razgovor
anđela. Pa ipak, nije sve bilo isto do u tančine. 1982 Neke duše, koje su bile skoro stigle sa sveta, želele su da vide
slavu Gospodovu pre nego su bile pripuštene (u nebo?); one su bile uspavane u pogledu spoljašnjih čula, pa su bile
u stanju da se uzdignu u viši stepen budnosti, pa su tako primljene da vide slavu neba; ali ubrzo su vračene u
spoljašnja čula, pa tako i u njihov pređašnji život. 1983 Zli duhovi žarko žele da muče i napadaju čoveka dok ovaj
spava, ali ga Gospod onda osobito čuva, jer ljubav ne spava. A duhovi koji napadaju čoveka, bivaju stogo kažnjeni.
Čuo sam njihove kazne češće nego što mogu da ispričam. One se sastoje u razvlačenju (tela) (o kojim u br. 829, 957,
959), ispod stope levog stopala, a ovo traje neka i po nekoliko sati zajedno. Sirene, koje su unutarnje čarobnice, su
te koje su posebno gadne noću, i tada pokušavaju da se uvuku u čovekove unutarnje misli i osećanja, ali ih Gospod
uvek otera služeći se anđelima, pa na kraju bivaju strogo kažnjene. One su često razgovarale s drugim kao da govore
od mene (iz mene), kao da je to bio moj govor, tako sličan da se nije razlikovao, ulivajući prljave stvari i sugerišući
laži. Jednom sam bio u slatkom snu, u kome sam se samo odmarao. Kad sam se probudio, neki duhovi počeše da
me grde da sam ih (kako su rekli) napadao tako okrutno da su mislili da su u paklu – bacajući krivicu na mene.
Odgovorio sam da ne znam ništa o toj stvari, jer sam slatko spavao, tako nisam bio u stanju da ih mučim. Začuđeni
ovim, na kraju su imali opažanje da su to uradile sirene njihovim mađijskim veštinama. Nešto slično pokazano je i
kasnije, kako bih znao više o četama sirena. One su uglavnom ženskoga pola, a koje su se u životu tela trudile da
privuku muškarce svojim unujtarnjim veštinama; uvlačeći se pomoću vanjskih stvari, zarobljavajući njihov niži um
na sve moguće načine, ali sa lošom namerom, uglavnom da bi zapovedale. Otuda su stekle takvu prirodu da misle
da mogu sve, učeći i izmišljajući nove veštine, koje one lako upijaju kao što sunjđer upija vodu, čistu ili prljavu. Tako
da one provode u dela i svete i profane stvari, sa ciljem, kao što smo rekli, da zapovedaju. Bilo mi je dato da opazim
kakve su iznutra, i da vidim kako su nečiste, uprljane preljubama i mržnjama. Bilo mi je dopušteno da opazim kako
je moćna u delima njihova sfera. Sve svoje unutarnje, one svode na neko ubeđenje, kako bi to bilo u zaveri sa
njihovim spoljašnjim da ostvare svoj cilj. One tako navuku i primoraju duhove da misle isto kao i one. S njima se ne
može razumno govoriti, jer one koriste sve razloge u isto vreme, i to uvlače u rđava osećanje neke osobe; tako one
deluju utičući u prirodne sklonosti, i tako ulaze u umove drugih, kada ih navode (zavode), i onda ih svojim
ubeđenjem savladaju ili zarobe. Najviše se trude da razruše savest, a kad ga sruše, tada zaposednu čoveka iznutra,
pa ga čak i opsednu, ikako ovaj nije toga svestan. U naše dane nema, kao nekada, spoljašnjih opsednutosti, ali ima
unutrašnjih, od strane duhova ove klase. Oni koji nemaju savest, ti su bili opsednuti na ovaj način. Unutarnje njihove
misle je suludo na način sličan ovome, ali je to sakriveno i pokriveno kao velom spoljašnjeg dekoruma (pristiojnosti)
i pretvorne47 časnosti, sve radi čuvanja časti, dobitka, i ugleda. Ovakvi ljudi mogu ovo da znaju, ako obrate pažnju
na svoje misli.
Poslednji Sud
2117 Malo njih ovih dana znaju šta je Poslednji Sud. Oni pretpostavljaju da on treba da bude popraćen razaranjem
sveta; a to vodi mišljenju da će ova kugla zemaljska nestati u ognju, sa svim onim što je u vidljivom svetu; i da će
tada po prvi put mrtvi da ustanu da bi bili stavljeni na sud, zli da se bace u pakao, a da dobri da se podignu u nebo.
Ova nagađanja imaju poreklo u izjavama proroka u Reči – gde se pominje novo nebo i nova zemlja, kao i Novi
Jerusalim – a oni koji prave ovakva nagađanja nisu svesni da u unutrašnjem smislu ovakve proročanske izjave imaju
sasvim drugi smisao od onoga koji se pokazuje u smislu slova; i da se pod „nebom“ ne misli na nebeski svod, niti
pod „zemljom“ zemlja, već Gospodova crkva u opštem, i svaki pojedinac u posebnom (smislu). 2118 Pod Poslednjim
Sudom se misli na poslednje vreme jedne crkve, kao i poslednje stanje života svake osobe. A u pogledu poslednjeg
vremena crkve, bio je poslednji su Pradrevne Crkve, koja je bila pre potopa, kada je nestalo njeno potomstvo; a čije
je rušenje pretstavljeno potopom. Poslednji Sud nad Drevnom Crkvom, koja je bila posle potopa, bio je onda kada
su skoro svi u toj crkvi postali idolopoklonici, te su bili rasejani. Poslednji Sud Reprezentativne Crkve, koja je
postojala kod Jakovljevog potomstva, bila je onda kada su plemena odvedena u ropstvo, i bila rasijana među
narode; i kasnije, kada su Jevreji bili izagnani iz Hananske zemlje, i rasejani po celom svetu. Poslednji Sud sadašnje
crkve, koja se naziva Hrišćanskom Crkvom, a to je ono na što se misli kod Jovana u Apokalipsi pod „Novim Nebom i
Novom Zemljom“. 2119 Da je poslednje stanje svakoga čoveka kada on umre, da je to njegov poslednji sud, nije
skriveno od nekih, ali malo njih u to veruje; a to je konačna istina da svaki čovek posle smrti ustaje u drugom životu,
i da ide na sud. A taj sud se ovako odigrava. Čim se čovekovi telesni delovi ohlade, a to je posle nekoliko dana,
Gospod ga ustaje, uz pomoć nebeskih anđela, koji su na početku s njim. Ali ako je čovek takav, da ne može da ostane
s tim anđelima, njega prihvataju duhovni anđeli; a zatim sve redom dobri duhovi, jer svi koji dođu u drugi život bez

47
Licimerne.
izuzetka su dobrodošli i prihvatljivi gosti. Ali kako svačije želje ostaju sa čovekom, onaj koji je vodio zao život, ne
može da ostane dugo s anđelima ili sa dobrim duhovima, te se od njih postepeno odvaja sve dok ne dođe u društvo
duhova koji su vodili život sličan onome koji je on vodio na svetu. Tada se njemu čini da je u telu koje je imao na
svetu, a u stvari to je nastavak toga života. S ovim životom počinje njegov sud. Posle perioda odlaganja, oni koji su
vodili zao život, silaze u pakao; a oni koji su vodili dobar život, njih postupno Gospod podiže u nebo. Takav je
poslednji sud svake osobe, kao što je bilo pokazano iz iskustva u Prvom Delu. 2120 A što se tiče onoga šta je Gospod
rekao o poslednjem sudu, da će se more ustalasati, da će sunce potamniti, a mesec izgubiti svoju svetlost, da će
zvezde pasti s neba, da će narod ustati na narod a carstvo na carstvo, i više (vidi Mateja 24:7,2948; Luka 21:2549) –
ove stvari kako uopšte tako i u pojedinostima označavaju stanje crkve, kakvo će biti u vreme Poslednjeg Suda. A
„morskom hukom“ i „talasima“ označavaju se jeresi i rasprave unutar crkve uopšte, a kod svakog člana crkve,
pojedinačno, da će biti takvo stanje. Pod „suncem“ se misli na ljubav prema Gospodu i prema bližnjemu; pod
„mesecom“, na veru; a pod „zvezdama“, na poznavanja vere; da će sve ovo, u poslednje vreme, da potamni, da
neće davati svetlosti, da će pasti s neba, jednom reči, da će nestati. Gospod isto to kaže kod Isaije (poglavlje 13:1050),
tako sa „narod na narod, i carstvo na carstvo“ misli se na zlo protivu zla, a obmane protivu obmana; i tako dalje.
Bilo je mnogo skrivenih razloga da je Gospod ovako govorio. (Da „mora“, „sunce“, „mesec“, i „zvezde“, „narodi“ i
„carstva“ imaju ovakvo značenje, znam kao izvesno, i to je bilo pokazano u Prvom Delu). 2121 Da je Poslednji Sud

48
Jer ustaće narod protiv naroda i kraljevstvo protiv kraljevstva. I bit će gladi i pošasti i potresa na raznim mjestima.
A odmah nakon nevolja ovih dana sunce će potamniti, i mjesec svjetlost svoju neće davati, i zvijezde će s neba
padati, i sile će se nebeske uzdrmati. (Varaždinska Biblija)
49
I bit će znaci na suncu i mjesecu i zvijezdama, a na zemlji tjeskoba među narodima u pometnji zbog huke mora i
valova. (Varaždinska Biblija)
50
Jer zvijezde nebeske i sazviježđa njihova neće sijati svojom svjetlošću; sunce će potamnjeti o svom izlaku, a mjesec
neće isijavati svjetlost svoju. (Varaždinska Biblija)
blizu51, ne može se lako videti na zemlji kao ni unutar crkve, kao što se to vidi u drugom životu, gde stižu sve duše,
i gde se sjate zajedno. U ove dana svet duhova je pun zlih genija i zlih duhova, najviše iz Hrišćanskog sveta, gde
vladaju samo mržnje, osvete, okrutnosti, bestidnosti, i prevarne mahinacije. A ovo nije samo ovako u svetu duhova,
gde dolaze sveže duše tek sa sveta, nego i u unutarnjoj sferi toga sveta, kod onih koji su iznutra zli po namerama i
ciljevima. Tako je ovaj svet tako nagomilan da se divim otkuda toliko mnoštvo. Jer se ne bacaju svi trenutno u pakao,
jer je po zakonu reda, da se svaki vraća u pređašnji život koji je vodio na svetu, i da se postupno uvodi u pakao.
Gospod ne baca nikoga u pakao, nego se svako sam baca u pakao. Rezultat je da su ovi svetovi duhova tako
prenagomilani s ovakvim duhovima, koji su tu sakupljeni i koji tu ostaju neko vreme. Ovakvi jako muče novodošavše
duše sa sveta. Osim toga, duhovi koji su sa čovekom (jer Gospod upravlja čovekom preko duhova i anđela)
uznemireni su više nego ranije i utiču na loš način na čoveka, tako da ih anđeli, koji su kod njega (čoveka), teško
mogu da ih odvrate, i moraju da utiču na čoveka sa veće razdaljine. U drugom životu to pokazuje da je blizu poslednji
sud. 2122 A što se dalje tiče novodošavših duša sa sveta, one koje dolaze iz Hrišćanskog sveta, malo šta drugo misle
nego kako da budu najveći, i da poseduju sve svari; tako da njih proždire ljubav prema sebi i prema svetu, koja je
sasvim suprotna nebeskoj ljubavi (br. 2057); pored toga, mnogi samo misle nio čemu drugome nego o prljavim,
sramotnim, i profanim stvarima, i među sobom samo o tome govore. A oni ne drže do ili preziru sve što se odnosi
na ljujbav ka bližnjemu i na veru; i oni ne priznaju Samoga Gospoda; štaviše, oni mrze sve one koji Ga ispovedaju;
jer u drugom životu misli i srca govore. Pred svega ovoga, zbog bestidnog života roditelja, nasledna zla su sve
zloćudnija, te su kao unutarnja vatra koja se tajno održava, potstičući čoveka na veću profanaciju onoga što je časno
i pobožno nego što je to bilo ranije. U sadašnje vreme, ovakve osobe gomilaju se u drugom životu, te ispunjavaju
spoljašnje i unutanje sfere sveta duhova, kao što je već rečeno. Kada zlo ovako nadvladava, i kada se ravnoteža
naginje na stranu zla, tada se jasno opaža da je poslednje vreme blizu, i da će ravnoteža biti uspostavljena kada se
odbace oni koji su u crkvi, a prime oni koji su izvana. 2123 Da je poslednji sud blizu, može se videti i po tome što

51
Ovo je objavljeno 1750, dok se poslednji sud odigrao 1757, a koji je autor video u nevidljivom svetu i čiji je detaljan
opis objavio u delu Poslednji Sud. (prim. prev)
sve dobro koje se uliva od Gospod preko neba u svet duhova, okreće se u trenutku u ono što je zlo, sramotno, i
profano, a da se sva istina pretvara u obmanu; tako se uzajamna ljubav pretvara u mržnju, iskrenost u prevaru, i
tako dalje; tako da oni koji su tamo, nisu više u stanju da opažaju ono što je dobro i istinito; a sve se to odražava na
čoveku kojim upravljaju duhovi sa kojima ostali u svetu duhova imaju komunikaciju. Da je zaista ovako, naučio sam
iz iskustva, jer mi je često bilo dopušteno da opazim; a koje, ako bih sve naveo, ispunilo bi mnogo stranica. Bilo mi
je, naime, često dopušteno da opažam i da čujem kako se ono što je dobro i istinito iz neba izokreće u ono što je
zlo i obmana, skupa sa opsegom i prirodom ove promene. 2124 Bilo mi je rečeno da dobra volja (bonum
voluntarium) koja je postojala kod ljudi pradrevne crkve, da je bilo razoreno kod oni koji su živeli posle potopa; i da
danas, kod ljudi Hriščanske crkve, dobro intelekta (bonum intelectuale) počinje da se gubi, tako da je samo malo od
toga ostalo; tome je uzrok to što ne veruju u ništa što se ne shvata čulima; i da ljudi danas ne samo da umuju
(rezonuju) od čula, nego da, kroz filosofiju koja je bila nepoznata drevnima, umuju o Božanskim tajnama: preko
čega se intelektualno svetlo sasvim zatamnjuje; a to zatamnjenje postaje tako gusto, skoro kao da je /svetlo/ sasvim
nestalo. 2125 Kakvi su sada ljudi Hrišćanske crkve, bilo je pokazano mome vidu pomoću pretstava. U tamnom
oblaku pokazali su se duhovi tako crni da sam zadrhtao, a onda neki ne tako užasni; a dat mi je znak da ću uskoro
videti nešto. Prvo, pokazala su se deca, koju su njihove matere češljale tako grubo da ima je tekla krv; time je
pretstavljeno kako se danas odgajaju mala deca. Posle se pojavili stablo (drvo) koje je izgledalo kao drvo spoznanja,
a koje kao da se penjala jedna velika zmija, koja je ulivala užas; izgledalo je kao da obuhvata ceo trup drveta. Kada
je drvo, sa zmijom, nestalo, pokazao se jedan pas; a tada se otvoriše vrata u jedan apartman u kome je bilo žuto
svetlo kao od uglja, i tamo su bile dve žene; opazio sam da je to bila kuhinja, ali nisam slobodan da kažem šta sam
tamo video. Bilo mi je rečeno da drvo po kome se penjala zmija, pretstavlja stanje ljudi crkve, kakvi su danas, da u
mesto ljubavi i ljubavi prema bližnjemu, da imaju smrtnu mržnju koja je iskićena onim što se pretstavlja kao časno,
i s obmanama, skupa sa zlim mislima o svemu što se odnosilo na veru. A ono što je viđeno u kuhinji pretstavljalo je
mržnje i misli u njihovim daljim razvojima. 2126 Dalje je bilo pretstavljeno kakvi su sada oni koji pripadaju crkvi, da
su suprotnost nevinosti samoj. Pojavilo se krasno i nevino malo dete, čije je prisustvo oslabilo spoljašnje uzde koje
drže zle genije i duhove da ne čine odvratne stvari; tada počeše da postupaju s malim detetom na šokantan način
– da gaze po njemu, da pokazuju kako žele da ga ubiju, jedan na jedan način, a drugi na drugi; jer se u drugom životu
nevinsot pretstavlja kao mala deca. Rekoh, da se za vreme života takve stvari ne pokazuju kod takvih ljudi, ali mi je
odgovoreno da je takvo njihovo unutrašnje, i da kad građanski zakoni ne bi to sprečavali, a tako isto da nema
spoljašnjih uzda, kao što je strah da se ne izgubi imanje, čast, i ugled, pa i život, oni bi jurnuli kao bezumni na isti
način protivu svakoga ko je nevin. Kada su ovo čuli, oni su se na to nasmejali. Iz onoga što je rečeno, možemo da
vidimo kakvi su ljudi u sadašnje vreme, kao i to da se poslednje vreme približilo. 2127 U drugom životu se ponekad
pokazuje neka vrsta poslednjeg suda zlima kada se njihova društva razbijaju, i dobrima, kada se primaju u nebo. I o
jednima i o drugima izneću ponešto iz iskustva. 2128 Ideja poslednjeg suda kakva se pretstavlja zlima, a koju sam
video dva ili tri puta, bila je kao što sledi. Kad su se duhovi oko mene bili skupili u zločesta društva, kako bi bili oni
koji vladaju, i kad nisu pristali da se nad njima vlada zakonom ravnoteže u skladu s redom, to jest, da ne dosađuju
drugim društvima preterano, i da ih ne pozleđuju svojom preteranom snagom, tada bi se pojavila četa (grupa)
duhova u velikom broju, dolazeći sa strane ispred, malo na desno i iznad, pa kada bi se približii, čula bi se graja koja
je rasla i stišavala se uz buku; čim bi to duhovi čuli, bili bi začuđeni i uplašeni, a ishod je bila zbrka; a tada su se
duhovi iz onih društava rasuli, jedan jednim a drugi drugim putem, tako da su se razišli; tako da ni jedan nije znao
gde mu je drugar. Dok je ovo trajalo, duhovima je izgledalo kao da je to poslednji sud sa rušenjem svih stvari. Neki
su zapomagali, neki malaksavali; jednom rečju, zahvatio bi ih sve osećaj opasnosti kao da se približio kraj. /2/ Čuli
su na različito zvuk onih koji su napredovali sa strane ispred; neki su to čuli kao zvuk naoružanih konjanika, a drugi
kao nešto drugo, prema stanju njihvoga straha i fantazije. To sam opažao kao neprekidno mrmljanje, u talasima
koji su se penjali i spuštali, kao da je zvuk dolazio od mnogih. Poučen sam bio od onih blizu mene, da takve čete
(grupe) dolaze s one strane, kada se društva kombinuju na zao način, i da oni znaju kako se odvajaju i razdvajaju
jedno od drugoga /društva/, i kako da zadaju strah, tako da se misli samo kako da se pobegne; a tako pomoću
ovakvih rastavljanja i razagnavanja Gospod ovakve dovodi u red. Bilo mi je rečeno da je to ono što je u Reči označeno
istočnim vetrom (ustokom). 2129 Tako isto ima i drugih uzburkanosti, ili radije sukoba, koji isto tako pretstavljaju
ideju poslednjeg suda, a preko kojih se društva, koja su se po zlu slagala po svom unutrašnjem, razbijaju, o čemu
mogu da iznesem sledeće. Ovakvi se duhovi nagnaju u stanje u kojem ne misle u društvu ili zajednici na uobičajen
način, nego svaki za sebe. Od njihovih misli, koje se tako razlikuju, i od zbunjenog drhtećega govora, čuje se buka,
kao od mnogo voda, i sukob među njima, kakav se ne može opisati, koji je posledica zbrke mišlljenja o ustaljenim i
izvesnim istinama, koje su tada premet njihovih misli i govora, a koja je buka takva da se može nazvati duhovnim
haosem. /2/ Zvuk sukobljenih i zbunjujućih urlanja bio je trostruk. Jedan se zvuk okretao oko glave, i rečeno je da
to dolazi od misli. Drugi se kretao prema levoj slepočnici, a rečeno je da je to od umovanja o izvesnim istinama u
koje nisu hteli da veruju. Treći se zvuk ulivao odozgo na desno, i bio je kao škrgut, ali ne tako zbrkan, a škrgu se
okretao tamo i amo; a bilo je rečeno da je to stoga što se istine okreću na ovaj način tamo i amo zbog njihovih
umovanja, koja su se sukobljavala. Dok su se ovi sukovi odvijali, bilo je drugih duhova pored, koji su mi govorili koja
stvar šta znači, a njihov govor se jasno probijao kroz ove zvukove. /3/ Ovo su bili posebni predmeti umovanja: treba
li razumeti po smislu slova da će dvanaest apostola sedeti na dvanaest prestola i suditi dvanaest plemena Izrailjevih;
isto tako, da li će u nebo biti primljeni i drugi a ne samo oni koji su trpeli progone i nevolje. Svaki je odgovarao po
svojoj fantaziji, koju je stvorio za života u telu. Ali neki od njih, koji su bili vraćeni u zajednicu i u red, bili su poučeni
da se tvrdnja o dvanaest apostola mora razumeti na sasvim drugi način; naime, da se se pod apostolima ne misi na
apostole, niti pod prestolima na prestole, ni pod plemenima na plemena, niti da dvanaest znače dvanaest, nego da
se svim ovim izrazima – apostoli, prestoli, plemena, kao i dvanaest, označavaju primarne (glavne, vodeće) stvari
vere (vidi br. 2089); i da se prema ovima i u skladu s ovima izvršava sud nad svakim. Dalje je pokazao da apostoli ne
mogu da sude ni jednog čoveka, nego da svaki sud pripada Gospodu samom. /4/ A što se tiče drugog predmeta
umovanja, da ne treba razumeti da samo oni idu u nebo koji su trpeli progonjenja i nesreće; nego da će bogati ići u
nebo koliko i siromašni, oni na visikim položajima kao i oni niskog /društvenog/ položaja, i da Gospod pokazuje
milost svima, osobito onima koji su u duhovnim nevoljama i iskušenjima, a koji su progonjeni od zlih – stoga
/pokazuje milost/ onima koji priznaju da su sami od sebe nevaljali, i da se spasavaju samo Gospodovom milošću.
2130 Što se tiče drugog predmeta, naime, ideje poslednjeg suda koji se pretstavlja dobrima kada se uvode u nebo,
mogu da izložim kakov je to slučaj. U Reči se kaže da su vrata zatvorena, tako da više ne mogu da budu primljeni; i
da nemaju ulja, i da su došli prekasno, i da ih se stoga ne prima; kojim stvarima se označava kako izgleda poslednji
sud. Kako stoje ove stvari i kako ih treba razumeti, bilo mi je pokazano. /2/ Čuo sam društva duhova, jedno iza
drugoga, koja su govorila jasnim glasom da je vuk hteo da ih odnese, ali da ih je Gospod izbavio, i da su na taj način
vraćeni Gospodu, čemu su se radovali iz sveg srca, jer da su bili u očajanju, pa stoga i u strahu, da su vrata bila
zatvorena, i da su stigli prekasno da bi bili propušteni. Ovakvu su im ideju usadili oni koji se nazivaju vukovima; ali
je to /ta ideja/ nestala kada su bili primljeni, to jest, kada su ih primila anđeoska društva, jer primanje u nebo nije
ništa drugo nego to. Ja sam video uvođenje kako se izvodilo kod jednog društva posle drugog sve do dvanaest, i da
je sa dvanaestim bilo više teškoće nego sa bilo kojim od onih prethodnih jedanaest. Onda su bila primljena osam
dodatnih kvazi društava za koje su mi rekli da su bila /društva/ ženskoga pola. Kad sam video ove stvari, rečeno je
da ovaj proces uvođenja u nebeska društva ovako izgleda; i tako stalno, redom, od jednog do drugog mesta; a
/rečeno je bilo/ da se nebo ne može nikada ispuniti ni u večnosti, a još manje da se vrata mogu zatvoriti; i da što
više njih tamo stigne, to su blaženiji i srećniji oni koji su u nebu; jer se time harmoničnost pojačava. /3/ Kada su ovi
bili primljeni, izgledalo je da su vrata bila zatvorena; jer je bio još jedan broj onih koji su želeli da budu primljeni. Ali
im je odgovoreno da još uvek ne mogu da budu primljeni; što je označeno onima koji su došli prekasno, vratima
koja su bila zatvorena, njihovim kucanjem, i time što im je nedostajalo ulja u svetiljkama. To što nisu bili primljeni,
je stoga što još nisu bili spremni da mogu ući među anđeoska društva, gde vlada uzajamna ljubav, jer, kao što je
rečeno (br. 2119 na kraju), one koji u svetu žive životom ljubavi prema bližnjem, Gospod postepeno uzdiže u nebo.
/4/ Bilo je još duhova koji nisu znali šta je nebo, da je to uzajamna ljubav, a koji su želeli da budu primljeni,
zamišljajući da se radi samo o primanju; ali im je odgovoreno da njihovo vreme još nije došlo, ali da će biti primljeni
u drugo vreme, kada budu spremni. Razlog da je izgledalo da je bilo dvanaest društava, je to što se sa dvanaest
označavaju sve stvari vere, kao što je pre rečeno (br. 2129 na kraju). 2131 Osobe koje se uvode, njih primaju
anđeoska društva s najdubljom ljubavlju prema bližnjem i s radošću, i pokazuju im ljubav i prijateljstvo. Ali ako ne
žele da budu u društvima u koja prvo dođu, primaju se u druga društva, i tako redom sve dok ne dođu u društvo s
kojm se potpuno slažu, a u skladu s uzajamnom ljubavlju koju imaju /jedni prema drugima/; i ostaju tamo sve do
vremena kada postanu savršeniji, a kada se uzdižu u veću sreću – a to sve dolazi od Gospodove milosti, u skladu sa
životom ljubavi i ljubavi prema bližnjemu, koju su bili primili dok su bili u svetu. Samo što do prelaska iz jednog u
drugo društvo nikad ne dolazi zato što su izbačeni iz društva u kome su, nego što to sami hoće na neki načun, u
skaldu sa čežnjom koju u njih unosi Gospod; pa stoga što je to zbog njihove čežnje, to se sve dešava slobodno. 2132
U pogledu onoga što se kaže u Reči da je bio neki /čovek/ koji nije bio obučen u svadbarsko ruho (Mateja 22:11-
1352), i da je bio izbačen; stoga je pokazano kakav je to slučaj. Ima osoba koje su za vreme zemaljskog života zamislile
da mogu da se prikažu kao anđeli svetla; a u drugom životu, kada su u ovom licemernom stanju, mogu da se uvuku
u najbliža nebeska društva. Ali tamo ne ostaju dugo, jer u trenutku kada osete sferu uzajamne ljubavi, zahvati ih
strah i užas, pa se bacaju dole (što u svetu duhova izgleda kao da su bačeni dole), neki prema jezeru, neki prema
Geheni, a neki u neki drugi pakao. 2133 Po Gospodovoj Božanskoj milosti, u dve ili tri prilike, bilo mi je nebo
otvoreno te sam čuo zajedničko slavljenje Gospoda, koje je takve prirode da je izvestan broj društava slavio
Gospoda zajedno i jednim umom, ali je svako društo to radilo zasebno, s različitim osećanjima i idejama koje su iz
toga izvirale. Bio je to nebeski glas, koji se čuo na daleko i na široko, na tako velikom prostranstvu ali nije mogao da
dosegne kraj svemira, a to je bilo popraćeno najdubljom radošću i najdubljom srećom. Slavljenje Gospoda se
ponekad opažalo kao zrake koje su se spuštale i delovale na ono što je najdublje u umu. Do ovoga slavljeenja dolazi
onda kada su anđeli u stanju tišine i mira, jer to tada ističe iz najdublje radosti, i iz same njihove sreće. 2134 Na
kraju sledećeg poglavlja, govori će se, po Gospodovoj Božanskoj milosti, o stanju male dece u drugom životu.

52
A kad kralj uđe pogledati goste, spazi ondje čovjeka koji ne bijaše odjeven u svadbeno ruho. Pa mu reče: Prijatelju,
kako si ušao ovamo bez svadbenog ruha? A on zanijemi. Tada kralj reče službenicima: Svežite mu noge i ruke,
odvedite ga i izbacite u krajnju tamu. Tamo će biti plač i škrgut zuba. (Varaždinska Biblija)
 NEBESKE TAJNE Tom III
Stanje male dece u drugom životu
2289 Dato mi je da znam s izvesnošću da Gospod podiže (odgaja) svu decu, sa celog sveta, koja umiru, da bi ih
poveo u nebo, i tamo poučavao među anđelima, koji se brinu za njih, i da oni (deca) rastu do zrelosti onako kako
rastu u inteligenciji i mudrosti. Otuda se može videti koliko je ogromno Gospodovo nebo, samo od male dece; jer
ona sva primaju pouku o istinama vere, i o dobrima uzajamne ljubavi, i tako postaju anđeli. 2290 Oni koji ne znaju
ništa o stanju života posle smrti, možda pretpostavljaju da su mala deca odmah u inteligenciji i mudrosti čim stignu
u drugi život; ali ja sam poučen s izvesnošću da je to drugačije. Oni koji umru odmah nakod rođenja, njihov um je
detinjast (infantilan) skoro kao što je i na zemlji, i ne znaju ništa više; jer oni imaju samo sposobnost sticanja znanja,
pa od toga postaju inteligentni, a iz ovoga i mudri; a ove sposobosti su savršenije, jer nisu više u telu, nego su
duhovi. Da su on (deca) takva čim dođu u nebo, bilo mi je ne samo rečeno nego i pokazano; nekoliko puta, po
Gospodovoj Božanskoj milosti, mala decu su mi bila poslata u horovima, pa mi je u isto vreme bilo dato da im čitam
Očenaš (Molitvu Gospodnju), a u isto vreme mi je bilo dato da opažam kako anđeli, koji su bili u njihovom društvu,
unose u njihove nežne i sveže ideje značenja stvari sadržanih u molitvi, i kako ispunjavaju njihove ideje onoliko,
koliko je bilo moguće da prime: i kako je posle data sposobnost maloj deci da misle slične stvari sami od sebe. 2291
Bila mi je pokazana priroda njihovg nežnog razuma dok sam molio Gospodnju Molitvu (Očenaš), dok su se u isto
vreme (njihove ideje?) ulivale u ideje moje misli iz njihovog intelektualnog, koje je bilo tako nežno, a u koji su oni
primali samo smisao reči: ali bilo je pokazano da su njihove ideje, u tako nežnom stanju, bile otvorene sve do
Gospoda. Jer se Gospod uliva u ideje male dece lakše, iz dubina, jer još ništa nije zatvorilo njihove ideje, kao što je
to slučaj s odraslima, kod kojih lažna načela sprečavaju da se razume istina, a život zla sprečava primanje dobra, te
tako malu decu ništa ne sprečava da postanu mudri. 2292 Otuda se može videti da mala dece ne dolaze odmah
posle smrti u anđeosko stanje, već da se ona postepeno u njega uvode preko poznavanja dobra i istine, i to sve po
nebeskom redu; jer njihove urođene nakloniosti se izvanrdno opažaju sve do u najmanje pojedinosti, tako da ona,
u skladu s njihovim naklonostima, u opštem i u posebnom, ne mogu a da ne prime istine dobra, i dobra od istina, i
sve ovo pod neprekidnom Gospodovim nadzorom. 2293 Njih se posebno i neprekidno vodi ka tome da znaju i da
posle priznaju, da je njihov Otac Gospod, i da njihov život dolazi od Njegovog života, jer oni su životi, to jest, oni su
istinski ljudski i anđeoski životi zbog razumevanja istine i sticanja i mudrosti od dobra, koje oni imaju samo od
Gospoda; tako da oni ne znaju da nisu bili rođeni u nebu. 2294 Često kada su mala deca bila sa mnom u horovima,
dok su bili sasvim mala (infantilna), i tada sam ih čuo kao nežan neodređen (zvuk). Tako da nisu delovali kao jedan
(ujednačeno), što čine kasnije, kada postanu zreliji; i što me iznenadilo, duhovi koji su bili oko mene, nisu mogli da
se uzdrže da ih ne vode da misle i govore. Ovakva želja je urođena kod duhova, ali je često primećeno da se deca
tome opiru, jer nisu htela ni da misle ni da govore. Primetio sam da je ovo odbijanje bilo popraćeno kao nekom
ljutnjom, i kada im je bila data prilika da nešto kažu, samo su rekli da nije tako. Bio sam poučen da je takvo iskušenje
male dece u drugom životu, kako bi se navikli ne samo da se opiru obmani i zlu, već i da njihovo mišljenje i govor
ne dolaze od drugih, pa da tako ne dopuštaju da ih vodi bilo ko drugi do sam Gospod. 2295 Kad mala deca nisu u
tome stanju, nego u unutarnjoj sferi, to jest, u anđeoskoj sferi, duhovi ih ne mogu napadati, iako su po sred njih.
Ponekad, u drugom životu, Gospod šalje malu deci k onoj (maloj deci) na zemlji, iako malo dete na zemlji ništa o
tome ne zna; oni uživaju u maloj deci na zemlji. 2296 Bilo mi je pokazano kako se sve uliva u njihov genije na prijatan
i mio način, koji njima odgovara; dato mi je da vidim malu decu predivno obučenu, sa grudima i nežnim rukama
uvijenim u vence cveća, koje blista prijatnim i nebeskim bojama. A jednom sam video malu decu, s devojkama
odgojiteljicama, u rajskom vrtu, u kome kao da nije bilo drveća nego natkrovljeni prostor obrastao lovorikama i
staze u tome prostoru, ukrašene, a koje su vodile u unutrašnje delove vrta; i video sam malu delc obučenu kao što
sam pomenuo; a kada su ušla (ta deca), grozdovi cveća iznad ulaza sijali su veselo. Otuda se vidi kakva je priroda
njihovog uživanja, i kako se oni preko ovih prijatnih stvari uvode u dobra nevinosti i ljubavi prema bližnjemu, koje
sve Gospod neprestano u njih uliva. 2297 Pored toga, kako mala deca postaju savršenija, ona se okružavaju
atmosferama u skladu sa stanjem njihovog savršenstva. Da postoje atmosfere u drugom životu, u bezbroj
varijacijama, i neiskazive lepote, može se videti iz (moga) iskustva u br. 1621. Njima (maloj deci) se pokazuju
atmosfere u kojima se vide kako se igraju mala deca u malim oblicima, što je nevidljivo ali se opaža unutrašnjom
idejom, a iz ovih oblika kod njih se stvara ideja da je sve oko njih živo, i da su oni u Gospodovom životu; a to je ideja
koja čini da se osećaju srećni u dubini svoga bića53. 2298 Bilo mi je pokazano, metodom komunikacije koja je poznata
u drugom životu, koja je priroda ideja kod male dece; kada oni gledaju neki predmet, njima se čini da je sve što vide
živo, tako da za njih postoji život u svakoj ideji njihove misli: a bilo je opaženo da i mala deca na svetu imaju slične
ideje kada se igraju, jer oni još ne mogu da misle o onome što nema dušu, kao što to mogu odrasli. 2299 Mala deca
se poučavaju na poseban način, a to je pomoću pretstava (reprezentativa) koji odgovaraju njihovom geniju; a
nemoguće je verovati kako su lepe i u isto vreme iznutra pune mudrosti te pretstave; tako se u njih (malu decu)
uliva inteligencija, čija duša dolazi od dobra. Ovde je dopušteno ispričati o jednoj takvoj pretstavi, koju mi je bilo
dato da vidim, a iz koje se može stvoriti zaključak kakve su ostale. Pretstavili su kako se Gospod diže iz groba, a u
isto reme sjedinjenje Njegovog Ljudskog sa Božanskim, a što je izvedeno na tako mudar način da to prevazilazi svaku
ljudsku murost, a u isto vrema na jedan nevin detinji način. Tako isto, pokazali su ideju groba, ali ne u isto vreme i
ideju Gospoda, osim kao iz daleka tako da se Gospod jedva mogao opaziti, zato što ideja groba ima u sebi nešto od
pogreba, koja se tako uklonila; posle su dopustili da se u grobu, s velikim oprezom, pokaže neka vrsta atmosfere
koja se pokazala kao vodenasta para, kako bi označili, kao iz daljine, šta je to duhovni život u krštenju. Iza toga,
meni je bilo pretstavljen Gospod silazak onima koji su bili u svezama, i Njegovo uzdizanje zajedno s njima u nebo, i
sve to s neopisovim oprezom i pobožnošću; a detinjasti element u pretstavi bio je da kada su pokazivali Gospoda
među onima koji su bili svezani u nižoj zemlji, oni su spuštali male konopce koji su bili skoro nevidljivi, i koji su bili
mekani i nežni, koji kao da podižu Gospoda u Njegovom uspinjanju; pazeći celo vreme, kao sa svetim strahom, kako
u tu pretstavu ne bi ušlo nešto nema duhovno-nebeski karakter; da ne pominjem ostale pretstave u kojima se mala
deca vode u poznavanja istine i u osećanja dobra, a sve preko igara koje su prilagođene umovima male dece. 2300
Osim toga, mala deca su različitih genija i različite urođene prirode, a to zbog nasledne prirode koju stiču od

53
Autor pokušava da opiše ono što je skoro neopisivo a što je povezano s osećanjima i uživanjima koja su
nedostupna ljudima na zemlji, osim u trenucima kada to Gospod želi da pokaže. Naša zemaljska atmosfera je tako
gusta da se kroz nju kao kroz najgušći veo može samo naslutiti lepota i sreća onih koji žive životom ljubavi prema
bližnjemu, koji je jedini život blaženstva. (prim. prev)
roditelja, i nizom od dedova i predaka; jer stvarni karakter roditelja, potvrđen navikom, postaje druga priroda, i ona
se usađuje u decu, otkuda njihove razičite sklonosti. 2301 Uglavnom, deca su ili nebeskog ili duhovnoga genija. Oni
koji su nebeskog genija, lako se razlikuju od onih koji su duhovnoga genija; u prvima ima više mekote u njihovim
mislima, i u postupcima, tako da se skoro ništa ne pokazuje osim kao nešto što teče od ljubavi dobra ka Gospodu i
prema drugoj maloj deci; dok oni drugi ne pokazuju istu mekotu, nego nešto kao smešno, nemirno po prirodi, koje
se iskazuje u njihovom ponašanju; isto se pokazuje kada su malo ljuti, i po ostalim okolnostima; svako malo dete je
drugačije urođene prirode od svih drugih, i svako se vaspitava prema njegovoj urođenoj prirodi. 2302 Postoje neka
anđeoska društva, i ona su brojna, koja se staraju o maloj deci; ona su sastavljena uglavnom od anđela ženskoga
pola a koji su u životu tela voleli malu decu na najnežniji način. Oni malu decu koja se izdvajaju iznad ostalih (koja
su bolja?), nude Gospodu na uobičajeni način54. 2303 Anđeoski duhovi koji su bili iznad napred, govorili su sa mnom
na anđeoskom govoru, u kojem nema razlike među izrazima, rekavši da su oni u stanju mira, i da ima male dece
među njima, i da oni opažaju blaženstvo koje dolazi od njihovog društa (društva s malom decom); i ovi duhovi su
bili ženskoga pola55. Pored ostalog, govorili su i o maloj deci na zemlji, rekavši da odmah posle njihovog rođenja, s
njima su anđeli nevinosti, a u kasnijem dobu, anđeli iz neba mira; posle, anđeli iz društva gde prevladava ljubav
prema bližnjemu; a onda drugi anđeli, kako se smanjuje nevinost i ljubav prema bližnjemu kod mlade dece; i na
kraju, kada dođu u zrelo doba, i uđu u doba kada osećaju samo malo ljubav prema bližnjem, anđeli su i dalje prisutni,
i to u skladu sa ciljevima života, kojima anđeli posebno daju pravac, time što stalno kao ulivaju dobre ciljeve, a
odbijaju ga od zlih ciljeva, i koliko su u stanju ili nisu da to čine, oni su bliže ili dalje. 2304 Mnogi možda zamišljaju
da mala deca ostaju mala deca u drugom životu, i da su oni kao mala deca među anđelima; oni koji ne znaju šta je
anđeo, oni su se utvrdili u ovome mišljenju zbog izvaljanih malih likova koje vide u svojim crkvama, i na drugim

54
Nije jasno na šta autor misli pod nuditi na uobičajeni način; možda ga posvećuju za službu Gospodu u njihovom
hramu. (prim. prev)
55
Anđeoski duhovi su, prema autoru, dobri duhovi koji sačinjavaju prvo nebo, i koji se pripremaju da postanu anđeli
bilo Duhovnog ili Nebeskog neba. (prim. prev)
mestima, gde su anđeli pretstavljeni kao mala deca. Ali je to savim drugačije. Anđela čini inteligencija i mudrost, pa
sve dok mala deca nemaju inteligenciju i mudrost, ona su zaista među anđelima, ali nisu anđeli. Ali kad postanu
ineligentni i mudri, oni tek tada postaju anđeli; i, što me iznenadilo, oni tada ne izgledaju kao mala deca, nego kao
odrasli, jer više nisu detinjega genija, nego genija odraslog anđela. Ovo je efekat (rezultat) inteligencije i mudrosti,
jer mora da je svakome jasno da razum i rasuđivanje, i život koji potiče iz ovoga, čine da svako izgleda kao odrastao
i sebi i drugima. Ne samo da su me o ovome anđeli obavestili, nego sam i razgvarao s jednim koji je umro kao malo
dete, a kasnije je izgledao kao odrastao; isti je razgovarao sa svojim bratom, koji je umro kao odrastao, i to s tako
puno bratske ljubavi da se brat nije moga uzdržati da ne plače, govoreći da mu se čini da je to sama ljubav koja
govori; da ne pominjemo druge primere koje nije nužno navoditi. 2305 Ima takvih koji zamišljaju da je nevinost kao
što je to u detinjstvu i, zato što je Gospod o deci rekao da je takvih carstvo nebesko, i da oni koji ne postanu kao
mala deca, da ne mogu ući u carstvo nebesko; ali oni koji ovako misle, ne poznaju unutrašnji smisao Reči, pa stoga
ni šta se misli pod nevinošću. Detinjstvom se označava nevinost po inteligenciji i mudrosti, koja je takva da oni
priznaju da je njihov život od Gospoda samog, i da je Gospod njihov Otac, jer čovek je čovek zbog inteligencije istine
i mudrosti dobra, koje su samo od Gospoda56. Nevinost sama, koja se u Reči naziva detinjstvom ili decom, obitava
samo u mudrosti, tako da što je neko mudriji to je više nevin; pa je prema tome Gospod sama nevinost, jer je On
sama mudrost57. 2306 Što se tiče nevinosti male dece, pošto u njoj još nema intelgencije i mudrosti, to je samo kao
neki plan ili podloga na kojoj se prima prava nevinost, koju oni primaju postepeno onako kako postaju mudri. Kakva
je nevinost male dece, bilo mi je pokazano da je to kao nešto drveno, skoro bez života, a što oživljava onako kako
se oni usavršavaju preko poznavanja istine i osećanja dobra. Posle toga, kakva je prava nevinost, bilo mi je
pretstavljeno najlepšim malim detetom, savršeno živim, i potpuno nagim; zato što sama nevinost, koja je u
56
Inteligencija istine je inteligentno razumevanje istine, a mudrost dobra je mudrost o tome šta je dobro i kako se
oni čini. (prim. prev)
57
Na drugim mestima, autor kaže za nevinost, u kojoj su anđeli najvišeg neba, da se ona sastoji u želji da ih u svemu
vodi Gospod, kao što roditelj u svemu vodi malo dete. Mudrost je nevinost utoliko što se mudar čovek odriče želje
da sam sebe vodi, osim u prividu, i da želi i osaća da ga vodi Gospod. (prim. prev)
najdubljem nebu, pa zbog toga najbiže Gospodu, pokazuje se pred očima drugih anđela upravo kao mala deca, i to
naga, jer se nevinost pretstavlja nagošću od koje se ona ne srame, kao što je napisano o prvom čoveku (homo) i o
njegovoj ženi u raju. Ukratko, što su anđeli neviniji, to više sebi izgledaju kao mala deca58. Otuda to da se nevinost
u Reči označava detinjstvom (malom decom). No, po Božanskom milosti Gospodovoj, biće više reči o stanju
nevinosti na sledećim stranicama. 2307 Razgovarao sam s anđelima o maloj deci, da li su oni čisti od zla, jer kod
njih nema stvarnog zla, kao kod odraslih; ali mi je rečeno da su oni isto tako u zlu, i da su oni ništa nego zlo, ali da
njih, kao i anđele, Gospod odvaja od zla i drži u dobru u toj meri da se njima čini da su u dobri od sebe. Stoga se
mala deca, kad postanu odrasli u nebu, ponekad stavljaju u njihova vlastita zla koja su primili preko nasledstva,
kako bi se sprečilo da stvore pogrešno mišljenje o sebi, naime, da je dobro u njima od njih a ne od Gospoda, i oni
se ostavljaju u ovim zlima sve dok ne saznaju, priznaju, i poveruju da je istina ono što je rečeno. Bio je jedan (anđeo?)
koji je umro kao malo dete, ali koji je odrastao u nebu, a koji je mislio slično; pa je stoga stavljen u život zala koja su
mu bila urođena, i tada mi je bilo dato da opazim iz njegove sfere da je kod njega postojala želja da vlada nad
ostalima, i da je smatrao bludne stvari kao nešto dozvoljeno, gde se videlo da su ovo bila zla koja je povukao od
svojih roditelja; no kada je priznao da ima takvu prirodu, bio je ponovo primljen među anđele s kojima je bio pre
toga59. 2308 Niko ne trpi neku kaznu u drugom životu zbog naslednog zla, jer ono nije njegovo, i njega se ne može

58
Oni izgledaju kao mala deca anđelima nižih neba, dok se oni između sebe vide kao odrasli. U najdubljem ili
najvišem nebu obitavaju anđeli koji su u nevinosti, i njih vide anđeli nižih neba, kada ih vide, kao malu decu. (prim.
prev)
59
Po autoru, zlo je pre svega otsustvo dobra, u čemu se on slaže s Avgustinom iz Hippa, i sa Tomom Akvinskim. Ali
je za njega zlo nešto više od toga; ono je izvrnuto dobro, jer dobro dolazi stalno od Gospod, a koje čovek – zbog
slobode koja je neodvojivo od njega – može da primi ili ne, i da pretvori dobro u zlo. Međutim, samo je dobro
istinito jer je zasnovano na istini a zlo je samo stvarno dok se ne ukloni kao nešto neistinito. U međuvremenu,
Svojom Mudrošću i proviđenjem, postajanje stvarnog zla se korisi da bi se čovek, odupirući se zlu u iskušenju,
utvrdio u dobru i ljubavi, i voleo Gospoda više nego onaj koji nikad nije bio u zlu, što je opisano u paraboli o sinu
razmetnome. (prim. prev)
kriviti da je takve prirode; ali on biva kažnjen zbog naslednog zla koje je on učinio svojim, i to onoliko koliko ga je
prisvojio stvarnim životom, kao što je gore rečeno br. 966. Razloga da se mala deca, kada odrastu, stavljaju u stanje
njihovog naslednog zla, nije za to da bi trpeli neku kaznu, već da bi znali da su od sebe samo zlo, i da su kroz
Gospodovu milost odvojeni od pakla, koji je u njima, u nebo, i da nisu u nebu po svojoj zasluzi, nego po Gospodovoj;
tako da se ne mogu hvaliti pred anđelima dobrom koje je u njima; jer je to suprotno dobru uzajamne ljubavi, kao
što je protivno i istini vere. 2309 Iz gornjih okolnosti može se videti šta je priroda odgoja (vaspitanja) male dece u
nebu, naime, da je preko inteligencije istine, i mudrosti dobra, kroz koje se oni uvode u anđeoski život, koji je ljubav
ka Gospodu, i uzajamna ljubav, a u jednom i drugom je nevinost. No kako je suprotan odgoj male dece na zemlji
kod mnogih, može se videti iz ovoga primera. Bio sam na ulici jednog velikoga grada, i video decu kako se tuku;
gomila ljudi se skupila, i posmatrala prizor s velikim zadovoljstvom; i bio sam obavešten da sami roditelji podjaruju
svoje male dečaka da se ovako tuku. Dobri duhovi i anđeli, koji su ovo videli kroz moje oči, posmatrali su ovo s
odbojnošću, tako da sam opazio njihovo užasavanje, osobito zato što su roditelji potsticali decu u ovim stvarima;
oni su izjavili da, ovako radeći, roditelji gase u svojoj deci svu uzajamnu ljubav, i svu nevinost, koju mala deca primaju
od Gospoda, i upućuju ih u mržnju i osvetu, i da na taj način oni čine sve što mogu da odvoje svoju decu od neba,
gde postoji samo uzajamna ljubav. Neka se stoga svi roditelji, koji žele dobro svojoj deci, čuvaju ovakvih stvari.
Na kraju prethodnog poglavlja (Postanje XVII) radilo se o Poslednjem Sudu, a na kraju ovoga poglavlja (Postanje
XVIII), o stanju male dece u drugom životu; oba ova predmeta iz onoga što sam iskusio, to jest, iz onoga što sam
video i čuo u svetu duhova i u nebu anđela.
O čevekovoj memoriji koja ostaje posle smrti, i o sećanju onih stvari koje je učinio za života u telu
2469 Teško da je ikome poznato danas da čovek ima dve memorije, jednu spoljašnju, i drugu unutrašnju; i da je
spoljašnja memorija svojstvena telu, a unutrašnja njegovom duhu. 2470 Dok je u telu, čovek teško da zna da ima
unutrašnju memoriju, koja da deluje kao jedno sa spoljašnjom memorijom; jer ideje misli, koje pripadaju
unutrašnjoj memoriji, ulivaju se u stvari koje su u spoljašnjoj memoriji, kao u prijemne posude, i tu se spajaju (s
unutrašnjom s onim što je u unutrašnjoj memoriji). Ovo je isto kao i kad anđeli i duhovi govore sa čovekom; u takvim
prilikama, njihove ideje, preko kojih oni međusobno govor, ulivaju se u izraze (reči) čovekovog jezika, i spajaju se s
njima na takav način da oni govore čovekovim jezikom, dok su ideje njihove, a i izrazi (reči) čovekovi. O ovome sam
često razgovarao s duhovima. 2471 Ove dve memorije su svim odvojene jedna od druge. Spoljnoj memoriji, koja je
svojstvena čoveku dok živi u svetu, pripadaju reči jezika, kao i predmeti spoljašnjih čula, i znanja koja se odnose na
svet. Unutrašnjoj memoriji pripadaju ideje govora duhova, koje su povezane s unutrašnjim vidom, i sve racionalne
stvari, koje potiču od ideja od kojih postoji sama misao. Da su ovo različite stvari, čovek ne zna, kako stoga što o
tome ne razmišlja, tako i zbog toga što je on u telesnim stvarima, pa ne može tada da svoj um odvoji od njih. 2472
Otuda to da ljudi, za života u telu, mogu samo da govore jedan s drugim jezicima koji se razlikuju po zvukovima, i
izrazima, i ne mogu da razumeju jedni druge osim kada su vešti u tim jezicima; razlog je to što se ovo radi iz
spoljašnje memorije. Dok duhovi razgovaraju jedan s drugim sveopštim (univerzalnim) jezikom koji se sastoji od
ideja, koje pripadaju samoj misli, i tako mogu da razgovaraju jedan s drugim, bilo kome jeziku i narodu da su
pripadali na svetu; a razlog je to što se ono radi iz unutranje memorije. Svaki čovek ulazi u ovaj jezik odmah nakon
smrti, jer on tada ulazi u svoju unutrašnju memoriju, koja je, kao što smo rekli, svojstvena njegovom duhu, (vidi br.
1637, 1639, 1757, 1876). 2473 Unutrašnja memorija uveliko prevazilazi spoljašnju, te ako se uporede, to je kao
mirijade mirijada prema jedan, ili kao što je svetlo prema onom što je mračno; jer mirijade ideja unutrašnje
memorije ulivaju se u jednu jedinu stvar spoljašnje memorije, i tako oblikuju nešto opšte i zatamnjeno; otuda to da
su sve sposobnosti duhova, a još više anđela, savršenije (od čovekovih), to jest, kako njihovi čulni dodiri tako i
njihove misli i opažanja. Da je unutrašnja memorija savršenija od spoljašnje, može se videti iz sledećih primera.
Pretpostavimo da se jedan čovek seti drugoga čoveka, prijatelja ili neprijatelja, sa čijim je karakterom dobro upoznat
iz dodira u društvu kroz mnogo godina; sve što on u tome trenu o njemu misli, pokaže se kao nešto zatamnjeno; a
to je zato što on tada misli od spoljašnje memorije; ali kad taj isti čovek postane duh, i seti se drugoga. Ono što on
tada o njemu misli, pokaže se skupa sa svim idejama koje je imao o njemu; a to je zato što tada misli od unutrašnje
memorije. Takav je slučaj i s drugim stvarima; sam predmet o kojem čovek zna mnogo toga, pokazuje se u
spoljašnjoj memoriji kao jedna opšta stvar; ali u unutrašnjoj memoriji pokazuje se sa svim pojedinostima, od kojih
je sačinio ideju kroz sve vreme, i to u čudesnom obliku. 2474 Ma što da čovek čuje i vidi, a što utiče na njega, uliva
se, kao ideje i kao ciljevi, u njegovu unutrašnju memoriju, a da on toga nije svestan, i tu ostaje; pri čemu se ništa ne
gubi, iako su se te stvari izbrisale u spoljašnjoj memoriji; unutrašnja memorija je takva da se u nju upisuju sve
pojedinosti, pa i najmanje, o kojima je čovek ikad mislio, rekao, i uradio, čak i one koje je nekad video kao u senci,
s najsitnijim detaljima, od njegovog najranijeg detinjstva do najdublje starosti. Čovek se svega toga seća kada dođe
u drugi život, i kada se to pokaže u svom potpunom redosledu. To je Knjiga Života, koja se otvara u drugom životu,
i po kojoj mu se sudi. Čovek da skoro ne veruje, ali ovo je sasvim istinito. Svi njegovi ciljevi (namere), koji su bili
skriveni u njemu u tami, i sve što je mislio, i što je govorio i radio, od ovih ciljeva, sve do najmanjih detalja, sve se
pokaže pred anđelima, kao u po dana, kada to Gospod dozvoli. To mi je ponekad bilo pokazano i potvrđeno s puno
iskustva, tako da o tome nije ostalo nikakve sumnje. 2475 Do sada nije bilo nikome poznato stanje duša posle smrti
u pogledu memorije; ali meni je poznao, i to puno iz svakodnevnog iskustva već nekoliko godina, da čovek posle
smrti ništa ne gubi od onoga što je ikada bilo u njegovoj memoriji, bilo u spoljašnjoj ili unutrašnjoj memoriji, tako
da nema ničega tako beznačajnog a da nije sačuvano; tako on ne ostavlja ništa iza sebe posle smrti osim kosti i telo
koji, dok je živeo u svetu, nisu bili živi od samih sebe nego od života njegovog duha koji je, kao čistija supstance, bio
povezan s njegovim telesnim delovima. 2476 Međutim, u pogledu njegove spoljašnje memorije, stoji, da iako čovek
kod sebe ima sve i u opštem i u pojedinostima, ipak mu nije dopušteno da koristi tu memoriju, već samo unutrašnju
memoriju. Za to ima puno razloga. Prvi je taj, o kome smo pre govorili, da od unutrašnje memorije, u drugom životu,
čovek može da govori i razgovara sa svakim u svemiru. Drugi je razlog, što je unutrašnja memorija svojstvena
njegovome duhu, i odgovara stanju u kome je tada. Jer spoljašnje stvari, naime, znanja, svetske i telesne stvari,
pogoduju i saobrazne su njegovom stanju dok boravi u svetu i u telu: dok unutrašnje stvari, naime, racionalne,
duhovne, i nebeske stvari, pogoduju i saobrazne su duhu. 2477 Jednom sam slušao kako duhovi raspravljaju o tome,
da što god je prihvaćeno kao načelo (princip), bilo kakvog da je karaktera, to se može potvrditi bezrojnim stvarima,
dok na kraju onome koji se utvrdio u tome, to izgleda sasvim istinito, iako je lažno; i da se ljudi mogu lakše ubediti
u ono što je lažno nego u ono što je istinito. Da bi se ubedili u ovo, predloženo im je da misle i govore o ovome
pitanju: da li je pogodno duhovima da koriste spoljašnju memoriju. Duhovi raspravljaju o ovakvim predmetima
mnogo bolje nego što to čovek može verovati ili shvatiti, ali svaki prema svome osećanju. Duhovi koji su više voleli
svetske i telesne stvari, potvrdili su ovu pretpostavku (propoziciju) sa mnogo argumenata, dajući kao razloge, da
tako ne bi ništa izgubili i da bi posle smrti bili ljudi kao što su bili pre; da bi tada bili u stanju, preko čoveka, da se
vrate u svet; da spoljašnja memorija pruža veliko uživanje u životu; da su inteligencija i mudrost vezane za ovu
sposobost; pored mnogo drugih argumenata kojima su se ubedili da svom načelu, sve dok im nije izgledalo istinito.
A onda su drugi govorili, počevši od suprotnog načela, znajući da je ono što govore istinito, jer je tako po Božanskom
redu. Oni rekoše da kad bi duhovima bilo dozvoljeno da koriste spoljašnju memoriju, da bi oni tada bili u sličnom
stanju nesavšenosti u kome su bili kada su bili ljudi; da bi tako bili u grubim i zatamnjenim idejama, u upoređenju s
onima koje su u unutrašnjoj memoriji; i da bi na ovaj način postajali gluplji i gluplji, i da bi se spuštali a ne uzdizali, i
tako ne bi živeli u večnosti; jer da bi uronjavanje ponovo u svetske i telesne stvari, da bi to bilo kao baciti se ponovo
u stanje smrti; i dalje, da ako bi duhovima bilo dopušteno da koriste spoljašnju memoriju, da bi ljudski rod propao,
jer da Gospod vlada čovekom preko duhova i anđela; i ako bi duhovi od spoljašnje memorije uticali na čoveka, čovek
ne bi mogao da misli iz svoje memorije, nego iz memorije duha, tako da čovek ne bi više uživao u svom vlastitom
životu i u svojoj nezavisnosti, nego bi bio opsednut; i da je to bila priroda opsednutosti (opsesija) u prošlim
vremenima; pored mnogih drugih argumenata. 2478 Da bih sazao kako bi to bilo nemoguće čoveku da misli od
svoje vlasite memorije, ako bi duhovi uticali na nje a iz njihove spoljašnje memorije, bilo je dopušteni dva ili tri puta
da se to meni desi; i tada sam mislio da ja mislim ono što je duh mislio, i da sam ja ranije mislio stvari koje u stvari
nisam mislio; i ovo nisam mogao da primetim sve dok se duh nije povukao60. 2479 Jedan novodošli duh bio je ljutit
što ne može da se seti mnogih stvari koje je znao u životu tela, žaleći što je izgubio ono zadovoljstvo koje mu je tako
mnogo značilo; ali mu bi rečeno da nije apsolutno ništa izgubio, i da on i dalje zna svaku pojedinu stvar koju je nekad
znao. Ali da u drugom životu nije dopušteno takve stavri iznositi iz sećanja; da je dovoljno to što može da misli i
60
Autor upozorava čitaoca na više mesta da je razgovor s dušama umrlih vrlo opasan. Najvažniji je razlog to, što
samo duhovi koji se protive zabrani govora s ljudima, i govore s ljudima, a to su uglavnom negativni duhovi. Drugi
je razlog to što duhovi, čitajući našu memoriju, nas lako ubede da su oni dobri, i naši prijatelji, što je retko slučaj.
Autor navidi sebe kao izuzetak, jer je bio pozvan na ovu misiju kao što su nekad bili pozivani proroci, i da se on samo
pokorio Gospodovom nalogu da radi ono što je poslednjih tridesetak godina radio. (prim. prev)
govori bolje i savršenije, kad ne uvlači svoje Racionalno, kao nekad, u grube, mračne, materijalne i telesne stvari,
koje nisu od koristi u carstvu u koje je sada stigao; i da su one stvari, koje je imao u svetskom carstvu, ostavljene, i
da se on sada uvodi u večni život, i da samo na taj način može postati blažen i srećan; tako da je to bilo iz neznanja
što je verovao da u drugom životu nestaje inteligencija zato što se ne koristi telesna memorija, dok je činjenica da
se um uzdiže u duhovne i nebeske stvari onoliko koliko se njegov um povlači iz čulnih i telesnih stvari. 2480 Pošto
su ljudi posle smrti u unutrašnjoj memoriji, a to je bila memorija njihovog racionalnog, to sledi da oni koji su bili
vešti u jezicima više od osalih, da oni nisu u stanju da izgovore nijedan slog onih jezika; a da oni koji su se isticali u
naukama, da nisu u stanju da se sete svojih znanja-reči, i da su oni ponekad gluplji od ostalih. Ali što god su naučili
pomoću jezika ili nauka, oni to koriste, jer je preko toga oblikovano njihovo Racionalno. Racionalno, koje su kroz to
stekli, to je ono od čega misle i govore. Onaj koji je upio obmane pomoću jezika i nauka, i koji se utvrdio u njima,
razmišlja (rezonuje) samo od obmana, a onaj koji je ispunjen istinama, govori od istina. Osećanje je ono što daje
život, osećanje zla koje daje život obmanama, a osećanje dobra daje život istinama: svako misli od osećanja, a niko
bez osećanja. 2481 Da ljudi posle smrti, to jest, duhovi, ne gube ništa iz onoga što je sadržano u njihovoj spoljnoj ili
telesnoj memoriji, nego sve to i dalje imaju, to jest, svu svoju memoriju, iako nije dozvoljeno da iznose pojedinosti
iz svog života, bilo mi je pokazano kroz mnoga iskustva, kao što se vidi iz onoga što sledi. Dva duha s kojima sam se
poznavao za vreme njihovog života u telu, a koji su bili u neprijateljstvu, sreli su se, kad sam čuo jednoga kako
opisuje kartakter drugoga sa mnogo okolnosi, i kakvo je mišljenje imao o njemu, recitujući celo pismo koje mu je
bio napisao, i čitav niz drugih stvari, koje su bile pojedinosti i koje su pripadale spoljašnjoj memoriji, a koje je drugi
priznao i na koje je odgovorio šuteći61. 2482 Čuo sam jednoga duha kako kori drugoga da je zadržao neki njegov
novac, i odbio da ga vrati, i to s okolnostima izvedenim iz spoljašnje memorije, tako je onaj drugi bio posramljen.
Čuo sam i odovor onoga drugoga, i nabrajanje razloga zašto je tako postupio, gde su sve pojedinosti bile svetske
prirode. 2483 Izvesna žena bila je uvedena u stanje u kome je bila u kome je bila za života u svetu, kad je bila

61
Iznošenje pojedinosti iz života u drugom svetu nije dozvoljeno po pravilu, ali jeste kada je po Gospodovom
dopuštenju, jer ima svrhu poduke, kao na primer u ovom slučaju. (prim. prev)
pokušala da učini nešto nevaljalo, i tad su se pokazale pojedinosi njenih misli, i njen razgovor s drugom jednom
ženom, kada se sve iznelo kao u sred dana. A jedna žena, koja je pripadala četi sirena, a koja je ustrajavala u tvrdnji
da ona nije bila takva u živou tela, uvedena je u stanje telesne memorije, i tada su bile razgolićene njene preljube i
sramotni činovi, koji su bili malo kome poznati u vreme njenog života, i to u nizu, a bilo ih je skoro stotinu: gde je
bila, sa kim je izvšila preljubu, šta je tada pokušavala, i to sve uživo, kao u sred dana, tako da se uverila 62. Ovakve
se stvari iznose, i to kako su se odigrale u životu, sa svim okolnostima, kad god neko želi da odbrani od optužbe da
nije bio onakav kao što je bio63. 248464 2485 Bio je sa mnom jedan duh, s kojim se nisam poznavao za njegovog
života u telu, i kad sam ga pitao da li zna odakle je, on nije znao; ali preko unutrašnjeg vida poveo sam ga kroz neke
gradove gde sam ja bio, i na kraju u grad odakle je on došao, a onda kroz ulice i trgove, koje je sve znao. I na kraju
u ulicu gde je stanovao; i da sam ja bio upoznat s kućama, možda bih i ja zano njegovu kuću. 2486 Da ljudi sa sobom
u drugom životu imaju sve što što pripada telesnoj memoriji, u opštem i u pojedinačnom, bilo mi je pokazano često
sudeći po onima koje sam ja poznavao za njihovog života u telu, tako kad sam s njima razgovarao, oni su se sećali
svih stvari u opštim crtama kao i u pojedinostima koje su radili ili govorili, i šta su u to vreme mislili dok sam ja bio
prisutan s njima (u telesnom životu). Iz ovih i ostalih iskustava, bilo mi je dato da znam zasigurno da čovek nosi sa
sobom u drugi život sve ono što je u njegovoj spoljašnjoj ili telesnoj memoriji. 2487 Bio sam poučen o tome da je
spoljašnja memorija nešto organsko, oblikovano od predmeta koji pripadaju čulima, osobito čulu vida i sluha, od
supstanci koje su počeci vlakana, i da prema utiscima od tih predmeta, varijacije oblika se stvaraju, koje se onda
ponavljaju (reprodukuju); i da ovi utisci variraju i da se menjaju prema stanju osećanja i ubeđenja. Isto tako, da je i
unutrašnja memorija na sličan način organska, ali čistija i savršenija, i da nju oblikuju predmeti unutrašnjeg vida,
koji su predmeti rapoređeni u pravilnim nizovoma, i u redu koji je neshvatljiv. 2488 Ja sam zamišljao, kao i drugi
62
Uverila da se sve zna iz Knjige života. (prim. prev)
63
Kod autora, sirene su naziv za žene koje u telesnom a još više u drugom životu zavode ljude svim mogućim
trikovima, koji su nazamislivi u telesnom životu. Naziv sirene, verovatno je uzet iz Homerove Odiseje i Ulisovog
mudrog načina da ih izbegne prolazeći između dve opasnosti, Skile i Haridbe. (prim. prev)
64
Broj 2484 je izostavljen. (prim. prev)
ljudi, pre nego li sam bio poučen živim iskustvom, da je nemoguće bilo kojem duhu da zna šta je u mojoj memoriji,
i u mojoj misli, i da su ove stvari samo moj posed, i da su sakrivene od drugih. Ali mogu da ustvrdim da duhovi koji
su kod čoveka, da znaju i opažaju najmanje stvari memorije i misli, i ovo mnogo jasnije nego li sam čovek; i da anđeli
znaju i opažaju same namere (ciljeve), kako se one povezuju od dobra do zla, i od zla do dobra, i mnogo više stvari
nego što čovek zna, kao one u kojima je uživao, i koje su takoreći u njevovoj prirodi i raspoloženju, u kojem slučaju
se one više ne pokazuju, jer on više ne misli o njim. Neka, stoga, niko više ne veruje da su njegove misli sakrivene, i
da on neće dati računa o svojim mislima, i o svojim delima prema tome kakve su koliko je bilo misli o tim delima;
jer dela su onakva kakve su misli, a misli su onakve kakve su namere (ciljevi). 2489 One se stvari, koje pripadaju
unutrašnjoj memoriji, pokazuju u drugom životu kroz određenu sferu, po kojoj se znaju duhovi na otstojanju u
pogledu njihovog karaktera, to jest, osećanja i uverenja (ubeđenja); ova se sfera stvara delavanjem stvari u
unutrašnjoj memoriji. O ovim sferama (vidi br. 1948, 19563, 1316, 1504, 1596). 2490 S unutrašnjom memorijom
ovakav je slučaj: u njoj zadržane ne samo svaka i sve stvari koje je čovek u svako vreme od detinjstva video i čuo, i
koje je mislio, o kojma je govorio, ili ih je učinio, nego i one koje misli, govori, i čini. Ali sve ovo s razlikama. Oni koji
su ubeđeni u obmane, i koji su u požudama zala (koji žude za zlim stvarima), upijaju i zadržavaju sve ono što se s
tim slaže, jer to ulazi kao voda u sunćer; i druge stvari ulaze (u momoriju) ali se tako malo zadržavaju (čuvaju), da ih
čovek jedva primećuje. Ali oni koji su u istinama vere, i u osećanju dobra, oni zadržavaju sve ono što je istinio i
dobro, i tako neprekidno postaju savršeniji; otuda to da ih se može poučavati u drugom životu. 2491 Ima duhova
koji se odnose na unutrašnju memoriju; ovi lutaju okolo u skupinama, i na čudnovat način izvlače (iz memorije) sve
šta drugi znaju, i sve što čuju, saopštavaju to svojim drugarima65. 2492 Priroda momorija je ponekad izložena vidu
u drugom životu, u oblicima koji se samo tamo vide. (U drugom životu mnoge se stvari pokazuju vidu, a koje se kod
ljudi pokazuju samo kao ideje). Spoljašnja memorija je prikazana kao nešto žuljevito, iznutra kao moždina, a što
izgleda kao ljudski mozak. Otuda se pokazuje kakav je njen kvalitet. Kod onih koji su u životu tela samo vežbali svoju

65
Ovde autor ima na umu duhove sa Merkura o kojima je objavio iste ove stvari u posebnoj maloj knjizi ZEMLJI ILI
PANETE U SVEMIRU, koja se nalazi na ovome sajtu. (prim. prev)
memoriju, te nisu negovali svoje Racionalno, žuljevi izgledaju tvrdi, a iznutra kao izbrazdani. Kod onih koji su
ispunjavali svoju memoriju obmanama, ona izgleda dlakava i čupava, a to je posledica što je u njoj hrpa zbrkanih
stvari. Kod onih koji su koristili memoriju radi ljubavi prema sebi i svetu, ona se pokauzuje slepljena (zacementirana)
i otvrdnuta. Kod onih koji su želeli da prodru u Božanske tajne pomoću svetskih znanja, osobito pomoću filosofskih
stvari, i koji nisu hteli da veruju sve dok se ne uvere preko ovih, pokazje se tamna, i kao da upija zrake svetla, te ih
pretvara u mrak. Kod onih koji su bili prevarni i licemeri, pokazuje se kao nešo koščato i kao od abonosa (drveta),
koje odbija svetlosne zrake. Ali kod onih koji su bili u dobru ljubavi i istini vere, nema žuljevitosti, jer njihova
unutrašnja memorija propušta svetost u spoljašnju memoriju, u predmete ili ideje u kojima se, kao u svome osnovu,
završavaju zraci, i tamo nalazi divne prijemnike; jer je spoljašnja memorija poslednje u redu, u kojoj se završavaju
duhovne i nebeske stvari i gde ostaju, kada su u njima dobra i istine. 2493 Razgovarao sam s anđelima o memoriji
prošlih stvari, i o strahovanju što će još doći, i bio sam poučen da što su anđeli više nutrašnji i savršeniji, to manje
misle o prošlosti, i to manje misle o onome što dolazi; i da je otuda njihova sreća. Kažu, da njima Gospod daje
svakoga trenutka šta da misle, i to sa blaženstvom i srećom, i da su oni na taj način bez briga i bez strahova; i da je
to ono na šta se misli u unutrašnjem smislu pod manom koju su Izraelićani dobijali svakoga dana s neba, i pod
svagdašnjim hlebom (kruhom) u Gospodnjoj molitvi, kao i u Gospodovom nalogu da se ne brinemo šta ćemo jesti i
piti, i kako ćemo se obući. Ali iako se ne brinu o onome što je prošlo ni o onome što dolazi, oni se ipak odlično sećaju
svega iz prošlosti, i imaju intuiciju o onome što dolazi, jer je i pošlost i budućnost u njihovoj sadašnjosti. Tako oni
imaju savršeniju memoriju nego što se može zamisliti ili izraziti. 2494 Ljudi koji su, za života na svetu, u ljubavi ka
Gospodu i u ljubavi ka bližnjemu, uz ove (ljubavi) imaju anđeosku inteligenciju i mudrost, ali koja se čuva u
najdubljim delovima njihove unutrašnje memorije; ova se inteligencija i mudrost na njima ne pokazuju, dok ne
odlože telesne stvari; tada se sećanje na pojedinosti, o kojim je bilo reči gore, kao da pada u san, i oni se bude u
unutrašnjoj memoriji, da bi postupno ušli i u samu anđeosku memoriju.
 O stanju i sudbini, u drugom životu, naroda i plemena koji su rođeni izvan crkve
2589 Opšte je mišljenje da se oni koji su rođeni izvan crkve, a koji se nazivaju Paganima i Neznabošcima (Narodima)
ne mogu spasiti, jer nemaju Reč, pa stoga ne znaju za Gospoda, bez Kojega nema spasenja; međutim, da se i oni
mogu spasiti može da se zna ako se samo pomisli da je Gospodova milost sveopšta, to jest, ona pokriva svakog
pojedinca, i da su oni koji su rođeni izvan crkve isto tako ljudi kao i oni koji su rođeni u crkvi, a koji su , u upoređenju
s ovima, u manjini, i da to nije njihova krivica da ne znaju za Gospoda; priroda njihovog stanja i sudbine bila je, po
Božanskoj milosti Gospodovoj, meni pokazana. 2590 Bio sam poučen mnogim stvarima, da se Neznabošci koji vode
dorar život, i koji su poslušni, koji žive u uzajamnoj ljubavi, i koji primaju nešto što liči na savest od svoje religioznosti,
da su primljeni u drugom živou, gde ih anđeli poučavaju vrlo revno u dobrima i istinama vere. Dok primaju pouku,
oni se ponašaju skromno, inteligentno, i mudro, i lako primaju i usvajaju ono čemu ih se uči, jer nisu u sebi stvorili
neko načelo suprotno istinama vere koje bi trebalo odstraniti, a još manje neka skandalozna mišljenja uperena
protivu Gospoda, kao što je to slučaj sa mnogim Hrišćanima koji vode zao život. Osim toga, ovakvi Neznabošci ne
mrze nikoga, ne svete se za uvrede, niti smišljaju planove kako da nekoga prevare, i oni žele dobro Hrišćanima, iako
njih Hrišćani preziru, i zlostavljaju koliko god to mogu; no Neznabošce Gospod oslobađa njihove nemilosrdnosti, i
štiti ih. Ovakav je slučaj u drugom životu sa Hrišćanima i Neznabošcima: - Hrišćani koji su priznavali istine vere, i u
isto vreme vodili život dobra, primaju se se lakše od Neznabožaca, ali su ovakvi Hrišćani (koji se primaju) u ove dane
u malom broju; dok se Neznabošci koji su živeli u poslušnosti i u uzajamnoj ljubavi primaju lakše od Hrišćana koji
nisu vodili dobar život. Jer svi koji su po celom svetu živeli u dobru, primaju se i spasavaju, po Gospodovoj milosti,
jer dobro je to koje prima istinu; dobro života je sama zemlja (njiva) koja prima seme, to jest istinu, dok ga zlo života
nikako ne prima (to seme, to jest istinu); jer kad bi ovi koji su u zlu i bili poučavani na hiljadu načina, i na najsavršeniji
način, istine vere ne bi kod njih išle dalje od memorije, i ne bi ni dotakle osećanja njihovoga srca; stoga se istine u
njihovom sećanju u drugom životu rasipaju, i ničemu ne služe. 2591 No među Neznabošcima, kao i među
Hrišćanima, ima kako mudrih tako i prostih. Kako bih bio poučen o karakteru obe vrste, bilo mi je dato da
razgovaram s njima, s nekima satima a s nekima i danima. Međutim, ovih dana ima malo Neznabožaca koji su mudri,
dok ih je u drevna vremena bilo mnogo, osobito u Drevnoj Crkvi, od koje je mudrost zračila kroz mnoge narode. Da
bih se upoznao s njihovim karakterom, bilo mi je dopušteno da s njima razgovaram prisno (kao da smo porodica) s
nekima od njih o tome kako je njihova mudrost bila veća od one kakva je danas, a što se može videti iz onoga što
sledi. 2592 Bio je sa mnom neki duh, koji je nekad bio među mudrijim, i koji se posle bio poznat u učenom svetu, s
kojim sam razgovarao o raznim predmetima; i pošto sam znao da je bio mudar, s njim sam razgoarao o mudrosti,
inteligenciji, redu, Reči, i na kraju, o Gospodu. O mudrosti, reče da postoji samo mudrost koja dolazi od života, i da
se mudrost može povezati sa životom. O inteligenciji reče da ona dolazi od mudrosti. O redu, da je on od svevišnjeg
Boga, i da živeti po tome redu, da je to biti mudar i inteligentan. U pogledu Reči, kad sam mu pročitao nešto iz
proročkog dela, jako mu je prijalo, osobito zato što svako ime i svaki izraz označava unutarnje stvari, pa se jako
čudio da učeni ovih dana ne uživaju u tome da ovo proučavaju. Opažao sam jasno da je iznutra njegova misao bila
otvorena, a da je (misao) nekih Hrišćana koji su bili okolo, bila zatorena, jer u bili zavidni, a i stoga što što nisu
verovali da je takva priroda Reči; štaviše, kad sam nastavio da čitam Reč, reče da ne može duže da ostane, jer da
opaža da je ona pre sveta za njega da bi to podneo, toliko je iznutra bio dirnut; dok su Hrišćani, s druge strane,
pošto je njihovo unutarnje bilo zatvoreno, i pošto ih svete stvari ne diraju, uzviknuli su da oni mogu ostati. Na kraju,
razgovarao sam s njim o Gospodu, da je On bio rođen kao čovek, ali da je začet od Boga, i da je odložio Ljudsko, da
bi uzeo Božansko, i da je On taj koji upravlja svemirom. Na ovo je odgovorio da je znao mnogo toga o Gospodu, i
da je sam od sebe opažao da je tako, a ne drugačije, ako je trebalo spasiti ljudski rod. U međuvremenu, neki zli
Hrišćani su ubavali skandalozne stvari o Gospodu, ali se on nije na to obazirao, rekavši da se tome ne treba čuditi
jer da su oni za života u telu upili u sebe takve ideje koje nisu pristojne, i da sve dok te ideje nisu raspršene, da ne
mogu da prime ono što potvrđuje, kao što to mogu samo oni koji su u neznanju. Ovaj duh je bio jedan Neznabožac.
2593 Dato mi je bilo da govorim i s nekima koji su živeli u drevna vremna, a koji su bili među mudrijima. Prvo su bili
viđeni na otstojanju ispred, te su mogli da posmatraju iznutra moje misli, te na taj način da vide mnoge stvari
potpuno. Iz jedne jedine ideje misli bili su u stanju da znaju čitav niz (stvari), i da to ispune prijatnim i mudrim
stvarima zajedno sa prijatnim pretstavama (reprezentacijama). Otuda je primećeno da su bili među mudrijima, a
meni je bilo rečeno da su oni od Drevnih. Tako su mi se približili, i kad sam im pročitao nešto iz Reči, oni su jako
uživali. Bilo mi je dato da opažam njihovo uživanje i prijatnost, što je dolazilo od toga što je sve što su čuli dok se
čitala Reč, sve su bile pretstave i značenja nebeskih i duhovnih stvari. Rekoše, da u njihovo vreme, kad su oni živeli
na svetu, da je njihov način mišljenja i govora, kao i pisanja, bio ovakve prirode, i da se njihova mudrost sastojala u
tome. 2594 A što se tiče sadašnjih Neznabožaca, oni nisu tako mudri, pošto su u skoro svakom pogledu prosti srcem;
pa ipak, oni među njima koji žive u uzajamnoj ljubavi, primaju mudrost u drugom životu, i o ovome mi je dopušteno
da iznesem sledeće pojedinosti. 2595 Čuo sam neki glasan zvuk kao od hora, ali grublji nego obično; a po zvuku sam
odmah znao da su to duhovi Neznabožaca; anđeli mi rekoše da je taj zvuk dolazio od Neznabožaca koji su bili
uskrsnuti tri ili četiri dana pre. Taj zvuk ili hor se čuo nekoliko sati, a primetilo se da je i za to kratko vreme taj zvuk
postajao sve savršeniji. Čudeći se ovome, bilo mi je rečeno da se oni uvode u horove, i u harmoniju, u jednoj noći,
dok ovo Hrišćani jedva da mogu (da postignu) za trideset godina. Glasovi ili horovi se čuju kada njih mnogo govore
u isto veme, svi kao jedan, i jedan kao svi. Ali o glasovima i horovima biće, po Gospodovoj Božanskoj milosti, govora
na drugome mestu. 2596 Jedno jutro čuo se jedan jedini hor na otstojanju od mene, i od pretstava i izgleda tog
hora bilo mi je dato da znam da su to bili Kinezi; jer su pokazivali neku vrstu vunastog jarca, i kolač od prosa, i kašiku
od slonovače, a isto tako i ideju grada koji pluta. Želeli su da mi se približe, a kad su se primakli, rekoše da žele da
budu samo sa mnom, da bi otkrili svoje misli. No rečeno im je da nisu sami, i da su drugi ljuti što oni žele da budu
sami, iako su bili gosti. Kad su primetili ovu ljutnju, osetili su da treba da razmisle da li su postupili protivu bližnjega,
i da li su tražili za sebe nešto što pripada drugome. (Sve se misli prenose, komuniciraju, u drugom životu). Bilo mi je
dato da opazim njihovo uzbuđenje: ono je poticalo od priznanja da su možda povredili druge, i od srama zbog toga,
a u isto vreme i od dobrih osećanja, odakle se znalo da je kod njih bilo ljubavi prema bližnjemu. Ubrzo sam s njima
razgovarao, a na kraju i o Gospodu. Kad sam Ga nazvao Hristom, opazio sam kod njih određenu odbojnost, ali je
razlog otkriven, a to je bilo to što su oni to doneli sa sveta, jer su znali da su Hrišćani živeli gore nego oni, to jest da
nisu imali ljubavi ka bližnjem. Ali kad sam Ga prosto nazvao Gospod, bili su iznutra dirnuti. Njih su posle anđeli
poučili da Hrišćnski nauk uči ljubav i milosrđe više nego li ijedan drugi nauk u celom svetu, ali da njih malo žive po
njemu. 2597 Ima Neznabožaca koji su, dok su živeli u svetu, znali iz dodira i po slušanju da Hrišćani žive najgorim
životom, u preljubama, mržnjama i svađama, pijanstvu, i sličnim stvarima, nad kojima se oni užasavaju, jer je to
protivno njihovim zakonima, moralu, i religioznim načelima. Ovi su bojažljiviji od ostalih u drugom životu kad se
primaju istine vere. Ali njih onda poučavaju anđeli da Hrišćanski nauk i vera uče sasvim drugačije, i da Hrišćani
manje žive po svome nauku nego što to rade Nezbabošci. Kad oni ovo opaze (da je tako), primaju istine vere i
klanjaju se Gospodu, ali kasnije. 2598 Dok sam jednom čitao sedamnaesto i osamnaesto poglavlje knjige Sudija o
Mihi, kako su mu Danovi sinovi oduzeli njegove klesane likove, terafime, i Leviti, bio je prisutan neki duh koji se u
životu tela klanjao se jednom klesanom liku. Dok je pažljivo slušao šta su uradili Mihi, i čuli u kakvoj je tuzi bio zbog
rezanog lika koji su sinovi Danovi njemu bili oduzeli, on je bio rastužen toliko da nije znao šta misli (kao da nije bio
pri sebi); njegova je tuga primećena, a u isto vreme i nevinost koja je bila u njegovim osećanjima. Neki su Hrišćanski
duhovi bili prisutni, pa su se, opazivši to, čudili da se neko ko se klanja rezanim likovima može tako biti dirnut
osećanjem milosti i nevinosti. Posle toga, neki su dobri duhovi razgovarali s njim, govoreći mu da se ne treba klanjati
razanim likovima, i da on može ovo razumeti jer je on ljudsko biće; nego da treba da misliti iznad rezanoga lika o
Bogu Tvorcu i Upravljaču celog neba i zemlje, i da je taj Bog Gospod. Kad mu je ovo rečeno, bilo mi je dato da osetim
unutrašnje osećanje njegovog obožavanja, koje se prenelo na mene, koje je bilo više sveto nego ono kod Hrišćana.
Iz ovoga se moglo videti da Neznabošci dolaze u nebo lakše nego Hrišćani, koji nisu tako dirnuti, a prema Gospodvim
rečima kod Luke (13:29,3066); jer u stanju u kome je bio duh Neznabožac, on je mogao da kao upije sve stvari vere,
i da ih primi s unutarnjim osećanjem. Bilo je kod njega milosti koja je poticala od ljubavi, a u njegovom neznanju
bilo je nevinosti; a kada neko u ovakvom stanju, sve se stvari vere primaju kao same od sebe, i sa radošću. On je
posle bio primljen među anđele. 2599 Bio je još jedan Neznabožac, koji se živeo u ljubavi prema bližnjemu. Kada je
čuo kako Hrišćanski duhovi umuju rapravljajući o stvarima vere, (a duhovi raspravljaju punije i preciznije nego ljudi,
posebno o dobrima i o istinama, jer je ovo ono glavno u drugom životu), on se čudio da toliko raspravljaju, pa reče
da ne želi da ih sluša, jer razmišljaju od obmana, te im je dao ovu pouku: Ako sam dobar, mogu znati od dobra šta
je istinito, i tako mogu primiti i ono što ne znam. 2600 Neznabošci, koji su spremni za to, u drugom životu, primaju
pouku u skladu sa stanjem njihovog života, i prema njihovoj religioznosti, a to znači na razne načine. Ovde je

66
I dići će s istoka i zapada, i sa sjevera i juga, i sjesti u kraljevstvu Božjem. I gle, ima posljednjih koji će biti prvi, a
ima prvih koji će biti poslednji. (Varaždinska Biblija)
dopušteno da navedemo samo tri načina. 2601 Neki se uvode u stanje mira, kao u neku vrstu sna; i tada oni sebe
vide kako grade male gradove u kojima treba da sakriju neku tajnu stvar, koju oni žele da sačuvaju od nasilja; ove
gradove daju drugima s molbom da ovi ne vrše ništa nasilno onoj tajnoj stvari koja je posred njih. Tada se u njih
uliva i ljubav k bližnjemu, s idejom da je ta tajna stvar nešto o Gospodu. U ovom stanju se oni drže znatno vreme;
to je stanje neznanja u kome ima nevinosti. Njih štite mala deca, da bi sprečili da im niko ne naškodi. S njima sam
razgovarao, i bio vrlo dirnut stanjem njihove nevinosti i ljubavi ka bližnjem, kao i njihovim nastojanjem da kriju tajnu
stvar, kao i njihovim svetim strahom da se tome ne učini neko nasilje. 2602 Ima jedan narod, kaže se da je iz Indije,
čija se religioznost u tome da se klanjaju Velikom Bogu (Maximus Deus) uz ovaj obred: Kad ga obožavaju, prvo sami
sebe veličaju, a odmah zatim se bacaju (na zemlju?) kao da su crvi; oni takođe veruju da iznad svemira, za koji veruju
da je u neprekidnom pokretu, stoji Veliki Bog, gledajući nadole šta oni rade. Pošto su njihovi reliozni obredi bili
takve prirode, njima se dopušta da budu u njima i u drugom životu. Razgovaro sam s njima kada su bili pod uticajem
ovakvog zamišljanja. Oni su uglavnom skromni, poslušni, u prosti srcem. Njih anđeli postupno oslobađaju ove
fantazije; jer njih se poučava prema njihovoj religioznosti, da je Veliki Bog Gospod, i da mogu da sebe veličajaju zato
što su u stanju da ga obožavaju, ali da su inače kao crvi, i da Gospod s visine vidi sve stvari u opšte i posebno; tako
se oni preko svoje religioznosti pogodno uvode da upoznaju dobra i istine. 2603 Ima Neznabožaca iz zemalja gde
su ljudi crni, koji sa sobom iz sveta donose želju da se s njima postupa grubo, verujući da niko ne može ući u nebo
osim preko kazni i trpljenja, i da će posle toga primiti velike radosti, koje oni nazivaju rajskim. Zato što imaju takve
ideje od njihove religioznosti, s njima grubo postupaju neki koje oni nazivaju đavolima, da bi se kasnije odveli u
rajska mesta (o kojima se govori u br. 1622); ali tada prime pouku od anđela da kazne i muke Gospod pretvara u
dobro za njih, kao što je slučaj s onima koji su u iskušenjima; takođe, da rajske stvari nisu nebo, nego da se nebo
sastoji od osećanja nebeskih i duhovnih stvari, koje su u njima; i da su oni na nekom putu ka istini, ali da su još uvek
u senci neznanja. Oni su govorili sa mnom dugo vremena: za vreme njihovog trpljenja, njihov govor kao da je bio
nesložan, i razlikovao se od govora ostalih; ali kad je muka prošla, i kada su bili podignuti u rajska mesta, njihov
govor nije više bio onakav, nego je bio skoro anđeoski. Oni misle da je to od njihove religioznosti, da oni žele da
poseduju unutrašnje stvari. Kažu da kada se s njima postupa grubo, da su onda crni, ali da kasnije odbacuju njihovo
crnilo, i obuku se u belilo, znajući da su njihove duše bele, a tela da su crna. 2604 Sasvim je obično za Neznabošce,
koji su se klanjali nakom Bogu u slici ili statui, da se, kada uđu u drugi život, odvedu nekim duhovima koji se
pretstavljaju kao njihovi bogovi ili idoli, da bi se oslobodili svojih fantazija; i kada provedu nekoliko dana s ovim
duhovima, oni se odvode od njih. Oni koji su se klanjali ljudima, oni se ponekad njima pretstave, ili nekima čije
mesto ovi zauzmu, što je slučaj sa mnogim Jevrejima, koji se pretstave Avramu, Jakovu, Mojsiju i Davidu; ali kad
opaze da ovi imaju istu vrstu ljudske prirode kao i oni sami, i da im oni ne mogu ništa pomoći, oni su postiđeni, i
tada idu na svoja mesta u skladu sa svojim životom. Među Nezbabošcima u drugom svetu, najomiljeniji su Afrikanci,
jer oni primaju dobra i istine lakše od ostalih; oni naročito vole da ih se naziva poslušnim, ali ne vernim; kažu, da se
za Hrišćane može reći da su verni, jer oni imaju nauk vere, ali ne oni, osim kada ga prime ili, kao što oni kažu, kada
budu u stanju da ga prime. 2605 Razgovarao sam s nekima koji su bili u Drevnoj crkvi, i koji su znali da je Gospod
trebao da dođe, i koji su bili ispunjeni dobrima vere, ali su otpali i postali idolopoklonici. Oni su bili ispred, na levo,
na mračnom mestu, i u jadnom stanju. Njihov je govor bio kao zvuk frule s jednim tonom, skoro sasvim lišeni
racionalne misli. Rekoše da su tamo dugo dugo vremena, i da ponekad izlaze iz toga mesta, da bi obavljali neke
službe, koje su niske. Oni su me potstakli da mislim o mnogim Hrišćanima koji su idolopoklonici ne izvana, nego
iznutra, i koji poriču Gospoda u srcu, a tako i istine vere; i mislio sam šta ih čeka u drugom životu.
O brakovima, šta se o njima misli u nebesima, i o preljubama
2727 Malo ljudi danas zna šta je prava bračna ljubav, i što joj je poreklo, zato što je malo njih u njoj. Skoro svako
misli da je to nešto urođeno, i da stoga se uliva kao neki priodni instinkt, kao što to kažu, a to posebno tako misle
jer bračna naklonost postoji i kod životinja; dok je u stvari razlika između bračne ljubavi kod ljudi i bračn aklonosti
kod životinja kao između stanja čoveka i stanja divlje zveri. 2728 Pa pošto malo njih danas zna šta je prava bračna
ljubav, stoga će ono što mi je otkriveno o tome, i biti opisano. Bračna ljubav vodi poreklo od Božanskog braka dobra
i istine, pa tako od Gospoda Samoga. Da je ovo poreklo bračne ljubav, ne izgleda tako čulima i razumu, ali se može
osetiti po uticaju (influksu), tako i iz saobraznosti, a posebno iz Reči; nebo se, zbog uticaja (influksa), snagom
jedinstva dobra i istine, koji se ulivaju od Gospoda, upoređuje sa brakom, pa se i naziva brakom; od saobraznosti:
kada se dobro sjedinjeno s istinom uliva u nižu sferu, tu ono oblikuje jedinstvo umova, a kada se ulije u još nižu
sferu, to oblikuje brak; stoga je jedinstvo umova, po snazi dobra sjedinjenog s istinom od Gospoda, bračna ljubav
sama. 2729 Da je ovo poreklo prave bračne ljubavi, može se videti iz toga što niko ne može u njoj da bude, osim
ako je u dobru od istine, i u istini od dobra, od Gospoda; a isto tako i iz toga što su nebesko blaženstvo i sreća u toj
ljubavi, i da svi koji su u njoj, dolaze u nebo, ili u nebeski brak; a isto tako i iz toga što kada anđeli razgovraju o
jedinstvu dobra i istine, tada se u u nižoj sferi među dobrim duhovima vide pretstave braka; ali kod zlih duhova
pretstave preljube. Otuda se u Reči jedinstvo dobra i istine naziva brakom, a izneveravanje dobra i izvrtanje istine
se naziva preljubom i kurvarstvom, (vidi br. 2466). 2730 Ljudi Pradrevne Crkve su živeli u pravoj bračnoj ljubavi više
nego bilo koji ljudi na ovoj zemlji, jer su oni bili nebeski ljudi snagom dobra u istini, i bili su o Gospodovom carstvu
zajedno s anđelima, pa su u toj ljubavi imali nebo; ali su njihovi potomci, kod kojih je crkva oslabila, počeli da vole
svoju decu, a ne svoje bračne drugove; jer decu mogu da vole i zli ljudi, ali bračnoga druga može da voli samo neko
ko je dobar. 2731 Čuo sam od Pradrevnih ljudi, da je bračna ljubav da jedan hoće da potpuno pripada drugome, i
ovo da je uzajamno, i da kada je ljubav uzajamna i međusobna, da su oni tada u nebeskoj sreći; isto tako, da je ovo
spajanje umova takvo da je ovo uzajamno i međusobno osećanje u svakoj i svim stvarima života, to jest, u svakoj i
svim stvarima osećanja, i u svakoj i svim stvarima misli; i da je tako Gospod odredio da žene budu osećanja dobra
koja pripadaju volji, a ljudi (vir, ili muškarci) budu misli od istine, koje pripadaju razumu, i da od toga potiče brak
koji je kao onaj između volje i razuma, i u svim stvarima koje im pripadaju, kod čoveka (homo) koji je u dobru od
istine, i u istine od dobra. 2732 Govorio sam s anđelima o ovom međusobnom i uzajamnom osećanju, i oni rekoše
da je to slika i prilika jednog (partnera) u umu drugoga, tako da oni žive zajedno ne samo u svakoj pojednoj stvari,
nego i u najdubljim stvarima života, i da se Gospodova ljubav i milost ulivaju (u njihove umove) sa blaženstom i
srećom. Rekoše i to, da oni koji žive u ovakvom braku u životu tela, da su ujedinjeni i da žive zajedno u nebu kao
anđeli, i ponekad sa (svojom) decom; ali da je danas malo ovakvih Hrišćana; ali da su ovakvi bili svi članovi Pradrevne
Crkve, koja je bila nebeska, i da su takvi bili mnogi koji su pripadali Drevnoj Crkvi, koja je bila duhovna. Ali rekoše i
to, da oni koji žive zajedno u braku, a koji nisu spojeni bračnom ljubavlju, nego razbludnom ljubavi, da se oni
rastavljaju u drugom životu, jer se u nebu ne podnosi ništa razbludno, a da se još brže odvajaju oni koji se nisu
trpeli, a još brže oni koji su se mrzeli; ali kada ovi dođu u drugi život, oni se prvo sastaju ali se, kad se razdvajaju
pošto pretrpe teške stvari. 2733 Bili su neki duhovi koji su me, iz navike stečene u životu tela, uznemiravali vrlo
vešto, i to blagim uticajem koji je kao talas, i takav uticaj obično dolazi od duhova koji su prijateljski raspoloženi; ali
sam opazio da je u tome bilo lukavstva i sličnih osobina, kao da su želeli da me kontrolišu i obmanu; s jednim od
njih sam razgovarao a koji je, kako mi je rečeno, bio vojni zapovednik; pošto sam primetio razbludnost u idejama
njegovih misli, stoga sam govorio s njim o braku, na jeziku duhova, koji se ilustruje sa pretstavama, i koji potpuno
izražava misli, i mnogo stvari u trenuku. Reče da je u životu tela smatrao da u preljubama nema ništa loše. No bilo
mi je dato da mu kažem da su preljube gadne stvari, iako takvim ljudima one ne izgledaju tako, nego čak misle da
su dopustive, zbog uživanja koje u njima nalaze, i iz ubeđenja (persuasivum) koje su stekli; (pa sam mu rekao) da
može da zna da su odvratne iz toga što su brakovi rasadnici (semeništa) ljudske rase, i da im se ne sme činiti nikakvo
nasilje, nego da se moraju smatrati svetima; a može da to zna i iz toga (što treba da zna jer je sada u drugom životu,
i u stanju da opaža), da bračna ljubav silazi od Gospoda kroz nebo, i da iz te ljubavi, kao od roditelja, proizilazi
uzajamna ljubav, koja podržava nebo; dalje iz toga što ako se preljubočinci samo primaknu nekom nebeskom
društvu, oni se osećaju po svom smradu, i da se onda bacaju glavačke u pravcu pakla; da u najmanju ruku treba da
zna da je povreda braka protivna Božanskim zakonima, i tako isto i građanskim zakonima svih ljudi, i protivna
zdravom razumu (lumen), jer se protivi i Božanskom i ljudskom redu; pored mnogih drugim razloga. Ali on odgovori
da nije imao znanja o tome u životu tela, niti da je o tome ikada razmišljao. Želeo je da razmisli da li je to tako, ali
mu je rečeno da istina ne dopuša da se o njoj mudruje u drugom životu, jer umovanje ide u prilog čovekovim
uživnjima, pa tako pogoduje zlima i obmanama; i da bi on trebao da prvo razmisli o onim razlozima, jer su oni istine;
ili, trebalo bi da drži na pameti načelo, koje je svuda dobro poznato, po kojemu niko ne treba da čini drugome oni
što ne želi da se njemu čini; pa treba da pomisli da li bi on, kad bi neko prevario njegovu ženu koju je voleo kao što
ljudi vole svoje žene u početku braka, prezirao preljube kad bi bio gnevan zbog toga, to jest, ako bi govorio u tome
stanju; i zar se ne bi u takvom slučaju, kao darovit čovek, utvrdio više nego ostali protivu preljuba, i to toliko da
takve osudio na pakao; i da on tako može sam o sebi da donese sud. 2734 Oni koji u brakovima, za vreme života u
telu, uživaju sreću koja dolazi od prave bračne ljubavi, uživaju sreću i u drugom životu, tako da se sreća jednog
života nastavlja u drugom, gde dolazi do sjedinjenja umova, u kojem je nebo. Rečeno mi je da vrsta nebeskih i
duhovnih uživanja koja potiču (od bračne ljubavI), samo onih koja su svima dostupna, da ih ima više nego što se
može nabrojati. 2735 Prava bračna ljubav je slika neba, i kada se pretstavlja u drugom životu, to je preko najlepših
predmeta koji se mogu okom videti ili umom izmisliti. Pretstavlja se devojkom neizrecive lepote koju okružuje
blistav oblak, tako da se može reći da je ona sama lepota u suštini i obliku. Rečeno je da sva lepota u drugom životu
dolazi od bračne ljubavi. Osećanja i misli koje prate tu ljubav, pretstavljaju se kao dijamantska atmosfera, koja se
iskri rubinima i drugim dragim kamenjem, popraćena uživanjima koji deluju do dobina uma; ali čim nešto razbludno
uđe, ovo nestane. 2736 Bio sam poučen da je prava bračna ljubav sama nevinost, koja je u isto vreme i mudrosti.
Oni koji žive u pravoj bračnoj ljubavi, oni su u mudrosti više nego drugi u nebu, a kada ih drugi gledaju, oni izgledaju
kao mala deca, u cvatu i proleću svoga doba; i sve što se kod njih dešava, sve im donosi radost i sreću. Ovi su u
najunutarnjijem nebu, koje se naziva nebom nevinosti; Gospod se kroz to nebo uliva (utiče) u bračnu ljubav, a anđeli
iz toga neba su pored onih ljudi koji žive u toj ljubavi; oni su isto tako i pored male dece u njihovoj najranijoj dobi.
2737 Kod onih koji su u bračnoj ljubavi, kod njih je unutarnji deo uma otvoren preko neba sve do Gospoda, jer ova
ljubav dolazi od Gospoda kroz čovekov najdublji um; na taj način, ti ljudi imaju Gospodovo carstvo u sebi samima,
pa otuda oni imaju i pravu ljubav za malu decu radi Gospodovog carstva; zbog toga su u stanju da primaju nebeske
ljubavi više od ostalih, i više su u uzajamnoj ljubavi o ostalih, jer uzajamna ljubav izvire iz ove (bračne ljubavi) kao
potok iz svoga izvora. 2738 Uzajamna ljubav, koja prevladava u nebu, nije kao bračna ljubav. Ova druga sastoji se u
tome da se želi bližnjemu dobro kao i samome sebi, dok ona druga, u tome da se drugome želi više dobra nego li
sebi samome, kao što je ljubav roditelja prema njihovoj maloj deci, kao što je i ljubav da se čini dobro radi samoga
dobra, a ne radi sebe, nego zato što je radost činiti dobro. Ovakva anđeoska ljubav proističe iz bračne ljubavi, i od
nje je rođena, pa stoga ona i postoji kod roditelja prema njihovoj deci. Ovu ljubav kod roditelja čuva sam Gospod, i
kod onih koji nisu u bračnoj ljubavi, kako ljudska rasa ne bi nestala. 2739 Od braka dobra i istine u nebima silaze
sve ljubavi, koje su kao ljubav roditelja prema njihovoj deci, ljubav među braćom, ljubav među rođacima, i tako
dalje, prema njihovim stepenim i u njihovom redu. U skladu s ovom ljubavi, koja isključivo potiče od dobra i istine,
to jest, od ljubavi ka Gospodu i od vere u Njega, oblikuju se sva nebeska društva, koja Gospod tako povezuje da
sliče jednom čoveku, iz kojega razloga se nebo naziva i Velikim Čovekom (Homo Maximus). Postoje neizrecive
varijacije (te ljubavi), koje sve potiču od jedinstva dobra i istine od Gospoda, koje jedinstvo je nebeski brak; od
brakova na zemlji potiču svi rodbinski odnosi, pa te (rodbinske) ljubavi su usklađene prema prema uzajamnim
vezama među srodnicima. Ali pošto danas ne postoji bračna ljubav, rođačke veze, koje se računaju prema njoj
(bračnoj ljubavi), nisu više zasnovane na ljubavi. U pradrevoj Crkvi bilo je ovakvih raznih ljubavi, pa stoga njeni
članovi žive zajedno u nebima, razlikujući se po nacijama, porodicama, i kućama, koji svi priznaju Gospoda za svog
jedinog Roditelja67. 2740 Prava bračna ljubav može da postoji samo između dva venčana partnera, to jest, u braku
jednog muškarca (vir) i jedne žene, a nikako između više, zato što je bračna veza uzajamna i recipročna68, gde je
život jednog (partnera) u životu drugoga recipročno, tako da su oni kao jedno; ovakvo jedinstvo može da postoji
samo između dvoje, ali ne između više, jer bi više pokidali tu ljubav. Ljudi (homines) Pradrevne Crkve, koji su bili
nebeski, i koji su imali opažanje dobra i istine kao anđeli, imali su samo jednu ženu; oni rekoše da su s jednom
ženom opažali nebeske užitke i sreće, i da ih hvata užas kad se samo spomene brak sa više nego jednom (ženom):
zato što brak jednog muškarca i jedne žene, kao što je rečeno, silazi iz braka dobra i istine, ili iz nebeskog braka, koji
je ovakve prirode kako se pokazuje jasno iz Gospodovih reči kod Mateja: A On im odgovori: Nijeste li čitali da je
onaj koji je u početku stvorio čovjeka, čovjeka i ženu stvorio ih? I reče: za to ostaviće čovjek oca svojega i mater, i
prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo. Tako nijesu više dvoje nego jedno tijelo; a što je Bog sastavio,
čovek da ne rastavlja. Rekoše mu: za šta dakle Mojsije zapovijeda da se da knjiga raspusna, i da se pusti? Reče im:
Mojsije je vama dopusio po tvrđi vašega srca puštati svoje žene; a iz početka nije bilo tako. Nego ja vam kažem: ako
ko pusti svoju ženu, osim za kurvarstvo, i oženi se drugom, čini preljubu; i koji uzme puštenicu, čini preljubu. Rekoše
mu učenici njegovi: ako je tako čovjeku sa ženom, nije se dobro ženiti. A on reče im: ne mogu svi primiti tijeh riječi
do oni kojima je dano; jer ima uškopljenika koji su se tako rodili iz utrobe materine; a ima uškopljenika koje su ljudi

67
Pradrevna Crkva, u grčkoj mitologiji nazvana Zlatnim dobom, bila je usko povezana s nebom. Njeni članovi i sada
žive u zajednicama sličnim onima u kojima su živeli na zemlji. (prim. prev)
68 ili uzajamnja.
uškopili, a ima uškopljenika koji su sami sebe uškopili carstva radi nebeskoga. Ko može primiti, neka primi. (Matej
19:3-1269)70. 2741 Dobro i istina se neprekidno ulivaju od Gospoda kod svakoga, pa se stoga i prava bačna ljubav
uliva kod svakoga, ali se prima na razne načine, a kako se prima, takva i postaje: kod razbludnih ona postaje
razbludnost, kod preljubočinaca, preljuba, tako da se nebeska sreća pretvara u nečisto uživanje, to jest, nebo u
pakao. Ovo je slično suncu čija svetlost pada na predmete, koji je primaju prema svojoj prirodi, te postaje plava kao
nebo, ružičasta, žuta, zelena, tamna, čak i crna, sve prema tome kako se prima. 2742 Kod nekih (ljudi) postoji nešto
slično bračnoj ljubavi, ali to nije bračna ljubav, osim kad (partneri) vole dobro i istinu (kada su u ljubavi dobra i
istine). Ta je ljubav slična bračnoj, ali potiče od motiva koji su ljubav prema svetu ili prema sebi; naime, takve osobe
žele da žive u jednom domu, da ih se služi, te da žive lagodnim i sigurnim životom, da bi se neko brinuo za njih kada
su bolesni i stari, ili radi svoje dece koju vole. Kod nekih ovakva ljubav dolazi od straha od venčanog druga, straha
da ne izgube ugled, ili straha od nedaća; a kod nekih je to ljubav prema bludu. Ova ljubav ka razbludnosti prvo
izgleda kao bračna ljubav, čineći da partneri izgledaju nevini, da se igraju kao mala deca, i da uživaju u stvarima koje
izgledaju kao nebeske; međutim, tokom mena oni ne postaju jedno kao oni koji su u pravoj bračnoj ljubavi, nego

69
Novi Zavjet Gospoda Našega Isusa Hrista, preveo Vuk Stefanović Karadžić.
70
Tada mu pristupiše neki fariseji s namerom da ga ispitaju. Rekoše mu: da li je dopušteno čoveku da se razvede
od svoje žene iz bilo kakvog razloga? Isus odgovori: Zar niste čitali da je Srvoritelj u početku stvorio muško i žensko?
Uz to je rekao: Stoga će čovek ostaviti svoga oca i svoju majku, te se priljubiti uz ženu, pa će dvoje biti jedno telo.
Tako nisu više dvoje, nego jedno telo. Dakle, šta je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja! A oni mu rekoše: Zašto je
onda Mojsije zapovedio da muž da svojoj ženi potvrdu o razvodu braka kada se do nje razvodi? Isus im odgovori:
Mojsije vam je zbog tvrdoće vašeg srca dopustio da se razvodite od svojih žena. Ipak, u početku je bilo ovako. A ja
vam kažem: ko se razvede od svoje žene, osim zbog njenog bluda, i oženi se drugom, taj čini preljubu. Tada mu kežu
njegovi učenici: Ako tako stoje stvari između muža i žene, onda je bolje ne ženiti se. Isus im odgovorio: Ne mogu to
svi razumjeti, nego samo oni kojima je dano. Ima, naime, nesposobnih za brak, jer su rođeni sa telesnom manom.
Ima, opet, i takvih koji su nesposobni za brak, jer su ih ljudi osakatili. A ima i takvih koji su sami sebe lišili bračnog
života, zbog Carsta Nebeskoga. Ko može da prihvati neka prihvati. (Novi Srpski Prevod)
se sve više razdvajaju. Ali bračna ljubav nije ista kod svih venčanih partnera; kod jednih postoji u većem ili manjem
stepenu, kod nekih u malom stepenu ili nimalo, a posledica ovakvih razlika je da jedan (brak). Pokazao mi se jednom
da može da bude nebo, a drugi pakao; ovo je određeno osećanjem i primanjem (bračne ljubavi). 2743 Pokazao mi
se jedan veliki pas kao Kerberus71, pa sam pitao šta to znači; rečeno mi je da pas označava stražu da ne bi neko iz
uživanja bračne ljubavi prešao od nebeskog u paklenski užitak, ili obratno. Jer oni koji su u pravoj bračnoj ljubavi,
oni su u nebeskom uživanju; ali oni koji su u preljubama, oni su u uživanju koje im izgleda kao bračno, ali je u stvari
paklensko. Psom je tamo označeno da ova suprotna uživanja ne smeju da se uzajamno povezuju. 2744 Pokazano
mi kako se miline bračne ljubavi kreću, u jednom pravcu prema nebu, a u drugom prema paklu; kretanje u
uživanjima koja se kreću prema nebu, bilo je ka sve više i više vrsta blaženstava i sreće, dok nisu postala neizrciva i
neizbrojna; i što je kretanje išlo više prema unutra, to su blaženstvo i sreća postajali sve više neizrecivi i neizbrojni
sve dok nisu dostigli samo nebesko stanje blaženstva i sreće najdubljeg neba, odnosno neba nevinosti; i sve ovo u
savršenoj slobodi, jer sva sloboda dolazi od ljubavi, pa je tako najsavršenija sloboda poreklom od bračne ljubavi,
koja je sama nebeska ljubav. Posle toga, bilo je pokazano kako se uživanje bračne ljubavi kreće prema paklu; naime,
da se (partneri) sve više udaljavaju od neba, i to sve iz prividne slobode72, dok na kraju u njima nema više ničega
ljudskog; ne može se opisati smrtno i pakleno stanje u kome oni završavaju. Jedan duh, koji je tada bio sa mnom, i
koji je video ovo, pojurio je prema sirenama, koje su takve prirode, uzvikujući da hoće da im pokaže prirodu njihovog
uživanja, prvo držeći na umu ideju uživanja, ali kako se približio i došao ispred, ideja (slika ili pretstava) se nastavila,
kao nastavak uživanja, do pakla, završavajući u užasu njene prirode. Sirene su žene koje su ubeđene da je to časna
stvar počiniti preljubu i kurvarstvo, a koje su drugi cenili baš zbog toga što su bile takve žene, i zbog njihovog
otmenog života. Najveći broj takvih dolazi iz Hrišćanskog sveta. O njima (vidi više u br. 831, 959, 1515, 1983, 248473).
71
Кербер (грч. Κέρβερος) (лат. Cerberus) (на грчком „демон из јаме“) је у грчкој митологији био пас - чувар
Хадовог подземног царства.
72
Prividna sloboda izraz zvuči protivurečno; to je sloboda koja preljubočincima izgleda kao sloboda jer ih vodi
uživanje koje stvara takvu iluziju. U stvari, takvi partneri su istinski robovi pakla, samo što to ne vide. (prim. prev)
73
O tako zvanim sirenama je autor pisao detaljno u Dnevniku. (prim. prev)
2745 Ima žena koje ne vole svoje muževe, nego ih preziru, i na kraju ih smatraju nevažnima; njihov karakter je
pretstavljen petlom (kokotom), divljom mačkom, i tigrom tamne boje. Rečeno je da ovakve počinju tako što mnogo
govore, a onda počnu da grde (da se svađaju), i na kraju poprimaju prirodu tigra. Neki kažu da ovakve žene još uvek
vole svoju decu, ali je došao odgovor da njihova ljubav nije humana, jer da se ona uliva podjednako i u zle (osobe),
a tako isto i u sve vrste životinja, koje vole svoje potomstvo više nego sebe. Dodali su da kod ovakvih osoba nema
ničega od bračne ljubavi. 2746 Bio je jadan duh na srednjoj visini iznad glave, koji je u životu tela živeo razbludno,
uživajući u menjanju, to jest, nije voleo stalno jednu ženu, nego je posećivao javne kuće, te da je tako počinio
kurvarsvo sa mnogima, i da je sve posle odbacivao, pa je tako ugasio želju za brakom, pa čak i želju da ima decu, i
tako da je poprinio neprirodnu prirodu. Sve se ovo otkrilo, i on je bio kažnjen, i to pred anđelima: a posle je bačen
u pakao. O paklovima onih koji vrše preljube, vidi u Prvom Delu, (br. 824-830). 2747 Pošto su preljube suprotne
bračnoj ljubavi, preljubočinci ne mogu da budu s anđelima u nebu; drugi je razlog to, što su oni u onome što je
suprotno dobru i istini, te stoga nisu u nebeskom braku; i dalje, stoga što o braku imaju samo prljave ideje. Kad se
brak samo spomene, ili se pokaže ideja braka, trenutno se njihove ideje ispune razbludnim, pohotljivim, i
nepristojnim i ogavnim stvarima; slično, kada anđeli razgovaraju o dobru i istini, ovakve osobe misle suprotno tome;
jer kod čoveka posle smrti ostaju sva osećanja i misli koje je imao dok je živeo na svetu. Preljubočinci žele da razore
društva, a među njima mnogi su okrutni (vidi b. 824); tako su oni u srcu neprijateljski raspoloženi prema ljubavi ka
bližnjemu i prema milosrđu; oni se posprduju s tuđom nevoljom; oni žele da druge liše njihovog poseda, a to i čine
koliko god mogu; oni uživaju da razaraju prijateljstva, i da stvaraju neprijateljstva. Njihova se religioznost sastoji u
tome da kažu da priznaju Tvorca svemira, i Poviđenje – ali samo univerzalno – i spasenje kroz veru, i veruju da
njihova sudbina ne može biti gora od sudbine drugih. Ali kada se ispita njihov karakter u srcu, a što se radi u drugom
žiotu, pronađe se da oni ne veruju čak ni ovo, nego da umesto Tvorca svemira priznaju prirodu, umesto univerzalnog
Proviđenja, nikakvo Proviđenja, i da ništa ne misle o veri; i sve ovo zato što su preljubočinci protivni dobru i istini.
Otuda svako može da prosudi da li preljubočinci mogu doći u nebo. 2748 Neki duhovi, koji su proveli život u
preljubama došli su k meni i sa mnom razgovarali. Primetio sam da nisu bili dugo u drugm životu, jer nisu znali da
su u njemu, nego su pretpostavljali da su još na svetu, jer im je bila oduzeta misao o tome. Dato mi je bilo da im
kažem da su sada u drugom životu, ali su to oni odmah zaboravili. Pitali su da li ima kuća gde bi mogli da budu
primljeni. Ali su biti zapitani o tome da li poštuju duhovne stvari, to jest, stvari bračne ljubavi, koja ne trpi takve
zamamnosti74. Na ovo nisu obratili pažnju, a nisu to ni razumeli; tada sam ih zapitao zar se ne plaše zakona, i kazni
koje zakon propisuje; ali su oni ovo prezreli; ali sam im rekao da mogu lako da budu bičevani od posluge, od čega
su se uplašili. Onda je bilo dato da se vide njihove misli, jer se ove komuniciraju u drugom životu, i one su bile tako
prljave i razvratne da se svaki dobro milsleći prisutni morao osetiti užasnutim; onda su sve njihove misli sa svim
pojedinosima bile pokazane javno u drugom životu pred duhovima i anđelima. Otuda je jasno da takvi ljudi ne mogu
biti u nebu. 2749 Što se tiče onih koji se zbog preljuba gade na brakove, kad god nešto prijatno, blaženo i sretno
dopre do njih, to se kod njih pretvori u nešto što je razvratno i što navodi na povraćanje, a onda u nešto bolno, pa
na kraju u nešto što zaudara, tako da se sami glavačke bacaju u pravcu pakla. 2750 Anđeli su me poučili o tome da
kad neko izvrši preljubu na zemlji, nebo mu se odmah zatvara; i da posle živi samo u svetskim i telesnim stvarima; i
tada, iako sluša o onome što pripada ljubavi i veri, ova (ljubav i vera) ne ulaze u njegovo unutarnje (biće); i ma šta
da on sam govori o tim stvarima, to ne dolazi iz njegove nutrinje, nego samo iz njegove memorije i sa usana,
ponukan ponosom ili ljubavlju prema dobiti; jer njegovo unutarnje ostaje zatvoreno, a može se otvoriti samo ako
se uistinu pokaje. 2751 Ispred i iznad levoga oka, sakupili su se takvi duhovi koji su u životu tela u tajnosti pravili
zavere, i to veštije od ostalih; oni su bili preljubočinitelji, i takvi su bili i u drugom životu, pošto se bili tek stigli. Kod
njih je bilo uobičajeno da neke iz te gomile šalju u raznim pravcima ne samo da bi tajno delovali protivu bračne
ljubavi, nego i protivu dobra i istine, a najviše protivu Gospoda; oni koji su bili poslani, ti su se vraćali k njima da im
kažu šta su čuli, i tako su se savetovali. Tako su poslali jednog od njih k meni, pretpostavljajući da sam ja duh, jer
sam se koristio jezikom duhova. Kada je ovaj izaslanik progovorio, on je izgovorio skandalozne stvari, uglavnom
protivu Gospoda, tako kao da je taj (duh) bio sačinjen od skandala. Ali sam mu odgovorio da treba da se uzdrži od
takvih stvari, znajući iz koje je gomile došao, i od kakvog su oni taloga bili sačinjeni. U pogledu Gospoda, rekao sam

74
Reklo bi se da su se raspitivali za kuće bluda jer nisu znali da su u drugom životu, te je stoga reagovanje prisutnih
bilo negativno, te im je rečeno da su takve stvari suprotne nebeskom redu. (prim. prev)
da je to izvan sumnje da je On jedan s Ocem, i da je sveopšte nebo Njegovo, da od Njega dolazi sva nevinost, mir,
ljubav, milost i milosrđe, sva bračna ljubav, i svo dobro i istina, a to je sve Božansko; i da Mojsije i Proroci, to jest,
sve i svaka stvar u Reči, govori o Njemu, i da svi obredi Jevrejske Crkve pretstavljaju Njega, i da pošto sam siguran
da je ovako, da ja nemam nikakve sumnje o tome, pa sam ga zapitao šta još želi? Kad je sve ovo čuo, povukao se
postiđen. Ovo sam sve rekao kako bi on to preneo onim preljubočincima, koji su sačinjavali onu zlu gomilu iz koje
je bio poslat. 2752 U drugom životu, oni koje su privlačile preljube, to su oni koji više od svih drugih pokušavaju da
opsednu ljude i da se preko ovih vrate u svet; ali Gospod ih drži u paklu, kako ne bi bili s onim duhovima koji su kod
ljudi. Većina ovih su iz Hrišćanskog sveta, a manjima odnekle drugo. 2753 Na svetu ima takvih koji su vođeni
požudom da navode device u razvrat (kurvarstvo), bilo na kome mestu da su, u manastirima, u njihovim
porodicama, ili sa svojim roditeljima, i da zavode žene; oni se uvlače lukavstvom i laskanjem. Stoga što su se navikli
na ove stvari, i pošto su zarazili svoju prirodu s njima, oni zadržavaju u drugom životu tu sposobnost da se uvuku u
društva laskanjem i pretvaranjem; međutim, kako se njihove misli pokazuju, oni bivaju odbačeni. Tako oni idu od
jednog društva do drugoga, ali ih svuda odbacuju, i s njima se postupa grubo, jer oni pokušavaju da ukradu
blaženstvo i sreću drugih. Na kraju, kad ih više ne prima ni jedno društvo, oni su strogo kažnjeni, da bi se konačno
pridružili sebi sličnima u paklu. 2754 Oni najlukaviji se ponekad pokažu visoko iznad glave, a njihov pakao je dole
ispod pete na stopalu; oni su moderni prepotopci, i oni namamljuju prikazujući se nevinim, milosrdnim, i sa dobrim
osećanjima, i to sve kao s ubeđenjem. Za vreme njihovg života u svetu, oni su bili u preljubama više od osalih: gde
bi bila lepa i mlada žena, ulazili bi bez savesti, da bi je preko onih osećanja naveli na blud. Oni su nevidljivi, i ne žele
da budu otkriveni, jer deluju u tajnosti; a oni su i okruti; smatraju da su sami (na svetu?), i ne bi im ništa značilo da
ceo svet nestane. Ima mnogo ovakvih duhova ovih dana, i rečeno je da su iz Hrišćanskog sveta. Njihov pakao je
najgori od svih. 2755 Ima mnogo paklova u kojima su preljubočinitelji, i tamo nema ničega osim prljavštine i izmeta,
koji njima prijaju. To se vidi i po mnogima od njih u životu tela, kojima je uživanje u tome da misle i govore u prljavim
stvarima, od kojih se uzdržavaju samo zbog dekoruma (iz pristojnosti). Uživanje u preljubama se u drugom životu
pretvara u takve stvari. To je kao sa toplinom sunca, čak i u proleće, kada pada na izmet, ili na mrtvo telo. 2756 Ima
nekih koji su se držali načela da su žene zajedničke; ovi u drugom životu govore kao su dobri, ali su oni zloćudni i
pretvorni. Njihova je kazna strašna: oni se skupe kao u svežanj, i oko njih se obavija nešto što izgleda kao zmija, koja
ih sve tako steže u jednu masu, i tako se odbacuju75. 2757 Kad sam jednom bio vođen kroz neke stanove, došao
sam na jedno mesto gde je moja stopala i moj pojas zahvatila toplina, pa mi je rečeno da su tamo bili oni koji su se
predavali uživanjima, ali kod kojih nije bila ugašena želja da stvaraju potomstvo. 2758 Da je prava bračna ljubav
nebo, to je pretstavljeno u prirodnim carstvima, jer nema ništa u univerzalnoj prirodi što na neki način ne pretstavlja
Gospodovo carstvo u opštem, jer prirodno carstvo vuče svoje poreklo od duhovnog carstva. Ono što je bez nekoga
uzroka koji je pre toga, to i nije ništa, jer ne postoji ništa što nije povezano s nekim uzrokom, dakle nešto što nema
svrhu; ono što nije povezano, raspada se u trenutku na komade, i postaje ništa. Od toga potiču pretstave
Gospodovog carstva u prirodnim carstvima. Da je bračna ljubav nebo, vidi se i iz transformacija gusenice u krisalidu,
a posle u krilatog insekta; jer kada dođe vreme za njihovu svadbu, a to je onda kada odbace njihovo telesno, to jest,
njihov oblik gusenice, i kad se ukrase krilima, oni se podignu u atmosferu, njihovo nebo, gde se igraju jedni s
drugima, slave brakove, polažu jajašca, i napajaju ih sokovima sa cveća; oni su tada u svojoj lepoti, sa krilima
ukrašenim kao zlatom, srebrom i ostalim bojama; takav je uticaj bračnog načela na ova neznačajna mala stvorenja.
2759 Na desnoj strani podigao se iz niže zemlje kao neki smotuljak, za koji je rečeno da se sastoji od mnogih duhova
od niže vrste sveta, koji su bili neuki, ali ne izopačeni; oni su bili seljaci i drugi prosti ljudi. Razgovarao sam s njima,
i oni rekoše da znaju Gosposda, čijem se imenu oni predaju. Oni su malo znali o veri i o njenim misterijama. Posle
su se podigli drugi, koji su znali nešto više. Opaženo je da se njihovo unutrašnje (biće) moglo otvoriti, jer se u drugom
životu ovo jasno pokazuje. Imali su savest, što mi je rečeno, kako bih to znao, pa mi je rečeno i to su oni živeli prosto
i u bračnoj ljubavi; rekoše da vole svoje venčane partnere, i da se čuvaju preljuba; a da su to radili po savesti, videlo

75
Autor opisuje u Dnevniku ovu zajednicu u kojoj su žene bile zajedničke, a koju je u tajnosti na svetu predvodio
jedan sveštenik! (prim. prev)
se iz toga što su rekli da oni ne mogu drugačije, jer da bi to bilo protivno njihovoj volji. Ovakvi primaju pouku u
drugom životu, i postaju savršeniji u dobrima ljubavi i istinama vere, te se na kraju primaju među anđele76.
Čovekova sloboda
2870 Malo njih zna šta je sloboda, i šta je ne-sloboda. Sve što se vezano za ljubav i uživanje izgleda da je sloboda77;
a ono što je suprotno,to nam izgleda da je ne-sloboda. Ono što dolazi od ljubavi prema sebi i svetu, i od njihovih
požuda, čoveku izgleda kao sloboda, ali je to paklenska sloboda; ali ono što dolazi od ljubavi ka Gospodu, i ljubavi
prema bližnjem, pa stoga od ljubavi prema dobru i istini, to je sama sloboda, i nebeska sloboda. 2871 Paklenski
duhovi ne znaju da postoji neka druga sloboda od one koja dolazi od ljubavi prema sebi i svetu, to jest, od požuda
za vladanjem, progonima, i mržnji protivu svih koji im ne služe, za mučenjem svakoga, i za razaranjem svemira, ako
bi mogli, sve radi sebe, kao i od požuda da oduzmu sve drugima i da sve smatraju kao da je njihovo. Kada su u ovim
i sličnim stvarima, oni misle da su u slobodi (da su slobodni), jer su tada u svome uživanju. U takvoj slobodi je njihov
život u toj meri da ako bi im se to oduzelo, ne bi im ostalo života ni koliko malom detetu; to mi je bilo pokazano i
živim iskustvom. Jedan zao duh je bio ubeđen da se tekve stvari mogu oduzeti od njega i da tako može da uđe u
nebo; a to znači da bi se njegov život moga kao čudom pretvoriti u nebeski život. Zbog toga, te ljubavi, koje su bile
požude, bile su mu oduzete, što se izvodi u drugom životu razdvajanjem, i tada je jasno izgledao kao malo dete
mrdajući rukama, a koje se jedva micalo, a u isto vreme bio je u takvom stanju, da je nije mogao da misli ni kao
malo dete, a nije mogao ni da govori ili zna bilo šta; ali mu se ubrzo vratilo njegovo uživanje, pa tako i sloboda.
Otuda je bilo očito da je nemoguće bilo kome doći u nebo ako je taj stekao za sebe život ljubavi prema sebi i svetu,
pa je stoga u slobodi koja dolazi od tih ljubavi; jer ako bi se taj život oduzeo takvoj osobi, ne bi mogla ni da nešto

76
Nižom zemljom autor naziva on mesta, to jest, stanja koja su malo ispod sveta duhova a u kojima se duhovi
pripremaju da se podignu prema nebu ili spuste pema paklu. Niža zemlja je izraz koji se nalazi samo jednom u
Starom Zavetu, i to u Davidovim Psalmima. Kraj drugog dijela. (prim. prev)
77
Kad nešto volimo i kad u nečemo uživamo, mislimo da smo u slobodi, to jest da smo slobodni. (prim. prev)
misli ni da nešto hoće78. 2872 A nebeska sloboda je ona koja je od Gospoda. U ovoj slobodi su svi anđeli koji su u
nebima. To je, kao što smo rekli, sloboda ljubavi ka Gospodu u uzajamne ljubavi, i na taj način osećanje dobra i
istine. Priroda ove slobode se vidi iz toga što svak ko je u njoj, taj prenosi (kominicira) svoje blaženstvo i svoju sreću
drugima iz najdubljeg osećanja, i to samo po sebi je blaženstvo i sreća, da može da to prenosi: i pošto je sveukupno
nebo takvo, posledica je to da je svaki pojedni (anđeo) središte blaženih i srećnih stanja svih drugih, i da su svi ostali
središta blaženih i srećnih stanja pojedinih (anđela): ovu komunikaciju Gospod čini mogućom, kroz zadivljujući
uticaj u neshvatljivom obliku, a koji je oblik neba. Otuda se može videti šta je nebeska sloboda, i da ona dolazi samo
od Gospoda. 2873 Koliko je nebeska sloboda, koja dolazi od osećanja dobra i istine, udaljena od paklenske slobode,
koja dolazi od osećanja zla i obmane, može se videti po tome što ako oni (anđeli i dobri duhovi) samo pomisle o
ovakvoj slobodi koja dolazi od osećanja zla i obmane, ili, što je isto, od požuda ljubavi prema sebi i svetu, njih istoga
trena uhvati unutrašnji bol; a s druge strane, kada zli duhovi samo pomisile o slobodi koja je od osećanja dobra i
istine, ili, što je isto, o uzajamnoj ljubavi, njih trenutno hvata mučnina; i što je divno, tako su suprotne ove slobode
jedna drugoj, da je sloboda ljubavi prema sebi i svetu pakao dobrim duhovima; a s druge strane, sloboda ljubavi
prema Gospodu i uzajamna ljubav je pakao zlim duhovima. Otuda se svi u drugom životu razlikuju prema slobodi
ili, što je isto, u skladu s ljubavima i osećanjima, pa stoga i prema uživanjima njihovog života, što je isto što i prema
njihovim životima; jer životi su ništa drugo nego uživanja, a ovi su ništa drugo nego osećanja, koja dolaze od ljubavi.
2874 Otuda se sada pokazuje šta je sloboda, naime, da se ona sastoji u tome da se misli i hoće od osećanja; i da
kakvo je osećanje, takva je i sloboda; i da je jedna sloboda paklenska a druga nebeska; i da je paklenska sloboda iz
pakla, a nebeska da je iz neba od Gospoda. Očito je i to da oni koji su u paklenkoj slobodi, da oni ne mogu ući u
nebesku slobodu; to bi bilo kao da se ide iz pakla u nebo, osim da im se oduzme sve što pripada životu; isto tako,
da niko ne može ući u nebesku slobodu osim preko obnove koja dolazi od Gospoda, i da se onda uvodi preko
osećanja dobra i istine, to jest, preko dobra života u koji se usađuje istina nauka. 2875 Dobro života, ili osećanje

78
Drugim rečima, postoje dve slobode: ako smo u dobru, slobodni smo od zla, a ako smo u zlu, slobodni smo od
dobra. Jedno je nebeska a drugo paklenska sloboda. (prim. prev)
dobra, uliva se od Gospoda unutrašnjim putem, o čemu čovek baš ništa ne zna; a istina nauka, ili vera, uliva se
spoljašnjim putem, i unosi se u memoriju, odakle je Gospod izvodi u svoje vreme i svojim redom, da bi je povezao
s osećanjem dobra; ovo se događa dok je čovek u slobodi, jer je čovekova sloboda, kao što je rečeno, od osećanja.
Tako se vera seje i tako hvata korena. Sve što se čini u slobodi, sve je povezano, a ono što je urađeno pod prisilom,
nije povezano, što se može videti iz toga što se ništa ne može ni na koji način povezati ako se ne može osetiti;
osećanje je sami prijemnik; primiti nešto protivno osećanju je primiti nešta protivno životu. Otuda je očito da se
istina nauka, ili vera, ne mogu primiti osim kroz osećanja; pa kakvo je osećanje, takvo je i primanje; samo osećanje
istine i dobra je ono što prima istinu vere, jer se oni slažu; a pošto se slažu, oni se i povezuju. 2876 Niko se ne
obnavlja (duhovno) osim u slobodi; stoga se sloboda nikada ne oduzima. To je večni zakon da svak mora da bude u
slobodi (da bude slobodan) u pogledu svog unutrašnjeg (bića ili čoveka), to jest, u svojim osećanjima i mislima, da
bi se osećanje dobra i istine moglo usaditi. 2877 Onoliko puta koliko Gospod uliva osećanje istine i osećanje dobra,
što se radi bez čovekovog znanja, toliko puta on (čovek) upija istinu i dobro u slobodi, jer je to od osećanja; jer što
god je od osećanja, to je, kao što smo rekli, slobodno, i tada se istina vere povezuje s dobrom ljubavi prema
bližnjemu. Osim kad čovek ima slobodu da misli i hoće, samo tada Gospod može da usadi slobodu da se misli istina
i hoće dobro; jer da bi se čovek obnovio (reformirao), on treba da misli istinu kao od sebe, i da čini dobro kao od
sebe; a što je učinjeno kao od sebe, učinjeno je u slobodi (slobodno); da nije ovako, obnova ili preporod se ne bi
mogli izvesti. 2878 Postoji bezbroj uzroka zbog kojih, ili radi kojih, čovek uči istinu, i hoće dobro; mnogi su od sveta,
mnogi su od tela, pa ponekad se ovi ne uče radi neba a još manje radi Gospoda. Stoga Gospod uvodi čoveka u istinu
i dobro preko osećanja, i to jednog čoveka drugačije nego drugoga, svakoga prema njegovoj prirodi, urođenoj i
stečenoj; i kako se neprekidno uvodi u istinu i dobro pomoću osećanja, i stoga uvek preko slobode, i na kraju (se
uvodi) u osećanja duhovne istine i duhovnog dobra, to Gospod jedini zna ova vremena i ova stanja, i On jedini s
njima raspolaže i nad njima vlada, prilagođavajući se geniju i životu svake osobe. 2879 Gospod utiče u (čoveka) s
dobrom preko najdubljeg u čoveku, i tamo pripaja istinu (dobru); koren mora da bude u najdubljem; i ako čovek ne
bi bio iznutra slobodan u pogledu svih osećanja i misli, on ne bi bilo spreman da u njemu dobro i istina uhvate koren.
2880 Ništa drugo se ne čini čoveku da je njegovo ili, što je isto, da je njegov proprium, osim ono što se uliva dok je
on slobodan; razlog je to što je svo osećanje, koje je od ljubavi, da je to njegov istinski život; a postupati od osećanja
(iz osećanja) je postupati od života, to jest, od sebe, i tako od onoga što je njegovo vlastito ili, što je isto, od sebe
samoga, od propriuma. Da bi čovek primio nebeski proprium (nebesko ja), kao onaj što je kod anđela u nebu, on se
drži u slobodi, i tako se uvodi kroz slobodu, kao što je gore rečeno. Svako zna da klanjati se Gospodu od slobode
izgleda svakome da je to od sebe samoga, ili od propriuma; i da klanjati se pod prinudom, da to nije od sebe, nego
od sile koja je izvana, ili od nekog drugog izvora, koji ga prisiljava da tako postupa; tako da je bogoštovanje u slobodi
pravo bogoštovanje, ali da ono koje je pod prinudom, da to nije bogoštovanje. 2881 Ako bi se čovek mogao obnoviti
pod prinudom, ne bi bilo nijednog čoveka u svemiru koji se ne bi spasao, jer ništa ne bi bilo lakše Gospodu nego da
čoveka prinudi da Ga se plaši, da Mu se klanja, i da Ga kao voli, jer za to postoji bezbroj sredstava; ali pošto ništa
što je pod prinudom, nije povezano, i tako nije usvojeno, to ništa nije dalje od Gospoda nego da nekoga prisiljava.
Sve dok je čovek u borbama, ili dok je deo vojujuće crkve, izgleda kao da Čovek prinuđava čoveka, te da čovek nema
slobode, jer se on tada stalno bori protivu ljubavi ka sebi i svetu, i tako mu se čini da se bori protivu slobode u kojoj
je rođen i u kojoj je odrastao; otuda ta prividnost. Ali u borbama u kojima pobeđuje, ta se sloboda ponovo pokazuje,
i ona je jača kad čovek izađe iz borbi; pa ipak, sloboda nije od sebe, nego od Gospoda, iako izgleda kao da je njegova
vlastita, (vidi br. 1937, 1947). 2882 Čovek posebno veruje da nema slobodu zbog toga što on zna da ne može, od
sebe, da čini dobro i misli istinu. Ali neka ne veruje da je bilo ko ikada imao slobodu da misli i čini dobro od sebe,
čak ni čovek, koji je po svom savršenstvu, bio nazvan slikom i prilikom Božijom. Jer sva sloboda da se misli istina i
čini dobro uliva se od Gospoda; Gospod je dobro samo i istina sama, pa je, dakle, On njihov izvor. Svi anđeli su u
takvoj slobodi, i to u samom opažanju da je tako; najviše unutrašnji anđeli opažaju koliko je od Gospoda, a koliko
od njih samih; i onoliko koliko je (sloboda) od Gospoda, toliko su u sreći, a koliko je od njih samih, toliko nisu u sreći
(srećni). 2883 Da bi, dakle, čovek mogo primiti nebeski proprium (nebesko ja), on treba da čini dobro od sebe, i da
misli istinu od sebe, ali da ipak treba da zna i, kada se obnovi, da misli i veruje, da je svo dobro i sva istina od
Gospoda, čak i njihov najmanji deo, i to zato što je tako; ali da je razlog zašto je čoveku dato da pretpostavlja da su
dobro i istina od njega, je da bi (dobro i istina) postali kao da su njegovi. 2884 Ništa nije manje sloboda nego sloboda
ljubavi prema sebi i svetu, i sloboda od njihovih požuda; to je potpuno ropstvo; ali se ipak naziva slobodom, baš
zato što se tako nazivaju i ljubav, osećanje, i uživanje, bilo da se koriste u dobrom ili u lošem smislu. 2885 Istina o
čovekovim osećanjima i mislima je ovo: - Niko, bilo da je čovek, duh, ili anđeo, ne može misliti od sebe, nego od
drugih, niti ti drugi mogu misliti od sebe samih, nego opet od drugih, i tako dalje, tako svaki misli od onog Prvog
živog, koji je Gospod. Ono što nije povezano, to ni ne postoji; zla i obmane su povezane s paklovima; od kojih dolazi
misao i volja onih koji su u njima, kao i njihova ljubav, osećanje, i uživanjem, pa stoga i njihova sloboda. A dobra i
istine su povezani s nebom, od kojega dolazi htenje i misao onih koji su u njima, a tako isto i njihova ljubav, osećanje,
i uživanje, pa stoga i njihova sloboda. Otuda se može videti otkuda dolazi jedna sloboda, a otkuda druga. Da je
ovakav slučaj, savršeno je poznato u drugom životu, ali u naše dane to je sasvim nepoznato u svetu. 2887 Kod
čoveka su neprekidno i zli duhovi i anđeli; preko duhova on im vezu (komunikaciju) s paklovima, a preko anđela sa
nebima. Kad bi se ovi duhovi i anđeli ukloniti od njega, on bi istoga trena bio lišen i volje i misli, pa bi bio na taj način
bez života. Ta je ovakav slučaj, može da izgleda kao paradoks, ali je sasim istinito. Ali o duhovima (dobrim) i anđelima
kod čoveka, mi ćemo, po Gospodovoj Božanskoj milosti, govoriti na drugome mestu. 2888 Što se tiče života bilo
koga, čoveka, duha, ili anđela, on se uliva samo od Gospoda, Koji je život sam, i koji se širi po sveukupnom nebu, pa
čak i kroz pakao, te na taj način i u svakog pojedinca, i to neuporedivim redom i nizom. Ali se taj život prima kod
svakoga prema njegovoj prirodi: dobro i istina se prima od dobrih kao dobro i istina; dok dobro i istina se primaju
kod zlih kao zlo i obmana, a tako isto se i menjaju u zlo i obmanu u njima. Ovo se može uporediti sa svetlom sunca,
koje se širi po svim predmetima na zemlji, ali se prima prema prirodi svakoga objekta, pretvrajući se u lepe oblike,
i u ružne boje u ružnim oblicima. To je jedna tajna na svetu, ali u drugom svetu ništa nije bolje poznato od toga. Da
bih sam saznao da postoji takav uticaj (influks), dato mi je da razgovaram sa duhovima i anđelikma koji su kod mene,
a tako isto da osetim i opažam uticaj (infkluks), i to tako često, da o tome ne sumnjam nimalo. Znam, međutim, da
će mnogi bii zvedeni svojom obmanom da veruju da imaju volju sami od sebe, a nema išta što je manje istinito (od
toga). 2889 Zli duhovi ne mogu nikako da shvate da ne žive od sebe samih, i da su oni samo organ života, a još
manje da nema života koji ne dolazi od dobra i istine, a najmanje od svega, da ne počinju da žive sve dok požude za
zlom i ubeđenja u obmane, u kojima su, ne iščeznu. Veruju, da kad bi bili lišeni onih požuda, u njima ne bi ostalo
života; dok je stvarna činjenica da oni tek onda počinju da žive kada izgube požude za zlom u ubeđenja u obmane,
i da pre toga ne mogu da prime Gospoda, zajedno s dobrom i istinom, od kojih se život sastoji; i da se tada
intekligencija i mudrost, a to je istinski život, ulivaju, i da se posle povećavaju, i to zajedno s uživanjem, blaženstvom,
i srećom, i sa velikom radošću, i to sa neizrecivim varijacima kroz večnost. 2890 Zli duhovi, koji su kod čoveka, i
preko kojih on održva vezu s paklom, gledaju na čoveka kao da je njihov rob, jer oni ulivaju u njega svoje požude i
ubeđenja, pa ga tako vode gde hoće: dok anđeli, kroz koje čovek ima vezu s nebom, smatraju čoveka bratom, i
ulivaju u njega osećanja dobra i istine, i tako ga vode prema slobodi, ne gde oni hoće, nego gde se to svidi Gospodu.
Otuda se može videti šta je priroda jedna a šta druge slobode, i da je biti vođen od đavola robovanje, a da biti vođen
od Gospda sloboda. 2891 Duhovi koji tek stignu, muče se mnogo oko toga da shvate da niko ne može činiti dobro
od sebe, ni misliti istinu od sebe, nego samo od Gospoda, zamišljajući da bi u tome slučaju bili kao nemoćne mašine,
i ako je tako, da treba da puste da im glave vise, i da dopuste da se na njih deluje. Ali im se kaže da oni treba na
svaki način da misle, hoće, i čine dobro od sebe samih, i da inače ne mogu primiti nebeski proprium i nebesku
slobodu, ali da treba da priznaju da dobro i istina nisu od njih, nego od Gospoda; i njih se pouči da su svi anđeli u
takvom priznavanju, i čak i u opažanju da je tako; a da što jasnije opažaju da ih Gospod vodi, i da su tako u Gospodu,
to su više u slobodi. 2892 Onaj koji živi u dobru, i koji veruje da Gospod upravlja svemirom, i da samo od Njega
dolaze svo dobro ljubavi i milosrđa, i sva istina vere, i da od Njega dolazi sam život, i da stoga mi od Njega živimo,
krećemo se, i imamo svoje biće, takav čovek je u takvom stanju da mu se može dati kao dar nebeska sloboda, a s
njom i mir; jer se on tada pouzdaje samo u Gospoda, i ne brine se za druge stvari, i veruje da sve vodi njegovom
dobru, blaženstvu, i sreći u večnosti. Ali onaj ko veruje da on upravlja sobom, taj je u neprekidnom nemiru, kada ga
nose požude sa sobom, i u brizi je oko onoga što dolazi, pa tako i u mnogim bojaznima; i pošto tako veruje, požude
zla i ubeđenja obmana prijanjaju uz njega. 2893 Dobri duhovi se jako čude da čovek crkve danas ne veruje da sva
zla i obmane kod njega dolaze od pakla, a da se sva dobra i istine ulivaju od Gospoda, iako on to zna iz Reči, kao i iz
nauka vere; a svak kaže, kad je učinio neko veliko zlo, da je dozvolio da ga đavo vodi, a kad je učinio neko dobro, da
je dozvolio da ga Gospod vodi.