Luzon

Zalivena suncem okorela zemlja

treperi pod tvojim nožicama belim.
Ranjena i crna spaljena i žedna.
Meka i duboka mistična i drevna.
Na njoj sam ti nekad štrikao slobodu,
umazanim čelom dubio sam kamen,
a krvavim jezikom poganim i vrelim
ljubio sam nebo i tvoj svetli pramen.

Urlici dubina držali nas budne.

Probodena tela na četiri mesta!
Pod pritiskom sjaja, zlobe i neverstva
klijali su novi plodovi čoveka.
Plavo i crveno, zeleno i belo
i svadbeni ples bez dodira tela
na usahlom zrncu to bezgrešno delo,
opravdano žudnjom ispod crnog vela.

Zalivena suncem okorela zemlja

grli sirotane pepeljastog tena,
uboga od stope vampirskoga kova;
majka i ubica devojka i žena.
Svakoga me jutra muči ista jad.
Ko se sada budi mrtav ispod granja,
ko to hita slepo u još jedan pad
i ko se to radja, a ko pokop sanja?