Grobljanska šetnja

(radni naslov)

Nedeljno popodne, bilo ono kišovito, tmurno ili možda vrelo i od sunca presahlo, letnje, bilo
je za advokata Smiljanića veliki praznik. Tada bi obično odeven u svoju omiljenu
kombinaciju, a to je bila crna košulja sa kratkim ili dugačkim rukavima, zavisi od godišnjeg
doba i istobojnim pantalonama, koje su bile malo šire pri dnu, te su pomalo nalikovale
bliskoistočnim dimijama. Naravno bio je tu i teget somotski šešir koga je svojeručno skrojio
i na njega u znak sećanja prišio orden hrabrosti, uspomenu od dede iz Prvog svetskog rata.
Svoju šetnju do groblja započinjao je obično oko pet popodne. Da, do groblja. To je taj
veliki praznik. Išao je uvek istim putem i uvek zastajao kraj istih znakova. Glavnim
bulevarom sve do ugla gde se prodaju lubenice, leti, a zimi pečeno kestenje i kikiriki. Nakon
toga levo (što ni u kom slučaju nije bio bliži put) i tako sve do kafane „Lokot“ jedinog mesta
kojeg je posećivao sem groblja. Tu bi zastao, ušao i naručio dve čaše belog vina. Naravno
sedeo bi sam i ni sa kim ne bi razgovarao, ali i za druge goste „Lokota“ se isto moglo reći.
Ispio bi samo jednu čašu i nastavio dalje. Potom bi na putu do groblja zastao kraj još
ponekog određenog znaka. Kao da je ta maršruta od njegove kuće do groblja koje se nalazilo
nekoliko ulica niže bila vraćanje sećanja na neku davno proživljenu priču, koju je voleo
ponovo i ponovo da iščitava, a znakovi kraj kojih je zastajao smernice. Kao da je želeo da se
promene ili nestanu, pa da iz knjige otkine po neku stranicu. Obožavao je da obilazi naše
lokalno groblje, obožavao je kako je govorio groblja uopšte, ali bio je previše star da bi
putovao po onim gradovima čija groblja nije obišao. Zapravo veoma je teško reči koji su to
gradovi, jer počev od svoje zemlje obišao je i mnoge druge svetski poznate nekropole. Par
Lašez, Monparnas, Zejtinlik, faraonske nekropole u Egiptu, kao i mnoštvo muslimanskih
mezarja i mauzoleja, srednjevekovnih stećaka i drugih manje i više poznatih ukopilišta.
Govorio je da su groblja najsigurnija mesta i da ne razume čoveka koji se plaši da recimo
sam noću prošeta tuda.
– „Živih se ja plašim. Kad ste čuli da je mrtav čovek nekom napakostio.“ Znao je da kaže
obično kada bi sa nekim upao u raspravu o njegovom, neki bi rekli čudnovatom i morbidnom
hobiju. Na našem groblju nije imao nikog svog, možda prodavačicu sveća sa kojom se potajno
viđao i koja je čak kad-kad dolazila kod njega. Žena mu je sahranjena vrh neke planinske vrleti,
daleko od sveta, roditelji isto tako. Jedino je na tom našem groblju imao nekolika prijatelja koji
su mu s obzirom koliko je vremena provodio kraj njih bili i jedini. Advokat Smiljanić važio je za
veoma oholog i surevnjivog čoveka. Nadmen, bahat i samoživ do te granice da za života nije
mogao da stekne nijednog pravog priljatelja. Svi njegovi prijatelji živeli su ili u knjigama ili na
groblju. Zato su komšije bile na oprezu kada je prolazio pored njih, pa čak i kada mu je
priljateljica, prodavačica sveća, dolazila u posetu. Plašili su se čoveka tako mračnog staračkog
lica i pogleda. Za starce uglavnom važi pravilo da su više nalik deci, što su stariji lice im se sve
više smežurava i mekša, a oči postaju sve sluznije i umiljatije. Što u kombinaciji sa možda
hrapavim, ali tihim, gotovo nečujnim glasom oslikava savršenu bebu, doduše par decenija
stariju. Ništa se od toga nije moglo reći za gospodina Smiljanića. Pored duhovnih i emocionalnih
đavoljih crta karaktera i spoljašnje mu crte, crte lica, nisu mnogo odudarale od unutrašnjih . Lice
mu je bilo robusno i oštro, na čelu mu se podupret staračkim pegama i uštirkanom kožom jasno
oslikavao veliki ožiljak, koji je izdalja podsećao na k suncu šiljatim delom okrenut srp, nešto
nalik na konjsku potkovicu ili polumesec. Pogled uvek namrgođen, ponekad spušten i prezriv, a
glas oporan poput odjeka rasporenog planinskog vuka. Ljudi su ga se plašili, neki čak i prelazili
ulicu kada bi ga videli da im ide u susret. Mislili su da bi nekoga mogao napasti i povrediti. Što
bi za čoveka koji je čitav život nekoga branio bilo nadasve paradokslano.
Te nedelje obukao se svečanije nego inače. Pored već dobro poznate kombinacije dodao je još i
nove cipele i sako, somotski, crni naravno.