Privid (radni naslov)

Naše mesto jedva da broji hiljadu kuća, stanovnika tek za trunku više od toga. Nije to selo da se
razumemo, moće se reći da je u pitanju fino ušuškana i depresivna varošica. Da, nažalost
poprilično depresivna, premda se ništa ne dešava niti ljudi u njoj imaju bilo kakvih briga niti
sekiracija, može se reći da su blagosloveno bezbrižni u svojoj nemosti, otuđenosti i spokojstvu,
koje ovo mesto ima. Polovina varošana se bavi zemljoradnjom, a druga polovina birkokratijom.
Tako da nemamo čak ni poštenog kriminalca, lopova ili političara. Pored toga tu su još četiri
lekara, pet pravnika i jedan pop, to jest ja. Radim kao upravnik parohije već deset godina. Sebe
ne volim da nazivam popom ili ocem. Ne volim ni kada drugi to čine. Tim kurtoaznim tonom i
rečima koje mi upućuju žele samo da sebe prikažu kao fine i vaspitane ljude, što uglavnom nisu.
Ni meni to ne leži, zato se nikada i ne predstavljam kao svešteno lice, ne govorim čime se bavim
i ko sam, sem ako nije baš neophodno. Ta titula koja kuburi s Bogom i moralom mi samo donosi
štete, kod žena pre svega. Lakše ću proći ako se predstavim i kao neradnik ili bilo kakav
nikogović, nego kao pop ili još gore otac. Do te jeseni nisam imao problema ni sa Bogom ni sa
ljudima. To mesto je do kraja devedesetih bilo prepuno komunista. Gotovo svaka kuća imala je
makar po jednog člana partije, tako da nisam imao mnogo posla kada je svećenje vodice bilo u
pitanju, a samim tim ni para. I krštenje je većina porodica voljno ili nevoljno izbegavala, iskren
da budem na moju sreću, pošto nisam baš najbolje poznavao čitavu proceduru tog svetog čina.
Nažalost smrt i sahranu nisu mogli da izbegnu i ovog puta takođe na moju sreću, Bog da mi
prosti. Moglo je tu lepo da se zaradi, a bogami i da se dobro najede. Uglavnom živeli smo
spokojno, svako je svakoga poznavao i nije bilo većih čarki među ljudima. Sve dok se nije
pojavila ona.
Sedeo sam u mojoj omiljenoj kafani „Beli zec“ koju je držala gospođa Lapušić, čerka neke
velike glave ovog kraja, barem sam tako načuo. Kao i svakog jutra, domaća kafa i rakija, slatko
od smokava i naposletku parče domaće pite i čaša jogurta za doručak , uglavnom je to bila
zeljanica. Najednom se začula neka larma iz ulice koja je bila paralelna sa našom. Bilo su to
zvižduci i povici mladoj dami koja je tog jutra doputovala u našu varošicu. Ušetala je naravano i
u ulicu i pro[la pored kafane u kojoj sam ja sedeo.