VREME

Gde god da je spustio stopalo,zabolelo ga je. Svaki dodir I pokusaj prijateljstva zadavao mu je rane.
Bolele su razlicitim intenzitetom. To je zavisilo od brojnih okolnosti. Bio bi tuzan, skoro uvek. Sem u onim
trenucima kada bi bio umoran da analizira sopstveni polozaj u njemu. Bas kao I glavni Londonov junak iz
dela Bijeli ocnjak, prepustao bi se na trenutke hipotermiji I vukovima, umoren visednevnom borbom za
zivot. Onda bi samo koracao. Odvec naviknut na surovu kaldrmu stvarnosti, bos, oziljcima izmenjenim
tabanima, prkosio bi neravnom terenu. Svaki pokusaj da se rukuje sa sobom nanosio bi mu razocaranje.
Ono sto bi video u animi bio bi uzas, svaki put kada bi provirio unutra. Bio je objektivan. Mogao je da
imitira, podrazava i zadivi. Ali u pogledu na ova dva- ljude I sebe, uvek je bio iskren. To su definitivno bile
neisplative investicije- ljudi I svet. Svet sa ljudima u njima ili obratno. I njime sa svetom u sebi. Trazio je
nekog boljeg- u sebi, I neki svet sa manje njega I osvetovljenjih ljudi u tom svetu. Zasto su ova tri bogalja
bili tako mucni njegovom duhu, nije bio sasvim siguran. Ono sto je sa sigurnoscu znao bilo je samo to da
mu ne prijaju. Bio je jednostavno umoran od pokusaja da zadobije bilo koju od ove tri nagrade . Nije
postajao ni mudriji, ni jaci ni bolji. Ko je taj covek koji nema sveta u sebi? Gde je taj svet u kojem nema
sujetnih ljudi? Kako da nadje mesto u kojem ce on biti najbolja verzija sebe? To su bile misli koje su
morile njegov um dok je hodao ulicom. Zastao je pored obliznjeg izloga. Jedan naslov mu je zaokupio
paznju. Bila je to knjiga jednog od nemackih naturalista, obojena komercijalnim notama, kako bi je svet
lakse ugledao. On ustvari nikada nije bio povrsni esteta, zagnjujren u trivijalne oklope raznih kategorija.
On bi uvek radije pronicao u bit, srz i sustinu stvari. Esencija pojmova, predmeta i pojava uvek je bila
njegova pasija. Mozda je to bio razlog zbog kojeg mu univerzalne sarene laze nisu pruzale radost. Voleo
je tisinu i samocu. Cinile bi ga mocnijim. Zasto je onda toliko ceznuo za ljudskom dusom? Bliskoscu,
dodirom? Razumevanjem? Laskom, lazima i strascu? Da li je bio ravnodusan na krike savesti koji su
uvek besprekorno nudili put istine? Onaj bez smrti i suza, svadje i trazenja svog... Bez onog gordog JA.
Koje je temelj samog ada. Da, mada nije iskljuceno da se zazeleo opekotina od suza, strasti, snova i lazi.
Mozda je sve pocelo onda kada se pojavila ona. Da, bila je savrsen dreser za njegove demone- nezna,
fina, moralna i krhka, a opet tako snazna, hrabra, ohola,slaba i smrtna. Tako lepa. Tako senzualna. Sve je
bio spreman da joj oprosti osim jednog. Te eroticne mudrosti. Hladno ga je odbijala. To ga je bacalo u
ocaj i istovremeno davalo nadu da ljubav zaista postoji. Morao je da ceka. Vreme. To je jedina karta na
koju je morao da igra. Iskoristio je i poslenjeg asa u ovom bacanju. I gnev i slast, licemerje, lasku, prezir i
hladnocu. Skoro sve osim jednog. Osim ljubavi. Za ovu najtezu i najuzviseniju vrlinu trebao je jedno-
VREME. Valjda stoga sto je ta 'ljubav' kako god je ljudski rod imenovao, ono nesto sto se gradi godinama.
Trazi zrtvu i poznanje. Zrtva je svesno ubistvo sopstvenih prohteva i snova zarad nekog viseg cilja. Visi cilj
je voljena osoba, uspeh ili nesto od zlatne sedmice strasti i vrlina. A poznanje je istinski uvid u vrline i
mane doticnog cilja. Ta famozna 'ljubav' ima razna nalicja. Vreme im daje oblik.