Fridrih Nie

SAZNAJNOTEORIJSKI UVOD
O ISTINI I LAI
U IZVANMORALNOM SMISLU

(leto 1873. godine)

U nekom zabaenom uglu vaseljene razasute meu mnogobrojnim sjajnim sunanim
sistemima postojala je jednom zvezda na kojoj su dosetljive ivotinje izumele saznavanje. Bio
je to najoholiji i najlaljiviji minut svetske povesti, ali bio je to ipak samo jedan minut.
Jedva je minulo nekoliko dahova prirode i zvezda je utrnula: dosetljive ivotinje morale su da
uginu. Takvu je basnu neko mogao da izmisli, ne uspevi ipak da ilustruje koliko je jadan,
pun senki i prolazan, koliko je besciljan i proizvoljan ljudski intelekt u okrilju prirode.
Postojale su venosti u kojima ga nije bilo; pa ako je opet s njim svreno nita se nee
deseti. Jer, za taj intelekt ne postoji neka dalekosenija misija koja bi premaivala ljudski
ivot. On je samo ljudski i jedino ga njegov posednik i proizvoa uzima tako patetino kao
da se stoeri sveta okreu u njemu. Ali, ako bismo mogli da se sporazumevamo s muicom,
zapazili bismo da i ona sa istim pathosom leti kroz vazduh, zamiljajui da u sebi nosi
pomino sredite ovoga sveta. Nema nieg toliko beznaajnog i neznatnog u prirodi to se ne
bi, proeto malim dahom te snage saznavanja, odmah naduvalo poput meine; i kao to svaki
nosa eli da ima svog potovaoca, tako i najponosniji ovek, filozof, misli da su sa svih
strana na njegovo delanje i miljenje durbinski uperene oi vaseljene.
Znaajno je da do tog stanja dovodi intelekt, i to on, koji je ipak zapravo bio dat samo kao
pomono sredstvo najnesrenijim, najistananijim, najprolaznijim biima da bi se makar
minut obdrala, intelekt bez kojeg bi kao oslonac ona imala sve razloge da se spasavaju brzo
poput Lesingovog sina. Ta oholost, vezana za saznavanje i uvstvovanje, opsenjujui oblak
koji pokriva ljudske oi i ula, obmanjuje ih o vrednosti egzistencije time to u sebi nosi
najlaskaviju ocenu o samom saznavanju. Njen najoptiji uinak je iluzija ali i najposebniji
uinci nose u sebi neto od istog karaktera.
Kao sredstvo odravanja individuuma, svoje glavne snage intelekt razvija u preruavanju, jer
je to sredstvo pomou kojeg se odravaju slabiji, manje krepki pojedinci kojima nije dato da
borbu za opstanak vode rogovima ili otrim eljustima kao u grabljivih zveri. Kod oveka je
ta umenost preruavanja dovedena do savrenstva: ovde su varljivost, pritvorstvo, la i
obmana, ogovaranje, naduvenost, ivot u lanom sjaju, maskiranost, prikrivanje iza
konvencija, pozorina igra pred drugima i pred sobom, ukratko, neprestano obmanjivanje
zbog jednog tatog plamena, tako pravilo i zakon da gotovo nema nieg neshvatljivijeg od
uskrsnua meu ljudimaasnog i istog nagona za istinom. Oni su duboko uronjeni u iluzije i
snovne slike, njihovo oko klizi samo po povrini stvari i vidi forme, njihov oseaj nigde ne
dovodi do istine, nego se jedino zadovoljava da primi drai i, kao svirajui po dirkama, igra
na leima stvari. Sem toga, ovek se nou, itav ivot, preputa varljivosti snova, pri emu
njegovo moralno oseanje ne pokuava da to sprei: dok bi trebalo da postoje ljudi koji su
snanom voljom odstranili to hrkanje. ta zapravo zna ovek o sebi? Da li je uopte sposoban

da samo jednom sebe potpuno sagleda, kao u nekom osvetljenom izlogu? Ne preutkuje li mu
priroda veinu od svega, ak i o njegovom telu, da bi ga zadrala podalje od krivudavog
spleta njegovih creva, brzog strujanja krvi, upredenih drhtaja miia, i zatoila u gordu
opsenarsku svest? Ona je bacila klju: i jaoj kobnoj znatielji koja bi jednom htela da kroz
neku pukotinu pogleda izvan sobe svesti i koja sada nasluuje da na nemilosrdnom,
gramzivom, nezasitom, ubilakom poiva ovek u ravnodunosti svoga neznanja, privezan za
san kao da je na leima tigra. Pri takvom rasporedu, u celom svetu, otkuda bi bilo nagona za
istinom!
Suoen s drugim pojedincima, u meri u kojoj eli da se odri, pojedinac se u prirodnom stanju
stvari intelektom najvema koristi samo za preruavanje. Ali, zbog toga to eli, istovremeno
iz nude i dosade, da opstoji drutveno i u mnotvu, oveku je potrebno da zakljui mir i, u
skladu s tim, trai da iz njegovog sveta budu iskljueni bar najgrublji vidovi bellum omnium
contra omnes. Ovo zakljuivanje mira nosi neto sa sobom to nalikuje na prvi korak
primicanju nagonu za istinom. Sada je, naime, utvreno ta ubudue treba da bude istina, to
jest izumljena je jednoobrazno vaea i obavezna oznaka stvari, te zakonomernost jezikanudi
i prve zakone istine: jer, ovde se prvi put pojavljuje kontrast istine i lai. Laljivac se koristi
vaeim oznakama, reima, da bi nestvarno uinio da izgleda kao stvarno. Na primer, on veli
bogat sam dok bi za njegovo stanje tana oznaka bila zapravo siromaan. On
zloupotrebljava vrste konvencije pomou proizvoljnih zamena ili ak obrtanja imena. Ako on
to radi na tetoinski i koristoljubivi nain, drutvo e mu uskratiti poverenje i iskljuiti ga iz
sebe. Ljude pri tome ne pogaa toliko injenica da su prevareni koliko injenica da su
prevarom oteeni. Na ovom stupnju, u stvari, oni ne mrze varku, nego rave, mrske
posledice izvesne vrste varki. U is-tom takvom ogranienom smislu ovek eli samo istinu:
on udi za prijatnim, ivotonosnim posledicama istine. Naprotiv, prema istom
besposledinom saznanju je ravnoduan,ak je neprijateljski raspoloen prema moda tetnim
i razornim istinama. A osim toga: ta se tada zbiva sa onim konvencijama jezika? Da li su one
moda svedoanstva saznanja, ula istine? Poklapaju li se oznake i stvari? Da li je jezik
adekvatan izraz svih realiteta?

Samo zahvaljujui svojoj zaboravnosti ovek moe ludo poverovati da poseduje neku istinu
u upravo oznaenom stepenu. Ako on nee da se zadovolji sa istinom u obliku tautologije, to
jest s praznim ljuskama, on e veno uzimati iluzije za istine. ta je re? Zvuni prikaz
nervnog nadraaja. Ali zakljuivati s nervnog nadraaja na neki spoljanji uzrok, to je ve
rezultat lane i neopravdane primene naela razloga. Kako bismo smeli, ako bi jedino istina u
genezi jezika bila odluujua, i jedino stanovite izvesnosti u oznakama bilo odluujue, kako
bismo dakle smeli rei: kamen je tvrd, kao da nam je tvrdo poznato i drukije a ne samo kao
sasvim subjektivan nadraaj! Stvari delimo prema rodu: drvo der BaumC oznaavamo kao
muko, biljku die PflanzeC kao ensko. Kakvi proizvoljni prenosi! Kako smo samo
nadaleko preleteli kanon izvesnosti! Govorimo o nekoj zmiji: oznaka zahvata samo
vijuganje i mogla bi, dakle, da se pripie i crvu. Kakva proizvoljna razgranienja! Kakva
proizvoljna povlaivanja as ovog as onog svojstva neke stvari! Stavljeni jedan kraj drugog,
razliiti jezici pokazuju da se preko rei nikada ne dospeva do istine ni do adekvatnog izraza,
jer inae ne bi ni bilo toliko jezika. Stvar po sebi (bila bi to upravo ista besposledina
istina), ak i za oblikovaoca jezika, potpuno je nedokuiva i ne zasluuje napor koji iziskuje.
On oznaava jedino sprege stvari s ljudima i za njihovo izraavanje i ispomae se najsmelijim
metaforama. Nervni nadraaj najpre preneti u sliku! Prva metafora. Slika se potom iznova
uobliava u glas! Druga metafora. I svaki put potpuni skok iz jedne, usred koje je, u sasvim

drugu i novu sferu. Moemo da zamislimo oveka koji je sasvim gluv i koji nikada nije uo
neki ton ili muziku: kao to se on, primerice, udi Hladnijevim zvunim figurama u pesku dok
otkriva da su one prouzroene podrhtavanjem strune, priseui zatim da zna ta ljudi nazivaju
zvukom, tako je i sa nama svima kada je u pitanju jezik. Verujemo da znamo neto o samim
stvarima govorimo li o drveu, bojama, snegu i dveu, a ipak ne posedujemo nita sem
metafora stvari, koje ak i ne odgovaraju izvornim sutastvima. Kao to je sa zvukom u
peanoj figuri, tako se zagonetno X stvari po sebi jednom uzima kao nervni nadraaj, zatim
kao slika, konano kao glasovna artikulacija. U svakom sluaju, dakle, to se logino ne
dogaa prilikom nastanka jezika, i sva graa u kojoj i sa kojom radi i gradi ovek istine,
istraiva, filozof ako ve ne potie sa ardaka ni na nebu ni na zemlji svakako nam ne
dolazi iz biti stvari.

Pomislimo posebno jo na obrazovanje pojmova. Svaka re postaje odmah pojam time to ona
zapravo ne treba da slui za neponovljivi, sasvim individualizovani pradoivljaj, kojem
zahvaljuje svoj nastanak, kao to je sluaj sa seanjem, nego je tu istovremeno za
mnogobrojne, vie ili manje sline doivljaje, to jest, strogo uzeto, nikada istovetne, dakle
mora da odgovara samo razliitim sluajevima. Svaki pojam nastaje poistoveivanjem
neistovetnog. Tako je izvesno da neki list nikada nije sasvim isti sa nekim drugim, izvesno je
da je pojam list bio obrazovan zahvaljujui slobodnom isputanju individualnih razlika,
zaboravu specifinih obeleja, i kao takav pobeuje predstavu kao da u prirodi, mimo lia,
postoji list poput praoblika prema kojem je sve lie satkano, iscrtano, opseeno, obojeno,
namrekano, naslikano, ali neukim rukama tako da nijedan primerak nije ispao tano i
verodostojno po prilici praoblika. Nekog oveka nazivamo asnim; zato je on danas delao
asno? pitamo. Obino odgovaramo: zbog njegove asnosti. ast! to opet znai: list je uzrok
lia. Apsolutno nita ne znamo o sutinskoj odlici koju nazivamo ast, ali zato znamo za
mnogobrojne individualizovane, stoga neistovetne postupke koje izjednaa-vamo i sada ih
oznaavamo kao asne postupke; konano, poev od njih, formuliemo jednu qualitas occulta
sa imenom: ist. Previd individualnog i stvarnog isporuuje nam pojam, kao to nam daje i
oblik tamo gde priroda, naprotiv, ne zna ni za kakve oblike i pojmove, dakle ni za vrste nego
jedino za ono nama nepristupano i neodredivo X. Jer i nae protivstavljanje individuuma i
vrste takoe je antropomorfno i ne potie iz biti stvari, ak i ako se ne usudimo rei da joj ono
ne odgovara: bila bi to, naime, dogmatska tvrdnja i kao takva, ba kao i njena suprotnost,
nedokaziva.
ta je, dakle, istina? Pokretno mnotvo metafora, metonimija, antropomorfizama, ukratko zbir
ljudskih veza koje su poetski i retorski bile uznesene, prenesene, ukraene, i koje nakon duge
upotrebe, uvrene, kanonizovane i obavezne, nalikuju na neki narod: istine su iluzije za koje
smo zaboravili ta su, metafore, pohabane i sa izgubljenom ulnom snagom, novii iji je
otisak istrven i sada se mogu jedino promatrati ne vie kao novii nego kao puki metal.
Jo uvek ne znamo otkuda potie nagon za istinom: jer, do sada smo sluali jedino o obavezi
koju uspostavlja drutvo da bi opstajalo istinski biti, to znai upotrebljavati isluene
metafore. Reeno, dakle, jezikom morala: sluali smo jedino o obavezi da se lae prema
utvrenoj konvenciji, da se lae prema drutvenim pravilima i u stilu koji je obavezan za sve.
ovek, svakako, ak zaboravlja da tako stvari stoje s njim; on lae, dakle, nesvesno na
pomenuti nain i prema stoletnim obiajima i upravo zahvaljujui toj nesvesnosti, tom
zaboravu, dospeva on do oseaja za istinu. Na tom oseaju, koji ga obavezuje da neku stvar
oznai kao crvenu, drugu kao hladnu, treu kao nemu, razrasta se moralna tenja prema

istini: nasuprot laovu, kome niko ne veruje, koga svi iskljuuju, ovek sebi doarava ta je u
istini asno, poverljivo i korisno. Kao umno bie, on svoje delovanje sada predaje vladavini
apstrakcija i vie se ne ali da je obuzet telesnim utiscima, intuicijama. On pooptava sve te
utiske u bezbojne, hladne pojmove da bi za njih vezao tok svoga ivota i delanja. Sve to
razlikuje oveka od ivotinje zavisi od te sposobnosti da se intuitivne metafore premetnu u
shemu, dakle da se neka slika rastvori u pojmu. U podruju tih shema mogue je neto to
nikada nije moglo da uspe meu prvim intuitivnim utiscima: izgraditi piramidalni poredak
prema kastama i stupnjevima, stvoriti novi svet zakona, povlastica, podreivanja,
razgranienja, svet koji se od sada protivstavlja drukijem, intuitivnom svetu prvih utisaka,
svet koji bi bio vri, optiji, poznatiji, ljudskiji i otuda regulativan i imperativan. Dok je
svaka metafora iz intuicije individualna i bez sebi sline, te stoga uvek zna da izmakne
svakom rubriciranju, veliko pojmovno zdanje pokazuje strogu pravilnost nekog rimskog
kolumbarijuma i u logiku udahnjuje onu strogost i hladnou koja je svojstvena matematici.
Ko je proet ovom hladnoom, jedva e poverovati da je i pojam, okotao i osmougaon poput
kocke, i zamenjiv kao ona, preostao tek samo kao talog neke metafore, te da je iluzija
umetnikog prenosa nervnog nadraaja u slike, ako ne majka, ipak baba svakog pojma. U toj
pojmovnoj igri s kockama, istina znai korienje svake kocke prema njenoj oznaci, tano
brojanje taaka na njoj, obrazovanje tanih rubrika i nikada se ne ogreiti o red kasti i niz i
rang klasa. Kao to su Rimljani i Etrurci podelili nebo po strogim matematikim linijama i u
tako razgranien prostor kao u templum spremili boga, tako svaki narod ima iznad sebe
slino, matematiki izdeljeno pojmovno nebo i otada, odzivajui se zahtevima istine, razume
da svaki pojmovni bog moe da bude traen samo u njegovoj sferi. Tu se treba doista diviti
oveku kao monom graditeljskom geniju, koji je uspeo da na pominim osnovama i na nekoj
vrsti tekue vode podigne beskrajno sloenu katedralu pojma. Svakako, da bi na takvim
osnovama nalo oslonac, to zdanje mora da bude nainjeno kao od paukovih niti, toliko
utanano da se prenosi s vala na val, toliko vrsto da ga ne bi mogao sruiti svaki daak vetra.
Po svom graditeljskom geniju, ovek daleko nadmauje pelu. Pela gradi od voska koji
sakuplja u prirodi, ovek pak od daleko lomnije grae pojmova, koju tek mora da isfabrikuje
iz sebe. Zbog toga je on ak vie nego za divljenje, ali ne zbog njegovog nagona za istinom,
za istim saznavanjem. Ako neko sakrije jednu stvar iza grma, trai je i nalazi upravo tamo,
zbog tog traenja i nalaenja ipak ne zasluuje neku posebnu hvalu. Meutim, tako stoji sa
traenjem i nalaenjem istine unutar podruja uma. Ako zadam definiciju sisara i onda
izjavim, poto sam promotrio jednu kamilu: to je sisar, time sam dodue obelodanio jednu
istinu, ali sa ogranienom vrednou, hou da kaem da bi ta istina bila potpuno
antropomorfna i ne bi sadrala nijednu taku istinitu po sebi, stvarnu i optevaeu, bez
obzira na oveka. Tragalac za takvim istinama istrauje, u stvari, samo preobraaj sveta u
ljudima. On tei za razumevanjem sveta kao ovekolike stvari i, u najboljem sluaju, dospeva
do oseanja izvesne asimilacije. Nalik astrologu koji smatra da su zvezde u slubi oveka i u
vezi s njegovom sreom i tugom, takav istraiva posmatra ceo svet kao da je vezan za ljude,
kao beskrajno izlomljen odjek prvobitnog zvuka, ovekovog, kao umnogostrueni odraz
praslike, ovekove. Njegov postupak svodi se na uzimanje oveka kao mere svih stvari. Ali,
pri tome on polazi od zablude kada veruje da su te stvari neposredno pred njim kao isti
objekti. Zaboravlja, dakle, izvorne metafore intuicije kao metafore i uzima ih kao same stvari.
Samo zaboravom tog primitivnog sveta metafora, samo ovravanjem i ukruivanjem
uarene i tene izvorne mase slika koja izvire iz iskonske sposobnosti ljudske uobrazilje,
samo nesavladivom verom da je ovo sunce, ovaj prozor, ovaj sto istina po sebi, ukratko samo
time to se ovek zaboravlja kao subjekt, i to kao umetniko-stvaralaki subjekt, ivi on s
nekim spokojem, sigurnou i konsekvencijom: ako bi ma i za tren mogao da izie van
tamnikih zidova te vere, namah bi bilo svreno s njegovom samosveu. Napora ga ve

kota da prizna da insekt ili ptica opaaju sasvim drugi svet nego ovek, i da je pitanje koje je
od ta dva opaanja sveta tanije potpuno besmisleno, poto odgovor pretpostavlja merilo
tanog opaanja, merilo kojeg zapravo nema. Ali, uglavnom mi izgleda da bi tano
opaanje znailo: adekvatan izraz nekog objekta u subjektu, to je opet protivurena
nesuvislost, jer izmeu dve apsolutno razliite sfere, kao to su subjekt i objekt, ne postoji
nikakva kauzalnost, tanost, nikakav izraz, ve u najboljem sluaju estetski odnos, hou rei
jedan nagovetavajui prenos, mucavi prevod u neki sasvim strani jezik ali za tako ta bila
bi, u svakom sluaju, potrebna jedna posredujua sfera i snaga, matalaki i otkrivalaki
slobodna. Re pojava proeta je mnogim zavodljivostima, i stoga je to mogu vie
izbegavam: jer neistinito je da se sutina stvari pojavljuje u empirijskom svetu.Slikar kome
nedostaju ruke i koji bi pesmom hteo da izrazi sliku koja mu je pred oima sve nepobitnije e
otkrivati, zahvaljujui toj zameni sfera, da empirijski svet ne otkriva sutinu stvari. ak ni
sprega nervnog nadraaja s proizvedenom slikom nije po sebi nita nuno. Ali, kada je ta ista
slika reprodukovana milion puta i nasleivana kroz mnogo pokolenja, najzad ako se
pojavljuje u celom oveanstvu svaki put istim povodom, ona dobija, konano, isto znaenje
za oveka kao da je jedina, nuna slika i kao da je ta sprega izvornog nervnog nadraaja sa
proizvedenom slikom strogo kauzalna. To je poput sna koji se venim ponavljanjem osea i
prosuuje posve kao zbilja. No ovravanje i ukruivanje neke metafore ne daje apsolutno
nikakvo jamstvo za neminovnost i iskljuivo povlaivanje te metafore.
Izvesno je da je svaki ovek, koji se srodio s takvim razmatranjima, osetio duboko
nepoverenje prema idealizmu te vrste svaki put kada mu je bila data prilika da se veoma jasno
uveri u venu konsekvenciju, sveprisutnost i izvesnost prirodnih zakona. I zakljuio je: dokle
god prodrli u visinu teleskopskog i dubinu mikroskopskog sveta, sve je ovde tako sigurno,
izgraeno, beskrajno, zakonomerno i bez pukotina; nauka e veno imati sa uspehom da kopa
u ovim bunarima, i sve to se bude nalo zglaavae se i nee meusobno protivureiti.
Koliko malo to nalikuje nekom proizvodu uobrazilje, jer ako bi tako bilo negde bi ipak
moralo da dopusti odgonetanje privida i nestvarnosti. Protiv toga valja rei: ako bismo, svaki
za sebe, imali raznovrsnu ulnu senzaciju, mi sami mogli bismo svet da opaamo tek kao
ptica, tek kao crv, tek kao biljka, ili ako bi neko meu nama video jedan isti nadraaj kao
crven, drugi kao plav, a trei ga uo ak kao zvuk, niko onda ne bi govorio o zakonitosti
prirode, nego bi je jedino poimao kao izuzetno subjektivnu tvorevinu. Zatim, ta je uopte za
nas neki prirodni zakon? On nam nije poznat po sebi, nego jedino po svojim uincima, to jest
po svojim relacijama s drugim prirodnim zakonima, koji su nam opet poznati samo kao
zbirovi relacija. Sve te relacije, dakle, ukazuju uvek iznova samo jedna na drugu, a po
njihovoj sutini ostaju nam posve nerazumljive; jedino nam je stvarno poznato ono to sami u
njih unosimo, vreme, prostor, znai brojani i odnosi uzastopnosti. Ali, sve to je udesno i
emu se upravo udimo u prirodnim zakonima, ono to zahteva nae objanjenje i moglo bi da
podstakne nepoverenje prema idealizmu, poiva upravo i jedino u samoj matematikoj
strogosti i neprikosnovenosti predstava o vremenu i prostoru. Te predstave, pak, proizvodimo
u nama i iz nas s nunou kojom pauk plete svoju mreu; ako smo prisiljeni da sve stvari
poimamo samo u tim oblicima, ona vie nije udno to u svim stvarima poimamo zapravo
samo te oblike, jer svi oni moraju u sebi da nose zakone broja, a broj je upravo ono
najneobinije u stvarima. Sva zakonomernost koja nam toliko imponuje u putanji zvezda i
hemijskom procesu, u stvari se podudara sa onim svojstvima koja sami unosimo u stvari, te
tako zapravo sami sebi imponujemo. Iz toga, svakako, ishodi da ono umetniko obrazovanje
metafora s kojim u nama zapoinje svaki oseaj pretpostavlja ve te oblike, ispunjava se dakle
u njima. Samo poev od uvrivanja tih praoblika objanjiva je mogunost prema kojoj se
moe opet iz samih metafora konstituisati neko pojmovno zdanje. Ono je, naime,
podraavanje vremenskih, prostornih i brojanih odnosa na tlu metafora.

Na pojmovnom zdanju izvorno radi, kao to smo videli, jezik, a kasnije nauka. Kao to pela
istovremeno gradi sae i to sae ispunjava medom, tako i nauka bez zastoja radi na tom
velikom kolumbarijumu pojmova, grobnici intuicija, i dograuje sve novije i vie spratove,
podupire, isti, obnavlja staro sae, osobito se trudei da svoju graevinu nakrca do
udovinosti i u njoj uredno razmesti ceo empirijski, to jest antropomorfni svet. Ako ve
delatni ovek vezuje svoj ivot za um i njegove pojmove, da ne bi bio otplavljen i sebe
izgubio, onda i istraiva svoju kolibu die uz samu kulu nauke, da bi mu ona pomogla u
njegovim istraivanjima i pruila mu zatitu iza svojih bedema. A zatita mu je potrebna, jer
postoje strane moi koje se neprestano na njega okomljuju i koje naunoj istini
protivstavljaju istine sasvim drukije prirode i s najraznovrsnijim zatitnim znacima.
Nagon da se obrazuju metafore, taj fundamentalni nagon ovekov koji se nijednog trenutka ne
moe zanemariti, jer bi se time zanemario sam ovek, gradei za sebe kao utvrenje od svojih
isparljivihproizvoda, pojmova, jedan pravilni, strogi i novi svet, na taj nain uistinu nije
ukroen i jedva da je sputan. On traga za novim podrujem svoga delovanja i drugim renim
koritom i nalazi ih u mitu, naroito u umetnosti. Uspostavljajui nove prenose, metafore,
metonimije, on neprekidno splie rubrike i sae pojmova, neprekidno iskazuje svoju udnju
da sa puno ari i veno iznova oblikuje prisutni svet budnog oveka, svet arolik, nepravilan,
kauzalno povezan, kao da je svet sna. Po sebi je budnom oveku samo pomou vrste i
pravilne pojmovne pree jasno da bdi i stoga veruje da sanja kada umetnost jednom iskida tu
pojmovnu preu. Paskal je u pravu kada tvrdi da bismo ako svake noi isto sanjamo time bili
obuzeti podjednako kao to smo obuzeti stvarima koje svakodnevno gledamo: ako bi neki
zanatlija bio siguran da svake noi, tokom celih dvanaest sati, sanja da je kralj, verujem veli
Paskal da bi on bio isto toliko srean poput nekog kralja koji bi svake noi, tokom celih
dvanaest sati, sanjao da je zanatlija.. Budni dan nekog mitom ponesenog naroda, na primer
starih Grka, neprekidnim delovanjem uda, takvim koje je primereno mitu, sliniji je, u stvari,
snu nego danu mislioca razoaranog u nauku. Kada jednom svako drvo moe da govori kao
nimfa ili neki bog preruen u bika moe da otima device, kada se lino boginja Atena moe
videti kako u drutvu s Pizistratom u divnom dvopregu prolazi atenskim trgovima a u to je
asni Atenjanin verovao , onda je u svakom trenutku, kao u snu, sve moguno, i sva priroda
oblee oko oveka kao da je ona samo maskerata bogova koji se u svakakvim oblijima
aljivo poigravaju varajui ljude.
Ali i u samom oveku je nesavladiva sklonost da doputa da bude varan i kao zaaran je
sreom kada mu rapsod pripoveda kao istinite epske bajke ili kada pred njima na pozornici
glumac igra kralja kraljevskije nego to je to u samoj zbilji. Taj majstor preruavanja, intelekt
je slobodan i rastereen od svoga ropskoga rada toliko dugo koliko moe da obmanjuje bez
tete, i tada svetkuje svoje Saturnalije. Nikada on nije obesniji, bogatiji, drskiji, pokretljiviji,
nepromiljeniji: u stvaralakoj radosti izbrizgava isprepletene metafore i pomera meae
apstrakcija, tako da, primerice, strujanje oznaava kao pokretni put koji oveka nosi tamo
kuda on ionako ide. Sada je on daleko od sebe odbacio beleg sluganjstva: inae s tunom
revnou sav predan tome da nekom pojedincu pokae sredstva i put do uenog opstanka,

plenei i kradui poput sluge za svoga gospodara, sada je on postao gospodar i sme da sa
svoga lica izbrie izraz nematine. Sve to on od sada ini nosi u sebi, u poreenju s njegovom
ranijom aktivnou, preruavanje, ba kao to je njegova prethodna aktivnost nosila u sebi
pognutost. On kopira ljudski ivot, ali ga uzima za dobru stvar i izgleda mu da je s pravom
njime zadovoljan. Te udovine grede i daske pojmova za koje se grevito uhvatio nevoljnik
da bi se tokom ivota spasao, za osloboeni intelekt samo su skela i igraka njegovih
najsmelijih umetnikih poduhvata. I kada je on razbije, smrvi, ponovo je ironino sastavlja
sparujui najrazliitije i razdvajajui najbliskije, i tako pokazuje da mu nije potrebna nikakva
nuna pomo u nematini, te da on od sada nije voen pojmovima nego intuicijom. Iz tih
intuicija ne vodi nikakav pravilan put u zemlju utvarnih shema, apstrakcija: za njih nije
nainjena re, ovek nemi kada ih vidi ili govori pomou zabranjenih metafora i neuvenih
pojmovnih sklopova da bi stvaralaki, barem razaranjem i ruenjem starih pojmovnih zidina,
uzvratio na pritisak mone savremene intuicije.
Postojala su razdoblja u kojima su jedan kraj drugog stajali umni i intuitivni ovek, jedan u
strahu pred intuicijom, drugi s porugom prema apstrakciji; potonji je isto toliko neuman
koliko je drugi neosetljiv na umetnost. Oba ude da ovladaju ivotom: ovaj, znajui da glavne
potrebe presretne zahvaljujui predostronosti, dalekovidnosti, zakonomernosti, i onaj, poput
odve veselog junaka, ne videi bilo kakvu potrebu i uzimajui kao realan samo ivot
preruen u privid i lepotu. Tamo gde jednom, otprilike kao u staroj Grkoj, intuitivni ovek
rukuje svojim orujem snanije i pobedonosnije nego njegov protivnik, mogue je u
najpovoljnijem sluaju oblikovati jednu kulturu, utemeljiti vladavinu umetnosti nad ivotom:
to preruavanje, odbijanje nematine, taj sjaj metaforikih intuicija i uopte neposrednost
varke prati sva ispoljavanja takvog ivota. Ni kua ni hod, ni odea ni glineni krag, ne izdaju
da ih je nuda iznala: izgledaju tako kao da je u njima trebalo da se iskae uzviena srea i
olimpska vedrina, gotovo igra s najozbiljnijim. Dok se ovek voen pojmovima i
apstrakcijama samo brani od te nesree, bez mogunosti da bilo kakvu sreu iznudi iz tih
apstrakcija, dok ezne da se najvie to je moguno oslobodi bolova, dotle intuitivni ovek,
smeten usred jedne kulture,anje ve zahvaljujui svojim intuicijama sem odbrane od zla,
prosvetljenje proeto stalnim strujanjem, ozarenje, iskupljenje. No, svakako, kada boluje, on
boluje silovitije: tavie, on boluje ee, jer ne ume da ui iz iskustva, i svaki put iznova
upada u isti jarak u koji se ve sunovraivao. I u boli je bezuman koliko i u srei, glasno
jadikuje i bez utehe je. U okolnostima iste zle kobi, koliko se drukije ponaa stoiar, poduen
iskustvom i pojmovima zagospodarivi sobom! On koji inae trai samo iskrenost, istinu,
slobodu od iluzija i zatitu od varljivih iznenaenja, postie sada u nesrei, poput onoga u
srei, remek-delo preruavanja; njegovo lice je nepomino, naoko bez tragova ivota, gotovo
maska s dostojanstveno uravnoteenim crtama: on ne jadikuje i zauzdava svoj glas i kada se
neki pravi olujni oblak stuti na njega, on se sakriva pod ogrta i sporim korakom izmie
odatle.

Raspored daljnih delova

Opis haotinog preplitanja u jednom mitskom razdoblju. Istonjako. Poeci filozofije kao
ureivaice kultova, mitova; ona organizuje jedinstvo religije.

Poeci jednog ironinog stava spram religije. Novo pomaljanje filozofije.

5 itd. Pria

Zakljuak: Platonova drava kao nadhelenska, kao nemogua. Filozofija ovde dostie svoj
vrhunac, kao dravoustanoviteljka jedne metafiziki ureene drave.

NACRTI

161

Istina

1. Istina kao neuslovljena dunost koja neprijateljski ponitava svet.

2. Analiza opteg smisla istine (nekonsekvencija).
3. Pathos istine.
4. Nemogue kao korektiv oveka.

5. Fundament oveka laan, jer je optimistiki.

6. Telesni svet.
7. Individue.
8. Oblici.
9. Umetnost. Neprijateljstvo spram nje.
10. Bez neistine ni drutvo ni kultura. Tragini sukob. Sve to je dobro i lepo zavisi od varke:
istina ubija ubija ak i samu sebe (u meri u kojoj spoznaje da je njen fundament zabluda).

162

ta odgovara askezi u onome to se tie istine? Istinoljubivost, kao fundament svih ugovora
i pretpostavka postojanja ljudskog roda, eudemonistiki je zahtev kojem se suprotstavlja
saznanje da najvea dobrobit oveka poiva u iluzijama: dakle moraju da budu koriene
kao to se i deava.
Pojam zabranjene istine, to jest takve koja prikriva i maskira eudemonistiku la. Protivstav:
zabranjena la, koja prodire tamo gde je podruje dozvoljene istine.
Simbol zabranjene istine: fiat veritas, pereat mundus.
Simbol zabranjene lai: fiat mendacium, pereat mundus.
Prvo iji raspad izazivaju zabranjene istine jeste individuum koji ih izrie. Poslednje iji
raspad izazivaju zabranjene lai jeste individuum. U prvom sluaju, on sebe rtvuje skupa sa
svetom, u drugom sebi i svojoj egziztenciji rtvuje svet.
Kazuistika: da li je dozvoljeno rtvovati oveanstvo istini?
1. Ta to je nemoguno! Ako bi Bog hteo, oveanstvo bi moglo da umre zbog istine.
2. Ako bi to bilo moguno, bila bi to dobra smrt i oslobaanje od ivota.
3. Niko ne moe, bez nekog ludila, tvrdo da veruje da poseduje istinu: skepsa nee izostati.
Pitanje: da li je dozvoljeno rtvovati oveanstvo ludilu na to bi se moralo odgovoriti
odreno. Ali, praktino, to se deava, jer je ludilo upravo verovati u istinu.

Vera u istinu ili ludilo. Iskljuivanje svih eudemonistikih sastojaka:

1. kao moja sopstvena vera;

2. kao da sam je ja naao;
3. kao izvor dobrih namera kod drugih, ugleda, voljenosti;
4. kao suvereno oseanje zadovoljstva u otporu.

Da li je posle otklanjanja svih tih sastojaka iskazivanje istine jo moguno kao ista nuda?
Analiza verovanja u istinu: jer svako posedovanje istine u osnovi je samo vera da se istina
poseduje. Pathos, oseanje nude, nastaje iz tog verovanja a ne iz tobonje istine. Vera
pretpostavlja kod individuuma niim uslovljenu saznajnu snagu, te ubeenje da nijedno
saznajno bie nikada dalje od toga ne moe otii, dakle postoji obaveza koju u svim
rasprostiranjima saznajno bie ne moe da prekri. Relacija ukida pathos verovanja, primerice
ogranienje na ljudsko, skeptikim prihvatanjem da smo svi moda u zabludi.
Ali, kako je skepsa moguna? Ona izgleda kao doslovno asketsko stanovite miljenja. Jer ona
ne veruje u verovanje i time razara sve to je verovanje blagoslovilo.
No i sama skepsa sadri u sebi izvesno verovanje: verovanje u logiku. Najekstremniji je
sluaj, dakle, naputanje logike, ono credo quia absurdum est, sumnja u um i njegovo
poricanje. Do ega dolazi u konsekventnosti askeze. U tome niko ne moe iveti, kao ni u
istoj askezi. Pri tome se pokazuje da je vera u logiku, osobito vera u ivot, nuna, da je,
dakle, podruje miljenja eudemonistiko. Ali, tada se istie zahtevanje lai: ivot i
eudaimonia su, naime, onda argument. Skepsa se okree protiv zabranjenih istina. Onda
nedostaje osnova za istu istinu po sebi, i nagon za njom samo je maskirani eudemonistiki
nagon.

Svako zbivanje u prirodi u osnovi nam je nejasno: jedino moemo da svaki put utvrdimo
scenografiju u kojoj se prava drama odigrava. Onda govorimo o kauzalnostima, dok u osnovi
vidimo samo uzastopnost dogaaja. Da je ova uzastopnost svakad ukljuena u neku odreenu
scenografiju, verovanje je koje je beskrajno puta opovrgavano.

Logika je samo robovanje u okovima jezika. Meutim, jezik sadri jedan nelogiki element,
metafora itd. Prva snaga izvrava poistoveivanje neistovetnog; ona je, dakle, delovanje
uobrazilje. Na tome poiva egzistencija pojmova, oblika itd.
Prirodni zakoni. Proste meusobne relacije i sa ovekom.

ovek je kao konaan i nepromenljiv postao mera stvari. Zamislimo li ga kao promenljivog i
nestalnog, prestala bi strogost prirodnih zakona. Zakon oseanja kao jezgro prirodnih
zakona, mehanika kretanja. Verovanje u spoljanji svet i prolost, u nauci o prirodi.

Najistinitije u ovom svetu: ljubav, religija i umetnost. Kroz sva preruavanja i maskerade,
prvo sagledava jezgro bolnog individuuma i boluje s njim, a poslednje, kao praktika ljubav,
blai bol priajui o jednom drukijem poretku sveta i pouavajui u prezir prema ovom. To
su tri nelogike moi, prepoznate kao takve.

163

Neuslovljena saglasnost u logikom i matematikom ne ukazuje na mozak, na rukovodni i

abnormno izmeteni organ na um? duu? To je ono sasvim subjektivno, usled toga to smo
mi ljudi. To je nagomilana batina u kojoj svi imamo udeo.

164

Nauka o prirodi je osveenost o svemu to se poseduje kao nasleeno, registrovanje strogih i

vrstih zakona oseaja.

165

Ne postoji nagon za saznanjem i istinom, nego samo nagon za verovanjem u istinu; isto
saznanje je nenagonsko.

166

Svi su nagoni povezani sa zadovoljstvom i nezadovoljstvom ne moe se imati nagon za

istinom, to jest za istinom potpuno bez posledica, istom, neafektnom, jer bi se tada izgubilo
zadovoljstvo i nezadovoljstvo, a nema nijednog nagonaije utoljavanje ne nosi sa sobom neko
zadovoljstvo. Zadovoljstvo u miljenju ne posvedoava nikakvu udnju za istinom.
Zadovoljstvo u svim ulnim opaanjima poiva u tome da su ona okonana zahvaljujui
zakljuivanjima. Utoliko ovek uvek pliva u moru zadovoljstva. Ali, u kojoj meri moe
zakljuak, logika operacija, da pripremi zadovoljstvo?

167

Nemogue u vrlinama.
ovek nije izrastao iz tih vrhunskih nagona, celo njegovo bie pokazuje laki moral, on
preskae svoje bie s najistijim moralom.
168

Umetnost. La iz nude i besciljna la. Potonja se ipak na kraju svodi na neku nudu.
Sve lai su lai iz nude. Zadovoljstvo u obmanjivanju je umetniko. Inae, jedino istina
sadri zadovoljstvo po sebi. Umetniko zadovoljstvo najvee je, jer ono kazuje, u obliku lai,
istinu na najoptiji nain.
Pojam linosti, pa i pojam iluzija nunih za moralnu slobodu, tako je ustrojen da ak i na
nagon za istinom poiva na temelju lai.
Istina u sistemu pesimizma. Miljenje je neto to bi bolje bilo da ne postoji.

169

Kako je jedino umetnost mogua kao la!?

Zatvoreno, moje oko vidi u sebi mnogobrojne nestalne slike one su proizvod uobrazilje i ja
znam da one ne odgovaraju stvarnosti. Dakle, ja im verujem samo kao slikama, ne kao
stvarnostima.
Povrine, oblici.
Umetnost sadri radost da verovanja budi kroz povrine: ali ne varajmo se! Pa onda bi
umetnost prestala.
Umetnost se ipak razvija na obmani ali, nismo li se prevarili?
Otkuda zadovoljstvo u kuanju obmane, u prividu koji se uvek prepoznaje kao privid?
Umetnost pretresa, dakle, privid kao privid, dakle upravo nee da obmanjuje, istinita je.
isto razmatranje, bez udnje, moguno je samo s prividom, prepoznatom kao privid, koji ak
ni ne zavodi u verovanje i utoliko ne pogaa ni u nau volju.
Jedino onaj koji bi ceo svet mogao da promatra kao privid bio bi u stanju da na njega gleda
neoptereen udnjama i nagonima: umetnik i filozof. Tu prestaje nagon.
Dokle god se istina trai u svetu, potinjeni smo nagonu. Ali, ko hoe zadovoljstvo a ne
istinu, hoe verovanje u istinu, dakle uinke zadovoljstva u tom verovanju.
Svet kao privid svetac, umetnik, filozof.

170

Svi eudemonistiki nagoni bude verovanje u istinu stvari, sveta tako je cela nauka usmerena
na postojanje, ne na bivstvovanje.

171

Platon je, kao ratni zatoenik, izloen na trnici robova zbog ega bi pa ljudima bili potrebni
filozofi? Trebalo bi odgonetnuti emu im je potrebna istina.

172

I. Istina kao pokreta za neke sasvim druge pokrete i nagone.

II. Pathos istine odnosi se na verovanje.
III. Nagon prema lai, temeljan.
IV. Istina je nesaznatljiva. Sve to je saznatljivo je privid. Znaenje umetnosti kao znaenje
istinitog privida.

Preveo Jovica Ain

Iz Knjige o filozofu Fridriha Niea
Izdanje Rad, Beograd
Biblioteka Re i misao, 449