Slobodan Jovanović, Katarina Jeremić, Karakterisanje makromolekula,

Skripta, TMF, Beograd, 2006.

1. VISKOZNOST TEČNOSTI
Osnovni pojmovi
Reologija opisuje kako se neko telo, koje može da bude čvrsto, tečno ili
gasovito, deformiše pod dejstvom spoljašnje sile. Idealna čvrsta tela se ponašaju
kao potpuno elastična. To znači da se ukupna energija utrošena za njihovu
deformaciju ponovo dobija posle prestanka dejstva sile. Idealni fluidi, kao što su
tečnosti i gasovi, pod dejstvom neke spoljašnje sile deformišu se ireverzibilno,
odnosno počinju da teku i ukupna telu dovedena energija se gubi – prevodi u
toplotu.
Na slici 1 je šematski prikazana deformacija jednog čvrstog tela pod
dejstvom spoljašnje sile na smicanje F. Pod dejstvom ove sile dolazi do pomeranja
molekula iz ravnotežnog položaja (F=0). Ovom pomeranju molekula odupire se
sila reakcije, koja je pri statičkoj ravnoteži jednaka sili F. Za idealna elastična tela
je napon na smicanje, τ, koji predstavlja odnos sile,F, i površine, A,
proporcionalan deformaciji, γ:
dL
τ =G = Gγ 1.1
dy
τ − napon na smicanje = sila / površina, N/m2 = Pa (paskal) i
G − modul smicanja, N/m2 (mera krutosti čvrstog tela) i
γ = dL/dy = tgα − deformacija (bezdimenziona veličina)

Slika 1.1. Šematski prikaz deformacije čvrstog tela pod dejstvom spoljašnje sile F
(1 – čvrsto telo, 2 – podloga)

Tela za koja važi jednačina 1.1. se nazivaju idealna elastična tela. Sva tela
koja srećemo u prirodi nisu idealna elastična tela. Tako na primer, ako je sila F
konstantna u nekom jako dugom intervalu vremena, može se desiti da u jednom
momentu sila koja se suprotstavlja dejstvu sile F postane manja od nje i tada dolazi
do ireverzibilne deformacije tela. Pri tome deformacija raste sa vremenom,
odnosno dolazi do pojave tečenja. Promena deformacije sa vremenom, d(ΔL/y)/dt,
⋅
se naziva brzinom smicanja, γ , koja za tečnosti već posle vrlo kratkog vremena
postaje konstantna. Pod tečenjem se podrazumeva kontinualna deformacija tečnosti
pod dejstvom spoljašnje sile. Otpor kojim se neka tečnost suprotstavlja tečenju,
odnosno naponu na smicanje naziva se viskoznost.

1
 Za definisanje osnovnih veličina najčešće se koristi model u kome se tečnost
nalazi između dve planparalelne ploče (Slika 1.2.). Tečnost treba da kvasi površinu
ploča, odnosno, sile adhezije između ploče i tečnosti treba da su veće od
kohezionih sila u tečnosti. Ako je donja ploča nepokretna, a na gornju ploču, koja
ima površinu A, deluje u naznačenom pravcu konstantna tangencijalna sila F , doći
će do pojave laminarnog tečenja tečnosti koja se nalazi između ploča na način kako
je to prikazano na Slici 1.2.

Slika 1.2. Šematski prikaz laminarnog tečenja jedne tečnosti između dve paralelne ploče
pri malom (a) i velikom gradijentu brzine (b). (1 – tečnost izložena smicanju,
2 – pokretna ploča površine A, 3 – nepokretna ploča)

Molekuli tečnosti vezani za gornju ploču se kreću istom brzinom kojom se

kreće i ploča, vmax . Usled postojanja kohezionih sila deo impulsa kretanja se
prenosi na sledeći sloj molekula tečnosti itd. sve do sloja tečnosti koji je vezan za
nepokretnu ploču. Ako se odabere odgovarajuća brzina kretanja gornje ploče, vmax,
doći će do laminarnog strujanja naznačenih slojeva tečnosti, a brzina tečenja
slojeva će opadati od vmax do vmin = 0 na površini nepokretne ploče. Laminarno
tečenje se ostvaruje kada se vrlo tanki paralelni slojevi tečnosti kreću jedan u
•
odnosu na drugi i kada je brzina smicanja, γ , konstantna. Brzina smicanja se
često naziva i gradijentom brzine i obeležava sa D.
•
γ ≡ D ≡ d ( dL / dy ) dt = d ( dL / dt ) dy ) = dv dy, s −1 1.2
Za slučaj laminarnog tečenja između dve paralelne ploče, kada se uspostavlja
linearni gradijent brzine jednačina 1.2 se može napisati u sledećem obliku
•
γ = D = vmax /y 1.3
Njutn (Newton) je prvi konstatovao da je za određen broj tečnosti napon na
•
smicanje, τ, proporcionalan brzini smicanja, γ ,
•
τ = F/A =η dv/dy = η γ , 1.4
Koeficijent proporcionalnosti η u jednačini 1.4 se naziva koeficijent viskoznosti,
dinamička viskoznost ili samo viskoznost. Prema jednačini 1.4 viskoznost
predstavlja odnos napona na smicanje i brzine smicanja:
•
η = τ/ γ = τ / D = N s / m2 = Pa s 1.5
Prema jednačini 1.5 jedinica za viskoznost je paskal sekunda, Pa s 1.
1
Pre prelaska na Internacionalni sistem jedinica najčešće korišćena jedinica za dinamičku viskoznost je
bio poaz (P) i sto puta manja jedinica centipoaz (cP). Jedan poaz je deseti deo paskalsekunde, pa je prema

2
 Jednoj tečnosti koja se kreće pod dejstvom neke spoljašnje sile F se stalno
dovodi određen iznos energije. Ova energija se zbog Braunovog kretanja molekula
rasipa u tečnosti (disipira) i u obliku toplote trenja prenosi na okolinu. Energija
dU/dt, koju pri tome prima jedinica zapremine tečnosti V je jednaka F d(Δy)/dt.
Imajući u vidu jednačinu 1.4, kao i da je d(ΔL/y)/dt = dv/dy, odnosno d(ΔL)/dt =
ydv/dy može se pisati da je:
(dU/dt)/V = η(dv/dy)2 1.6
Jednačina 1.6 daje mogućnost jednostavne interpretacije pojma viskoznosti. Ako se
u jednačinu 1.6 uvede jedinična brzina smicanja E=1/s dobija se da je η=(dU/dt)/V
E2. Prema ovome izrazu viskoznost predstavlja energiju koja se rasipa u obliku
toplote u jedinici zapremine tečnosti u jedinici vremena pri jediničnoj brzini
smicanja.
Odnos dinamičke viskoznosti i gustine, ρ, kg m-3, neke tečnosti naziva se
kinematička viskoznost, ν, m2 s-1:
ν=η/ρ 1.7

Veza između napona na smicanje, τ, i brzine smicanja, γ , koja opisuje
ponašanje tečnosti pri tečenju, grafički se predstavlja u obliku zavisnosti napona na
smicanje od brzine smicanja kao što je to prikazano na Slici 1.3a ili zavisnosti

viskoznosti od brzine smicanja kao što je prikazano na Slici 1.3b. Funkcija τ= f( γ )

se naziva krivom tečenja, a funkcija η = f( γ ) se naziva kriva viskoznosti.

a) b)

Slika 1.3. Kriva tečenja (a) i kriva viskoznosti (b) za njutnovske tečnosti.

Tečnosti, čija viskoznost ne zavisi od napona na smicanje i brzine smicanja

(Slika 1.3a i b), odnosno za koje važi jednačina 1.4 se nazivaju njutnovskim
tečnostima. Takve tečnosti su na primer: skoro svi organski rastvarači, voda,
razblažene suspenzije kod kojih su dispergovane čestice sfernog oblika, emulzije i
razblaženi rastvori polimera male molarne mase.

tome 1 mPa s = 1 cP.

3
Tabela 1.1. Vrednosti viskoznosti, η, i gustine, ρ, za nekoliko tečnosti pri različitim
temperaturama, T.
tečnost T, K η, mPa s ρ, g cm-3
voda 283 1,307 0,9997
288 1,139 0,9991
293 1,002 0,9982
303 0,7956 0,9956
metanol 293 0,597 0,7914
298 0,547 0,7884
n-butanol 293 2,948 0,8098
298 2,580 0,805
aceton 293 0,326 0,792
298 0,316 0,785
benzen 293 0,652 0,878
298 0,605 0,873
* Vrednosti iz ove tabele mogu da se koriste za kalibraciju kapilarnih viskozimetara kao i Heplerovog
viskozimetara.

Viskoznost opisuje fizičko ponašanje tečnosti kada ona pod dejstvom

napona na smicanje počinje da teče odgovarajućom brzinom. Viskoznost je u
principu složena funkcija sledećih parametara
{ ⋅

}
η = f S , ( D, γ ), T , p, t , EP 1.8
Parametar S označava vrstu tečnosti sa odgovarajućim fizičko-hemijskim
svojstvima (npr. voda, aceton .... ). Ilustracije radi u tabeli 1.1 su prikazane
vrednosti viskoznosti za nekoliko tečnosti pri različitim temperaturama.
•
Brzina smicanja, γ , ili gradijent brzine, D, i napon smicanja, koji su
povezani jednačinom 1.5, imaju vrlo bitan uticaj na viskoznost velikog broja
tečnosti, kod kojih sa povećanjem brzine smicanja može da dođe do porasta ili
opadanja viskoznosti.
Razblaženi rastvori polimera velikih molarnih masa, koncentrovani rastvori
polimera i rastopi polimera, koncentrovane suspenzije i emulzije, kao i neke čiste
tečnosti pokazuju bitno odstupanje od Njutnovog zakona i nazivaju se
nenjutnovskim tečnostima. Na Slici 1.4 prikazano je kako se menja napon na
smicanje (1.4a) i viskoznost (1.4b) sa promenom brzine smicanja za njutnovske
(kriva 1) i neke tipove nenjutnovskih tečnosti (krive 2, 3 i 4). Kriva 2 je
karakteristična za tečnosti kod kojih sa promenom napona na smicanje brzina
smicanja raste brže nego što odgovara jednačini 1.5. Ovakve tečnosti se nazivaju
strukturno viskoznim. Kod ovakvih tečnosti viskoznost opada sa porastom brzine
smicanja. Kriva 3 karakteriše tečnosti kod kojih sa porastom napona na smicanje
brzina smicanja raste sporije nego što odgovara jednačini 1.5. Kod ovih tečnosti
viskoznost raste sa porastom napona na smicanje, odnosno, brzine smicanja.
Ovakve tečnosti se nazivaju dilatantnim. U sva tri do sada navedena slučaja
•
zavisnost τ =f( γ ,) prolazi kroz koordinatni početak, što znači da i najmanjem

4
naponu na smicanje odgovara neka konačna brzina smicanja. Međutim, postoje i
supstance koje počinju da teku tek kada napon na smicanje dostigne neku graničnu
vrednost τ0. Pri dostizanju kritičnog napona na smicanje, tečnost počinje da teče i
može da se ponaša kao njutnovska ili nenjutnovska tečnost (kriva 4).

• •
Slika 1.4. Funkcije: a) τ = f( γ ) – krive tečenja i b) η = f( γ ) – krive viskoznosti za
njutnovske (kriva 1) i nenjutnovske tečnosti (krive 2, 3 i 4)

•
Viskoznost tečnosti, za koje je funkcija τ = f( γ ) prikazana krivama 2, 3 i 4
na slici 1.4a, nije konstantna vrednost, kao za njutnovske tečnosti (kriva 1), pa je
• •
za njihovo karakterisanje neophodno odrediti funkcije τ = f( γ ,) i η = f( γ ,).
Viskoznost tečnosti zavisi od temperature, T. Sa porastom temperature
viskoznost tečnosti opada, kao što je to prikazano u Tabeli 1.1. Viskoznost tečnosti
opada zato što pri povećanju temperature tečnosti dolazi do povećanja srednje
kinetičke energije njenih molekula, pa je tada potrebna manja spoljašnja sila za
savlađivanje međumolekulskih privlačnih sila (kohezionih sila), odnosno za
izazivanje tečenja. Zavisnost viskoznosti od temperature može se za veliki broj
tečnosti prikazati Arenijusovom jednačinom:
η = A0 exp ( ΔEvis RT ) 1.9
u kojoj je: A0 - konstanta, ΔEvis - energija aktivacije tečenja ( minimalna energija
koju treba dovesti količini tečnosti od jednog mola da bi došlo do tečenja ), R -
gasna konstanta i T - temperatura. Ilustracije radi biće navedeno da za neka ulja
povećanje temperature od 1oC ima za posledicu promenu viskoznosti i do 10 %.
Zbog toga, određivanja viskoznosti tečnosti treba izvoditi u termostatu pri
konstantnoj temperaturi.
Pritisak, p, ima značajan uticaj na viskoznost tečnosti samo pri velikim
vrednostima pritiska. Pri određivanju viskoznosti tečnosti pri pritisku bliskom
normalnom pritisku, uticaj pritiska na viskoznost tečnosti se uglavnom zanemaruje.
Međutim, pri izvođenju reakcija u autoklavu, pri bušenju zemljišta u cilju
eksploatacije nafte ( koriste se rastvori polimera) ili pri preradi polimera npr.
brizganjem, kada se koriste vrlo visoki pritisci ( 20 do 1000 bara ), uticaj pritiska
na viskoznost tečnosti se ne može zanemariti. Ilustracije radi, biće navedeno da
povećanjem pritiska do 1000 bara viskoznost tečnosti može da se poveća i 30 %.

5
 Parametar t – vreme, može kod nekih tečnosti, pri konstantnom naponu na
smicanje, da ima uticaja na njihovu viskoznost. U takvim slučajevima dolazi do
pojave “tiksotropije” i “reopeksije” o kojima će biti reči u poglavlju o viskoznosti
koncentrovanih rastvora.
Parametrom EP je označen uticaj električnog polja na viskoznost tečnosti.
Eksperimentalno je konstatovano da se viskoznost nekih disperzija menja kada se
merenje viskoznosti izvodi u električnom polju i da vrednost viskoznosti zavisi od
jačine električnog polja. Takve disperzije se nazivaju “elektroviskoznim fluidima”.
Viskoznost ovakvih fluida se pri izmeni napona električnog polja može
reverzibilno menjati od vrlo niskih do visokih vrednosti. Pored navedenih postoje i
fluidi čija se viskoznost može bitno menjati ako se fluid izloži dejstvu
elektromagnetnog polja.

Načini eksperimentalnog određivanja viskoznosti tečnosti

U principu postoje dva načina za određivanje viskoznosti tečnosti:
a) tečnost se izlaže definisanoj brzini smicanja i meri se za to neophodna sila,
b) na tečnost se deluje konstantnom silom i meri se uspostavljena brzina
smicanja.
Vrednost viskoznosti tečnosti se u oba slučaja izračunava korišćenjem
jednačini 1.5.
Postoji čitav niz aparata (viskozimetara) različitih konstrukcija, ali se za
određivanje viskoznosti tečnosti najčešće koriste kapilarni, rotacioni i viskozimetri
sa kuglom.

Kapilarni viskozimetri
Pri laminarnom tečenju neke tečnosti kroz kapilaru uspostavlja se režim
tečenja prikazan na slici 1.5.

Slika 1.5. Laminarno tečenje tečnosti kroz kapilaru pod dejstvom razlike pritisaka na
početku i kraju kapilare Δp= p1-p2

Laminarno tečenje neke tečnosti kroz kapilaru opisano je Hagen-Poazejevim

zakonom (Hagen-Poissieulle) po kome je zapremina tečnosti, V, koja protekne
kroz kapilaru u jedinici vremena, t, jednaka:

V π ( p1 − p2 ) R 4
= 1.10
t 8η l
pri čemu je: R – poluprečnik kapilare, l – dužina kapilare, η - viskoznost, p1 –
pritisak na ulazu i p2 – pritisak na izlazu iz kapilare .
Rešavanjem jednačine 1.10 po η dobija se da je:

6
 π R 4 ( p1 − p2 )t
η= 1.10a
8Vl
Za opisano proticanje tečnosti kroz kapilaru može jednostavno da se
izračuna srednja brzina smicanja, odnosno srednji gradijent brzine:
• 8V
γ sr = Dsr = 1.11
3π R 3t

Konstruisan je čitav niz kapilarnih viskozimetara koji omogućavaju da se

korišćenjem jednačine 1.10a u različitim oblicima odredi viskoznost tečnosti. Na
slici 1.7 su prikazana tri tipa kapilarnih viskozimetara.

Slika 1.7. Kapilarni viskozimetari: a) po Ostvaldu (Ostwald); b) po Ubelodeu (Ubbelohde)

i c) po Ubelodeu za određivanje uticaja gradijenta brzine na viskoznost

Kod viskozimetara koji su prikazani na slici 1.7 do isticanja tečnosti iz

manje kugle dolazi pod dejstvom gravitacije pa je Δp = ρ g h, pri čemu je ρ, g/cm3
– gustina tečnosti, g, m s-2 – ubrzanje zemljine teže i h, cm - razlika nivoa tečnosti
u manjoj i većoj kugli viskozimetra (slika 1.7a).
Jednačina 1.5 je izvedena za uslove laminarnog tečenja za koje je
Rejnoldsov broj Re<2000 i za slučaj kada se ukupno Δp utroši na savlađivanje
otpora tečnosti kretanju. Međutim, na ulasku i izlasku tečnosti iz kapilare, sigurno
dolazi do pojave turbulentnog tečenja za koje je potreban veći iznos energije nego
za laminarno tečenje. S druge strane, tečnost se u manjoj i većoj kugli viskozimetra
kreće vrlo sporo u odnosu na brzinu kretanja u kapilari. To znači da se jedan deo
Δp troši i na saopštavanje tečnosti kinetičke energije, koja se po isteku tečnosti iz
kapilare u veću kuglu viskozimetra transformiše u toplotnu energiju. Hagenbah
(Hagenbach) i Kuete (Kouette) su uzeli u obzir ove dve činjenice i korigovali
jednačinu 1.10a, koja posle korekcije glasi:

7
 π R 4 gh ρV
η= ρt − f , odnosno
8lV 8π l

η = Kρt - Bρ/t 1.12

Korekcioni član Bρ/t će biti utoliko manji ukoliko je manja zapremina

tečnosti koja ističe iz manje kugle vikozimetra, a kapilara i vreme isticanja duži.
Kapilarni viskozimetri se obično tako dimenzionišu da se korekcioni član može
zanemariti u odnosu na vrednost Kρt, pa se u tome slučaju jednačina 1.12 svodi na
η = Kρt 1.13
Za najveći broj tipova kapilarnih viskozimetara vrednost konstante K nije
moguće izračunati zato što se vrednost h menja tokom merenja, pa se metoda
određivanja viskoznosti tečnosti pomoću kapilarnih viskozimetara svodi na
relativnu metodu. To znači da je neophodno viskozimetar kalibrisati na izabranoj
temperaturi merenja. To se izvodi tako što se izmeri vreme isticanja iz manje kugle
viskozimetra neke tečnosti sa poznatom gustinom i viskoznošću na izabranoj
temperaturi i iz dobijenih podataka izračuna vrednost konstante K po jednačini
1.13. Kada je određena vrednost konstante viskozimetra, određivanje viskoznosti
neke tečnosti poznate gustine se svodi na određivanje vremena isticanja te tečnosti
iz manje kugle viskozimetra.

Rotacioni viskozimetar
Viskoznost tečnosti može da se određuje i pomoću rotacionih viskozimetara.
Na slici 1.8 je šematski prikazan model jednog rotacionog viskozimetra.

Slika 1.8. Šematski prikaz Kueteovog rotacionog viskozimetra sa geometrijom koaksijalnih

cilindara
Izvorni Kueteov rotacioni viskozimetar se sastojao od dva koaksijalna
cilindra između kojih se unosi tečnost čija viskoznost želi da se odredi. Kao što se
vidi na Slici 1.8 spoljašnji cilindar se pokreće da rotira konstantnom brzinom, a
unutrašnji cilindar je okačen za nepokretan nosač sa žicom koja ima torzioni modul
T. Unutrašnji cilindar ima okvašenu dužinu h i spoljašnji prečnik ri , a spoljašnji

8
cilindar ima unutrašnji prečnik ra. Pri rotiranju spoljašnjeg cilindra konstantnom
brzinom pri uspostavljanju stacionarnog stanja unutrašnji cilindar će zbog dejstva
sila trenja biti zaokrenut za neki ugao ϕ. Ova sila je jednaka torzionom momentu
žice μ = Tϕ (T – torzioni modul žice). Ovaj torzioni modul se odupire dejstvu
trenja koje se pojavljuje na spoljašnjoj površini unutrašnjeg cilindra (A = 2πrih).
Tangencijalni napon koji deluje na unutrašnji cilindar μ1 =2πrihτri je jednak
torzionom momentu što omogućava da se za ovaj slučaj dobije izraz za napon
smicanja
Tϕ
τ= 1.14
2π ri 2 h

Brzina kretanja sloja tečnosti na rastojanju od ose obrtanja cilindra x = ri je

jednaka nuli, a na rastojanju x = ra vrednost v = ωra, pri čemu je ω ugaona brzina
obrtanja spoljašnjeg cilindra. Za laminarno tečenje je brzina kretanja nekog sloja
na rastojanju od ose obrtanja između ra i ri (ri ≤ x ≤ ra)
x − ri
v = ω ra 1.15
ra − ri

a brzina smicanja, odnosno gradijent brzine je

dv ω ra
γ =D= = 1.16
dx ra − ri

Uvrštavanjem napona na smicanje (jednačina 1.14) i brzine smicanja

(jednačina 1.1) u jednačinu 1.5 dobija se da je viskoznost tečnosti
T (ra − ri )ϕ
η= = Bϕ 1.17
2π ri 2 hω ra
Prema jednačini 1.17 proizilazi da je za određivanje viskoznosti neke
tečnosti pomoću rotacionog viskozimetra neophodno samo odrediti ugao
zakretanja unutrašnjeg cilindra ϕ pri konstantnoj ugaonoj brzini rotacije
spoljašnjeg cilindra ω. Ovi viskozimetri su pogodni za određivanje kako
viskoznosti za njutnovske tečnosti tako i krivih tečenja za nenjutnovske tečnosti. U
praksi se koristi veliki broj rotacionih viskozimetara sa različitim oblicima rotora i
statora (konus/ploča, ploča/ploča itd.). U principu se mogu koristiti svi
geometrijski oblici koji omogućavaju izračunavanje vrednosti napona na smicanje i
brzine smicanja. Kod savremenih rotacionih viskozimetara se umesto svetlosnog
zraka i ogledala za određivanje napona smicanja koriste vrlo osetljivi dinamometri,
a za pokretanje spoljašnjeg cilindra sinhroni elektromotori koji mogu da ostvare
zadate brzine smicanja.

Viskozimetar sa padajućom kuglom

Na slici 1.10 šematski je prikazan viskozimetar sa padajućom kuglom.

9
 Slika 1.10. Šematski prikaz viskozimetra sa padajućom kuglom

Princip rada ovoga viskozimetra se sastoji u sledećem. Staklena ili metalna

kugla poznatog prečnika i gustine, se pusti da pada kroz cev napunjenu tečnošću
čija viskoznost se određuje. Kugla se kreće kroz tečnost pod dejstvom sile
gravitacije F = (4/3)r3π(ρk - ρt)g. Kretanju kugle kroz tečnost se suprotstavlja sila
trenja, koja je po Štoksu jednaka F1 = 6πηrv. Posle kratkog vremena kugla počinje
da se kreće konstantnom brzinom, što znači da je sila koja uslovljava kretanje
jednaka sili trenja (F = F1). Iz te jednakosti proizilazi da je:
2 gr 2 ( ρ k − ρt )
η= 1.19
9 v
pri čemu je: g – ubrzanje zemljine teže, r – prečnik kugle, ρk – gustina kugle, ρt –
gustina ispitivane tečnosti i v = h/t – konstantna brzina kretanja kugle kroz tečnost
(h – rastojanje između oznaka M1 i M2; t – vreme za koje kugla pređe ovo
rastojanje. Za dobijanje korektnih rezultata potrebno je da bude ispunjen uslov:
R>>r. Ako je r/R≈0,1 izračunatu viskoznost po jednačini 1.19 potrebno je prema
Šurcu (J.Schurz) korigovati na sledeći način:
⎛ r⎞
ηcor = η ⎜1 − 2,1 ⎟ 1.21
⎝ R ⎠
Za određivanje viskoznosti njutnovskih tečnosti se već preko 80 godina
koristi jedna modifikovani viskozimetar sa kuglom, koji se prema istraživaču koji
ga je konstruisao naziva Heplerov (Höppler) viskozimetar sa kuglom. Ovaj
viskozimetar je prikazan na slici 1.11.

Slika 1.9. Šematski prikaz Heplerovog viskozimetra sa padajućom kuglom

10
 Rastojanje između oznaka M1 i M2 na cevi kroz koju se kreće kugla je 100
mm, a dužina cevi od vrha do oznake M1 je dovoljna da se kugla počne kretati
konstantnom brzinom. Prečnik cevi je 16 mm, a kugle je za nekoliko milimetara
manji. Cev u kojoj se kreće kugla je postavljena pod uglom α= 80o. Ukupna
zapremina tečnosti koja se ispituje se kreće oko 40 cm3. Izborom gustine (staklo,
aluminijum, čelik) i prečnika kugle viskozimetar se može prilagoditi za
određivanje viskoznosti tečnosti u širokom opsegu. Zbog nedefinisanog režima
tečenja ova metoda je svedena na relativnu metodu. To znači da je viskozimetar
neophodno kalibrisati, odnosno odrediti vrednost konstante k u jednačini 1.22. To
se izvodi sa tečnostima poznate viskoznosti i gustine pri temperaturi merenja. Meri
se samo vreme, Δt, potrebno da izabrana kugla u ispitivanoj tečnosti pređe
rastojanje između oznaka M1 i M2. Viskoznost se izračunava po jednačini:
η = k (ρ1 - ρ2) Δt 1.22

Ovaj viskozimetar se koristi uglavnom za određivanje viskoznosti čistih

njutnovskih tečnosti, kao i disperzija sa malim udelom dispergovane faze. Pre
nekoliko godina na tržištu su se pojavili i Heplerovi viskozimetri minijaturnih
dimenzija kojima je za određivanje viskoznosti potrebno manje od 0,5 cm3
ispitivane tečnosti, što je proširilo oblast primene ovih viskozimetara.

11