Vladimir Gligorov

Ruski problem
Ima, zapravo, dva dela. Jedan jeste u neravnoteži između relativno ograničenih
privrednih mogućnosti i vojne moći. Drugi jeste u prisustvu u svim ključnim svetskim kriznim
područjima, uz odlučujuću ulogu praktično samo u malom broju onih u bliskom susedstvu, koji
su uglavnom posledica upravo ruske politike.
Uzmimo, najpre, privrednu stranu stvari. Na jednoj je strani Evropska unija, na drugoj
Kina, na trećoj Sjedinjene države, a tu je naravno i Indija. Ukoliko Kina i Indija nastave da se
sledećih trideset godina razvijaju kao prethodnih trideset, ruska će privreda biti veoma mala u
poređenju sa njima. Pogotovo što nema osnova za ubrzani razvoj ruske privrede, pre svega iz
demografskih razloga, a potom i zbog oslanjanja na prirodno blago, dakle na primarnu
proizvodnju. Uz američko prisustvo na Pacifiku, ekonomski značaj Rusije u Aziji svakako neće
biti odprvorazrednog značaja. Svakako manji od Japana i verovatno uporediv sa Korejom,
ukoliko bi došlo do ujedinjenja.
Geografski, a i po osnovu vojne moći, Rusija će biti prisutna u svakoj azijskoj krizi,
mada rešenje ni jedne od njih neće zavisiti od nje. Slično je i sa Bliskim istokom, gde vojna
moć i geografska bliskost obezbeđuju Rusiji prisustvo u svim problemima i u eventualnim
vojnim ili političkim rešenjima, ali ne i odlučujući uticaj. Isto se može reći i za područje
Balkana, što je i inače jasno na osnovu iskustva u dužem vremenskom periodu.
U svim tim područjima, privredni uticaj je na strani Kine ili Sjedinjenih država, uz
naravno Evropsku uniju.
Pogledajmo sada bliske susede, pre svega one u Evropi, a to će reći Ukrajine. Nema
sumnje na čijoj je strani snaga oružja u tom sukobu. Posebno jer niko drugi, a pogotovo ne
evropske zemlje, nama interesa da se sukobljava sa Rusijom, vojno. Svejedno, ruski utucaj u
Ukrajini je bio mali, a sadaje prešao u neprijateljski. Problem je bio u najvećoj meri u tome što
Ukrajina nije videla privrednu prednost u tržišnoj integraciji sa Rusijom u poređenju sa
Evropskom unijom. Rusija je reagovala silom, i dobijem je zamrznuti sukob u istočnoj
Ukrajini.
I to je taj ruski problem. Velika vojna moć i mali razvojni uticaj. Možda ima smsila
digresija. Naime, za potrebe napisa o raspadu Čehoslovačke i Jugoslavije, pročitao sam ponovo
ili po prvi put šta je Masarik, izmežu ostalog, pisao o novoj Evropi, onoj posle Prvog svetskog
rata. Mesto Rusije u njoj nije periferno, naprotiv. Pre svega kao zaštitnice slovenskih naroda.

1
Što će reći da je Rusija ima ne baš beznačajnu meku moć u zemljama koje su težile da se
oslobode od jedne ili druge imperijalne vlasti.
Ta meka moć, mada sasvim drukčijeg karaktera, nije bila beznačajna ni posle Ruske
ili Sovjetske revolucije. Koja je naravno izgubljena, posebno u Ukrajini, kolektivizacijom i
okupacijom pola Evrope posle Drugog svetskog rata. No, ona starija, nije svakako nestala,
pogotovo ne u Ukrajini, ali i na Balkanu. Od nje se Rusija odrekla, svakako za duže vreme,
okretanjem nacionalizmu i upotrebi vojne sile, najpre u Gruziji, a potom, i pogotovo, u
Ukrajini.
I to je taj ruski problem. Meku moć Rusija ne može više imati u Aziji, ali Evropa, i
posebno blisko susedstvo, u šta bi se mogao ubrojiti i Balkan, su nešto drugo. Ali ruske vlasti
su se odlučile za nacionalizam, kako bi obezbedile unutrašnju kontrolu, i demonstraciju vojne
sile. Time je izgubljena mogućnost stvarnog uticaja u Evropii, za razliku od privredne i
političke korupcije.
Cilj je bio da se time ne toliko postigne prisustvo u odlučivanju o svim ključnim
svetskim kirznim područjima, jer to je prisustvo obezbeđeno geografijom, već demonstracijom
vojne odlučnosti i sile. Ovo, međutim, nije delovalo ubedljivo ni kratkoročno, posebno jer je
ruska privreda zapala u recesiju i ima perspektivu rleativno sporog rasta, dugoročno
posmatrano. Dok je ta strategija potpuno nerealna i neodrživa kroz deceniju ili dve. Jer vojna
sila koja se ne oslanja na privrednu i nema komplementarnu meku moć – jeste način da se
postane problem, ali ne da se poveća uticaj u svetskim poslovima.