Poperov kriterijum naučnosti i psihoanaliza

Apstrakt: Ovaj rad bavi se Poperovom kritikom psihoanalize. Značaj ove kritike leži u tome što je,
kritikujući verifikacioniste, Poper naveo psihoanalizu kao primer doktrine koja bi zadovoljila
verifikacionistčki, ali ne i falsifikacionistički princip demarkacije. Takođe, iako je dao veoma jasne
instrukcije na koji način se testira opovrgljivost neke doktrine, Poper svoj princip nikada nije
ilustrovao na konkretnom primeru. Cilj ovog rada je da temeljno ispita naučnosti psihoanalize
upotrebom jasnih insktrucija koje daju verifikacionistički i falsifikacionistilki princip demarkacije i
da, na konkretnom primeru, detaljno ilsutruje razliku koja postoji između ova dva principa.

Ključne reči: Poper, falsifikacionizam, verifikacionizam, opovrgljivost, psihoanaliza

Falsifikacionistički princip demarkacije Karla Popera smatra se za najbolji postojeći

kriterijum za razdvajanje naučnih od nenaučnih doktrina. Poznato je da je Poper svoj
falsifikacionistički princip uspostavio kao kao kritiku do tada najzastupljenijeg principa
demarkacije-verifikacionizma, uspostavljenog od strane logičkih pozitivista. Iako je postavio veoma
jasne instrkucije za testiranje naučnosti doktrina pomoću falsifikacionističkog principa demarkacije,
Poper nikada nije sproveo test opovrgljivosti na nekoj konkretnoj doktrini kako bi ilustrovao svoj
princip. Jedini primeri konkretnih doktrina koje je pominjao, bile su one koje je naveo
objašnjavajući razliku između falsifikacionističkog i verifikacionističkog prinicpa demarkacije.
Jedna od tih doktrina bila je psihoanaliza. Predstavio ju je kao primer doktrine koja bi prema
verifikacionističkom principu demarkacije bila prihvaćena kao nauka, navodeći da je upravo to
slabost ovakvog principa. Nasuprot tome, falsifikacionistički princip bi psihoanalizu odbacio kao
nenaučnu doktrinu, što bi bila njegova prednost. Dakle, Poper se poslužio psihoanalizom ako
primerom pomoću kog je želeo da prikaže kako falsifikacionistički princip demarkacije predstavlja
stroži kriterijum za razdvajanje naučnih od nenaučnih disciplina. Poper je u svom izlaganju naveo iz
kojih razloga, prema njegovom mišljenju, psihoanaliza ne bi mogla biti svrstana među naučne
doktrine, ali zamerka koju je izneo nije detaljno argumetnovana, niti se jasno može videti povezanost
između nje i falsifikacionističkog principa demarkacije. Takođe, primer kojim se poslužio kako bi
diskreditiovao psihoanalizu je prilično trivijalan.
 2

S obzirom na to da, prema Poperovom mišljenju, psihoanaliza predstavlja jedan od

centralnih primera koji ilustruju razliku između falsifikacionističkog i verifikacionističkog principa
demarkacije, potrebno je detaljno ispitati kako bi se verifikacionistički, a kako falsifikacionistički
princip odnosili prema njoj. Potrebno je detaljno ispitati naučnost psihoanalize služeći se
Poperovim instrkucijama za testiranje naučnosti neke doktrine, odnosno utvrditi da li je psihoanaliza
opovrgljiva ili ne. Nakon toga, potrebno je utvrditi da li bi verifikacionisti psihoanalizu smatrali za
nauku na osnovu svojih kriterijuma. Cilj ovakvog ispitivanja je da se, detaljno, na konkretnom
primeru, prikažu načini funkcionisanja ova dva principa demarkacije, kao i razlika između njih.

Ono što je bitno napomenuti jeste to da je sam tvorac psihoanalize, Sigmund Frojd, svoju
doktrinu smatrao naučnom, što se može zaključiti iz nekolicine njegovih citata.1 Da to nije slučaj, ne
bi bilo potrebe proveravati njenu naučnost. Takođe, poznato je da su psihoanaliza i njen uticaj
prilično utemeljeni u našoj kulturi, te bi odgovaranje na pitanje o njenom naučnom statusu imalo
uticaj i na njenu upotrebu u drugim disciplinama, stoga, to predstavlja sekundarni cilj ovog rada. S
obzirom na to da je psihoanaliza nakon Frojda modifikovana od strane mnogih njegovih sledbenika i
da bi bilo previše opširno baviti se svim pripadnicima psihoanalitičke škole, ograničiću se isključivo
na Frojdovu psihoanalizu jer je ona svakako temelj ove doktrine, a takođe, jasno se može videti da
kada Poper govori o psihoanalizi govori o Frojdu.

1.Falsifikacionistički princip demarkacije

U Logici naučnog otkrića Poper se suprotstavlja gledištu logičkih pozitivista prema čijem
stanovištu smisleni iskazi mogu biti ili singularni iskazi koji opisuju činjenice ili univerzalni iskazi
koji predstavljaju indukovane generalizacije iz ovih singularnih iskaza. Prema verifikacionističkom
principu, da bi jedna hipoteza, odnosno teorija bila naučna potrebno je da ispunjava dva uslova. Prvi
uslov je taj da je možemo redukovati na singularne iskaze za koje na osnovu iskustva znamo da su
istiniti. Verifikacionistički način testiranja naučnosti neke teorije svodi se na njeno redukovanje na
singularne iskaze i provere istinitosne vrednosti tih singularnih iskaza opservacijom. Ukoliko bi svi
singularni iskazi iz kojih je teorija indukovana bili istiniti i ukoliko bi ta induktivna generalizacija
bila opravdana, verifikacionisti bi zaključili da je određena teorija naučna.

1
Vidi: Freud, Introductory lessons of psychoanalysis In J. Strachey (Ed.) The standard edition of the complete
psychological works of Sigmund Freud ,. p 70, 285.
 3

Poper smatra da ovakav princip nije adekvatan kao kriterijum provere naučnosti neke teorije,
odnosno hipoteze. Glavni problem na koji nailazimo kada je u pitanju verifikacionistički princip,
prema Poperovom mišljenju, jeste problem indukcije. On smatra da “ bez obzira koliko smo
primeraka belih labudova opazili, to nam ne daje za pravo da zaključimo da su svi labudovi beli“.2
Poper govori da bez obzira na to koliko su singularni iskazi mnogobrojni i dalje nemamo pravo da iz
njih izvodimo univerzalne iskaze.3 Čini se da verifikacionistički princip demarkacije dopušta da u
obzir budu uzeta samo iskustva koja potrvđuju neku teoriju. Prema Poperovom mišljenju, da bi neka
teorija bila naučna nije dovoljno samo to da je možemo potvrditi iskustvom, već je potrebno da
teorija bude opovrgljiva. Ovo ne znači da teoriju treba opovrgnuti kako bi se potvrdila njena
naučnost, već da je neophodno da postoje načini da ona bude opovrgnuta određenom evidencijom.

Da bi jedna teorija ili hipoteza bila naučna potrebno je da postoji mogućnost da je

“napadnemo”. Teorija je utoliko jača, ukoliko odoleva većem broju napada. Snaga jedne naučne
teorije, prema Poperovom mišljenju, pre svega se, dakle, ogleda u njenom uspešnom odolevanju na
napade. Teorija može biti i opovrgnuta, ali samo postojanje mogućnosti da jednu teoriju testiramo,
odnosno opovrgnemo je ono što joj, prema Poperovom mišljenju, garantuje naučni status.
Falsifikacionistički princip nije tu kako bi proveravao tačnost naučnih teorija. Njegova uloga je
isključivo da razdvoji naučne od nenaučnih disciplina. Često se tokom istorije dešavalo da se neke
naučne teorije ispostave kao netačne, a takođe postoje i slučajevi u kojima su pseudo-naučne
discipline „nabasavale“ na istinu.4

Poper smatra da se kritička provera naučnih teorija i njihova selekcija na osnovu rezultata
treba vršiti tako što će biti postavljena probna ideja iz koje će se izvoditi zaključci putem logičke
dedukcije.5 Iz teorije izvodimo singularne iskaze, ili kako ih Poper naziva “predviđanja”, koja zatim
testiramo empirijskim putem. Od svih singularnih iskaza koje možemo izvesti iz teorije, potrebno je
izabrati one koji se ne mogu izvesti iz neke već postojeće teorije i, ukoliko je moguće, one kojima ta
postojeća teorija protivreči. Zatim te izvedene singularne iskaze, odnosno predviđanja, treba
uporediti sa rezultatima eksperimenata i opservacija. Ukoliko se pokaže da su ti iskazi verifikovani,
to znači da je teorija iz koje su dedukovani prošla datu proveru.6

2
Popper, The logic of scientific discovery, p. 61.
3
Ibid., p. 61.
4
Popper, Conjectures and Refutations, p. 33.
5
Popper, The logic of scientific discovery, p. 66.
6
Ibid., p. 67.
 4

Poper je smatrao da Frojdova psihoanaliza ne bi prošla ovakvu poveru, te da ne bi

zadovoljila kriterijum opovrgljivosti.

2. Poperova kritika psihoanalize

Poper, u svojoj knjizi Pretpostavke i pobijanja eksplicira svoju kritiku na račun

verifikacionizma. Kao što smo ranije objasnili, verifikacionisički princip zasniva se na indukciji
naučnih teorija iz singularnih iskaza koji su zasnovani na opservacijama. To što je neka teorija
zasnovana na opservacijama, ne čini je naučnom, tvrdi Poper. Prema njegovom mišljenju potrebno je
napraviti razliku između empirijskih i pseudo-empirijskih metoda koji zapravo ne ispunjavaju
standarde naučnosti.7 Prema verifikacionističkom principu demarkacije dovoljno je da određena
doktrina, odnosno teorija bude indukovana iz opservacija da bismo je mogli nazvati naukom.

Poper smatra da bi, ukoliko bismo ovakav kriterijum prihvatili, dopustili mnogim doktrinama
koje nisu nauke da uživaju naučni status. Jedan od takvih primera je astrologija. Evidencija kojom
astrologija raspolaže jeste empirijska – zasnovana je na opservacijama usmerenim ka položajima
planeta i ličnim biografijama. Ipak, retko ko bi se složio da astrologiju možemo nazvati naučnom
disciplinom. Poper za primere teorija koje, iako su zasnovane na empirijskoj evidenciji, ne
ispunjavaju standarde koje jedna nauka treba da ispunjava, navodi i Adlerovu individualnu
psihologiju, Marksovu teoriju društva i Frojdovu psihoanalizu.8 Prema Poperovom mišljenju ove
teorije ne samo da se čine kao naučne, već pokazuju i izuzetno veliku eksplanatornu moć. On takođe
smata da ove doktrine ipak nisu naučne i da su mnogo sličnije astrologiji, nego na primer,
astronomiji.9 Ono što je specifično za ove teorije, tvrdi Poper, jeste to, da nakon što jednom
steknemo uvid u bilo koju od njih, svuda oko sebe počinjemo primećivati empirijske primere koji ih
potvrđuju. Stičemo utisak da je razlog tome izuzetna eksplanatorna moć ovih teorija. Upravo to jeste
ono što je ove teorije učinilio veoma popularnim. Poper smatra da ono što se prvobitno čini kao
eskplanatorna moć ovih doktrina nije ništa drugo do njihova tendencija da svaki novi slučaj
interpretiraju u kontekstu prethodnog iskustva. Svaki novi slučaj koji bi zapravo bio subjektivno
interpretiran u svetlu teorije, pobornik teorije shvatio bi kao još jedan primer koji teoriju potvrđuje.

7
Popper, Conjectures and Refutations, p. 33.
8
Ibid., str. 34.
9
Ibid., str. 35.
 5

Tako bi, na primer, pobornik marksističke teorije društva svakim čitanjem novina pronalazio nove
dokaze koji potvrđuju marksističku teoriju.

Poper tvrdi da su sve teorije ovakvog tipa u mogućnosti da objasne bilo koji zamisliv primer
u svetlu svojih hipoteza.10 Kako bi bolje objasnio svoj stav, on daje primer u kojem prikazuje na koji
način bi Adlerova psihologija i Frojdova psihoanaliza, svaka u svom kontekstu, potpuno različito
objasnile jedan isti slučaj.

Poper daje primer čoveka koji je gurnuo dete u vodu sa namerom da ga udavi i čoveka koji je
rizikovao svoj život skočivši u vodu da isto to dete spasi.11 On tvrdi kako bi Adler i Frojd na potpuno
različite načine objasnili ovakvo ljudsko ponašanje i pretpostavlja na koje načine bi ove dve različite
teorije interpretirale navedeni slučaj. Adler bi ponašanje oba čoveka objasnio kao posledicu osećaja
inferiornosti. Motiv prvog čoveka da počini nedelo, kao što je guranje deteta u vodu, bila bi želja da
dokaže da ima hrabrosti za takav čin, dok bi motiv drugog čoveka bio taj da dokaže da ima hrabrosti
da spasi dete.12 Frojd bi ponašanje čoveka koji je gurnuo dete u vodu objasnio kao posledicu
potiskivanja, na primer, Edipovog kompleksa, dok bi ponašanje čoveka koji je skočio da spasi dete
objasnio sublimacijom.13 Na osnovu ovog primera Poper zaključuje da ne postoji ni jedan oblik
ljudskog ponašanja koji ne bi mogao biti interpretiran od strane obe od ovih teorija na dva potpuno
različita načina. Upravo to i jeste problem sa ovim teorijama, tvrdi Poper - uvek su odgovarajuće i
svaki slučaj ih potvrđuje.

Poper postavlja Ajnštajnovu teoriju gravitacije kao kontra-primer ovim teorijama. Ajnštajn je
postavio teoriju gravitacije prema kojoj masivna tela (poput sunca) privlače svetlost na isti način na
koji se privlače materijalna tela. To bi za posledicu imalo kalkulacije da bi svetlost udaljene fiksirane
zvezde, čiji je prividni položaj blizu Sunca, stizala do Zemlje iz takvog pravca da bi izgledalo kao da
su zvezde malo pomerene u odnosu na sunce. Drugim rečima, izgledalo bi kao da su se zvezde koje
su blizu Sunca blago pomerile međusobno, kao i naspram sunca. 14
Ovakva teorija nije nešto što se
može lako proveriti posmatranjem jer zvezde danju nisu vidljive usled prejake sunčeve svetlosti. Ovu
teoriju moguće je proveriti jedino tokom pomračenja sunca kada je moguće ove zvezde uslikati, a
zatim ih uporediti sa slikama napravljenim u toku noći. Ova teorija potvrđena je opservacijama
Edingtonove ekspedicije nakon Ajnštajnove smrti. Ono što Popera fascinira u ovom slučaju jeste
10
Ibid., p. 35.
11
Ibid., p. 35.
12
Ibid., p. 35.
13
Sublimacija je nesvesni odbrambeni mehanizam menjanja socijalno neprihvatljivih instinktivnih i primarnih nagona u
društveno prihvatljive aktivnosti, odnosno, prema Frojdovoj teoriji, redirekcija seksualne želje (libida) ka „višim ciljevima“.
14
Ibid., p. 35.
 6

rizik uključen u ovakva predviđanja. Ukoliko se opservacijom tokom pomračenja ustanovi da nije
došlo do pomeranja, teorija će jednostavno biti odbačena. Ova teorija je pritom, potpuno suprotna od
očekivanih ishoda opservacije, kao i od onoga što bi svi pre Ajnštajna očekivali. 15 Upravo to jeste
ono što je, prema Poperovom mišljenju, čini odličnim primerom jedne opovrgljive naučne teorije.
Naspram Ajnštajnove teorije koja je mogla biti potvrđena ili opovrgnuta rezultatom samo jedne
opservacije, imamo Adlerovu i Frojdovu teoriju koje bi, bez obzira na ishod opervacije, prema
Poperovom mišljenju uvek, svaka u svom svetlu, bile potvrđene. Poper smatra da ne postoji
opservacija koja bi ovakve teorije opovrgnula i kako bi obe teorija ponašle način da datu opservaciju
interpretiraju u svom svetlu. 16

Na osnovu svega prethodno navedenog, Poper izvodi sledeće zaključke:17

1. Lako je pronaći potvrđujuće opservacije za bilo koju teoriju, ukoliko za njima tragamo.
Opservacije koje daju potvrđujuće ishode treba uzeti u obir isiključivo onda kada su one rezultat
“rizičnih” predviđanja. (kao u primeru Ajnštajnove teorije gravitacije)

2. Kada testiramo određenu teoriju, potrebno je postaviti hipotezu koja predviđa rezultat
inkompatibilan sa datom teorijom.

3. Svaka dobra naučna teorija je zabranjujuća – isključuje određene ishode. Što više ishoda
isključuje, to je teorija bolja. Ukoliko se dogodi da ekperiment ili opservacija daju ishod koji teorija
isključuje, time je teorija opovrgnuta. (Na primer, Ajnštajnova teorija gravitacije isključuje ishod
prema kojem zvezde neće biti u različitim položajima kada se uporede slike iz trenutka pomračenja i
noćne slike).

4. Ukoliko ne postoji ni jedan zamisliv scenario koji bi neku teoriju opovrgnuo, ta teorija nije dobra
naučna teorija.

5. Svaki originalan test neke teorije je pokušaj njenog opovrgavanja, odnosno testiranja.
Opovrgljivost znači isto što i proverljivost. Postoje različiti stepeni proverljivosti teorije. Neke teorije
moguće je testirati na više, neke na manje različitih načina.

6. Potvrđujuća evidencija ne bi trebalo biti uzeta u obzir osim ukoliko je rezultat originalnog testa
teorije. To znači da može biti predstavljena kao neuspešan pokušaj opovrgavanja teorije.

15
Ibid., p. 36.
16
Ibid., p. 36.
17
Ibid., p. 36.
 7

7. Neke zaista opovrgljive teorije koje su opovrgnute i dalje ne bivaju odbačene od strane svojih
sledbenika, već oni pokušavaju da ih spasu ad hoc pomoćnim hipotezama ili reinterpretacijom teorija
ad hoc kako bi izbegli opovrgavanje.

Poper tvrdi da Frojdova psihoanaliza nije opovrgljiva jer je nije moguće testirati. On smatra
da ne postoji nijedan zamisliv oblik ljudskog ponašanja koji bi mogao biti kontradiktoran
psihoanalitičkoj teoriji.

Kako je ranije objašnjeno, da bi jedna teorija mogla biti testirana falsifikacionističkim

metodom potrebno je postaviti hipotezu koja predviđa rezultat inkompatibilan sa datom teorijom. U
slučaju Frojdove psihoanalize bilo bi potrebno postaviti hipotezu čiji predviđeni rezultat bi bio oblik
ljudskog ponašanja inkompatibilan psihoanalitičkoj teoriji. S obzirom na to da, kako tvrdi Poper, nije
moguće zamisliti nijedan oblik ljudskog ponašanja koji bi bio inkopatibilan sa psihoanalitičkom
teorijom, nije moguće postaviti ni hipotezu kojom bismo testirali teoriju. Ukoliko nije moguće
testirati teoriju, to znači da ona nije opovrgljiva, a samim tim ni naučna.

3. Problemi vezani za Poperovu kritiku psihoanalize

Prema Poperovom shvatanju, ono što bi psihoanaliza, navodno, trebalo da objasni je zašto se
ljudska bića ponašaju na određen način u određenim situacijama. Na osnovu primera koji je
ilustrovao može se reći da je njegovo shvatanje da psihoanaliza treba da objasni zašto bi neki ljudi
udavili dete, a neki pokušali da ga spasu.

Ono što se prvo uviđa kao problematično u Poperovoj kritici Frojdove psihoanalize jeste
zamišljanje primera ljudskog ponašanja i pretpostavljanje kako bi psihoanaliza takav primer
ponašanja interpretirala. Pre svega, čini se da Poper pretpostavlja da bi svaka osoba koja bi udavila
dete, prema psihoanalitičkoj teoriji ispoljavala represiju, odnosno potiskivanje, dok bi svaka osoba
koja bi pokušala da spasi dete ispoljavala sublimaciju. Apsurdno je tvrditi da je svaka osoba koja bi
pokušala da udavi dete podstaknuta identičnim motivima. Jednako apsurdno je tvrditi da je svaka
osoba koja bi pokušala da spasi dete od davljenja imala identične motive. Ovakav primer, kojem u
potpunosti nedostaje kontekst je, pre svega, izuzetno površan. Mnogo je verovatnije da bi osobe koje
bi pokušale da, na primer, udave dete, imale različite motive u zavisnosti od konteksta situacije.
Poperova pretpostavka da bi Frojd, na osnovu jedne informacije – čovek je pokušao da udavi dete,
 8

odmah ispostavio „dijagnozu“ je nekorektna. Opus Frojdovog rada i dokumentovanih studija slučaja
je izuzetno velik i nejasno je zašto Poper za primer nije upotrebio neku od originalnih Frojdovih
studija slučaja kako bi ilustrovao svoje tvrdnje, već se poslužio izmišljenim primerom koji je
trivijalan. Čini se da je Poperova interpretacija psihoanalize prilično nedobronamerna.

Poper je kao jedini vid argumenatcije u prilog svojim tvrdnjama da psihoanaliza nije
opovrgljiva i da ne postoji oblik ljudskog ponašanja koji bi bio kontradiktoran psihoanalizi izneo
zamišljeni primer ponašanja - davljenje deteta i svoju pretpostavku kako bi psihoanaliza takav primer
ponašanja objasnila. Ukoliko bismo zamislili da je primer koji je Poper naveo izveden iz originalne
Frojdove studije slučaja i da „ ljudi koji dave decu pate od neke vrste represije“ zaista jeste
originalna psihoanalitička teza to i dalje ne znači da bi kritika time postala validna. Ukoliko
zamislimo da je primer originalan, potrebno je ispitati da li bi u tom slučaju teza „ljudi koji dave
decu pate od neke vrste represije“ zaista bila neopovrgljiva. Poper tvrdi da je ovakvu tezu nemoguće
testirati i da je samim tim nije moguće opovrgnuti. Ono što ovu Poperovu tvrdnju čini
problematičnom jeste to da on ne prilaže ni jedan argument kojim bi je potkrepio. Ne možemo reći
da je teza „ljudi koji dave decu pate od neke vrste represije“ toliko očigledno neopovrgljiva da nije
potrebno argumentovati njenu opovrgljivost, odnosno da nije potrebno detaljnije objasniti zašto nije
opovrgljiva.

Možemo zaključiti da je Poperova kritika Frojdove psihoanalize slaba, kako zbog

neadekvatnosti primera, tako i zbog nedostatka argumentacije u prilog neopovrgljivosti teze koja se u
primeru zastupa. Jasno je da Poper nije bio dovoljno zainteresovan za pitanje naučnosti Frojdove
psihoanalize i da se njome poslužio isključivo kako bi ilustrovao razliku između verifikacionističkog
i falsifikacionističkog principa demarkacije. Pretpostavljamo da se iz tog razloga nije bavio
razvijanjem dalje argumentacije u prilog svojim tvrdnjama. Bez obzira na to što Poper nije izneo
dovoljno jaku argumenatciju kada je u pitanju neopovrgljivost psihoanalitiče teorije, to i dalje ne
znači da možemo tvrditi da je Frojdova psihoanaliza opovrgljiva. U nastavku rada poslužiću se
instrukcijama za testiranje teorija koje Poper daje kada definiše falsifikacionistički princip
demarkacije i pokušati da ispitam da li bi Frojdova psihoanaliza zadovoljila falsifikacionistički
kriterijum demarkacije.
 9

4. Psihoanalitička teorija, studija slučaja paranoje

Kako bismo ispitali da li postoji mogućnost opovrgavanja Frojdove psihoanalitčke teorije

potrebno je poslužiti se konkretnim primerom. Smatram da je primer koji je Poper upotrebio da bi
ilustrovao princip po kom funkiconiše psihoanaliza predstavljao nedobronamernu interpretaciju
psihoanalitičke teorije. Ukoliko za cilj imamo da proverimo sa kakvim bi ishodom psihoanaliza
prošla test opovrgljivosti, neophodno je upotrebiti originalan primer.

U svrhu podvrgavanja psihoanalize Poperovom testu opvorgljivosti poslužiću se jednom od

Frojdovih originalnih studija slučaja. Većina Frojdovih studija slučaja zasnovana je na njegovim
privatnim seansama sa njegovim pacijentima, međutim postoji jedna studija slučaja koju je Frojd
zasnovao na autobiografiji nemačkog sudije Danijela Šrebera pod nazivom Memoari moje psihičke
bolesti. Ova studija slučaja naziva se još i Šreberov slučaj. Šreber nije bio Frojdov pacijent niti su se
ikada upoznali. Čitava Frojdova studija zasniva se isključivo na Šreberovim memoarima. Smatram
da je ova studija slučaja najadekvatnija za dobronamernu analizu jer nam je dostupan identičan uvid
u evidenciju kao i Frojdu. Možemo paralelno posmatrati evidenciju i u potpunosti ispratiti način na
koji je Frojd na osnovu nje došao do svojih zaključaka.

4.1 Slučaj Šreber

Potrebno je ukratko prikazati evidenciju koja je Frojdu bila dostupna u vidu autobiografije
napisane od strane Danijela Šrebera, na koji način je on, na osnovu ove evidencije sastavio studiju
slučaja, a zatim teoriju koju je Frojd izveo kao zaključak ove studije slučaja ispitati i utvrditi da li se
ona može smatrati opovrgljivom ili ne.

Danijel Pol Šreber napisao je svoje memoare tokom svoje hospitalizacije u psihijatrijskoj
ustanovi. Cilj ovih memoara bio je da svojoj komisiji za otpust iz klinike i svojim bližnjima opiše
razvojni put svoje psihičke bolesti. Kao inicijalni događaj svojih psihičkih problema Šreber opisuje
situaciju koja mu se dogodila jednog jutra u stanju polubudnosti kada je pomislio kako „mora da je
zaista lepo biti žena koja učestvuje u činu kopulacije“.18 Nedugo zatim, biva hospitalizovan usled

18
Schreber, Memoirs of my nervous illness, p. 36.
 10

akutne insomnije. Tokom svoje prve hospitalizacije, Šreber počinje svog doktora, Flehsiga, da
doživljava kao progonitelja i počinje duboko da veruje da postoji nekakva zavera ustremljena portiv
njega. Veruje da je krajnji cilj ove zavere pretvaranje nega u ženu procesom „demaskulinizacije“.19
Vremenom, krivicu svog glavnog progonitelja, sa svog doktora prebacuje na Boga. Počinje da
veruje da je čitava zavera usmerena protiv njega zapravo božanske prirode i da je Bog njemu dodelio
ulogu „iskupitelja“ čovečanstva. Ubeđen da njegova uloga kao iskupitelja čovečanstva leži u tome da
se prepusti procesu demaskulinizacije i tako spasi svet, Šreber pristaje na tu ulogu i počinje da se
oblači i ponaša kao žena. Objašanjava da, iako to isprva nije želeo, nije imao izbora jer je subina
čitavog sveta zavisila od njega. Takođe, Šreber je uspeo da iskonstruiše kompletan teološki okvir
kojim bi opravdao sva svoja ubeđenja. Njegovi memoari su izuzetno obimni i iznenađujuće
koherentni. Ovde je prikazan samo deo koji je značajan za jasnije razumevanje Frojdove
interpretacije ovog slučaja.

4.2. Frojdova psihoanalitička interpretacija Šreberovog slučaja

Šreberov slučaj nije prvi slučaj paranoje sa kojim se Frojd susreo. On je pre toga već bio
upoznat sa slučajevima paranoje i samim konceptom ove bolesti, ali se nije njome bavio detaljno.
Nakon što mu je predstavljena Šreberova autobiografija, odlučio je da bi ona bila izuzetno pogodna
za studiju slučaja koju bi mogao da upotrebi kako bi ilustrovao svoju teoriju paranoje i predstavio je
psihijatrijskoj zajednici. Frojd je, osam godina pre objavljivanja Šreberovih memoara, definisao
paranoju kao „patološki odbrambeni mehanizam“.20 U slučaju kada pacijent poseduje neku
dispoziciju sa kojom ne uspeva da se nosi i ne želi da je prihvati, jedan od načina da se odbrani od
negativnih osećanja jeste tako što će postati paranoičan. U nekim od Frojdovih zapisa nastalih
nedugo pre njegovog susreta sa Šreberovom autobiografijom, postoje zaključci koji povezuju
paranoju sa odbojnošću prema ličnoj homoseksualnosti.21

Šreberovi memoari poslužili su Frojdu kao materijal za razvijanje temeljne teorije o

mehanizmima paranoje. On je verovao da Šreber poseduje latentne homoseksualne želje koje su ga
putem mehanizma projekcije dovele do paranoje. Mehanizam projekcije objasnio je kao proces koji

19
Ibid., p. 36.
20
Chabot, Freud on Schreber: Psychoanalytic Theory and the Critical Act ,p. 35.
21
Ibid., p. 35.
 11

se odvija tako što „interna percepicja biva potisnuta, zatim se njen sadržaj, nakon prolaska kroz neku
vrstu distorzije, pretvara u eksternu percepciju“.22 Tvrdio je da je, u Šreberovom slučaju, uzrok
paranoje postojanje latentnih homoseksualnih poriva. Dalje je objasnio da je Šreber, odbijajući da se
suoči sa ovakvim porivima, razvio odbrambeni mehanizam – projekciju, čiji je krajnji rezultat bio
nastanak paranoičnih ubeđenja.23 Proces projekcije pri kojem se, potiskivanjem, interna percepcija24
iskrivljuje u eksternu, Frojd ilustruje na sledeći način:

„Ja (muškarac) volim njega (muškarca).“

„Ja ga ne volim, ja ga mrzim.“

„On mrzi mene.“

„Ja ga ne volim, ja ga mrzim, zato što me on progoni.“25

Prvi iskaz predstavlja osećanje, odnosno dispoziciju koju subjekat ne može da prihvati i koju
ima potrebu da potisne. Subjekat svoje osećanje potiskuje tako što glagol „voleti“ zamenjuje
glagolom „mrzeti“. Nakon toga, menja mesto subjektu i objektu, te iz „Ja ga mrzim.“, nastaje „On
mrzi mene.“. U sledećem koraku, subjekat projektuje ovu propoziciju u spoljašnji svet. Čitav ovaj
proces odvija se na podsvesnom nivou i samo njegov krajnji rezultat dolazi u svest subjekta. Dakle,
ovaj proces transformiše podsvesnu neprihvatljivu unutrašnju dispoziciju subjekta u svoju suprotnost
i pozicionira je izvan subjekta. Na ovaj način iz prvobitnog iskaza „Ja ga volim“, subjekat dolazi do
iskaza „Ja ga ne volim, ja ga mrzim jer me on progoni.“

Frojd je smatrao da je Šreber svoja homoseksualna osećanja prema Flehsigu transformisao u

ubeđenje da ga Flehsig progoni. Tvrdio je da je Šreber osobu za kojom je čeznuo projekcijom
pretvorio u svog progonitelja, a sadržaj svoje žudnje u sadržaj svog progona. Šreber je svoje
homoseksualne afinitete prema Flehsigu putem procesa projekcije transformisao u strah i mržnju
zasnovanu na ubeđenju da Flehsig želi da mu naudi. Način na koji je Šreber smatrao da Flehsig želi
da mu naudi jeste upravo onaj koji je prvobitno, na podsvesnom nivou bio njegova žudnja.

Važno je pomenuti da Frojd nije smatrao da su Šreberova homoseksualnost i paranoja

započele njegovim susretom sa Flehsigom. Kao što je ranije pomenuto, Šreber je imao misli o tome
kako „mora da je lepo biti žena koja učestvuje u činu kopulacije“. On je i ranije posedovao

22
Ibid., p. 36.
23
Freud, Psychoanalytic Notes on an Autobiographical Account of a Case of Paranoia, p. 48.
24
Interna percepcija je percepcija koja se odvija na podsvenom nivou
25
Ibid., p.65.
 12

dispoziciju homoseksualnosti, ali je Flehsig možda bio prvi muškarac koji je u njemu probudio
podsvesne homoseksualne želje.

Frojd je smatrao da latentna homoseksualnost leži u korenu Šreberove bolesti i nastojao je da

u ovoj studiji slučaja pronađe dodatnu evidenciju za svoje tvrdnje. On zapaža da se Šreberova bolest
pogoršala onog trenutka kada je njegova supruga otputovala i tako ga ostavila „nezaštićenog od
privlačnog uticaja okolnih muškaraca“.26 Od ovog trenutka Šreber počinje da gradi svoj teološki
sistem i svoja paranoična uverenja prethodno usmerna na Flehsiga počinje da usmerava prema Bogu.
Za Šrebera je „bilo nemoguće da se pomiri sa prihvatanjem uloge ženske bludnice u odnosu sa
svojim doktorom“27 i zato Flehsigova uloga biva zamenjena Bogom jer bi „potčinjavanje Bogu
predstavljalo manju prepreku za njegov ego“.28 Odricanje muškosti radi više sile, poput Boga, bi za
njega predstavljalo manju sramotu. Frojd tvrdi da je za Šrebera bilo mnogo prihvatljivije da se
pomiri sa svojom transformacijom u ženu ukoliko bi je objasnio nekim „višim ciljem“ i da je
iskonstruisao kompletan teološki sistem kao objašnjenje za svoju situaciju, kako bi je učinio
prihvatljivijom za svoj ego. Čitav proces razvijanja ovakvih paranoidnih verovanja Šreberu je bio
potreban kako bi opravdao ono što je zapravo bila njegova prvobitna, podsvesna fantazija. Ovo je put
koji je Šreberu bio potreban zarad prihvatanja svoje homoseksualnosti.

Frojd je smatrao da je na osnovu ovog slučaja izgradio teoriju paranoje. Tvrdio je da je uzrok
paranoje latentna homoseksualnost koja se putem mehanizma projekcije u nju transformiše.
Mehanizam projekcije je suštinski za razvijanje paranoje, ali nije vezan isključivo za paranoju. Ovaj
mehanizam postoji i potpuno nezavisno od nje. Do javljanja projekcije, kako smo već objasnili,
dolazi kada subjekat nije sposoban da prihvati određenu ličnu dispoziciju na podsvesnom nivou, te je
projektuje na spoljašnjost. Na primer, ukoliko osoba oseća latentnu potrebu da počini preljubu,
počeće da sumnja u vernost svog partnera, što će uzrokovati osećaj ljubomore. Ukoliko je rezultat
projekcije osećaj subjekta da ga neko progoni, odnosno paranoja, onda je razlog za to, tvrdi Frojd,
uvek latentna homoseksualnost. Latentna homoseksualnost može postojati kao dispozicija i bez toga
da se ikada razvije u paranoju, ali ukoliko subjekat oboli od paranoje, prema Frojdovom mišljenju,
latentna homoseksualnost može biti jedini uzrok. Takođe, uzrok paranoje ne može biti
homoseksualnost koje je subjekat svesan, jer je za nastanak paranoje ključno subjektovo podsvesno
neprihvatanje podsvesne homoseksualnosti.

26
Ibid., p. 45.
27
Ibid., p. 48.
28
Ibid., p. 49.
 13

5. Opovrgljivost Frojdove teorije paranoje

Na osnovu analize Šreberovog slučaja, Frojd je došao do zaključka da je uzrok paranoje

latentna homoseksualnost. Zaključak koji je Frojd izveo ne odnosi se samo na Šrebrov slučaj, već
Frojd smatra da je latentna homoseksualnost koren svakog slučaja paranoje. Kako bismo ispitali da li
je ova Frojdova teorija opovrgljiva prema Poperovom kriterijumu demarkacije, formulisaćemo je u
obliku iskaza:

„Svaki slučaj paranoje uzrokovan je latentnom homoseksualnošću.“

Ovako formulisano tvrđenje bi, u okviru Frojdove teorije, trebalo da predstavlja zakon. To i jeste ono
čemu je Frojd težio. On je nastojao da napravi egzaktnu nauku koja će formulisati zakone prema
kojima ljudsko ponašanje funkcioniše. Ukoliko uspemo da proverimo da li je naveden iskaz
opovrgljiv, bićemo bliži odgovoru da li je Frojd u svojoj nameri uspeo. U nastavku rada pokušaćemo
da ispitamo da li je teorija koju je Frojd izveo kao zaključak studije Šreberovog slučaja opovrgljiva.

S obzirom na to da je jedan od Poperovih agrumenata u prilog neopovrgljivosti psihoanalize

bio taj da nije moguće zamisliti nijedan oblik ljudskog ponašanja koji bi joj protivrečio, za početak
potrebno je proveriti da li je to slučaj sa ovim iskazom. Čini se da ne bi bilo problematično zamisliti
primer koji bi bio kontradiktoran datoj tezi. Bilo bi potrebno zamisliti subjekta koji boluje od
paranoje, a koji ne poseduje dispoziciju latentne homoseksualnosti. Međutim, nije dovoljno samo
utvrditi da li je moguće zamisliti primer, odnosno formulisati iskaz, koji bi bio kontradiktoran teoriji.
Neophodno je utvrditi i da li je taj iskaz moguće uporediti sa rezultatima opservacija. Ukoliko bi
bilo, mogli bismo reći da je data teorija opovrgljiva. Dakle, da bi Frojdova teorija paranoje bila
opovrgnuta, bilo bi potrebno pronaći subjekta koji boluje od paranoje a nije latentni homoseksualac.
Ukoliko bismo takvog subjekta pronašli, Frojdova teorija bila bi opovrgnuta, a samim tim bilo bi
pokazano da je ona opovrgljiva.

Dakle, jedan od načina na koji bismo mogli opovrgnuti Frojdovu teoriju paranoje, izgledao bi
ovako:

Svaki slučaj paranoje uzrokovan je latentnom homosekusalnošću.

Postoji slučaj paranoje koji nije uzrokovan latentnom homoseksualnošću.

 14

_____________________________________________________________

Nije svaki slučaj paranoje uzrokovan latentnom homoseksualnošću.

Pre nastavka ispitivanja, veoma je zanimljivo napomenuti da je Frojd i te kako smatrao da je

ovako nešto načelno moguće. Štaviše, postoji njegova studija slučaja koja se zove „Saopštenje
jednog slučaja paranoje koji protivreči psihoanalitičkoj teoriji“. U ovoj studiji slučaja on se susreo sa
pacijentkinjom koja je patila od paranoje, a kod koje nije uviđao nikakve znake latentne
homoseksualnosti. U ovom slučaju „progonitelj“ pacijentkinje bio je suprotnog pola. Pacijentkinja je
bila ubeđena da njen ljubavnik unaljmuje nekoga da ih krišom fotografiše dok imaju odnose. Frojd je
prvobitno ovaj slučaj smatrao kontradiktornim sa svojom teorijom. U jednom delu ove studije slučaja
on piše „U ovakvim oklonostima preostaju nam dva izbora – ili da napustimo teoriju prema kojoj je
lantenta homoseksualnost uzročnik paranoje, ili da pretpostavimo da se ne radi o paranoji već o
realnom iskustvu pacijentkinje.“29 Iz ovoga možemo zaključiti da je Frojd u načelu smatrao da
njegova teorija može biti opovrgnuta, odnosno da postoji teorijska mogućnost pojave slučaja koji bi
bio kontradiktoran njegovoj teoriji. Međutim, on je u nastavku studije ovog slučaja odlučio da
pokuša temeljnije da ispita pacijentkinju kako bi utvrdio šta je uzrok njene paranoje. Nakon još
jednog razgovora sa njom saznao je nove informacije koje su mu pomogle da ovaj slučaj ipak
uspešno objasni u svetlu svoje teorije. Saznao je da, na mestu gde je pacijentkinja zaposlena, radi i
jedna starija ženu koja joj je nadređena. Nakon svog prvog intimnog susreta sa ljubavnikom,
pacijentkinja je sutradan videla svog ljubavnika kako razgovara sa tom ženom i pomislila da njen
ljubavnik otkriva njihovu aferu njenoj nadređenoj. Frojd je na osnovu toga zaključio da su
pacijentkinjina osećanja prema svojoj nadređenoj zapravo koren njene paranoje. On je u tekstu u
kojem govori o ovoj studiji slučaja detaljnije objasnio kako je do tog procesa došlo, ujedno ga
povezujući sa kompleksom majke, baš kao što je i Šreberov slučaj bio povezan sa kompleksom oca.
Ono što iz ovoga moramo primetiti je da, iako nam se prvobitno činilo da je Frojd bio spreman da
napusti svoju teoriju ukoliko bi naišla na kontradikciju, to ipak nije slučaj. Čini se da on, nakon što je
prvobitno ustanovio da pacijentkinja ne pokazuje nikakve znake latentne homoseksualnosti, nije
pokušao da pronađe drugi uzrok njene paranoje, već je pokušao da pronađe informaciju koja bi
mogla biti protumačena kao znak latentne homoseksualnosti.

29
Frojd, Paranoja i homoseksualnost, str. 89.
 15

Na osnovu ovog primera, čini se da je Frojd bio spreman da slučaj ispituje onoliko koliko bi
bilo potrebno dok ne bi naišao na određene podatke koji bi bili odgovarajući za tumačenje slučaja u
svetlu psihoanalitičke teorije. Neki od kritičara to su mu zamerili i kada se radilo o Šreberovom
slučaju.30 Čini se da je Frojd zaista imao tendenciju da slučajeve interpretira u svetlu svoje teorije,
kako je Poper tvrdio. Jasno je da je Frojd pri izgradnji pshioanalitičke teorije bio više fokusiran na
studije slučaja koje su potvrđivale njegove pretpostavke, ali iz prethodno navedenog primera
možemo videti da nije u potpunosti ignorisao slučajeve koji su potencijalno mogli da opovrgnu
njegovu teoriju. Iz toga možemo zaključiti da je Frojd psihoanalizu definitivno predstavljao kao
doktrinu koja se sastoji iz opovrgljivih teorija. Međutim, Frojdove namere nisu ono što je od
suštinskog značaja kada želimo da ispitamo opovrgljivost njegovih teorija. Potrebno je ispitati da li
je teoriju koju je Frojd izveo kao zaključak svoje studije slučaja moguće opovrgnuti.

Kao što je ranije pomenuto, kako bismo proverili opovrgljivost Frojdove teorije paranoje
potrebno je postaviti singularan iskaz, odnosno predviđanje, koje će protivrečiti teoriji, a zatim ga
uporediti sa rezultatima eksperimenata, odnosno opservacija. Takav iskaz, kao je ranije navedeno,
bio bi “Postoji slučaj paranoje koji nije uzrokovan latentnom homoseksualnošću“. Kako bi bilo
utvrđeno da li je ovaj iskaz moguće uporediti sa opservacijama, potrebno je svesti ga na njegove
premise: „Subjekat A boluje od paranoje“ i „Subjekat A ne poseduje dispoziciju latentne
homoseksualnosti“, a zatim proveriti da li je moguće svaku od njih uporediti sa rezultatima
opservacije. Potrebno je ispitati da li je moguće utvrditi da li subjekat A boluje od paranoje i da li
subjekat A ne poseduje dispoziciju latentne homoseksualnosti.

Premisa „Subjekat A boluje od paranoje“ može se prilično lako testirati. Konvencijom je

utvrđeno da paranoju definišu određeni oblici ponašanja. Ukoliko subjekat ispoljava oblike
ponašanja koji spadaju pod definiciju paranoje, odnosno ukoliko subjekat iskazuje iracionalne
tvrdnje da ga neko proganja, možemo reći da on boluje od paranoje. Ukoliko subjekat ne izražava
nikakve tvrdnje ovog tipa, odnosno, ukoliko ne ispoljava oblike ponašanja koji su definicijom
karakteristični za paranoju, smatra se da subjekat ne boluje od paranoje. Problem pri pokušaju
ispitivanja druge premise: „Subjekat A ne poseduje dispoziciju latentne homoseksualnosti“. Kada je
neka dispozicija latentna, prema psihoanalitičkoj teoriji, to znači da se ona nalazi na nivou podsvesti.
Nivo podsvesti se drugačije naziva i nivo nesvesnog. Sve emocije i želje koje se nalaze na nivou
nesvesnog su takve da subjekat nema uvid u njihovo postojanje. Mi ne možemo imati direktan uvid u
svest, a pogotovo ne u podsvest drugog subjekta. Jedini uvid koji možemo imati u svest drugih

30
Robins, „Schreber's soul-voluptuousness: Mysticism, madness and the feminine in Schreber's memoirs”, p. 135.
 16

subjekata je posredan i možemo ga ostvariti isključivo na osnovu njihovih svedočanstava. S obzirom

na to da ni sam subjekat ne može ostvariti uvid u procese koji se na nivou njegove podsvesti navodno
odvijaju, odnosno na dispozicije koje se na tom nivou nalaze, on nas o njima ne može ni izvestiti.
Dakle, ne postoji način da se ostvari direktan uvid u podsvest subjekta.

Ukoliko nije moguće ostvariti direktan uvid u nečiju podsvest, nije moguće ni neposredno
proveriti da li se u njoj nalaze određene želje, motivi i procesi. U konkretnom slučaju, nemoguće je
neposredno utvrditi da se na nivou podsvesti subjekta A nalaze homoseksualne preferencije ili ne.
Frojd bi se sa ovime u potpunosti složio. On je smatrao da se sva mentalna zbivanja, koja se odvijaju
na nivou podsvesti mogu prepoznati samo na osnovu njihovih manifestacija, dok u samu podsvest
nikada ne možemo imati direktan uvid. Frojd je smatrao da je pronašao metod pomoću kojeg bi
mogao da utvrdi postojanje određenih dispozicija na podsvesnom nivou subjekta.31 Ovaj metod
uključivao je odnos uzroka i posledice. Ukoliko bi uzrok koji se nalazi na nivou podsvesti bio
otklonjen, istovremeno bi i posledica prestala da postoji. U našem konkretnom slučaju, gde je
postojanje homoseksualnih poriva na nivou podsvesti uzrok paranoje, bilo bi potrebno otkloniti
homoseksualne porive sa nivoa podsvesti da bi paranoja nestala. Prema definiciji latentna
homoseskualnost bila bi skrivena homoseksualnost. Ukoliko bi skrivena homoseksualnost bila
otkrivena, ona bi izgubila svoje suštinsko svojstvo koje je, prema Frojdovoj teoriji, čini uzročnikom
paranoje. Frojd je smatrao da će subjekat, ukoliko putem psihoterapije otkrije svoju
homoseksualnost, odnosno postane svestan svojih homoseksualnih poriva, biti izlečen i da će
njegova paranoja nestati.

Čak i ukoliko bi putem ovog metoda bilo moguće utvrditi da se na podsvesnom nivou svesti
nalazi određena dispozicija, ne bi bilo moguće utvrditi da ona ne postoji. Iskaz koji smo želeli da
testiramo bio je „Subjekat A ne poseduje dispoziciju latentne homoseksualnosti“. Metod koji je
malopre prikazan bi, potencijalno mogao biti metod pomoću kojeg bi se moglo utvrditi da se na
nivou podsvesti subjekta nalazi dispozicija latentne homoseksualnosti, ali pomoću njega ne bi bilo
moguće utvrditi da li se ona tu ne nalazi. Kao što je ranije obašnjeno, prema Frojdovom mišljenju,
moguće je postojanje latentne dispozicije homoseksualnosti bez toga da ona ikada izazove paranoju.
Ukoliko ne bi bilo paranoje kao posledice, čiji nestanak bi bio potvrda da je uklonjen njen skriveni
uzrok – latentna homoseksualnost, ne bi bilo moguće utvrditi ni da li latentna homoseksualnost
postoji ili ne. Putem ovog metoda, pod pretpostavkom da je tačan, moguće bi bilo potvrditi da

31
Ovaj metod ujedno predstavlja i način na koji funkcioniše psihoanalitička terapija. Frojd je smatrao da se koren svakog
psihičkog problema nalazi u podsvesti. Kada bi pacijent pomoću terapije postao svestan nekog potisnutog segmenta iz
svoje podsvesti, ključ psihičkog problema bio bi pronađen, a svesno razumevanje i prihvatanje prethodno potisnutog
segmenta trebalo bi da dovede do konačnog izlečenja.
 17

latentna dispozicija homoseksualnosti postoji, ali ne i da ona ne postoji. Jedini način na osnovu kojeg
bi bilo moguće utvrditi da se dispozicija latentne homoseksualnosti ne nalazi na nivou podsvesti
subjekta bilo bi sticanje direktanog uvida u njegovu podsvest, što je, kako je ranije pokazano,
nemoguće. Dakle, ne postoji eksperiment, niti opservacija sa kojom bi bilo moguće uporediti iskaz
„Subjekat A ne poseduje dispoziciju latentne homoseksualnosti“. Međutim, čitava ova argumentacija
važila bi isključivo pod pretpostavkom da subjekat ne poseduje dispoziciju homoseksualnosti na
svesnom nivou, kao u Šreberovom slučaju. Ukoliko bi subjekat A bio svestan svoje
homoseksualnosti, zasigurno bismo znali da on ne poseduje dispoziciju latentne homoseskualnosti.
Upravo to bio bi način da iskaz „Subjekat A ne poseduje dispoziciju latentne homoseksualnosti“
uporedimo sa opservacijama. Jedini način na osnovu kojeg bismo sigurno znali da subjekat A ne
poseduje dispoziciju latentne homoseksualnosti bio bi taj da je subjekat svestan svoje
homoseksualnosti. Dakle, iskaz „Subjekat A ne poseduje dispoziciju latentne homoseksualnosti“
bilo bi moguće potvrditi ukoliko bismo pronašli subjekta koji je svestan svoje homoseksualnosti.

Pokazali smo da je oba iskaza „Subjekat A boluje od paranoje“ i „Subjekat A ne poseduje

dispoziciju latentne homoseksualnosti“ moguće uporediti sa rezultatima opservacija. Samim tim
moguće je potvriditi iskaz koji predstavlja njihovu konjukciju „Subjekat A boluje od paranoje i
„Subjekat A ne poseduje dispoziciju latentne homoseksualnosti“. Kakoje ranije objašnjeno, upravo
dolaskom homoseksualnih poriva iz podsvesti u svest subjekta paranoja bi trebalo da nestane.
Ukoliko bi subjekat nakon terapije postao svestan svojih homoseksualnih poriva i u potpunosti ih
prihvatio, a nastavio da bude paranoičan, to bi značilo da Frojdova teorija ne važi. Takođe, ukoliko
bi subjekat koji je u potpunosti afirmisao svoje homoseksualne porive naknadno oboleo od paranoje,
to bi bio jasan znak da latentna homoseksualnost nije uzrok. Dakle, iskaz „Subjekat A boluje od
paranoje i subjekat A ne poseduje dispoziciju latentne homoseksualnosti“ moguće je potvrditi tako
što bi smo pronašli subjekta koji je svestan svojih homoseksualnih poriva, a ujedno boluje i od
paranoje. Ukoliko bi takvav subjekat bio uspešno pronađen, Frojdova teorija bila bi opovrgnuta.
Ovim je pokazano da postoji makar jedan singularni iskaz, odnosno predviđanje, koje je
kontradiktorno Frojdovoj teoriji paranoje i koje je u potpunosti moguće empirijski potvrditi. Ukoliko
ono ne bi bilo empirijski potvrđeno, Frojdova teorija paranoje bila bi odbačena, ukoliko bi, Frojdova
teorija paranoje bi opstala.

Dakle, kada je u pitanju Frojdova teorija paranoje, ne samo da je moguće osmisliti oblik
ljudskog ponašanja koji joj protivreči, već je moguće i empiriski ga testirati. To znači da ona
ispunjava Poperove uslove opovrgljivosti. Pokazano je da je moguće formulisati barem jedan iskaz
koji je kontradiktoran teoriji. Ukoliko bi bilo moguće formulisati više takvih iskaza, teorija bi bila
 18

opovrgljivija i samim tim jača. Za sada, sa samo jednim mogućim iskazom koji joj je kontradiktoran,
ona je slabo opovrgljiva, ali i dalje opovrgljiva. Ovim možemo zaključiti da je Frojdova teorija
paranoje formulisana u obliku zakona, u potpunosti opovrgljiva prema kriterijumu opovrgljivosti koji
je predložio Poper.

Bitno je napomenuti da je teorija paranoje samo jedna od mnogobrojnih teorija koje se nalaze
u okviru Frojdove psihoanalize. Onaj rad se, iz ranije objašnjenih razloga, bavi isključivo teorijom
paranoje. Iako je prikazano da je Frojdova teorija paranoje opovrgljiva, ne smemo tvrditi da je to
slučaj sa čitavom psihoanalitičkom doktrinom. Da bi bilo moguće reći da je čitava psihoanalitička
doktrina opovrgljiva, bilo bi potrebno, na isti način na koji smo testirali teoriju paranoje, pojedinačno
testirati svaku Frojdovu teoriju. Vrlo je moguće da bi se daljim ispitivanjem utvrdilo da postoji još
Frojdovih teorija koje su opovrgljive, ali to nije moguće tvrditi. Rezultat do kojeg smo ovim
ispitivanjem došli je da nije čitava psihoanaliza neopovrgljiva.

6. Opovrgljivost psihoanalize i Poperova kritika

Na početku ovog rada prikazane su Poperove jasne instrukcije za utvrđivanje opovrgljivosti

naučnih teorija. Služeći se isključivo tim instrukcijama, temeljno je ispitana Frojdova teorija
paranoje i nedvosmisleno je pokazano da je ona opovrgljiva, odnosno da je moguće zamisliti barem
jedan slučaj koji bi bio kontradiktoran ovoj teoriji i emipirijski ga potvrditi. Da li to znači da Poper
nije bio u pravu kada je u pitanju naučnost psihoanalize? U nastavku je potrebno ispitati da li, na
osnovu toga štoje pokazano da je Frojdova teorija paranoje opovrgljiva, moguće u potpunosti
odbaciti Poperovu kritiku psihoanalize.

Kao što je ranije objašnjeno, Poper je smatrao da psihoanaliza nije naučna, odnosnosno
opovrgljiva doktrina iz razloga što nije moguće zamisliti ni jedan primer koji bi bio kontradiktoran
teoriji, jer bi Frojd svaki oblik ponašanja mogao da objasni u svetlu svoje teorije. Naknadno je
pokazano da je moguće zamisliti oblik ponašanja koji je kontradiktoran Frojdovoj teoriji, međutim,
prema Poperovom viđenju, Frojd bi verovatno pronašao način da i taj primer inkorporira u svoju
teoriju. Potrebno je na primeru ispitati da li bi to zaista bilo tako. Ukoliko bismo želeli da iz
Poperove pozicije kritikujemo Frojdovu teoriju paranoje, rekli bismo da bi Frojd uvek nastojao da
pronađe način da svaki slučaj paranoje objasni latentnom homoseksualnošću. To bi značilo da bi on,
kada god bi se susreo sa paranoičnim pacijentom, ciljano tražio neku infromaciju iz pacijentovog
 19

života koju bi mogao da protumači kao znak latentne homoseksualnosti. Upravo to se i jeste
dogodilo u studiji slučaja koju je Frojd zabeležio u tekstu „Saopštenje jednog slučaja paranoje koji
protivreči psihoanalitičkoj teoriji“. Nakon što je pacijentkinja kao svog progonitelja doživljavala
osobu suprotnog pola i nije pokazivala znake latentne homoseksualnosti, Frojd je postao zabrinut za
svoju teoriju (paranoja se obično razvija počevši od toga da je progonitelj zapravo osoba prema kojoj
pacijent gaji homoseksualna osećanja). Kako bi rešio slučaj ove pacijentkinje, odnosno spasio svoju
teoriju, Frojd je na osnovu daljih informacija otkrio postojanje ženske osobe u pacijentkinjinom
životu koju je označio kao primarni uzrok paranoje, odnosno kao prvobitnog progonitelja. Ovaj
slučaj je odličan primer za ilustrovanje onoga što Poper zaista zamera Frojdu. Ovakva proizvoljna
upotreba evidencije i mogućnost karakterisanja gotovo bilo kakvog oblika ponašanja kao znaka
latentne homoseksualnosti je ono što je, prema Poperovom mišljenju, glavni razlog za smatranje
Frojdove teorije problematičnom.

Međutim, nameće se pitanje da li je i na koji način ova kritika povezana sa opovrgljivošću

teorije paranoje. Čini se da Frojdova teorija paranoje, primenjena na ovom konkretnom slučaju,
zaista ne bi bila opovrgljiva. Ukoliko bismo Frojdovu tvrdnju vezanu za ovaj slučaj formulisali u
obliku iskaza, ona bi glasila ovako „Uzrok paranoje pacijentkinje A je latentna homoseksualnost“. U
ovom slučaju, iskaz koji bi bio potreban da se izvede i empirijski testira zarad utvrđivanja
opovrgljivosti bio bi „Pacijentkinja A boluje od paranoje i ne poseduje dispoziciju latentne
homoseksualnosti“. Kao što smo ranije pokazali ovaj iskaz ne bi (u slučaju kada pacijentkinja nije na
svesnom nivou afirmisala svoju homoseksualnost) bilo moguće proveriti. S obzirom na to da
pacijentkinja nije svesna svoje navodne homoseksualnosti, nije moguće utvrditi da li se na njenom
nivou nesvesnog nalaze homoseksualne težnje. Dakle, u ovom konkretnom slučaju Frojdova teorija
paranoje ne bi bila opovrgljiva. Međutim, neopovrgljivost Frojdove teorije na ovom primeru ogleda
se u nemogućnosti direktnog uvida u podsvest pacijentkinje, a ne u raznolikosti evidencije koju bi
Frojd mogao da ponudi kao znake njene latentne homoseksualnosti. Čak i da je, kao u Šreberovom
slučaju, osoba koju bi pacijentkinja smatrala za svog progonitelja bila suprotnog pola i da se Frojdu
ovaj slučaj nije učinio problematičnim za njegovu teoriju, ona bi i dalje bila neopovrgljiva jer bi
iskaz koji bi bio kontradiktoran teoriji i koji glasi „Pacijentkinja A boluje od paranoje i ne poseduje
dispoziciju latentne homoseksualnosti“ bio neopovrgljiv. Kakvom god evidencijom da se Frojd
poslužio, njegovo objašnjenje ovog slučaja paranoje latentnom homoseksualnošću i dalje bi bilo
neopovrgljivo.

Dakle, nije važno kakvim objašnjenjima bi Frojd pokušao da se posluži i da li bi bilo koji
oblik ponašanja pokušao da interpretira kao latentnu homoseksualnost. Njegovo objašnjenje ovog
 20

konkretnog slučaja svojom teorijom paranoje bilo bi neopovrgljivo zbog nepristupačnosti evidencije
koja se navodno nalazi na podsvesnom nivou. U ovom slučaju ne postoji veza između opovrgljivosti
i Frojdove proizvoljnosti pri interpretiranju evidencije. To ne znači da Poperova kritika koja se
odnosi na Frojdove pokušaje da svaki slučaj na bilo koji način objasni u svetlu svoje teorije nije
validna. Pokazano je samo da postoje dve različite linije argumenatcije koje bi Poper mogao da
ponudi kako bi prikazao da je Frojdovo tumačenje ovog slučaja problematično.

Iako bi za Popera proizvoljnost pri interpretiranju evidencije bila problematična, čini se da za

verifikacioniste ne bi. Verifikacionisti bi svaki oblik evidencije uvažili ukoliko bi on mogao da se
svede na atomske iskaze i potom verifikuje. Međutim, pokazano je da, iako Poper uviđa
problematičnost u Frojdovoj tendenciji da proizvoljno interpretira evidenciju, ta problematičnost nije
povezana sa opovrgljivošću teorije, već predstavlja potpuno drugačiju liniju argumentacije. Ukoliko
problem proizvoljnosti evidencije nije povezan sa opovrgljivošću teorije, on samim tim ne ilustruje
razliku između falsifikacionističkog i verifikacionističkog principa demarkacije. Međutim, to i dalje
ne znači da razlika između ova dva principa ne postoji. Kako bi ta razlika bila ilustrovana,
pootrebno je proveriti da li bi Frojdovu teoriju paranoje bilo moguće verifikovati, odnosno da li bi
ona prošla verifikacionistički kriterijum demarkacije. Takođe, da bi ujedno bilo utvrđeno da li je
Poperova kritika verifikacionističkih kriterijuma tačna i da li bi oni zaista propustili teoriju, koju
falsifikacionizam ne bi, poslužićemo se primerom navedenim u ovom poglavlju. Dakle, kako bi bilo
utvrđeno da li je prema verifikacionističkom principu demarkacije Frojdovo objašnjenje slučaja
opisanog u tekstu „Saopštenje jednog slučaja paranoje koji protivreči psihoanalitičkoj teoriji“
naučno, potrebno je formulisati ga u obliku iskaza: „Uzrok paranoje pacijentkinje A su njena
latentna homoseksualna osećanja prema svojoj nadređenoj“. Da bi ovaj iskaz bilo moguće
verifikovali, bilo bi neophodno razdvojiti ga na njegove atomske iskaze, što bi izgledalo ovako:

1. Pacijentkinja A boluje od paranoje.

2. Pacijentkinja A gaji latentna homoseksualna osećanja prema svojoj nadređenoj.

3. Postoji uzročno-posledična veza između pacijentkinjine paranoje i njenih latentnih

homoseksualnih osećanja prema nadređenoj.

Sada je porebno utvrditi verifikabilnost ova tri iskaza. Kao što je ranije objašnjeno, iskaze tipa „X
boluje od paranoje“ u potpunosti je moguće verifikovati. Dakle, prvi iskaz moguće je verifikovati.
Kako bi bilo moguće verifikovati iskaze 2. i 3. bilo bi potrebno da pacijentkinja postane svesna
 21

svojih homoseksualnih osećanja prema svojoj nadređenoj.32 Ukoliko bi tada pacijentkinja prestala da
boluje od paranoje, iskazi 2. i 3. bili bi verifikovani. Međutim, Frojd je ovu svoju studiju slučaja
zaključio pre nego što je pokazao da li je kod pacijentkinje došlo do izlečenja ili ne. Samim tim, ova
studija slučaja predstavlja samo formulisanje hipoteze koja bi se morala naknadno testirati. Ukoliko
bi ova hipoteza bila potvrđena izlečenjem pacijentkinje, mogli bismo je nazvati naučnom teorijom. S
obzrom na to da ova studija slučaja predstavlja samo hipotezu koja nije verifikovana, verifikacionisti
je ne bi smatrali naučnom. Ono što ovde oslikava razliku između falsifikacionističkog i
verifikacionističkog principa, jeste to da bi Frojdova teorija paranoje potencijalno mogla biti
verifikovana, dok prema falsifikacionističkom principu ne bi bila ni potencijalno opovrgljiva. To
znači da bi, prema verifikacionističkom prinicpu Frojdova teorija potencijalno mogla biti naučna,
dok prema falsifikacionističkom ne bi.

Iako je pokazano da je Frojdovo objašnjenje slučaja pacijentkinje opisanog u „Saopštenje

jednog slučaja paranoje koji protivreči psihoanalitičkoj teoriji“ zaista neopovrgljivo, to ne znači da je
čitava Frojdova teorija paranoje neopovrgljiva. Primer koji je prethodno prikazan i koji glasi „Postoji
subjekat koji je svestan svoje homoseksualnosti i boluje od paranoje“, iako jedini, i dalje predstavlja
argument na osnovu kojeg Frojdovu teoriju paranoje možemo nazvati opovrgljivom. Kako bismo bili
u potpunosti sigurni da li je Frojdova teorija paranoje zaista opovrgljiva, potrebno je utvrdili da li bi
Poperova kritika vezana za Frojdovo intepretiranje svakog oblika ponašanja u svetlu svoje teorije
ovaj argument osporila. Pretpostavimo da je Frojd naišao na pacijenta koji boluje od paranoje, a
potpuno je transparentan u vezi svoje homoseksualnosti. Frojd bi, verovatno, bio u potpunosti
zbunjen kao i u slučaju pacijentkinje iz prethodnog primera. On bi možda pokušao da pronađe
različite načine da opravda kako je tako nešto moguće i da ujedno spasi svoju teoriju paranoje.
Moguće je da bi pokušao da objasni kako pacijent zapravo ne boluje od paranoje, ili da je deo
njegovih homoseksualnih dispozicija nekako ipak ostao na podsvesnom nivou itd. Međutim, kakvu
god argumentaciju ili evidenciju Frojd ponudio, ona bi predstavljala pokušaj spašavanja njegove
teorije od opovrgavanja. Ukoliko bi Frojd pokušao da pronađe drugačiju evidenciju ili priloži
pomoćne hipoteze, to bi predstavljalo posledicu prethodnog opovrgavanja teorije. Čak i kada bi
Frojd uspeo da pronađe novo objašnjenje, to objašnjenje moglo bi biti ili iznova opovrgljivo ili
neopovrgljivo. Ukoliko bi bilo neopovrgljivo, bilo bi nezadovoljavajuće, ukoliko bi bilo opovrgljivo
Frojdova teorija bi iznova mogla biti odbačena. Ovo i jeste ono što bi Poperu smetalo - pokušaji da
se teorija spasi koji bi mogli da idu u beskonačnost. Međutim, svaki novi pokušaj da se teorija spasi
bi samo značio da je ona prethodno opovrgnuta. Na osnovu ovakvog primera možemo zaključiti da,

32
Princip detaljnije objašnjen u petom poglavlju
 22

ukoliko bismo pronašli slučaj koji je kontradiktoran Frojdovoj teoriji paranoje, pokušaji nuđenja
novih objašnjenja koji bi teoriju spasili ujedno bi potvrđivali opovrgljivost ove teorije. Takođe,
možemo zaključiti da Poperova kritika Frojdove proizvoljnosti u tumačenju evidencije, iako na
mestu, nije nužno povezana sa opovrgljivošču teorije, već predstavlja nezavnsnu liniju
argumentacije.

7. Zaključak

Primarni cilj ovog rada bio je ilustruje na koji način funkcionišu falsifikacionistički i
verifikacionistički princip demarkacije na primeru jedne doktrine i da ujedno ispita naučnost
psihoanalitičke teorije. Da bismo tvrdili da je čitava psihoanalitička doktrina naučna, bilo bi
potrebno pojedinačno utvrditi to za svaku iz snopa teorija koje je čine, odnosno razmotriti da li
postoji proverljiv kontraprimer za svaku od njih. Ono što je ovaj rad pokazao jeste da to u načelu
nije nemoguće. Tvorac falsifikacionističkog principa, Karl Poper, smatrao je psihoanalizu
neopovrgljivom doktrinom iz razloga što bi bilo koji oblik evidencije mogao da se protumači u
svetlu teorije i da je tako potvrdi. Pokazano je da, kada se psihoanaliza testira prema instrukcijama
koje nalaže falsifikacionistički princip, ona može biti opovrgljiva ili ne, nezavisno od evidencije
kojom bi se Frojd kao interpretator mogao poslužiti. Takođe, mogli smo da uočimo da bi Frojdova
teorija paranoje bila neopovrgljiva u obe studije slučaja u kojima ju je Frojd izneo. Suštinski razlog
tome je taj što je Frojd u obe ove studije slučaja prikazao samo interpretaciju evidencije i
pretpostavio njene korene u podsvesti u koju je nemoguće ostvariti direktan uvid. Ovo je slučaj sa
skoro svim njegovim studijama slučaja. Kada bismo psihoanalizu posmatrali isključivo kao
interpretaciju evidencije, nju gotovo nikada ne bismo uspeli verifikovati, niti opovrgnuti, osim u
jedinstvenim slučajevima, poput onog koji je naveden u ovom radu. Međutim, ukoliko bi u obzir bio
uzet psihoanalitički metod terapije koji se, kao što smo objasnili, sastoji iz prevodjenja informacija iz
podsvesti u svest pacijenta u svrhu izlečenja, psihoanalitičku teoriju bilo bi lakše verifikovati,
odnosno opovrgnuti. Kao u primerima koje smo naveli, ukoliko bi se ono što Frojd pretpostavlja da
se nalazi u podsvesti pacijenta i predstavlja uzrok bolesti, prevelo u njegovu svest, u zavisnosti od
toga da li je pacijent izlečen ili ne, mogli bismo verifikovati odnosno opovrgnuti gotovo svaku
psihoanalitičku teoriju (koja se zasniva na uzrocima bolesti koji leže u podsvesti, kao što je to slučaj
sa teorijom paranoje). Poperova kritika psihoanalize zasnovana isključivo na Frojdovim studijama
slučaja koje su zaista predstavljale samo interpretaciju evidencije, ali da u obzir nije uzet
 23

psihoanalitički metod terapije koji je predviđao konkretne rezultate, koji bi, ukoliko ne bi bili
ostvareni, veoma lako mogli opovrgnuti većinu Frojdovih teorija zasnovanih na studijama slučaja.

Summary: The primary goal of this paper is to ilustrate Karl Popper‘s principle of falsification by
thoroughly testing falsifiability of a particular theory and to examine the difference between
falsificationism and verificationism by using both of these principles to determine the scientific
status of the same theory. Popper claimed that a prefect example of a theory that would be verifiable
but not falsifiable, is Freud’s psychoanalysis, but he didn’t give any valid arguments for this claim of
his. The aim of this paper is to examine if there are any valid arguments that can support what
Popper claims. Secondary goal of this article is to determine the scientific status of psychoanalysis
by using both principles of demarcation.

Navođena literatura:

Chabot, Barry, ,Freud On Schreber: Psychoanalytic Theory and the Critical Act, Massachusetts:
University of Massachusetts Press, 1982.
Freud, Sigmund, Introductory lessons of psychoanalysis In J. Strachey (Ed.), The standard edition of
the complete psychological works of Sigmund Freud (Vol. 16-17) London: Hogarth Press, 1961-
1963.
Frojd, Sigmund, Paranoja i homoseksualnost (prev. Stevan Jovanović), Beograd: Čigoja štampa,
2003.

Freud, Sigmund, Psychoanalytic Notes on an Autobiographical Account of a Case of Paranoia,

London: The Hogarth Press, 1958.
Hampsey, John C, Paranoia & Contentment: A Personal Essay on Western Thought, Charlottesville:
The University of Virginia Press, 2005.
Popper, Karl, The logic of scientific discovery, New York: Rutledge classics, 1935.
Popper, Karl , Conjectures and Refutations, London: Routledge, 1963.
Robins, B.D:, „Schreber's soul-voluptuousness: Mysticism, madness and the feminine in Schreber's
memoirs”, Journal of Phenomenological Psychology, No. 31, 2000.

Schreber, D. P, Memoirs of my nervous illness. (Trans. I. Macalpine & R. A. Hunter). New York,
NY: New York Review of Books, 1955.
24
25