LJUBAVI POZNATIH

ALBERT AJNŠTAJN I MILEVA MARIĆ

Iako je 19. decembra 1875. godine rođena u Titelu, Mileva je bila đak
gimnazije u Sremskoj Mitrovici, od 1887. do 1890. godine, a zbog službe
oca Miloša Marića, koji je po matičnim knjigama "vojno lice rođeno u
Kaću", koji je u to vreme bio službenik ili "kancelarijant", kako se tada
govorilo, u kotarskom sudu najvećeg sremskog grada.

Požutele, ali očito pažljivo vođene školske knjige govore da je Mileva bila
odličan učenik, posebno se isticala iz fizike i matematike sa ocenom -
izvrstan. Zato uopšte nije čudno što se Mileva Marić posle vojvođanskog
školovanja vrlo brzo našla u Cirihu, u kome je 1897. godine i upoznala
Alberta Ajnštajna, momka za kojeg ju je vezivalo isto naučno
interesovanje ali i ljubav. Albert je bio svestan da će mu samo ozbiljan rad
omogućiti posao, a Mileva je na svaki način želela da opravda novac koji
je u nju uložila porodica - tako da su oboje indekse punili odličnim
ocenama. Uostalom, u to vreme je, barem što se tiče studenata iz
inostranstva, to gotovo bilo pravilo. Milevine zemljakinje Ružica Dražić i
Milena Bota slično su se odnosile prema matematici i fizici, koje su
studirale zajedno sa Milevom i Albertom.

Opisujući taj period njihovog života, "Tajmov" novinar ovako vidi vezu
dvoje studenata:

"Ali, i fizičari se zaljubljuju. Kada bismo snimali film o Milevi Marić, izabrao
bih za tu ulogu Marli Metlin, gluvonemu dobitnicu Oskara, zbog njene
blage tajanstvenosti i utiska gnevnosti i oštećenosti. Mileva Marić je bila
tamnokosa Srpkinja koja je sanjala da postane fizičar i u 21. godini
primljena je u švajcarski Savezni institut za tehnologiju u Cirihu. Tu je
upoznala osamnaestogodišnjeg Ajnštajna, boemskog izgleda, kudrave
kose i toplih tamnih očiju. Postali su ljubavnici deleći ujedno i udžbenike.
Njen otac se protivio ovoj vezi.

Mileva, tamnokosa Srpkinja tamnih očiju, sa pomalo tuge i pomalo gneva

u pogledu (od detinjstva je hramala), zaljubila se u Jevrejina iz Milana,
lepuškastog, okretnog i tri godine mlađeg. Zajedno su studirali, zatim su
zajedno i živeli. Dobili su vanbračnu kćerku Lizeral, o kojoj se ništa ne
zna. Verovatno je bila data na usvajanje… Kada je Ajnštajn bude napustio,
odlazeći da živi sa svojom rođakom Elzom Lovental, koja mu je dovela
dvoje dece iz prvog braka, neće više biti uspešan. Tačnije, neće napisati
više ništa vrednije.

Kasnije, kada je Ajnštajn počeo da živi sa svojom rođakom Elzom

Lovental, počeo je brak sa Milevom da opisuje kao tragediju. Bez obzira
na Ajnštajnovo mišljenje, činjenica je da tokom braka sa rođakom i
udovicom sa dve ćerke Elzom Lovental, ni približno nije bio uspešan u
naučnom radu kao ranije. Voker posebno u tom smislu izdvaja neka
Albertova pisma Milevi:

1
Mileva Albertu, Hajdelberg, oktobar 1897.

"Prošlo je već prilično vremena kako sam dobila Vaše pismo i htela sam
odmah da Vam odgovorim, da Vam zahvalim na požrtvovanosti da
napišete četiri duge strane, htela sam takođe da Vam izrazim svoju radost
zbog zajedničkog puta, ali ste Vi rekli da Vam pišem ako se dosađujem, a
ja sam veoma poslušna…

Albert Milevi, Milano, mart 1899.

Draga (Saud)!

Vaša fotografija je načinila veliki utisak kod mojih roditelja. Dok su još bili
utonuli u posmatranje, rekao sam sa puno razumevanja: Da, da, baš
izazovno luče. Na račun toga i tome sličnog već sam otrpeo prilično
zadirkivanja, što meni, međutim, uopšte nije neprijatno.

Paradis/Metmenšteten, avgust 1899.

D(raga) D(oheri)!

Mora da se sada siroti, bavite crnim mislima. Ali ja Vas dobro poznajem,
zajedno sa Vašom božanstvenom flegmom i znam da Vi sve to primate sa
spokojstvom. Uz to ste ipak kod kuće i bićete valjano maženi kako to i
priliči ćerki. U svakom slučaju, kod nas u Cirihu ste Vi gospodarica kuće,
to ipak nije loše i to domaćica kakvog raskošnog domaćinstva! Dok sam
prvi put čitao Helmholca uopšte nisam mogao da shvatim da ne sedite uz
mene, a i sada mi nije mnogo bolje. Zajednički rad smatram veoma
dobrim i korisnim i pored toga manje iscrpljujućim…

Ebendorf, avgust 1899.

Raspust mi prolazi u srećnom spokojstvu, tako da su mi studije promena,

a ne lenstvovanje, kako smo u našem domu navikli. Vi mi pišete da Vam
je pauza za ispit prijala, to mi se dopalo. Vi ste baš prava junačina i imate
puno energije i zdravlja u svom malom telu. Vratio sam Helmholcovu
knjigu i sada studiram još jednom do detalja Hercovo rasprostiranje
električne sile…
Mileva Albertu, Kaæ,
avgust/septembar 1899.

D(ragi) G(ospodine) A(jnštajn)

Vaša pisma mi svaki put toliko prijaju. Od niza zajedničkih događaja

stvorio se sasvim kriomice poseban osećaj, koji se i pri najmanjem dodiru
budi, bez sećanja na pojedinosti, i on čini da svaki put poželim da ponovo
budem u svojoj sobi…

Istina je, zar ne, da Vi nikome ne date da čita moja pisma, to mi morate
obećati; jednom ste rekli da ne volite profanost, pa i ako mi to izgleda
profano, možete li mi to učiniti? Šta Vi mislite? Sledeći put staviću na

2
pismo drugo zaglavlje, znam jedno koje je ljubaznije; ovo je tako
skromno, ali kasno sam se setila…

Mileva Albertu, 1900. (?)

Moj dragi Johonesl!

Pošto Te toliko volim, a Ti si tako daleko da Te ne mogu izgrditi, pišem Ti

ovo pisamce i pitam da li i Ti mene toliko voliš kao ja Tebe? Odgovori mi
odmah. Hiljadu poljubaca od Tvoje D(oherl).

Albert Milevi, Melhtal, jul 1900.

Moja najdraža Doherl!

Vratili smo se kući, ja u maminu sobu (u četiri oka). Najpre moram da joj
ispričam o ispitu, zatim me pita bezazleno: "Dakle, šta je bilo sa
Dockerl?". "Mojom ženom", rekao sam isto tako bezazleno ipak spreman
na odgovarajuęu "scenu". Do nje je odmah došlo. Mama se bacila na
krevet, zagnjurila glavu u jastuke i plakala kao dete. Kada se povratila od
prvog užasa, odmah je prešla u očajničku ofanzivu: "Rasipaš svoju
budućnost i zatvaraš sebi perspektivu. Ako dobije dete onda ćeš imati
neprilike". Kod tog poslednjeg izliva, kome su prethodili još mnogi, izgubio
sam strpljenje.

Melhtal, avgust 1900.

Prilično dobro razumem svoje roditelje. Oni ženu smatraju luksuzom za

čoveka, koji to sebi može da priušti tek tako, i kada, ima udobnu
egzistenciju, ja, međutim, prezirem tu vrstu shvatanja odnosa između
muškarca i žene, pošto se po njemu žena i bludnica razlikuju samo po
tome što prva, zahvaljujući povoljnijim životnim prilikama, od muškarca
može da iznudi ugovor za takav život. Takvo shvatanje je prirodna
posledica toga što kod mojih roditelja, kao kod većine ljudi, razum
neposredno vlada nad osećanjima, dok se kod nas, zahvaljujući srećnim
okolnostima u kojima živimo, uživanje u životu beskonačno širi… Ako ti još
nisi rekla svojima to ne čini! Verujem da je tako za sve bolje… Ti si ipak
dovoljno pametna i poznaješ ih, te i sama bolje znaš šta treba da činiš…

Milano, avgust/septembar 1900.

Dragi moj Mic!

Danas sam od tebe dobio preporučeno pismo, u njemu vidim strah da bi

neko drugi mogao da ga dobije u ruke. Ne, zlatašce, primio sam sva Tvoja
jdraga pisma, a takođe i novac već odavno u Melhtalu.

Ebendorf, jul 1901

Raduj se neopozivoj udluci koju sam doneo! O našoj budućnosti odlučio

sam sledeće: odmah ću potražiti posao. Moji naučni ciljevi i moja lična
taština neće me odvratiti od toga da preuzmem najpodređeniju ulogu. Čim

3
dobijem takav posao, oženiću se Tobom i uzeti Te k sebi, ne
obaveštavajući o tome nikoga nijednom rečju dok sve ne bude gotovo. A
tada niko neće moći da baca kamen na Tebe, već teško onome ko sebi
bude dopustio nešto protiv Tebe.

Mileva Albertu, Cirih, jul 1901.

Dakle, želiš odmah da potražiš zaposlenje i da me uzmeš k sebi! Kako

sam bila srećna kada sam pročitala Tvoje pismo, i koliko sam to još uvek i
biću to uvek. I ako i Tebe time ne zarazim, zlato, onda dajem glavu. Ali,
naravno, dragi, ne treba da bude reč o najlošijem zaposlenju, to bi me
ljutilo, to ne bih mogla…

Mileva Albertu, Štajnam Rajh, novembar 1901.

Drago moje ljutito zlato!

Ti opet sutra nećeš doći! Ne jednom si rekao: doći ću u subotu. Tada ćeš
me sigurno iznenaditi. Znaš, kad ne dođeš, ja najednom sagorim! Kad bi
samo znao kako me to ljuto boli, onda bi sigurno došao…Zar stvarno više
nemaš para? Baš lepo! Čovek zarađuje 150 fr. ima hranu i stanovanje i na
kraju meseca, nema ni pare. U subotu više ništa neće važiti kao izgovor,
ako do tada ne dobiješ novac, ja ću ti poslati nešto…

Albert Milevi, Šafhauzen, decembar 1901.

Drago moje zlato!

Dobio sam Tvoje drago pismo, koje mi stvara bol u stomaku, što si bila
tako dobra da mi pismo pišeš iz kreveta. Uopšte ne brinem, jer po tvom
dobrom raspoložnju vidim da zlo nije veliko. Samo se dobro neguj i budi
čila i raduj se našoj dragoj Lizerel.

Ebendorf, decembar 1901.

Želeo bih da si sa mnom, mada imaš veoma "smešan izgled" kako si mi

već dva puta pisala. Načini mi crtež toga, ali stvarno lep.

Bern, februar 1902.

Siroto, drago zlato, šta sve moraš da pretrpiš, da najzad više ne možeš
sama da mi pišeš! I naša draga Lizerel mora svet da upozna upravo sa te
strane! Ali, vidiš, stvarno je došla Lizerel, kako si Ti to želela. Da li je
zdrava? Kakve su joj oči? Na koga od nas liči? Ko je hrani mlekom? Da li je
gladna? Ja je toliko volim, mada je uopšte ne poznajem! Želeo bih i sam
da načinim jednu Lizerel, to mora da je zanimljivo. Ona sigurno može da
plače, ali da se smeje, uči tek mnogo kasnije. I ne veruješ koliko patim
kada vidim koliko me oni oboje vole i kako su neutešni kao da sam načinio
najveći prestup, a ne učinio ono što mi srce i savest neodoljivo nalažu.
Kada bi te samo poznavali!

Ebendorf, septembar 1900.

4
Draga moja Doherlin!

Tri četvertine glupog vremena je prošlo, uskoro ću biti ponovo sa svojom

draganom, ljubiti je, milovati, grditi, smejati se, tumarati sa njom,
čavrljati… Već sam rekao da za Božič ostajem kod Tebe. Ne mogu baš
ništa da očekujem dok Te ne budem ponovo imao, Ti si mi sve, moje
siroče, mangupče, derište. Dok sada mislim na Tebe, upravo mislim kako
više ne želim da Te ljutim i zadirkujem, već uvek želim da budem poput
anđela! O lepa iluzijo! Ali, Ti me voliš iako sam ja opet stari nitkov, pun
kaprica, vragolija i mrzovoljan kao uvek…

Milano, oktobar 1900.

Tebi se stvarno više ne dopada malograđanski život! Ko slobodu smatra

dragocenom, taj više ne može da podnese okove. Koliko sam srećan što
sam u Tebi pronašao srodno stvorenje, koje je isto snažno i samostalno
kao i ja sam! Bez Tebe ja sam sa samim sobom sam…"

FJODOR MIHAILOVIČ DOSTOJEVSKI

Po dolasku u Semipalatinsk Dostojevski se upoznao sa jednim carinskim

činovnikom, Aleksandrom Ivanovičem Isajevim, i njegovom ženom
Marijom Dmitrijevnom, rođenom Konstan, Francuskinjom po dedi. Njen
život je bio nesrećan. Ćerka šefa Astrahanskog karantina, ona se udala za
alkoholičara koji nije bio sposoban stalno da radi, družio se sa raznim
društvenim otpacima, a ženu i sina osudio na tešku sirotinju. Dostojevski
ga je zatekao već užasno propalog.

Marija Dmitrijevna je bolovala od tuberkuloze, ali kao mnogi tuberkulozni

bolesnici bila je strašno vezana za život, za njegove radosti i iskušenja.
Njena porodična situacija bila je zaista užasna. Celo pristojno društvo im
je okrenulo leđa. Prema mišljenju njenog novog prijatelja ona je još uvek
mlada dama, lepa, obrazovana, pametna, graciozna, sa velikodušnim
srcem.

Nešto kasnije, 1856. godine, kada se bliže upoznao sa svom složenošću

njene naravi, on ju je okarakterisao jos dublje i svestranije. "Svakog
trenutka nesto originalno, razborito, duhovito, ali i paradoksalno, beskrano
dobro, zaista plemenito - ona ima viteško srce, ona će sebe upropastiti."

Nemirna i plahovita priroda, neobična i zanesena, uzvišena i smela - tako

Dostojevski vidi svoju prvu ljubav. Zato je i vidi na rubu propasti i srce mu
je uznemireno.

U to vreme ona ima dvadeset šest godina. Privlačna plavuša srednjeg

rasta, veoma mršava, priroda strasna i egzaltirana - tako je opisuje
Vrangelj.

5
Posle dvogodišnje ostavke i gotovo bede, Isajev je najzad dobio novu
dužnost kontrolora kafana (tj. upravljanje krčmama), što je bilo čak
"veoma ponižavajuće", primećuje Dostojevski. Uz to predstojala im je
seoba u strašnu zabit, u divlji sibirski gradić Kuznjeck, u Tomskoj
guberniji, udaljen preko 700 vrsta. "Ali šta je moglo da se radi. Nisu imali
ni komad hleba." Očajanje Dostojevskog, prema pričanju Vrangelja, bilo je
beskrajno; bio je sumanut; pri pomisli na rastanak sa Marijom
Dmitrijevnom, činilo mu se da je za njega sve u životu propalo. "I ona
pristaje, ne buni se. To je odvratno!" - gorko je ponavljao.

Avgusta 1855. godine Dostojevski je dobio od Marije Dmitrijevne

obaveštenje o smrti njenog muža. Ona je sada na ivici egzistencije i kaže
da će morati sebe da da nekome kako bi izdržavala sebe i svoje dete.
Skoro godinu dana posle smrti Isajeva, uleto 1856. godine, Dostojevski
šalje Vrangelju pisma puna očajanja.

"Ja sam kao lud… sada je već kasno!"

"Stvar stoji rđavo, i ja sam skoro očajan. Teško je patiti koliko sam ja
propatio."

"Ja drhtim od straha da se ona ne uda; časna reč, ili ću u vodu, ili ću
početi da pijem vino!"

A nšto ranije, u pismu od 23. marta:

"O, ne daj Bože, nikom to strašno, užasno osećanje! Velika je radost

ljubavi, ali patnje su tako užasne da je bolje nikada ne voleti…"

Juna 1856. godine Dostojevski službeno odlazi u Barnaul i samovoljno

svraća u Kuznjeck ("Spreman sam da idem na sud, samo da bih se s njom
sreo"). Ovde provodi dva dana sa Marijom Dmitrijevnom. Ona mu priča o
svom osećanju prema Vergunovu. Susret je bio tužan ali ne beznadezan.

"Plakala je, ljubila mi ruke, ali ona voli drugog. Tamo sam proveo dva
dana. U toku ta dva dana ona se setila prošlosti, i njeno se srce ponovo
okrenulo meni. Ne znam da li sam u pravu ili ne, kad tako govorim! Ali
ona mi je rekla: 'Ne plači, ne tuguj, ništa još nije rešeno, ti i ja, i niko
više!' Ta njena reč je konačna. Ja ni sam ne znam kakva sam dva dana
proveo, to je bilo neizdrživo mučenje i blazenstvo! Krajem drugog dana
otputovao sam pun nade. Ali sasvim je verovatno da su krivi oni kojih
nema. Tako je i bilo! Pismo po pismo, i ja opet vidim da ona tuguje, plače i
opet njega voli više od mene! Ja neću reći - neka je! Ja još ne znam šta će
biti sa mnom bez nje. Ja sam propao, ali i ona isto tako. Ona ima 29
godina; obrazovana je pametna, videla je sveta, poznaje ljude, patila je,
mučila se, bolesna je od poslednjih godina svog života u Sibiru, traži
sreću, samovoljna je, jaka, spremna je sad da se uda za mladića od 24
god., Sibirca, koji ništa nije video, ništa ne zna, malo obrazovanog, koji
počinje tek prvu misao svog života dok ona možda doživljava svoju
poslednju misao - čoveka beznačajnog, bez vlastite sudbine na svetu,
sreskog učitelja, čija je perspektiva plata od 900 rubalja u srebru. Recite,
Aleksandre Jegoroviču, zar ona time ne uništava sebe i drugi put? Kako da

6
se u životu zbliže tako različite naravi, različiti pogledi na život, razne
potrebe. I neće li on kasnije, posle nekoliko godina… neće li je pozvati u
smrt! Šta će biti s njom, siromašnom, s gomilom dece, osuđenom na
Kuznjeck? Ko zna do čega će dovesti prepirka koju ja obavezno predviđam
u budučnosti… Šta će biti ako je on uvredi niskim prebacivanjem da je
računala s njegovom mladošću, da je sladostrasno htela da upropasti
njegov život, i ona će, ona čisti, divni anđeo, to možda morati da sluša!"

"Moje srce se kida!"

Dostojevskom je bila potrebna sloboda od vojske ne samo da bi mogao da

piše već i da bi posećivao i druge oblasti, kao što mu je bilo zabranjeno da
ode u Kuznjeck. Kada bi mu dozvolili slobodu pisanja već bi mogao da
stekne ono što je potrebno za ostvarivanje ljubavne veze sa Marijom.

24. marta vojnik, uprkos pravilima vojne discipline, piše nezvanično pismo
general ađutantu.

Posle mnogih nesuglasica 30. oktobra 1856. godine general gubernator

Zapadnog Sibira, Gasfort, dobija iz glavnog štaba najvišu zapovest o
unapređenju Fjodora Dostojevskog u zastavnika.

Duboki poznavalac čovekove psihe veruje da pravo osećanje te pametne i

jake žene ne može da pripadne ograničenom i bezbojnom biću,
nesposobnom da se uzdigne do njenog duhovnog nivoa.

"Ona me voli - u to sam siguran… Ona se gotovo razočarala u svoju novu

simpatiju. Znao sam to još letos, po njenim pismima. Meni je bilo sve
otvoreno. Ona nikada nije imala tajni preda mnom. O, kad biste znali
kakva je to žena!"

27. januara 1857. godine Dostojevski odlazi u Kuznjeck radi svoje svadbe.
Bio je to skup venčanih i jedva par svedoka.

***

Jedna od najjačih ljubavi Dostojevskog bila je na početku 60-ih godina

Apolinarija Suslova.

"Tvoja ljubav se spustila na mene kao božiji dar, neočekivano, neslućeno,

posle umora i očajanja. Tvoj mladi život pokraj mene obećavao mi je tako
mnogo i tako mnogo mi je već dao, on je u meni vaskrsao veru i ostatak
ranije snage."

S druge strane, Suslova je 16. novembra 1864 godine zapisala u svoj

dnevnik odlomak ovakvog razgovora:

"Jednom, govoreći o lepom Grku, ja sam rekla da u ranoj mladosti nisam

obraćala pažnju na lepotu i da je prva moja ljubav bila čovek od
četrdesetih godina.

- Vi ste tada, sigurno imali šesnaest - rekao je on.

7
- Ne, dvadeset i tri."

Toj egzaltiranoj devojci nije bila potrebna ni sjajna spoljašnost ni mladost.

Ona je tražila duhovnog tiratana i našla ga je. Ali ubrzo su se u njihovim
odnosima pojavile zlokobne pukotine. U mladoj duši se budi osećanje
protesta i raste potreba za raskidom. Strast Dostojevskog prema njoj
izgleda joj kao prosta svakidašnja potreba zauzetog čoveka da se za
trenutak zaboravi u čulnim uzivanjima.

U septembru 1864. godine ona zapisuje u svoj dnevnik:

"Govore mi o Fjodoru Mihailoviču. Ja ga prosto mrzim. On me je

primoravao da toliko mnogo patim, kada je moglo biti bez patnje. Sada
osećam i jasno vidim da ne mogu da volim, ne mogu da tražim sreću u
ljubavnom uživanju zato što će me milost muškarca podsećati na uvrede i
patnje."

I u decembru iste godine: "…kada se setim šta sam bila pre dve godine,
počinjem da mrzim Dostojevskog, on je prvi ubio veru u meni…"

Apolinarija Suslova je bila prva čista i kulturna devojka na njegovom

životnom putu, koja mu je prišla s uzvišenom maštom da ce njenu ličnost
ozariti njegov genije i da će ona svojom ljubavlju podržati tog povratnika
iz robijaškog pakla, novog Dantea, spašenog ljubavlju Beatriče.

U zimu ili u proleće 1863. godine Dostojevski poziva svoju gordu

prijateljicu da s njim, kad dođe leto, putuje u Italiju. Ali u maju je, po
"najvišoj" naredbi, časopis Vreme koji je on vodio bio obustavljen, što ga
je sprečilo da se na vreme pojavi na dogovoreno mesto u inostranstvu.
Oni se umesto u Italiju nešto kasnije sreću u Parizu, gde ga je ona duže
vreme čekala.

Evo najzad i njene sobe. Ipak, koliko ga dugo pušta da čeka! To je skoro
neizdrživo. I najzad - duboko, jedva čujno, kao prigušivano udarcima srca:
"Zdravo". Zbunjenost, bez radosti stid i bol, i neprijatna iznenađenost.

- Ja te više nisam čekala, ti si, valjda, dobio moje pismo?

Ali on je tada i bez pisma shvatio da se dogodilo nešto što se ne može

popraviti.

- Ja moram sve znati, hajdemo nekuda, i reci mi, ili ću umreti.

U neukusnoj sobi drugorazrednog hotela na levoj obali Sene (u hotelu gde

je on smešten) - hteo je da joj bude što bliže - kao odgovor na njegovo
jecanje, prekore i molbe ona mu kroz suze jedva odgovara.

- Jesi li srećna, srećna? Reci mi samo jednu reč, jesi li srećna? - i ne diže
se sa kolena.

Jedva čujno je zazvučao njen odgovor - "ne".

8
- Kako to? Voliš i nesrećna si? Je li to moguće?

- Pa on mene ne voli.

- Ko je on? Pesnik, umetnik, filozof?

- O, ne…

I, smirivši se malo, ona mu je sve ispričala.

Zove se Salvador, student je medicine, lepotan i kicoš, njegovi roditelji su

se u prošlom stoleću naselili na Antilskim ostrvima. To je čuvena porodica
kopača zlata, moreplovaca, konkvistadora i kolonizatora. Oni su pokorili
ceo arhipelag. Domoroce su pretvorili u robove. Sa svojih šećernih i
duvanskih plantaža oni se vraćaju na večeru s polomljenim bičevima i
krvavim pantalonama. Salvadora je već ugladila Evropa, ali ipak se u
njemu oseća ukrotitelj, grabljivac, osvajač i robovlasnik.

- Zamisli, kako je to neobično za nas, on se u knjige ništa ne razume.

Ona kao da je bila dirnuta njegom žalošću i htela da ga nečim uteši. I

stvarno, malo mu je laknulo. Dobro je što se ne razume. Studentčić-
stranac, nije heroj, nije pesnik, nije ironični mislilac, nije demonski
Ljermontov. To je dobro! To neće dugo! Nezadrživo će je povući Rusija.
Tamo u Peterburgu ona se zaljubila u pisca, pre svega kao mučenika za
otadžbinu, kao pesnika njene patnje, kao hrabrog zaštitnika pokorenog
naroda.

Salvador! Kakvo ime… Njoj su sa tom žudnom dušom i snažnim

prostonarodnim temperamentom, bile potrebne druge snage i druge
strasti.

Epilog ovog puta desio se u Hamburgu. Oni se rastaju zauvek.

- Zašto ste se razišli, Apolinarija Prokofjevna? - pitao ju je mnogo kasnije

njen muž.

- Zato što on nije hteo da se razvede od sveje žene, tuberkulozne, 'jer ona
umire'.

- Znači, ona je umirala?

- Da, umirala je. Posle pola godine je umrla. Ali ja sam već bila prestala
da ga volim.

- Zašto ste 'prestali da ga volite'?

- Zato što nije hteo da se razvede. Ja sam mu se predala iz ljubavi, bez

zahteva, bez računice. I on je bio dužan da tako postupi. On nije postupio,
i ja sam ga ostavila."

9
Taj raskid Suslova stavlja u 1863. godinu. Ali njihovo poznanstvo još traje.

***

Uskoro se Dostojevski upoznao s mladom devojkom koja se skrivala iza

pseudonima Jurija Orbelova. I treba priznati da je u nizu žena koje su
osvajale Dostojevskog, Ana Vasiljevna Korvin-Krukovska bila jedna od
najistaknutijih i najdarovitijih.

Sestra docnije slavne Sofije Kovalevske (znamenita matematičarka), ova

početnica u spisateljskom zanatu bila je velika lepotica i imala ponosan
karakter.

Početkom marta 1865. godine dolazi do poznanstva kada je gospođa

Jelisaveta Fjodorovna Korvin-Krukovska sa kćerima došla rođacima u
Petrograd.

Prvi susret bio je neuspešan i nategnut u prisustvu naduvenih rođaka.

Dostojevski se osećao neprijatno, očigledno nije bio raspoložen, izgledao
je star i bolestan. Sledeća poseta bila je u mnogočemu prijatnija - tada su
bile samo dve sestre pred njim. Uskoro se pisac odomaćio u kući, vrlo se
zagrejao za stariju sestru i neočekivano postao predmet prve ljubavi
mlađe - šiparice Sonje, koja je zauvek sačuvala osećanje dubokog
prijateljstva "prema prvom genijalnom čoveku koga je srela na svom
putu".

Bez obzira na mimoilaženje u pogledu ljubavi između sestara i

Dostojevskog, skupovi bi gotovo uvek bili nelagodni zbog roditelja i rođaka
sestara. Stalan i vrlo žestok predmet sporova među njima, saopštava S.
Kovalevska, bio je nihilizam. Prepirke oko toga su trajale ponekad do dugo
posle ponoći i što su oboje više govorili, sve više su padali u vatru i u vatri
prepirke izražavali krajnje poglede.

- Ova sadašnja omladina je tupa i nerazvijena! - vikao je ponakad

Dostojevski. - Za sve njih izglancane čizme više vrede od Puškina;

- Puškin je zaista zastareo za naše vreme - mirno je primećivala sestra,

znajući da ga ničim ne može tako razbesneti kao prezrivim odnosom
prema Puškinu.

Dostojevski bi, van sebe od besa, ponekad zgrabio šešir i odlazio, svečano
izjavljujući da je uzaludno prepirati se s nihilistkinjom i da više k nama
neće doći. Ali sutradan je, razume se, opet dolazio kao da ništa nije bilo."

Uostalom, rasplet se približavao. Zaljubljena u Dostojevskog mlađa sestra

Sonja naučila je radi njega Betovenovu Patetičnu sonatu. Dok je ona za
njega svirala to teško delo, nije ni primetila da je ostala sama u sali. "

"Podigavši malo zavesu, koja je zaklanjala vrata u malu gostinsku sobu u

uglu, ugledala sam tamo Fjodora Mihajloviča i Anjutu. Oni su sedeli jedno
pored drugog na malom otomančiću. Sobu je slabo osvetljavala lampa sa
velikim abažurom, senka je padala pravo na sestru, tako da joj nisam

10
mogla videti lice, ali sam lice Dostojevskog videla jasno: ono je bilo bledo
i uzbuđeno. On je držao Anjutinu ruku u svojim rukama i, nagnuvši se
prema njoj, govorio onim strašnim, plahovitim šapatom koji sam ja tako
znala i tako volela: Draga moja Ana Vaseljevna, shvatite, ja sam vas
zavoleo od prvog trenutka, čim sam vas ugledao, a i ranije sam iz pisama
već predosećao. I ja vas ne volim kao prijatelj, nego strašću, celim svojim
bićem… - Meni se smrklo pred očima. Odjednom me je obuzelo osećanje
gorke usamljenosti i teške uvrede, krv mi je prvo jurnula prema srcu, a
zatim, u vrelom mlazu, u glavu. Spustila sam zavesu i istrčala iz sobe…
Još nedoživljeno osećanje gorčine, uvrede, stida ispunjavalo mi je dušu,
pre svega - stida i uvrede. Do tog trenutka ja čak ni svojim najskrivenijim
mislima nisam bila svesna svojih osećanja prema Dostojevskom i ni sama
sebi nisam govorila da sam zaljubljena u njega."

Ali starija sestra je već bila svesna svojih osećanja. Ona je već znala da se
može visoko ceniti čovek zbog njegove darovitosti i ne želeti udati se za
njega. Ženskim instinktom je ova sedamnaestogodišnja devojka osetila da
se žena Dostojevskog mora potpuno posvetiti njemu, dati mu sav život,
odreći se ličnih osećanja.

Uskoro, po završetku zimske sezone porodica Krukovski je otputovala iz

Peterburga.

A. V. Korvinska, umrla je u Parizu 1887. godine. Četiri godine kasnije,

1891. godine umrla je u Štokholmu prva u svetu žena profesor
univerziteta i dopisni član akademije nauka, Sofija Kovalevska, koja
je prvi put u četrnaestoj godini zavolela pisca-robijaša.

JOVAN DUČiĆ

Magdalina-Maga Živanović, tako se zove prva velika Dučićeva ljubav. Ono

što je Laura de Noves bila u Petrarkinom životu, Lujza de Kolinji-Šatijon,
čuvena Lu, u Apolinerovom, Maga je u Dučićevom. To je ona dama koju,
ne izgovarajući njeno ime, pominje pred austrougarskim istražiteljima kad
objašnjava zašto je putovao u Bijeljinu: išao je da vidi devojku, zaručnicu,
koju je upoznao za vreme službovanja u toj čaršiji.

Sam Dučić kaže da je Magi Živanović svakodnevno pisao iz Žitomislića, ali

malo je šta od tog epistolarnog ljubavnog romana sačuvano. Ne pokazuje
se Dučić u pismima kao erotoman, ali poneka vrela rečenica otkriva
strasnika i estetu. U jednome, 5. novembra 1894, on pripoveda svojoj
voljenoj o planovima. Vladika mostarski je obećao da će mu isposlovati
stipendiju u Čajniču, da ide "na stranu", u Beč ili u Grac, da studira
filozofiju. Zna da nju ta najava odlaska, te reči po srcu paraju i može biti
da će se ona okaniti svog mirnog života i početi po starom. Ona gubi
njega za izvesno vreme, a on i nju i druge prijatnosti. Studije filozofije,
obaveštava je, traju četiri godine i kad ih završi biće profesor, ne kao oni u
Trgovačkoj školi nego na veęim školama. Neizmerno želi da to postigne,
ali radi nje i tu će ambiciju napustiti. Učiće samo do ferija, da u Zagrebu
položi ispit koji će mu olakšati životne prilike.

11
U nekim pismima Dučić kori svoju draganu. Videći kod nje slabu
pismenost, rđav stil i plitkost mišljenja, on kaže: Po pismu bi čovjek rekao
kao tek da si progovorila. Docnije, priča joj o crnoj zmiji koja je došla u
njegov san i ujela ga, u snu, nekoliko puta. Moderni tumači snova, učenici
Stekela i Zibentala, rekli bi mu da je zmija erotski simbol, muški i ženski.

Ponekad, provaljuje ljubomora iz njegovih pisama. Pita je: Ko vam je još u

kući. Je li onaj apotekar? Vređaju ga njene tvrdnje da se njihova veza
neće održati, da od nje neće biti ništa.

Fantom ljubavi

Bila je u pravu Magdalina zvana Maga: na kraju je ostalo samo sećanje. U

Dučićev život posle su ulazile mnoge žene. Bile su, pored ostalih, jedna
Berta i mlada poljska Jevrejka Sizemenska. Obe je upoznao u Ženevi, na
studijama. O gospođici Sizemenskoj ovako piše: Zizmena ima trbuh kao
štit carev o koji se razbijaju svi juriši neprijatelja. Bradavice su na njenim
grudima kao dve krupne kapi krvi ranjene lavice. Piše da ga progoni
fantom ljubavi, da je ta gospođica sada cela njegova misao. Njenih
dvadeset godina oseća kao dvadeset udaraca po svemu što je u njemu
mlado i bujno.

Ona je postala moja potreba, moj san, moj dan. Osećam pored nje
mladost, strast, čežnju za nikada neviđenim nočima i poljupcima. Ona je
pažljiva i samo to. Muči me njena nesposobnost da utiče i na moju misao.
Razmere te opsednutosti neka čitalac potraži u pesnikovim dnevničkim
beleškama, u ispovesti koja jamačno ulazi u najbolje stranice srpske
erotske proze:

Večeras ležem noseći na ustima još vlažne poljupce Zizmen. Kako sam
bogat i kako čuvam lako i ljubomorno to neočekivano blago. Zaboravljam
da ti poljupci ne znače ljubav i da moje srce nema drugo, da je samo.
Možda je tako bolje. Možda je ta želja lepša nego cilj. Ja produžujem ovim
ubogim putem, pa mi se čini ipak da sam moreplovac koji otkriva svetove,
zemlje, i u svakoj od njih proglašuje se kraljem…

Na jednom usamljenom, snežnom putu, daleko od grada, uzeo sam je u

naručje. Ona mi se predaje i naše se usne sretoše u jednom dugom
rečitom poljupcu. Taj je poljubac bio nagrada za moje stradanje, i možda
ništa više. Ja sam bio njime zanesen, i činilo mi se da vredi više nego
njena ljubav. Tada sam joj otvorio haljine na prsima; najpre futuricu,
zatim prvu bluzu, flanelnu, i onda kroz košulju uzeo u ruku njenu tešku i
lepu dojku čiju sam svežinu i belinu naslućivao u misli. I pustila me je da
je ižljubim i prospem poljupce kroz otvore na prsima…

Misleći na te poljupce, on ime lepe Zizmen izgovara neprestano. Tom

imenu, kaže, ne daje oreol, neće da njegova ljubljena bude ni boginja ni
anđeo. Ona treba da bude žena.Rastanak sa "osrednjim" bolom.

Sve to zapisuje on od 9. do 23. januara 1905. Sedam dana kasnije

pripoveda o ljubavnoj drami: svojoj dragoj svirepo je zamerio na
ponašanju koje naziva nelojalnim i nedostojnim, slobode koje je njemu

12
dozvoljavala video je kao znak ležernosti, neumerene koketerije i
perverzije. Bila je, slušajući, uzbuđena i ponižena. Ništa nije razumela.
Posle je nije viđao sedam dana, bolovala je. Zatim, kad su se ponovo sreli,
predložila je rastanak. Prebacivala mu je lakomislenost i egoizam, a on je
nju uveravao da je gotov na sve što ona hoće samo ne na rastanak. Opet
u ispovedanju, u dnevniku, priznaje da umire u zagrljaju te žene, da
nikada takvu slast, ranije, nije osetio. I, kao po nekom usudu, sve što mu
se dešava neodvojivo je od poezije:

Moje su pesme blede, uboge, nedoživljene, neproživljene. Ja moram

početi jednu umetnost zdravu, veliku, punu krvi, udaraca srca, požara
večnog sunca i mladosti koja počinje svoje veče… Ova žena mora biti
moja, njeno ime mora biti ime žene koja je u mom životu imala najveći
udeo.

Ništa se od toga nije desilo. Iz njegovog dnevnika vidimo da mu je rekla,

konačno, kako ne razume šta on voli na njoj kada o njoj ne misli ni dobro
ni lepo. Njen sibilski glas, kome neće imati snage da se odupre, kazivao
mu je da se putevi njihovi, posle tog neveselog razjašnjenja, nikada više
neće sresti. Pesnik pristaje na svršetak, obećava da joj ubuduće nikada
neće govoriti o sebi. Nesrećan je što zasvagda ostavlja lepu Zizmen, ali
dalja njegova nastojanja da se veza održi koštala bi ga premnogo, stradao
bi njegov duševni mir, propali bi ispiti, upropastio bi, možda, svoju
budućnost. Moj je bol očevidan, ali osrednji, piše napominjući da joj je
pružio ruku s tugom i to je, izvesno, bio poslednji njihov dodir.

Gde su razgovarali? Na putu (kraj kasarne), nedaleko od kuće Fani

Trahtenberg koju sam pre šest godina voleo, saopštava neumorni radnik
na polju ljubavi.

***

Sada treba opisati novu avanturu velikog pesnika.

Godine 1907. Dučić je već službenik Ministarstva inostranih dela

Kraljevine Srbije. Na jednoj svetosavskoj zabavi upoznaće ga prijatelji,
geograf Jovan Cvijić i vajar Simeon Roksandić, sa Jovankom Todorović,
udatom lepoticom, suprugom inženjera Tanasija Todorovića koji je dve
decenije stariji od nje.

Gospođa Todorović je majka dvoje dece, Dušana i Nade. Treće dete koje
će roditi biće njegov, Dučićev, sin. I zvaće se Jovica.

Svoju novu veliku ljubav Dučić uspešno skriva iako - u Beogradu i kasnije
u Vranju - javno dolazi u dom Todorovića i govor čak drži na Jovičinom
rođendanu, kazujući da je dečak lep, da se umetnuo na oca. U Pesmama
ljubavi i smrti postoji ispovest, naslovljena kao Tajna, u kojoj proučavaoci
književnosti nalaze činjenice Dučićevog uzbudljivog i galantnog života:

Naše dve ljubavi pune kobne moći,

Od sviju skrivene, žive u svom stidu,
Kao pod zvezdama, zaspali u noći,

13
Dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi -

Istom silom laži i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
Svoj bol bezutešni ja krijem međ svima.

Dalje, u stihovanoj ispovesti Dučić saopštava: umeti sakriti bol, a ljubavi

dati izgled zlobe, prezreti izdajničku suzu i pokazati sopstveno srce kao
prazne sobe - to je sva njegova radost, sav uspeh!

Likovanje "Malog žurnala"

Godine 1910. dolazi kraj tom skrivanju i varkanju. Dučić, kao činovnik
poslanstva u Sofiji, ima nesreću da proživi i sreću da preživi veliki skandal.
Pod naslovom Dučićeva ljubavna avantura, list Mali žurnal objavljuje
činjenice i komentar činjenica:

Gospodin Jovan Dučić, pisar srpskog poslanstva, bavio se ovo dana u

Vranji na osustvu. Lepa supruga jednog višeg inžinjera iz Vranje bila je
predmet njegovih pogleda za sve vreme, ali po brzom poznanstvu daje se
zaključiti da su se ovo dvoje još ranije voleli. Siromah muž nije ništa
sumnjao, jer je sa svojom suprugom izrodio toliku decu. Ali kako je se
siromah muž iznenadio, kad mu se žena preksinoć nije vratila.

Ubrzo pa je i cela varoš saznala za begstvo ove gospođe, a po tom se i

detalji begstva saznadoše. Dotična gospođa je utekla sa Dučićem u Sofiju.

Muž odbeglice poslao je ovaku tužbu ministru inostranih dela:

"Gosp. Jovan Dučić, pisar srpskog poslanstva u Sofiji, baveći se ovde u

Vranji zaveo je moju ženu, koja je mati troje dece, pa je večeras sa njom
negde otputovao iz Vranje. Ja ću dalje učiniti što po zakonu treba, da čast
svoju i svoje porodice spasem, a vama sam, gospodine ministre, slobodan
ovo dostaviti s molbom da izvolite oceniti može li g. Dučić kao činovnik u
opšte, a naročito na strani, sa ovakim pojmovima o moralu i dalje ostati
kao činovnik. Ovaj događaj nije se mogao prikriti, a cela varoš i javno
mnenje najoštrije osuđuju g. Dučića, što je tako moralno nisko pao da
jednu ženu, koja je dotle bila čestita i žena i mati, odvaja od svoga muža i
svoje dece."

Ministar inostranih dela je tada Milovan Milovanović, pariski doktor nauka,

veliki državnik i veliki političar. Onaj koji je tvrdio da mali srpski čun treba
privezati za veliku evropsku lađu. Člankopisac Malog žurnala, na kraju
prizemnog pisanija, ovako se obraća ministru:

Eto, Milovane, tvoje diplomatije. Možeš se zakititi "smrdljivim nogama"

Dučićevim. Kakve si oko sebe okupio tako nam i ide spoljna politika, jadni
šefe!

Godine sa princezom

14
Karijeru Jovana Dučića, Duke, spasavaju prijatelji Bogdan Popović i Veljko
Petrović, zauzimajući se za njega kod predsednika vlade. Inženjer se
razvodi sa nevernom suprugom zabranjujući joj da viđa dvoje njihove
dece. Ona će otići u Zagreb, postati glumica i udati se za univerzitetskog
profesora Vladimira Dvornikovića. Jovica, njen sin iz grešne veze, takođe u
Zagrebu, okrenuće se teatru, glumi, završiće i glumačku školu. Sredinom
tridesetih godina, u nervnom rastrojstvu, uzeće sebi život.

Šta se dešava sa velikim pesnikom i velikim zavodnikom? Naravno,

nastavlja i spisateljski i osvajački posao. U Budimpešti postoji Trg
milenijuma i na njemu prelepa građevina koju je, kažu, Jovan Dučić dobio
od jedne bogate Mađarice za usluge učinjene joj u ljubavnoj postelji. U toj
zgradi je sada jugoslovenska ambasada. Proučavaoci njegovog života
tvrde da nikada nije zaboravio Magdalinu - Magu Živanović. Ni zaboravio
ni prežalio. Često je boravio u Bijeljini, a u noći između 31. marta i 1.
aprila 1933, jamačno pod navalom starih uspomena, napio se do besvesti.
Otrežnjen docnije, zaklinje se u starom dnevniku crvenih korica da će
baciti piće. Ne ostavlja rakiju nego jedan mamurluk, u Bijeljini, "leči"
drugim. I piše:

Ženina je poezija u tome da bude savladana, da podlegne onoj

neminovnoj sudbini. Joj, koliko li je slatkih misli, koliko li pustog
željkovanja, pa da to dvoje (ona i on, muškarac i žena) dođu do tužne
stranputice.

I u poznijim godinama, kao šezdesetogodišnjak, okreće se on za ženama i

uspeva da ih omađija rečima, gestovima, navaljivanjem, željom,
upornošću. U Rimu voli izvesnu Anđelu. Ova čuvena gospođa, princeza Di
Sulmona, udata, ostaje njegova ljubav do 1937. godine.

Za polovinu je A. mlađa od mene, piše stari zavodnik. Sve što ja nemam,

ona ima: najveće ime, najveće bogatstvo, najveću popustljivost prema
životu. Ona meni zavidi na imenu koje sam lično stvorio kao pisac i
diplomat, na položaju koji mi daje bogato provođenje, na nepopustljivosti
i tvrdoglavosti sa životom. Na tom što nikad ne verujem u nesreću koja
dolazi od ljudi, kao ni za takvu sreću. Na neosećanju straha od čoveka.
Divi se mojoj vedrini i veri u sebe koja dolazi možda od saznanja da su
drugi ljudi najčešće bedni i uplašeni.

***

Na studijama u Ženevi, Dučić je opisao svoj možda najveći ljubavni poraz.

Dama je bila Jevrejka, zove je nekada Simenska, a nekada Zazmemi.
Možda je tada napisao pesmu „Susret":

„Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli,

dala si mi ruku i pošla si sa mnom.
I idući stazom nejasnom i tamnom,
iskali smo sunca i sreće smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada

15
da se besmo našli. I mi nismo znali
koliko smo bili umorni i pali
od sumnja i davno preživljenih jada…

I za navek kad se rastasmo, i tako

stežuć svoje srce rukama obema,
otišla si plačna, zamrzla i nema,
ko što beše došla, tužna i polako."

(Da zavirimo malo u njegov dnevnik)

2. 1. 1905. Svi dani nalik jedan na drugi. Sizemenska je cela moja misao.
Mene duboko progoni ovaj zadocneli fantom ljubavi iz 20-tih godina. Ona
je moja potreba, moj san, majdan… Ona je pažljiva i samo to. Ja snevam
o ovoj Jevrejci čijih 20 godina osećam kao 20 udaraca, no sve ono što je u
meni mlado i bujno.

2. 1. 1905. Otišli smo u 6 uveče sami u šetnju. Na klupi pokrivenoj

snegom, na mom ogrtaču rekla mi je da je ravnodušna prema meni.
Otišao sam kući nezadovoljan kao posle svakog bola.

9 - 23. 1. 1905. Sastali smo se u 5 sati kada je izašla iz Hemijske škole.

Reče mi da je boli siromaštvo njenih osećanja. Zatim je bila kod mene.
Nežna i ženstvena… Ljubila me u čelo a ja nju u usta.

13. 2. 1905. Došla je bleda i iznurena posle bolesti od 7 dana. Reče da je

7 dana razmišljala i da treba da se rastanemo. Neće da bude moja
metresa, kaže da sam lakomislen i sebičan. Kaže mi da ne razume šta na
njoj volim.
Zašto je volim, kad o njoj ne mislim ništa lepo „Ne, naša dva puta ne idu
zajedno i mi se nikada nećemo sresti kad se rastanemo".

3.3. 1905. Ona me nikada nije volela, ona je zavodnica koja ima neke
nežnosti za one koji je vole, ali ih ne voli.

(Tako se završila ova Dučićeva nesrećna ženevska ljubavna epizoda.)

VINSENT VAN GOG

PISMO IZ ARLESA

(Vincent van Gogh (1853- 1890), Žuta stolica, ulje na platnu)

Mili Theo, oprosti. Nema više nikoga ko bi mi želeo pozirati. Ne postoji

osoba spremna da za mene bude nepomična nekoliko sati. Nijedan
prijatelj iz gostionice (strahovito sam im dosadio, podsmevaju mi se već,
osetim), nijedna žena koja me voli toliko da bi pristala na ovekovečivanje.
Samo vreli, kričavi krajolik, bolno rumeni cvetovi i nešto jadnog
nameštaja koji si mi kupio u selu. Znam da ćeš i ovaj put biti razočaran i

16
zabrinut zbog mazarija koje niko ne želi kupiti. Oprosti. Kada bih barem
naslikao rumeno i oblo telo neke seljančice i po narudžbi onda dodao krila.
Rumeno i oblo telo neke seljančice ušlo je u moju sobu. Prijatno
iznenađenje, svakakako. U prostor usmrđen bojama i terpentinom, miris
otežalog polena unijela je mesareva kći, koju otac šalje po narudžbu.
Rekao sam da sedne. Sjela je na stolicu koju sam upravo slikao. Nisam
imao snage da joj zamerim. Golemi bokovi su se prelivali preko rubova
stolice, širokim leđima potpuno je zaklonila naslon. Njena kosa, ugrejana
podnevnom jarom, unela je u sobu boju suncokreta. Te oči hteo sam
naslikati zelenosivom bojom mlade masline. Usne su joj bile kao dve
kriške sočne narandže, a jezik se pomaljao lenjo i vlažio ih dugo i polako.
Pitao sam se šta bi rekla kada bih umrljanim prstima preprečio cukre
slankastog znoja koji su nestajali među njenim toplim dojkama. Ili kada
bih u vrelu školjku svojih usta usisao njenu prkosno napućenu donju usnu.
Hteo sam oskrnaviti njenu jedrinu, zaseći, zagristi u to meso, liznuti njenu
zdravu, gustu krv. Ali, nisam je smeo uplašiti. Stišavao sam plimu koja me
je iznutra razbijala.
Upijao sam njene boje, nepomičan, pamtio taj sklad. Po prvi put htio sam
naslikati savršeni red. Razodevao sam je, nepomičan, dešifrovao punoću
njenih udova skrivenih čistim i grubim platnom. Dosađivala se. Htela je
poći i nisam je smeo zaustavljati. Pratio sam je pogledom dok se
udaljavala. Da sam samo smeo da se pokrenem, stigao bih je, čini se,
jednim skokom, oborio lukavstvom, iako se činila krupnijom i jačom od
mene, kao bog iz savane bih nam stvarao svet, a onda bismo hiljadu i
prvog dana ležeći u izgaženoj, prezreloj travi, počinuli. Vratio sam se
svojoj slici. Devojčino odsustvo na njoj bilo je nepodnošljivo. Sve je valjalo
raditi nanovo. Stolica je u stotinama žutih tonova morala sačuvati svaki
njen pramen. Plavi rub oko stolice - neka je od mogućih nijansi njenog
dečijeg pogleda. Zemljani pod - boje su debelih obraza preplanulih od
rada u polju. Tanke vlati duvana zamotane u čistu hartiju tačno su na
mestu na kojem su se do pre koji tren spajala njena vlažna bedra. A pored
njih, tamna i bliska, uvijena za prijatan susret sa dlanom i usnama - lula
za kojom, umoran, žudim. Moja svest se muti, a slika izranja kao kakav
san. Naslikao sam mesarevu kćer.

Posrećilo mi se, ipak, Theo. Šaljem ti ovaj akt, iako sumnjam da ćeš
razumeti. Ispričaću ti nekad čaroliju njegovog nastanka. Već slutim da si
razočaran i zbunjen. Pitaš se šta ja, zaboga, mislim… Zar bi to iko želeo
kupiti? Jalovu sliku, na kojoj nema ništa drugo do žuta, neugledna stolica,
starinska lula i suvišan i neuverljiv, beli smotak duvana. Oprosti mi, Theo,
grešnome. Jednom ću, valjda, imati snage da ti objasnim. Do skorog
viđenja.

Tvoj umorni brat Vincent.

Septembar 7, 1881

Život prema meni bio je veoma darežljiv, i veoma mi je drago to, da JA

VOLIM. Moj život i moja ljubav su jedno. "Ali ti se moraš suočiti sa rečima
- ne, nikada, nikada", bio je tvoj odgovor. Staro momče, ja na te reči "ne,
nikada, nikada", gledam kao na kockicu leda koju moram pritisnuti uz
svoje srce da bi se ona rastopila…

17
Vincent Van Gogh čuveni francuski slikar ovo pismo napisao je svom bratu
Theu, opisujući mu njegovu strast prema rođaci Kee. Iako je Vincent
mislio da će se prelomiti povodom pitanja njegove ljubavi, ona nikada nije
odustala od svoje pozicije i njenih reči "ne, nikada, nikada".

NIKOLAJ GOGOLJ

Nikolaj Gogolj (1809-1852) je jedan od najtužnijih slučajeva seksualnog

samosputavanja koji se mogu naći u književnosti. Izraziti homoseksualac,
Gogolj je čitav život proveo u pobijanju te činjenice pred samim sobom i
pred drugima, prevashodno iz verskih razloga. Njegove priče i pozorišni
komadi prožeti su strahom od braka i drugim vidovima seksualnih
kontakata sa ženama. Međutim, Gogolj je tu temu obavio takvim oblakom
simbola i nadrealnim fantazijama da su savremeni čitaoci propustili da
uoče njeno prisustvo. Gogoljeve lične veze uglavnom su se sastojale od
zaljubljivanja u heteroseksualne ("straight") muškarce, koji su bili
nesposobni da mu odgovore.

(Pred kraj svog života Gogolj je pao pod jak uticaj jednog zloduha, oca
Mateja, njegovog ispovednika, koji će uspeti da ga ubedi da se odrekne
pisanja i svoj život posveti Bogu. Po njegovim smernicama, Gogolj je
spalio rukopis drugog toma Mrtvih duša, a za vreme velikog posta
podvrgao se tako strašnom izgladnjivanju da se sva njegova dnevna hrana
svodila na nekoliko kašika zobene kaše i komad hleba, što bi zalio još
čašom vode. Noći je provodio boreći se sa snom, jer zapasti u san za
njega je značilo pasti u đavolje iskušenje. Naravno, posledice nije trebalo
dugo čekati: Gogolj se teško razboleo.

Ali ne samo da nije prestao da mori sopstveno telo, nego je, naprotiv, to
činio još usrdnije. Nije skidao sa sebe svoj kućni mantil, niti se prao, niti
brijao, nije hteo da jede, niti da uzima lekove, a svi sa kojima je dolazio u
kontakt imali su utisak da prisustvuju pre jednom sporom samoubistvu
nego li prirodnoj smrti. Lekari su pokušali da ga leče silom: prskali su ga
hladnom vodom, uranjali u mlaku vodu, stavljali mu pijavice po nosu.
Vezanih ruku, on je urlao da ga puste na miru: "Ne mučite me više, tako
vam Boga!"

Najzad, 20. februara je počela agonija, koju će preseći glasan krik:

"Lestve, brzo! Dodajte mi lestve!", a objašnjenje ovih reči nalazimo u
jednom pismu: "Postoje lestve koje čekaju da sa nebesa budu spuštene
do nas, a nečija ruka se pruža prema nama da bi nam pomogla da se
jednim skokom uspnemo uz njih." Gogolj je ispružio ruku, pokušao da
uhvati te lestve, a zatim ponovo pao na krevet. Bio je leden: stavili su po
njegovom izmršavelom telu komade toplog hleba. Tihim glasom je počeo
da bunca: "Hajde, podignite, napunite, napunite mlin." Poslednji dah
ispustio je sutradan ujutro.)

ĐURA JAKŠIĆ

18
Posle boravka u Beču i Minhenu gde je učio slikarstvo, pesnik Đura Jakšić,
oktobra 1855. godine, privremeno se nastanio u Kikindi. Danima je
uglavnom samovao u svom ateljeu, a zimske večeri je provodio u krčmi
"Kod belog krsta". Neočekivano, tu ga je obuzela ljubav koja će kasnije
biti čuvena zahvaljujući baš njegovim umetničkiim sklonostima. U krčmi
Lazara Popovića bile su njegove ćerke Mila i Ana. "One su služile, one
naplacivale, one zabavljale, pa... one, odnosno ona Mila-i privlačila goste",
otkrio je Branislav Nušić još 1907. Taj Nušićev prijateljski zapis "Mila"(prva
ljubav Đure Jakšića), prvo je pisano svedočanstvo o Đuri i krčmarici Mili
Popović. Ona je "mlada, lepa, vatrenih očiju, tanka struka". Služila je
Đuru, pio je sam u uglu krčme. Te trenutke Nušić dočarava kao scenu sa
pozornice:

"Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo da ga
drugi posluži, čekao je dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodao
čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga iđoškoga rampasa, on joj je
pogledao duboko u oči, pogledao i... ispio času do dna."

Jakšić se toliko zagledao u Milu da se nameravao njome i oženiti.

Međutim, nije imao kuraži to da joj kaže, tvrde njegovi biografi. On je
povazdan po stolu ili po hartiji crtao njenu sliku i u tome se toliko izveštio
da ju je napamet radio, što je Mili bilo milo…

A jednog dana - zapisuje dalje Nušić - Mile nestade, ode u goste. Nije bila
u gostima ni desetinu dana, ali se to Đuri učinilo da se neće nikada ni
vratiti. Tada se izjadao u četiri strofe pesme "Mila"

"…Ana toči, Ana služi,

al' za Milom srce tuži…"

Analitičari su za to rekli da odzvanja kao ispovest koju je izazvao mnogo

dublji i snažniji događaj. Unutrašnja strana pesme ječi tugom za
izgubljenim. Ona je potres Đurine duše…

Međutim, Đurin udes počeo je krajem 1856. godine, kada je u Kikindu

stigla pozorišna družina iz Novog Sada. Njen glavni reditelj i dramaturg
bio je Đura Đurka Rajković. Tada se Jakšiću dogodilo nešto da ne može
biti gore, pesmu "Mila" pokazao je nikom drugom nego imenjaku
Rajkoviću, koji se već bio zagledao u Milu na šta ona nije bila ravnodušna.
Glumac joj se svideo više nego slikar i pesnik. Kad je pročitao pesmu
Rajković je Boga molio da je Jakšić ne objavi;

"Ubio ga Bog, samo da ne štampa tu pesmu, a kakav je i to će učiniti",

govorio je Rajković.

Tako je i bilo. Jakšić je u listu "Sedmica" u Novom Sadu objavio "Milu"

1856. godine, ali se sakrio pod pseudonimom "Teorin". Nije imao kuraži da
se potpiše, ili je želeo da ostane tajna ko to tuži za Milom iz krčme "Kod
belog krsta".

19
Dok je prvi Đura stalno crtao portrete svog idola, dotle je drugi Đura prvo
kod devojčinog oca, a posle i kod same devojke udesio ženidbu. I posle
nekoliko dana rekao je Jakšiću da više ne slika Milu jer je ona njegova
verenica.

"Nema nama Mile više", tugovao je Jakšić u stihu. Nema Mile nema ni
radosti. I ko da igra, da peva, ko da žedni, ko da pije? Kuda da ode i šta
da radi? Sa Milom u srcu i bez jasnog puta u život, Đura se obreo u
Novom Sadu, a ubrzo i u manastiru Krušedol u nameri da se zakaluđeri. U
pesmi "Iskušenik" iz tih najtežih dana u njegovom životu, on tuguje za
dalekom krčmaricom. Iz Krušedola se uputio u srbijanska sela, u bespuća
gde je jedno vreme učiteljevao. Prvo je bio učitelj u vlaškom selu u
Podgorcu, zatim Sumrakovcu, pa Požarevcu, Kragujevcu, Rači… A svuda
ga prati breme sirotinje, sukobi sa strašnim kmetovima…

A šta je bilo sa Milom?

Udala se za Đuru Rajkovića, novembra 1857 godine i tri godine kasnije

zajedno su stupili u pozorišnu družinu. Igrala je epizodne uloge. Dok je
živela u Beogradu Nušic je od nje saznao mnoge pojedinosti iz krčme "Kod
belog krsta".

"Mila, ta lepa Mila, kojoj je Jakšić napisao prvu pesmu, nije niko drugi do
danasnja tetka Mila, udovica Đure Rajkovića, koju smo dugi niz godina
viđali na beogradskoj pozornici, a koja danas živi teške dane, sa bednom
penzijom od 500 dinara"- zapisao je Nušić. "Vi je Beograđani svi znate i
videćete je sutra na pogrebu Jakšićevom"- oglasio je Nušić u svom zapisu,
objavljenom 20. oktobra 1907. dan pre prenosa posmrtnih ostataka Đure
Jakšića, njegove supruge Tine i sina Beluša sa Starog na Novo groblje u
Beogradu. Pozvao je Milu u povorku :"…pođi, pođi sa svojih sedamdeset
godina tetka Milo, i seti se, seti se onih lepih dana…"

Jakšićevi biografi tvrde da Mila nikada nije shvatila veličinu Đurine ljubavi.
Ni posle pesnikove smrti, kada su ga svi slavili, ona izgleda, jedina nije
shvatila njegovu veličinu. Sve do pred samu smrt govorila je o njemu s
dobrodušnim pokroviteljstvom kao o boemu i pijanici, time se valjda tešila
što nije pošla za njega.

Umrla je u dubokoj starosti, 1916.godine u Rusiji, trideset i osam godina

posle Jakšića, a četrnaest godina nakon smrti muža Đure Rajkovića.

Jakšićeva slika "Devojka u plavom" u koju je utkao duboku osećajnost

prema voljenoj devojci, ušla je u našu umetnost kao remek-delo, a "Mila",
osim u prestižnim zbirkama poezije, živi u narodu, peva se u krčmama, na
estradi, televiziji, iako je nastala pre 150 godina;

"Vina, Milo!"- orilo se,

Dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila,
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

20
Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
Što imaše dobri gosti,
To kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Iz Milinih ruku mali',

- Ma se rast'o bela sveta -
Mesto čaše od bermeta,
Otrova bi progutali.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije? -
Nesta Mile, nesta ćefa!
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži!

1.

Još od davnina kružila je Banatom legenda da su Jakšići iz Srpske Crnje

poreklom od onih starih junačkih beogradskih Jakšića. Bez obzira na
istinitost ove legende, Đurin otac Dionisije-Dina Jakšić, veoma je bio
ponosan na svoje poreklo. To je bez sumnje uticalo na mladog Ðuru
Jakšića u formiranju njegove patriotske svesti, koja će se odraziti na
njegov rodoljubivi opus u poeziji, a isto tako i u slikarstvu.

Sveštenički poziv u kući Jakšićevih u Srpskoj Crnji imao je višedecenijsku

tradiciju. Pop Lazar Jakšić, nemajući dece, usvojio je svog sinovca
Dionisija. Dina, kako su ga zvali, želeo je da i njegov sin Đura, koji se
rodio 27. jula 1832. godine, nastavi tu tradiciju.

Koliko je Ðurin otac bio strog i ozbiljan čovek, toliko je majka Hristina bila
mekog srca, nežna i osećajna. Bila je takođe iz svešteničke porodice i
umela je lepo i umilno da peva, tako da se njena pesma razlegala
sokakom, a seljani koji su prolazili tuda, zastajali su da je slušaju. Brižno
se brinula o desetoro dece, a naročito o svom prvencu Đuri. Starala se da
joj Ðura ne zaostane u učenju i radu od ostale seoske dece. Kasnije,
službujući po zabitim selima Srbije, sećao se tog banatskog detinjstva, s
bolom, kao kroz maglu nazirući to porodično ognjište, ognjište od koga ni
ugarak ni žiške nije ostalo.

U velikoj, nacionalno mešovitoj varoši Segedinu, Ðura je pošao u

gimnaziju. U gimnaziji su nastale njegove prve nevolje. On, kome je bio

21
namenjen sveštenièki poziv i dostojanstvo, već u prvom razredu gimnazije
bio je jedan od najgorih đaka. Zbog toga ga je otac strogo kažnjavao,
dajući ga dva puta na izučavanje trgovačkog zanata. Prvi put je stao za
trgovačku tezgu u varošici Hacfeld, a drugi put u Kikindi. Oba puta je
pobegao kući u Crnju, preklinjući oca da mu oprosti i da ponovo pokuša u
gimnaziji i da će marljivo učiti.

Dionisiju Jakšiću bilo je jasno da mu sin nije ni za sveštenički ni za

trgovački poziv, jedina dva ugledna zanimanja među Srbima u Vojvodini.
Zbog toga se zabrinuo za sudbinu svoga sina jer je shvatio da se neće
snaći u građanskom svetu srpskog vojvođanskog društva. Ni paor ni
građanin, teško će se probijati kroz život kako zna i ume.

U to vreme, negde oko 1846. godine, Ðuru je zahvatilo jedno novo

nadahnuće. Dok je išao u treći razred segedinske gimnazije, počeo je da
posećuje jednu slikarsku školu. Ta večernja škola crtanja ulila je nadu ocu
Dini. Možda bi njegov sin Đura mogao da posane "moler". Moler je tada
kod vojvođanskih Srba bio opšti naziv za slikare, odnosno molere od
zanata. Proizilazio je iz toga što su se mnogi slikari bavili oslikavanjem
crkava - ikonopisanjem. Od te profesije moglo se kako-tako živeti, mada
nije uživala društveni ugled kod građanskog staleža toga doba. "Još kada
bi se dobro oženio i dobio u miraz koje jutro zemlje - razmišljao je Đurin
otac - moglo bi se dobro živeti." Da bi usavršio svoje slikarsko znanje,
Đuru je otac dao na zanat kod majstora Dunajskog u Temišvar. Taj Slovak
bio je jedan od najpoznatijih slikara u Banatu. Temišvar je tada bio centar
banatskih Srba, a koliko je Ðura savladao slikanje, svedoći pohvala u
temišvarskom nemačkom listu. Na kraju godine dobio je pohvalu
banatskog vladike Lonovića, kao najbolji od pet stotina đaka. To je
učvrstilo nameru u Đurinom ocu da se Ðura sasvim posveti slikarstvu.
Tada je u Pešti postojala Prva ugarska akademija, slikarska škola na višem
nivou, koju je vodio Napolitanac Marastoni. U tu akademiju pošao je i
Ðura u jesen 1847, a u njoj su studirali, svojevremeno, i Katarina
Ivanović, Vuletić, Imbriković, Janković, Perlaska i mnogi drugi.

Međutim, već sledeće 1848. počela je Mađarska revolucija i Đura je bio

prinuđen da napusti Peštu i vrati se u Srpsku Crnju. U to vreme mu je
umrla i majka. U Crnji koja mu je bila nekada tako draga, Đura se osećao
neprijatno izgubljenim strancem. Tu ga je čekao samo grob njegove majke
i tuga. Noću je krišom odlazio na majčin grob. Da bi se spasao čamotinje,
na tavanu skriven, satima crta.

U proleęe 1848. otac ga je poslao čuvenom srpskom slikaru u Veliki

Bečkerek - Konstantinu Danilu. U njegovim bogatim raskošno nameštenim
sobama vladao je dubok mir. Tu je živeo sa svojom ženom Sofijom Deli,
koju je upoznao još 1827, kada je radio portret spahije Stefana
Koročanjija u Velikom Bečkereku. Pričalo se da je poreklom Rus. Sin
Suvorovljevog vojnika i Srpkinje i da mu je otac držao malu sitničarsku
radnju. Izradio je čuveni ikonostas u pančevačkoj crkvi, zašta je dobio
4.000 forinti u srebru. Brzo se pročuo kao dobar portretista i od rasipnih
mađarskih spahija zaradio toliko da je mogao da kupi veliku kuću sa
baštom u Velikom Bečkereku. Njegova bašta bila je nadaleko poznata po
retkom rastinju i dobroj negovanosti.

22
Nežna bela, krhka, sa zavodljivim očima, žena Konstatina Danila
zbunjivala je Đuru. Posebno je izbegavao njen pogled. Strah da ne učini
nešto nepromišljeno, pri razgovoru s njom obarao bi pogled.

- Da li se Vi mene plašite - upitala je jednom. Ðura se zacrveneo i

pobegao. Imao je samo šesnaest godina. Taj kratkovidi i rano osedeli
čovek, pokazao se kao prijatan sagovornik. U kući se govorilo nemački, pa
je Đura usavršio znanje ovog jezika. U velikoj Danilovoj biblioteci,
najradije je čitao Bajrona. Impresionirao ga je Bajronov život, koji je
žrtvovao za slobodu malog, porobljenog, grčkog naroda. U slikarstvu Đura
više nije hteo da bude samo "moler" koji je radio po tuđim prohtevima.
Uticaj njegovog učitelja na njega bio je sve veći. Želeo je da postane pravi
veliki slikar. Ugledao se na Danila svog učitelja. Danima spokojnog života
u kući Konstatina Danila bližio se kraj. U daljini se čula grmljavina
mađarskih topova.

Ðura tad, kao ni mnogi Srbi, nije shvatio cilj revolucije Lajoša Košuta. On
je shvatio borbu protiv Mađara kao borbu za slobodu. Pred očima je samo
video kako gore srpske kuće. Znao je samo za mađarske spahije koji su
izrabljivali srpskog seljaka. Mađari su tada uzdrmali vekovni feudalni
poredak Habzburške monarhije. Srbi su, zavedeni obećanjima Beča da će
poraz Mađara značiti slobodu za Vojvodinu, stali na stranu Austrije.
Predvođeni hrvatskim banom Jelačićem sa dobrovoljcima iz Srbije, pod
komandom Stevana Petrovića Knićanina, lavovski su se borili protiv
Mađara.

2.

To se pokazalo kao velika prevara u liku Bahovog apsolutizma koji je posle

Revolucije 1848. godine zaveo austrijski ministar i predsednik vlade Bah. I
ono malo prava što su ih Srbi dobili vekovnim vojevanjem za bečku
monarhiju, bilo im je uskraćeno.

I Jakšić je pristupio narodnoj vojsci, boreći se hrabro u društvu Laze

Zubana kod Mokrina. Rovovi raskaljani od kiše, puni vode. Vatra se nije
smela ložiti, umoran i neispavan vratio se kući u Crnju. Tu ga zatiče novi
udar, oca su po dostavi komšije Nemca odveli Mađari. Kuća im je bila
zaplenjena sa svim stvarima. Đura i pored zabrane natovari stvari na kola
pa sa malom braćom krenu put Temišvara. Nije mogao da pređe preko
reke jer su Srbi u odstupanju srušili most. Ostavio je braću i sam,
čamcem, prešao preko Tamiša. Kasnije, kada je prelazio Dunav kod
Surduka, video je u daljini sela kako gore.

I eto, obreo se sam samcit u Beogradu, ne znajući kome da se obrati.

Lutao je hladnim i pustim ulicama. Padao je sneg, naišle su gospodske
saonice, zveckajući praporcima prolazile su mimo njega. "Što ne paziš",
viknuo je kočijaš, zamahnuo i udario ga bičem posred lica. Krv je šiknula
slivajući se niz pohabani šinjel. Osećao se usamljenim i nemoćnim.

Posle nekoliko dana zaposlio se na nekoj građevini kao nosač maltera i od

toga se hranio nekoliko nedelja. Zatim se zaposlio na jednom

23
poljoprivrednom imanju u okolini Beograda. Mislio je na nezbrinutu braću i
na one koji ginu na vojvođanskim poljima. Nije mogao da izdrži, prešao je
Savu i prijavio se kao dobrovoljac u legiju Drištrikčana. Sa odredima bana
Jelačića krenuo je kroz Bačku raskaljanim putevima. Posle krvave i
izgubljene bitke kod Kiš-Heđeša jedva se dokopao Beograda spasavajući
glavu. Danju je spavao po trskama i ševaru, a noću putovao. Carska
Rusija nanela je poražavajući udarac revolucionarima i tako spasla Austriju
od poraza.

Ðura je ponovo u Srpskoj Crnji. Zahvaljujući Nemcima, koji su vodili

udvoričku politiku, Crnja nije bila popaljena. Jedva ga je otac prepoznao
izgladnelog u iscepanom šinjelu. I Ðura je zapazio da mu je otac osedeo i
ostareo. Onako onemoćao po ceo dan je sedeo u stolici za ljuljanje,
udubljen u svoje misli. I Ðura nikuda nije izlazio iz kuće, svu jesen je
presedeo crtajući i slikajući događaje iz minulih bitaka. Tištalo ga je ono
što je preživeo i ratna stradanja i uzaludne pogibije i to što kao izbeglica u
Beogradu i Zemunu nije dobio nikakvu pomoć. Slikao je grozničavo, želeo
je da sve zabeleži na slikarskom platnu. A kada je dovršio slike - uništio ih
je, on sam. Učinile su mu se blede prema onome što je stvarno doživeo.
Stvarnost je prevazišla moć umetnika. Otac je stajao i posmatrao šta Đura
radi. Bilo mu je teško, želeo je da Đuri obezbedi buduænost.

- Ideš u Beć - rekao je. - Ideš da učiš slikanje.

U Beću se Đura kretao u društvu srpskih studenata, koji su najveći deo

vremena provodili po kafanama, diskutujući o patriotizmu, otadžbini i
slobodi. Beč je i od ranije bio kulturno stecište Srba u inostranstvu. Tu su
se susretali Srbi iz Srbije i Srbi iz Vojvodine, Crne Gore, Bosne i
Hercegovine i Makedonije. Tu je Ðura upoznao ljude koji će u periodu koji
sledi biti nosioci kulturnog preporoda Srba kako u otadžbini tako i u
dijaspori: Jovana Jovanovića Zmaja, Đorđa Popovića - Daničara, Mihaila
Polit-Desančića, slikara Stevu Todorovića i Novaka Radonjića. Tu se nalazio
i mlađani Branko Radičević, mada već jednom nogom u grobu. Zatim
veliki Vukov saborac Đura Daničić i ideolog mladih Srba Svetozar Miletić.

Ali Ðura nije u Beču upisao niti akademiju niti kakvu drugu slikarsku
školu. Samo je obilazio muzeje i galerije i gledao dela velikih majstora.
Njegov boravak u Beču nije bio uzaludan, kako su mnogi istraživači
njegovog slikarskog rada umeli da kažu. U Beču je upoznao Zmaja koji će
odigrati presudan uticaj na njegovo književno odnosno pesničko
stvaralaštvo. Zahvaljujući svom poznanstvu sa urednikom Letopisa
Jovanom Subotićem, Zmaj je u broju 86 Letopisa, pod pseudonimom
Osijan objavio svoje prve pesme. Pod Zmajevim uticajem počeo je i Đura
da piše pesme. Krišom, da Ðuro to ne zna, Zmaj je sa svojim pesmama
poslao u Letopis i neke Ðurine pesme. Bilo je to veliko iznenađenje za
Ðuru, i razume se silna radost, kada je u sledećem 87 broju Letopisa
1852. ugledao svoje objavljene pesme.

Iako su te pesme bile mladalački nesavršene i ličile na mnoge objavljene

pesme drugih pesnika, to objavljivanje bilo je veliki podstrek za Đuru, jer
je Letopis bio vodeći književni časopis kod Srba. Od tada će pero, a ne
kičica biti presudna alatka u Đurinom životu. Uskoro je Ðura morao da

24
napusti Beć da bi se odazvao na služenje vojnog roka. Zahvaljujući ocu,
koji je na jedvite jade sakupio hiljadu forinti za otkup vojnog roka, Đura
nije morao u vojsku. Umesto u vojsci, obreo se u Minhenu gde se ovog
puta ozbiljno prihvatio izučavanja slikarstva. Ali u Minhenu je ostao samo
pola godine pa se već krajem 1853. vraća kući. Otac više nije imao novca,
a postojala je mogućnost da u obližnjem Karlovu izradi ikonostas za crkvu.
Posao nije dobio, prota Vlahović, čiji je glas bio presudan, opredelio se za
slikara Nikolu Aleksića.

3.

Nije mogao da ostane kod kuće, otac mu je prebacivao nerad u Beču. I

tako, u jesen 1855. obreo se u Velikoj Kikindi, gde se nadao da će kod
bogatih građana moći da nađe uhlebljenje kao moler. Nastanio se kod
trgovca Save Prekrajskog, koji mu je savetovao da se oženi.

- Žena bi ti - govorio je Prekrajski - donela nešto miraza, pa bi te njena

rodbina pomogla. A takvih ima u Velikoj Kikindi.

Ðura nije slušao svog savetodavca, već je po ceo dan slikao iščekujući
narudžbinu. Bogatim i obesnim građanima i nije bilo do slika, već su se
međusobno gložili oko raspodele unosnih činovničkih mesta u magistratu.
Plašili su se neke nove revolucije ili bune koja bi ugrozila njihov miran
život i imovinu. Od slikarskih radova najviše su tražili ikone svetaca, ali su
više voleli da kupe na vašaru šarene i jeftine što su ih slikali neki moleri.
Bogatiji građani želeli su da imaju svoje portrete okačene po primaćim
sobama. Ali Đura ni u tom poslu nije imao sreće, izradio je samo nekoliko
portreta kojima mušterije nisu bile zadovoljne. Opet mu je preotimao
posao pomenuti Nikola Aleksić, isti onaj kome je prota Vlahović poverio
oslikavanje crkve u Karlovu. On je više umeo da ugodi bogatim srpskim
trgovcima, koji su zadovoljni svojim životom pronalazili sebe na
Aleksićevim slikama. Sve što se tražilo nije mu polazilo za rukom,
materijalne koristi od svog slikarstva nije video. Počeo je da slika za sebe,
zatvorivši se u svoj atelje, i tamo provodio čitave dane. Nije razmišljao o
potrebama malograđanske sredine, nego na dela velikih majstora koje je
video u Beču, Minhenu i Pešti. I dalje je sanjao da postane veliki slikar,
poklanjajući svoje slike za ručak ili večeru.

O tome piše svom prijatelju Ðorđu Popoviću Daničaru, uredniku "Danice",

28. maja 1856, pravdajući se da nije imao novac da mu ranije pošalje
pismo: "Ja sam ovamo došao u nadeždi da ću kakvu crkvu ovde u okolini
dobiti na molovanje, al' sam se ljuto prevario. Ja nisam za ove ljude, niti
su oni za mene: razmaženi, gordi, sujetni, prosti, nevaljali, svaki napredak
ugnjetavajući. Bogati su cicije, zvaničnici su globitelji, a svi pakosni. Ako
još dugo moram ovde ostati dešperiraču."

Da bi prebrodio usamljenost u Velikoj Kikindi, Ðura se sve više bavi

poezijom. Ponovo se latio pera i pisao pesme. Još luta u stihu, traži
sopstveni izlaz, ali iz pokušaja da napiše sonet govori da je postao
sigurniji u izražavanju svojih osećanja. U tim mladalačkim pesmama oseća
se uticaj velikog mađarskog pesnika Šandora Petefija. Te pesme je

25
objavljivao u "Sedmici", uvek tražeći od Đorđa Popovića da ih dorađuje,
ako mu se učini da je to potrebno. Krajem 1856. godine Đura odlazi u
Novi Sad, centar srpske kulture, srpsku Atinu. Ali se tu nije mnogo
zadržao iako je imao uslove za život. Teško je podnosio društveni život i
dolazio je u sukobe sa prijateljima. Više nije morao da moluje ikone pa je
sa velikim žarom slikao legendarne narodne junake: Kraljevića Marka,
Obilića, Strahinjića Bana, Starinu Novaka. Te slike je radio za veliku salu
kafane "Kamila". Tu salu su nazvali Miletićeva, jer su se sa Svetozarom
Miletićem tu sakupljali svi napredni ljudi Vojvodine.

Na žalost, većina od tih slika je nestala u vreme komesarijata zloglasnog

Majtenjija. Tada je bila zatvorena Matica srpska, a Svetozar Miletić bio
prognan. Đura je žarko želeo da pređe u Srbiju, nadajući se da će mu
tamo biti bolje, ako ni zbog čega tamo vladaju Srbi, a ne Nemci i Mađari.
Ali baš tamo ga je čekalo trnje.

Ðura koji ni sam nije sanjao da će postati učitelj, obreo se u aprilu 1857.
u crnorečkom selu Podgorac, u vlažnoj seoskoj školi koja prokišnjava pa
ga je od toga stalno bolela glava. Tamo je stigao na preporuke svojih
novosadskih prijatelja. Već na prvom koraku osetio je teško stanje u
Srbiji. Nije bilo hleba, već se hranio kačamakom. On piše Đorđu Popoviću
Daničaru 20. maja 1857: "Danaske u Krajini otpravljam učiteljsko zvanije,
na svašta čoveka nužda natera… Bolovao sam od 21. aprila do sada…
Nemoj ti da me prokuneš zbog onih 15 forinti", dodaje on na kraju pisma.

Već na početku učiteljevanja osetio je teško stanje u Srbiji. Narod je živeo

teško, u siromaštvu, varan od trgovaca, iskorišćavan od zelenaša.
Nesrećni narod verovao je u vradžbine, gatare i vampire. Narod je u
svakom strancu gledao krvopiju, a vlast špijuna. Naročito se to odnosilo
na Đuru koji je došao iz Austrije odnosno Vojvodine, gde su demokratsko
oslobodilačke ideje snažno pulsirale u srpskom narodu.

Godine 1852. ministar unutrašnjih poslova Ilija Garašanin izdao je raspis

koji je imao snagu zakonskog akta, da će se smrtnom kaznom kazniti
svaki onaj: "Ko iz zle namere i pakosti ogovara zemaljske vlasti ili
činovnika vlasti izvršujućeg, ili koju reč na porugu zemaljske vlasti
upravljene, prosipa ili raznosi i time povoda napretku i narušavanju mira
podaje."

U Podgorcu se Ðura osećao usamljenim. Nije slikao, malo je i pisao. Ona

Srbija o kojoj je on snevao bila je tamo daleko. Iskvarena birokratija,
zelenaši, trgovci, popovi, pljačkali su narod. Dinastičke borbe razdirale su
zemlju. Pandurska i kapetanska Srbija Aleksandra Karađorđevića,
nesposobnog da shvati narodne težnje i da štiti narodne interese.

4.

Avgusta 1857. tražio je od Ministarstva prosvete premeštaj - dobio ga je u

Sumrakovac. O tome piše Đorđu Popoviću: "Selo u dolini, okolo grdnim
planinama okruženo. U selu nema crkve, a to sam i želeo. Učenika imam
svega tri i četvrto jedno Vlašče, koje kod sebe držim. Imam i školskog

26
slugu - to ti je pravi tem; što god ribe u Timoku i Zlotu ima, sve pohvata,
tako da mehandžiju, popu i sebe i mene ribom hrani."

Tu je bar za kratko našao mir. U Sumrakovcu je napisao pesama koje

kritičari ubrajaju u značajniji opus Jakšićeve lirike: "Put u Gornjak", "Na
noćištu", "Veče". Ali ni u Sumrakovcu se nije dugo zadržao, već se 1. jula
1858. obreo u Beogradu, bez posla, novca, bez ikakvih mogućnosti za
život. Stalna seljakanja, premeštanja i potucanja iscrpljivali su ga. Sa
najnižom učiteljskom platom nije mogao da slika i stvara. On o tome piše
Đorću Popoviću 2. jula 1885. godine:

"Pare znaš da nemam kršne, no nadam se od tebe za tri dana dobiti. Ako
pak od svega ovoga ništa ne bi ispalo za rukom, onda ćemo se videti, i
moraću u futoškom sokaku firmu, kao Čortanovački, obesiti da me
poznadu ljudi; zašto ovako do sada to nisu mogli. Ne znam kako će se to
do veka kuburiti."

Uspeo je da nađe mesto kao privatni učitelj srpskog jezika u institutu

Leopolda Špačeka. Predavao je deci iz bogatih beogradskih porodica koja
nisu posvećivala pažnju njegovim lekcijama. Kome je trebala njegova
umetnost. Tim bogatim ljudima, lovcima na karijeru, i njihovim ženama -
izbiračicama muževa. Gledali su ga s prozora svojih udobnih kuća kao
prosjaka s prezrenjem. Patio je nad svojim snom i nad svojom javom,
potucajući se beogradskim ulicama. Sa gorčinom je saznavao da na svetu
sve više vlada nepravda, gledajući u osvetljene prozore beogradskih kuća
naslonjen o zid. Obolevao je sve više i s mukom se penjao uz škripave
drvene stepenice Špačekovog instituta. Drhtavom rukom cepa svoje
papire, očajnički buljeći u plafon mračne sobe. Kraj sirotinjskih stanova
prolazili su fijakeri novih ministara, tandrčući niz kaldrmu. Nije mogao da
razmišlja o slikarstvu pritisnut dugovima, obućaru, pekaru, kafedžiji.
Želeo je da ode u centre evropskog slikarstva, Pariz, Minhen, Beč. Avgusta
1860. postavljen je za učitelja u Požarevcu. On piše Đorđu Popoviću: "Evo
me već četiri dana ovde, gde dužnost učitelja drugog razreda opravljam, a
to će reći da decu časlovcu i čitanci poučavam. Ovde ću se ja kao učitelj
sahraniti, to već vidim."

Jednu od svojih najboljih pesama napisao je 1860, snažnu, prkosnu,

borbenu. "Ja sam stena". Za samog sebe je govorio da je stena - "al
krvava". Stena koja gordo stoji u tom društvu poniženih, ne bojeći se
smrti, dok ne dočeka dan slobode i dostojanstva čoveka. Piše 8. oktobra:
"Moler nisam, a spisatelj nisam! Izgubio sam se. Ja, evo, kako ne samo
što ne radim, nego još među onakvim živim koji van laži ništa ne čine. "U
Požarevcu je počeo da piše i pripovetke. Godine 1860. napisao je prvu
pripovetku "Kraljica", koja je bila izrazito romantičarska. U Požarevcu je
slikao, ali mu to nije donosilo veću zaradu. Slike je najčešće poklanjao ili
njima plaćao dug.

U to vreme, 1861, odlučio je da se oženi i o tome piše: "Ona je kći učitelja

ovdašnjeg, dakle nema nikakvih para ni miraza, do poštenja i
skromnosti…" Svadba je bila 4. jula 1861. godine. Ðurin otac doputovao je
iz Srpske Crnje iako nije bio u najboljim odnosima sa sinom. Tada je
obećao Ðuri da će mu davati po 20 forinti mesečno, kao stipendiju, da u

27
inostranstvu uči slikarstvo. Međutim, dvadeset forinti nije bilo dovoljno za
život u Beču gde je Đura nameravao da otputuje sa ženom. On piše svom
prijatelju Đorđu Popoviću, sa kojim je sve vreme u prepisci: "Složite se
vas nekoliko, pa gledajte da me vi bar sa 20 forinti mesečno pomognete.
Time će mi biti stanje olakšano, a da ćete dobro delo tim učiniti, o tome
mislim da ste uvereni". Obraćao se za pomoć i Ljubi Nenadoviću, ali osim
saveta ništa nije dobio.

Konačno, 10. jula 1861. godine Đura Jakšić sa mladom suprugom krenuo
je put Beča. Beč mu je sada izgledao stran i tuđ. U kafanu na Belvederu
nije svratio jer je znao da tamo više nema onog starog društva sa kojima
je zore dočekivao. Sem toga, Đuri je nedostajao i novac, izdaci su bili veći
nego što je planirao. Morao je ženi da naruči evropske bečke haljine, jer u
srpskoj nošnji nije mogla da izađe na ulicu, a da se ljudi ne okreću za
njom. Stanovali su u maloj polumračnoj sobi na trećem spratu stare kuće
u Viden Feldages, a hranili se u jeftinom restoranu. Ali je ipak bio srećan
zbog toga što je u Beču i što je mogao da slika. Uporedo je pohađao
predavanja - mnogo je radio. Do kasno u noć, dok je Tina spavala, pisao
je i čitao. Počeo je rad na jednoj većoj kompoziciji, trudeći se da otkloni
greške na koje su mu skrenuli pažnju profesori iz slikarske škole. Radio je
i bio je srećan.

5.

Kada mu je Tina saopštila da će dobiti dete, istrčao je na ulicu i lutao po

Beču, radostan, a oči su mu suzile. Činilo mu se da su sve nevolje prošle,
da je uplovio u luku mira. U to vreme napisao je pesme koje su pune vere
i optimizma: "Potok žubori", ciklus "Ljubav" posvećen ženi Tini: "Ljubim
te, ljubim, dušo / ljubim te, raju moj / A osim tebe nikog, / do samo
narod svoj". Zbog povećanih troškova morao je svoju ženu da odvede u
Crnju, a bila je već pred porođajem, i sam se vratio u Beč. Taj boravak u
Beču bio je samo predah na njegovom beskrajnom putovanju. Naslikao je
dosta slika, stekao nova saznanja o slikarstvu i vratio se u Novi Sad 1862.
godine sa zbirkom pesama.

U Novom Sadu 1862. i 1863. godine Ðura je živeo od slikarstva.

Rasprodao je sve slike koje je naslikao u Beču, a imao je i novih
narudžbina. U tome mu je mnogo pomogao omladinski list "Javor", koji je
reklamirao Đurino slikarstvo. "Javor" je bio vrlo èitan i popularan list toga
vremena. Jovan Jovanović Zmaj je u broju od 15. jula 1862. objavio: "Naš
prijatelj, vrsan kao pesnik tako i moler, Ðura Jakšić, došao je u Novi Sad i
tu se misli nastaniti. Mi mu želimo dosta posla, jer znamo da će njegova
kičica svakog zadovoljiti, ko mu šta naručio bude".

Godina 1862. bila je najplodnija godina Ðurinog rada. Pisao je pripovetke,

pesme, a napisao je i prvu dramu "Seoba Srbalja". Tadašnji opšti polet
srpskog pozorišta i tri stota godišnjica Šekspira inspirisali su Ðuru da se
oproba i kao dramski pisac. Drama "Seoba Srbalja" doživela je izvanredan
uspeh. Nagrađena je nagradom Matice srpske od sto dukata. Tada je u
konkurenciji bila i drama Jovana Subotića, u ono vreme slavljenog srpskog
pesnika. Štampana je kao posebna, marta 1863. godine. Prikazana je prvi

28
put u Beogradu 21. maja 1863, zatim u Vršcu, Temišvaru, Velikoj Kikindi,
Čakovu, Novom Sadu, Somboru.

I pored uspeha, kritika je oštro propratila dramu "Seoba Srbalja",

smatrajući da je to snažan lirski prikaz, ali elemenata drame nema. Đurino
materijalno stanje nije se popravilo. Porudžbina za slike bilo je sve manje.
Ostavio je vojvođanske ravnice, prešao Savu i otišao u Srbiju. U Srbiji su
ga očekivala nova stradanja, bolnija nego prethodna. Sada nije bio sam,
imao je porodicu, morao je mnogo više da zarađuje nego tada. U Srbiji je
bio poznat po pesmi "Padajte braćo" iz 1862. godine, kojom je
oduševljavao publiku na javnim nastupima, bio je poznat kao pesnik, ali
ne i kao slikar. U Požarevcu je morao da piše firme za kafane, da moluje
kuće i farba nameštaj. Krečio je sobe i šarao zidove sreskih činovnika i
trgovaca.

Više nije imao onaj san koji je imao u Beču, ni energiju sa kojom je radio
od rane zore pa do mrklog mraka. Počeo je da svraća u kafane, teško mu
je bilo i u kući i u porodici. Žena ga nije razumela, dete ga nije zanimalo.
Stalno je zurio kroz zamućeno prozorsko staklo u tamnoj sobi,
nezadovoljan samim sobom, neraspoložen, usamljen. Lepe bečke
uspomene ostale su daleko u magli. Umesto literature i slikarstva, suočio
se sa sreskim kapetanom, sa činovnicima i trgovcima koji ga nisu
podnosili i želeli su da ga unište.

Pakuje kofere i ponovo na put. Iz Požarevca odlazi u Kragujevac gde

dobija mesto nastavnika crtanja u gimnaziji. Ali, tu je bio najveći izliv
gorčine i nezadovoljstva. Plata je bila ni mala ni velika, ali nikoga ne
interesuje književnost, a još manje slikarstvo. Oficiri su predložili da se
ukine čitaonica koja je njima namenjena. Nije mogao da razume samog
sebe. Počeo je da se povlači. U kafane nije odlazio, sedeo je sam kod
kuće.

U to vreme Ðura počinje realnije da prihvata stvarnost. Režim samovolje

Mihaila Obrenovića harao je Srbijom. Policijska tortura, hapšenja,
tamničenja, kulučenja, to je bilo pravo lice političkog sistema u Srbiji.
Opšte raspoloženje za borbu protiv Turaka zahvatilo je i Đuru. Narod, kao i
Ðura, nije prozreo šta se krije iza tobožnje misije oslobođenja Mihaila
Obrenovića. U toj misiji bilo je više priče i praznih obećanja nego stvarnih
dela. Pamfletima o oslobodilačkoj misiji Srbije, vladajući režim hteo je da
skrene pažnju naroda od vrućih problema teškog stanja u zemlji. Narod je
hteo rat protiv vekovnog porobljivača Turaka, zaboravljajući u velikom
zanosu svoju neslobodu. A, Đura je pevao:

"Padajte braćo! Plinte u krvi.

Ostavte sela, nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Streste sa sebe ropstvo i sram!"

Ali je isto tako pevao: "Mi Srbi nismo. Mi ljudi nismo". Srbija koja je i
sama živela u neslobodi, nije mogla da oslobodi porobljene Srbe u Bosni i
Hercegovini.

29
U isto vreme Ðura ponovo pokušava da se ogleda u drami. Negativni
prikaz kritike nije ga obeshrabrio. I već 1864, napisao je prvu verziju
drame "Jelisaveta knjeginja crnogorska". Pored teških prilika u porodici i
okruženju, Đura je uporno radio na drami. Ovog puta nije se pouzdao u
svoje nedovoljno teoretsko znanje, već je tekstove slao na proveru i ocenu
istaknutim pozorišnim i drugim javnim radnicima. Posebno mu je
pomogao Stojan Novaković, istaknuti političar, kulturni i naučni radnik. On
je Đuri dostavio svoja zapažanja koja su mu pomogla da "Jelisaveta
knjeginja crnogorska" bude, u svakom pogledu, bolja od "Seobe Srbalja".

Tada je iznenada dobio premeštaj u Sabantu kod Jagodine za učitelja

tamošnje osnovne škole. Sa manjom platom nego u Kragujevcu, troje
dece i bolesnom ženom. Bio je sasvim osiromašio. U pohabanom odelu,
oboleo, lutao je po Liparu, kraju pored sela, tužan i zamišljen.

6.

Tražio je izlaz iz svog teškog položaja, razmišljajući o rešenju koje bi ga

spaslo. Žena ga je napustila i otišla najpre svom ocu u Požarevac, a zatim
Đurinom u Srpsku Crnju. Opet je bio sam, bez dečjeg smeha i Tininog
glasa. "Slatka Tino!", pisao je on u to vreme. "Kunem ti se živim Bogom!
Kunem ti se grobom i spomenom moje i tvoje majke! Kunem ti se mojom i
tvojom slatkom dečicom: Milošem, Belom i Tijanom! Kunem ti se, Tino,
mojom ljubavlju da ću biti dobar, da ću te kao i do sad u duši i srcu mome
nositi, da se nikada, pa baš nikada neću opoiti! Niti da ćeš iz mojih usta
ikada čuti kakvu reč koja bi te uvrediti mogla. Samo dođi, moli tvoga
dobrog oca, plači pred njime, preklinji ga, da te sa slatkom našom
dečicom kući pošalje. Prošenije sam predao za podanstvo, molio sam
Ministarstvo prosvete da me premeste u varoš, negde. I sve će dobro biti
samo dođi ti sa Milošem, Belom i Tijanom! Oh, Tino! Tino! O, deco moja
slatka, deco moja! Golubovi! Anđeli i svako dobro, moja sva sreća u
nesrećnom životu mome! Dođite da vas vidim živim očima, da živim za
vas.
Vaš bez vas najnesrećniji otac i muž.
Đ. Jakšić ".

U to vreme Ðura je napisao dve svoje najlepše pesme: "Ponoć" i "Veče".

One su antologijskog značaja, pisane su visokom pesničkom snagom,
snagom patnje, progonstva i osamljenosti.

"Mnogo je dana, mnogo godina,

mnogo je teških bilo istina".

To je bilo trenutno klonuće i razočarenje. Đura je s novom energijom i

samouverenjem krenuo među ljude. Ponovo je u Požarevcu među svojima.
Tu je doživeo nova optuživanja i suđenja zbog nekoliko groša nevrađenog
duga. U to vreme dogodio se i onaj nečuveni skandal sa mackama -
sprave za mučenje žena. Te macke je, naime, izmislio požarevački sreski
načelnik i izazovno ih izložio ispred osnovne škole. Razljućen Đura Jakšić,
poslao je dopis Kaljevićevoj "Srbiji", tada opozicionom listu. Taj dopis je
potpisao lažnim, izmišljenim imenom. Na nesreću, jedan starac iz
Požarevca isto se tako zvao. Nesrećnog starca odmah su uhapsili i optužili

30
za antidržavno delovanje. Đura se sam prijavio da bi spasao starca tortura
i muka. Zbog toga ga je policija često presretala noću i tukla, da bi ga na
kraju proterala, ovog puta u Raču kragujevačku. Istoga dana kada je Đura
odlazio iz Požarevca, odlazio je i sreski naćelnik. Načelnika su ispratili
samo policajci, a Đuru svi napredni građani Požarevca.

U septembru 1868. godine u Rači je ponovo sam i gladan. Tada piše

poznato pismo svom prijatelju Stojanu Novakoviću: "Dali su mi hleba.
Hvala. I kao što dobrotvori vele - uhlebiše me, hvala im! Ta, više mi i ne
mogaše dati, jer su sami pojeli pečenje. Hvala im… Ne smem ni pomisliti
da nešto svojoj deci ostavim, ili bar, dok ne odrastu da im mogu nabaviti
ono što im je nužno. Naravno, ministar ne zna; ali od tri dukata i osam
cvancika, kad se jedan dukat oduzme za dug - naravno, ministar ne zna,
njegove su "frajlice" i odevene i obuvene… Ja im ne zavidim, ali mi je
teško gledati moju kako se prostoj lepinji, kao nekoj poslastici raduju - ali
neka ih, neka se uče iz malena trpeti, od mene neće se moći puzanju
naučiti, a samo onaj koji puzi, može decu kolačima hraniti".

Ali ga ni tu vlasti nisu ostavljale na miru. Optužili su ga za bunt, da je na

jednom mestu govorio da policajci nisu potrebni i ako oni ostanu, Srbija će
propasti. Đura se branio na sudu: "Govor je bio o isluženim policijskim
činovnicima, kojom prilikom pomenuo sam Savu, bivšeg kapetana, koji je
nekog seljaka od jutra do podne držao na macke, i sneg ga zavejao… kad
sam se obrnuo iz tog razgovora, video sam Vasu pisara s jednim čovekom
koji se došunjao do mog stola i naš prijateljski razgovor prisluškivao.

Ðura je osuđen na deset dana zatvora. Otišao je za Beograd, prethodno

ne podnevši otkaz na učiteljsko mesto u Rači. Njegovu dramu "Jelisaveta
knjeginja crnogorska" odbila je Kolarčeva zadužbina. Stojan Novaković mu
je pomogao da dramu štampa u privatnom izdanju 1868. godine. Đura je
počeo da razmišlja o novoj drami "Stanoje Glavaš". Ali, to mu nije
donosilo nikakve materijalne koristi.

Morao je ponovo da potraži stalno zaposlenje, ovog puta kao nastavnik

crtanja u jagodinskoj Gimnaziji. Te 1869. godine, u Jagodini nije se bavio
umetnošću - ni slikarstvom ni književnim radom. Sredinom januara 1871.
godine sedeo je Đura s društvom u jednoj jagodinskoj kafani, dok je
napolju vejao sneg. Tema je bila omiljena za kafansko društvo - politika.
Ðura je napadao režim, nadajući se da će mu jednog dana doći kraj.
Jagodinski kmet Jovanča Cvetanović, s kojim je Đura još ranije došao u
sukob, prišunjao se do njihovog stola da bi saznao o čemu razgovaraju.
Želeo je da pronađe razlog da optuži Đuru. Ðura ga je primetio i zavaljen
u stolicu, s rukama iznad glave, zapevao:

"Bojišiću, bojiš li se koga?

Boga malo, cara baš ni malo,
a od kmeta ko dorata moga".

7.

31
Kmet razljućen i uvređen, uzeo je od kafedžije pero i hartiju i počeo da
piše prijavu protiv Đure. Ðura nije obraćao pažnju, kmet je gnevno skočio
i nekoliko puta udario Đuru štapom po glavi. Podneo je tužbu protiv
kmeta, ali ona nije prihvaćena od vlasti. Bio je otpušten iz službe zbog
nepristojnog vladanja. Bez posla i hleba lutao je ulicama i pustim poljima.
Neposredno pre toga, napisao je LJubomiru Kaljeviću, uredniku „Srbije":

„Kako ja poznajem naš svet, naše neraščišćene pojmove o načelima i

ljudima, a osobito onu publiku koja je, po lakoj obmanjivosti, poneta za
zatucanstvom i lažnim prorocima - nije baš najprobitačnije biti ravnodušan
prema radnji onih koji već odavna prosipaju političke i društvene mijazme
po našem narodu, truju mu život, odvode ga sa puta koji je jedini
spasonosan i po našu malu zemljicu i po celo srpstvo, i ukoliko se to u
zabavnoj formi čini, utoliko lakše kod nekih prolazi.

- Ja držim da je zadatak svakog svesnog i poštenog Srbina da ovome na

put stane, da ne da dići glave sebičnjaštvu i prljavstvu, koje se protura
pod firmom patriotizma i koji je do skora nalazio zaštite na visokim
mestima, te je toliko bezbednije moglo širiti svoje konce i kuti našu
atmosveru".

Iz Jagodine odlazi u Ćupriju, iz Ćuprije u Paraćin, slikao je po kućama

bogatih građana za koru hleba, gotovo besplatno. Radio je ikone po
moravskim manastirima i crkvama - ali je sve to bilo nedovoljno za
izdržavanje porodice. Bio je prezren slikar i gladan pesnik. U proleće
1872. godine odlazi u Požarevac, a odatle u Beograd, da reši pitanje svoje
službe. Pisao je molbu Ministarstvu prosvete, ali uzalud.

- Zalaganjem Stojana Novakovića dobio je mesto korektora Državne

štamparije u Beogradu. Na trenutak se činilo da mu se sreća nasmešila.
Nastanio se u Beogradu na periferiji u najsiromašnijem kraju, u
Skadarskoj ulici. Ulica i njegova kuća daleko posle njegove smrti postaće
čuvene. Živeo je sirotinjski i više nego skromno. U kafani nije sedeo sa
činovnicima, već sa najsiromašnijim ljudima paćenicima. Kada su ga
prijatelji savetovali, ako ne misli o sebi zašto se ne pobrine bar za decu da
se ne muče kad odrastu, odgovarao je: „A, ko će torbe nositi s parobroda?
Zar ovom svetu ne trebaju amali (nosači)? U kuću nije nikoga dovodio.
Valjda se stideo svoje sirotinje, čak i svog najboljeg prijatelja Jovana
Jovanovića Zmaja nije primao kod kuće, već su se sastajali po kafanama u
varoši. U jednoj sobi i kuhinji živeo je sa ženom i već odraslom decom. Od
pokućstva imao je jedan orman, sto sa dve stolice, šporet i tri kreveta. Na
jednom krevetu spavao je on, a na druga dva žena sa ćerkom i dvojica
sinova. U kafani je znao danima da sedi ćuteći, a onda bi odjednom skočio
i počeo žustro da diskutuje o svojoj književnosti i politici, udarajući
pesnicom o sto. Godine 1873. počeo je da pljuje krv. Nije se lečio, nego je
posle svakog napada kašlja i pljuvanja krvi, trpao šaku soli u usta.
Jednom je lekaru koji ga je upitao zašto se ne leči i dokle misli tako,
odgovorio: „Tako ja, moj doktore, biće skoro dvadeset godina!", osmehnuo
se i dodao: „A mislim tako još jedno dvadeset godina".

Kada je izbio Prvi srpsko-turski rat 1876. godine iako bolestan, tražio je da
ga pošalju na drinsko bojište kao dopisnika. Jakšiću se nije dopalo stanje

32
na Drini. Bilo je daleko od onoga kako je on zamišljao kako treba da
dejstvuje srpska vojska koja oslobađa porobljenu braću. U reportaži
„Ranjenik", koju je objavio u kalendaru „Orao" 1878. godine, opisao je
komandanta Drugog fronta generala Ranka Alimpića: „Đeneral Ranko
kicoš - s ufitiljeni brčići, kosa onako frizerska, uglađena, a na uniformi
nigde ni jedne prljave pegice; ponašanje mu je sasvim diplomatsko, na
svakoga se ljubazno osmehne, rukuje se, razgovara o svačemu, samo ne
o vojsci, ne o ratovanju! Kad se prohoda, to biva na hitovu, a za njim jure
konjanici u crvenim čakširama, mislio bi: gospodin je kum u nekim
velikaškim svatovima".

8.

To mu general Alimpić nije nikada oprostio. Tužio je Đuru Načelstvu

okruga šabačkog, koji je celu stvar prosledio Upravi varoši Beograda. Bio
je optužen što je pismenim putem tendeciozno i u zlobnoj nameri,
neverno predstavio publici boj na Beljini u godini 1876, i boj na Međašima,
sa čime je naročito išao na to: da vojsci Srpsko-drinskog kora i njenom
komandantu ubije onaj kredibilitet kod naroda, koji su oni svojom
patriotskom radnjom u stvari zaslužili, te na taj način kod naroda
sprovede nepoverenje, kako spram same te vojske i njenog komandanta
(Ranka Alimpića), tako i prema svetom narodnom cilju, oslobođenja i
ujedinjenja srpskog."

Predmet se šetao od Uprave varoši do Prekog ratnog suda, od ovog do

redovnog suda, a Ðura je prekidan oštrim kašljem izjavio: „A da ga baš
volem (R. Alimpića) i poštujem kao na primer Ajduk Veljka, Ðorđa
Horvatovića, Mijaila Ilića. O tome nisam još svoje srce ispitao… Uzvisi li ga
njegovo junačko delanje nad običnim ljudima i ja ću se sa ostalom
svetinom njegovoj veličini klanjati! Ostane li i posle takvih prilika malen i
neznatan, onda neka mi sud pokaže pisca koji će ga proslaviti! Jednom
sam za novine napisao dosta lep natpis na grobu jednog čoveka, za koga
je narod govrio da je kaišar. Sećam se da sam stih završio: - I mnoga
suza teče za njim! Ljudi su moj stih okrenuli podsmehu. „Badava, Đuro,
rekoše, što si istinu napisao, mnogi plaču za njim što je mnoge
upropastio".

General Ranko Alimpić nije bio zadovoljan time što će Đura biti osuđen,
već je poslao svoje batinaše da prebiju bolesnog pesnika. Pretukli su ga
do krvi jedne večeri dok se vraćao kući. Đura se od toga nije nikada
oporavio. Dok je ležao na samrtničkoj postelji posećivao ga je najviše
Zmaj koji je čitave sate provodio s njim u razgovoru, a i nepoznati ljudi,
želeći da stegnu ruku velikom pesniku. Prikovan za krevet završavao je
peti čin „Stanoja Glavaša". Smešio se tiho bledim usnama, kao što je uvek
činio, sam u praznoj sobi hladnog novembarskog dana. Umro je u bunilu
17. novembra 1878. godine po starom kalendaru.

Njegova porodica nije imala novac za sahranu. Na dan sahrane sleglo se

pola Beograda u skadarlijsku Cigan-malu. Komšije su se čudile, zar je
toliko bio poznat taj njihov tihi i bolesni komšija. Narod na njegovom
grobu sakupio se da oda priznanje velikom borcu protiv nepravde, pesniku
slobodarstva i istine. List „Straža" pisao je povodom Jakšićeve smrti: „Bio

33
je u životu veliki mučenik i patnik. Stradao je mnogo jer je imao srce, koje
je osećalo tuđa stradanja. Gonili su ga jer je uvek bio drug i prijatelj
gonjenih i potištenih.

Bio je osuđen na osam dana zatvora zbog uvrede generala Ranka

Alimpića. Kaznu nije izdržao. Sudski činovnik je na svežnju akata zapisao:
„Pošto je Đura Jakšić umro, to da se ovaj predmet za svršen smatra i akta
u arhivu ostave".

Ðura Jakšić je od svih naših pesnika bio najviše romantičar. Pisci i pesnici
romantizma nisu uneli u našu književnost samo nov sadržaj, neg i nov
izraz. Ðura je pisao o slobodi, goreo za njom i patio kada je uvideo da je
sve to samo san. Mašta pesnika postala je osnovna vrednost za kvalitet
dela. Ðura se oduševljavao narodnom prošlošću. Njemu je narod bio
blizak. On piše pesme o srpstvu i slobodi, o ljubavi, o snovima, ugledajući
se na narodnu poeziju i na neke nemačke i engleske pesnike romantičare,
ali najviše na naše izvorno narodno. Njegove pesme, tople, potresne,
govorile su upravo o njemu samom, a on sam je bio čovek koji poznaje
narod. On je shvatio njegove patnje i želeo da se bori sa njim i za njega.
Svoj lični, gorki i bolni život nije odvajao od života naroda, svoju patnju
ujedinjavao je sa opštom patnjom, sa narodnom težnjom za slobodom.

Možda nema bolje reči kojom bi se taj odnos opisao nego stihom iz
njegove pesme „Posle smrti" koju je napisao još 1858. godine: „Dosta je
slave - veran je bio narodu svom".

(Tekst napisao: Novica Jovanović)

SERGEJ JESENJIN

I sudbina najvećeg i poslednjeg pesnika sela - Sergeja Aleksandroviča

Jesenjina, po kratkoći života, dubini ljudske tuge i količini tragike, jedna je
od najstrašnijih. U svojim zapisima o sebi, pesnik je ostavio osnovna
dokumenta svoga života, a sve drugo je, prema njegovom priznanju, u
njegovoj poeziji.

Rastao je bez roditelja, kod dede po majci, spartanski vaspitavan: kada je

imao tri i po godine, ujaci, inače opasni momci, posadili su ga na konja
bez sedla i naterali ga u galop, kao štene su ga bacali u vodu i učili ga
plivanju, zamenjivao je lovačkog psa i po jezerima hvatao ubijene patke,
bio je kavgadžija… Rano je ušao u svet poezije. Kao zrela raž plave kose,
u modroj rubaški, sa seoskom ruskom harmonikom, uz koju je i pevao
svoje stihove, Sergej Jesenjin je na ulicama Moskve bio dotad neviđena
lepota i večna svežina duboke i drevne Rusije.

Zlatnu glavu, iz kojeg su kuljale bujice zdravih i nežnih stihova, slava je

rano okrunila. Sa slavom su došle žene i alkohol. Poezija je ubijala
pesnika. Ni ovog puta pleća nijesu izdržala. Rađale su se nove knjige,
ređale su se žene, ljubavnice i skitanja, prolazili su gradovi i zemlje,
dolazila pijanstva i mamurluci.

34
Godine 1917. Jesenjin se oženio Zinaidom Nikolajevom Rajh, sa kojom je
imao sina Konstantina i ćerku Tatjanu. Sa Zinaidom nije ostao dugo u
braku. Dolazak u Rusiju čuvene svetske igračice Isidore Dankan, poreklom
Irkinje, 1921. godine, bio je koban po pesnika. Jesenjin je brzo uleteo u
njen smrtonosni zagrljaj. Njemu je bilo 26 godina, a ona je za sobom
imala nekoliko brakova i ljubavi. Pored ostalih živela je sa poljskim
boemom Mirskim, slavnim rediteljem Gordonom Kregom, jednim od
osnivača kompanije šivaćih mašina Singerom, sa Rusom Pimom, te sa
vajarom Rodenom, dramatičarem Hermanom Barom, Danuncijom… Dvoje
dece - kćerku Dedri i sina Patrika, odnose joj talasi Sene. Kada je
upoznala Jesenjina, bilo joj je 46 godina.

Otpočela je velika ljubav dvoje slavnih, a vrlo različitih ljudi, ispunjena

pijančenjima, tučama, skandalima. Velika umetnica padala je na kolena
pred pesnikom, ljubila mu cipele koje su je udarale, jurila Moskvom i
Evropom da ga spase, jer volela ga je. Jesenjin je igrao pred njom,
recitovao stihove, ali ona nije znala ruski jezik. Umetnički svet Rusije i
Evrope brujao je od skandala. Ipak, Jesenjin i Isidora Dankan, venčali su
se 10. maja 1922. godine u Moskvi. Pustolov i skandalist, sujetni pesnik
kome je odgovaralo da ima za suprugu slavnu balerinu, ljubomorni čovek i
seljak iz Rjazana, nije mogao srcem i dušom da prihvati svetsku damu -
brodolomnika ljubavi i ljudskih sudbina. Uprkos njenoj ljubavi i obostrane
strasti, razlaz će biti neizbežan. Kada se ujesen 1924. godine, na
sovjetskom nebu, pokvario avion sa Isidorom Dankan, i spustio se na
zemlju radi opravke, Isidora je poslednji put na ruskom snegu mužicima
igrala. Na časovima igranja, 28. decembra 1925. ona je u Parizu primila
vest o Jesenjinovom samoubistvu. Ni ona nije bila bolje sreće ni veselije
sudbine: 14. septembra 1927. u Nici, odlazeći na izlet kolima, biva
obešena od crvenog šala sa njenog ramena, koji se namotavao na točak
automobila i tako je udavio. Zbog sovjetskih dokumenata, nije mogla biti
sahranjena u Nici, već je prenesena u Pariz. Prah joj počiva na groblju Pjer
Lašaz.

I Jesenjin je tražio u ženi ljubav, lek i utočište. Septembra 1925. godine,

venčava se sa Sofijom Andrejevnom Suhotinom, rođenom Tolstoj, unukom
autora "Rata i mira". Kao što ga je za Isidoru Dankan vezala njena svetska
slava, za Sofiju Andrejevan mu je bila legitimacija za slavno poreklo.
Međutim, ni Sofija ga, uprkos čuvenog pedigrea, nije spasla. Bilo je
prekasno.

Jesenjin je imao i više ljubavnica i prijateljica: Anu Izrjadnovnu, sa kojom

je imao sina Jurija, glumicu Mikaševsku, Galinu Arturovnu Benislavskuju,
koja se nakon pesnikovog kraja, nekoliko dana poslije, ubila revolverom
na pesnikovom grobu, pored kojeg je i sahranjena… Sujetan i pijan od
slave i votke, govorio je da ima tri hiljade žena.

Pesnik tužnih ruskih stepa, znatnih crkvenih kubeta, breza u belim

suknjama i jesenjih klenova, rjazanskih kobila i krava, ražanih polja,
mećava i ruskih trojki, previše voleći život, isuviše pesnik da bi bio
otporan, banuo je na trgove gradske, u pijane kafane i smrdljive bordele,
u zagrljaje namirisanih žena, u književne okršaje, u jazbinu grada.
Jesenjinov život je oštri sudar sela i grada. Kraj je bio neizbežan: „Došao

35
sam na tu zemlju, / da što pre je ja ostavim.”; „Ne grdite. Tako mora biti!
/ Nisam ćifta koji reš prodaje. / Morala se zlatna glava sviti / klonula je i
otežala je.”; „U petnaestoj se zaljubila do ušiju...”; „I tad se kroz pesme
moje / probile, / sred sjajnog salonskog / šljama toga / - sve snage naše
rjazanske kobile.”; „Bio je divan, / uz to poeta, / mada s nevelikom / al’
ozbiljnom snagom, / i neku ženu / od preko četrest leta, / zvao je laficom
/ i svojom dragom.”; „Pod cilindrom, sam. / Nikoga samnom nema. / Sam
sam... / i parčad ogledala... ”; „Al’ je gorko videti svoj kraj.”; „Neučtiv, ko
klada pijan, gubeć vezu, / kao tuđu ženu grlio sam brezu.”/ Pesnikov
doživljaj ljubavi i odnos prema ženi, ekspliciran je jasno u pesmi koja
počinje stihovima - Pevaj, pevaj! Na kletoj gitari:

Nek ti oči na grivnu ne sleću,

nit na svilu što blista beskrajno.
Tražio sam u toj ženi sreću,
a propast sam našao slučajno.
Nisam znao da ljubav duboka -
zaraza je, da je kuga… strela.
Prišla je i zaklopljena oka
banditu je pamet oduzela.

Blista mojih dana kube jasno,

u duši je još zlato starinsko.
Mnoge cure ištipo sam strasno,
mnoge žene u uglu sam stisko.

Ljubomoran, zar da sam na tebe?

Zar ovakvog da me snađe jad?
Naš je život - postelja i ćebe
Naš je život - poljubac i pad.

JOVAN JOVANOVIĆ - ZMAJ

JOVAN JOVANOVIĆ, Zmaj Jova, Čika Jova - kako ga je zvala i zove

čitalačka publika iz mila - a tako je i svoje delo potpisivao - uspešno se,
kao što se zna, ogledao u mnogim delatnostima - u književnosti i
novinarstvu (ostao je neprevaziđen dečji pesnik, kako ocenjuje istorija
književnosti), u pokretanju i uređivanju književnih i drugih glasila i novina,
u zdravstvu (bio lekar) i u političkom životu.

Ali, ono o čemu se manje zna ili, češće, ne zna - Zmaj Jova je bio u
privatnom životu uspešan u još jednoj delatnosti: svojim prijateljima,
drugovima, poznanicima - muškarcima i ženama - bio je i navodadžija,
posrednik u sklapanju poznanstava. Ostala su svedočanstva njegovih
savremenika kako je u tome bio izuzetno srećne ruke: svi oni koje je
upoznao završavali su pred matičarem i živeli u srećnim brakovima.

Jedno takvo poznanstvo navodadžisao je Milošu Grabovačkom i Jeleni

Longinović, sedamdesetih godina 19. veka. O tome danas svedoče stare,
požutele fotografije i pisma koja su putovala iz Zemuna u Srpski Itebej i iz

36
Itebeja u Zemun. Hronika o životu dvoje mladih upravo počinje jednim
Zmaj Jovinim pismom u kome ih pesnik poziva na poznanstvo i druženje.

Miloš Grabovački je bio zemunski učitelj, književnik, štampar, prosvetitelj i

- iznad svega - rodoljub. Pune četiri decenije obavljao je važnu kulturnu,
političku i patriotsku misiju na samoj kapiji Beograda - kako se nekada
nazivao Zemun. Njegova knjižara u varoši pod Gardošom bila je zborno
mesto svih patriota koji su bili odeljeni granicom (Zemun je u to doba bio
u sastavu Austrougarske, a granica je išla Savom i Dunavom); ovde su
dolazili Pera Todorović, Jaša Tomić, Kosta Taušanović, Nikola Pašić; tu je,
pred policijskim poterama, utočište nalazila i kraljica Natalija Obrenović.

Jelena Longinović - lepa, šarmantna i romantična - ličila je na Julu iz "Pop

Ćire i pop Spire" Stevana Sremca - kako tvrdi jedan njen savremenik, a
Zmaj Jova je u svojim pismima uvek oslovljava sa "draga sestro"; bila je
umiljata i obrazovana, kćerka paroha Sime (Longinovići su u Srpskom
Itebeju bili parosi jedan i po vek). Naravno, uz ovakvo vaspitanje, mladost
i lepotu obavezno su u ono doba išle i umetničke ambicije - gde se slika,
peva, svira ili bavi književnošću.

Jelena se opredelila za književnost. Pisala je pesme, priče i prosvetiteljske

članke u kojima je želela da emancipuje i prosvećuje našu ženu; pisala je
u ondašnjim listovima i časopisima, a najviše i najčešće u onoj periodici
koju je uređivao pesnik Zmaj.

Baš je u to vreme Jovan Jovanović živeo u Pančevu. Radio je kao gradski

lekar i uređivao "Žižu"; tada je iz Srpskog Itebeja stigla prva pošiljka od
mlade učiteljice Jelene Longinović. Pisala je sveže, meko, jednostavno i sa
zanosom.

To su odmah uočili i drugi čitaoci "Žiže", pa su se, s razlogom, kao i Zmaj

u početku, počeli pitati ko je ova "dična spisateljica" iz ravnog Banata.

I zemunski učitelj Miloš Grabovački takođe se upitao ko je Jelena. Njeno

pisanje mu se mnogo dopalo. U njene pesme, priče i članke sa
"naravoučenijem" odmah se zaljubio, pa je poželeo da upozna banatsku
spisateljicu; ovu svoju želju je, u nekoliko mahova, u neposrednom
kontaktu i preko pisama iskazivao i Zmaj-Jovi: "Zaljubio sam se u Jelenino
spisateljstvo, pa želim da upoznam ovu dičnu, patrijarhalnu kćer
Banata…", pisao je uredniku "Žiže".

Posle tri godine saradnje u pančevačkom časopisu i drugoj srpskoj

periodici, pesnik Zmaj je imao prilike da detaljnije upozna Jelenu
Longinović, jer se redovno dopisivao sa "dragom sestrom iz Itebeja". U
ono doba (sedma i osma decenija prošlog veka) Banat je bio još vlažan,
bez puteva i železnice i teško se stizalo iz meseta u mesto, a da se o
velikoj udaljenosti i ne govori. Međutim, Srpski Itebej je imao jednu
srećnu okolnost - nalazio se na obali reke Begej, koja se uliva u Tisu, a
Tisa u Dunav - pa se lađom, preko Velikog Bečkereka i Titela, moglo lakše
stići u Zemun, Beograd i Panečvo.

37
I, naravno, kao tolikim drugim, Zmaj Jova je i Grabovačkom uslišio želju:
odlučio je da upozna poletnog zemunskog učitelja i Jelenu iz Banata i da
navodadziše između njih.

U to doba i foto-aparat je već osvojio veliki deo Evrope. Sve veće varoši,
pa i sela, imale su svoje foto-ateljee. Zato poznanstvo između Jelene i
Miloša počinje fotografijama. Pišući pismo u Itebej, Zmaj se stavio u ulogu
navodadžije. Čini se da je ovu ulogu u privatnom životu mnogo voleo.
Napisao je da se za njenu "personu" mnogo interesuje "moj veliki
prijatelj", pa bi želeo da se sa njom upozna i dopisuje. I Jelena je odmah,
u žurbi, odgovorila svome navodadžiji; veli da joj je veoma drago što se
za njenu "skromnu personu" neko intersuje; izražava želju da se upozna
sa Milošem Grabovačkim, ali da to ne bude - "poznanstvo naslepo"; "sa
dotičnom personom želim da izmenjam najpre fotografije", jasna je
banatska spisateljica.

Zmaj Jova je zatim ove Jelenine želje preneo Grabovačkom, pismom u

kome on, na kitnjast način, govori o razmeni fotografija između dvoje
poletnih i mladih rodoljuba i spisatelja. Pesnik piše "dragoj sestri Jeleni":

"Vaša želja da Vam fotografiju mog najboljeg prijatelja pošaljem, mome

najboljem prijatelju veoma laska, i on Vam je, evo, preko mene, od srca
šalje na zajam, s tim da mu Vi pošaljete svoju fotografiju, čemu će se moj
prijatelj veoma radovati".

Naravno, navodadžijino pismo bilo je veoma kitnjasto i odmah je

zagolicalo mladu učiteljicu. Veoma uzbuđena, specijalno iz Itebeja putuje
u Bečkerek, da se u tamošnjem najboljem "ateljeu uslikuje", u najboljim i
najlepšim haljinama, pa da najuspeliju sliku pošalje u Zemun. Na ovoj
veštini sve bi navodadžije mogle da pozavide Zmaj-Jovi, koji je vešto
mogao, i umeo da navodadžiše: vrlo brzo su njegovi "štićenici" stupili pred
matièara.

I Miloš Grabovački se odmah, na prvi pogled, zaljubio u fotografiju;

oduševljen, na kovertama je uvek ovakvu adresu ispisivao: "Dičnoj Jeleni
Longinović, budućoj Grabovačkoj…"

Romantična seoska učiteljica se ovome nije protivila. Naravno, ova, danas

požutela pisma, nisu nimalo nalik na pisma mladih i zaljubljenih, kakva se
danas, sve ređe, pišu. U njima je malo mirisa ruže, ćarlijanja vetra, priče
o šumama i rekama, o ljubavnim i drugim snovima. O ljubavi Jelene i
Miloša, za koju svi savremenici svedoče da je bila velika, može da se čita
samo između redova. Dvoje mladih su najpre zbližile zajednićke ideje o
oslobođenju od austrijskih i mađarskih okupatora i ujedinjenje u jednu
državu Vojvodine i Srbije, dok su lična osećanja bila diskretna i suzdržana
i mogla su se samo naslućivati.

U ono vreme je sva pošta bila cenzurisana. Čak i ona intimna, familijarna,
ljubavna. To su Miloš i Jelena znali, pa su odlučii da se dopisuju samo
šifrovano. Zaljubljeni su se između Zemuna i Itebeja i obratno dopisivali o
stvarima koje su u ono vreme bile branjene i podozrevane: o osloboćenju i
ujedinjenu naših krajeva koje su razdvajale dve reke. Ova pisma su prave

38
i kose crte, brojevi i jednačine iz matematike sa jednom, dve ili tri
"nepoznate", a šta je sve to znaèilo ostalo je poznato samo zaljubljenima,
ali i njihovom navodadžiji lake ruke. Dopisivanje je trajalo pune dve
godine, pa su ga mladi krunisali susretom, veridbom i, najzad, venčanjem.
Bilo je to 1873. godine, meseca maja. Svečanom činu je prisustvovao i
navodadžija.

Dobar deo godina su Miloš i Jelena proživeli u najvećoj slozi i ljubavi, kako
bi se danas običnim jezikom reklo, ali su im kasnije godine donele mnogo
bure, razočaranja, patnje i šikaniranja od strane ondašnje vlasti. I jedno i
drugo su - zbog rodoljublja i branjenih politićkih ideja - bili često hapšeni,
suđeni i mnoge su godine po tamnicama proveli. Ostali su, međutim,
nepokolebljivi i dosledni idejama za koje su se borili i zbog kojih su
doživeli mnoge nedaće. Izrodili su samo jedno dete - kćerku Irenu - koja
je nastavila rodoljubivim stopama svojih roditelja.

FRANC KAFKA

Kafka je Milenu Jesenski upoznao godine 1920. kao prevoditelja svojih

dela na češki jezik. Prva pisma koja joj piše iz Merana, gde se nalazi na
lečenju (tokom prvog svetskog rata oboleo je od sušice) počinju u
prijateljskoj atmosferi uzajamnog osobnog razumevanja. Taj osećaj
međusobnog razujevanja rađa u njima želju za susretom. Kafka je još
uvijek nesiguran, želi taj susret i boji ga se. Sastanak je ipak ugovoren, i
oni se nalaze u Beču, prilikom njegova povratka u Prag. Nakon tog susreta
počinje njihova strastvena veza: “brdo ljubavi, oćaja i jada” kako kaže
sam Kafka u jednom pismu. Moramo imati na umu da je Milena udata, a
Kafka je u to vreme veren s jednom devojkom u Pragu, što dodatno
otežava njihovu vezu.

Sastali su se svega još nekoliko puta, ali ti kratki susreti samo su oskudni
fragmenti isplivali na površinu jedne velike ljubavi. S jedne strane Kafka,
nesiguran, previše samokritičan, žudi za ljubavlju ali se boji realizacije te
ljubavi. Kao da je želi održati u jednoj višoj stvarnosti, iznad razine
upotrebljivog i potrošivog. S druge strane Milena, vitalna, strastvena, koja
ne zna živeti nego kao obična žena, pati zbog nemogućnosti ostvarenja te
ljubavi. Njihova ljubav nikad nije realizirana, nikad nije ostvarena u smislu
zajedničkog života, zajedničkih jutara i večeri. Patili su zbog toga oboje.

Kafka je krivio sebe, prebacivao sebi nemoć, nedostatak duhovnih i

fizičkih snaga, mučio ga je osećaj manje vrednosti, progonio strah. Patila
je i Milena - ponajprije zato što je on patio. Obolela je na pluća valjda
samo zato što je i on bio bolestan na plućima. Međutim, ona nije bila za
patnju izabrana što bi se zacelo moglo reći za pisca ovih pisama; njena
patnja samo je deo njene velike žudnje za životom.

Iz te ljubavi i iz te patnje rodila su se pisma koja možemo ubrojiti među

najlepša i najdirljivija ljubavna pisma u novijoj svetskoj književnosti.

KATARINA VELIKA (ruska carica)

39
Brak iz interesa

Prepala se videvši ga prvi put. Iskrivljen i deformisan, ružnog lica sa

punim usnama, ponašao se čas kao kmezavo dete, čas kao pijani sadista.
Ali, ono što je bilo najvažnije - bila je njena sudbina, 28. juna 1744. uzela
je ime Katarina (po poreklu je bila Nemica), pokrstila se u pravoslavnu
veru a idućeg dana se verila. Veliki vojvoda nije bio mnogo stariji od nje.
Povremeno bi našli nešto zajedničko praveći jedno drugom društvo ili se
igrajući po hodnicima palate. No, s vremenom je i međusobna netrpljivost
rasla, postajući sve očiglednija. Približava se i čas kad je trebalo zakazati
venčanje.

Venčali su se u vizantijskom sjaju, oboje odeveni u srebro i okićeni dragim

kamenjem. Te noći je, posle velike gozbe i bala, mladoženja pao u krevet
pijan kao zemlja. Katarina nije znala treba li da bude ljuta ili da blagosilja
situaciju. Sledećih noći je u krevet često nosio igračke - vojnike i igrao se
na svojoj strani kreveta. Svakome je bilo jasno da je ovaj brak potpuni
promašaj.

Veliki vojvoda, žalosno svestan svoje ruznoće, počeo je da se perverzno

naslađuje zagorčavanjem života Katarini. Noću je bio impotentan, a danju
sumanut, prepadnut princezom i iritiran njenom odanošću svojim
dužnostima. Ona se gotovo razbolela od silnog učenja ruskog i
pravoslavnih običaja.

Nakon osam godina braka, Katarina je i dalje bila devica. Očajnički je

želela ljubav. Jednog dana je počela da flertuje sa dvorjaninom po imenu
Sergej Saltikov. Sviđao se ženama i on je toga bio svestan. Bio je oženjen
jednom od caričinih dvorkinja, putovao je i stekao mnoge prefinjene
manire. Katarina, čiji je apetit za mladim i lepim muškarcima prerastao u
maniju, bila je potpuno zaneta. Nije prošlo mnogo i oni su postali
ljubavnici. Izgleda da niko za to nije mario. Veliki vojvoda je imao svoje
prostitutke, a carica je preko toga prelazila zarad opšteg dobra.
Naslednika još nije bilo.

Katarina je zatrudnela 1754. i rodila sina po tituli i imenu Veliki vojvoda

Pavle. Saltikovu su preporučili da otputuje zbog zdravstvenih problema, a
carica je preuzela dalje da ga sama odgaja. Katarini je srce bilo slomljeno
zbog odlaska Saltikova ali se zarekla da neće više nikada dozvoliti da je i
jedan muškarac povredi. Kada se vratila dvorskim dužnostima, počela je
da se otkriva njena čelična priroda.

"Moja je nesreća da mi srce bez ljubavi ni jednog sata ne može biti

zadovoljno", pisala je kasnije. Na sreću, naišao je mladi romantični Poljak,
grof Stanislav Ponjatovski. Nije bio tako lep kao Saltikov, ali je bio vrlo
obrazovan i veoma osećajan. Katarina se na njega nameračila. Kada bi
jednom ugledala čoveka, bio bi izgubljen. Iako isprva zbunjen i uplašen,
Ponjatovski je pristao da se preruši u krojača ili muzičara i stigne u odaje
Velike vojvotkinje. Jednog jutra su ga uhvatili kako se iskrada i dovukli ga
pred Velikog vojvodu. "Priznaj i sve će ti biti oprošteno", reče mu Petar
miroljubivo. Iako ga nisu zanimale avanture njegove supruge, volio je da
zna šta se dešava. Veliki vojvoda je bio strašno nepredvidljiv i mogao je

40
probosti grešnika mačem na licu mesta. Ali, cela stvar se završila tako što
je Petar doveo dvije svoje ljubavnice pa su odigrali partiju karata
učetvoro. Ponjatovski je postao pion u zakulisnim diplomatskim igrama
Sankt Petersburga, da bi na kraju bio proteran iz Rusije.

Orlov stupa na scenu Katarina ga je godinama iscrpljivala svojim

bezobzirnim političkim manevrima. Jednog dana bi ga postavila za kralja
Poljske, a već sledećeg bi ga naterala da abdicira. To ponižavanje ga je
ubilo. Ubrzo posle Poljaka pojavio se jedan od najvažnijih muškaraca u
njenom životu.

Grigorije Orlov bio je Tatarin zadivljujućeg izgleda, jedan od petorice braće

poznate po lepoti i snazi. Bio je prosečno inteligentan i nije mogao da joj
priušti čari dubokoumnih razgovora, ali bio je zapanjujuće senzualan i
činio da ona u potpunoti oseti život. Sa političke tačke gledišta, on je
predstavljao izvanredan izbor. Čitav klan Orlovih se ponosio što je jedan
njihov clan postao ljubavnik Velike vojvotkinje, pa su se zaklinjali na
večnu lojalnost, pridobijajući za sebe i ostale oficire. Njoj je bilo veoma
važno da ima vojsku iza sebe.

Na Božić 1761. umrla je kraljica Jelisaveta. Iznenada, Katarinin ružni i

pokvareni suprug, kojeg je toliko mučila, postao je Petar III, car svih
Rusa. Dokopavši se vlasti, naprosto je podivljao. Ismejavao je Jelisavetin
kovčeg, odbijać da nosi crninu i zbijao šale pri pogrebnoj ceremoniji.
Katarina je, želeći da ostavi dobar utisak, odevena u crno od glave do
pete, bdela nad balsamovanim telom žene koju je mrzela.

Još jednom je bila u drugom stanju, ovog puta sa Orlovim. Kada se rodio
sin, dali su ga na usvajanje. Petar, koji je pretio da će unistiti tu ženu koja
se tako ledeno odnosi prema njemu, uzviknuo je za stolom na jednoj
svečanosti: "Sam Bog zna odakle joj ta deca, ali barem znam da nisu
moja!"

PETAR KOČIĆ

Milki Vukmanović, u Banju Luku,

Sarajevo, 5/24. VIII 1899.

Draga i mila Mico,

Juče u devet sati uveče prispeo sam u lepo i pitomo Sarajevo. Ja sam ti
obećao pisati iz Jajca, ali su okolnosti bile take da nisam mogao nikako
izvršiti svoje obećanje. Zbog toga, draga i lepa Mico, oprosti mi, i nemoj
misliti da sam zaboravio na naše grlenje i ljubljenje poslednje večeri. Ah,
kako mi se bilo teško rastati sa Banjom Lukom, gde mi je ostalo ono što
mi je najdraže na svetu. Onu celu noć nisam mogao spavati, nego sam tri-
četiri puta prolazio pokraj tvoje kuće, gledeći na onaj prozor gde ti obično
sediš. Nemoj se brinuti, budi vesela i pevaj, jer je pesma melem
zaljubljenoj duši i rastuženom srcu. Ja ovo tebi govorim, a sam se ne
držim toga.

41
Celog svoga putovanja, neraspoložen i neveseo, ćutao sam i jednako
pušio, a u zraku pred očima lebdila mi je ona tvoja lepa i ljupka slika, a
usne su mi gorele od tvojih slatkih poljubaca. Ah, kako je slatko ljubiti i
ljubljen biti! Ne mogu ti iskazati kako sam bio srećan kad sam naslonio
svoju glavu na tvoje bujne i mlade grudi, slušajući silno kucanje tvoga
mlađanog i žarkog srca, koje jedino za me kuca i živi. Budi vesela, opet
velim, jer nas grob samo može rastaviti.

Posao zbog koga sam ovamo došao nisam još svršio. Sutra ću ići na
Visoku zemaljsku vladu kod barona Kučere radi toga posla, koji se, kako
sam ti već pisao, tiče i moje i tvoje sudbine. Ako ne dobijem povoljna
odziva, onda od mene nema ništa. Ako hoćeš begati u daleki svet, pa šta
nam sudbina dade. Ja ću ti ovde ukratko izložiti radi čega sam ovamo
došao. Stvar je u ovome. Svršio sam gimnaziju u Beogradu, kao što ti je
poznato, pa sam sad namislio da idem u Beć, da slušam filozofiju, kako
bih postao profesor. Ali za to treba dosta novaca…

Pisao bih ti još mnogo, ali veruj, draga i mila Mico, da nemam vremena. Ti
si dobra pa ćeš mi oprostiti. Primi nebrojeno poljubaca od tvog vernog i
odanog studenta filozofije Petra Kočića,

Pozdravi mamu i Savu, ako ga vidiš. Ja ću brzo doći.

Spustivši glavu na moje grudi,

Plakala ti si, nevino čedo,
A tvoje nežne i bujne vlasi,
Skrivahu lice turobno bledo.
I ja sam plako, gledeći tebe
I bujni potok suza je teko,
Ali sam ipak presrećan bio,
Jer ljubav sam za ljubav steko.
P. Kočić
Milki Vukmanoviæ u Banju Luku
Jajce, 15/9. 1899...

Draga i mila Mico,

Unapred držim da će te ovo moje pismo iznenaditi, jer se nisam zbog

hitnosti samog posla s tobom ni oprostio, a ni primiti slađani poljubaca sa
tvojih nežnih usana mogao. Mome je ocu oduzeta dosadašnja parohija,
koju nikako ne može primiti, zato sam morao tako brzo otputovati u
Sarajevo da pitam Konzistoriju kako se stvar razvijala do sada i još da je
zamolim da povrati ocu bivšu parohiju. Ja sam se sa tužnim srcem rastao
sa Banjom Lukom, jer u njoj mi ostaje ono što mi je najmilije na ovom
svetu. Ostaješ mi ti i tvoja dobra majka, koja se onako lepo prema meni
pokazala. Ja sam i slab bio, kao što sam ti pričao, a ovaj iznenadni
događaj još mi je više povećao bolove. Ali pomisao da me ti voliš daje mi
snage i moći da istrajem u ovoj teškoj borbi i nevolji. Ja bih ti – još pisao,
ali željeznički vlak eno već polazi za Sarajevo, zato zbogom, draga i mila
Mico, do skorog viđenja.

42
Pozdravi tvoju dobru majku, od moje strane po sto puta i imaj vere, u
svog Petra, koji će te do groba ljubiti.

Zbogom, Mico! Eno ga zvoni već treęi put za polazak. Oprosti što je
ovakav papir.

Tvoj Petar Kočić, student filozofije

Primi nebrojeno poljubaca i sećaj me se kao i ja tebe, tvoj Petar Kočić

Milki Vukmanovię u Banju Luku
Beć, 2/H 1899…

Draga Mico,

U pet sati posle podne istog, to jest današnjeg dana pisao sam na
otvorenoj dopisnici, držeći da ti neću se moći ubrzo javiti, a osim toga tu
sam dopisnicu pisao u kafani "Fin du siecle", gde je bilo tada dosta mojih
drugova, te nisam bio rad da znaju za moju tajnu. Iz tih, dakle, uzroka
nisam ti se, draga i mila Mico, mogao pismom javiti iz ove vrlo divne i lepe
varoši, po kojoj sam mnogo lutao dok se nisam našao sa svojim
drugovima iz Beograda i Sarajeva.
Kao što ti je poznato, ja sam se krenuo iz Banje Luke 30. septembra u 4
sata posle podne. U Zagreb sam došao u 4 1/2 sata izjutra. Tu sam čekao
na bečku železnicu do 7 sati i 5 minuta, pa sam se onda krenuo i u Beč
sam stigao u 6 sati uveče 1. o. meseca.

Celo moje putovanje od Banje Luke do Beča bilo mi je teško i dosadno.

Neka nepojmljiva tuga morila je moju dušu i srce. Lepa i divna tvoja slika
lebdila mi je pred očima, jer pri našem rastanku ja sam video u tvojim
očima suzu koja me opominjaše da ti budem do groba veran.

Veruj, Mico, da te silno ljubim i da te neću izneveriti, a što se tebe tiče, ti

radi kako ti srce zapoveda, pa nećeš pogrešiti. Mogu ti kazati da me jako
iznenadilo ono čudnovato ponašanje tvoje majke prema meni. Ja je jako
volim, ali se ona prema meni pri polasku nečovečna pokazala, ne davši mi
ni ruku, da se rukujemo pri rastanku.
Slušaj majku, ali i ne zaboravi na mene, koji u dalekoj tuđini uzdiše za
tobom.

Čim dobiješ ovo pismo, odmah mi odgovori, da znam kako je tamo. Tvoj
dar jedina mi je uteha u ovim teškim danima. Molim te, draga Mico, da mi
odmah sa odgovorom na ovo pismo pošalješ svoju sliku. To je najveće
dobro što mi ga možeš učiniti. Ja ęu se slikati na prvog po novom
kalendaru, još dakle za 15 dana, pa ću ti odmah sliku poslati.

Veruj u moju ljubav i budi vesela!! Tvoj Petar koji ti šalje nebrojeno
poljubaca.

Moja adresa: Petar Kočić, stud. phil. in Wien I. Universistat

Pozdravi majku, makar ona i bila ljuta na me.

43
Molim te, lepa Mico, za brzi odgovor.
Milki Vukmanovię u Banju Luku
Beć, 21. 3. 1901.

Draga moja Milko,

Danas sam primio tvoju kartu. Drago mi je što ti se dopada moja slika. Ja
sam se sam čudio da sam na fotografiji nekako debeo i zdrav izišao. To je
zato što sam se u bradi slikao; da sam se bez brade slikao, izišao bih vrlo
mršav.

Čudim se što mi više ne pišeš. Kakva je to okolnost što ti smeta da mi više

nisi mogla pisati. Da te opet ko ne prosi, ili da nisi slaba? Piši mi, vere ti,
dok ne dobiješ ovo pismo. Ja ću ti doći tamo oko 1. jula po novom
kalendaru. Pre ne mogu, jer imam dva ispita da položim. Ako si ti bolesna,
ja ću sve ostaviti pa doći da te vidim.

Lepa moja Milko, Ciganko moja, ti ne znaš kako te ja volim! Učiniću sve
na svetu za te, što god hoćeš. Hoćeš duše, hoćeš krvi, sve, sve ću ti dati!
Ako hoćeš da čitaš, poslaću ti "Bosansku vilu" i "Novu iskru", pa malo čitaj
i zabavljaj se. Ta oba književna lista dobivam ja besplatno. U njima ima
lepih priča. Ja sam dve napisao i to: u "Bosanskoj vili" "Đurini zapisi", a u
"Novoj iskri" "Tubu". To je jedno žensko ime, upravo ime jedne devojke čiji
dragan umire u Gracu. Ona će ti se dopasti – to znam unapred.

Sad ovo, pazi dobro. Ja hoću da se ženim. I to ovako: da se ja i ti

venčamo tamo u Jošavci kod onog tvog popa. Za to ne treba niko da zna.
Ja ću izvaditi od svog popa venčanicu, pa ću tamo doći da se u najvećoj
tišini venčamo. Ja neću ni oca zvati, ni brata – nikog! Onda ću te poljubiti
kao svoju ženicu i ostaviti kod majke, a ja ću nastaviti školu. I još za dve
godine sam svoj čovek.

Piši mi šta ti o tome misliš, ali sve onako iskreno. Ja ti iskreno i od srca
pišem i javljam za svoju nameru. Oprosti mi što ovako ružno pišem.
Nemam vremena, pa moram.

Pozdravi oca i majku, a sama primi nebrojeno poljubaca od tvog Petra,

koji bi te tako slatko poljubio.

Odmah mi piši šta misliš?!!

Milki Vukmanoviæ u Banju Luku
Zagreb, 25 /V 1901.

Draga moja Milko,

Pet punih dana u nestrpljenju i grozničavosti očekujem od tebe pismo;

očekujem odgovor ma kakav bio. Mila moja Milko, ti ne znaš kako je to
teško čekati u dalekoj tuđini odgovor od svog ljubljenog i milog stvorenja.
Ja sam od cilog svita ostavljen. Sa ocem sam se zbog tebe zavadio, brat
mi ništa ne piše, a prijatelja kakvih i nemam, te sam tako ostavljen bez
iđe ikog svoga. Ja sam nesrećan, mene je svak od sebe odbacio, još me

44
jedina bolna nada teši da me ti nećeš u ovim teškim danima moga života
izneveriti i ostaviti. Ja bih se ubio kad bi me i ti napustila. Ali ti opet
kažem, ako misliš i tvrdo veruješ da ćeš s drugim moći biti sretna, ti me
ostavi i predaj mojoj nesretnoj sudbini. Sreća tvoja – to je sreća moja.

Bavljenjem s tobom u Jošavci, ona nežna tvoja briga o meni i o našoj

sreći, učinila da danas ni o čem drugom ne mislim već o tebi. Onaj tihi i
mirni porodični život za ona četiri dana u Jošavci mene je čisto preobrazio
– ja danas drukčije mislim nego što sam dosad mislio. Meni i sad lebdi
pred očima ona slika: kako ja sedim za stolom, a ti ulaziš na vrata i nosiš
večeru…Posle velere ti dolaziš na moj krevet, pa se razgovaramo, grlimo i
ljubimo…

To se možda nikad više neće vratiti. Ja sam ti veran, do groba veran

postao posle dolaska svog u Jošavku s tobom u kolima. Ali ti si mogla
opaziti da se ja ni o čem ne brinem, da sam bezbrižan, ali si u isto doba
mogla uvideti da sam do krajnosti pošten. Ja ništa nemam osim poštenja i
žarke ljubavi prema tebi. Mene cela Banja Luka mrzi što ja tebe volim.
Mnogi mi je trgovac prigovorio i pitao me zašto sam – znaš onda sa
Simom – dolazio tamo. Ali nek me mrzi ako će ceo svet – meni je
svejedno, samo ako me ti iskreno i odano voliš.

Ja se danas patim i mučim sa školom, samo da tebi i sebi izvojujem dobar

položaj u društvu. Ali treba da i ovo znaš: da ću ja možda i po zatvorima i
apsanama provesti veći deo svog života, jer ćemo mi svi đaci otpočeti
borbu protiv Švabe, koji guli naš narod, otima mu slobodu i ubija sreću.
Ako si na sve pripravna, možeš poći za me; ako nisi, onda je bolje da me
ostaviš, pa sa mnom šta bude. Iako ću biti nekad gospodin profesor i
doktor filozofije, ipak će možda doći vreme kad ću na tvojim vratima
zakucati. Ti ćeš poznati nekadašnjeg svog dragana u odrpanim haljinama,
pa ćeš mu udijeliti koricu kruva.

Ti možda ne veruješ da to može biti, ali ja u to jedva mogu sumnjati, jer

taka će vremena neminovno doći. Kako mi se cepa srce kad na to
pomislim! Kako me bolno tišti kad pomislim da će moja rođena deca
obijati tuđe pragove.

Ja bih tebi o mnogo čemu pisao, ali ne smem, jer se bojim da me nećeš
pravo onako kako treba razumeti. Ukratko ti kažem da najviše volim tebe,
pa onda moj nesretni i zarobljeni narod. Boriću se do kraja svog života za
tvoju sreću i za sreću i napredak svog milog naroda. Ako voliš svoj narod i
ako mu želiš bolju i lepšu budućnost, zagrli se sa mnom, da se kroz ceo
svoj život za sirotinju borimo, jer smo i nas dvoje uboge sirote. Zato će
nas narod i sirotinja blagosiljati.

Dok dobijem od tebe odgovor, pisaću opširno pismo tvom ocu. Priča mi
jedan moj drug – Marko Kraljević – da se s tvojim ocem viđao u Srbiji, u
man. Petkovici. Stevo je mene vrlo mnogo hvalio.

Pozdrav svima, a osobito tebi, jedina moja srećo!

Grli te i žarko ljubi tvoj rastuženi Petar.

45
Adresa: Petar Kočić, stud. fil.
Zagreb, Sveučilište.

LAZA KOSTIĆ

Ujedared zasusta kroz naše redove. Evo Laze Kostića. To je Laza Kostić!
Svi se okrenemo i ja videh visokog, mladog, golobradog gospodina crne
bujne kose koja se nemirno spuštala. A Laza je više gledao u žensku pri-
pratnju nego u ikonostas. Laza Kostić. Pesnik i profesor novosadske
gimnazije. Nacionalni borac. Perjanica Svetozara Miletića. Predsednik
varoškog suda. Laza Kostić uvek spreman da bude mlad ili da luta po
tuđoj mladosti.

Njemu je bila već pedeseta godina, njoj tek dvadesetprva. Lenki

Dunđerskoj, ćerki najimućnijeg Srbina u
Vojvodini, Laze Dunđerskog. U pedesetoj godini čak se i Laza Kostić plašio
da započne nov, uzbudljiv, zaljubljen život sa trideset godina mlađom
devojkom. Zadovoljio se njenim prijateljstvom, vožnjom kočijama po
gradu i slušanjem klavira. I dubokom patnjom koja nije znala za milost. I
koja bi počinjala negde u sumrak dok Lenka sanja u svojoj devojačkoj
sobi. Da bi nekako zaboravio Lenku, Laza se ženi najbogatijom
miraždžikom Julkom Palanački. Međutim, Laza uopšte nije morao da se
ženi da bi se odvojio od Lenke. Lenka Dunđerski preminula je u Beču od
tifusne groznice. Njoj u čast, životu u spomen, Laza Kostic napisao je
"Poslednju labudovu pesmi" Pesmu SANTA MARIJA DELA SALUTE

Prema svemu se može suditi da Laza Kostić nikad nije ni bio čovek u vlasti
telesnog bezakonja, jer je očigledno da nije često menjao "pašnjak". U
svakom slučaju, nije bio "ljubavnik kvantiteta" i "romantični eksploatator",
kako se s pravom reklo o zavodniku Đakomu Kazanovi. Kostić je imao
nesreću (ili sreću, ko će to znati!) da se pod starost zaljubi beznadežno u
beznadežnost. Pre te fatalne, predsmrtne zagledanosti, prva njegova
važna ljubav za koju istoričari znaju završila se smrću devojke, 1862.
godine, kad je Kostić imao dvadesetjednu. Sledeća se udala za drugoga, a
treća za trećega (1871. godine). Izgleda, one su na vreme shvatile i
praktićno, s majkama, razmotrile pustopašnu prirodu ovoga genija, i
utekle stabilnim ljudima, možda malo bezbojnim ali postojanim. Njegov
veliki prijatelj i dobrotvor, "dupli doktor" (medicine i književnosti), Milan
Savić, tvrdi da je Kostić u mladosti više puta bio zaljubljen, "ali nikad
ozbiljno i strašno". Bilo je to "platoničeski", dakle gotovo nešto kao od
šale. Ali, onda je došla Ona, Jelena-Lenka Dunđerska (Milan Kašanin piše
da je bila "devojka izvanredne lepote", drugi domeću da je bila i "pomalo
čudna"), kćer najimućnijeg čoveka u prebogatoj Vojvodini. Pesnik ju je
upoznao 1891, kad je njoj bila dvadesetprva a njemu beznadežna
pedeseta godina. S njom je došla i legendarna pesnikova kriza, drama
dostojna da ostane večita. Bojazan Kostićeva u vezi s tom premladom
devojkom bila je mnogostruko osnovana: nije on smeo ni da pomisli na
ženidbu i brak, zbog nepremostive razlike u godinama. Morao je da
sumanuto beži od tog nemogućeg rešenja, pa se čak i okumio s njenim
bratom Gedeonom, da bude bar spoljni član njene porodice. Ostalo mu je
još samo da s Lenkom Dunđerskom ostvaruje mistično jedinstvo, i potom

46
snovi kad je iznenada umrla, od tifusne groznice (u dvadesetpetoj godini,
1895, u Beču). Tada se drama jedne ljubavi koja satire, i koja se može
ostvariti isključivo u nebeskim sferama, pretvara u pravu tragediju. I inače
potpuno usamljen, ojađen i nesređen, počeo je da sve više tone u sebe i
da sebi želi što skoriju smrt (verovao je i nadao se da će umreti u
šezdesetsedmoj, 1908, i "prebacio" se za dve godine). Izgleda i kao da je
smrt Lenkina bila nekako "psihosomatska", jer se dogodila u isto vreme
kad se Kostić oženio Julijanom Palanačkom, koja ga je pasji verno čekala
punih dvadesetpet godina. Tako se prizemljio taj veliki orao koji je pao
satrven od samoga sebe i svojih težnja, i tada je njegova mistična veza s
mrtvom Lenkom prešla u veličanstvenu halucinaciju kakve nema u celoj
književnosti sveta. To je čista zaumnost, neka vrsta oniričkog bezumlja i
zemaljskog košmara.

"Zar meni, starcu, takva divota?"

Nikakav paralelizam između Lenke i Kostićeve supruge Julijane, Julce, nije

mogućno uspostaviti a da ne naškodi i ne naudi dobroj ženi običnih
osobina (kad su se venčali, i kad se njen lični genij konačno skrasio, njoj
je bilo 46 a njemu 54 godine). Julca je bila "do dirljivosti dobra i predobra
žena", ali nije mogla da "nadomesti" Lenku i njeno užasno odsustvo. Ta
dobrodušna Somborka mogla je da ga pobedi samo "čistim i u potpunosti
njemu posvećenim životom", ali u njihovoj kasnoj vezi, prirodno, nije
moglo biti mnogo "misterije". Julijana je svoga raspuštenog genija prvi
put ugledala u nekakvim svatovima, i otada ta začarana devojka više ništa
nije videla do njega, iako ga je srela dvadesetpet godina pre njihovog
venčanja. Dotle je energično odbijala prosce, kao Penelopa, koji su jurišali
i na miraz i na kapiju njenog bogatog, prebogatog doma, a nikome nije
govorila koga to ona čeka. Genij joj je konačno došao u kuću, pod starost,
a to njena majka, razumljivo, ni najmanje nije voljela: njena jedinica
udala se za "starca" (iako ni njena kćer, svakako, nije bila baš u prvoj
mladosti), boema, kockara koji je rasuo veliko bogatstvo. Ušunjao se
porebarke u kuću svoje žene, a imanjem i velikim bogatstvom gospodarila
je njegova tašta od čijeg jezika je odmah pobegao u manastir Krušedol, i
vratio se u Sombor i u ženinu kuću tek kad joj je majka umrla. Kostić je
poštovao i voleo tu svoju ženicu, ali među njima u tim godinama nije bilo
burnog organskog jedinstva (sme li se ovde primeniti misao Petronija
Arbitera da je potrošena strast strašna dosada?). Godinama on uopšte nije
osećao da se ta "otmena, bogata, lepa i čestita somborska devojka"
smrtno i odavno zaljubila u njega, pa su na to morali da ga upozore rođaci
brižni zbog njegove sudbine, poznanici i prijatelji. Zapravo je njega oženila
starost, i to ne govori dobro o odluci genija da se tako oženi i skrasi.
Smerna Julijana (pisao joj je pisma koja je počinjao ovako: "M.d. J", "Moja
draga Julo"), bila je presrećna što je uopšte dočekala svoga genija, što ga
je mogla nazvati svojim, i mirno umrla u Beču, 1909. godine. Iduće
godine već, i njen Laza je zamenio prolazni i propadljivi svet
nepropadljivim, i takođe u Beču (kao da je Beč grad smrti za Kostiće i
Dunđerske!). Otišao je L. K. zauvijek tamo "gde svih vremena razlike
ćute".

Dok je Julijana ležala smrtno bolesna, mrtva Lenka "odlučuje" da u snu

posećuje velikog pisca kao da je živa, a on - suštinski više ne razlikujući

47
san od jave i živeči ostatke svoga tragičnog života bez nje, u "beznjenici" -
zapisuje odmah posle buđenja svoje snove u dnevnik koji drži pod
ključem. Pisao ga je na blistavom francuskom jeziku (za to jamči poliglot
Kašanin, koji je Dnevnik i preveo, a L. K. je znao čak osam jezika), da ga
ne bi dešifrovali ukućani ili nepozvani - pre svih, naravno, tašta i Julca.
"Nikakav hrišćanin, sav paganinon, zamišlja raj ne kao bestelesni svet
duhova nego kao čulan svet, kao nastavak ovozemaljskog života u kome
ga čeka ljubav", piše Milan Kašanin o Kostiću. "Laza Kostić nije voleo
srpski narod, već ideju srpskog naroda. Kao u književnosti, on je i u životu
senzitivan, no ne i senzibilan. Na što god on spustio oči, na što god se
obazreo, u njegovim pogledima ima prodornosti i svetlosti, no topline
nema. On je oštrouman no ne i duhovit, i mislen je, ali ne i razborit, on
voli apstrakcije a ne ljude, ženskadiju a ne ženu, on ne obožava sveta lica
nego kumire. Tek pod starost, u poslednjem času, on s užasom vidi da je
vek proveo bez ljubavi i religije i, tražeći ih i ne nalazeći, nego samo
naslućujući, osetio se "osaman u seleni" i, govoreći sebi "mirno veni",
kriknuo od očajanja. On bi bio svetska vrednost da je SMDS bio početak
njegov, a ne svršetak".

U pismu iz novembra 1895, Kostić piše ženi u Sombor: "Draga Julo, ja

sam već nedelju dana u Novom Sadu. Bio sam u Sentomašu, na pogrebu
Lenkinu. Ni rođena sestra jedinica nije mi bila milija od nje. Možeš misliti
kako mi je. Crn mi je ceo svet". Ne zna se (bar ja ne znam) do koje je
mere Julijana uopšte znala ili slutila šta se zbiva u olujnoj duši njenoga
muža. Ali, od toga trenutka nastupa čudesna geneza grandiozne pesme
SMDS, koja se ne može potpuno ni razumeti ako se ne zna Dnevnik snova
L. K., i način njenog mističnog postanka. Kostićev porodični lekar i
prijatelj, ali koji ipak nije razumevao književnost iako je nekako "znao" da
je u društvu genija, dr Radivoj Simonović, pisžše u studiji "Uspomena na
dr Lazu Kostića": "Kad mu je žena na smrt bolesna bila, onda je napisao
svoju poslednju, labudsku pesmu, koju u jednoj beleški o snoviđenju 3.
juna 1909, hotel "Hungarija", Budapest, naziva "Apoteoza njoj, verovatno
moja labudska pesma". "Što god je u toj pesmi rečeno", piše taj lekar iz
Sombora, "to mu se sve priviđalo u snu, noću. Kad se probudio, zabeležio
je to francuski, većinom na papiricima i u jednoj knjigi svojoj o Zmaju, na
praznim mestima. Opisuje šta je u snu video i govorio sa priviđenjem, pa
je onda na kraju napisao - "na to se probudim". Pošto sitnice tih priviđenja
ne spadaju u književnost, ja sam sve te snohvatice uništio, da ne bi ko
god o tome raspravu pisao". Nevolja je, ne mala, u tome što se on -
svakako iz prijateljskih pobuda jednog obozavatelja mlađeg od pisca
sedamnaest godina, strasnog egzegeta koji veruje u nepobitnu veličinu L.
K. koji je "somborovao" svojih poslednjih četrnaest godina - usudio da
određuje šta su "sitnice" a šta je "dostojno" književnosti. "Naš Rada" -
kako su Julijana i L. K. zvali toga lekara - oštetio je mnogo književnost, i
ne znajući šta čini. Napisao je o tome dobroćudne, ali suviše
"pedagogične" reči koje su sušta naivnost običnog uma: "Moja je ideja da
svoga velikana treba tako da predstavimo mlađem naraštaju da izgleda
duhom, dušom i umom i moralom još veći nego što je zaista bio. Pa onda
možemo prstom pokazivati našim grgama i gogama: Eto, gledaj kakav je
sjajan naspram tebe, ološeviću!" Eto, šta čovek da učini s naopakom
"čestitošću"? O tome je pisao i pokojni dr Mladen Leskovac: "Kada sam
staroga Simonovića pitao o tome, on me je, već teško bolestan ali još

48
uvek sa onim svojim dobrim osmejkom, lukavo zagledao preko naočara, i
ćutao". Taj čuveni profesor Univerziteta u Novom Sadu čuo je tada od
starog Simonovića ove reči prijatnog upozorenja: "Nemojte Lazu ocrniti,
nego Lazu obelite - nesrećnijeg čoveka od njega nisam sreo u životu". On
je dobro, izgleda, poznavao narav svoga naroda, jer je napisao da su
"Skerlić i Nedić govorili o Lazinim kovanicama onako kao što su to činili i
novosadske babe i čiče od pre šezdeset godina". Bojao se stari doktor, koji
je umro 1950. godine, da će se "tamnih" i "prljavih" mesta doćepati
zluradi ljudi, i zato je sve te "sitnice" predao pepelu.

Ne samo Milan Kašanin i Stanislav Vinaver, nego i jedan "običan" lekar,

veruju da je Dnevnik snova L. K., ta "najhalucinantnija proza na srpskom
jeziku", ključ za pesmu SMDS. Istraživači su našli da o snoviđenjima ima
tragova i u pesmama Laza Kostića ("Vanredno je živo i strašno opisao
kako ga je, noću na Novu godinu, posetio umrli Kosta Ruvarac i šta se s
njime razgovarao!"). Ta pesma, kao čista muzika duše i uma,
korespondira s Dnevnikom snova (koja je, posle više godina, konačno
uobličena 3. juna 1909. godine). On već 1892. godine, u pesmi "Gospođici
L. D., u spomenicu", piše stihove: "Ja, osaman u selni / od jeseni do jeseni
/ pevam srcu: mirno veni! / Blago meni!" U ovoj strofi je sva struktura i
bit pesme SMDS. Godine 1879, napisao je pesmu "Dužde se ženi", u kojoj
je opisao kako je Venecija, u strahu od kuge i kao izraz zahvalnosti
Bogorodici, sagradila crkvu Sveta Marija od Spasa (Santa Maria dela
Salute). Kostić je u pesmi ruzio Veneciju zato sto je od "našeg" drveta
izgradila crkvu, što su opustošene šume Dalmacije. Kad je tu divnu crkvu
video 1895. godine, u društvu Julijaninom, duboko i gorko se pokajao što
je tu pesmu napisao. "Izgleda mi kao da je osećao da je tom pesmom
uvredio Mater Božju, no to nikome nije govorio", piše dr Simonović. Dok
je umirao u Beču, iz nedara mu je ispala preskromna, obična ikona
Bogorodice, koju je stalno nosio o vratu. Kao razmetljivi mladić, on se čak
usudio da se s prezirom odnese prema Majci Božjoj, opisujući ljubav
prema njoj kao "madonizam". Ali, to je okajavao dugih petnaest godina,
do smrti, otkad je ugledao tu crkvu u Veneciji. Zato je dr Simonović i
naredio da se na pesnikovom grobu ispisu pokajnički stihovi Laza Kostića:
"Prezri, nebesniče, vrelo milosti / što ti zemaljski sagreši stvor / Oprosti
moje grešne zalute / kajan ti ljubim prečiste skute / Santa Maria della
Salute"! Visoka, elegantna devojka plavih očiju boje različka, obeležena
lepotom kao "kratkotrajnom vladavinom", koja je odlično govorila tri
jezika, Lenka Dunđerska je poslužila kao nadahnuće za katedralnu pesmu
cele književnosti sveta, za oduhovljenje erosa, kad erotsko u velikoj
sublimaciji prelazi u čistu poeziju i religioznu ekstazu. S jedne strane je
devojka-crkva od mesa, žena večnog kvaliteta, a s druge mistična zgrada
u slavu Majke Božje, a spaja ih ogromni luk ljubavi plotske i nebeske.
Lenka je smrću postala "obesteljena", slobodna duša s kojom pesnik u
snovima kao drugoj stvarnosti ostvaruje ono što je bilo nemogućno na
zemlji, pravdajući tako "abnormalnost normalnog". To je učinio tek kad je
taj veliki um večne modernosti izašao iz "nebule neznanja" (to je njegov
izraz), i kad ga je pod starost napustila "moja notorična
kalamburomanija". Tada je mogao da napiše ove stihove: "Kamo noći,
kamo dani / prozboreni, propevani / bratovani, drugovani / prosanjani,
promaštani / pronadani, projadani?" Iza njih su mogli da sleduju samo

49
ovakvi: "Sve što je srce snivalo mlado / sve je to jave slomio ma / Za čim
sam cezno, čemu se nado / Sve je to davno pepo i pra"

LORD DŽORDŽ BAJRON (George Byron, 1788-1824)

Bio je jedan od najpoznatijih engleskih zavodnika. Svetski poznati pesnik

je u svojoj 24 godini imao kratku ali izuzetno strasnu vezu sa Ledi
Caroline Lamb. Pod pritiskom Carolinine majke (koja je takoće bila
zaljubljena u Byrona), on je iskoristio priliku da prekine ovu vezu. U ovom
pismu on objašnjava njegove razloge za to.

Avgust 1812

Moja najdraža Caroline!

Znaj da suze koje si videla nisam sklon da prolijem, ako uzbuđenje u

kome sam se rastao od tebe, uzburkanost koju mora da si opazila tokom
cele ove nervozne, nervozne veze , nisu počela do momenta kada sam ti
rekao da te napuštam. Ako, sve što sam rekao, uradio i sve što sam još
spreman da kažem i uradim nije ti dovoljno dokazalo šta su moja prava
osećanja i šta su ona prema tebi, moja ljubavi, ja nemam ni jedan drugi
dokaz da ponudim. Bog zna da ti želim sreću kad te budem napustio ili
radije kad me ti napustiš iz osećanja dužnosti prema svom mužu i majci,
ti ćeš priznati da istina onoga što sam ponovo obećao i zavetovao da niko
drugi neće rečju i delom ikada zauzimati mesto u mojim osećanjima,
mesto koje je i biće najsvetije za tebe, dok me ima. Nikada nisam znao
sve do momenta ludosti, moja najdraža, najvoljeniji prijatelju - ne mogu
da se izrazim - ovo nije vreme za reči, ali ču imati ponosno i tužno
zadovoljstvo u patnji što sama jedva možeš shvatiti, jer ti me ne znaš, ja
sam sada blizu toga da izađem teškog srca, jer moj postupak ove večeri
zaustaviće bilo koju apsurdnu priču koju današnji događaji mogu izazvati.
Da li sada misliš da sam hladan, surov, lukav, ili šta god drugo pomisliš.
Hoće li čak tvoja majka - majka kojoj moramo zbilja mnogo žrtvovati,
više, mnogo više (što se mene tiče), nego što će ona ikad znati ili moći da
zamisli. Obećanje da te ne volim, ah, Caroline to je prošlo obećanje, ali ęe
izazvati sve posledice za prave pobude. Nikad neću prekinuti da osećam
sve ono čemu si već prisustvovala kao svedok, više nego što će ikad biti
znano sem mom sopstvenom srcu - možda tvom. Neka te Bog zaštiti,
oprosti ti i blagoslovi te uvek - čak više nego ikad…

Tvoj najodaniji Byron

p. s. Ogovaranja koja su te dovela do ovoga, moja najdraža Caroline nisu

bila za tvoju majku. Ima li nešto na zemlji ili na nebu što me je učinilo
tako srećnim kao što si me ti nekada davno učinila, ne manje sada nego
tad ali više od svega u to vreme. Znaj da bih sa zadovoljstvom ustupio
sve ovo ovde - sve do groba za tebe. Moji motivi moraju biti pogrešno
shvaćeni. Ja ne brinem da li neko zna kakva je korist od toga, bio sam i
tvoj sam sasvim. Povinujem se da te poštujem ljubavi, letim sa tobom
kad, gde i kako ti budeš mogla i budeš odlućila.

50
Lord Byron ne bi bio to što je bio da ponovo nije imao vezu i ponovo kao i
mnoge do tada raskinuo. Ovaj put Jane Clairmont tužna zbog raskida piše
mu poslednje pismo…

Jane Clairmont Lord Byron-u 1815;

Rekao si mi da ti pišem kratko, ali ja imam toliko toga da ti kažem. Takođe

me ljuti, što misliš da sam samo umislila, kako gajim privrženost tebi. To
nije mašta, jer imam tebe, živog i postojanog, o kome razmišljam svaki
svoj trenutak življenja. Ne očekujem da me voliš. Nisam dostojna tvoje
ljubavi. Osećam da si nadmoćan, moje životno iznenađenje, mnogo više
od moje puke sreće… izdao si moja nadanja da ja još uvek živim u tvojim
grudima… Pa zar ja ne treba da budem sretna? Hoćeš da odbacim svoje
želje daleko od sebe? Izaći ću pred tvoju drskost i pakost, kome je moje
mišljenje mrsko, a teorije izopačene, ali vreme će pokazati… Da sam
volela nežno i da sam ti bila naklonjena… Da su moja osećanja bila jaka…
Uveriću te da je tvoja budućnost i moja, i sve što budeš uradio ili rekao ja
to osporiti neću.

ATENSKA DJEVO

(Živote moj, volim te)

Atenska djevo, prije neg' sati

rastanka dođu, srce mi vrati,

Ili ga, jer mi ode iz grudi,

zadrži i sve što ti nudi!

Odlazim, čuj moj uzdah i bol...!

Živote moj, volim te.

Tako mi tvoje nemirne kose

što egejski je vjetrovi nose,

i obrva što crne rube

nježno ti lice ljube

i zjena ko u srne, o,

Živote moj, volim te.

51
Tako mi usana tih koje žudim

i struka tvoga za kojim ludim,

i ovog cvijeća što o sreći

i ljubavi zna reći.

Živote moj, volim te.

(Lord George Byron

ONORE DE BALZAK
(Onore de Balzak Evelini Hanskoj)

Moja voljena ljubavi, jednim jedinim milovanjem vratila si mi život. Oh!

Moja draga, nisam mogao ni da spavam, ni da radim. Utonuo u osećanja
te večeri, rekao sam ti bezbroj nežnosti. Oh! Ti imaš božanstvenu dušu za
koju čovek ostaje vezan čitavog života. Dušo moja, ti si, iz ljubavi, otkrila
divni jezik ljubavi, što je odmah oteralo tugu, neprijatnost, voljeni anđele,
ne zamračuj nikakvom sumnjom nadahnuća ljubavi. Tvoja umiljata
nežnost bio je samo njen tumač. Ne misli da možeš biti upoređena ma s
kim. Ali, moja voljena, moj nebeski cvete, ne shvataš li sav čar i svu istinu
da siromah pesnik može biti pogođen tim što je pronašao isto srce, što je
voljen preko svojih nada? Moja obožavana, da za tebe me je odgojilo
najnežnije i najmilije žensko srce…

Dragi, večiti idole moja lepa i sveta vero, znam koliko uspomene na neku
drugu ljubav moraju vređati ponosnu i nežnu dušu. Ali ne govoriti tebi o
tome značilo bi oduzeti ti neizrecive duševne praznine, ljubavne radosti.
Postoje takve sličnosti, osećanja i duše da sam na njih ponosan zbog tebe
i da ne znam da li sam u njoj voleo tebe. Zatim, užasna ljubomora me je
toliko navikla da mislim otvorenog srca, da sve kažem onoj u kojoj živim,
da nikad ne bih mogao da ti sakrijem ma i jednu misao. Ne, moje srce si
ti!

Da, tebi je sve dozvoljeno. Reći ću ti prostodušno sve ono lepo što
pomislim, a i rđavo. Ti si jedno ja, lepše i milije. Moja ljubav nema više ni
manje egzaltacije, niti ma čega zemaljskog. Oh! Moja draga, to je
anđeoska ljubav, uvek na istom stepenu jačine. Osećati, dodirnuti tvoju
ruku ljubavi, ruku punu nežnosti, ponosnih osećanja, čuješ li, anđele moj,
toplih, dobrih, strasnih; ta ruka, glatka i meka od ljubavi predstavlja isto
toliko sreću koliko i tvoje medeno i žarko milovanje…

Jedan poljubac, na tvoje drage usne, te nevine usne koje još nemaju
uspomena biće skoro amajlija za ljubavne želje, kad bude sadržavao sve
nežnosti ljubavi. Naš siroti poljubac, još lišen svih naših radosti, ide samo
tvom srcu, a ja bih hteo da on obuhvati celo tvoje biće…

Moja draga Evo, nikad ne sumnjaj u mene, ali još manje u sebe. Kod tebe,
u tvojim pismima, u tvojoj ljubavi, u njenim izrazima ima nečeg više, ne
znam čega, nego u onim pismima i izrazima koje sam smatrao

52
nedostižnim. Ali, drago blago, ti imaš nebesku dušu kakva se samo može
zamisliti, i imaš i zanosnu lepotu. Bože, kako da ti kažem da sam opijen
tvojim i najmanjim dahom… Budim se srećan što te volim. Ležem srećan
što sam voljen. To je život anđele… Hiljadu poljubaca, i neka svaki sadrži
hiljadu nežnosti za tebe, kao oni juče za mene.
(Ženeva, januara 1834. godine)

LUDWIG VAN BEETHOVEN

Radoznalci verovatno znaju da je čuvena "Oda radosti" ponika iz velike

Betovenove ljubavi prema ženi čije je ime, sve do skoro, bilo pod velom
tajne. Osećanja za dotičnu damu, tada već poznati kompozitor, ovekovečio
je u dirljivom pismu, u kome nisu naznačeni ni godina ni mesto pisanja
niti ime primaoca - osobe koju oslovljava sa "Besmrtna draga", "Moj
anđele, moje sve, moje Ja". Prema novom otkriću, izgleda da je
zagonetku ove "večne" i neostvarene ljubavi resio češki muzički istoričar
Jaroslav Čelada. U Čeladinoj knjizi, koja je posthumno objavljena
početkom ove godine, navodi se ime Almerije Esterhazi, ćerke generala
Valentina Esterhazija. Gospođica Esterhazi je, po ovoj teoriji, uprkos
Betovenovoj nadi u pozitivan ishod njihove veze, a usled nepremostivih
razlika u društvenom statusu, prihvatila bračnu ponudu izvesnog grofa i
prekinula sve kontakte sa 36-godišnjim kompozitorom. Nežna ljubav
temperamentnog virtuoza je, tako, ostala usamljena i zapečaćena u
njegovom srcu, a sa njom i "misteriozno" pismo kojim Ludvig van Betoven
(ot)pozdravlja svoju Dragu:

PISMO BESMRTNOJ DRAGOJ

(6. jula, ujutro)

Moj anđele, moje sve, moje Ja - samo nekoliko reči danas, i to olovkom
(tvojom) - tek sutra će se znati moj stan; koji nedostojan gubitak
vremena u sličnim stvarima! - zašto ovaj duboki jad, kad govori potreba -
Može li naša ljubav postojati drugačije nego zahvaljujući žrtvovanju,
zahvaljujući tome što ne zahteva sve, možeš li ti promeniti to što nisi u
potpunosti moja, i što ja nisam sasvim tvoj - Ah Bože pogledaj divnu
prirodu i umiri svoju dušu zbog onoga što se mora - ljubav traži sve i to s
punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom - samo tako lako
zaboravljaš, da ja moram živeti za sebe i za tebe, kad bismo bili sjedinjeni
u potpunosti, onda bi ti ovaj bol osećala jednako malo kao i ja - moje
putovanje je bilo jezivo, stigao sam ovde tek juče ujutro u 4 sata, budući
da nije bilo dovoljno konja, izabrala je pošta jednu drugu rutu putovanja,
ali koji užasan put, na pretposlednjoj stanici su me odvraćali od putovanja
noću, zaplašivali me nekom šumom, ali je to mene samo izazivalo - nisam
bio u pravu, kola su se morala slomiti na tom strašnom putu, bez podloge,
čisti seoski put, bez takve posade kola, kakvu sam ja imao, ostao bih da
ležim usput - Esterhazi je na drugom uobičajenom putu dovde imao istu
sudbinu sa osam konja, kao ja sa četiri. - Ipak sam delom osećao
zadovoljstvo, kao i uvek, kad nešto srećno prebrodim. - sad brzo sa ovih
spoljašnjih stvari na one unutrašnje, mi ćemo se sigurno uskoro videti, ni
danas ti ne mogu izneti svoje misli o životu koje su me pratile ovih
nekoliko dana - kad bi naša srca uvek bila tik jedno uz drugo, zasigurno

53
ne bih imao misli slične ovima, grudi su mi pune onog što ti želim reći -
Ah, ima trenutaka, kad mislim da jezik ne znači baš ništa - razvedri se -
ostani moja jedina verna draga, moje sve, kao ja tebi ono ostalo ti moraju
postati bogovi, ono što za nas mora i treba da bude. -

tvoj odani Ludwig.

(Uveče, ponedeljak, 6-og jula)

Ti patiš moja mila dušo, upravo sam saznao da se pisma moraju predati
vrlo rano ujutru. Ponedeljak i četvrtak su jedini dani kad pošta ide odavde
u K. Ti patiš. Ah, tamo gde sam ja, ti si sa mnom i tebi govorim, učini da
mogu živeti s tobom, kakav život, tako, bez tebe. Praćen tu i tamo
dobrotom ljudi, koju mislim isto tako malo hoću da zaslužim, kao što je i
zaslužujem. Poniznost čoveka prema čoveku me boli i kad posmatram
sebe u sklopu univerzuma, šta sam ja a šta je taj kojeg nazivamo
najvećim, a ipak, opet je u tome ono božansko u čoveku, plačem kad
pomislim da ćeš prvu vest od mene dobiti tek u subotu, ma koliko da me
voliš, ja te ipak volim jače, ali ne skrivaj ništa preda mnom. Laku noć,
moram ići na spavanje, jer sam u banji. Ah, boze, tako blizu, tako daleko,
nije li naša ljubav prava nebeska građevina, a i tako postojana kao
nebeska tvrđava.

(Dobro jutro 7.-og jula)

Već u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele,
onda opet tužne, iščekujući, od sudbine, da li će nas uslišit ziveti mogu ili
samo potpuno s tobom ili uopšte ne živeti; rešio sam da lutam dalekim
prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poleteti u naručje, i dok
ne budem mogao reći da sam kraj tebe našao dom, dok ne budem mogao
poslati svoju dušu okruženu tobom u carstvo duhova - a to na žalost mora
biti - ti ćeš se sabrati utoliko više, jer poznaješ moju odanost prema sebi;
nikada nijedna druga ne može imati moje srce, nikada, nikada… O, Bože
zašto se moramo odvojiti od onoga što toliko volimo a ipak je moj život u
V. takav kakav je sad kukavan život. Tvoja ljubav me čini najsrećnijim i
istovremeno najnesrećnijim čovekom, u godinama u kojima se sada
nalazim potrebna mi je izvesna ujednačenost života, da li ovo može da
postoji kod našeg odnosa? Andjele, upravo saznajem da pošta ide svaki
dan i zato moram završiti da bi odmah dobila pismo, umiri se, samo
mirnim promišljanjem o našem životu možemo postići svoj cilj da živimo
zajedno, umiri se, voli me danas, juce… Koja čežnja sa suzama za tobom,
tobom, tobom, moj živote, moje sve, zbogom ostaj - o voli me i dalje -
nemoj nikad pogrešno shvatiti najvernije srce svog dragog

L.

večno tvoj

večno svoj

večno naš

54
(Ogluveo, usamljen, u novčanim neprilikama, Betoven će lako postati
žrtva alkoholizma. Nekoliko puta će se ozbiljno razboleti od žutice, pa je
doktor Vavruh morao da ga punktira, i svaki put bi iz njega isteklo i po
nekolko litara tečnosti. Pacijent će se zbog toga s prizvukom gorčine u
glasu, uporediti sa Mojsijem u pustinji. I, premda je umirao od
alkoholičarske ciroze, Betoven će sebi utuviti u glavu da jedino što ga još
može spasti jeste vino iz njegovog zavičaja, pa će preklinjati jednog
prijatelja da mu pošalje bocu dobrog rajnskog vina. "Što pre stigne, pre
ću ozdraviti!" Dana 23. marta, Vavruh će konstatovati da mu više nema
spasa. I kako ga bolesnik nije mogao čuti, on mu napisa na parčetu papira
da je kraj neizbežan, želeći da ga nekako pripremi za taj trenutak.
Betoven je pročitao poruku "savršeno vladajući sobom, polako i
odmereno", ispričaće posle lekar. "Njegovo lice se najednom preobrazi.
Srdačno mi pruži ruku i ozbiljnog izraza lica mi reče: 'Pozovite
sveštenika.'" Nakon toga se ispovedio i obratio prijateljima koji su se
nalazili u sobi: "Plaudite, amici! Finita est comoedia" ("Plješćite, prijatelji!
Komedija je gotova.") Tako je glasila rečenica kojom su se, po završetku
predstave, rimski glumci obraćali publici. Nešto nakon toga, Brojning,
Betovenov sluga, uđe noseći toliko željenu bocu vina, ali Betoven ne htede
da ga pije: "Šteta, šteta. Prekasno…" Zatim zapade u delirijum. Od svega
što je govorio, jedino su bile razumljive ove reči: "Čujete li zvono? Novi
dekor." Reminiscencije na Fidelija?

Dana 26. marta, dok je napolju besnela oluja, u toj jazbini u kojoj je
vladao neopisiv nered, započeće Betovenova agonija. U jednom trenutku
se razleže udar groma, i Betovan ga ču. Kao da kreće sa nekom
uvertirom, Betoven podiže ruku, stisnu šaku, ali odmah potom ruka pade i
on izdahnu.)

LAZA LAZAREVIĆ

Najveća ljubav oca moderne srpske pripovetke Laze K. Lazarevića, bila

Srpkinja, a ne Švabica, kako se uglavnom misli. Ova nikad neprežaljena
Lazarevićeva ljubovca zvala se Jelica Milinović i bila je kći oficira poreklom
iz Ćuprije. Kao student Pravnog fakulteta Velike škole u Beogradu
Lazarević je stanovao u današnjoj Ulici kralja Petra I. Jednoga dana, u
bašti, neposredno ispod svog prozora ugledao je komšinicu Jelicu i
zaljubio se na prvi pogled. Od njenog osmeha i crnih očiju Lazarević više
nije mogao da pobegne. Čak ni onda kada je ostavio i otišao na studije u
Berlin. Uzalud je pokušavao da je zaboravi u novoj ljubavi sa poznatom
Švabicom Anom Gutjar. Jelica Milinović može se prepoznati u mnogim
njegovim dovršenim i nedovršenim pripovetkama, tvrdi Vlatković. Među
njima su i pripovetke "Vetar" i "Verter", a ni nekadašnjim kao ni
današnjim čitaocima nije padala i ne pada na um pomisao da se ona
opisuje i u priči o Vučku letivetru ("On zna sve") i u pripoveci "Na bunaru".

FEDERIKO GARSIJA LORKA

Postoje dve verzije o Lorkinoj smrti. Prema onoj najraširenijoj, falangisti

su uhapsili pesnika u kući koju su mu njegovi prijatelji ponudli kao azil, a
odao ga je neki njihov bliski rođak, te je ubijen iste noći, nakon što je

55
izrekao one poetske, bez sumnje izmišljene reči: "Ubićete me na ovako
lepoj mesečini?"

Druga verzija, koja nam u drugačijem svetlu prikazuje "andaluškog

slavuja", manje je poznata. Garsija Lorka se nije bavio politikom, i stoga
nije imao zbog čega da se plaši falangista. Ako se i sklonio kod prijatelja,
bilo je to zato što je osećao da je u opasnosti, i to ne političke, nego
sentimentalne prirode…

Jedna eminentna ličnost iz frankističkog pokreta okarakterisaće

falangistima Lorku kao komunistu, zbog ćega će ga ovi uhapsiti. U to
vreme opšte konfuzije, ništa jednostavnije od toga. Posle hapšenja, ova
misteriozna ličnost - tvrdi se da je kasnije postao ministar - pojavila se u
zatvoru, naredila da se otvori njegova ćelija i, pošto je zataražila od
čuvara da se udalje, ubila ga s tri revolverska hica. Kasnije će tvrditi da je
zatvorenik pokušao da pobegne. Rivalstvo ljubavne i homoseksualne
prirode bilo bi objašnjenje za ovakvu osvetu. Iako žrtva zločina iz strasti
koga je smaknuo ljubomorni suparnik, pesnik je uskoro "iskupljen" od
strane republikanca, koji su od njega načinili mučenika koji je branio
njihove ideale.

GITARA

Počinje tužaljka gitare

Razbijaju se kupe praskozorja.
Počinje tužaljka gitare.
Zalud ju je šutkati.
Ne možeš jeušutkati.
Plače jednolična,
kao što plače voda,
kao što plače vjetar
na snježištu.
Ne možeš je ušutkati.
Plače zbog stvari dalekih.
Pijesak toploga Juga
što traži kamelije bijele.
Plače strijela bez cilja,
večer bez sutra
i prvu mrtvu pticu na grani.
Oh gitaro!
Srce ranjeno
sa pet mačeva.
(Federico Garcia Lorca)

KRALJ MILAN OBRENOVIĆ

Prva izabranica Milova srca bila je Leposava Novaković, udova Dimitrija

Novakovića, a kći Nikole Stefanovića. Mlađani knez upoznao je Leposavu
na jednom dvorskom balu. "Ona sama bila je lepa, ne vrlo bistra,
beskrajno lenja", piše Slobodan Jovanović. Mlada i koketna, sa zanosno
crnim očima, Leposava je ostala udovica u doba u kojem su žene najlepše.

56
Još iz vremena Vuka Karadžića ostala je priča o mladim udovicama kao
najboljim ljubavnicama.

Ljubavna veza između kneza i Leposave trajala je nešto više od pola

godine, od jeseni 1874. do proleća 1875. Savremenici su zapisali da su se
uzajamno i iskreno voleli. Viđali su se i susretali u Beogradu i u Pešti.
Iskusnija od kneza, zanosna i čulna, brzo je osvojila i slomila jedno srce
još neotporno na ženske čari. Milan se toliko zaljubio da je Lepi nudio
brak, bez dogovora s ministrima koji su već počeli da brinu o njegovo
ženidbi. Leposava je bila otresita žena koja je znala od početka da ne
može da bude srpska kneginja. Ona je volela Milana, a ne kneza Milana.
Kad je Milan načuo da ministri glasno razmišljaju o njegovoj ženidbi,
postao je nervozan.

"Mladi knez telesno se pokorno podavao iskrenom milovanju mlade i

nežne žene" i, na njeno ne malo iznenađenje, ponudio joj je brak. Bio je
spreman i presto da napusti zbog nje. "Šta se ostaviš? Šta da napustiš?
Presto i krunu? To se nikad ne ostavlja, knjaže moj!", iskreno ga je
uveravala ljubavnica.

Uzaludno je bilo njegovo pravdanje: "Ja nisam tražio ni krunu, ni presto.

Uzeli su me iz Pariza i doveli amo!" Naposletku morali su se rastati.
Leposava mu je obećala da će se povući u prisenak, u zaborav i da će
živeti od uspomena i radovati se njegovim uspesima. Međutim, obećanje
nije uspela da održi, a ni knez nije bio ravnodušan prema njoj i posle
ženidbe Natalijom.

Kad je saznao da njegov brat od tetke, Aleksandar Konstantinović, sin

Ankin, a brat Katarinin, učestalo posećuje njegovu bivšu ljubavnicu, toliko
se naljutio da ga je umalo uhapsio. Aleksandar je morao da prekine svoje
posete Leposavi i time odobrovolji kneza.

Ženski deo beogradske čaršije pratio je s posebnom pažnjom ljubavne

avanture poslednje dvojice Obrenovića. Raspričane, neka više, a neka
manje, beogradske gospođe stvarale su javno mnjenje i ponekad su
znatno uticale na neke događaje.

"Neke gospe torokuše", kako se izrazio jedan savremenik tek udatoj

kneginji Nataliji, ispričale su kneževu ljubavnu aferu s Leposavom, kazali
su joj gde stanuje i uverili je da se knez i dalje s njom sastaje. Kneginji je
smetalo što su, prilikom izlazaka s mužem iz dvora i odlazaka u Topčider,
prolazili pored Leposavine kuće, dok je ona uvek visila nakinđurena na
prozoru "i gledala ih drskim pogledima". Kneginja je zatražila od kneza da
ukloni iz Topčiderske ulice Leposavu "jer ne može trpeti da joj jedna
nevaljalica prkosi". Bivša kneževa ljubavnica je morala da potraži novi
kvartir tamo gde dvorska kola nisu prolazila. Time je svaka veza s
Leposavom prestala. Leposavu su zbog veze s knezom zvali madam
Pompadur. Ona je bila dovoljno mudra da sačuva čitav svežanj kneževih
ljubavnih pisama i da njega i srpsku vladu ucenjuje prodajom tih pisama
jednoj zainteresovanoj državi. Mašući kneževim ljubavnim pismima, dugo
je uživala stalnu rentu koja joj je redovno isplaćivana.

57
KNEGINJA LJUBICA I KNEZ MILOŠ OBRENOVIĆ

Ugledao ju je na reci Dicini, kako sa prelepom majkom Marom pere veš.

Zastao je, izuo opanke, vrteo se po rečici i posmatrao majku i ćerku u
svom poslu, a one su pognule glave i čekale da putnik ode pa da nastave
sa radom. Vreme je prolazilo, a Miloš je sve češće svraćao u Srezojevce da
bi video buduću nevestu. Uskoro su se venčali i Ljubica je došla u Brusnicu
i započela novi život, verno i poslušno sa voljenim Milošem. Pokazala se
odmah kao izuzetno vredna, štedljiva, pobožna. Miloša je neizmerno
volela, previjala ga kad je bio ranjen, tešila kad je bio tužan, naročito
posle bratove smrti. Bila mu je drug i draga ali, nažalost, ne i jedina. On
je neretko primećivao druge žene i to su svi znali, čak i Ljubica. Trpela je,
patila, ali se nije protivila. Tada je Miloš doveo Petriju, posebnu izabranicu
koja je zaokupila celo njegovo biće. Ljubica je bila zapostavljena, ranjena,
i tada je rešila da presudi suparnici. Prišla je Petriji sa pištoljem u ruci i
izgovorila: "Pištolj je Milošev, a ruka Ljubicina, omaške ne može biti!".
Njoj je oduzela život, a sebi navukla Milošev gnev, i knez je sastavio
delegaciju koja će joj suditi. Nikola Lunjevica, Prota Mateja, Hadži
Atanasije i drugi saslušali su optuženu kneginju i osudili je na smrt. Nakon
presude rekla im je: "Znam šta sam uradila… Iskreno se kajem… No, ako
bi mojemu Gospodaru, u kakvom slučaju krv moja bila potrebna, hoću je
za njega dobrovoljno žrtvovati. No, nesreća je moja što sam ženskog roda
i slaboga rasuždenija, pa sam tako uvredila svoga Gospodara".

Nakon ovoga, sudije su odlučile da kneginja ne zaslužuje smrt i da

presuda mora biti blaža. "Može ostati u Crnući, spokojno sedeti, jesti i piti,
potrebno odenije imati, zrenijem svoje dece se naslaždivati, ali je
isključena iz supružanske ljubavi". Kneginja je ostala do kraja dana u
Crnući a zatim otišla pred muža sa dve puške. "Gospodaru, evo dve
puške! Ili praštaj ili ubijaj, ovako se više ne može!"

Miloš je oprostio majci svoje dece, ali život im više nikada nije bio isti.
Kneginja je smisao tražila u pružanju pomoći srpskoj sabraći, a posebno
se posvetila svojoj deci. Izgubila je dvadesetogodišnjeg sina Milana, kneza
naslednika, nakon teške bolesti. Sahranila ga je u crkvi na Paliluli. Ćerku
Petriju bogato je udala po svim srpskim običajima a najviše se posvetila
sinu Mihailu, budućem srpskom knezu. Često su zajedno obavljali razne
poslove i išli u obilaske, sve po nalogu kneza, tako da su ih upoznali i
poštovali svi uglednici tog vremena, a odlazili su i do Carigrada, sultanu
na "poklonjenije".

Knjeginja je bila odlučna u svojim uverenjima i suprotstavljala se i samom

knezu kada je cenila da greši, izrazavajući svoju volju pred svima i bez
stida. Opisivana je kao jaka žena, dosledna i borbena, ali nadasve nežna i
ranjiva supruga i majka. Njenom uticaju se pripisuje svrgavanje Miloša sa
vlasti jer joj njegova neverstva i sve što je vlast činila od kneza, nije
odgovaralo. To je, naravno, pogodovalo Miloševim neprijateljima. Želela je
da vlada Mihailo ali, kada je došao na vlast, uverila se u njegovo
neiskustvo, pa je opet pokušala da vrati Miloša na presto. Takva previranja
nisu mnogo dobra donela Srbiji jer su unosila konfuziju koju su protivnici

58
znali iskoristiti. Možda je kneginjin uticaj u svemu tome prenaglašen, ali je
neosporno postojao.

Umrla je uz sina Mihaila u Novom Sadu. Mihailo ju je sahranio u manastiru

Krušedol i, do sopstvene smrti, često je slao dukate da se održi parastos
srpskoj kneginji i majci Ljubici.

THOMAS MANN (1875-1955)

(Nemački pisac)

Sazdan od kompleksnosti i kontradikcija, ovaj, možda najveći nemački

pisac dvadesetog veka pisao je i stvarao tako da je naizmenično maskirao
i otkrivao svoju homoseksualnu želju. Kontradikcije su bile očite još od
ranog doba. Njegov otac, na daleko cenjen poslovan čovek i politička
figura u severnonemačkoj luci Lübecku, očekivao je da ga sin sledi na
putu kojim je krenuo prema uspehu i ugledu više srednje klase. Thomasa
nije zanimao svet njegovog oca, više je voleo carstvo umetnosti koji je
pred njim otvorila majka. Pa ipak i njegovo stvaralaštvo i njegov život
mogu se sagledati kao pokušaji da se premoste, naizgled oprečni,
identitet valjanog građanina i identitet umetnika.

Još u školi, Mann je iskusio snažnu zaljubljenost prema dvojici svojih

drugova iz razreda, Arminu Martensu i Willriju Timpeu. Izgleda da su mu,
u najboljem slučaju, odgovorili zagrljajem, a u najgorem, zbunjenošću.
Ova razočaranja u mladosti stvorila su obrazac koji je Mann sledio čitavog
života: osećati ljubav za drugog muškarca iz daleka, nalaziti zadovoljstvo i
donekle čak i ispunjenje u tome da se bude ljubavnik, nikad ljubljeni, a
onda preoblikovati to iskustvo u književnu umetnost.

Ljubav prema Arminu Martensu služila je kao inspiracija za ljubav Tonija

Krögera prema njegovom najboljem drugu Hansu Hansenu u Mannovoj
pripoveci Tonio Kröger iz 1903. Tu čitamo o žudnji Tonia prema "tom
plavokosom i plavookom", koju nisu uznemiravale sumnje da li je to
prikladno ili žalost zbog neuzvraćene čežnje. Trenutak iz Thomasovog
odnosa sa Timpeom postao je ključna scena u Mannovom romanu iz 1924.
godine Čarobni breg (Der Zauberberg). Kada glavni lik, Hans Kastorp,
pozajmljuje olovku od mladog školskog druga, opis predaje olovke
natopljen je homoseksualnom simbolikom.

Mann je osetio prema umetniku Paulu Ehrenbergu koji je bio dve godine
mlađi od njega, kako je pisao: "centralno iskustvo moga srca kada sam
imao dvadeset pet godina". Decenijama kasnije, Mann je opisao svoja
osećanja tokom ove četvorogodišnje veze kao "strastvenu ljubav" i
"ekstatičnu sreću" koju su pratili periodi "gađenja nad sobom". Da li ga je
ova zbrka emocija, izazvana društvenim odbacivanjem homoseksualne
ljubavi, odvela do ženidbe zato što mu je nedostajalo hrabrosti da iživi
svoje želje ili zato što je od ovih osećanja želeo da pobegne, ne može se
pouzdano znati. Ono što znamo jeste da je 1904. iznenada i vatreno
progonio Katiju Pringsheim; venčali su se iduće godine. Da ju je plemenito
voleo, u to ne treba sumnjati, ali je u svojim dnevnicima sâm zabeležio da

59
nikad ni prema kome nije osetio strast kakvu je osećao prema
Ehrenbergu.

Njihov brak pružio mu je zaklonište i postojanost iz koje je mogao da

nastavi da istražuje svoje omiljene teme i žudnje. Porodično putovanje
1911. u Veneciju imalo je za rezultat najpoznatije Mannovo delo "gej
književnosti", pripovetku iz 1912. pod naslovom Smrt u Veneciji (Der Tod
in Venedig). Pisac, tada već otac nekoliko dece, ostao je očaran
desetogodišnjim poljskim dečakom, Wladyslawom Moesom, koji je
poslužio kao inspiracija za priču o sredovečnom nemačkom piscu, Gustavu
Aschenbachu, koji se izdaleka zaljubio u lepog poljskog dečaka po imenu
Tadžio. Pripovetka sadrži Mannov najdirljiviji izraz te žudnje koja je mogla
da odvede do visina stvaralačkog postignuća ali nikad do stvarne veze
između dva muškarca.

Iako Mann nikad nije bio izuzetan student, postao je čuven po svojoj
erudiciji, koja se iskazivala ne samo u njegovim dugim pripovetkama nego
i na mnogim predavanjima koja je držao po čitavoj Evropi i SAD o velikim
figurama nemačke kulturne istorije (Goethe, Schiller, Nietzsche, Freud).
Nalazio je inspiraciju i kod ljudi koji se sad, kao i sam Mann, ubrajaju u
panteon gej književnosti: Walt Whitman, André Gide, Gore Vidal. U svojim
pedesetim objavio je značajan esej o braku (1925) kao i nemačkom
pesniku Augustu von Platenu (1930). Definisao je brak kao pozitivnu,
društveno konstruktivnu snagu u suprotnosti sa kreativnom, ali društveno
krajnje destruktivnom ulogom koju je dodelio homoseksualnosti.
Platenova reputacija je umanjena delimično i zbog otkrivanja
homoseksualne želje u njegovim objavljenim dnevnicima, ali je Mann
njegovu poeziju smatrao velikom upravo zbog te želje. Mann je dosegao
možda vrhunac svog života kao "predstavnik nemačke kulture" kada je
nagrađen Nobelovom nagradom za književnost 1929. godine.

Između onih dvaju eseja Mann se zaljubio poslednji put. Predmet njegove
naklonosti bio je Klaus Heuser, sedamnaestogodišnji sin Mannovog
poznanika Wernera Heusera, istoričara umetnosti. Iako nije dugo
potrajala, ova veza je za Manna obeležena kao "zrelija, kontrolisanija,
srećnija" od one koju je imao sa Ehrenbergom. Mann je iskusio poslednji
trenutak strastvene želje prema Franzu Westermeieru, konobaru koji ga je
posluživao tokom boravka u hotelu [Dolder] u Zürichu 1950. godine. Dok
je Heuser odgovorio Mannovoj naklonosti, Westermeier je po svemu
sudeći bio nesvestan prirode starčevih osećanja…

Objavljivanje njegovih dnevnika poslednjih godina dovelo je do potpunije

slike Manna po pitanjima njegove homoseksualnosti. Ranije, kritičari su
često pokušavali da izbegnu objašnjenje njegovih istopolnih sklonosti u
njegovim delima, obično tako što bi tvrdili da se tu nije radilo o "seksu"
nego najviše o platonskoj ljubavi. Osim toga, slika je stvarana oštro
odvajajući pisca od svakodnevnog života i čak i od porodice. Oba gledišta
morala su da se prerade iz temelja. Sada znamo, uprkos tome što je Mann
uništio dnevnike koje je vodio pre 1918. godine, da je čitavog života imao
želju za drugim muškarcima i koliko su oni bili značajni za njegovo životno
delo. Takođe znamo da je imao nekoliko bliskih prijatelja koji su bili
homoseksualni, i koji su mu pomogli da formira pojmove na tako različite

60
teme kao što su bili demokratija i Friedrich Nietzsche. A i Mann nije uvek
skrivao svoju sklonost. Katia je vrlo dobro znala za njegovu zaluđenost u
Veneciji, a njegova najstarija kći, Erika, morala je da ga izgrdi kada je
njegovo zurenje u ciriškog konobara postalo isuviše upadljivo.

Kompleksnosti i kontradikcije obeležili su njegov lićni život isto kao i

njegovo pisanje. Njegov brak je potrajao pola veka i dao šestoro dece.
Troje najstarijih (Erika, Klaus i Golo) su svi bili homoseksualni. On i Katia
su stvorili, kako se čini, postojan porodični život da bi potom bili prisiljeni
da ga iznova ponovo stvaraju dok su se porodično sklanjali, zajedno sa
rođacima, od nacista, u Švajcarsku pa zatim u SAD. I Thomas i Katia
Mann uzeli su američko državljanstvo 1944. godine i bili sasvim rešeni da
produže svoj boravak u oblasti Los Angelesa do kraja života, ali ih je
rastuće antikomunističko, ksenofobično raspoloženje u Americi u kasnim
'40-im nagnalo da se, iako nisu bili komunisti, vrate u Kilchberg (Zürich) u
Švajcarskoj, gde je Mann umro 11. avgusta 1955.

ENGLESKA PRINCEZA MARGARETA

Ljubav 22-godišnje princeze Margarete i Pitera Tauzenda potresla je

svojevremeno Britaniju. Piter Vuldridž Tauzend bio je klasična tragična
ličnost. Rođen u Burmi, u porodici visokog činovnika, školovao se u
Hailiberiju, očevoj staroj školi sa spartanskim režimom. Posle tog
školovanja, primljen je u RAF. U ratu je komandovao eskadrilom. Poznat je
po tome što je 1940. godine oborio prvi nemački bombarder u Drugom
svetskom ratu ali je, osetljiv na tuđu nesreću, odmah sutradan posetio
ranjenog mladog Nemca i odneo mu cigarete u bolnicu.

I Tauzend je u borbama ranjavan. Prilikom oporavka, susreo je svoju

buduću suprugu Rozmeri. Iako brak nije bio srećan, imali su dva sina.
Krajem rata, kao efikasan, iskren i pošten mladić stekao je naklonost
kralja i imao je pristup dvoru iako je pripadao srednjoj klasi. Mucao je kao
i kralj Džordž, što ih je, po zlim jezicima, zbližilo i na čije je traženje ostao
u palati, sve do smrti kralja. Obe princeze, i Elizabeta i Margareta, dobro
su ga poznavale.

Ljubav između Margarete i Tauzenda odmah je naišla na barijeru zbog

njegovog ranijeg braka i razvoda. Zbog pritisaka, ostala je to neostvarena
ljubav. Tauzend se otisnuo na put oko sveta i za sobom ostavio bogat
književni opus. Kasnije, 1959. oženio se Belgijankom Mari Žamanj, koja je
ličila na princezu Margaretu. Poslednji susret sa Margaretom odigrao se
posle 30 godina 1992. na jednom zvaničnom prijemu. Razgovarali su kao
stari prijatelji.

Kapetan Piter Tauzend, nesuđeni suprug britanske princeze Margarete,

umro je u 80. godini u Francuskoj, o čemu je 1995. izvestio londonski
"Tajms". Povodom ljubavi princeze Margarete, njena sestra kraljica morala
je da se drži nekih davnih zakona. Kraljica Elizabeta je morala da se
povinuje odredbi 107 iz 1603. godine, čime brak između princeze i
kapetana nije bilo moguće ostvariti.

61
Starija sestra savetovala je mlađoj, kraljica–princezi, da sačeka godinu
dana do konačne odluke. Kapetan Tauzend je postavljen za vojnog atašea
u britanskoj ambasadi u Briselu. Dok su čekali da se stvari srede, princeza
i kapetan su se svakodnevno dopisivali.

Ali, čekanje je bilo uzaludno. Javnosti je saopšteno da kapetan odustaje

od planova za brak. Javnost je o tome obavestila sama princeza 31.
oktobra 1955. pročitavši izjavu koju je sastavio Tauzend.

BRANKO MILJKOVIĆ

Došao je na svet u osmom mesecu trudnoće "trljanjem" koje je jedva

preživeo. Neki govore da je prilikom tog rituala i nastale hipoksije i traume
došlo do poremećaja osetljivih moždanih struktura čime se objašnjava
genije u ovom čoveku. Njegov otac služio je vojsku u Splitu i tamo
upoznao devojku srpkinju iz Dalmacije. Kako se tvrdi, devojka je, sa
svojom majkom, u trudnoći pošla da traži svog čoveka po Zaplanju gde su
je takvu dosta loše dočekali. Kao neželjeno dete, Branko je imao izrazitu
potrebu da bude shvaćen, prihvaćen i voljen. Još u ranom detinjstvu
pokazivao je interesovanje za knjigu, a najviše ga je privlačila filosofija,
pa bi često bio zatečen kako uči razne citate velikih sofista. Rano je počeo
da misli o smislu života i smrti, provodeći dosta vremena u kontemplaciji
da bi kasnije, u četrnaestoj godini, počeo da piše svoja prva zapažanja i
ideje. Kada je upisao Višu mešovitu gimnaziju u Nišu privukao je veliku
pažnju kako vršnjaka tako i profesora koji su već tada u njemu nazirali
veliki um. Negde u sedamnaestoj godini prvi put izdaje svoje pesme u
Niškim listovima, a u isto vreme i gradi svoj prepoznatljiv, karakterističan
izgled čoveka u crnom mantilu, crne masne, šešira širokog oboda, bez
obzira na vremenske prilike, "navučenog na oči". Još u to vreme govorio
je naročito ozbiljno i u svakoj prilici, bez obzira da li je u društvu devojaka
i prijatelja ili kakvih najuglednijih ljudi, pokušavao da pokaže svoje znanje
i biranim rečima impresionira publiku. 1953. odlazi u Beograd maksimalno
se posvetivši filosofiji i poeziji. Već sa prvom zbirkom pesama "Uzalud je
budim" dobija izuzetno povoljne kritike i uvršćuje se u najuglednije srpske
pesnike. Ipak, njegova skonost ka boemiji činila je često da bez nekog
naročitog razloga, tako pripit, omalovažava i ismeva kolege koje mu se
zateknu u prilici, da bi se ujutro redovno izvinjavao svima koje je u noći
povredio. Često bi dobijao batine od uličnih huligana sa kojima je imao
česte svađe kad bi se vraćao iz neke kafane. Uživao je u piću i ženama.
Kažu da je njegovom odlasku iz Beograda u Zagreb bila svađa sa Oskarom
Davičom oko jedne devojke. U vreme odlaska u Zagreb, Branko govori u
pismima prijateljima o nezadovoljstvu i razočaranju koje ga tišti, a tako i
gnevu koji oseća prema beogradskim pesničkim i političkim krugovima.
Postavlja se pitanje da li je to neraspoloženje, depresija i jasno izražene
sklonosti ka samopovređivanju na javnim mestima uticalo na moguću
priliku da se Branko iz nekog razloga "skloni sa scene života". On je u noći
između 11. i 12. februara 1961. godine nađen obešen u šumi na
zagrebačkoj periferiji, a taj je slučaj hrvatska milicija proglasila klasičnim
suicidom.

62
Branko Miljković je pre svega misaoni pesnik. Čega god da se dotakne kao
teme pevanja, prožme ga refleksijom. Nema žene, erosa, ljubavi - nema
ni ljubavnih pesama. Pesnik obuzet smrću, prazninom i ništavilom. A njih
prevazilazi baš poezijom - ona je ispunjavanje praznine. Drugi razlog
nepevanja o ljubavi prema ženi leži u pesnikovoj prirodi: on je introverni
tip modernog pesnika koji je okrenut poeziji, dakle sebi.

IVO ANDRIĆ

Da li je Isidora bila zaljubljena u Andrića?

Velom tajne do današnjih dana ostala je obavijena priča da je između

Isidore Sekulić i Iva Andrića postojalo nešto više od prijateljstva. O
Andriću je bilo dosta izmišljenih priča i tračeva, ali neki tragovi ukazuju da
ova nije jedna od tih. Po pričanju Nade, supruge dr Nikole Mirkovića, pisca
najznačajnije studije o Andriću u međuratnom periodu, Ivo je još dok je
boravio u Zagrebu bio predmet interesovanja, a po dolasku 1919. u
Beograd, i velike ljubavi Isidore Sekulić. Svedočenje gospođe Mirković
može se uzeti kao sasvim pouzdano s obzirom da je sam Andrić bio čest
gost u njihovoj kući. U zaostavštini našeg nobelovca nalazi se i jedno
Isidorino pismo i dve razglednice kao ipismo koje mu je uputio Ivo
Vojnović iz Nice 12. 10. 1919. godine. U njemu se pored ostalog kaže:
"Šta je sa Sekulićevom? Jedna mi gospođa piše, tj. pita me: Da li si mi što
pisao o njoj i tebi?! Nemam pojma! Kakav ti je to rebus?" Od samog
Andrića razrešenje rebusa nikad nije dato. Ali zato postoje mnoge stvari iz
života ovog velikana koje se pouzdano mogu utvrditi, a gotovo su
nepoznate. Jedna od njih je i ta da je u ranim godinama života i stvaranja
bio veoma zainteresovan i vezan za pozorište. Kao srednjoškolac imao je
svoju pozorišnu trupu za koju je sam pripremao repertoar. Dramatizovao
je i sa svojom trupom prikazao jednu pripovetku tada poznatog pisca
Milana Ð. Milićevića. Kako sam kaže, to je bio njegov "prvi pozorišno-
literarni rad". U tom komadu igrao je i jednu od glavnih uloga, ali se u tom
poslu nije baš najbolje pokazao. Sa ovim glumačkim neuspehom, Andrić
se preselio u publiku, ali njegovo interesovanje za pozorište nije prestalo.
U Zagrebu se 1917. sprijateljio sa poznatim dramskim piscem Ivom
Vojnovićem i znamenitom ličnošću jugoslovenskog glumišta Ivom Raićem.
Zajedno sa Raićem počinje da planira da u Splitu otvori jedno "drugačije
pozorište". Do toga iz nepoznatih razloga nikada nije došlo.

NAPOLEON BONAPARTE

(Pariz, decembar 1795.)

Probudio sam se ispunjen mislima o vama. Vi i opojno veče koje smo

sinoć proveli zajedno uzburkala su moja osećanja. Ljupka, neuporediva
Žozefin, neobično dejstvo imate na moje srce.

Da li ste ljuti? Ili tužni? Možda zabrinuti? Dušu moju boli vaša tuga. Vreme
je takvo. Nema odmora za nas, moja ljubavi. Predao sam se dubokim
osećanjima koja me razdiru iznutra. Dobijam od vaših usana, vašeg srca

63
ljubav koja me uništava poput vatre. Ah! To je bila noć u kojoj sam
shvatio koliko ste varljivi. Odlazite sutra u podne. Moram da vas vidim. Do
tada, mio dolče amor, hiljadu poljubaca vam šaljem, koje mi vi na žalost
ne uzvraćate, a samo zbog misli na njih, moja krv ključa.

(Daleko od žene koju obožava, on dosadjuje i brine. Svakog dana voljenoj

ženi piše duga i nežna pisma:)

Nica, 1797.

"Voljena moja, svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prođe ni
jedna noć, a da te ne grlim u svakom naručju. Nisam popio nijednu šolju
čaja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe,
dušo moja… Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj
duši. Sve moje misli tebi su namenjene… Ako usred noći ustajem da bih
radio, to je samo zato da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre… Ipak, u
tvojim pismima od 23. i 26. obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla
napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda između 23. i 26. su
puna tri dana: šta si radila kada nisi pisala svom mužu? A, mila moja, to
"Vi" i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome
uzrok! Vi! Vi! Šta li će biti kada prođe još petnaest dana? Toliko sam
tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje, strašno plaše! Voliš li me
manje? Jesi li se već "utešila"? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti?
Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka…
Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja… Ne tražim ti večnu
ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš
rekla: "Volim te manje" biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna možda i
zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je
dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka.
Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim…

Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti…

SIMA PANDUROVIĆ

Valjevo, sreska varoš, daleke 1907.godine. Kafane uvek pune elegantnih

oficira. Svakog jutra pred "Srbijom" sreski načelnik pije kafu. Kolubara
između kamenih bedema. Pokraj reke dućani iz turskih vremena. Među
stare profesore Gimnazije koje đaci pozdravljaju sa "ljubim ruke", dođe
mladi student Sima Pandurović, kasnije poznati pesnik.

Branislava, najmlađa kči uglednog advokata Miloševića, tek što se vratila

iz pansiona "Notr Dam" u Temišvaru, prvi put ga je ugledala u crkvi u koju
je doveo učenike na pričešće.

"Što je lep ovaj covek", pomislila je u sebi, "A i što ima lepe oči!".

Nije pretpostavljala da on već zna za nju. U Beogradu, pred polazak za

Valjevo drug mu je rekao "da je tamo jedna izvanredno lepa, pametna i

64
otmena devojka", pa je on, nemajući hartiju pri sebi, njeno ime zabeležio
na beloj, krutoj "manžetni" od košulje. Kroz nailazeće mesece sreli su se
još na kermesu, kad ju je Sima zasuo konfetama, ali je do pravog
upoznavanja došlo baš u njenom domu. Svojevremeno je pričala o tome:

"…Moj otac je bio liberal, a i Sima je bio. Jedne nedelje išli su zajedno u
agitaciju pred izbore u neko daleko selo. Umorni i prašnjavi vratili su se
kasno uveče i otac ga je doveo u našu kuću. Kad sam ušla u trpezariju
sedeli su za stolom i pričali. Sima je ustao, a onda je otac ustao i rekao:
"Brano, ovo je pesnik Sima Pandurović…"

I to je bio prvi početak. U svojim uspomenama "Sećanje koje vida", Sima

Pandurović kaže:

"…Krajem te godine sam se verio sa devojkom koju sam tajno već voleo i
koju sam često uplitao u svoje stihove. Bila je to najmlađa kći advokata
Miloševića, ona devojka bisernih očiju, graciozna, ozbiljna i elegantna,
koju sam primćivao kadkad na zabavama ili na ulici..." Njoj je posvetio i
ove stihove:

"…Njihov sjaj je bio plav,

mutan i čedan,

Sjaj morem skrivene,

skupocene školjke,

On je davao dubok

neznan izraz jedan,

Čežnje nasih snova

i minule boljke.

On je skrivao blago

uspomena čednih,

Nežnost žutih ruža

i krinova smernih,

Nada mnom i sada

sija tuga jednih,

Očiju bisernih…"

KARAĐORĐE PETROVIĆ

65
Karađorđe u devetnestoj godini svoga života, a to je u godini 1781.
upozna jednu devojku imenom JELENA koje su roditelji bili knez Nikola i
mati Bosiljka iz Masloševa u Jasenici okruga Kragujevačkog. No ta devojka
JELENA ostavši bez roditelja živela je kod svoje udate sestre za Marka
Vilipovića u Jagnjilu u Lepenici okruga Kragujevačkog. Karađorđe je nju
samo iz viđenja poznavao, kao i ona njega, i jedno drugom dopadali su se,
al jedno s drugim nikako govorili nisu, i simpatije svoje izmenjivali.
Jednog dana nađe je Karađorđe kod jednog izvora, gde je došla bila da
vodu za piće zavata, pa zaište vode da pije, ona mu doda. Karađorđe je
tad zapita: "Jelena oćeš li ti za mene poći?" Ona se zarumeni i stidljivo mu
kaže: "Bog s tobom Đorđe, što pitaš mene! pitaj moje starije, pa ako oni
reknu, ja oću!" Pa pođe da ide, no Karađorđe je uvati za ruku i reče; kad ti
oćeš, a ti ajde sa mnom, i ne pusti je više od sebe, razlupa sudove s
kojima je za vodu došla, pa je odvede kući u Topolu, s kojom se odma u
Žabarskoj crkvi i venča. Karađorđe se na taj način oženio zato, što su
onda momčadija Jagnjilska sa Topolskom momčadi u velikoj zavadi zbog
devojaka bili, pa ne bi Jeleni dozvolili, da je nju Karađorđe redovno prosio,
da se u Topolu za njega uda.

Karađorđe je sa Jelenom od venčanja do same smrti svoje ljubavno živio, i

imao je s njome četiri kćeri i dva sina koja mu je izrodila.

EDGAR ALAN PO

Imao je brata koji je umro u ranim dvadesetim godinama i takođe se

bavio pisanjem. Sestra je bila veoma vezana za njega i gotovo ga u stopu
pratila na njegovom stvaralačkom putu. Pokazivala je znake mentalne
bolesti. U četvrtoj godini Edgar Alan po ostaje bez oba roditelja i daju ga
na usvajanje jednoj porodici. Zaljubljuje se svoju rođaku sa kojom se
kasnije i oženio.

Stigavši 29. septembra 1849. god. u Baltimor, Po se našao u jeku

predizborne kampanje: u pitanju su bili izbori za Kongres. Gradom su
kružile razne skupine koje su plaćale stranke i koje su ljudima najpre
nudile piće, a onda ih odvlačile na glasačka mesta. Tako se i pesnik, koji je
inače bio uništen alkoholom i kome je jedna jedina čašica bila dovoljna da
se opije, našao usred ove gomile i ubrzo bio mrtav pijan. Trećeg oktobra,
Poa su pronašli u ¨Cooth and Sergent's Tavern¨, zavaljenog na jednoj od
stolica, svog ispovraćanog i sa slamnatim šeširom na glavi. Nakon što su
ga prevezli u u Vašington, u Koledž Hospital, nekoliko dana proveo je u
bunilu, dozivajući izvesnog ¨Rejnoldsa¨ čiji se identitet još ni danas nije
otkrio. U zoru, 7. oktobra, Po se napokon primirio i, nakon što se okrenuo
prema zidu i prošaputao: ¨Neka Gospod pritekne u pomoć mojoj
napaćenoj duši¨, izdahnuo.

Ali, Po se ni mrtav nije mogao smiriti: zemljište na kom je sahranjen je

bilo je toliko klizavo da je grobar bio primoran da tri puta sanduk zasipa
zemljom. Kod trećeg puta je prokomentarisao: ¨Čudno, ali izgleda da se
gospodin Po ne može smiriti ni na jednom mestu.

66
ALEKSANDAR SERGEJEVIĆ PUŠKIN

Otac mu je bio visoki plemić, a deda po majci crnac, rob iz Abisinije.

Lako i sa puno strasti, Puškin se tokom svog života zaljubljivao u mnoge

žene. Zbog ljubavi je pisao, disao, živeo i umro…Na dvoboje je izlazio
gotovo svake nedelje, čak i bez nekih velikih povoda. Oblačio se smelo u
to vreme: na glavi je nosio veliki crni šešir, na telu ogromnu pelerinu, oko
vrata je voleo nositi krzno. Inspiracija za "Evgenija Onjegina" bila je
prelepa žena udata za ostarelog generala, Ana Kern. Ona je ostala
njegova neostvarena ljubav. Za nju je pesnik govorio : "Kako je nekom
dozvoljeno biti ovoliko lijep!?"

***

Ali ona koja je uspela potpuno da osvoji njegovo srce i veže ga za sebe je
prekrasna Natalija Gončarov, koja je bila razmažena i koketa, i nikada nije
čitala njegove knjige. Zbog nje je smrtno ranjen u dvoboju na koji je
izazvao jednog od njenih mnogobrojnih udvarača. Umire u 38-oj godini
života.

***

Dvadeset i šestog janara, Puškin je zakazao dvoboj Žoržu d'Antesu,

francuskom emigrantu koji je služio u ruskoj gardi i koji je otvoreno
zavodio njegovu ženu Nataliju, a njega samog ismejavao. Rivali su se
sastali sutradan, na zakazanom mestu u Černaja-Rečki, u pet sati posle
podne. D'Antes je pucao prvi, pogođen u stomak, Puškin je pao.
Poverovalo se da je mrtav, ali Puškin se pridigao i zatražio da mu donesu
drugi pištolj, pošto je njegov pao u sneg. U gotovo ležećem položaju,
nišanio je dugo, skoro dva minuta, po rečima jednog od svedoka, i onda
opalio: d' Antes je pao, pogoćen u grudi. Kada ga je video gde posrće,
Puškin je bacio pištolj iznad sebe i radosno povikao:" Bravo ja!" posle
čega je izgubio svest. Kada je došao sebi, upitao je:" Jesam li ga ubio?"
"Niste", odgovori mu jedan od svedoka, "ali ste ga ranili." "Čudno, mislio
sam da će mi zbog toga biti drago, ali nije. Uostalom, svejedno, ionako
ćemo se morati ponovo suočiti kad se oporavimo."

Ali se Puškin, smrtno ranjen, neće oporaviti. Pažljivo su ga preneli kući i

položili na divan njegove radne sobe prepune knjiga. Doktor Šolc mu nije
tajio da je rana smrtna i upitao ga želi li videti svoje prijatelje, na šta je
Puškin rekao:" Zbogom, prijatelji moji", pokazujući pri tom na knjige
svoje biblioteke. Agonija, praćena užasnim bolovima, potrajala je dva
dana, te je pomišljao da pištoljem, koga su mu pronašli sakrivenog ispod
pokrivača, sebi prekrati muke. U poslednjim trenucima , koji su postali
podnošljivi zahvaljujući opijumu, oprostio je d'Atenesu i svojoj ženi od
koje je zatražio da se ne preudaje pre nego što prođu dve godine
tugovanja, "ali, neka to bude neki čestit čovek", naglasio je.
Dvadeset i devetog januara, u podne, zatražio je da mu se donese
ogledalo i potom, pošto je dugo gledao svoj lik, zatražio slatko od dudinja,

67
njegovo omiljeno jelo još od kada je bio dečak, koje mu je Nataša davala
kašičicom. Posle toga nastupilo je bunilo. Svog prijatelja Dala, koji je bdeo
nad njim, uhvatio je za ruku i povikao: "Podigni me! Hajde, još malo više!
Jos više, hajde!", objasnivši mu potom:"Sanjao sam kako se s tobom
penjem po policama sa knjigama i bilo je toliko visoko da mi se zavrtelo u
glavi." U 2h45 posle podne, Puškin je prošaputao: "Životu je kraj… kraj…
nešto me pritišće…" i izdahnuo.

Posto se Puškin uvek izjašnjavao kao liberal, vlada je, strahujući da bi

njegov sprovod mogao da izazove nerede na ulici, naredila da se njegov
sanduk preveze do groblja u kolima natovarenim senom te da se sahrani
bez ikakvih ceremonija.

***
PROROK

Pun duhovne ja lutah žeđi

Pustinjom što mračna je bila
I serafim se sa šest krila
Ukaza meni na razmeđi.
On prstom lakim kao san
Zenica mojih kosnu dan,
Vidovitost mu prenu zene
Ko u orlice preplašene.
Moga se uha kosnu on
I ispuni ga šum i zvon;
Treptanje čuh u nebu sila,
I anđeoskih krila let,
Nemani morskih skriven svet
I klijanje pod zemljom žila.
On promiče kroz moje usne,
I jezika mog grehe gnusne,
Svu brbljivost i podlost smrvi.
I tada žalac mudre zmije
U obamrla usta mi je
Rinuo rukom punom krvi.
I zario u grudi mač
I ustraptalo srce trgo,
I šišku plamenu uz plač
U otvorene grudi vrgo,
Ko trup u pustinji sam pao
I Boga glas je mene zvao:
''Proroče ustaj, motri, vnemlji,
Ispunjen mojom voljom budi,
I hodeći po moru, zemlji,
Rečima žeži srca ljudi.''

(A.S.Pushkin)

***

68
Puškin je išao u gimnaziju u Carskom selu, rezidenciji koja je izgrađena na
imanju nedaleko od St.Petersburga, koje je car Petar Veliki poklonio svojoj
supruzi, carici Katarini. Upravo tu, u Carskom selu Puškin se zaljubljuje u
Ekatarinu, caričinu dvorsku damu, koja i ne naslućuje da je Puškin
zaljubljen u nju. Kada je carica napustila Carsko selo, sa njom je otišla i
Ekatarina, a Puškin je nastavljao svakodnevno da joj piše. Ali, greška bi
bila pomisliti da je Ekatarina bila ona velika, nikad zaboravljena prva
ljubav kakvu imaju neki pesnici. Ovaj čovek, koji se lako i sa puno strasti
zaljubljivao u mnoge žene tokom svog života, kao da je jedino i živeo
zbog ljubavi. Kao da je zbog ljubavi disao, pisao, živeo i umro.

Već sa osamnaest godina, Puškin je živeo pravim mondenskim životom

svog vremena. Bio je viđen svuda. Njegovo ponašanje i njegov način
života svakako nisu mogli proći nezapaženo. Na dvoboje je izlazio gotovo
svake nedelje čak i bez nekih velikih povoda. Čak mu je i oblačenje bilo
veoma smelo za to vreme. Na glavi je nosio veliki šešir, a na sebi je imao
veliku, crnu pelerinu. Oko vrata je voleo da nosi krzno.

U to vreme je bilo takođe veoma moderno pisati sarkastične i podrugljive

stihove. Te otrovne strelice su smele biti upućene svakome. Osim caru-
naravno. Ali, za Puškina kao da nije važilo to pravilo. Uzalud su ga
prijatelji upozoravali da ne piše više loše na račun cara i da se već nalazi u
njegovoj nemilosti. Sa svega dvadeset i jednom godinom, 1820. godine,
Aleksandar Sergejevič Puškin je prognan iz St. Petersburga, u Basarabiju,
u grad Kišinjev. Kada je stigao na mesto svog izgnanstva, komandant za
Basarabiju, general koji je veoma cenio Puškina, priredio mu je lep doček.
Samo nekoliko dana po svom dolasku, šetajući obalom Dnjepra, Puškin je
poželeo da se baci u reku. Teško se razboleo. Posle dugog lečenja odlazi
na Kavkaz. Tu ga je prihvatila porodica generala Rajevskog. Porodica sa
četiri prelepe kćeri. Katarina, Jelena, Marija i Sofija. Svaka od njih ce biti
velika inspiracija u Puškinovim remek-delima koja će nastajati. Svaka od
njih je našla svoje mesto u nekom od Puškinovih dela kao inspiracija za
neki od likova. Najstarija, Katarina inspirisala ga je za jedan lik u Borisu
Godunovu.

Boris Godunov - pripada realističnoj, narodnoj drami koja govori o

sukobima Godunova, Samozvanca, ruskog plemstva i poljskih
intervencionista u borbi za presto. Opredelivši se za realističnu dramu,
Puškin odbacuje pravila romantičarske drame, u kojoj su svi likovi
prikazani u jednom svetlu. Smatrao je da je nepotrebno pridržavati se
ustaljenih pravila. Veoma ceneći Šekspira, i osećajući veliku potrebu za
dramaturskim reformama, on stvara delo Boris Godunov, u kojem je
koristio istorijske činjenice N. M. Karamzina.

Ali ne samo to. U ovoj tragediji, Puškin prikazuje širok spektar pojava i
pojedinaca iz svih slojeva ljudskog društva. Zanemaruje jedinstvo mesta i
radnje. Zanemaruje i tradicionalnu podelu drame u pet činova, pa je svoje
delo podelio u dvadeset i četiri scene. Nije se držao pesničkog loga. A
neke delove svoje drame, pisao je u prozi. Cenzura je odmah zabranila
Borisa Godunova. Zabrana je trajala sve do 1866, a neki delovi drame,
čak do 1917. Prvi put, ovo delo, ali sa prerađenim i samovoljno iskazanim
tekstom, biva prikazano u petrogradskom Aleksandrinskom pozorištu

69
1870 godine. Narod, kao najbitniji u delu, prikazan je tek u predstavi
1907. godine u reziji V. I. Nemiroviča Dančenka. Posle oktobarske
revolucije, Borisa Godunova izvelo je Lenjingradsko dramsko pozorište
"Puškin" 1934. godine.

Iz Kišinjeva, Puškin je otišao u okolinu Kijeva, kod porodice Davidov, gde

se dešava još jedna od Puškinovih ljubavi sa Agleom. Velika, burna, puna
prepirki i sitnih, podmuklih osveta. Odesa je bila nova stanica Puškinovog
izgnanstva. Grad u kome se živelo punim tempom života i u kojem se
Puškin snašao kao riba u vodi. U moru žena koje ga privlače i sa kojima je
bio, dve zauzimaju posebno mesto. Karolina i Evelina. Žene pred kojim su
na kolenima bili Puškin, Balzak i Mickijevič. U vreme kada je sreo dve
sestre, Puškin je već bio veren sa Natalijom Gončarov, ali njegova čudna
ljubav prema Karolini nije iščezla ni nekoliko godina kasnije, kada Puškin,
sada već oženjen, sreće Karolinu, i počinje da joj piše ljubavna pisma.

Ljubomorni muž zahteva od cara Aleksandra i da Puškin odmah napusti

Odesu. I Puškin u avgustu 1824 odlazi na svoje imanje u Mijajlovo. Na
imanju nema zabava, kadrila, žena. U tom seoskom izgnanstvu, Puškin
piše jedan od najlepših romana svih vremena Evgenije Onjegin. Nekoliko
godina ranije, u St. Petersburgu, Puškin je upoznao Anu Kern, devojku
udatu za ostarelog generala za koju je ovaj pesnik pisao: "Kako je nekome
dozvoljeno da bude tako lep?". Upravo je ova žena, njegova neostvarena
ljubav, bila glavni pokretač za nastajanje remek-dela Evgenije Onjegin,
romana u kojem je na prelep način opisana nesrećna ljubav dvoje ljudi.

Puškin je bio u izgnanstvu sve do 1826. Vrativši se u St. Petersburg,

Puškin nastavlja sa svojim književnim radom. Mnoge žene su osvajale
Puškinovo srce. Ali ona koja je uspela da ga sasvim veže za sebe bila je
Natalija Gončarov.

Uz lepotu ove žene isli su odmah pod ruku i njeno rasipništvo i

razmaženost. Njegove muke, kako su godine prolazile bile su sve veće.
Bilo je gotovo nemoguće finansijski izdržati takvu ženu, četvoro dece i
ženine dve sestre. I kao što to biva u mnogim delima, pa i u Puškinovim,
ljubav prema njegovoj ženi, koketi, koja nikada nije čitala knjige svog
muža, došla mu je glave.

Smrtno ranjen u dvoboju, na koji je izazvao jednog od mnogobrojnih

udvarača svoje žene, D'Antasa, umire u strašnim mukama, u januaru
1837. godine, u trideset i osmoj godini života. Iza njega ostaju velika
dela, osim pomenutih Borisa Godunova i Evgenija Onjegina, i Rusalka,
Vitez tvrdica, Mocart i salijer, Kameni gost, Pir u vreme kuge…

Ovaj pesnik je utemeljio neke osnove za razvoj realizma u Rusiji. Njegova

dela su obrađena i u muzičkoj umetnosti. Boris Godunov - Musorgski,
Evgenije Onjegin, Pikova dama- Čajkovski, Aleko-Rahmanjinov…

Čovek sazdan od ljubavi, čovek koji je očigledno jedino umeo da misli,

živi, stvara i diše srcem. Čovek, dosledan sebi, toliko da je jedino srcem
umeo da okonča svoj život. A generacije koje su dolazile posle njega, i
koje će doći i posle nas govoriće bar nekada, ako ne nekome, onda sami u

70
sobi one stihove koji su prepoznatljivi skoro svakom od nas, a koje
ispisnik ovih redova toliko voli:

"Mlađa, i možda lepša ja sam bila

u bednom selu nasem.
I volela Vas, i šta, šta sam našla
U hladnom srcu vašem?"
E.Onjegin

U slavu ljubavi, s ljubavlju, za ljubav…

MILAN RAKIĆ

Mladi poeta Milan Rakić počeo je državnu službu radom u Izvoznoj banci,
gde je sračunavao izvoz žita i stoke. Prešao je zatim u Ministarstvo
finansija, a odatle u Ministarstvo inostranih dela. Kao već priznati pesnik i
činovnik, počeo je da zalazi na prijeme ponedeljkom kod svog druga
Vladete, sina istoričara i akademika Ljube Kovačevića.

Stanka i Milica, starije kćeri Ljubine, uzvraćale su posetu Rakićevoj sestri

Ljubici. Na jednoj od tih sedeljki Milica je izgubila ukosnicu, a kad su je
posle njenog odlaska ukućani pronašli, Milan je sav srećan spevao "Odu
ukosnici". Pjesmu je zatim u koverti sa ukosnicom poslao po kučnom
momku.

Nedelju-dve posje ovog događaja bile su velike poplave. Čim se voda

povukla, po običaju, priređen je bal u dobrotvorne svrhe. Sa sestrom
Stankom, na svoj prvi devojački bal pošla je i Milica, u dugačkoj haljini sa
tufnama poput pahuljica snega. Na balu je bio i Milan. Kavaljerski je
dočekao mlade dame i ostao u njihovom društvu. Pričali su o svemu, dok
se on u jednom trenutku ne obrati Stanki:

"Šta treba uraditi kada se devojci ispreči grana na putu"

Stanka je shvatila 'diplomatsko' pitanje. Jer ona kao starija, i pored

mnogo prosaca, još se nije bila odlučila na udaju, što je predstavljalo
smetnju mlađoj Milici da nađe sebi zaručnika. Samo kratko se dvoumila pa
odgovorila:

"U tom slučaju granu treba preskočiti".

U znak zahvalnosti Milan joj je galantno poljubio ruku, a onda zaljubljeno

prišao Milici i zamolio je za valcer koji je upravo muzika počinjala da svira.
Kasnije, na putu do kuće, sestre su u fijakeru plakale, a kada su stigle
Stanka se prva usudila da vest saopšti majci. Već sledeće nedelje došao je
Milan u kuću Kovačevića da zaprosi ženu svog života. O tome je ostala
pjesma;

Sa tri svirača u crnome plaštu

Sa šeširom na kome pero se vije,
Uzev u pomoć istočnjačku maštu,

71
Prikrašću se k'o lopov što se krije,
Sa tri svirača u crnome plaštu

U svežu nođ, kroz baštu cveća punu,

I kad kroz oblak bledi mesec sine
Poviće cveće svoju rosnu krunu
I zaječaće stare violine…

Svadba Milice i Milana bila je u januaru 1905. O braku koji je potrajao više
od tri decenije pisana svedočanstva ostavio je pesnikov zet Milan Grol:

"…U bezbrižnosti s kojom je Rakić zasnovao svoje porodično ognjište i

toplinu koju je on u njemu sačuvao do smrti,i spoljavaju se čednost i
vedrina velikog idealizma. U tom odnosu prema ženi, isto kao pre i posle
toga prema materi i sestri, Rakić, zreo čovek, ostao je do kraja u nežnosti
gotov na suzu, u šali nestašan kao u dečačkim godinama…"

Čekam u senci jednog starog duda

da mesec zađe i, skrivena tamom,
po uskoj stazi što kroz noć krivuda
da siđeš k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,

i sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečne puti,
A ja još čekam, - i večno bi ček'o!

O, šta je to što mene veže sada

Za jednu put, za jedan oblik tela,
I što mi duša zatreperi cela,
i sva nemoćna izdiše i pada
kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem

lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
kao da svakog časa život dajem,
prilazim tebi pun pobožnog straha.

Posrcem, klecam, dokle me privlače,

ko provalija tamna i duboka,
i dok se strašnim prelivima mrače
tvoja dva crna, neumitna oka…

ARTHUR REMBO (RIMBAUD, 1854-1891)

(Francuski pesnik)

Rimbaud predstavlja simboličan centar društvenog, seksualnog i

estetičkog revolta u francuskoj poeziji devetnestog veka. Njegovo
usamljeno i nesrećno detinjstvo obeležio je otac, koji je prvo bio stalno na
vojnim zadacima a kasnije preminuo, i ograničena majka koja je bila
stroga i dominantna. Do šesnaeste godine mladi Arthur je bio krajnje
povučeno dete i uzoran đak u školi, gde je podobijao sve nagrade sa

72
savršenom lakoćom. Zatim je, dva meseca pre svog šesnaestog
rođendana, pobegao u Pariz, gde je uhapšen zbog putovanja bez važeće
karte. Već je bio odlučio da postane pesnik i književne krugove prestonice
smatrao je jedinom stvari koja bi mogla da mu pomogne da ispuni svoju
ambiciju. Njegov nastavnik i mentor, Georges Izambard, sredio je da ga
puste i vodio računa o njemu u svojoj kući u Douaiju neko vreme, sve dok
madam Rimbaud nije kratko zatražila da joj se sin vrati.

Posle još dva-tri pokušaja iste vrste, septembra 1871., dok još nije
napunio ni sedamnaestu, uspeo je da izdejstvuje da bude pozvan da
odsedne kod pesnika Paula Verlainea, deset godina starijeg i upravo
oženjenog. Bio je to početak burne ali za umetnost plodonosne veze.
Rimbaud je možda već doživeo inicijaciju u muški seks sa vojnicima
Pariske komune, na jednom od svojih bekstava u Pariz. U svakom slučaju
bila mu je potrebna ljubav (naročito muška) isto koliko i Verlaineu snažan
prijatelj na koga bi mogao da se osloni. Takođe je žudeo da bude blizak sa
pesnikom čije je delo razvijalo najeksperimentalnije dimenzije
savremenog stiha. Na ovom životnom stupnju, gledao je na umetnički
eksperiment i menjanje lica sveta kao na jednu istu stvar. Ranije 1871.
napisao je, u pismu prijatelju Paulu Demenyju, da pesnik čini sebe
vizionarom putem potpune, dugotrajne, promišljene pometnje svih čula.
Isto pismo takođe sadrži slavni izraz: Je est un autre, preokretanje sebe u
objektivni rezonator i jezika i iskustva, u kome bi se poezija stvarala bez
njegovog svesnog uplitanja.

Verlaineov tehnički doprinos razvoju Rimbauda kao pesnika može se videti

u oko 19 pesama koje je ovaj poslednji pisao tokom 1871-1872, u kojima
je mladi pesnik sve eksperimentalniji u upotrebi jezika, metra i rime. Ali
Rimbaudova potraga za rušenjem ustanovljenog poretka nije bila samo
estetička; to je bio poziv na pobunu protiv stvarnosti kao trenutno
konstruisane, a ta pobuna je uključivala seks. Kao što je napisao u odeljku
„Délire 1" u delu Boravak u paklu (Une Saison en Enfer): Ne volim žene.
Ljubav zahteva maštovitost, kao što znate. Da je veza sa Verlaineom,
burna koliko i strasna, bila neophodna kao i njen krajnji fizički stepen u
tom procesu, očituje se u tri seksualno eksplicitna soneta, poznata kao
Stupra: jedan, koji su zajedno pisali Rimbaud i Verlaine, jeste otvoreno
proslavljanje homoseksualnog seksa, drugi poziva na analni seks nešto
indirektnije, dok treći osuđuje način na koji savremeni svet guši iskrenu i
otovrenu ulogu koju je seks nekada igrao u životu.

Bilo je neizbežno da Verlaine dosadi Rimbaudu, ne samo zato što je onaj

oklevao da za stalno napusti ženu, ili čak i zbog nasilnih scena koje su
dostigle vrhunac u pucnjavi u briselskom hotelu, nego zato što je
Verlaineov poetski revolt bio u svom avanturizmu konzervativan koliko i
njegov moralni revolt. U pesmama u prozi u Prosvetljenja (Illuminations),
zbirci koju je sastavio Verlaine tek mnogo posle Rimbaudovog odlaska iz
Francuske, kao i u proznom odlomku Une Saison en Enfer, napisanom
1873. kada je veza bila u suštini gotova, Rimbaud prvo kida okove
konvencionalnog pisanja nizom nadrealističkih eksperimenata vizionarske
poezije, da bi zatim okrenuo leđa i svojoj eksperimentalnosti i vezi sa
Verlaineom. Une Saison en Enfer je snažan izraz osećaja nepripadanja. On

73
napada svaki aspekt konvencionalnog morala i vrednosti evropskog
društva. Posle njega, Rimbaud je zaćutao.

Godine 1874. radio je kao nastavnik u Engleskoj ali ga je opet obuzeo

nemir. Od 1875. do 1878. lutao je po Evropi, na kraju se pridružio
holandskoj kolonijalnoj vojsci i otputovao na Javu, samo da bi po dolasku
dezertirao i izdejstvovao da se ponovo vrati u Evropu. U jesen 1878.
otišao je na istočno Sredozemlje, a odande se preselio na jug do Crvenog
mora, radeći 12 godina kao trgovac u Adenu i Etiopiji. Malo se zna o
njegovom ličnom životu tokom ovog razdoblja. Godine 1891. se razboleo i
vratio u Francusku da bi se lečio, ali je ubrzo po dolasku umro.

ŽAN ŽAK RUSO

Didro priča da mu je Ruso, kad je ovaj jednom prilikom došao da ga poseti

u Monmoransiju, pokazavši mu jedno jezerce, poverio: "Ovde sam
dvadeset puta pokušavao da skočim i da tako sebi prekratim život." "A
zašto niste?" "Zato jer bi mi se voda, svaki put kad bih zamočio ruku,
učinila prehladnom!", odgovorio je…

Drugog jula, Ruso je, dobre volje, ustao i sve vreme do ručka proveo u
šetnji. Kada se vratio, sa Terezom je popio šolju bele kafe. Pošto se ova
spremala da izađe, podsetio ju je da ne zaboravi platiti dug bravaru i tada
mu je pozlilo. U deset sati je umro, rekavši pre toga svojoj supruzi: "Ne
budite tužni, vidite kako je nebo čisto i mirno; e, pa tamo ja odlazim!"

Ovu lepu rečenicu je, po svemu sudeći, Terezi došapnuo markiz Žirarden,
jer je ona, uostalom, priznala da je Ruso umro "ne rekavši ni jedne reči"!
Posle Rusoove smrti, počele su da kruže mnogobrojne priče o njegovom
ubistvu. Ruso je, navodno, saznao za Terezinu vezu sa markizovim
konjušarem, Žonom Balijem, koga su zvali Nikola Montretu 1 - nadimak
koji je dovoljno govorio o njegovom karakteru. (1 - franc."Montretout",
što bi značilo "Pokaži sve", prim. prev.) Među supružnicima je izbila svađa
i Tereza je, shvativši da će biti oterana, dohvatila prvi predmet koji joj se
našao pod rukom i njime filozofa pogodila u glavu. Ali, prilikom otvaranja
groba, 1897.godina, utvrćeno je da je Rusoova lobanja bila čitava posle
čega je pretpostavka o ubistvu definitivno odbačena.

FRANSOAZ SAGAN

Što god bilo na srcu ove krhke i izmorene žene koja se ne usuđuje da
kaže "dobar dan, starosti", pred čitaocima su stranice pune pikantnih,
duhovitih i zabavnih pasusa. Naročito opisi druženja sa filozofom i piscem
Žan-Polom Sartrom. Sretala ga je s vremena na vreme u prostorijama
jednog pariskog svratišta za ljubavnike. Tu su se oboje "opuštali" u
društvu svojih izabranih "erotskih partnera". A na stepenicama bi se Sartr
i Saganova samo ćutke i "dostojanstveno" pozdravili.

Situacija je postajala komična kada bi posle toga Saganova i Simon de

Bovoar zajedno obedovale. Sartrova životna saputnica je hvalila svog
muža kako joj je ovaj privržen i veran, i kako je veoma vredan:"Zamislite,

74
Sartr svakog dana neumorno radi u tišini stana svoje majke. Ne priušti
sebi ni trenutak opuštanja." A nestašna istražiteljka života koja je nekoliko
sati ranije srela pritajenog razvratnika tamo gde pristojan svet obično ne
zalazi, morala je uz izvinjenje da ode u toalet kako ne bi pukla od smeha.
(Stroga feministkinja Simon de Bovoar će i u svojim memoarima "Moć
stvari" napisati kako je Sartr često boravio u Bonapartinoj ulici u stanu
svoje majke). Svoju platonsku vezu sa baletanom Žakom Žazoom opisala
je kao džentlmenski sporazum dvoje ljudi koji su imali istu sklonost -
muškarce. "Par" Sagan-Žazo bio je među prvim posetiocima tada
neuglednog ribarskog zaseoka Sen Trope, na jugu Francuske. Može se reći
da su upravo oni privukli ostale slavne, dokone i bogate u ovo mesto koje
je postalo pomodno letovalište šezdesetih i sedamdesetih godina.
Saganova i "njen" baletan boravili su zajedno u apartmanu, ali su spavali
u odvojenim sobama. Tokom dana oboje su mogli da vršljaju "u društvu
svojih miljenika i obožavalaca, a od deset uveče transformisali bismo se u
dva pristojna pitomca nekog strogog internata".

Težnja za avanturama, ludim provodima i neobuzdana lakomislenost

krasili su ovo zlošesto dete, kako su je nazivali više iz nežnosti jer je u to
vreme predstavljala jedan od najvažnijih izvoznih artikala Francuske.
Dobar deo te frivolnosti preselila je u svoje romane, ali ona to smatra
"vrhunskim gestom elegancije". Malo ko je bio na taj način prisan sa
predsednikom Francuske Fransoa Miteranom. Zajedničko im je bilo
"neverstvo koje se otelovljavalo u međusobnoj vernosti", objasniće u
svojim memoarima i ispričati sledeći događaj: Jednog dana, uoči sednice
kabineta, Miteran je svratio kod svoje prijateljice i omiljene spisateljice.
Njen pas je sa stola repom oborio čašu crnog vina i poprskao kravatu šefa
države. Iskusna domaćica je kravatu potopila u belo vino. Mrlje su nestale
i predsednik je sa čistom i ispeglanom kravatom otišao na sastanak. Po
njenim rečima, prijateljstvo i druženje sa Miteranom pružalo joj je izvesnu
utehu u njenim teškim stanjima mučne depresivnosti. Kaže da je tokom
osamdesetih patila od duboke potištenosti i rastrojstva. Nekadašnja
"noćna ptica" Pariza bez koje se nije mogao zamisliti nijedan prijem i koja
je bila redovan posetilac noćnih klubova, tih godina je, kako piše u
memoarima, "samo kao senka promicala ulicama i počesto boravila u
klinikama". Sve je probala, sve je okusila, svuda je bila… Novinari su se
okretali skandaloznoj sagi njenog života. Ludo smela za volanom, menjala
je automobile kao rukavice, parkirala ih gde joj se prohte, bez obzira na
saobraćajne zabrane. Vetrobran njenog "ostin-martina" postao je jedna od
turističkih atrakcija na pariskom Sen Žermenu. Početkom 1957. survala se
u jarak i tri dana bila u komi. Već 25 godina živi sa operisanim
pankreasom. U roku od šest meseci dva puta se udala i oba puta razvela.
Ta dva braka samo ovlaš spominje u memoarima, a brojni ljubavnici
iskrsavaju u sećanjima kao likovi iz senke. Svoga sina Danijela smatra
najznačajnijim muškarcem svog života. Samo uzgred pominje, ili sasvim
prećutkuje period teškog alkoholisanja i droga. Strast za kockom,
međutim, nije mogla da prećuti. Pre dve godine, u razgovoru sa
Sebastijanom Faulksom, spuštajući šolju sa čajem, primetila je: "Sa
viskijem je završeno", ali je glavom mahnula prema cigaretama sa
mentolom kao da je htela reći da nije odbacila baš sve poroke nevaljale
devojčice.

75
Književnik Alen Rob-Grije smatra da je Fransoaz Sagan bila žrtva
sopstvenog talenta: "Pisati s velikom lakoćom a uvek imati potrebu za
ogromnim sumama novca - ta kombinacija ne donosi ništa dobro. Šteta,
jer je njen prvi roman obećavao mnogo značajnijih dela." Mnogi su joj
zamerali da se nikada nije osetila obaveznom da proverava i proširuje svoj
talenat. A svi su se slagali u jednom: Saganova je imala sreće da je
slobodu ljubavi uživala punih trideset godina - između pojave antibebi
pilula i otkrića side. Strast je takođe najbolja definicija onoga što je
unosila u svoju literaturu. To je najlepše sama objasnila: "Dobra je stvar
biti uspešan dok si mlad. Tada možeš iskakati iz društvenih okvira."

SAPFO

Najveća grčka pesnikinja, sa ostrva Lezbos, čija je kuća bila ”dom Muza”, i
sama deseta Muza, radi lepog i nevernog Faona, baca se sa Leukadske
stene u more, ženski Homer, kako su je stari pesnici nazivali, podanica
boginje ljubavi - Afrodite, utočište darovitih devojaka, žena guste
južnjačke krvi, predoseća da će, zbog ljubavi i od ljubavi umreti:

Jezik meni zanijemi, tihi mene

Po svem tijelu ljubavni oganj prođe,
Nit već vidim očima nit što čujem,
Uši mi šume,

Teški znoj mi teče sa čela, dršćem

Sva ko prut, a žuća sam nego trava, -
Čini mi se, zamalo te bih bila
Umrla jedna.

Kći olimpske Pijerije, u drugoj jednoj pesmi, sasvim je određena: ”Mreti

iskreno želim ja”? anticipirajući tako vlastitu sudbinu, umirući pre smrti,
birajući smrt, jer je toliko ljubila život. Ne umire se od manjka, već od
viška energije, koja za svog partnera bira najžešćeg neprijatelja - samu
smrt.

Sapfo bila lirska pesnikinja, koja je uživala veliko poštovanje u književnoj

kulturi muškaraca klasičnog perioda petog i četvrtog veka pre nove ere,
koja je stvarala solo i pesme za horsko izvođenje na venčanjma, kao i
(pesme) pohvale pojedinim ženama. Sapfo je dakle - kao i mnogi drugi
lirski pesnici toga doba - pisala himne, svadbene pesme, pohvale i
tužbalice; međutim, ono što se sačuvalo od njenih dela, izdvaja se po
svojoj jedinstvenoj "centralizaciji žene" koja se u njima izražava, a
najupečatljivije u njenom stvaralaštvu su njene pesme ljubavi prema
drugim ženama.

Sapfino izražavanje ljubavi u njenoj "Himni Afroditi" pretpostavlja

uzajamnost, koja se ne može naći u postojećim tekstovima starih Grka
muškaraca. Sapfo lično, pominjujući svoje ime - moli Afroditu, boginju
ljubavi i seksa, da siće u njen gaj. Boginja joj je potrebna da ubedi ženu
koju pesnikinja voli, a koja ju je očigledno odbacila, da joj se vrati. Ona

76
peva o svojim osećanjima bola i tuge, o pojavljivanju Afrodite, o tome
kako se boginja osmehuje raspitujući se o njenoj patnji i žudnjama:

Onda me ti, o blaga,

s osmejkom na besmrtnom licu pita,
šta me opet muči, i zašto opet
prizivam tebe,
i šta želim najviše da mi ima
srce ludo? "Koju to opet žudiš
da ti Pita na srce vine? Ko te,
rastuži, Sapfo?
Ako beži, brzo će da te traži,
odbija li poklone, daće ti ih,
ne ljubi li, moraće odmah da te
na silu ljubi.

Sapfo je prva među grčkim pesnicima koja je otvoreno pisala o osećanju

ljubavi.

Fizička manifestacija ljubavi u njenim stihovima nije izražena kao

seksualna. U sačuvanim fragmentima skoro da ne postoji ništa što
spominje seksualni čin između dve žene - osim, možda, nekoliko
pojedinačnih redova koji bi se mogli protumačiti kao poziv na telesni dodir,
koji vodi do neke vrste seksualnog ispunjenja.

Nakon opisa velike žalosti zbog razdvajanja od nekoga ko se pominje u

ženskom rodu, Sapfo se (ponovo koristeći svoje ime) priseća prijatnih
trenutaka koje su provele zajedno: "i u mekoj postelji… nežna...
zadovoljila si svoju žudnju…" Iako je ovo najbliže opisu seksualnog čina u
Sapfinim sačuvanim fragmentima, česti opisi gajeva, cvetova i plodova,
mogli bi se čitati kao seksualna metaforika.

HIMNA AFRODITI

Šarotrona, besmrtna Afrodito,

vešta kćeri Divova, molim ti se,
ne daj da od tuge i jada, gospo,
srce mi puca!
Nego doći ako si kada i pre
izdaleka molitve moje čula,
ostavila očeve dvore, sela
na kola zlatna,
pa mi došla, eterom vozili te
krasni vrapci, zaprega tvoja brza,
bili hitrim krilima, s neba crnoj
vukli te zemlji,
dok su stigli. Onda me ti, o blaga,
s osmejkom na besmrtnom licu pita,
šta me opet muči, i zašto opet
prizivam tebe,
i šta želim najviše da mi ima
srce ludo? "Koju to opet žudiš

77
da ti Pita na srce vine? Ko te,
rastuži, Sapfo?
Ako beži, brzo će da te traži,
odbija li poklone, daću ti ih,
ne ljubi li, moraće odmah da te
na silu ljubi."
Dođji i sad! Iz ljutog jada spasi
dušu moju! Za čim mi srce čezne
daj mi da se ispuni! Ti mi sama
zaštita budi!

STEVAN SREMAC

Popović je opisao Sremca u zrelom dobu, oko 40-te ovako: "Čelo šire,
veliko, skoro izbuljene oči, lice izbrijano puno plavih vena, donja usna
malo spuštena, kosa brižljivo i originalno očešljana 'na larmu' i proseda,
brkovi crni, lice inteligentno, dobroćudno i lepo, stas srednji, hod
gospodski, bez žurbe, a vitak, elastičan prav, glas malo mutan, smeh sitan
pri čemu su se videli beli očuvani zubi."Bio je vazda čist: ruke, kosa, lice.
Pazio je na odelo, na kroj. Podsmevao se onome, ko je nosio zdepasti
skrojen kaput:

"Izgleda kao žandarm u civilu."

Kravatu je nosio meku, svilenu, lepršavu. Cipele je nosio na šiljak. Uvek

su bile čiste, ma i po blatu išao. Voleo je da čuje:

"Gospodin Steva ima lepe cipele."

Šešir je nosio mek, nakrivljen na stranu. Nije ga skidao pri pozdravu, nego
samo dodirivao prstom. Pažljivo je savijao cigaretu.

Stevan Sremac nije mnogo izmišljao i domišljao. Uvek je nosio sa sobom

beležnicu i zapisivao nepoznate pojmove, misli, njegovi izvori nisu bile
palate, ni učenost Parizlija, kako su zvali braću Popoviće i Skerlića. Evo šta
je zabeležio i koristio u svom delu:

"Blago onom ko ume ćutati" (Reklo je pseto kad je dobilo batine).

"Više žena iz kuće u kecelji iznese, neg što muž na rastočena kola uveze."
"Gde nije koškanja nije ni milovanja."
"Riba i gost treći dan smrde."
"Dok magarca imaš onda ga i jaši."
"Ženske suze i pasje ramanje, sveje."
"Zarana se vidi, šta će kopriva biti."
"Zar je jedan prota, što Bibliju video nije."
"I mi smo jabuke - rekle divljake".
"Kad pas kobasicu jede, zacelo je ukrao."
"Žene i naćve valja, da su uvek kod kuće."
"Prva ljubav i majska kiša plahe su, ali očas prođu."
"Ko hoće magarca da jaše mora muziku da mu sluša."
"Totica je rekla pred ikonom Majke Božije: 'Ti deva, ja deva pa smo glih.'"
"Zalud glava kad ne nose noge."

78
Stenica govorila lovoriki: "Ja i ti ne damo mnogima da spavaju."
Držao popa požarevački pridiku pa veli: "Vlasti su od Boga. Vi blagočestivi
hristijani treba da poštujete vlasti i da im se pokoravate, jer je i Hrist
rekao: 'Poštujte neprijatelje svoje.'"
"Može neko u dlaku ličiti na Branka, ali opet biti magarac."
"Ne mrzim čoveka koji zlo kaže, nego čoveka koji zlo misli."

O Sremčevom ljubavnom životu zna se malo, gotovo nimalo.

U knjizi Ðorđa Popovića "Ljubavi srpskih pisaca", Sremac se ne spominje.

Ali, on ima jednu priču "Ideal" koja nas dovodi na pomisao da je
autobiografska. Glavni junak, Nenad, završio je Veliku školu. Izabranica
njegovog srca je vitka crnka, Jelena sa jedva vidljivim nausnicama.
Tipična studentska romansa sa mnogo stihova i zakletvi, na ljubav do
groba. Po onoj pesmi koju je zabeležio ili izmislio Sremac kada ćerka preti
majci:

"Il za njega
il u Tisu s brega."

Nenad se zaklinjao da će sve učiniti za nju, a ona opet po devojačkom

umu "il u vodu il pod crnu zemlju" za drugoga neće ni da čuje. Međutim,
taj drugi nije bilo ko, nego gazda Tešman, bogati trgovac sa Male pijace,
star 45 godina, poslovao sa Peštom i ima tri Jevrejina pobratima, koje je
zvao po ondašnjim običajima - ćivutima. Nije mario za lepotu ali je želeo
da ima lepu ženu i Sremac kaže: "Moglo mu se." Tešman je govorio za
Jeline brčiće: "Samo za brčiće dao bih punu magazu soli marmaroške."
Jelenina majka bila je za Nenada, ali je presudio otac, sitan činovnik koji
se nije kolebao. Govorio je za Nenada: "Šta će on biti. Predavač, suplent,
da jede vek sa gospodskim mangupčićima. S ministarskom decom koju
vaspitavaju žandari i sa oficirskom kojima su seizi društvo. Sto godina -
90 groša. Da zavisi od okružnih partijskih odbora, od načelnika, bukvaraca
ili od meandžija poslanika. Profesor! Šta je meni fajde što će on biti slavan
u Evropi. Deset šćeri, more, da imam nijednu ne bih dao za činovnika."

Nenad se zaricao da će oteti Jelenu od gazde Tešmana, makar ispred

samog oltara. Uzdao se u velikoškolce i abadžijske kalfe, tada ratoborni
esnaf u Beogradu, poznat po tučama. Ali, od svega toga nije bilo ništa.
Lepa Jelena je otišla za bogatog gazdu. Od Biblije do danas ženska lepota
i muške pare se privlače. Jelena i Nenad, posle ljubavnog poraza, vratili su
jedno drugom pisma, strasno očekivali smrt, ali ih je ona zaobilazila.
Nenad je napustio Beograd, pao u melanholiju. Mogao je da sluša samo
tužne pesme:

"Kad pogledam svud je tama,

Nema za me svetlila.
Moja draga ona sama,
Svetlilo mi uzela.
Al teško jest umreti,
kad ništa ne bole.
Još teže jest živeti.
Kad serdce ne vole!"

79
Nenad je poslao pismo Jeleni u kome je obećao da se nikada neće ženiti i
otputovao u provinciju. Za Sremca znamo da su to bili Niš i Pirot. Posle
više godina Jelena je postala bogata udovica i htela da obnovi vezu sa
Nenadom; iako je kao bogata i lepa žena bila veoma tražena. O njoj su
spevane pesme:

"Jeleno, Jelo čedo moje belo,

Jelena, dušo medena."
"Čedo Jelo, jagnje belo,
hajd da se volemo!"
"Oj, Jelo, Jelena,
pređi preko bedema,
pa zagrli i poljubi
ej, niko ti ne sudi!"

Na kraju krajeva Jelena i Nenad su se sastali, ali Nenadu su kao svim

ljudima koji se dugo ne vide, zapale za oko promene na njenom licu.
Umesto jedva vidljivih nausnica Jelena je dobila velike, gotovo muške
brkove. Našao je neki izgovor i pobegao je od svog ženskog ideala koji to
više nije bio. Naučnik Erik From kaže: "Svi parovi koji govore kako ęe se
voleti, niti se vole niti će se ikad voleti…"

Sremac nije bio ženomrzac, ali je bio esteta i narcis i zato je ostao sam.
Svoje momačke dane, Sremac je opisao kroz lik Nenada: "Kad je bio mlad
govorili su mu: Što se ne ženite? Što da vam propada tako uludo mladost
u pustom životu, noćnom sedenju sa kojekakvima, kada bi mogli da
usrećite i sebe i neku dobru mladu devojku a tolikima se njima dopadate!"
Kad je zašao u godine, govorili su mu: "Što ste se usamili ko neki kaluđer?
Sada vam je lako dok ste zdravi? Oćete da vas nađu možda kroz nedelju
dana mrtva okrenuta duvaru. Da vam policija popisuje stvari, da vas
pokradu gazdarice? Zašto bi svoju lepu penziju poklonili državi. Zar nije
bolje da tom vašom penzijom usrećite kakvo dobro i bezazleno stvorenje."

Sremac piše da su Nenadu, njegovom dvojniku, dok je bio mlad, devojke

stalno tražile knjige na čitanje, a sada kada je ušao u godine, ne traže mu
ni sliku sa posvetom, niti nude svoju. Nekada na balu, nije mogao da se
odbrani od poziva za ples, a sada mu govore: "Gledate kako mladež igra,
pa se i vi podsećate na vašu mladost." Na svadbama su mu govorili:
"Možete sad samo da gledate, kad niste u svoje vreme bili pametni."
Nekada kada kupi novo odelo, šešir i cipele svi primete, a sada se na to
niko ne obazire; ranije dok je bio mlad kad prođe pored devojaka one
zaćute, a posle se guraju udaraju i kikoću, a sada ne prekidaju razgovor,
ne gledaju ga, krckaju orahe, kao da niko nije prošao. Nekada je za Novu
godinu dobijao silne čestitke sa ljubavnim simbolima, golubicama i
Amorima, a sada samo čestitka od svog krojača - podsećanje na dug.
Žene su mu govorile kao o starom momku: "Nema ko da mu prišije ni
dugme na košulji, ni obešenjak na zimskom kaputu."

Kada bi Beogradom prošla lepa devojka dobacivalo se: "Lutko" ili "Bela
lalo" a narednici bi je krišom gledali ispod oka. Oficiri bi se isprsili onako

80
važni sa sabljom i govorili "Lučice!" ili "Baš lepa ova mala!" A sveštenici bi
gladili brade i upoređivali svoje popadije sa ovim "ženskim napastima za
oči" kako je govorio Aleksandar Veliki za Persijanke.

Sremac kao pisac voleo je patrijarhalne srpske devojke kakva je Jula iz

"Pop Ćire i pop Spire" koja se mlada udaje i ima zdrav i lep porod. Njenu
svadbu je opisao kao pesnik, a zanimljivo je kako je video nemačke
doseljenike, u srpskim svatovima:

"Igra Švaba i Švabica, a na Švabi kabanica.

Bolje igra kabanica nego Švaba i Švabica."

Sremac nije držao do lekara. Tako je nekako i umro u Soko Banji i o tome
imamo nekoliko izvora prvoga reda. Svom prijatelju, kod koga je bio
podstanar, Miloradu Pavloviću pisao je krajem jula 1906: "Poštovani gazda
Mile, Osećam se jako grozničav što će me naterati da se uskoro vratim,
jer mi nije dobro. Ne puštaj nikog u moju sobu, pa ni mačku. Što se tiče
kirije: kada vlast meni kapom, ja ću tebi šakom."

Drugo pismo pisano je 4. avgusta i već ima dramski naboj:

"Dragi Mile moj, ne srdi se što se nisam prvo tebi pismeno javljao. Ni brat
Joci, nisam, nego je on čuo i došao. Sad složno s njim i Ševićem pomozite
dok ne bude dockan. Pozdrav od tvog Steve"

(Umro je 12. avgusta i njegov brat Jovan poslao je Novinarskom

udruženju u Beograd telegram: "Moj brat Stevan danas u 4 sata ispustio
je svoju plemenitu dušu. Pogreb će biti u utorak pre podne. Telo biće
preneto u Beograd i biće sahranjeno u porodičnoj grobnici sa pokojnim
ujakom Jovanom Đorđevićem.")

BORA STANKOVIĆ

Skriveno je ostalo do današnjih dana pravo ime i tačan datum rođenja

poznatog Vranjanca Bore Stankovića. Tokom oslobođenja Vranja od
Turaka (1878) u požaru je izgorela i vranjanska saborna crkva Sv. Trojice
sa svim crkvenim tj. matičnim knjigama. Stanković je tako ostao bez
krštenice, a bez ovog važnog dokumenta se i venčao 1902. godine. Da je
tvorcu "Nečiste krvi" i "Koštane" kršteno tj. pravo ime Boris ili Boriz,
autoru Vlatkoviću skrenula je pažnju Paša, Stankovićeva prva komšinica iz
detinjstva i junakinja njegovih pripovedaka. I sam Stanković to potvrđuje i
dokazuje time što je dve svoje pesme "Drugu", i nepoznatu, "Za prolećnje
tihe i dremovne noći", potpisao kao Boris. Ovakvo Stankovićevo kršteno
ime Vlatković objašnjava činjenicom da su u Vranju za vreme Turaka i
neposredno pred oslobođenje boravili bugarski sveštenici koji su imali
zadatak da i preko crkve šire bugarski uticaj. Prilikom krštavanja dece oni
su kumovima i roditeljima nametali bugarska imena, ili ih pak sami
upisivali.

Prva ljubav Bore Stankovića, takođe je ostala tajna jer je bila "nečista",
"rodoskrvna". Naime, naš pisac je bio zaljubljen u svoju ujnu Nušu. Ta
"incestuozna ljubav je bila polazna tačka mnogih njegovih dela, smatra

81
Vlatković, a sama Nuša se javlja kao junakinja njegovih pripovedaka i
romana. Stankovićeva ujna Nuša bila je živa i temperamentna žena.
Svojom senzualnošęu i senzibilnošću zračila je oko sebe. O ovoj Borinoj
tajnoj ljubavi svedoće i njegov najintimniji drug iz tog perioda Petar
Milenković i malo poznata književnica iz Vranja Vuka Pop-Mladenova, koja
je velikog pisca lično poznavala.

ALEKSA ŠANTIĆ

"Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,

Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,

Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kad se šeće i plećima kreće…
- Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!

Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina,

Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti đule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste

Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,

No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crk'o!"

Koje su to reći koje bi u primisli, pomisli, sećanju na Šantićevo vreme,

mogle da odmene tih mekih šest slova u Šantićevom prezimenu? Koje mi
to reči čujemo u sebi kad čitamo Šantića ili kad ga neko spomene: jug,
lepota, blagost, rodoljublje, gospodsvenost, ljudskost, proleće, veče.
Nizale bi se tako reči u beskraj, kao ona Šantićeva niska adiđara u pesmi
"Pogled s vrha":

"Lepote! Uz reku, kao labud beo,

Leži Mostar, i pun sunca, adiđara,

Sav trepti, i stremi s kopljima munara

Kao da bi nebu poleteti hteo."

82
I kako o Šantiću, bilo koju, bilo kakvu reč prozboriti, napisati, a da se ne
dotaknemo nesreće u kojoj sve ove reči, danas, tamo i ovde, dobijaju
druga značenja. Tako što ćemo, kako to činimo, inaće, u strahu i nemoći,
zaroniti u detinjstvo, braneći se od tmuše u kojoj jesmo, od zla nad nama
i u nama. U detinjstvo, dakle. U majku. U prapostojbinu. U nigde. Teme
detinjstva, večne i moćne literarne teme, Šantić se, ma koliko to izgledalo
netačno, retko i sasvim ovlaš ticao. Možda nam se učini da je Šantić veliki
pesnik detinjstva, zbog njegove prelepe pesme "Pretprazničko veče" u
koju je sročena sva žal za minulim vremenima sreće i spokoja,
patrijarhalne blagodati domaćinskog srpskog doma, sva ljubav prema
bližnjima, sva seta što su vremena minula i što se ponoviti nikada neće. Ni
u toj pesmi detinjstva nema, ima samo sećanje na detinjstvo. Tragom tih
sećanja i mi evo zavirujemo u prašne knjige tražeći ono čega nema.
Tražeći sreću, spokoj, tišinu, ljubav, blagost. Tražeći minulo doba. Sećanje
prvo: pesma "Naš stari dome", sva od sete i očajanja sonet-tužbalica iz
1906. godine:

Naš stari dome, kako si oronô!

Kapije tvoje niko ne otvara,

Po njima mirno crv dube i šara -

Grize, kô čežnja jedno srce bono.

Evo mi sobe! O duvaru jošte

Ikona visi, prašljiva i sama,

I u me gleda i šapće iz rama

O dobu sreće, djetinjstva, milošte

Ovdje sam prve stihove napisô,

Ovdje je s dušom poletila misô

Visoko, tamo gdje se istok žari.

Ovdje mi negda bješe raj… A sada?

Na moje srce grobna zemlja pada,

I ja se rušim kô ti, dome stari…

Sva ostala sećanja na detinjstvo samo su u detaljima prosvetljena

osećanja iz ove pesme. "Pretprazničko veče" je napisano 1910., četiri
godine kasnije. Tematski se na ovu pesmu oslanja pesma iz 1912. Godine

83
"Moj otac", sećanje na očev odlazak iz porodičnog doma, na put,
trgovački, tuga što odlazi i dečački ponos što otac na konju tako lepo
izgleda:

"Mi ga ispraćamo, i mahalom starom

Pred njim sluga Jovan kraće s džeferdarom,

I meni se čini još ih gledam oba..."

Ima u završnoj tercini ovog soneta jedna važna reč: gledam kaže pesnik,
a ne vidim kako bi se u sećanju kazalo. Taj trajni glagol govori o
Šantićevoj stalnoj uronjenosti u slike iz detinjstva. To je njegova stalna i
jedina odbrana. Reč vidim u jednoj reminescentnoj elegiji pod naslovom
"Pogled s vrha" iz 1918. godine, Šantić će upotrebiti sećajući se bitnih, no
vanporodičnih slika:

"Sve vidim, i baštu komšije Muktara,

I isti kapidžik, i pčelinjak ceo;

Pod orahom, gde je neko na panj seo,

Jošte česma prska kite đulbehara.

Preko zida vise i sad grane rotke

S kojih me plod rumen u detinjstvu zvaše,

I meni je - k’o da kukom na vrh motke

Snova svijem račve i kradem glavaše,

Muktar viče, a ja, bos i golih gnjata,

Preko plota s vencem raspuklih granata."

Motiv raspuklih granata, narova, šipaka kako se u Mostaru kaže, javlja se i

u drugim Šantićevim pesmama, kao što će se i mnogi motivi iz pesama
sudbinski pojaviti u kasnim Šantićevim strahovima, kada je, oboleo već,
kako svedoči Vladimir Ćorović:"…Čuo je noću, činilo mu se da čuje
nekakve konje gde tutnje iza kuće u našoj ograđenoj i povučenoj bašti…"

Aleksa Šantić, nadsimbol Mostara i Hercegovine, "krv junačka, duša

Devojačka", kako reče Pero Slijepčević. Večan trag u vremenu: Aleksa
koga ima, i Mostar koga nema. Sem u pesmama. A pesme su trajnije od
gradova. O ljudima da i ne govorimo.
(Pero Zubac o Šantiću)

NIKOLA TESLA

84
Teslin ugled i slava su rasli, a za to se postarao i elektroinženjer Tomas
Komerford Martin, opčinjen našim genijem, koji je 1983. godine napisao
knjigu o Teslinim velikim otkrićima. Ali, učinio mu je još nešto više. On ga
je i upoznao i sprijateljio sa Robertom Adervudom Džonsonom, novinarom
i pesnikom, kao i sa njegovom izuzetno ljupkom i zanimljivom suprugom
Katarinom.

Gospođa Kejt Džonson bila je lepa i senzibilna žena, koja je, zajedno sa
suprugom, pretvorila svoj dom u pravo stecište obrazovanog i bogatog
sveta. Ona je veoma visoko cenila prijateljstvo s Teslom. Moglo bi se reći
da je vrlo ljubomorno negovala to prijateljstvo duže od dve decenije,
toliko koliko ni jednoj drugoj ženi nije pošlo za rukom. Ali, na osnovu
prepiske, nije teško zaključiti kako je ona istovremeno gajila i delikatne
simpatije i čak nežnu ljubav prema Tesli. Zanimljivo je, opet, da je za
toliku njenu naklonost znao i njen muž i da ju je odobravao.

Jedne večeri Teslina kočija se zaustavila u Leksington aveniji 327, ispred

kuće Roberta Džonsona. Već u vrtu su se čuli zvuci Mocartovog klavirskog
koncerta. U kući DZonsonovih Tesla je bio predstavljen Radjardu Kiplingu,
koga je domaćin smatrao jednim od najvećih pesnika toga doba, sreo je i
pisce Džona Mjuira i Helen Hant Džekson, kompozitore Ignasa
Paderevskog i Antonjina Dvoržaka, primadonu Neli Mebu i čitav niz ljudi
od imena.

Te jesenje večeri dok je ulazio kod Džonsonovih privučen zvucima

Mocartove kompozicije, prepoznao je da to svira jedan od njegovih
najomiljenijih partnerki u društvu. Divljenje i naklonost bilo je najviše što
je osetio i pokazao prema ovoj izuzetnoj dami.

Domaćin ga je uzeo ispod ruke kako bi ga predstavio i ostalim gostima.

Prišli su visokoj, ozbiljnoj devojci, elegantno odevenoj, čiju je haljinu
krasio cvetni aranžman oko vrata. Primetio je njene oči boje meda.

- Gospođica En Morgan - Kazao je Džonson pri upoznavanju, dodajući: -

Gospodin Nikola Tesla.

Potom je diskretno zamakao ostavljajući ih. Klimnula je glavom i vratila se

da sluša muziku. Milionerka sa očima boje meda…

Tesla je bio razgaljen. Njene oči imale su istu onu neustrašivu inteligenciju
kao i oči njenog oca, čuvenog bogataša Džona Pirponta Morgana. Džonson
mu je rekao da je devojka zaljubljena u njega. Ako je i bilo tako, sada je
ona odlučno nastojala da mu to ničim ne pokaže. Njeno držanje, naučeno
u takozvanim školama za dame, impresioniralo ga je. Tako bogata a ipak
tako ljupka.

"Džonsonovi su, kako je shvatio, bili rešeni da ga zavitlavaju ako ne

pokaže jasan interes za ženidbu ćerkom Dž. P. Morgana. Tesla nije mogao
da pristojno ohrabri devojku u njenoj želji, no morao je da bude krajnje
pažljiv kako ne bi povredio njena osećanja", piše Teslin biograf.

85
Pošto je završena muzička numera, i drugi gosti su želeli njegovu pažnju.
On je, međutim, potražio Margerit, u čijem je društvu uživao.

- Recite mi, gospođice, zašto i vi ne nosite nakit kao ostali? - upitao je ne

baš sasvim taktično.

- Kod mene to nije pitanje izbora, gospodine Tesla! - uzvratila mu je

smerno mlada pijanistkinja. - No kad bih imala dovoljno novaca da se
natovarim dijamantima, smislila bih pametniji način da ga potrošim.

- Šta biste uradili u tom slučaju? - zapitao je Tesla još znatiželjnije.

- Najradije bih kupila kuću na selu, iako ne bih volela da se iselim iz

predgrađa…

- Ah, gospođice Merington, kad počnem da zarađujem milione, rešiću vaš

problem - uzvratio je slavni naučnik. - Kupiću kvart ovde u Njujorku i
sagraditi vam vilu u centru a zasaditi drveće okolo. Tako ćete imati svoju
seosku kuću a nećete morati da napuštate grad…

Jedina žena koja ga je dirnula.

„Prema jednom od Teslinih najbližih prijatelja, Margerit je kasnije tvrdila

da je jedina žena koja je ikada dodirnula Teslu. Prijatelj je to odbacio. Ne
postoji zapis o intimnosti između pronalazača i nje ili bilo koje druge žene.
Ista osoba od poverenja je rekla da se En Morgan upravo bacala na Teslu.
Uostalom, ništa nije ukazivalo na to da su bili nešto više od prijatelja.
Imaće uporedne karijere, jer će En postati najvažnija žena u poslu kojim
se bavila. Iako će se njeno ime povezivati s nizom čuvenih ljudi, nikad se
neće udati", navodi Čejnijeva.

Uz Teslino ime pominjane su, dakle, i druge lepe, umne i bogate žene.
Međutim, nijedna nije uspela, ono što je uspela Katarina Džonson, da
zadrži njegovu pažnju duže od dve decenije. Najzad, ni jednoj ženi nije
pošlo za rukom da postane ono što su mnoge htele - da bude gospođa
Tesla.

(Sara Bernar (o kojoj je pesnik pisao: Setih se svih ruku žena kod
Botičelija") uzalud se, u Parizu, udvarala Tesli ljubaznom ali hladnom,
onda kad je čitav svet padao na njen najmanji mig, kad je bila najslavnija
žena planete).

***

Kako je Laza Kostić uzeo ulogu navodadžije u nameri da oženi svog

prijatelja Nikolu Teslu:

Pesnik Laza Kostić je, za razliku od bučnih i neodmerenih belosvetskih

provodadžija, verovao da bolje poznaje naše naravi. Zato on u pismu od
12. juna 1895. godine nudi svom prijatelju Tesli i devojku koju mu je
namenio:

86
„Dragi prijatelju, danas je, od prilike, treća godina kako smo se ono sastali
u Pešti i onako lepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim
taj dan. Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili da Vam ne kažem: Hoću
da Vas oženim!

Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak! Devojka
koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja
mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Huana, nego i mrtvog
sveca. Zbilja: Onomad sam je gledao u manastiru kako celiva neke mošti,
suvu ruku nekog sveca, pa, u zanosu od onog tamjana i od one lepote,
čisto sam se začudio, kako da se ona mrtva ruka ne podigne da je zagrli.

- Koji je to svetitelj? Zapitao sam kaluđera do sebe.

- To nije svetitelj.

- Nego?

- To je svetiteljka, prepodobna majka Angelina.

- A? Sad razumem.

Kaluđer me pogleda kao da me je razumeo, a znam da ni ne sluti moje

misli. Do sada je odbila čitavu vojsku prosaca. Roditelji se zabrinuli: ima
joj 24 godine - ali ne biste joj dali više do 20. Otac je moj najbolji
prijatelj, te sam dakako prijatelj i njoj. Dugo sam se trudio da doznam za
uzrok te nemilosti, te jedva jedvice doznam: Njen je ideal Nikola Tesla.

Ja sam joj priznao da je to i moja davnašnja misao, ali mi je uvek bilo na

umu, kako ste vi do sada svu svoju ljubav posvetili velikoj ideji, pa
nemate vremena ni misliti na žene, a kamoli na ženidbu. Ona se ipak uzda
da bi Vas obrnula.

Toliko o devojci. A sad o imovini, o ženinstvu ili o prćiji njenoj. Ona može
doneti od prilike jedan milion franaka. Ali joj otac tako stoji da bi mogao
otvoriti zetu veresiju i do jednog miliona dolara, ako zatreba. Razmislite
dobro, sve mislite na jedno smislite, pa mi javite, na šta ste smislili. Ako
pristajete, poslaću Vam odmah sliku moje namenjenice i saznaćete njeno
ime. Bilo kako bilo, svakojako verujte da ostajem uvek vaš prijatelj Laza
Kostić…"

Ovo svoje pismo poslao je Laza Kostić iz manastira Krušedola, u koji se

bio povukao, jer je i sam bio ne malo pritisnut da se oženi pošto je punih
dvanaest godina bio verenik jedne devojke.

Ali malo je Tesla mario za vlastitu sudbinu. Sve od juna pa do septembra

Kostić je napeto iščekivao odgovor preko Okeana. Kad ga je dobio, nije
sasvim poznato. Kako mu je Tesla odgovorio, opet ne možemo tačno znati
jer pismo nije sačuvano. Međutim, sačuvano je zato pismo Laze Kostića od
4. septembra 1895. godine na osnovu kojeg je jasan i Teslin odgovor. Evo
tog pisma upućenog opet iz Krusedola:

87
Pisma iz manastira Krušedol

„Dragi Prijatelju, ako hoćete da Vam rečem po duši, ja se drugom

odgovoru nisam ni nadao. A kad već govorim o duši i kad se dobro
promislim, valja mi priznati: na vašem mestu ne bih ni ja drugojačije.
Najkrupniji razlog za vašu ženidbu bio bi, da se ne satre seme koje rađa
takove đetiće. Ali prvo: ne može se niko sasvim pouzdati da će imati dece,
ni kad bi se oženio u najboljoj snazi, ni kad bi uzeo najzdraviju devojku.

Drugo: Ko zna kakva bi bila deca? Znam da su najgenijalniji ljudi rađali

nedonoščad, ili bar sasvim obične, svakidašnje mozgove, a to je - sasvim
prirodno: Njihov mozak je toliko radio, da ništa nije ostalo za njihova
muda - Pomislite samo, kad bi iza vas ostala dva tri sina tupoglava, kako
bi ti uludo mogli potrošiti svu slavu svoje dične očevine…

Zato nemojte misliti ni sa kakvim bolom na to da ste vi zadnji svoga

roda… Jer napokon, vaše pleme, pa da je i Nemanjino ne bi se moglo
lepše završiti nego takvim egzemplarom…

Napokon vam javljam da ću se ja, ako Bog da, u nedelju posle Male
Gospođe (22/10. septembra) venčati sa mojom verenicom Julijom
Palanačkom u Somboru. Sad je dvanaesta godina kako sam je bio
isprosio. Ako niste verovali u sudbinu, to je prilika da poverujete."

Devojka kojom je Laza Kostić nameravao da oženi Nikolu Teslu bila je

čuvena lepotica Lenka Dunđerski, koja je poticala iz ugledne i bogate
porodice zemljoposednika u Bačkoj. Ono što se, međutim, iz prepiske ne
vidi, to je činjenica da je Laza zapravo bio do ušiju zaljubljen u Lenku. Sve
je mogao da prebrodi i premosti, sve da natpeva i da nadgovori, ali samo
jedno nije: njoj je bilo 24, a njemu 54 godine.

U trećem pismu koje upućuje Tesli iste godine, opet iz manastira, Laza
Kostić je samo mogao da obavesti svog prijatelja o iznenadnoj smrti Lenke
Dunđerski. Dugo je odlagao da mu javi, ali je to ipak učinio 31/19.
decembra 1895. godine:

„Dragi prijatelju, eto, to je Vaša nesuđenica,

Vidite, koliko sam se skanjevao i lomio, dok nisam prekinuo, da vam ipak
pošaljem onaj crni list. Meni je bila kao sestra. Kao što vidite, neće ni vaša
biografija ostati bez romantike, najlepše ali i najžalosnije. A ja sam
ostavio ženu - još pre Lenkine smrti - upravo pobegao sam od tašti: imam
ih dve. Sad sam opet u manastiru Krušedolu. Žena me zove kući. Sad se
pogaćamo. I to je romantika, je li?

Sretan vam Božić i da Bog da, da u novoj godini postignete sve što ste
naumili. Navek vaš prijatelj Laza Kostić."

Tako Lazi Kostiću nije uspelo, uz sav trud, da oženi Nikolu Teslu, Nije, što
bi se reklo, pa kraj. Ali, baš odatle je pesnik i pošao. Zašto?

88
Odgonetku je dao književnik Stanislav Vinaver. U svom tekstu „Kako se
rodila pesma Santa Maria della salute" on uzima ovu prepisku između
velikog naučnika i velikog romantičarskog pesnika zato što joj je u
središtu Lenka Dunđerski. A ta nesrećna mlada devojka postala je
besmrtna tek u Kostićevoj labudovoj pesmi, kojom se, kako ističu neki
istoričari književnosti, na najlepši način okončava i srpski romantizam u
književnosti.

Vinaver je pisao:

„Prepiska između Laze i Tesle daje uvid u srž oba ova zanesena duha, od
kojih je jedan hteo da veruje samo u romantiku, a drugi samo u drevne
prauzroke i praskozorja. Elem: Laza je zaljubljen u Lenku Dunđerski. Ali
se, oronuo, ne oseća dostojan nje. Traži joj dostojnog muža. Nalazi: Laza
je napunio romantičnu Lenkinu glavu Teslinim likom. Ona je, dosledno,
volela njega, Lazu: on se, Laza uplašio i geteovski pobegao od nje, u
Krušedol. Lenka veruje Lazi. Kad nije Laza - nek je Lazin Tesla."

LAV NIKOLAJEVIČ TOLSTOJ

Jedinstvo ljudi Tolstoj je smatrao smislom i ciljem celog ljudskog života.

Ali, upravo je tog jedinstva nedostajalo tada u Jasnoj Poljani. Situacija u
porodici bila je usijana. Sofja Andrejevna (Tolstojeva supruga) slučajno je
12. oktobra nabasala na tajni "Dnevnik za samog sebe", počela da čita,
shvatajući da postoji tajni Tolstojev testament, sastavljen u julu. Njoj,
ličnom sekretaru pisca, dugogodišnjem prepisivaču njegovih dela, majci
ogoromne porodice, to je izgledalo čudovišno. Jedno za drugim slede, za
oboje teška, objašnjenja. Tolstoj je sve više opterećen time, ali je žali.
"Sofija Andrejevna veoma je uzrujana i pati", zapisaće on u Dnevniku. Ali,
20. oktobra saopštava piscu iz Jasne Poljane Mihailu Novikovu da želi da
ode od kuće. "Proživeli smo 50 godina u ljubavi, navikli se jedno na drugo,
supruga me nikada nije prevarila. Nisam mogao radi svog ličnog
zadovoljstva da joj pričinim bol". Ipak, već kroz četiri dana pita o
mogućnosti da mu se u selu nađe "mala koliba". U to vreme Sofija
Andrejevna zapisuje: "Rešila sam da više ne idem nikuda: ni u Moskvu, ni
na koncerte… Tako mi je stalo do svakog minuta života Lava Nikolajeviča,
tako ga jako volim, nekako nanovo, kao poslednji plamen vatre koja
dogoreva, da se neću razdvajati od njega". ("Drama postaje istinska
drama onda kad u njoj nema krivih" - reći će kasnije najstarija kćer
Tolstojevih, Tatjana Suhotina.)

Tolstoja su 28. oktobra noću probudili suprugini koraci u njegovom

kabinetu i on je "odjednom rešio da ode". Veoma se žurio, ali joj je dugo
pisao, zahvaljivao za "časni četrdesetosmogodišnji život".

Dvadeset osmog oktobra ujutro Sofiji Andrejevnoj su dali Tolstojevo

pismo. Pročitala je prve reči: "Moj odlazak će te ogorčiti", pala u očaj i
bacila se u ledeno jezero. Spasili su je, ali je bila u teškom stanju.

Vest o odlasku Tolstoja odmah se pročula po celoj Rusiji. Senzacionalno

saopštenje novine su objavile već 30. oktobra. Svi su se pitali: "Kuda je
otišao?" "Zašto je otišao?" Odgovarali su različito, često tendenciozno:

89
razloge odlaska iz Jasne Poljane svodili su na porodičnu svađu, na
povlačenje iz javnosti, govorkalo se čak o isposništvu, manastiru, vračanju
crkvi. U toj kakofoniji nagadanja upozoravajuće su zazvučale reči Semjona
Skitaljca: "Ne stojte na njegovom putu sa malim, uskim malograđanskim
aršinom… Lav Tolstoj je otišao u svet, jer je svetu i pripadao".

Odlazeći iz plemićkog života vagonom treće klase, Tolstoju je "u duši bilo
veoma prijatno". Nije imao odredenu maršrutu, nju je trebalo da mu
pokaže put. U Samordinskom manastiru, gde je živela sestra Marija
Nikolajevna Tolstoj, gledao je geografske karte, odlučivao kuda dalje:
Kavkaz? Bugarska? Voznu kartu je imao do stanice Rostov-Don.

Poslednji dan oktobra Tolstoj je dočekao u vozu. Temperatura je naglo

rasla. U 6.35 voz se zaustavio na stanici Astapovo. Dušan Petrović
Makovički, kućni lekar pisca, koji ga je pratio na putu, izveo je bolesnog
Tolstoja iz vagona. Ljudi su ga prepoznavali, skidali kape.

Počinjao je novembar, koji je zatekao Tolstoja kako umire u kući šefa

stanice Ivana Ivanoviča Ozolina. Sledećeg meseca neće biti, ostajala je još
samo sedmica…

Odluka donesena u magnovenju, u stvari je dugo i bolno sazrevala.

Intimno, on je već davno otišao, ostalo je samo da se napravi poslednji
korak. I kopao je po živoj rani, ostavljajući najdraže i najbliskije ljude -
ženu, decu, koja ga nisu razumela, nisu mogla da ga razumeju! Nije
razdor u porodici bio razlog odlaska, već posledica različitog odnosa prema
životu. Nije slučajno Tolstoj je četvrti put pokušavao da ode iz Jasne
Poljane. Prvi pokušaj bio je 1884. godine, ubrzo posle "Ispovedi", gde je
pitanje o smislu postojanja vezao sa životom težaka, ne samo na
filozofskom, već i na socijalnom planu. Otuda i nova moralna pozicija pisca
koji nije priznavao način života plemića, svog društvenog sloja. "Život u
Jasnoj Poljani je otrovan… Teško je živeti u tim besmislenim, raskošnim
uslovima, u kojima sam ja morao da provedem život. Još je teže u tim
uslovima umirati " - beleži u dnevniku iz 1908. godine.

OSKAR VAJLD

Oskar Vajld šokirao je London talentovano i neprestano. Kada ga je na

premijeri jedne njegove drame publika ogromnim aplauzom izmamila na
binu, izašao je pušeći cigaretu, što je u to vreme bilo novo i drsko
ponašanje. Zatim je zahvalio publici na "inteligentnom prijemu ove
predivne drame; vidim da vam se svidela skoro koliko i meni".

Skromnost mu nije bila vrlina, pa je izjavio : "Na putovanja uvek nosim

svoj dnevnik. U vozu mi je potrebno senzacionalno štivo." Na putu za
Ameriku, na carini je teatralno izjavio: "Nemam ništa da prijavim osim
svog genija." "Volim London!" rekao je jednom, "Komponovan je od divnih
idiota i briljantnih ludaka, baš onako kako društvo treba da izgleda."
Verujući da "ništa nije tako uspešno kao preterivanje", bio je sklon
uživanjima u jelu i piću, novcu, zabavama. Oskar je pričao o svakoj temi
na svetu, sve je znao, u sve se razumeo. Satima je mogao da zabavlja

90
publiku smišljajući priče "u letu", vesele prirode, zabavan, duhovit,
dečačkog duha."Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!" izjavio je
nadahnuto, ne znajući da ęe mu ta želja doći glave. Naime, šokiranje
Londona otišlo je predaleko onda kada je četrdesetogodišnji Oskar Vajld,
srećno oženjen i otac dva sina, spoznao svoju homoseksualnost
zahvaljujući 17- godišnjem zavodniku Robiju Rosu. Ros će do kraja ostati
njegov najverniji prijatelj, ali ne i najveća ljubav.

"Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza

između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa, zvanog Bouzi. Bouzi
je najpre bio očaran romanom "Slika Dorijana Greja". Dvostruko mlađi od
Vajlda, dekadentni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova
najveća ljubav i uzrok njegove propasti. Bouzijev otac markiz od
Kvinsberija, autoritaran, ali i uticajan, rešio je da uništi Vajlda, podigavši
tužbu protiv njega. Iako je perverzni mladi lord bio veća opasnost za
Vajlda nego obratno, Vajldu je sudija zbog "nakaznog ponašanja" izrekao
najgoru moguću kaznu - dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao
u krug mladih muških prostitutki, sa kojima je orgijao s vremena na
vreme, koje je Bouzijev otac kasnije potplatio da svedoče na sudu o
Vajldovoj perverznosti. Viktorijanski London okrenuo je tada leđa Oskaru
Vajldu, lordu reči, dotadašnjem najomiljenijem žitelju. Od najpoznatijeg
viktorijanskog pisca postao je preko noći najpoznatiji viktorijanski
kriminalac. Njegova porodica je posle sudskog skandala emigrirala u
Švajcarsku, promenivši prezime u Holand. Žena ga je jednom posetila u
zatvoru.

"Ja sam Irac po rođenju, Englez po odgoju, osuđen da koristim jezik

Šekspira." Zaljubljen u život i večiti optimista, do svoje 40. godine nije
proveo nijedan dan nesrećan. Govorio je da se ljudi i te kako procenjuju
po svom izgledu, u zrelim godinama izgledao je kao predimenzionirani
dečak. U Parizu ne samo da se oblačio po pariskoj modi, nego je i svoje
dugačke negovane pramenove kose ukovrdžavao. Kovrdže mu je i mama
negovala u detinjstvu, ignorišući činjenicu da je Oskar dečak, oblačila ga
je u čipke i odgajala kao devojčicu sve do devete godine. Možda bi i
nastavila, ali je Oskar bio veoma krupan za svoj uzrast, a u međuvremenu
je dobio i sestru. Za mlađu sestru je bio emotivno vezan mnogo više nego
za starijeg brata, umrla je kao devojčica a Oskar je čuvao njen uvojak
kose celog života u kutijici.

Oskarov otac bio je lekar i arheolog, veoma uspešan u svemu čime se

bavio. Za razliku od svog sina, hobi su mu bile žene, pa je pored zakonite
dece imao još nekoliko nezakonite. Nikad potpuno pijan, ali zato retko
sasvim trezan, važio je za najprljavijeg Dablinca, iza čijih leđa su pričali
vic: "Zašto doktor Vajld ima crne nokte?" "Zato što se počeškao."
Oskarova majka bila je za nijansu čudnija od oca. Bila je neurotični
nacionalista, neuredna i pričljiva, a njen hobi bilo je objavljivanje
rodoljubive poezije pod pseudonimom "Speranca". Uvek je lagala da je pet
godina mlađa. Jedan Vajldov biograf primetio je: "Jadno dete iz ovakvog
braka."

Kao mladić rekao je: "Potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar
ozloglašen." Bio je u kratkom periodu i jedno i drugo. Prva godina zatvora

91
uništila ga je i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije
spominjao. To ga je duhovno ubijalo: "Samo je jedna stvar gora od toga
da svi o tebi pričaju, a to je - da prestanu!" Teški uslovi života u zatvoru
uništili su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine,
uglavnom u siromaštvu i izbegavan, objavljujući novinske članke pod
pseudonimom "Sebastijan Melmut" u Parizu. Nije odoleo još jednom
susretu sa Bouzijem, ali njihov zajednički život u Francuskoj trajao je
veoma kratko. Ubrzo je umro od meningitisa, bez novca, bez publike, bez
glamura. U pohabanoj pariskoj hotelskoj sobi mrzeo je tapete na zidu, na
samrti je rekao: "Jedno od nas đe morati da ode!"

***

Stogodišnjica smrti slavnog dendija bila je obeležena istovremeno u

Parizu, Londonu i Dablinu. Ambasadori Irske i Britanije digli su u Parizu
čaše sa skupocenim šampanjcem u čast genija, a katolički sveštenik
održao je dirljiv govor o nekad izgubljenom sinu koji je ponovo nađen…

U Londonu je lord Daglas, unuk Vajldovog najpoznatijeg ljubavnika

Bouzija, svirao polku na klaviru za predsednicu Irske Meri Mek Alis. Irska
predsednica je svečano otvorila londonsku izložbu o Oskaru Vajldu u
Britanskoj biblioteci. Troškove oko Vajldove izložbe u Londonu pokrila je
kompanija "Taitinger" koja proizvodi šampanjac. Ista kompanija pokrila je
i troškove Vajldovog unuka Merlina Holanda u najskupljem pariskom
hotelu "Krilon". U Dablinu je komemoracija prošla najskromnije -
okupljanjem nekoliko desetina ljubitelja ispred Vajldove rodne kuće, gde
je danas prometna stanica metroa. Interesantno je da su i Dablin i London
tek pre dve godine podigli spomenik Oskaru Vajldu. U Londonu je
spomenik 1998. godine ponosno otkrio britanski sekretar za kulturu, Kris
Smit, inače otvoreni homoseksualac. On je zahvalio Vajldu što je dao svoj
život da bi danas zaživelo društvo koje toleriše različitosti. Na spomeniku
su uklesane Vajldove reči: "Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u
pravcu zvezda".

U Dablinu je Vajldov spomenik poznat po skupocenom žadu od kojeg je

vajar napravio Oskarov kaput. Mermerni Oskar Vajld ležerno se naslonio
na kamen u Merion parku, gledajući preko drveća u svoju kuču u kojoj je
proveo najsrećnije godine detinjstva. Jedna polovina njegovog lica
izražava osmeh, a druga bol.

92