Kosovska legenda, 14.03.2016.

Kosovska bitka odigrala se 15. juna 1389. Naš najstariji zapis je iz 1492. Godine,
ali nam je jasno, iako je to najstariji zapis, da se nešto moralo pevati i pre njega. Iako
nemamo neposredne dokaze, možemo da kažemo da su postojale proste narodne
pesme i predanja o istorijskom događaju, Kosovskom boju, knezu Lazaru i nekom junaku
koji je ubio turskog cara. Sa jedne strane postojala je zvanična legenda, ono što bismo mi
danas zvali crkvenom legendom, zato što je Lazar poginuo mučeničkom smrću i
proglašen velikomučenikom. Velikomučenik je jedna crkvena kategorija, kao što je
crkvena kategorija prepodobni svetitelj, kao što je i apostol itd. Sveti Simeon, odnosno
Stefan Nemanja, je prepodobni zato što je činio prepodobna, dobra dela za vreme svog
života.

Kada crkva ustanovi nečiji kult, ona to radi na određen način. Skupljaju se
najpoznatiji crkveni pisci koji sastavljaju određene kultne tekstove. Oni su veoma različiti,
mogu da budu i prozni, ali i ne moraju. To su crkvene službe. Služba je jedan
srednjovekovni žanr (poput žitija, hagiografije, pohvale, slova, molitve itd.) koji ima
posebnu formu. To je jedna specijalna crkvena pesma koja se izvodi na bogosluženju i
postoje delovi koji se govore u prozi. Crkvena služba se sastoji od 9 pesama , i postoji
jedno mesto gde se pravi pauza u pevanju, pa se onda čita takozvano prološko žitije. To je
kratko žitije u kome se govori o životu nekog svetitelja.

Arhiepiskog Danilo Banjski ja sastavio Pohvalu knezu Lazaru, i monahinja Jefimija

je na pokorvu izvezla Pohvalu knezu Lazaru. Znamo još jedan tekst (uslovno rečeno), on
je prvobitno bio uklesan na nadgrobni spomenik, i taj tekst se pripisuje Despotu Stefanu
Lazareviću. Mi ne znamo da li ga je baš on napisao. Ima još spisa u koje se nećemo
udubljivati, a svi oni su nastali u okviru kulta kneza Lazara koji je za cilj imao da ga
proslavi kao svetitelja. Tu su došli do izražaja motivi koji su, pre svega, predstavljali Lazara
kao hrišćanskog mučenika koji strada za neku ideju, više kao ratnika. Ti kultni spisi o
Kosovskom boju su savremeni, svi su nastali u dve ili tri godine. Ti kultni spisi opisuju
bitku i vrlo malo govore o smrti Lazara, a još manje o Milošu Obiliću – zapravo ga ni ne
pominju. Glavni lik tih spisa je Lazar i ne može da se uvodi sad neki lik koji ubija Murata.
Motivi koji se pojavljuju, a koji će dalje nastaviti da postoje, odnose se na stradanje zbog
naših grehova. Hrišćani smatraju da sve rđavo što nam se dešavo se zapravo dešava zbog
naših grehova, i sud Božji je takav da mi izgubimo bitku (to se opisuje u Pećkom
letopisu). Pećki letopis je jedino mesto gde se malo konkretnije govori o Lazarevoj
pogibiji gde se kaže da je Lazara ubio Bajazit svojom rukom.Da li je to tačno ili je to
pesnička figura možemo samo da nagađamo. U Pećkom letopisu se po prvi put i
apstraktno pominje izdaja (ali ne i izdajnik kao Vuk Branković ili neki drugi čovek), ne zna
se da li je to prava izdaja ili pak sud Božji koji se nadvio nad Lazarom. Ono čime obiluju
ovi spisi su motivi koji opisuju borbu u jeku – pomračenje Sunca, pitanje zemlje, krv, mač,
trupovi koji padaju itd. To su sve motivi koji su viteški i koji su ušli na svoj način i u epsku
poeziju. I još jedan karakterističan motiv koji na jedan drugačiji način ulazi u epske
pesme je momenat tuženja kneginje Milice prilikom prenošenja mošti kneza Lazara.
Opisuje se njena žalost, kako tuži kroz klasičnu tužbalicu.

Ono što je najvažnije jeste ta ideja o nebeskom carstvu. Ona označava ideju da
se, ulazeći u nebesko carstvo smrću zasluži spasenje. To je hrišćanska ideja koja se takođe
transponovala u epsku poeziju. Ona je internacionalna, proučavaoci su je pronašli u
starim tekstovima raznih naroda – ima je u nekom obliku i u prehrišćanskom dobu.

Izvori koji nisu bili crkveni, dakle svetovni, davali su malo drugačiju sliku. Takvi
događaji koji su od narpčitog značaja odjeknu vrlo brzo u svim pravcima. I sad, dogodilo
se da 20. oktobra 1389. dobijamo izvor iz Italije gde Firenca čestita na pobedi Tvrtu zato
što je ubijen turski car. Lazar je imao pomoć iz Bosne, od Tvrtka, koji mu je poslao pomoć
i vojnike. Kada je poginuo knez Lazar, Tvrtko je preživeo jer nije ni učestvovao u boju,
samo su njegovi vojnici učestvovali. Sa stanovišta ondašnjeg, šta se dogodilo? Zašto se to
posmatra kao srpska pobeda? Turski car je poražen i sa neke perspektive, to i jeste
pobeda. Tri ipo meseca posle boja Firentinci šalju čestitike – zašto? Ubijen turski car
znači srpska pobeda na neki način, iako je ubijen i srpski car.Nastaju borbe oko prestola,
Bajazitvovi sinovi ne mogu da se dogovore ko će naslediti presto, i to je uobičajeno u
Turskoj, da najstariji sin caruje, ali prethodno mora da ubije braću i sve svoje konkurente.
I nastaje, i dugo će trajati, borba između sinova Bajazita i Muse. Za hrišćane, iako se nije
znalo šta se zapravo dogodilo, sve je izgledalo kao pobeda. Ubijen je jedan turski car,
sinovi mu se bore za vlast, teritorija Kosova ostaje u srpskom posedu (ostalo je Vuku
Brankoviću, i on postaje gospodar).

Sve liči na pobedu i zbog toga naši primaju čestitke. 20. oktobra pesnik, Kolučo
Salutati, šalje jednu pesničku poslanicu i proslavlja junake Kosovskoj boja.Sve je
osmišljeno kao pesnički tekst, kao niz anafora koje počinju sa blaženi, blaženi... Blagosilja
se polje (koje čuva kosti pobijenih kao spomen polje; Italijani blagosiljaju polje na kome
se ovo zapravo desilo), pa se blagosilja Bosansko kraljevstvo (tu čestitaju na pobedi,
blagosiljaju kralja), spomen častan na Vidovdan, pa ide ono što je za nas
najinteresantnije: blažena ona dvanaestorica plemića, četa koja se probila do Muratovog
šatora, i onaj vojvoda što je usmrtio Miloša (ne kaže se ko je to bio, ali se definitvno
saznaje da je neko ubio Murata), i oni što su poginuli vojnici. U ovoj pesničkoj poslanici
slavi se jedan junak koji je ubio turskog cara. Sve se vezuje za motiv božje kazne, koju sa
hrišćanskog stanovišta dobija knez Lazar, i sve se može objasniti našim gresima.
Međutim, sa stanovišta italijanskog, svetovnog, sve je drugačije. Imamo od samog
početka dve vrste legende: jednu svetovnu, jednu mučeničku. Svetovna slavi Miloša kao
junaka, i bitno se razlikuje od svetovne.

Ono što je interesantno jeste da se kosovska legenda formirala već u prvoj

polovini 15. veka, i već tada se mešaju događaji i dolazi do anahronizama. Bitna je
hronika na italijanskom narodnom jeziku koja je nastala na smaom početku 15. Veka, gde
se već javlja anahronizam da je Murat preživeo udarac na kratko vreme kako bi na samrti
mogao da govori o sahrani, da pohvali protivnika kao pravi vitez i da naredi da obojica
budu zajedno sahranjeni. Taj motiv je sačuvan i u Peraškoj bugarštici i bio je poznati
motiv sahranjivanja u srednjem veku. Takođe je poznato i da je bosanski vojvoda Vlatko
početkom 15. Veka koji je napisao na stećku da želi da bude sahranjen ispod nogu svoga
gospodara. Sve je to negde ušlo u istoriju jer u srednjem veku nema velike razlike između
istorijske hronike i epske hronike. Naravno da je epska hornika dorpinela tome da se
sačuva svetovna legenda cara Lazara i junačka legenda Miloša Obilića.U 15. veku javlja se
i motiv oklevetanog junaka. Mi smo spominjali Konstantina Filosofa, životnog pisca
Despota Stefana Lazarevića; u svom žitiju on spominje kneza Lazara i kaže jasno, ne toliko
detaljno međutim, da je među vojskom bio mladi Miloš koji je bio oklevetan. Znači motiv
oklevetanog junaka javlja se već u žitiju Konstantina Filozofa koje je napisano negde
između 1431 i 1433. godine. Konstantin kaže da je taj oklevetan junak pokazao veliku
hrabrost, ustremio se na cara „kao prepelica“ (kao i Miloš Vojinović).U ovom žitiju se
kaže da je Miloš, odnosno ubica Murata, odmah pao. Međutim, u drugim pričama se
govori da je taj junak još malo poživeo. Sasvim je normalno da ćemo imati te razlike u
razvoju legende. Sličan motiv će se sretati i u drugim izvorima, ali će se motiv izdajnika
vezati za Vuka Brankovića tek 1601. U Kraljevstvu Slovena.

U 15. veku, pored ovog motiva oklevetanog junaka javlja se i motiv svađe sestara.
Puškar iz Ninberga je bio zarobljen od strane Turaka, i kada je oslobođen napisao je
Traktat o Turcima, gde se on prisećao istorije srpske. Kaže da je Lazar (naziva ga despot
Lazar; meša sa Brankovićima) imao dva zeta koji su stalno bili u nesuglasici; rekli su da će
se u borbi videti koji je kakav. Jedan je rekao da će sutradan sa vojnicima ubiti turskog
cara; umesto da ga poljubi u nogu izvadio je mač = motiv oklevetanog junaka, motiv
junaka koji se pretvara da je otišao na drugu stranu. Turci su ubili Lazara, a drugi zet se
dao u bekstvo. Ovo sve podseća na narodnu pesmu . Vrhunac 15. Veka, da navedemo još
jednog nepoznatog prevodioca Vizantijske hronike, istoričara po imenu Duke, zovemo ga
nepoznati Dukin prevodilac.On je bio ili Dalmatinac ili iz Zete i bio je podanik Mletačke
R. , prevodio je Dukinu hroniku, i prevodeći je dodaje više podataka nego što ih
originalno ima. Unosi sve ono što mi danas zovemo kneževu večeru: priča kako se vojska
skupila na Kosovu, da se skupila sa one strane reke koja se zove Sitnica, ko su bili
saveznici, koliko je bilo ratnika (20.000, ali to se ne može uzeti kao validan podatak), zna
geografiju (kaže da je sve bilo nedaleko od Novog brda) = čovek iz naših krajeva. On
opisuje kneževu besedu, kako je tekla, prelazi na karakterizaciju Murata. Kaže da je
moćan neprijatelj, gord, žedan hrišćanske krvi i prvi zove na bitku, šalje izazov, isto kao i u
narodnim pesmama. Pošto je čuo za Miloša, on kaže da je Murat uporno pokušavao da
pridobije Miloša i onda sledi kneževa večera. Spominje se zavet, zdravica, zakletva;
pominje reč zdravico, što je sasvim jasno da je reč uzeo iz narodne tradicije. Opisuje
detaljno zdravicu, oklevetanog junaka, Miloševu zakletvu, Milošev podvig. Po prvi put,
pominje se novo ime, neki Dragoslav Probiscio , njega pominje kao izdajnika, kaže da je
pobegao i poveo sa sobom deo vojske, i zato su hrišćani izgubili. Na kraju su Miloš i Lazar
pogubljeni. Jednom rečju, u sredini 15. Veka mi imamo kompletnu legendu o Kosovskom
boju, koja se kasnije samo dopunjava nekim detaljima, epizodama itd.

Prvi pomen Miloševog imena jeste u obliku Miloš Kobila, odnosno Miloš Kobilić.
Sreće se kod Konstantina Mihailovića iz Ostrovice, koji ga pominje kao Miloša Kobilu,
vojvodu koji je ubio Murata. Opisuje kneza Lazara onako kako bi ga opisala istorijska
predanja.O Milošu se kaže vrlo malo – vladar koji nije nimalo uplašen sopstvene smrti,
koji prkosno odgovara Bajazitu kada mu ovaj preti da će ga poseći, i Konstantin izdvaja
još jedan motiv – motiv vernog sluge, i čak mu daje ime, vojvoda Kranimir, koji posečenu
glavu kneza Lazara dočekuje na svoje krilo i sprečava da se ona raskrnavi jer, prema
crkvenom shvatanju, da bi neko postao svetitelj njegovo telo mora da bude celovito. Taj
motiv kao da se nastavlja u pesmi Obretenije glave kneza Lazara iz druge Vukove zbirke,
gde dalje priča kako su neke kiridžije prolazile Kosovom i gde su videle razjasjalu svetlost
koja je bila glava kneza Lazara. To je jedna hrišćanska recenzija, i tema, da telo i glava
moraju da se spoje da bi se neko proglasio svetiteljem. Svi svetitelji, njihovo se telo
smatra svetlim, smatra se da njihovo telo ne trune i da toči miro = svetu tečnost koja
može da leči. Miro = tečnost iz glave svetitelja ili nekog drugog dela tela koja isceljuje. To
i ne ide daleko od mitoloških predstava. Žitija su prepuna predstava gde slepi progledaju,
bolesni ozdrave samo kada dođu u dodir sa telom, ili očitaju molitvu kraj njega ili ga
celivaju itd. U narodnoj mitologiji imamo to isto. Pre svetitelja, smatralo se da su
određena mesta sveta i da su određena drveća sveta – imamo jasenjak, za koji se
konkretno verovalo da je sveto drvo. Bolesnici se dovedu uveče da prespavaju ispod
jasenjka (sličan jasenu) i tu se ostave određene žrtve, kolač vino, i sutradan ujutru se vidi
kako će bolesnik preživeti. Gleda se po listu ili nekoj bubici itd. Između crkvene prakse i
narodne prakse u osnovi ima sličnosti, i zato je važan ovaj motiv mira, zato što je to
hrišćanska ideja koja će postati i epska kroz pesme o Lazaru.
 Dalje će se u 16, 17, 18. veku tu dodavati određeni motivi koji se manje ili više
razlikuju (kod Benedikta Kuripečića Miloš se pominje kao stari vitez), ali suština ostaje
ista.

U turskim tekstovima, čitava priča je izokrenuta. Milošev podvig u njima nije

nimalo junački, i to se vidi od najstarijeg zapisa iz 1390. gde je podvig degradiran,
predstavljen kao lukavstvo, što ono i jeste u hrišćanskim izvorima, ali je ono u turskim
postalo izokrenuto. Dok se u hrišćanskim izvorima Miloš probija kroz tursku vojsku i stiže
do cara, u turskim izvorima on je kukavica koja je sačekala da se bitka završi, sakrio se,
okaljan od krvi priskoči i udari cara. U muslimanskoj veri, i Murat postaje svetac. Ubistvo
je zaprravo delo sudbine i sreće, jer je Murat ubijen boreći se za muslimansku veru.
Miloš mu je to omogućio. Miloš je degradiran time što se kaže da je sakriven u leševima
čekao povoljnu priliku da kukavički napadne. Isto pričaju i drugi turski hroničari = da je
Lazar zapravo trebalo da se bori sa Muratom a da je poslao svoju ekipu, da je Murat
imao proročki san da će postati mučenik za veru i da treba da prihvati svoju sudbinu
takva kakva je... Posebno je jedan detalj interesantan koji dodaje drugi turski hroničar sa
početka 16. veka koji prvi pominje motiv uhođenja vojske. Navodno, poslanici iz turskog
tabora poslati su da vide kako izgleda srpska vojska, a onda je Lazar poslao svje ljude da
ispitaju kako izgleda turski tabor, i kad su ih Turci primetili odmah su shvatili da su
uhode, ali su im priredili dobrodošlicu i naredili su svima da se lepo ponašaju prema
njima, da im daju da pojedu, popiju, jer to je dobro delo. Opet je motiv izvrgnut u
potpunosti, izgubio je svoj herojski oblik kakav ima u našoj tradiciji uhođenje turske
vojske.

Da zaključimo, svi ključni motivi vezani za legendu bili su poznati još u 15. Veku.
Kosovska legenda se prenosila i prozno i kroz stihove. Neprekidno se prepliću dve
legende: jedna junačka, koja u prvi plan stavlja Milošev podvig, i druga, hrišćansko-
religiozna koja u prvi plan stavlja Lazara. Priča se proširuje vremenom, pa se dodaju
motivi koji su više porodičnog karaktera: zavada sestara, zetova... Sa tog religijskog
aspekta prelazimo na stanje u porodici koje će prouzrokovati Kosovski boj. Različiti motivi
uključuju se na početak i kraj legende, ali jezgro ostaje isto.

Epsko pripovedanje je karakteristično zato što ima samo jednog glavnog junaka.
Junaci mogu da se menjaju tako što se prelazi na jednu epizodu, drugu, treću... Ali, epika
ne može da ima dva glavna junaka. To se posebno vidi u bugaršticama: u Peraškoj
bugarštici, glavni je Miloš, dok je u Betondićevoj Lazar. Obojica ne mofu biti glavni junaci
u jednoj pesmi.
  Lazarice

LAZARICE – termin Vuka Karadžića; daje ga 1818. godine u Rječniku. To su pesme

o Kosovskom boju, pevane u duhu narodne pesme, sastavlja ih pevač iz naroda, ali su
sastavljane tako da mogu da budu i autorske pesme, odnosno da u stapanju motiva
može da učestvuje i neki književnik. Zbog toga i postoje dileme – da li je Betondićeva
bugarštica narodna pesma ili ju je spevao sam Jozo Betondić, poznati pesnik?Mi, sa
druge strane, vidimo da je očuvanju nekih motiva doprinela uveliko pisana književnost,
da nije bilo pisanih izvora pitanje je šta bi se sačuvalo. Samim tim, kad posmatramo
bugarštice, uvek smo pomalo skeptični šta je tu narodno, a šta umetničko. Činjenica je
da je veliki broj Lazarica sastavljen kao narodna pesma, ali uvek postaje i Lazarice koje
imaju i svoje autore. Pomenućemo Stojana Jankovića, koji je sakupio pesme o
Kosovskom boju u jednu celinu i ono što je nedostajalo, on je na neki način dorađivao,
popunjavao praznine. Pošto je Novaković bio poznat kao književnik, istoričar književnosti
i sam je pisao, Sreta Stojković je popunjavao praznine iz pesama tako što je tamo
dopunio stihove drugih pesama, da ne ostane nešto nedorečeno. Postoje i pesnici koji su
sami pisali pesme na narodnu, nešto kao Andrija Kačić Miošić. I on ima pesmu o svađi
Lazarevih kćeri.

Postoje lazarice koje su sakupljene od slepih pevača, Vuk je jednu dobio od

slepca Prodanovića koja ima oko 2.000 stihova, i ona je objavljena u Vukovoj knjizi, onoj
iz neobjavljenih rukopisa. Ta lazarica ima mnogo sličnosti sa Pričom o boju kosovskom. To
je jedna lazarica koja je nastala u Perastu u 18. Veku, i prepisivala su u preko 30 rukopisa
(koje imamo sačuvane) koji su rašireni preko Jadranskog mora pa do Mađarske. Ta priča
ima nepoznatog autora, necrkveno lice, koji priču počinje po onim motivima koje bismo i
očekivali, kao u žitiju kneza Lazara, detaljiše i široko opisuje sve motive. Znamo zasigurno
da autor nije svešteno lice, jer svešteno lice ne bi tao opisalo kneza Lazara. To je
verovatno bio pesnik koji je uzeo sve izvore, uzeo malo narodnu tradiciju, malo
kombinovao žitija i savremenu književnost. U Perastu je, takođe, izvođena drama koja je
u stihovima i koja se u potpunosti preklapa sa ovom pričom o boju kososkom.Možda je
izvođenja najpre kao neko pozorište na trgu, na nekoj piazzi negde, verovatno ju je
sastavio neki književnik iz Perasta ili Boke Kotorkse. Međutim, ta Priča o b.k. se dopada
svima, čim se tako prepisivala . Postoji i Tronoški rodoslov, koji je zanimljiv ne samo za
Kosovski boj već i za Marka Kraljevića. Nađen je u manastiru Tronoši, prepisao ga je
jeromonah, međutim rukopis tu nije nastao, on je delimično crkveni, a delimično
svetovni.
 15. 03. 2016.

Kosovski boj 1

 Lazarice

Vuk je termin lazarica čuo kod slepih pesnika, i on se odnosi na veliku pesmu o
Kosovskom boju, koja sadrži sve one motive o kojima smo govorili. Vuk je tek 1821.
godine od svog saradnika, sveštenika iz Šida, Avrama Panića, dobio lazaricu slepca
Prodanovića. Avram Panić u pismu piše da je slušao Prodanovića i da je zapisao tu
pesmu, ali u međuvremenu da mu je izbio požar u kući i taj prvobitni rukopis mu je
izgoreo. Kada je ponovo potražio slepca Prodanovića čuo je da je on umro. Zapis koji je
posao Vuku dobio je od jednog drugog čoveka, pratioca slepca Prodanovića, i od
slepčeve sestre. U suštini, ovaj zapis nije iz prve ruke i primetićete da je zapis daleko od
savršenog, da na nekim mestima narušava deseterački ritam, da ima više slogova nego
što je potrebno, nešto je dodato itd., tako da nije estetski najpodrobnija. Zbog toga Vuk
tu pesmu nikada nije objavio ni u fragmentima, ni u celini. Objavljena je tek ’75.
godine.Ta pesma je očigledno kružila u Vojvodini početkom 19. veka, čim imamo te
zapise.

Lazarice su imale preteču u jednom pesniku, ne pevaču, Gavrilu Kovačeviću, i koji

je značajan zbog dva svoja speva. To nisu spevovi u smislu Ilijade, već kraće epske pesme.
On je inače bio knjižar, imao je knjižaru u Zemunu, voleo je knjige i neke je i pisao.
Uglavnom je pisao religiozne pesme, ali se proslavio u vreme Prvog srpskog ustanka. On
je slušao vesti o ustaničkim napredovanjima i sastavio jednu pesmu za koji se misliu
literaturi da podseća na Filipa Višnjića, i na pesmu Početak bune protiv dahija. Drugi
njegov spev je spev o Kosovskom boju koji je interesantno sastavljen – prvi deo pesme
sastavljen je u poljskim trinaestercima (karakterističan stih od 7 + 6 slogova; stih kojim su
pevali pensici 18. I 19. Veka poeme različitog sadržaja – hrišćansko-moralističke i junače
pesme). Kovačević je dobro poznavao usmenu tradiciju i taj poljski trinaesterac je
kombinovao sa narodnim desetercem i delovi speva koji govore o situaciji u Srbiji uoči
dolaska Turaka, o većanju srpske gospode, to sve peva u poljskom trinaesterce, ali kada
dođe do akcije on prelazi na narodni deseterac i pozajmljuje stihove iz narodnih pesama,
pošto je očigledno slušao narodne pesme. Ali, Kovačević je prvi izdavač jednog izbora
pesama Andrije Kačića Miošića. Razgovor ugodni naroda slovinskoga imao je mnogo
izdanja, a prvi koji je napravio izbor pesama vezanih za srpsku istoriju bio je Gavrilo
Kovačević. Kovačević je imitirao Kačićev stil. Njegovi deseterci su kao kod Kačića. I treći
izvor Gavrila Kovačevića bila je Priča o boju kosovskom, o kojoj smo već govorili, odatle se
inspirisao, pa je uzeo motiv opraštanja, momenat sukoba Vuka i Miloša itd. Očigledno je
pozajmljivao i pravio razne kombinacije. Ta lazarica, iako je danas zaboravljena, imala je
vrlo veliku popularnost u svoje vreme, i od 1805. kad je prvi put izašao spev ( sa vrlo
dugačkim imenom – Straženije strašno i grozno na boju Kosovskom itd. ), da skratimo to,
kada je Straženije prvi put izašlo odjeknulo je; neki su smatrali Gavrilovića kao previše
prosrpski orjentisanog podanike, pa su mu zaplenili knjige. Zbog toga je ubrzo izašlo još
nekoliko izdanja i Straženija i ove Pesme o buni Srba. Njegovi spevovi i on su postali
popularni. Mnogo kasnije ga je oživeo Vuk Vrčević koji je uzeo Kovačevićeve spevove i
posrbio ga. On je pisao relativno narodnim jezikom, i 1860. taj jezik je potpuno bio
zastareo i preradio ga je Vuk Vrčević. Ta pesme o Kosovskom boju, kombinacija Vrčeviča i
Kovačevića bila je vrlo popularna i mnogi su je pevači znali i pevali, čak i uz gusle kao
narodnu pesmu. To je jedan karakterističan fenomen prožimanja pisanog i usmenog.To je
ono što mi zovemo povratni uticaj narodne poezije kada se gubi granica između toga šta
je prava narodna pesma i autoska književnost. On uzima stihove iz naroda koji će se
jednim procesom ponovo naći na repertoaru narodnih pevača. Granica između usmenog
i pisanog u 19. Veku uopšte nije tako očigledna kako se nama možda čini.

 Građanske pesmarice

Šta se dešavalo? Vuk je odbacio lazaricu slepca Prodanovića, smatrao je

nesavršenom i nije hteo da je objavi. Međutim, sremsko pevanje, gde je i zabeležena
Prodanovićeva lazarica imalo je i druge varijante pesama o Kosovskom boju, i one su bile
zabeležene u tzv. građanskim pesmaricama. O tome smo govorili u prošlom semestru, to
su ugl. spomanari trgovačkih kalfa, đaka, predstavnika građanstva u Vojvodini krajem
18/početkom 19. veka koje su sadržale pesme koje su njihovi vlasnici voleli da čuju,
uglavno lirske ljubavne pesme, ali bi se pronašla i neka epska. Dve građanske pesmarice
u nama bitne: jednu je sastavio Avram Miletić, o kome ne znamo ništa drugo osim da je
bio deda Svetozara Miletića, ona je sastavljena između 1778 i 1781(?) godine, i tu se
nalaze dve pesme: jedna se zove Istorija kneza Lazara od Kosova i od cara Murata , a
druga Istorija Musića Stefana. Ova prva pesma ima početak jedne lazarice, od Muratovog
izazova, pa do motiva uhođenja vojske i tu se završava, nije cela zabeležena. Druga je
varijanta pesme Musić Stefan iz Vukove zbirke, gde je on zakasneli junak koji stiže na
Kosovo kada je bitka već završena. U još jednoj pesmarici Timotija Nedeljkovića
zabeležen je početak lazarice, isto istorija kneza Lazara negde na početku 19. Veka. To su
3 zapisa koja imamo pre Vuka, a sam Vuk će tek 1815. Zabeležiti prve pesme o
Kosovskom boju, prvo pesmu Car Lazar i carica Milica od Tešana Podrugovića. Zabeležiće
pesmu Carica Milica i Vladeta vojvoda od slepe Stevanije, i zabeležiće Komade različnijih
kosovskih pesama od Stefana Karadžića. Ono što smo pomenuli kada smo pričali o
Banović Strahinji, da očigledno Stefan Karadžić nije znao celu pesmu, već samo komade, i
posebno određena mesta, kao što je opis turske sile itd. Kada je Vuk čuo pesmu o
Banović Strahinji od starca Milije, umetnuo je deo opisa turske sile. To je naš korpus.

Ako uporedimo ove zapise iz pjesmarice, videćemo da su vrlo bliski i da postoji

neka razlika. Najupadljivija razlika je u nacionalnom naboju pesama.Pesme koje je
zabeležio vuk su izuzetno nacionalno obojene, dok u varijantama Avrama i Timotija to
nije slučaj: kneževa kletva je kraća u odnosu na Vukovu. To je i razumljivo jer su ove
pesme pisane u 1870-im godinama, u drugoj, Austrijskoj državi, što nije država Srbija.
Miletićeva i Nedeljkovićeva pesma o Kosovskom boju razlikuju se još u jednoj stvari, koja
je varijabilna u kompozicionom smislu: Milan Toplica uhodi tursku vojsku u ovim
pesmama, a ne Kosančić Ivan, kao što je kod Vuka. I Vuk vidi da Miloš dočekuje Toplicu,
gde ga upućuje kakav izveštaj treba da da Lazaru. I, oni se dogovore da daju lažni izveštaj
kako se vojska ne bi uplašila. To sada nije motivacija za sukov Miloša i Vuka, kao što ćemo
videti u bugaršticma, nego je motivacija lažni izveštaj, što u suštini i jeste tačno.

Ova pesma, Istorija kneza Lazara, relativno je kratka, ima 125 stihova, i ima
karakteristične razlike: Lazar se predstavlja kao kolebljiv vladar koji se srpskoj gospodi
obraća za savet (što ne pronalazimo kod Vuka, tu se on suprotstavlja Muratu, a ovde je
malo kolebljiv i prvi se javlja Vuk koji predlaže da se NE IDE u bitku, već da beže u Vlašku
zemlju; iz ovakvih stihova lakše će se motivisati Vukova izdaja). Sama izdaja se motiviše
neposredno, i time se stvara objašnjenje za sukob Miloša i Vuka: Miloš predlaže borbu,
Vuk beg. Iz ovakvog konteksta se jasno vidi kako će se dalje razvijati sukob. Marija Kleut,
koja je priredila ove pesme, to pripisuje istorijskom momentu u kome su živeli pevači.
Odnosi između junaka su po starijoj varijanti predstavljeni kao rodbinski odnosi. Svi su
između sebe rod, nema viteškog odnosa kao u bugaršticama, nego su Milan i Miloš
jedino predstavljeni kao sluga i gospodar, a junaci između sebe nemaju odnose. Razlika
se ispoljava i u katalogu turske sile, u toponimima, videli smo da Vuk taj opis uzima od
starca Milije, a ovde je malo širi taj opis turske sile ( da se naša vojska u so premetnula,
ne bi turskoj vojsci zasolila ručak). Varijanta Timotija je nešto duža: i ona se završava
izveštajem o turskoj vojsci. Jedan neobičan motiv, koga nema nigde drugde, pa čak ni kod
Vuka, odnosi se na dobijanje specijalnog konja, što je jedan tipičan epski princip – dobar
junak mora da ima dobrog konja. Posle Muratovog pisma, Milan Toplica pristaje da uhodi
vojsku, ali nema konja koji bi ga izneo iz turske sile, i onda on bira od Miloša posebnog
konja kakvog nema, on se preoblači u carigradsku slugu i odlazi. Kletva kneževa u ovoj
varijanti Nedeljkovića takođe je bez onog karakterističnog stiha, a potencira se odnos
između kneza i Toplice prisniji nego kod Vuka. Knez zaklinje Toplicu da govori istinu, i
time se podstiče dramatizacija.Kletva je proširena, ali bez nacionalnog stiha, bez srpskog
imena. Ove pesme predstavljaju svakako starije pevanje u odnosu na one koje je
zabeležio Vuk Karadžić, ali se vidi velika razlika u odnosu na bugarštice, i u tonu, i u
prikazivanju odnosa, i u motivaciji samog zapleta, sasvim je drugačiji stil bugarštica i vidi
se da one pripadaju jendoj drugoj tradiciji, a to je primorska. Bugarštice redukuju lirske
elemente, hrišćansko – moralističke elemente, nacionalne elemente = ništa nećemo u
njima nalaziti.

 Bugarštice

Imamo 4 bugarštice. Zbog čega Betondićeva, o svađi Lazarevih kćeri nije

objavjena u Bogišićevom zborniku? U toj pesmi se Miloš preziva Kobilić i, pošto Bogišić
nije želeo da promeni ime u Obilić, nije smeo da je stavi u svoj zbornik. Dakle, u osnovi
ova pesma čini celinu sa Betondićevom bugaršticom o Kosovskom boju, što će se videti
po istom jeziku.

 1. Smrt Miloša Dragilovića

Ovu bugaršticu sakupio je Đura Matijašević, malo stariji od Betondića. Prvo, u njoj
se javlja motiv koga nema nigde drugde – Miloš koji je preživeo Kosovski boj kako bi
preko Milice ostavio poslednji zavet svojoj verenici, a Miličinoj ćerki. Već iz ovakvog
sadržaja vidimo da je pesma po svom žanru balada. To vidimo pre svega iz tematike, jer
su nam motivi poznati, posebno motiv smrti kao svadbe. Ovde se dešava još nešto
neobično – Miloš je Dragilović. Verovatno je povezano sa Drakulović, Sekulinom
prezimenom i tu vidimo jedan karakterističan proces mešanja motiva I i II kosovskog
boja.Taj ćemo proces shvatiti tek kada pročitamo pesme o Drugom kosovskom boju.
Sekula je takođe poginuo u boju, i on je pandan Milošu. Pesma počinje karakterističnom
formulom, i već tu možemo da očekujemo neki preokret. Lepu šetnju će zaustaviti nešto
neobično, jedna slika tipično htonska koja asocira na smrt.Ona želi da ne naiđe na
junaka, već na nešto lepo jer joj je dosadila krv. Ali je sreća donese na jezero crne krvi u
kome je junak. Jezera, kao i svi granični prostori, odmah asociraju na tragediju; jezero
kao mesto prelaza, ispada da je Miloš već na drugoj strani, ali će progovoriti samo da
verenici uputi poslednji pozdrav. Ovde je interesantan susret Milice i Miloša – ona ga ne
prepoznaje. Ona ga naziva razbojnikom, ali to ne treba pomešati sa današnjim
značenjem imena razbojnik. U starom jeziku, naročito jeziku bugarštica, razbojnik je onaj
ko se borio na razbojištu. Milica ga odmah procenjuje kao ratnika, kaže mu da želi da on
ozdravi, i pita zna li nešto o Lazaru i Milošu. Ona ga ne prepoznaje jer ljudi sa našeg sveta
ne prepoznaju one koji su sa onoga sveta zbog čvrste granice između svog i tuđeg,
onostranog i ovostranog sveta. Pesma započinje kao obična pesma o katalogu, izveštaju
o junacima. Ovde taj izveštaj ne sleduje. Katalog sadrži samo Lazara i Miloša zato što će u
fokusu biti samo Miloševa sudbina. Miloš joj kaže da više neće dočekati junake, kaže da
je on utekao sa Kosova, i to bi nas začudilo kada ne bismo znali da je reč o baladi. Kaže
Milici da mu u džepovima nađe belu maramu koju je vezla verenica i 100 dukata u njoj,
što simbolizuje nevestin miraz. Sledi dijalog u dijalogu, kada Miloš navodi Milici šta će
ona reći njegovoj verenici, što je glavna karakteristika bugarštica.Time se uklanja
narativni okvir. Kaže da joj šalje poslednje pozdrave i svatovski dar. Traži da mu hrani
konja 8 dana, a potom da ga pusti u planinu ogrnutog zelenom svilom. Konj je motiv
posmrtne žrtve. Potom Miloš umire, i pesma se završava ispunjavanjem Miloševog
zahteva. Ovo je opraštanje junaka sa dragom i sa konjem. Pesma je veoma redukovana i
ne vidi se kako verenica reaguje, ni kako Milica reaguje, one samo ćute i ispunjavaju
Miloševu poslednju volju (za razliku od Zmaja despota Vuka). Taj kontrast, ta tišina je još
više potencirala tragediju pesme. U pesmi nije bitno preneti istorijski događaj, već
intimnu, porodičnu atmosferu. Pesma ne sagledava ko se borio, kako se borio, već samo
intimu junaka i ono što ostaje posle njega.

 Svađa Lazarevih kćeri

Бугарштица потиче из рукописног зборника „Попјевке словенске скупљане г.

1758. у Дубровнику“ под редним бројем 24. Ову песму је записао Јозо Бетондић у
18. веку, мада питање сакупљача и певача није потпуно разјашњено. 1 Валтазар
Богишић ову песму није уврстио у свој зборник „Народне пјесме старијих највише
приморских записа“ због Милошевог презимена Кобилић, а није желео да га
промени у Обилић. Бугарштица је оцењена као уметнички неуверљива и сумња се у
њену аутентичност.2

Централни мотив песме је свађа двеју вереница што доводи до свађе

вереника, а касније и до државног раздора. Овај мотив је интернационалан и настао
је у 13. веку. Први помен самог мотива свађе Лазаревих кћери јавља се у трећој
четвртини 15. века у „Тракту о Турцима“ Јерга из Нирнберга. Њихова свађа доводи
до свађе вереника и тако један унутрашњи сукоб који де одвијао унутар породице
почиње да се шири на државу и на тај начин постаје спољашњи и доводи до
раздора у њој. Свађа и мегдан мотивишу даљи след догађаја који обухватају клетву,
подвиг и издају. Имена Лазаревих кћери су променљива. Вукова вереница је Мара, а
Милошева Вукосава или Јела.

1
С. Петровић, „Косовски бој у усменој поезији“,Београд, Гутембергова галаксија, 2001, стр.
217-218
2
С. Петровић, „Косовски бој у усменој поезији“,Београд, Гутембергова галаксија, 2001, стр.
218
 Композициона схема:

1.Увреда порекла и части

2.Милошево фантастично порекло

3.Сукоб кобиле и вука

4.Мегдан и Лазарева молба

Песма започиње Миличиним истицањем Милошевог јунаштва и

супериорности у односу на другог вереника, Вука Бранковића. Ова изјава изазива
љубомору и срџбу код Вукове веренице и представља мотив за сукоб међу
сестрама. Вукова вереница истиче његово аристократско порекло наводи да је
Милоша родила влахињица,а подојила кобила чиме алудира на сељачко, ниско
порекло. Из угла града Вук је високог,а Милош ниског порекла, али из перспективе
епике Милош је јачи. Овде се развија опозиција цивилизација-природа. Разлика у
пореклу је мотив који је млађи од јунаштва и вероватно се развио у градској,
племићкој средини.

„А Кобилић Милоша једна млада влахињица

Влахињица родила, под кобилом отхранила“3

Наводи и одећу коју вереници носе ради додатне карактеризације јунака:

Вук носи крзно, Милош носи свилу. То што је Милоша подоила кобила има задатак
да истакне његово фантастично порекло што је карактеристика великих јунака.
Његово презиме и порекло самим тим немају негативну конотацију. У песми се
јавља и етимолошка игра са Милошевим презименом што је честим поступак у
народном стваралаштву. Истицање кобилине надмоћи над вуком је метафора која
још више појачава Милошева супериорност. У основи ове успоредбе налази се
Езопова басна о вуку кога је коњ надмудрио и тако се спасио сигурне смрти. Ову
симболику је разумела и Вукова вереница те се вербални сукоб претворио у
физички. Уочава се да и међу сестрама постоји подела на позитивну и негативну

3
С. Петровић, „Косовски бој у усменој поезији“, Београд, Гутембергова галаксија, 2001,
бр.2
страну што је рефлексија основних антипода: Милоша и Вука. Милоша по повратку
не дочекује вереница и он схвата да се нешто догодило. Она као добра,
патријархална девоја не може да слаже или прећу тако да веренику укратко
препричава догађај. За разлику од других варијанти Милош овде не смишља план,
већ напада у афекту дозволивши да га бес преплави. Мегдан међу њима није
јуначки, више подсећа на рвање, зато што када би се водио прави мегдан морао би
се завршити смрћу. Једини који успева да одвоји Милоша од Вука је сам кнез Лазар.

21.03.2016.

Kosovski boj 2

 Popijevka o Kosovskom boju (Jozo Betondić; Bogišić br. 1)

Ovo je pesma iz Dubrovačkog rukopisa, zabeležio ju je Betondić i kaže da je to

pokušaj stvaranja jedne velike pesme o Kosovskom boju i neki proučavaoci to pripisuju
samom Jozi, jer kažu da se u osnovi te pesme sastoji 5 pesama koje su sjedinjene u
jednu. Prvi segment je san ljube Bušića Stjepana. Bušić Stjepan ovde NIJE zakasneli
junak, kao što je kod Vuka. On budi ženu nizom pitanja da li se pred Lazarevim dvorom
skupljaju junaci, i tu imamo epsko ponavljanje u njenom odgovoru. Ona mu saopštava
svoj san – sanjala je da soko izleće iz dvora, a vraća se bez ruse glave. Taj san ke proročki
san, i govori joj da se gospodar neće vratiti. On ipak odlazi, doziva slugu Olivera i oprema
se za boj. Bušić Stjepan je paralela imenu Musić Stefan. Ali, on ovde nije zakasneli junak.
On stiže pred dvorove upravo kada se okuplja vojska. Ime mu je isto, ali mu je funkcija
različita. Imamo motiv posmatranja nebeskih prilika, što nas podseća na posmatranje
neba u pesmi Početak bune protiv dahija. U principu, nebeske prilike se uvode u pesmu
kada treba da se najavi nešto strašno. Njen san se odnosi samo na jednog junaka, dok je
Miličin san univerzalan. Pominju se ugarske gospode, što je ponovo mešanje motiva iz
oba boja. U Drugom kosovskom boju su učestvovala uugarska gospoda, i sad je došlo do
kontaminacije. Kaže se da su se zakleli ugarskom gospodaru, a ne Lazaru. Da li je to baš
pitanja uticala pesama Drugog kosovskog boja? O tome piše Bogišić u svom Predgovoru,.
Ugarski kraljevi su bili jedini aktivni borci protiv Turaka, nikoga nije bilo više, osim
Mlečana. Nigde se ne pominje srpska vojska, niti se igde srpski kao pridev pominje, nego
isključivo ugarski. Ispada da je knez Lazar podređen ugarskom kralju, i to je ta posledica
opšte ugarizacije u 16. I 17. Veku, što govori i o vremenu i mestu u kome je ova pesma
mogla da nastane.
 Prva epizoda u pesmi se završava kada Stjepan stiže i pokalanja se gospodi, i
njemu se svi poklanjaju. Onda počinje drugi deo pesme, koji takođe ima motiv proročkog
sna. Milica ga saopštava Milošu, koji je ovde Obilović, i ona kaže da je sanjala da su
zvezde padale sa nebesa na crnu zemlju, da je mesec potamneo i da se nebo na četvore
raspuknulo. Miloš tumači san, i kaže da su zvezde sva gospoda ugarska, da je mesec
zapravo Lazareva glava, a nebo koje se raspuknulo je njeno srce koje će pući, to je
anticipacija i razrešenje same pesme. Proročasnstvo će se na kraju ispuniti. Ovaj drugi
san možemo shvatiti i kao kompozicionu shemu same pesme. Ovaj san ima veću
kompozicionu ulogu od prvog sna, ima širi kontekst. Sledi motiv kada Milica moli da joj
se ostavi neko od braće, međutim, ona se za to obraća Milošu, ali je svi odbijaju jer su se
zakleli Ugarskom kralju. Po viteškom kontekstu, vojnici moraju da služe gospodara Ona je
prethodno molila i Lazara za istu stvar, ali ju je i on odbio. Da li bi ova zakletva mogla da
se uporedi sa kneževom kletvom? Mogla bi, junaci osećaju zakletvu, iako kneževa kletva
ovde nije izrečena. U Vukovoj zbirci, kneževe kletve priseća se samo Boško Jugović. Isti
motiv je i ovde. Milica traži nekoga u slučaju da svi poginu kako ona ne bi ostala sama,
kako bi imala naslednika, kako se ne bi zatrlo seme. Kod Vuka, u pesmi Car Lazar i carica
Milica, Milica traži brata od zakletve. Šta to znači? Ako sestra nema brata, nema ni u koga
da se zakune. U bugarštici misli na nasledstvo, a kod Vuka ima potrebu da se zakune, da
ostane časna žena. Tu je već intimniji odnos sestre prema bratu, najintminiji odnos u
našoj narodnoj tradiciji, sestra najviše voli brata i za njega bi oči iskopala. Sasvim je
drugačiji kontekst, ali se razlika vidi i u odgovoru Lazara. On je odbija ovde. U Vukovoj
varijanti ona bude srećna kad dobije odobrenje da ostavi brata od zakletve, i dramatično
pada od žalosti kada niko ne ostane sa njom. Ovde nema toga, samo svi odlaze bez
pozdrava, njena reakcija je izostavljena. Lazar ovde odlazi – u viteškom svetu, ispred
ljubavi prema ženi stoji ljubav prema državi. Vukova verzija je pesma Tešana Podrugovića
– zato Milica može da dobije brata. Kod Tešana se oseća romantičarska struja koja
naglašava emocionalnost. Ovde, pak, nema toga. Glavna Miličina uloga je samo da bude
prenosilac sna, posrednik sa onom stranom koji će nagovestiti krah. Imamo sužavanje sa
kosmičkih prilika na pojedinačni zavet, na kolektivni zavet, imamo određene
koncentrisane krugove, što je izuzetno vaćno za bugarštice. Prvo imamo kosmički sloj, pa
privatni, pa univerzalni.Snovi nemaju ulogu digresije, već kompozicionu ulogu: prvo
širenje (gledanje u nebo), pa udaljavanje, pa ponovo širenje univerzalne skice koja
najavljuje tragičan ishod. U pesmi ide prvo baladni, pa onda i junački motiv. Koji sledi?

Sledeći motiv je motiv kneževe večere. To je čisto junački motiv, i u celoj pesmi
zdravica Milošu je vrhunac. Da njega nema, ne bi bilo ni zapleta pesme. Ovo je stožerni
motiv, motiv kneževe večere. Prvo, sve započinje klevetom Vuka Brankovića. Ovo može
biti nemotivisano ako ne ne gleda pesme o svađi Lazarevih kćeri. Pre toga, pominje se
Marica reka, što je kontaminacija motiva sa Maričkom bitkom. Ovo je anahronizam koji
govori o pevaču da nije dobro poznavao topografiju. Ova pesme je zabeležena verovatno
negde oko Dubrovnika, i zbog toga ove nesigurnosti. Takođe, Miloševa verenica se ovde
zove Danica, što nije slučaj u ostalim pesmama. U većini pesama je Mara. To govori da
imena nisu stabilna – kod Prodanovića i u građanskim pesmaricama vojsku uhodi Toplica
Milan, a kod Vuka Kosančić Ivan. To ovde čine Ivan, Milan i Nikola Kosovčić. Imena
sestara, imena pobratima nisu stabilna imena. To nam govori, osim o kulturnoj sredini u
kojoj je pesma zabeležena, imena nisu dovoljno vezana za sporedne likove. Sporedni
likovi se nisu stabilizovali u sistemu folklorne legende. Dolazimo do klevete. Lazareva
zdravica je molitva Milošu da ga ne izneveri, dok ga u Kneževoj večeri direktno kleveta. U
odnosu na Vuk, a ovde je Vukova izdaja jače naglašena. Vuk progovara, i direktno se
njegove reči prinose.Kada autor pusti likove da progovre ukida se posredništvo između
nas i njih. Ovde nam Vuk postaje još više nesimpatičan. Ovo je tipično ponašanje –
vladari su podložni da prihvataju sve klevete, sve moraju da ih provere. Ponašanje je
tipično za vladara. Miloš mu se zaklinje da će udariti cara i stati mu desnom nogom na
grlo. Potencira se međusobna rođačka veza, Lazar mu kaže da će na neki način postati
njegov naslednik. Moli ga da mu ne učini nažao. Ovde se vidi poseban odnos između
Lazara i Miloša. Lazar pokušava da ga odvrati od toga. Ovde vidimo više porodično
odnos, ne feudalni, Lazar je mnogo mekši. Motiv Miloševe zakletve – odlučnost junaka
da dokaže nevinost, da pobedi neprijatelja. Običaj je desnom nogom pritisnuti, a i želi da
ga udari u srce = stati nogom na pobeđenog junaka – to je ponižavajući čin, stati
protivniku na prsa, vrat je rimski običaj. Ova želja da se tako ponizi protivnik ga je možda
koštala glave – postoji jedno verovanje da se ne treba povraćati kad se nešto javi. Miloš
se je vratio da stane caru na vrat, a da je odmah otišao ne bi ga ubili.I ovde se
nagoveštava taj motiv.

Uhodnici odlaze. Oni su ovde sluge Miloševe, a kod Vuka će biti pobratimi. To je
zbog toga što su ovde više naglašeni feudalni odnosi – i Miloš ima svoje potčinjene. Bog-
kralj-Lazar-Miloš-sluge, postoji određena viteška hijerarhija. Turci se opisuju kao vrli
Turci, što znači hrabri, junački. Zašto se ovako govori o Turcima? To je jedan od epiteta
koji ima poetsku funkciju: kaže se za turskog cara da je svijetli, čestiti. Zašto? Najlepšim
epitetima se govori o Turcima u bugaršticama jer se u primorju turski zulumi ne osećaju
tako jako. Njih štite hajduci i uskoci, i nema tih zločina zbog kojih je izbio Srpski ustanak:
Taj odnos da su Turci krvnici ne postoji ovde, oni su čestiti. Turci nisu demonizovani. Po
prirodi stvari, sukob se neće odvijati prvenstveno oko onoga svoje – tuđe, nego će se
sukob više voditi ka unutrašenjem sukobom, sa izdajom Vuka Brankovića. Ispostaviće se
da su odnosi Turaka i naših pravedniji i časniji = svi će biti sahranjeni u istom grobu, dok
Vuk beži u planinu. To čini dramsku dimenziju pesme.
 Car prima Miloša koji govori da se odvrgao od Lazara. Car mu nudi koleno desne
noge kako bi ga poljubio, i on to i čini i onda prereže caru grkljan i staje mu na grlo. Način
ubistva ima mitološke konotacije – ubiti nekoga znači prerezati mu grkljan, stati mu na
grlo, nogom ga pritisnuti. Neko demonsko biće neophodno je ubiti na taj način. Miloš
skače jednim skokom iz šatora, i običnom čoveku bi to bila nemoguća misija, ali Miloš je
natprirodnog porekla i on ima čudesne skokove. Ova bugarštica govori i o Miloševoj i o
Muratovoj mitološkoj podlozi. Turci Milošu odseku desnu nogu, on se brani oslonjen na
koplje, ali više nema nogu, ima li to određene simbolike? Junak oslonjen na koplje
sugeriše da je junak na samrti, to je početak njegovog kraja.

Sledi druga kulminacija pesme, pred peripetiju. Moli u pomoć kneza Lazara u
jednoj tragičnoj sceni koja ima paralele sa francuskim nacionalnim pesmama. Roland,
junak francuskih viteških pesama, nalazi se u istoj sceni. Nikola Banašavić pronalazi te
paralele. Epski pevač je ovde sve samo ne objektivan: Miloš bez desne junačke noge,
Miloš junak, a kad jadan pokliknu iz svog grla tanka itd. Stilizacijam nas narator priprema
na Miloševu smrt.

Sledi kontekst povezivanja dve Betondićeve bugarštice – podsećamo se svađe

kćeri koja se transportuje ovde na sukob Vuka i Miloša. Zna se za sukob, dvoboj, i one
zube koje je Miloš izbio Vuku. Vuk uteče u planinu, beži sa bojnog polja i kruniše svoj
kukavičluk. Lazar odlazi da pomogne Milošu, Turci ga hvataju. Murat želi da se nakon
njegove smrti Lazaru i Milošu odrežu glave, da se Miloš sahrani ispod njegove desne
ruke, a Lazar ispod njegovih nogu. Miloš se buni, želi da situacija bude obrnuta. To je
poznat viteško običaj koji se praktikovao, istorijska realija. Lazar izriče kletvu Brankoviću,
čim se Miloš u potpunosti čisti klevete. Pesma se završava tako što se kompoziciona
shema snova poštuje – Milica umire. Njen lik otvara i zatvara radnju. Započeli smo za
baladnim motivom, središte je bilo nabijeno herojskim motivima. Pevač kao da kroz lik
Milice i ljube Bušića govori o svim ženama koje će izgubiti muževe, postoji neki apstraktni
karakter. Žene su tu da izražavaju emocije, vrlo redukovano i samo u određenim
epitetima. Kakav je odnos jedinstvene celine i komadanja? Fragmentira se celina, Milici
puca srce, ovima se seče glava, mesec potamni, zvezde prepuknu itd. Sve je puno
primera. Ima tu poetskih funkcija, sve što je celina se rasprčava. Može se povezati i sa
mitološkom konotacijom, može se povezati i sa slikama smaka sveta, na koji način pesma
o Kosovskom boju može da predstavlja smak sveta? Rekli smo da postoje dve dimenzije
prostora: peripetalni i centrifugalni, i prilikom nastanka sveta i spajanja sveta iz kosmosa,
onaj ogromni proces, kada nasaje kosmos junak skuplaj određene elemente tih stanja.
Kada nastaje haos, ti se elementi razdvajaju. Tako se ovde komada i nebo, i junaci i srce i
sve sve, i dolazi smak sveta sa dolaskom Turaka. Kada nastaje haos, ti se elementi
razdvajaju. Tako se ovde komada i nebo, i junaci i srce i sve sve, i dolazi smak sveta sa
dolaskom Turaka. Onda kada nebo padne na zemlju nastaje potpuni smak sveta. Na neki
način, ovo je apokaliptični završetak pesme.

 Peraška bugarštica

Перашка бугарштица забележена је у Перасту (градском насељу у општини

Котор у Црној Гори), а могуће је да је тамо и спевана. Пронађена је у рукописном
зборнику, насталом крајем 17. или почетком 18. века, који је записао или можда
преписао непознати Пераштанин. Зборник је касније нестао, а сачуван је једино
препис из кога је песму касније штампао Мирослав Пантић. У зборнику се
налазило још једно драмско дело о Косовском боју, Бој Кнеза Лазара и Милоша
Ковиљића и издајника Вука Бранковића и девет браће Југовића на Косову пољу на
24 џуња годишта 1389., међутим, оно је изгубљено. Постоји теорија да је
састављач бугарштице био Никола Буровић, поморски капетан и ратник из Пераста.
За њега, или кога год да је саставио бугарштицу, верује се не само да ју је саставио
(или преписао), већ и да је имао и редакторску улогу. Можда је тај редактор и сам
био песник. Наиме, у песми су доследно, то јест после првог, а затим и после сваког
другог стиха, стављени шестосложни припеви који са таквом правилношћу ретко
кад долазе у нашим старим записима. Пантић је, такође, упоређујући Бетондићеву и
Перашку бугарштицу дошао до закључка да је неименовани Пераштанин спајао
поједине „комаде“ косовских песама у веће целине, како ће касније чинити и Јозо
Бетондић. Свака песма мора да има главног јунака, и како је то случај да је у
Бетондићевој бугарштици главни јунак Лазар, у Перашкој је то Милош. Алојз
Шмаус претпоставља да је Косовска легенда настала управо спајањем две легенде –
христијанизоване Лазарице и световно-витешке Милошице, која је у конкретној
бугарштици била јача и самосталнија.

У сржи бугарштице налази се интернационални мотив свађе жена , односно

заваде сестара, која доводи до мегдана мужева, а потом и до државног сукоба. Такав
типски сиже налазимо још у 13. веку, у Песми о Нибелунзима. До свађе сестара
долази због сукоба око порекла, статуса и јунаштва мужева, и тај сукоб игра
одлучујућу улогу у мотивацији заплета бугарштице, као и Косовске легенде.
Јављају се два паралелизма: сукоб и борба са Турцима супротстављени су борби
изнутра, у оквиру породице. Први се решава на разбојишту, док се други решава
кроз мегдан Вука Бранковића и Милоша Обилића.

Песма почиње сликом јахања два пашенога, и одмах је видљива разлика у

односу на Бетондићеву бугарштицу. У њој су Вук и Милош још увек заручници
Лазаревих кћери, а овде су ожењени њима, и већ су Лазареви зетови. Са прозора су
их гледале две сестре, овде именоване. Жена Вука Бранковића је Видосава, а
Милоша Обилића је Мара. Сукоб започиње тако што Видосава провоцира Мару
рекавши јој да Милош није достојан да јаше са десне стране Вука, јер Вука није
родила кобила. Према општем народном веровању, десна страна је увек боља,
напреднија, благословљена. Овде се мисли на то да је Вук већи јунак од Милоша.
Видосава говори о Милошу као о Кобилићу, нашта јој Мара одговара да је он витез
Ковиљић. И заиста, у наставку се песник одлучује за варијанту Ковиљић, и тиме
негира теорију да је Милош лош јунак кога је родила кобила, што се имплицира у
презимену Кобилић. Мара негира да је Вука родила кобила, и каже да је он витез
који задаје страх Турцима и не уме да сплеткари, што је јасна алузија на оно што ће
Вук урадити. Понавља се метафора да кобила може вуку зубе избацити, и Видосава
удара Мару по лицу.

Одмах се прелази на следећи мотив примања коња, када Видосава прима

Вуковог коња, а нема ко да прими Милошевог. Милош је проналази уплакану на
двору, и она му препричава шта се десило. У овој сцени Милош не реагује
нагонски, као код Бетондића, што је Пантић окарактерисао као ману целокупне
Бетондићеве бугарштице и због чега јој одузима уметничку вредност, већ на
праведан начин позива Вука на мегдан који започиње борбом речима. Мегдан је
кратко описан. Милош предњачи, и Вук је спасен само због тога што Видосава
моли да јој Милош дарује Вука, што је он и учинио. Ту се завршава први део песме,
који је значајно повезан са Бетондићевом бугарштицом.

Други део започиње Вуковом завером, и следи мотив клевете Милоша

Обилића и кнежеве вечере. На здравици се испија вино, што је пагански обичај
испијања вина у част предака. Испијање вина је део култа предака у коме је главни
празник био крсно име, што се и види у песми јер је здравица на Видов данак који
је Лазарево крсно име. Наредни мотив је мотив оклеветаног јунака и Милошеве
заклетве. Милош се градацијски куне Богом да је Лазару увек био веран, па
јуначким атрибутима, коњем, сабљом и женом, да ће сутрадан поћи цару, анџаром
га ударити и стати му ногом на грло. Овакав редослед који инсистира на јуначким
атрибутима карактеристичан је за поднебље из кога је песма. Одлази са
побратимима, Иваном Косанчићем и Миланом Топлицом, који му у овој песми нису
слуге, већ побратими.

Следи мотив рањавања турског цара који није описан детаљно. Милош то
чини онако како је обећао Лазару, рањава Мурата и стаје му на грло. У том подвигу
користио се лукавством: под турски шатор улази понизно, као девојчица, како
непријатељима не би скретао пажњу на себе, а излази као гладна вучица онда када
је показао своју стварну намеру. Турци нападају Милошеве побратиме и они гину,
док су Милош и Лазар ухваћени и одведени цару. Песма се завршава
карактеристичним витешким мотивом који је често обрађиван: Мурат тражи да се
сва тројица сахране у исти гроб, да Милошеву главу ставе у његову десну руку, а
Лазарву под његове ноге. Међутим, Милош се бини , тражи да он буде сахрањен
испод Лазара, како би и у смрти могао да му служи. Овим сахрањивањем у исти
гроб, али и другим поступцима у песми, види се да је однос Пераштана према
Турцима био другачији. Пераштани су поштовали Турке као јунаке равноправне
себи због тога што нису били изложени турским зулумима у тој мери као и остали
Срби.

 Komparacija:

Glavne razlike između Betondićeve i Peraške bugarštice: sa jedne strane smo

imali glas iz oblaka, a ovde imamo dramatični pad konja, dakle tu stvar rešava slučajnost,
a ne neka natprirodna sila. Drugačiji su odnosi: Miloš ima sluge u jednoj pesme, dok su u
drugoj to pobratimi. Mnogo se više veliča Miloš na jedan manje ozbiljan način, tragičan
način. Kod Betondića je stil ozbiljan, dok je u Peraškoj blago ironičan i tu je Miloš
glorifikovan više nego Lazar. Vreme teče konkretnije, vezuje se za lokalnu sredinu, za
nacionalni kontekst, postoje anahronizmi, alii konkretno vreme dešavanja: uoči boja, na
Lazarevom krsnom imenu itd. Ovamo smo imali cara čestitog, a ovde je car nečisti, druge
vere. Mnogo je jača odbojnost prema protivniku i on se doživljava kao nešto što treba
eliminisati.

22.03.2016.

Prvi kosovski boj 3 – Deseteračke pesme

Što se naratora tiče, on je u bugaršticam uslovno rečeno sveznajući. Sveznajući
pripodevač je termin klasične teorije književnosti. Savremena naratologija uključuje i
termin depersonalizovani fokalizator. Fokalizacije je tačka gledišta, a termin fokalizator je
malo moderniji i zgodniji termin. Način fokalizacije je način vođenja priče u nekom
pripovedanju, fokalizator nam skreće pažnju na neki ugao posmatranja. U epskoj pesmi
imamo takozvanog svevidećeg, depersonalizovanog pripovedača, fokalizatora. Međutim,
epika koliko god se predstavlja kao objektivno pripovedanje, ona to nije. Videli smo više
puta da se pripovedač stavlja na stranu naših likova, na našoj je strani. Ali, pošto bi epika
trebalo da teži objektivnom pripovedanju, ona sakriva tog pripovedač, nastoji da ga
sakrije, ali on se otkriva na više mesta. Tih primera ima u bugaršticama, ali još i više u
deseteračkim pesmama. Može se razotkrizi u opisu okruženja = predstavljanju situacije,
u karakterizaciji likova = pripovedačevo prethodno znanje o liku (primer Miloša
Vojinovića i Balačka vojvode). To prethodno poznavanje podrazumeva pripovedačevo
tradicionalno znanje, ne samo ono što zna pripovedač već ono što zna okolina (Neko
beše Strahinjiću bane...). Treći element je izveštaj, u pesmama o Kosovskom boju imamo
veliki broj izveštaja. U izveštaju pripovedač želi da sumira određeni period vremena, i na
funkcionalni način predstavi šta se dogodilo. U deseteračkim pesmama, imamo stav
pevača tako što nekog junaka blagosilja a drugog proklinje. Sažimanjem izveštaja može
se i motivisati razvoj događaja. Četvrti element se odnosi na samo definisanje lika.
Definisanje lika, uslovno rečeno, ulančavanje lika može da se gleda kao autodijagetički
upliv ili definisanje lika nekim stalnim epitetom može da predstavi i tipsku sliku (Vuk –
neverno koleno = to se konstituiše kao tip). Uplive pripovedača možemo da vidimo i na
primerima onoga što likovi nisu ni rekli niti pomislili. Kada Lazar razmišlja on u sebi
razmišlj, i to je ono što nam zapravo prenosi sam pripovedač, ne ono što Lazar zaista
misli. Najkritičniji, poslednji element gde se potpuno otvoreno razotkriva pripovedač je
naratorski komentar. On može da se odnosi na likove, gde se direktno o njima govori, ali
može da se odnosi i na samo pripovedanje, na prebacivačke radnje, prebacivanje radnje,
i onda se zove metanarativni komentar.Odnosi se na samo pripovedanje, može da
izražava neki moralni sud, a može da bude i obaveštavanje neke šire slike.
 Obratićemo pažnju i na sledeće: u bugaršticama imali smo zametke lazarica,
pesme gde smo imali veći deo motiva skupljen u celinu, i sama takva kompozicija je
morala da sadrži veći broj motiva. U Betondićevoj bugarštici imali smo kompozicioni
okvir snova koji je doprineo kulminaciji, dok u drugoj imamo samo okvir svađe kćeri.
Imamo više epizoda, ali su oni sažetiji, manje detaljno su prikazani. U desetračkim
pesmama jedino pesma Car Lazar i carica Milica od Podrugovića teži da obuhvati veći
deo događaja. Ona ima kompozicionu shemu samo u drugom delu ( u drugom delu
Milicu izveštavaju, dolazi sluga Milutin = samo je u drugom delu to iskazano), dok je u
prvom delu prikazano samo okretanje vojske. U bugaršticama, u promenama scene
dolazi do izražaja ovaj razotkriveni pripovedač zato što je neophodo da se više scena
naniže jedna za drugom. Položaj pripovedača tada menja scene, i uvek informacije
dobijamo iz neke ptičje, ograničene perspektive ( to se posebno vidi u Car Lazar i carica
Milica, na neki način skupljanje radnje).

Većina pesama deseteračkih ne obuhvata sve događaje, već samo fragmente-

Pesme tipa Kosovka devojka, Smrt majke Jugovića samo se jednim svojim aspektom
dotiču Kosovske bitke i smrti junaka. U središnjem planu su žene koje tipski predstavljaju
majke, sestre, verenice. Ovde imamo i epske biografije protagonista Kosovskog boja=
epizode koje imaju za ulogu da osvetle lik ili motive Kosovskog boj. Zidanje Ravanice
najavljuje tragični ishod. U Ženidbi kneza Lazara vidimo njegovu inicijaciju. Pesme mogu
da govore i o događajima uoči boja i da proširuju radnju, imaju ulogu motivicaje, kao što
imaju pesme o svađi Lazarevih kćeri. Mogu govoriti i o događajima posle boja
dodavanjem sporednih likova. Sve te pesme su na periferiji centralnog motiva Kosovskog
boja, smrti Lazara i Miloša.

Izbor pesama je Vukov. Redosled se menjao u Lajpciškom i Bečkom izdanju. O

izboru pesama može da se diskutuje. Vuk je išao hronološkim redosledom – šta se
dešavalo pre, u toku i posle boja. Navikli smo svi mi na termine kosovski ciklus, ali šta
njega u stvari čini?U njemu moramo da pretpostavimo neke centralne događaje.Kao
centralni događaj obično se uzima kneževa večera, Miloševa zakletva, ubistvo cara i
kneza Lazara. Jedina pesma koja obuhvata sve te događaje je Komadi od različitih
kosovskih pesama, koji za Vuk kaže da je rađena kao neka lazarica. Sam ciklus jeste
teorijska tvorevina, to je predstava u našim glavama. Kroz teoriju dobijamo celinu. Ciklus
uvek mora neko da spoji, i to je ovde uradio Vuk. Te pesme potiču iz različitih vremena,
od različitih pevača, iz različitih tradicija. Centralne pesme, Komadi od... su od Vukovog
oca, a Car Lazar i carica Milica od Tešana Podrugovića. Dakle, to nije celovita tradicija.
Moramo to imati u vidu pri analiziranju.

 Ženidba kneza Lazara

 Epska biografija kneza Lazara ne započinje rođenjem, već njegovom ženidbom.
Rođenje nije važno zato što on nije junak, on je ratnik, borac. On nema natprirodnu
snagu, i podređen je svojom ulogom vladara. U nekim drugim izvorima o Kosovskom
boju, Lazar je pak predstavljen kao junak. Konkretno u ovoj pesmi predstavljen je kao
vladar. On je sluga, i pesma bi trebalo da odgovara tipu junačkih ženidba sa preprekama
koji smo obradili. Međutim, u takvim pesmama podrazumeva se ženidba junaka. Da li
ovde imamo ženidbu junaka? Nemamo, ali Milica mu je ipak daleka u nekom smislu. Ona
nije preko mora, u Latinima, ali mu je po statusu nedostupna. On je sluga, a ona je
plemkinja. Ovde imamo idejnu prepreku, socijalnu. Prva scena razvija odnos sluge i
gospodara; potencira se feudalna atmosfera. Imamo aristokratske odnose koji se
poštuju, iako je car Stjepan blagonaklon prema slugi i hoće da ga oženi, to su ipak
feudalni odnosi. Da li je Lazar zaista mogao da bude sluga Stjepanu? Nije, oni nisu
istorijski savremenici. Ovde je prisutan jedan anahronizam, i to nameran. Nekada su u
17/18. veku postojali redoslovi (to je srednjevekovni žanr) koji su bili izmišljeni, njihova
uloga je bila da prikažu sveto poreklo. Mnoge vladarske porodice su imale takav jedan
rodoslov. I Nemanjići su imali svoj rodoslov, i na osnovu njega su dovođeni u vezu sa
epskim juancima. Ti rodoslovi se obično vezuju za neke biblijske ličnosti ( i u Bibliji su oni
vrlo česti). U tim rodoslovima iz 17/18. veka izmišlja se sledeća stvar: da je Stjepan imao
nekakvu ženu, da mu je sluga Lazar zapravo bio sin, i time se dodatno potvrđuje carska
krv. Iako nije rođen u zvaničnom braku, ima carsku krv i pravo da nasledi lozu Nemanjića.
Ta roza se zamišlja kao svetorodna. Vizantijski carevi zvali su se Porfirogeniti zato što
nose porfiru, odnoso crveni plašt.

U pesmi se odnos Lazara i Stjepana predstavlja kao vid savezničkog odnosa, caru
je stalo do sluge, pita ga šta mu je, i hoće da ga oženi. Isti ćemo slučaj imati u pesmama o
Drugom kosovskom boju, kralj Matijaš će biti sluga sve dok se ne oženi. Nije ovo ništa
neobično. U pesmi se naglašava povezanost Lazara i Stjepana. I istorijski i epski Milica je
plemenite krvi i vodi poreklo od Nemanjića. Međutim prepreka nije samo u statusu već
je i fizička = reakcija Jug Bogdana. Pristaće tek kad knjige starostavne potvrde da je Milica
Lazi suđenica. Na lazi će ostati carstvo = tek onda Jug Bogdan pristaje. Prepreke su
prevaziđane i sa stanovišta sudbine; događaji su predestinirane, njihov brak je utvrđen
na nekoj višoj sferi. Dalje se događaji odvijaju kao u junačkim ženidbama sa preprekama.

Stjepan pravi plan kako da Lazar traži Milicu. Jug Bogdan kaže da će nastati
pošljednje vrijeme = smak sveta. Slika obesnih velikaša koji su spremni da dignu ruku na
svog cara = poslednje vreme, niži će se podići na više. Lik Jugovića kao obesnih velikaša
pojaviće se i u drugim verzijama, gde Jugovići ne isplaćuju uredno neimarima i Lazar
hoće da ih pogubi, a Miloš se ispostavlja kao najmudriji i savetuje lazara da ih ne pogubi.
I tu je ovaj motiv karakterističan. Kaže Bogdan da će na Jugovićima ostati kletva ao
pogube cara, i tu je prisutan jedan drugi motiv iz 15. veka, koji imamo kod Konstantina
Mihailovića, a i u mlađim zapisima, da se za cara Stjepana vezuje kletva koju je na njega
bacio njegov otac Stefan Dečanski zato što je navodno Dušan naložio da se njegov otac
oslepi. Kletva ga je stigla, i tako je nastaradao, a kletva se obrušila na Dušanovog sina
Uroša. Sledi običaj, Jug Bogdan vadi dukate, a sve ono što smo imali u Ženidbi Dušanovoj,
sve one prepreke, megdane, ovde je predstavljeno u jednoj slici – u Jugovićima, ali
sudbina spažava Lazara. U pesmama se paralelno spominju termini car Lazar, knez Lazar,
što je sve u vezi sa tradicijonalnom leksikom narodne pesme. Car je jača dvorska titula,
naravno.

 Zidanje Ravanice (obe varijante)

Ova pesma ima ulogu čvršćeg povezivanja kneza Lazara sa Nemanjićima,

predstavljeno je građenje crkve od kamena i u njoj se nalazi isti onaj motiv poslednjeg
vremena i povezivanje tragičnog ishoda Kosovskog boja. Centralna metoda u obe
varijante je nizanje kataloga manastira koji su sazidali stari Nemanjići Među tim
manastirima postoje mnogi koje i nisu sazidali :D , recimo manastir Trojica, ali pevač sve
te manastire uzima po čuvenosti. Ovde je interesantna uloga kneginje Milice u prvoj
varijanti. Imamo karakterističnu karakterizaciju junakinje putem opisa. Da se vratimo na
one naše fokalizatore: kaže se da lako šeta, ispod grla 9 đerdana, na glavi devet perišana,
devet ćemera, kruna pozlaćena sa tri draga kamena koji sjaje noću kao sunce u toku
dana. To je jedan veličanstven opis kneginje. Pripovedač nije nimalo objektivan, on je
veoma naklonjen Milici, svaki stih svaki epitet, stajaći broj zapravo ide na to da istakne
Milicu. Ona lako šeta = tipična formula koja podrazumeva gipkost, gracioznost, to sve
govori o njenoj figuri. Ne čuje je niko kako šeta, nenametljiva je, a samom svojom
pojavom pleni. I Lazaru se obraća sa poštovanjem, sve to govori o njenom karakteru. U
realnom svetu, tolika nakićenost bi bila prenapadna, ali ovde služi da predstave
gospodstvo, sjaj. Ona ima i krunu = sad više nije samo bogatstvo, već i kruna, plemenito
poreklo; ona imam status, moć. Ona je primer patrijarhalnog položaja žena. Njen savet
se prima u ovakvim teškim situacijama. Prva Lazaru skreće pažnju.Kaže da su Nemanjići
gradili mnoge manastire, a Lazar to ne čini; pravljenje zadužbina. Dramatizacija pesme je
jednostavna, i posle prekora Lazaru uvodi se Miloš koji savetuje Lazara (motiv sličan
zdravici), podseća na poslednje vreme i dolazak Turaka, pa zato savetuje da se zadužbina
gradi od kamena (od kamena nikom ni kamena); kamen kao tvrdi predmet, ali i materijal
za koji se vežu duše predaka. Ta simbolika kao grobna crkva, u tom smislu će nam
pomoći u borbi sa Turcima.Lazar prihvata ideju. Sa ovom pesmom otvara se sve.

 Propast carstva srpskoga

 U drugom delu pesme neposredno se govori o boju, ujedino je jedina epizoda
gde se direktno opisuje boj. Pesma ima vrlo naglašene hrišćanske simbole.Započinje sa
onim pleteo soko ptica siva ( paralela sa Orao se vijaše). Sokola karakteriše to što dolazi
od svetinje Jerusalima. To je isto kao da dolazi sa neba. Nosi lastavicu, blagoslovljenu
pticu još od biblijskih vremena (kada je poletela, nije se vratila jer je uhvatila gušteraču
po predanju; nekada su na svetu bila tri sunca, i đavo je poslao zmiju koja je popila prva
dva sunca. Kada je krenula po treće sunce, lastavica je poletela da zmiju spreči, a
gušterica je uhvatila zmiju za rep, i uspele su da spasu sunce, i Bog ih je blagoslovio; to je
paganska varijanta hrišćanske priče). U slovenskoj antitezi vidi se da nije lastavica već
knjiga od Bogorodice. Ovde se priča ne objavljuje Lazaru u snu, kako to imamo u mnogim
čudima. Na epski način, knjiga pada caru na kolena.O čemu to govori? Prvo, junak je
dostojan da tako nešto primi svojim dobrim delima (zidanje zadužbina). Sa druge strane,
izdižemo se iz realnog istorijskog konteksta Kosovskog boja, i sama knjiga caru besedi.
Ona mora da dobije reakciju. Čudesna sila se upliće u život ljudi i prekokreće sve što se
do tada desilo. Kaže mu da je čestitiog roda (zato su nam bile neophodne one pesme),
pita kojem će se carstvu privoleti, zemaljskom ili nebeskom. Kako tumačiti? Spominjali
smo da ovaj motiv opredeljenja za nebesko carstvo nije nov. Sa jedne strane, junaci
pripadaju nebeskom carstvu. Po hrišćanstvom verovanju, opredeljenje za nebesko
carstvo omogućava spasenje duše. Zemaljski život je pokoran, a nebeski ono što
očekujemo, i ta hrišćanska ideja sreće se u slovenskim spomenicima još u 11/12. veku.

Drugi motiv sledi, građenja crkve i pričešća vojnika. Lazar se prihvata nebeskog
carstva. Smrt u boju čini junaka mučenikom, isto i u islamu. Crkva koja se pravi od
mermera, svile i skerleta = to je nebeska crkva, raj u hrišćanskoj interpretaciji. Lazar treba
da sagradi vojnicima nebesku crkvu. Nebeska crkva je i paganski motiv = Grad gradila
bela vila ni na nebu ni na zemlji = mitološka pesma. Ta slika je nekakav božanski dvorac
odakle se posmatra svet = rodonačelnica sveta ženi sina i posmatra nebeske sile koje
učestvuju u svetu. Sledi narator koji prenosi misli kneza Lazara. Motiv pričešćivanja je
istorijski motiv – sva se vojska pričešćivala u svim vremenima otkad je hrišćanstva. To
ima i paganski pandan . Kada dođemo na onaj svet znaće se da smo ubili za veru i biće
nam oprošteno, to je u hrišćanskoj interpretaciji. Ali, samo pričešćivanje kao forma šta
pretpostavlja? Pričešćivanja predstavlja uzimanje tela i krvi Hristove,uzimanje u sebe deo
božanstva, dobija se dodatna snaga. Paganska ideja: na zadušnice se radi isto to. Svaka
porodica ima zaštitinika pretka, i obavezno je donošenje hrane na groblje za pokoj duše.
To se dešava kroz nas, mi smo medijatori – isti princip kao u pričešću. Povezivanje sa
pretkom = povezivanjem sa bogom. Drugi deo pesme podrazumeva katalog junaka, i kroz
njih se predstavlja kako vojska strada. Od junaka uključeni su svi poznati sa jednim
anahronizmom. Gradacija se pojačava ka kulminaciji. Mrnjavčevići (Prilep im je teritorija
u Makedoniji) = anahronizam. Oni su ovde da se pokaže (?) da je i Vukašin stradao na
Marici u bici sa Turcima. Prikazuju se Jugovići, erceg Stjepan = još veći anahronizam, on
se ne spominje u pesmama o Kosovskom boju; on je ovde iz Bosne – pevač kaže da su se
svi sakupili sa svih strana svi Srbi da bi odbarnili Kosovo. Kletva Vuka Brankovića na kraju
= uzrok poraza. Pesma je religiozno-moralistička sa arhaičnim motivima i mitološkom
formom.

28. 03. 2016.

Kosovski boj 4

 Car Lazar i carica Milica – Tešan Podrugović

Mala lazarica – sadrži dve celine: molba da brat izostane iz boja i izveštaj iz boja.
Te dve scene odvojene su na karakterističan način. Formula koja menja scenu,
prebacivač, bukvalno je iskorišćena. Jedan junak odlazi, junak oko koga je scena
oblikovana, knez Lazar, a sledeća formula je vremenska (kad je jutro osvanulo).

Prvi deo – u prvoj epizodi su nam junaci poznati.Javljaju se baladični motivi, ali ne
samo oni. Prikaza je scena za trpezom, koja podseća na kneževu večeru. Ovde se
odlučuje privatna stvar, pandan ubistvu Murata. Milica se obraća Lazaru na pokoran
način. Ovim motivom započinje pesma i nagoveštava osnovni ton. U njenom govoru vrši
se Lazareva karakterizacija (Lazare, srpska kruno zlatna...) kroz atribute. Ne obraća mu se
sa moj supruže, već sa krunu zlatna. Najavljuje se da se ne odnosi na privatnu sferu, već
se tiče onoga što će se desiti. Dešava se jedan nagoveštaj koji je lirski izražen – ne tipična
kletva, ali kaže: ako u dvoru nikoga ne ostaviš... Ogromna je sila, veliki je protivnik Turska
i zato se ostavljaju smao ženske glave koje su nezaštićene. Svi su se odazvali caru, i svi
velikaši odlaze u boj. Ona traži brata bar jednoga, brata od zakletve. To pesmi daje
baladični ton. Lazar prihvata Miličinu molbu, i ostavlja joj Boška Jugovića. Njega uvodi
naredna epizoda.

Cenar naredne epizode, kao i središnju figuru, čini opis Boška Jugovića = na konju,
u čistom zlatu, krstaš ga je barjak poklopio, na barjaku od zlata jabuka u kojoj su zlatni
krstovi... Ne pristaje da ostane sa Milicom. U središtu pažnje je junačko. Motiv heroja koji
odlazi da se bori po svaku cenu, a njegovim opisom dočaravaju se njegove karakteristike.
Deluje veličanstveno, predstavlja tipičnog solarnog junaka. On je i prvi junak koji će
poginuti. Ne želi da ostane i kako ga narod ne bi karakterisao kao kukavicu – on je hrabar,
častan, drži do sebe, i odlazi da se bori. Borba nije samo sa suprotnikom, već je i borba za
veru – za krst časni krvcu proljevati i za svoju vjeru umrijeti.Borba se karakteriše i kao
hrišćanska, ne samo kao nacionalna. Nije ni čudo, jer je Tešan iz 19. veka i pesma je
odjek srpskih ustanaka. Čitav taj odnos Turčin – Srbin, gleda se i kao hrišćanin –
musliman. Kao i Boško, nijedan brat nije hteo da ostane sa Milicom. Milica dramatično
pada na zemlju i obeznani se. Na taj način se ispoljava emocija u epskoj pesmi. Lazaru je
žao,i šalje slugu Golubana da se brine o Milici, ali i on na kraju odlazi u boj, iako je imao
blagoslov Lazara da izostane. Kao i u bajkama, imamo i Boška i Golubana koji ponavljaju
istu ideju na različiti način. Goluban je neka gradacija u odnosu na Boška Jugovića.
Privatnim osećanjima suprotstavljaju se državna. U isto vreme, čitava scena je ispevana
da se pokaže herojski agon junaka – ni u kakvom kontekstu junaci ne žele da pogaze
kneževu kletvu.

Sledeća epizoda je izveštaj. Prvi izveštaj donose dva vrana gavrana, a drugi sluga
Milutin. Gavranovi donose jednu sliku, a Milutin drugu, isto kao dve strane u prvom delu.
Tipična formula je da žena čuje izveštaj. Ona postavlja niz pitanja – kažu da su oba cara
poginula. Ovaj izveštaj je neka panoramska ideja, prvi nagoveštaj o smrti junaka. Drugi
izveštaj govori o svakom junaku. Nosi desnu u levoj ruku, ranjen je dolazi = biblijska slika
Hristovih rana. Milutin je na samrti, razdvojen od konja. Milica i njemu postavlja niz
pitanja, javlja se niz pitanja koja isto pičinju: đe pogine, đe pogine... Ovde se takođe vidi
deo o Vuku Brankoviću, koji je postavljen odmah nakon Miloša. Sluga prvo govori o
Lazaru, Bogdanu, Bošku Jugoviću,Banović Strahinjić, pa Milošu. Smrt junaka je opevana
sažeto, slikovito, izlomljena koplja kao motiv. Motiv pada sa konja se naglašava, smrt na
polju kroz neposredne opise. Daju se uzvišeni opisi, da se sve saopšti što bezbolnije.
Metonimiski se saopštava da su junaci poginuli kopljima koji su izlomljeni. To je ono što
čini snagu pesme.Ističe se starešinska figura Juga Bogdana. Izdvaja se Boško Jugović, koji i
dalej razgoni Turke po Kosovu. Ovde je konkretan prikaz dinamičnosti jednog junaka koji i
dalje na samrti ima nameru da se bori do kraja. Blagosilja Miloša, a proklinje Vuka
karakterističnim formulama. Kletva se ne zadržava samo na Vuka, već treba da ide na sve
potomke Brankovića, isto kao što kneževa kletva treba da se proširi na sav srpski rod svih
vremena.

 Komadi od različnijeh kosovskijeh pjesama

U Pjesmarici iz 1815. godine neki stihovi su malo drugačiji. Lazarica koja je celina,
upravo počinje motivom megdana, forma odgovara pesmama o megdanima. Pesma
počinje izazovom, izazivač je uvek predstavik tuđe strane. U pesmama muslimanskim je
izazivač Lazar, što je tipično jer je pevač uvek na domaćoj strani. Prema istraživanjima
jedne naše istoričarke Olge Zirojević – ona je pronašla kao neke šablone, obrasce za
pisanje pisama, i pronašla je poziv silčan ovom iz ove pesme. Mi smo rekli da je nakon
pada Rima ostala ideja o nekakvom svetom caru, i da su svi carevi potom bili u rodu na
neki simboličan način, postojale su određene genealogije. Kod muslimana, postojalo je
to isto, samo što oni imaju jednog gospodara na zemlji – sultana. Sveti rat se njima ne
vodi zbog cara, već Alaha koji predstavlja zaštitnika cara. U tom smislu, u obrascu pisama
nalazi se ovo: jedna zemlja, dva gospodara, jedna raja dva harača daje... To je ideologija
iz srednjeg veka ovde pretočena formulom koja se ovde fino uklopila. Srednjovekovna
ideja je pretočena u epsku formulu. Ovde se zapravo simbolično kaže da su pošalju
ključevi grada i harači. U drugim pesamama, mogu se pojaviti i druge stvari: carska kruna
itd. ovde su ključevi. Murat mu daje ultimatum – ako nećeš da predaš, izaći na boj.
Sledeći motiv je reakcija.

Drugi deo pesme je kneževa kletva – ko ne dođe na boj na Kosovo od ruke mu

ništa ne rodilo, ni u polju bjelca pšenica, ni u brdu vinova lozica! Kletva podrazumeva
plodnost, rađanje – ništa ne rodilo! Dodiruje se sa mitovima o bogovima koji na taj nčin
kažnjavaju svet. Ima funkciju motivacije motiva Kosovskog boja – najavljuje Vuka
Brankovića kao izdajnika zbog toga što se nije odazvao kletvi. Sa jedne strane je herojski
agon, a sa druge strane izdajica.

Treća epizoda, poznata kao kneževa večera je najpoznatija i najstariji je zapis.

Predstavljena je kao slava (Vidovdan je slava kneza Lazara). Zašto baš Vidovdan? Sveti Vid
– veruje se da za početak žetve u narodu postoji izreka Ide Vide da ovide (obiđe polja) =
neka vrsta svetitelja koji utiče na plodnost. Ali zašto je baš Vidovdan slava? (PROVERITI).
U mitološkom smislu, slava je praznik aposvećen pretku. U Kruševu se slavi. Daje se
razvijeni katalog junaka, ko je sa desne strane on je pozitivan, a sa leve negativan, Vuk
Branković. Sama večera podseća na Tajnu večeru, postoji jasna asocijacija, osim toga što
ima epsku formulu. Imamo Kosančić Ivana, Toplicu Milana. Lazar nazdravlja, daje
zdravicu koja ima i veze sa pričešćivanjem koje će se desiti nakon boja. Prvi katalog se
proširuje u Lazarevom govoru, kako ih on ceni odgovara tradicionalnom načelu. Svaki
junak je po nečemu poseban. Posvećuje zdravicu Milošu, optužuje ga da će ga izdati, na
šta Miloš burno reaguje i zaklinje se da mu nikada nije bio neveran i da će ubiti Murata.
U potaji pije ladno vino, Vuk Branković. Miloš preti da će vezati Vuka ako se vrati živ, kaže
da će ga odneti kao ženu, što je najteža uvreda. Ovo je paralela sa motivom koji smo
videli i u bugaršticama.

Sledi epizoda posle Miloševe zakletve, što ne odgovara nekim drugim lazaricama.
Motiv uhođenja turske vojske i Kosančić Ivana. Katalog treba da označi apsolutnu
dominaciju turske vojke. Predstava Muartovog čadora je u fokusu, u središtu demonskog
sveta je. Miloš predlaže da se vojsci i Lazaru sopšti laž kako se vojska ne bi obeshrabrila.
 Poslednja epizoda se bavi karakterizacijom tri junaka: Banović Strahinje, Srđe
Zlopogleđe i Boška Jugovića.

 Musić Stefan

U pesmi se radi o individualnoj sudbini lika. Sa simbolima koji su karakteristični

Danica na istoku, Mesec na zapadu. Posebno je karakteristična kneževa kletva koja se
ponavlja dva puta u pesmi jer se odnosi ne samo na vojdove, već i na sluge. Svi su se
odazvali. Ova kletva je malo razvijeenija od prethodne, oštrija. Kletva podrazumeva i
porod i decu.Drugi deo pesme je susret sa Kosovkom devojkom, ona je ovde lik na
granici. On prelazi u svet mrtvih, nakon kopanja po reci nalazi klobuke mrtvih junaka.
Daruje je kako bi se molila za njegovu dušu ako pogine. Za tren se uplaši da je na njega
pala kletva kneza Lazara. Pesma se završava borbom do poslednjeg daha.

29.03.2016.

Kosovski boj 5

 Obretenije glave kneza Lazara

Obresti je stsl. glagol koji znači pronaći. Obretenije znači pronalaženje glave kneza
Lazara. Ovim glagolom možemo opravdati i sam sadržaj pesme. Rađena je prema
moralističkoj legendi, odnosno hagiografiji u stihu koja je zapisana od slepice iz
Grgurevaca (sela na Fruškoj Gori). Ovde imamo posla sa hrišćansko-moralističkom
legednom. Ova pevačica je pevačica i pesme Kosovka devojka. Poznavala je dobro
Kosovsku legendu. Profesionalni slepi pevači su zarađivali od svojih pesama, pa su
repertoar posvećivali publici. Tako je Milica Stojadinović Srpkinja, prva pesnikinja i
Vukova saradnica, na manastiru Vrdniku pevala i sakupljala običaje; u Vukovoj knjizi Život
i običaji... postoji podnaslov Ženidbeni običaji iz Srema, i to je sve dobio od Milice. To je
vreme u koje je zabeleženo Obretenije glave kneza Lazara, Kosovka devojka i druge
kosovske pesme, a ona je uređivala svoje pesme po ukusu publike. To se sve činilo u
manastiru, tu su je ljudi slušali, i normalno da je tu bilo i sveštenika, pa je ona dodavala i
ono što je bogougodno da ne bi prešla neku granicu. Zato je ova pesma prava hrišćanska.
Sadrži neke arhaične, internacionalne motive. Motiv spajanja glave sa telom da bi se
neko posvetio je internacionalni motiv koji se nalazi u najraniji hrišćanskim
hagiografijama, ali i u paganskim običajima. Uprvi pomen ovog motiva nalazimo kod
Konstantina Mihailovića iz Ostrovice (sluga moli da glava Lazara ne padne na zemlju, već
njemu u krilo da se ne bi oskrnavila). U lazarici slepca Prodanovića ovaj motiv je šire
opisan i ima jedan specifičan detalj – Lazar strada u boju, glava je tad odsečena, ali među
poginulima ima mnogo glava. Lazarevu glavu među ostalima nalazi Turčin (poturčeni
Srbin), koji je sklanja i sakriva. Tu se ta epizoda završava. Očigledno se početkom
devetnaestog veka ta legenda razvija u Sremu. Sad se priča nastavlja.

Motiv se razvija dalje.Koriste se deminutivi i hipokoristici koji će ublažavati sliku

stvarnosti. Inače, polje je široko, junačko, grbavo kod pevača, a kod slepice je ubavo polje
Kosovo. Sremske pevačice misle da je Kosovo polje u Maćedoniji zato što je njima iz
perspektive Srema, koji pripada Austriji, Kosovo tamo negde daleko. Tursko momče
pronalazi glavu (a srpskog je porekla, i sakriva je u vodu kladenac). Glava čeka 40 leta da
se spoji sa telom. To je povezano sa 40 dana u narodnoj kulturi jer toliko dana duša luta
u međuprostoru. Telo je ostalo netaknuto na razbojištu. Umrli treba da budu dosledno
sahranjeni, ili da im se prave epitafi. Tu su stećci kod nas. Telo je čudesno jer se za 40
godina ne menja, i vidimo da je ovde u funkciji sveto vreme. Ovo je čudo , što je prodor
sakralnog u zemaljsko.

Kiridžije (trgovci koji putuju) od Skoplja idu, to su pravoslavni trgovci. Njima će se

projaviti glava. Traže vode, motiv žeđi i traženja vode sa dubljom konotacijom vode koja
je čista, ispira. Ovde voda čuva žrtvu. Glava sjaji kao mesečina. Mesec je onaj koji dovodi
u donji svet, u htonsko, dok sunce vodi u solarno. Treći trgovac shvata šta su pronašli,
doziva Boga i svetog Nikolu jer je zaštitnik vode i putnika. Vadi glavu iz vode, stavlja je na
zemlju, ali glava odlazi sama preko polja. Ide ka telu da bi mu se pripojilo i točilo miro. To
važi za sve religije. Sutradan se sveštenici okupljaju oko tela, donose knjige starostavne i
čitaju molitve 3 dana i 3 noći. Treba odlučiti u koju će zadužbinu to telo otići. Odlazi u
Ravanicu, manastir koji je Lazar za života izgradio kao zadužbinu o svom trošku, što je
istorijski tačno. Izgradnja Ravanice nije ugrozila nijednog siromaha. Sticajem okolnosti,
Lazarevo telo biće vraćeno u Ravanicu tek 1989. godine.

 Kosovka devojka

Pesma koja suštinski ne menja ništa, ali koja izražava sudbinu tipičnih devojaka u
svakom boju, označava svaku devojku koja je izgubila verenika. Pesma sadrži direktno
slike iz boja, ali one su strogo usmreni na fabulu pesme, na Milana Toplicu. U pesmi se
koristi retrospektiva, tako je ona je tom segmentu interesantna. Pesma počinje
pričešćivanjem junaka – rano u nedelju, pre izlaska sunca. Svaki stih je zvučan. Sunca
nema, ali ona je sama po sebi ta koja emituje svetlost. Odlazi na razbojište da pričesti
mrtve. U srednjem veku, pa i ranije, boja kojom se prikazivala žalost bila je bela boja.
Bela boja je boja smrti. Odlazi na Kosovo ravno, ističe se njena mladost. Prevrće junake,
žive poji vinom i hrani hlebom. Junak koga pronalazi ima specifično ime – Orlović Pavle,
njega je pronašla u životu. Leševi su osakaćeni, takav je i Pavle – raskomadani. Kosovka
ga umiva, pričešćuje. On je sestrimi, pita koga traži u obliku slovenske antiteze. Postoji
jedno bitno verovanje – kaže se za devojčine molitve i suze da ih Bog prve gleda, i zato su
se mladići vezivali za devojke uoči odlaska u boji, kako bi se one molile da se vrate živi i
ostvare ženidbu. Kosovka je toliko mlada da Pavle ne može ni da pretpostavi da traži
verenika. U Kosovkinom odgovoru krije se retrospektiva, kaže da ne traži nikoga po rodu,
već Miloša Obilića, Kosančić Ivana i Milana Toplicu, kuma, devera i verenika. Opisi junaka
su isti jer su svi isti u smrti, krasan junak na ovom svetu razliku se samo iz perspektive
devojke. Devojka ih gleda odozgo, prvo vidi sablju, njihovu funkciju, pa tek onda ono
ostalo. Ističe se veza darova koji se devojci poklanjaju. U opisu dominira vojna oprema.
Pavle joj govori da su sva trojica poginula. Sada nema hvaljenja Miloša ili proklinjanja
Vuka, sve se stavlja kroz prizmu devojke. U najjačim bitkama su joj sva tri momka
poginula. Devojka se vraća dvoru kukajući, da se jadna za zelen bor vatim i on bi se zelen
osušio. Hvata se za drvo koje je simbol života, zeleno, ne može da se osuši, ali osušiće se
nad njenom sudbinom neudate devojke. Njena sudbina prenosi se na sudbine svih
devojaka posle bitke.

 Smrt Majke Jugovića

Na kraju, majčina tuga. Ovo je jedna od najpoznatijih pesama sa jakim lirskim

nabojima za koju su se proučavaoci svađali da li je treba svrstati u epske pesme ili balade,
mišljenja su različita. Kažu da treba da bude epska pesma zbog tematike, ali i zbog same
majke jer je ona junak, pravi heroj u podnošenju tuge. Vuk je posmatra kao epsku
pesmu. Drugi je gledaju kao baladu zbog lirskih momenata, emotivnosti... Pesma se
vezuje za mitološke slojeve, i ovu pesmu vidi Veselin kao da je sastavljena od dve teme:
starija tema je nakalemljena na mlađu. Pesma započinje majčinim čudom, i Veselin kaže
da je to glavni argument za mitološku poflogu. Majka traži oči sokolove i krila labudova
da ode na Kosovo i vidi decu i muža. Našla je konje, sokolove, lavove i vraća se u dvorove,
a na razbojištu ostavlja sinove. Ovaj početak je zaineresovao Čajkanovića – nema
bukvalno metamorfoze, nema pretvaranja majke u labudicu. Majka ovde je predstavljena
kao sirova prema sinovima, majka tvrdog srca. Motiv tvrdog srca je bio argument
Čajkanoviću da majku ne treba da posmatramo kao pravu mjku već kao neku vilu koja
nema pravih osećanja. U drugom delu pesme sve ide upravo ka kulminaciji bola, i ona će
umreti od toga. Prvi nagoveštaj je kada majka vidi snahe, sirotice. I tu je bila tvrda srca i
suzu nije pustila. Drugi susret sa Damjanovom ljubom, razgovor o Damjanovom konju. I
tu je tvrda srca ostala. Odvajanje junaka od konja uvek označava smrt. Ljubav konja
prema gospodaru je velika, i konj oseća da nema Damjana. Kulminacija osećanja teče, i
vodi ka poslednjoj sceni kada ujutru dva vrana gavrana donose ruku i puštaju je majci u
krilo. Majka gleda ruku i burmu na njoj, metonimijski momenat zamene junaka i ruke.
Ljuba Damjanova potvrđuje da je to Damjanova ruka po burmi. Tu majka umire od tuge.
Kraj se u mnogim antologijama ispuštao jer su priređivači smatrali da kvari pesmu, tak
opis majčine smrti, govorili su da je previše naturalistički. Smenjivali su ga stihovima da
je majka od tuge umrla.Čajkanović baš za te stihove kaže da su ključni, jer majka puca,
ona se raspada bukvalno, kao neko demonsko biće. Drugi tumači kažu da je bol toliko
preplavio majku da ju je ubio. To sve mogu da budu različita tumačenja.

Ima i bugarskih varijanata ove pemse – motiv majke tvrdog srca povezuje se sa
motivom majke krvnice, a ima i drugih motiva koji na različit način predstavljaju kako
majka umire. Ima verzija u kojima majka postaje gospodarica, njena dužnost sad je da
poudaje sve snaje, to je sve zavisilo od sredine u kojoj su pesme pevane.

Za kraj, na koja pitanja obratiti pažnju za ispit? Imali smo posla sa zapisima
desetračkim i bugaršticama. Za sve zapise važi da su visoko epski stilizovani, da su junaci
herojizovani, da junačij etos jeste u prvom planu i da su razlike samo u stilskom
nijansiranju. Neke su svečanog tona, a neke pomalo ironičnog tona. U bugaršticama je
naglašena feudalna, viteška, aristokratska stilizacija koja se ogleda u odnosima između
likova. U deseteračkim pesmama feudalni odnos je ugrožen, ali kneževa kletva ga
nadoknađuje; odnosi su više prijateljski, svi su pobratimi, kumovi. Ispoljavanje osećanja
u deseteračkim pesmama je predstavljeno intenzivnije od bugarštica. Motivi poslednjih
vremena, proročkih snova su vezana za predanja. Legendarna fantastika je
prisustvovana. U bugaršticama se glas iz oblaka ne može tumačiti kao fantastični motiv.
Nacionalni motivi sreću se samo u deseteračkim pesmama. Lirski motivi se nalaze i kod
muških pevača i doprinose svečanom, tragičnom tonu pesama. Oni usporavaju radnju,
naglašavaju osećanja i doprinose sveobuhvatnosti pesama. Sami događaji su sažetiji u
deseteračim pesmama jer se računa na tradicionalno znanje publike. Pozicija se menja
onoka ko prima izveštaj. U izveštajima se izražavaju kletve, blagoslovi, taj težišnji motiv
kosovskih pesama da se smrt prevazilazi slavom.

DRUGI KOSOVSKI BOJ – 04.04.2016. – 12.04.2016.

Косовски бој-1448.

У неким мотивима меша се са битком на Варни. Одиграла се између Турака и угарске

војске коју су чинили хришћански племићи и западноевропски владари. Може се мешати и
са Првим Косовским бојем. О II Косовском боју чешће певају бугарштице него десетерачке
песме. Угарску војску је предводио Јанош Хуљади, племић влашког или румунског порекла.
Имао је највиши чин у војсци и борио се за краља Матију који је у народним песмама
опеван као краљ Матијаш. Турке је предводио Мурат II. Ова битка се сматра једном од
најкрвавијих. Мурат је побио све хришћане који су се предали и њихова тела бацио у
Ситницу. Постоји изрека „Прошао ко Јанко на Косову“. Јанко је побегао са бојног поља.

Јунаци који се јављају у овим песмама имају историјску позадину односно могу се везати
за неке историјске личности. Попут краља Владислава који је био краљ Пољске и Угарске,
зову га и Варњечин, јер је погинуо на Варни. Сматрао се за највећег борца против Турака и
веровао је да ће његов поход стићи чак до Јерусалима.
Битка на Варни-1444. Сматра се да је краљ Владислав погинуо због своје нереалности и чак
неки сматрају да је за његову смрт одговора војвода Јанко. Након његове смрти на власт је
дошао Ладислав(није грешка у куцању). Након тога крећу борбе око угарског престола о
чему говоре бугарштице. Оне певају о Матијашу коме круна пада на главу, он није
племићког порекла, поштовање је заслужио својом ратном способношћу.
Јануш Хуљади је и историјаска и епска личност која се повезује са Стефаном Лазаревићем о
чему говори и Константин Филозоф у „Житију деспота Стефана Лазаревића“. На овај начин
се успоставља његова веза са Лазаревићима и преко њих са самим Немањићима. Он је
амбивалентан лик у исто време велики јунак и издајник.
Матијаш је историјска личност. Угарски краљ и краљ Чешке неко време. О њему се много
певало у Словенији и Хрватској као о праведном краљу. Сем мотива када му круна пада на
главу постоје и други као у ЕР. 73. У овој песми н подсећа на самог кнеза Лазара, јер и сам
из статуса слуге прелази у статус племића женидбом. Када се певао будимском краљу
мисли се на Матијаша.
Секула је у народним песмама сестрић Сибињанин Јанка. Он је и историјска личност, био је
бан Словеније и погинуо у Косовском боју о чему певају и бугарштице и десетерачке
песме.

О II Косовско боју у Вуковој збирци постоје две песме (85,86). Она на фантастичан начин
исказују сукоб Секуле и турског цара. Варијанта ове песме се налази у Богишићевом
зборнику (19). Њихов сукоб је приказан на бајковит начин борбом сокола и змије.

Бр.14.-Сукоб Змај Огњеног Вука и Павла Стремљанина. Овде је присутан мотив

оклеветаног јунака. У песми вук је приказан како велики јунак, а Павле као клеветник и
кукавица која бежи пред непријатељем. Вук бива принуђен да доказује своју верност и
храброст на бојном пољу тако што трази од заробљеног Турчина да посведочи и исприча
шта се на Косову догодило.

Постоје песме у којма се јављају мотиви присутни у песмама о I Косовском боју, оне
поседују изразито баладичне елементе. То су бугарштице 20,21,32. У овим песмама
присутан је мотив веридбе уочи боја који је на различите начине представљен.

Бр. 16. Та песма директно прати Секулу, и он ту највише личи на Милоша Обилића. Таман
је у лицу, што је директан наговештај смрти. Словенска антитеза у песми је наговештај
смрти као свадбе. Реконструкција паралела између два косовска боја – женски ликови у
Другом косовском боју су мање активни од женских ликоба у Првом косовском боју. Мотив
гласова о боју је као мотив лажних вести да се Секула верио на Косову. Пажња се
концентрише на тужење. Реално – историјски знаци жалости: девојка скида прстен
веренички са руке, што симболизује затварања магијског круга и прелазак у други статус.
Мотиви су другачији него у песми Смрт Мајке Југовића. Девојка овде прижељкује да
добије руку, рука је метонимијски симбол. Рука је метафора светости јунака ; девојка жели
да појача бол, не да га се ослободи. Даје завет да ће до краја живота чувати обећање,
опредељује се за то да се више неће удати.

Бр.22-Секула умире на Косову. Ова песма је балада,у песми мајка прима вести и осмрти
сина. Може се посматрати као варијатна песме „Смрт Мајке Југовића“. У песми се јавља
мотив посмртне свадбе којом Јанко теши мајку Секулину и он је централни мотив песме.
Двори о којма прича је манастир пред којим му је ископао раку. На крају мајчино срце
препукло од бола. Она умире због конвенције друштва, очекује се од ње да умре од бола
за сином. Редукована је радња, у баладама имамо скоковито приказивање радње, много
тога је изостављено. Јавља се кумулативно приказивање осећања што је карактеристично
за баладе и у центру збивања су породични односи што је још једна карактеристика. Не
постоје поступци којма се дирекно приказују емоције и душевно стање јунака, то сазнајемо
посматрајући њихов ход, односно њихову спољашњост. У песми се јављају припеви што је
карактеристика форме бугарштица. Они имају задатак да истакну или појасне претходне
стихове, у овом случају понавља се „млада удовица“, приказивање пређашње несреће, не
само што је изгубила мужа него и сина, потпуно је сама, изгубила је све. Земљу је лепа и
црна, први ентитет има функцију друштвеног вредновања, исказује се поштовање према
мајци која пати и страда. Она није јунак,али је и за њу земља лепа као што је за секулу рака
лепа и бела.

Бр.25-Ова песма меша Косовски бој са Варном. Јавља се интернационални мотив.

Приказано је Јанково бекство са боја самим тим није окарактерисан као прави јунак и
страшни пораз хришћана, владар заробљен, Секула мртав.

Бр. 28.- Јаља се мотив сна као предсказања. Користи се уобичајна формула којом девојка
проклиње краља Владислава. Њен сан тумачи Сибињанин Јанко, као што Миличин тумачи
Милош Обилић. Сан проричр пад Будима и смрт краља Владислава. На крају песме се
испуљава пророчанство о коме је војвода Јанко говорио. Опеван је бој на Варни
комбинацијом мотива из песама под редним борјевима 21,20,32.

Бр.20.-На почетку песме сестра будимског краља се жали брату да су је пресрела три
јунака. Ту је дат каталог јунака-Сибињанин Јанко, Свилојевић и Секула. Опис јунака је
изведен градацијски; следи идентификација. Јунаци су градирани по старости и лепоти.
Постоји паралела са три косовска јунака тј. са Милошем, Косанчићем и Топлицом и у песми
„Косовка девојка“, јер је у обе песме обрађен мотив веридбе уочи боја . Ипак, њихово
приказивање је извршено различитим техникама.У песми „Косовка девојка“ три јунака су
приказана ретроспекцијом, што овде није сличај. Ова три јунака су описана на различите
начине док Косовка девојка кума,вереника и девера описује разлчито, разликују се дарови
које је од њих пред бој као завет добила. Исти опист три јунака има за циљ да представи
њихово заједништво, да их учини једнакима, јер су у смрти сви исти, нико не поседује своје
индивидуалне црте. У овој бугарштици јунаци су приказани другачије, свако од њих се
разликује што примећујемо при опису њихових одела. Секула се посебно истиче жаркулом
са златним пером. Опис јунак заправо представља и приказивање вереничиних осећања,
јер су у епским песмама она редукована. За Секулу каже да му је лишце као у гори жарко
сунце, што представља њен став према њему = она је заљубљена. Она признаје брату своја
осећања, што Косовка не ради. Секула се приказује херојски, јер јуриша на цареве шаторе.
Након његове погибије уводи се мотив смрти као посмртне свадбе, девојка на Косову која
је задржала Секулу је сама смрт. Извештајем се уводе лирски елементи у песму.На крају
песме се уочава и мотив жаљења за вереником одсецањем косе.

Бр.21.-Варијатна песме бр.20. И овде је у фокусу мотив веридбе у очи боја. На почетку
песме јављају се архетипске представе три виле на три јелена. То је предсказање скорашње
смрти три јунака, апокалиптична слика. Они представљају везу, медијатора између овог
света и оностраног. Сам јелен је биће на граници, психопоп тј. биће које води људе у
подземни свет. Постоји јељењово коло – оно које се игра наопаковезано за култ мртвих и
хтонска бића. То нису виле већ три угарска јунака Јанко, Свилојевић и Секула Дракуловић.
Сама девоја дарује јунаке, то су јуначки дарови. И она добија дарове који су различити. Ти
дарови су ратнички, не свадбени, што је најава свега што ће уследити. На крају песме је
истакнут мотив љубави сестре према брату, који је изнад било које друге, јер вереница не
плаче чак ни за својим вереником, већ за братом кога како сама каже неме сем ње ко да
жали. На овај начин уведена лирска песма „Највећа је жалост за братом“. Нема мотива
посмртне свадбе. Изостај опи и извештај боја. Веза сестре и брата овде се може повезати
са мотивом из баладе Браћа и сестра, а то је мотив похађања мртвих. Постојало је
веровање да да девојку походе мртви из њеног рода када се уда јер још увек није званично
примљена у мужевљеву лозу. Ако је мртви не походе, одрекли су је се, што је била велика
срамота. У овој балади сестрине сузе се толико страшне да се анђео над њом сажали и
моли Бога да мртвог брата подигне из гроба = балада која изражава спону брата и сестре.

Бр.32.-И у овој песми је у средишту мотив веридбе уочи боја која имплицира на трагичан
крај на саму смрт. Јавља се пресретање девојке, препознавање јунака, обећање краља да
ће дати своју сестру,али у овој песми изостаје даривање. Поруку преносе вране као
типични гласници трагичних порука. Порука не обухвата читав исход битке, већ се
удаљавају од догађаја. Анахронизам –Марија није сестра краља Владислава, већ ћерка
Лудсвика.

У песмама које обрађују мотив веридбе уочи боја у јуначку тему укључује се универзална
лирска песма. Постоји паралелизам између индивидуалног погледа на бој и општег
јуначког значаја. Женски ликови предвиђају смрт, девојка којом се Секула на Косову жени
је сама смрт, метафора смрти као свадбе.
Бугарштице имају у великој мери лирске и блададичне мотиве, мотив предстаказања,
пророчанског сна, одвраћање од боја, веридба уочи боја, емотивни извештаји о смрти
јунака (Јанко извештава Секулину мајку или вереницу), мајке моја умире од туге за
погинулим сином, веренице која жали за вереником. Лирски и бладични елементи су
много присутнији у овим песмама него у оним о Косовском боју. Једина потпуно јуначка
песма је под редним бројем 14. Она пева о сукобу Змај Огњеног Вука и бана Павла,
делимично и бр.20, али она у првом делу има мотив предсказања.

И у песмама о Другом косовском боју постоји мотив издајника,али је он другачије

представљен. Везује се виђе за битку на Варни и дели се на Павла С који је сву славу
победе преписао себи на штету Змај Огњеном Вуку и на Сибињанин Јанка који бежи пред
великом турском војском.(бр.25). Други Косовски бој захвата ширу временски скалу,
разнородан је и нема централног јунака.

Бр.85.-У овој песми је доминантан мотив одвраћања од боја, сестра покушава да одврати
јунака од боја. У другом делу песме приказан је сукоб између Секуле и цара. У центру
пажње је фантастичан мотив кога има и у бугарштици 19. Овде се дирекно каже да се
Секула начинио змијом,а у бугарштици он пушта змију и сокола. Мотив одвраћања од боја
се везује за женске ликове, овде није тачно одређено да ли оне уводе само лисрске
елементе у песму или чак представљају злу судбину јунака попут суђеница. У варијатни 86.
то је много јасније представљено. Сестре желе да виде очи брата како би их извезле на
јастуцима. Он им то недозвољава примећује се табу тј. прступ могућност да се јунак
урекне. Пресликаваље Секулиних очију на марамицу има магијску фукцију, замељивање
дела за цело. Секула је мудар и заварава сестре. Сам Сибињанин Јанко је тај који убија
Секулу, јер убија змију иако га је Секула упозорио да ће се у змију претворити. Он је тај
који га је убио. Мотив урока се у 85. везује за кучевкиње, а у 86. за сестре. Оне му проричу
судбину, најављују смрт. Представљају неку врсту натприродних бића, попут вила које воле
јунаке, а Секула је у улози жртве. Јанко не препознаје да треба да га дао као жртву, он се
руководи јуначким сиболима, размишља на епски начин. Јаков грех је што скупља и младо
и старо за војску, а грех је одузети мајци сина јединца. Мотив детета је чест у народној
поезији и присутан у овој песми. Дете није још јунак, није прошао јуначку иницијацију и
због тога је у вези са оностраним. Она често могу победити много снажније јунаке од себе.
Њихова невиност је та која не изазива сумњу иако су они повезани са хтонским простором
и могу савладати демоне. Секула приликом борбе узима облик шестокриле змије неки
проучаваоци сматрају да је то змај. Он мора да зађе дубоко у хтонски простор за који се
везује непријатељска страна Турци, али и Арапи. Они имају антропоморфни облик,али
потчу из доњег света. У Секулином слушају као да је дошло до преокрета. Он се претвара у
змију, јер се бори против демона и мора сам бити повезан са оностраним. Његова победа
над царем се може посматрати као облик преваре и веза ти се за И Косовски бој када је
Милош на превару ушао у султанов табор. Он је и соларни јунак и хтонски има две
природе и представља медијатора везу изеђу два света као и Милош Војиновић. Читава
борба се догађа ноћу када су смао демони активни и то упућује на Секулину демонску
природу, јер да би демона победио мораш и сам поседовати демонску црту.

ЕР.157.-И ова песма говори о Секулиној смрти. Ова је чиста балада лишена свих епских
момената које се јављају у варијантама из Вукове збирке. Јавља се мотив девојака
браничевка оне су магијска створења. Оне су девојке на граници, могу да урекну; оне су
као неке суђаје. Њихову везу са природном и смрћу још појачавају шатори односно њихове
боје црвена-крв, зелена-природа. У овој песми се такође јавља мотив посмртне свадбе
(Јанко каже да га је оженио црном земљом и травом зеленом). Такође, ова песма се
завршава лирски. Смрт судбинска, он није ни стигао до боја, изненада је пукла пушка,
остварење пророчанства девојака. Црна свадба на крају је обавезна за све јунаке који умру
неожењени. У песми се јавља и мотив сестара које дозивају брата да му виде „оке на
јаглуке“. Оне заправо желе да извезу марамице са ликом његових очију, али оне се не
окреће, он окреће сокола. То је та имитативна магија.

Бр.14.-Сукоб Змај Огњеног Вука и Павла Стремљанина. Овде је присутан мотив

оклеветаног јунака. У песми вук је приказан како велики јунак, а Павле као клеветник и
кукавица која бежи пред непријатељем. Вук бива принуђен да доказује своју верност и
храброст на бојном пољу тако што трази од заробљеног Турчина да посведочи и исприча
шта се на Косову догодило. Веза са I Косовски бојем. Називање Вука вером и невером, све
се одвија за трпезом као и у песми „Кнежева вечера“. У старијим записима Милош је као и
Вук импулсиван и креће да удари клеветника. Називањем Вука невером успоставља се
веза са Ђурђом Браковићем и Вуком Бранковићем који су заиста и били невере.

Бр. 19, Богишић. Ту се јавља мотив заклетве да ће се убити цар. Секулина смрт се описује
ту, као и у варијантама код Вука (85,86). У овој варијанти Јанко одвраћа Секулу од боја. Не
трансформише се буквално, већ из недра пушта змију. У томе је разлика између
бугарштица и десетерачких песама. Зашто се Секула трансформише баш у змију, а не у
сокола? То је мотив из бајке, у којима се јунаци увек трансформишу у змије. То се назива
СПОЈНА ДУША, јунакова снага је тад у животињи. Прво се мора убити животиња да би се
убио јунак. Змија је демонска животиња: пушта и змију и сокола, управља њима обема.

 Smrt kralja Vladislava – Nikola Ohmućević

Pesma se istorijski odnosi na bitku na Marici (Маричка битка или бој код Черномена,
одиграла се на реци Марици 1371.,Српску војску предводили су краљ Вукашин и његов
брат деспот Јован Угљеша и обојица су погинули у бици). Pesma je spevana dosta kasnije, a
zapisana je sredinom 17. veka. Pesma započinje karakterističnom uvodnom formulom spremanja
junaka za boj. Stojan Novaković i Alen Pavić polemisali su oko neke celovite pesme o Kosovskom
boju, koja se kasnije raspala na manje komade. Stojan Novakvić se zalagao za to da su postojale
različite pesme koje su kasnije spojene u celinu. Rukopis nije kritički objavljen, i zamućeno je
značenje pojedinih, nepoznatih reči (možda srpska/ugarska GOSPODA). Junaci u pesmi su kralj
Vladislav, sluga Anko (bez J) i Ugričići (ime smišljeno od toponima). Prvi motiv u pesmi: Vladislav
se sprema za Kosovo i vodi carsku gospodu i Anka. Odnos kralja i Anka: Anko je statusno niži,
feudalni odnosi se od početka naglašavaju. Sestra je sinonim čestitosti, uspeće Anka na
društvenoj lestvici, kaže mu da čuva kralja kao rusu glavu jer kralj nije boja video. Ona govori u
ime kralja, ali i vlada u njegovo ime, starija je u svakom pogledu. MOLBA = predskazanje da se on
neće vratiti, prvi nagoveštaj smrti kralja Vladislava ogleda se kroz sestrinu molbu. „Нагледај се
брата краља, ер га веће видјет' нећеш!“ to je formula koje ima i kod Betondića, čime Anko
upozorava sestru kralja i najavljuje moguć svršetak.

Milica seda na kola, kao i kod slepca Prodanovića = da se vojska isprati. Formula dolaska
na Kosovo = mrtve glave, a Vladislav želi da gradi manastire i sela. Tu se vidi koliko je on zapravo
mlad i da nikada nije bio u ratu. Konj se kralju spotiče, što je naredna najava smrti, isto kao i
lobanje na zemlji. Gradaciono se nižu nagoveštaji smrti. Vladislav kaže da su mu dali lošeg konja i
da i sam vidi da se neće vratiti kući. Javlja se još jedna formula (koja je u bugaršticama malo
drugačija): san je lažan, Bog je istina.

U trećem motivu, gde se opisuju mrtve glave na Kosovu, vidi se asocijacija na Prvi k.b.,
vidimo da se tu već odigrala neka bitka. Međutim, Vladislav to ne zna jer nije bio u boju. Sledeća
slika je motiv zabrane bežanja iz boja (što je asocijacija na Miloša i Vuka), i to je stara ideja koja
se pominje još u Beovulfu, ali je imamo i kod Danila Banjskog, svedoka Kosovskog boja. Epska
ideja kod Banjskog dobija hrišćansko obeležje = bolje je časno poginuti. Motiv raspoređivanja
vojske se odnosi na vojnu taktiku, ali ovde služi kao motivacija za klevetu Ugričića. To je
prelomno mestu u pesmi. Bitke su saopštene kratko, u izveštajima, koristi se vatreno oužje i
topovi. Taktika je da se rasporede najbolji na najveću tursku silu. Sledi pogibija jer je kralj
poslušao Ugričiće. Knjiga se šalje turskom caru, koji ispada fer i maksimalno korektan. Kaže da
vojnici ne smeju da stave ruke na koleno plemenito; ali Vladislav je nestao, nema ga.

Epilog pesme čini Ankovo vraćanje u Budim i kraljičina kletva. U ovoj pesmi dominiraju
porodični okviri, ovo je bugarštica u kojoj sestra žali za bratom. Motiv molbe sestre da joj se
sačuva brat je pandan Miličine molbe da joj se pokloni Boško.

 Попевка од Свилојевића

Песму је записао Петар Зрински који је чекао своје погубљење јер је са

франкофонима желео да погуби аустријског цара. Попевку је записао по сећањима. 1851.
објављује је Фрања Миклошић, па је изгубљена. Немам сачуван оригинал. У песми се као
јунак Првог косовског боја истиче Михајло Свилојевић. Каже се да је јунак дошао под
чадор и све посекао. Јунаци се ређају по старости: Секула је средњи, Марко је најстарији.
Све се даје из перспективе ђевојке веренице. Тежиште је каталог који је у пуној форми
описан у песми Јуришић Јанко. Јунаци су представљени са својим атрибутима. Инсистира
се на херојском односу; удаљеност од лика Турчина као омраженог лика. Ова песма има
много варијаната.
 Бр. 101, Богишић. Ово је десетерачка песма у којој је главни лик Секула. Песма
садржи архаичан мотив ЖЕЂИ. Јунаци се разликују по коњима, не по годинама. Јавља се
Реља Крилатица као побратим Марка Краљевића. Топонимија је косовска. Чува се
успомена на Милоша Кобиловића. Уз божју помоћ Секула се избавља. Песма је сачувана у
анонимним далматинским рукописима.

Закључак, паралела два боја: потпуне паралеле нема. Први косовски бој је шири.
Стожерни мотив је убиство турског цара, чега нема у Другом косовском боју. Епска песма
се пева да би се прославио Милошев подвиг, односно да би се у наредним генерацијама
могло говорити да има таквих јунака који се могу супротставити најјачим Турцима. Сви
наши јунаци оправдавају агон због чега је потребно борити се. У Првом имамо два јунака;
један мученички страда и опредељује се за царство небеско, а други има јуначке
карактеристике. Лазар има светачки, мученички идентитет; присутно је зидање цркве, и
небеске и Раванице. У Другом боју хришћанске мотиве готово и да не можемо да
извучемо. Тамо је представљена јуначка смрт Секуле која је пандан Милошу. У песмама о
У Другом косовском боју имамо сасвим нови простор, представљена је борба сокола и
змије, где је противик демонизован. То је митолошки мотив који нас удаљава од
историјских елемената. На који начин се мотиви сокола и змије односе на Милошев
подвиг? Милош је такође био натприродни јунак, и зато је Секула пандан њему. У песмама
је видљива судбина која дозвољава Милошу да убије турског цара, али не и да преживи
бој. А код Секуле, та борба сокола и змије треба да се посматра као један симбол. Какав је
противник?Противник је демонизован у најмању руку и онда и јунак мора да се испољи у
том облику. Борба Секуле са соколом није истог реда као у Првом боју, није то исти јуначки
опис као код Милоша Обилића. О чему то говори? У песмама о Првом боју, иако имамо
велике анахронизме и помене Мрњавчевића, Бановића Страхиње, Павла Орловића, ипак
се држимо на граници историчног. Овамо имамо сокола и змију – на прагу смо
фантастичног. Топографија постаје митолошка, легендарна. Томе доприносе сви они
мотиви: три виле на три јелена. И у Првом боју имали смо помене пророчанстава:
пророчке снове, књиге староставне итд.

Разлика је и у женским ликовима. Још на почетку, у најстаријим записима видели

смо сукоб Лазаревих кћери што је мотивација сукоба Милоша и Вука. Жене су присутне
само у извештајима и на почетку песме, када морају да испрате јунаке у бој. У Другом
косовском боју жене су представљене као веренице, везане су само за извештај и испраћај
јунака. Постоје извесне паралеле између Косовке девојке и девојке на реци у песми Мусић
Стефан. Значајнија је улога жена након Косовског боја него пре, јер су оне те које су
преживеле и морају да се суоче са свим што ће наступити након пораза. За жене се везује и
мотив веридбе уочи боја, пророчких снова, посмртне свадбе, одвраћања уочи боја...