SREDNJI VEK

Srednjevekovna knjizevnost je jedinstven period u istoriji knjizevnosti koji obuhvata vise od 1000
godina – od priznavanja hriscanstva za drzavnu religiju Milanskim ediktom 313. godine, pa sve do kraja
13. veka na Zapadu, tj. do pada Carigrada 1453. god. na Istoku.
Gotovo u celoj Evropi i Maloj Aziji srednjevekovna književnost je više obeležena vladajućim pogledom
na svet negó ajsnim i prepoznatljivim stilom. S obzirom na dugo trajanje, srednji vek sadrži razne
narode i dogadjaje koji su doprineli njegovom neujednačenom vidu. Ovo je epoha u kojoj su ostaci
rimske imperije bili pomešani sa neprestanim migracijama i osvajanjima divljih plemena koja su
nadirala sa istoka. Medjutim, sama srednjevekovna književnost u najvećoj meri proističe iz antičkog
nasleđa, kako grčkog, tako i rimskog, s tim sto se njemu ravnopravno priključuje, zahvaljujući važnosti
Biblije, i hebrejska tradicija.
Takodje, prihvataju se i elementi dalekoistočne kulture, posebno budističke i persijske, kao i
prisvajanjem i modifikovanjem folklora svih paganskih naroda koji su prihvatili hrišćanstvo.
* U 15. veku dolazi do velikih promena: renesansa, reformacija, pad Carigrada 1453. , nastanak
modernih drzava 1492. Srednji vek se u hronoloskom smislu uslovno deli na rani (pocetak hriscanstva),
srednji i pozni (stvaranje drzava). Glavno obelezje srednjeg veka je hriscanstvo. Do podela u hriscanstvu
dolazi vec u 8. i 9. v. a konacna podela – Veliki raskol – dogodice se 1054. godine. Podela crkve uslovila
je i podelu literature:
1. istocna tradicija – grcki jezik i knjizevnost, uticaj helenizma
2. zapadna tradicija – latinski jezik i rimska knjizevnost
Znatan je uticaj hebrejske tradicije koja je preneta u hriscanstvo zahvaljujuci helenizmu (osvajanja
Aleksandra Velikog) i Starom zavetu. Srednji vek predstavlja spoj razlicitih tradicija. U srednjem veku u
odnosu na poeticke tendencije i vladajuce doktrine:
Cest je i naziv mracni srednji vek:
- gradovi su bili zatvoreni sami u sebe
- cesti su bili napadi osvajackih plemena (Vizigoti, Huni, Avari...)
- harale su zarazne bolesti (kuga, kolera, velike boginje...)
- nedostatak higijene
Zbog toga su srednji vek obelezile krilatice memento mori (secaj se smrti) i carpe diem (uhvati dan).
Memento mori (strah od smrti) kao i stalni pogled upućen onostranom svetu posledica su vremena koje
je obeleženo neprestanim ratovima i epidemijama zaraznih bolesti koje su uništavale čitava naselja.
Uprkos tome, to je epoha u kojoj se konstituišu mnoge države ik narodi, a iz njene književnosti kasnije
nastaju mnoge druge.
Kada je reč o političkom i državnom ustrojstvu, tokom srednjeg veka dominiraju dva duhovna, ali i
politička kruga – jedan obeležen uticajem latinskog nasleđa. Iz ove podele razvijaju se i dve osnovne
kulturne sturje srednjevekovne književnosti- ISTOČNA I ZAPADNA, koje su potvrđene konačnim
rascepom crkve u 11. Veku (1054.god.) na pravoslavnu i katoličku. Jedna od osnovnih razlika medju
crkvama je u njihovom odnosu prema jeziku. Dok je Vizantija odobravala bogosluženje na narodnom
jeziku, dotle je Zapadna crkva insistirala na tri sveta grckom, latinskom i hebrejskom. Sve se ovo
odražavalo i na knj, tako da je s.k. bila uslovljena upotrebom propisanog jezika, hrišćanskom tradicijom,
Biblijom i hebrejskom istorijom, antičkim nasleđem, kao i raznim folklornim uticajem naroda.
Podele srednjevekovne knj mogu se načiniti prema različitim merilima: U hronološkom smislu govori se
o književnostima Istoka i Zapada.
U odnosu na poetičke tendencije postoje tri perioda:
patristicki, sholasticki i sekularni. Tako da se jasno moraju razlikovati Istočna i Zapadna
srednjevekovna književnost.
Srednjevekovnu književnost određuje rukopisna tradicija i knjige u kojima su se sakupljala njena
ostvarenja – brevijar, misal, meceslov, jevanđelistar, oktoih, trebnik. Uticala je na dalji razvoj

1
 književnosti u Evropi, iz nje nastaju sve pojedinačne književnosti u Evropi. U srpskoj književnosti ove
epohe izdvajaju se Sveti Sava, Domentijan, Teodosije Hilandarac, Konstantin Filozof, Stefan
LAzarević, Danilo Pećki, Dimitrije Kantakuzin, itd…

Istocna srednjevekovna tradicija

- Istocna srednjevekovna tradicija (vizantijska knjizevnost) u najvecoj meri je podredjena vizantijskom

uticaju, grckom jeziku i ostalim odgovarajucim elementima datog civilizacijskog kruga. Knjizevnosti i
kulture koje su se razvijale u drzavama vizantijskog okrilja (vizantijskog komonvelta) nazivaju se Slavia
Ortodoxa. Istocna (i zapadna) knjizevnost uglavnom se oslanja na Bibliju, ali i na antiku,. Tematski i
zanrovski uzor najpre su nalazili u spisima Novog zaveta, pa se primecuje prevlast biografije, poslanica,
parabola, epigrama, basni, poslovica, filozofskih spisa, itd. Prema klasifikaciji knjizevnih rodova i vrsta,
srednjevekovnu knjizevnost delimo na srednjevekovnu poeziju i prozu. Vizantijsko pesnistvo
(uglavnom bogosluzbenog karaktera) bilo je raznovrsno – himne, kanoni, akaste, ikosi, stihire, tropari,
kondaci, pohvale, molitve. Predstavnici (autori) bili su Roman Melod, Grigorije Pisida, Jovan Damaskin,
Andrej Kritski, Vasilije Veliki, Teodor Studit, itd. Kada je rec o prozi , izdvajaju se razliciti oblici teoloske
literature koja okrenuta proslosti trazi uzore ponasanja I uspostavljaju kanone izrazavanja – niz
teolosko-naucnih spisa, pokusaj stvaranja enciklopedije, istoriografski spisi poput hronika, letopisa,
rodoslova, hagiografija, zitija. Profana poezija i proza uglavnom se oslanjala na antiku.
U Vizantijskoj kulturi dozvoljena je bila bogosluzba na narodnom jeziku.

Zapadna srednjevekovna tradicija

- Pisana je na latinskom jeziku. Predstavnici su Jeronim, Aurelije Avgustin, Toma Akvinski, Pseudo
Dionisije Areopagit. U delima je prisutna hristijanizacija latinskih ostvarenja, pogotovo Vergilija i Ovidija,
tumacenje tekstova pocivalo je na alegorezi i egzigezi, prisutni su oblici poput moraliteta, misterija,
exempluma. Pored crkvene cveta i dvorska knjizevnost (viteski epovi i romani, chanson de geste),
ljubavna lirika (lirika trubadura i truvera), dela saljive knjizevnosti (fablio, svanka).

*Problem pisane literature

Nastajala je na grckom, latinskom i hebrejskom jeziku i dospevala je samo do malog broja citalaca.
Uporedo nastaje i knjizevnost na narodnom jeziku, javlja se u 12. i 13. veku. Osnava pisane knjizevnosti
i pismenosti bila je Biblija. Vizantija je bila zajednicki knjizevno-kulturni geo-politicki prostor. Pismenost
se razvijala na zajednickom jeziku (latinski i staroslovenski). Postojala su dela sakralnog i svetovnog
karaktera. Razvoj svetovne knjizevnosti vezan je za sekularni period i knjizevnost na narodnom jeziku. U
okviru ljubavne poezije nastaju nove vrste: kancona (prosta ljubavna pesma), serenada, alba i tenciona
(pesnicka rasprava izmedju dva trubadura). Cveta crkvena poezija – crkvene himne u proznom obliku,
sastavljene od veceg broja strofa koje se nazivaju tropari i kanoni koji su se sastojali od osam ili devet
oda, a svaka oda od vise strofa tropara. U kanonima se cesto primenjivao akrostih. Ova poezija se ne
oslanja na anticku. Razvija se i vizantijska profana poezija koja se oslanja na antiku. Pisali su je Georgije
Pisida, Teodor Studit i Kasije. Nju karakterise nov metricki oblik – politicki stih. Takodje, nastaju
srednjivekovni narativni epovi (Pesma o Rolandu, Roman o Troji, Roman o Aleksandru Velikom, keltske
legende o kralju Arturu i njegovim vitezovima, o Tristanu i Izoldi...) ili viteski romani, gde se epizode ne
nizu uzrocno-posledicno (preteca avanturistickog romana). Viteski romani nastali su pod uticajem crkve
i feudalizma, kada su stvoreni hriscanski vojnicki redovi, i u njima je stvoren tip knjizevnog junaka koji je
bio duzan da cuva crkvu, stiti slabe, bori se protiv nevernika i postuje kult svoje gospe.
Krajem srednjeg veka akcenat se prebacuje na avanture junaka. U Francuskoj su bili popularni epovi
Chansons de geste. Nezavisno od grcke tragedije u srednjem veku razvija se poseban tip drame koji

2
nastaje na osnovu hriscanskih verskih obreda, tako sto crkvena liturgija dobija dramski oblik u
dijalozima i pevanju. Takve predstave nazivaju se misterije ili mirakuli. Koristi se gradja iz Biblije,
posebno iz Hristovog zivota, ali i nekih svetaca i mucenika. Sacuvana je jedna vizantijska drama,
Stradanja Hristovo. Javljaju se i komicne vrste: vesele propovedi, moraliteti, farse... Razvija se i
istoriografija (Prokopije, Konstantin VII Porfirogenit, Jovan VI Kantakuzin...). Dolazi do procvata poucnih
zanrova – alegoricni zanrovi (basne); razvija se didakticka knjizevnost. Pisu se hronike i hagiografije (pod
uticajem martiroloske literature, sudskih spisa u oliku dijaloga koji opisuju mucenja hriscana koji su
stradali za veru). Od stilskih figura najcesce su metafora i alegorija. Nastaju alegoreza i egzegeza –
nacini tumacenja tekstova, tako da se u njima nalazi dublji smisao. Postojala je i knjizevnost na
narodnom jeziku – spev Fiziolog, prica o Varlaamu i Joasafu... Vaznu ulogu i veliki uticaj na
srednjovekovnu literaturu imala je sholastika – naucna metoda, crkveno ucenje, koje se zasniva na
metodi pamcenja bez ikakvog razumevanja i sumnje.

Pesnistvo provansalskih trubadura nastajalo je u periodu od 11. do 13. veka. Oni su srednjevekovni
lirski pesnici iz južne francuske oblasti Provanse. Stvaraju na dijalektu langue d’oc. Oni su obicno
pripadali riterskom stalezu (plemićkog porekla), ali su ponekad bili iskromnog porekla. Svoju poeziju su
obicno sami izvodili, ali su je ponekad davali i putujucim pevacima nizeg staleza – zonglerima. NJihova
lirika je uglavnom bila namenjena dvorskoj publici. Teme trubadurske poezije su kurtoazna ljubav,
poboznost, slavljenje Bogorodice, verski zanos krstasa, ali i moralna, verska i drustvena satira. pesničke
forme shanson, rondo i balada, kao i pojedini oblici lirike karakteristični za taj period – alba, pasturela,
tencona, partimen, sirventés. Trubadurska lirika nije bila ljubavna poezija u uzem smislu, vec
aristokratska drustvena umetnost sa erotskom tematikom. Pesme je česo pratila muzika koju su
trubaduri sami izmišljali. Najpoznatiji trubaduri su: Vojvoda Gilhem IX, B.de Vantadur, B.de Born,
A.Danijel. Z. Ridel, P.Vidal, MAkabri, itd…
Lirika trubadura utiče na liriku truvera, kao i na nemačku i italijansku poeziju kasnog srednjeg veka, kao
i napotonje evropsko pesništvo, posebno na Dantea i Petrarku svojim konceptom kurtoazne ljubavi
(čista ljubav prema hladnoj i nedostupnoj dami čija se lepota slavi sa gotovo verskim zanosom, čista
ljubav, al isa naglašenim erotskim nabojem).

Truveri, lirski pesnici sa severa Francuske iz 12. i 13. Veka na dijalektu langue d’oil iz koga nastaje
moderan francuski jezik. Imaju velike sličnosti sa trubadurima,Uobicajene teme trubadurske poezije su
kurtoazna ljubav, poboznost, slavljenje Bogorodice, verski zanos krstasa, ali i moralna, verska i
drustvena satira.Takođe su pesničke forme shanson, rondo i balada, ali i chanson de geste, virelaj,
pasturela. Okupljaju se oko akademija u Arsu, Amijenu i Ruanu. Najpoznatiji truveri su Z. Bode, B.de
Nesl, S.de Kuci, K.de Betun, T.de Sampanj.

3
Dante Aligijeri, Bozanstvena komedija – Pakao
Dante Aligijeri ( 1265-1321) je najveci italijanski pisac i jedan od najvecih svetskih pisaca. Aktivno je
ucestvovao u politickom zivotu Firence. Njegov zivot bitan je za razumevanje pogleda na svet u
“Bozanstvenoj komediji”. Bio je clan partije koja se zalagala za samostalnost italijanskih gradova,
nezavisnost od papske vlasti. U to vreme u Firenci su postojale dve zaracene strane – Beli (oko kojih su
se okupljali siromasniji gradjani) i Crni (oko njih su se okupljali bogatiji). Dante se prikljucio taboru Belih
koji su se borili protiv pape Bonifacija VIII, zbog cega je 1302.god. usledilo njegovo progonstvo iz
Toskane. Najveci broj svojih dela je napisao upravo u progonstvu, pisuci i na narodnom i na latinskom
jeziku. Za njegov zivot bitno je poznanstvo sa Gvidom Kavalkantijem, pesnikom, kao i sa Beatricom.
1.“Novi zivot” (Vita Nuova) je ispovedni ljubavni roman, idealisticka prica o njegovoj ljubavi prema
Beatrici. Ovo delo predstavlja zanrovsku sintezu (intimni dnevnik pisca i pesme ljubavnog karaktera
prozete hriscanskom misli u obliku soneta i kancona, koji ce kod Petrarke dostici vrhunac)-Prozimed
(proza i stih, novi stil).
2. “Gozba” (Convivio) je naucni traktat, delo napisano narodnim (vulgarnim) jezikom cime je Dante
potvrdio da narodni jezik moze potpuno da zameni latinski, sto je i bila njegova namera.
3.”O narodnom jeziku” (De vulgari eloquentia) je delo napisano latinskim jezikom, a raspravlja o tome
kakav narodni jezik treba da bude – Dante izlaze svoju poetiku i estetiku. Podrzava teoriju da stil mora
da odgovara temi.
4. “Monarhija” – ovde izlaze svoju ideju o ravnopravnosti svetovne i carske vlasti (govori da se moraju
odvojiti funkcije pape i cara koje nisu dobro razgranicene Konstantinovom poveljom)
Dante se u trideset i petoj godini našao u mračnoj šumi (1300. godina). Lutao je čitavu noć, dok u zoru
nije izašao iz nje i naišao na podnožje nekog brda. Ugledavši ga, počne se penjati, ali mu na put stanu tri
zveri i to: panter, lav i vučica – putenost, oholost i lakomost. Htele bi da se vrati odakle je i izašao. Od
tih zveri spasi ga Vergilije, slavni rimski pesnik, autor Eneide, pozivajući ga da krene sa njim kroz pakao i
čistilište, a da bi došao do raja trebaće mu pratnja Beatriče (njegove ljubavi i u pravom životu koja je
umrla mlada). Uostalom, ona je Vergilija i poslala da izbavi Dantea od velikih opasnosti u kojima se bio
našao. Pakao, kojim će proći Dante sa Vergilijem, ima devet krugova. Što su grehovi teži, to je krug niži i
uži. Gresnici su kaznjeni duhovno I telesno, kazna se primenjuje po principu slicnosti ili razlike.
Neucesnici u istoriji su izdvojeni i iz raja i iz pakla. Pakao je lisen svetlosti (u moralnom smislu – svetlost
bozanstva).

1. Limb - u njemu su nekršteni, oni koji su ziveli pre hriscanstva, pagani, cak I neki muhamedanci (od
dece do čuvenih ljudi 1490 pretkrišćanskog doba). Tu je smešten i Vergilije (tu još sreće Horacija,
Ovidija i druge). Duše u limbu nisu podvrgnute mučenju. Patnja im se sastoji u tome što ih muči čežnja
bez nade. Pred drugim krugom je čudovište Minos koje određuje u koji će krug duše ići.
2. Užasan vihor vitla dušama koje su za života bile podvrgle razum strastima (tu razgovara sa
Frančeskom koja mu priča o svojoj ljubavnoj aferi sa Paolom od Riminija, svojim deverom, u kojeg se
zaljubila citajuci viteski roman) – pohotnici. Ovo pevanje predstavlja neku vrstu negativne kritike
knjizevnosti.
3. Kerber muči proždrljivce, kao i kisa I grad
4. Tvrdice i rasipnici moraju gurati veliko kamenje u suprotnim smerovima i medjusobno se vredjaju
5. Gnevni (besni) grešnici se moraju tući u močvarnoj reci Stiks dok se lenjivci guše ispod vode. Tu
Dante prepoznaje Filipa Argentije svoga političkog neprijatelja i uživa gledajući kako su ga drugi grešnici
raskomadali - jarosnici i lenjivci; grad Dis koji deli Pakao na gornji I donji

4
6. Tu su užareni grobovi, a u njima krivoverci – jeretici (tu sreće svoga političkog protivnika Farianta).
Ne mogu da vide sadasnjost, a samo su u nju verovali za zivota
7. Tu su nasilnici. Ovaj krug je podeljen na okruge:
1. Nasilnici protiv bliznjih - u reci ključale krvi
2. Nasilnici protiv sebe samih - samoubice i raspikuce pretvoreni u trnovito drveće koje
komadaju psi
3. Nasilnici protiv boga - grešnici su u pustinji u kojoj vatra pada sa neba (U sedmom krugu
Dante razgovara sa Pierom della Vigna) – leze na ledjima ; nasilnici protiv bozje prirode – sodomiti trce
naokolo; nasilnici protiv zanata – zelenasi – sede pogureni na uzarenom pesku
8. (ili) Malebolge (zle jaruge) sastoji se od deset jaruga (varalice):
1. Svodnici I zavodnici zauvek hodaju u suprotnim smerovima
2. Laskavci - leže u ljudskim fekalijama
3. Trgovci crkvenim stvarima, funkcijama i službama sa glavama u rupama dok im tabani gore u
vatri - simonijaci
4. Vraci - glave su im zavrnute tako da uvijek gledaju unazad
5. Varalice zarobljeni u reci vrelog katrana
6. Licemeri, naterani da nose na sebi zlatne plaštove teške kao olovo
7. Lopovi koje ujedaju otrovne zmije
8. Lažni savetnici zarobljeni u plamenu. Među njima Dante susreće i Uliksa (Odiseja). S mnogo
razumijevanja Dante sluša pričanje tog junaka iz trojanskog rata, koji se zbog žudnje za znanjem i
otkrićima uputio sa svojim drugovima u mora iza Herkulskih (danas Gibraltarskih) vrata da u njima nađe
smrt
9. Sejaci nesloge i sizme - tela im bivaju rasečena na pola, pa zacelena, pa rasečena...
10. Krivotvoritelji (alhemičari, osoba, novca i reci...). Svaki od njih je kažnjen drugačije
9. Tu su izdajice koji su zaleđeni u ledu. U zavisnosti od vrste oni mogu biti zaleđeni do pola pa i cijeli.
Tu spadaju:
1. Izdajice rodbine - pojas Kaina
2. Izdajice otadzbine ili stranke. Tu je Grof Ugolino. Pojas Antenora
3. Izdajice gostiju - pojas Tolomea
4. Izdajice dobročinitelja, među kojima je najveći Lucifer – pojas Judeka. Od njegova pada sa
neba, nakon pobune zlih anđela protiv Boga, nastao je pakao. Lucifer ima tri glave i u svakoj žvace po
jednog od najvećih svetskih grešnika: Judu koji je izdao Isusa (duhovna vlast), Kasija i Bruta koji su izdali
Julija Cezara (svetovna vlast). Lucifer zali sto je tako duboko pao.

Dante - autor i protagonista u Božanstvenoj komediji. U početku pakla žali grešnike ali kasnije shvata da
su to zaslužili i da su dobili božiju pravdu. Pozicijom koju daje sebi u delu omogucuje sebi da pravi
anahronizme (Bonifacija ViII smesta u Pakao). Vergilije - Danteov vodic kroz pakao, osuđen je na limb
pošto se rodio pre Isusovog rođenja. U delu je prikazan kao savetnik Danteu. Beatrice - jedna od
blagoslovljenih u raju; šalje Vergilija da pomogne Danteu. Kao Dante i Virgilije i Beatriče je istorijska
ličnost. Beatriče ima manju ulogu u paklu za razliku od Čistilišta i Raja. Simbol istine, otkrovenja,
teologije, nauke uz ciju pomoc prema Danteu covek dostize vecnu srecu. Sa stanovista poetike i jezika
Bozanstvena komedija predstavlja prekretnicu u evropskoj knjizevnosti. Pisana je na italijanskom
narodnom jeziku, toskanskim dijalektom (koji je zahvaljujuci Danteu postao zajednicki jezik svih Italijana
I pocelo je pisanje na narodnom jeziku) i predstavlja skup svih dotadasnjih znanja iz oblasti filozofije,
religije, grcke mitologije, estetike i geografije. Rec komedija (sto je bio i prvobitan naziv) se odnosi na
delo koje pocinje tuzno, ali ima srecan zavrsetak, a naziv bozanstvena joj je dao Bokaco. U svom delu on
daje svoju viziju zagrobnog zivota. Ova slika predstavalja spoj anticke i hriscanske tradicije. Dantea vode
tri vodica na njegovom putu – Vergilije, Beatrice, sveti Bernand. Likovi su istorijski, poticu iz anticke

5
tradicije ili su izmisljeni (Semiramida, Kleopatra, Didona, Odisej, Bonifacije VIII, Danteovi savremenici...).
Delo je alegoricno sto je osnovna karakteristika srednjovekovne knjizevnosti – simbolika brojeva,
alegoricni natpis na ulasku u Pakao “Vi sto ulazite ostavite svaku nadu”, susret sa Vergilijem (sa
mudroscu I razumom), alegoricno pomenute tri zivotinje u sumi koje predstavljaju tri velika greha
(leopard – pohota, lav – oholost, vucica – pohlepa), Enciklopedijska koncepcija dela uticala je na
knjizevnost 19. veka. Dogadjaji su dati sinhronijski, a Danteovo kretanje je vanvremensko. U Paklu vlada
mrak, jedina svetlost dolazi od vatri u kojima gore gresnici. Silazak u podzemni svet predstavlja jedno
od opstih mesta u svetskoj knjizevnosti (Odiseja, Eneida...). Pakao i Cistiliste su prikazani telesno, Raj
nije; Beatrice je smestena odmah pored Boga. Ideja o Cistilistu javlja se u 12. veku. Bozanstvena
komedija je ep podeljen na 100 pevanja (100 = savrsen broj). Sastoji se iz uvodnog pevanja, Pakla,
Cistilista i Raja (1 + 33 + 33 + 33 =100). Simbolicni brojevi su 100, 10, 9 i 3 (sveto trojstvo). Pakao se
sastoji iz predvorja i 9 koncentricnih krugova. Broj 3 kada se pomnozi sa samim sobom daje 9 (simbol
Bogorodice, odnosno Beatrice), a 10x10=100. Dante u sumi srece 3 zveri. Suma u koju Dante pada je
simbol greha, panter culnosti, lav oholosti, a vucica lakomosti. U ovoj alegorijskoj slici Dante je dusa
(kolektivna dusa celokupnog covecanstva), Vergilije razum, a Beatrice ljubav. Poslednji stihovi Pakla,
Cistilista i Raja sadrze rec zvezda. Zvezda se takodje pominje na kraju Eneide (Eneja silazi u podzemni
svet, ima misiju, kao i Dante koji je predstavnik covecanstva i trazi spasenje...). U srednjem veku se
hristijanizuje antika i Vergilije postize veliku popularnost. Dante nije poznavao grcku knjizevnost, vec
samo rimsku.
Strofa je Danteova tercina, rima je aba bcb cdc. Stih je endecasilabo, jampski intonirani jedanaesterac.
Dante je zacetnik skole slatkog novog stila koja ce postati vodeca u lirici italijanske renesanse (15. i 16.
vek) i ciji su glavni stavovi: koncept ljubavi i gospe se menja, ona vise nije telesna i culna, vec
produhovljena, lepota je uvek apsolutna i prikazuje se posredno (Homerov prikaz Helenine lepote),
ljubav ne postoji bez plemenitog srca.

HUMANIZAM I RENESANSA
Humanizam i renesansa obelezili su period 15. i 16. veka u Evropi. Renesansa se koristi uz termin
humanizam, medjutim humanizam se vise vezuje za naucne I duhovne tendencije, a renesansa za
umetnicke. U Italiji su jos u vreme srednjeg veka pocele da se razvijaju drzave novog tipa, nezavisne od
papske i carske vlasti. Tu su poceli da se stvaraju kapitalisticki odnosi i glavnu rec je dobila mlada
burzoazija. Doslo je do procvata trgovine i industrije i u gradove je pristizala ogromna kolicina novca.
Vladari su poceli da zidaju raskosne dvorce i postali mecene umetnicima. Njihovi predvodnici nazvani su
humanistima jer su se njihove studije bavile covekom, za razliku od srednjovekovnih teoloskih.
Raskidajuci sa tradicijom srednjeg veka, oni su potporu nasli u antici. Doslo je do velikog napretka u
nauci i umetnosti (Kolumbo, Vasko de Gama, pronalazak stampe...). Knjizevnost te epohe nastajala je
na latinskom jeziku zato sto su njeni tvorci verovali da joj on daje eleganciju. Tada su nastale Erazmova
Pohvala ludosti i Morova Utopija. I na narodnom jeziku nastaju dela od neizmernog znacaja, pocev od
Dantea, koji je na granici dve epohe, zatim Bokaca i Petrarke, Makijavelija preko Sekspira, Rablea i
Servantesa. Ideje knjizevnih teoreticara ovog perioda nisu bile sasvim originalne, a ni mnogo uticajne. U
pocetku su znacaj imale Horacijeva poetika i neke Kvintilijanove beleske o knjizevnosti, a od pocetka
16.v. Aristotelova poetika dobija vodecu ulogu. Uticaj je imala i Ciceronova retorika. Zanimalo ih je
Aristotelovo ucenje o mimezisu, smatrali su da pesnik treba da podrazava prirodu, a prihvatili su i
njegovu podelu knjizevnosti na rodove: drama – prikazuje se bez ucesca pesnika, lirika – pesnik licno
prica o stvarima, epska poezija – kombinacija oba. Vodecim knjizevnim rodom smatrali su epopeju, a ne
tragediju. Uneli su odredjene izmene u Aristotelovu poetiku. Drama mora da ima pet cinova. Dok je

6
Aristotel u svojoj Poetici govorio o jedinstvima vremena i radnje, italijanski humanista Kastelvetro uvodi
i jedinstvo mesta. Ovo je narocito bilo vazno za francuski klasicizam odakle se prosirilo na celu Evropu
sve do romantizma. Pravilo o tri jedinstva u drami nastalo je tek u humanizmu i nije tekovina antike. Cilj
drame je ostao isti – da izazove katarzu kao posledicu straha i sazaljenja (ali joj pridaju i pedagosko-
moralisticke ciljeve), kao i to da likovi tragedije moraju da budu uzvisene licnosti. Uzor za komediju su
Terencije i Plaut. Likovi poticu iz nizih slojeva, a radnja moze da bude izmisljena. Elizabetanska drama je
engleska renesansna drama nastala u periodu vladavine kraljice Elizabete. Nastala je pod uticajem
srednjovekovne dramske tradicije i pod klasicnim uticajima. Njen osnovni stih je blankvers koji je
usavrsio Marlo i stvorio nekoliko likova koji su bili uzor za mnoge likove kasnije elizabetanske tragedije,
a Kid je napisao Spansku tragediju, prototip jednog od najpopularnijih zanrova elizabetanske drame –
tragedije osvete. Osnivanjem pozorista i glumackih druzina u Londonu pisci su dobili stalnu scenu i
publiku.Krajem 16. veka javice se Vilijem Sekspir koji ce stvoriti najbolje primerke skoro svih zanrova
elizabetanske drame: tragedije, dramske hronike i romanticne komedije. Glavne osobine su : sloboda u
odnosu na klasicne kanone, mesavina tragicnog i komicnog, odsustvo jedinstva, drama u drami,
pantomima, prerusavanje, hor, prolog, epilog, maska, muzika i igra. Odnos publike i glumaca je
neposredniji. U renesansi se javlja i commedia dell’ arte koja se zasniva na glumackoj improvizaciji, a
likovi imaju stalna imena i karakteristike. Eruditna komedija je vrsta renesansne komedije rafiniranog
humora, stvarana prema antickim uzorima. Veliki znacaj imaju epovi kakve su pisali Ariosto i Taso.
Glavni likovi su junaci i njihovi podvizi. Teorijskim radovima o epskoj poeziji bavio se Torkvato Taso. U
renesansi nastaje i esej. On objedinjuje naucnu teznju za obradom zivotnog ili naucnog pitanja i teznju
da se to ostvari na umetnicki nacin. Tvorac eseja je Misel de Montenj, francuski filozof i knjizevnik, ali se
zaceci mogu naci kod antickih autora. Fransis Bejkon je zasluzan za uspeh eseja u renesansi. Novela se
afirmise u renesansi. U prvom planu je sazetost i zanimljivost pripovedanja. Zato ona pocinje sazetim
iznosenjem osobina lika ili dogadjaja. I roman dobija svoje osnovne odlike u renesansi. Veliki znacaj
dobija poezija, kojoj su jedni davali pedagosku i didakticku ulogu, drugi cisto umetnicku i zabavnu, a
treci su je videli kao spoj lepog i korisnog, u skladu sa antickim poetikama. Najvažniji momenat u
razvoju renesansne poezije u Francuskoj se zbio 1549. kada je objavljen manifest škole poezije pod
imenom Plejade. Njihov najpoznatiji predstavnik bio je Pjer de Ronsar, jedan od velikana francuske
poezije. Sonet dozivljava veliki uspon. Nas naziv je stvoren prema itlijanskom sonetto, a italijanski naziv
je dobijen prema suono (zvuk, glas) ili iz provansalskog gde je i ranije oznacavao vrstu pesme. Prva
velika zbirka soneta je Kancoonijer Franceska Petrarke u epohi renesanse. U 15. veku prodire u Spaniju,
u 16. u Francusku, a zatim u Englesku i Nemacku. U 16. veku interesovanje za sonet pocinje da opada,
da bi bilo obnovljeno u vreme romantizma. Sonet moze biti:
1 Italijanski ili petrarkisticki – sastoji se od octave koja je sastavljena od dva katrena I sestina koja je
sastavljena od dva terceta, nema zavrsnog kupleta; rima: abba abba cde cde (cdc dcd)
2 Spenserovski – tri katrena I zavrsni kuplet; rima: abab bcbc cdcd ee
3 Engleski ili sekspirovski – tri katrena I kuplet; rima: abab cdcd efef gg
Sonetni venac je ciklus od 15 soneta, gde je poslednji stih jednog prvi stih sledeceg, a poslednji sonet je
napravljen od prvih stihova ostalih soneta. Njegova prva slova mogu da cine akrostih. Utemeljuje se
aleksandrinac. Po prvi put se, nakon antike, postavljaju pitanja o knjizevnosti. Od sredine 16. veka uticaj
renesanse slabi, a crkva pokusava da povrati svoj izgubljeni ugled. Renesansa je, pored Italije, zahvatila i
Englesku, Francusku, Nemacku, Spaniju, Portugaliju, Dalmaciju...

7
Francesko Petrarka, Kanconijer
Francesko Petrarka, prvi predstavnik humanizma i renesanse, je veliki deo života proveo je u Avinjonu
gde je upoznao provansalsku trubadursku liriku i prvi put ugledao Lauru. Sreo je u crkvi (kao i Dante
Beatricu) 1327. godine. Njoj u čast napisao je Kanconijer, zbirku pesama koja se sastoji od:
317 soneta – pesma od 14 stihova, tematika je u pocetku bila ljubavna, kasnije razlicita. Italijanski ili
Petrarkin sonet sastoji se od 2 katrena i 2 terceta. Raspored rima u katrenima je abba abba, a u
tercetima ima vise kombinacija, najcesce cde cde. U tercete se ne prenose rime iz katrena. Elizabetanski
ili Sekspirov sonet se sastoji od 3 katrena i dvostiha. Raspored rima je abab cdcd efef gg.
29 kancona
9 sestina 7 balata
4 madrigala
Petrarkin uticaj na književnost bio je toliki da je ostavio trag još za vreme pesnikovog života (14. vek), da
bi se posle razvio u petrarkizam, koji je u 15. i 16. veku preplavio Europu. Zbirka o 366 pesama
podeljena je na deo za Laurina zivota (In vita di madona Laura) i nakon njene smrti (In morte di madona
Laura). Broj 366 ima visestruku simboliku:
1) prestupna godina (kao kada je Laura umrla)
2) 365 dana u godini + uvodna pesma
3) 3+6+6=15=1+5=6 (Laurea)
Kanconijer je u pocetku bila oznaka za zbirku pesama razlicitih pesnika vezanih za jednu temu. Petrarka
je svoje delo pisao 40 godina u 9 verzija, sacuvana su dva autografa. Naziv Kanconijer su joj dali kasniji
priredjivaci, sam Petrarka ga je nazivao razbacanim rimama i fragmentima na vulgarnom jeziku. To je
prva organska zbirka pesama. Pored ljubavnih ima i politickih, religioznih i rodoljubivih pesama. Stil dela
je srednji uzviseni. Za razliku od Danteove Beatrice koja je simbol bozanske lepote i duhovnog
savrsenstva, Laura i Petrarkina ljubav prema njoj pripadaju ovozemaljskom. Njen lik je izgradjen od
protivurecnosti, ona je istovremeno i olicenje vrline, ali i dusmanka (slatka muka). I osecanja koja ona
izaziva u lirskom subjektu su slozena i promenljiva. Javljaju se motivi prolaznosti, vecnosti ljubavi,
promenljivosti ljudske sudbine, egzistencijalne bezizlaznosti, unutrasnjeg raskola izmedju
ovozemaljskog i duhovnog, onoga sto jeste i onoga sto bi trebalo da bude... U prikazu Laure, opisuje
svaki deo tela pojedinacno. Stilske figure su brojne: kontrasti, oksimoroni, antiteze, figure dikcije i
konstrukcije, epiteti i poredjenja, koristi viseznacnost reci, poigrava se sa recju Laura, uvodi opsta
mesta u poeziju...
Petrarka je prvi pesnik koji je ovencan lovorovim vencem (poeta laureatis). Pisao je na latinskom i 2
dela na narodnom jeziku (Kanconijer i Trijumfi). Napisao je spev Afrika, pisao je epistolarnu knjizevnost,
refleksivnu prozu, religiozne spise, biografije, pastoralnu poeziju. U delu Secretum meum govori o svom
unutrasnjem raskolu.
Kancona – italijanska lirska pesnicka forma koja se sastoji od vise strofa koje imaju neodredjeni broj
razlicito rimovanih jedanaesteraca I sedmeraca I cesto se zavrsava kracom strofom koja je u vidu
posvete. Stil je tragicki, komicni I elegicni. Teme su raznovrsne. Poreklo vodi od balate. Nastala je u
srednjem veku I bila popularna u italijanskoj knjizevnosti u 14. veku. Posebna vrsta kancone je
petrarkisticka kancona koja se sastoji od nekoliko strofa sa 7 – 20 stihova I strofe u vidu posvete
(commiato). Dante I Petrarka su utvrdili metricku shemu kancone.
Sestina – pesnicki oblik koji se satoji od sest strofa sa po sest stihova – jedanaesterca I jednog zavrsnog
terceta (trostiha) koji se naziva tornado. Sestina je obicno nerimovana, zasnovana je na ponavljanju reci
prema odredjenom rasporedu: reci sa krajeva stihova se ponavljaju u sledecoj strofi, u tercetu se
ponavljaju sve sest reci tako sto se u svakom stihu nalaze po dve – abcdef faebdc cfdabe… Tvorac
sestina je arnaut Danijel.
Balata – pesnicka forma koja potice od italijanske narodne pesme, tematika je saljiva I ljubavna,
pojavila se u 13. veku. Sastoji se iz izdvojenog dela – riprese (ima od jednog do cetiri stiha) I strofe koja

8
ima dva suprotstavljena dela (prednji I zadnji). Vroj strofa je od 1 – 4.
Madrigal – kratka lirska pesma, tematika je ljubavna ili pastoralna, nastaje u 14. veku u severnoj I
srednjoj Italiji. Sastoji se od dva ili tri terceta I zavrsava kupletom.
Petrarkizam je poetski stil proizasao iz Petrarkinog dela i imao je ogroman uticaj u ljubavnoj poeziji
zapada, sve do baroka. Prosirivanjem i modifikovanjem Petrarkinih ostvarenja nastao je kanon
formulacija i oblika. Zahteva se formalna lepota, milozvucje, duhovno poentiranje i stalan krug motiva:
hvaljenje zene, opisivanje telesne lepote (ociju i lica), ljubavno jadanje, ceznja za smrcu, neodlucnost
izmedju zemlje i neba... Glavni predstavnici su: Ariosto, Taso, Mikelandjelo, Lope de la Vega, Gongora,
pesnici Plejade, Sekspir...

ĐOVANI BOKAČO, DEKAMERON

Kada se Bokačo sa ocem, nakon finansijskog sloma vratio iz Napulja u firencu, tamo zatiče sveopšti
haos, jer je zavladala kuga. 1353. On dovršava Dekameron, delo koje nastaje kao posledica njegovog
razočaranja u život kakav je zatekao u Firenci, život koji uništava kuga, opšte rasulo i propadanje.
Na Danteov književni rad najviše je uticao Petrarka, kao i njegovo proučavanje i obožavanje Dantea.
Petrarka je uticao na Danteov humanistički rad. Bokačo se veoma interesovao i za antičku književnost
pa je i našao prevodioca za Homerove epove. Pisao je kao i dante na latinskom i vulgarnom jeziku.
Dante nije tvorac novele koja je sa njim doživela procvat, on joj je samo udahnuo život.
Ostala dela: “Rime”, ”Epistole”, ”Filostrato”, ”Teseida”, ”Elegija gospe po njoj ženama zaljubljenim
ispričana” i ”Danteov život”.
KOMPOZICIJA I ZNAČENJE DEKAMERONA
„Dekameron“ kao što i sam naziv govori opisuje dogadjaje koji traju 10 dana. Delo je sastavljeno od 101
novele. Sedam devojaka i tri mladića svakog dana pričaju 10 priča, tako da se dobija 100 + 1 uvodna,
okvirna novela koja povezuje ostale. Priče se pričaju svakog dana, osim petka i subote, a temu zadaje
onaj koji je odabran za „kralja“ i „kraljicu“ tog dana. Samo prvi i deveti dan nemaju zadatu temu. Na
kraju svakog dana se otpeva po jedna balada.
Okvirna novela je nosilac čitave ideje dela, ona predstavlja motivaciju za dalji tok pripovedanja. Idiličan
svet u koji junaci beže suprostavljen je nepodnošljivoj relanosti koju Bokačo daje na početku. U svetu
vlada kuga, svi se razboljevaju, hiljade ljudi umiru, ljudi se prepuštaju nemoralu i razvratu kao jedinom
načinu da se suprostave smrti, gube nadu u život, svesno čekaju smrt, ne čuje se plač, roditelji
napuštaju decu, prijatelji prijatelje, komšije, rođake, svet se pretvara u sveopšte rasulo iz kojeg nema
pomaka, porušeni su svi moralni kodeksi. Bokačov karakterističan postupak je i sklonost detaljisanju.
Kuga s eopravdava kao Božija kazna za sva počinjena nedela i tu se vidi trag srednjevekovnih,
nenaučnih shvatanja. Ovo pripovedanje na početku je strukturalno veoma važno jer daje smisao
narednim novelama, a posebno zato što pred kasnije prikazanom idilom još više ističe totalnu
degradaciju realnog sveta i čovečanstva.
U crkvi Santa Marija Novela, nalazi se sedam gospođa od 18 do 28 godina koje odlučuju da se sklone od
sveopšteg nemorala, zajedno sa trojicom mladića odlaze u idlični zamak gde je sve uredjeno, savršeno.
Slika ovakvog mesta predstavlja nadu i predah nakon slike stvarne svakodnevnice, medjutim, s druge
strane predstavlja ideal stvarnosti koji je nemoguće dostići. Dekameron predstavlja utehu i spas od
stvarnog sveta. Bokačov stav je da svako ima prava da se spasi smrti.
Bokačo u okvirnoj noveli ima ulogu pripovedača, a kasnije se prepušta junacima i na njihova usta,
uglavnom indirektno, ali sarkastično iznosi svoje kritičke stavove. Okvir čine i uvodni komentari, kao i
pokušaj nijansiranja likova samih pripovedača. Njegova kritika se pre svega zasniva na kritici
srednjevekovne crkvene organizacije i prikrivenog nemorala koji u njoj vlada, iznošenje ideje da crkva

9
 nije potrebna da bi se verovalo u Boga, jer je ona zasnovana na interesima, ne na pravoj veri. Glavne
tematske crte su: ljubav, doživljaj erosa, čulnog, fortuna (sudbina), saviezza (savijeca- sposobnost za
snalaženje u teškoj situaciji, domišljatost), rušenje predrasuda i uobičajenih načina mišljenja – Bokačo,
za razliku od Dantea ne osudjuje moralni pad koji se dogadja vec ga razume. Njegov pogled na svet je
realisticki i objektivan, a ne moralisticki kao kod Dantea. Ima razumevanja za čoveka i njegove slabosti,
prašta slepilo strasti, duha, neznanje, naivnost, jedino se okreće protiv licemerja i laži. U uvodu pravi
razliku izmedju muškaraca i žena, gde na usta žena iznosi stav o tome da žene ne mogu same krenuti
bez muškaraca jer su muškarci vodje i „glave“ ženama. Nivo posrednosti je veoma važan jer se Bokačo
skriva iza svojih junaka.
Bokaco afirmise novelu kao knjizevnu vrstu i njegova novela ce dugo ostati uzor drugim piscima. U prvom
planu je sazetost i zanimljivost pripovedanja. Zato ona pocinje sazetim iznosenjem osobina lika ili dogadjaja.
Vazna je karakterizacija junaka. Postoje krace i duze novele. Novela najcesce sadrzi jedan dogadjaj, mali broj
karaktera, a zbivanje je ograniceno u vremenu i prostoru. Cesto se zavrsava nekim naglim obrtom. Naslov
dela potice od grckih reci deca (deset) i mera (dan) i znaci knjiga deset dana. Bokaco je koristio ziv narodni
jezik koji je prilagodjavao razlicitim likovima i situacijama. Delo obiluje humorom, sarkazmom i ironijom, a
ljubav o kojoj on govori cesto je telesna. On. Njegov opis kuge koja hara Firencom skoro je naturalisticki, ali u
samom delu ima i fantasticnih elemenata. Dekameron sjedinjuje italijansku, latinsku i srednjovekovnu
tradiciju i sadrzi skup najrazlicitijih ljudskih karaktera. Kao gradju je koristioprice, bajke, anegdote,
sicilijanske narodne price i tradiciju srednjeg veka (srednjovekovna moralisticka kratka prica posredno je
uticala na razvoj novele kao knjizevne vrste). Dok u Firenci vlada kuga, sedam devojaka i tri mladića: Panfilo,
Dioneo i Filostrato (simboli različitih aspekata piščeve licnosti), Pampinea, Filomena, Elissa, Neifile, Emilia,
Lauretta i Fiammetta (Marija da Kvino, Bokacova najveca ljubav), napuštaju grad da bi izbegli smrt, odlaze u
obližnji Fijezole (idilicni pejzaz) i tamo provode deset dana u pričanju najraznovrsnijih događaja, u prvom
redu ljubavnih, karakterističnih za period 13. i 14. veka. Svakog dana su birali kralja ili kraljicu koja će odrediti
temu tog dana.
NOVELA – prozna vrsta koja pripoveda o jednom važnom i neobičnom dogadjaju ili o više njih, sa jednim
centralnim likom ili više junaka gde je bitna njihova karakterizacija i povezivanje njihovih postupaka sa
njihovom psihologijom. Naglašeni su kontrasti i paradoski u njoj, rasplet je nagli, svi elementi vode ka
završetku koji nosi određenu poentu (isticanje nečega što je najvažnije za temu koju novela obradjuje.) Zbog
njene kratkoće i potrebe za sažetošću, novela počinje opisom lika ili dogadjaja koji je bitan za priču. Izbor
teme u noveli je slobodan, u njoj se mogu uočiti oznake usmenog propovedanja.
Novele se često povezuju u cikluse (uokvirene novele ili uokvirene pripovesti) kada jedna novela objašnjava
povezanost svih novela ili tako što vezu medju njima čini jedan lik ili pripovedač (okvirna novela).
Posebnim načinom kompozicije i dobrom povezanošću uokvirena novela može preći u roman, ali roman NE
nastaje iz novele, jer su se razvijali paralelno. Novela se afirmisala u renesansi. Faze u njenom razvoju su:
1) Prednovelistička faza – bajke, šaljive priče, apokrifi, etiološke priče; prepleteno je stvarno i
fantastično, patetično i komično, junaci su tipični, bitan je neobičan događaj – izvor novele je u
usmenoj književnosti
2) Klasična faza – srednji stil, vezuje se za renesansu, za razvoj je zaslužan Bokačov Dekameron; teme
su iz svakodnevnice, često preuzima elemente iz svakodnevnice ili viteškog romana (što se vidi u
novelama iz četvrtog i desetog dana Dekamerona)
3) Moderna faza
DESETI DAN, NOVELA ČETVRTA
U Bolonji je živio mladi čovek - Đentile de Karizendi. Zaljubio se u plemkinju Katalinu. Ona njemu nije
uzvraćala ljubav i nije ga volela, udala se za drugog coveka, a zatim i razbolela. Doktori nisu mogli naći
znakove života, pa su je zakopali. Kada je Đentile doznao da je ona umrla, uputio se u najvećoj tajnosti
sa slugom do njenog groba. Došavši tamo uđe u grobnicu i poljubi je, a zatim odluči da joj dotakne
grudi. Primetio je da u njenim grudima ima još malo života, pa je odnese u svoju kuću gde mu je

10
njegova majka pomogla da je izlece. Kad je ona ozdravila zamolila je Đentila da joj dopusti da se vrati
svojoj rodbini. On je rekao da svi misle da je ona mrtva da i da sve prepusti njemu. Ona je na to
pristala. U međuvremenu je rodila sina. Kada se Đentile vratio s puta i video da je ozdravila, napravi
gozbu i pozove plemiće na ručak. Zapitao je da li bi bilo pravedno kada bi neki čovek bacio svog
bolesnog slugu na ulicu, a drugi bi ga izlečio da ga taj drugi zadrži za sebe. Na to su se svi dogovorili, a
Nikola je izrekao u ime svih da je to pravedno. Tada Djentile naredi slugama da uvedu Katalinu što i
učine. Kad je došla on se udalji, a gosti su ispitivali Katalinu o tome ko je, to ona nije odgovarala. Zatim
je Đentile predao Nikoli njegovu ženu i sina, kojem je dao ime po sebi i svojim postupcima izazvao
odusevljenje svih gostiju.
Glavni motivi su motiv smrti i njemu suprotstavljeni motivi. Eros se javlja kao nacin da se pobedi
tanatos (smrt). Knjizevnost i humor takodje predstavljaju neku vrstu borbe protiv smrti. Mladici i
devojke se pricama odupiru smrti, poput Seherezade.

Fransoa Rable, Gargantua i Pantagruel

Stvaralastvo Fransoa Rablea nastalo je kao odraz korenitih promena koje u su u 16.v. zahvatile evropsku
nauku, filozofiju, umetnost i religiju. Crkvena moć počinje da opada, čovek dolazi u središte borbe
protiv crkvenog apsolutizma, javlja se ideja o obrazovanom, svestranom čoveku, koji zamenjuje
srednjevekovnog povučenog, podređenog čoveka, shvaćenog samo kao slugu Bogu. Rable je prvi veliki
satiričar evropske književnosti. On se obrazovao u manastirima, tako da je kasnije baš taj način života sa
kojim je bio dobro upoznat postao predmet njegovog podsmeha, ironije i satire.

KOMPOZICIJA ROMANA
Gargantua i Pantagruel je roman u pet knjiga. To je satirična alegorija o dva džina Gargantui (otac) i
Pantagruelu (sinu), njihovom životu, čudesnom rođenju, školovanju i fantastičnim dogodovštinama.
Realni svet je prikazan na groteskan nacin. Knjige je Rable potpisao kao Alcofrybas Nasier što je
anagram od Francoys Rabelais. Gargantua i Pantagruel je po formi pustolovno-satirični roman. Roman
starog tipa ne poseduje kauzalnost izmedju dogadjaja i ne postoji ni logicka hronoloska povezanost –
karakterise ga kauzalnost. Struktura je odredjena prikazom zivotopisa jednog junaka (uticaj anticke
tradicije).
Delo se sastoji od 5 knjiga, od kojih je jedna o Gargantui, a 4 o Pantagruelu. Knjiga o Gargantui zapravo
predstavlja neku vrstu rodoslova ovog junaka gde dobijamo podatke o njegovom rođenju, školovanju i
ratnim podvizima.
I KNJIGA „Gargantua“ – opisuje Gargantuin život
II KNJIGA „Pantagruel“ – opisuje Pantagruela, Gargantuinog sina
III Knjiga – Pantagruelov prijatelj kojem je predskazano da će se oženiti ženom koja će ga tući i nabijati
mu rogove
IV i V knjiga – takodje o Panurgiju, prijatelju Pantagruela , opisuje njegovo putovanje po onostranom
svetu Panurgija i njegove vesele družine
Dogadjaji nisu hronološki i sturkturalno povezani, struktura romana je takvog tipa da je junak u
različitim avanturama i kao da mora da se ispuni određeni cilj. Rable ne dovodi u pitanje realističnost
likova. Delo se čita kao parodija.
Iako je Rableovo vidjenje po prirodi utopijsko, on je ipak veliki realista, bavi se prikazom prave sliek
vremena, slikajući likove koji su tada postojali, njega interesuje svakodnevnica i on vraća književnost
životu i realnosti.

UPOTREBA JEZIKA U ROMANU, ZNAČAJ SMEHA I HUMORA

11
Jezik u romanu je narodni, pa i na taj način on raskida sa tradicijom. Upravo narodni jezik je omogućio
humorističke efekte u romanu. Rable na početku govori kako je smeh dobar za čoveka, jer ga održava u
napornoj svakodnevnici, medjutim u romanu smeh ima i svoju drugu ulogu – da prikrije bolnu stvarnost
i istine koje mogu da bole, ali ih prikazujući kao komične još više ističe i razotkriva. Humor ovde ima
pedagošku i didaktičku ulogu i ispoljava se u različitim vidovima, kao ironija, satira, groteska sarkazam i
podvrgnuto mu je sve sto nije u saglasnoti sa humanističkom koncepcijom i usporava njen razvoj.

KARNEVALIZACIJA (Mihail Bahtin)

- Izvori, teme I likovi Rableovog romana preuzeti su iz folklorne tradicije, ali ih je autor preradio na
originalni nacin. Krnevalizacija I groteskni realizam su postupci kojima se najbolje opisuje nacin
sagledavanja stvarnosti renesansne knjizevnosti. Karnvalizacija je termin koji upotrebljava Mihail Bahtin
u svom delu o renesansi I Rableovom romanu “Gargantua I Pantagruel”. Karnevalizacija predstavlja
knjizevno oblikovanu narodnu kulturu koja se ispoljava u karnevalima. Kraneval s epada izmedju
bozicnog I uskrsnjeg posta I to je period kada je dozvoljeno telesno uzivanje, uzivanje u materijalnim
slastima zivota, u hrani, picu, veselju. Prema tome, karnevalizacija predstavlja dualizam sveta,
postojanje dve stvarnosti, jedne javne I jedne narodne, realno postaje idealno. Karnevalski svet je svet
naopacke, za razliku od sluzbenog, nizak je, telesan I culan. Glavnu ulogu u ovakvom prikazu ima smeh
koji je oslobadjajuci, a u isto vreme I kriticki, sa didakticnom funkcijom. Karnevalizacija se ispoljava u
vise sfera: u istoriji smeha, ulicnom govoru, u narodno – praznicnim slikama, slikama gozbe, u
grotesknim slikama tela.
GROTESKNI REALIZAM (Mihail Bahtin) – specifican vid slikovnosti zasnovan na preuvelicavanju
(hiperboli), spaja realno I groteskno vidjenje sveta. Prepoznaje se najvise u slikama telesnog I
fizioloskog, u predstavama ljudskog tela I njegovih funkcija, gde je sve prenaglaseno, ili stvoreno od
spoja suprotnosti. Cilj grotesknog realizma je svodjenje sveg idealnog, apstraktnog I duhovnog na
telesno, materijalno I ovozemaljsko.
Rable daje aluzije na delove tela (Gargantuino rodjenje) I na culna zadovoljstva (prozdrljivost),
suprotstavljajuci ove pojave onome sto je boznasko I uzviseno.
Sve je u romanu groteskno I izobliceno, zasnovano na spoju nespojivog, izokrenuto naopacke. Tu se
spaja fantasticno I stvarno, smesno I ozbiljno, groteskno I prirodno.

TEMATIKA I IDEJNOST

“Gragantua I Pantagruel” je delo koje načinom pisanja, tematikom I književnim postupcima ispunjava
sve uslove poetike humanizma I renesanse. Delo je realistična slika društvene I crkvene institucije 16.
Veka. Ovo delo predstavlja razvoj čovekove unutrašnje ličnosti prikazom razvoja lika Gargantue koji je
od divljačkog, neumerenog, neobrazovanog, nekulturnog deteta postao pravi uzoran čovek, ideal
renesansnog čoveka.
RAble je želeo da istakne značaj obrazovanosti za život pojedinca, značaj uspostavljanja mere I granice u
svim vidocima života, I idejna poruka dela je da se na taj način gradi stabilna ličnost, svestrana, postaje
čovek koji ima razumevanja za druge I ume svoj život da usmeri u pravom smeru. Služeći se ironijom I
sarkazmom, Rable kritikuje sholastički način obrazovanja koji uništava prirodne talente I predstavlja ga
kao način kako da se prirodno obdareni ljudski um unazadi. Nasuprot tome je humanistička koncepcija
obrazovanja koja uzdiže I fizički I psihički oplemenjuje čoveka.
Rable niej štedeo kaludjere I crkvenu organizaciju, oni su ismejani, njihov način života je razotkriven,
skinuta je lažna maska sa njihovog lica koja je u srednjem veku skrivala sve njihove slabosti I poroke.
Prikazani kao pijanice, kao ljudi željni telesnog uživanja, molitve slušaju da bi se uspavali, ne znaju ih ni
sami, a sa druge strane ih pripovedaju kao svetinju. On na satiričan način kritikuje besmislene zakone I
pravila koja psotoje samo kao ideal, ali ih ne poštuju oni koji ih uvode I za njih se zalažu. On je prilikom

12
kritike nekad toliko strog, da se njen satirični ton gubi.
Rable se okreće ka čoveku, konastatujući da Bog ne rasudjuje pravilno, jer u jednom delu od kuge
oboljevaju samo pravednici, napadnuti, Gargantuin narod, a oni koji žele da ich osvoje nemaju nijednog
zaraženog ratnika.
On ne negira Boga, samo želi da promeni način na koji ga ljudi posmatraju, pokoravajući mu se i služeći
mu, bezuslovno verujući da je to jedini način njihovog spasenja, njegova religioznost počiva na ljudskim,
a ne božanskim zakonima. Rable je želeo da se hrišćanstvo odvoji od crkve i da se rukovodi načelima
humanosti, a ne dogmatičnim učenjima o prolaznosti i ništavnosti života.
Rable daje prikaz idealne društvene zajednice u poslednjim poglavljima „Gargantue“ o Telemskoj opatiji
koja podseća na Utopiju Tomasa Mora i na grad sunca Tomaza Kampanele i predstavlja potpunu
suprotnost i parodiju na strogi manastirski zivot (ukida se celibat, muskarci i zene zive zajedno, zadatak
im je da se doteruju i da rade sta zele). U manastirskom tipiku pise Cini sto ti se ushte. Renesansa veruje
u ostvarenje utopije. A Rable završava svoj roman optimistički, aludirajući na to da je bitno da se
promeni svest ljudi – parola koja je na vratima opatije govori da je unutra sve dozvoljeno, i to je upravo
ono što čoveka tera da sam sebi odredi granice.
On ne uvodi nemoral, samo ga priznaje, bacajući ga u lice onima koji naivno smatraju da ne postoji i
onima koji ga prikrivaju. Lišavajući ljude svih zakona, on ih tera da budu dobri zbog sebe, zbog svojih
bližnjih, jer upravo ono što je nametnuto želi se po svaku cenu kršiti. Tu život teče po prirodnim, a ne
po crkvenim pravilima.
Svako je slobodan da radi ono što želi, da pristupi i napusti opatiju, bez obaveza, zakona, nametnutih
istina, a samim tim nema ni potrebe da se radi nešto loše, jer ljudi to upravo čine jer je to zabranjeno
najsladje. Opatija nije ogradjena jer „gde je zid i napred i pozadi, tu nema mnogo gundjanja, tu su zavist
i medjusobna netrpeljivost“, opatija je raskošna, ukrašena, odeća i nakit se menjaju u skladu sa
vremenom...
Na Telemkoj kapiji je stajao natpis koji je u opatiju pozivao časne, dobronamerne, pravedne, one koji
vole društvo i drugarstvo, one koji poštuju pravo jevandjelje i pravu veru, blagorodne dame, a odbija
namćore, zelenaše, ucenjivače, licemere, lažne bogomoljce... Na ovaj način Rable propagira ljubav i mir,
dobročiniteljstvo, sa najvećim akcentom na obrazovanju, a u isto vreme slobodi ličnosti svakog
pojedinca, slobodi odlučivanja i življenja.
Rablke podvrgava ruglu i lažne proroke koji lažu narod radi svoje koristi. Njegovoj satiri nije pobegla ni
vladajuća klasa – nasuprot Čemer – Ljutici koji je pogazio prijateljstvo vodjen pohlepom i željom za
osvajanjem, stoji Nezajaz, Gargantuin otac koji na svaki način pokušava da pronadje nešto dobro u
njemu. On na zlo uzvraća dobrim. I njegov govor je prikaz razočaranog čoveka koga je izdao najbolji
prijatelj i koji za taj čin želi da nadje bilo kakvo opravdanje jer ne može da veruje u nečovečnost.
U romanu upravo ovakvi kontrasti (Nejzaz pre nego što je postao obrazovan i nakon toga, Čemer-Ljutica
i Nezajaz, kaluđeri nasuprot učiteljima) ističu sve ruglo tadašnjeg prikriveno nemoralong sveta, Rable
iznosi na videlo sve što je srednji vek skrivao velom usađenih pravila i zabrana.

M. M. Bahtin uvodi pojam karnevalizacije, tvrdi da osnove Rableovog humora pocivaju na tzv.
karnevalskoj kulturi, porodicnoj knjizevnosti i ulicnom govoru. Kalendar predstavlja ponavljanje
odredjenih dogadjaja, ciklus radjanja, sazrevanja i umiranja. Taj obnoviteljski princip pociva na
afirmaciji (u 19.v. humor pociva na negaciji). Kalendarska godina je podeljena na praznike i dane koji to
nisu. U vreme praznika dolazi do duhovnog i telesnog praznjenja. Nastaje opstenarodno veselje, nestaju
razlike izmedju drustvenih slojeva. Karnevalska atmosfera predstavljala je nalicje zvanicne atmosfere i
na verbalnom planu imala je specifican stil. Karnevalski svet je svet naopacke i za razliku od sluzbenog,
on je prizeman, telesan i culan. Njegovo osnovno orudje je opstenarodni i univerzalni smeh, koji je
propagirao jednakost medju ljudima. Jednakost medju ljudima omogucava da se ljudi prerusavaju za

13
vreme karnevala, najcesce u suprotno od onoga sto jesu. Bahtin je posebno isticao da karneval nije
knjizevna pojava, vec sinkreticna predstavljacka forma obrednog karaktera. Transportovanje karnevala
na jezik literature nazivamo njenom karnevalizacijom. To je potreba da se u knjizevnom delu koristi
jezik simbolickih konkretno culnih formi, odnosno, jedan sistem slika cije je izvoriste karneval. Karneval
je na ovaj nacin omogucio knjizevnosti da koristi sve mogucnosti jednog suptilnog vida gradjenja slike
sveta. Rableov roman je prepun slobodnih izraza i psovki, a cilj toga je okretanje ka telesnom i
materijalnom. Bahtin je to nazvao grotesknim realizmom. Rable suprotstavlja culna zadovoljstva
bozanskom i uzvisenom. Sve u romanu je zasnivano na suprotnostima i grotesknim elementima.
Groteska predstavlja spoj nakaznog I fantasticnog, sa komicnim, spoj gorko tragickog I smesnog,
tragicno postaje smesno, ali u isto vreme se oseca I sazaljenje. On slavi ljudsko telo i covekove nagone.
Koristi hiperbolizaciju i simbolicnost, preuvelicava sve ono sto odudara od prirodnog i normalnog.
Gargantua je sin kralja Nezejaza i Gargamele. Njega je, kao i svakog junaka, obelezilo cudesno rodjenje
– iskocio je iz majcinog uveta prilikom jedne gozbe kada se ona najela skembica, nakon 11 meseci
trudnoce. Ovo je aluzija i parodija na Atinino rodjenje iz Zevsove glave u punoj ratnoj opremi. U
detinjstvu je jeo, pio i spavao. Nezejaz Gargantuu daje u nauke i nakon nekoliko vaspitaca, njegov
ucitelj postace Ponokrat, koji ga odvodi u Pariz. U to vreme se u Parizu i Bolonji osnivaju univerziteti. Tu
Gargantuu prati niz dogodovstina, od kojih je jedna kradja crkvenih zvona. Zatim, zbog kradje pogaca
izbija rat izmedju Nezejaza i Cemer - Ljutice i Gargantua je prinudjen da se vrati kuci i odbrani
domovinu. Kaludjeru Jovanu od Mlivoseka, koji se posebno istakao u borbi, Nezejaz i Garagantua
obezbedjuju sredstva za zidanje Telemske opatije.

14