Iako je romantički pokret zvanično počeo pobedom ''Ernanija'' 1830.g.

, izvan drame se mnogo

ranije zbila jedna velika promena. Odlučujuća uloga Rusoa – neki ga smatraju izvorištem sveg
romantizma. Romantičarski elementi u francuskoj književnosti 18.v. : sentimentalizam, koji seže unazad
sve do Prevoa; ponovno buđenje osećaja za prirodu; snažna podstruja iluminizma i teozofije.
Francuski predromantički pokret je privremeno nazadovao tokom revolucije, koja je podržavala
klasicizam i racionalnost, i tokom Carstva, koje je takođe imalo svoj zvanični klasicizam. Ali, romantizam
je cvetao u emigraciji – gđa De Stal je bila zastupnik nemačkih romantičara, Šatobrijan definitivno nije
bio klasicista, uprkos njegovom interesovanju za klasičnu antiku i njegovoj uzdržanosti prema Šekspiru i
mnogim savremenicima. tu je razvoj romantizma naišao na najveće teškoće – prvom fazom romantizma
smatra se razdoblje od Ž.Ž.Rusoa (1712-1778) do Senankurta; kasnije, pod političkim uticajem revolucije
i carstva, dolazi do ponovnog jačanja klasicizma; da bi drugi talas romantizma nastupio sa Viktorom
Igoom i predgovorima njegovih drama.

''Kromvel'' – predgovor :

Zemlju nije naseljavalo oduvek isto društvo. Ljudski rod u celini je porastao, razvio se, sazreo, kao i
svaki pojedinac.
Poezija se uvek izgrađuje na osnovama društva – zato Igo želi da razjasni kakav je bio karakter poezije
u toku 3 velike epohe sveta : u prvobitnom dobu (doba pre onog koje savremeno društvo naziva stari vek,
i koje su drevni narodi nazivali mitološkim), u starom i u novom veku.
I – istovremeno sa čovekom budi se i pesništvo. U prisustvu čuda, čovekova prva reč je bila himna.
Sva njegova religija je molitva, svo njegovo pesništvo je oda.
II – nacije su preplavile zemlju, rađaju se ratovi i seobe. Pesništvo odražava velike događaje; sa ideja
prelazi na stvari. Izraz jedne takve civilizacije može biti samo ep. Čak i istoriografija ne može odagnati
pesništvo – Herodot je Homer. Ep posebno izbija u antičkoj tragediji – kada sva radnja i svi prizori epske
scene pređu na scenu, ostatak preuzima hor, smešten između prizora i gledaoca. Tragedija samo opetuje ep
– svi antički tragičari prikazuju Homera u malom.
III – javlja se spiritualistička religija, kao potpuna religija : svetinja i razum, duša i telo. Homerovi
junaci su gotovo iste veličine kao njegovi bogovi. Nasuprot tome, hrišćanstvo duboko razdvaja dah
materije – postavlja ponor između duše i tela, između čoveka i boga.
Sa novim vekom, javlja se jedno novo osećanje, nepoznato starima, koje je više od ozbiljnosti i manje
od tuge : seta. U antičkom društvu pojedinac je bio stavljen tako nisko da je trebalo da nevolja siđe sve
do njegove porodice da bi on bio pogođen – bilo je gotovo nečuveno da opšte državne nesreće poremete
njegov život. Ali, u hrišćanskom društvu, svet je uznemiren događajima koji ruše staru i stvaraju novu
Evropu, tako da čovek, povlačeći se u sebe zbog svih tih promena, počinje da sažaljeva čovečanstvo, i da
razmišlja o gorkim poukama života. Od tog osećanja, koje je za Katona bilo očaj, hrišćanstvo je stvorilo
setu. Istovremeno se rađa duh istraživanja i radoznalosti, jer su velike katastrofe istovremeno i veliki
prizori, neobični preokreti.
Tako se istovremeno rađa duh sete i razmišljanja, demon analize i rasprave. Na jednom kraju ovog
doba nalazi se Longin, a na drugom sv.Augustin.

U novom društvu, sa novom verom, razvija se i nova poezija. Do tada je čisto epska muza drevnih
naroda proučavala prirodu samo sa jedne strane, odbacujući iz umetnosti sve ono što se nije odnosilo na
jedan određen tip lepog – u početku veličanstven, ali sada izveštačen, sitničav i konvencionalan.
Hrišćanstvo privodi poeziju istini. Savremena muza oseća da u prirodi nije sve ljudski lepo, da ružno
u njoj postoji uporedo sa lepoim, da je nakazno blizu ljupkog, groteskno naličje uzvišenog, zlo ide sa
dobrim, senka sa svetlošću.
Zato poezija, gledajući događaje istovremeno smešne i strašne, i pod uticajem duha hrišćanske sete i
filozofske kritike, počinje da postupa kao priroda – unosi u svoja dela istovremeno svetlost i senku,
groteskno i uzvišeno, tj. telo i dušu, životinju i duh; ne mešajući ih jer je polazna tačka religije uvek i
polazna tačka poezije.
Tako u poeziju ulazi jedan princip tuđ antici, jedan nov tip : taj tip je groteskno, taj oblik je komedija.
To je karakteristična crta koja deli modernu od antičke umetnosti, savremen oblik od mrtvog, romantičnu
književnost od klasične književnosti.
Zbog onih koji pitaju šta je sa ljupkošću i dobrim ukusom, i koji smatraju da umetnost treba da
ispravlja i oplemenjuje prirodu, da stari nikada nisu mešali komediju i tragediju, da se nisu služili ružnim i
grotesknim – Igo kaže da ne želi da stvori sistem, već samo utvrđuje činjenicu.
Plodonosnim spajanjem grotesknog sa uzvišenim nastao je savremeni duh, složen i raznovrstan u
svojim oblicima, neiscrpan u svom stvaralaštvu i tako potpuno suprotan jednolikoj jednostavnosti
antičkog duha.
Komedija i groteska su postojale još u antici – Polifem je groteskno strašilo, Silen groteskni lakrdijaš.
Ali, epopeja guši i pritiska ovu umetnost, groteskno je stidljivo i stalno traži da se sakrije. Groteskna bića
su pokrivena nekom koprenom veličine ili božanstvenosti – Polifem je div, Silen bog.
U modernoj misli, groteskno je svuda : sa jedne strane ono stvara nakazno i užasno, sa druge komično
i lakrdiju. Ono puni poeziju mnogim živopisnim izmišljotinama, bezbrojnim prelaznim bićima iz narodne
tradicije srednjeg veka, a ako iz izmišljenog sveta pređe u svet realnosti, tu izvodi nepresušne parodije o
čovečanstvu.
Groteskno – kao predmet posmatranja pored uzvišenog, kao sredstvo kontrasta, je najbogatije vrelo
koje je priroda mogla otvoriti umetnosti. U sveopštoj lepoti antike bilo je izvesne jednoličnosti.
Groteskno je trenutak predaha, predmet poređenja, polazna tačka sa koje se čovek, sa svežijom i budnijom
percepcijom, može vinuti ka lepom.
Dodir sa nakaznim je dao uzvišenom nešto čistije, veće, nešto uzvišenije nego što je antička lepota.
U novoj poeziji, dok uzvišeno bude predstavljalo dušu onakvom kakva je prečišćena hrišćanskim
moralom, groteskno će igrati ulogu tela. Prvi tip daje sve draži, svu ljupkost, sve lepote. Drugi daje sve
smešne strane, sve nedostatke i svu rugobu – strasti, poroci i zločini.
Postoji samo jedan tip lepog, ružnog ima na hiljde : lepo je shvaćeno u svom najjednostavnijem
obliku, u svojoj apsolutnoj simetriji, u najprisnijoj harmoniji sa čovekovim telesnim sastavom – zato ono
uvek pruža savršenu celinu, ali ograničenu kao čovek; ružno je samo detalj jedne velike celine koja
čoveku izmiče, i koja se usklađuje ne sa njim, već sa čitavom prirodom – zato ono pokazuje neprestano
nove, ali nepotpune oblike.

Bujica grotesknog počinje još od Apuleja, da bi u zoru književnosti na prag moderne poezije izbacila
istovremeno Ariosta, Servantesa i Rablea. U epohi zvanoj romantizam, sve pokazuje da se groteskno
prisno i stvaralački povezalo sa lepim. Čak i u najnaivnijim narodnim pričama ponekad je sa izvanrednim
osećanjem izražena ova tajna moderne umetnosti. Stari vek nikad ne bi stvorio ''Lepoticu i zver'' (- priča
Mme Leprince de Beaumont, iz 1757.g.).
Ipak, posle prevlasti grotesknog, lepo ponovo dolazi do svoje uloge – i uspostavlja se ravnoteža
između ova dva principa. Dva suparnička duha ujedinjuju svoj plamen, a iz njega se rađa Šekspir.
Poetski vrhunac modernog vremena je drama, koja sliva groteskno i uzvišeno, strašno i lakrdijaško,
tragediju i komediju.

Dakle, poezija ima tri doba, a svako odgovara jednoj društvenoj epohi : oda, epopeja, drama.
Praistorijsko doba je lirsko, stari vek je epski, novo doba je dramsko. Oda peva o večnosti, epopeja veliča
istoriju, drama slika život. Odlika prve je naivnost, odlika druge je jednostavnost, odlika treće je istina.
Ličnosti u odama su kolosi (Adam, Kain, Noe), u epu su divovi (Ahil, Atrej, Orest), u drami su ljudi
(Hamlet, Magbet, Otelo). Oda živi od idealnog, epopeja od veličanstvenog, drama od realnog. Ova
trostruka poezija izvire iz tri razna vrela : Biblije, Homera i Šekspira.
Društvo počinje time što peva o onome o čemu sanja, zatim priča ono što radi, i na kraju iznosi ono
što misli.
 Biblija, kao lirska, sadrži jednu epopeju i jednu dramu. U svim homerskim poemama oseća se ostatak
lirske i začetak dramske poezije. Ali, u svemu postoji jedan stvaralački element kome su podređeni ostali, i
koji celini nameće svoj karakter.
Drama je potpuna poezija. Oda i ep sadrže u sebi samo začetke drame, a u drami ima i ode i epopeje
već u razvoju, ona ih obe sažima i obuhvata. Neosporno je da Šekspirova serija drama-hronika
predstavlja jednu veliku epopeju. Ali drami posebno pristaje lirska poezija, čas uzvišena u Arijelu, čas
groteskna u Kalibanu. Igo kaže da je njegovo doba, koje je pre svega dramsko, samim tim i izrazito lirsko.
Jer, između početka i kraja postoji dosta sličnosti.
Savremena oda je uvek nadahnuta, ali nije više naivna. Ona više razmišlja nego što posmatra; njeno
sanjarenje je setno.
Kada je hrišćanstvo reklo čoveku da je dvostruk – rodila se drama. Odlika drame je ono što je stvarno,
a to je rezultat sasvim prirodne kombinacije uzvišenog i grotesknog, koji se prepliću u drami kao što se
prepliću u prirodi i životu. Jer prava poezija, potpuna poezija se sastoji od harmonije suprotnosti. A i sve
ono što je u prirodi, to je i u umetnosti.
Groteskno je jedna od najvećih lepota drame – ono nije samo prikladno, često je neophodno.
Zahvaljujući njemu, nema se utisak monotonije. Ono u tragediju ubacuje čas smeh, čas užas, a ponekad se
meša sa najuzvišenijim, najtužnijim, najsanjalačkijim melodijama duše.

Pred razumom i ukusom se brzo ruši proizvoljno razlikovanje rodova, a takođe se lako ruši tobožnje
pravilo o dva jedinstva (2, a ne 3, jer je jedinstvo radnje ili celine, jedino pravo i plodno, već odavno
neosporno). Ni jedinstvo vremena nije ništa čvršće od jedinstva mesta : svesti radnju na 24 časa isto je
tako smešno kao i ograničiti je na predsoblje – svaka radnja ima svoje trajanje kao što ima i svoje posebno
mesto.
Jedino je postojanje jedinstva radnje opšte prihvaćeno, jer ono proističe iz činjenice da ni ljudsko oko
ni duh ne bi mogli odjednom da shvate više od jedne celine. Ne treba mešati jedinstvo radnje sa njenom
jednostavnošću : jedinstvo celine ni u kom slučaju ne odbacuje sporedne radnje na koje se mora oslanjati
glavna radnja. Potrebno je samo da ovi delovi, znalački podređeni celini, neprestano teže ka glavnoj radnji,
i da se oko nje grupišu u razne planove radnje.

Razbijmo teorije, poetike i sisteme. Ne postoje ni pravila ni uzori; tj. ne postoje druga pravila osim
opštih zakona prirode koji lebde iznad cele umetnosti i posebnih zakona koji, za svaku kompoziciju,
proističu iz okolnosti svojstvenih svakom predmetu. Jedni su večiti, unutrašnji, i ostaju; drugi su
promenljivi, sopljašnji i služe samo jednom. Genije, koji više naslućuje nego što uči, izvlači, za svako
delo, one prve iz opšteg poretka stvari, a druge iz posebne celine predmeta o kom raspravlja.
Pesnik treba da prima savete samo od prirode, od istine i nadahnuća, koje je isto tako istina i priroda.
Treba naročito da se čuva podražavanja, posebno Šekspiru, Molijeru, Šileru i Korneju. Treba da crpi
snagu iz prirodnih izvora.
Neki pesnici su mogli da postanu veliki iako su podražavali druge, ali to je zato što su, izgrađujući na
antičkim formama, ipak često slušali prirodu i svog genija, jer su jednim delom ostali svoji. Zatim su došli
podražavaoci drugog reda. A onda je sve preplavila osrednjost – kada su se namnožile one poetike, koje su
tolika smetnja za talenat, a tako podesne za osrednjost.

Priroda, dakle, priroda i istina. Nove ideje, ne samo što ne žele da razaraju umetnost, već jedino žele
da je izgrade na čvršćim i boljim osnovama.

Igo želi da pokaže gde je ona nepremostiva granica koja razdvaja realnost u umetnosti od realnosti u
prirodi (neke ne baš napredne pristalice romantizma ih mešaju). Realno u umetnosti ne može biti apsolutna
realnost. Umetnost ne može da da samu stvar.
Oblast umetnosti i oblast prirode su potpuno odvojene, a da nije tako ne bi postojale i jedna i druga.
Umetnost, pored svog idealnog dela, ima jedan zemaljski i pozitivan deo. Ma šta činila, ostaje u okvirima
između gramatike i prozodije. Za svoje najćudljivije kreacije, ona mora da pretače oblike, sredstva kojima
ih izvodi. Za genija su to instrumenti, za osrednjost alat.
Sve što postoji u svetu, istoriji, životu, čoveku, sve to treba održavati pod čarobnim štapićem
umetnosti. U toj širini se odvija drama u kojoj pesnik potpuno vrši svoju višestruku svrhu umetnosti, koja
se sastoji u tome da gledaocu otvori dvostruk vidik, da istovremeno osvetli spoljašnje i unutrašnje u
ljudima – spoljašnje po njihovim razgovorima i radnjama, unutrašnje njihovim razgovorima a parte i
monolozima; da u jednoj slici ukrsti dramu života i dramu savesti.
Pesnik za delo te vrste mora izabrati ne lepo, nego karakteristično. To ne znači da on treba samo da
dočara tzv. lokalnu boju, tj. da tu i tamo naknadno doda nekoliko sastojaka celini (koja je uostalom
savršeno lažna i konvencionalna). Lokalna boja ne sme nikako biti na površini drame nego u dubini, u
samom srcu dela, odakle se širi podjednako u sve delove drame. Drama treba da bude temeljno prožeta
tom bojom vremena.

Stih drame : stih slobodan, otvoren, iskren, koji sve sme da kaže bez lažne čednosti, sve da izrazi bez
izveštačenosti; koji prirodno prelazi iz komedije u tragediju, sa uzvišenog na groteskno; veran rimi,
neiscrpan po raznovrsnosti svojih obrta; lirski, epski i dramski, po potrebi; koji može da pređe čitavu
pesničku skalu, od najuzvišenijih ideja do najvulgarnijih, od lakrdijaških do najozbiljnijih, od
najpovršnijih do najapstraktnijih, ne izlazeći nikada van okvira govorne scene. Takav stih bi bio isto
toliko lep koliko i proza.
Stih se u pozorištu mora odreći svakog samoljublja, svih preteranih zahteva, svakog kaćiperstva.
Misao koju stih prekali odjednom postane oštrija i blistavija.
Čovek oseća da proza, koja je neminovno bojažljivija, primorana da dramu odvoji od svake lirske i
epske poezije, ograničena na dijalog i na stvarnost – ne pruža te mogućnosti. Osim toga, ona je mnogo
pristupačnija; osrednjost se tu udobno oseća. Način pisanja istovremeno u stihu i prozi, kao Šekspir, ima
prednosti, ali kada je tkivo homogeno mnogo je čvršće. Uostalom, značaj jednog dela ne može se
određivati prema njegovom obliku, već prema njegovoj unutrašnjoj vrednosti.

Francuski jezik nije utvrđen i nikada to neće biti. Jezik se ne može okovati. Ljudski duh je u stalnom
kretanju, pa i jezik sa njim. Montenjev jezik nije jezik Rablea, niti je Paskalov jezik jezik Monteskijea.
Svaki od ova 4 jezika uzet sam za sebe je divan, jer je originalan. Svaka epoha ima svoje ideje, pa isto tako
mora imati i reči koje odgovaraju tim idejama.

Igo navodi prigovor koji mu je uputio neki nemački kritičar : da je stvorio ''poetiku za svoju poeziju''.
Kaže da njegova namera nije bila da uništi poetike, nego da ih pravi. Zar ne bi bilo bolje da se poetike
prave prema poeziji, a ne poezija prema poetici? Za sebe kaže da nema talenta da stvara, niti nameru da
zasniva sisteme. Naprotiv, on se zauzima za slobodu umetnosti protiv despotizma sistema, zakona i
pravila. Navikao je da nasumice prati ono što smatra svojom inspiracijom, i da kalup menja kad god menja
sadržinu. U umetnosti se najviše kloni dogmatizma. Ne želi da postane jedan od onih ljudi, romantičara ili
klasičara, koji dela stvaraju po sistemu, koji sebe osude na to da zauvek u glavi imaju samo jedan oblik.

Kao što postoji stari politički režim, tako postoji i stari književni režim. Ljudi i dalje navode Voltera :
''Ukus je za poeziju ono što je za žene nakit.'' – prema tome, ukus je kaćiperstvo.
Ukus je razum genija. Mlada kritika, ozbilja i učena, će ljude osloboditi od dve napasti : od oronulog
klasicizma i lažnog romantizma. Ali ono što pre svega treba uništiti je stari lažni ukus. Savremenu
književnost treba očistiti od njegove rđe.
Uskoro će se uopšte shvatiti da pisce ne treba suditi prema pravilima i rodovima, stvarima koje su
izvan prirode i izvan umetnosti, već prema neizmenljivim načelima te umetnosti i specijalnim zakonima
temperamenta i ličnosti svakog pojedinog pisca. Da bi se dobio pojam o nekom delu, ljudi se pristati da
se stave na piščevo gledište, i da predmet posmatraju njegovim očima – kao što je rekao Šatobrijan :
ostaviće sitničarsku kritiku nedostataka radi velike i plodne kritike lepota. Ko je video da postoji medalja
bez naličja? Takođe treba voditi računa o vremenu, podneblju i lokalnim uticajima. U Bibliji i kod
Homera čoveka ponekad čak vređaju stvari koje su kod njih uzvišene – ali ko bi hteo da izbaci i jednu reč?
Osim toga, postoje pogreške koje mogu pustiti koren samo u remek-delima; samo nekim duhovima je
dato da imaju neke nedostatke (Šekspir).

Alphonse-Marie Prat de Lamartine (1790-1869.g.) :

Memoari ''Poveravanja'' – porodica, zavičaj, lektira (Biblija, Ruso, Šatobrijan, Osijan, Verter).
Roman ''Graziella'' – ljubav iz Italije.
Autobiografski roman ''Raphael'' – Elvira, lik koji dominira i ''Meditacijama'' – udata žena, koja od
ljubavnice prerasta u neku vrstu nadzemaljskog bića, u kojem je otelovljen ideal snatrene (=krotka) žene –
kontemplativno-platonska ljubav, bliska koncepciji lionske škole.
''Pesničke meditacije'' (1820.- 24 pesme, 1849.- 41 pesma) – preloman trenutak za francusko pesništvo,
jezgro i ishodište Lamartinove lirike. Predgovor : ''To su nežni i setni izlivi osećanja i misli jedne duše,
koja se predaje pustim nadahnućima''. Glavna nekonvencionalna karakteristika je prisnost – direktan,
samoispovedan ton, blizak prvoj generaciji pobornika romantičarske književnosti. Suprotno Igou, koji je
građenje pesme podvrgao kritičkom procesu i stilskoj kombinatorici, Lamartinovi stihovi su nastali u
jednom dahu, objavljivani u prvoj varijanti, pisani u stihovnoj organizaciji unutrašnjeg dijaloga pesnika i
njegove duše. Zato se on ne odvaja radikalno od tradicije, jer nema želju za književnom obnovom, niti se
deklarativno vezao za pesničke škole. Važnost ''Meditacija'' je u spontanosti i emotivnosti, i muzikalnim
svojstvima stiha. Kroz Lamartinove istančane prelive osećanja i razmišljanja odražava se samo njemu
svojstven izražajni sklad, koji je skoro muzički čujan. Ostale osobine : pretapanje u prirodu, opisi pejzaža,
melanholičnost, reminiscencije na Elviru, čežnja da se životne tegobe i nespokoj smire uzdizanjem srca ka
božanstvu.
Tu specifičnu lirsku atmosferu, Lamartin pokušava da ostvari i u narednim delima, ali mu to retko
uspeva. Pokušava da osmisli i problematizuje tu osećajnost do pesničkog izraza egzistencijalnih pitanja, ali
ideje nemaju čvrst sistem : u pojedinim pesmama se vide kao platonski spiritualizam, paskalovski
hrišćanski misticizam, čak kao platonizam. Poruke se vežu iz određeni setni optimizam : za sve nevolje i
patnje, čoveku je dato utočište u prirodi, koja je slika božje promisli.
To je podloga ''Novih meditacija'' (1823.), kao i zbirke ''Pesnička i verska blagoglasja'' (1830.), u
kojoj preovlađuju izrazito religiozni akcenti, i u kojoj se potvrdila njegova izvanredna melodičnost i
gipkost versifikacije.
Epopeja – simbolički prikaz ''faza koje ljudski duh mora preći da bi stigao svrsi putevima Božjim''.
Uvodna scena ''Jocelyn'' (1836.) i završna ''Posrnuće jednog anđela'' (1838.). Iako je epičnost zatajila,
lirski fragmenti su antologijski.
Poslednja zbirka pesama ''Smirenja'' (1839.) – samo pokazatelj političkih stavova (program društvenog
poretka na načelima slobode i jednakosti zakona).
Poslednje delo : elegija ''Vinova loza i kuća'' (1857.) – rezignirano rekapitulira sećanja i nadanja
života. Predeli detinjstva, dodiri sa prirodom, lični doživljaji – ponovni procvat Lamartinovog lirizma.
Jedno od najboljih njegovih dela, sa podnaslovom ''Psalmodije duše'', organizovana je kao ''dijalog između
mene i moje duše'' – svojim oblikom će nadahnuti Miseove ''Noći''
 Alfred-Victor de Vigny (1797-1863.g.) :
Pesnik, pripovedač, romanopisac, dramatičar i prevodilac; srazmerno mala produkcija i izvestan
intelektualni elitizam.
Prva zbirka ''Poeme'' (1822.), koju dorađuje : ''Antičke i moderne poeme'' (1826, 1829. i 1837.).
Nekoliko pesama u časopisu ''Revue de Deux mondes'' – zbirka ''Sudbine'' (1864.), objavljena
posmrtno, kao i ''Dnevnik jednog pesnika'' (1949.). Poema ''Eloa'' (= anđeo rođen iz Hristove suze) (1829).
Vinji piše dela u kojima je ''neka filozofska misao izneta na videlo u epskom ili dramskom obliku''.
Zazirući od intimne i sentimentalističke lirike, teško objavljuje – iako ima ''više izvornosti od bilo kog
velikog pesnika romantizma''. Ta originalnost se ranije tumačila problematikom njegovih filozofsko-
religioznih poema, u kojima versifikatorski skladno pokreće večna pitanja čovekove egzistencije i sudbine,
dok je moderno doba otkriva u simbolističkim i mitskim obeležjima Vinjijeve poezije.
Još od prve zbirke, u kojoj preovlađuju biblijski sadržaji, Vinji razrađuje slične teme - neka vrsta
leopardovskog pesimizma, koja kod njega evoluira do neposredne optužbe božanstva i filozofije beznađa.
Dok u ranoj poemi ''Mojsije'' bajronovski naglašava tragičnu usamljenost genija, u ''Sudbinama'' je već
propovednik apsolutnog fatalizma i teze da je ovaj svet zao, jalov i zanemaren od boga - teza koja dovodi
u pitanje i samo postojanje boga. U razvoju Vinjijevih poema vidi se želja za epskom konstrukcijom
istorije čovečanstva, bliska Igoovoj ''Legendi vekova''.
Vinjijeva ideja o očajnom i izolovanom ljudskom položaju (razapetost između Neba i Zemlje) ne
implicira nikakvu mogućnost revolucionarne promene. ''Dnevnik'' : ''Istina o životu je beznađe. Dobro je i
zdravo ne imati nikakvih nada''. Vinjijev pojedinac je prosvećen i ponosan stoik, koji svojim ćutanjem
dostojanstveno odgovara na večno ćutanje i okrutnost neumoljivog božanstva.
Vinji je bio uveren da ''svi veliki problemi čovečanstva mogu biti pretresani u obliku stiha'', za njega
je ''tišina već pesništvo'', a samo pesništvo je ''dragulj misli''. U predsmrtnoj pesmi ''Čisti duh'', Vinji
poručuje da su pesnici izdvojenici, bez predaka i naslednika, iščezavaju ispunivši uzvišeni zadatak. (
Sainte-Beuve je Vinjijevu dugogodišnju osamljenost nazvao ''kulom od slonovače''. )
Vinjijeva poetika ne polazi od egoizma i subjektivne emocionalnosti, već od univerzalnijih pobuda,
koristeći se mitovima i simbolima.
Iako se Vinji kao pesnik kreće svesno izdvojenim putem, jer misaonošću, zgusnutim izrazom i
klasičnom smirenošću izbegava karakteristične romantičarske versifikatorske postupke, on se ipak nalazi u
okvirima svoje epohe, posebno u odnosu prema ljubavi (''tajnoj, nevidljivoj i neobjašnjivoj moći'') i patnji.
Iz te patnje proističe uzdignuće (elevation) pesnika i trenuci njegovog stvaralačkog komuniciranja sa
drugima. Vinjijeva poetika bola se približava Miseovoj i prethodi Bodlerovoj.
+
Vinjijevi romani i novele proizilaze iz njegovog ličnog iskustva i nadovezuju se na autobiografsku
struju sa početka veka. Posle 1830.g., on napušta poeziju, jer mu se čini da je proza pogodnija za
iskazivanje ''epopeje razočaranja''. Njegov roman je ambiciozan, jer teži da bude umetničko delo
komplikovano kao i ep, a simbol u njemu bi trebalo da zameni ulogu zapleta.
''Cinq-Mars'' (1826.) – prvi značajni istorijski roman u Francuskoj : sukob centralne vlasti i
nezavisnog plemstva u doba Rišeljea – izraz razočaranja savremenim stanjem posle revolucije, kad
plemstvo gubi ostatke svojih pozicija pred napretkom kapitalističke buržoazije. Lukač kaže da se Vinji
ima koncepciju romana potpuno suprotnu od Skotove. U pregovoru, koji je zamišljen kao manifest ovog
književnog žanra, pisac smatra da je cilj istorijskog romana pre svega istinitost i dokumentarnost. Za
razliku od Skota, koji svoje likove stvara iz mašte, Vinji želi da oživi stvarne istorijske likove. Ali, u ovom
romanu se više nego epoha Luja XIII opisuje vreme apsolutističke monarhije i opšteg niveliranja kome
teži 19.v., kao i ličnost samog pesnika (u liku deklasiranog plemića i razočaranog oficira Cinq-Marsa).
Naredni romani nisu istorijski, ali odražavaju isto nezadovoljstvo. ''Stello'' – o usamljenom i
omraženom geniju : individualni moral je neizmirljiv sa društvenim, za pesnika je jedini izlaz zatvaranje u
kulu od slonovače. Slična pesimistička poruka - ''Robovanje i veličina vojničkog poziva'' (1835.) : sanjati
o junaštvu je isto toliko isprazno koliko i verovati u proročku ulogu pesnika u društvu
 Victor-Marie Hugo (1802-1885.g.) :
Najangažovaniji u romantičarskom konfliktu sa klasicistima i u borbi za novi književni pokret.
Nadživeo je pomantizam i realizam, i delimično je savremenik naturalizma i simbolizma (prvo izdanje
sabranih dela, bez korespondencije, sadrži 57 tomova).
U 17-oj god. osniva časopis ''Conservateur litteraire''. 1822.g. izdaje prvu zbirku. 1841.g. postaje
akademik. 1851.g. emigrira u Brisel, u izgnanstvu ostaje do 1870.g. – za to vreme nastavlja da se bori
protiv diktature. Ugled mu neprestano raste, i on postaje ne samo prvi književnik svog naroda, već i
simbol mučenika, branitelja obespravljenih i bespoštednog borca protiv tiranije. Polazeći od romantičarske
doktrine, koja u pesniku vidi savest nacije, svoje literarno zalaganje ne razlikuje od društvenog. Zato
posle povratka iz emigracije postaje neka vrsta nacionalne svetinje i institucije.
Nekoliko etapa u pesništvu : od klasicističkih relikata preko temeljne romantičarske orijentacije do
nagoveštaja simbolizma. U početku je još zavistan od tradicionalnih modela, što se vidi u prvoj zbirci
''Ode i različite pesme'' – zbog rojalističkog i katoličkog tona dobija kraljevsku nagradu.
Međutim, u sledećim doradama te zbirke – ''Ode'' (1823.) i ''Nove ode'' (1825.) – primetna je određena
poetička i politička evolucija. Predgovor trećem izdanju zalaže se za slobodu inspiracije i slobodu
umetnosti.
''Balade'' (1826.) - u tradiciji nemačkih i engleskih balada, sa izrazitom crtom srednjovekovnog dekora.
Igo ih u predgovoru opisuje kao slike, snove, praznoverne legende, narodne predaje u duhu trubadura.
Primetno jača imaginativnost i odvajanje od pesničkih postupaka. Sve ode i balade Igo je skupio u zbirci
''Ode i balade'' (1828.).
Zbirka ''Orijentalke'' (1829.) – delom pesme posvećene helenskim temama, odjek oduševljenja za grčki
ustanak, delom pesme koje evociraju Afriku, Španiju, Arabiju, Persiju (inspirisan tada objavljenim
prevodima grčkih narodnih pesama, romancera i arapskih tekstova). Odlikuje ih ''lokalna boja'', bogatstvo
fantazije, neočekivani kontrasti i raznovrsnost ritmičkih i stihovnih elemenata.
Igo ovom zbirkom izbija na čelo tzv. pitoreskne škole. ''Jesenje lišće'' (1831.) – bliža drugoj, intimnoj
školi, sa kojom je i otpočeo francuski romantizam. Autor se vraća svom sopstvenom svetu i doživljajima.
U tom duhu slede ''Sutonske pesme'' (1835.), ''Unutrašnji glasovi'' (1837.) i ''Zraci i senke'' (1840.).
Pesništvo ove faze, iako ima i motiva izazvanih političkim kretanjima, u znaku je intimizma i
subjektivizma. Stihove karakteriše pomalo setan, topao prirodan lirizam, primeren tadašnjem senzibilitetu,
a posvećeni su ljubavi, prirodi, porodici, sopstvenoj patnji. Nezadovoljstvo savremenim zbivanjima raste
do pobune. Romantičarsko nezadovoljstvo pronalazi tipičnu utehu : kad pesnika svet napuni tugom, teši
ga priroda, puna lepote i sklada. Tu je već oblikovan jedan od Igoovih osnovnih stavova : osvešćeno
čovečanstvo će ipak prevladati mrak i nepravdu, i zato se valja boriti.
Versifikatorsko umeće i nepresušna rečitost. Stih dobija smireniji, čistiji zvuk, ima negovan i bujan
izraz, i ustalio se na nivou specifične igoovske patetike.
Politička satira ''Les Chatiments'' (''Kazne'', 1853.) – istovremeno obračun sa despotom Napoleonom
III, i bolan protest pesnika izgnanog iz domovine. Mešavina satire, lirike, epopeje.
''Les Contemplations'' (1856.) – 10.000 stihova. Ne previše misaona, pomalo haotičan panteizam, neka
vrsta filozofije progresa (naznačen još u pregovoru ''Kromvela''). Za Igoa, duša stanuje u svim stvarima,
manje ili više oslobođena materije, bog je kraj te lestvice, koja počinje sa kamenom, a čovek će isto tako
dostići vrhunac.
''Legenda vekova'' (1859., dopunjavana 1877. i 1883.) – nedovršena, trebalo da bude trilogija (uz ''Kraj
Sotone'' i ''Bog''). To je trebalo da bude obnova francuskog epa – pesnik je hteo da opeva svetsku istoriju
od postanka do savremenog doba, da bi prikazao ''način na koji se ljudi od tmine izdižu ka idealu''.
Opisuje etape razvoja od biblijskog doba, srednjeg veka (najviše poema) i renesanse, preko 17.v., do
stvarnosti njegovog vremena i budućnosti. U druga dva dela, bog oprašta sotoni i počinje era univerzalne
sreće. Ideja vodilja, često isticana u tiradama, je osuda tiranije, klerikalnog mračnjaštva, nasilja i
nepravde, u ime potlačenog naroda. To su, ustvari, istorijski i mitski fragmenti nejednake vrednosti, stilski
inkoherentni, epski više po deskriptivnosti nego po strukturi i naraciji.
 ''Popevke ulica i lugova'' (1865.) – kratki sastavi u šestercu, sedmercu i osmercu; iznenađujuće
lepršavi, formalni artizam.
''Strašna godina'' (1872.) – reakcija na nemačko-francuski rat i na Parisku komunu.
''Umeće kako biti deda'' (1877.) – neposredan odraz porodične atmosfere
''Le pape'' (1878.) – neka vrsta epsko-lirskog pledoajea (=završni govor) za dobrotu, ljubav i mir.
''Četri vetra duha'' (1881.) – podeljena na satirički, dramski, lirski i epski ciklus.

Izuzetno širok i ambiciozan program i poetika. Pesnik rodoljubivih, religioznih, socijalnih, filozofskih,
ljubavnih tema, pesnik neumoljive političke satire i istorijskih vizija, pesnik porodične intime, idile,
elegije, pejzaža, mora. Igoova ogromna produktivnost je između ostalog i posledica njegove svesti o
potrebi obnove i preporoda francuskog pesništva, za šta se on osećao pozvanim.
Njegova poezija je prožeta duhom barikada, duhom izuzetno aktuelnim u tadašnjim istorijskim
dešavanjima; uz to je bila i savremenija i komunikativnija, i nalazila je više odjeka.
Obično se kao odredbe njegove poetike ističu versifikacija, jezička kreativnost, osećaj za ritam,
vizionarstvo... Igo je obogatio aleksandrinac i druge metre zvučnošću, sigurnošću, ritmičnošću. Još
važniji je doprinos pesničkoj leksici i stilu – izuzetan broj novih reči i sredstava izražavanja. U
Igoovom rečniku nalaze se najobičnije i najapstraktnije reči, kolokvijalne i bizarne, a izrazi iz
svakodnevnog govora i specifičnih žargona koegzistiraju sa izrazima nabijenim romantičarskom lirskom
emfazom (=naglasak). Igo je ponekad i suviše elokventan, ali tom odlikom je iskupljivao mnogo šta drugo
: banalnost opštih, pesnički istrošenih sadržaja, prosvetiteljsku deklamatoriku, romantičarske klišee,
previše ličan sentimentalizam, površnost i plitkost filozofskih pretenzija.
Navedenim odlikama treba dodati i Igoovu veliku imaginativnu moć, i retku veštinu u korišćenju svih
elemenata pesničke retorike i njihovom struktuiranju u pesmu, što je održavalo izvesnu poetsku napetost
čak i tamo gde su rutina i propovedništvo postajali sami sebi cilj.
+
U Igoovom opusu se nalaze svi vidovi romantičkog romana.
''Islandski Han'' (1823.) – samoispovest u duhu vremena, u kojem ima elemenata ''crnog romana''.
''Zvonar crkve Notre-Dame'' (1831.) – slikovito uskrsava srednjovekovni Pariz – najuspelije ostvarenje
u nizu romantičkih istorijskih vizija.
''Jadnici'' (1862.) – Igo evocira sopstveno detinjstvo, Napoleonovo doba i revoluciju 1868.g., a
savremenost poprima patinu prošlosti.
Uspeh ''Jadnika'' utire put čitavom nizu romana : u ''Poslenicima mora'' (1868.) pesnik se priseća svog
boravka u izgnanstvu, dok u romanu ''Čovek koji se smeje'' (1869.) slika Englesku u 18.v.
Francuska revolucija je nadahnula poslednji Igoov roman : ''Devedeset i treća'' (1874.).
Osim ''Poslenika mora'' (''Pomorci''), romana kosmički intoniranog, svi drugi Igoovi romani su vezani
za određeno razdoblje i prostor, i približavaju se namerama pesnika iz epa ''Legenda vekova'', jer su delovi
jedinstvene epopeje čovečanstva.
U ''Pomorcima'' ljudska drama nije smeštena u svoj društveni okvir – glavni junak se bori sam protiv
kosmosa u prometejskom sukobu sa svojim iskonskim neprijateljom okeanom. Čini se kao da materija – a
to je jedna od temeljnih crta Igoove ideologije – utelovljuje u sebi zlo (u vidu užasne hobotnice).
Maniheizam će ipak biti prevladan utapanjem zla u dobru, a pesnik tako u duhu romantičara izražava svoju
istovremeno užasnutu i zadivljenu viziju prirode.
Igoovi romani su odraz romantizma kao stilskog pravca i odgovaraju raspoloženju epohe. Ali, oni su
isto tako odraz opsesivnih vizija pesnika koji ispunjava svoje zaplete i likove sopstvenim simbolima.
Metafore i slike ''nisu tek privid stvari, nego senka koju na stvari baca unutrašnji san'' (-Igo). To potvrđuju
i neki izuzetni primeri automatskog pisanja koje izvire iz prebogate podsvesti (npr. poznati ''nokturno'' u
''Jadnicima''). Pored shema ''crnog romana'', formule progonitelj-progonjeni-zaštitnik, tehnike ''suspense'' i
melodramatičnih zapleta, u ''Jadnicima'' Igo otkriva nove romaneskne vrednosti u slikanju nepoznatih i
prezrenih sredina, velegradske i društvene periferije, pariških zatvora i podzemlja, nove socijalne
momente.
 Ovaj istorijski roman obuhvata gotovo sve važnije događaje 19.v., iako u proizvoljnoj hronologiji.
Kompozicija mu je složena ali majstorski vođena, jer bezbrojne digresije (koje se kreću od bitke kod
Vaterloa do razmatranja o pariškom argotu) ne ostavljaju dojam raspršenosti. Osnovna tema romana je
ozbiljna socijalna preokupacija – otkriti društvenu bedu, ukazati na izopačenost i poroke kojima je ona
uzrok. Pisac, međutim, ne uočava ekonomski uzrok društvenih pojava : brutalnom naletu mladog
kapitalizma on suprotstavlja plemeniti, naivni optimizam, humanitarnu ljubav i praštanje. Ova istorijska i
filozofska epopeja ipak je po nekim karakteristikama i realističko delo, haotično ali i jedinstveno po
snažnoj mitologiji koja njima vlada. Ona je odraz verovanja i unutrašnjih sukoba samog autora, a vrlo
moderno ''Ja'' pripovedača je istovremeno i svedok i iznosilac događaja.
U ''Zvonaru'' i ''Jadnicima'' društvena freska se spaja sa moralnom problematikom, u kolopletu
grozničave imaginacije koja podstiče i neke probleme čiste umetnosti, što je uočio i Bodler.
Sa ''Zvonarom crkve Notre-Dame'', Igo se ogleda u istorijskom romanu koji je 30-ih god. 19.v. u modi.
Uprkos učenoj dokumentaciji o Parizu 15.v., i ugledanju na Skota, Igo smatra ovaj roman delom ''hira i
mašte''. U prvom planu nisu ni izmišljeni likovi kao kod Skota, ni istorijski kao kod Vinjija, nego uzavreo
život srednjovekovnog Pariza koji ključa oko čuvene katedrale koja je znak neprolazne umetnosti, dok je
prolazno sve što je ljudsko i zemaljsko. Likovi takođe imaju simbolički karakter, građeni su na
suprotnostima i otelovljuju apstraktne ideje. Tri različita udvarača Ciganke Esmeralde – dobri grbavac
Kvazimodo, strastveni arhiđakon Frolo i površni lepotan Febus – kao i sama lepa čarobnica, žrtve su
fatalnosti koja dominira romanom. Kvazimodo, utelovljenje plemenitosti pod likom rugobe, znači dušu
zarobljenu materijom koja traži da se oslobodi. ''Hteo sam od romana učiniti epopeju'' – kaže Igo u
predgovoru romanu ''Čovek koji se smeje'', a to se može odnositi na sve njegove romane. ''Zvonar'' se,
uprkos mešanju uzvišenog i grotesknog, uprkos ustupcima publici u fabuli, uzdiže do remek-dela na
stranicama gde se opisuje mentalitet masa i veličanstvena freska srednjovekovnog grada.
Igo nije svesni preteča modernog romana; on sledi težnje romana svog vremena kada ova književna
vrsta još nije bila tačno određena. Zato mu se može prebaciti izvesna glomaznost, loša kompozicija,
neuverljivost fabule, stalno uplitanje pripovedača, kao i celokupni barokni i raznorodni karakter dela - ali
to znači biti neprijemčiv za čudesnu pesnikovu imaginaciju koja se po prvi put slobodno razmahala u
romanu.

Gerard de Nerval :
Poznatiji kao pesnik u prozi – esejistika, novelistika, putopisi i sl. Njegovo delo je probudilo zanimanje
tek posle odumiranja romantizma. Ceo njegov opus nosi pečat nekog mističnog unutrašnjeg nespokoja,
koga nikada nije uspeo da prevlada i dovede do bilo kakvog racionalnog uporišta. Bavio se problemima
besmrtnosti duše, otkupljenja, reinkaracije. U religijskim traženjima došao je do neobičnog sinkretizma :
u kultu Izide združio je Orfeja, Pitagoru, Mojsija i Hrista.
Naginjući snoviđenjima ''jedne druge egzistencije'', Nerval se našao u raskoraku između stvarnosti i
snova. Taj dualizam u literarnoj transpoziciji predstavljaju dve žene : prostodušna, ljupka seljančica
Silvija, prijateljica njegovog nepovratnog detinjstva, i ponosita, idealna Adrijana, do koje se ne može
dovinuti i koju je ''možda već video u nekom drugom postojanju''.
Središte Nervalove lirike tvori desetak antologijskih soneta zbirke ''Himere'' (1854.). U posveti
prijatelju A.Dimi (sa kojim ga veže i koautorstvo drame ''Leo Burchart''), Nerval naziva ove pesme
''složenim u stanju supernaturalističkog sna''. U njima se najbolje primećuje pesnikov jaz između realnosti
i halucinacija, njegovi časovi lucidne vidovitosti, što se pesnički ostvaruje u magičnoj sposobnosti da u
strogo omeđenu formu unese brojne skrivene, fantomske i široko aluzivne akcente. ''Himere'' i po
grotesknom govoru i po pesničkoj tajnovitosti zaslužuju atribut najdirektnijih prethodnica simbolizma.
Nervalova poezija i u nekim drugim ciklusima pruža zanimljive podsticaje, posebno u tzv. malim
odama (''Odelettes rythmiques et lyriques'', 1855.), navodnim imitacijama Ronsardovih oda, u kojim
Nerval interpretira razne romantičarske motive.
 Louis-Charles Alfred de Musset (1810-1857.g.) :
Pesnik, dramatičar, prozaista i publicista.
''Španske i italijanske priče'' (1830.) – sa pomalo bizarnim i tragičnim sadržajem, prožete stastvenošću
i ličnim pesimizmom. Ove dve zemlje, koje su tada ušle u književnu modu, sa svojim mitovima, folklorom
i legendarnim ličnostima, poslužile su Miseu da nervozno i grčevito izrazi opsesije sopstvene psihe,
uznemirene i ustreptale od romantičarske lektire. Ljubav je pokretač svih manifestacija, dvoboja, ubistava,
muzike, plesa.
Vrhunac Miseove lirike i neposredan odraz njegove životne krize su pesme nazvane ''Noći'' – ''Majska''
(1835.), ''Decembarska'' (1835.), ''Avgustovska'' (1836.), ''Oktobarska'' (1837.). Tom ciklusu na
svojevrstan način pripada ''Pismo Lamartinu'' (1836.), a zatvara ga ''Uspomena'' (1841.). ''Noći'', nastale
posle njegove čuvene avanture sa Žorž Sand, koncipirane su u raznovrsnom metričkom dijalogu između
pesnika i muze, odnosno pesnika i njegovog alter ega. Kao polazište za ''Uspomenu'', Mise direktno
negira Danteovu misao : ''Veće boli ne imade, već sećati se svojih srećnih dana u nevolji.''. Pesme
nemaju ambiciju da oblikuju neki samostalni pogled na svet – Mise je zaokupljen svojim ljubavnim
osećanjima i njihovim svemoćnim delovanjem na njegovo duševno stanje. On u suštini svoju duboku
sentimentalnu, psihičku i moralnu krizu ekstremno romantičarski generalizuje kao večnu ljudsku
sublimaciju.
Veličina čoveka, po njemu, meri se količinom patnje, umetnost takođe. U okviru takve inspiracije
nisu se mogli izbeći patos, ponavljanje, lamentiranje, ali ona omogućava praćenje svih stupnjeva jedne
zaista proživljene ljubavne teskobe, pri čemu pesnik dopire do istančanog i ponekad impresivnog
psihološkog lirizma.
U ''Majskoj noći'' Mise u jednom odlomku pokušava da eksplicitno odredi program romantičarske
poezije : njen izvor je pesnikovo krvareće, umiruće srce, kult patnje, a predeli nadahnuća bi trebalo da
budu Škotska, Italija i posebno antička Grčka. Muza alegorički predlaže pesniku poetske vrste : ljubavnu
elegiju, epopeju, tragediju, filozofske, bukoličke, petrarkističke pesme i satiru.
U ''Avgustovskoj noći'' – opsednutost ljubavlju i žeđ za njom dovedeni su do paroksizma, do žudnje za
apsolutnim iščezavanjem u tom osećanju.
Kao liričar, Mize je delovao samo između 1830. i 1841.g., stekavši blistavu reputaciju. ''Dete veka'' –
magnetski je privlačilo svojim elegičnim stihovima, koji su ispovedali neviđenu opijenost ljubavnim
bolom, neku samouništavajuću simbiozu ljubavi i patnje, ali je njegovo delo brzo palo u zaborav.
(Bodler je bio oštro kritičan prema njemu, iako je po poetici bola Mise uticao na njega, kao i na Verlena).
Iako se često navodi kao primer lirskog hiper-romantizma, Mize mnogo toga duguje klasicističkoj
versifikaciji – uostalom, kao svoje uzore navodio je Boaloa i Rasina. To se oseća u jezičkom izboru i
konstrukcijama, stilskim figurama, i uošte u klasičnosti forme njegovih stihova. Mise je ipak tipični
romantičar : pesnička opsesija tog pokreta, potreba da se sasvim objavi i izrazi sopstveno Ja, jedini je
impuls Miseove lirike, a kako se u njemu neprestano odvijala ista drama, tako on zapravo varira uvek iste
motive i raspoloženja.
Po njemu, ''umetniku ili pesniku potrebna je samo emocija''. Zato Mise, poput Lamartina, peva
trenutačno, gotovo improvizujući, i zazire od pesničkog doterivanja, upornog rada. Stalno emocionalno
aktivan, stvara ovidijevskom lakoćom, zahvaljujući izvanrednom lirskom temperamentu, i školovanosti na
primerima klasika. Tako ovo pesništvo, iako stalno polazi od i vraća se ljubavi, sa mazohističkom
glorifikacijom patnje koju ona izaziva, ima specifičnu živost i eleganciju.
Mise je svoju poeziju za života sistematizovao u dve knjige : ''Prve pesme'' (1829-35.), i ''Nove
pesme'' (1835-52.).