Pedro Kalderon de la Barka – Život je san

Rad, Beograd, 1977, preveo Nikola Milićević

DOBA
- Drama je napisana u 17. veku
- 15. vek – Španijom vlada Filip II, zlatni vek Španije. Španija se utvrđuje u
katoličanstvu, religijski i nacionalno sve je homogenija, što je posledica
velikih progona jevreja i muslimana. Postaje velika prekomorska sila –
učestvuje u kolonizaciji američkog kontinenta. Dominira Nizozemskom i
delovima Italije.
- Prelaz 15. u 16. vek – period renesanse. Veliki je Erazmov uticaj.
Tridentski sabor – velika katolička institucija koja je pravila doktrinarnu
strategiju kako se suprotstaviti reformaciji. Nakon toga, Španija je u znaku
kontrareformacije.
- 16. vek – gvozdeni vek, atmosfera je znatno drugačija – progresivna
dekadencija. Španijom vlada Filip IV. Španija gubi hegemoniju. Odigrava
se čuveni katalonski ustanak za otcepljenje. Portugalija postaje nezavisna.
- U 17. veku, gubi se antropocentrični doživljaj sveta – povlači se pred
ponovnom dominacijom tradicionalnog hrišćanstva. Radikalni
pesimizam, razočaravajuća koncepcija postojanja.
 Kalderon (1600 – 1681) – poslednji veliki pisac španskog zlatnog
veka (moć Španije uveliko opada). Katolik je, angažovao se protiv
reformacije. (Kako je bio plemić, a školu učio kod isusovaca, on je
postao odani pristalica protivreformacije.) Kalderon je branilac
apsolutističke monarhije i ortodoksnog katolicizma. On je pesnik
katolicizma, njegove ideologije i mistike. Propovedao je
hrišćanski moral, mučeništvo...
 Kalderon u ovoj drami umetnički oblikuje aktuelne probleme:
postavlja pitanja slobodne volje i predestinacije. Teologija ima
posla sa uzdrmanim dogmama koje je trebalo učvrstiti.

BAROK
- Kalderon je savršen primer baroknog pisca. Svi elementi barokne
književnosti su prisutni u njegovim dramama:
1. krajnosti, kontrasti
2. čudesni događaji
3. alegorija i melodrama1
4. paganska mitologija2
1
Melodrama:
1. Dramsko-muzičko delo koje objedinjuje dramski tekst, vokalnu i instrumentalnu
muziku, baletske tačke, scenografiju i mašineriju u poseban scensko-muzički žanr.
(Sinestezija!)
2. Novi oblik pozorišnog komada nastao krajem 17. veka u Francuskoj i Engleskoj, a
u punom procvatu prvih decenija 19. veka. Ovde se veliki emotivni naboj poverava
arhetipskim ličnostima i zbivanjima koja ne prelaze granicu banalnog (brižne majke,
žene grešnice, nesrećna siročad, prinudni rastanak ljubavnika itd.). U melodrami vrlina
se bori protiv poroka, dobro protiv zla... Stil melodrame je patetičan i trivijalan.
Izrazita je moralistička i didaktička tendencija.
2
Prema Vitanoviću, sklonost barokne književnosti prema mitologiji je posledica naglašene
teme nestalnosti, varljivosti i sveta i čoveka u njemu. Zbog ovoga Žan Ruse za simbole baroka
uzima boginju Kirku i pauna tj. pokret (promenu, prerušavanje, nepostojanost) i dekorativnost.

1
 5. spoj sa muzikom i igrom (dejstvo na sva čula)
6. ponavljanje
7. težak stil
8. nema uticaja narodne poezije
- Barok – u stilskom smislu se oseća napetost suprotnosti raznih vrsta.
Kontrast svetla i tame. Zapitanost nad ontološkim statusom sveta.

KALDERON vs LOPE DE VEGA

- Kalderon predstavlja najvišu tačku u razvoju španske drame. U odnosu na
Lope de Vegu izraženiji je misaoni aspekt koji je najčešće dat u alegoriji.
- Što se tiče dramatizacije, kritičari se ne slažu u davanju prednosti jednom
ili drugom piscu.

Sve ŠPANSKE DRAME zovu se:

1. comedia – svaki dramski tekst, pozorišni komad
2. sarsuela/zarzuela – mitološki komad, vrsta protoopere; važna je fascinacija,
doživljaj čarolije. Igrale su se na festivalima na otvorenom prostoru, a kasnije u
La Sarsueli, lovačkoj kući blizu dvorca Prado, koji je pripadao kraljevom bratu.
To su kratki, laki komadi, pisani za publiku koja je ceo dan provodila u prirodi.
Njihov sadržaj je bila legenda iz paganske mitologije, a mnogi dijalozi i horovi
su pevali uz muzičku pratnju. *Kalderon je u sarsuele često uključivao
Gongorine stihove.
3. auto sacramental – jednočinka sa religioznim sadržajem. Izvođene su na
prazniku Corpus Cristi, kao i misterije. Dramatizuju se scene iz Biblije;
simbolički se prikazuju misterije Euharistije 3. Često su izvođene na kolima;
scenografija je bogata; vatromet... Ovim je katolička crkva nastojala da
vizuelnim efektima privuče vernike.

KALDERONOVE DRAME su podelili na:

1. One u kojima se postavlja pitanje ČASTI i LJUBOMORE. Pitanje časti
je ono što razlikuje plemića od trgovca i seljaka i ono početkom 17. veka
počinje da dobija preterane oblike. *U časti se ogleda egoizam, skoro
religiozno poštovanje sebe i svoje porodice. Velika je zavisnost od javnog
mišljenja – otuda toliki dvoboji... * Ljubomora – u ime časti kanonizovana
i pretvorena u zakon. Čast je naročito osetljiva u bračnim pitanjima.
2. ,,Poetske“ drame sa najrazličitijim temama – lojalnost u religiji i
prijateljstvu. (Život je san se smatra POETSKO-FILOZOFSKOM
dramom.)

ŽIVOT JE SAN

O DRAMSKOM POSTUPKU:

- Jezik drame – po ugledu na Gongoru

- Stil – stil (o)kulto – koji je nepristupačan onima koji nisu vični misaonom
naporu.
3
Euharistija – 1.zahvaljivanje, zahvalnost 2.tajna pričešća

2
 o Neobični izrazi
o Složene metafore (komplikovana veza između 'sadržaja' i
'prenosnika'/'fokusa' i 'okvira') * Kako je bio pesnik visokog baroka,
Kalderonova dela su prenatrpana raskošnom metaforikom – upio je u
sebe sve tekovine kulteranizma (struja u španskoj poeziji 16. veka
koja je zagovarala kićenost u izrazu) i konceptizma (zagovara
misaonost u poeziji).
o Neočekivana poređenja
- Kalderon koncentriše događaje u jednu radnju – simetrija; nema
rasplinutih motivacionih tokova.
- Kalderon manje obraća pažnju na akciju i zaplet – sve podređuje
misaonosti; njegova lica se često pretvaraju u simbole. Ipak,
simbolika ne narušava spontanost radnje.
- Monolozi – velika pitanja se razvijaju u njima, tu se razvijaju misli.
- Stih – kratak, osmerac. Ponekad otežava razvijanje misli, u odnosu na
blankvers ili prozu.
- Tipski lik – lakrdijaš (graciozo, luda) – ventil za komično. Pravi most
između visokog i niskog u drami. Suptilan humor sličan humoru
Šekspirovih luda.4

SLIČNOST SA BUROM – OSNOVNI MOTIVI:

1. život kao san
2. obrazovanje
3. kako se čovek oblikuje u socijalnom vakuumu i kako, sa druge strane,
sredina utiče na njegov razvoj
4. (iv) pitanje slobode

 Najvažniji problemi u drami Život je san: (Kolja Milićević)

1. SAN i STVARNOST – prolaznost i nestalnost svega.

2. Uloga VASPITANJA.
3. SUDBINA vs SLOBODNA VOLJA (+ RAZUM)

Značaj Kalderona je pre u pokretanju mnogih važnih pitanja

o egzistencijalnih
o psiholoških
o moralnih...
nego u načinu na koji ih je rešio (bio je suviše opterećen hrišćanskim
dogmama).

Prepričavanje:

Radnja se odigrava na poljskom dvoru, u nedalekoj tvrđavi i u

polju.
- Na kakvim mestima se dešava drama?
4
Osećanje dostojanstva toga veka sprečavalo je ljude viših klasa da pokažu smisao za humor, a
još manje da budu smešni: Filip IV nikada nije sebi dozvoljavao da se javno nasmeje!

3
 1. Tvrđava duboko u šumi – prebivalište zveri.
2. Dvor – civilizovano prebivalište ljudi.
Jak kontrast – suprotstavljenost prirode i dvora (i Šekspir se ovim bavi).
- Radnja se odigrava u Poljskoj. Dvoje likova dolaze iz Moskve – Rosaura i
Astolfo. Nije toliko bitno samo mesto, koliko njegova udaljenost od
Španije.
- Vreme je imaginarno, prostor takođe – izvan iskustva gledalaca.

PRVI ČIN

((Upoznaju se Rosaura i Sigismund. Klotaldo prepoznaje ćerku. Bazilije

otkriva da ima sina i pravi plan za testiranje čovekove moći nad sudbinom!))

Scena 1 – s jedne strane krševito brdo, sa druge kula. U njenom je

podnožju Sigizmundova tamnica. Vrata su poluotvorena. Sumrak je.
- Temporalne i svetlosne kategorije: Kada se koji čin odigrava →
I čin – sumrak koji ide ka noći – svetlost nestaje, guši se.
II čin – jutro
Kontrast noći i dana, senke i svetlosti.
- Tamnica je metafora i simbol za hrišćane – tamnica je ovozemaljski
život i telo takođe. ((Up. Platonovu pećinu.)) Alegorijski – kula je
Sigismundova egzistencija. (Čitav svoj život je proveo u njoj.)

Rosaura, dama preobražena u muško, pojavljuje se na vrhu klisure i silazi. Za

njom ide Klarin, lakrdijaš.
Rosaura govori o Hipogrifu (mitološko biće – pola konj, pola orao) kao
nečemu čemu nedostaje glavni deo ili suština “munjo bez sjaja, ribo bez ljuske,
skote bez prirodnog nagona”.
Ona će za svojom sudbinom, slepa i jadna.
- Rosaura – naneta joj je uvreda; zavedena je pa ostavljena. Vanbračno
dete – nije socijalno kanalisana njena egzistencija.5 Upućena je samo
na zakone sudbine.
- Sigusmund je takođe lišen društvene nege.
- Postoji veliki semantički naboj u svakom pojedinačnom motivu – to je
barok. Ovakve drame valja čitati kao pesme.

Nju, strankinju, Poljska je neljubazno primila – noge su joj raskrvavljene. Zna

da ima nesrećnu sudbinu.
Klarin negoduje što se ona žali samo na svoj račun kad i on strada sa njom.
((Ovo je sigurno drama o paćenicima, krpama.)) Ona Klarinu odgovara da treba
sam sebe da oplakuje jer tugovanje pruža užitak.
Jer mudrac reče da nam tugovanje
Takav užitak pruža te smo skloni
Da zlo i patnju čak priželjkujemo.

Klarin prezire takav stav. (( Zdrava luda./ Snižava patos!))

5
Ona je dete prirode kao i Edmund u Kralju Liru.

4
Taj slavni mudrac sigurno je bio
Pijana neka, koju bi trebalo
Nalemati pošteno, pa bi onda
Imao zašto da kuka i cvili.

- Rosaura jadikuje nad svojom sudbinom, a luda snižava patos.

Ugledaju prostu zgradu, nespretno isklesanu u stenju (valjda kulu).

Čuju lance i Sigizmunda kako jadikuje nad sobom: ,,Jao meni nesretniku”.
Rosaura i tu muku sebi prilepi: “Evo nove patnje. I nove muke u duši me
muče”. Ona predloži Klarinu da pobegnu, ali on kaže da nema snage.
- Sa Sigismundovim glasom uvodi se nova nesreća u priču. Rosauru i
Sigismunda identifikujemo sa bolom i patnjom, sa bazičnim instinktima.

Scena 2 – ispred tamnice; otvaraju se vrata i izlazi Sigizmund, okovan u

lance i obučen u kožuh. U kuli je svetlost.

Jao meni nesretniku!

Kad me bijes vaš tako slama,
O nebesa, znati hoću,
Rodivši se kakvu zloću
Ja ispoljih prema vama?
No već time što sam rođen
Znam kakvim sam zlom pogođen.
Zato dobar razlog vodi
Vašu strogost – moram reći –
Jer čovjekov grijeh najveći
U tome je što se rodi. ((prvobitni greh!))
…
jer i drugi rođeni su
kao i ja – to svi znate –
pa ih mnoga dobra prate,
koja meni dana nisu.

((Samosažaljenje, paćeništvo, beda. Ovakvim ljudima život mora da izgleda kao san, ne daj
bože da misli da je java.))

Sigismund se u lepim slikama poredi sa pticama, zverima, ribama i

zmijom – to su stvorenja koja je, tako prikovan mogao u životu da vidi – i
zaključuje da od svih ima više dara, ali manje slobode.

- Opšta mesta hrišćanstva:

1. Čovekov pad, prvobitni greh
2. Pitanje čovekove slobode6
6
Velika polemika Lutera i Erazma: neslaganje o SLOBODI VOLJE. Luter – vera koja ne
kalkuliše, ne filozofira. Erazmo – odgovara spisom O slobodnoj volji – evangelistički
humanizam ili humanističko hrišćanstvo.
Luter: Čovek slobodne volje nema niti je može imati i ne može ništa učiniti za svoje
spasenje. Ovaj svet je dolina plača... Pogled na čoveka je mračan → čovek kao bedno biće,
ogrezlo u zlo. Čovek ulazi u greh i sopstvenim naporom ne može ništa učiniti da se iščupa iz
takvog stanja bi se spasio. Može ga spasiti jedino vera. Može biti i grešan, ali ako se u
poslednjem trenutku prepusti bogu na milost i pokaje se, može biti spasen. I obrnuto, dobra
dela bez vere ne vrede. (Čovek može biti dobar, ali ako nema vere, ne može biti spasen.)

5
- Prvi Sigismundov monolog
o Iznosi ličnu Sigismundovu situaciju
o Filozofska poema zapitanosti nad ljudskom situacijom, nad
čovekovom pozicijom u ovom svetu. Odigrava se ne samo na
ličnom, nego i na opštijem planu.
- PRVO pitanje koje Sigismund upućuje u ovom svom monologu
nevidljivom božanstvu – pitanje o svojoj krivici: Šta je on zapravo
zgrešio da ga prati samo zla sudbina? Jer sav njegov greh u tome što se
rodio?
- Nema kauzalne veze između čovekovog ponašanja i ispaštanja koje
ga snalazi. Nije dovoljan argument naslednog greha. I drugi taj greh nose,
pa ne bivaju kažnjeni. Počinje da gleda i druga bića i dolazi do
poražavajućeg zaključka – da su i zveri u boljoj situaciji.
- Zver je obezbeđena, osiguran joj je opstanak. U čovekovom slučaju nije
dovoljno da se rodi – potrebna je duga asistencija drugih bića iste vrste.
- Jedino on – ima dušu, volju, dar, ali slobodu nema.
- Sigismund sebe poredi sa nerazumnim zverima koje žive slobodnim životom
za razliku od njega. Zašto je to uskraćeno njemu kao razumnom biću, sa
slobodnom ljudskom voljom? DRUGO bitno pitanje ove drame je pitanje
o ljudskom pravu na slobodu. → Da li može jedan čovek, u ovom slučaju
– kralj – da oduzme slobodu drugom ljudskom biću?

Njegove reči izazivaju kod Rosaure strah i samilost. ((iv: oksimoron?))

Kad shvati da ga je Rosaura čula, zgrabi je i preti da je ubije jer sad ona
zna njegove muke. Klarin – kukavica – kaže da je on gluv i ništa nije čuo.
- Kad se pojavi Rosaura, preti da će je smrviti zato što je čula njegovu
nesreću. Ipak se zbuni kada ona hoće da padne – ona ga omekša. On je
navikao samo na grubost čuvara, samo za to zna. On je zver u čoveku i
čovek u zveri. ((Uporedi Kalibana.))
- Postoji sličnost između Sigismunda i Mirande iz Šekspirove Bure.
Političko znanje učio je od životinja – kontradikcija prvog reda! Polis se
suprotstavlja prirodi.
- Sigismund vs. Rosaura. Sigismund, uprkos svojoj osujećenosti, stalno
misli, a Rosaura pre reaguje sentimentalno, emotivno. Ona se njemu
divi i uspeva da artikuliše utehu. Nema kraja meri bede ljudima kojima je
dosuđena.

Ovo je povezano sa problemom TEODICEJE. Ako je svet božja tvorevina i ako je bog
apsolutno dobar čovek može biti spasen bez obzira šta bira. Ako je bog dobar i svemoćan,
otkud onda zlo u svetu? Da li Bog nije hteo da ga spreči ili nije svemoćan ili nije dobar? Traži
se opravdanje boga... Jedan od odgovora: Bog neće zlo, ali ga dopušta zato da bi ostavio
čoveku slobodu izbora. Zlo je tu zato da bi čovek imao između čega da bira. Čovek zaslužuje
spasenje izabravši dobro... Po svojoj slobodi čovek nalikuje na boga. ((Erazmo?))
Luter smatra da čovek sam ne može birati ništa, pa ni zlo. To je tvrdio već Avgustin. Sve što se
zbiva, zbiva se po božjoj milosti, a ne po slobodnoj volji (a naročito ne po razumu). Jedino
milost božja ((je ta koja određuje šta će se zbiti)) a to dalje vodi do ideje o PREDESTINACIJI,
odnosno o predodređenosti. Bog kao da ima kompletan plan, opšti nacrt, naum i tu čovek ne
može ništa da izmeni. (Čovek je predodređen bilo za večno prokletstvo, bilo za spasenje...) Zlo
je samo prividno jer čovek nije u stanju da sagleda celinu božijeg plana. Zlo služi jednom
višem dobru (Dostojevski je ovo uveo u svoje romane).
Erazmo nije osporavao Luterovo viđenje u smislu da nije sve u božjoj volji, nego da ima nešto
i u čoveku.

6
Sigismunda omekša Rosaurin glas. Pošto je od rođenja u ovoj kuli i zna
samo jednog živog stvora, sada njena pojava izaziva njegovo divljenje i
obuzdava njegov bes. Zaljubio se, izgleda.
Pa, nek te vidim i nek umrem,
Ako vidjeti znači mrijeti,
Jer ne znam što bi bilo sa mnom
Kad vidio te ne bih više?

O ŽIVOTU I SMRTI ((iv: kontrast ili hijazam ili nešto treće?))

Sudim da je posve isto
Nesretnom stvoru život dati
Ili sretnika usmrtiti.

Rosaurin fidbek ((korolar o zajedništvu)):

Ako utjeha to je neka
Kada nesretnik jedan sretne
Drugoga još nesretnijeg.

O BEDI
Ima li ikog jadnijega
Od mene jadna na tom svijetu?
A kada se je osvrnuo
Opazio je iza sebe
Drugog mudraca kako skuplja
Listove što ih on odbaci.
…
kad razmislim malo bolje
vidim da skupljaš patnje moje
i od njih svoju radost gradiš.

Scena 3 – iz kule dolaze Klotaldo (pazitelj, čuvar Sigizmundov) i

vojnici. Starac nosi kuburu (starinska kratka puška ili pištolj). I on i vojnici
nose maske – da ih niko ne prepozna (jer je Sigizmundovo ropstvo zapravo
tajni zadatak).
Klotaldo hoće da zarobi ovo dvoje koji su prišli tamnici uprkos kraljevoj
zabrani. Sigizmund preti da će se sam ubiti ako se dami nešto loše desi. Na to
mu Klotaldo kaže da lanci stežu njegovu zloću. ((A, Sigizmund je zao! Ili je bes
zlo? Biće da je ovo drugo. Uporedi Dantea!)) Vojnici ga vraćaju u zatvor.
- Kako se zatočenik vaspitava? Kako mu znanje prenose ljudi koji
podrazumevaju slobodu?
- Sličnost sa Platonovom pećinom – vezanost za pećinu, zablesnutost
svetlom i nemogućnost prave percepcije. Platon se pita kako bi se ljudi
mogli pripremiti za taj izlazak iz pećine. Dolazimo do PROBLEMA
OBRAZOVANJA! Ali to nije bilo kakvo obrazovanje, već ono koje će sve
obuhvatiti.

Scena 4 – Rosaura moli Klotalda za život (Sigismund ne prisustvuje ovoj

sceni.)
Rosaura ponizno moli za svoj život. Poziva se na svoju blagost nasuprot
oholosti. Klarin je duhovit – on Klotalda moli, ni blago ni oholo, već po

7
sredini. Klotaldo naređuje vojnicima da ih razoružaju i vežu im oči. Rosaura
predaje svoj mač starcu, kaže da on nosi tajnu, ni ona ne zna koju, ali da ga je
dobila da bi došla u Poljsku i osvetila se. Klotaldu bude loše kad čuje ovo –
steže mu se srce i u glavi mu se muti. Rosaura je mač dobila od žene koja joj je
rekla da se potrudi da ljudi u Poljskoj vide taj mač jer će ga neki od njih
prepoznati onda nju voleti i čuvati. Klotaldo shvata da pred njim stoji
njegov sin – otkriva nam to u dugom monologu, za sebe. (Rosaura je obučena
kao muškarac.)
On je mač ostavio Violanti, Rosaurinoj majci. Ako mladića odvede kralju, on će
umreti. Jer, po kraljevoj naredbi, svakom ko vidi Sigismunda i tako otkrije
kraljevu veliku tajnu, sleduje smrtna kazna. Dvoumi se između vernosti
kralju i ljubavi prema sinu.

I zato neka živi vjernost,

A sin nek umre!

O ČASTI
No s druge strane treba znati
Da je čast krhka i ranjiva
I da je čak i dašak vjetra
Katkada može okaljati,

Pokušaće da smiluje kralja. Odvešće Rosauru i reći mu: Evo mog sina i ubij ga.
I možda se kralj smiluje.
Nema većeg jada
Sto kad se netko tako nađe
Između smrti i života. (Klotaldo)
((Možda se za ove junake može reći da su između života i smrti, ni živi, ni mrtvi.))

- Čuvar shvata da je najveća kraljeva tajna otkrivena.

- Mač je znak prepoznavanja. Klotaldo u Rosauri prepoznaje svog sina, ali
ne otkriva se jer sumnja da je Rosaurina čast okaljana.

Scena 5 – salon u kraljevskom dvoru. S jedne strane ulaze Astolfo,

moskovski knez, i vojnici, s druge infantkinja (princeza, kraljeva ćerka u
Španiji i Portugaliji) Stela i dvorske dame. Svira vojna muzika i čuju se
salve (pozdravni pucnji, u znak radosti ili počasti).

Astolfo govori Steli o njenoj lepoti. Stela mu kaže da je on laskav na

rečima, ali okrutan u delima. Astolfo se pravda – kada je umro kralj Astorg III
za njim su ostale dve ćerke – Astolfova i Stelina majka. Na presto je došao
Bazilije (valjda brat Astorga III) koji je ostario a nema potomstvo. Sad treba da
ga nasledi jedno od njih dvoje – Stela ima prednost jer je ćerka starije sestre,
a Astolfo misli da on ima prednost jer je muškarac.
Bazilije ih je oboje pozvao da ih izmiri. Astolfo predlaže da se ona uda za
njega i tako oboje dobiju krunu, al nju brine slika koju on nosi na lančiću
(valjda). On obećava da će joj objasniti o čemu je reč, al ne može sad jer dolazi
kralj.
- Radnja se prenosi u DVOR – kurtoazna atmosfera.

Scena 6 – ulazi kralj Bazilije sa pratnjom.

8
Ovo dvoje jedno drugom upadaju u reč pri obraćanju kralju ((kissing his ass)).
Bazilije, čuven po svojoj učenosti, a naročito po astronomiji (ili astrologiji)
– zna da čita sudbinu iz zvezda (donekle slično Šekspirovom Prosperu!).
Bazilije se obraća svojim mladim rođacima dugim, dugim govorom. Otkriva
svoju tajnu. Njemu se rodio sin na dan kad je bilo najpotpunije pomračenje
sunca, a bio je i zemljotres i rekama je tekla krv. Njegova žena je u trudnoći
sanjala da joj neko čudoviste u ljudskom liku para trbuh – i stvarno, umrla je
na porođaju.
Bazilije je pogledao u svoje knjige/zvezde i tu video da će njegov novorođeni
sin Sigizmund jednog dana biti najdrskiji od svih ljudi i najgori i
najnepravedniji od svih vladara. Da će mu kraljevstvo biti rasuto i razdeljeno.
Da će i svog oca, osedelog, pod noge baciti.
Kad je Bazilije shvatio ovo zlokobno proroštvo odlučio je da zatvori sina da vidi
“dal se mudrost može suprotstaviti volji zvezda”.
Svuda je razglasio da se princ rodio mrtav, a njega je stavio u tamnicu u kuli
tada sagrađenoj ((otac gradi tamnicu za sina – psihoanaliza?)) kojoj se ne sme
prići. Klotaldo ga je obrazovao i jedini sretao.

Bazilije daje tri obrazloženja za svoje postupke:

1. ranije: hteo je da zaštiti narod od nasilja i lošeg vladara
2. sada: ako bi Sigizmudnu oduzeo pravo da ga nasledi i sam bi pogazio
božanske i ljudske zakone te bi i sam bio zločinac
3. sada: brine ga ako je pogrešio poverovavši u predviđanja. (Možda su
zvezde pogrešile!) Osim toga, loša sudbina čoveka samo čini sklonim ali ga
ne tera na zlo.

Plan: Zato će sutra postaviti Sigizmunda, koji još ni ne zna da je njegov sin, na
presto da vlada. Ako se pokaže kao mudar i plemenit, ostaće vladar. Ako bude
svojeglav i okrutan, vratiće ga u tamnicu (tada to neće biti Bazilijev zločin, već
zaslužena kazna za Sigismunda) i postaviti svoje nećake koji će se venčati.
Dakle, vladar vs zlikovac =
mudar – svojeglav =
plemenit – okrutan.

Svi podrže kraljev predlog. Izađu svi osim kralja.

- Kako se Stela i Astolfo obraćaju Baziliju? Koliko je Bazilije korektan pred

sobom i drugima?
- Postoji tragički konflikt u Baziliju. ((Unutrašnji konflikt između sebe kao
znalca, učenjaka i sebe nekog ko nije siguran u svoje znanje?))
- Bazilijeva sumnja u sopstveno znanje...
- Lajtmotiv drame – rađanje je slično umiranju!

Scena 7 – Kralj i Klotaldo, Rosaura i Klarin: kralj oslobađa

prestupnike
Kralj je već svima obelodanio tajnu i na Klotaldovo pitanje, naravno, oslobađa
prestupnike.

9
Scena 8 – Klotaldo, Rosaura i Klarin: Klotaldo saznaje kome Rosaura
hoće da se osveti
Klotaldo odlučuje da nikom ne kaže da je stranac njegov sin. Rosaura mu se
zahvaljuje. Starac joj vraća sablju i pokušava da od nje izvuče tajnu toga kome
je došla da se osveti. Rosaura kaže da je to Astolfo. Zagonetno tvrdi da ona
nije ono što svojom odećom predstavlja (muško) i da je uvređena jer se Astolfo
ženi Stelom.
Odlazi sa Klarinom a Klotaldo je valjda shvatio da je ona žensko (u drugoj
sceni drugog čina govori o njoj kao o devojci), pa ako je njena čast ukaljana,
onda je to i njegova.

DRUGI ČIN

((Sigismund se budi kao kralj i ubija slugu, nasilno se udvara Rosauri i bori
se sa Klotaldom i Astolfom. Na kraju završava u kuli. & Sporedni zaplet:
Astolfo prepoznaje Rosauru i nakon što je ponudio ljubav Steli, nudi je i
Rosauri.))

Scena 1 – u salonu u kraljevskoj palati su Bazilije i Klotaldo.

Klotaldo prepričava kako je uspavao Sigizmunda napitkom od maka,

bunike i opijuma. Pre toga je s njim pričao da bi ga pripremio za ono što sledi,
o uzletu orla da bi naveo Sigizmunda da kaže nešto o ovom vladaru svih ptica.
S. kaže da svojom voljom nikad ne bi nikom dao da ga muči.
Da Sigizmundu napitak i ovaj potpuno obamre a kraljevi ljudi ga prenesu u
dvor, polože na kraljev ležaj i kada se probudi služiće ga kao kralja, po
Bazilijevom naređenju.
Bazilije objašnjava Klotaldu zašto je oslobodio Sigizmunda – hoće da
proveri da li čovek ima prednost nad zvezdama (sudbinom) tj. da li nebo
(sudbina) ustukne kada vidi razboritost i vrlinu.
((Odnos RAZBORITOSTI I VRLINE PREMA SUDBINI – pitanje slobodne volje!
Obuzdavanje sopstvene prirode – up. Heraklit: ,,Karakter je čoveku sudbina“
Da li će nebo, velim, ipak
bar malo gnjev svoj utišati,
I oporeći što je reklo,
Kad vidi razbor i vrlinu
Jer, poznato je, čovjek ipak
Ima prvenstvo nad zvijezdama.))

Dao je da Sigizmunda uspavaju da bi, ako opet bude bačen u tamnicu, mogao
da misli da je njegovo kraljevanje bilo san.

Jer na tom svetu…

Svi koji žive samo sniju. ((Bazilije – koje licemerje! Jel ti sanjaš isto što i
Sigizmund, a?))
- Pesimistički pogled na svet. I Bazilije i Sigismund dolaze do istog – ništa
pouzdano ne znaju! Slično govore o životu.

Čuju da se Sigismund budi i Bazilije upućuje Klotalda da mu sve kaže,

celu istinu, ne bi li tako lakše savladao svoju lošu ćud. ((Zar ovo nije

10
protivrečno napred navedenom? – Pa, nije. Mogu da mu kažu bilo šta – ako se vrati u
tamnicu, svejedno će ispasti da je sanjao.)) Odlazi.

Scena 2 – Klarin – o bezobrazluku i Rosaurinom «prerušavanju».

O BEZOBRAZLUKU
Mislim da je bezobrazluk
Najsigurnija ulaznica
Za sve priredbe i predstave.

Klotaldo je savetovao Rosauri da obuče žensku odeću a on će osvetiti

njenu uvredu (to se nije odigralo na sceni, već nas Klarin obaveštava). Ona je
to i uradila, ali se pored toga predstavila kao Klotaldova nećaka i postala
dama princeze Stele.
Klarin se žali što on nema dobar tretman i preti da će propevati o ovoj zaveri
“ako taj klarinet svirne…” Klotaldo ga uzima da od sada bude njegov sluga.

Scena 3 – muzičari pevaju, sluge pomažu Sigizmundu da se obuče

(Sigismund na dvoru)
Sigizmund ulazi začuđen – otkuda sluge i sjaj itd.
Jesam Sigizmund ili nisam?
Ali neće da razmišlja – pustiće da ga služe. Ipak, čovek voli svoju nesreću → S. ne
može da se oraspoloži pesmom koju čuje jer je do sada čuo samo vojničku
muziku.

Klotaldo kaže sve Sigizmundu, ovaj besni, zove ga izdajnikom i nitkovom

koji je izdao njega, kraljevića. Izriče mu smrtnu kaznu. Sluge pokušavaju da ga
spreče da ubije starca, govore mu da je ovaj samo izvršavao kraljevo
naređenje.
- Da li je kralj iznad prirodnog prava?

O izdajniče i nitkove,
a šta ostalo imam čuti?
Zar nije dosta da znam tko sam,
Pa da pokažem svima vama
svu svoju snagu i oholost?
Kako si mogo učiniti
Takvu izdaju prema zemlji?
Ti si me tako podlo krio
Negirajuć mi moje pravo
Protiv zakona i razuma.

Ubacuje se Klarin (‘sam je sebe za to ovlastio’ – ludina licenca), kori

Sigizmunda, ali ovaj na njega ne besni – simpatičan mu je. ((Oda dvorskoj ludi,
valjda.))

Scena 4 – ulazi Astolfo i predstavlja se Sigizmundu kao rođak njemu

jednak i traži da se Sigizmund prema njemu ophodi sa naročitim
poštovanjem. Astolfo se razmeće svojim poreklom – to razljuti Sigizmunda. S.
sebe smatra važnijim i ljuti se na sluge kad ga upućuju da se učtivije ophodi sa
njim.

11
Scena 5 – ulazi Stela. Pozdravlja ga lepim rečima kao i Astolfo pre nje. S.
se divi njenoj lepoti. (Iako je odrastao u divljini, S. je osetljiv na lepotu, up.
scenu sa Rosaurom na početku). Astolfo je uplašen da ne zatraži njenu ruku:
“Ako joj sada uzme ruku, ja sam propao!”

Sluga pokušava da upozori Sigismunda. Međutim, S. neće da sputava sebe

lažnim obzirima prema Astolfu. Zapreti slugi, ali kako je ovaj bio uporan u
opominjanju, S. ispuni svoju pretnju i baci ga kroz prozor (to se odigra u
drugoj sobi. Svi izađu sa scene pa se vrate). Astolfo ga upozorava na konstrukt
razumni ljudi vs. zveri. Sigizmund i njemu zapreti smrću. Ovaj ode.
((Sasvim je očekivano Sigizmundovo ponašanje s obzirom da je školu života
učio od šumskih zveri. On ne zna za laž i pritvornosti, za ljudske igre – osetio
je moć i koristi je! Ostali to smatraju zloćom, nezahvalnošću, okrutnošću… S.
nastupa otvoreno, za razliku od njihovih prljavih igara.))
- Sigismund, kada se probudi, ponaša se zverski – baci slugu kroz prozor;
tiranin

Scena 6 – dolazi Bazilije. Boli ga što vidi kneza besnog ((kakav će da bude
posle toliko tamnovanja? → problem obrazovanja)) i što je njegov dolazak na presto
već koštao jedan život. Sigizmund super odgovara:

Živjet ću bez tog zagrljaja

Kao što življah i do sada. OGORČENOST
…
Dati, to je časno delo,
Ali je mnogo veća niskost
Kada se dade pa se uzme.

Kralj mu i ne daje nešto što njemu već ne pripada.

Bazilijev hrišćanski savet:

Budi ponizan i poslušan
Jer možda sve to samo sanjaš
Iako vidiš da si budan.

Sigizmundov odgovor – možda znači da je životinja poslušna i strpljiva, a ne

čovek, a možda obrnuto:
Ako sam prije sa strpljenjem
Okove svoje podnosio
Bio sam strpljiv i poslušan
A sad sam dobro obavešten
Te znadem tko sam i znam da sam
Sazdan od zvijeri i čovjeka ((Zver u čoveku i čovek u
zveri! Up. Kalibana))

Scena 7 – ulazi Rosaura, sada u ženskoj odeći. Sigizmund se divi

lepoti žena više nego ma čemu na svetu. Ona njega prepoznaje, on nju ne, ali
je pita ko je. Ona kaže da je Stelina dama. On kaže da je ona sunce a Stela
(zvezda na španskom) od nje – sunca – prima svetlost. Kako ona služi onoj od

12
koje je lepša? S. navodi suprotne primere iz prirode – iz sveta cveća, minerala,
nebeskih tela… ((Lepo.))

Ženo, (kažem: ženo,

jer ljepše ime tko bi mogo naći)
reci mi tko si? Jer meni se čini,
volio sam te prije neg’ te vidjeh
I pristupam ti s takvim povjerenjem,
Te sam siguran da sam te vidio,
No ne znam kada. Tko si, lijepa ženo?

Scena 8 – Sigismund, Rosaura i Klotaldo. Klotaldo se oseća odgovornim

za Sigizmunda jer ga je othranio. Prisustvuje njegovom udvaranju Rosauri
koje postaje preteće. Ona pokušava da ode a on: “odupiranje je strašan otrov
za strpljivost moju”.

ISPITIVANJE GRANICA
Samo da vidim da li i to mogu,
Prisilit ćeš me da se riješim straha
Pred tom ljepotom, jer ja po prirodi
Svladati želim što je nemoguće.

Preti da će i nju baciti kroz prozor ako se ne povinuje njegovoj volji ((up.
Kalibana)).
Rosaura → POREĐENJE SIGIZMUNDA SA ŽIVOTINJOM
Šta drugo da učini čovek
Koji u sebi ljudskog ništa nema
Osim imena, divlji i okrutan,
Nehuman, ohol, barbar i tiranin
Rođen u gori, među zvjeradima.

Sigizmund žalje napolje Klarina i sluge. Klotaldo stoji neprimećen, a

onda izađe da ga zaustavi. Opominje ga da sve možda sanja a ovaj: “Da te
ubijem, pa da onda vidim jel san il java?” Izvuče bodež koji Klotaldo hvata
rukom. Bore se. Rosaura istrčava vičući za pomoć.

Scena 9 – ulazi Astolfo u trenutku kada Klotaldo padne i staje između

Klotalda i Sigismunda. Traži da Sigizmund prestane, a kad ovaj neće, bore
se mačevima.

Scena 10 – ulaze Bazilije i Stela sa pratnjom. Ona se uplaši za Astolfov

život. B. podvikne, (KRALJEVA MOĆ) oni stave mačeve u korice. (( Klotaldo je
pravi kreten – častan do kraja ili ulizica: «O gospodaru, to su moje vlasi, i kao takve nisu
mnogo važne.»))
Svi odlaze osim Astolfa i Stele.

Scena 11 – Astolfo i Stela.

O SUDBINI
O kako rijetko usud laže
Kada nesreću nagoviješta

13
I koliko je u zlu stalan
U dobru on je nepouzdan.
On joj priča da treba da budu zajedno, a ona njemu da on treba da bude sa
ženom čiju sliku nosi.
((Astolfu zapravo odgovara da u ovom slučaju pobedi usud, a ne Sigizmundova
vrlina jer jedino tako može doći do poljskog prestola.))

Scena 12 – ulazi Rosaura i ostaje zaklonjena iza kulise ali ne čuje

Astolfovo obećanje Steli. Astolfo obećava Steli da će izbaciti tu sliku da bi
stavio njenu, lepšu. U sebi se izvinjava Rosauri “a tako se ljudi i žene ponašaju
kad su daljinom rastavljeni”.
Rosaura ništa nije čula iz straha da je ne otkriju ali joj se Stela poveri –
Astolfo je voli i pošto je otmen otišao je da donese portret druge dame koji
inače nosi na grudima (?) i da joj ga preda. Ali njoj je nezgodno da ga sama
primi pa moli Astreu (Rosauru) da to uradi umesto nje. Ode.

Scena 13 – Rosaurin monolog. Žali se nad svojim ljubavnim jadom i

zgodom koja sledi.
O NESREĆI
Neki mudrac je govorio
Da je nesreća bojažljiva
Jer ne dolazi nikad sama;
A ja govorim da je smjela
Jer ona uvijek naprijed srce
I nikad leđa ne okreće.

O MOĆI BOLA
I šta da radim? – ali zašto
Da sad razmišljam i predviđam
Kad je i tako jasno da ću
U danom času postupiti
Kako bol moja bude htela.
Jer tko da vlada samim sobom,
Kada ga teške patnje snađu?
((tj. nama pre svega upravljaju strasti, a ne razum! Uporedi sofiste i Euripida.))

Scena 14 – ulazi Astolfo i nosi portret. Prepoznaje Rosauru i izjavljuje

joj ljubav. Rosaura pokušava da se pretvara da je Astrea ali on je prepozna i
kaže joj da je voli. Ona ne priznaje, ali joj on kaže da loše glumi i da može reći
princezi da joj ne šalje portret već sam model. Ona pokušava da mu portret
istrgne. “Ne dao bog ti da se nađe u ruci neke druge žene!"”-–LJUBOMORA

Scena 15 – ulazi Stela, zatiče ih, Rosaura je laže. Rosaura slaže da joj je
Astolfo oteo njen sopstveni portret i da neće da joj ga vrati. Trgne mu portret
iz ruke i Stela vidi da je zaista Rosaurin, poveruje u njenu laž. Rosaura ode sa
svojom slikom.

Scena 16 – Stela i Astolfo. Ona je ljuta na njega jer joj ne daje portret koji
joj je obećao. Zove ga neotesancem i grubijanom i odlazi. Astolfo o Rosauri:
Zašto je sebi i njemu donela zlo? Ode.

14
Scena 17 – zatvor u kuli. Sigizmund je opet u krznu i lancima. Spava
na zemlji. Tu su i Klotaldo, dve sluge i Klarin. Klotaldo naređuje
slugama da Klarina smeste u susednu tamnicu jer suviše zna (clarin –
na španskom “truba”). Klarin sažaljeva Sigizmunda:
O, ne budi se, Sigizmunde,
Da ne ugledaš propast svoju
U koju zla te sudbina sprti,
Jer tvoja lažna slava bješe
Sjena života, plamen smrti. ((iv: oksimoron?))

Scena 18 – u kulu ulazi Bazilije, prekriven plaštem. Ne može da odoli

radoznalosti ((Mana intelektualca! Uporedi Danteov tretman Odiseja.))
Sigizmund govori u snu – da će ubiti Klotalda i poraziti oca.
Onaj čovek je milosrdan
Koji silnike uništava.

Život naziva ,,velikim svetskim kazalištem“ ((up. Erazma, Šekspira)).

Sigismund se budi, Bazilije se povlači da ovaj ne može da ga vidi. Misli

da je sanjao. Klotaldu priča san – sve što je bilo i dodaje da je voleo
jednu ženu. Sve je iz sna bilo i prošlo samo je ta ljubav ostala.

Kralj ode, Klotaldo ga pouči da je trebalo da ceni onoga ko ga je podigao “I

u snima treba činiti dobro svima”.
((Up. Platonovu pećinu:
Zar sam zaista ovo ja?
Da li to sebe vidim ovdje
U teške lance okovana?
A ova kula, zar to nije
Grobnica moja? – O nebesa,
Kakve sam samo snove snio!))

- Kad se S. probudi, Klotaldo ga uveri da je sve sanjao, ali ga uz to upozori

da i u snu treba činiti dobro.
- Tad se u Sigismundu javljaju sumnje i razmišljanja sa zaključkom da je
život samo san i da ćemo se tek u smrti probuditi. Zato treba pobediti
sebe i zlo u sebi.

Scena 19 – Sigizmundov monolog – čovek treba da kroti svoju narav,

žudnju i svaku želju (hrišćanstvo).
Čovjek sanja ono što je
Sanja dok se ne probudi.
…
jer smrt strašna sve ih briše
i u prah će sve to strti.
…
tako eto stvari stoje:
svaki sanja ono što je
samo nije svjestan toga.
…
I ja sanjam da sam tu,

15
Sputan u tom kutu bijednom,
A snio sam da sam jednom
Uživao sreću svu.
Što je život? Mahnitanje.
Što je život? Puste sanje,
prazna sjena što nas ovi.
O, malen je dar nam dan,
jer sav život – to je san,
a san su i sami snovi.

TREĆI ČIN

((Vojnici dolaze po Sigismunda kao svog kralja. On se dvoumi – naučio je da

je život san; i prema Klotaldu se ponaša sa poštovanjem. Ova se priča ponovo
prepliće da “ljubavnom” – Rosaura se jada Klotaldu i Sigismundu – pitanje
ljubomore… Klarin gine. Na kraju se svi dive Sigismundovoj razboritosti.))

Scena 1 – u Sigizmundovoj kuli. Klarinov monolog – vajka se nad

životom, sažaljeva se (po sopstvenim rečima):
I tako čovjek, jadan, gladan,
Umire živ i mrtav živi. ((oksimoron))
((Česte su u drami ove relativizacije života i smrti – v. beleške, lajtmotiv…))

HUMOR – Klarin po čitav dan čita i prelistava mudraca Nejedova i

Nevečerova. Misli da je zaslužio kaznu zato što je ćutao – “biti sluga i šuteti, to
je najveće svetogrđe”.

Scena 2 – čuju se trube i bubnjevi. Ulaze vojnici. Došli su po svog

kneza, ne žele da njima vlada stranac (Astolfo).
Ljube Klarina u noge, misle da je Sigizmund. Klarinu to ne pada teško, rado se
uživi u ulogu Sigizmunda.

Scena 3 – pojavljuje se Sigizmund.

Vojnici hoće da ga povedu da preuzme vlast, on se boji da je opet u pitanju
varka, zove ih senima. On zna da je život san i ne želi lažnu slavu, iluzije i
obmane. Odlučuje da ovoga puta OPREZNIJE uđe u stvar – razum kaže da se
iz svih užitaka moramo jednom probuditi. Potom najavljuje da će krenuti pravo
na svog oca. (Slabost čoveka poredi sa nežnom biljkom što prerano cveta.)

Scena 4 – Klotaldo i Sigismund. Klarin se kladi da će Sigizmund starca

baciti niz planinu. S. mu se obraća s poštovanjem i zahvalnošću za svu brigu;
naziva ga ocem i učiteljem jer zna da i u snu moramo biti plemeniti. Klotaldo
odbija da krene protiv svog kralja i traži da ga Sigizmund ubije. S. je besan,
pita se da li treba da se suzdržava jer nije siguran dal je budan.
- Za Sigismunda nastupa nova užasna sumnja: nije li to opet samo san,
nova obmana, koja će mu doneti samo bol? Šta je stvarnost a šta san?
- Da li je život samo buđenje između dva sna ili san? Nema nikakvog
čvrstog uporišta, dokaza da bi mogao da reši tu ubitačnu zagonetku.

16
 - Ako je život samo san, nesigurna iluzija, treba sanjati – ali imati u
vidu da je to san koji se mora raspršiti. Sigismund je naučio nešto
iz prethodnog nedosanjanog sna! Sigismundov učitelj je bio san.
- Spavanje i budno stanje (kontrast)
- Problem ILUZIJE i efemernost egzistencije na zemlji. Tamnica je
metafora i simbol za hrišćane – tamnica je ovozemaljski život i telo
takođe.
- O snu i stvarnosti: o prolaznosti i nestalnosti svega, sve nestaje poput
sna. Sve se javlja kao san, iluzija, privid.
- Ta nestvarna lica (?) su zapravo SIMBOLI: Kalderon ovde daje priliku da
razmišljamo o vaspitanju i urođenoj prirodi, urođenim osobinama
- O sudbini, snazi razuma i slobodne volje koji se mogu suprotstaviti
usudu
- U Sigismundu je postavljena drama ljudske ličnosti – drama
ljudskog dostojanstva i ljudske egzistencije.

Šalje Klotalda da služi svom kralju, zavidi mu na iskrenosti i črvstini i obećava

mu susret na bojnom polju.
Klotaldo ljubi plemenite noge. ((Ovo je čist konstruktivizam, Sigizmund nema
karakter, sad je plemenit.))

POTREBA ZA DOBRIM ((spolja i iznutra)), Sigizmund:

Idemo, srećo, da vladamo,
I ne budi me ako spavam,
Ako je stvarnost, da ne zaspim;
No bila stvarnost ili snovi,
Činiti treba dobra djela
Ako je stvarnost, zbog stvarnosti
Ako to nije, onda zato
Da bismo stekli prijatelje
Za poslije, kad se probudimo.

Scena 5 – salon u kraljevskoj palati. Ulaze Bazilije i Astolfo.

Bazilije govori o srdžbi vojske koja se ne može obuzdati – deo kliče Astolfu,
deo Sigizmundu. A. kaže da će se potruditi da ga Poljaci prihvate tako što će
krenuti na Sigizmunda. B. se vajka kako se sudbini ne može umaći te “ja zemlji
svojoj sam udarac zadah”. ((Opet krivica, hrišćanstvo ili treba reći svest o sopstvenoj
grešci?)) Život se opet poredi sa teatrom, ali sada sa tragičnim…

Scena 6 – ulazi Stela. Obaveštava da u celom gradu vlada metež i

opasnost od krvoprolića. Poziva kralja da svojom pojavom to zaustavi.

Scena 7 – ulazi Klotaldo. Obaveštava o izbavljenju Sigizmunda. Kralj

sam odlazi da se mačem suprotstavi sinu. Stela ide za njim da se bori.
Svira uzbuna.

Scena 8 – ulazi Rosaura i zadržava Klotalda. Govori mu da je imala

njegovu zaštitu i da je, po njegovom savetu, skrivala svoju ljubomoru, ali ju je
sad Astolfo prepoznao
i sad toliko čast mi vređa
da se sa Stelom naočigled

17
noću u parku zadržava.
((Ljubomora. Super je što na početku govora pominje rat koji počinje, ali svako muči
svoju muku!))

Daje mu kljuć, valjda od bašte, parka, da uradi kako je obećao – da ubije

Astolfa. Klotaldo to sada ne želi jer ga je Astolfo odbranio kad ga je S. napao
pa mu je zahvalan. Sad je na teškoj muci između osećanja za njih oboje.
Rosaura ((kreten)) kaže da je časno kada čovek daje, a nisko kada prima.
Klotaldo želi da bude i plemenit i zahvalan. ((Pa da vidimo dal će život baš oba da
ti da!))

Rosaura kaže da ona ni nije imala život, jer uvređeni život i nije život,
pa traži da bude prvo darežljiv, da joj život da, a onda može da bude i
zahvalan. ((Jel ovo retoričko, sofističko prejebavanje?))
Klotaldo će joj dati svoje imanje a onda neka ide u manastir. Rosaura se
zaklinje da Astolfo nikada neće biti Stelin muž. Svesna je da će izgubiti i
čast i život. Klotaldo joj kaže da je to OČAJ, BEZUMLJE, BUNCANJE, SLEPA
STRAST. Rosaura kaže da je to VRLINA, HRABROST, BES I SLEPA STRAST
KOJOJ NEMA LEKA.
Interesantna je njihova brza razmena kratkih replika ((stihomitija?)) između
oca i kćerke (koja oca još uvek ne poznaje). Na pr:
Možda postoji drugi izlaz Klotaldo ((propoziconalno))
Da propadnem na drugi način Rosaura ((preemptivno, isti konstrukt, drugi pol))

Očeva ljubav
Ako baš treba da propadneš
Onda pričekaj, kćeri moja,
Neka zajedno propadnemo.

Scena 9 – ulazi Sigizmund, obučen u kožuh, za njim vojnici. Udaraju

bubnjevi.
S. govori o svojoj veličini. Ipak, usporava sebe jer je sve san, pa kad se
probudi, biće mu utoliko teže tj. više će izgubiti, ukoliko više osvoji.
Sigizmund:
No, dušo moja, usporimo krila,
da neoprezno ne bismo rasuli
Tu nesigurnu slavu, jer kada se
Iz sna probudim, srce će me boljet
Da je izgubim. Zato, ako sada
letimo niže, pad će lakši biti.
((Koji je smisao osvajanja i slave ako je prolazna? Vredi li onda za to prodati
dušu i biti nečovečan?))
Klarin je sa njim. Vide Rosauru na konju kako stiže “jedna dražesna žena”.
Klarin se povlači.

Scena 10 – ulazi Rosaura u kratkom plaštu. Na njoj su mač i bodež .

Priča Sigismundu svoju ljubavnu priču.
Poziva Sigizmunda da joj pomogne jer on ima moć a ona je žena i jadna.
((JADNICI – POLITIKA KUĆE))
Čak i jedan
Od dva navedena razloga
Sasvim je dosta da osvoji

18
Čoveka hrabra i čestita.
Kaže da ju je tri puta video, uvek drugačiju – u kuli muško, na dvoru žena, sad
sjedinjuje oba pola jer je obučena kao žena a nosi oružje za pojasom.

Rosaura mu priča “tragičnu sudbinu” svog života – majka joj je plemenitog

roda, sa moskovskog dvora. Nju je, lepoticu, zaveo Rosaurin otac i ostavio je
nesretnu (ko Danaju, Ledu, Europu njihovi) i ostavio joj je svoju sablju, koju
ona sada nosi. Ona je prava slika svoje majke, ali ne po lepoti nego po
,,sudbini i životu“. Njoj je Astolfo uzeo čast, pa je ostavio zbog titule koja ga je
čekala u Poljskoj.
Čim ga spomenem
Srce mi se napuni besom.
…
ja, uvređena, izigrana
ostadoh luda i žalosna
ostadoh takva kakva jesam
a to će reći da je cijela
paklenska zbrka utisnuta
u Babilonu moga srca.

DEPRESIJA – Poverila se majci, a ona, svojim iskustvom poučena, znala je da ni

sloboda ni vreme ne donose ni lek ni utehu. Zato je savetovala da ga prati i
prinudi da plati za njenu čast. Dala joj je sablju…
((Rosaurin položaj – kopile koje se i samo lako podalo – zato njoj nema života u
Rusiji. Zato joj je preostala još jedino njena hrabrost i snalažljivost, da njima
pokuša da utiče na svoju sudbinu. Nema šta da izgubi.))
Po dolasku na poljski dvor, Rosaura je svojom dovitljivošću “smutila ljubav
Astolfu” i sprečila ga da se oženi sa lepom Stelom.
Kaže da joj je Klotaldo savetovao da odustane. Ona je zato došla kod njega,
Sigizmunda, da zajedno spreče tu svadbu. To je i za njega samog dobro ako
hoće da dođe do svoje krune. Preti Sigizmundu da će ga ubiti ako pokuša da
joj se udvara (ono isto slabašno stvorenje koje traži pomoć), jer ona pokušava
da ponovo osvoji Astolfovu ljubav ((ŽENA OD AKCIJE)).

Sigizmund se ponovo pita da li sanja. Čini se da Rosaura iznosi događaje

za koje je on mislio da ih je sanjao. (Pominjala je njihov susret na dvoru).
Ako je tako, ako mora
Da se raspline sjaj i slava,
Treba da znamo kako ćemo
Iskoristiti svoj trenutak,
Jer u stvarnosti ovog svijeta
Samo u onom uživamo
Što uživamo u snovima.
…
Ovo su snovi. Kad je tako
Sanjajmo sada pustu sreću
Jer poslije, sve će patnja biti.
…
Ako su snovi, prazna slava,
tko bi za ljudsku praznu slavu
Božansku slavu izgubio?

19
Iskoristiti trenutak ili ipak misliti na božansku slavu? Pomišlja da bi mogao
zgrabiti Rosauru, ali ipak prelomi drugačije:
Ako me, dakle, ove misli
Razočaranju mome vode,
I ako mi je dobro znano
Da je užitak lijepi plamen
Koji će pasti u pepeo
Čim bilo kakav vjetar dune,
Slijedimo ono što je vječno,
Tražimo slavu neprolaznu,
Gdje sreća nikad ne počiva
I veličina gdje ne spava.

Rad je da Rosauri povrati čast pre nego da joj uzme ((hoće da je mazne, a!)) jer
to dolikuje jednom knezu. Savlađuje nagon koji ga vuče. Životinja vs. čovek.
Rosaura je očajna što joj Sigizmund ništa ne odgovara. On kaže da neće da
priča on nego njegova dela. I ne gleda je jer:
Ne smije gledati tu ljepotu
Tko mora tvoju čast da gleda.
Odlazi sa vojnicima.

Scena 11 – ulazi Klarin. Kaže da je mogao da izgubi život zato što je

znao tajnu njenog rođenja.

Scena 12 – Klarin, lukav i plašljiv, sakrije se od borbe koje predstoji i tu

čeka ishod.

Scena 13 – beže kralj, Klotaldo i Astolfo. Kraljevi vojnici su se razbežali,

a Sigizmund pobeđuje.
POBEDNICI PIŠU ISTORIJU
U bitkama ko što je ova
Koji pobijede, ti su vjerni
Pobijeđeni su izdajice

Čuju se pucnji i Klarin pada. Dok umire kaže da se od smrti ne moze

pobeći. Nikakav oprez ne možemo suprotstaviti sudbini (ovo je jedan od
najvažnijih problema drame). Kralj potvrđuje.
Krvavi jezik što nas uči,
Da su ništavne i zaludne
Sve opreznosti čovjekove
Kojima hoće da se bori
Protiv nastupa viših sila.

HRIŠĆANSTVO O SUDBINI Klotaldo kaže da hrišćanin ne sme da kaže da od

sudbine nema spasa. Razborit čovek može da pobedi sudbinu. “Mora se
sam zaštititi ako ga već sudbina ne zaštiti”.
Astolfo kaže kralju da pobegne na konju uz planinu a on će poći iza njega i
štititi ga. ODAN kralju ako ne ženama.
Kralj kaže da će ostati i čekati svoju smrt.

20
Scena 14 – ulaze Sigizmund, Stela, Rosaura, vojnici. Sigismund
naređuje da se cela šuma pretraži da se nađe kralj. Bazilije prilazi Sigizmundu,
pada na kolena i kaže da se osveti na njemu i učini ga svojim robom, da se
ispuni proročanstvo.
Sigizmund – otac ga je učinio životinjom da bi izmenio sudbinu. I da je rođen
umiljat i poslušan od bi postao životinja uz odgoj kakav je imao:
Pa zar to [odgoj, vaspitanje] nije divan način
Da se izbegnu opasnosti?

SNAGA RAZUMA
Ipak se sudba ne svladava
Osvećivanjem i nepravdom
Čak se još više izaziva;
Tako, tko hoće da pobijedi
Svoju sudbinu, mora biti
Vrlo razuman i umjeren.

HVALA RAZUMU, UMERENOSTI, SKROMNOSTI – oni mogu čoveka spasiti od

zla, bez obzira što ga ne mogu sprečiti.

SIGIZMUNDOVI POTEZI
1. poziva oca da ostane i predaje mu se ako on, otac, želi da mu se osveti.
Kralj mu priznaje da je vitez i da mu pripada kruna. Obraća mu se prvi put
nežno i ponosito, kao otac sinu. S. kaže da pred njim stoje još mnoge
pobede, ali da PRVO MORA DA POBEDI SEBE
2. traži od Astolfa da uzme Rosauru za ženu. ((Da joj da svoju ruku. Jadan,
on je ko mlada, kad ga ona proganja.)) Astolfo priznaje da ima obaveza prema
njoj ali ga je bila sramota da se oženi ženom koja ne zna svoje poreklo.
Klotaldo kaže da ona ima plemenito poreklo i da je njegova ćerka.
3. Sigizmund će uzeti Stelu za ženu da ona ne bi ostala neutešna. A ona,
ko pijačarka: “O, pa ja sam još na dobitku.”
4. Klotaldu obećava da će imati sve što želi jer je bio odan njegovom ocu
5. Vojnik, koji traži nešto za sebe, jer ga je izvukao iz tamnice, dobija
tamnicu do smrti.

Jer ne trebamo izdajica

Kad je izdaja završena.

Ovi stihovi kao da obećavaju trajno izmirenje.

Svi se dive Sigizmundovoj mudrosti i razboritosti. On kaže da je SAN BIO

NJEGOV UČITELJ i da se još uvek boji da će se probuditi i opet biti u tamnici.

Jer sanjajući spoznao sam

Da svaka sreća čovjekova
Nestaje kao pusti snovi.
I zato hoću da poživim
I da u dobro iskoristim
Sve dane svoje, dok mi traju.
A slabosti nam oprostite,
jer duše vrle i čestite

21
Uvijek s veseljem opraštaju.

- Ovo su poslednji stihovi. Upućeni su publici, što je bilo uobičajeno u

Kalderonovo doba.
- Da li se na kraju drame afirmiše slobodna volja? (konačnost trajanja,
tranzit...-?)

- UPOREDNO ODVIJANJE MISAONE I TEATARSKE DRAME: mnoga

pitanja, u vezi sa ljudskom egzistencijom ovde Kalderon postavlja
- PITANJA LJUDSKE SUDBINE:
1. pitanje koje Sigismund upućuje u svom prvom monologu nevidljivom
božanstvu (1. čin) – pitanje ljudske krivice: Šta je on zapravo zgrešio
da ga prati samo zla sudbina? Jer sav njegov greh u tome što se rodio?
2. pitanje ljudske sudbine: Da li je čovek stvarno nemoćan pred onim
što mu više sile dodele, dosude? Da li snagom svoje volje (razuma)
može da savlada sudbinu i svoj život usmeri drugačije?
- ODGOVORI na pitanje sudbine i krivice (?):
1. U slučaju Klarina, kad ovaj na kraju pogine, reći će da
sudbinu ne možemo izbeći, ma koliko bežali od nje.
2. U slučaju Sigismunda – sa njom se treba suočiti. Može se
reći da čovek svojom upornošću, razboritošću, može da se
suprotstavi višim silama, može da ih savlada svojom slobodom
samo ako zna da je usmeri. Sigismund je izvojevao pobedu
sebe sama, svoje prirode. Samo tako je to mogao da učini.
Tako što je spoznao da je sve na svetu prolazno, da je slava
kratkotrajna, da je život zapravo samo san koji se brzo
raspline i zato umesto ovozemaljskih treba tražiti trajnije i
dublje vrednosti – duhovne vrednosti.
- Šta potencira Kalderon? Junak ovde nije nemoćan pred delovanjem
sudbine: preuzimanje odgovornosti za sve što se dešava! Junak ne može da
optuži sudbinu, krivicu ne može da baci ni na koga osim sebe sama.
Okrivljujući individuu dramski pisac oslobađa krivice univerzum.
Ljudski rod na ovaj način nije nemoćan pred sudbinom. Ovo je tip tragedije
koji naglašava ljudsku odgovornost na taj način što postavlja u centar ne
ljudsku slabost, nego moć jer postulira jedan svet u kome vrlina, moć
predviđanja i razboritost mogu da vode ljude i da ih zaštite od gorih
udaraca.

Kritika tragičnog kod Kalderona:

1. Time zapravo tragedija (zaključuju neki, ali ne i Parker!7) iščezava,
spušta se na nivo moralizatorske tragedije, ostaje
«ublažena». Kalderonovo implicitno insistiranje na moralnoj
odgovornosti nije odlika tragedije. Tragedija nije moguća ako se
podrazumeva spasenje! Očigledna činjenica nemoći čoveka pred
neprijateljstvom života, univerzuma – koje ne može da kontroliše –
jeste na dublji način tragična nego neka moralna nesavršenost koja
se može kontrolisati ako se to želi. Jače je tragičko osećanje kada
čovek pada kao žrtva neumitne sudbine, nego kada je žrtva
sopstvene i nezavisne nepromišljenosti. * Parker: Ovakvo

7
Tekst «Ka definiciji Kalderonove tragedije» u knjizi Teorija tragedije (Nolit, Beograd)

22
 shvatanje tragedije dugujemo opšteprihvaćenoj teoriji tragičke
drame koja počinje od romantičke epohe – njena polazna tačka je
da patnja u tragediji ne treba da bude spojena sa bilo kakvim
oblikom moralne krivice. (Nasuprot klasičnom insistiranju na tome
da tragički junak mora do izvesne mere da bude odgovoran za lanac
događaja koji ga vodi do propasti.) Ako junak ne može da optuži
sudbinu, ako krivicu ne može da baci ni na koga sem na samog sebe,
onda njegov konačni pad samo dovodi do zahteva za principom
pesničke pravde (moralna krivica → patnja), koja mehanički sve
preobražava u crno i belo. Okrivljujući individuu, dramski pisac
oslobađa krivice univerzum i tako zaobilazi središni problem tragedije
života. Ljudski rod na ovaj način nije nemoćan pred neumitnom
sudbinom: da je Kralj Lir, na primer, imao zdrav razum i bio
promišljeniji, ne bi bio odrpan. * Kauzistika vs. tragedija: Pravedna
i zakonita kazna, koja sledi nakon promišljenog izbora neke opake
akcije, može da izazove žalost, ali nije tragična u dubokom smislu.
2. Drugo moderno shvatanje tragedije i kritika Kalderona sa
njenog stanovišta: Pojmovi dobra i zla, koji su kod Kalderona jasno
razdvojeni i definisani prema nekom preciznom (hrišćanskom)
kodeksu stoje u suprotnosti i sa drugim modernim shvatanjem
tragedije: tragedija treba da održi ravnotežu između dve
suprotne interpretacije univerzuma («haotičnog» i
«sređenog»), ravnotežu koja se sastoji u tome da se konflikt
ostvari bez razrešenja. Ravnoteža je uništena ako se pisac suviše
osloni na bilo koji od dva tasa na terazijama: ako prihvati totalnost zla
ili ako prihvati da dobro trijumfuje. * Po svom fundamentalnom
hrišćanskom karakteru, španski dramski pisci ne mogu da budu
autentični tragičari, jer se smatraju obaveznim da prave razliku
između dobra i zla. Kalderon se nikada ne uzdržava od suda između
dobre i zle sfere postojanja, niti propušta da podvuče moralnu
odgovornost svojih likova.

Odbrana tragičnog kod Kalderona (Parker):

- Život je san nije tragedija, ne završava se po tragičnom obrascu, ali
budi jedno tragično osećanje prolaznosti života i nesigurnosti; privida
→ život kao privid. * Važno je pitanje volje, slobode – nesigurnost,
nezaštićenost... (Šopenhauer govori o ovome – već samim rođenjem čovek
je kažnjen, bačen u neku vrstu muke.) * Mora postojati jedno pitanje, jedan
problem, jedno osećanje nemira, a ne jasno razrešenje konflikta bez
problema.
- Tragična vizija: Dramska vizija Kalderonova kada je reč o prirodi
moralnog zla je tragična a ne kauzistička: svi ljudi ili, bolje rečeno,
svaki čovek kopa grob drugih ljudi, a takođe i svoj sopstveni – jer svaki
ljudski čin prouzrokuje druge postupke u jednom neraskidivom lancu
uzroka i posledica. Okolnosti jedne individue nikada nisu u potpunosti
njene: one čine jednu zamršenu mrežu ljudskih odnosa, kojom su sva bića
zahvaćena, sve individue kreću se unutar jednog kolektivnog okvira.
Kalderon daje viziju ljudske sudbine koju oblikuje uzajamna ljudska
odgovornost, nerazmrsiva uzajamna povezanost svih njihovih akcija.
Tragedija se dakle rađa iz međusobnog ukrštanja ljudskih odnosa, od kojih

23
 svaki vidljivo narušava prirodnu normu. → Koncepcija proširene
odgovornosti i egolatrija: Osećanje uzajamne ljudske odgovornosti:
Sigizmund, Bazilio, Klotaldo – svi su odgovorni, svako ima udela u pometnji
koji je nastala. To je dramska originalnost Kalderonova: iz osećanja
uzajamne ljudske odgovornosti sastoji se originalnost u proširenju
tradicionalnog koncepta tragedije, prema kome tragedija (katastrofa)
proizilazi iz pukotine u karakteru jednog jedinog individualnog junaka ili iz
greške u sudu pomenutog glavnog junaka. Greška nije vezana samo za
jednog junaka: postoje nedostaci kod svih drugih i oni se
ulančavaju. Jedna individua nema pravo da protestuje protiv nepravedne
patnje koja pritiska ljudski rod, jer svi ljudi, sjedinjeni i uzajamno
odgovorni, čine život onakvim kakav on jeste. * Potrebno je da svaka
individua gleda napolje prema drugima – a ne samo unutra, prema sebi →
egolatrija. * Egolatrija je oholo građenje jednog privatnog sveta koji
isključuje ostale, i po Kalderonu ona je koren moralnog zla. U
njegovim dramama individue ne vide izvan sopstvene ograničene vizije, a
ipak, sa pouzdanjem koje rađa egolatrija, veruju da je njihova vizija
potpuna, ali se odmah spotiču o nepredvidljive prepreke. (Ovo, je, naravno,
tradicionalno hrišćansko shvatanje zla i greha.) *Za Kalderona je glavni
porok, koji vlada nad svim ostalim, sebičnost, a ispoljava se uglavnom u
ponosu, drskosti i pobuni. Ponos vodi čoveka u nasilje i hybris. Sigismund je
klasičan primer nametljivog egoiste koji uspeva da savlada svoj egoizam.

Kalderonova vizija ljudske sudbine i efekat njegove tragedije (po

Parkeru): Pošto je Kalderon hrišćanski dramski pisac efekat njegove tragedije
nije osećanje egzaltacije – koja proističe iz našeg divljenja energiji i
odlučnosti tragičkog junaka, odlučnosti koja u slučaju Makbeta ume da se
pokaže u njegovim zločinima. Ovi junaci, pošto poseduju takve kvalitete, mogu
biti svrgnuti sa prestola ali ne i pobeđeni: oni su iskovani od herojskog metala,
pa prema tome, pokazujući svoj sjaj i u smrti, trijumfuju uprkos bilo kakvom
porazu. Svet ljudi, kakvim nam ga predstavlja Kalderon, nije stvoren da bi u
nama izazvao egzaltaciju. Njegova vizija ljudske sudbine nije herojska;
ona je, pre, veoma tužna. To je sudbina čoveka individualizovanog u odnosu
na druga ljudska bića, a, ipak, u prisnoj uzajamnosti sa tim istim bićima,
ulovljenog u okolnosti za koje su odgovorni svi: pa ipak, ta individua ostaje
zarobljena u sopstvenoj parcijalnoj perspektivi. Ona stvara osećanje
«sapatništva» - svest da nas uzajamna odgovornost obavezuje da delimo
žalosti ljudskog života.

Kalderonov tragički junak nije žrtva sudbine, već žrtva tužne ironije
samog ljudskog života u kome je svaki čovek nagnan da gradi sopstvenu
individualnost u jednom svetu u kome ljudska individua, kao individua, ne
može da egzistira.

+ Brenan: Filozofska tumačenja koja idu ka tome da ovaj komad nosi ideju da
je život san mogu se opovrgnuti na sledeći način: ako je život zaista san, a dela
koja počini čovek koji sanja stoje izvan njegove kontrole, onda ona nemaju
nikakvih moralnih posledica.

24