Edvard Herman: ORVELIJANSKA DEMOKRATIJA

31. July 2011.

U ciklusu razgovora sa najznačajnijim intelektualcem savremenog doba govorimo o značenjima i smislu urušavanja
demokratske medijske prakse, kao i o procesima „banalizacije zla“ i „normalizacije nezamislivog“ koje profesor
Herman smatra ključnim sistemskim mehanizmima koji omogućavaju da totalitarni nagon trijumfuje bez ikakvog
otpora. Globalno društvo je manipulativno-informatičko i naučno-militantno, sa idejom o upravljanju i vladanjem i
nad materijalnim i nad duhovnim. Ono pribegava totalnom upravljanju događajima pomoću naučnog znanja lišenog
duhovne i moralne komponente. U ovom društvu ključnu ulogu u realizaciji najmračnijih ciljeva moći igraju mediji koji
širom sveta obezbeđuju da se čovečanstvo pretvori u humani otpad lišen vitalizma, kreativne i kritičke moći i savesti.

Mediji su intrinsično utkani u ovaj sistem na način na koji su Edvard Herman i Noam Čomski pokazali u delu:
„Proizvodnja saglasnosti: Politička ekonomija masovnih medija“, u kojem su demonstrirali strukturu i delovanje
propagandnog modela koji objašnjava ponašanje medija i medijske performanse u strukturalnim terminima čiju
okosnicu čini pet faktora: vlasništvo, advertajzing, izvori informacija, oštra kritika (flak) i supersmisao (ideologija). Ovi
faktori deluju kao filteri kroz koje sve informacije moraju da prođu, značajno utičući pojedinačno i udruženo na
medijske izbore. Krajnji rezultat uspostavljanja propagandnog modela: delovanje medija kao čiste propagande
uvijene u medijsku formu konstitutivno je za uspostavljanje novog svetskog poretka, a dokazi o urušavanju i
poslednjih odblesaka demokratske prakse svakodnevno se nižu.

Pominjete već nekoliko puta Ruandu. Podsetimo čitaoce „Pečata“ na najznačajnije elemente ove svakako
najtragičnije propagandne operacije koja je obezbedila vojno prisustvo SAD u Centralnoj Africi i pristup sirovinama
u Kongu, čiji je nesrećan narod još jednom podneo milionske žrtve.

Godinama ranije poverovao sam u zvaničnu verziju po kojoj su Tutsi bili masakrirani od Hutua, ali što sam više
istraživao sve sam bio užasnutiji istinom koja se pomaljala: zapadna priča je bila lažna, nije se radilo ni o kakvoj Hutu
konspiraciji, već se glavnim projektantom i inženjerom masovnih ubistava u ovim događajima pokazuje niko drugi do
Pol Kagame, sadašnji predsednik Ruande i miljenik Zapada, i to ne samo masovnih zločina u Ruandi, već i u Kongu, na
koga je Kagame izvršio invaziju ubrzo pošto je postao predsednik Ruande. I čak su i UN morale da se slože da je
ubijeno nekoliko miliona Kongoanaca pod pokroviteljstvom Kagamea.

A najznačajniji incident u istoriji Ruande otpočeo je pošto je 6. aprila 1994. godine oboren avion predsednika vlade
Habjarimane, i po rečima glavnog tužioca MTR (Međunarodni tribunal za Ruandu) Ričarda Goldstona to je bio „okidač
koji je pokrenuo genocid“. Ko je povukao taj okidač? U jednoj od najznačajnijih i potpuno prikrivenih istraga, koju je
vodio bivši istražilac MTR Majkl Hurigan 1996. do 1997. godine, na osnovu ispitivanja trojice insajdera PFR, vidi se
direktna umešanost Pola Kagamea i PFR (Patriotskog fronta Ruande). Kada je Kagame predao dokaze Luiz Arbur,
glavnom tužiocu Tribunala, koja je odigrala značajnu ulogu u procesima protiv Srbije, ona je izjavila ljutito i preteći da
„je istraživanju kraj jer je izvan mandata MTR“. Protiv PFR nikada nije podignuta ni jedna optužnica pred MTR i pored
toga što najveći broj posmatrača i učesnika u događajima iz 1994. godine tvrdi da je „najveći broj žrtava pripadao
Hutima, a ne Tutsima, kao i da je PFR masakrirao više od deset hiljada Hutu civila mesečno“. Osvajanja, atentati i
masovna ubistva kojima je PFR osvojio vlast u Kigaliju, dobila su podršku Vašingtona koji je time obezbedio snažno
vojno prisustvo u Centralnoj Africi, pristup demokratskoj republici Kongo i njenim resursima. Jasno je da je za uzvrat
PFR mogao da obnovi vlast Tutsi manjine u Ruandi, uz svu slobodu ubijanja unutrašnjih rivala i uobičajeni imunitet
kakav imaju klijentske države (oružje, novac, investicije, međunarodni ugled). SAD su podržavale Kagamea od samog
početka, njima se dopadalo ono što je on radio, i kada je masakr započeo glasale su za povlačenje snaga UN iz
Ruande, čije je prisustvo moglo da zaustavi masakr. Kako su mediji reagovali? Reagovali su u stilu: o mi se
izvinjavamo što povlačimo trupe. A zapravo Pol Kagame je želeo to povlačenje, želeo je pomoć SAD kako bi preuzeo
vlast i dobio rat.
Tadašnji predsednik SAD Bil Klinton izvinio se zbog povlačenja trupa iz Ruande.

Sve je to jedna veoma velika igra, a Klintonovo izvinjenje zbog povlačenja trupa predstavlja jednu od velikih
hipokrizija u istoriji. Klinton je bez sumnje jedan od najvećih ratnih zločinaca modernih vremena, on je bio taj koji je
radio na inženjeringu ratova u Jugoslaviji i omogućio da Pol Kagame obavi neverovatno prljav posao u Ruandi, a
potom i u Kongu. Radi se o istinskom ratnom zločincu. Njegova žena je trenutno državni sekretar, tako da se tradicija
američkih zločina neometano nastavlja.

Otkrili ste istine o imperijalnoj praksi SAD u Latinskoj Americi, Aziji, Africi i Evropi, koja je bila omogućena
menadžmentom i inženjeringom javnosti, sveopštom hipokrizijom i lažima. Šta je ono što vas pokreće i navodi da
se neumorno suprotstavljate zlu i neprekidno podižete „blistavu tapiseriju na kojoj se Zapad hrani“, pokazujući da
je sjaj u funkciji maskiranja laži i najvećih zločina?

Skroman sam čovek i ne volim da govorim o sebi. I sebe doživljavam kao običnog čoveka koji čitav život veoma
mnogo radi i koga pokreće ogroman bes zbog onoga što se dešava u svetu. Odrastao sam u doba velike depresije i
doba fašizma, što je uticalo na oblikovanje mog pogleda na život. Završio sam Ekonomski fakultet na Univerzitetu
Berkli u Kaliforniji pre mnogo godina, i to sarađujući sa izvanrednim profesorom Robertom Brejdijem koji je
dvadesetih godina prošlog veka napisao doktorsku tezu pod naslovom „Pokret racionalizacije u Nemačkoj industriji“,
u kojoj je pisao kako Nemačka industrija postaje efikasna. I sledeće što ste saznali bilo je da su Nemačku zgrabili
fašisti i Brejdi je napisao novu knjigu: „Duh i struktura Nemačkog fašizma“, gde je opisao kako se ovaj efikasni sistem
izopačio i kako su ga se dočepale neke veoma ružne snage povezane sa sistemom biznisa. Na kraju je 1943. godine
napisao i treću knjigu: „Biznis kao sistem moći“. Brejdi je uvek povezivao biznis, koncentrisani biznis i moć biznisa sa
razvojem nemačkog društva i društva u SAD-u. U Nemačkom društvu ste imali monstruozni, iracionalni poredak koji
je, međutim, uvek služio interesima biznisa i zato su fašisti uništili radnički pokret u Nemačkoj i stvoren je sistem
neprekidnog rata.

Naučnici su postali sastavni deo ovog mehanizma kojim je normalizovano nezamislivo. U pitanju je odvajanje
nauke od etičkih temelja i prodaja svih humanih i humanističkih ideala.

Da, i naučnici su se čvrsto i temeljno uvezali u sistem. Jedno izvanredno poglavlje u Brejdijevoj knjizi „Duh i struktura
Nemačkog fašizma“ govori o tome kako se to odigralo i kako su naučnici počeli da pronalaze sve ubitačnije oružje i
oružani sistem, da bi služili proširenju i strukturi moći genocidne, užasne nacističke države. To je rana verzija
banalnosti zla sadržana u ideji da bi naučnici mogli biti inkorporirani u strukturu moći, i to je upravo ono što se i
dogodilo. Analogije sa savremenim trenutkom su stvarne. U SAD-u dominiraju interesi biznisa angažovani na klasnoj
borbi kod kuće. Na delu je konstantan napad na socijalnu državu u SAD, odigrava se redistribucija novčanih tokova i
institucionalizovan je permanentni ratni sistem. Mi smo mobilisali NATO u vršenju zapanjujućih monstruoznosti.
Navodi se da je NATO bio osnovan protiv sovjetske pretnje, ali sovjetska pretnja je nestala i ne može se govoriti o
nekoj pretnji, bila je to takođe jedna od prevara. NATO narasta i širi se. Na putu je da proguta i Srbiju, kao što je
progutao Hrvatsku i Baltičke zemlje: Švedsku, Finsku… NATO koristi zemlje kao male plaćeničke armije koje na
globalnom planu realizuju ciljeve moćne elite.

NATO postavlja oružane snage u zemljama oko Rusije, sada ima mornaricu na Crnom moru, na liniji NATO-a su
Baltičke zemlje, Švedska… Rusija je opkoljena i njena bezbednost je ugrožena. Priča o ugroženoj bezbednosti Evrope
je orvelijanska ili sada već kafkijanska laž. Ta pretnja ne postoji.

Potvrdilo se ono što je moj profesor Robert Brejdi sagledao kao veliku opasnost: nauka kao sluškinja naručene istine,
biznis kao sistem moći i opasnost od neprekidnih ratova nacističke države.

Razgovor vodila Biljana Đorović

(izvor: “Pečat”)
Politika genocida američkog imperijalizma- vidljivi i nevidljivi masovni zločini (3)
Masovni ubica sa dva lica
Dvojica američkih publicista, Edvard S. Herman i Dejvid Piterson, detaljno su razobličili dvostruke i trostruke
standarde svih savremenih vlada SAD, u pogledu genocida i odnosa američkih imperijalista prema njemu. U
knjizi "Politika genocida" (sa predgovorom Noama čomskog) koja je doživela i svoje srpsko izdanje, Herman i
Piterson nemilosrdno kritikuju brutalni militarizam dirigovan iz centara moći u Vašingtonu, koji je doveo do
toga da američki zločini nisu zločini i da genocid koji sprovodi vlada SAD nije genocid. Sa druge strane,
Herman i Piterson, na konkretnim primerima govore o tome kako vlada SAD proizvodi i krivce za genocid i
žrtve genocida, kad ona to hoće i gde ona odabere. Tabloid svojim čitaocima priređuje feljton u nekoliko
nastavaka iz ovog vrhunskog publicističkog dela koje su pohvalili nezavisna kritika i brojni slobodni novinari
širom SAD

Edvard S. Herman
Dejvid Piterson

Raspad Jugoslavije je možda najlažnije predstavljen niz značajnih događaja tokom poslednjih dvadeset godina. Ali
daleko krvavije i destruktivnije invazije, pobune i građanski ratovi koji su opustošili više zemalja u oblasti Velikih
jezera u Centralnoj Africi, bili su u istom vremenskom periodu predmet još većih zlonamernih interpretacija. Svi
sektori zapadnog establišmenta u velikoj meri progutali su propagandnu priču o Ruandi koja je zamenila uloge
zločinaca i žrtava...

U često citiranoj studiji iz 1999. godine o ,,Genocidu u Ruandi", u ime Hjuman rajts voča i Međunarodne federacije
za ljudska prava u Parizu, Alison de Forž piše ,,da su krajem marta 1994, Hutu vođe bile odlučne da unište veliki broj
pripadnika Tutsi i Hutu naroda koji su bili protiv Hutu predsednika žuvenala Habjarimane", i da je šestog aprila
1994, posle atentata na Habjarimanu, ,,mala grupa njegovih najbližih savetnika... odlučila da izvrši planirano
istrebljenje". Iako je ,,odgovornost za ubistvo Habjarimane ozbiljna optužba", ona bledi u poređenju sa
,,odgovornošću za genocid". Znamo malo o tome "ko je ubio Habjarimanu" - što je neistinit iskaz, kao što ćemo
kasnije videti - ,,ali znamo više o tome ko je iskoristio atentat kao izgovor da se započne ubijanje koje je planirano
mesecima" - što je sasvim tačno, ali u potpuno suprotnom smislu od onog koji prenosi De Foržova.

Tokom svedočenja na glavnom suđenju četvorici bivših Hutu vojnih oficira pred Međunarodnim tribunalom za
Ruandu (MTR), De Foržova je priznala da je do aprila 1992. godine, puna dvadeset četiri meseca pre nego što
je ,,genocid" navodno započet, ,,vlada Ruande već postala višestranačka vlada koja je uključivala i
predstavnike Tutsija, te je već samo iz tog razloga nemoguće zaključiti da je vlada planirala genocid".

Iako je De Foržova pokušala da spase Hutu model zavere, navodeći planove pojedinih Hutu članova koalicione vlade
da iskoriste svoja ,,zvanična ovlašćenja" i izvedu prethodno planirani genocid, ovaj model se raspao na unakrsnom
ispitivanju. Naime, De Foržova nije mogla da objasni kako su Hutu ,,pojedinci" koristili svoja ,,ovlašćenja" bez znanja
njihovih Tutsi kolega i kolega iz Patriotskog fronta Ruande (PFR). štaviše, bila je primorana da prizna da su ministri
iz Patriotskog fronta Ruande bili u dosluhu sa PFR i njegovim ratnim planovima (koje ćemo opisati kasnije), i da
nakon atentata na Habjarimanu, PFR nije samo delovao u samoodbrani od masovnih ubijanja koje su organizovali
Hutui, već je započeo sopstvena masovna ubijanja.

Ipak, ova dramatična priznanja De Foržove pred MTR nikada se nisu pojavila u zapadnim medijima, a u svojim
kasnijim izjavama, ona je do samog kraja nastavila da ponavlja zvaničnu propagandu o zaveri Hutua da izvrše
genocid.
Da bi se prihvatio standardni model ,,genocida" moraju se ignorisati masovna ubijanja i etničko čišćenje koje je nad
Hutu plemenom izvršio PFR mnogo pre perioda april-juli 1994, i koja su počela kada su snage Ugande pod
predsednikom (i diktatorom) Joveri Musevenijem napale Ruandu 1.10.1990. U svom začetku, PFR je bio jedno krilo
armije Ugande, a njegov vođa, Pol Kagame, bio je direktor vojne obaveštajne službe Ugande osamdesetih godina.

Uganda u Ruandi po volji Amerike

Invazija koju je izvršila Uganda i borbe koje su usledile nisu bile ,,građanski rat", već čist slučaj agresije.

Ipak, ovo nije dovelo ni do prigovora ni do prekida američko-britanske podrške. Nasuprot iračkoj invaziji Kuvajta,
samo dva meseca pre toga, kojoj se Savet bezbednosti suprotstavio tražeći istog dana da Irak trenutno povuče svoje
snage, u slučaju invazije Ruande od strane Ugande, Savet nije preduzeo nikakvu akciju sve do marta 1993. Nije čak
odobrio ni posmatračku misiju (UNOMUR) sve do kraja juna 1993. PFR je, u međuvremenu, okupirao veći deo
severne Ruande i prognao više stotina hiljada Hutu seljaka.

Jasno je da su Museveni i PFR doživljavani kao zaštitnici američkih interesa a da je vlada predsednika Habjarimane
bila na meti za odstranjivanje. Neaktivnost Saveta bezbednosti UN bila je posledica ove političke pristrasnosti.

U svojoj analizi godina koje je proveo kao predstavnik američkih interesa u Africi, bivši pomoćnik državnog
sekretara Herman Koen postavio je pitanje zašto su već prvog oktobra 1990, ,,prvog dana krize", kako ga on naziva,
,,SAD automatski isključile političku opciju obaveštavanja predsednika Ugande Musevenija da je invazija Ruande od
strane uniformisanih pripadnika armije Ugande potpuno neprihvatljiva, i da će nastavak dobrih odnosa između SAD i
Ugande zavisiti od povlačenja PFR.

Pitanje je naivno, ali otkriva odgovor, kao onaj na pitanje zašto su SAD lobirale za povlačenje snaga UN iz Ruande
dok se odigravao ,,genocid" u aprilu 1994. godine. Odgovor glasi da su armija Ugande i PFR u Ruandi sprovodili ono
što je Amerika htela.

SAD i njihovi saveznici su se veoma trudili, ranih devedesetih, da oslabe vladu Ruande forsirajući napuštanje mnogih
ekonomskih i društvenih plodova socijalne revolucije iz 1959, učinivši tako vladu Habjarimane manje popularnom i
pomažući učvršćivanje ekonomske moći Tutsi manjine. Na kraju, PFR je uspeo da postigne legalno vojno prisustvo
unutar Ruande, zahvaljujući nizu prekida vatre i drugih sporazuma koji su doveli do mirovnog dogovora u Aruši,
avgusta 1993.

Nametnut vladi Ruande od strane SAD i njihovih saveznika, dogovor je zahtevao integraciju oružanih snaga Ruande i
PFR i "prelaznu" koalicionu vladu dok se ne održe nacionalni izbori 1995. Ovaj dogovor je pozicionirao PFR za
krvavo rušenje relativno demokratske koalicione vlade i preuzimanje Ruande pomoću diktature manjine.

Jedne optužuju, druge oslobađaju

Kao što smo već sugerisali, ustanovljena linija podele na zločince i žrtve, zahteva potiskivanje krucijalne činjenice da
su obaranje vladinog aviona kojim su se predsednik Ruande žuvenal Habjarimana i predsednik Burundija Siprijen
Ntarjamira vraćali u Kigali 6. aprila, pri čemu su svi poginuli - izveli komandosi PFR i da je ovo obaranje PFR
planirano kao najvažniji, prvi udarac u svom konačnom napadu na vladu.

Iako su masovna ubijanja usledila nakon ovog ubistva, pri čemu je PFR brzo slamao svaki vojni otpor naslednika
Habjarimanine koalicione vlade i učvršćivao svoju vlast u Ruandi, ovi primarni izvršioci genocida bili su, i još uvek
su prikazani kao herojski branioci nacionalnog jedinstva Ruande protiv Hutu ,,ekstremista" i Interhamve milicije,
pravih žrtava PFR.

Prihvatanje pomenute linije podele zahteva i odbacivanje ključne izreke presude MTR iz decembra 2008. Ovo
osmogodišnje suđenje četvorici bivših visokopozicioniranih pripadnika vojske Ruande, rezultiralo je oslobađanjem
optuženih od najozbiljnije optužbe Tribunala: da su učestvovali u navodnoj zaveri za genocid protiv Tutsi manjine.

Upravo obrnuto, sud je jednoglasno presudio da dokazi ,,upućuju na pripreme za političku ili oružanu borbu za vlast i
mere preduzete u kontekstu rata sa PFR koji je bio u toku, koje su upotrebljene u druge svrhe od 6.4.1994. Naravno,
PFR je bio taj koji je organizovan da započne ,,oružanu borbu za vlast" protiv Hutu većine u Ruandi nekoliko godina
pre aprila 1994. Pošto je njegova Tutsi baza činila manjinu u zemlji (najviše 15 odsto), PFR je shvatio da će pretrpeti
gotovo siguran poraz na slobodnim izborima koji su bili predviđeni dogovorima iz Aruše. Ali to da je sam PFR
organizovao atentat na Habjarimanu i masovna ubijanja koja su usledila, uvek je bilo potpuno van domašaja MTR.

Iako nije uspeo da optuži nijednog Hutua za zaveru za genocid, MTR nije nikad razmatrao ideju zavere PFR,
nezavisno od toga što je PFR ubrzo oborio vlast Hutua i zauzeo Ruandu. Ovo, verujemo, dolazi od američke i
savezničke potpore PFR koja seZLIKOVAČKI GENOCID odrazila na medije, intelektualne humanitarce i nevladine
organizacije, kao i na postupanje MTR...

škola novih generala

Pol Kagame i PFR bili su američke marionete od njihovog nastanka, osamdesetih godina u Ugandi. Alan Stem,
stručnjak za Ruandu koji je nekad služio u Specijalnim jedinicama američke vojske, primetio je da je Kagame ,,proveo
dosta vremena u Fort Livenvortu, neposredno pred genocid 1994".

Fort Livenvort je škola za komandni kadar američke vojske, gde se njene zvezde u usponu obučavaju na putu
ka generalskom činu. Obuka koju tamo dobijaju služi za operacije velikih razmera. To nije planiranje sitnih
logistika. Nisu taktike. To je planiranje invazija!

I, navodno, ,,Kagame je lepo napredovao". Do 1994. Kagameov PFR imao je složen plan za preuzimanje vlasti u
Ruandi koji je, u svojoj završnici, u velikoj meri ,,ličio na američku invaziju Iraka 1991", kao i kadrove i opremu
potrebnu da se plan izvrši. Stem dodaje da je PFR započeo konačni napad na vladu Ruande skoro odmah posle
atentata na Habjarimanu, sat-dva nakon pada njegovog aviona sa ,,50.000 vojni ka PFR koji koordinisano kreću u
akciju na dva fronta."

To očigledno ,,nije bio plan koji je uraden na brzinu". Nedostatak teorije o zaveri Hutua koja je, iako implicitno
odbačena od strane MTR, i dalje bila u žiži interesovanja zapadnog establišmenta jeste u tome što ne obuhvata
odgovornost PFR i Kagamea za pokretanje događaja (obaranje Habjarimaninog aviona dok se približavao Kigaliju),
kao i neverovatnu brzinu i koordinisanu prirodu njihove oružane reakcije koji dodatno upućuju na detaljno planiranje i
na sasvim drugu grupu zaverenika.

Tu je i činjenica da su navodni Hutu počinioci ,,genocida" oboreni sa vlasti, uz više miliona Hutua prognanih iz
Ruande do 4. jula 1994, kada je PFR osvojio Kigali. Takođe, vidimo da je Vašington pre kraja jula povukao
diplomatsko priznanje oborene vlade i priznao PFR - ,,entitet koji je, u stvari, kontrolisao Ruandu", objasnio je
predstavnik Stejt departmenta. Vidimo da je istovremeno Vašington počeo da šalje trupe i pomoć velikih razmera u
Kigali, " nakon što je lobirao, i u Savetu bezbednosti izglasao 21. aprila odluku o povlačenju svih trupa UN i pored
protesta ambasadora Ruande," pomažući time masakr i osvajanje vlasti PFR.
Da je priča o tome ,,ko je iskoristio atentat kao izgovor" zaista istinita, slučaj Ruande bio bi prvi u istoriji gde je
manjina, izložena torturi od strane svojih mučitelja, isterala sa vlasti te iste mučitelje i preuzela kontrolu nad zemljom
- sve u razmaku od manje od sto dana. Smatramo daje ovo krajnje neverovatno.

Imperija je odlučila, krivac je izmišljen

Do istog zaključka dolazi i ceo korpus važnih, ali neobjavljenih istraživanja. Ispitivanje iz jula i avgusta 1994, koje je
finansirao Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR) i koje je imalo zadatak da dokumentuje Hutu masakre nad
Tutsima je, umesto toga, otkrilo masakre dvadeset pet do četrdeset hiljada Hutu civila u oblasti pod kontrolom PFR,
tako da je UNHCR učinio neuobičajen korak sprečavanja povratka Hutu izbeglica u Ruandu kako bi ih zaštitio.
Njujork tajms je preneo izveštaj Roberta Gersonija u kome se navodi ,,nepogrešiv model ubijanja i progona kojima
je bilo izloženo Hutu stanovništvo od strane vojnika PFR". Gersonijev izveštaj ,,izazvao je žestoku raspravu unutar
svetske organizacije i doveo do toga da generalni sekretar zahteva da zvaničnici UN više ne razmatraju to pitanje",
pokušavajući da umiri PFR i, što je još važnije, njegove zapadne sponzore. Zvanično, izveštaj ,,ne postoji" u UN, a
Gersoniju je naloženo da nikada ne raspravlja o svom izveštaju (zabrana koju je on uglavnom poštovao1'').
Memorandum napisan u septembru 1994. za državnog sekretara Vorena Kristoferanavodi da je tim UNHCR
,,zaključio da se pojavila šema ubijanja" u Ruandi, gde je ubijano deset hiljada Hutu civila mesečno, pri čemu je PFR
odgovoran za 95 odsto ubistava". Memorandum dodaje ,,mišljenje tima UNHCR da je svrha ubijanja bila kampanja
etničkogčišćenja delova južne Ruande za naseljavanje Tutsija. Ubijanje je ZLIKOVAČKI GENOCIDI takođe imalo
za cilj smanjenje muške Hutu populacije i obeshrabrivanje izbeglica kako se ne bi vraćali i tražili svoju zemlju".
Ova kampanja ima dodatni značaj jer se južna Ruanda graniči sa severnim Burundijem gde su Tutsi već dugo
većinsko stanovništvo.
Sa svoje strane, američki profesori Kristijan Davenport i Alan Stem procenili su da je od aprila do jula 1994. bilo
više od milion žrtava u Ruandi. Zaključili su da je ,,većina žrtava bila Hutu, a ne Tutsi". Davenport i Stem ubedljivo
su pokazali u svom radu (koji je MTR inicijalno finansirao, a zatim obustavio podršku) da su poprišta najvećeg
ubijanja bila u korelaciji sa vrhuncima aktivnosti PFR (tj. u njihovoj terminologiji, sa ,,talasima" PFR), jer je niz
prodora PFR, naročito u aprilu 1994, izazivao promenu načina ubijanja.
U stvari, autori opisuju bar sedam različitih ,,talasa" PFR (npr. ,,sa severa su preplavili severoistok i srednjeistočni deo
zemlje"), i svaki put, talas PFR bio je praćen ozbiljnim lokalnim krvoprolićima.
Krajem 2009, Davenport i Stem su izvestili o, kako su oni to nazvali, ,,najšokantnijem rezultatu" njihovog
dotadašnjeg istraživanja: ,,činilo se da su ubijanja u oblastima koje je kontrolisao FAR (Oružane snage Ruande, u
kojima su Hutui dominirali) eskalirala sa ulaskom PFR u zemlju i njegovim teritorijalnim osvajanjima.
Kako je PFR napredovao, ubijanja širokih razmera bi eskalirala. Kada se PFR zaustavljao,
masovna ubijanja su smanjivana". Na bazi ovih činjenica, Davenport i Stem vezuju masovna ubijanja iz 1994. za
akcije PFR. U svom radu oni takođe sugerišu da masovna ubijanja nisu bila uperena protiv Tutsi populacije. štaviše,
veći broj posmatrača i učesnika događaja iz 1994. tvrdi da je najveći broj žrtava pripadao Hutuima, pri čemu neke
procene idu i do dva miliona mrtvih.

Ipak, Davenport i Stem izbegavaju da potvrde najznačajniji zaključak svog rada - ne samo da su se najveća ubijanja
dešavala u oblastima prodora PFR, već i da je PFR bio jedina dobro organizovana ubilačka snaga u Ruandi 1994, i
jedini koji je planirao veliku vojnu ofanzivu.

Najveća odgovornost za političko nasilje u Ruandi leži na PFR, a ne na oborenoj koalicionoj vladi, FAR, ili bilo kojoj
grupi povezanoj sa plemenom Hutu. Ali, Davenport i Stem su nekonzistentni po pitanju mogućih izvršilaca zločina,
pošto su njihovi dokazi o mogućoj odgovornosti PFR u kontradiktornosti sa tvrdnjom da primarna odgovornost leži na
FAR. Ukratko, njihov rad ne odstupa od glavne struje. Ipak, oni priznaju i druge oblike političkog nasilja, osim
prostog ,,genocida" Hutua nad manjinskim Tutsima, što je po sebi retkost u zapadnim krugovima.
Kao i u slučaju Gersonijevog izveštaja, i nalazi Davenporta i Stema izazvali su konsternaciju u Ujedinjenim nacijama,
da ne pominjemo Vašington i Kigali. Bili su napadnuti i povlačili su se još od kada su bili prognani iz Ruande u
novembru 2003, kada su prvi put izvestili da je ,,većina žrtava iz 1994. bila iste etničke pripadnosti kao i vlada", a
povratak u zemlju im je trajno zabranjen.

Zvanična priča o više od osam stotina hiljada mrtvih, mahom Tutsija, kao posledica ,,unapred planiranog genocida
koji su izvršile Hutu vlasti" čini se da nema uporište ni u kakvim činjenicama osim početnih tvrdnji Kagameovog PFR
i njegovih politički motivisanih zapadnih sponzora i propagandista.

Mi takođe znamo mnogo više o tome ,,ko je izvršio atentat na Habjarimanu". U jednoj od najznačajnijih, i takođe
neobjavljenih priča o ,,genocidu", bivši istražilac MTR Majkl Hurigan još 1996-1997. prikupio je dokaze na osnovu
svedočenja tri insajdera PFR koji su potvrdili ,,direktnu umešanost u raketni napad na predsednički avion 1994." i koji
su ,,konkretno implicirali direktnu umešanost Kagamea" i drugih članova PFR.

Ali kada je, početkom 1997, Hurigan predao svoje dokaze glavnom tužiocu MTR Luiz Arbur, ona je bila ,,agresivna" i
,,neprijateljski raspoložena", navodi Hurigan u svom svedočenju iz 2006, i obaveštava ga da je istraživanju došao kraj
jer je to, prema njenom mišljenju, bilo "van mandata MTR". Ova odluka je zaprepastila Hurigana. Ali, dokaz je
odbacio i prethodni glavni tužilac MTR Ričard Goldston, rekavši jednim danskim novinama da je atentat ,,jasno
povezan sa genocidom" pošto je bio ,,okidač koji je pokrenuo genocid..."

Kraj

Kako u Statutu tako i praktično, Međunarodni krivični sud nije ništa bolji od ad hoctribunala za Jugoslaviju i
Ruandu. Sud vrši selektivnu istragu, selektivno sudsko gonjenje, a sa druge strane dopušta selektivnu
nekažnjivost. Istorija zločina velikih sila protiv mira, zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina, etničkog čišćenja
i genocida pokazuje da je rasizam u centru imperijalnog projekta (Iz predgovora Noama čomskog)
O autorima

Edvard S. Herman je emeritus profesor finansija na fakultetu Vorton, Univerzitet Pensilvanija. Pisao je tokom
karijere o političkoj ekonomiji i medijima. Među njegovim istaknutim delima su i "Korporativno upravljanje-
korporativna moć: stvarna mreža terora". Knjigu "Proizvodnja saglasnosti" napisao je zajedno sa Noamom
čomskim.
Dejvid Piterson je nezavisni novinar i istraživač iz čikaga.