Бранко С.

Радојичић
Пожешка нахија и догађаји у Босни
(1819 – 1831)
Улога Васе Поповића кнеза Пожешке нахије

Краљево
12/1/2012
 [2]

У време владавине Милоша Обреновића Пожешка нахија је била једна

од дванаест управних области у Београдском пашалуку. Обухватала је
подручје јужно од Западне Мораве - од Пожеге до иза Трстеника, низводно а
такође и област Драгачева. Ова нахија се још називала и Чачанска јер је
управитељ, са звањем нахијског кнеза,боравио у Чачку. Поред Чачка, важно
место је био и Карановац (данас Краљево). Будући да је то била погранична
област према другим пашалуцима, нису се могле избећи интезивне везе са
Босном а нарочито са Новопазарским санџаком са којим је делила дугу
границу. Сва трговина и промет са Босном ишли су преко Ужица и чачанске
чаршије. Са друге стране, везе Карановца су допирале до Ушћупа (Скопља) и
Скадра а нарочито Новог Пазара. Велики број ерлија и спахија у тадашњем
Новом Пазару и целом санџаку су запараво били Карановчани који су тамо
пребегли за време и после српских устанака.

Од 1819.године главни кнез Пожешке нахије је био Василије Васа

Поповић. Као писмен и разуман човек био је близак сарадник и саветник
Милоша Обреновића. Поред тога, та блискост је произилазила из сродничке
релације јер је Васа био рођак Милошевој супрузи. Био је поборник очувања
дорих веза са Османлијама. И сам је одржавао, може се рећи, пријатељске
везе са муслиманским првацима. Сјеничког бега је држао за побратима. У
знак пријатељства је на дар, 1829.године, од новопазарског паше добио
пушку - вредности до 200 тадашњих гроша. Раније, када се султану Махмуду
родио син, гласника је, за муштулук, частио са 100 гроша.

ПОВЕРЉИВИ ЉУДИ КНЕЗА ВАСЕ ПОПОВИЋА

Поседовање информација је основ сваке политике. Праћење и

правовремена обавештеност о догађајима јесте давала снагу Милошевој
политици тога доба. Васа Поповић му је био један од најповерљивијих
сарадника – један од тајних саветника за поверљиве државне послове. Он је
организовао такорећи праву обавештајну службу. Из Карановца и Чачка је
 [3]

слао је поуздане људе, начешће под маском трговине ради праћења

догађаја. Као илустрација може да послужи једно писмо из 1830. године где
Васа обавештава кнеза Милоша: „ Примио сам (писмо п.а.) и јучер сам по
једном вредном, од наши служитеља момку, преко Пазара, отправио. Овај
нас је момак и до сада на овај крај којеучему послуживао. Надам се биће нам
поуздано а он се може са и са језиком арнаутским служити.“1 А у писму од
5.маја 1831. године, Милош тражи информације: „ Ја у највећем
нестрпленију стојим желећи чути шта се у Пазарском и другим околним
пределима ради. Јели Шкодра војску прикупио, где се наоди и мисли ли опет
на садразма (великог везира п.а.) ударити.“2

Поред трговаца у овом послу су били ангажовани и поједини Васини „

турски пријатељи.“ Често се помиње неки Зулфикар а Зукан ага је вероватно
бивши карановачки спахија. Сви који су пролазили кроз нахију, било да су
обични путници или какви званичници могли су бити од користи ако донесу
коју нову вест. Тако су почетком јуна 1821. године, локални кнезови
пропитивали Зукан агу о тома шта је разговарао са сином сарајевског муфтије
који је преноћио код њега када је пролазио кроз Карановац. О томе су
саставили извештај и послали га кнезу Милошу.3

Понекад су овако добијене информације биле недовољно поуздане и

могло се сумњати у њихову истинитост. Често су засниване на гласинама и
непровереним причама које су повереници чули током путовања у механама
и по чаршијама. Узимајући све околности у обзир, ипак се може тврдити да
су, из политичких разлога, догађаји у Босни врло пажљиво праћени у
Београдском пашалуку.

1
Књажеска канцеларија – Нахија пожешка 1815 – 1839, (приредио Данило Вуловић),Државна архива
Србије,Београд,1953, 270.
2
Исто, 302.
3
Исто, 54.
 [4]

ЏЕЛАЛУДИН АЛИ ПАША

Крајем 1819. године за босанског валију (везира) је постављен

Џелалудин Али паша (пореклом из Курдистана). Да би непосредно преузео
дужност овај паша је из Једрена путовао дуго, задржавајући се, по паланкама
и касабама. Прошао је кроз Новопазарски санџак где су га ерлије, као израз
добродошлице, дочекивали у складу са обичајима, уз „ шербет и кафу.“
Стигао је у Травник тек током марта 1820.године.4

Када је почетком године, крајем јануара, Васа Поповић извештавао

кнеза Милоша, није се знало куда ће проћи нови валија кога је пратила
велика оружана пратња. У једном писму Васа указује на недостатак
информација: „ Нас питају Турци пазарски за везира травничкога – чују да ће
он на Ужице; пак они оће да излазе пред њега а ми од тога ништа не знамо.“5
Ту се јасно види да су и сами Новопазарци очекивали сусрет са Џелалудином
али су вести оскудне.
Са сигурношћу се може тврдити да је Џелалудин завео строг режим у
Босанском пашалуку. Деловао је сурово,источњачки, без суда, желећи да
застраши непослушне босанске ајане. Ликвидирао је многе од босанских
великаша, све оне који нису стигли на време да се склоне. У једном извору
јасно стоји да „ Џелалудин подави све босанске капетане и многе турске
зликовце “ такође да „ у једну вечер учини удавити седам капетана.“6
О стању у тадашњој Босни Васа Поповић је јављао Милошу онако како су му
казивали сарадници. За време Џелалидина је „ по Босни од везира сиротињи
тешко и да многи у Њемца место траже.“7 То је извештај из фебруара 1822.
године.
Почетком јесени, 1822. године, Васа Поповић из Чачка извештава кнеза
Милоша о стању у Босанском пашалуку: „ У Сеници, Сулејман бега Чавића,

4
Ведад Бишчевић, Босански намјесници османског доба (1463-1878), Connectum, Сарајево, 2006, 338.
5
Књажеска канцеларија – Нахија пожешка, 38.
6
Сафвет бег Башагић - Реџепашић, Кратка упута у прошлост БиХ, Властита наклада, Сарајево 1900, 131.
7
Књажеска канцеларија – Нахија пожешка, 82.
 [5]

удавили су. Ћосовић Зејнин ага и Ахмет Солаакович и Адем Џанковић,

побегли су, и траже се; и јоште траже из Нове Вароши тројицу ага; А из
Травника пре неколико дана пронешено је кроз Сеницу осам глава
босанскије капетана и бегова. Сарајлије су начинили Ђул агу Баш агом и од
везира помиловани су.“8
Џелалудиново везировање у Босни је трајало мање од две године.
Окончано је његовом смрћу, у Травнику крајем 1822. године. Наследио га је
Солуњанин Шериф Селим Сири паша.

ШЕРИФ СЕЛИМ СИРИ ПАША

Селим Сири паша је био босански везир од 1822. до 1826. године. Из

тог периода ваља забележити да је током лета 1823. године Чачку боравила
група сарајевских ерлија, можда „ јерли кулу “ јаничара, тражећи неку врсту
заштите код српског кнеза. То се види из серије писама које су ови ратници и
зулумћари слали у Крагујевац. Може се предпоставити да се ту ради о групи
која је била окупљена око сарајевског муселима Омер бега Бабића, његовог
сина и њихових рођака, која је тада, због зулума, била протерана из
Босанског пашалука.9 Ова дружина, коју је предводио Ђул (можда Мустафа)
ага, тражила је да се Милош заложи код новог босанског везира за њихову
ствар односно да им се дозволи да се врате у Босну. У једном писму тај Ђул
ага се обраћа присним језиком и захваљује на пруженој заштити: „ Зато вам
врло много благодаримо, да за нас толико стараније имате и да ћемо скоро
радосни глас за нас од ваше Милости добити. Заиста ми то једва чекамо “ и
додаје: „ Ето шаљем тамо нашег Хаџи Саку, он ће свама усмени тајни
разговор имати, од којега ћете чути све моје желаније.“10 Ова писма показују
да је Милош Обреновић, у вези овог случаја, имао контакте са Селим Сири
пашом и то преко „ кнеза Милосава “ кога је тада слао са „ молбеним писмом
к честитом везиру.“ Вероватно да се ради о Милосаву Петровићу Перуничићу

8
Исто, 110.
9
Сафвет бег Башагић – Реџепашић, н. д., 132.
10
Књажеска канцеларија – Нахија пожешка, 131.
 [6]

званом Ћато коме ово неће бити последње ангажовање у контактима са

босанским првацима. Он је некада био писар код Васе Поповића а касније је
напредовао као „ точан и способан у дужности.“
Поменута Ђул агина група је после тога успела некако да се врати у
Босну под окриље сребреничког муселима Мемиш аге али је везир на њих
послао војску. О том догађају је био обавештен кнез Васа Поповић и овако,
из Чачка, описује след догађаја: „ А Сарајлије пођу својском а Мемиш ага не
смио сачекати тога ниједнога већ је пребегао овамо на нашу страну са
десетину друга и од недеље се овде налази; говори да ће у Стамбол ићи.“11
У време овог Селим паше избило је више побуна међу осамостаљеним
локалним босанским старешинама. Он је угушио једну побуну крајишких
капетана.Бихаћки и острошки капетани су се изненада, крајем Рамазана,
1824. године, дигли на оружје. Један од њих је био Хасан ага пећки
Беширевић. О томе је дочуо Васа Поповић у Чачку и то на основу писма
пријатеља из Сјенице. Све је пренео кнезу Милошу и то како је валија
покушао да ликвидира Беширевића: „ Везир (је) босанске старешине, на
договор сазивао; то је било да би међу њима и Асан агу Пећанина домамити
могао.“ Али, како овај није дошао, валија је испословао код ајана који су
дошли на договор, да издају сенет (потврду) којом они „ ишту од Цара да на
месту (везирском) остане – и то су му старешине својим мурови (печатима)
потвердили.“12
Доста касније, маја месеца 1826. године Селим паша је ипак смењен са
дужности.

ХАЏИ МУСТАФА ПАША БЕЛЕНЛИ

Беленлија, Хаџи Мустафа паша није био дуго намесник (валија)

Босанског пашалука: од маја до децембра 1826. године. У то време је
напетост у друштвеном животу Босне достигла размере као ретко кад
раније.

11
Исто, 135.
12
Исто, 149.
 [7]

У вези спровођења поменутих реформи у Босанском пашалуку из

Истамбула су стигла два висока царска изасланика (капиџибаше). Први се
није бавио у самој Босни, правом жаришту отпора и побуне, већ је одсео у
Новом Пазару одакла је преговарао са босанским ајанима. Један извештај
Васе Поповића говори о доласку њихових представника к њему у Нови Пазар
молећи га да иде у Сарајево.13 Тај извештај од новембра 1826. године врло
добро илуструје природу тадашњих реформи, а за нас је интересантан овај
део: „ Царски капиџи-баша једнако седи у Пазару и пре неки дан долазило
му је десетине ага од Босне и Сараева и звали га ако је дошао по староме
царском абидату да иде међу њи. За ово добили су одговор капиџи-башин -
ако оћете по царској заповести оставити башалуке и чифлуке а војнички
талум примити онда могу к вама доћи. По разговору овоме опет су се
вишереченије аге натраг вратиле да и опет неки разговор међу собом
чине.“14 Мађутим, неколико дана касније сазнаје се из другог извештаја да је
овај други капиџибаша долазио у Травник „ за оборити агалуке и чифлуке и
Бошњаке ехзекциру склонити.“ Убрзо је морао натраг али не оним путем
којим је планирао. Доспео је некако у Ужице па после тога у Пожешку нахију
где је преко Ариља и Карановца, уз помоћ српских пандура проведен до
Новог Пазара. Капиџибаша је био захвалан због пружене заштите и тада је
пандуре частио бакшишом. Од њега су локални српски старешине дознали у
каквој је ситуацији валија Хаџи Мустафа паша. Његово деловање је било
потпуно неутралисано. Боравећи у непријатељском окружењу, како је
казивао капиџибаша, намеравао је да побегне из Травника али „ недадну му
Бошњаци већ је остао као у муазери “- некој врсти кућног притвора.15

13
Ејуп Мушовић, „Покрети муслимана у Новопазарском карају против реформи султана Махмуда другог“,
ЗИМС XIII-XIV, Београд, 1977, 79.
14
Књажеска канцеларија – Нахија пожешка, 208.
15
Исто, 210.
 [8]

Васа Поповић - Кнезу Милошу

-из Чачка; 20.новембра 1826.године-

Пријатељ Зулвикар синоћ дошао је, и он каже да су Бошњаци у мазару

(молби) писали Цару – Будни нам Цар, као што су досадашњи цареви бивали.
А немој нас терати у кауре, тако ти твоје липе вере, - ово су му казивали два
Пазарца који су у согласју босанском, и пребегли су из Пазара у Сараево.
Сеница и Пазар, на старху су велику кад ће Сарајлије на њи да ударе, а чести
и разликовати аброви долазе , ето и донде а ево и довде; Осман паша два
три пута, да није капиџибашу слобдећи уздержавао, давно би побегао.

Када је само неколико дана касније пројахао кроз Карановац, још један,
трећи „ знатнији капиџибаша “ и то у правцу Београда, то је међу локалним
упућенијим кнезовима изазвало разна нагађања. Овај изасланик се није
упутио у Босну већ код београдског мухафиза (београдског „ везира “)
Абдурахим паше. Можда је носио важан царски ферман . Једно је сигурно –
оваг пашу убрзо након тога препознајемо у као новог валију у Босни.

АБДУРАХИМ ПАША

Почетком 1827.године Абдурахим је успео да умири Босну. У месецу

Рамазана многи су страдали јер није било милости. Најпре је стигао у
Зворник. Уз помоћ локалног вође Али бега који је био из врло истакнуте
породице Фидахића, успео да домами многе великаше и да их ликвидира.
Они који су имали среће протерао је из Босне. Тако је Васа, док је током
марта боравио у Карановцу, видео оковане јаничарске присталице и то овако
описује: „ Синоћ (је) овде дошао из Зворника, Авдураман паше, каваз паша и
 [9]

води са собом испод коња у букагијама зета Скопљакова Миралин бега и

Шаин Пашића алајбега гласиначког. Каже да ћеи' теслимити Осман паши
нишкоме и јоште су једни на Пазар проведени.“16 Два месеца касније, може
се тврдити да се босански везир устоличио у самом јаничарском упоришту - у
Сарајеву јер како је јављено „ Авдураман паша по Босни и сада гди којега у
Сараево приводи и дави.“ Овај је везир ипак успео да уведе нову
организацију војске у Сарајеву. Марта 1827. године је било јасно да је
јаничарски корпус у Босни укинут. Вођа сарајевских побуњеника, прави капу
кулу јаничар, Али ага Рушчуклу је смакнут још док је Абдурахим био у
Зворнику.17 О каквим се реформама ради сведочи и сазнање од једног
босанског кадије који се, током свог путовања за Истанбул, крајем лета 1827.
године,затекао у Карановцу. Он је тврдио да је Абдурахим добио царску
заповест да „ у Босни, свију ага и бегова первородне синове сабере да се
шаљу на науке.“18
Да су многе противречности и даље присутне у друштвеном животу
Босне показао је и рат између Русије Османског царства од 1828. године.
Мобилизација у Босни је ишла веома тешко бар што се тиче броја војника
који је тражен. У међувремену, нереди и буне су и даље представљале
стварност. Абдурахим је полако губио позиције. У току једне побуне морао је
да напусти Сарајево. Пао је у немилост па га је султан, током августа 1828.
године, сменио са везирског положаја. На тај положај је именовао Али
Намика Моралију.

АЛИ НАМИК МОРАЛИ

Али Намик је већ средином септембра био у Новом Пазару а до краја

месеца је стигао у Сарајево19. Када је један мостарски бег, 1828. године, ишао
у Константинију (Истабул) да тражи свога брата, коначио је у Пожешкој

16
Исто, 220.
17
О томе: Ахмед С.Аличић, Покрет за аутономију Босне (1831-1832), Орјентални институт, Сарајево, 1996,
172.
18
Књажеска канцеларија – Нахија пожешка, 227.
19
Ведад Бишчевић, н. д., 351.
 [10]

нахији. Тада је тамошњим Србима и Турцима приповедао како је нови

босански везир, када је стигао у Сарајево и окупио босанске ајане - „ учио “
царски ферман у коме је стајало како је Царство заратило са Русима. Онда је
питао Сарајлије и друге босанске старешине да ли су спремни да помогну
Цару и „ хоћедули на душмана поћи “. Они то потврде и „ џевап му даду – куд
год ти пред нама пођеш; за то су онде Хајир дову учили и Амин чинили.“20
Само неколико дана касније из Сарајева се вратио Васин посланик са
обавештајним подацима. „ Наш Хаџо “,како га они представљају, дојављује
да се „ поглавари босански са скуштине од везира јоште нису разишли.“
Такође, он наговештава да одазив на мобилизацију неће ићи тако
лако,поготову у Сарајеву али вели и то да ће се ипак „ неко число воиске, за
овдашње градове определити.“21
За наставак ратовања следеће, 1829. године, у поновној мобилизацији
није било значајнијих помака. То потврђују извештаји србијанских посланика
из Сарајева. Овај рат из 1829. године је завршен врло неуспешно за
Османлије. Морали су да прихвате горку истину да су крајем августа Руси
ушли у Једрене. Растурена, изнурена војска се враћала са ратишта разним
путевима.
Тада је Васа Поповић боравио у Карановцу да би решавао разне
спорове. Пропратио је повратак делова војске са ратишта. Овако је о томе
обавестио кнеза Милоша: „ Ради босански војника који од дана на дан, све
више и више од Видина враћајући се, пролазе и од ономад и јучер прошло и'
је преко 450 овуда. А ови овуда што пролазе, по вишој части све су гола
сиротиња.“22 У страху од могућих сукоба са локалним становништвом, од
кнеза Милоша је тражио додатне инструкције.
Када је Али Намик лично, на челу војске одлазио према Једрену, рат је
фактички био завршен. Враћајући се у Босну дочекао га је новопазарски
муселим. То се види из ове богате преписке Васе Поповића са својим
господаром, где у вези тога стоји: „ За босанског везира казује субаша кад га

20
Књажеска канцеларија – Нахија пожешка, 248.
21
Исто, 250.
22
Исто, 262.
 [11]

је Ејуп паша23 у Биљановцима сусрео. Оданле (је) једну војску одредио на

Даиће до испод Јавора, на Штитково к Новој Вароши, а везир сврати у Пазар
за три дана, на одморак; оданде преко Сјенице у Пријепоље.“24

НОВЕ ГРАНИЦЕ И РАЗГРАНИЧЕЊЕ

После мировног уговора у Једрену актуелизовано је питање

разграничења између Београдског и Босанског пашалука. Висока порта се
обавезала да неке територије („ шест нахија “) преда под српску самоуправу
и фактички их уступи Београдском пашалуку. Због таквог развоја догађаја
локални муслимани су били дубоко незадовољни.
Тако су се крајем 1829. године Ужичани бунили када су читани и
тумачени копије царских хатишерифа и фермана. Тада су ужичке спахије
протестовали просто претећи да се њихових тимара „ без мртви' глава,
оставити “ неће.
Кнез Васа Поповић је почетком марта 1830. године већ био укључен у
једну комисију за разграничење и обележавање нових удута према
Босанском пашалуку. У селима према Дрини наишли су на велико
непријатељство локалних муслимана. Рад комисије је био спречаван на
разне начине. Чланови комисије су се жалили: „ На нас су из брда једни
подвикивали а једни из пушке метали.“ Немајући другог избора,вратили су
се у Ужице на конак. Ту их је у чаршији дочекала узаврела атмосвера. Ово
незадовољство које је кренуло из механа, изроди се у велике нереде по
целом Ужицу где је било јурњаве, разбијања дућана и непријатељских
повика. Васа је касније констатовао: „ Кад свратисмо на конак мало не
изгибосмо.“25
Почетком следеће, 1831. године, обновљен је рад на означавању нових
граница. Комисија за разграничење је била мешовита. Поред представника
Порте у рад су били укључени и руски комесари. О томе сведочи и писмо

23
Ејуп паша Фрерхатагић (п.а.)
24
Књажеска канцеларија – Нахија пожешка, 263.
25
Исто, 268,269.
 [12]

Васе Поповића које је, из Карановца отпремљено кнезу Милошу, у

Крагујевац, фебруара 1831. године. Поменуто писмо започиње живописним
реченицама: „ Ваше сијатељство,всемилостивеишиј Господару! По
јучерашњем благополучном одласку Вашем, данас испраћавам Лебид
ефендију и господина Коцебуа са његовим дружством а сада поћићу и ја у
име Бога, са господином Сашанским26, к Студеници.“27 Да је у вези ових
послова Али Намик имао преписку са српским кнезом доказује једно писмо
кнеза Милоша Васи Поповићу где га он обавештава о доласку једног курира
из Травника откривајући уједно садржај добијене поруке.

ХУСЕИН КАПЕТАН ГРАДАШЧЕВИЋ

Вести и гласине о догађајима у Босни брзо су се преносиле на ширем

простору. Аброви о настављању незадовољства међу припадницима
владајућег ратничког сталежа Босне, разуме се, лако су налазили пут до
комшијске Србије. Почетком 1831. године све је указивало да ће поново
заратити јер, како стоји у једном србијанском извештају: „Чујемо да ће се
ови` дана сарајевска војска собирати.“ Један је извештај датиран 12. марта у
којем је назначено да су босански ајани заказали веће у Травнику на 15 дана
по Бајраму. Пописали су „ за сада из све Босне,по избору 12 хиљада
војника.“28 Тих дана је стигао из Сарајева Мехмед бајрактар Бркић као
препоручени изасланик упућен од стране босанских ајана, вероватно са
поверљивим порукама кнезу Милошу.
Историјски извори указују да је побуна већ од раније добила замах. На
скупу капетана, ага и бегова, до почетка фебрауара 1831. године, у Тузли,
дати су прогласи о устаничким захтевима. До тада мало познат, млади
капетан Хусеин из Градачца је изабран за вођу ове отворене побуне против
султана. Тада окупљена војска је већ током марта била пред Травником.

26
Лебиб ефенди,Паул Коцебу и Александар Сашаљски (п.а.)
27
Књажеска канцеларија – Нахија пожешка, 285.
28
Исто, 292.
 [13]

Присталице овог босанског покрета преовладали су и у Новом Пазару.

Током маја је Васа Поповић извештен да је Нурудин бег Капетановић
именован за муселима. Он је унук Осман паше који је био „ страх и трепет “
док је био муселим пре везирства Али Намика у Босни. Нурудин бег је на тој
позицији заменио Ејуп пашу из моћне фамилије Ферхатагића који је
предхоно побегао из Новог Пазара јер се није активно супростављао
султановој политици.29
Догађаји у вези Босне се смењују великом брзином тако да Васа
Поповић „ сваки сат очекује какво истинито известије.“ Један обавештајац
који је послан из Карановца је средином маја 1831. године известио је да је
нови муселим у Новом Пазару примио поруку од Бошњака да спрема храну
за војску која ће ускоро наићи. Наређено је такође да сви власници читлука
своје амбаре држе отворене а чаршијским пекарима да „ сваки по 1000 ока
брашна у готовости држи.“30 За то време Васа Поповић је врло заокупљен;
описује своје активности: „ Ја очекујем сваки сат мојега посланика из Сараева
с великим нестрплением а надам се за сутра од Сенице посланику, да ми
дође.“
Врло брзо је доставио списак херцеговачких капетана и бегова који, заједно
са Ускопљацима, заступају царску страну и који су против покрета Хусеин
капетана Градашчевића. Ту су Осман капетан никшићки, Али бег Ченгић из
Гацка, Хасан бег Требињац, капетан столачки Ризванбеговић, а уз њих су и
капетани почитељски, мостарски и љубушки.
Да је велика босанска војска, средином маја 1831. године почела да
пристиже у Новопазарски санџак, сведоћи једно писмо новопазарског
муселима Нурудин бега Капетановића пожешком кнезу Васи Поповићу. Ово
писмо одише пријатељским односом и насловљено је присним и срдачним
поздравом: „ Љубезно моје поздравље тебе мој добри досту, кнеже Васо,
Вама јављамо шућур Богу, јесмо здраво. Ради смо за Вас свако добро чути.“
Поред тога, Васа је примио свеже информације. Бошњаци, прича се,

29
О томе: Ејуп Мушовић, н. д., 86.
30
Књажеска канцеларија – Нахија пожешка, 306.
 [14]

намеравају да са војском изађу на Косово а „ како веле, босански везир је

утекао.“31

ПРЕГОВОРИ У СТУДЕНИЦИ

Покрети ове огромне војске изазвали су прави страх код становништва у

пограничним крајевима. У јеку ове војне кампање и великог сабирања војске
око Новог Пазара као да се појачала дипломатска активност кнеза Милоша.
Вођство босанског покрета је послало једну делагацију како би се успоставио
непосредни контакт са представницима српске аутономије у Београдском
пашалуку. Њима је пошао у сусрет Васа Поповић заједно са архимандритом
Мелентијем Павловићем. Разговори су одржани, током месеца јуна 1831.
године, у конацима манастира Студеница. У босанској делегацији је, поред
новог новопазарског муселима Капетановића био и Мула Ибрахим, заједно
са бајрактарима, Хамидом и Мехмедом. Васа и архимандрит Мелентије су
тада, поред осталог, предлагали представницима босанске војске да се у
Карановцу уприличи непосредан разговор њихове делегације са кнезом
Милошем. Пошто су саслушали српску страну, ови су исказали велике
потребе војске за снабдевањем и храном, вероватно очекујући подршку на
том плану. Отишли су са обећањем да ће одговорити на изнете предлоге
пошто о свему обавесте њихове главне старешине. Око десет дана су Васа
Поповић и архимандрит Мелентије провели у манастиру Студеница
очекујући одговор од босанске стране. За то време, њима су свакодневно
стизале писмене инструкције које илиструју лукаву и дволичну политику
Милоша Обреновића. Једна од њих је да вешто раде на завађању турских
старешина: „ Да настојите наговорити, од Турака, који ће вам на састанак
доћи да Ејуп пашу гледе кренути са места његовог буди куда; додајући им да
је он шпијун великог везира и њима о злу мисли. Ово гледајте лепим
начином и испод руке казивати.“32 Ова сплетка се односи на Ејуп пашу
Ферхатагића који се у овим догађајима показао као колебљивац али је ипак

31
Исто, 310.
32
Исто, 316, 317.
 [15]

остао на страни султана. Он је побегао од Бошњака и склонио се негде према

Копаонику. Тада је, како се жалио кнезу Милошу „ горео на две ватре.“ Са
једне стране, Бошњаци су му претили што се на њихов позив није вратио у
Нови Пазар а из другог табора, што се није супроставио приликом доласка
њихове војске.
Будући да ови преговарачи у Студеници нису добијали никакав одговор
следила је Милошева наредба да сместа пошаљу једну прокламацију
Хусеину Градашчевићу и потом: „ пак се врните натраг, нимало нечекавши
другога одговора, дођите овамо.“33 Убрзо је Милош издао налог да се
директно пошаље изасланик и за то препоручује „ Перуничића или ког другог
способног и разумног човека.“ Задатак је да се поверљива порука достави
лично „ управо к капетану Градашчевићу, гди год буде.“ Милосав Перуничић
је успешно обавио овај задатак и због тога је похваљен и награђен.

БИТКА НА КОСОВУ И ДАЉИ ТОК ДОГАЂАЈА

Петар Лазаревић Цукић, подибарски кнез у Карановцу, о најновијим

догађајима, извештавао је свакодневно. Дана,18. јула, по старом календару,
јавио је о понашању арнаутских старешина који су прешли на страну великог
везира: „ Истинито известије ми је дошло; да Махмуд паша Призренац,
муселим нови ђаковички и Јашар паша Приштевац са својом војском -
предали се везиру који је командант пред низамску војску – и сојединили се
с њим својевољно.“ Такође, јавио је да српски пандури на планинским
граничним местима: „ чули су, да у среду и четвртак цео дан су топови
пуцали.“34 Сутрадан је додао да су Бошњаци „ изишли на Косово “ и „
неуступајући већој сили, онде се задржати или изгинути.“
Само три дана касније, коначно, стигле су прве новости да је дошло до
велике битке. Васа Поповић је послао вест да су Бошњаци у„ дугој борби
добили победу.“ Изасланик који се затекао код кнеза Милоша таман је „ на
муштулук дошао.“ Прецизније податке даје кнез Милош: „ Битка је била на

33
Исто, 318.
34
Исто, 336.
 [16]

шест сати к Ушћупу (Скопље) од Приштине код ханова неки, кои се зову
Липљани.“ Бошњаци су много војске заробили и држе их ухапшене у
Приштини. Такође, задобили су доста добара: „Чадоре млоге, седам топова с
џебаном и сав му мутвак остао.“35 Ове вести је Васа примао са радошћу која
је вероватно искрена. Писма је читао, како је и сам записао „ дивећи се
таковој храбрости нашије коншија Бошњака, од старине на гласу јунака.“36
Губитник на бојном пољу, садразам Решид Мехмед паша започео је
преговорима и дипломатским путем да ради на остваривању политичких
циљева високе Порте. После одређеног времена је почело повлачење
босанске војске. Током августа, како јавља Васа Поповић, стигли су
шесторица Бошњака из ордије Хусеин капетана „ имајући намереније, преко
Шапца, кући одлазити.“ Од њих је могао сазнати шта се догађало после оног
жестоког боја код Липљана. Велики везир је послао своју делегацију Хусеин
капетану и почео је „ о миру говорити.“ Познато је да рат никоме не доноси
добро. Петар Лазаревић је пренео шта му је говорио један обавештајац о
постепеном повлачењу победничке војске ка Босни. Утиске је пренео врло
сликовито јер наводи да су војници „ тако изгладнели , ослабили и поцрнили
да је гад(но) на њи` гледати.“ Што се тиче самог Хусеин капатана
Градашчевића, јавља да је и он лично „ прошле недеље “ кренуо из Новог
Пазара, натраг у Босну.37

ОДЛАЗАК АЛИ НАМИКА МОРАЛИЈЕ

Још док су били у Студеници, средином јуна 1831. године, архимандрит

Павловић и Васа Поповић су од једног Сарајлије примили вест да је смењени
босански везир успео да побегне из Бусоваче у Херцеговину. То је успео баш
уочи празника Курбан - бајрама. Умакао је бежећи планинским путевима,
целу ноћ одмарајући „ само један сат у некој планини.“38 У време док су
трајали сукоби Али Намик је боравио у Херцеговини под заштитом столачког
35
Исто, 338.
36
Исто, 340.
37
Исто, 348.
38
Ахмед С. Аличић, н. д., 219,220.
 [17]

Али паше Ризванбеговића. У међувремену је разрешен дужности па је

такорећи бежећи од „ босанског зла “ доспео у Пожешку нахију. У Чачку му
је, крајем септембра, Васа Поповић приредио достојан дочек. Обавестио је
кнеза Милоша о проблемима које је имао бивши босански везир на свом
путовању до Чачка где се, како се сам жалио, „ путујући млого намучио.“
Највише је муке видео када је са својом пратњом налетео на заседу у
околини Фоче где је „ преко два и по саата бој трајао “ и изгину му дванаест
људи. Када је прилазио Ужицу, ту је намеравао да се одмори и руча али када
је видео да није дородошао, само је пројахао кроз варош. Попио је кафу ван
вароши и наставио даље и тако стигао у Чачак на конак.
Пре него што је испраћен даље ка Карановцу Али Намик је послао
једног свог човека у Београд ради преузимања бриге о његовом харему који
је у том тренутку тамо био збринут. У Карановац је стигао обучен у низамску
униформу.Ту га је чекао карановачки кнез Петар Лазаревић. Сутрадан, пошто
је преноћио, наставио је даље ка Трстенику. Растајући се са Петром
Лазаревићем, љубазним је речима захвалио на поштовању и гостопримству и
замолио да се то пренесе кнезу Милошу.39

Наставиће се

39
Књажеска канцеларија – Нахија пожешка, 350-352.