15 čestih mehanizama odbrane

U nekim oblastima psihologije (posebno u psihodinamskim teorijama), govori se o “mehanizmima odbrane”, odnosno obrascima ponašanja i razmišljanjima koja
imaju za cilj da nas što bolje zaštite, odnosno “odbrane” od sebe. Odbrambeni mehanizmi su jedan od načina uz pomoć kojih možemo videti kako se ljudi potpuno
udaljavaju od neprijatnih misli, osećanja i ponašanja.

Psiholozi su kategorisali odbrambene mehanizme na osnovu toga kada se javljaju. Što je mehanizam primitivniji, manja je njegova efikasnost tokom dužeg
perioda. Međutim, primitivniji mehanizmi odbrane su za kratkoročan period veoma delotvorni, pa su zbog toga omiljeni među ljudima, a posebno decom (takvi
primitivni mehizmi su prvo naučeni). Odrasli koji ne nauče bolji način suočavanja sa stresom ili traumatičnim događajima često pribegavaju takvim primitivnim
mehanizmima odbrane.

Većina mehanizama odbrane je prilično nesvesna – to znači da većina nas ne shvata da ih koristi. Neke vrste psihoterapije mogu pomoći osobi da postane svesna
mehanizama koje koristi. Koliko su delotvorni, kako da koristite manje primitivne, a više efektivne mehanizme, saznajte u nastavku.

Primitivni odbrambeni mehanizmi

1. Poricanje (negacija)

Poricanje je odbijanje da se prihvati stvarnost ili činjenica, ponašajući se kao da bolan događaj, misao ili osećanje ne postoje. Smatra se jednim od najprimitivnijih
mehanizama odbrane zato što je karakteristika razvoja u ranom detinjstvu. Mnogi ljudi koriste poricanje u svakodnevnom životu da bi izbegli suočavanje sa
bolnim osećanjima ili oblastima svojih života sa kojima ne žele da se pomire. Na primer, osoba koja je funkcionalni alkoholičar često poriče svoj problem sa
pićem, naglašavajući to kako dobro funkcioniše na poslu i u vezi.

2. Regresija

Regresija je vraćanje na raniji stadijum razvoja kada smo suočeni sa neprihvatljivim mislima ili nagonima. Na primer, adolescent koji je preplavljen strahom,
besom i rastućim seksualnim nagonom postaje nametljiv i počinje da ispoljava ponašanja iz ranog detinjstva koja je odavno prerastao, kao što je mokrenje u
krevet. Odrasli mogu regradirati kada su pod velikim stresom, odbijajući da napuste svoj krevet i uključe se u normalne, svakodnevne aktivnosti.

3. “Acting out”

“Acting out” je ispoljavanje ekstremnog ponašanja sa ciljem izražavanja misli ili osećanja koje je osoba nesposobna da iskaže na drugačiji način. Umesto da kaže
“ljut/a sam na tebe”, osoba koja koristi “acting out” bacaće knjige ili će udarati u zid. Kada osoba koristi “acitng out” ona se oslobađa pristiska i oseća se smirenije
i mirnije. Na primer, dečiji napad besa kada dete dobije šta želi od roditelja oblik je “acting out”-a. Samopovređivanje takođe može biti oblik acting out-a,
ispoljavajući fizičkim bolom ono što ne možemo podneti emocionalno.

4. Disocijacija ili izolacija

Disocijacija je kada osoba izgubi pojam o vremenu i/ili identitetu i umesto starih u trenutku stvori nove predstave o sebi kako bi nastavila sa životom. Osobe koje
su disocirane obično gube pojam o vremenu ili o sebi i o svojim uobičajenim mislima i sećanjima. Ljudi sa istorijom bilo kakvog zlostavljanja u detinjstu često
pate od nekog oblika disocijacije. U ekstremnim slučajevima disocijacija može dovesti do toga da osoba veruje da ima više ličnosti (poremećaj višestruke ličnosti).
Ljudi koji koriste disocijaciju često imaju neki svoj nepovezani pogled na svet i žive u svom svetu. Vreme i njihova slika o sebi nisu u kontinuitetu kao što je
slučaj kod većine ljudi. Na taj način, osobe koje su disocirane mogu se odvojiti od stvarnosti za neko vreme i živeti u drugom svetu koji nije pretrpan mislima,
osećanjima i sećanjima koja su nepodnošljiva.

5. Podeljeno mišljenje

Podeljeno mišljenje je manji oblik disocijacije, delovi sebe su odvojeni od svesti ostalih delova i ponašanja. Kao da osoba ima podeljene skupove vrednosti. Na
primer, neko može biti iskrena osoba koja ne plaća porez i na taj način održava oba sistema vrednosti odvojeno, ostajući nesvesna misaonog nesklada.

6. Projekcija

Projekcija je pogrešno pridavanje sopstvenih neželjenih misli, osećanja ili nagona drugoj osobi koja nema te misli, osećanja ili nagone. Projekcija se najčešće
koristi kada osoba ima neprihvatljive misli koje ne može da iskaže, ili kada joj se gadi sama pomisao da ima takve misli. Na primer, supruga može biti ljuta na
svog muža zato što ne sluša, a ustvari je ona ta koja se ljuti na sebe jer ne sluša. Projekcija je često rezultat nedostatka uvida i prihvatanja sopstvenih motiva i
osećanja.

7. Reakciona formacija

Reakciona formacija je obrtanje neželjenih ili opasnih misli, osećanja i nagona u njihove suprotnosti. Na primer, žena koja je veoma ljuta na svog šefa i koja želi
da da otkaz, umesto toga postaje preterano ljubazna i velikodušna pema svom šefu i ispoljava želju da radi tamo zauvek. Ona nije u stanju da izrazi negativne
emocije besa i nezadovoljstva svojim poslom i umesto toga postaje preterano ljubazna kako bi javno pokazala svoj nedostatak besa i nezadovoljstva.
 Manje primitivni, zreliji mehanizmi odbrane

Manje primitnivni mehanizmi odbrane su korak napred u odnosu na primitivne mehanizme. Mnogi ljudi koriste ove mehanizme i kao odrasli, za većinu oni su
korisni, ali ipak nisu najkonstruktivniji način součavanja sa sopstvenim osećanjima, stresom i anksioznošću. Ako prepoznate nekoliko ovih kod sebe, ne brinite –
svi ih koriste.

8. Potiskivanje

Potiskivanje je nesvesno blokiranje neprihvatljivih misli, osećanja i nagona. Najvažnije za potiskivanje je da je nesvesno, i zbog toga ljudi imaju jako malo
kontrole nad njim. “Potisnuta sećanja” su sećanja kojima su u nesvesnom i kojima je blokiran pristup i pregled. Međutim, sećanja su promenljiva i podložna
uticajima, a ne DVD snimak vašeg života. Ona su kao DVD koji je pročišćen i izmenjen vašim životnim iskustvom, pa čak i onim što ste pročitali ili videli.

9. Pomeranje

Pomeranje je preusmeravanje misli, osećanja i nagona sa jednog predmeta ili osobe na drugu osobu ili predmet. Ljudi često koriste pomeranje kada ne mogu da
ispolje svoja osećanja prema nekoj osobi na siguran način. Klasičan primer je čovek koji je ljut na šefa, ali ne može da ispolji bes na šefu jer se plaši da ne bude
otpušten. Umesto toga, on dolazi kući i šutira psa ili se posvađa sa ženom. Taj čovek preusmerava svoj bes sa šefa na psa ili ženu. Naravno, ovo je veoma
neefikasan mehanizam odbrane, zato što, iako se bes ispolji, to njegovo ispoljavanje na druge bezopasne ljude ili stvari izazvaće dodatne probleme većini ljudi.

10. Intelektualizacija

Intelektualizacija je preterano razmišljanje kada smo suočeni sa nekim neprihvatljivim nagonom, situacijom ili ponašanjem bez uključivanja emocija koje bi
pomogle kao posrednici smeštanjem misli u emocionalni, ljudski kontekst. Umesto da se suoči sa bolnim emocijama, osoba može koristiti intelekualizaciju da
udalji sebe od tog nagona, događaja ili ponašanja. Na primer, osoba koja je upravo saznala da ima neizlečivu bolest, umesto da ispolji svoju tugu i patnju, fokusira
se na detalje svih mogućih bezuspešnih medicinskih procedura.

11. Racionalizacija

Racionalizacija je smeštanje nečega u drugačije svetlo ili davanje drugačijeg objašnjenja za nečija zapažanja ili ponašanja, sa ciljem menjanja stvarnosti. Na
primer, žena je izlazila sa muškarcem koji joj se veoma dopadao, misli da ju je iznenda ostavio bez razloga. Ona preformuliše situaciju u svojoj glavi i kaže: “Sve
vreme sam sumnjala da je gubitnik” (ili čuveno “kiselo grožđe”, iz čuvene priče o lisici koja nije mogla da dohvati grožđe pa ga je proglasila kiselim).

12. Poništavanje

Poništavanje je pokušaj da se povuku nesvesna ponašanja ili misli koja su neprihvatljiva ili bolna. Na primer, nakon što shvatite da ste nenamerno uvredili nekog
dragog, vi sledećih sat vremena provedete hvaleći njegovu lepotu, šarm i intelekt. Poništavanjem prethodne radnje, osoba pokušava da speči štetu prvobitnog
komentara, nadajući se da će se jedan komentar isključiti drugi.

Zreli mehanizmi odbrane

Zreli mehanizmi odbrane često su najkonstruktivniji i najkorisniji odraslima, ali zahtevaju svakodnevnu vežbu i trud. Dok je za primitivne mehanizme odbrane
potrebno da malo pokušate i rešite osnovne probleme i pitanja, zreli mehanizmi odbrane su usmereni da pomaganje osobi da bude konstuktivniji deo svoje okoline.
Ljudi sa zrelijim mehanizmima odbrane nemaju problema u prihvatanju sebe i drugih.

13. Sublimacija

Sublimacija je preusmeravanje neprihvatljivih nagona, misli i emocija u prihvatljive. Na primer, kada osoba ima seksualni nagon koji ne bi volela da ispolji, ona se
usmeri na rigorozne vežbe. Preusmeravanje takvih neprihvatljivih ili bolnih nagona u produktivnije pomaže osobi da kanališe svoju energiju koja bi drugačije bila
izgubljena ili iskorišćena na način koji bi osobi stvorio još više anksioznosti.

Sublimacija se takođe vrši i humorom ili fantaziranjem. Korišćen kao mehanizam odbrane, humor predstavlja preusmeravanje neprihvatljivih nagona ili misli u
bezopasne priče ili šale. Humor smanjuje napetost situacije i stvara udobnost smeha između osobe i nagona. Kada se koristi kao mehanizam odbrane, fantaziranje
je usmeravanje neprihvatljivih ili nedostižnih želja u maštu. Na primer, zamišljanje svog krajnjeg cilja u karijeri može biti korisno kada se surećete sa trenutnim
teškoćama u akademskim postignućima. Oba, i humor i fantaziranje, pomažu osobi da sagleda situaciju na drugi način ili da se fokusira na nove aspekte situacije.

14. Kompenzacija

Kompenzacija je proces psihološkog kontrabalansiranja opažene slabosti, naglašavanjem snage u drugim oblastima. Naglašavanjem i fokusiranjem na svoju snagu,
osoba shvata da ne može biti jaka u svim stvarima i u svim oblastima svog života. Na primer, kada neko kaže, “ja ne umem da kuvam, ali sigurno umem da perem
sudove!” on pokušava da kompenzuje svoj nedostatak u kuvanju, naglašavanjem svoje sposobnosti čišćenja. Kada se koristi na odgovarajući način a ne na način
da natkompenzuje, kompenzacija je mehanizam koji pomože osobi da osnaži svoje samopouzdanje i sliku o sebi.
15. Asertivnost

Asertivnost je stavljanje naglaska na svoje potrebe i misli na način koji je direktan, siguran i pun poštovanja. Stilovi komunikacije stoje na kontinuumu, krećući se
od pasivnog do agresivnog, dok se asertivni nalazi tačno između. Ljudi koji su pasivni i komuniciraju na pasivan način, dobri su slušaoci ali retko govore u svoje
ime ili o svojim potrebama. Osobe koje su agresivne i koje komuniciraju na taj način, dobre su vođe ali često na štetu tuđih ideja i potreba. Asertivni nalaze balans
kada govore za sebe, iznose svoje mišljenje ili potrebe na direktan, ali način pun poštovanja i slušaju kada im drugi govore. Veća asertivnost je jedan od
najpoželjnijih stilova komunikacije i najkorisniji odbrambeni mehanizam koji većina ljudi želi da nauči i koristi.

Odbrambeni mehanizmi su najčešće naučena ponašanja, većinu njih naučili smo još u detinjstvu. To je dobra stvar, jer znači da kao odrasli možemo odabrati da
naučimo neka nova ponašanja i nove mehanizme odbrane koji mogu biti značajni za naš život. Čak i ako samo postanemo svesniji kada koristimo neke od manje
primitivnih mehanizama odbrane, može nam pomoći da identifikujemo ponašanja koja želite da promenimo.

10 činjenica o ljudskom pamćenju

“Kad bismo mogli da pamtimo sve, uglavnom bismo se osećali podjednako loše kao da ne možemo da se setimo ničega.”
Vilijem Džejms

Često se može čuti da smo svi mi zapravo skup sopstvenih sećanja. Naša iskustva čine nas onakvim kakvi jesmo.

Međutim, ljudsko pamćenje uglavnom je još uvek velika nepoznanica, što je jedan od razloga zašto neki ljudi govore da imaju, recimo, slabo pamćenje. Do
ovakvih pogrešnih pretpostavki dolazi i zbog sličnosti koje mislimo da imamo sa kompjuterskom memorijom, što je analogija koju pravimo kako bismo lakše
shvatili sopstvenu. Ipak, to nije baš tačno. Ljudsko pamćenje daleko je složenije nego memorija na našim kompjuterima ili telefonima.

Evo 10 činjenica o ljudskoj memoriji, od kojih su neke od njih sušta suprotnost onome što se o pamćenju obično misli:

1. Pamćenje ne propada

Svako od nas je iskusio onaj frustrirajući trenutak kad nečega ne možemo da se setimo. Može to biti nečije ime, reč na stranom jeziku ili gde smo parkirali auto.

Čini se tako očiglednim da nam pamćenje vremenom propada, kao kad lišće u jesen opada sa grana – potpuno prirodan proces. Međutim, postoje istraživači koji se
ne bi složili sa ovim. Štaviše, neki istraživači smatraju da ljudsko pamćenje ima neograničen kapacitet. Sve je pohranjeno u memoriji, ali bez prisećanja, teže nam
je da pristupimo svojim sećanjima. To znači da nije pamćenje to koje propada, već naša sposobnost da određene sadržaje prizovemo u svest.

Ali, koja je onda poenta – da možemo sve da zapamtimo, ali ne i da prizovemo? To nas dovodi do sledeće činjenice…

2. Zaboravljanje nam pomaže da učimo

Ideja da nam zaboravljanje pomaže pri učenju na prvi pogled deluje kontradiktorno, ali posmatrajmo stvari na sledeći način: zamislimo da smo napravili veštački
mozak koji može da zapamti i prizove apsolutno sve upamćene informacije. Kada bi ovaj impresivni mozak pokušao da se priseti gde je auto parkiran, on bi
automatski u svest prizvao sve parkirane automobile ikad viđene, što bi bilo zapravo veoma mnogo automobila.

I sva je prilika da bi onaj koji nam je potreban bio najsvežije zapamćen. I to je opšte poznato kada su u pitanju naša sećanja. Skori događaji obično su mnogo
važniji nego oni koji su se desili pre mnogo vremena.

Kako bismo naš supermozak učinili bržim i korisnijim u realnim situacijama, morali bismo da napravimo nekakav sistem koji bi filtrirao stare, nepotrebne
informacije. Svi mi, zapravo, imamo jedan takav sistem, a njegovo ime je – zaboravljanje.

To je razlog zašto nam zaboravljanje pomaže da učimo: što su nevažne informacije teže dostupne, lakše nam je da baratamo sa onima koje su nam
najvažnije u svakodnevnom životu.

3. “Izgubljena” sećanja ponovo mogu oživeti

Ovo je zapravo još jedna potvrda činjenice da pamćenje ne propada. Reč je o ideji da sećanja mogu postati manje dostupna, ali se svakako mogu prizvati.

Čak i ona sećanja koja nam je teško ili se čini nemogućim da prizovemo i dalje su tu, čekajući da dospeju u sadržaj svesti. Eksperimenti su pokazali da čak i
informacije koje su nam duže vreme nedostupne mogu biti prizvane u sećanje. To nam omogućava da nove informacije još brže ponovo zapamtimo, ukoliko su
asocirane sa starima.

U prilog ovoj činjenici govore svima nam poznati primeri kao što su plivanje ili vožnja bicikla, a iako se oni ne odnose na sve motorne veštine, odnose se na naša
sećanja.

4. Prisećanje menja sadržaj upamćenog

Iako predstavlja samu osnovu shvatanja pamćenja, ideja da prisećanje menja sadržaj upamćenog čini se nelogičnom. Kako prisećanje može da izmeni sadržaj
zapamćenog?
Evo kako: kada se prisećamo određenog događaja, ono u našem pamćenju postaje snažnije u odnosu na druga sećanja. Na primer, probajmo da se setimo baš
određenog rođendana iz detinjstva i prisetimo se posebnog poklona koji smo dobili. Svakog puta kada se setimo toga, druge stvari koje smo dobili za rođendan
postaće nam manje dostupne u odnosu na to, specifično sećanje.

Proces prisećanja, zatim, zaista konstruiše prošlost, odnosno one delove naše prošlosti kojih možemo da se setimo.

Ovo je, zapravo, samo početak. Tu su i – lažne uspomene, koje mogu da budu stvorene ovim procesom ili lažnim prisećanjem. Psiholozi su zaista
eksperimentalno potvrdili postojanje lažnih sećanja.

Kao zaključak, nameće se zanimljiva ideja – da mi zapravo kreiramo sami sebe tako što biramo kojih ćemo se uspomena prisećati.

5. Pamćenje je nestabilno

Činjenica da jednostavna radnja kao što je prisećanje menja pamćenje, navodi na zaključak da je ono relativno nestabilno. Ali, obično mislimo da je naše pamćenje
stabilno: zaboravimo to što zaboravimo, a nadamo se da u budućnosti nećemo zaboraviti ono što znamo sada.

To znači da će se studenti verovatno složiti sa tim da prilično potcenjuju to koliko je truda potrebno da bi se naučeno zadržalo u pamćenju. A oni nisu jedini, što
nas vodi do šeste činjenice:

6. Predviđanje je pristrasno

Ovo se svakome od nas dogodilo. Mislimo da, ako nam je nešto važno ili privlačno, nema šanse da ćemo zaboraviti. Zašto bismo se onda gnjavili zapisivanjem,
recimo, broja telefona ili zakazanog termina? Najčešće, u roku od deset minuta zaboravićemo o čemu je reč i to sećanje nikad nam se više neće vratiti u svest.

Isto je potvrđeno u laboratoriji. U jednom istraživanju koje su sproveli Koriat i Bjork (2005), ljudi su učili parove reči poput “svetlost – lampa”, a zatim su
procenjivali koliko je verovatno da će moći da daju odgovor “lampa” svaki put kad je data samo reč “svetlost”. Ispitanici su bili previše sigurni u sebe, a razlog
tome je pristrasnost predviđanja. Kada im je prikazivana reč “svetlost”, prisećali su se raznih stvari kao što su sijalice ili senke, a tačne odgovore nije ni izbliza
bilo tako lako dati kao što su predvideli.

7. Kada je prisećanje lako – učenje je slabo

Osećamo se pametnim ukoliko se nečega brzo prisetimo, a glupo kada nam treba mnogo vremena. U terminima učenja, trebalo bi se bude potpuno obrnuto. Kada
nešto lako prizovemo u pamćenje, to jest ne radimo aktivno na prisećanju, tada se učenje ne odvija. Onda kada nam je teško da neki sadržaj prizovemo u svest,
dešava se – učenje.

Kada su naša prisećanja na probi, što više se trudimo da rekonstruišemo željeni događaj, sećanje na njega postaje snažnije. Zato delotvorne tehnike učenja
uključuju i testiranje – zato što prosto izlaganje, odnosno čitanje informacija nije dovoljno; učenje zahteva napor u prisećanju.

8. Učenje u ogromnoj meri zavisi od konteksta

Da li ste nekada primetili da kada učite nešto u jednom kontekstu ili mestu, kao što je učionica, kasnije postaje teže prisetiti se naučenog u drugom kontekstu? Ovo
nastaje kao posledica povezanosti između učenja i toga gde i kako to radimo: zavisi od toga ko je prisutan, gde se nalazimo i na koji način učimo.

Pokazalo se da se najbolje pamte informacije kojima smo izloženi na različite načine i u različitim kontekstima. Kada učenje u velikoj meri zavisi od konteksta, ne
dolazi to transfera naučenog na neku situaciju van konteksta u kom je došlo do učenja.

9. “Dopunjavanje” memorije

Ukoliko želite da naučite da igrate tenis, šta mislite – da li je bolje jedne nedelje učiti servis, a sledeće forhend, a posle nje bekhend i tako dalje? Ili biste
uvežbavali sve ove elemente svakoga dana?

Ispostavilo se da je lakše prisetiti se informacija iz dugoročnog pamćenja onda kada su one pomešane. Ovo važi najviše za učenje motornih veština, kao što je
tenis, ali i za deklarativnu memoriju, kao – koji je glavni grad Venecuele?

Osnovni problem kod ovakvog učenja je što je teško započeti ga. Ukoliko vežbate servis, a zatim se brzo prebacite na forhend, možete u međuvremenu zaboraviti
kako da servirate! Iako osećate kao da se stvari samo pogoršavaju, uporno vežbate svoj servis. Gledano dugoročno, ovo je jedini način da ono što je naučeno
postane utvrđeno.

Jedno objašnjenje za ovo jeste “hipoteza dopunjavanja” – svaki put kada prekinemo neki zadatak, moramo da osvežimo i dopunimo svoje pamćenje. Ovaj proces
(eng. “reloading“) pojačava efekte naučenog.

10. Učenje je pod našom kontrolom

Praktičan ishod ove činjenice o ljudskom pamćenju je taj što vrlo često potcenjujemo kontrolu koju (mislimo da imamo) nad sopstvenim pamćenjem.
Na primer, ljudi smatraju da je neke stvari, po samoj njihovoj prirodi, teže naučiti, tako da zbog toga odustanu. Međutim, tehnike kao što je upotreba različitog
konteksta, “prebacivanje” sa jednih zadataka na druge i naporna rekonstrukcija upamćenog mogu pomoći da se pamćenje poboljša, a samim tim i učenje.

Skloni smo da mislimo da je prošlost nepromenljiva i da je iza nas; ali činjenica je da ona može biti promenjena. Jer, od toga kako i koliko se prisećamo prošlosti,
neke uspomene u njoj pohranjene mogu se izmeniti. Prisećanje na različite načine može pomoći da reinterpretiramo prošlost i time uticati i na našu budućnost. Na
primer, istraživanja su pokazala da smo u stanju da “istisnemo” negativne uspomene tako što ćemo se fokusirati na one pozitivne (Levy & Anderson, 2008).

Sve u svemu, naše pamćenje nije slabašno kao što smo u to skloni da poverujemo. Možda ne funkcioniše kao kompjuter, ali upravo zbog toga je zanimljivo
istraživati ga u potrazi za razumevanjem i primenjivati ono što saznamo na svoj svakodnevni život.

10 interesantnih činjenica o ljudskom pamćenju

Sa 10 zanimljivih činjenica o pamćenju već smo se upoznali. Sada je tu još 10 takvih činjenica, koje bacaju novo svetlo na ovu uvek aktuelnu temu. Ako ste se
nekada pitali zašto i kako pamtimo i zašto zaboravljamo: da li je u pitanju kontekst, emocije, duboka prerada, “Google efekat”, naleti sećanja ili još drugih stvari…
onda ste na pravom mestu!

Mnogi ljudi tvrde da imaju loše pamćenje, međutim većina nije u pravu. Način na koji pamćenje funkcioniše može biti neočekivan, frustrijajući, zadivljujući, pa
čak i uvrnut – ali ne nužno “loš”.

Za mnoge od nas problem nije u pamćenju, već u razumevanju načina na koji ono funkcioniše. Predstavljamo vam još 10 neobičnih činjenica o pamćenju koje će
vam omogućiti bolju uvid u ono zbog čega pamtimo ili zaboravljamo.

1. Kontekst je mama!

Šta ćemo upamtiti delimično zavisi od situacije i mentalnog stanja u kojem se trenutno nalazimo.

To je zato što naše pamćenje radi po principu asocijacija. Sam kontekst može se odnositi na različite stvari: neke stvari je lakše upamtiti na određenom mestu,
druge kada osećamo posebne mirise, treće kada smo u određenom emocionalnom stanju.

Jedno upečatljivo istraživanje pokazuje ovo na primeru ronilaca koji su učili spisak reči na dubini od 4,5 metara i na suvom. (Goden i Badli, 1795). Ispostavilo se
da kada su učili pod vodom, ronioci su uspeli da se sete 32% reči dok su ispitivani pod vodom, ali samo 21% kada su ispitivani na plaži.

Naravno, naše pamćenje je mnogo složenije od učenja liste reči: mnogi će imati sve vrste kontekstualnih povoljnosti i studija uredno pokazuje da je za pamćenje
kontekst veoma važan.

2. Google pamti za vas

Ako ste zabrinuti zbog uticaja interneta na vaš mozak, onda će vas ovaj pogled na pamćenje dodatno zabrinuti.

“Google efekat” je pojava da zaboravljamo stvari za koje znamo da ih možemo potražiti na internetu.

U istraživanju koje je sprovela Sparou sa saradnicima (2011), ispitanici su navedeni da misle da ili mogu proveriti stvari kojih je trebalo da se sete na kompjuteru
ili da su ti pojmovi nepovratno izbrisani. Rezultati pokazuju da su ljudi lošije upamćivali stvari za koje su mislili da mogu da ih provere/potraže na internetu.

Ključno je, međutim, da uprkos činjenici da je ljudsko pamćenje bilo lošije kada su mogli da dođu do informacija, oni su bili bolji u tome što su znali gde da
pronađu te infromacije.

Uzimajući u obzir da gotovo većinu stvari možemo potražiti na internetu, pitamo se da li to znači da ćemo na kraju zaboraviti skoro sve? Vodeći istraživač, Betsi
Sparou, ne vidi ovo kao početak kraja, već kao “reorganizaciju načina na koji pamtimo stvari”: “Naši mozgovi se oslanjaju na internet umesto na pamćenje, na
skoro isti način na koji se oslanjaju na pamćenje prijatelja, člana porodice ili kolege. Mi pamtimo manje informacija samih po sebi, ali bolje pmatimo gde te
informacije možemo pronaći.”

Zaključujemo da to nije korak unazad, već evolucija u načinu funkcionisanja pamćenja.

3. Negativne emocije brže izblede

Ovo je jednostavna i predivna činjenica o funkcionisanju pamćenja. To je činjenica da se u proseku, negativne emocije zaboravljaju brže od pozitivnih.

U tipičnom istraživanju ove vrste od ljudi se traži da pišu o stvarima koje su im se desile u periodu od nekoliko meseci. A onda se od njih traži da se sete ovih
događaja do pet godina kasnije. Zanimljiva stvar se dogodila većini (nedepresivnih) ljudi: zaboravili su više negativnih nego pozitivnih stvari.

Psiholozi nisu u potpunosti sigurni zašto se ovo dešava, ali se čini da je to deo prirodnog psihološkog imunog sistema koji nam pruža zaštitu od neizbežnih
životnih udaraca.
4. Duboka prerada

Ovo je veoma očigledna i intuitivna činjenica o pamćenju, ali ipak stalno ignorisana od generacija i generacija studenata i ostalih koji pokušavaju da uče. To je
činjenica da, što je dublje sećanje obrađeno, veće su šanse da ga se kasnije setimo.

U jednom istraživanju, od dve grupe ljudi je traženo da upamte liste reči (Kraik i Tulving, 1975). Jednima je rečeno da se fokusiraju na površinske detalje, kao što
je zvuk reči ili kako se one pišu. A drugi je trebalo da obrađuju značenje. Bez iznenađenja ćete shvatiti da su oni koji su razmišljali o značenju reči bili najbolji na
kasnijem testu. A opet, studenti i učenici nastavljaju da uče napamet ili usmeravajući se samo na površinske detalje.

Traženje dubljih veza je način na koji ćete jače zadržati naučeno u mozgu.

5. Greške u pamćenju

Kada je događaj pogrešno povezan, neki originalni i istiniti delovi sećanja biće vremenom, prostorom ili situacijom izmenjeni.

Neki primeri koji su proučavani u laboratoriji su:

• Pogrešno povezan izvor sećanja: u jednoj sudiji ispitanici sa “normalnim” pamćenjem, redovno su pravili grešku misleći da su neki nevažni podatak saznali iz
novina, a zapravom im ga je eksperimentator rekao. (Šahter, Harbul i MekLahan, 1984).

• Pogrešno povezano lice sa kontekstom: studije su pokazale da sećanja mogu biti spojena, tako da se lica i situacije spajaju.

Ekspert za pamćenje Danijel Šahter, govori o tome da pogrešno povezivanje, zapravo može biti od koristi (Šahter, 1999). Sposobnost da izdvojimo, spojimo i
generalizujemo naše iskustvo omogućava nam da ono što smo naučili iz jedne oblasti primenjujemo i u ostalim.

6. Zajgarnik efekat

Zajgarnik efekat nazvan je po ruskoj psihološkinji, Blumi Zajgarnik, koja je primetila neobičnu stvar dok je sedela u restoranu u Beču. Naime, uočila je da su
konobari pamtili samo one narudžbine koje još uvek nisu do kraja poslužene. Kada su ih završili one su isčezle iz njihovog pamćenja.

Rešila je da svoju teoriju testira u laboratoriji. Ona je od ispitanika tražila da urade oko dvadeset jednostavnih zadataka u laboratoriji, kao što je sklapanje slagalica
i nizanje perli (Zajgarnik, 1927), s. S tim što ih je s vremena na vreme prekidala na pola zadatka. Nakon toga ih je pitala kojih se aktivnosti sećaju.

Ljudi su skoro duplo više upamćivali zadatke tokom kojih su bili prekinuti, od onih koje su završili.

Dakle, Zajgarnik efekt znači da se nezavršeni zadaci bolje pametne od završenih. Veoma se jasno vidi zašto ovo može biti jedna od korisnih činjenica o pamćenju.

7. Infantilna amnezija

Većina odraslih se ne sećaju skoro ničega iz svog detinjstva pre treće godine. Sigmund Frojd je to prvi nazvao “infantilna amnezija”.

Novo istraživanje sećanja iz detinjstva pokazuje da se infantilna amnezija uspostavlja negde oko sedme godine (Bauer i Larkina, 2013). Rezultati su pokazali da se
između pete i sedme godine, deca sećaju između 63% i 72% događaja koji su im se desili sa tri godine. Međutim, do osme ili devete godine sećanje opada na 35%
događaja.

Kada su deca mala, hipokampus – deo mozga koji je najvažniji za pamćenje – još uvek prolazi kroz neurogenezu: stalno se stvaraju novi neuroni. Dok se ovaj
proces završi, nama je teško da trajno upamtimo autobiografska uspomene.

8. Naleti sećanja

Dok se sećamo jako malo stvari koje su se desile pre sedme godine, periodi adolescencije i rane odrasle godine su potpuno druga stvar.

Između desete i tridesete godine, mnogi odrasli dožive neke od najvažnijih trenutaka u svojim životima, i to sve u relativno brzom nizu. Tu su školovanje,
pubertet, zaljubljivanje, odlučivanje o karijeri, brak, rođenje prvog deteta i tako dalje.

Dok kasnije godine života mogu biti pune sreće i zadovoljstva, u ove dve decenije ljudi doživljavaju najveće promene svog identiteta, ciljeva i životnih okolnosti.

Onda je normalno, da se ljudi najbolje sećaju ovog perioda – to je “nalet sećanja”, nazvan po “brdašcu” na grafikonu, koji pokazuje kojih se autobiografskih
podataka ljudi najviše sećaju (crvena boja).

9. Doslednost predrasuda

Nova iskustva ne dolaze na prazan list papira; ne opažamo tako jednostavno stvari koje vidimo oko nas.
Zapravo sve što uradimo, što nam je neko uradio, što pomislimo ili doživimo je pod uticajem prošlih misli i stvari koje su nam se već dogodile. Jedna od jakih
psiholoških nagona koje ljudi imaju jeste da budu dosledni.

To može voditi do doslednosti predrasuda: kada imamo tendenciju da rekonstruišemo prošlost kako bismo je uskladili sa našim trenutnim pogledom na svet. Na
primer, kako ljudi stare, oni postaju politički konzervativniji. Uprkos ovome, ljudi kažu da od uvek imaju otprilike iste stavove (Markus, 1986).

10. Efekat prisećanja

Za mnoge uspomene za koje mislimo da su autentične, ispostavi se da su pogrešno upamćene, pa čak i potpuno izmišljene. Ali, da li dug vremenski period menja
uspomene ili postoji neki drugi aktivniji proces koji dovodi do promena?

U jednom eksperimentu ispitanicima su veoma pažljivo kontrolisane uspomene kako bi se ovo testiralo (Džekus i Šahter, 2013). Rezultati su pokazali da se ljudske
uspomene i poboljšavaju i iskrivljuju procesom prisećanja. Ovo pokazuje da samo prisećanjem možemo da ojačamo uspomenu.

To je jedan aspekt činjenice da je pamćenje aktivan, rekonstruktivan proces; prisećanje na nešto nije neutralan čin, on učvršćuje tu uspomenu u poređenju sa
ostalim.

Da li biste izbrisali svoja (bolna) sećanja?

Naš superračunar na ramenima nema opciju Delete all, mada se naučnici širom sveta bore da pronađu lek za one najemotivnije među nama. Ono do čega su došli
poslednjim otkrićem, objavljenim u žurnalu Nature Neuroscience, kaže da bi modifikovana elektrošok terapija mogla da pomogne da se otarasimo posebnih
emocionalnih sećanja. Da li biste na to pristali?

Najveća katastrofa koja može da vam se dogodi pri remontu dotrajalog ali dobrodržećeg računara jeste da shvatite da je jednim potezom vaš inače odličan majstor,
računajući da ste ga slušali kad vam je govorio šta će uraditi, obrisao sve. To DELETE ALL podrazumeva da u kompjuteru nije ostala nijedna godinama brižljivo
prikupljana fascikla s podacima. Osim što mi je pridodao na prednovogodišnju nervozu od koje tradicionalno patim zbog gnušanja prema kolektivnom duhu
praznika, naterao me je iz razloga ljubavi da se zapitam negde uoči 1. januara da li je moguće isto tako u životu jednim resetom obrisati neke ljude, ili bar sve loše
emocije, sva ona ružna sećanja iz prethodne godine i zaista okrenuti list? Ili još dalje, obrisati ona sećanja koja nas muče bezvremeno?

Kažu da onaj ko nije patio u životu, nije ni živeo. I što više godina ostaje za vama, to je više šansi da ste doživeli jaku emocionalnu bol. Sve je lako kad si mlad,
osim kad ti slome srce. Zbog ljubavi, naravno. Kad ne uspeš da upišeš Akademiju, kad ti neko umre prvi put, kad ostaneš bez kućnog ljubimca, kad ti komšija
poseče retko drvce doneto i jedva presađeno iz Grčke, kad te najbolji prijatelj izda. Ili kad se dogode još ozbiljnije stvari, a dešavale su se ovde, takvo je tlo…

Svejedno šta vas boli, granica trpljenja je individualna. Nema instrumenta koji može da meri bol, nema kantara koji bi mogao da vam kaže da li je vaša tuga jača
od moje ili komšijine, da li patite više vi ili dečko kad se posvađate zauvek. Ali, ta bol zbog ljubavi drži kraljevsku poziciju. To slomljeno srce učini vas takvim da
nas iz svih magazina i još brojnijih knjiga za samopomoć podučavaju kako umeti patiti jer je i to umetnost, kroz koje korake morate da prođete dok tugujete zbog
ljubavi. Kad se otvore neka nova vrata i nove šanse, reč zaborav dobija pravi smisao.

Ali, pre nego što vreme ili rad na sebi ili okolnosti učine svoje, u po jedinim situacijama potrebno vam je više od toga da znate da će nešto proći. Tada bi,
pomislite, dobro došla funkcija Ctrl+At+Delete i klik na Yes. Bez razmišljanja biste dali sve samo da prestane da bude teško. Nije isto obrisati sećanje i obrisati
emociju koja ga prati. Kad se setite najgoreg trenutka iz osnovne škole, možda mu se sad i smejete jer jeste smešan, ali tad, tad je to bio problem koji ne bi mogao
da vam reši ni Deda Mraz lično. Tada vas je bolela duša, i niste znali da će vas tek zaboleti. Ali, sad ne biste menjali ništa na to sećanje, jer je samo vaše. Naš
superračunar na ramenima nema opciju Delete all, mada se naučnici širom sveta bore da pronađu lek za one najemotivnije među nama. Ono do čega su došli
poslednjim otkrićem, objavljenom u žurnalu Nature Neuroscience, kaže da bi modifikovana elektrošok terapija mogla da pomogne da se otarasimo posebnih
emocionalnih sećanja. Zvuči nehumano, ali naučnici objašnjavaju da je u pitanju procedura kojom se manipuliše čovekovim sećanjem, intervencijom puštanja
struje ubrzo nakon što ono bude prizvano. To bi možda, kažu, bio lek za depresiju, postraumatski stres ili zavisnosti, sva ona destruktivna sećanja i učinilo bi čuda
u lečenju nekih mentalnih bolesti.

Iako za sada ispitivanja ne pokazuju da tretmani utiču na vrlo stara sećanja, niti je poznato kako bi uticalo na ona sasvim lična, naučnici kažu da im je cilj da
izbrišu emociju, a ne samo sećanje. Nauka će sigurno odmaći od ovoga, možda promene i termin zbog gadne asocijacije, ali nije jasno da li će se ikad primeniti na
širu populaciju od one koju nazivamo teški psihički bolesnici, na kojoj se sad vrše testiranja, i to na vrlo uglednim svetskim univerzitetima. Tu se upliće mnogo
etičkih pitanja, pitanja posledica i svega onoga što takva jedna procedura nosi sobom, jer niko ne zna šta nastaje u našem umu kad dođe do uklanjanja onoga što
čini deo nas.

Ako ostavimo ovaj jeziv termin elektrošok po strani, možda zaključimo da bismo i razumeli zbog čega bi neko s teškom traumom želeo da se ne seća više ničega,
ili da se seća ali da ne oseća. Da li bismo onda imali jednako razumevanje za nečije sasvim obične razloge da započne život kao u filmu Ekvilibrijum, s
modifikovanom vrstom seruma za blokadu emocija? Da li biste vi u trenutku očaja dali sve da vam neko isključi dugme za bol na određenu temu, pa makar se to
zvalo i lobotomija?

Možda dok osećamo bol želimo zaborav što pre, ali ako sagledamo šire, zar upravo to što umemo da patimo ne razlikuje nas od onih koji se zbog nedostatka
određenih emocija nazivaju psihopatama? Zar sva sećanja koja imamo ne čine da budemo jedinstveni, onakvi kakve nas je isklesao život? Ako ne bi bilo
slomljenih srca, ili depresivnih duša, ko bi pisao sve one stihove? Ko bi napisao knjige? A ko bi plakao zbog „Foresta Gampa“ ili „Šindlerove liste“? Kako bismo
znali da razlikujemo šta je prava ljubav, kad smo patili zbog ljubavi, a kad zbog povređenog ega?

Ako je ovo period kad ste rešili da okrenete novi list, zaboravite sve stare boljke, ne brinite, stručnjaci kažu da od malo tuge nećemo umreti.
Da su sva osećanja ljudska i da se mogu podneti, uverava nas psiholog Milica Jakšić. Iako raspoloženja mogu da utiču negativno na naše telesno zdravlje i na
opadanje kvaliteta života, to i dalje ne znači da ćemo od njih umreti, kaže Milica.

„Emocije nas obaveštavaju da se dešavaju važne promene u svetu koji nas okružuje, one najčešće ne traju dugo i imaju svoj odjek – osećamo ih i u telu. Emocije
mogu biti prijatne i neprijatne, a ne dobre i loše. One nas podstiču na akciju kako bismo se prilagodili novonastalim okolnostima. Njihova funkcija je
prilagođavanje. Kad doživimo te važne promene u spoljašnjem i unutrašnjem svetu, mi ćemo ih procenjivati na određene načine, tako da su naše emocije posledica
naših procena i uverenja. Ukoliko su procene krute, nelogične, nekorisne i nisu zasnovane na realnosti – uvodićemo sebe u nepotrebnu emocionalnu patnju. Dakle,
kad ljudi kažu: „Ne mogu više“, oni sebe uvode u dodatnu emocionalnu patnju kojom mogu sebe da blokiraju. Smisao adaptivnih emocija (iako često bolnih)
upravo je suprotan – motivišući, i poručuje nam: ‘Hajde, možeš ti to’“, ističe Milica Jakšić.

Kažu da su najstresnije stvari koje mogu da nam se dogode u životu smrt, razvod, selidba. Tada neki izgube glavu zbog emocija koje ih preplave. I tu nastaje
razlika između onih koji umeju da ovladaju njima, i onih kojima ovladaju emocije. Psiholog Milica Jakšić kaže da ove situacije imaju zajednički imenitelj –
gubitak.

„Svaki gubitak ima pripadajuću patnju. Naučnici su utvrdili da svi prolazimo kroz iste faze žalovanja, a vreme koje nam je za to potrebno je različito. Važno je da
budemo strpljivi i da damo sebi vremena i prostora da osetimo sve što dan donosi. Patnja nam omogućava da se prilagodimo novonastaloj situaciji i pomaže nam
da usmerimo snage ka pronalaženju novog načina življenja, bez tog odnosa. Svi ćemo se u nekom periodu susresti s emocionalnom patnjom. To je nužan deo
života. Svi dišemo, svima kuca srce i svi nekad patimo. Ipak, koliko god naše emocije bile bolne, one ne upravljaju nama i našim ponašanjem. Mi upravljamo
svojim ponašanjem. Dakle, razlikovaćemo se po tome šta radimo dok patimo. Da li ćemo isploviti u život i kad duvaju vetrovi ili ćemo čekati bolje vremenske
prilike? Hoćemo li živeti naše živote i danas, iako smo nedavno izgubili odnos koji nam je bio veoma važan? Hoćemo li graditi bliskost s nekim drugim, iako
strepimo da ćemo jednog dana i taj odnos izgubiti? Da bismo u tome uspeli, neophodno je da u svoj dan ponesemo svoju patnju. Ona će biti tu dok bude, a mi
možemo da se bavimo onim što je za nas još važno. Možda ne važnije od onog što smo izgubili, ali ipak važno. Ovakvim pristupom se bavimo svojim životima
onakvim kakvi su sada i nosimo se s teškoćama koje donosi današnji dan.“

Mi možemo birati da reagujemo na drugačije, korisnije načine za sebe i ljude koji nas okružuju, i tako da razvijemo dobre – samopomažuće i pomažuće navike,
kaže naša sagovornica.

„Emocije same po sebi nisu loše, to je samo naš sud o njima jer ih ne želimo u svojoj koži. Na nama je izbor da li ćemo se upustiti u proces suđenja ili u proces
življenja. Ukoliko odnos sa sobom i sopstvenim emocijama posmatramo kao borbu, sve su šanse da ćemo izgubiti, bilo bitku ili ceo rat. Strategija u kojoj naše
emocije smatramo uljezima, pali naše alarme, na taj način poručujemo sebi – ratosiljaj se neprijatelja ili ga makar drži okovanog. Ovakav mehanizam nas
dugoročno udaljava od smislenog i kvalitetnog života. Ukoliko držimo za gušu svoja osećanja, nećemo moći da ih pustimo da odu svojim putem i nećemo moći da
prigrlimo dan koji je pred nama. A strategija koja je od pomoći jeste krenuti u svoj dan, sa svim onim što on nosi. Možda naš unutrašnji svet tom prilikom neće biti
sunčan i vedar, ali je ipak moguće napraviti dan koji je vredan življenja.“

Ta ljubav zbog koje uživamo ili plačemo u životu ili dobroj pesmi ili filmu, o kojoj je sve već rečeno, isto tako može da bude iskustvo koje će nas naučiti ili
namučiti.

„Ljudi često kažu: ‘Neću nikad više voleti’ zato što snažno pate. Ne postoje emocije koje su nepodnošljive, jer da postoje, ljudi bi masovno padali mrtvi – to bi
bilo nešto kao epidemija slomljenog srca. Takva epidemija do sada nije utvrđena i u stvari je reč o našim pogrešnim procenama. Stvarnost je da mi snažno patimo
jer smo izgubili nešto što nam je bilo vredno. Na nama je izbor – kako ćemo iskoristiti patnju koju doživljavamo danas. Da li ćemo dopustiti da naše iskustvo bude
naš učitelj ili mučitelj? Ukoliko izaberemo prvo, možemo na ljubopitljiv način da zavirimo u tu patnju i ispitamo šta je to što je činilo taj odnos toliko posebnim.
Istražujući svoju bol, možete saznati svašta o sebi, ali to uključuje spremnost da zasučete rukave i bacite se na posao. Posao koji pre svega zahteva doživljavanje
neprijatnih emocija. Jer da biste iz njih učili, morate ih doživeti i saslušati. Upravo na taj način emocije postaju izvor lične mudrosti. I uz pomoć te mudrosti
možemo danas i u budućnosti graditi odnose kakve vrednujemo“, zaključuje psiholog Milica Jakšić.

Psihologija snova : Zašto sanjamo?

Snovi su hiljadama godina unazad fascinirali filozofe i mislioce, ali su se tek nedavno našli pod lupom empirijskih istraživanja i naučnih studija. Velike su šanse
da ste do sada često pokušavali da pronađete smisao misterioznog sadržaja sna ili ste se pitali čemu snovi uopšte služe ili – zašto sanjamo?

Najpre, potrebno je postaviti osnovno pitanje – šta je san? San može da uključuje bilo koje slike, misli ili emocije koje su doživljene tokom spavanja. Snovi mogu
biti izuzetno realistični ili vrlo magloviti; kako ispunjeni najlepšim emocijama, tako i najstrašnijim prizorima; fokusirani i razumljivi ili nejasni i zbunjujući.

Zašto sanjamo? Kojoj svrsi služe snovi? Iako postoje mnoge teorije koje se trude da daju smislene odgovore na ova pitanja, ni oko jedne od njih nije postignut
konsenzus šire naučne zajednice. Uzevši u obzir da značajan deo svojih života provedemo spavajući i sanjajući, činjenica da istraživači još uvek do kraja ne
razumeju svrhu snevanja može delovati zbunjujuće. U svakom slučaju, važno je znati da se i nauka još uvek bori sa pronalaskom tačne svrhe spavanja, a kamoli
snevanja.

Neki istraživači smatraju da snovi zapravo nemaju nikakvu svrhu, dok drugi veruju da je proces snevanja ključan za mentalno, emocionalno i fizičko blagostanje.
Ernest Hofman, direktor Centra za poremećaje spavanja u Njuton Veleslej bolnici u Bostonu (Masačusets, S.A.D.), navodi da “…je moguća (ali ne i dokazana)
funkcija snova da pohrane novi materijal u naš sistem pamćenja na način na koji će maksimalno umanjiti emocionalnu uzbuđenost i koji će imati adaptivnu
funkciju pri borbi sa budućim traumama ili stresnim događajima.”

Psihoanalitička teorija snova

U saglasnosti sa psihoanalitičkom perspektivom, teorija snova Sigmunda Frojda sugeriše da su snovi predstavnici nesvesnih želja, misli i namera. Prema
Frojdovom psihoanalitičkom modelu ličnosti, ljudi su često vođeni agresivnim i seksualnim instinktima koji su potisnuti iz svesti kao neprihvatljivi. I dok ovakve
misli nisu izražene svesnim putem, Frojd smatra da one ipak pronalaze put do svesti, i to kroz (između ostalog) snove.
U svojoj čuvenoj knjizi “Tumačenje snova”, Frojd je napisao da su snovi “prerušena ispunjenja potisnutih želja.” On je opisao i dve različite komponente snova:
manifestni i latentni sadržaj. Manifestni sadržaj čine realne slike, misli i sve ono što sadrži san, dok je u latentnom sadržaju saktiven psihološki značaj snova.

Frojdova teorija doprinela je popularnosti interpretacije snova koja traje i dan danas. Ipak, istraživačima nije pošlo za rukom da odgovore na pitanje na koji način
manifestni sadržaj sna prerušava realan psihološki značaj tog sna, odnosno poruku koju san, iz našeg nesvesnog, pokušava da nam prenese.

Aktivacijsko-sintetski model sanjanja

Aktivacijsko-sintetski model ili teorija sanjanja nastala je zahvaljujući radu Alana Hobsona i Roberta MekKlarlija iz 1977. godine.

Prema ovoj teoriji, neuronski putevi u mozgu bivaju aktivirani tokom REM faze spavanja, što čini da se delovi limbičkog sistema (zaduženi za regulaciju emocija,
oseta i sećanja), uključujući amigdalu i hipokampus, aktiviraju. Tako mozak sintetiše i interpretira ovu unutrašnju aktivnost i nastoji da nađe značenje za ove
signale, što rezultira snevanjem. Ovaj model sugeriše da su snovi subjektivna interpretacija signala koji nastaju u samom mozgu tokom spavanja.

Dok ova teorija suegriše da su snovi prosto rezultat signala nastalih unutar samog mozda, Hobson ne veruje da su snovi beznačajni. Umesto toga, on smatra da je
snevanje “…naše najkreativnije svesno stanje, ono u kome haotično, spotano rekombinovanje kognitivih elemenata kreira nove konfiguracije informacija, to jest –
generiše nove ideje. Iako se čini da je većina ovih ideja besmislena i čak i ako je samo nekoliko proizvoda ovakve aktivnosti smisleno, to nikako ne znači da je
vreme provedeno u snevanju protraćeno.”

Druge teorije snova

Postoji mnoštvo drugih teorija snova i snevanja koje pokušavaju da dokuče misteriju svrhe ovog procesa.

❇Tako jedna od njih smatra da su snovi rezultat nastojanja našeg mozga da interpretira stimuluse koji tokom spavanja dolaze iz spoljašnje sredine. Primer za ovo
je zvuk sa radija koji biva “ugrađen” u san.

❇Još jedna teorija koristi kompjuter kao metaforu za objašnjenje svrhe snevanja. Tako snovi, prema ovoj teoriji, služe da “očiste” sve suvišne informacije iz
našeg mozga, kao i većina sličnih programa za iste operacije na kompjuteru, čime naš mozak ostaje svež i priprema se za naredni dan.

❇Treća teorija smatra da su snovi zapravo forma psihoterapije. Po toj teoriji, snevač je u stanju da kreira veze između različitih misli i emocija u okruženju u
kom se oseća bezbedno.

❇Još jedan savremeni model snevanja kombinuje elemente nekoliko teorija. Tako aktivacija mozga kreira nejasnu povezanost između različitih misli i ideja,
koje se zatim organizuju shodno emocijama snevača.

Emocije od A do Š ~ 1. deo

Emocije su sastavni deo naših života. One u velikoj meri određuju njegov kvalitet i prožimaju sve važne oblasti našeg funkcionisanja – odnose sa prijateljima,
porodicom, partnerima, kolegama. U pojedinim situacijama mogu da nas spasu, ali i da naprave veliku štetu, kako nama, tako i ljudima oko nas.

Najjednostavnije i najtačnije rečeno, emocije predstavljaju reakcije. Javljaju se kada procenjujemo da se nešto važno desilo, dešava ili će se desiti našem
blagostanju. Na taj način, one nas obaveštavaju da se nešto zaista važno zbiva u svetu koji nas okružuje, bilo da je reč o spoljašnjem ili o svetu unutrašnjih
događaja.

Zato, sticanjem znanja o emocijama, povećavamo našu ličnu moć i otvaramo priliku za značajno unapređenje kvaliteta naših života. Ovo se pre svega odnosi na
poboljšavanje odnosa sa samim sobom, ali i na odnose sa drugim ljudima. Razumevanje sebe i drugih, uz razvijanje prijateljskog i fleksibilnog odnosa sa našim i
tuđim emocionalnim svetovima, postajemo majstori zanata kvalitetnog življenja.

Šta su emocije?

Emocije predstavljaju unutrašnji alarm koji nas obaveštava da je vreme da se pripremimo za akciju. One nas obaveštavaju na nekoliko načina da se nešto bitno
dešava.

Pre svega, doživljavamo promene u telu, u radu unutrašnjih organa. Te promene služe da se ceo organizam što bolje pripremi za željenu akciju. Do tih izmena
dolazi uz pomoć autonomnog nervnog sistema, njegovih delova – simpatičkog i parasimpatičkog. Ako uzmemo za primer osećanje straha, promene u radu
unutrašnjih organa mogu biti ubrzan rad srca, pojačano znojenje, ubrzano disanje. Ove telesne promene služe da se što brže prilagodimo novonastaloj situaciji.

Osim navedenih promena u radu unutrašnjih organa, dolazi do promena u motornom sistemu koje utiče na promene u mišićima. Kada je reč o strahu, možemo
imati doživljaj da su nam ruke lake. Ove promene se dešavaju kako bi se telu dodatno pripremilo za adekvatno ponašanje. U slučaju straha, da bi se telo spremilo
da izbegne i napusti opasnu situaciju.

Takođe, emocije su sačinjene i od motivacione komponente, tako što nas podstiču na akciju koja će za nas biti svrsishodna. Kada smo uplašeni, možemo
prepoznati snažan nagon da napustimo preteću situaciju i upravo to predstavlja motivacionu komponentu emocije straha.
U stanju emocionalnih reakcija mi takođe doživljavamo promene na mentalnom planu. Pažnja nam je izoštrena, fokusirani smo na tu važnu situaciju.

Kako nastaju emocije?

Emocije nastaju tako što opazimo da se desila neka promena, u svetu spoljašnjih ili svetu unutrašnjih događaja (telesna senzacija, druga emocija, nagon, mentalna
predstava – misao, sećanje). U slučaju straha, možemo se uplašiti kada smo u automobilu i kada nam u susret u našoj traci ide automobil koji se približava velikom
brzinom. Možemo se, takođe, uplašiti kada osetimo snažan bol u stomaku, odnosno kada osetimo snažnu strepnju povodom koje se uplašimo itd.

Nakon što opazimo ovu promenu, mi procenjujemo značenje same situacije. Ukoliko nam se automobil približava ogromnom brzinom, mi opažamo automobil,
njegovu brzinu, nas same u toj situaciju, i celokupnu navedenu situaciju. Ovaj proces se dešava veoma brzo i u navedenom slučaju sve ove radnje radimo
automatski.

Nakon toga ocenjujemo važnost događaja. Ukoliko procenimo da je spoljašnji događaj važan, doživećemo emociju. U primeru sa kolima koja nam idu u susret,
ukoliko mi procenimo da je od izuzetne važnosti da se što pre sklonimo u zaustavnu traku, osećaćemo snažniji strah nego ako procenimo da ne moramo istoga
časa da se prestrojimo u susednu traku.

Funkcija emocija je da nas pripreme da se nosimo da nama važnim događajima.

Trajanje i intenzitet

Osećanja mogu biti različitog trajanja. Najčešće traju od nekoliko minuta do nekoliko desetina minuta, ali mogu trajati i duže.

Ukoliko traju nedeljama ili mesecima, one više nisu osećanja, već raspoloženja. Raspoloženja su kontinuirana osećanja koja dugo traju. Ona predstavljaju
osnovni emocionalni tonus osobe, kako navodi Milivojević. To znači da ako smo depresivno raspoloženi, imamo veću šansu da tokom ovog raspoloženja
doživljavamo srodna osećanja – tugu, očaj, krivicu itd. Ili ako smo euforično raspoloženi, veće su šanse da ćemo biti uzbuđeni i da ćemo osećati zadovoljstvo.

Da bi osećanje preraslo u raspoloženje neophodno je da je osoba:

✱izložena dugotrajnim spoljašnjim događajima povodom kojih oseća neko osećanje ili

✱da se hronično izlaže untrašnjim događajima povodom kojih oseća neko osećanje. Ti unutrašnji događaji mogu biti bilo koje mentalne predstave kojim se osoba
izlaže i nakon što je prošla neka spoljašna situacija.

Za razliku od osećanja kod raspoloženja često nismo svesni uzroka ovog hroničnog osećanja, i često se izlažemo tim mentalnim predstavama po automatizmu, kao
posledicu naučenog obrasca ovog unutrašnjeg ponašanja.

U stanjima ovih hroničnih osećanja – raspoloženja, spremniji smo da tražimo, a i nađemo “razloge” da se osećamo na određeni način. Na primer, ako smo
iziritirani, lakše ćemo naći razlog da budemo ljuti – na pešake koji polako prelaze ulicu, na decu koja veselo skakuću ispred televizora, na osobu koja se “provlači”
preko reda u pošti.

Ekman navodi da su osećanja, za razliku od raspoloženja, korisna.

Kada smo zarobljeni u raspoloženjima, sužavamo naše alternative i opcije za adekvatno opažanje situacija, narušavamo naše razmišljanje i skloniji smo greškama
u razmšljanju, ponašanje i motivacija su nam u većoj meri pod uticajem ovog osnovnog emocionalnog tona.

Sa druge strane, osećanja su svrsishodna, korisna. Funkcija osećanja je prilagođavanje. Ona nas podstiču da svoja ponašanja prilagodimo novonastalim
promenama ili nam javljaju da je promena koju smo postigli u ponašanju unapredila našu adaptaciju. Osećanja koja nas aktiviraju su na primer, ljutnja i strah.
Strah nas podstiče da napustimo situaciju, zato što je procenjujemo kao ugrožavajuću. Ljutnja nas podstiče da se zauzmemo za sebe, da od drugog tražimo
promene u ponašanju.

Šta nisu emocije?

Ponašanja nisu osećanja

Iako ljudi često veruju da osećanja isto što i ponašanje, to nije slučaj. Osećanje je unutrašnji događaj, koji nam kaže da se nešto važno zbiva u svetu koji nas
okružuje. Ponašanje je, sa druge strane, niz aktivnosti, u kojima se mi angažujemo.

Na primer, mi možemo doživeti ljutnju zato što je neko zakasnio na dogovoreni sastanak, ali je možemo ispoljiti na socijalno prihvatljiv ili na socijalno
neprihvatljiv način.

Socijalno neprihvatljiv način bi bio da vičemo, psujemo, da dajemo ocene vezane za ličnost ove osobe, da je nazivamo svakakvim imenima itd. Socijalno
prihvatljiv način bi, na primer, uključivao kritiku ponašanja kašnjenja ove osobe i zahtev da to ponašanje kašnjenja promeni.
Takođe, ova naša ponašanja mogu biti efikasna i neefikasna – u zavisnosti od cilja koji želimo da postignemo. Ukoliko je naš cilj da jasno iznesemo svoje
nezadovoljstvo ponašanjem koje čini osoba koja je zakasnila, veća je verovatnoća da ćemo u tome uspeti ako kritikujemo samo ponašanje osobe, a ne njenu
ličnost.

Uobičajeno je i pogrešno verovanje da ako osoba oseća neku emociju, ona mora da se ponaša u skladu sa tim osećanjem. To, međutim, nije slučaj. Mi imamo
slobodu da se ponašamo onako kako želimo, bez obzira šta i kako se osećamo i mislimo.

Oseti nisu osećanja

Često se dešava da ono što doživljavamo svojim čulima izjednačavamo sa osećanjima. Međutim, to nisu osećanja. Ono što registrujemo našim čulima su oseti i
predstavljaju jednostavnije forme doživljaja, zato što uključuju samo registrovanje promena našim čulnim aparatom – čula vida, sluha, mirisa, ukusa i dodira.

Telesne senzacije nisu osećanja

Nekada se dešava da brkamo telesne senzacije sa osećanjima. Ipak, ovo nije slučaj. Telesne senzacije su uvek prisutne tokom doživljavanja osećanja, ali one su
fizička reakcija koja prati emocije.

Procene nisu osećanja

Dešava se da kada pitamo ljude kako se osećaju oni iznose ocene. Na primer: “Osećam se glupo”. Međutim, procene nisu osećanja. To su ocene našeg uma, a ne
osećanja.

Emocije od A do Š ~ 2. deo

U drugom nastavku serije tekstova Emocije od A do Š biće reči o emocionalnoj odgovornosti i podeli emocija na one koje nas vode u prilagođavanje i
one koje nas blokiraju u postizanju većeg stepena adaptacije.

Princip emocionalne odgovornosti

Princip emocionalne odgovornosti govori o tome da smo mi sami odgovorni za naša osećanja. To znači da, u zavisnosti od toga kako
procenjujemo i kakva uverenja imamo o situaciji u kojoj se nalazimo – osećamo različite emocije.

Uzmimo za primer situaciju gužve u saobraćaju. Ukoliko verujemo da je gužva posledica toga što vozači ispred nas voze sporo, a ne bi smeli da voze
sporo, verovatno je da ćemo osećati ljutnju. Ako se vodimo uverenjem da nismo smeli da načinimo ovakvu grešku i da smo morali krenuti ranije
kako bismo stigli na vreme na važan sastanak, verovatno je da ćemo osećati krivicu.

Dakle, u zavisnosti od toga kakva su naša uverenja o navedenim situacijama, osećaćemo različita osećanja. Ukoliko bi same situacije bile zaslužne
za to kako se mi osećamo, svi bi osećali isto u istim situacijama. Međutim, kako različiti ljudi osećaju različite emocije povodom istih situacija,
nameće se zaključak da između situacije i reakcije postoji još nešto. A to nešto je naš um, tačnije proizvodi našeg uma, u ovom slučaju uverenja.
Samim tim, stav da su drugi ljudi i situacije zaslužne za naša osećanja je pogrešan. Ovi pogrešni stavovi su često iskazani u izjavama tipa:
“Razbesneo/la me je, on/a je kriv/a zato što se ovako osećam”: ”Dobiću od tebe srčani/moždani udar” ili: ”U grob ćeš me oterati”.

Stvarnost protivreči našoj zabludi da su spoljašnja zbivanja direktno zaslužna za to kako se mi osećamo. Realnost pokazuje da mi sebe uvodimo u
sva emocionalna stanja, uključujući i bolna, zahvaljujući našim uverenjima o okolnostima u kojima smo se našli.

Odmažuće i pomažuće emocije

Osećanja, po načinu na koji ih doživljavamo mogu biti prijatna i neprijatna. Iako se iz perspektive kratkoročnog hedonizma čini da je ova razlika
jedino važna, princip dugoročnog hedonizma nam govori drugačije. Dugoročni hedonizam govori o težnji ka zdravom balansu između trenutnih
i budućih zadovoljstava. On uključuje spremnost da se doživi nelagoda u sadašnjosti ako to vodi dugoročnim dobicima u budućnosti. Princip
dugoročnog hedonizma ne isključuje doživljavanja kratkoročnih zadovoljstava, ukoliko ona nemaju dugoročne nepovoljne posledice.

Dakle, i prijatna i neprijatna osećanja mogu biti pomažuća i odmažuća. Albert Elis, osnivač Racionalno Emotivno Bihejvioralne Terapije (REBT)
je podelio emocije na zdrave i nezdrave, ali ne zdrave i nezdrave same po sebi, već u zavisnosti od toga da li su emocionalna posledica racionalnih
ili iracionalnih uverenja.

Važno je istaći da osećanja mogu biti “zdrava” i “nezdrava” u odnosu na ciljeve i vrednosti osobe, kako navodi Vukosavljević-Gvozden. Ukoliko
nas osećanja blokiraju, tj. ometaju u angažovanju u ponašanjima koja nas vode u ostvarenje životno važnih ciljeva i u dugoročno kvalitetne živote reč
je osećanjima koja su odmažuća. Ukoliko doživljavamo osećanja, ali u isto vreme smo angažovani u ponašanjima koja vode u ostvarenje životno
važnih ciljeva i dugoročno kvalitetne živote, reč je o osećanjima koja su pomažuća, pošto nas vode u unapređenje adaptacije, kako navodi i
Milivojević.

Dobar primer za razliku između odmažućih prijatnih i pomažućih, neprijatnih osećanja je primer odlaganja odlaska kod lekara kada osećamo
neprijatne telesne simptome. Može se pretpostaviti da bi deo nas radije odabrao aktivnosti koje su prijatne, kao što je viđanje sa momkom ili
devojkom i druženje sa prijateljima nego neprijatne aktivnosti, tačnije odlazak kod lekara usled zabrinutosti povodom nejasnih telesnih simptoma.
Na taj način mi bismo odabrali aktivnost koju procenjujemo kao prijatnu i birali kratkoročno uživanje, nasuprot obavljanja aktivnosti koju
smatramo neprijatnom, ali koja je za nas dugoročno korisnija, pošto bismo se pobrinuli za svoje zdravlje. Dakle, i prijatna osećanja mogu biti
odmažuća, ukoliko njihovim doživljavanjem sebe ometamo u ostvarenju životno važnih ciljeva i dugoročno kvalitetnih života. I neprijatna osećanja
mogu biti odmažuća i pomažuća u odnosu na ostvarenje životno važnih ciljeva i dugoročno kvalitetnih života.

U tabeli ispod možete videti razliku između pomažućih (zdravih) i odmažućih (nezdravih) neprijatnih osećanja, koristeći kombinaciju kriterijuma
koje su postavili Milenko Vlajkov i Walen i njegovi saradnici, a prema Vukosavljević-Gvozden:

Pomažuća neprijatna osećanja Odmažuća neprijatna osećanja

Doživljaj:

Kada je ometeno postizanje ciljeva osoba oseća

Kada je ometeno postizanje ciljeva osoba doživljava
zdrava neprijatna osećanja i tim povodom je
emocije koje vode ka iskustvu psihičkog bola i patnje.
pobuđena.

Telesni simptomi:

Manji broj znakova hiperaktivnosti autonomnog

Veći broj broj znakova hiperaktivnosti autonomnog
nervnog sistema, prisutni onoliko koliko koji je
nervnog sistema, na primer znojanje, malaksalost,
nužno za mobilizaciju resursa organizma za
lupanje srca.
željeno ponašanje.

Razmišljanje:

Realistično i izbalansirano, osoba misli jasno i

Često ekstremno razmišljanje i nerealistično, ne misli
dobro se snalazi u situaciji.
jasno i ne snalazi se dobro u situaciji.

Ponašanje:

Ponašamo se na samounapređujuć način, akcije Ponašamo se na samoosujećujuće načine, koje ometa

usmerene ka ostvarenju ciljeva. postizanje ciljeva.

Motivacija:

Motivacija je u skladu sa uslovima.

Motivacija je ili nedovoljna ili preterana.

Psihosomatski poremećaji:

Nema ih. Pad imuniteta, hormonalni poremećaji, funkcionalni

problemi u radu disajnih organa i digestivnog trakta.

Naša osećanja kao podsticaj za tuđa ponašanja:

Kada doživljavamo funkcionalna neprijatna Kada doživljavamo nefunkcionalna neprijatna

osećanja ljudi obično reaguju empatijom i osećanja ljudi obično nastoje da izbegavaju ili
podrškom. sankcionišu ponašanje.

Kako bismo objasnili bliže gornju tabelu možemo uzeti za primer razliku između osećanja zabrinosti i obazrivosti kao pomažućih emocionalnih
odgovora i anksioznosti kao odmažućeg emocionalnog odgovora povodom situacije koja se procenjuje kao preteća.

OSEĆANJE:

Zabrinutost, obazrivost Anksioznost

PROCENA SITUACIJA:

Preteća ili opasna Preteća ili opasna

DOŽIVLJAJ:

Osoba oseća zabrinutost, ali ovo osećanje čine je

Osoba doživljava anksioznost i nije spremna za postizanje važnih
spremnom i pripravnom za angažovanje u željenim
životnih ciljeva, “troši” se pre nego što se pojavi opasnost.
konstuktivnim akcijama.

TELESNI SIMPTOMI:

Intenzivna telesna uznemirenost, tahikardija, vrtoglavice,

Blaga telesna nelagodnost, blago ubrzan puls, blage drhtavice, pojačano znojanje, mučnina, doživljaj nedostatka
smetnje u radu digestivnog trakta. vazduha, utrnulost ili peckanje u rukama i nogama, topli ili hladni
talasi u telu.

PONAŠANJE:

Osoba se suočava sa pretnjom i njome se konstruktivno

bavi. Osoba fizički i/ili mentalno izbegava pretnju.
 MOTIVACIJA:

Osoba je motivisana da se suoči sa situacijom. Osoba se previše bavi pretećom situacijom kako bi se razuverila da
je situacija opasna ili izbegava da se sa njome suoči.

PSIHOSOMATSKI POREMEĆAJI:

Mogu se javiti problemi u hormonalnom statusu kao i problemi u

Nema ih.
funkcionisanju disajnih organa i digestivnog trakta.

OSEĆANJE KAO SOCIJALNI STIMULUS:

Drugi ljudi spremni da pokažu empatiju i podršku. Drugi ljudi skloni da se povuku.

Kako je sve počelo

Kada počinjete da proučavate neku naučnu oblast, prvo što vas nauče bude od kojih latinskih reči je nastao njen naziv. Stvar je u tome što sam naziv najčešće u
samo par reči kazuje suštinu. Tako je i sa psihologijom. Njen naziv potiče od latinske reči “psyche”, što se prevodi kao “duša” i “logos” – proučavanje, odnosno
nauka. Ono što je nastalo kao produkt spajanja dve latinske reči, danas je izuzetno široka i rasprostranjena delatnost koja prožima veliki broj drugih naučnih i
primenjenih oblasti.

Majkom društvenih nauka smatra se filozofija, pa je tako i psihologija svoje prve oblike dobila pod njenim okriljem. Pre nego što je dobila naučne okvire,
psihologija je postojala u radovima brojnih filozofa. Tako su neki od čuvenih antičkih filozofa zauzimali stavove po pitanju povezanosti duše i tela. Platon (IV
vek pre n.e.) je smatrao da su duša i telo razdvojeni i da se duša može spoznati kroz samoposmatranje (introspekciju), dok je Aristotel (III vek p. n. e.) bio
naklonjen ideji da su duša i telo spojivi, na prvom mestu kroz povezivanje čulnog saznanja i mišljenja i da duša može da se spozna kroz spoljašnje posmatranje.
Ova dva međusobno isključiva stava predstavljaju početke dva filozofska pravca poznata kao racionalizam i empirizam.

Kasniji filozofi uglavnom su se pozicionirali u jedan od dva pravca, dodajući svoje elemente svakom tumačenju. Pojedinačni doprinos posebno istaknutih filozofa
možete videti u tabelarnom prikazu u nastavku:

Kao zvaničan datum nastanka psihologije kao samostalne naučne discipline uzima se dan osnivanja prve psihološke laboratorije na Univerzitetu u Lajpcigu ne baš
tako davne 1879. godine. Osnivač laboratorije bio je Vilhelm Vunt, začetnik jednog od prvih psiholoških pravaca – strukturalizma.

Strukturalizam ~ spoznajmo elemente!

Dok je Vunt bio zagovornik strukturalizma na starom kontinentu, u Americi je to bio Edvard Tičener, Vuntov naslednik. Osnovne premise od kojih je kretao
strukturalizam tiču se osnovnih elemenata saznanja – osećaja i misli. Proučavanjem ovih osnovnih elemenata moguće je spoznati strukturu uma u celosti. Posredno
istraživanje celine upravo je osnovna zamerka koja se stavlja strukturalistima.

Vilhelm Vunt danas se smatra ocem eksperimentalne psihologije

Osnovni metod strukturalizma bili su misaoni eksperiment i introspekcija. Najveći doprinos koji je strukturalizam ostavio u
amanet budućim psiholozima jesu pojmovi oseta, opažaja, predstava, pragova čulne osetljivosti, vremena reakcije.

Nakon nastanka strukturalizma, ubrzo je došlo do pojave novih pravaca, oslanjajući se na postojeće ili u potpunoj
suprotnosti sa njima. Raznolikost pristupa, osnovnih pretpostavki, metoda i modela proučavanja ostala je očuvana do
današnjih dana.
 Funkcionalizam ~ svest o svesti

Ime koje se najpre asocira uz funkcionalizam jeste Vilijam Džejms, osnivač ovog pravca, zajedno sa Džonom Djuijem. Dvojica kolega – funkcionalista kasnije
su osnovali filozofski pravac pragmatizam. Pored toga, Džejms i danski psiholog Karl Lange tvorci su čuvene Džejms-Langeove teorije emocija.

Vilijem Džejms – jedan od najvećih umova svog vremena u detinjstvu je imao dijagnozu neurastenije, praćene
depresijom i suicidalnim mislima

Osnovna ideja koje su se držali funkcionalisti jeste ta da su ljudi u procesu obrade i reagovanja na stimulusa aktivni, kao i
to da svest mora da se razume u celini, što je potpuno nova direkcija u odnosu na stav strukturalista. Svest ima praktični,
tačnije evolucioni značaj – omogućava nam da se prilagodimo, samim tim i preživimo. Džejms je skovao čuvenu
sintagmu “tokova svesti“, koja se odnosi na različitost sadržaja tokova svesti kao što su misli, viđenje, oseti itd.

Svoju metodologiju funkcionalisti su definisali kroz pragmatizam – dobra je svaka metoda koja donosi rezultate. Njihov
uticaj vidljiv je u narednim dominantnim psihološkim pravcima: bihejviorizmu, kognitivnoj i evolucionoj psihologiji.

Asocijacionizam ~ stvari se povezuju!

Asocijacionizam kao pravac na neki način predstavlja sponu između dotadašnjih saznanja i sasvim nove direkcije koja će kasnije svoje otelotvorenje naći u
bihejvioralnom pravcu. Predstavnici asocijacionizma su Herman Ebinghaus, Edvard Li Torndajk i Ivan Petrovič Pavlov. Svaki od osnivača dao je jedinstven
doprinos ne samo asocijacionizmu kao pravcu, već kompletnoj psihološkoj misli toga doba.

Edvard Torndajk često je u svojim eksperimentima koristio mačke, zbog čega je među brojnim studentima ostao
poznat kao “onaj s mačkama”

Ebingaus je na prvom mestu bio zainteresovan za proučavanje načina na koji se ideje i misli povezuju u umu i kako
na osnovu takvog povezivanja dolazi do učenja. Tvorac je čuvene Ebingausove krive zaboravljanja, koja se oslanja
na uočenu zakonitost da učestalo ponavljanje mentalnih asocijacija dovodi do toga da budu bolje upamćene.

Edvard Li Torndajk uočio je da se draži i odgovori asociraju na osnovu zadovoljstva, a ne prostorne i vremenske
bliskosti. Ova pravilnost nazvana je zakonom efekta: tokom vremena, one akcije za koje se organizam nagrađuje,
uvršćuju se jače i ponavljaju brže.

Rad na asocijaciji različitih draži nastavio je Ivan Petrovič Pavlov, koji je spojio ideje asocijacionizma sa
bihejviorizmom. Čuveni eksperiment sa psom doveo je do otkrića klasičnog uslovljavanja, koje je kasnije postalo
osnova za razvoj mnogobrojnih vrsta učenja u pomenutom bihejviorizmu. Pavlov je za ovo dostignuće 1904. godine
dobio Nobelovu nagradu za fiziologiju.

Bihejviorizam ~ samo merljivo ponašanje!

Najistaknutiji predstavnici bihejviorizma su Džon Votson i B. F. Skiner. Osnovno uporište bihejviorizam pronalazi
u Pavlovljevom istraživanju. Odlikuje ga radikalan stav: psihologija kao nauka može i sme da se bavi isključivo
objektivno merljivim ponašanjem. Misli, želje, osećanja, svest – njima neka se bavi filozofija.

Skinerovo puno ime je Barus Frederik, a poznat je i po tome što je konstruisao razne manje ili više praktične uređaje
koji su mu pomagali u svakodnevnom laboratorijskom radu

Bihejvioristi su zaslužni za čuvenu S-R šemu, koja je kasnije proširena na S-O-R, pri čemu je S oznaka za stimulus,
O za organizam, a R za reakciju. I to je otprilike sve što bi jednog bihejvioristu trebalo da zanima – odnos između
stimulusa i reakcije uz posredovanje fizioloških i mentalnih varijabli. Uvođenje O varijable bio je maksimum
kompromisa na koji je bihejviorizam bio spreman da pristane.

Iako na prvi pogled rigidan i isključiv, bihejviorizam je imao izuzetan uticaj ne samo na psihologiju, već na sve
društvene nauke u celosti. Zahvaljujući njemu, jasno su definisani pojmovi metodološke rigoriznosti, merenja, objektivnosti. Pored toga, nalazi do kojih se došlo
proučavanjem učenja svoj praktični značaj uživaju do današnjeg dana.
 Geštalt psihologija ~ i forma i suština

Geštalt je nastao pod okriljem Berlinske škole, a sama reč u prevodu znači “oblik, forma, sklop”. Začetnici geštalta u psihološkoj misli su Maks Verthajmer,
Kurt Kofka i Volfgang Keler.

Istorijski, geštalt je svojevremeno predstavljao protivtežu strukturalizmu. U prvi plan bi, smatraju geštalisti, trebalo staviti
celinu. Opažanje celine utiče i na opažanje delova. Ovako definisano opažanje ima i svoje zakone koji diktiraju uslove pod
kojima se draži grupišum, kao što su blizina, sličnost, zajednička sudbina, simetrija, prošlo iskustvo, kontinuitet i tako dalje.

Primer zakona sličnosti – elementi će se grupisati po sličnosti, bilo da su u pitanju boja ili oblik

Geštalt se bavio i višim mentalnim procesima. Stoga se njegov osnovni doprinos ogleda u proučavanju pojmova percepcije,
učenja, emocija, mišljenja, ličnosti. Geštalt je danas uobličen i kao priznati psihoterapijski pravac.

Psihodinamska psihologija ~ šta ćemo sa nesvesnim?

Psihodinamska psihologija i psihoanaliza često se poistovećuju, iako je psihodinamska psihologija širi pojam u odnosu na psihoanalizu. Utemeljivač ovog pravca
je Sigmund Frojd, čije ime je poznato i brojnim nepsiholozima širog sveta.

Pojava Frojdove psihoanalize u tadašnje vreme izazvala je brojne kontroverze, na prvom mestu zbog načina na koji
pristupa proučavanju psihe, ali i raznim konceptima koji su to do tada bili nezamislivi (kao što su nesvesni seksualni
konflikti, infantilna seksualnost, proučavanje snova, omaški, dosetki itd.).

Kontroverzni bečki lekar tokom karijere flertovao je sa kokainom i tvrdio da je “cigara ponekad samo cigara”,
aludirajući na doslovne interpretacije simbola iz njegove teorije

Frojd je smatrao da je svesni deo ličnosti samo “vrh ledenog brega”, dok ljudskim ponašanjem u najvećoj meri
upravljaju nesvesni procesi. Ličnost, smatra Frojd, se sastoji od tri instance koje su u međusobnom odnosu – Id
(nagonski deo ličnosti koji je u potpunosti nesvestan), Ego (svesni deo koji “pravi kompromis” između zahteva Ega i
Superega) i Superego (koji je nesvestan i predstavlja skup usvojenih moralnih i vrednosnih normi). Osnovni pokretač i
generator životne energije je Libido, a njegova suprotnost (nagon za smrću i uništenjem) je Tanatos.

Posebnu pažnju izazvala je teorija o razvoju seksualnosti, koja podrazumeva postojanje oralne, analne, libidonozne i
faze latencije u seksualnom razvoju deteta tokom ranog detinjstva, nakon kojih dolazi do razvoja genitalne seksualnosti.
U okviru libidonozne faze Frojd je opisao pojavu Edipalnog kompleksa – privrženosti deteta roditelju suprotnog pola i
hostilnošću ka drugom roditelju.

Frojd se tokom svoje karijere opsežno bavio proučavanjem snova, lečenjem neurotskih poremećaja i istraživanjem
čovekovog nesvesnog kroz pomenute snove, omaške i dnevna sanjarenja. Sve ovo dovelo je do uspostavljanja psihoanalize kao popularnog i rasprostranjenog
terapijskog pravca. Iako svakako najčuveniji predstavnik psihoanalize, Frojd je imao brojne protivnike u okviru psihoanalitičkih krugova, a psihoanaliza danas
zastupa neke od postulata sa kojima se Frojd verovatno ne bi složio.

Kognitivna psihologija ~ mozganje o mozganju

Korenima kognitivne psihologije smatraju se strukturalizam, geštaltizam i bihejviorizam. Interesovanje za proučavanje

kognitivnih funkcija pojavilo se sredinom prošlog veka i do današnjeg dana nije opalo. Zahvaljujući ovom pravcu, nastale
su naučne oblasti kao što su kibernetika, psiholingvistika, ergonomija. Ulrih Najser smatra se začetnikom ovog pravca.

Najserova knjiga “Kognitivna psihologija” poslužila je kao odskočna daska za takozvanu “kognitivnu revoluciju” –
praćenu izuzetnim porastom interesa za proučavanje kognitivnih procesa

Kognitivisti su smatrali da psihički život počinje čulnim osetima, a ne svesnim odnosno nesvesnim motivima. Tako se
umesto termina “svesni” upotrebljava izraz “kognitivni” procesi. Prihvataju se i drugi mentalni procesi poput mišljenja,
želja i motiva, ali se samoposmatranje devalvira kao validna naučna metoda.

Najistaknutija obeležja kognitivnog naučnog metoda su potraga za uzročno-posledičnim odnosima, korišćenjem

eksperimentalnih istraživanja, odnosno merenjem. U ovakvim strogim zahtevima ka ispunjavanju naučnih imperativa,
kognitivizam je metodološki sličan bihejviorizmu.

Kognitivna psihologija i danas je vrlo popularna, a svoju primenu našla je u okviru nekoliko psihoterapijskih pravaca koji se zasnivaju na nekim od njenih
principa. Kao delimično izolovana naučna disciplina, kognitivna psihologija sarađuje sa brojnim drugim naučnim oblastima kako bi unapredila svoje metode i
zauzvrat ponudila dublji uvid u kognitivne procese čoveka.
 Humanistička psihologija ~ čovek je najvažniji!

Humanizam je inicijalno nastao kao filozofski pravac, da bi kasnije svoju primenu našao i u psihologiji. Za razliku od skoro svih dosadašnjih pravaca, humanizam
u sam centar proučavanja stavlja čoveka, koga naziva “centar volje”. Očima humaniste viđeno, čovek je biće koje je sposobno da se menja i razvija.

Osnivačima humanističke psihologije smatraju se Karl Rodžers i Abraham Maslov. Rodžers je tvorac sada duboko ustaljenih
termina psihološke teorije i prakse – samoaktualizacije i self koncepta. Maslov je ostao upamćen najviše po svojoj čuvenoj
teoriji hijerarhije motiva, na čijem dnu su elementarne fiziološke potrebe, a na vrhu želja za samoaktualizacijom.

Karl Rodžers je tvorac poznatog pravca u psihoterapiji – Rodžersove nedirektivne terapije koja podrazumeva omogućavanje
klijentu da on bude taj koji će usmeravati tok terapije

Humanizam i danas postoji u određenoj formi, kroz pojavu takozvane “pozitivne psihologije”, naslednika humanizma, koja sa
ovim pravcem na prvom mestu deli ideju da u centru pažnje treba da se nalazi čovek kao celina, sa potencijalima koje ima i
treba da nauči kako da ih realizuje.

Dokle je sve stiglo

S obzirom da je kao samostalna naučna disciplina psihologija relativno mlada, tempo njenog progresa u proteklih stotinak godina zaista je impozantan. Od nauke
koja je nekada insistirala na tome da ima jasno definisan jedan predmet pročavanja, psihologija je napredovala do statusa široko razgranate oblasti koja zadire u
ogroman broj različitih grana ljudske delatnosti.

U centru svake od oblasti i dalje se nalazi čovek, odnosno njegova psiha, ali u zavisnosti od konteksta i oblasti u čijoj je psihologija službi. Danas psihologija svoja
znanja nudi za objašnjenje, predviđanje i poboljšanje pojedinačnih grana pomenutih delatnosti i neizbežnog ljudskog faktora u njima.

Apsolutno sve oblasti kojima se psihologija danas bavi, bilo u okviru drugih delatnosti ili kao samostalna disciplina sa uže definisanim kontekstom proučavanja,
prilično je teško navesti, ne samo zato što ih je mnogo, već i zato što je ponekad teško napraviti granicu između onoga što je predmet proučavanja psihologije i
onoga sa čim “sarađuje”. Ipak, evo spiska oblasti u kojima je psihologija ne samo našla svoju primenu, već svakodnevno doprinosi boljoj komunikaciji između
potreba ljudi i njihovog okruženja.

EKSPERIMENTALNA PSIHOLOGIJA ~ u svojim proučavanjima koristi eksperimentalne metode kako bi dokučila procese koji se nalaze u osnovi ljudskog
ponašanja. Eksperimentalni psiholozi u svojim istraživanjima koriste ljude ili životinje, a teme njihovih proučavanja najčešće su oseti, percepcija, memorija,
kognicija, učenje, motivacija, emocije, razvojni procesi, socijalno ponašanje i svi mogući derivati navedenih oblasti.

FORENZIČKA PSIHOLOGIJA ~ predstavlja polje na kom se ukrštaju psihologija i pravosuđe. Psihologija se, u ovom kontekstu, bavi utvrđivanjem
sposobnosti da se svedoči na sudu, psihološkim veštačenjem žrtve ili okrivljenog, utvrđivanjem okolnosti poput umišljaja i uračunljivosti prilikom izvršenja nekog
krivičnog dela, kao i svih fakora koji su pri datim okolnostima mogle imati uticaja na osobe uključene u pravni proces.

PEDAGOŠKA PSIHOLOGIJA ~ izučava ljudsko ponašanje i učenje u različitim uslovima vaspitno-obrazovne sredine. Cilj pedagoške psihologije je
proučavanje i unapređenje procesa koji stoje u osnovi učenja i ponašanja na određenim uzrastima u pomenutim uslovima, a u svrhe optimalnog razvoja učenika.
Pedagoški psiholozi često se fokusiraju i na specifične subgrupe kao što su nadarena i deca ometena u razvoju.

NEUROPSIHOLOGIJA ~ se bavi proučavanjem povezanosti između strukture i funkcije mozga sa specifičnim psihičkim procesima, odnosno ponašanjima.
Neuropsiholozi, pored naučnog proučavanja nervnog sistema i ljudskog ponašanja, bave se i testiranjem, odnosno utvrđivanjem stepena propadanja kognitivnih
funkcija usled različitih povreda ili oboljenja nervnog sistema, za potrebe kliničkog ili forenzičkog konteksta.

KLINIČKA PSIHOLOGIJA ~ je oblast čija je svrha razumevanje, prevencija i lečenje psihičkih oboljenja. U centru pažnje kliničke psihologije nalazi se
klinička procena ličnosti, odnosno aktuelnog psihičkog funkcionisanja i savetovanje/psihoterapija, odnosno lečenje. Klinički psiholozi danas su uključeni i u
istraživanje, edukaciju, konsultativni rad, forenzička veštačenja i mnoge druge oblasti primenjene psihologije.

KOGNITIVNA PSIHOLOGIJA ~ proučava mentalne procese koji se nalaze u osnovi opažanja, pamćenja, mišljenja, govora i rešavanja problema. Njene
osnovne odlike su upotreba naučnih metoda i pretpostavljanje postojanja untrašnjih mentalnih stanja, poput želja, uverenja, motivacije, znanja. Pravac u
psihologiji koji je nastao iz ovakvog pristupa naziva se kognitivizam. Kognitivna psihologija imala je presudan uticaj u nastanku kognitivno-bihejvioralne terapije
(KBT).

PSIHOLOGIJA LIČNOSTI ~ predstavlja granu psihologije koja proučava ličnost i individualne razlike. Polja interesovanja psihologije ličnosti su kreiranje
koherentne slike o individui i njenim osnovim psihičkim procesima, proučavanje individualnih razlika koje postoje među ljudima i istaživanje psihičkog života i
ponašanja kao celine. Pritom, “ličnost” je definisana kao dinamičan i organizovan set karakteristika koje osoba poseduje, a koje na jedinstven način utiču na njene
emocije, mišljenje, motivaciju, odnose sa drugim ljudima i karakteristična ponašanja u različitim situacijama i okolnostima.

PSIHOLOGIJA MARKETINGA ~ predstavlja granu primenjene psihologije čiji je cilj usklađivanje potreba, želja i ciljeva potrošača sa jedne i ciljeva
organizacije sa druge strane. U te svrhe ona proučava procese i odnose koji stoje u osnovi ovakve razmene, nastoji da razume proces donošenja odluka kod
kupaca, kako na individualnom, tako i na grupnom nivou. Dalje, psihologija marketinga proučava demografske i bihejvioralne karakteristike kupaca kao kako bi
dobila odgovor na pitanje – šta je to što ljudi žele. Svoja znanja, derivirana iz drugih oblasti psihologije, koristi za kreiranje efektnih marketinških ponuda i
formiranje marketinškog plana proizvoda, odnosno kompanije.

PSIHOLOGIJA RADA ~ poznata je i pod nazivom “poslovna psihologija”, a proučava vezu između efikasnog rada i različitih “ljudskih” faktora. Takođe, bavi
se proučavanjem vrsta poslova i radnih uslova na one koji te poslove obavljaju. Kao svoj krajnji cilj, psihologija rada ima usklađivanje ličnih i ciljeva organizacije
radi postizanja obostrane dobrobiti. To se postiže kroz proces pravilne selekcije kadrova, ali i kroz edukativno-savetodavni rad sa zaposlenima i ispitivanje učinaka
koje rad u određenim uslovima ima na ljude, sa osvrtom i na efikasnost obavljanja posla.

PSIHOLOGIJA UMETNOSTI ~ predstavlja polje na kome se ukršta nekoliko savremenih disciplina. Sa psihološke tačke gledišta, psihologija umetnosti
proučava percepciju, kogniciju i karakteristike umetničkih dela i kreativnog procesa uopšte. Svoju primenu našla je i u psihoterapiji, u formi koja je danas poznata
kao “art terapija”.

PSIHOLOGIJA SPORTA~ bavi se ispitivanjem neophodnih, odnosno poželjnih preduslova koji bi trebalo da budu ispunjeni kako bi se postigao uspeh “na
terenu”. Pored motoričkih sposobnosti, sportska psihologija bavi se ispitivanjem ličnosti, motivacije i učenja, a usmerena je kako na individualne, tako i na timske
sportove u kojima proučava dinamiku timova i njen uticaj na postignuće mereno osvajanjem titlula, postizanjem rekorda i tome slično.

PSIHOMETRIJA ~ je oblast koja se bavi teorijama i tehnikama psihološkog merenja. Ona uključuje merenje znanja, sposobnosti, stavova, crta ličnosti i merenja
sprovođenog u obrazovne svrhe. Psihometrija je primarno orijentisana ka konstrukciji i validaciji mernih instrumenata kao što su upitnici, inventari ličnosti i druga
merna oruđa savremene psihologije i društvenih nauka uopšte.

PSIHOTERAPIJA ~ se kao termin koristi za interakciju čija je svrha lečenje, odnosno otklanjanje simptoma i poboljšanje kvaliteta života koja se odvija između
treniranog profesionalca (psihoterapeuta) i klijenta/pacijenta, porodice, parova ili grupe. Osnovni cilj psihoterapije je poboljšanje mentalnog zdravlja klijenata, a to
se čini kroz praktikovanje metoda i tehnika nekog od brojnih psihoterapijskih pravaca, od kojih su najpoznatiji psihoanaliza, odnosno psihoanalitička
psihoterapija, grupna analiza, transakciona analiza, kognitivno-bihejvioralna psihoterapija (i njeni derivati, poput REBT-a (racionalno-emocionalno-bihejvioralna
terapija), geštalt psihoterapija, konstruktivistička i tako dalje. Iako je inicijalno nastala pod okriljem psihologije, odnosno medicine (psihijatrije), bavljenje
psihoterapijom danas je izašlo iz okvira psihološke i medicinske struke, te se njom mogu baviti i ljudi drugačijih profesionalnih profila, pod uslovom da su prošli
obuku kojom su stekli kvalifikacije za bavljenje psihoterapijom u okviru nekog od priznatih psihoterapijskih modaliteta.

RAZVOJNA PSIHOLOGIJA ~ bavi se proučavanjem razvojnog toka čoveka, sve od rođenja do starosti. Nekada je ona podrazumevala bavljenje razvojem
isključivo dece, ali se ovo polje proširilo i na druga životna doba – adolescenciju, odraslo doba, starenje – tačnije, kompletan životni vek. Razvojna psihologija
proučava širok spektar psihičkih procesa i stanja – motoričkih, kognitivnih, emocionalnih, socijalnih, moralnih, kulturnih i slično.

SOCIJALNA PSIHOLOGIJA ~ predstavlja proučavanje ljudskog mišljenja, ponašanja i osećanja na koji je uticaj imalo prisustvo drugih ljudi. Predmet
proučavanja socijalne psihologije su merljive varijable ljudskog ponašanja. Socijalni psiholozi ljudsko ponašanja objašnjavaju kao rezultat interakcije između
mentalnog stanja i trenutne socijalne situacije.

VOJNA PSIHOLOGIJA ~ se bavi primenom psiholoških znanja u vojne svrhe. To konkretno podrazumeva selekciju, kvalifikaciju i regrutaciju vojnog osoblja,
kao i proučavanje i praćenje spremnosti, sposobnosti, aktuelnog mentalnog funkcionisanja u svrhe povećanja efikasnosti u vojnoj službi. Pored toga, vojna
psihologija izučava psihološke aspekte života u vojsci i ratovanja, a vojni psiholozi bave se i pružanjem psihološke pomoći vojnom osoblju i njihovim
porodicama, prevencijom stresa i psihičke traume, kao i podrškom u slučajevima izmenjenog mentalnog funkcionisanja

Navike empatičnih ljudi

Ukoliko imate utisak da prosto prečesto čujete reč “empatija”, verovatno ste u pravu. Trenutno je to jedna od omiljenih reči naučnika, poslovnih lidera, obrazovnih
stručnjaka i političkih aktivista. Ali, ono što se većina ljudi pita jeste – na koji način mogu da proširim svoj kapacitet za empatiju? Empatija nije samo način
na koji proširujemo granice svog moralnog univerzuma. Najnovija istraživanja na ovu temu kažu da je empatija zapravo set navika kroz koje možemo poboljšati
kvalitet sopstvenih života.

Šta je zapravo empatija? To je sposobnost da stvari posmatramo iz perspektive druge osobe, sa ciljem da razumemo njena osećanja i da to razumevanje bude
vodilja našim akcijama. Empatiju ne treba mešati sa ljubaznošću, niti sa sažaljenjem. Ne treba je mešati ni sa zlatnim pravilom “Čini drugima onako kako bi voleo
da oni čine tebi.” Kao što je Džordž Bernard Šo jednom prilikom rekao: “Ne čini drugima ono što bi voleo da oni čine tebi – može biti da imate potpuno različit
ukus.” Empatija je upravo spoznaja tih ukusa koje Šo spominje.

Sveopšte brujanje o empatiji nastalo je iz revolucionarne promene o tome kako, iz naučne perspektive, razumemo ljudsku prirodu. Staro viđenje glasilo da je da
smo, kao ljudska bića, u samoj svojoj suštini egocentrični, a sada je ovaj pristup izgubio na značaju, zahvaljujući činjenici da je čovek i homo empathicus –
sposoban za saosećanje, društvenu saradnju i uzajamnu pomoć.

Tokom poslednje decenije, neuronaučnici su identifikovali delove mozga “zadužene” za empatiju koji, u slučaju povrede, mogu smanjiti našu sposobnost da
razumemo šta drugi ljudi osećaju. Evolucioni biolozi, kao što je Frans de Val, pokazali su da smo mi i “socijalne životinje” koje su tokom evolucije razvile
prirodnu sklonost ka međusobnom pomaganju, baš kakvu su imali i naši preci i zahvaljući kojoj su preživeli. I psiholozi su potvrdili da nam je empatija neophodna
u prvih nekoliko godina naših života kako bismo dosegnuli svoj puni potencijal koji kao ljudska bića posedujemo.

Ali, empatija ne prestaje sa razvojem u detinjstvu. Možemo podsticati njen rast tokom čitavog života, a možemo je i upotrebiti za promenu nepovoljnih društvenih
okolnosti. Sociološka, psihološka i istorijska istraživanja – posebno ona usko usmerena ka empatičnim ljudima – otkrivaju koje to navike razvijaju i gaje
empatični ljudi u svojim svakodnevnim životima, kako bi poboljšali i živote ljudi oko sebe. Evo o kojim navikama je reč:
 Navika br. 1: Razgovor sa nepoznatim ljudima

Ljudi sa visoko izraženom empatijom pokazuju nezadovoljivu radoznalost ka ljudima koje ne poznaju. Oni će razgovarati sa osobom koja sedi pored njih u
autobusu, pokazujući prirodnu radoznalost kakvu smo svi imali kada smo bili deca, a koju nam društvo uspešno suzbija. Empatičnim osobama će nepoznati ljudi
biti interesantniji nego oni sami, ali neće ih ispitivati kao radoznale komšije, već će poštovati savet istoričara: “Nemojte biti ispitivač, već zainteresovani
istraživač.”

Radoznalost proširuje našu empatiju kroz razgovor sa ljudima izvan našeg uobičajenog društvenog kruga u čijem se okviru krećemo, kroz susrete sa životima i
gledištima koji su različiti od naših. Martin Selidžmen smatra da je upravo radoznalost ključna snaga koja nam može pomoći da podignemo zadovoljstvo
sopstvenim životom na viši nivo. I obično je vrlo svrsishodan lek za hroničnu usamljenost za koju se smatra da pogađa jednog od tri čoveka u savremenom
(zapadnom) društvu.

Negovanje radoznalosti uključuje više od letimičnog ćaskanja o vremenu. Njena dragocenost leži i u tome što nam pomaže da dokučimo svet koji postoji u glavi
druge osobe. Svakodnevno se susrećemo sa nepoznatim ljudima, bilo je da je reč o poštaru ili novom kolegi na poslu. Postavljanjem cilja da u toku jedne nedelje
razgovaramo sa jednom nepoznatom osobom možemo obezbediti jedan korak dalje u razvijanju empatije. Sve što je potrebno za taj korak je hrabrost.

Navika br. 2: Prevazilaženje predrasuda i otkrivanje sličnosti

Često pravimo pretpostavke o drugim i ljudima, na osnovu kojih im dodeljujemo etikete, kao što su “muslimanski fundamentalist”, “socijalni slučaj”, a sve takve
kategorizacije sprečavaju nas da uviđamo i cenimo njihovu individualnost. Empatični ljudi se suočavaju sa svojim predrasudama i predubeđenjima tako što u
ljudima traže ono što im je zajedničko pre nego ono što ih razlikuje. Jedna epizoda iz američke istorije lepo ilustruje kako ovo može da se postigne.

Klerborn Pol Elis rođen je u siromašnoj porodici belaca u Darhamu u Severnoj Karolini 1927. godine. Radio je težak posao u jednoj garaži i verovao da su
Afroamerikanci uzrok svih njegovih nevolja, što je rezultiralo u tome da krene stopama svog oca i učlani se u Kju Klaks Klan, gde je vremenom napredovao do
jedne od vrhunskih pozicija u lokalnom ogranku ovog rasističkog udruženja.

1971. godine bio je pozvan – kao istaknuti lokalni građanin – na desetodnevno zasedanje u lokalnoj zajednici u cilju smirivanja rasnih tenzija u školama i bio je
proglašen članom upravnog odbora skupa sa Enom Etvoterom, lokalnim “crnim” aktivistom koga je prezirao. Ali, radeći sa njim, uvideo je besmislenost svih
svojih predrasuda koje je imao prema Afroamerikancima. Na prvom mestu, shvatio je isti problemi siromaštva pogađaju obe zajednice. “Počeo sam da posmatram
tog crnca, da se rukujem sa njim i video sam ga kao ljudsko biće,” prisetio se kasnije svog iskustva na zasedanju zajednice. “To je bilo gotovo isto kao biti ponovo
rođen.” Poslednjeg dana zasedanja, stao je pred nekoliko stotina ljudi i simbolično iscepao svoju KKK člansku kartu.

Elis je kasnije postao član radne organizacije za uniju čije članstvo je činilo 70% Afroamerikanaca. On i En ostali su prijatelji do kraja svojih života. Verovatno
nema boljeg primera kako moć empatije može da nadvlada mržnju i promeni naše rigidne stavove.

Navika br. 3: Život iz perspektive drugoga

Mislite da su penjanje uz zaleđene planine ili letenje zmajem ekstremni sportovi? Onda biste trebali da isprobate “eksperimentalnu” empatiju – najizazovniji i
potencijalno najplodonosniji “sport” od svih ekstremnih. Ljudi sa visoko izraženom empatijom stiču direktna iskustva iz života drugih ljudi, praktikujući staru
izreku Indijanaca – “Prošetaj milju u mokasinama drugog čoveka, pre nego što ga iskritikuješ.“

Džordž Orvel je, recimo, inspirativan model. Nakon što je služio kao kolonijalni policijski službenik u Britanskoj Burmi dvadesetih godina prošlog veka, Orvel se
vratio u Britaniju odlučan da otkrije kakav je život iz pozicije onih koji žive na društvenim marginama. “Želeo sam da se u potpunosti uklopim – da se nađem
među onima koji su potlačeni,” pisao je Orvel. Njegov plan bio je da se obuče kao beskućnik u pohabane cipele i kaput, a zatim da živi na ulicama Istočnog
Londona sa prosjacima i skitnicama. Kao rezultat, nastala je njegova knjiga “Ispod i izvan Pariza i Londona”, u kojoj je izneo radikalnu promenu svojih uverenja,
prioriteta i odnosa prema ljudima. Ne samo da se uverio da beskućnici nisu “pijani ološ”, već je razvio nova prijateljstva sa nekolicinom njih, izmenio svoje
viđenje nejednakosti i obezbedio odličan materijal za svoje literarno stvaralaštvo. To je bilo, prema njegovim rečima, najbolje putovanje u njegovom životu.
Uvideo je da empatija, ne samo da nas čini dobrima, već i nama čini dobro.

Svako od nas može da osmisli sopstveni eksperiment. Možemo da počnemo da radimo stvari koje inače ne radimo, a uključuje ljude i zajednice koji nam nisu
bliski. Ako ste religiozni, probajte da idete na sastanke neke verske grupe čija se uverenja razlikuju od vaših. Ukoliko ste ateist, idite u crkve! Priliku za putovanje
iskoristite za upoznavanje druge kulture i pomoć ljudima koji tamo žive. Sledite put koji je predložio Džon Djui, rekavši: “Kompletno istinsko obrazovanje dolazi
kroz iskustvo.”

Navika br. 4: Pažljivo slušanje i otvorenost

Za empatičnog sagovornika, potrebno je posedovati dve crte.

Prva je savladati umetnost pažljivog slušanja. “Od ključnog značaja,” smatra Maršal Rozeberg, psiholog i pokretač ideje o nenasilnoj komunikaciji, “je naša
sposobnost da prisustvujemo onome što se zaista dešava u datom trenutku – jedinstvenosti osećanja i potreba osobe koju slušamo.” Empatični ljudi vrlo pažljivo
slušaju druge i čine sve kako bi dokučili njihova emocionalna stanja i potrebe, bez obzira da li je u pitanju dobar prijatelj koji se razboleo od neizlečive bolesti ili
partner koji je iznerviran nekim našim ponašanjem.

Ali, slušanje samo za sebe nije dovoljno. Tako dolazimo do druge neophodne crte, a to je otvorenost – koja uključuje i ranjivost. Uklanjanje maski koje nosimo
i otkrivanje svojih osećanja nekome je od vitalnog značaja za stvaranje snažne empatičke veze. Empatija je dvosmerna ulica jer je, pored uzajamnog razumevanja,
zasnovana na razmeni naših najvažnijih iskustava i uverenja sa drugima.
Organizacije kao što su izraelsko-palestinski “Roditeljski krug” pomenuta načela pretvorile su u praksu, tako što su porodice koje su ostale bez domova – sa obe
strane konflikta – psihološki zbrinjavale, kroz upoznavanje, razgovor i slušanje. Deljenje priča o tome kako su njihovi voljeni umrli omogućilo je ostalim
porodicama da uvide da dele isti bol i istu sudbinu, bez obzira na to što su sa suprotnih strana političke ograde, što je dovelo do uspostavljanja jednog od
najsnažnijih pokreta za igradnju mira.

Navika br. 5: Uključenost u masovne akcije i društvene promene

Kada razmišljamo o empatiji, obično je posmatramo na nivou pojedinca, ali empatični ljudi shvataju da empatija može biti masovni fenomen koji donosi
korenite društvene promene.

Setimo se velikih društvenih pokreta, kao što je bio onaj protiv robovlasništva tokom XVIII i IX veka sa obe strane Atlantika. Novinar Adam Hoščajld podseća da
ovakvi događaji nemaju uzroke u tajanstvenim spisima ili nekim drugim izvorima, već u ljudskoj empatiji, koja je u ovom konkretnom slučaju doprinela
razumevanju patnje kroz koju su prolazili robovi. Isto tako, međunarodna trgovinska udruženja, posredstvom empatije, bore se protiv ekspolatacije radnika i
zaštite njihovih ljudskih prava. Još jedan odličan primer je reakcija javnosti na cunami koji je pogodio azijski kontinent 2004. godine i koji je pokazao dejstva
empatije ka žrtvama ove nepogode, kojima je pomoć ukazivana sa mnogih strana.

Empatija se najverovatnije, poput cveta, može gajiti na kolektivnom nivou, ukoliko bismo nove generacije podučavali kako da je neguju. Takva ideja je u osnovi
pionirskog projekta “Koreni empatije” u Kanadi, koji je postao naefektivniji program za podučavanje empatiji na svetu i koji je uključivao preko pola miliona
dece. On obuhvata jedinstven nastavni plan u čijem centru su sasvim mala deca, čiji razvoj se prati tokom vremena u svrhe razvijanja emocionalne inteligencije, a
rezultati pokazuju da je ovim programom zapravo značajno smanjena stopa vršnjačkog nasilja, uz istovremeno povećanje akademskog postignuća kod dece
obuhvaćene programom.

Pored edukacije, velika promena podrazumeva razumevanje mehanizma preko kog tehnologija društvenih mreža može upregnuti snagu empatije u svrhe kreiranja
masovnih političkih akcija. Twitter je sredstvo pomoću kog je mnogo ljudi uključeno u “Okupirajmo Vol Strit” i “Arapsko proleće” akcije, ali sam po sebi
nema tu moć da učini da ljudi saosećaju sa patnjom udaljenih stranaca. Prava promena može se desiti onda kada društvene mreže “nauče” da prenose ne samo
informacije, već empatsku povezanost.

Navika br. 6: Razvoj bogate mašte

Poslednja navika izrazito empatičnih ljudi je “bavljenje” ljudima koji nisu samo u našem neposrednom okruženju. Skloni smo da verujemo da je empatija
rezervisana isključivo za one koji žive na društvenim marginama i koji pate. Jeste i za njih, ali ne samo za njih.

Nužno za razvoj empatije jeste bavljenje ljudima koji ne dele naša uverenja i koje na neki način možemo smatrati svojim neprijateljima. Ukoliko ste aktivista
za zaštitu životne sredine, na primer, zastanite i razmislite kako ovaj problem deluje iz perspektive nekog od zvaničnika naftne kompanije – probajte da razumete
njihovo razmišljanje i motivaciju – kako biste poboljšali efikasnost svoje strategije za borbu u svrhe očuvanja životne sredine. Malo “instrumentalne empatije”
(poznate i kao “uticajna antropologija”) može biti vrlo korisno.

Empatija prema protivnicima takođe je deo puta ka društvenoj toleranciji. Kao što je Gandi rekao, tokom konflikta između Muslimana i Hindusa koje je dovelo do
indijske nezavisnosti 1947. godine: “Ja sam musliman! I hindus i hrišćanin i jevrejin.”

Organizacije bi, takođe, trebalo da u obzir uzmu empatsko razmišljanje. Bil Drajton, renomirani “otac društvenog preduzetništva”, veruje da je ovo era brzih
tehnoloških promena, a empatija je ključ za poslovno preživljavanje jer podrazumeva timski rad i vođstvo. Njegova uticajna “Ašoka” fondacija osnovala je
“Započnimo empatiju” inicijativu, koja svoje ideje primenjuje na rad poslovnih lidera, političara i edukatora širom sveta.

Dvadeseti vek smatra se Dobom introspekcije, gde su nas samopomoć i psihoterapija ohrabrili da verujemo da je najbolji put ka razumevanju nas samih i naših
života pogled u nas same. Ali, na taj način ne možemo videti dalje od sopstvenog nosa. 21 vek trebalo bi da bude Doba empatije – kada otkrivamo sebe ne samo
kroz samorefleksiju, već postajemo zainteresovani i za druge ljude.

Empatija nam je neophodna kako bismo kreirali novu vrstu revolucije. Ne staromodnu revoluciju koja uključuje nove zakone, institucije ili pravila, već radikalnu
(r)evoluciju u ljudskim odnosima – jedinu koja može napraviti istinsku promenu.