1 .

POKUŠAJI OBJAŠNJENJA FENOMENA NAUČNE PROMENE

Tehničkim terminom naučna promena označava se svaka smena teorija Tcoje se

odnose na isti domen i iskustva. Jedan od najosnovnijih problema u filozofiji
nauke jeste problem objašnjenja fenomena naučne promene, i n tom pogledu
razlikujemo dva osnovna stanovišta.:^^ ^pduvaoKJtZA^
1. Kumulativizam O&Ua
2. Revolucionalizam
m ® .
Kumulavističko stanovište naučne promene-njegovi predstavnici smatraju'ditse
prilikom svake naučne promene, (^adržavaju izvesni bitnLel§menti^tgre teorjje,
kojijilazfidjts^tavno^eJeOTje; titne se tvrdrkontinuitet u rastunaučnog znkhfa;
koji se, sa svoje_stime, Qdvija gomilanjem, akumulacijom pojedinačnog znanja, tj.
adredemh dof^tigmića. Naravno postoji više vrsta kumulativističko g shvatanja:
razlikujemo njegove jake' i slabe(obliWe: pristalice jačih oblika tvrde kompletnu
očuvanost ^slarih teorija u naučnoj promeni (interteorijski redukcionizam), dok
pristalice ^ ^ i j l k smatraju d^prilikom naučne promene dolazi do izvesnih
knrekcija hitmh elemenata^stare teorije koji su zadržam u novoj (u smislu njihovog
proširenja i.5l.), pa da se u tom smislu može govoriti samo o aproksimativnoj
očuvanosti starih teorija.
"Revolucionističko" stanovište insigng jia tome da se prilikom razvoja nauke, sa
smenama teorija, događaju\radikaM rezoyi, u pitanju su momenti diskontinuiteta,
u kojima dolazi do smene kompletne teorijske aparature: nijedan element stare
teoriigjigLOStaje očuvanji novoj teoiji-naučne revolucije.

Interteorijski redukcionizam kao jako kumulativističko shvatanje u potpunosti

proizilazi iz radikalnog empirizma, čiji predstavnici smatraju da sgffiaukjl izvodi iz
is&stvST^da, zahvaljujući tome, predstavlja adekvatan opis tog iskustva. Šta to
znači da se nauka direktno izvodi iz iskustva? To da je iskustvo apsolutno
nezavisno u odnosu na razum, i da ga ovaj beleži malte ne u potpunosti pasivno; po
interteorijskom redukcionizmu u organizaciji iskustva ne učestvuju nikakvi
apriomi elementi, kategorijalni aparat i tome slično.
Stefan Amsterdamski u vezi sa ovim kaže da teorijski um ddjjje direktno pod
prislom empinjskih Činjemca, dok je naučna teorija zapravo superstruktura, koju
taj um gradL na osnovama koje su_potpuno---flezavisne od njega. Te osnove
sačinjava iskustvo, tačnije materijal zadobijen putem čula ili čulne datosfi,~dokse
izgradnja teorije vrši uz pomoć posmatranja i eksperimenta. Dakle, korektmm
posmatranjem i dosledmm sprovođenjem eksperimenta, ali korektmm
posmatranjem iznad svega, mi na osnovu Čulnih datosti formiramo, tzv.
 b p s < ^ r v a £ i Q i i £ - i £ d a na adekvatan način odslikavaju naše
.v-fskiistvo-fukoliko su metodeJspravgoJconsćenel da bismo zatim, polazeći od tih
opservacionih iskaza^-koji—stt--^iagulami> metodom induktivne generaiizacije,
4ZYQdili univerzalne sudove nauke (otuda i dnigi naziv indukativizam).
• Kao
što je već u startu napomenuto, direktne posledice ovakvog stanovišta su
kontinuitet znanja i njegov kumulativan karakter: postoji skup već odkrivemh
istina (teorija) kojima samo dodajemo novo odkrivene istine. Pojam lažne istine je
kontradikcija, jer ako opservacione iskaz<s fornuramo na osnovu čulne datosti, 1
ako tom prilikom neophjidiie-metode-sppi^odimo korektno, onda teorija nikako ne
može biti lazna; to se može dogodiU samo ukoliko nisu ispoštovani svi neophodni
uslovi za pravilno spmvodesje, pa ćak ni tada ne govorimo o lažnim teorijama, već
o sistemima univerzalnih_SjidQ\3^k^ijiopšte nisu hili naiične teorije Teorija, ako
je teorija mora biti i istinita i za definiciju mora da pruža adekvatan opis čitavog
polja relevantnog lskustva. U skladu sa tim, teorije koje se smenjuju ne mogu se u
suštini bitno razlikovati: svaka nova teorija je nova samo u tom smislu i eventualno
detaljnija; svaka nova teorija mora biti lftgi^ka^posledkajtare teorije, svodiva na
nju. ^
Ovo je idealni šematski slučaj radikalnog empirizma. Drugi, razrađeniji slučajevi
jesu:
1. Logički pozitivizam (empirizam)
2. Savremeni konfirmacionizam

i. LOGIĆKI POZITIVIZAM I LOGIČKI EMPIRIZAM

Ova dva termina se vrlQ_£Sžto u literatun uzimaju sinommno, ali medu njima
po-f.toj i i zvesuia- ra zHkrijln gi čki pozitivizam je postao logički empirizam_onog
momenta kada je ^ a n i ^ princip verifikacije zamenio principom konflrmacije
dok je pijj^j^^^^rigkacijesoznačavao princip dokazivania putem
iskustvene pro^ere, pji£ci£_konfiiTOacije je princip dokarivanja pntem stepena
verovatnoće-navođeniem pozitivnih instanr.i dokazuiemo da ie iskaz verovatan i
svaka nova istanca povećava njegovu verovatnoću (doprinosi konfirmaciju').
Logički pozitivisti su smatrali da fojmlcp predstavlja sistem dokazamh visoko
verovatnih nniverzalnih iskaza. koii na_ adekvatan način opisuju čitavo polje
relevatnog iskustva. a dve osnove doktrine na koie se pravac ogjanjao svakako su
Hle: ' ~ ~
Doktrina induktivizma-indukciiom iz singularnih ^p^rvriri^nih i s M ^
izvodimo |unTveržalne sndnv|_nauke, s tim što moraju biti zadovoljeni odrecfeni
jislovi: da ne post^i^kontraevidencija (npr. crni labud) i da J e uzon^ koji
ispituiemo reprezentativan.
Doktrina opservacionlzma-opservacioni iskazi predstavhdu fiksno iezgro
nauke, oni se ne dokazuiu. ier se formiraiu na o^nojgTA^^ u
momentu opažania. korektnim sprovodenjem kontrolisane opservacije po karakteru""
singularni iskazi. ^
U^skladu sa ovim., lngički .pozitivisti su formulisali i ^terijum/flema^^
od onoga što nije nauka, sudova nauke, od onih sudova knji tn nisn: samo oni
%
fotoo v

sudovi koji mo^uJžitLjzvedeni ia^gpge^acionejo^nnve mogii hiti siidovi r\aiikp;

ukoliko to niie slučai, sudje_ ilL^alitič^, ili"ie tautologija, ili je metafizički,
o'dnosno/^segdo^Su^I Prema ovoj poslednjeoj vrsti sudova, logički pozitivisti su
bili naročito loše nastrojeni, smatrajući da oni za nauku znače propast: kako
možemo svoje znanje zasnivati na nečemu zašta nemamo potvrdu u iskustvu, niti
načina uz pomoć koga bismo utvrdili da je uopšte verovatno?
Konačno kompletan projekat izgradnje naučne teorije izgleda ovako:
1. Polazimo od početnih uslova-to je č^enička^šituac^a kpju želimo da
~objasmmo^e^pllMSgnm^lus ono čime objašnjavamo-explanans-prirodni zakoni.
2. Uslovi koje objašnjenje mora da zadovoljava formulišu se čisto Iogičkim
putem:
• explikandum mora biti logički impliciran od explanansa;
• explanans mora sadržati opšte, univerzalne sudove;
9 explanans mora imati empirijski sadržaj;
• explanans mora biti istinit.
3. Objašnjenjese_piiineiij4^ na ettavu polje lelevanlnug iskustva za datu
teoriju
4. Polazeći od iskustva, metodom kontrolisane opservacije formulišemo
opservacione iskaze koji sačinjavaju fiksno jezgro nauke
5. Putem indukcije, a vodeći računa o pravilima korespodencije (metodama
koje svaki teorijski pojam povezuju sa adekvatnim empirijskim entitetom),
konačno formulišemo teoriju
6. Standardan uslov koji svaka teorija kao sistem mora zadovoljavati, a to je da
bude konzistetna, što bi, ukoliko su svi prethodni uslovi zadovoljeni, moralo
biti slučaj.

j. POPEROVA KRITIKA LOGICKOG POZITIVIZMA

Poper je_ zapravo,__ u jaotpunosti cr^v^^}_Jogički pozitivizam, pokazavši

neodrživost doktrina na kojima on počiva:
• ^Ćisto opservacioni iskazi ne postoje, odnosna ne pnstoji fiksno jezgro na
kome bi počivala nauka.
• Indukciia njk^d^ "ijp hiln npotr^hljavana n nann\ induktivna logika de facto
ne postoji.
Naime, što se kritike opservacionizma tiče, opservacioni iskazi kao neki jiguran
_osnov nauke ne postoje sami po sebi, odnosno zasnovani_sn iskljnčivo na čulmm
datostima. niti ie to moguće. jer, kaže Poper, da bismo uopšte nešto mogli da
vidimo, neophodan nam je referentni teorijski okvir (back-ground teorija)_u kome
ćenin^ŽŽ!^^ * 11 foji n ^ 7 e nhedenia, opšti i
individualni interesi, ustaljena verovanja i predrasude, društveni stavovi i
iđeologija,~filozofija, kao i celokupno naučno znanje zajednice kojoj pripada
subjekt posmatranja. U skladu sa tim, proizilazi da su čak i najjednostaviji
opservacioni iskazi interpretirani-npr. iskaz: "Ovde-sada-belo"-interpretiran je u
skladu sa rudimentarnim teorijama prostora, vremena i boja. Dakle, fiksno jezgro
-1
->7
4
• Zahtevaj?_e_d<L_primerak na koii iskaz refenra bude reprezentativan, a to ne
moženmnikada znati.
• Zahteva se da nema kontraevidenciie. ali ni to nikada ne možemo znati, jer
.je upitanju heskonačan -skup, _pa samimJimJ. princip-konfinnacij£_odpada,
J>udući da je skup beskonačan. verovatnoća \skaza se ne povećava
-pozitivnim-uzorkam.
Dakle>-mi-u^nauci ne iz\ro dimaiupoteze_iz_ QPS.eryacione osnove^ indukcii om (kao
što^u^O-smatrali logički pozitivisti), već se mi u nauci^lužimo tzv. hipotetičko-^
deduktivnim metodom: polazimo od onoga što se naziva jheurističkajistraživačka)
hipote^a, koju potom testiramo izvodeći iz nje posledice (kontekst opravdanja), pa
ako se pokaže da među posledicama postoje i one koje su kontradiktorne, hipotezu
odbacujemo.
Kako dolazimo do heurističke hipoteze?-pitanje konteksta otkrića. Induktivisti su
smatrali racionalnim putem-prikupljanjem opservacionog materijala, tj. direktnim
npggrvgcijarna pojedinačmh čirijenica (činjenice=čulne datOSti). Danas se,
međutim, sve više dopušta da naučno otkriće ima iracionalnu dimenziju: ono je
često proizvod slučaja ili kreativnosti (Kekileova ciklična jedinjenja i Keplerove
eliptične putanje planeta umesto kružnih).
Ono što je pri svemu ovome-bitno napomenuti jeste to da mi zapravo nikada ne
možemo utvrditi da li je neka hipoteza istinita, ali zatojgožemojitvrditi da je ona
lažrta: kriterijum demarkacije viŠe nije dokazivost, već oborivost, opovrgljivost-
eksplanatorni model: njutnovska i relativističa fizika. Sve što u takvom slučaju
treba preduzeti jeste oboriti postojeću teoriju, odbaciti je, a zameniti novom
teorijom, koja je od nje bolja, ali u tom smislu da je manje lažna, jer objašnjava i
ono što je stara teorija bila u stanju da objasni, ali i ono što nije bila u stanju da
objasni.
Ipak, stvari ne idu tako jednostavno: svaka, ma koja tvrdnja može se spasti npr.
uvodenjem /ad Jwc_MpnlRZ^. Ad hoc hipoteze služe__samo da_bj_datu
konteamstajicjju nekako dovele u sklad sa odgovarajućom teorijom, a same se ne
proveravaju. Poper je postavio izričit zahtev da se ad hoc hipoteze i ostale
alteraative, koje omogućavaju izbegavanje opovrgavanja hipoteza, u nauci nikada
ne upotrebljavaju, ako uopšte hoćemo o nauci da govorimo. Sa druge strane (a to
će Poper kashije i priznati), čak i kada se neka teorija pokaže lažnom, mi je ne
smemo odbaciti, sve dok ne nađemo novu teoriju koja bi je na adekvatan način
zamenila (primer sa Darvinovom teorijom evolucije).
Koja je Poperova pozi'tistička teza? On se bavio i političkom filozofijom ( "Beda
istoricizma" "Otvoreno društvo i njegovi neprijateljf) i insistira, i u draštvu i u
nauci, na progresu: treba osmisliti takvu metodu koja bi doprinosila stalnom
progresu kako nauke, tako i društva. U suprotnom, kaže Poper, imamo
dogmatizam u nauci, a totalitarizam u društvu. Konstantni progres moguće je
postići jedino na osnovu konstantog kritičkog stava prema svemu postojećem,
prema postojećim preovladajućim metodama u nauci i društvu koje obećavaju da
će ih dovesti do savršenstva.

5
 naukene postoji-opservaciona jezgra varirajii od jednog teorijskog okvira do
drugog.
£JaittFa mdukcije-za indukciju je karakteristično to da, odkad postoji njena
apotreba (ili kvazi upotreba) u nauci, postoji i pitanje, tačnije, problem njenog
opravdanja: kako opravdati strategiju pri kojoj se zaključci dobijeni u ograničenom
polju istraženog^rim^j^j 11 nrnerramrpnn pnljp ripivtrnivpnna?
Pokušaji resavanja ovog problema krećn se^n_ dva osnovna pravca-u pravcu
/ iogićkog opravHanja mdukcij/i u pravcu^ra^jnčkogjžpigjvdai^a indukčixC
J\ Logičko opravjat^e-^fidukcije-polazi od zahteva da se u induktivnom zakliučivan[u
mora imati ista vrsta validnosti koiu poseduie deduktivno zakliučivanie da bi
njegova primena _bila^£^^nalna^) ta se validnost ojbezbeđuje uvodenjem tzv.
principa mdukciie,ko\i bitrebalp da nbezhedi da se iz konačnog broia singularmh
iskaza_može izvesti univerzalni i§kaz. čisto deduktivnim putem: sam principjma
strukturu^denja da ie u prirodi isti tip uzroka uvek praćen istim tipnm efekatR pa
s e l z takvog stava i dovoljnog broja utvrđenih veza jednog tipa događaja može
izvesti zaključak da će određeni tip_ efekata nnžno pratiii rejevantne uzroke.
Naravno, odmah se postavlia pitanie zasnovanosti principa indukcije, 1 u
gledu, postoje dva pristupa problemu:
1y Tndnkatutftfi—7risnivRnje principa jndukcije-uvođenjem _jnpoteze o
linifnnnnosti prirodnih tokova, i to, kako u vremenskom, tako i u prostornom
smislu, a važnije ove__hipoteze se izvnde iz nednstatka kontraevidencije, što
pomduie celokupno ljudsko islgistyo_Jmduktivan zaključakl Bakle^grincip
indukcije se^gravdav;iCjmv^ajnm^stavo^oainiformnosti
__ jmrodnihjakoaa^jvojj
_ _ U
T ,
Jse3zvedi iz i8ku3t va7~zar—sta jc opct ncophodan-4Hincip_uiidiL|ccije (greška
^rk^lariteta).
Aprioriastičko zasnivanje principa indukcije-iiidukciia predstavlja iedan
-agzavjsan logički princip. koii se ne m n ž e irvpsti ni W i'skns^, ni V dpumg
.logičkog principa. a hez njega nauka nije i ne bi mngla hiti mognća (Bertran
Rasel). JTo ie pnstup opravdanjn indiikrijp Vnji nijp rprinnalan jer bi, po toj
,osnovi, i svaki drugi stav mogao biti proglašen a priori validmm.
^ffPra^matTčko opravdaniehndiikcu^x>nnc\Q se ne može dokazati ni deduktivno, ni
induktivno, ali se zato može pokazati da je to jedini princip koji omogućava
saznanje, te da se njegovim usvajanjem nej)i ništa izguhilix-a^adbagivaniem sve
(HanJHajhenbah). Ovnjt; nhnrin Poper pokazivaniem Hn metodkojim se mi u
nauci_de facto sjjjžimo (falsifikacija) može da simuliia-indukciju, da deluje kao
mdukciia a da to zapravo nije. »
đ Što sžJi^ičko^-opia^dajoja-indukcije tiče, njegaJejgas^aiiL-j^no i preciznoosporio
još Hjum (primer sa bilijarskim kuglama): tp što ie B do sadajjvek bilo uzrok A,
nejmači da to tako mora da bude i u budućnosti-uvek je moguće naići na slučaj
koji-ća-datLjirotivrečne posledice. Pa na celnu onda zasnivamo oaše_znai]j£2_Pp^
HjiLiim5 -na(^vj£l-to je jedino što^imamo i za šta smo u stanju, i zato se moramo sa
time b ^adovoljiti. UJtom smislu Hjumova kritika nije bila konsekventno
sprovedena, glj_rg_7atr> tn nmesto Hjuma iiriniti^P^p,pr-nn kaže: mijijkada ne
mozemoJ^-aiža-si^^ i to iz sledećih
razloga:
M" .
 4. SAVREMENIKONFIRMACIONIZAM

Tzv. Dijem-Kvainova hipoteza: posledica uz pomoć koje se testira izvesna

hipoteza, nikada se ne izvodi jedino iz date hipoteze, već iz čitavog niza pomoćnih
- pretpostavki sa kojima zajedno hipoteza koja se testira konstituiše celovitu teoriju;
prema tome, uvek je- moguće izbeći opovrgavanje hipoteze pod testom, 1 to na
jedan od sledećih načina:
• Uvođenjem ad hoc hipoteze
• Ad hoc modifikacijom eksplicitnih ili koordinacionih definicija, koje povezuju
jedan teorijski sistem sa određenim empirijskim sadržajem
• Promenom teorije pomoću koje se vrši interpretacija iskustva
• Skeptičkim ignorisanjem rezultata opservacije ili eksperimenta
Takode se naziva i prihvaćenim pogledom na svet i zapravo je produkt logičkog
pozitivizma, te u neraskidivoj vezi sa njim. Razlike i sličnosti leže u tome što
savremeni konfirmacionizam prihvata sve kritike upućene logičkom pozitivizmu,
ali do jedne određene mere, tako da sama koncepcija induktivizma ne bude bitno
narušena. Tako bi neki od osnovnih stavova savremenog konfirmacionizma bili:
1. Istiniti i nepogrešivi opservacioni iskazi ne postoje, ali se uz pomoć jedne
relativno neutralne background teorije mogu formulisati prilično pouzdani i
autonomni opservacioni iskazi koji bi mogli biti adekvatna empirijska osnova
nauke.
2. Indukcija nije metod kojim se dolazi do naučnih teorija, ali je prilično pouzdan
metod njihove konfirmacije.
3. Naučni termini kroz istoriju menjaju svoja značenja, ali uvek ostaje jedno
relevantno jezgro koje je dovoljno za redukciju, ili se, pak, i ta promenjena
značenja nekako mogu usaglasiti.

5. KRITIČKI RACIONALIZAM KARLA POPERA

Poperovo delo "Logika naučnog otkrića" predstavlja svojevrstan pokušaj

filozofskog utemeljenja jedne nove teorije saznanja iz koje bi se izveo takođe novi
koncept naučnog metoda; iz tog razloga je i "Logika naučnog otkrića" i morala
početi kritičkom analizom tradicionalne epistemologije i teorije nauke, a rezultat te
i takve analize, svakako je moralo biti odbacivanje tradicionalnog pojma znanja
kao istinitog opravdanog verovanja. Naime, Poper je izneo na videlo jednu bitnu
razliku koju je tradicionalna epistemologija ili predviđala, ih prikrivala, a koja je
od presudnog značaja za samu definiciju znanja, a samim tim, i za čitavu teoriju
koja se bavi tim fenomenom; u pitanju je razlika između pojma verovanja kao
sadržaja u koji vemjemo i pojma verovanja kao naše psihološke reakcije na taj
sadržaj. Jer, svaki spoznajni akt sastoji se iz dva aspekta-subjektivnog i
objektivnog; i, dok je tradicionalna teorija saznanja akcenat stavljala na subjektivni
aspekt, Poper insistira na onom objektivnom, jer, u nauci treba da se bavimo
činjenicama, a ne našom uverenošću u njih. Sa tim u vezi, Poper na početku
"Logike naučnog otknća" uvodi distinkciju između psihologije i iogike saznanja:
psihologija saznanja bavi se istraživanjem procesa zamišljanja novih ideja, dakle-
našom inventivnošću, dok se logika saznanja bavi istraživanjem metoda uz pomoć
kojih se te postavljene hipoteze testiraju. Sada, tradicionalna logika saznanja
praktičiio je bila logika analize induktivnog metoda (ili induktivna logika), jer se
smatralo da se u nauci služimo induktivnim metodom. Međutim, već je Hjum
ukazao na problematičnost ovog metoda.

6. HJUMOVA ANALIZAI KRITIKA INDUKCIJE

Tradicionalna epistemologija, a samim tim^ i fTIozoflja nauke, smatrale su da se u

nauci služimo principom indukcije svaki put kada formiramo novu naučnu teoriju.
HjunTje bio prvi koji je doveo u pitanje legitimnost procesa mdukcije; svoju
analizu započeo je pitanjem kako? na osnovu čega? mi zapravo vršimo prelaz sa
instancija koje imamo u iskustvu na one instancije koje nemamo u iskustvu-pitanje
zasnovanosti principa indukcije. Pa na osnovu principa uzročnosti (nužne veze
izmedu uzroka i posledice). Ali, na čemu počiva princip uzročnosti (pitanje
zasnovanosti)?-na iskustvu: jer, kada se čovek prvi put u životu susretne sa nekim
predmetom ili pojavom, o tome kako će taj predmet ili pojava delovati na druge
predmete ili pojave (1 obrnuto), on ne može mšta da zna, ukoliko o tome nema
iskustva. Dakle, o vezi između nekog uzroka i posledice zaključujemo na osnovu
iskustva. '
Međutim, postavlja se pitanje da li je ta veza nužna?-Nije^ Jer nase se iskustvo
odnosi samo na dogadaje koji su se zbili u prošlosti: u prošlosti se jedna ista vrsta
uaročno-posledične veze.konstantno javljala na isti način i pod istim okolnostima,
izmedu dve posebne vTste dogadaja (primer sa bilijarskim kuglama); budući da je
to tako, mi najosnoviLverovatnoće smatramo da će se isto događati i u budućnosti:
iz toga što je iz tog i tog uzroka do sada uveka sledila ta i ta posledica, verovatno je
da će tako biti i u budućnosti; iz toga što taj i taj predmet poseduje te i te osobine,
verovatno je da i ostali predmeti iste vrste poseduju istovetne osobine. Verovatno,
napominje Hjum, ali ne i nužno.
Dakle, princip indukcije počiva na principu verovatnoće, tačnije, na navici koja se
formira na osnovu zapažanja, iskustva i principa verovatnoće; on nije i ne može
biti logiekiutemeljen, zbog čega nije u stanju da obezbedi naučnim teorijama onu
izvesnost^na' kojoj tradicionalna koncepcija 'nauke i saznanja toliko insistira.
Princip indukcijc, jednostavno nije legitiman princip zaključivanja. Međutim, iako
to jeste tako, mi se ipak i dalje služimo (i treba da se služimo) principom indukcije
jer bolji nemamo. Sta više, indukcija, kao ona koja je zasnovana na navici, nama je
nužna. Ovo stoga što smo mi kao svesna bića uslovljeni ponavljanjem i
asocijacijama ideja i bez toga bismo teško uopšte mogli da preživimo: u osnovi
našeg života, pa i toka svesti, jeste navika i ona je naš "vodič u životu".

7. POPEROVA KRITIKA HJUMO'VOG STANOVIŠTA

Unutar Hjumovog fflozofskog stanovišta moguće je uočiti dva aspekta: Iogički i

psihološki problem indukcije.

8
Logički problem indukcije tiče se opravdanosti zaključivanja od instancija koje
smo imali u iskustvu (kod Popera: singularni opservacioni iskazi) ka onim
instancijama koje nismo imalu u iskustvu (kod Popera: univerzaini iskazi nauke).
Psihološki problem indukcije tiče se opravdanosti našeg očekivanja sličnosti
izmedu ove pomenute dve vrste instancije.
Osnovni problem je to što su kod Hjuma odgovori na ova dva problema
međusobno suprotstavljeni: odgovor na logički problem je negativan
(zakijučivanje od onih instancija koje smo imali u iskustvu ka onima sa kojima to
nije slučaj, nije legitimno zaključivanje),~dok je odgovor na psihološki problem
indukcije pozitivan (naša očekivanja sličnosti između pomenutih instancija može 1
mora biti prihvaćeno, jer smo mi time uslovljeni-drugo nemamo, i to je prosto
način na koji funkcionišemo).
Međuitm, ova suprotstavljenost odgovora, Hjumovo stanovište, zapravo, čini
unutrašnje protivrečnim, i stoga krajne problematičnim, jer, ono, kao takvo, u
osnovi razara svako filozofsko polazište i nužno ima za svoj rezultat radikalni
skepticizam, jer ako našim životima i našom svešću dominira navika koja se ne
može racionalno opravdati, onda se naše znanje svodi na verovanje, i to
iracionalno verovanje. Zato je, zaključuje Poper, Rasel i mogao reći da Hjumova
filozoflja predstavlja slom racionalnosti XVIII veka i u vezi sa tim postaviti
odlučno pitanje: da li je, unutar empirijske filozofije, uopšte moguće naći odgovor
na Hjumov izazov, ili je pak, skepticizam njegova neizbežna posledica?
Glavni razlog Poperovog neprihvatanja Hjumove teze o samo-verovatnoći sveg
našeg znanja jeste što ona počiva na zdravorazumskoj teoriji ljudskog znanja koja
je, takođe, u sebi protivrečna-u njenoj osnovi počivaju dve međusobno
suprotstavljene teze: realistički pojam sveta (da svet postoji objektivno, nezavisno
od nas kao saznajnih subjekata), i to je teza koju Poper svesrdno prihvata; druga
teza jeste tzv. teza zdravorazumskog saznanja, koju Poper naziva "kofa-teorijom"
sve naše znanje predstavlja modifikovan, uređen materijal, koji smo zadobili
putem čula, dok je proces saznavanja predstavljen kao akumulacija tog materijala,
akumulacija u kofi naše svesti. Krajnja konskvenca ove teze jeste ono do čega su i
došli i Hjum i Barkli: da ne postoji ništa osim naših oseta, utisaka i slika sećanja,
što je u direktnoj suprotnosti sa tezom o realističkom pojmu sveta. Hjum je
problem "rešio" tako što je odbacio tezu o realističnosti sveta, tačnije, tezu koja bi
iz ove morala da sledi, a to je teza o realističnosti našeg znanja, a opredelio se za
opciju da je sve naše znanje zasnovano na navici, tj. na principu sličnosti i
verovatnoće, i, kao takvo, ono je racionalno neopravdivo.
Međutim, Poper je, za razliku od Hjuma, nastojao da utvrdi kako je (i da li je
uopšte) ovu teškoću moguće prevazići, ako ne i zaobići? To je uspeo tako što je
pokazao da teorija na kojoj teza o tzv. zdravorazumskom saznanju počiva-tzv.
psihološka teorija-u svojoj biti pogrešna. Naime, po psihološkoj teoriji, naš život
čine samo konstantna ponavljanja, a život naše svesti se može svesti samo na
tokove tih ponavljanja. A to je, prema Poperovom mišljenju, netačno; jer, iako je
činjenica da ovi tokovi čine deo života naše svesti, ipak njen najveći deo ostaje
otvoren za ono što je novo i neponovljeno. Gde leži zabuna?-u tome što mi na
događaje, na stvarnost ne reagujemo samo na osnovu navike, kao što je smatrao
9
Hjum; tačno je da sličnost i ponavljanje igraju određenu ulogu u našoj svesti i
životu, ali ne kao njihovi ključni faktori, kao neke ideje-vodilje, već kao proizvodi!
Proizvodi toga što mi na izvesne pojave i događaje sa kojima se susrećemo prvi put
u životu, reagujemo kao da su oni slični našim iskustvima iz prošlosti; mi ih
interpretiramo kao one koji se ponavljaju. Dakle, u osnovi svih naših reakcija leži
jedan sistem očekivanja, anticipacija, interpretacija, prihvatanja, interesa i sl.-
sistem koji je uvek pre ma kakvog ponavljanja, pre uočavanja ma kakve sličnosti;
nama ne rukovodi navika, već taj sistem čija je ta navika samo puki proizvod.

. gj POPEROVA POZITIVISTIČICA TEZA (TEORIJA DEDUKTIVNOG

METODA)

To je teorija metoda kritičkog proveravanja naučnih hipoteza (odnosno teorija) i

njihove selekcije. Iz novo postavljene hipoteze dedukcijom se izvode zaključci, a
zatim se ti zaključci upoređuju jedan sa drugim, ne bi li se uspostavile logičke
relacije među njima. To je proces testiranja hipoteza, odnosno teorija, i sastoji se iz
četiri dela:
1. proveravanje konzistetnosti sistema-logičko upoređivanje zaključaka date
teorije između sebe.
2. ispitivanje logičke forme teorije, sa ciljem da se utvrdi da li je teorija
empirijskog, odnosno naučnog karaktera, ili je po svojoj formi tautološka.
3. upoređivanje date teorije sa konkurentnim teorijama-ne bi li se utvrdilo koja
teorija daje najadekvatniji, u smislu najmanje lažan opis polja relativnog
iskustva.
4. proveravanje teorija putem promena empirijske primene zaključaka, koji se iz
nje mogu izvesti pomoću ranijih prihvaćenih (osnovnih) iskaza. Iz teorije koja
se proverava dedukuju se određeni singulami iskazi, tzv. "predviđanja" medu
kojima se biraju oni koji ne mogu biti izvedeni iz ranije teorije (posebno oni
koji toj ranijoj teoriji protivreče), potom se vrši testiranje tih "predviđanja"
primenom u praksi i eksperimentima, pa, ako eksperiment ili praktična primena
potvrde u predviđanje" za teoriju kažemo da je (za sada) prošla proveru; ukoliko
ne teorija je opovrgnuta. Tako sve dok postavljena teorija izdržava detaljne i
oštre provere i tokom naučnog progresa ne biva zamenjena drugom teorijom
(ne biva oborena), za nju se može tvrditi da je dokazala svoju vrednost, tj. da je
potkrepljena prošlim iskustvom.

9. isPITIVANJE LOGIČKE FORME TEORIJE

Iskazi teorija koje su po svojoj formi empirijski, imaju logičku formu striktno-
univerzalnih iskaza (oni kojima figuriraju samo univerzalna imena), a mogu se
izraziti u forah negacije striktno-egzistencijalnih iskaza. U takvoj formi, naučni
zakoni mogu se uporediti sa pravilima isključivanja ili zabrane, jer isključuju,
zabranjuju mogućnost da nešto postoji (x koje nema f), zbog čega su opovrgljivi:
ako prihvatimo kao istinit singularm iskaz kojim se tvrdi postojanje onoga što

10
univerzalni zakon zabranjuje, onda taj iskaz krši datu zabranu-on opovrgava
univerzalni zakon.
Ni striktno-univerzaini, ni striktno-egzistencijalni iskazi nisu ograničeni, bilo
prostorao, bilo vremenski; iz toga sledi da striktno-egzistencijalnio iskazi, za
raziiku od striktno-univerzalnih, nisu opovrgljaivi (bar ne drugim striktno-
egzistencijalnim iskazima), jer nije moguće imati u vidu celinu sveta da bi se
ustanovilo da nešto ne postoji, nije postojalo, niti će ikada postojati-jedino što
može da opovrgne striktno-egzistencijalni iskaz jeste striktno-univerzalni iskaz.
Po istom principu, ni striktno-univerzalni iskazi nisu podložni verifikaciji, jer nije
moguće ustanoviti da ne postoji ništa od onoga što zakon zabranjuje. Ipak, u
pogledu obe ove vrste striktnih iskaza moguće je u principu odlučiti empirijski, i to
tako što postojanjem određenog stanja stvari, striktno-egzistencijalni iskaz može
biti verifikovan, a striktno-univerzalni iskaz opovrgnut.
10. PROBLEM IZBORA IZMEĐU KONKURENTNIH TEORIJA

Kako odabiramo neku teoriju među više konkuretnih i zašto?

Odlučujući faktor jeste stepen proverljivosti, odnosno opovrgljivosti: ona teorija koja ima više
prilike da bude pobijena iskustvom, ona je opovrgljiva, samim tim, i njen empirijski sadržaj je
bogatiji, jer ona više govori o iskustvu. Sa druge strane, ona teorija koja je manje opovrgljiva,
koja je stoga, verovatnija-empirijski je siromašnija. Dakle, ako rast naučnog saznanja
određujemo kao raspolaganje teorijama koje imaju veliki empirijski sadržaj, onda u nauci
moramo težiti što nižem stepenu verovatnoće (jer teorija je verovatnija, ako nam je poznato malo
načina kojima bismo je mogli opovrći)-prilično paradoksalno, ako imamo u vidu
opšteprihvaćeno stanovište da je veći stepen verovatnoće upravo ono što je poželjno i što se
očekuje od naučnih teorija i što uslovljava njihovu vrednost.
Potkrepljenost ili stepen potkrepljenosti, objašnjava Poper, jesu neutralni termini kojima
označavamo onaj stepen do kog je neka hipoteza prošla oštre provere, i tako pokazala svoju
pravu vrednost. Pritom treba napomenuti da se stepen potkrepljivosti povećava sa brojem
slučajeva koji potkrepljuju datu teoriju; obično, prvim takvim slučajevima pridajemo veću
važnost nego onima na koje kasnije naiđemo, jer, kad je neka teorija već dobro potkrepljena,
onda pronalaženje novih slučajeva malo doprinosi podizanju njenog stepena potkrepijivosti.
Međutim, ukoliko se novi slučajevi bitno razlikuju od ranijih, ovo pravilo ne važi, jer to znači da
se data teorija potkrepljuje na novom području primene: tada potkrepljujući slučajevi mogu
značajno doprineti podizanju stepena potkrepljenosti teorije o kojoj je reč, što istovremeno znači
da oni potvrđuju njenu pravu vrednost.
Ostaje pitanje: u odnosu na šta se vrši provera stepena potkrepljenosti neke teorije?-u odnosu na
intersubjektivno važeće (osnovne) stavove. To su stavovi koji po pravilu imaju formu
singularnih egzistencijalnih iskaza, i to iskaza o položajima (i kretanju) fizičkih tela u određenim
prostorno-vremenskim jedinicama-položaju i kretanju koji moraju biti dostupni posmatranju, i,
na taj način, intersubjektivno proverljivi. Pritom, nije dovoljno da neku teoriju smatramo
opovrgnutom, samo na račun toga što smo prihvatili osnovne iskaze koji joj protivreče-da bi
teorija bila opovrgnuta, neophodno je sledeće:
1. da postoji opovrgavajuća hipoteza,
2. da pomenuti osnovni iskazi, osim što protivreče teoriji koja se testira, i potkrepljuju
opovrgavajuću hipotezu, čineći je na taj način intersubjektivno proverljivom.
Osnovni iskazi kojima vršimo testiranje su konvencionalno prihvaćeni. Konvencijalno, jer nema
iskaza imunih na proveru, ali, da ne bismo zapali u beskonačni regres, određene posebne iskaze
prihvatamo na osnovu konvencije, koja se sklapa u skladu sa određenom procedurom i
pravilima: to da li će osnovni iskazi biti prihvaćeni ili odbačeni, određuje se prilikom primene
teorije koja se testira. Usvojena konvencija predstavlja deo promene koja teoriju stavlja na
11
probu. Nauka ne započinje, kao što se smatralo, akumulacijom iskustvenog materijala, i
njegovom transformacijom u neke više celine, nauka traži već formirano stanovište o stvarima i
teorijsku osmišljenost.

11. KARL POPERI FILOZOFUA BEČKOG KRUGA

I za Popera i za predstavnike Bečkog kruga karakteristično je to da njihove filozofske teze, svoje

temelje pronalaze u novovekovnoj filozofiji, alLprateći pritom različite tradicije: logički
pozitivisti svoje stanovište zasnivaju na radikalnom empirizmu (Lok, Barkli, Hjum), dok Poper
insistira na kantijanskoj tradiciji, koja u prvi plan stavlja racionalnost.
U skladu sa tim, odlučno mesto u filozofiji logičkog pozitivizma zauzima iskustvo, a vidljiv je i
veliki uticaj Vitgenštajnove filozofije, kako ju je on izložio u svom "Traktatu": u pitanju su
koncepcija logičkog atomizma i teza o podudarnosti struktura sveta, jezika i logike. Vitgenštajn
je, naime, smatrao da u osnovi svake od ove tri sfere počivaju odgovarajući jednostavni elementi
koji predstavljaju njihova atomska jezgra: kada je svet u pitanju, ti elementi su objekti u svojim
osnovnim, najjednostavnijim stanjima, u logici se oni prepoznaju u elementarnim iskazima, dok
su u jeziku to imena. Sledstveno tome, osnovnim stanjima stvari u stvarnosti odgovaraju
elementarni stavovi sastavljeni od imena, koji ih oslikavaju; sva ostala stanja stvari i svi ostali
iskazi mogu se izvesti iz ovih elemntarnih, a njihova istinitost je uvek u fiinkciji njihovih
elementarnih delova. Logički pozitivizam u tom smislu predstavlja radiklani empirizam kome je
data vitgenštajnijanska forma: u osnovi svakog sistema naučnih teorija počivaju iskazi koji
direktno oslikavaju polje relevantnog iskustva, tzv. opservacioni iskazi: iz njih se indukcijom
izvode svi univerzalni iskazi nauke, respektivno izvesnim uslovima (odsustvo kontraevidencije i
zahtev da uzorak, koji se ispituje, bude reprezentativan). U skladu sa tim, formulisan je i
kriterijum smislenosti iskaza, a samim tim, i kriterijum demarkcije nauke od pseudo-nauke; oni
iskazi koji se mogu svesti na, ili izvesti iz opservacionih iskaza, koji, dakle, izdrže empirijsku
proveru, jesu smisleni iskazi i treba da budu iskazi nauke, dok svi oni iskazi koji nisu to u stanju
(izuzimajući iskaze matematike i logike, koji su analitički, dakle, valjani nezavisno od iskustva),
predstavljaju besmislene iskaze i "nauka" koja ih sadrži u sebi i nije nauka, već ono što logički
pozitivisti nazivaju "pseudo-naukom".
Nije teško uočiti koliko je velikim delom logički pozitivizam zapravo filozofija jezika: ovo s
toga što su njegovi predstavnici smatrali da su svi problemi filozofije rešeni, i da jedino možemo
da vršimo doradu njihovih rešenja; upravo iz tih razioga, u centar njihovog interesovanja dolazi
jezik-njihova istraživanja su semantička istraživanja i osnovna perspektiva posmatranja jeste
lingvistička, jer, ako je već rešeno sve što se imalo rešiti, onda je još ostalo rešenja precizirati,
odnosno precizirati uslove koje dalja otkrića moraju zadovoljavati da bi bila relevantna za nauku.

U skladu sa tim, kao što smo već napomenuli, i kriterijum demarkcije postavljen je na
semantičku razinu: kriterijum smislenosti iskaza jeste ujedno i kriterijum njihove
naučnosti, ato je princip verifikaciie. odnosno konfirmacije.
I upravo će time biti motivisana Poperova kritika logičkog pozitivizma. On smatra da se ovaj
pravac nalazi na dobrom putu da, u svojoj krajnjoj konskvenci, preraste u novu formu
sholasticizma i verbalizma i na taj način postane ono što je svaki dogmatizam- neproduktivno i
u sebi zatvoreno mišljenje. Po Poperu "najsigumiji intelektualni gubitak jeste napruštanje realnih
problema i bavljenje verbalnim pitanjimcT. Verbalna pitanja nisu istinska filozofska pitanja,
egzaktnost nije ono što neku teoriju čini plodotvornom. Filozofija treba da se bavi formulaciiom
problema i teoriiama hipotetičkog karaktera koie te probleme rešavaiu. kao i kritičkom analizom
konkuretnih teorija. Jer, Poper je pokazao da dve doktrine na kojima logički pozitivizam
poćiva, naime, opservacionizam i induktivizam, prosto ne stoje: opservacionizam iz tog
razloga što su elementarni iskazi kojima oslikavamo svoje iskustvo fnesvesno) interpretirani u
određenom teoriiskom okviru. a induktivizam. ier indukciia nije i ne može biti sredstvo
12
izvođenia univerzalnih iskaza nauke iz elementarnih singularnih iskaza, ier su u pitaniu skupovi
iskaza različitih ekstenziia, od koiih iedan. onai koji nas prevashodno interesuie. sadrži
beskonačno mnogo članova. Induktivna logika de facto nikada nije ni postojala; iskazi nauke su
uvek bili, jesu i biće samo hipoteze koje mogu biti manje ili više potkrepljene, ali nikada
dokazane kao apsolutno istinite- uvek je moguće da, čak i ona teorija koja se do sada pokazivala
kao najpotkrepljenija, bude u budućnosti opovrgnuta, što nam potvrđuje slučaj sa njutnovskom
mehanikom.
On smatra da je zadatak nauke:
1. Konstantna formulacija problema,
2. Postavljanje hipoteza za njihovo rešavanje,
3. Testiranje tih hipoteza, i to isključivo deduktivnim putem-iz teorije čiju proveru želimo da
izvršimo, izvode se singularni stavovi, pa ako postoji neslaganje, teorija je opovrgnuta, jer,
da bi neka teorija predstavljala adekvatan, zadovoljavajuć opis čitavog polja relevantnog
iskustva, ona ne sme imati kontradiktorne posledice,
4. Kritičko upoređivanje teorija koje referiraju na isti domen relevantnog iskustva,
5. Odabiranje onih teorija koje daju njegov najadekvatniji opis; tek kada pronađemo teoriju
koja je bolja (u smislu da je manje lažna) od one teorije za koju je pronađena
kontraevidencija, tek je tada racionalno da prethodnu teoriju odbacimo, tek tada, pored toga
što je opovrgnuta, za datu teoriju smemo reći i da je odbačena.
Plodotvornost neke teorije rezultat ie upravo sposobnosti da se vide novi problemi tamo gde ih
niko do sada nije uviđao. i da se pronađu novi putevi za rešavanje tih problema; ne u iskustvu,
već u mišljenju leži istinska snaga ljudske spoznaje- ono je pravi izraz naših duhovnih moći, a
njegova najviša funkcija je kritička: kritičko mišljenje je ono najvrednije i ono osigurava stalni
rast i napredak spoznaje, tj. nauke.
I upravo je ovaj princip falsifikacije- mogućnost staine zamene opovrgnutih teorija, ono što
nauku razgraničava od onoga što nije nauka- kriterijum demarkcije.

U pozitivističkoj koncepciji taj kriterijum je princip verifikaciie/konfirmacije. koji se

uspostavlja sa svrhom da se izvrši radikalna kritika i odbacivanje metafizičkih iskaza kao
besmislenih. U Poperovoj koncepciji to nije slučaj, on princip falsifikacije kao kriterijum
demarkacije uspostavlja sa svrhom da nauku utemelji i osigura kao teorijski sistem, i štaviše,
smatra da su metafizičke ideje često inspirativne, u tćj meri da su velikim delom doprinele
razvoju i napredovanju nauke, što ih, svakako, čini korisnim i poželjnim u naučnom mišljenju
(ideja atomizma, ideja korspukularne teorije svetlostj, fluidne teorije elktriciteta i sl ).

12. TESTIRANJE HIPOTEZA : opser\-acioni protokol i osnovni stavovi

{
I Poper i fllozofi Bečkog kruga slažu se oko toga da nijedan iskaz nije moguće proveriti direktno
iskustvom, već samo u odnosu na neke dmge iskaze, koji su jednostavnije forme od onih iskaza
koje testiramo. Filozofi Bečkog kruga uzimali su za te iskaze opservacione iskaze i protokol-
rečenice, dok je kod Popera reč o tzv osnovnim stavovima. i po pitanju prirode i strukture tih
stavova, stanovišta predstavnika Bečkog kruga i Karla Pbpera se u potpunosti razilaze.

Opsen-acini stcn-ovi <\ [oris Šlik Momentalna tvrdenja o ćulnim stavovima)

-su oni koji iskazuju subjektivno iskustvo u trenutku opažanja. To su tvrđenja o onome šta je
meni sada dato u iskustvu, zbog čega u sebi sadrže demonstrativni element, koji ima ulogu
gesta ostenzije; to prisustvo demonstrativnog elementa je ono što ih čini posebno pogodnim za
fundiment nauke, jer, da bi se demonstrativni element uopšte mogao upotrebiti neophodno je da
postoji stvarna referencija-javljanje odgovarajućeg iskustva je preduslov za izricanje
13
opservacionog stava. Opservacioni iskaz je u potpunosti vezan za trenutak u kome subjekt ime
neposredni iskustveni doživljaj kao preduslov njegovog izricanja, i stoga je nehipotetičkog
karaktera. Ovo implicira da opservacioni iskazi imaju vrednost samo u trenutku kada subjekt
ima odgovarajući iskustveni doživljaj, dok u drugim, izmenjenim situacijama gube smisao, pa se
ne mogu ponoviti ili zadržati. Međutim, to ne predstavlja nikakav problem, jer se uvek mogu
ustanoviti novi opservacioni iskazi koji će se odnositi na novu situaciju i tako ponovo moći da
posluže za proveravanje drugih iskaza.

Protokol rečenice (Kamap i Nojrat)

-razlikuju se od opservacionih iskaza po tome što ne prestavljaju momentalna tvrđenia o čulnim
datostima, već izveštaie o takvim tvrdenjima. Njima se saopštava da je subjekt u odredenim
okolnostima utvrdio i zapisao (protokolisao) ono što je imao u svom iskustvu. Npr. "U trenutku
t, Oto opaža crveni krug"
Sledi da su protokol-rečenice hipotetičkog karaktera i stoga podložne ispitivanju i pogrešivosti,
što će reći da nemaju nikakav prioritet u odnosu na ostale empirijske stavove, odnosno u krajnjoj
konsekvenci, poenta bi bila da ne postoje stavovi otporni na reviziju, čime se Nojrat približio
Poperovom shvatanju problema empirijske osnove nauke.

Osnovni stavovi (Karl Poper)

-su slično protokol-rečenicama, singularni egzistencijaini stavovi koji iskazuju da se u
određenoj tački prostora i vremena nešto dogodilo ili da nešto postoji; ali ovde je akcenat na
obiektivnom događanju ili postojanju, a ne na subjektivnom iskustvu o tome, i zato Properovi
osnovni stavovi ne mogu biti ni opservacioni stavovi, ni protokol-rečenice, jer oni, budući da su
stavovi o činienicama, transendiraju empirijski dato i subjektivno iskustvo svesti.
Preko opštih pojmova koji su u njima upotrebljeni, osnovni stavovi se uključuju u teoriju i
govore o objektima i događajima spoljašnjeg, realnog sveta-to su stavovi o činjenicama, koji se
postavljaju kao da su intersubiektivno valjani, i koji, stoga, služe za testiranje teorija. Ako
teorija izdrži testiranje, onda za nju možemo tvrditi da je POTKREPLJRNA u određenom
stepenu.
Međutim, pošto su i osnovni stavovi po svom karakteru hipotetički, postoji opasnost od
zapadanja u beskonačni regres pri testiranju, zato se uvodi konvencionalno rešenje. Pošto nisu
nikakve "poslednje istine", niti ih možemo neposredno opravdati našim iskustvima, osnovne
stavove biramo i prihvatamo konvencionalno, ali ne s obzirom na njihov sadržaj, da bismo ih
uklapali u teoriju, već s obzirom na stepen njihove potvrđenosti. Mi smemo da odustanemo od
njihovog daljeg testiranja ukoliko nam se učini da su oni dovoljno potvrđeni. a odluku o
stepenu potvrđenosti donosi zajednica istraživača u nauct čime se osigurava ono na čemu
Poper insistira- nužna intersubjektivna dimenzija svakog naučnog saznanja.
To, međutim, i dalje neće značiti da su osnovni stavovi dokazani kao istiniti, jer su oni hipoteze:
naučne teorije,' to su naše invenciie-one mogu biti bolje ili lošiie postavljene, pa onda
potkrepljene ili odbačene; od njih mi stvaramo svet, ali ne realni svet, nego našu mrežu u koju
pokušavamo da uhvatimo realni svet.

13. PČPEROVA KRITIKA KARNAPOVE FILOZOFIJE

Rudolf Karnap je svakako jedan od najistaknutijih filozofa Bečkog kruga, i jedan od retkih koji
je usvajao Poperove kritike upućene njegovom stanovištu, što je rezultiralo stalnim
modifikacijama tog stanovišta. Međutim, od čega karnap nikada nije odustao (a to je upravo ono
što je Poper najradikalnije kritikovao, što je glavna tema kritike), što ujedno predstavlja i
sadržinsku okosnicu njegovog mišljenja, i čitavog pokreta uopšte, jeste empirizam kao temelj
filozofije i destrukcija metafizike kao njen cilj.

Naturalistička teorija znaćenia

14
-po kojoj smislenost odnosno besmislenost nekog iskaza nije konvencionalno ustanovljena. vec
predstavlja stvar "aktualne činjenice". Iskaz će biti smislen ukoliko zadovoljava sledeća dva
uslova:
1. ukoliko sve reči koje u njemu figuriraju i same imaju značenje
vraćanje na Hobsa i Barkiija, po kojima reči imaju značenje ukoliko su ili mogu biti
povezane sa određenim posmatranim iskustvom iii fenomenom (nominalizam u jeziku)
2. ako celokupni iskaz ima smisao
-jer, i to je još Rasei primetio, postoje izvesne kombinacije simbola koje samo izgledaju
kao smislene formule, a da u stvari to nisu (paradoks klase koja je član same sebe- rešenje je u
Raseiovoj teoriji tipova, koja podrazumeva hijerarhizaciju jezika na nivoe, pa je postaviti
pitanje da li je neka klasa ili skup član samog sebe, jedna sintaksno nedozvoljena notacija, jer
to je isto kao kada bismo pitali da ii je neki skup višeg nivoa nego što jeste)

Postavlja se pitanje kako je Karnap odgovorio na postavljene uslove?

Na prvi uslov, tako što je postavio zahtev da svi legitimni empirijski pojmovi moraju biti
izvedeni iz empirijske osnove, koju, pak, sačinjavaju perceptivno iskustvo i određene
elementarne relacije, a na drugi izvodenjem tipova ili klasa različitih predmeta ili pojmova,
čije nekritičko mešanje nužno vodi u pseudo-probleme i pseudo-stavove. Uslov da je iskaz
smislen ukoliko se može redukovati na elementarne, opservacione iskaze, što je zapravo
kriterijum verifikacije, koji je po svojoj sadržini ekvivalentan dvoma gore navedenim usiovima.
Sve u svemu, poenta je da metafizički pojmovi i iskazi bivaju eliminisani kao besmisleni, a
samim tim, ne ulaze u sastav nauke.

Poper je kritikovao svako od ovih Karnapovi'n izvođenja:

1. nominalistička koncepcija pojma značenja interpretira reči ekstenzionalno ili
enumerativno, čime se dolazi do čisto nominalističkog jezika. koji nije i ne može biti
jezik nauke. Jezik nauke mora "obilovati univerzalijamd'-rečima sa precizno utvrđenom
intenzijom, ali neodredene ekstenzije-da bi se mogle formulisati hipoteze, jer to je ono o
čemu je u nauci reč.
2. R a s e i o v imperativ teorije tipova predstavlja nešto što je prevazideno, naime, dokazano je
da je moguće konstruisati jezik, nezavisno od teorije tipova, u kome se mogu formulisati
smisleni stavovi.
3. Princip verifikacije uzet za kriterijum smislenosti iskaza, vodi pogrešnoi demarkaciji
nauke od onoga što nije nauka-demarkaciji kojoj je osnovni cilj eliminacija metafizičkih
pojmova i iskaza (čime iz nauke bivaju eliminisani i univerzalni zakoni prirode, koji treba
da budu njen deo, a koji to, opet, ne mogu biti, zbog toga što ne zadovoljavaju neki od gore
pomenutih Karnapovih uslova smislenosti).

14. TEORIJA 0 "DOBRO FORMIR.ANOJ" FORMULIIIDEJA VEŠTAČKOG JEZIKA

Ova teorija je došla na mesto naturalističke teoriie značenja. koju je Karnap vremenom napustio.
Njome se tvrdi da je jezički izraz dobro formirana formula u zavisnosti od pravila iezika, kojem
taj izraz pripada. Sada, budući da ta pravila vrlo često nisu dovoljno precizna, neophodno je
uvesti pravila koja bi bila preciznija, a samim tim, i nove forme izraza koje bi trebalo koristiti u
skladu sa tim pravilima, odnosno treba konstruisati novi (alternativni) pojmovno-jezički okvir.
što defacto znači, napraviti i uvesti u upotrebu veštački iezički sistem.
Taj novi način govora trebalo bi da bude fizikalistički način govora-govor o fizičkim
objektima i njihovom kretanju u prostoru i vremenu. Dakle, jezik fizike kao univerzalni
iezik nauke. a mogućnost nekog iskaza da bude preveden na fizikalistički jezik, ujedno bi
predstavljala i dokaz njegove naučnosti. Kriterijum demarkacije jeste mogućnost prevođenja
iskaza na fizikalistički jezi, ujedno bi predstavljala i dokaz niegove naučnosti.

15
Kriterijum demarkacije jeste mogućnost prevođenja iskaza na fizički jezik kao univerzalni
jezik nauke.

Poperova kritika je dvostruka:

1. Tezom o fizikalističkom načinu govora, Karnap i Nojrat se ipak nisu makli sa pozicije
metodološkog solipsizma. Iako je fizikalistički jezik, jezik o fizičkim objektima i njihovom
kretanju u prostoru i vremenu, elementarni iskazi koji služe za testiranje svih drugih
empirijskih iskaza su i daije protokolarni iskazi, koji predstavljaju izveštaje (samo) o mom
vlastitom telu, koje izvodim (samo) iz svog sopstvenog iskustva.
Testiranje iskaza zato ne treba da se zaustavlja kada stignemo do opservacionih stavova koje je
subjekt protokolisao, jer to nam onemogućava odmicanje od subjektove dimenzije posmatranja-
testiranje treba zaustaviti onda kada dođemo do intersubjektivnog slaganja oko iskaza o
ponašanju fizičkih tela.

Idealni stavovi za testiranje su Pooerovi osnovni stavovi koji predstavljju objektivne,

činjeničke stavove, oko čijih sadržaja postoji intersubjektivno slaganje.

2. Teza o ustanovljavanju univerzalnog jezika je neodrživa. iz razloga što bi logika tog jezika
morala da bude "izvan njega samog"-to je pokazao još Gedel, dokazujući da se
neprotivrečnost ma kog sistema, ne može dokazati sredstvima tog istog sistema.
I upravo će ovo navesti Karnapa na ono za šta će Poper sasvim ispravno reći da je po svom
značaju za logiku i osnove matematike do danas ostalo neprevaziđeno: uvođenje distinkcije
između objekt-jezika i meta-jezika:
• Objekt-jezik- jezik o stvarima. neposredan govor o fizičkim objektima; tvarnap sa naziva
materiialnim načinom govora.
• Meta-jezik- jezik o iskazima objekt-iezika; Karnap ga naziva formalnim načinom govora.
što je sasvim u skladu sa Tarskijevom semantičkom teorijom istine, koju je i Bečki krug
prihvatao, a koja, štaviše, i zahteva ovakvu distinkciju:

"X je p" je istinito (u nekom jeziku 1) ako je X zaista p.

S obzirom na sve što je navedeno, određenje smislenosti dobilo je jednu sasvim novu formu\ sve
što je izrazivo u materijalnom načinu govora, mora biti izrazivo i u formalnom načinu govora;
ukoliko to nije slučaj, reč je o besmislenom iskazu. Dakle, uslov smislenosti sintaksičkih
stavova (legitimni stavovi filozofije koji pripadaju i nauci) jeste njihova izrazivost u formalnom
načinu govora. '
Na to se i odnosi Poperova kritika- na favorizovanje formalnog načina govora na račun
materijalnog, a razlog tom favorizovanju, Poper ponovo pronalazi u opsesiji logičkog
pozitivizma za eiiminacijom metafizike, i po njemu, paradokslanom odredenju suštine filozofije
kao logičke sintakse jezika.

15. UVOĐENJE PRINCEPA VERIFIKACIJE ILI PROVRELJIVOSTI

Umesto principa verifikacije Karnap je sproveo l936.godine princip konfirmacije, i od tada

se logički pozitivizam naziva logičkim empirizmom. Ovu zamenu Karnap je učinio ne bi li
ublažavanjem nekako izbegao konstantnu teškoću sa kojom se susretao, a koja se sastojala u
tome što su opšti stavovi koji su, zapravo, predstavljali naučne zakone, večito ostajali izvan
mogućnosti verifikovanja (zbog kritike indukcije). Tako je za kriterijum demarkacije nauke od
onoga što nije nauka, umesto principa verifikaciie. ustanovljen je princip konfirmaciie:
pokazujemo samo manji ili veći stepen verovatnoće iskaza, pri čemu svaka nova instanca
povećava verovatnoću. Međutirru i ovde je posredi induktivno zaključivanje, za koje je Poper
16
 pokazao da, zapravo, nije nikakvo zaključivanje-zamena principa verifikacije pripcipom
konfirmacije nije rešila nijedan od problema-koj su bili postavljeni pred logičke pozitiviste,
odnosno empiriste.
Ovo, s toga, ponovo smatra Poper, što osnovni Karnapov cilj ni ovoga puta nije bio da izvrši
razgraničavanje nauke od svega onoga što je ne-naučno, već da pokaže da se metafizički iskazi
ne mogu konfirmovati (jer nema ni instanci koje bi doprinosile konfirmaciji, niti ima onih koje
bi pružile kontraevidenciju, što nas, u suštini, opet vraća na princip verifikacije), pa stoga ni ne
mogu da uđu u sferu iskaza koji su smisleni.
Bez obzira na sve modifikacije svog stanovišta koje je Karnap učinio, pod uticajem Poperovih
kritika, a koje svakako nisu bile bez značaja za dalji razvoj nauke (recimo početak razlikovanja
objekt i meta-jezika), on ipak nikada nije odustao od onoga od čega je i započeo svoju filozofsku
aktivnost: namere da obezbedi empirijsku osnovu nauke i, kao krajnju posledicu toga, jednom
zauvek okonča sa „ svakom metafizikom.
«
16. IDEJA* ISTINOLfKOSTI KAO KRITERIJUM RASTA ZNANJA TJ. NAUĆNOQ
PROGRESA (Teorija istinej

Za {jLogiku naučnog otkrićaj karakteristično je to da u njoj Poper uopšte ne upotrebljava tennine

"'istinito'' 1 'jazno". 'fako, npr. umesto tvrđenj? (ia jp nplco predviđanje istinito onda kada su
wfennj^ i -ftftfuavn^sk^' istiniti. on kaže da data pretpostavka sledi iz konjukcije teorije i
osnovnog iskaza. Nasuprot tomejcada želimo da kažemo d a j e teorija pogrešna, umesto toga
možemo reći dajojprotivreči određeni skup prihvaćgirih osnovnih iskaza.
Ovo stoga, što_p(^movT "/5?m7?' i "Jažan" predsta^liaiu{lipnck fi p[fHikat7n7nie upotrebljavamo
prepisnjnći iska?ima ndredena logička svojstva. koja su po svom karakteru vanvrenienska-
karaktenšu iskn^apsnliitnn nezavisno od bilo kakvih promena u empirijskom svetu, promena
koje mogu dovesti do problematizacije situaciie koja se izucava. Stoga ovi pojmovi ne mogu
dovesti ni do kakvog novog fundirnentainog problema. a to je ono do čegaje nama umaucTitalo.
Jer, "uvek je problem ono što nas tera da unapredimo naše znanje, da postavljamo nove teorije i
dolazimo do novih posmatranja i novih eksperimenata", a samim tim, do novih i novih
zaključaka. koji sa svoje strane otvaraju nove i nove probleme...
^ Pnigi^jTiijjT^razlog zašto Poper u "Logici naučnog otkrićd'' ne operiše poimom istine. odnosno
istinitog i lažnog, jeste taj što ideja ojobjektivnoj istfyft (a takva bi-trebaloda bude istina nauke)
mada mtuitlvna, rfn_t^da~~piie bilatilozotski utemeliena: to utemelienje PQper.._ć.£_naći. u
Tarsiviievoj semantičkoi teoriji isdneT~teoriii koja govori o korespodenciji meta i objekt
nivoa^_odnosno korespodenciji iskaza sa činieničkim stanjem stvari. zahvaljujući t o m e š t o j e
formulisana ujngta jeziku- OBJEKTIVNI, APSOLUTNI, METALOGIČKIPOJMHSTINE.
Medutim, primećuje Pcpcr, iako ideja istine kao korespodencija sa,čimemcama, izgjeda vrlo
plauzibilna i lako shvatljiva, ipak postoie teškoće u -njexK>m-razumevaniu, koje potiče od široke
rasprostranjenosti mišljenja da ona osigurava kriterijum za ono što tradicionalna epistemologija
naziva "istinitjm verovaniem". to i takvo (pogrešno) razumevanje, sa svoje strane, potiče od
dnicrih "rh'nlclrih"^teoriia lStine, koje Poper naziva tsufrieknvnim tft/epistemlflgTip (teorija
koherencije tzv. pragmatTčna teorija) koie hipostaziraju iedan kriteriium istine koiim sve teoriie
treba da teže. a koje se oslania na subiektivnu dimenziju znania (i poima verovanja).
Za T a r s k i i e v n metalogičku_teonjii_jst^ je sasvim drugačiji pristup, ona
dozvoliava -da neka teorija može biti istinita, čak'T ako mi kao saznajni subjekti. nemamo
nikakvog.razlogajia4e^matramo istinitom, kao i to da neka teoriia može biti lazna. tzk i kada
postojg sasvim valjani razlozi za nieno pnhvatanie.
Vfelika prednost Tarskiieve teorije istine sastoji se u_tome,Jto ona, zapravo, sve vreme pred nas
postavlja zahtev da tragamo za istinom, bez mogućnosti da ikada sa sigurnošću tvrdimo da li
sm.o._je_ našli, ona nameće ideju istine kao regulativni princip, princip koji ie ideia-^vodilja
progresa u nauci- nauka u svojoj suštlni predstavlja tražen.je istine, a biti sve "bliži i bliži" za
Poperaje isto što i napredovati u naučnom saznaniu.

17