Professional Documents
Culture Documents
Увод............................................................................................................................................3
Време процвата гностичких система је био други век. Први трагови гностицизма
јављају се за време апостола, у првом веку, а последњи, када је гностицизам ишчезао, у
шестом веку. Док је један део незнабожаца, у сарадњи са римским властима, и даље
прогонио хришћане, други део је прихватио хришћанство. Ипак, много већи проблем
од незнабожаца, који су физички прогонили хришћане, били су незнабошци који су
примили хришћанство „предајући се тада владајућој тежњи да сазна истину путем
изабира и спајања елемената различитих система.“1
Међу јудејима су били познати као „јесеји“, секта која је настала под утицајем
гностицизма. У апостолском времену се јављају јудеохришћански и самарјански
гностици, Симон гатар, Киринт, Доситеј, Меандар...
1
„Историја Цркве у периоду до Константина Великог“, Василије В. Болотов, Краљево 2009., стр. 149.
2
Основна начела и карактер гностицизма
Основна начела лажног гносиса, без обзира на оно што је узето из хришћанства у
главном су следећа: Од вечности, поред Бога, недокучивог првобитног оца, постоји и
материја, груба, зла, хаотична маса. По једнима је материја нешто што од себе постоји,
по другима је одушевљена злим духом, те је управо излив злог духа. Затим из бога
излазе еманације, и то тако, да су непосредне еманације савршеније, а посредне све
несавршеније. Ти еманирани дуси сачињавају са богом прави, божанском силом
испуњени, свет, тј плирому, односно пуноћу живота којој је насупрот материја.
Гностицизам се није јавио као покушај полемике, већ као покушај измирења
многобоштва и хришћанства. Многобожачка интелигенција нудила је хришћанству
договор. Неоспорно је да су незнабошци хтели да прихвате хришћанство у одређеним
облицима, али многобожачка вера и култура нису могли да признају хришћанству
„искључиво право на поседовање истинитости“2. Гностицизам је потврђивао могућност
компромиса између хришћанства и многобоштва, с тим да се хришћанство
непристрасно односи према многобоштву и прихвати оно најбоље у њему.
Хришћанство ипак не дозвољава овакав компромис.
2
„Историја Цркве у периоду до Константина великог“, Василије В. Болотов, Краљево 2009., стр 150
3
Наведено дело: стр. 162-163.
3
Василид
Теологија, као учење о Богу у самом себи, код њега уопште не постоји. Он
једноставно нуди као чињеницу да постоји врховно начело од којег све зависи и којем
се све враћа, а затим постоји свет који је од њега зависан. Објашњење ове чињенице,
веома је тешко. Код њега се овде смењују и дуализам, који се примећује у читавом
развоју света(у доследном издвајању синовства), и пантеизам. Врховно начело Василид
дефинише низом негативних ставова: ни ово, ни оно, ни то. На крају он га назива
неисказивим. Међутим, по његовом мишљењу, чак ни овај став није тачан. Када би се
називао неизрецивим, тада би и овај неизрециви већ био изрецив и престао би да буде
неизрецив. На крају крајева он се зауставља на појму „ο ουκ ων Θεος“ – не сушти Бог.
Његово учење је у знатној мери разрадио Исидор, његов син. Ипак, и он је имао
одређена размимоилажења са Василидом. Касније је постојала и групација људи који
су се звали псевдовасилидовци, али за њих се сматра да су водили јако неморалан
живот.5
4
„Velika povijest Crkve“, Хуберт Једин, Кршћанска садашњост Загреб 1972., стр.212.
5
„Опћа историја Цркве са црквеностатичким додатком“, Јевсевије Поповић, Срем. Карловци 1912.,
стр. 337.
4
Валентин
6
„Опћа историја Цркве са црквеностатичким додатком“, Јевсевије Поповић, Срем. Карловци 1912.,
стр. 335.-336.
5
Од радости што је јединство успостављено, свих 30 еона производе
величанственог еона Исуса, тј Сотира, Спаситеља са миријадама анађела који му служе.
Сврха целог светског плана је спасти заједно са Ахамотом и пневматике од власти
демијургове и психике од власти сатанине, и то спасавање сачињава центар историје
свих народа. Спасење је извршио уз саделовање Ахамота Сотир, који је ступио у везу
са органом демијурговим са Месијом или нижим Христом.
6
Карпократ
7
Маркион
7
„Опћа црквена историја са црквеностатичким додатком“, Јевсевије Поповић, Срем. Карловци 1912,
стр 333
8
Немачки теолог из 19-ог века
9
Мт 9,17
8
Јеврејима, написао је засебна дела под називом „антитеосис“, у којем је доказивао своју
основну мисао да Бог Новог Завета, не може бити истоветан са Богом Старог Завета.
Ради свих ових дешавања, долазак Спаситеља на свет, Маркион види као милост
доброг Бога, који шаље свог Сина да ослободи род људски од демијурга. Он не прави
ипостасну разлику између Оца и Сина, па сматра да је добри Бог сишао у модусу Сина,
у привидном телу. С тим у вези страдање Христово није могло бити другачије, него
привидно, јер се Сам јавио у привидном модусу Сина. Поставља се онда питање, зашто
је уопште било потребно да Христос страда, ако је смрт била привидна? Маркион има
следећи одговор: „Своју привидну смрт, Бог је искористио, да би ослободио од окова
све затворене мртваце који су страдали од праведног демијурга“.
10
Мт 5, 17
11
Лк 10,21
12
Лк 23,2
13
„Историја Цркве у периоду до Константина Великог“, Василије В. Болотов, Краљево 2009., стр. 196.
14
Наведено дело: стр. 197.
9
Према каснијој преради Маркионизма (ученик Езник) есхатологија се своди на
повратак Бога који ће судити Демијургу, али не у привидном телу, већ у Својој слави,
наравно, уз мноштво митолошких детаља који неодољиво подсећају на есхатологију
Зороастрове религије. Још ћу напоменути, да се Маркионство најдуже одржало од свих
гностичких система: „У четвртом веку маркионитство је још увек представљало
значајну снагу, и то не само на Истоку, него и на западу“15
15
„Историја Цркве у периоду до Константина Великог“, Василије В. Болотов, Краљево 2009., стр. 199.
10
Закључак
Од тих Црквених писаца, на првом месту бих споменула Иринеја Лионског, који
је у својих 5 књига против јереси, пружио отпор гностичким веровањима. Свети Иринеј
је одбацивао сваку врсту дијархије, учећи да је Бог Отац, Творац света. Отац, заједно са
Сином и Светим Духом, као са двема рукама Својим, ствара свет. Бог са светом има
директну везу посредством Његових творачких енергија и између њега и света не
постоје никакви еони. Критикујући гностичке ставове о посредовању анђела и
Демијурга у стварању света, Свети Иринеј пише: „Ако су анђели или неки други
створили свет против воље Божије, значи да су они моћнији од Бога, а ако су га
створили по вољи Његовој, значи да Бог није могао без њихове сарадње.“17
16
„Velika povijest Crkve“, Хуберт Једин, Кршћанска садашњост Загреб 1972., стр
17
„Догматика – Кратко изложење православне вере“, Здравко Пено, Београд 2011., стр. 88.
11
Литература
- Свето Писмо
- „Догматика – Кратко изложење православне вере“, Здравко Пено, Београд
2011.
- „Velika povijest Crkve“, Хуберт Једин, Кршћанска садашњост Загреб 1972.
- „Опћа историја Цркве са црквеностатичким додатком“, Јевсевије Поповић,
Срем. Карловци 1912.
- „Историја Цркве у периоду до Константина великог“, Василије В. Болотов,
Краљево 2009.
12